MIT i stvarnost u jugoistočnoj Srbiji, teško je razdvojiti. Vekovima žive skladno kao jedno biće. S kolena na koleno ovde se prenose priče i tajne o skrivenom blagu koje su hajduci zakopavali po planinskim vrletima i pećinama. U krajevima gde su vojevali hajduci, baš uz carski i stambolski put, svi znaju za blago popa Martina. Ovdašnji narod veruje da se negde u vrletima baš blizu njihovog mesta, bilo u Sokobanji, Nišu, Pirotu, Knjaževcu, Žagubici... krije riznica popa Martina ili koja druga - hajdučka, pre svih, a onda i neka druga, antička.Na isto verovanje nailazi se i s one strane granice, gde naši susedi, nošeni verom, tragaju za zlatom popa hajduka.Pop Martin Himović, kaže legenda, odmetnuo se u hajduke zbog nepravde turske vlasti. U “Bugarskoj enciklopediji” navodi se da je bio vojvoda, koji je živeo u prvoj polovini 19. veka. “Pojavljivao se” ili, što bi danas rekli, “operisao je” u mestima, kako se navodi u enciklopediji suseda, Slivensko, Elensko, Vracansko, Trnovsko, Plovdivsko, Smolensko, Stranđansko i drugde. U srpskim legendama, opet, njegovi krajevi bili su pirotski, niški, leskovački, sokobanjski.U Srbiji, narod pripoveda da je “pop Martin iz Sevlijeva” imao lepu ženu na koju je bio bacio oko Manuka-beg. Taj beg stalno je navaljivao da mu u goste dođu pop i popadija, a kada je pop Martin pristao, dogodila se nesreća. Posle gozbe supružnici su hteli da pođu kući, ali Manuka-beg stao je ispred vrata ženskih odaja - u to vreme žene su sedele odvojeno od muškaraca - izvadio nož i rekao: - Ova žena više nije tvoja, nego moja.U vreme turske vladavine, kada se sili nije smelo suprotstavljati, popu nije ostalo ništa drugo nego da ode kući sam. Danima je smišljao kako da se osveti begu. Na kraju je odlučio da ode u planinu i da se tamo pridruži hajducima vojvode Volčana.Hajdučija mu je dobro išla. Toliko dobro da je brzo napredovao. Izjednačio se sa samim vojvodom. U međuvremenu, poslali su svog čoveka da radi kao kočijaš kod Manuka bega. Jednoga dana hajducima je javljeno da se beg sprema da putuje sa svojom porodicom u Jedrene, preko Gabrova (po jednoj verziji). Napad isplaniran do detalja, završen je uspešno. Zarobljenog Manuka- bega odveli su popu Martinu, a žene i decu sklonili na sigurno. Međutim, dok se Martin bavio Manuka-begom, javili su mu da je jedan stražar pobegao sa ženama i decom. Pop Martin se razljutio, naredio poteru i ubistvo stražara. Ali, i drugi stražar je odlučio da uzme žene, a sa njima i decu, za sebe. Konačno, pop Martin donosi oduku i naređuje masakr: “Pobijte sve, žene, decu i samog Manuka-bega”.Tako je po ovoj srpskoj legendi, pop Martin postao hajduk i tako je ozlojeđen nestankom svoje žene otimao od Turaka sve što mu je došlo pod ruku. I naravno, blago i dragocenosti sakrivao negde po planinama.U Južnoj Srbiji, međutim, može se čuti i ova priča. Pop Martin je živeo u selu Poganovo, između Dimitrovgrada i Pirota, blizu bugarske granice.

1

Budući da su pored sela stalno prolazili turski karavani koji su išli za Carigrad natovareni blagom i dragocenostima koje su sakupili od harača, pop Martin je okupio hajdučku družinu koja je presretala karavane i uzimala natrag oteto od raje. Zarobljenika nije bilo, sve pratioce karavana su ubijali, da se ne bi saznalo gde se karavanima gubi poslednji trag. Zlato i dragocenosti krili su po pećinama u planini.PriČalo se i da riznicu od nepoželjnih čuva neobičan mehanizam: zlatna zmija koja bi se prilikom ulaska nenajavljenog gosta aktivirala i nepozvane udarala šiljkom u glavu. Pop Martin je i konstruktore ovog mehanizma ubio da niko ne bi mogao da oda tajnu.Godinama, družba popa Martina sakupila je tako mnogo blaga, pa i troja kola prepuna zlatnika. Rutinski, pobili su sve pratioce, ali ne i velikog, čupavog psa, koji se, budući je bio istreniran, vratio sam u Carigrad. Turci videvši da nema karavana, krenu za psom, koji ih odvede u Poganovo. Tamo, da zlo bude veće, celo selo otišlo u crkvu na Veliki petak. Turci opkole crkvu i zatraže od meštana da odaju skloništa hajdučke družine. Niko ništa nije rekao, jer verovatno ništa nije ni znao, i Turci tako sve pobiše. Pop Martin je, naravno, ostao živ, nastavio je da harači Turke, a na samrti je, kažu, rekao da njegovo zlato može naći samo onaj ko je spreman da jednu trećinu zadrži za sebe, a ostale dve pokloni (poganovskom) ili kojem drugom manastiru.

BRANIO ČASTU “BUGARSKOJ enciklopediji” navodi se da je “pop Martin postao hajduk da bi zaštitio pogaženu čast pošto mu je žena bila oteta i odvedena u grad Ruse”. Zajedno sa vojvodom Volčanom, navodi se dalje, pop Martin je organizovao ubistvo rusenskog paše. Napadao je i pljačkao osmanske osvajače i nekoliko puta je poharao carsku riznicu. Njegovi podvizi izjednačavani su sa podvizima vojvode Volčana.

Zahvaljujući širokoj teritoriji kojom je operisao pop Martin,a koja je kasnije podeljena na dve države, sveštenik - hajduk i njegovo blago žive u verovanju oba naroda, srpskog i bugarskog. Uporedo sa legendama, godinama ovim područjima kruže mape koje opisuju mesta gde se nalazi blago popa Martina. I s ove i s one strane granice one se kopiraju, prepisuju, dopisuju, štampaju i smišljaju. Na jednima su crtežima prikazana mesta gde je pop Martin navodno zakopavao blago. Druge rečima opisuju mesta gde treba tražiti, treće su prave zagonetke jer je potrebno rešiti šifru da bi se blago pronašlo, a ko je ne reši ispravno dogodiće se neko zlo. Zapravo, onoga ko pogreši u rešenju zagonetke zadesiće smrt. Sve su različite, od načina prikaza do materijala. - Svi mi godinama tragamo za blagom, rešavamo enigme i pratimo znakove koje je pop Martin ostavljao najčešće urezane u kamenu - priča Zoran Mirković, tragač iz Sokobanje, koji nam je dozvolio da fotokopiramo jednu od mnogobrojnih mapa popa Martina na osnovu koje on pokušava da pronađe blago. Ta mapa, zapravo, je velika skripta u kojoj su navedena potencijalna mesta sa raznim blagom: dukatima, zlatnicima, srebrnjacima, nakitom, oružjem... Na prvoj strani su

2

poznata mesta, poput Prokuplja, Vranja, Sokobanje, Toponice... ali dalje nailazi se na toponime koji mogu biti bilo gde u Srbiji i Bugarskoj: Jelenova magaza, jezero Potajno, Grozdin grob, Jovina magaza, Sveta Petka... Ovi drugi toponimi predstavljaju najveći problem za tragače. - Nazivi mesta gde treba tražiti zakopano blago popa Martina su za Srbiju uobičajeni i mogu se nalaziti na bilo kojoj planini, kao recimo magaza Oštra čuka, Tri čuke, Koprivnica, Kurijačka planina - žale se tragači. - U kraju oko Sokobanje, Aleksinca i Leskovca, na primer, veli Mirković, ima mesta koja se nazivaju kao u mapi, ali opisi ne odgovaraju onome što vidiš. Tri čuke, na primer, u mapi su stene, a u stvarnosti je sve puno šume. Teško je uklopiti sve: i naziv i opis mesta. A možda se i teritorija promenila. Umesto šume, možda je tu livada, ako je nekad bila reka možda je presušila, ako je bunar - možda je zatrpan, ako je drvo - isečeno je ili ga je grom uništio... Osim toga, u većini mesta u Srbiji postoje ovi toponimi i dan-danas, ili su se nekada tako nazivali. Većina tragača za hajdučkim, ali i drugim blagom, poseduje jednu od silnih replika mapa popa Martina. Ipak, svi sanjaju da se dočepaju kožne mape, jer ona je, po njihovom mišljenju, garant da potiče iz perioda kada su Turci vladali našim prostorima. - Koliko ja znam, niko takvu mapu nema, nisam bar čuo, a ako je ima, taj sigurno zna gde je zlato. I sigurno ga je već našao - kaže jedan od naših sagovornika, koji, za razliku od Mirkovića, nije želeo da ga javno pominjemo. Ni sam nije mogao da nam objasni zašto, budući da u okolini Jagodine svi znaju da se on bavi poslom tragača i da ima detektor za metal, koji obilato koristi. Jedna od mapa popa Martina, koju je, inače, teško čitati, jer je nečitka i izmešana sa bugarskim jezikom, i bez odgovarajućih znakova interpunkcije koji onemogućavaju ispravno čitanje i razumevanje smisla, navodi popis mesta gde je blago. Uz sve to daje i zapis proroka Ljube i Smaje: "Ovaj popis slušaj, sve je pisano tačno, ako veruješ - to je, ako ne veruješ - nemoj. Kad dođe vreme svako će se uveriti, ali mnogo će vremena proći i doći će dvadeseti vek kada će Srbija da propadne od neviđene sile i mnogi će narod kroz Srbiju da prođe i svi će veru da menjaju. A to će od nenadne strane sila da udari i tu će pola sveta da strada, a od golema bolest će deca da pomru, a posle toga će da nestane carstvo pravog sveta i zemlja će da se očisti od nečasnu veru i Turčin će celi svet da oslobodi, jer on samo vernu vojsku ima, a i on će svoje carstvo da izgubi i Turska ima za tri dana da propadne i to kad sila na pogolemu udari, tada broj 73 dana i ta sila mora da propadne. A ko bude živ neka gleda po ovo pismo, ne bude li tačno, nemoj da veruješ više, jer znaj prorok Ljuba što kaže to sve bi... Blago onom ko tada Srbin bude, jer najveću slobodu će imati, a sud neće za njega da postoji, Srbija će golema da bude i pet zemlje u jednu će da bude.... U potpisu ovog proročanstva stoji Martin Himović. Još je napisano: Ovo je tačno i čekaj vreme i čuvaj pismo. Kraj." Nacrtane su strelice na krstu koje označavaju "pravo mesto".

ĆUTANjE

3

Svi tragači sa kojima smo razgovarali u sokobanjskom, jagodinskom i niškom kraju slažu se u jednom: zlato sigurno postoji i ako ga je neko našao, taj neće progovoriti. Dodatan razlog da veruju u postojanje blaga svakako jeste činjenica da je pop Martin Himović bio istorijska ličnost. Ako je on postojao, onda je imao i hajduke, veruje se četrdeset. Možda ih baš nije bilo 40, ali bilo ih je dosta, presretali su karavane otimali od Turaka, ali i bogatih trgovaca svake rase i veroispovesti. A ako su otimali, logično je - imali su. Zlato postoji, ali gde je?

U MAPI popa Martina, koji je sa svojih 40, po jednima, po drugima, sa 70 hajduka presretao turske karavane koji su puni išli za Carigrad, a blago negde po vrletima južne i istočne Srbije sakrivao, navodi se 65 mesta gde je ono zakopano. Ljudi iz ovih krajeva veruju da su mape tačne i mnogi od njih, povedeni snom o nenadanom bogatstvu, neumorno špartaju planinama tražeći znakove. Često je u mapama napisana zagonetka koju treba odgonetnuti, tako da od njenog rešavanja zavisi ishod. Navešćemo najzanimljivije opise, kakav je za selo Masuricu,(na internetu smo pronašli da se selo nalazi u blizini Vladičinog Hana) kojom, inače počinje popis, a za koje je zapisano: "Traži Malekovo vodeniče. Nad vodenicom u lešta grob vodeničarski i pare u grob. Buka sa usta vezana sa lanac za kamen. Vidi dobro, ima sa obe strane po jedan krst ukovan na kamen. Od buku pođi naviše, nađi ustav ili savak, stani na savak i preskoči preko vode, tu kopaj, ima jedno kače sa parama, na pare ima sablja sa tri draga kamena, ima tefter sa zlatne korice od sedam oka, i dva krsta i jedne terazije zlatne. To je samo deo puta koji treba da se prevali da bi se došlo do neslućene nagrade... Slede dalja uputstva: "Pođi više uz vodu, tu ima jedan modar, stojeći kamen spakovan i jedna mala, kovana vodenica puna sa dukati i dragi kamen. Izađi na mala vrata od vodenice gde ima tri stepenika, tu ima borčuga i velika ploča kao za mešanje hleba. Pod njom je jedno kače a u njemu pare". Za selo Masurica navedeno je nekoliko potencijalnih mesta gde je blago, a među njima i ovo: "Pođi niz reku, tu ima streliš, kamen, a protiv njega drugi kamen veliki kao zid. U njemu ima jedna rupa, kao prozor, i tu ima para. A rupa je zatvorena sa pločom." Teško da neko može da se snađe sa ovakvim navodima, jer ne zna se o kojoj reci je reč, ili o kojem potoku, a vodenica je bilo svuda gde i potoka. Pitanje je da li potok još postoji. Mada ima tragača za skrivenim blagom koji ne misle u potpunosti tako. U pop Martinovoj mapi upućuje se dalje "pošteni Srbin koji veruje" da ne odustaje od traganja: "Ajde u Malu planinu i traži Gargovu vodenicu ona je zakačena za ...oganj. Vidi se dok je veka i sveta na poljani, na njoj tri kamena, jedan drugog ne udara. Na jednom je kuća, na drugom plovka, a na trećem sedam prutova. Na vodenicu čerep prosečni, nad njim ima i dva golema, pred vodenicom ima sedam stepenika a na srednjem jedan crven..." Ali, zaplet tek predstoji: "Ispod vodenice ima poljana, na poljani tri bresta sa žilama spletenim, a preko puta ima tri groba turska. Ima tu i kamen veliki kao polovina plasta. Da se popneš na njega. Odozgo ima iskovana sofra, sa sedam hlebova, sedam kašika i jedna velika kašika, jedno somče, dve ribe, jedna cela, jedna pola, pastrmka i jedan nož i

4

na dole visi mleko i jedna srna, i jedan grob, do njega ploča, a na ploči ruka, ispod nje bakrač sa bele pare. Tamo ima i mačka ćopava u stenu.. Sedam dolina se sabiraju, do mačke ima ploča i sedam stepenika, to je po vlaškom planu, znak da su tu pare." Kako rešiti ovu zagonetku u kojoj je, po navodima pop Martinovim, na kamenoj sofri iskovano pola životinjskog sveta plus kompletan escajg... I šta oni uopšte znače. Da li su zaista iskovani ili se u prenesenom značenju navode... Ali ni tu se ne završava opis gde su pare. Pop Martin navodi dalje: "I ne samo tu, pogledaj gore, pa ćeš videti rupu kao čaša. U toj rupi ima kvočka i dvanaest pileta, jedno pile ujeda (ili gleda) dve zmije čiji su repovi zakačeni, a tu ima podsek za sedam konja da se vežu pod zadnje noge, zazidano ima kamen kao rogoška spleteno, svrati u potok, ima dva kamena kao dva direka, i dve stolice. Pogledaj gore. Ima dva sedla i dve kubure..."

SVE SE MENjA JEDAN lovac na blago rekao nam je da opisi mesta možda i jesu tačni, ali teško je naći isto stanje kao onda kada je pop Martin živeo. - Na primer, kaže on, nađeš potok, ali kako da nađeš vodenicu, još ako je manja i ako je bila trošna u njegovo vreme, onda je jasno da joj danas nema traga. Pa, i da nije bila trošna, da je bila nova novcijata, propala bi do sada sto puta.

SOLIDARNOST "KOLEGA" U PRAKSI, na terenu, često se dešavalo da tragači koji prvi nađu "ajduk pismo" i pop Martinove znakove, jednostavno svaki trag izbrišu, da drugome ne bi poslužio kao putokaz. Među njima, ipak, bilo je i onih savesnih i solidarnih koji su u mape popa Martina unosili svoja otkrića. Na terenu našli su znak, zatim su ga izbrisali, ali su to "prijavili" drugim kolegama ili eventualno uneli u mapu. Drugi su, navodno, priznali da su našli blago i taj podatak, takođe, obnarodovali kroz mapu. U jednom poglavlju pop Martinove mape navedeno je da je u "Jovinoj padini u propast palo osam tovara. Kasnije, piše u mapi, mesto je udareno crnim mastilom, što znači da je neko odneo pare". Kod Toponice "mesto Oranica popova, tamo ima vrelo, a u glavi vrela zazidane pare", zatim od sela Jablanica ima mesto Kravlje, tu ima vrtop kamen kao sanduk, a pod njim tovar zlata. Kod sela Miljkovac ima Bojin breg, tamo ima jedan klen kriv, a pod njim veliki zid, a ispod kamen šupalj može čovek da se provuče, u rupi je kotao pun zlata." U istom selu, u manastiru Sveti Ilija ispred crkve je zlato, to zlato daj crkvi".

URSKO vladanje i njihovo postupanje sa rajom, najveći je uzrok što u Srbiji, kao i u Bosni i Hercegovini i u svoj Turskoj, ima mlogo hajduka - pisao je Vuk Karadžić (“Život i običaji naroda srpskog”).Nema tačnog podatka koliko je u to vreme moglo biti hajduka, ali, sudeći po nepravdi i zulumu turske vojske prema srpskoj raji, koja se potom odmetala u hajduke jer praktično drugog izbora nije imala, reklo bi se - dosta. Vuk Karadžić je to ovako opisivao:“Kad čovek zna da ga sud i zakon ne čuvaju od sile i nepravde, on mora sam da se čuva i sebi pravicu traži. Kazato je da svaki po koga kadija pošalje muraselu mora ići u varoš, ako li koji ne smjedne otići, onda mu nema drugog spasenija nego sa životom bježati u

5

šumu; na đekoga uzmu Turci štogođ zub, pak mora da bježi u šumu da ga ne ubiju; mlogome Turci otmu štogođ, ili mu učine kakavu drugu nepravdu, pa otide u hajduke da se osveti, a mlogi otide u hajduke samo da se nanosi lijepih haljina i oružja po svojoj volji”.U Vukove opise ljudi koji su postali hajduci spada i Martin Himović, pop koji se odmetnuo u hajduke posle nepravde koju su mu Turci naneli. Iako su hajduci otimali od Turaka, kako je zabeležio Vuk, najveća uvreda za njega, ipak, je bila kada bi mu “kogod rekao da je lopov i pržibaba”.Hajduci su otimali od Turaka sve što su mogli, a najradije su napadali carske karavane. Pravi hajduk, veli Vuk, nikada neće ubiti čovjeka koji mu ništa ne čini. Hajduku se čini sramota oteti od siromaha šta drugo osim lijepa oružja, ali trgovce na putu dočekivati i udarati na kuće bogatih ljudi, vele da nije sramota. Stari su hajduci najradije dočekivali kad se kud šalju carski novci, ali to sad slabo čine, budući da narod za to opet mora da strada i da plaća, i poslije njih da goni.Legenda o popu Martinu Himoviću i njegovih 40 ili 70 hajduka (u zavisnosti od kraja do kraja) koji su presretali turske karavane i blago sakrivali po pećinama jugozapadne Srbije i istočne Bugarske, navela je mnoge da krenu u potragu za mapama koje, navodno, sto posto daju tačan opis mesta gde je blago.U mapi popa Martina tako se navodi selo Rebrovo, gde “pored manastira Sveti... Ima jedna pećina, kad uđeš ima dole, malo zazidano, u njoj je jevrejska ruka balzamovana i u mušemu uvijena, tu je prstenje i drago kamenje, a to mesto ima Radovanov kladenac, a pod ploču tri kilograma para više kladenca u pećinu devojačka kosa, a na steni se vidi manastir Svete trojice.Više njega u pećini ralo i volovi i kuče unutra i devojka drži kitku, u pećini su dva pištolja arnautska, a ispod devojke su pare”.Pokušali smo da od tragača za hajdučkim blagom saznamo kako oni tumače ovaj zapis.- U našoj okolini, rekao nam tragač koji nije želeo da oda svoje ime iz okoline Jagodine, nema takvog mesta Rebrovo. Mada, nikad se ne zna da li je možda postojalo, pa mu je nestalo traga, ili mu se ime vremenom promenilo u neko drugo. Ali, najgore je što se ne vidi jasno puno ime manastira. Piše samo Sveti... Imena manastira i crkava nisu se menjala, pa bi možda ta odrednica bila odlučujuća. Jer se dalje navodi manastir Sveta trojica koji se vidi. Dotle razumem, ovo ostalo je zagonetka. Treba je rešavati.Mapa dalje daje prikaz mesta Rgošte, “pojas Knjaževac, ispod sela ima kod reke kamen nalik na mačju glavu obrnut na zapad, a pod njim nadole ima trn.(?!) Ispod trna, pravo dole, pod zemlju, jedan metar ima ćup od oko 20 litara, a suprot ... kud glava gleda na zapad u steni bila je pećina ali zazidana, ali na zazidu ima krst sa strelom, razidaj zid, a ispod njega u rupi ima tovar zlata i to je na istoj streli ima mala sekira, a pod njom druge pare... Uzmi prut i guraj u rupu dok ne ispadnu sve druge pare. Ovo je tačno i stvarno kune ti se Martin Himović”.Ovaj navod, već je razumljiviji. Jasno je gde su pare i kako do njih doći. Samo je problem gde je mesto Rgošte. Nema ga na karti Srbije i okoline Knjaževca.- Osim toga, dodaje tragač sagovornik, može biti da je mapa stvarno tačna, ali ako je glavna odrednica bio trn, teško da je on ostao na istom mestu.

6

POĐI DO IZVORAU okolini mesta koje se naziva Kesenija - Taša pop Martin upućuje tragače: Pođi do izvora. Kad se nagneš da piješ vodu, gde se oslanjaš kolenima, tu ima tri medenika, jedan preko drugog. Tu između rečnog kamenja i izvora ima pet tovara.

UPUTSTVA PO BUGARSKINEKI delovi mape popa Martina pisani su bugarskim jezikom, druge je, opet, neko dopisivao ili pisao po vlastitom tumačenju i shvatanju, treće je neko objašnjavao svojim rečima. Da bi tragačima bilo shvatljivije i lakše neko je sublimovao opise i dodao jedan stubac u kome piše: “Pištolji se nalaze u mestu koje se naziva ‘kesenija taša‘ (napisano malim slovom i prevedeno sa ‘sečen kamen‘) ali i u sledećim mestima: Gabrovnica, Banja Kara, Obrešta, Sara-Gjola, Vatro-pole, Suha banja... Onaj ko je pisao ili dopisivao ovu mapu, navodi dalje, da ima pištolja arnautskih i osmanlijskih kod izvora “koliko da baciš rukom”, a kada kreneš vodom ideš 15 koraka razdvaja se voda i dole se opet skuplja i čini između ostrvo, a nasred potoka ima pobijen kamen i na njemu krst. Gde se sakuplja voda pod oštrim kamenom nalazi se jevrejski grob.(Nastaviće se)

TRAGAČI za zlatom spremni su na sva iskušenja koja im je u svojim nebrojenim mapama "zadao" pop Martin Himović. Što je nejasnija formulacija i opis nekog mesta, to oni smatraju da je veća šansa da je blago stvarno tu negde.Mnogi godinama mozgaju nad jednom te istom zagonetkom, drugi su digli ruke od nje, smatrajući je besmislicom, koju je neko izmislio da bi se zabavio.Primer za zagonetku je u opisu mesta koje se naziva "Kurt-kaja odakle se vidi Kuša-kaja. Na Kuša-kaja se nalazi orlovo gnezdo".- Orlovi rano odlete a sigurno je da se dvesta godina zaredom ne vraćaju na isto mesto da sviju gnezdo. Tako je možda nekada bilo, ali više nije. Znači, prvi deo zagonetke je nerešiv, a kada je start nerešiv, ne vredi ni da ideš dalje i rešavaš te enigme. Mada, mi mislimo da autor ne misli na stvarno orlovo gnezdo, nego na nešto u prenesenom značenju - kaže tragač za zlatom koji radi u okolini Niša, Nikola Pejčić.Dalje, zagonetka upućuje uporne tragače:"Kada izađeš na kopanje, ima tri stopala, donja strana je kao zazidana a druga je od kamena iskovana. Sa prave strane stopala ima pukotina a sa leve čizma i na njoj... Na donjem stopalu je orezanlija ima 700 liri i kad izađeš na kamen on je malo ravan, tri peda širok i tri peda dug. Na sredini kopanja je pravljena čukom kao korito i na sve četiri strane ima rupa. Od kopanja uzmi jedno sindžirče i na kraj manaf čerkez bočaka".Kako protumačiti ovaj zapis, koji nije original, već je dopisivan i ko zna kako pisan.- Ja mislim da je jednostavan, nađeš to mesto koje su Turci tako zvali, a ne mi, nađeš vrh sa koga se dobro vidi drugo mesto koje su Turci nazivali Kuša-kaja i na njemu možda nema orlovog gnezda ali ima vrha i mesta gde možeš da zaključiš da bi orlovi svili gnezdo i tu kopaš. Odnosno, pre kopanja proveriš detektorom za metal. Ako ima novaca, zlatnika, srebrnjaka ili pištolja, aparat će ti to pokazati. A ako pokaže, ti zasučeš rukave i kopaš.Drugi tragači, opet, smatraju da je u pitanju zagonetka.

