D R U G A Μ Ε S T A *

Velika napast koja je opsedala XIX vek bila je,

može se reći, istorija temâ razvoja i stagnacije, temâ krize i ciklusa, taloženja prošlosti, viška mrtvih, hlađenja koja prête svetu. U drugom za­

konu termodinamike devetnaesti vek pronašao

je suštastvo svojih mitskih izvora. Sadašnja epoha

verovatno je možda više epoha prostora. Mi smo u

veku istovremenog, mi smo u epohi naporednog,

epohi bliskog i dalekog, susednog, raštrkanog.

Nalazimo se u času u kome je svet na kušnji, veru-jem, ne toliko kao jedan veliki život koji se razvija tokom vremena, već kao mreža koja vezuje tačke i koja stvara sopstveni nered. Moglo bi se možda reći da se izvesni ideološki sukobi koji pobuđuju rasprave današnjice odvijaju između pobožnih potomaka vremena i tvrdokornih stanovnika pro­stora. Strukturalizam, ili ono što je objedinjeno pod tim poprilično uopštenim nazivom, jeste na­por da se ustanovi, između elemenata koji su to­kom vremena bili razdvojeni, jedan skup odnosa koji se predočava kao slaganje, sučeljavanje, podrazumevajući i jedno i drugo, i koji iskrsava kao jedna vrsta konfiguracije; uistinu, nije reč ο

tome da se porekne vreme; to je izvestan način da

se razmotri ono što se zove vremenom i ono što se zove istorijom.

Valja u međuvremenu napomenuti da prostor koji se sada pomalja na obzorju naših briga, naših teorija, naših sistema nije neka novost; sâm prostor, u zapadnom iskustvu, ima istoriju, i nije mogućno prenebregnuti sudbinsku ukrštenost vremena sa prostorom. Može se reći da je, u jednom krajnje grubom ocrtavanju te istorije prostora, u srednjem veku postojao hijerarhijski sistem mestâ: mesta svetih i mesta profanih, mesta štićenih, i zauzvrat, mesta otvorenih i nebranjenih, urbanih mesta i selišta (svakako namenjenih stvarnom životu ljudi); u kosmološkoj teoriji, postojala su nadnebeska mesta sučeljena mestu nebeskom; nebesko mesto se pak, sa svoje strane, razlikovalo od zemaljskog; bilo je mesta u koja su se stvari smeštale dospevši tamo nasilno, i mesta gde su one, naprotiv, našle svoje utočište i prirodni počinak. Sva ta hijerarhija, ta sučeljenost, to prožimanje mestâ činili su ono što bi se krajnje uopšteno moglo nazvati srednjo-vekovnim prostorom: prostorom i lokalizacijom.

* Ovaj tekst predstavlja osnovu za predavanje koje je Mišel Fuko održao 14. marta 1967. godine u Tunisu, u okviru ciklusa Cercle

d'études architecturale. Tekst je prvi put objavljen nekoliko meseci posle njegove smrti, oktobra 1984, u časopisu Architecture,

Movement, Continué, bez njegove autorizacije, a potom je uvršten i u kritičko četvorotomno izdanje njegovih radova Dits et écrits,

Paris: Gallimar (prim. ur.).

29

SPISI

Ovaj prostor lokalizacije otpočinje sa Galilejem, jer prava sablazan Galilejevog delà nije toliko bilo

otkriće, ili ponovno otkriće, da se Zemlja okreće oko Sunca, koliko vaspostavljanje jednog beskonačnog prostora, beskrajno otvorenog; takvog da su se mesta srednjeg veka obrela u svojevrsnoj rasplinu-tosti, da mesto neke stvari nije ništa više nego tačka u njenom kretanju, da odmorište neke stvari nije ništa do beskonačno usporeno kretanje. Drugim recima, počev od Galileja, od sedamnaestog veka naovamo, lokalizaciju je zamenilo prostiranje.