7

Tragači za hajdučkim, ali i antičkim blagom, računajući tu i kulturno-istorijske predmete koje slučajno pronađu prekopavajući uzduž i popreko terene širom Srbije, bave se u proseku ovim poslom nekoliko godina.U početku, vera u uspeh je stoprocentna. Svako veruje u sebe i svoje sposobnosti, svoju "privlačnu unutrašnju moć" ili jednostavno u svoj aparat. Da li je to detektor ili rašlje ili je to sistem sa dve žice koje, recimo, koristi jedan tragač "pa kada se žice spoje, tu je metal". Posle nekoliko godina, ako im se baš ništa ne posreći, većina klone duhom i odbaci mogućnost da će jednom naći riznicu, a samim tim i verovatnoću da su mape popa Martina istinite.- Pa, kad se neko razočara, normalno je da prestane da veruje, sve im je onda nemoguće i lažno - kaže Zoran Mirković. - Ja ništa značajno nisam našao godinama, dobro, možda nešto sitno, malo, ali verujem sto posto da je blago negde gore. Ali gde?Za one koji veruju u zakopano blago, najveći problem nisu naizgled nerešive zagonetke, nego dopisivanje različitih tumačenja tragača koji su želeli da pomognu (ili možda odmognu) ostalima. Na primer, neko je uspeo da pronađe određeno mesto, čak je naišao i na znak, ali je taj znak u prirodi izbrisao da ga drugi ne bi našao a u mapi opisao mesto i znak (koji je na terenu precrtao). Ukoliko bi se dogodilo da neki tragač i uspe da dođe do opisanog mesta, ne bi naišao na znak i njegova potraga bi se tu i završila.- Osim toga, saglasan je tragač Nikola Pejčić, tekst je nerazumljiv ne zato što je u osnovi takav nego zato što su ga razni dobronamernici ili zlonamernici ispravljali. Mnogo se nabraja u opisima pa tekst postaje nelogičan, ali pošto nije original, mi ne možemo da rešimo zagonetku.Za uspešnost otkrivanja blaga tu je još jedan problem. Pored vlastitog tumačenja teksta, tragači su prepisujući greškom zamenjivali slova. Ako je tekst kucan na mašini, kakav je slučaj sa mapama koje smo videli, zbog lošeg otiska niko ne može biti siguran da li je u nekoj reči trebalo da stoji slovo "a", "o" ili "e".- Kad jednom neko napravi grešku u jednom jedinom slovu, onda dalje svi greše - kaže naš sagovornik. - I tu je najveća šteta za nas. Tražimo na jednom, a blago je na drugom mestu.

SKRIVALICE U ZAGONETKAMA- Do sada smo obilazili i najjednostavnije opisana mesta u mapama popa Martina, pa nismo našli ništa. On je sto posto blago dobro sakrio zagonetkama - kaže Zoran Mirković, tragač iz Sokobanje i pita se: Zašto bi nam na tacni davao rešenja gde je sakrio ogromno blago, koje, normalno, nije mogao ni da troši, ni da potroši. Suviše je jednostavno, ne znam, a do blaga nije lako doći.

NIŠTA BEZ DETEKTORAPORED toga što su mesta gde je, navodno, blago jeziva, tragači zaziru i od navoda da se po pećinama nalaze smrtonosne zamke. Što zbog zlata, što zbog metalnih zamki, tek, nijedan "iskusan" lovac na skriveno blago neće se upustiti u tu avanturu bez detektora za metal.Ovu spravu u centralnoj i južnoj Srbiji, gde živi legenda o hajdučkom blagu, kažu, ima svaka treća kuća. Zato ne čudi podatak da su proteklih deset godina detektori za metal išli kao alva. Oni koji su ih prodavali, napravili su, vele, dobar biznis. Detektor je tako zakon

8

za većinu tragača. Oni ga nose sa sobom u "istraživanje" i kada pokaže reakciju, uzima se pijuk i motika i - kopa se dok se ne nađe nešto vredno ili obična stara kašika.

MAPA popa Martina čije se razne verzije mogu naći širom Srbije i Bugarske, i da jeste nastala na osnovu oruginalnog zapisa pretrpela je tolike izmene dopisivača da je teško pratiti njene upute i smisao, uopšte. Opise mesta gde je blago, dodatno komplikuju nacrtani znakovi, koji, kako se objašnjava, predstavljaju odrednicu, kao "kad vidiš te znake sigurno si na vrh plana". To su :polumesec, sunce,onda jabuka sa ćiriličnim slovom V, krst sa četiri strelice. U mapi se on naziva "ajduk plan". Ovih znakova ima u svim kombinacijama pop Martinovih mapa, koje se mogu kupiti, u zavisnosti od "kvaliteta", za 50 do 200 evra, neke i za više. - Ma kad bih našao pravu, kožnu mapu, dao bih za nju i hiljadu evra. Pa i više. Jer, znam, blago nacrtano na njoj je sto posto tamo - kaže tragač Mirković iz sokobanjskog kraja, koji je bio ljubazan da nam ustupu svoju mapu. Ne može se utvrditi da li je iko na osnovu plana popa Martina našao bilo šta što potpada pod pojam "hajdučkog" ili bilo kojeg drugog blaga. I da jeste iskopao riznicu nijedan tragač to neće priznati imenom i prezimenom. Jedni su nam zagonetno na ovo pitanje odgovarali, ostavljajući mogućnost da su nešto ipak našli, rečima "pa nađe se ponešto". Drugi su, opet, bili iskreni: Šta je vama, pa ko će to da vam kaže, da vam je rod najrođeniji, nije lud da prizna. Istovremeno, niko to "nešto" ne želi da vam pokaže, ako ga uopšte ima, bojeći se javnosti, a samim tim policije i drugih lovaca na blago ili - kriminalaca. U jugoistočnoj Srbiji narod priča da baš neke javne, poznate ili bogate ličnosti otkupljuju nađene riznice, ne pitajući koliko košta. Priča se da čak te javne ličnosti i biznismeni organizuju tragače, plaćajući da za njih traže blago. Ni to vam niko neće priznati, ali će vam potvrditi da je i to "garantovano tako". - Ako je neko i našao blago, vele naši sagovornici tragači, onda budite uvereni da ono ne stoji kod njega u kući, sakriveno u podrumu. Odmah ga je utopio, preprodao nekom, a ovaj dalje.. Jer, za njega lično opasnost je velika da čuva blago. U praksi, to se odmah prodaje. Tragači veruju da ima onih kojima se posrećilo. Kada u nekom malom mestu jugoistočne Srbije neko počne da gradi kuću, narod kaže: "Vidi, našao blago, pa sad zida". Ili ako kupi nova kola kaže se "iskopao ćupče", ili ako pošalje dete da studira u Beograd ili dalje u inostranstvo... Svaka situacija u kojoj neko napreduje smatra se plodom iskopanog zlata... Pozitivan ishod leži ili u pukoj slučajnosti, kao što nam je rekao jedan Nišlija koji poznaje jednog koji je slučajno polomio granu hrasta, a ono iz rupe u drvetu počeli da sipaju dukati. Ili jedan drugi koji je orao neku davno zapuštenu livadu, pa raonik udario u ćup, a u ćupu zlato. - Sve je moguće, veli tragač Nikola Pejčić. - Podjednaka je mogućnost da slučajno iskopaš blago kao i da ga nađeš po mapama. Da bi ga našli po mapama, tragači moraju da reše zagonetke i nađu znakove iz "ajduk pisma": zvezdu, polumesec, jabuku ili slova... U mapi popa Martina tako je opisano blago, koje se nalazi u selu Lajkovac Vranjsko: "Traži u to selo ajduk znake i seoski svinjarnik, tamo ima voda danju drvo sova sa kavak pod drvo tovar zlata u zemlji i metar od istok". U ovom navodu nema znakova

9

interpunkcije, posebno zapete, što podseća na Pitijina proročanstva koja se mogu tumačiti dvostruko. U pomenutom selu, dakle, treba tražiti svinjarnik. Ako zanemarimo mogućnost postojanja svinjarnika i sledimo uputstva, pored svinjarnika trebalo bi dakle da bude voda i drvo i, može biti danju u tom drvetu sova spava, što možda i nije bitno, ako se u planu navodi da je zlato pod drvetom u zemlji i metar od istoka. A možda je i bitno. Ali kako ustanoviti meru "metar od istoka". Za isti kraj vranjski navodi se selo Jašolija (ili kako je tumač dopisao Jašoleca, Jašočio, Jašolio?): "Od Vranja 15 minuta pred selo... ima mala ćuprija i tu levo ima rupa. I kamen grobarski a pod njim 30 oka zlata". Planinske znake i "ajduk pismo" treba tražiti u okrugu vranjskom i oko mesta koje se zove Šumica. "Tu ima vrelo i nad njim kamen, a na njemu tri pruta. Pod kamenom su pare". Takođe, u jednoj od verzija mape popa Martina navodi se da "isti znaci isti ajduk verni plan", kraj vranjanski, na Jovinoj poljani. "Uz put, piše dalje, ima golem brest. I jedan mali među njima. Pet tovara zlata dva metra u zemlju. Meri sredinu." Plan isti, isti znaci, "ajduk pismo", mogu se naći, po ovoj verziji,i u selu Daskalovu( ili Deskalaovu) kod Vranja. Tu postoji Daskalov most a selo je "iznad Vranja, na visoko mesto, tamo ima obrok Sveta Trojica do njega dub (odsečeno drvo) a pod njim sa desne strane kazan para. Do pola metra u zemlji."

KOD ŠUPLjEG DUDA U VLASOTINAČKOM kraju u pop Martinovim mapama navodi se nekoliko lokacija: manastir Sveti Ilija, "pred manastirom je crkva a pred crkvom drvo dud, ono je šuplje, u njega je nasipano oko 80 oka". Kod Vlasotinca, piše dalje u mapi popa Martina, ima mesto Gubersko parost ili Parosilj. Tu traži bunar santrač od kamena bigorljiv, u taj bunar spustismo bure zlata". U kraju oko Prokuplja takođe su crtani znakovi i "ajduk pismo". U selu Konjari ima... "ajdučka česma u glavi 20 oka zlata".

RAŠLjE SA "OSEĆAJEM" IMA tragača za blagom koji su angažovali čak i rašljare,ubeđeni da predstavnici ove nepriznate veštine ako mogu da nađu vodu mogu i zlato. Zoran Mirković, lovac na staro zlato iz Sokobanje, rekao nam je da on koristi svoj izum: dve bakarne žice koje se spoje kad "osete" metal. - Moj mehanizam radi besprekorno, uveravao nas je, ali, na žalost, do sada sam samo iskopavao zarđale srpove i odbačene sekire. Ali usluge rašljara lovci na blago koriste i iz drugih razloga. Da im nađu vodu, jer mnogo je opisa u mapi popa Martina koji upućuju na vodu, zdenac, bunar...

DA nije bilo mape popa Martina, koju je, navodno, on ostavio pokolenjima da im bude putokaz za otkrivanje skrivenog blaga, mit nekog drugog zlata grejao bi srce tragača. Ali pop Martin Himović ili neko drugi, po predanju, ostavio je iza sebe obilje zapisa o tome

10

gde je tačno sakriveno blago koje su hajduci otimali od Turaka. Zakopano je po skrovitim mestima, pećinama, rupama, bunarima, u vodenicama širom Srbije i Bugarske.Da sam ne bi zaboravio gde je šta od silnog tovara blaga sakrio, Martin Himović obeležavao je znakovima skrovita mesta ili neposrednu blizinu. Istovremeno, ta mesta zapisivao je u svojim mapama. Za svako mesto crtao bi jednu mapu.- Možda je neko nekada našao bar jednu pravu mapu, možda je našao više mapa, na osnovu kojih je iskopao blago, a onda se vest pročula, pa se neko drugi, opet, dosetio da pravi mape. Ko zna, možda su tako nastale. Možda su izmišljene, a možda su stvarne. Ili, možda su jedne izmišljene, a jedne stvarne. Ali koje - razmišljaju neumorni tragači sa hajdučkim blagom.Možda je od svega pomalo istina. Na mapama je vidljivo da su dopisivane. Pretpostavlja se da su vremenom umnožavane i da su im dodavane lokacije, pa se od jednog područja, na kome je pop Martin ordinirao, područje proširilo. Po jednim mapama, ispada da je pola Srbije zatrpano skrivenim magazama.U zapisima popa Martina Himovića, čiji prepis koristimo, pominju se nebrojene tajne riznice. Najpoznatije su Gargova vodenica, vodenica Korab, Gradište, Miljkovac, manastir Sv. Jovan Pust, Jelenova pećina, Smokova rupa, Srebrenica, Šarčev dol, Gogin vrh, Oštra čuka, Suva planina, pećina Zvecara, pećina Zmijovnica, pećina Kapavica, Peštera, Jagličko, Karlov kamen, Kurjačka pećina...Sve one kriju blago, obeležene su “ajduk znakovima” i za svaku navodno postoji mapa. Ali u pojedinim zapisima piše da je to samo jedan mali deo blaga koje se krije na prostoru Srbije i dela Bugarske. U zapisima se tvrdi da samo od Čapljinaca do Leskovca postoje 64 tajne magaze, a u niškom i pirotskom okrugu 70 manjih ostava sa blagom.Postoji, navodno, još jedna knjiga koja zna za 889 mesta na kojima je sakriveno, ni manje ni više, nego 12.000 tovara zlata.- To je već manje moguće, i ja u to lično ne verujem - veli Zoran Mirković. - Ako je imao zlato, a imao ga je, nije mogao baš na toliko različitih mesta da ga sakriva i još da pešači ili jaše na konju, svejedno, po sto-dvesta kilometara.Poznavaoci ove problematike veruju da je neki zlonamernik, kako bi proširio nadu širom Srbije, dopisao knjigu od 889 mesta koja kriju riznice. Uz tu “knjigu” u mapama je zapisano i da “svo to zlato izaći će na videlo, kako su predviđali proroci Ljuba i Smajo, tokom 20. i 21. veka”.- Nema sumnje da je tokom 20. i 21. veka nastalo najviše prepisa mapa popa Martina - kaže tragač iz Niša Nikola Pejčić.- Da bi se što više ljudi podstaklo da krene u potragu, ili možda da bi Srbija time izašla na “zanimljiv” glas, ili da bi se dovukli turisti ili da bi se ljudi zabavljali mitovima i legendama. Nešto je od tih mapa lažno, ali nešto nije.U mapi popa Martina, osim oštrih čuka i pećina, koje su nepristupačne i sakrivene, često se navodi kao lokacija sakrivenih para - crkva.- To je i mene čudilo jedno vreme, jer ako je ta crkva bila stara, pretpostavlja se da je bilo i popa - veli Miljković. - Kako je onda neko mogao da sakrije blago u crkvi. Morao je noću da se prikrada i da kopa, ali bi sutradan pop video tragove kopanja! Još više me čudi da je blago u crkvi, pošto Turci baš nisu ostavljali hrišćanske bogomolje netaknute. Došli bi i jednostavno zapalili crkvu.

11

- A možda baš u tom grmu leži zec - dodao je naš sagovornik potpuno zamišljen - Možda je na mestu gde su nekad bile crkve stvarno blago. Crkva je izgorela, ali ono je pod crkvom. Možda treba tražiti crkve koje su nestale...U mapi popa Martina Himovića ima nekoliko primera za blago sakriveno u crkvi. Primera radi, ovaj: „U sokobanjskom kraju traži mesto sveta Paraskeva, kad uđeš u crkvu, od vrata od istoka, idi dosred crkve, stani, ima kamen žut. Pod njega tovar zlata. Za pet minuta nosi.“

ZLATO U BUNARUDESETINE bunara santrača lociranih u raznim krajevima Srbije, navode se kao riznice. Izvori nemaju dubinu, pa ni skrovitost, za razliku od bunara gde se retko zalazi, osim kada se čisti.- Bunari u kojima je možda sakriveno blago imaju nepovoljnost - kaže naš sagovornik - jer vremenom bivaju zatrpani, ili propadnu, osuše se, obruše, i jednostavno nestanu.U pop Martinovoj mapi često se kao riznica navodi bunar. Kao, recimo, “selo Malče, kod Babinog dola, tu ima bunar sa kamenom santračom, u bunaru pet tovara zlata”.Ili kod sela Unsa “ima dolina od sela krst jak ima dub golem gromada pare jedno grne puno konstatinke”.

ĆUP I SABLJADOMAĆIN Blagoje Miljković iz Knjaževca, koga smo posetili pošto smo čuli da se nekada bavio ovim poslom, ubeđivao nas jeda mu je svojevremeno jedan poznanik pokazao “pravu i jedinu mapu”. Ta mapa, tvrdi on, nije imala toliko opisa kao mape koje se mogu danas naći. Bila je crtana rukom, zapravo precrtana, i na njoj su bile obeležena i zapisana samo mesta gde je blago.- Na osnovu nje i ja sam pre dvadeset godina rešio da krenem u potragu za blagom. Ali, umorio sam se pošto dve godine intenzivnog traganja nisam našao ništa. Iskopao sam, doduše, neke stare predmete, imam ćup, našao sam delove oružja, kuburu i polomljenu sablju... Ali, blago, dijamante, zlato, rubine i slično - nisam našao.

SAKRIVENO blago popa Martina Himovića, kaže legenda, a piše i u mapama popa Martina, ne može svako da nađe ni da odnese. Mora da bude predodređen za to. Osim toga, mora da bude pametan, oprezan i spretan, jer u mnogim riznicama, veruje se, postavljene su - smrtonosne zamke.Glavna pećina u kojoj su se krili pop Martin i njegovi hajduci, čije postojanje greje nadu mnogim tragačima da neumorno vršljaju planinskim masivima, nadajući se da će je jednom otkriti i u njoj naći neslućeno bogatstvo, navodno je obezbeđena smrtonosnim mehanizmom. Ulaz u pećinu, piše u mapama popa hajduka, čuva zlatna zmija. To je zapravo mehanizam koji se, ako se prethodno ne otkoči, aktivira kada se zakorači u predvorje pećine i zlatna zmija udara neželjenog gosta u glavu ili predeo vrata. Navodno, pop Martin je i same konstruktore mehanizma morao da ubije, da ne bi odali tajnu.TragaČi širom jugoistočne Srbije strahuju od ovog mehanizma i mnogih drugih sličnih za koje se pripoveda da ih ima svuda gde je pop Martin sakrivao blago.- Ima logike da je pop obezbedio nekako svoje blago. Možda je nešto narod uveličao, dodao, ali većina nas veruje da možda nije baš zlatna zmija, ali sigurno po skrivenim

12

magazama gde je zlato postoji neka zamka za vukove, ili lisice. Ili strahujemo da može nešto da nam padne na glavu. Jedan tragač je, čuli smo, ispred neke pećine u koju je hteo da se zavuče propao u rupu. Nije je video, bila je zamaskirana. Srećom, imao je mobilni, bio je dostupan pa je pozvao prijatelje koji su ga izvukli. On je polomio nogu. Posle se vratio na isto mesto, uspeo nekim merdevinama da premosti rupu i uđe u tu pećinu, ali nije našao ništa konkretno. Stalno se vraćao tamo, pošto je bio siguran da to mesto krije neku tajnu - priča četrdesetogodišnji tragač iz Knjaževca.U okolini Zaječara, veruje se u tim krajevima, nalazi se negde po vrletima glavna zazidana pećina hajduka. U njoj se nalazi krevet sa četiri zlatne jabuke, postavljene na sve četiri strane kreveta. Te jabuke mogu da se uzmu, ali mora da se zna kojim redom.- Ako ste pogrešili redosled - kaže tragač Marinko Antić sa kojim smo razgovarali, a kome su mape popa Martina hobi, ne strast, aktiviraju se zamke i, kako reče, “ode život pusti”.San svakog tragača jeste da pronađe veliku pećinu u kojoj su boravili svi hajduci. Divna je legenda o toj pećini u zaječarskom i knjaževačkom kraju.U pećini, navodno, ima 40 kreveta, 40 stolova, 40 stolica, najmanje toliko pušaka, pištolja i, naravno, gomila zlata. U njoj se krila kompletna hajdučka družina. Spavala, živela, delila plen, odatle kretala na pohode, u nju se vraćala, ali ne direktno, već oprezno, sa jednog mesta na drugo, da bi na kraju, kada su bili potpuno sigurni da ih niko ne može videti ili pratiti - dolazili u tu pećinu.- Hajduci su imali nekoliko pećina u koje su najpre dolazili, da bi zametali trag - veli Antić. - Kada bi bili sigurni da su umakli poteri, iz jedne su prelazili u drugu, i konačno u tu najskrovitiju. Čarobnu, tajnu pećinu, koja je bila njihov dom i ogromna riznica.Za tu pećinu, mogli su znati samo hajduci. Ma koliko ih bilo. I niko drugi. Ni jataci ni žene, ni prijatelji. Poznato je da hajduci nisu dovodili žene. O tome je Vuk Karadžić pisao: “Hajduci poste i mole bogu kao i ostali ljudi, a osobito se čuvaju od ženskinja. Da se dozna za kakvoga da se miješa sa ženskinjem, onoga bi društvo njegovo ubilo, jer kažu da bi s takvoga svi morali biti nesrećni.”Ipak, muškarac i žena hajduci, nije bila retkost u našim krajevima. Poznati su hajduk Petar i hajdučica Milja Kobiljac koji su živeli u Vlaškoj, a u Srbiju prelazili samo da pljačkaju.TakoĐe, vernost i pouzdanost bili su na prvom mestu kod hajduka. Jataci su bili neophodni, ali nisu ih dovodili u skrovita mesta, jer poznato je, u slučaju mučenja mogli su odati hajduke. Hajdučka pravila zabranjivala su velike količine alkohola. Svaki se hajduk mogao napiti, ali se znalo dokle. Ako bi preterao, opominjali bi ga da to više u tolikoj meri ne čini, a ako bi se on oglušio o upozorenja - ubili bi ga. Tako su hajduci Vlajko i Milan Brkić u dragačevskom srezu ubili svog druga Mitra Trifunovića, zbog pijanstva.Za pećinu popa Martina Himovića i njegovih hajduka mogli su znati samo hajduci, a pošto se zna da su oni čuvali dobro tajne, mala je verovatnoća da su ikada ikome odali ili zapisali gde je velika pećina. Na nju može da nabasa samo srećnik. Ili, kako kaže legenda, predoređeni srećnik.Velika pećina popa Martina i njegovih hajduka “pronalazi” se širom Srbije. Po jednima ona je u pirotskom, po drugima u sokobanjskom kraju, po trećima u Žagubici ili Zaječaru... Jedan tragač tvrdio nam je da se pećina - skrovište hajduka, zapravo nalazi

13

pored Hladne pećine, jer su u toj hladnoj pećini hajduci držali hranu. Dovoljno je blizu pećine gde su spavali.- Nije svakom suđeno da uzme zlato - rekao nam je zagonetno jedan “Indijana Džons”, dok mu je pogled zamišljeno lutao vrhovima Rtnja i Ozrena. - Zlato popa Martina?! To je sudbina! Pojedine riznice imaju i kombinovane šifre, koje traže rešavanje problema u nizu. Kome krene ispravno da rešava te šifre, koje su na početku teže a kasnije jednostavnije, otvaraju mu se sva vrata redom. I dolazi do blaga.