Danas, raspoređivanje dolazi na mesto prosti-ranja, koje je zamenilo lokalizaciju. Raspoređivanje se može odrediti odnosima bliskosti između tačaka ili elemenata: formalno, oni se mogu opisati kao ni­zovi, stabla, mreže.

S druge strane, dobro je poznat značaj prob­lema raspoređivanja u savremenoj tehnologiji: pothranjivanje podataka ili pojedinačnih rezultata nekog proračuna u memoriju mašine, kruženje dis­kretnih elemenata, proizašlih nasumično (kao što je kretanje automobila ili ponajpre zvukova koji se prenose telefonskim linijama); položaj elemenata, obeležja ili kodova, unutar jednog nasumično podeljenog skupa, svrstanog u jednoglasnu klasu, ili u klasu višeglasnog, itd.

Na mnogo određeniji način, problem smeštanja i premeštanja postavlja se povodom ljudi u domenu demografije; taj krajnji problem raspoređivanja čovečanstva nije jednostavni upit da bi se saznalo hoće li biti mesta za čoveka na svetu - problem koji je svakako od prvorazrednog značaja - to je

takođe problem spoznaje kojim odnosima blizine, kakvoj vrsti pohranjivanja, kretanja, označavanja i razvrstavanja ljudi se mora dati prvenstvo, u ovoj ili onoj situaciji, u zavisnosti od cilja ka kojem se teži. Mi smo u dobu u kojem nam se prostor predočava u obliku odnosa raspoređivanja.

U svakom slučaju, verujem da se uznemireno­st današnjice suštinski tiče prostora, bez sumnje mnogo više negoli vremena; vreme se verovatno predočava jedino još kao jedna od igara mogućih rasporeda između elemenata rasutih u prostoru.

No, uprkos svim tehnikama koje ga opsedaju, uprkos svoj mreži znanja koja dopušta da ga se odredi i formalizuje, sadašnji prostor možda još nije sasvim desakralizovan - za razliku od vremena desakralizovanog u devetnaestom veku. Svakako, postoji jedna izvesna teorijska desakralizacija pro­stora (ona kojoj je Galilejevo delo dalo podsticaj), ali izgleda da još uvek nismo dospeli do jedne praktične desakralizacije prostora. I moguće je da našim životima ponovo upravlja određen broj protivrečja koja se ne mogu dotaći, na koje instituci­je i praksa nemaju hrabrosti da udare; suprotnosti koje podrazumevamo kao sve stoje dato: na prim­er, suprotnost između javnog i privatnog prostora, između porodičnog i društvenog prostora, između kulturnog i utilitarnog prostora, između prostora dokolice i prostora rada; sve su one potaknute zarad jedne prikrivene sakralizacije.

Bašlarovo veličanstveno delo, opisi pojavnog naučili su nas da ne živimo u jednom homogenom i praznom prostoru, već, naprotiv, u prostoru koji je

30

DRUGA MESTA

sav napunjen svojstvima, u prostoru koji je možda čak obavijen fantazmom; prostor naše primarne percepcije, naših snova, naših strasti rastočenih u njemu samom odlikama koje su mu gotovo svojst­vene: to je prostor lak, eteričan, proziran, ili pak pro­stor mračan, hrapav, pretrpan; to je prostor visina, prostor vrhova, ili naprotiv prostor dna, blata, pro­stor koji teče kao izvorska voda, prostor koji može biti nepomičan, stamenit kao kamen ili kao kristal.

Ipak, ove se analize, ma kako značajne za savre-menu misao, odnose prvenstveno na unutrašnji prostor. 0 prostoru spoljašnjosti bih, pak, želeo da govorim. Prostor u kojem živimo, kojim smo zave­deni da u njega izađemo iz sebe, u kojem se odvija erozija naših života, našeg vremena i naše istorije, taj prostor koji nas slama i troši i sam je isto tako raznorodan. Drugačije rečeno, mi ne živimo u nekoj vrsti vakuuma, u unutrašnjosti u kojoj se mogu razlučiti osobe i stvari. Mi ne živimo u unutrašnjosti kakve praznine oslikane raznolikim blještavilom, mi živimo unutar jednog skupa odnosa koji određuje položaje nesvodive jedne na druge, apsolutno nenadređene.

Naravno, moglo bi se, bez sumnje, posegnuti za opisom tih različitih razmeštanja, u potrazi za sku­pom odnosa kojima se ona mogu objasniti. Na pri­mer, opisati skup odnosa koji određuju razmeštanje prelaza, puteva, vozova (izvanredno klupko odnosa sadržano je u vozu, jer predstavlja stvar kroz koju se prolazi, pomoću koje se može preći s jedne tačke na drugu, i koja je i sama sposobna da prelazi). Može se opisati, preko klupka odnosa koji dopuštaju da ih se opiše, raspoređivanje privremenih odmorišta:

kafea, bioskopa, plaža. Mogli bi se isto tako odredi­ti, preko njihovih mreža odnosa, rasporedi odmora, zatvorenih ili polu-otvorenih, od kojih se sastoji kuća, spavaća soba, krevet itd. No ono što me zan­ima, to su, među svim ovim raspoređivanjima, ona među njima koja imaju neobično svojstvo da budu povezana sa svim ostalim raspoređivanjima, ali na takav način da ukidaju, obesnažuju ili preokreću skup odnosa koje sami oblikuju i koji se u njima očituju, označeni, odraženi i odražavajući. Ovi pro­stori koji su, na neki način, povezani sa svima ostali­ma, a ipak protivrečni sa ostalim raspoređivanjima, dele se na dva glavna tipa.

Heterotopije

Pre svega utopije. Utopije, to su rasporedi bez stvarnog mesta. To su rasporedi koji stupaju u od­nos direktne ili obrnute analogije sa stvarnim pros­torom ili društvom. Oni su samo društvo dovedeno do savršenstva, ili pak naličje toga društva, tek, u svakom slučaju, utopije su prostori koji su u svojoj suštini nestvarni.

Postoje takođe, i to verovatno za sve kulture i civilizacije, mesta stvarna, zbiljska, mesta čiji se obrisi naziru u svakoj ustanovi društva, i koja su svojevrsni protiv-rasporedi, svojevrsne utopije up-rostorene posredstvom stvarnih rasporeda, svim onim realnim rasporedima koji se mogu pronaći unutar kulture istovremeno kao predstavljeni, osporeni i preokrenuti, mesta koja su izvan svih mesta, no čiji se položaj ipak da stvarno odrediti. Ova mesta, budući apsolutno druga u odnosu na sva raspoređivanja koja odražavaju i ο kojima gov-

31

SPISI

ore, nazvaću, za razliku od utopija, heterotopijama; verujem da između utopija i ovih raspoređivanja apsolutno drugih, heterotopija, postoji nesum­njivo svojevrstan doživljaj mešanja, graničenja svojstvenog ogledalu. Ogledalo je, na koncu, isto tako utopija, budući da je mesto bez mesta. U ogledalu, vidim sebe tamo gde nisam, u jednom nestvarnom prostoru koji se virtuelno otvara iza površine, ja sam tamo, tamo gde me nema, kao kakva senka koja daje meni samom moju vlastitu vidljivost, koja mi dopušta da se gledam tamo gde sam odsutan: utopija ogledala. Ali to je jednako tako heterotopija, u meri u kojoj ogledalo zaista postoji, i u kojoj ima, spram mesta koje zauzimam, neku vrstu povratnog dejstva; krenuvši ka njemu ja otkrivam svoje odsustvo na mestu na kojem sam, zato što se vidim tamo. Pošav od tog pogleda koji mi se u izvesnoj meri vraća, iz dubine tog vir-tuelnog prostora koji je s onu stranu stakla, ja se okrećem sebi, iznova upućujući moj pogled ka sebi samom, rekonstituišući se tamo gde stvarno jesam; ogledalo funkcioniše kao heterotopija u značenju da, kad god obuhvatim to mesto koje zauzimam u času kada vidim sebe u staklu, ono zapravo post­aje potpuno stvarno, u povezanosti sa celokupnim prostorom koji ga okružuje, i potpuno nestvarno, jer je nužno, da bi bilo primećeno, da prođe kroz tu virtuelnu tačku koja se nalazi tamo, u ogledalu.