PRETNjA PROKLETSTVOMNEKE sakrivene riznice sadrže i deo crkvenog blaga koje je namenjeno za zidanje bogomolja i samo se za to sme koristiti. U protivnom, onoga ko tako ne učini zadesiće prokletstvo i nesreća. Tragači su, zbog ovih priča, sujeverni.- Sujeverni su jer se boje - kaže tragač Nikola Pejčić. - Ima mnogo opasnih mesta u koja, recimo, ja ne bih ušao ni za živu glavu. Znam da su neki ulazili i znam kako su prošli. Treba se čuvati, bogami, opasnosti i zmija leti, a u kletve ne verujem.

LEGENDA kaže je jednom prilikom bežeći od Turaka, pop Martin celu kočiju blaga, koju je prethodno oteo od svojih progonitelja, morao da baci u vrelo jedne reke. Koje? Niko pouzdano ne može da kaže. U Sokobanji će vam reći da je kočija sa blagom potonula u duboki vir Moravice. A u Žagubici, na primer, da je blago progutao izvor Mlave. Tražili su ronioci i u Moravici, na mestu gde je teren toliko nepristupačan da je bilo potrebno veliko umeće samo da se sa litica spuste do kanjona. Ronili su u Mlavi i do 30 metara dubine. Ni kočije, ni blago - nisu našli. U sokobanjskom kraju duboki vir koji krije tajne blaga nalazi se baš ispod Soko-grada, rimske tvrđave koja je uzduž i popreko prekopavana, a prastare zidine uništavane, zbog verovanja da je "neko blago" tu negde. Ispod te litice, možda čitavih sto metara u dubinu, kovitla se veliki vir. - Moguće da je pop Martin bacio kočiju baš sa litice dole u vir - kaže Zoran Mirković, lovac na hajdučko blago koji deset godina traga baš po ovoj oblasti. - Iako je predeo strm i krševit, ovde je bio put, još su ga Rimljani napravili, a posle ga koristili Turci dok nisu u međusobnom obračunu, kako kaže istorija, srušili tvrđavu Soko-grad. Verovatno je tim putem pop Martin bežao u planinu, a kada je video da će ga Turci sustići, šta je drugo mogao nego da plen baci u vodu. Na sigurno, u duboki vir. U KRAJU oko Žagubice, koji smo takođe obišli prateći priču o blagu popa Martina, tragači "znaju" da je kočija u izvoru Mlave. Sagovornici koji nisu želeli da im pominjemo imena rekli su nam da su tu lično tražili. - Ja sam ronio, sa opremom, ali voda je tu duboka i do 50 metara. Donekle sam došao, možda do tridesetak metara, dublje sam video pećine i nisam smeo. Zbog pritiska i virova. Predeo oko vrela Mlave priroda je načičkala mnogobrojnim pećinama. Ima ih stotine, kažu naši sagovornici, i većina je neistražena. - Najčešće dolaze speleolozi, ali sa njima provuku se i lovci na staro blago - kažu tragači iz Žagubice, u mnoge od tih pećina niko nikada nije ni ušao. Ispred nekoliko relativno vidljivih pećina, čije ulaze sve više prikrivaju šuma i rastinje, rekli su nam lovci na blago, nailazili su na tragove kopanja. Tu su duboke, nezatrpane

14

rupe, ili do pola zatrpane. Nisu se trudili da sakriju da su tu kopali. Često se na stenama ispred pećina mogu videti tragovi pijuka ili nekog tvrdog predmeta. To može da znači da su oni koji su tražili blago, možda naišli na znak koji pop Martin opisuje u svojim mapama, i da su ga namerno izbrisali, da drugi tragači ne bi išli njihovim putem. - To znači da je sigurno, na tom mestu, bio znak koji je pop Martin ostavio kao putokaz u enigmi gde je zakopao blago, ali ga je onaj ko ga je prvi video uništio, kako drugi tragači ne bi rešili zagonetku i pre njega našli blago - veli Mirković. A MOŽE li to da znači da su našli blago? - Može - uglas odgovoriše Mirković i njegov kolega koji je želeo da ostane anoniman, jer se tim poslom više ne bavi a i neće, kako je objasnio, jer se umorio od lutanja. Onda su, svako zasebno, dodali: A možda i nisu... Dok se u Srbiji veruje da je kočija završila u Moravici, Mlavi, Peku.. u Bugarskoj smatraju da se to dogodilo u trnovskom okrugu. Ista je priča, isti su progonitelji popa Martina, kočija je puna zlata, jer je Martin Himović presreo karavan koji je nosio zlatnike u Carigrad, samo je drugo mesto. Na bugarskim mapama popa Martina navodi se da je kočija bačena u neku reku kod sela Balvan, Top Korija, Kotlenica, Koseličev dol, Kata čalasta, Čurčkovec, Studenija, Kladenac, selo Kajadžik, Kamenarevo... Lovci na blago iz Srbije, koji su imali kontakte sa "kolegama" iz Bugarske ili su se interesovali za problematiku, rekli su nam da niko ne može biti siguran gde je potonula kočija: Srbi veruju da je u Srbiji, Bugari da je u Bugarskoj. Dešavalo se, ipak, da lovci na blago iz Bugarske dođu u Srbiju. Kao što se dešavalo da su neki naši išli tamo. - To znači da su tragali i jedni i drugi sigurno dugi niz godina, da ništa nisu našli i da su se razočarali. Zato je Bugarin pomislio da je zlato ipak u Srbiji, a Srbin da je zlato u Bugarskoj. Ali, ja ne bih išao u Bugarsku. Ja znam, zlato je ovde, u Srbiji, samo gde - pita se Zoran Mirković iz Sokobanje i dodaje, bodreći sebe: Jednom ću ga naći.

STRAH OD BEZDANA SAMI lovci na blago, ranijih godina usmenim putem, jer Internet nije rasprostranjen bio u jugoistočnim krajevima Srbije, prenosili su iskustva i upozorenja jedni drugima navodeći koja su mesta izuzetno opasna po život. Postoje neke pećine i rupe u koje, kako sami kažu, ni za živu glavu ne bi ušli. - Priča se da su mnogi nastradali zavlačeći se neoprezno i upadajući u bezdane - priča jedan tragač za skrivenim blagom. - Najopasnija je, recimo, Smokova rupa, ali to se ne širi u javnost - kaže tragač... Ima pećina gde ima mnogo zmija, pa kad se zavučete ako vam se ne odroni zemlja i zatrpa vas, postoji opasnost da vas zmije na mrtvo izujedaju. I ne samo zmije, u sokobanjskom kraju na primer, oko tvrđave koju su igradili još Rimljani, zna se da ima škorpija. Smatra se, kako su nam rekli tragači, da su ih doneli trgovci sa tovarima, a poznato je da one žive pod kamenjem. Škorpija, međutim, ima u Srbiji, po kamenitim predelima, starim, napuštenim kućama.

LOVCI na hajdučko blago, za koje se veruje da je zakopano "negde" po jugoistočnoj Srbiji, pričali su nam da u mapama popa Martina, koje oni koriste, postoje mesta gde možeš odgonetnuti zagonetku samo u određenim danima i u odnosu na sunce. Recimo, kada zraci sunca tačno u podne (ili kad se rađa) padnu kroz neki otvor na skriveni ulaz u

15

skrivenu riznicu. Samo u tom trenutku može se, navodno, videti otvor ili put kojim treba ići da bi se došlo do skrivenog blaga. U mapi popa Martina navodi se tako jedna lokacija: "Mesto Mala Jelenova pećina nema mapu nego skriveno jezero i pećina koja je zatvorena, malo se vidi, a kad sunce je, kad staneš pred nju, vidi se toplo vrelo i oštra čuka, to je u leskovačkom kraju". Pojedina mesta gde se krije blago, međutim, locirana su u područjima za koja ondašnji stanovnici veruju da su ukleta ili da u njima žive sandžabe, aveti, i živi mrtvaci. Za vreme hajdučije bila su to mesta gde opstaje samo onaj "ko može stići i uteći i na strašnom mestu postojati." Austrijski putopisac Feliks Kanic, koji je početkom i sredinom 19. veka u više navrata boravio u Srbiji, prolazeći je uzduž i popreko, ostavio je neprocenjiva istorijska svadočanstva o kneževini, a potom i o kraljevini. O hajdučkim regionima zapisao je sledeće: "Idući kroz kanjon Lunjevačke reke, ozloglašene klisure blizu Lunjevice, sela sa dvadesetak kuća u bezljudnoj divljini, čoveka spopadne jeza". "u jednom oštrom usečenom mestimično obraslom useku priključila su nam se još četiri policajca i kada su kapetanu podneli izveštaj, odvažili smo se da uđemo u klanac. Povod za ovu neobičnu meru predostrožnosti bilo je razbojništvo izvršeno nekoliko dana ranije u Juževičkoj mehani, u koju smo malo kasnije svratili da predahnemo. Dva do zuba naoružana odmetnika, kažu, banula su pred mehanu i pozvala dvojicu seoskih trgovaca da im predaju svu svoju trgovinu, a kada je jedan od ove dvojice preteći rekao: "Znam ja tebe dobro,vratićeš ti meni taj novac", razbojnik mu je odsekao glavu, na užas prisutnih". Naravno, opis ovog događaja potiče iz perioda kada "hajduci više nisu bili kao nekad" ili, kako je rekao Pera Todorović, "stari hajduci su bili u službi vere i slobode, branioci srpske sirotinje od islamskog nasilja, a današnji otimaju Srpkinjama tašne i zlatne lančiće". Pop Martin Himović živeo je u prvoj polovini 19. veka, a novi hajduci o kojima sa prezirom govori Pera Todorović - krajem istog veka. Pop hajduk otimao je mahom od Turaka, mada nije opraštao ni bogatim trgovcima, pa ni svetinjama. Ako je suditi po opisu "enterijera" velike pećine u kojoj su se krili i, navodno, ostavili ogromno blago, stradale su i neke crkve.Mapa popa Martina opisuje kako do pećine i šta u njoj ima. "Tu ima ispisan znak, na kamenu konj i jedna ljudska glava, ima rupa u zemlji koja kada se otvori, mora da se stavi merdevine sa pet stepenika i kad siđeš videćeš sa leve strane halate, sindžire i čukove. Kada kreneš još napred videćeš dve-tri rupe koje su natopljene voskom. Ako kreneš desno, odatle ćeš otići u propast (provaliju), ako ideš levo, naići ćeš na sedam tela. U pećini ima raznih stvari, krzna od medveda, kofa, pušaka, pištolja, torbica, sablji, čak i jedna ljudska glava. Ima još 44 ikone, od kojih su četire velike kao vrata. Na jednu je prikačeno sedam kandila. Ima knjiga koliko za ceo jedan tovar..." Isključeno je da su hajduci pomenute ikone oteli od Turaka (koji su ih prethodno oteli iz pravoslavnih bogomolja), jer je poznato da islam zabranjuje držanje slika, statua i kipova ("njihovo prisustvo u kući je dovoljno da otera meleke, koji predstavljaju milost Alaha"). Ikonu Turčin ne bi uzeo, a hajduci ih sigurno nisu "naručili", nego su ih, ako je predanje

16

tačno, uzeli iz crkve. Iz kasnijeg hajdučkog perioda ima jedna priča o hajduku koji krade zlatan krst iz crkve. Da bi to uradio, morao je da se popne na časnu trpezu. "Ne, kaljavim opancima na časnu trpezu, munja te ubila" - veli mu kolega. Onaj dok krade odgovara: "Ne gleda Bog na kaljave noge, nego na čisto srce". Blago popa Martina, koje je decenijama ovaj "gorski car" sakupljao i krio po nepristupačnim predelima gde je hajdukovao sa svojih 40 ili 70 hajduka, kako kaže legenda, prilično je raznoliko. Na osnovu mape koja locira tajna mesta, zaključuje se da ima tu zlatnika, "belih para", konstatinki, pušaka, sindžira,sablji, pištolja, dragulja, ogrlica, prstenja, zlatnih jabuka, viljušaka i drugih predmeta... Ima kandila, ikona, ikona kao vrata... Skriveno je na stotine različitih mesta za kojima tragaju lovci na hajdučko blago. Glavni plen, veliki i nedostižan, skriven je u velikoj pećini o kojoj svi sanjaju... - Eh, da mi je da nađem pećinu, ali teško, teško... - razmišlja naglas Zoran Mirković iz Sokobanje, koji za blagom traga jednu deceniju. - Ne verujem da je iko pronašao. A možda i jeste, ali ćuti. A, opet, šta ako nije... I baš ta misao golica maštu i greje nadu. Možda je pronađeno, a možda i nije blago popa Martina. Ko će to znati.

I KVOČKA I PETAO POJEDINA mesta sa skrivenim blagom lagan su posao. I to se, čak, u mapi navodi: "Od Jelašnice niške traži stopu vrh na sam vrh stena povijena na njoj znak kvočke i petla, rupa zatvorena sa kamenom, u njemu zlato od osam oka, za pet minuta posao." Ili sledeći navod koji kaže da se tragač neće preterano oznojiti ako pronađe: "`ajduk pismo i verno pismo od Jelašnice, čuka i jedno krivo drvo, kamen sa znakom glave vola, ispred nje crni crep, to je znak za pare u rupi... Ima oko pet oka zlata i za pet minuta nosi." Za jedno drugo mesto gde ima oko 20 oka zlata valja se potruditi. To je atar Matejevca gde ima "Ivkov kladenac, tu traži znak, kamen pobijen, voda teče razvučena iznad kladenca u breg, mala kao tunel tu ima šipak, ima ćup crni, 20 oka, a to je za 30 minuta posla". Hajduci su, može biti, znali i za neke rimske riznice, koje su naknadno koristili kao svoje. U pomenutom Matejevcu ima "latinski grad i zid u njemu od istoka bigorljiv, otvori, tu je ulaz u grad za rimsku magazu i to je za oko tri dana posla".

LEGENDE O ZAKOPANOM BLAGU U MILJKOVCU

Nema tragača za blagom na prostorima bivše Jugoslavije koji na neki način ne tvrdi da je za sve kriv pop Martin Himović.Legenda o njemu kaže da se u hajduke odmetnuo nakon što su mu Turci pobili porodicu. Presretao je i robio karavane i trgovce, a blago sakrivao na prostoru nekadašnjeg vidinskog sandžaka, ostavljajući znakove na mestima gde je sakriveno.

17

Ostavio je, navodno i gomilu zapisa u kojima je potanko objasnio gde je blago sakriveno i kako se do njega može doći. Ne znamo da li je zaista postojao i da li je neko njegove zapise video u originalu, ali znamo da se bulumenta prepisa moženaći i da se u tim prepisima pominje da je dobar deo Srbije bukvalno načičkan skrivenim magazama. Znamo da se na tržištu koje nikada nije bilo javno ni legalno i danas mogu naći mnoge karte koje je navodno nacrtao pop Martin Himović.

Tragači za blagom kupuju ih za velike pare, a nije nikakva tajna da se od njih mnogi nisu ovajdili, nego su posle dugotrajnog i skupog traganja, koje podrazumeva i mnoge opasnosti, na kraju sa gorčinom zaključili da su debelo prevareni. U zapisima popa Martina Himovića, čiji smo prepis zahvaljujući Filipu Dragoviću imali u rukama pominju se nebrojene tajne riznice. Najpoznatije su Gargova vodenica, vodenica Korab, (Gradište, Miljkovac), manastir sv. Jovan Pust, Jelenova pećina, Smokova rupa, Srebrenica, Šarčev dol,Gogin vrh, Oštra čuka, Suva planina, pećina Zvečara, pećina Zmijovnica, pećina Kapavica, Peštera, Jagličko, Karlov kamen, Kurvin grad, Kurjačka pećina itd. Sve su obeležene tajnim znacima i za svaku navodno postoji mapa. To je, piše u zapisima, samo mali deo blaga koje se krije na prostoru Srbije i dela Bugarske. U zapisima se tvrdi da samo od Čapljinaca do Leskovca postoje 64 tajne magaze, a u niškom i pirotskom okrugu 70 manjih ostava sa blagom. Postoji, piše još, nevelika knjiga koja zna za 889 mesta na kojima je sakriveno, ni manje ni više, nego 12 hiljada tovara zlata.

U zapisima koje smo čitali piše da će svo to blago izaći na svetlost dana u 20. i 21. veku. To su predvideli proroci Ljuba i Smaja i evo šta o tome piše:

- Doći će vreme kada će našu zakletvu pogaziti i iskazati sva pisma. Mnogo će pisama po narodu proći, ali ona su manje važna. Doći će dan kada će i ovo pismo na beli dan izaći. Blago onome ko dočeka vreme i sačuva ovo pismo, taj će srećan da bude, a ako ovo rasturi po svetu pre vremena, neka proklet bude. Onaj ko prevari brata i uzme mu, nikada paru neće videti. Bolje poštuj brata ili druga, nego pare, jer je sreća svako naše pismo. Doći će vreme kada će zlato biti mnogo skupo i neće ga biti. Kroz Srbiju će mnogo para proći i sila sa Istoka će Srbiju da pregazi. Srbi će veru izgubiti. Blago onome koji Srbin ostane i blago onome koji pismo sačuva. Taj će posle mnogo da vredi, jer te stvari će se mnogo tražiti...

Kada dođe vreme znaj da nastupa carstvo zemaljsko i po svetu će samo zlato da igra. U Srbiju ima mlad kralj da vlada, pa će svaki Srbin slobodan biti i sud neće za njega da postoji. Srbija će golema biti: pet zemalja u jednoj će biti“. Sakriveno blago, piše u zapisima popa Martina Himovića, ne može svako ni da nađe ni da odnese. U mnogim riznicama postavljene su smrtonosne zamke, a ima i blaga koje može odneti samo onaj kome je naređeno. Onaj ko ga odnese, a njemu nije namenjeno to će platiti glavom. Najveće šanse imaju oni koji veruju u Boga i koji su delom pokazali da su pravedni i pošteni.

18

Ima riznica u koje se može ući samo na određeni način i u određeno doba dana. Ili onih u kojima se moraju tačno po redu izvesti predviđene radnje, a svaki pogrešan korak može da izazove tragediju. Pojedine riznice sadrže i deo crkvenog blaga, koje je namenjeno za zidanje bogomolja i samo za to se sme koristiti.

U Zaječaru smo, pre par godina razgovarali sa jednim čovekom koji je tražio blago na starom crkvištu, u Miljkovcu kod Niša, o čemu su novine svojevremeno opširno pisale. Pričao nam je da je jedan vidovnjak koji je bio u ekipi tačno video šta se sve nalazi ispod zemlje i da su bili nadomak ulaza, kada je jedan od njih neoprezno postupio i sve je palo u vodu. Pomokrio se u jami u kojoj su kopali i bili nadomak ulaza i posle toga nije im dozvoljeno da uđu u podzemlje u kome se, po njegovom kazivanju, nalazila i cela jedna crkva.

- Nije to nimalo bezazlen posao - rekao nam je Filip Dragović. - Kod Smokove rupe mnogi su platili glavom, ali o tome se ne govori. Ima magaza u koje ne bih ušao ni za živu glavu. Mnoge pare su proklete i onome ko ih nađe donesu samo nesreću...

Ljudi su vekovima pokušavali da pronadju staru podzemnu vizantijsku crkvu ispunjenu blagom (zlato, krune, odore, dijamanti...) ali niko još nije uspeo do sada. Svi znaju tačnu lokaciju (selo Miljkovac pored Niša) ali misterija je tačno mesto gde treba kopati? Mi takodje na žalost ne znamo gde je to mesto ispod koga je crkva ali znamo tačnu lokaciju i svaki detalj vezan za ovu neverovatnu vekovnu priču, uključujući istorijske činjenice lokaliteta i i gotovo svaku verziju ove priče. Ovo je dobro poznata i veoma popularna teorija o zakopanom blagu i to širom Balkanskog poluostrva. Vodeće dnevne novine iz Srbije(Blic, Politika, Večernje Novosti...) na široko su pisali o poslednjem pokušaju da se blago pronadje 1993. godine. Celu akciju je vodio izvesni Salvatore čovek sa Sicilije a u celu priču se umešala i država uključujući vojsku i policiju gde se upotrebila i teška mašinerija i dinamit. Na samom mestu gde se kopalo bio je vidjen i Željko Ražnatović Arkan sa svojim ljudima, ali nisu uspeli kao ni mnogi drugi pre njih.

U Nišu i u Srbiji postoje ljudi koji tvrde da imaju detaljne mape gde se ta crkva sa blagom nalazi, ali niko još do sada nije uspeo da odgonetne misteriju o zakopanom vizantijskom blagu kod Miljkovca. Na lokaciji od nekoliko kvadratnih kilometara gde se pretpostavlja da bi mogla da se nalazi podzemna crkva postoje nekoliko zanimljivih istorijskih i turističkih atrakcija i to rano vizantijsko utvrdjenje Gradište koje je bilo deo odbrambenog sistema rimskog cara Justinijana Prvog (527 - 565) unutar utvrdjenja je ostatak crkve iz tog perioda.Nekoliko stotina metara dalje se nalaze ostaci srednjevekovnog zamka Železnik iz 14. veka (jedan zid kule). Nedaleko od ove lokacije 8km od sela Miljkovac, na auto putu Niš-Beograd nalazi se hotel visoke kategorije (Nais) koji može poslužiti kao baza za one koji su zainteresovani za ovu avanturu.

19

Legende i činjenice o Miljkovačkom blagu (poslednja potraga iz 1993. godine)

U poslednjih nekoliko stotina godina je veoma popularna priča o Miljkovačkom blagu i razne teorije su sklapane na tu temu, po nekima je u pitanju staro vizantijsko blago još iz 6. veka, po nekima je to blago Nemanjića, jedna od verzija je da je to blago koje su hajduci pljačkali od Turaka pa i da tu ima i crkvenog blaga. Po Nišu i okolini postoje ljudi koji tvrde da imaju detaljne mape kako doći do mesta gde se to blago nalazi. Po nekim tvrdnjama u mnogim riznicama postoje smrtonosne zamke kako bi se riznice zaštitile od pljačkaša.

Svaka od ovih teorija bi mogla da bude tačna jer se u okolini sela Miljkovac kod Niša nalaze staro vizantijsko utvrdjenje Gradište iz 6. veka, nalazi se i srednjevekovna tvrdjava Železnik iz 14. veka što može samo da ide u prilog ovim tezama o skrivenom blagu u Miljkovcu. Ako uporedimo sve ove teorije možemo zaključiti da one imaju jednu zajedničku činjenicu koja se sve vreme provlači kroz priču, a to je lokacija, MILJKOVAC.

Miljkovac je pored zakopanog blaga kod istoričara poznat i po istorijskom nasledju jer se na tom području "gde se nalazi blago", nalazi i nekoliko važnih i zanimljivih sakralnih ostataka koji su zanimljivi istoričarima i arheolozima. Selo Miljkovac je postalo poznato široj javnosti 1993. godine kada su sve dnevne i nedeljne novine iz Beograda naširoko pisale o poslednjoj izvedenoj potrazi za blagom koju je vodio misteriozni italijan sa Sicilije Salvatore Fiangiaco sa timom speleologa. Za kopanje su koristili teške inženjerijske mašine i dinamit, dok se u sve to nije umešala država gde je vojska i policija obezbedjivala kopače.Mesto na kome je kopano nazvano je "Jovina jama" po Jovi Brankoviću na čijem imanjuse kopalo. Sama jama se nalazi ispod stene i duboka je 50ak metara. U to vreme je u Miljkovcu vidjen i Željko Ražnatović Arkan lično sa svojim ljudima što je dodatno popularizovalo celu priču u javnosti. Iskopavanje se vršilo na imanju porodice Branković, kako piše nedeljnik VREME iz Beograda, praćena je stara mapa koja ima tekstualni deo na kome piše: " nadji kamenu tablu na kojoj su ispisana sedam slova i tri krsta" ispod te kamene ploče se nalazi podzemna magaza od 12 prostorija puna zlatnih dukata, zlatnog nakita, četiri krune sa dijamantima i puni kazani raznog blaga, ujedno se tu nalazi i podzemna crkva optočena zlatom.http://www.scc.rutgers.edu/serbian_digest/129/t129-1.htm (link za članak na engleskom koji je napisao Dejan Anastasijević za nedeljnik VREME)

U to vreme "Večernje Novosti" su pisale da je došlo vreme da se skine vekovno blato i zemlja sa skrivenog blaga dinastije Nemanjić i da bi to moglo da popuni devizne rezerve zemlje i izvuče Srbiju iz teškog stanja u kome se tada nalazila.

List "Politika" je tada objavila rukom nacrtanu mapu sa instrukcijama, na kome

20

su bile dve prostorije koje se nalaze iza kamenih vrata (najverovatnije skladište gde se čuvala vuna i vino). Tu se moglo ući samo kroz tajna vrata koja su bila na mapi i te dve prostorije su bile pune zlatnih i srebrnih predmeta.

Neki listovi su pisali i o strahu koji vlada u selu Miljkovac zbog naoružanih bandi koje se motaju po selu i zbog vojske i policije koja je u obližnjoj šumi, a mnogi meštani kažu da se i Arkan pojavljivao sa svojim ljudima. Na kraju se pojavila i priča da neka zver čuva blago i da mu niko ne može prići. Treba istaći podatak da je kopanje i potraga za blagom koštala više stotina hiljada maraka u ono vreme, ali nije ništa pronadjeno. Priča se da su kopači promašili mesto za nekoliko stotina metara. Za ovu temu je simptomatična izjava za Politiku Mitropolita Jovana koji je ispred Srpske Pravoslavne Crkve izjavio da "Crkva zna šta joj nedostaje, ali nema objašnjenja kako se to desilo". Na istu temu za Politiku se izjasnio i zamenik direktora Narodnog Muzeja u Beogradu rekavši da je sasvim moguće da se na toj lokaciji pronadje blago jer je ona bila deo i Rimskog carstva i deo carstva dinastije Nemanjića. Sve ovo se dešavalo 1993. i 1994. godine i predstavlja najveću potragu za blagom na ovim prostorima u 20. veku. Svi kažu da blago nisu našli, a da su bili jako blizu da ga nadju. Po meštanima to blago se nalazi na potezu istočno od sela u delu koje se zove Gradište.

Misterija ostaje da živi i podzemna crkva koja se nalazi kod Miljkovca navodno postoji,samo još uvek niko ne zna tačno gde je to mesto.

VEKOVNA priča o zakopanom blagu u Miljkovcu, udaljenog dvadesetak kilometra od Niša, i dalje mami mnoge lovce na zlato, koji gotovo danonoćno prekopavaju brda oko ovog sela. Svi oni, neumorni i pohlepni, tragaju za starimvizantijskim blagom iz6. veka.

Po drugim pričama, Miljkovac krije blago Nemanjića, a ima i onih koji tvrde da se tu nalaze dragocenosti koje su hajduci pljačkali od Turaka. Meštani Miljkovca pričaju da su mnogi tragači dolazili sa namerom da pronađu staru podzemnu vizantijsku crkvu ispunjenu zlatom, krunama, odorama i dijamantima, ali niko još nije uspeo do sada.

21

- Navodno, u ovom ataru je sakriveno čak 17 tona blaga - kaže Vladan Jovanović iz Miljkovca.

U Srbiji postoje ljudi koji tvrde da imaju detaljne mape gde se ta vizantijska crkva nalazi, ali niko još do sada nije uspeo da odgonetne misteriju o zakopanom blagu kod Miljkovca. Na lokaciji od nekoliko kvadratnih kilometara, gde se pretpostavlja da bi mogla dase nalazi podzemna crkva, postoje nekoliko zanimljivihistorijskih i turističkih atrakcija.

Tu je „locirano“ rano vizantijsko utvrđenje Gradište, koje je bilo deo odbrambenog sistema rimskog cara Justinijana Prvog (527-565), u čijoj unutrašnjosti se nalazi i ostatak crkve iz tog perioda. Nekoliko stotina metara dalje se nalaze ostaci srednjovekovnog zamka Železnik iz 14. veka.

A koliko je legenda o zakopanom blagu u selu Miljkovac, kod Niša, veliki mamac za lovce na zlato, pokazalo se pre više od 15 godina, kada je na ovim prostorima organizovana najveća potraga za zlatom na prostorima bivše Jugoslavije u 20. veku!

Miljkovčani ovih dana izbegavaju da detaljnije pričaju o ovoj velikoj „akciji“, ali je izvesno da je velika potraga organizovana pod „amanetom“ države. Tada se, navodno, konstatovalo da je došlo vreme da se skine vekovnoblato i zemlja sa skrivenog blaga dinastije Nemanjić i da bi to moglo da popunidevizne rezerve i izvuče Srbiju iz teškog stanja u kome se tada nalazila.

U samom selu i na okolnim brdima tada je bilo naoružanih grupa, a potragu za blagom je predvodio misteriozni Italijan sa Sicilije Salvatore Antoni Fiandak sa timom speleologa. Miljkovčani kažu da je on bio i vidovit. Za kopanje su se koristile teške inženjerijske mašine i dinamit,a mesto na kome je kopano nazvano je „Jovinajama“, po Jovi Brankoviću, iz Miljkovca, na čijem imanju se kopalo.

- Kada sam tih godina video da na mom posedu nešto rade nepoznati ljudi prijavio sam ih policiji, gde mi je rečeno da se ništa ne brinem i da će svaka eventualna šteta da mi bude nadoknađena - priča Jova Branković. - Sigurno su tražili magaze i zlato, ali niko ne zna da li su nešto i pronašli.

Sama „Jovina jama“ se nalazi ispod stene i duboka je pedesetak metara, a bila je prokopana još toliko. Tragači su navodno imali staru mapu sa tekstom „nađi kamenutablu na kojoj su ispisana sedam slova i tri krsta, ispod koje se nalazi podzemna magaza od 12 prostorija puna zlatnih dukata, zlatnog nakita,četiri krune sa dijamantima i puni kazani raznog blaga. Tu se nalazi ipodzemna crkva optočena zlatom“.

U to vreme, tvrde Miljkovčani, u selu je viđen i Željko Ražnatović Arkan sa svojimljudima. Meštani pričaju i da se posle dve godine iskopavanja i traganja jednog dana iznad sela pojavio helikopter, koji je dugo „lebdeo“ iznad brda gde se nalazi „Jovina jama“.

22

Da li je i šta helikopter podigao ostalo je nepoznato. U Miljkovcu vele da blago nije pronađeno, a da su tragači bili jakoblizu da ga nađu.

Pažnju, maštu i snove meštana Lukovske Banje i okoline zaokupljaju legende o zakopanom "blagu kralja Milutina," blagu zaostalom jos iz rimskog doba. Zlatna groznica u ovom pasivnom kraju naročito se razmahnula kada je zvanično potvrđeno da u okolini Lukovske banje zlata ima. Osim meštana, tragači sa strane u potrazi za blagom ostavljaju pravu pustoš.

Nije poznato da li je neko išta pronašao, ali se zna da je zlatna groznica doprinela da u ovom kraju danas ima preko 150 neoženjenih momaka.

Lukovska banja, na jugu Srbije nedaleko od Kursumlije, puna je napuštenih rudnika iz kojih se u rimskom i vizantijskom periodu vadilo olovo, srebro i zlato.

Rudarstvo u ovom kraju je najveći procvat doživelo krajem 13. i 14. veka za vlade kralja Milutina. Prema zvaničnim podacima instituta za rudarstvo u Lukovskoj banji, u prečniku od samo 19 kilometara, nalazi se preko 20 napuštenih rudarskih jama iz rimskog i srednjovekovnog doba.

Pored rudarskih jama, tu su i temelji srednjovekovnih objekata koji su veoma privlačni za tragače. Legenda i pojedini istorijski podaci govore da u zaseoku Stava postoje i temelji letnjikovca kralja Milutina kao i moguće livnice zlata.

Legenda bi to i ostala da lukovski gorštaci nisu čuli za stazu koja je navodno vodila od dvora do livnice zlata, a kojom se, kaže predanje, šetala vizantijska princeza Simonida, žena kralja Milutina.

I ovo bi se završilo samo na priči da Lukovčani nisu pronašli stazu, izvadili kamene ploče i prekopali je uzduž i popreko.

Preci današnjih stanovnika ostavili su pricu o livnici gde se topilo zlato. Navodno je posle obilnih kiša Lukovska reka livnicu porušila, a zlato se rasulo niz reku u potezu od Stave pa do Lukovske banje u dužini od oko 8 kilometara.

Najveći deo zlata, kaze predanje, koji je bujica nosila zaustavio se na samom ulazu u banju u takozvanom `"Zlatnom buku." Nije retkost da ova hladna planinska reka preko leta bude puna "slučajnih kupaca." Tako je, kažu meštani, i ovog leta svaki kamen rečnog dna podignut i prevrnut.

Ono što najviše privlaci tragače su rimski i staroslovenski natpisi, kojih ima na skoro svakom koraku, na stenama, ruševinama i nadgrobnim spomenicima. Retko da neko od meštana otvoreno priča o pohodima na blago. Ali, pojedini opsednuti tragači tvrde da su se uverili da ga zaista ima.

23

Dragoljub Miletic - Coza (63), iz sela Stava, kaže da je potragu za zlatom počeo od malih nogu, kao dečak koji je čuvajuci stoku po okolnim brdima kopao i rovario, krampom i budakom gde god je stigao.

Međutim, kaže, drugome se posrećilo. "Baš na mestu za koje sam oduvek sumnjao da ima zakopanog blaga, pre neki dan, samo je ostala rupa pravilno ozidana pecenom ciglom. Plakao sam kada sam to video. Nije mi se dalo da udarim budakom, drugi su ga iskopali. Bila je to čitava ostava blaga," uveren je Coza.

Tragači sa strane dolaze noću i prekopavu okolna brda. "Za jednu noć iskopaju vise nego neka građevinska mašina, iskopaju na desetine kubika zemlje," kažu meštani Stave. Došljaci kopaju uglavnom u grupama, pod okriljem noći i u tišini.

Koliko je jaka opsesija zlatom najbolje govori podatak da su potkopavani i temelji crkve Svete Mine u Stavi, selu gde su sujeverje i strah od nebeske kazne jači od zakona.

"Dolaze kopači iz drugih krajeva, nismo mi jedini. Oduvek se ovde kopalo, a mesto se ne bira. Tako je u crkvi Svete Mine u Stavi prekopan čitav pod. Niko ne zna da li je nešto nađeno. Naši stari su pričali da je u crkvi zakopano blago. To celo selo zna, ali se niko od meštana nije usudio da kopa po crkvi," kaze Coza.

Pomamu za zlatom iskoristili su lukaviji, pa novac zarađuju bez fizičkog rada. Promućurnim crtačima mapa i trgovcima, lakoverni plaćaju dajući i poslednji dinar. Lažne mape o skrivenom blagu se prodaju po neverovatnim cenama.

Meštanin Dragoljub Miletic je, kaze, imao priliku da vidi mapu, tušem nacrtanu, na običnoj stavljenoj svinjskoj koži. "Cuo sam da su po selu nudili mape na kojima je obeleženo mesto gde je zakopano blago iz turskog doba," kaže meštanin Stave Goran Radisavljević.

Skoro sva mesta u okolini Lukovske banje nose imena po zlatu: "Zlatna čuka," "Zlatna ravan," "Zlatni potok," "Zlatni buk." U poslednje vreme i kafane u banji i okolini imaju "zlatna" imena.

Dok Lukovska banja obiluje burnom istorijskom prošlosću, legendama i narodnim predanjima, njeni stanovnici opsednuti zlatnom groznicom jedva sastavljaju kraj s krajem.

Ipak, nedavno je zvanično potvrđeno da u ovom kraju zaista ima zlata. Rudarski inženjer Nikodin Gilić kaže da su uzorci sa nekoliko lokacija ukazali na zlato. "Analiza zemlje sa vrha `Zlatne čuke` je pokazala da ovde ima tragova zlata. Ali, zbog nedostatka novca dalja istraživanja su obustavljena."

24

Dok lukovski mladići traže blago i ono malo devojaka su se udale i otišle u druga mesta. U Lukovskoj banji danas ima oko 160 neoženjenih momaka, a u celom kraju nema ni jedne devojke za udaju.

Potraga za zlatom u ovom kursumlijskom kraju i dalje traje, ali i potraga za devojkama. Gorštaci iz Lukovske banje kažu da neće prestati da tragaju za skrivenim blagom kralja Milutina i da nikada neće napustiti rodni kraj.

Nema noći a da neko u Novom Pazaru i okolini tajno ne traga za skrivenim blagom ili dragocenostima ovdašnjih Jevreja koji su stradali u fašističkom pogromu tokom Drugog svetskog rata. U potrazi za "lakim bogatstvom" koriste se najnoviji detektori.

Poseban izazov za "tragače" su: okolina Petrove crkve, Deževska dolina, Stari Ras, arheološki lokaliteti na Rogozni i Pešteru i stare kuće u kojima su živeli Jevreji ili su u njima bila sedišta njihovih banaka, preduzeća i radnji.

Sarkofag ilirskog kneza

Dragica Premović- Aleksić ne zna da li su Nemci nešto našli, niti da li je bilo nekih drugih tajnih "istraživanja" unutar i okolo Petrove crkve:- Pedesetih godina je pronađen sarkofag nepoznatog ilirskog kneza sa zlatom, ćilibarom, srebrenim posuđem i nakitom izuzetne vrednosti. Sve to, koliko znam, još tada je pohranjeno u Narodnom muzeju u Beogradu gde se i danas nalazi.

U selu Miščići, rodnom mestu svetog Save, svojevremeno je, pod okriljem noći, iskopan veliki ćup u kome se, kako se sumnja, nalazilo skriveno blago. Ne zna se ko je kopao, ko je ćup odneo i šta je u njemu bilo. Intervenisala je tada i policija, ali ni do danas nije utvrđeno ko je kopao i šta je iskopao.

Pod okriljem noći pijuci su "radili" i na gotovo svim arheološkim lokalitetima, ali i u Starom Rasu i oko Petrove crkve.

Dolaze razni avanturisti, ali i ljudi koji tačno znaju šta traže. Primera radi, Nemci su 1942. prekopali unutrašnjost Petrove crkve i deo porte, odneli su pun sanduk dragocenosti kojima se gubi svaki trag.

25

Sumnja se da je deo Nemanjinog blaga završio u Nemačkoj, ali i da potomci tadašnjih pljačkaša sada, naoružani najsavremenijom tehnikom, traže još zlata.

"Bio sam mladić kada su Nemci 1942. ovamo doneli nekakve detektore i doveli zarobljenike da tragaju za tunelom i Nemanjinim zlatom. Kopali su dva-tri dana, a da ništa nisu pronašli. Po jednoj drugoj verziji našli su dragocenosti koje su odmah prebacili u Nemačku", ističe Dragoslav Milošević (88) koji je decenijama bio ključar Petrove crkve.

U narodu Raške oblasti kruži priča da je tajanstveni Nemac blago prebacio u sef jedne švajcarske vanke, da se potom vratio u Srbiju odakle je prebačen na istočni front, gde je poginuo. Ne zna se da li je potomcima i rodbini rekao gde je završio sanduk iz Petrove crkve i šta je u njemu bilo.

Pedesetih godina prošlog veka za Nemanjinim blagom tragali su i komunisti, pod okriljem Udbe (rukovodio lično Krcun) ponovo je prekopavana unutrašnjost Petrove crkve iz koje je odnet sanduk pun dragocenosti.

Zalaze i u rudnike

Na meti noćnih kopača su i ostaci srednjovekovnih rudnika na Rogozni u kojima se kopalo i topilo zlato. Interesovanje je povećano posle otkrića stručnjaka da praktično cela Rogozna leži na rudi bakra, srebra i zlata. Postoje i karte po kojima se traga za dragocenostima.Neki su u jevrejskim kućama, u duplim zidovima, nalazili pravo bogatstvo. Nedavno je neko čeprkao po jednom zidu u centru grada i najverovatnije odneo nešto što liči na ćup ili sličnu posudu. Policija nije intervenisala, pa će i ovaj "pronalazak" ostati tajna.

Deo tog blaga završio je u Narodnom muzeju u Beogradu, a deo, sumnja se, u privatnim kolekcijama tadašnjih moćnika.

"I operacija komunista bila je pod velom tajne, deda mi je pričao da danima niko nije smeo da priviri iz kuće niti da prođe pored crkve. Ispod nosećeg zida iskopali su nekoliko sanduka sa dragocenostima koji su odneti u nepoznatom pravcu. Crkva je ostala u ambisima, ni do danas još nije popatošena", kaže Vukašin Kašo Roglić, koji živi blizu Petrove crkve i oko svetinje često viđa razne "sumnjive tipove".

26

Za mnoge avanturiste i kriminalce izazov je i "tajni tunel" koji je navodno postojao između Petrove crkve i manastira Đurđevi stupovi. Narod ovoga kraja veruje da je u tunelu je ostalo zakopano Nemanjino blago do koga još niko nije došao.

"Stariji su mi pričali o legendi po kojoj je u tunel kod Petrove crkve ušlo devet mazgi natovarenih suvim zlatom koje nikada nisu stigle do Đurđevih stupova", kaže starica Jovanka Pokimica koja stanuje u blizini Petrove crkve.

"Mi o tunelu i navodno zakopanom zlatu nemamo nikakvih naučnih niti drugih saznanja. Najverovatnije je reč o legendi koja se vekovima prenosi sa kolena na koleno. Svuda po terenu nailazimo na nedela tragača za zlatom koji kopaju, ruše, lome, rovare, upropašćavaju nam arheološke lokalitete i nanose veliku štetu. Većina ne nađe ništa, a neki "detektuju" eksere ili neku sličnu starudiju, ne verujem da se neko obogatio", kaže Dragica Premović-Aleksić, arheolog i direktor Muzeja "Ras" u Novom Pazaru.

O zakopanom blagu

Traganje za sakrivenim blagom postoji od kada je čovek spoznao vrednost zlata, jedino su se menjale metode i instrumenti. Zlatna groznica je tresla skoro sve regione planete, pa ni Srbiju nije mimoišla. Za zlatom se nije tragalo samo po koritima reka nego i po pećinama, otvarani su grobovi, kopalo se po starim crkvištima, spuštalo u zapuštene bunare, verujući da upravo u njih čekaju tovari blaga. Koliko je stvarno zlata iskopano i pronađeno teško će se ikada saznati, ali su ostale brojne legende. Ova skromna prezentacija se ne publikuje sa namerom da daje publicitet jednom starom zanatu koji datira još iz najranijeg ljudskog perioda već ima za cilj da pokaže da je došlo vreme da se jedna oblast iz našeg interesovanja javno prezentira. Potraga za zakopanim blagom bilo je još u starom Egiptu što je imalo za posledicu mnogo raskopanih i uništenih grobnica ondašnjih vladara i velikodostojnika. U našoj zemlji zlatna groznica je nastala na legendama i predanjima uglavnom o zakopanom hajdučkom blagu ili "sigurnoj informaciji" o zakopanom novcu nekog vrlo imućnog pojedinca , a sve po onoj narodnoj zbog vremena u kome se živelo da treba sačuvati "bele pare za crne dane". Vratimo se sada na početak priče i postavimo sebi jedno pitanje.Ima li u Srbiji zakopanog blaga?

Naša zemlja se nalazi na mestu gde je oduvek bila raskrsnica puteva i gde su postojala velika carstva poput rimskog, vizantijskog, srpske srednjovekovne države, turske carevine. Sve ove carevine imale su u upotrbi novac kao platežno sredstvo. U tom periodu iskovano je i bilo u prometu mnogo bakarnog, srebrnog i zlatnog novca. Gde je nestao sav taj novac? Jedan od odgovora je da je negde sklonjen tj. sakriven u nekom teškom istorijskom trenutku . Kako kod nas tako i u brojnim državama sveta kod mnogo

27

ljudi postoji interesantan hobi koji se sastoji u tome da se za vreme vikenda ili u vreme praznika najsavremenijim metalodetektorima pretražuju stari zamkovi, ruševine iz davnina, morske obale i ostalo a sve u nadi da će se otkriti zakopano ili izgubljeno zlato. Ma koliko da je teško, a ponekad i vrlo opasno, generacije, kako one starije tako i tek pristigle ne odustaju.O zakopanom blagu

Ni najžešći protivnici ove teze ne mogu da poreknu da su nekad čuli, neki ređi da su videli poneki dokumenat koji govori da postoji ili postoje neka mesta gde je zaista sakriveno odredeno bogatstvo. Nema tragača za blagom na ovim prostorima koji na neki način ne tvrdi da je za sve kriv pop Martin Himović. Legenda o njemu kaže da se u hajduke odmetnuo nakon što su mu Turci pobili porodicu. Presretao je i robio karavane i trgovce, a blago sakrivao , ostavljajući znakove na mestima gde je sakriveno. Ostavio je i gomilu zapisa u kojima je potanko objasnio gde je blago sakriveno i kako se do njega može doći. Da li je zaista postojao i da li je neko njegove zapise video u orginalu ne znamo, ali znamo da se prepisi mogu naći i da se u tim prepisima pominje da je dobar deo Srbije bukvalno načičkan skrivenim magazama. U zapisima popa Martina Himovića, pominju se nebrojene tajne riznice. Najpoznatije su Gargova vodenica, vodenica Korab, Gradište, Miljkovac, manastir sv. Jovan Pust, Jelenova pećina, Smokova rupa, Srebrenica, Šarčev dol, Gogin vrh, Oštra čuka, Suva planina, pećina Zvečara, pećina Zmijovnica, pećina Kapavica, Peštera, Jagličko, Karlov kamen, Kurvin grad, Kurjačka pećina itd. Sve su obeležene tajnim znacima i za svaku postoji mapa. To je, piše u zapisima, samo mali deo blaga koje se krije na prostoru Srbije. U zapisima se tvrdi da samo od Čapljinaca do Leskovca postoje 64 tajne magaze a u niškom i pirotskom okrugu 70 manjih ostava sa blagom. Postoji, piše još, nevelika knjiga koja zna za 889 mesta na kojima je sakriveno, ni manje ni više, nego 12 hiljada tovara zlata.Šta bi bilo neophodno za pronalazak nekog skrovišta?

Među tragačima za velikim blagom idu od ruke na ruku karte i knjige ispisane na ovčije ili jareće kože, na pergamentu i sličnim materjalima. Uz našu viziju da podelimo sa vama iskustva i znanje do koga smo i sami došli kao i da otvorimo mogućnost da neko dođe do nekih novih saznanja koja bi kasnije bila svima od koristi. Naš cilj je brzo i lako dobijanje korisne i tačne informacije i da se jednostavno dođe do potrebnog rešenja, pa samim tim blagovremena informacija je od velikog značaja. Komunikacija putem e-maila predstavlja mogućnost lakog i brzog prenosa informacija velikom broju ljudi radi realizacije raznih poslovnih aktivnosti. Prednost ovakvog načina komunikacije je taj što ostaje dokument koji posluži za informaciju i onda kada mislite da to nije bilo tako važno, i može dovesti do uspešnog rešenja.O prezentaciji

Prezentacija je nastala kao proizvod pozitivnih ideja i želja zastupljenih kod velikog broja ljudi, kao i istih razmišljanja koja se sreću i u susednim državama: Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji pa čak i u Albaniji, Grčkoj i Turskoj. Zamisao nam je da veliki broj prikupljenih informacija ažuriramo na našem sajtu i da ih kao takve predstavimo. Ovaj sajt u svom sadržaju ima:

28

Legenda o blagu cara Dušana interesovala i vladare pre Miloševića (2)I kralj Aleksandar tražio zlatoTridesetih godina prošlog veka kralj Aleksandar Karađorđević pod čudnim okolnostima posetio je Pandiralo

Priče o zakopanom blagu postaju interesantne u periodima kad narod ostane bez para, odnosno, kad su mu pare potrebnije nego obično. A poslednje godine su pogodne za "zlatne groznice".

Novine ovih dana beleže i priče o nagađanju ljudi da je zlatna groznica, pre nekoliko godina zahvatila i sam vrh Vojske Jugoslavije, a naravno, "po naređenju tadašnjeg vrhovnog komandanta". Priča se da je sam, tadašnji predsednik, Milošević krenuo u potragu za blagom cara Dušana, koji je raspoređeno u više desetina, naravno, tajnih ostava širom Srbije.

Porodica vrednija od blaga

U Perišu, selu u blizini Pandirala, ima puno i tragača za zlatom i priča. Jedna je o nekom meštaninu Lozana, koji je pronašao dva ćupa puna zlatnika kod Periša. To je svojoj familiji priznao tek na samrti, rekavši im da je ćupove odmah vratio, "jer, da sam doneo zlato u kuću, niko od vas sada ne bi bio uz mene, niti biste imali sreće u životu. Zlato je velika prokletija".

Priča je potkrepljena i aktivnostima jedne inženjerijske jedinice kod Šuplje stene, u belopalanačkoj opštini, gde je čitavo brdo uklonjeno, navodno, u potrazi za zlatom. Naravno, desilo se da tu jedinicu poseti i sam general Pavković, pa ko sad da razuveri tragača za zlatom "da je vojska gradila puteve, da ih gradi širom zemlje" i "da vojska ima ozbiljnije zadatke".