Što se tiče heterotopija u pravom smislu reči, kako ih možemo opisati, kakvo je njihovo značenje? Mogla bi se pretpostaviti, neću reći jedna nauka - zato stoje ta reč odveć rabljena - već neka vrsta sistematskog opisa koji bi imao za predmet, u odnosu na jedno određeno društvo, proučavanje,

analizu, opis, "čitanje" kako se danas rado veli, tih različitih prostora, tih drugih mesta, u nekoj vrsti mitskog i, u isto vreme, stvarnog nadmetanja sa prostorom u kome živimo; takav opis bi se mogao nazvati heterotopologijom.

Prvo načelo je da, verovatno, ne postoji nijedna kultura u svetu koja nije sačinjena od heterotopi­ja. One su konstanta svih ljudskih grupa. No het-erotopije poprimaju, očigledno, oblike koji su veo­ma promenljivi, te verovatno ne postoji jedan jedini oblik heterotopije koji bi bio univerzalan. Mogu se ipak razlučiti dva glavna tipa. U društvima zvanim "primitivna", javlja se određena vrsta heterotopije koju bih nazvao heterotopijom krize, što će reći da sadrži povlašćena ili sveta mesta, mukla, rezervisa-na za pojedince koji se nalaze, u odnosu na društvo ili okolinu unutar koje žive, u stanju krize. Adoles­centi, žene tokom menstrualnog perioda, trudnice, starci itd.

U našem društvu ove heterotopije krize lagano iščezavaju, mada su im se zadržali neki ostaci. Na primer, koleži, u obliku kakav su imali u devetn­aestom veku, ili vojna obuka za dečake igrali su istu takvu ulogu, da se prvi znaci muške seksualnosti ispolje "drugde", izvan porodice. Za mlade devojke je, do sredine devetnaestog veka, postojala tradicija koja se zvala "voyage de noces"; ta je tema drevna. Defloracija devojke morala se dogoditi "nigde", i, u to vreme, voz ili hotel bili su to mesto-nigde, het­erotopija bez geografskih koordinata.

No ove heterotopije krize danas nestaju i bivaju zamenjene, kako mi se čini, heterotopijama koje

32

DRUGA MESTA

bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. To su prihvatilišta, psihijatrijske klinike; to su, razume se, i zatvori, a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi, koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja, zato što, na kraju krajeva, starost pred­stavlja krizu, jednako kao i odstupanje, i zato što u našem društvu, u kojem je uživanje pravilo, neak­tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje.

Drugo načelo u opisu heterotopija, jeste da, to­kom svoje istorije, neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji, i koja nikada ne prestaje da postoji; zapravo, svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva, i jedna ista heterotopija, u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi, može imati različitu funkciju.

Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­blja. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore, ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela, budući da svaki pojedinac, svaka porodica na groblju ima ponekog svog. U zapadnoj kulturi, groblje praktično postoji oduvek. Ali je pretrpe-lo značajne promené, jer je do kraja osamnaes­tog veka groblje smešteno u samo srce grada, tik do crkve. Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti, bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela:

jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­uama. Groblje, smešteno u sveti prostor crkve, poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih.

U osnovi, bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. Naprotiv, počev od časa u kojem nije više bilo iz-vesno postojanje duše, niti da telo vaskrsava, posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­nim ostacima, koji su, konačno, jedini trag našeg postojanja u svetu, i u rečima.

U svakom slučaju, počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje; no, s druge strane, tek od de­vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada. Uporedo sa ovom individualizaci­jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". Mrtvi su, veruje se, ti koji prenose bolest na žive; prisus­tvo, blizina mrtvaka tik uz kuće, uz crkve, bezmalo nasred ulice, to je ta blizina koje seje smrt. Ova ve­lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća; ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada, već "drugi grad", u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom.

33

DRUGA M ESTA

bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. To su prihvatilišta, psihijatrijske klinike; to su, razume se, i zatvori, a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi, koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja, zato što, na kraju krajeva, starost pred­stavlja krizu, jednako kao i odstupanje, i zato što u našem društvu, u kojem je uživanje pravilo, neak­tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje.

Drugo načelo u opisu heterotopija, jeste da, to­kom svoje istorije, neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji, i koja nikada ne prestaje da postoji; zapravo, svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva, i jedna ista heterotopija, u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi, može imati različitu funkciju.

Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­blja. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore, ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela, budući da svaki pojedinac, svaka porodica na groblju ima ponekog svog. U zapadnoj kulturi, groblje praktično postoji oduvek. Ali je pretrpe-lo značajne promené, jer je do kraja osamnaes­tog veka groblje smešteno u samo srce grada, tik do crkve. Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti, bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela:

jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­uama. Groblje, smešteno u sveti prostor crkve, poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih.

U osnovi, bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. Naprotiv, počev od časa u kojem nije više bilo iz-vesno postojanje duše, niti da telo vaskrsava, posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­nim ostacima, koji su, konačno, jedini trag našeg postojanja u svetu, i u recima.

U svakom slučaju, počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje; no, s druge strane, tek od de­vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada. Uporedo sa ovom individualizaci­jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". Mrtvi su, veruje se, ti koji prenose bolest na žive; prisus­tvo, blizina mrtvaka tik uz kuće, uz crkve, bezmalo nasred ulice, to je ta blizina koje seje smrt. Ova ve­lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća; ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada, već "drugi grad", u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom.

33

SPISI

Treće načelo. Heterotopija ima moć da na jed­nom stvarnom mestu sučeli više prostora, više razmeštanja koja su međusobno nespojiva. Tako se u pozorištu, na pravouglu pozornice, smenjuje čitav jedan niz mesta koja su jedna drugima strana; isto tako je i bioskop veoma neobična pravougla prostorija, iz čije se pozadine, na dvodimenzion-alni ekran, projektuje trodimenzionalni prostor; no možda je jedan od najdrevnijih primera ovih het­erotopija, u obliku nespojivih lokacija, drevni prim­er bašte. Ne treba zaboraviti da je bašta, ta čudesna, sada već hiljadugodišnja tvorevina, imala na Istoku veoma duboka značenja, veoma slojevita. Tradicio­nalni persijski vrt bio je sveto mesto koje je imalo da objedini unutar svog pravougla četiri strane, koje su predstavljale četiri strane sveta, jednim prostorom svetijim od svih ostalih, koji je bilo nalik uvali, pupku sveta na njegovoj sredini (ovde behu bazen i vodoskok); sva vegetacija vrta bila je oku­pljena oko tog prostora, oko tog svojevrsnog mik-rokosmosa. Što se tiče čilima, oni su bili, izvorno, re­produkcija vrta. Vrt, to je bio ćilim u kojem je svet u svojoj ukupnosti dostigao simbolično savršenstvo, a ćilim neka vrsta pokretnog vrta u prostoru. Vrt, to je najsitniji delić sveta i u isto vreme sveukup­nost sveta. Vrt je, od početka Antike, vrsta srećne i univerzalne heterotopije (iz koje su izvedeni naši zoološki vrtovi).

Četvrto načelo. Heterotopije su skopčane, najčešće, sa fragmentima vremena, one takoreći otpočinju onim što se može nazvati, po čistoj simetriji, heterohronijama; heterotopija u potpu­nosti obavlja svoju funkciju od trenutka kad se ljudi nađu u svojevrsnom potpunom prekidu sa svojim

tradicionalnim vremenom; ovde se može uočiti da je groblje mesto izrazito heterotopijsko, budući da groblje počinje s tom čudnom heterohronijom koja je, za pojedinca, okončanje života, te navodna večnost u kojoj ono ipak ne prestaje da se rastače i iščezava.