A da stvar sa vojskom bude mističnija, poslednjih godina se desilo da su vršili "neke radove na iskopu kamena", pored Šuplje stene u belopalanačkom kraju, u svrljiškom ispod nekadašnjeg utvrđenja "Gradac", mete "zlatara" bile su i u niškom Miljkovcu, gde je nekoliko njih u ponore pećine "Cerjanka" ugradilo i svoje živote i kosti.

Zlatna groznica nije potresala vladare novije dobi, već i one ranije. Kažu da je kralj Aleksandar Karađorđević, tridesetih godina minulog veka, pohodio Svrljig i svrljiške planine, odnosno konkretnije, Pandiralo, mesto gde Svrljiški Timok ponire, nedaleko od sela Periša, a opet blizu sada aktuelne Šuplje stene, inače, mete mnogobrojnih, i dan danas, tragača za blagom.

29

Priču o poseti krlja Aleksandra čuli smo pre tri godine od tada devedesetogodišnjeg Dragoslava Jovanovića iz Periše (proverili smo ovih dana, više nije u životu) kad su ovo mesto pohodili polaznici Međunarodnog etno-simpozijuma svrljiške Etno radionice.

- Dojavljeno nam je da dolazi kralj, pa smo gradili veliku binu odakle bi se on obratio narodu. I, u zakazano vreme okupilo se mnogo naroda iz svrljiškog i belopalanačkog kraja, a kralj prođe nedaleko od bine, sa mnogobrojnom svitom, i ode dalje.

Pričalo se da ga je ovde interesovalo nekakvo blago i zlato, navodno, koje nosi reka koja tu ponire. Kralj je tu prošao, pa otišao u neku svoju fabriku za preradu zlata na Peku - kazivao je etnolozima tada dvadesetogodišnji Dragoslav Jovanović.

latna groznica trese Doljašnicu kod Velikog Gradišta U grobnici zlato neviđenoZlato niko nije video, ali kažu da je bakrač pun dukata već u Rumuniji

- Ovaj narod je, sinko moj, stvarno poludeo, opčinjen je zlatom kao da mu ono donosi sreću. A tuđe zlato je, koliko ja znam, prokleto ako se nađe, jer je tuđim znojem zarađeno. Niko ništa ne radi, svi u selu samo o dukatima pričaju, a ni ja ne znam šta je istina. Može da bude, ali i ne mora. Mi smo hvalisav svet, ko bi ga znao. Možda se nekome trenutno i posrećilo zlato, to samo bog zna.

Sedamdesetogodišnjeg Ljubomira Petrovića, čobanina, sreli smo na ulazu u Doljašnicu, lepo i pitomo selo sa isključivo vlaškim življem, udaljeno kilometar od magistrale Makce - Veliko Gradište. Ovde već desetak dana ljudi nemaju miran san jer se pročulo da selo leži na zakopanom turskom zlatu.

Dukati za neveste

Neveste se i danas na svadbama i okolini Požarevca daruju niskom dukata. Običaj je ostao od starina. Nisku neveste nose oko vrata tokom seoske igranke i na taj način se dokazuje bogatstvo porodice iz koje potiče.

Sve je počelo onog trenutka kad su rumunski nadničari, radeći na izgradnji porodične grobnice familije Janković, navodno pronašli u temelju, na seoskom groblju, bakrač sa deset kila zlatnih dukata.

Glas o tome kao munja se proširio selom pa je narednih dana primećena na još pet različitih mesta raskopana zemlja na mestu Izvor, u ataru prema Češljevoj Bari viđen je i jasan otisak dna bakrača u razrovanoj zemlji što je još više povećalo znatiželju meštana.

30

Starina Ljubomir nam potvrđuje da je na njivi familije Simić, kraj koje često čuva ovce, iznenada izbila voda iz zemlje, napravio se izvor, a posle dva-tri dana na tom mestu su ostali tragovi stopala navodnih tragača za zlatom, a zaboravili su i metalni ašov.

Neobično glasan žagor ljudi dopire iz seoske kafane "Kod Paneta". Nekoliko gostiju ispija svoje piće, a rumunska konobarica ih nevoljno služi. O svojim zemljacima koji su navodno na groblju pronašli dukate i brzo nestali iz sela ništa ne zna, kaže nam lokalni prevodilac sa rumunskog na srpski jezik.- Ja mislim da su dukati već u Rumuniji - kaže nam on uz napomenu da mu ime ne pominjemo. - Verovatno je čamcem prebačeno sa njegovim nalazačima, da bi izbegli carinsku kontrolu.

Krećemo putem prema groblju na kome su dukati bili zakopani. Sveže izrovano zemljište. Tik uz novu betoniranu grobnicu. Zaliven joj je temelj betonom, a u tim temeljima su, kako se priča u selu, nađeni davno zakopani dukati.

Na groblju desetak novih grobnica i spomenika koji su ovdašnji gastarbajteri podigli sebi za života.- Na njivi Simića neko je kopao četvrtast bunar tražeći sigurno zlato - kaže nam Brana Simić (65). - Da li je i šta ovde nađeno ne znam, znam da je u Kaoni zlato zaista nađeno dvadesetak metara daleko od kuće mojih rođaka Demića. Oni i danas ne mogu da prežale što im je bogatstvo bilo na dohvat ruke, a nisu ga videli i našli.

Mlađi Doljašničanin Zoran Janković nekoliko puta bezuspešno je prekopavao svoje dvorište jer mu je pokojni deda ostavio u amanet obavezu da na svom imanju nađe zakopano blago njegovog čukundede. Brojni pasionirani tragači za zlatom odmah su pohrlili u Doljašnicu i sa najsavremenijim detektorima pretražuju teren. Ove aparate, kažu nam meštani, u Beču koštaju oko 70 hiljada maraka, ali su stopostotno pouzdani. U okolini Kučeva i Žagubice devizni penzioneri povratnici iz inostranstva, kupili su detektore jer mistično Homolje, Stig i Zvižd predstavljaju pravu zlatnu Meku. Ovde su Turci, kad su izgubili poslednji rat sa Srbima krajem 19. veka, sakrivali zlatnike pod vrletnim drvećem, ispod kućnih pragova, stoletnih hrastova i kraj lekovitih izvora. Mislili su da će se po zlato vratiti jednog dana, kad opet osvoje Srbiju. Srećom, to se nikada više nije dogodilo.

A njihovo zakopano blago ostalo je i danas da golica znatiželju Srba kao prokletstvo i želja da budu ono što nisu.

užnu prugu i ovih dana trese zlatna groznica, a pohlepni i pasionirani noćni tragači uništavaju sve pred sobom. Pojedina mesta, koja navodno kriju ćupove pune dukata, su bukvalno prekopana u poslednje tri decenije

Srodne vestiGas za ceo jug

31

Ašovom leče besparicu Ceo jug besan na Vojvodinu Siromaštvo guši jug NIŠ - Bilo ih je i biće ih. Dok je neostvarenih snova o zlatu i sladunjavih maštanja o bogatstvu preko noći, biće i neumornih tragača za plemenitim metalom, ali i onih koji džepove pune parama prodajući mape navodno zakopanog blaga.A tragači, onako pasionirani i pohlepni, u svojim noćnim potragama za zlatom pored „južne pruge“, uništavaju sve pred sobom. Zato su pojedina mesta podno Stare planine, u ataru Gadžinog Hana, u babušničkoj opštini, pored puta Niš - Pirot, pa u selu Miljkovac, kod Niša, koja navodno kriju ćupove pune dukata, bukvalno prekopana u poslednje tri decenije.Za plemenitim metalom ne tragaju samo dobro organizovane i pripremljene grupe, već i mnogobrojni „slobodni strelci“ iz Niša, Leskovca, Zaječara ili Beograda. Koriste se razni detektori plemenitog metala, ali i karte kupljene u inostranstvu, na kojima su navodno ucrtana mesta koja kriju bogatstva.Meštani kraja pored caričinog druma, nedaleko od Bele Palanke, pričaju da su pre nekoliko godina dvojica staraca, profesionalnih tragača za zakopanim ćupovima, nanjušili blago na Šupljem kamenu, pored puta Niš - Pirot, i to na osnovu nekakvih mapa.Dolazili su ovde tragači za zlatom iz Srbije, Bosne i ko zna otkud. Donosili su bušilice, burgijali Šuplji kamen, nekakvim instrumentima nešto merili i bušili i kopali gde su stigli. Naročito zimi kada su mratinske noći najduže u godini. Na meti tragača u okolini Babušnice posebno je kanjon Jerme, ali i mnogobrojne bogomolje smeštene u blizini ove planinske reke.Neki manastiri, posle mnogobrojnih poseta nezvanih gostiju, više ne mogu da se prepoznaju. Teško je danas prepoznati nekadašnju bogomolju Muštar, a i Sveti Jovan poodavno ne liči na sebe. Međutim, stariji meštani Lužnice kažu da se nekim noćobdijama trud isplatio. Pozlatili su se i pametno uložili nađene dukate.Kopalo se i još se kopa u porti svetog Jovana u Trnskim Odorovcima. Oko bogomolje su tragači za zlatom ostavili prave kratere. Na tom mestu, ali i Asenovom kaletu, vrednom spomeniku kulture, često se čuju eksplozije od korišćenja dinamita. Neretko, meštani posle eksplozije pronalaze razbacane kosti Srba, koje su Turci svojevremeno pobili i zakopali u zajedničku grobnicu.I u Zaplanju slična priča, po kojoj su se neki njihovi sugrađani obogatili preko noći zahvaljujući pronađenim dukatima.- Do šesnaestog veka, od Gadžinog Hana preko Koprivnice vodio je carski drum - veli Stojan Petrović, starina iz Gadžinog Hana. - S kolena na koleno u Zaplanju su se prenosile priče da su mnogobrojne karavane napadali razbojnici. Iz straha da dukati ne odu u „pogrešne“ ruke, ćupovi puni blaga zakopavani su na nekim mestima na Suvoj planini, ali i rimskom naselju zvanom Bubina gora. Kažu stariji ljudi da zakopanog blaga ima i na mestu zvanom Čemernikove livade - Orlovo gnezdo. Uporni tragači za zlatom, kojih je u ataru Zaplanja poslednjih godina sve više, bukvalno su prekopali i izvorišta reke Ropot na Suvoj planini.

BAZENI SA DUKATIMA

32

STARIJI pamte da se za zlatom na području Zvonca i Zvonačke Banje tragalo još davne 1910. godine, kada je izvesni učitelj, po prezimenu Dilberov, probio „led“. U blizini nekog hrasta, starog više od tri veka, navodno je pronašao četiri bazena iz rimskog doba i u svakom od njih po ćup dukata. Uča se zatim odselio u Bugarsku i nikad se više nije vratio u rodni kraj.

PROĆERDANO BOGATSTVOU ZAPLANjU se uveliko priča i da se mnogim meštanima ostvario san o bogatstvu preko noći. Nekima je, nažalost, zlato donelo i nesreću. Tako se za jednog čoveka u Gadžinom Hanu tvrdi da je rušeći dotrajalu kuću u njenim temeljima pronašao dva ćupa zlatnika. Novu kuću nikada nije sagradio, jer je iznenada stečeno bogatstvo proćerdao po zaplanjskim i niškim kafanama. Umro je posle nekoliko godina, u svom dvorištu, u šupi.

Potraga za blagom kralja Milutina

Kuršumlija - Pažnju, maštu i snove meštana Lukovske banje i okoline zaokupljaju legende o zakopanom "blagu kralja Milutina", zaostalom još iz rimskog doba. Zlatna groznica u ovom ruralnom kraju naročito se razmahnula kada je zvanično potvrđeno da u okolini Lukovske banje zaista ima zlata. Osim meštana, tragači sa strane u potrazi za blagom ostavljaju pravu pustoš.

Srpski Eldorado: Lukovska banja

Pažnju, maštu i snove meštana Lukovske banje i okoline zaokupljaju legende o zakopanom "blagu kralja Milutina", zaostalom još iz rimskog doba. Zlatna groznica u ovom ruralnom kraju naročito se razmahnula kada je zvanično potvrđeno da u okolini Lukovske banje zaista ima zlata. Osim meštana, tragači sa strane u potrazi za blagom ostavljaju pravu pustoš. Nije poznato da li je neko išta pronašao, ali se zna da je zlatna groznica doprinela da u ovom kraju danas ima preko 150 neoženjenih momaka.Lukovska banja, na jugu Srbije nedaleko od Kuršumlije, puna je napuštenih rudnika iz kojih se u rimskom i vizantijskom periodu vadilo olovo, srebro i zlato. Rudarstvo u ovom kraju je najveći procvat doživelo krajem 13. i 14. veka za vlade kralja Milutina. Prema zvaničnim podacima Instituta za rudarstvo u Lukovskoj banji, u prečniku od samo 19 kilometara nalazi se preko 20 napuštenih rudarskih jama iz rimskog i srednjovekovnog doba. Tu su i temelji srednjovekovnih objekata koji su veoma privlačni za tragače. Legenda i pojedini istorijski podaci govore da u zaseoku Stava postoje i temelji letnjikovca kralja Milutina, kao i moguće livnice zlata.Legenda bi to i ostala da lukovski gorštaci nisu čuli za stazu koja je navodno vodila od dvora do livnice zlata, a kojom se, kaže predanje, šetala vizantijska princeza Simonida, žena kralja Milutina. I ovo bi se završilo samo na priči da Lukovčani nisu pronašli stazu, izvadili kamene ploče i prekopali je uzduž i popreko. Livnicu je, navodno, posle obilnih kiša Lukovska reka porušila, a zlato se rasulo niz reku u potezu od Stave pa do Lukovske

33

banje u dužini od oko osam kilometara. Najveći deo zlata, kaže predanje, koji je bujica nosila zaustavio se na samom ulazu u banju u takozvanom "Zlatnom buku". Nije retkost da ova hladna planinska reka preko leta bude puna "slučajnih kupača." Tako je, kažu meštani, i ovog leta svaki kamen rečnog dna podignut i prevrnut.Ono što najviše privlači tragače su rimski i staroslovenski natpisi, kojih ima na skoro svakom koraku, na stenama, ruševinama i nadgrobnim spomenicima. Retko da neko od meštana otvoreno priča o pohodima na blago. Ali, pojedini opsednuti tragači tvrde da su se uverili da ga zaista ima. Dragoljub Miletić-Coza (63), iz sela Stava, kaže da je potragu za zlatom počeo od malih nogu.- Baš na mestu za koje sam oduvek sumnjao da ima zakopanog blaga, pre neki dan, samo je ostala rupa pravilno ozidana pečenom ciglom. Plakao sam kada sam to video. Nije mi se dalo da udarim budakom, drugi su ga iskopali. Bila je to čitava ostava blaga - uveren je Coza. Tragači sa strane dolaze noću i prekopavaju okolna brda.- Za jednu noć iskopaju više nego neka građevinska mašina, iskopaju na desetine kubika zemlje - kažu meštani Stave. Došljaci kopaju uglavnom u grupama, pod okriljem noći i u tišini. Koliko je jaka opsesija zlatom najbolje govori podatak da su potkopavani i temelji crkve Svete Mine u Stavi, selu gde su sujeverje i strah od nebeske kazne jači od zakona.Pomamu za zlatom iskoristili su lukaviji, pa novac zarađuju bez fizičkog rada. Promućurnim crtačima mapa i trgovcima, lakoverni plaćaju dajući i poslednji dinar. Lažne mape o skrivenom blagu se prodaju po neverovatnim cenama. Meštanin Dragoljub Miletić je, kaže, imao priliku da vidi mapu, tušem nacrtanu, na običnoj štavljenoj svinjskoj koži.- Čuo sam da su po selu nudili mape na kojima je obeleženo mesto gde je zakopano blago iz turskog doba - kaže meštanin Stave Goran Radisavljević. Ipak, nedavno je zvanično potvrđeno da u ovom kraju zaista ima zlata. Rudarski inženjer Nikodin Gilić kaže da su uzorci sa nekoliko lokacija ukazali na zlato.- Analiza zemlje sa vrha Zlatne čuke je pokazala da ovde ima tragova zlata. Ali, zbog nedostatka novca dalja istraživanja su obustavljena - kaže ovaj inžinjer. Dok lukovski mladići traže blago, i ono malo devojaka su se udale i otišle u druga mesta. U Lukovskoj banji danas ima oko 160 neoženjenih momaka, a u celom kraju nema nijedne devojke za udaju.

Potraga za blagom Nemanjića Komentara 0| veličina teksta:+-

Od pamtiveka u čačanskom selu Ostra podno Ostrice i Vujna kruži legenda o skrivenoj kruni cara Dušana. Decenijama unazad, brojne amaterske ekspedicije pokušavale su da prodru u pećinu pod Sokolicom, za koju se veruje da krije dragoceni tovar Nemanjića. Ne zna se zašto, ali dosad niko nije uspeo čak ni da priviri u pećinu, a krune dinastije Nemanjić nisu nikad pronađene. Selom se priča da je čuva džinovska zmija u šta se delimično uverila i naša ekipa.

34

Selo Ostra čuva stare legende

- Priča se da je blago tu ostavio despot Đurđe Branković i njegova žena prokleta Jerina kad su iz Smedereva bežali pred Turcima. Priča se da je on tu čak i živeo jedno vreme sa svojom svitom i da je pod brdom u tim pećinama napravio sebi čitav grad. Na ulazu i danas se jasno vidi u steni utisnuta sekira, krst i ljudska stopa. Kažu da je to Savina stopa - pripoveda Anđelić.

Monah i čopor vukova

Odeveni i opremljeni kao da u najmanju ruku osvajamo Mont Everest stižemo do centra sela. Tu se nalazi škola, ambulanta i ruinirana seoska zadruga pred kojom nedeljom i crkvenim praznicima seljani i danas procenjuju čija je prepečenica bolja. Od seoske zadruge do pećine pod Sokolicom, naš vodič veli da ima oko sat vremena laganog hoda. Nastavljamo makadamskim putem sa kog na prvom kilometru skrećemo u šumu.

Pridošlicama je tek sad jasno zašto su neophodne sekira, čizme i zimska garderoba po julskom vremenu. Probijali smo se šumskom stazom zaraslom u šipražje i divlji bršljan. Prethodnog dana obilna kiša, napunila je svaku udolinu u šumi, a seoski potočić Ostrovka pretvorio se u neobuzdanu reku. Bujica je odnela i sva brvna koja su postavili ovdašnji malobrojni čobani da bi pregazili potok.

35

- Kažu da je Nemanjino blago dolinom Morave ovde pod Sokolicu dovezeno volujskim kolima i to sa šest volova. Drveni sanduci puni dukata, srebrnih i zlatnih pehara, kašika, kao i krune Nemanjića, vele da su dovezene i zakopane negde u ovim pećinama. Priča se da je Sokolica i sveto mesto i da su stariji ljudi pred oba rata viđali visokog muškarca u kaluđerskoj mantiji kako šeta šumom, a za njim kao da su najpitomiji psi ide čopor vukova. Vele da taj monah čuva ikone i dragocenosti, a stariji ljudi su govorili da je tu nekada postojala i crkva isposnica, ali danas od nje nema ni traga - kazuje Aranđelović.

Dragoceni tovar za državu

Arheološka iskopavanja oko Sokolice vršena su u nekoliko navrata. Prema izveštajima, na okolnom zemljištu otkriveni su objekti iz različitih perioda, kao i keramika iz bronzanog doba.- Arheolozi se uvek oslanjaju i na priče i legende lokalnog stanovništva. Kazivanja o skrivenom blagu su nam dobro poznata, međutim, o samoj pećini i šta ona krije ne znamo ništa jer je nikada nismo ispitivali - kaže Delfina Rajić, direktorka Narodnog muzeja u Čačku.Ona dodaje da je to posao speleologa za koje ne zna da su ikada ulazili u samu unutrašnjost Sokolice. Ipak, ukoliko bi neko i pronašao dragoceni tovar, Rajićeva podseća da on pripada državi.

On ne krije da su tokom godina mnogi avanturisti pokušavali da uđu u pećinu i domognu se neprocenjivog blaga.

- Bilo je tokom godina znatiželjnih sa svih strana. Dolazili su čak i neki stranci sa topografskim kartama, kao nešto slikaju i mere. Pričali posle prevodioci kod zadruge da traže rudu. Ma znamo mi šta oni traže. Ma, bilo je toga koliko hoćete, ali svi su se vraćali praznih šaka. Niko nije uspeo da uđe u pećinu osim jednog našeg komšije - priča ovaj starina i gasi duvan popušen do pola, veli, drugu polovinu će kad stignemo do Velike stene.

Očevidac sišao s pameti

- Samo jednom čoveku u selu pošlo je za rukom da uđe duboko u nedra Sokolice. Bilo je to pre više od 50 godina. Oni koji su ga dobro znali pričaju da je on posle toga sišao s pameti i da više nije bio onaj isti. Ni sa kim nije razgovarao, povukao se u sebe i nikada nikom nije otkrio šta je video unutra, zato valjda meštani i ne jure za blagom - pripoveda Voja i nastavljamo ne baš lak put do našeg odredišta.

36

Nešto više od sat i po hoda kroz šumu najzad stižemo do ogromne stene ispod koje zjapi velika rupa. Stiče se utisak da će se svakog trenutka obrušiti i zatrpati nas zajedno sa nabujalim potokom.

- Nemojte se plašiti, neće ona nigde, stoji tu vekovima. I danas se čobani tu kriju, sateraju čitavo stado ovaca i čekaju da prođe nevreme i grmljavina. Odavde do Sokolice ima svega dvadesetak metara. Evo, pogledajte, tu je - Voja rukom pokazuje zid koji se nazire kroz šiblje.

Podzemni tuneli

- Pre 20 godina jedan dečak čuvajući ovce upao je u nekakvu jarugu u selu Borač koje je odavde udaljeno više od 20 km. Dečak je nestao i nije ga bilo tri dana. Najednom se pojavio pod Ostricom nedaleko od Sokolice. Pričaju ljudi da je išao nekim tunelima i da je izašao kad je u šupljini stena ugledao svetlost - seća se Anđelić.Istorijski zapisi zaista ukazuju da su se preko ovog mističnog brda odvijali trgovinski putevi. Sa Dalekog istoka do Singidunuma stizalo se dolinom Morave preko planine Rudnik, koji je vazdušnom linijom udaljen svega pet kilometara od Sokolice. Jednim delom tog puta nalazile su se olovne cevi, duboko u zemlji. Nikada nije objašnjeno čemu su one služile.

Sokolica je sa jedne strane opasana zidom koji potiče još iz doba Rimljana jer je tu bilo utvrđenje koje je služilo kao osmatračnica. Sa tog zida dok taj predeo nije zarastao u gustu šumu, kao na dlanu jasno se videla cela čačanska kotlina. Kada je vedro, jasno se vide Lađevci i Adrani prema Kraljevu. Sa druge strane je litica, a jedini put je preko mokrog kamenjara.

Tek što smo prešli desetak metara pod našim nogama na mokrom kamenju zasikta desetak zmija šarki. Istog časa je nestala svaka novinarska hrabrost i... nazad ka Velikoj steni. Uzalud je naš vodič pokušavao da nas ubedi da se vratimo, hladno je, a zmije su tad manje opasne.

Ipak, ono što smo videli, bilo je dovoljno da nas odvrati od daljeg puta. Slično su prolazile i druge ekipe. Neki su padali niz liticu, mnogi su nailazili na zmije, ali ne pamti se da je neka nekog ujela. Postoji i priča da se u pećini krije džinovski smuk koji čuva blago.

37

- Sećam se da je nekim lovcima na blago tokom noći u kampu izbio požar u kom zamalo nisu izgoreli. A onda ujutro na tom mestu nisu mogli da nađu pepeo, a od požara nije bilo ni govora - priča starac Voja, najupućeniji u sokoličku misteriju.Kruna Nemanjića ostala je da čeka neke uspešnije i manje strašljive istraživače.

Leskovac - Arheološki lokalitet iz petog veka nove ere Justinijan Prima, u narodu poznatiji kao Caričin grad, nedavno su napali tragači za blagom i, između ostalog, oštetili konzervirani mozaik u bazilici sa kriptom na Akropolju. Ovaj svetski značajan lokalitet prvi put je oštećen posle više decenija, a napad na njega izvršen je nekoliko dana posle otpuštanja dugogodišnjeg čuvara Gradimira Pešića. Slučaj je prijavljen policiji u Lebanu, a vandali još nisu otkriveni.

U Zavodu za zaštitu spomenika u Nišu, koji su prijavili slučaj, kažu da su ozlojeđeni zbog uništavanja Caričinog grada, ali i zbog toga što država Srbija nedovoljno ulaže u njegovu konzervaciju i restauraciju. - Da čuvar nije otpušten kao tehnološki višak, do ovoga ne bi došlo. On je, kao i prethodno njegov otac, taj lokalitet čuvao kao svoju kuću. Čak i sada povremeno odlazi tamo i on nam je i prijavio oštećenja - kaže za „Blic“ Mile Veljković, direktor niškog zavoda. Uništen je zapravo deo mozaika u bazilici sa kriptom na Akroplju, površine 1,20 puta 1,50 metara i napravljena je rupa dubine 1,2 metra. Taj mozaik je arheološki i arhitektonski istražen i konzerviran, ali to lopovi, očigledno, nisu znali, pa su krampovima najpre podigli ploču sa mozaikom i nastavili dalje. - Sreća u nesreći je što kamenčići nisu svi uništeni i što će 95 odsto oštećenog mozaika moći da se restaurira - dodaje Veljković. Kradljivci su kopali još na nekoliko mesta i, po mišljenju stručnjaka iz Zavoda i Narodnog muzeja u Leskovcu, koji gazduje ovim lokalitetom, ništa nisu našli jer se ovde arheološka iskopavanja vrše od 1912. godine, pa skoro da nema kutka koji nije istražen. - Na ovome se neće završiti ukoliko se Caričin grad ne zaštiti sa najmanje tri čuvara jer smo na istočnoj apsidi i u Donjem gradu videli obeležena mesta za dalja iskopavanja - ogorčen je Veljković. Bivši direktor Narodnog muzeja Veroljub Trajković kaže da je u sklopu racionalizacije moralo da bude otpušteno 10 službenika, među kojima i čuvar Caričinog grada. - Međutim, mi smo od opštine Lebane, na čijoj se teritoriji nalazi lokalitet, tražili da plaća jednog čuvara, ali oni su odbili - ističe Trajković, dok predsednik te opštine, jedne od najsiromašnijih u Srbiji, Mića Stanković kaže da je takav predlog nelogičan.

38

- Mi jesmo siromašni, ali pristajemo da zaposlimo ne jednog nego više čuvara. Međutim, zauzvrat tražimo da nam se Caričin grad ustupi kako bismo razvili turizam i od te grane opština privređivala. Taj problem mora jednom doći na red - naglašava Stanković.

Caričin grad bi mogao da bude najveće privredno preduzeće u Jablaničkom okrugu, ali državu taj lokalitet kao da ne zanima, tvrdi Mile Veljković, direktor niškog zavoda. - Za dve godine slavimo stogodišnjicu iskopavanja. Bojim se da ćemo ga zateći u lošijem stanju nego pre 100 godina jer ga je do tada čuvala zemlja. Ono što su arheolozi otkrili ne restaurira se i ne konzervira, pa će lopovi i zub vremena učiniti svoje - mišljenja je Veljković. Od sedam mozaika, među kojima i onaj najveći u Srbiji, u Caričinom gradu su, na primer, konzervirana samo tri manja. Ovih dana se očekuju obećanih šest miliona dinara iz Ministarstva kulture za nastavak konzervacije, ali Veljković kaže da bi za kompletnu restauraciju lokaliteta trebalo 10 godina izdvajati po 60 miliona dinara. Prošle godine je lokalitet posetilo oko 10.000 turista, ali bez vodiča.

Štivo za studenteVujadin Ivanišević, sa Arheološkog instituta u Beogradu i šef tima arheologa na Caričinom gradu, kaže da je Justinijana Prima bila i sedište episkopije, a kao spomenik kulture se izučava u svim svetskim univerzitetskim centrima. Jedan je od retkih lokaliteta na kome nisu građeni drugi objekti i koji nije bio nastanjen poslednjih hiljadu i po godina.

Ministarstvo zahteva da se čuvar zadržiJoš od osnivanja Muzeja u Leskovcu (1947) postojao je čuvar na lokalitetu Caričin grad. Nesmotrenošću prethodnog direktora muzeja, ali i Upravnog odbora to mesto je ukinuto, iako smo i mi arheolozi, a i Ministarstvo kulture insistirali da se čuvar zadrži – opominje Ivanišević.

Preživeo tragače za blagom

Oštećenja stabla starog više stotina godina su velika Hrast u obimu ima šest metara (Foto M. Penčić)

PIROT – Hrast lužnjak je vrlo retko drvo u pirotskom kraju. Jedan takav hrast nalazi se blizu sela Sopot, tridesetak metara od regionalnog puta Pirot – Zaječar. Star je nekoliko stotina godina i zbog toga je postao prirodni spomenik botaničkog karaktera.

39

Pored hrasta podignuta je crkvica krovinjara Sveti Arhangel, a u blizini su dve polusrušene vodenice i potok iz koga se napaja. Nekada je ovo bilo svetilište. Hrast je visok oko 21 metar, a obim stabla je više od šest metara.

Iako je hrast pod zaštitom, pre nekoliko godina tragači za skrivenim zlatom su motornom testerom, na oko 1,6 metara od tla, izvadili komad stabla površine oko jedan metar kvadratni. Postoje i tragovi kopanja i paljenja vatre. Celo stablo je do početka krune potpuno šuplje, još ima svežinu ali postoji mogućnost da se osuši.

"Kopači" su ispod korenovog sistema izbacili oko deset kubnih metara zemlje i napravili veliku rupu, koja je sada ispunjena vodom. Policija još nije pronašla počinioce.

Biljana Ratomir, samostalni stručni saradnik za zaštitu životne sredine pri SO Pirot, kaže da ovakvi lokaliteti moraju da budu pod zaštitom opštine i da bi trebalo u budžetu da se predvide sredstva. Sam čin stavljanja pod zaštitu nije od koristi i nije doprineo očuvanju, a dokaz je šteta naneta hrastu, kaže Biljana Ratomir.

– Zavod za zaštitu prirode nije u obavezi da se bavi zaštitom, već ima savetodavnu ulogu, u ovom slučaju da uputi mere kako da se sanira šteta na stablu. Za pojedinačna prirodna dobra opština je staralac i ona treba da pokrene program njihove zaštite, sanacije i turističke ponude koja bi mogla da ih afirmiše za širu javnost, rekla je Biljana Ratomir – to je jedan od načina da kroz turističku ponudu botaničke prirodne spomenike sačuvamo, prezentujemo svetu kao prirodne retkosti ali i da mesne zajednice i staraoci imaju neke koristi. Mora biti postavljena turistička signalizacija koja će ukazati da postoji prirodna retkost i da se uredi prilaz i parking.

Srbija raj za kradljivce arheološkog blaga Sofija BABOVIĆ | 11. decembar 2010. 20:15 | Komentara: 3

Na meti lopova sva nalazišta, država ništa ne preduzima. Tragači povezani sa trgovcima antikvitetima. Legalizacija kroz papire u 43 svetske agencije

Nalazište Kale u Kruševici kod Bujanovca jedino ima čuvaraSrodne vestiArheološka nalazišta na svakom koraku Beograđani pljačkali po Šušnju Naše blago iz podzemlja Blago zatrpano muljem Nose i veš sa štrika

NEDAVNO presečena mreža krijumčarenja predmeta korišćenih za obredne radnje iz 12. i 13. veka kod Preševa samo je kap u moru „divlje arheologije“ koja cveta u Srbiji. Uhapšen je Beograđanin Koča Bošković kada je pokušao da u Makedoniju prošvercuje 53 predmeta izuzetne vrednosti. Arheolozi Narodnog muzeja u Vranju procenili su da je

40

kataloška vrednost ovih predmeta oko 23.000 evra, mada cena na crnom tržištu može da premaši i 100.000 evra.

Najugroženija su nalazišta na jugu Srbije, na granici sa Bugarskom i Makedonijom, ali stradaju i vojvođanski lokaliteti.

Miomir Korać, direktor Arehološkog parka Viminacijum kod Kostolca, iznosi za „Novosti“ da je Srbija raj za trgovinu arheološkim blagom, te da je jedino rešenje da se vredno nasleđe zaštiti - oživljavanje nalazišta.

- Arheološko blago koje se iz naše zemlje iznese prebacuje se najpre u Ženevu, gde se „sređuje“ kroz papire u 43 agencije, tako da uz odgovarajuće potvrde postane legalno. Otuda neometano putuje na druge evropske destinacije, radi prodaje - kaže Miomir Korać. - Onog momenta kada arheološki park postane pun turista, ima život, razgranat sistem bezbednosti, za pljačkaše tu više nema mesta. Mi smo tako rešili taj problem.

U Arheološkom društvu Srbije tvrde da su na meti praktično sva nalazišta u Srbiji - antička, srednjovekovna, kasnosrednjovekovna, te da su tragači za blagom povezani sa trgovcima antikvitetima. Pojam arheološka mafija odavno se spominje u ocenama stručnjaka kada je o ovoj trgovini reč.

- Problem je veoma ozbiljan, jer se generalno uništavaju lokaliteti u Srbiji - ističe za „Novosti“ prof. dr Dušan Mihailović, predsednik Arheološkog društva Srbije, koji je došao do velikih otkrića u praistorijskim pećinama Mala i Velika Balanica kod Sićeva, pored Niša. - Zakon mora drastičnije da kažnjava i tako obeshrabri divlje „arheologe“. Zasad niko ne preduzima ništa. Mi smo ovog leta pronašli sjajne praistorijske nalaze u Jelašnici, koji su u međuvremenu uništeni, i slučaj prijavili nadležnom Zavodu za zaštitu spomenika u Nišu.

U ovoj ustanovi saznajemo da od registrovanih oko 4.000 lokaliteta, koje teritorijalno pokriva zavod, od Majdanpeka do Preševa, krađe nije pošteđen nijedan! Sistem pojedinačnih „istraživanja“ radi zarade, međutim, drastično se izmenio. Moderni kopači, koji su u dosluhu sa preprodavcima, opremljeni su najsavremenijom opremom. U jugoistočnoj Srbiji se, tako, prema našim saznanjima, čak otkupljuju parcele od lokalnog življa samo da bi se prekopavale i da bi se zakupci bogatili preprodajom.

- Oni danas sistematski istražuju, kao da su u pitanju ozbiljna arheološka ispitivanja! - upozorava Toni Čerškov, arheolog niškog zavoda. - Do blaga dolaze na dva načina - površinskim i dubinskim kopanjem. Ovo drugo obavlja se uz pomoć traktora! Tako se „rigluje“ zemlja dubine do jednog metra, a potom sve češće metal-detektorima. Rušenjem arheoloških slojeva stradaju i blago i nauka. Mi smo na terenu nailazili čitava crkvišta iskopana, deo naselja, ostatke srednjovekovne građe, zidina...JAVNA TAJNA

41

MANJE-VIŠE se zna ko se bavi divljim iskopavanjima. Javna je tajna da u tim nečasnim rabotama imaju i nesebičnu pomoć pojedinih pravih arheologa, koji im otkrivaju kad i gde da kopaju.

Na lokalitetu Caričin grad (Justinijana Prima) kod Leskovca stručnjaci su naišli na iskopan mozaik! Tragače nije interesovao, već ono ispod njega.

Slično je i u Toplici.

- U selu Zlata, gde su ostaci većeg naselja iz doba Justinijana bio je rasturen mozaik. Potom se dogodilo da se dva puna džaka mozaičnih kockica prodaju na pijaci u Kuršumliji - kaže Čerškov.

U Zavodu za zaštitu spomenika u Kragujevcu, koji teritorijalno pokriva 12 opština, napominju da ne postoje instrumenti zaštite... Tragom vesti da se iz sela Drenovac odnose praistorijske figurine pozvali smo Zavod, gde kažu da je tako nešto moguće.

- Nalazili smo samo u opštini Rekovac, gde je utvrđeni srednjovekovni grad Županjevac, tragove divljeg kopanja - iznosi za „Novosti“ arhitekta-konzervator Jelena Milosavljević, šef tehničke službe zaštite kragujevačkog zavoda.

Po zakonu iz 1994. godine, koji još uvek važi, smešne su novčane kazne ukoliko neko ošteti kulturno dobro, dodaje Jelena Milosavljević.

- Problem je i što se, u okviru budžeta Ministarstva kulture, skromna sredstva izdvajaju za službu zaštite - iznosi Milosavljević.

U Čačku je 14. januara ove godine osnovano Udruženje arheo-amatera, koje broji 60 članova. Njihov cilj je, navode, da spreče dalje uništavanje arheoloških lokaliteta. U prvom razgovoru za medije Aleksandar Vukadinović, predsednik društva, navodi da su u evropskim arheološkim otkrićima amateri pružili značajnu pomoć, te da su se s tom ambicijom i udružili.

- Naš rad je javan, registrovali smo se i imamo pravo da istražujemo terene koji nisu zaštićeni zakonom - priča za „Novosti“ Vukadinović. - Svi naši članovi dobili su vodič sa jasnim pravilnikom šta smeju da rade. Pretražujemo mini-laboratorijom, imamo bio-sonare, bio-radare, metal detektore, sa dozvolom za rad. Tu smo da pomognemo državnim instutucijama. Mislim da postoji arheološka mafija, ali da većina kopa iz očaja. Pretražuju i uništavaju lokalitete jer im je baba ispričala da na nekom mestu postoji zakopano blago, jer su sanjali, čuli od vračara...

Lopove najviše zanimaju rimski novčići, zlato, nakit... Iz neznanja, prema nezvaničnim saznanjima, najočajniji prodaju umetnine kao lomljeno zlato, upola cene.

42

Neki radoznali arheolozi iz hobija prosto ne žele institucijama da predaju pronađene predmete, jer im ne veruju. Tako je D. Đ. na lokalitetima Crkvište, u ataru sela Gornje Brijanje, nalazio ulomke rimskih tabula iz 6. veka. Više od 40 godina pretražuje terene kod Puste Reke, kaže nam - za svoju dušu. Ne preprodaje ih.

Među retkim pošteđenim lokalitetima je Feliks Romulijana kod Zaječara, koja uživa zaštitu Uneska. Praksa uništavanja poznatog gamzigradskog nasleđa zaustavljena je ozbiljnim radom na zaštiti.

- Nismo suočeni sa drastičnim uništavanjima lokaliteta - iznosi za „Novosti“ Maja Živić, arheolog Narodnog muzeja u Zaječaru.

- Imamo noćne i dnevne čuvare, video nadzor tokom 24 sata. Imala sam ranije prilike da vidim fotografiju seta nakita koji potiče sa Romulijane, ali danas takvih primera nema. Po konvenciji Uneska, koju država treba tek da usvoji, skoro 200 hektara nalazišta trebalo bi da se zaštiti i bezbednosno pokrije.

DIVLJI UVEK BRŽE STIGNUU NARODNOM muzeju u Vranju kažu da od 200 arheoloških nalazišta koja im pripadaju samo Kale Krševica kod Bujanovca ima čuvara. Muzej u Vranju nema čuvara na platnom spisku, već ih angažuje preko projekata koje odobrava Ministarstvo kulture. Koliko, pak, košta to što će neko danonoćno da nadgleda antičke zidine, nismo uspeli da saznamo.

- Pitajte arheologa Gorana Mitrovića, on piše te projekte, on najviše o tome zna. Mi čuvara u muzeju nemamo - upućuje nas Slađan Ivanović, direktor Vranjskog muzeja.

Mitrović, međutim, ne želi da razgovara na tu temu.

- Šta god ja kažem novinari izvrnu. Nemam komentar na vaše pitanje - ljut je arheolog Mitrović.

A kad je nedavno uhapšena osoba koja je u Makedoniju pokušala da prošvercuje iskopine izuzetne vrednosti, Mitrović je izjavio da predmeti i nakit pronađeni u automobilu ovog Beograđanina potiču iz perioda između 12. i 8. veka p.n.e. Naveo je i da su „sa ovih prostora, ali sa nekog većeg nalazišta za koje mi trenutno ne znamo“.

I upravo to je najveći problem - divlji arheolozi na nalazišta stignu pre pravih „kolega“ i uzmu sve što mogu da ponesu. Navodno, najviše ih zanima antika. Odnose nakit, novčiće, kamene i bronzane statue i reljefe, oruđe za rad... A, pošto ne mogu da ih ponesu i preprodaju, uništavaju ostatke drevnih grobnica, amfiteatara i kuća.

43

Ova priča se ponovila i na arheološkom nalazištu Sebrat kod Bujanovca. Kad je pre godinu dana pisan projekat za ovo nalazište, ono je bilo netaknuto. Sada, kad su na njemu otpočeli radovi, nema mesta na kome već nije zariven ašov... (S. V.)

Na ideju da tragamo za dragocenostima došli smo od iskonske težnje čoveka da nešto traži. Ushićenje otkrića! Detektor je pomagalo, ali nas je vodilo njuškanje. Ja sam, za razliku od burazera, bio vrlo metodičan. Sate sam provodio u arheološkoj biblioteci. Vikende sam provodio nad knjigama. Tu sam mogao da konsultujem RIC (Roman Imperial Coinge) - knjiga u 10 tomova, ogromnih, veličine A2, sa svim svim rimskim novčićima. To je najbolja referentgna knjiga numizmatike. Konsultovao sam i časopis "Genava" (staro ime za Ženevu), gde su opisivana sva arheološka nalazišta.

Prazneći Ženevske parkove, za oko 3 godine našli smo nekih 10.000 franaka u kovanicama, i od prilike 1.000 u kovanicama radjenim pre 1968. godine. Te godine je promenjena legura. Dodato je puno gvožđa (pre je preovladao nikal, a za vreme rata je vrednost nikla bila veća nego vrednost novca). Taj novac uopšte ne oksidira, bio je još sjajan. Njegova numizmatička vrednost je bila zanimljiva. Našli smo oko 300 - 400 grama zlata i 2 kilograma srebra. Sve za 3 godine. Sve sam dao burazeru. Meni nije trebalo. Samo mi je sve bilo zanimljivo. Dešavalo nam se da nadjemo po 100 franaka na dan.

***

Kopali smo po svim Ženevskim parkovima. Uvek smo bili objekat interesovanja. Skupljali su se oko nas kao cirkus.

Imali smo čitavu metodologiju sa lopaticama. Isporobali smo svakakve marke. Uglavnom su se lomile ili savijale. Zlatna medalja pripada lopatici Wolf - nju nikako nismo mogli da slomimo. Postoji i specijalizovani alart, ali je on skup i težak. Kad bi te lopate koristili, okilavili bi se. Zato smo tražili baštenske lopatice, da bi lakše radili.

Bili smo vrlo pedantni - svo busenje vratili smo na mesto, da ne štetimo travu. I sve gliste smo vratili na mesto! Policija nas nije jurila, ali smo imali dva - tri puta kojntrolu. Oni krenu sa tipičnim autoritetom: "vi nemate pravo da kopate". Mi smo odmah odgovarali: "odakle vam ta informacija?" Prethodno smo se raspitali u policiju i saznali da ne postoji zabrana, osim ako se ne kopa po arheološkim nalazištima. Takodje, pravilo je da se nadjeno odnese u biro za izgubljene stvari, pa ako se niko ne prijavi da je njegovo, onda postaješ vlasrnik. U redu, to važi za neke velike stvari. Priridno, mi nismo nosili novac i nakit koji smo nalazili - bilo bi milion ljudi koji bi rekli da je njihovo.

Toliko smo izoštrili sluh da smo pre kopanja mogli da znamo koja je vrednost kovanice - pa da odlučimo da li uopšte vredi kopati. Najviše nas je jebao čep od konzerve koka-kole - ono malo što se nekada otkidalo pri otvaranju. Svaka čast onome ko je izmislio čep koji se ne odvaja. Čep koka - kole ima isti zvuk kao i novčanica od 5 franaka - najveća kovanica, zbog koje vredi kopati. Zbog ovih čepova smo digli ruke od terena Vanžron, u

44

Šambeziju. Tamo ima svašta da se nadje (trebala bi drljača da se sve prokopa - a zarada bi bila sjajna), ali smo poludeli od muke vadeći čepove koka-kole.

Po bratovoj želji, jednom smo po ludoj kiši ofrlje otišli na neku njivu i kopali po po kiši i dubokom blatu. Na neki "duboki zvuk". Da stvar bude gora, naidjemo na metalno ćoše - liči na sanduk. Već na metar. Da nije neko blago? To nas je navelo da još kopamo. Kad smo se umazali i umorili, ja izadjoh iz tog gliba i prošetah okolo da malo danem dušom. Dodjem na ivicu obale i pogledam - a mi na zatrpanoj deponiji đubreta, a onaj ćošak je bio parče kućnog oluka.

***

Radili smo i u vodi, gnjurili sa bocama i u ronilačkim odelima. Vrlo je zanimljivo. Kliziš po dnu kao som. Naidješ odjednom na ogroman sat koji radi - svi satovi su za vodu, prirodno. Satovi se često otkinu na spoju lanca i tela sata pa ih ima dosta na dnu.

Jedan tip zamolio da mu nadje burmu koju je izgubio, venčanu. U njenem gubitku žena mu je videla predskazanje da se brak neće održati. On tu nekada igrao odbojku, voda bila do pupka. Kad smo došali tamo, voda bila 4 metra. Pesak radi, menja poziciju. Ja zagnjurim. Bio januar. Svi se tresu na obali, a ja se oznojio u odelu. Da bi imao reper, morao sam da pobadam drvca da se orijentišem i znam gde sam bio. Gnjurao sam sat vremena. Našao prsten, ali ne njegov. Posle čujem, brak se stvarno rasturio, ali ne verujem da je burma bila u pitanju.

Jezero ispuštaju jednom u 5 godina. Otvore branu da očiste luke. Voda padne nekih 5 metara. E, to je onda raj za nalaženje. Mi smo tada odlazili na plažu Ekseneveks (Exeneveix), ispred Eviana, u Francuskoj. Ona je najinteresantnija jer je peščana - na nekih 500 metara voda je do kolena. Tu se stvari lako gube. Nalazili smo stare francuske pare koje više ne vrede, ali i zlato, pogotovo muško prstenje. Žene retko gube prstenje. Muški prsten teži 20 - 30 grama, pa lakše spada. Takodje, ima i puno srebrnih muških narukvica. Od žena, u vrh glave mindjuše.

***

Detektori koji se koriste u traganju imaju osnovni zvučni signal, koji može biti spregnut sa indikatorom (displejom). Mogu da imaju iglice (skalu) ili kvarcni ekran. Kvarcni uvek imaju i zvuk. Sprega ova dva pokazatelja pravi analizu - pravu vrednost koja se uči vremenom. Treba nekih pola godine da se udje u štos. Mnogo parametara utiče na zvuk: pogodnost terena. recimo, količina gvožđa, rdja u zemlji. Zemlja drugačije svira kada je vlažna. Zavisi i od položaja novčića - nije isto ako stoji uspravno ili vertikalno. Zatim dubina, vreme stajanja u zemlji. Sve se ovo uči i stiče se iskustvom. Svako novo traženje predstavlja pravu razonodu. Tako uspevaš da odmah razaznaš šta je pa ne moraš da kopaš za gluposti.

Detektori daju dve vrste zvukova: piskavi i duboki. Piskavi su za neferitne metale (ne-gvozdene) a duboki za gvozdene, koji nisu interesantni - šta će ti gvožđurija. Postoji

45

vrednost koja se zove "diskriminacija", kada možeš da zanemariš feritne zvukove. Postoji i graduacija, pa ako staviš na maksimum detektor eliminiše i manje ne-feritne zvukove. Ako staviš na maksimum, da se skoro ništa ne čuje, srebro će i dalje da pišti. Zlato je na samom početku limita izmedju feritnog i neferitnog, tako da svira kao najveće djubre. Zato se zlato skoro uvek nalazi samo slučajno. Tako je tanko zlatno lanče nenalažljivo. Nikada ga nismo našli, mada bi ih trebalo biti najviše jer ih ljudi najviše nose, a lako se gube. Našli smo jedan zlatni lanac, ali lanče nikada.

U detektorima nema nikakve misterije. Sve je identično, mada stalno izbacuju neka unapredjenja. Osnovni princip je isti. Ako imaš dobrog Gareta od pre 20 godina, možeš da radiš isto kao i sasvim novim. Najvažnije je da baterije budu pune i tople. Ako izgubi malo voltaže, nekih pola volta od 6, gubiš 5 cm dubine. Kad god smo radili stavljali smo nove baterije ili smo ih punili pred polazak u traganje.