Uopšte uzev, u društvima poput našeg, heterotopija i heterohronija su organizovani i raspoređeni na relativno složen način. Ima ponajpre heterotopija vremena akumuliranih u beskonačnosti, kao što su muzeji, biblioteke; muzeji i biblioteke su heterotopije kod kojih vreme ne prestaje da se gomila i uspinje ka sopstvenom vrhu, iako su, do kraja sedamnaestog stoleća, muzeji i biblioteke bili izraz pojedinačnog izbora. Zauzvrat, ideja sakupljanja svega, ideja da se sazda svojevrsna opšta arhiva, želja da se zatoče na jed­nom mestu sva vremena, sva razdoblja, svi oblici, svi stilovi, zamisao da se sačini jedno mesto za sva vremena no koje je, pak, van vremena, zaštićeno od sveopšteg propadanja, nastojanje da se organi-zuje najzad svojevrsno neprekinuto i neograničeno sakupljanje vremena na mestu nepokretnom, sve je to, dakle, pripadajuće našem modernitetu. Muzeji i biblioteke su heterotopije svojstvene zapadnoj kulturi devetnaestog stoleća.

Naspram ovih heterotopija, vezanih za akumu­laciju vremena, ima heterotopija koje su povezane, naprotiv, sa vremenom najpovršnijim, najprolazni-jim, najnestalnijim, onim u obliku svetkovine. To su heterotopije ne više večnujuće, već apsolutno prolazeće.Takva su vašarišta, ti čudesni prazni pros­tori smešteni na izmaku gradova, oljuđeni, jednom

34

DRUGA MESTA

ili dvaput u godini, barakama, tezgama, neobičnim predmetima, rvačima, ženama-zmijama, gatarama. Nedavno je izumljena jedna nova heterotopija pro­laznog, sela za odmor; polinezijska sela koja nude stanovnicima gradova tri tanušne nedelje večne i primitivne nagote; možete videti da se, uostalom, ova dva tipa heterotopije, svetkovine i večnog vre­mena koje se akumulira, približavaju jedna drugoj, da su kolibe Džerbe u izvesnom smislu srodne bib­liotekama i muzejima, te da se, ponovnim otkrivan­jem polinežanskog života, vreme ukida, ali to je isto tako vreme iznova nađeno, u kojem je sadržana sva istorija humanizma koja seže do svojih prapočetaka kao do kakvog velikog, neposredovanog znanja.

Peto načelo. Heterotopije pretpostavljaju uvek je­dan sistem otvaranja i zatvaranja koji ih, istovreme­no, izopštava i čini prohodnim. Uopšteno uzev, na heterotopijsko mesto ne dospeva se dragovoljno. Ili bolje, postoji prisila, što je slučaj sa kasarnom, za­tvorom, ili se pak mora podvrći obredima očišćenja. Ne može se ući izuzev uz dozvolu ili po izvršenju iz-vesnog broja radnji. Postoje isto tako heterotopije koje su u potpunosti posvećene tim aktivnostima očišćenja, očišćenja polu-religioznih, polu-higijen-skih kao kod muslimanskih amama, ili pak očišćenja očigledno čisto higijenskih, kao kod skandinavskih sauna. Ima onih drugih koje su, naprotiv, prividno čista i jednostavna otvaranja, no koje, uopšteno, kr­iju čudna isključenja; svako može da uđe u neku od ovih heterotopijskih lokacija, no, pravo govoreći, to nije ništa doli iluzija: verujete da ste ušli, no u času kada ste unutra, isključeni ste; mislim, na primer, na one čuvene sobe kojih je bilo na velikim farmama u Brazilu, i, načelno, u Južnoj Americi. Ulazna vra­

ta nisu vodila u glavni deo kuće u kome je živela porodica, i svako ko bi tuda prolazio, svaki putnik-namernik imao je pravo da otvori ta Vrata, stupi u sobu i u njoj prenoći. Dakle, te sobe behu takve da onaj ko bi ušao nije nikada mogao da dopre do središta porodičnog života, on beše vazda slučajni prolaznik, nikada pravi gost. Ovaj tip heterotopije, koji je danas praktično iščezao iz naše civilizacije, mogao bi se možda prepoznati u čuvenim sobama američkih "motela", u koje se ulazi sa automobilom i partnerom i gde je nezakoniti seks istovremeno potpuno skriven i potpuno zaštićen, skrajnut, bez da bude, uzasve, pod vedrim nebom.