Detektora ima raznih. Mi smo isprobali celokupan asortiman. Krenuli smo sa najmanjim, u prvo vreme. Prodavao se isključivo u prodavnicama oružja, u Francuskoj. U Ženevi ih nigde nije bilo. Zvao se "mini disk", poznate firme C-scop. Uložili smo u njega 300 franaka, ali je sebe otplatio barem 30 - 40 puta. I dan danas radi, posle 25 godina, mada je sav u ožiljcima i ranama, više puta otvaran i popravljan. A umostavali smo ga u kese i zaptivali silikovima da bi sa njim gnjurili. Voda u svakom slučaju udje, pa on radi dok radi, nekih 5 minuta, a kad dioda počne da svetli shvatim da je ušla voda. Mi ga osušimo pa opet.

Svaki put kada sam išao u Ameriku donosio sam novi detektor. Tamo su bili jeftiniji. Jednom smo ga zanimljivo kupili. Ako zoveš proizvodjača u Americi, on će reći da ima predstavnika u Evropi i da se njemu treba obratiti. A predstavnici su kao i oni za automobile: 5 puta povećaju cenu. Da bi to preskočili, mi pozovemo informacije i tražimo bilo koju prodavnicu elektronike u Njujorku. Dobijemo jednu i pitamo da li imaju? Imaju. Možete da nam pošaljete u Švajcarsku? Pa, može. Da mi pošaljemo ček, a vi nam ga pošaljite kad dobijete ček? Važi. Za nedelju dana dolazi paket izlepljen sa nekih 100 markica i detektor u njemu. Carina je bila sića, pa tako dobijemo znatno jeftiniji detektor.

U detektorima nema nikakve misterije. Sve je identično, mada stalno izbacuju neka unapredjenja. Osnovni princip je isti. Ako imaš dobrog Gareta od pre 20 godina, možeš da radiš isto kao i sasvim novim. Najvažnije je da baterije budu pune i tople. Ako izgubi malo voltaže, nekih pola volta od 6, gubiš 5 cm dubine. Kad god smo radili stavljali smo nove baterije ili smo ih punili pred polazak u traganje.

***

Pokušali smo, naravno, da tražimo i u Jugoslaviji. Prve detektore smo prošvercovali jer su se smatrali "visoko opasnom robom". Kod nas vlada mišljenje da detektori sami vade zlato iz zemlje. Svi misle da ko ima detektor neminovno vadi zlato - što je verovatno koliko dobiti na lutriji.Milicija tragače juri kao najgore lopove, čak i ako nisi na

46

arheološkom terenu. Dva - tri puta su nam plenili detektore, mada ne postoje nikakvi zakonim po kojima mogu da nam ih oduzmu.

Kod nas smo uglavnom nalazili sitne rimske novčiće, uglavnom od bakra, i nešto malo denera (od srebra). Nikada nismo našli zlatnike (aureus), jer je njihov zvučni zapis vrlo zanimljiv - rekoh ti: kao djubre. Zanimljivo je da je moja kćerka našla zlatnik, u Mačvi, u mojoj tazbini. Tamo se nalaze "njive sa ciglicama". Ti ostaci cigala su iz Rimskog perioda - od carskih i bogataških vila iz tog doba. Jedan put kada sam tamo bio, poneo sam detektor i insistirao kod lokalnog tragača Dragojla da me povede sa sobom. On je golim okom nalazio puno novčića i bio je poznat po tome. Govorilo se da "Dragojlo ide u parice". Povedem i kćerku koja je imala 4 godine. Navalila, nisam mogao da je odbijem. Dragojlo uhvatio brazu i samo ide, ne možeš da ga stigneš. A ja "testerišem" detektorom (mlatim levo-desno), brzinom kojom mogu da pokrijem celu površinu. Jednom sam tako dobio zapalenje zgloba - tri meseca me bolela ruka. U tom zaniosu, ide dete iza nas nekih 20 metara i viče "jao, tata, zlato". Ja mislio neko bacio omot od žvake, to smo onda zvali "zlato". Okrenem se, i već kao iskusan tragač, sa 10 metara na vrhu gomilice vidim "trajan decius"! Rimski imperator, 249 - 251 godina nove ere. Redak zlatnik! Prodao sam ga za 4.000 franaka u Švajcarskoj i stavio detetu na knjižicu. A Dragojlu sam na poklon dao detektor.

U Jugi sam upoznao "Miška", da ti ne kažem sada kako se tačno zove. On ima dve opsesije: jednu da pravi starinski nameštaj (njegova kopija Luja 15 je kao i opriginal) i da pravi sopstvene detektore. Oni su bolji i od Fišera i Gareta. Miško ima prijatelja Srećka u Vojvodini koji vozi Džon Dir traktror. Taj oru brazdu od 80 cm. Iza njega ide moj prijatelj sa detektorom, pa gavranovi.

***

Moj brat je svuda tražio. Gde god mu je palo na pamet. Valjda je više zaludan od mene, a i korist mu je bila važna. On i dalje kopa, danas sa sinovima. Što se mene tiče, kada sam izgustirao prestao sam da kopam.

Tovari zlata popa Martina

Kada su mu Turci ubili porodicu, danju je nastavio da služi Bogu, a noću je sa svojih četrdeset hajduka presretao Osmanlije i otimao ono što su oni preko dana poharali. Tragači za blagom znaju gde je Hladna pećina u kojoj su držali hranu, ali ne i ona sa četrdeset kreveta gde se nalazi samo deo bogatstva

Samo nekoliko sati dovoljno je da se boravi u Žagubici i shvati da gotovo cela varoš zna priče o skrivenom blagu popa Martina. Oni koji tragaju za popovim zlatom teško pristaju na razgovor, a kada jedan progovori, onda iznenadi broj onih koji se veru po čukama,

47

ulaze u pećine i silaze u jame, uvereni da će se baš njima osmehnuti sreća. Neki od njih tvrde da znaju gde je deo blaga, ali da je potrebna šifra kako bi se ono uzelo.

Pop Martin Himović se, prema predanju, odmetnuo u hajduke kada su mu Turci ubili članove porodice. Okupio je družinu, njih četrdeset, i počeo noću da presreće zulumćare. Danju je služio Bogu, noću napaćenoj raji. Turcima su uzimali sve. Za koga se znalo da su ga Osmanlije poharale sve mu je bilo vraćeno. Delio je i sirotinji, ali je dosta ostavljao za sebe i svoju družinu. A to blago nije skrivao na jednom mestu. Krio ga je po celoj istočnoj Srbiji i na svakom mestu ostavljao u kamenu urezane svoje inicijale.

- Ostavio je pop Martin i zapise, doduše, originali su nestali, ali postoji nekoliko prepisa - priča Iva iz Žagubice. - Mnogo toga tamo piše, ali je sve u šiframa. Onaj ko prvu šifru protumači, taj je na putu da uzme celo blago.

Dok pucketa vatra u šporetu, naš domaćin naširoko priča o svojim lutanjima. O tome kako je do sada našao nekoliko znakova urezanih u kamenu, čak je jednom naišao i na inicijal, ali priznaje da se do blaga ne dolazi tako lako.

Smrtonosne zamke

I vrelo Mlave krije blago

- Decenijama već tragam za zakopanim blagom, ne samo popa Martina - nastavlja priču Iva. - Napišite slobodno da znam sigurno za jedno od mesta gde je ostavljeno blago. Zašto ga ne uzmem? E, to je duža priča. Ne uzima se ogromno blago tek tako. I nije svakome suđeno da ga nađe. U jednoj pećini, koja je zazidana, nalazi se krevet sa četiri jabuke postavljene na uglovima ležaja. Od zlata su. Te jabuke možeš da uzmeš, ali moraš da znaš kojim redom. Ukoliko pogrešiš, aktiviraju se zamke i izlaska ti nema.

Višedecenijsko iskustvo našeg domaćina Ive daje mu za pravo da kaže kako o tajnim magazama sa blagom zna najviše u ovom kraju. Zna o pećinama obloženim mermerom sa zlatnim nameštajem, priča i o ljudima koji su bušili rupe i kroz njih proturali mini kamere kako bi snimili unutrašnjost šupljine. O ljudima koji za pozamašne sume kupuju imanja na kojima se pretpostavlja da iama blaga.

- Ima riznica u koje može da se uđe samo u određeno doba godine, odnosno određeno doba dana i na određen način - priča Iva. - I za to postoje šifre. Blago čuvaju i smrtonosne zamke. Ima kombinovanih šifara i ko jednom krene pravim putem, otvaraju mu se sva vrata redom. Ali, zapisano je u popovim knjigama da će to biti posebnog dana u ovom ili sledećem veku, i da će to da uradi samo jedan čovek.

Druga dva sagovornika nisu želela da im se spominje ime, ali su rado pričali o blagu popa Martina. I oni dugo tragaju za njim. Ne kriju da su u tim potragama obili brda i doline, ali im se nije posrećilo osim da nađu po koji rimski novčić ili ukrasnu iglu.

48

- Pojave se povremeno ljudi sa čudnim pitanjima, jednom je jedan došao čak iz Bugarske - priča Ž. I. - Ono što je interesantno je da se njihove priče poklapaju sa pričama iz ovog kraja. Nema sumnje da negde postoji popovo skriveno blago. Ima mnogo mesta gde se traga za Martinovim zlatom, a ja sam siguran da se čuvena pećina u kojoj su boravili nalazi nedaleko od Hladne pećine. Ta Hladna pećina je suva, sa konstantno niskom temperaturom, pa su je koristili kao ostavu za hranu. Siguran sam da se u njenoj blizini nalazila i pećina koju mnogi traže. To je pećina u kojoj su bila četrdeset kreveta, gde su boravili hajduci i gde se krije silno blago. Imala je kamufliran ulaz i do nje se teško dolazilo. Verujem da je taj ulaz sada zatrpan.

Pošto su mape

Rukom crtana mapa

Gotovo svako od ovih istraživača ima po neku mapu. Bez njih se, kažu, ne radi. Ima tu starih topografskih fotokopiranih karata na kojima su ucrtani znaci. Kruže i obični beli papiri na kojima su iscrtani nekakvi simboli, kao i požuteli papiri na kojima su precrtani znaci koje je neko od tragača negde video. Naši sagovornici pokazuju i fotografije mesta za koja su ubeđeni da kriju blago. Snimljeni su neki detalji, krupno, pa je nemoguće odgonetnuti gde su nastale fotografije. I sve je na prodaju. Kartama ili fotografijama cena se formira u zavisnosti od toga kolika se količina blaga traži.

- Priča se da je jedne noći, bežeći od Turaka, pop Martin silno blago bacio u vrelo reke Mlave - kaže Ž. I. - Predanje veli da su mu Turci postavili zasedu, pa kada je video da ne može da im utekne sa vrednim tovarom, da ga ne bi ponovo uzeli Turci, blago je bacio u vodeni bezdan. Ronili su tu neki mladići, ali je vrelo Mlave duboko više od trideset metara. Zapravo, još je dublje, ali kažu da je tu samo zapušeno i da se nastavlja.

Ovaj deo Srbije prepun je pećina. Mahom su neistražene. Do jedne od njih, u kojoj se, prema predanju, nalazi blago, stiže se od glavnog puta koji vodi od Petrovca na Mlavi do Žagubice. Klizi sitan kamen pod nogama, pa uspon sporo ide. Posle pola sata hoda, u dnu jedne litice zacrne se ulaz. Visok desetak metara. Ispred isprepletano šiblje.

- Ovde u steni sa desne strane bio je znak: dve upletene zmije - kazuje Ž. I., naš vodič. - Te znake obično neko od tragača izbriše pošto ih precrta da ih ne bi uočio neko drugi, jer će onda i taj ko vidi znati da je tu nešto sakriveno. Zato je uništeno mnogo takvih simbola za koje se sigurno zna da su postojali.

Dno pećine na ulazu, dokle dopire dnevna svetlost, vidi se, prekopavano je ko zna koliko puta. Nije preskočen ni kvadratni santimetar. I u nekoliko bočnih kanala, dokle dobacuje svetlost baterijske lampe, vidi se da su obavljani ''zemljani radovi''. Unutra je nešto mirnija situacija. Kopali su tragači, ali manje. Da li je neko nešto i našao, pitanje je koje će uvek biti tajna.

- Unutra je manje kopano jer detektori ne reaguju - stručno objašnjava Ž. I. - Na ulazu uvek ima nešto metalno, ko zna kad ostavljeno, detektor to pokaže i onda se tu kopa. Ako

49

se išta i nađe, to sigurno neće da se sazna. Pa ko će da prijavi da je, recimo, našao ćup sa zlatom.

AKEDONSKA POLICIJA PRESEKLA ŠVERC ANTIKVITETAPohapšeni tragači za blagom veličina teksta:+-

U velikoj policijskoj akciji sprovedenoj u osam makedonskih gradova pod operativnim nazivom "Falanga" uhapšeno je 50 osoba koje su se bavile iskopavanjem, nedozvoljenom trgovinom, švercom i preprodajom skupocenih arheoloških predmeta pronađenih na teritoriji Makedonije. Pored divljih kopača zakopanog blaga, iza brave su se našli direktori muzeja, opštinski savetnici, profesori, biznismeni, policajci, kolekcionari, a nakon pretresa njihovih kuća i drugih objekata policija je pronašla veliki broj vrednih arheoloških predmeta od keramike i bronze, nakita, moneta, ikona, freski, starog oružja. U makedonskom MUP-u ističu da su osumnjičeni godinama antikvitete putem dobro organizovanih kanala prodavali u Grćkoj, Italiji, Austiji i Americi

Traganje za sakrivenim blagom postoji od kada je covjek spoznao vrijednost zlata,jedino su se mjenjale metode i instrumenti.Zlatna groznica je tresla skoro sve regione planete,pa ni Srbiju nije mimoisla,narocito krajeve oko poznatih zlatonosnih rijeka poput Peka i Timoka.Za zlatom se nije tragalo samo po koritima rijeka nego i po pecinama,otvarani su grobovi,kopalo se po starim crkvistima,spustalo u zapustene bunare,vjerujuci da upravo njih cekaju tovari blaga.Koliko je stvarno zlato iskopano i pronadjeno tesko ce se ikada saznati,ali su ostale brojne legende.U ovoj prici donosimo najzanjmljivije price o srpskim tragacima za zlatom,koji su se obogatilii zanesenjacima koji su cjeli zivot uzalud tumarali rjekama i predjelima istocne Srbije.Nema tragaca za zlatom na prostorima bivse YU koji na neki nacin ne tvrdi da je za sve kriv pop Martin Himovic.Legenda o njemu kaze da se u hajduke odmetnuo nakon sto su mu Turci pobili porodicu.Presretao je i robio karavane i trgovce,a blago sakrivao na prostoru nekadasnjeg Vidinskog sandzaka,ostavljajuci znakove na mjestima gdje je sakriveno.Ostavio je navodno i gomilu zapisa u kojima je potanko objesnio gdje je blago sakriveno i kako se do njega moze doci.Znamo da se bolumenta prijepisa moze naci i da se u tim prijepisima pominje da je dobar dio Srbije bukvalno nacickan skrivenim magazama.Znamo da se na trzistu koje nikada nije bilo javno ni legalno i danas mogu naci mnoge karte koje je navodno nacrtao pop Martin Himovic.Tragaci na blago kupuju ih za velike pare,a nije nikakva tajna da se mnogi od njih nisu ovajdili,nego su poslije dugotrajnog i skupag traganja,koje podrazumjeva i mnoge opasnosti na kraju sa gorcinom zakljucili da su debelo prevareni.U zapisima popa Martina Himovica ciji smo prijepis

50

zahvaljujuci Filipu Dragovicu imali u rukama pominju se nebrojene tajne riznice.Najpoznatije su Gargova vodenica,vodenica Korab,Gradiste,Miljkovac,manastir sv.Jovan Pust,Jelenova pecina,Smokova rupa,Srebrenica,Sarcev dol,Gogin vrh,Ostra cuka,Suva planina,pecina Zvecara,pecina Zmijovnica,pecina Kapavica,Pestera,Jaglicko,Karlov kamen,*****n grad,Kurjacka pecina..........i.t.d.Sve su obiljezene tajnim znacima i za svaku navodno postoji mapa.To je,pise u zapisima samo mali dio blaga koje se krije na prostoru Srbije i djela Bugarske.U zapisima se tvrdi da samo od Capljinaca do Leskovca postoje 64 tajne magaze,a u niskom i pirotskom okrugu 70 man jih ostava sa blagom.Postoji pise jos,nevelika knjiga koja zna za 889 mjesta na kojima je sakriveno ni manje ni vise,nego 12000 tovara zlata U zapisima koje smo citali pise da ce svo to blago izaci na svjetlost dana u 20 i 21 vjeku.To su predvidjeli proroci Ljuba i Smaja i evo sta o tome pise:Doci ce vrijeme kada ce nasu zakletvu pogaziti i iskazati sva pisma.Mnogo ce pisama po narodu proci,ali ona su manje vazna.Doci ce dan kada ce i ovo pismo na bjeli dan izaci.Blago onome ko doceka vrijeme i sacuva ovo pismo,taj ce sretan da bude,a ako ovo rasturi po svijetu prije vremena,neka proklet bude.Onaj ko prevari brata i uzme mu,nikada paru nece vidjeti.Bolje postuj brata ili druga,nego pare,jer je sreca svako nase pismo.Doci ce vrijeme kada ce zlato biti mnogo skupo i nece ga biti.Kroz Srbiju ce mnogo para proci i sila sa Istoka ce Srbiju da pregazi.Srbi ce vjeru izgubiti.Blago onom koji srbin ostane i blago onome koji pismo sacuva.Taj ce poslije mnogo da vrijedi jer te stvari ce se mnogo traziti.........Sakriveno blago pise u zapisima popa Martina Himovica,nemoze svatko da nadje ni da odnese.U mnogim riznicama postavljene su smrtonosne zamke.Pojedine riznice sadrze i dio crkvenog blaga koje je namjenjeno za zidanje bogomolja i samo se za to smije koristiti.U Zajecaru smo prije par godina razgovarali sa jednim covjekom koji je trazio blago na starom crkvistu,na Miljkovcu,kod Nisa,o cemu su novine svojevremeno opsirno pisale.Pricao nam je da je jedan vidovnjak koji je bio u ekipi tocno vidjeo sta se sve nalazi ispod zemlje i da su bili nadomak ulaza,kada je jedan od njih neoprezno postupio i sve je palo u vodu.Pomokrio se u jami u kojoj su kopali i bili nadomak ulaza i poslije toga nije im dozvoljeno da udju u podzemlje u kome se po njegovom kazivanju,nalazila i cjela jedna crkva.Nije to ni malo bezazlen posao-rekao nam je Filip Dragovic.Kod Smokove rupe mnogi su platili glavom,alo o tome se ne govori.Ima magaza u koje ne bih usao ni za zivu glavu.

Dukati za Japance i AmereVladimir Matevski | 26. decembar 2009. 20:25 | Komentara: 2

U našoj zemlji već godinama radi dvadesetak grupa tragača za vrednim arheološkim predmetima kojih najviše ima u Šumadiji i istočnoj Srbiji. Blago autobusima stiže u Evropu, a odatle na sve četiri strane sveta

Traganje za zlatomSrodne vesti

51

Zlato sve skuplje Timočka krajina leži na zlatu Rogozna puna bakra, srebra i zlata Zlatara Majdanpek na prodaju Sofija: Ukradeno 320 kilograma zlata SRBIJA je poslednjih godina „meka“ za tragače, ali i trgovce zlatnicima, ikonama, arheološkim artefaktima. Šumadija i, naročito, Istočna Srbija protkane su arheološkim lokalitetima iz vremena Rimljana, Kelta, Vizantinaca, srednjovekovnih srpskih i bugarskih arhonta... Gde, po legendama, uporne, strpljive i hrabre čeka zakopano blago.Eldorado tragača za zlatom je posebno homoljski kraj. Za sela oko Petrovca, vlaška naselja Laznicu i Melnicu, vezuju se legende u kojim se blago „nalazi“ zakopano u pećinama, ruševinama manastira i razvalinama tvrđava. Zato organizovane grupe „kopača za zlatom“ nisu retkost u ovom kraju. I, tvrde poznavaoci, trud im nije uzaludan.PronaĐeni zlatnici se masovno „izvoze“ iz Srbije, nelegalno. Ranije su švercerski kanali išli put Austrije, Švajcarske i Nemačke, sada odlaze u - Rumuniju.- Vlasti u Bukureštu su odlučile da prikupe dragocenosti iz regiona i ne žale pare za to. Naši „tragači“ sada u Rumuniji mogu zlatnik da prodaju za 900 evra, dok je ranije njegova cena na crnom tržištu u Srbiji i Nemačkoj bila maksimalno do 400 evra - kaže jedan od poznavalaca ove oblasti.U poslednje vreme, tvrde u Žagubici, nezaobilaznoj „stajanki“ tragača za zlatom, lokalni „kolekcionari“ i sami imaju veze u inostranstvu. Osim u Rumuniju, arheološko blago, najčešće autobusima kojima putuju srpski gastarbajteri, odlazi put Austrije (Beča i Graca), Nemačke (Minhena i Frankfurta) i Holandije (Amsterdama i Roterdama).- To su centri odakle se dukati, ikone, raritetno oružje i slične dragocenosti dalje prodaju po Evropi ili prebacuju u Ameriku i Japan - priča jedan od poznavalaca.Milan Joksimović, tragač za zlatom, kaže da je traganje i prodaja srednjovekovnih zlatnika „proverena i organizovana operacija“. Grupu čine tragači (na terenu pronalaze predmete), kolekcionar (najčešće iz Beograda, koji ih otkupljuje) i klasični švercer odnosno krijumčar (čije je zadatak organizovanje transporta u inostranstvo).Po saznanjima sagovornika „Novosti“, u Srbiji radi dvadesetak grupa ilegalnih tragača za vrednim arheološkim predmetima.Država se trudi da im stane u kraj, ali, očito, ne baš uspešno.Stručnjaci objašnjavaju da u Srbiji postoji četiri područja na kojima se pljačka arheološko blago. Najugroženiji je rimski grad Viminacijum, u okolini Požarevca, kao i kraj oko Kostolca, Golupca, Kladova, u Đerdapskoj klisuri, na obalama Dunava... Viminacijum se nalazi na stotinama hektara, to je jedno od najvećih arheoloških nalazišta u jugoistočnoj Evropi i uglavnom nije zaštićeno. Pošto su tragači prilično opustošili ovo područje, sada polako prelaze na obale Dunava.Druga ugrožena zona je lokalitet nekadašnjeg rimskog grada Sirmijuma, u okolini Sremske Mitrovice. Organizovane grupe su i tu prekopale teren i sada prelaze na drugu stranu Save, prema Mačvi i Fruškoj gori.Na trećem području, u Nišu, pronalaze se arheološke vrednosti poreklom iz antičkog grada Naisa.Prostor oko Raške i Kraljeva je četvrto ugroženo područje.U poslednje vreme pojačana je aktivnost u Pomoravlju, gde su aktuelni predmeti iz preistorije, ali to se još nije pretvorilo u „organizovani posao“, odnosno - kriminal.

52

KRUNA CARA DUŠANAUTVRĐENJE Sokolica, u selu Ostra, na dvadesetak kilometara od Čačka, ponovo je, pre nekoliko nedelja, pobudilo pažnju javnosti pričom da se tu nalazi blago iz doba Nemanjića. Iz generacije u generaciju, za ovu liticu pričalo se da krije mnoge tajne...- Još je Čedomilj Mijatović, ministar u vreme Milana Obrenovića, napisao u knjizi „Rajko od Rasine“ kako se njegov junak, bežeći od Turaka, u pećini suočio sa blagom Nemanjića - navodi Danilo Belić, 85-godišnji penzionisani prosvetni radnik iz Čačka, kojeg je takođe zaiteresovala priča o blagu.Mnogobrojni istraživači sumnjali su da se u unutrašnjosti Sokolice nalazi i kruna cara Dušana, koja nikada nije pronađena.Meštanin Ostre Miroslav Anđelić, čija kuća se nalazi kod utvrđenja Sokolica, kaže da je tragača uvek bilo i da će ih biti.- Moji preci su mi pričali da se u utvrđenju nalazi blago Nemanjića, a neke moje komšije, ali i ljudi iz cele zemlje, dolazili su i kopali gore...

ragači za blagom pustoše arheološka nalazišta u blizini BoraLovci na zlato buše šta stignuOpskrbili se detektorima za metal i bušilicama. Posle njihove najezde stručnjacima ne ostaju ni klinovi

Kada su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pre dve godine započeli istraživanja na iskopinama srednjovekovne crkve pronađene na lokalitetu Manastirište u selu Gornjanu kod Bora, nisu ni pretpostavljali da zbog savremenih vandala i varvara neće moći da utvrde ni približnu godinu izgradnje.