Šesto načelo. Poslednja odlika heterotopija jeste da su one, u odnosu na ostatak prostora, jedna funkcija, koja se ostvaruje između dva suprotna pola. Ili bolje, one imaju ulogu da stvore jedan pro­stor privida koji razobličava iznova svu iluzornost stvarnog sveta, sva ta razmeštanja unutar kojih je ljudski život izpregrađivan. Može biti da je uloga, koju imaju da odigraju tokom dugog vremena sve te čuvene javne kuće, da pruže ono čega se lišava. Ili pak, naprotiv, da stvore drugi prostor, stvaran, isto tako savršen, besprekoran i dobro uređen ko­liko je ovaj naš u neredu, loše zamišljen i manjkav. Ovo nije heterotopija privida već kompenzacije, i pitam se nije li tračak od ovoga prisutan i u funk-cionisanju izvesnih kolonija.

U izvesnim slučajevima one su, na nivou opšte organizacije zemljišnog prostora, igrale ulogu heterotopija. Imam na umu, na primer, u trenut­ku prvog talasa kolonizacije, u sedamnaestom stoleću, puritanska društva koja su Englezi os-

35

SPISI

novali u Americi i koja behu druga mesta, apso­

lutno savršena.

Mislim takođe na one izvanredne jezuitske kolonije koje su osnivane u Južnoj Americi: divne, potpuno uređene, u kojima je ljudsko savršenstvo bilo stvarno dostignuto. Jezuiti Paragvaja osnovali su kolonije u kojima je život bio uređen do najsit­nijih pojedinosti. Selo je građeno prema strogom pravilu, oko pravouglog trga u čijoj osnovi beše crkva, na jednom kraju škola, na drugom groblje, i, naspram crkve, ulica koja se sa drugom ukrštala pod pravim uglom; porodice su imale svaka svoju malu brvnaru duž jedne od tih dveju osa, obrazujući tako tačnu reprodukciju Hristovog znaka. Hrišćanstvo je, tako, suštinski označilo svojim znakom prostor i geografiju američkog sveta.

Svakidašnjicom pojedinaca upravljaše ne

pištaljka, već zvono. Buđenje beše utvrđeno za sve

u isti čas, posao je počinjao za sve u isto vreme;

obroci u podne i u šest sati; potom se ide na spa­

vanje, a u ponoć, odigravalo se ono što se zvalo

bračno buđenje, što će reći da se, kad manastirsko

zvono zazvoni, svako bacao na ispunjenje svojih

dužnosti.

Javne kuće i kolonije, to su dva ekstremna tipa heterotopije, i ako se pomisli, nakon svega, ο bro­

du, tom komadu plivajućeg prostora, mestu bez mesta, koje živi samo za sebe, koje je zatvoreno u sebe i koje istovremeno pluta po beskonačnom moru te koji, od luke do luke, od mesta do mesta, od javne kuće do javne kuće, brodi čak do kolonija u potrazi za najskrivenijom dragocenošću njihovih

vrtova, shvatićete zašto brod bejaše za našu civi­

lizaciju, počev od šesnaestog stoleća pa do naših

dana, ne samo najveće oruđe ekonomskog razvoja

(što nije predmet mog današnjeg obraćanja), već i

najveći izvor mašte. Lađa, to je heterotopija par ex­

cellence. U civilizacijama bez brodova snovi usahn-

juju, špijunaža smenjuje avanturu, a policija stupa

namesto gusara.

Sa francuskog preveo Pavle Milenković

Naslov izvornika: "Des espaces autres", Architec­ture, Mouvement, Continuité, n° 5, octobre 1984,

str. 46-49.

36