Po objavljivanju podataka da će se nastaviti istraživanja temelja ove crkve, otkrivene još tridesetih godina prošlog veka, na posao su prionuli lovci na dragocenosti čiji je osnovni cilj bio da preduhitre stručnjake i dograbi se davno izgubljenog ili zakopanog blaga u ruševinama antičkih i srednjovekovnih zdanja.

Naučili da ćute

I ove godine borski muzej priprema akcije na novim lokalitetima u bližoj okolini Bora. Povodeći se iskustvom iz ranijih godina kada je posle najave iskopavanja usledio stampedo tragača, u Muzeju su rešili da sve rade pod velom tajne. Direktorka Đorđekanović kaže da su aktuelni neki lokaliteti kod sela Zlot, ali da će izvesni radovi biti organizovani i u Manastirištu. Ona je podsetila da je u Brestovačkoj Banji i na Borskom jezeru ranije otkrivena nekropola (groblje) iz bronzanog doba.

53

Direktor borskog muzeja Slađana Đurđekanović kaže da u bližoj okolini crkve nije pronađen nijedan detalj koji bi preciznije ukazivao kada je sazidana.- Sve što je moglo da se pronađe na ovom lokalitetu odneli su lovci na zlato mada, po svemu sudeći, tu nije bilo nikakvih dragocenosti. Tragači naoružani detektorima za metal maksimalno se trude da sebi za sva vremena osiguraju budućnost o čemu svedoče bušotine u zemlji, pa čak i kamenu, rekla nam je Đorđekanovićeva. Ona napominje da na tom lokalitetu arheolozi nisu pronašli nijedno parče keramike, pa čak ni klinove koji su upotrebljavani u gradnji.

Prilikom istraživanja, unutar i van crkve pronađene su grobnice koje su naravno bile prazne.Arheolog Istoriskog muzeja Srbije Marko Vuksan koji je predvodio radove na temelju crkve rekao nam je da je "sređivanje" stare crkve, prema pretpostavkama sazidane krajem 16. i početkom 17. veka, zapravo počelo pre nekoliko godina kada je jedna seljanka sanjala da sva zla u selu potiču od zapuštenosti nekadašnje bogomolje.

Sujeverni meštani su se iz dobrih namera samoorganizovali, prionuli na posao i koliko-toliko raščistili šljunak koji je godinama sa obližnje stene spirala kiša. Tada se, međutim, oglasio vlasnik imanja kome je sve to smetalo, pa se po onoj "što danju sagrade, to vila preko noći sruši" pobrinuo da iskopina izgleda "još starije".

Manastirište, međutim, nije usamljeni slučaj koji je zainteresovao nekog savremenog Indijana Džonsa. Isti je slučaj i sa nalazištem Crkvine kod sela Donja Bela Reka. - U našem narodu kruži legenda da ispod svake crkve postoje tajni hodnici u kojima je skrivano blago. Te priče posebno su usađene u svest meštana istočne Srbije, iz jednostavnog razloga što je i samo podneblje prirodno bogato zlatom, objašnjava ovaj arheolog.

Ni mrtvi nisu svetinja

U našem narodu nekada je vladalo uverenje da je kopanje grobnih mesta izraz nepoštovanja prema mrtvima, pa je to smatrano grehom. Predmete koje su tada slučajno nalazili poklanjali su muzeju. Nažalost, danas mlađe generacije ne poštuju kult mrtvih ali i ne poklanjaju pronalaske jer se za njih kod organizovanih otkupljivača može dobiti novac koji muzeji u Srbiji nemaju.

Desilo se da su arheolozi tumarajući divljinom Timočke krajine pronalazili bušotine tragača zlatom čak i na mestima gde su mislili da nije kročila ljudska noga. Priče o zlatu ovde se prenose sa kolena na koleno. - Sreli smo jednog starinu koji nam je u razgovoru rekao da su priče o zakopanom blagu smešne, ali je potvrdio da je u svojoj mladosti i on tragao za njim. Kada je od svega digao ruke, tradiciju je nastavio i njegov sin koji takođe sada kaže da je sve to "pusti san".

54

Unuk, međutim nije želeo da s nama razgovara. Kasnije smo saznali da je i on krenuo stopama predaka, ali naoružan detektorom, rekao nam je Vuksan.

Koliko je kod ljudi usađena želja za iznenadnim bogatstvom, ovaj arheolog ilustruje potpuno nelogičnim postupcima tragača.Kaže da prema Majdanpeku kod mesta zvanog Miloševa kula postoje tragovi rimskih utvrđenja, pa meštani povodeći se pričama, bez ikakve logike prokopavaju šljunak koga je voda izbacila na obalu.

Što je još smešnije, mnogi "moderni tragači" ubiju se od posla kada im detektor signalizira prisutvo metala u steni. Tada rade pijuk i pajseri pa se ponekad noću mogu čuti zveketi alatki kod Rgotskog brda što deluje sablasno. Reagovanje detektora, stručnjaci objašnjavaju prisustvom metala u ovdašnjim stenama.

Vuksan, međutim, ističe da je sa porastom bede u Srbiji povećana i želja za brzim bogaćenjem što se ogleda i masovnim odlaskom u kladionice.

Ipak, u odnosu na klađenje, jurnjava za zlatom postala je unosan biznis sa dobro uigranim ekipama koje dolaze u Timočku krajinu iz svih krajeva. Ima ih iz okoline Leskovca i Vojvodine. Posao je toliko razgranat da između njih često dolazi do ozbiljnih sukoba.- Ne sumnjam da se nešto pronađe na terenu, ali to nije često.

Takva roba se pojavi na crnom tržišu i ne predstavlja posebno bogatstvo. Razlog tome je što mnogi koji se bave ovim poslom nemaju znanja a predstavljaju se kao kolekcionari. Oni nanose štetu jer pronađeno često iznose iz zemlje, kaže Vuksan. Zbog toga je pri policiji angažovan tim arheologa čija je dužnost da prati akcije vandala kako bi se sprečilo raznošenja nacionalnog blaga.

На трагу изгубљеног града

АРХЕОЛОЗИ БАЛКАНОЛОШКОГ ИНСТИТУТА САНУ НАСТАВИЛИ ИСКОПАВАЊА У ОКОЛИНИ СВРЉИГА

Timacum Maius појављује се на старој римској „Појтингеровој мапи”, уцртан у околини Ниша, али расправе где се он заправо налази трају више од 150 година. Истраживања у атару сврљишког села Нишевац, по свој прилици, разрешиће многе дилеме. Досад су утврђене границе града (простирао се на више од пет хектара), пронађени остаци пута који је водио кроз насеље, део система за одвођење отпадних вода. Ове јесени, треће године истраживања, откривена је луксузна зграда с почетка II века, досад јединствена на тлу Србије

Рано октобарско јутро у долини Сврљишког Тимока. Магла свуда, температура тек прешла нулти подељак. Недалеко од варошице Сврљиг, у атару села Нишевац,

55

наилазимо на вредну екипу археолога из Балканолошког института Српске академије наука и уметности. На том месту они траже један од римских градова који се помиње на римској путној карти званој Појтингерова мапа (Tabula Peutingeriana). – Реч је, наиме, о римској путној станици Timacum Maius, која се на карти налази одмах након Ниша, као прва станица на римском путу Naissus-Ratiaria, то јест Ниш-Арчар, на Дунаву, у данашњој Бугарској – каже за Националну ревију др Владимир Петровић из Балканолошког института САНУ, руководилац пројекта археолошких истраживања у Сврљигу. – У нашој науци већ 150 година трају расправе о тачној позицији два римска града, Timacum Maius-а и Timacum Minus-а, на поменутој карти лоцираних одмах након Ниша. Док се за Timacum Minus данас са сигурношћу може тврдити да се ради о добро очуваном утврђењу Равна код Књажевца, позиција града Timacum Maius је увек некако измицала, селила се тамо-овамо за по 50 километара, оставши до данашњих дана непозната.

ЗАПАЊУЈУЋЕ ГРАДИТЕЉСКО РЕШЕЊЕ

– Археолошка истраживања на простору села Нишевац, код данашњег Сврљига, започета су пре три године. До сада су откривени остаци римског пута који је водио кроз насеље и део система за одвођење отпадних вода из насеља – појашњава Петровић. – Утврђене су и границе самог града, који се простирао на површини од преко пет хектара. Овогодишњу кампању археолошких истраживања, као и претходну, финансирали су Министарство културе Србије и Општина Сврљиг, а теренска истраживања организују Балканолошки институт САНУ и Завичајна музејска збирка у оквиру Културног центра у Сврљигу.Ове године, наставља руководилац истраживања, откривена је изузетно луксузна зграда са почетка II века наше ере, јединствен објекат са очуваним керамичкимцевима коришћеним за зидно и подно грејање.

На тлу Србије до данас није откривена таква грађевина. Ради се о великој просторији испод које се налазио канал кроз који је струјао топао ваздух и преко шупљих керамичких цеви преносио топлоту на под и у саме зидове објекта. Ложиште је било укопано поред зграде, са спољне стране. Посебно је занимљиво то што су поред цеви откривени и мали керамички „чепови” за затварање шупљина, који су очито служили за смањивање и појачавање грејања. Зграда је страдала крајем IV века, у време великих најезди варварских племена, о чему сведочи новац из овог периода који је по правилу био изложен великој ватри. Зграда би вероватно могла припадати управнику града или неком високом чиновнику римске администрације тога времена.– Сва досадашња истраживања – додаје археолог мр Војислав Филиповић – упућују на то да се у околини Нишевца налазило велико и значајно римско насеље. Из суседног села Плужина потиче римски миљоказ цара Филипа Арабљанина, док је у клисури Тимока регистрован и римски пут уклесан у стену који је водио ка

56

утврђењу Сврљиг град, где су такође откривени остаци римске културе. Подно утврђења, у месту званом Бањица, регистрована је и велика ранохришћанска црква са типичним гробницама тога времена. Др Владимир Петровић каже, након свих досадашњих увида, да се са великим степеном вероватноће може тврдити да се на простору села Нишевца налазио римски Timacum Maius.

ГЛАВНО ТЕК ПРЕДСТОЈИ

Велику помоћ истраживачима пружају локална самоуправа и управник Завичајне музејске збирке Културног центра у Сврљигу Славиша Миливојевић, који сваке године учествује у процесу археолошких истраживања, од самог почетка истраживања. Миливојевић каже да је Сврљиг дуго година био црна рупа на археолошкој мапи Србије, али се то убрзано мења, из године у годину. – Општина Сврљиг (на челу са председником) и Културни центар схватају значај ових истраживања, стали су иза њих у толикој мери да их можемо слободно назвати заједничким. Они активно учествују у промовисању и заштити културне баштине овог краја. У плану је и оснивање посебног изложбеног простора у самом центру Сврљига за налазе са ових археолошких локалитета, а од Општине имамо обећање да ћемо добити целу зграду за ове потребе – каже Филиповић. – Поред Timacum Maius-а и обиља материјала са овог налазишта,

Општина Сврљиг има много тога да понуди туристичко-културној заједници наше земље. Ту су Преконошка пећина, насељена још у време неандерталаца, као и низ других праисторијских, античких и средњовековних налазишта која смо лоцирали, али се из финансијских разлога још чека на озбиљнија археолошка истраживања. Важно је и то што је Timacum Maiusдоспео на туристичку мапу „Путевима римских царева” Министарства културе Србије, раме уз раме са најзначајнијим локалитетима из овог периода какви су Сирмијум, Гамзиград, Равна, Ниш...Истраживања су овде, заправо, тек на почетку, наглашава др Владимир Петровић. – Надамо се да ћемо током следеће године успети, са једним универзитетом из Француске, да покренемо и званични међународни пројекат, како би даља истраживања овде била обимнија и дуготрајнија. Ми смо, у ствари, тек загребали по површини овог налазишта. Верујемо да ће главне ствари и још значајнији налази тек бити откривени.***Шанса – Важно је да будући музеј и поставка у Сврљигу буду спремни пре завршетка великих хотелских комплекса на Бабином зубу – каже за Националну ревију Славиша Миливојевић, управник Културног центра у Сврљигу. – Наш град је веће место најближе овом будућем великом скијашком центру на Старој планини. Уколико будемо чекали да туристи дођу на Бабин зуб, па да тек онда започнемо

57

развијање туристичке понуде, мислим да ћемо пропустити немерљиву шансу за Сврљиг, сада једну од најнеразвијенијих општина у Србији.*** Трагачи за благом– Поред музеја, замишљено је да се на простору Нишевца формира археолошки парк по узору на остале античке локалитете у околини – каже мр Војислав Филиповић. – Заједно са стручњацима Народног музеја у Нишу и Завода за заштиту споменика културе из истог града, започели смо заштиту самог налазишта. Такође, велику претњу налазишту представљају локални „трагачи за благом” који стихијски руше, па чак и минирају локална утврђења, пећине и цркве. Добили уверавања од мештана да ће заштитити овај локалитет и сваку неочекивану активност пријавити локалним властима и МУП-у.НР Прес

Milioni evra iz KameniceSrbija – neispričana priča

Neverovatna priča o braći koja su kod Niša, okopavajući vinograd, pronašla nekoliko stotina kilograma rimskih novčića. Ogromno blago – rasuto po svetu

Piše: Radovan Kovačević

Sadašnja srpska arheologija nikada više neće dostići nivo koji je imala 1936. godine, kad su dva otkrića zasenila sve ono što je bilo pronađeno tokom čitavog 20. veka. Prvo je istraživanje antičkog grada Basijane kod sremskog sela Donji Petrovci, kad su otkriveni ostaci jednog od najvećih antičkih gradova na našim prostorima, koji je skoro 50 godina pre Viminacijuma dobio status kolonije rimskih građana i bio jedna od čuvenih ranohrišćanskih episkopija. Drugo otkriće je bilo sasvim slučajno. Naime, prilikom poljoprivrednih radova, tačnije riljanja vinograda, pronađen je najveći nalaz antičkog blaga u celokupnoj svetskoj istoriji.

Nalaz je pronađen u ostacima rimske vile iz trećeg veka na brdu Vinik, nekoliko desetina metara od železničke pruge prema selu Kamenica. Na ovom lokalitetu i danas su vidljivi površinski ostaci rimske građevine od kamena i opeke, uobičajenog izgleda i karaktera, kao i ostale antičke vile na teritoriji današnje Srbije, samo što je ova na brdu Vinik krila do tada neviđenu tajnu. Vila je imala zidove male debljine i, po svemu sudeći, bila je privremenog karaktera, a otkrila su je dvojica braće prilikom već pomenutog riljanja vinograda na porodičnom imanju. I ranije su njih dvojica nalazili rimske predmete i stari novac na svom posedu, ali tome nisu pridavali veliki značaj, jer je tako nešto bilo uobičajeno u Srbiji tog doba. Tada nije bilo divljih arheologa da metal-detektorima i dubokim oranjem prekopavaju i uništavaju lokalitete, već je običnom obradom zemlje, na površinu izlazilo neslućeno blago. Netaknuti lokaliteti su bili veoma izdašni tako da su se ostave od nekoliko stotina primeraka rimskog novca smatrale uobičajenim, a danas se i one od samo nekoliko komada smatraju velikim otkrićem.

58

Da se vratimo na kameničku ostavu i njen značaj u savremenoj arheologiji i numizmatici. Plug koji su koristili srećni nalazači, zakačio je same temelje rimske građevine i vrhove zemljanih pitosa u kojima su bile smeštene kožne kese, pune rimskih denara. Pitosi su bili poređani uz sva četiri zida obe prostorije rimske zgrade i nalazili su se na dubini od oko pola metra. Prilikom iskopavanja pitosa, kožne kese su se raspadale i u svakoj je bilo smešteno nekoliko stotina rimskih denara kovanih od prvog do sredine trećeg veka. Denari su bili izuzetno očuvani, tako da možemo tvrditi ili da su bili kratko u opticaju, ili da uopšte nisu ni puštani u opticaj. U kesama su bili spakovani po vladarima i godinama kovanja, i po takvom karakteru nalaza pripadali su ili civilnoj provincijskoj blagajni ili vojnoj carskoj riznici. Novac je kovan od gotovo čistog srebra i sadržavao je dosta retkih, do tada nepoznatih primeraka, a u sklopu ostave, pronađeni su i kalupi za kovanje, što nam potvrđuje službeni status pronađene blagajne. Iznenađuje količina novca iz ostave, koja je po očevicima iznosila skoro deset tona, što bi odgovaralo brojci od oko 3,5 miliona komada denara, i predstavlja najveći i najvredniji nalaz antičkog novca u istoriji. Mnogi su pripisivali ovu ostavu vojnom štabu cara Klaudija II Gotskog i njegovoj pobedi nad Gotima kod Naisusa, ali to je malo verovatno, jer je Klaudije posle pobede otišao u svoju prestonicu Sirmijum, gde je, 270. godine, umro od posledica kuge koju su mu preneli zarobljeni varvari. Bilo bi čudno da je sa vojskom otišao u Sirmijum, a carsku blagajnu ostavio u okolini Naisusa. Pre će biti da je to bila mezijska provincijska blagajna, jer je u to vreme sedište mezijskog upravnika bila negde između gradova Horreum Margi (Ćuprija) i Naissusa (Niš).

Glas o nalazu se brzo pročuo i mnogi strani muzeji su poslali svoje agente da otkupe što veće količine, jer nalazači nisu imali predstavu o pravoj vrednost pronađenog novca, pa su ga prodavali na kilograme kao lomljeno srebro. Britanski i Berlinski muzej, Metropoliten, Luvr i ostali, kupili su ogromne količine novca iz nalaza i tek su, zahvaljujući ostavi iz Kamenice, tada formirali svoje čuvene zbirke rimskog novca. Jedan, vrlo mali deo tog nalaza dospeo je i u naše muzeje: Narodni muzej iz Beograda otkupio je 37 kilograma, a niški muzej 17 kilograma srebrnih rimskih denara iz Kamenice. I - gle čuda: posle 71 godine od pronalaska, taj novac ni do dana današnjeg nije pregledan i hronološki obrađen! Kao da je našim arheolozima najbitnije da sede u svojim kancelarijama i daju izjave za medije kako nemaju novca, a drugi entuzijasti, koje oni podrugljivo nazivaju “amaterima”, otkrivaju nestala srpska blaga čije otkriće arheolozi prisvajaju i u medijima se predstavljaju kao pravi nalazači.

Da napomenemo i to da je čuvena metoda aerosnimanja arheoloških lokaliteta, primenjena te 1936. godine prilikom već pomenutog istraživanja Basijane od strane arheologa Miloja Grbića - tada (prva u Evropi) i nikada više!

TRAŽE BLAGO NA STAROJ PLANINI Podstaknuti legendama o blagu popa Martina i „zlatnom gradu", tragači ne prestaju da kopaju po bespućima Stare i Vlaške planinePress sreda, 31. decembar 2008.

59

Press

Izazov za avanturiste... Jedna od pećina za koju se veruje da krije blago popa Martina i mapa

Drevne priče o neprocenjivim tovarima blaga hajdučkog harambaše popa Martina i „zlatnom gradu" u unutrašnjosti Stare i Vlaške planine i dan-danas nagone mnoge avanturiste i ljude željne brzog bogaćenja da život provedu u potrazi za bogatstvom. Meštani kažu da su oni prekopali i nebo i zemlju u potrazi za zlatom.

Blago pop Martina

Prema drevnom predanju pop Martin Himović, nakon što su mu Turci pobili celu familiju u selu Poganovo, odao se hajduštvu. Formirao je družinu od četrdesetak hajduka i presretao u kanjonu reke Jerme, kod Poganovskog manastira, turske karavane koji su u Carigrad odvozili zlato oteto od naroda, oduzimao im blago i vraćao narodu. Jednom prilikom, on je presreo karavan sa mnogo tovara blaga. Blago je sakrio u pećini u utrobi planine i „obezbedio" ga tako što je platio najboljim majstorima da naprave mehanizam u obliku zmije, koji bi ubio svakoga ko nađe ulaz u pećinu. Potom je ubio i majstore kako bi tajna bila večno sačuvana. Prema ovom predanju, do Smukove jame se dolazi kroz horizontalni hodnik na čijem kraju se nalazi ponor u koji se samo konopcima može spustiti da bi se došlo do pećine sa zlatom.

Prema legendama koje ne prestaju da podgrevaju maštu mnogih, postoji više ulaza u „zlatni grad". Do njih je vrlo teško doći, a nalaze se na Vlaškoj planini nedaleko od dimitrovgradskog sela Poganovo, i kod vrha Tri čuke na Staroj planini. Meštani staroplaninskih i sela na Vlaškoj planini, gde je nekada prolazio put Via militaris kao veza između Istoka i Zapada, kojim su prolazile rimske legije, ali i turska vojska i bogati trgovački karavani, nerado govore o tragačima za zlatom i o legendama, kakve se mogu videti jedino još u filmovima o Indijani Džonsu.

Zmija u pećini

- Dolaze uglavnom noću sa skupim džipovima i preskupom opremom. Bio je pre nekoliko godina i inženjer geologije iz Bora, sa opremom kakvu u životu nisam video, ali koliko znam, ništa nije našao. Prema pričama starih, put do neslućenog bogatstva sakrivenog u nedrima Vlaške planine vodi preko Smukove jame, ili Zmajeve pećine, kako je neki zovu. Ulaz u pećinu nalazi se u planinskoj nedođiji u kamenjaru iznad Poganovskog manastira. Mnogi su pokušavali da uđu, ali su, kako su mi pričali stari, mnogi i poginuli. U pećinu jedino može da se uđe spuštanjem pomoću konopaca, što su mnogi i pokušavali. Ali na dnu pećine gde je jedan od ulaza u „zlatni grad", nalazi se naprava-mehanizam u vidu ogromne zmije, koja bi svakoga ko uđe ubila na mestu, ili u najbolju ruku na smrt prepala. Pričao mi je deda da su pokušali da konopcima spuste jednog čoveka u jamu, i da je čovek, kada su ga izvukli, bio toliko prestrašen da nedeljama nije ni reči izustio. Kasnije im je rekao da je video ogromnu zmiju napravljenu

60

od materijala poput voska, neki kažu i od zlata, koja pomoću nekakvog mehanizma velikom brzinom udara u grudi i ubija svakog ko u pećinu kroči, ali je on, na svu sreću, jedan od retkih koji je preživeo pakao Smukove jame - kaže Toša Aleksov iz dimitrovgradskog sela Poganovo.

Kopaju sve zbog zlata... Na freskama iskopali oči zbog uverenja da su ispod zlatnici

Prokletstvo blaga

Jedan od onih koji je dobar deo života proveo u traganju za blagom kaže da od hiljadu tragača jedan nađe zlato.

- Ima istine u narodnom verovanju da zakopano blago donosi prokletstvo jer mnogi tragači ceo život provedu tražeći zakopano blago, a da ni cvonjka ne nađu. Mnogi polude od silne želje za bogatstvom, ostanu invalidi, a skoro svi umru kao najveći bednici. Ja sam potrošio najmanje 10.000 evra na metal-detektore, razne mape i čuda, ali ništa nisam našao. Izgleda da mi nije suđeno, pa sam posle 12 godina traganja rešio da okačim detektor o klin. Mnogi su se obogatili, a siguran znak da je negde pronađeno zlato jeste ako u nekoj rupi, gde je kopano, nađete ostavljeno nekoliko zlatnika. Prema verovanju, tako se razbija prokletstvo zakopanog blaga. Ja sam u dva navrata, nedaleko od sela Zvonci i Rakita, nailazio na ovakve prizore - kaže jedan od tragača koji je želeo da ostane anoniman.

Tragačima ništa nije sveto

Tragači zlato traže i u napuštenim manastirima ili u hrastovima starim i po nekoliko stotina godina, koji su najčešće zakonom zaštićeni. Tako je u donedavno napuštenom manastiru Svetog Nikole kod sela Planinica neko svecima na freskama iskopao oči, misleći da se u malteru ispod očiju nalaze zlatnici. Hrast star nekoliko vekova kod sela Sopot nedavno je motornom testerom teško oštećen, jer su tragači mislili da se u šupljini hrasta nalazi sakriveno blago.

Arheolozi očajni

Arheolog iz Muzeja Ponišavlja u Pirotu Predrag Pejić kaže da je tragača za zlatom sve više i da oni često, vođeni pohlepom, uništavaju vredna arheološka nalazišta kojih je puno u pirotskom kraju.

- Savremeni zaluđenici najčešće koriste metal-detektore, a u poslednje vreme i skupocene arheološke sonde, kojima buše rupe i do 10 metara u zemlju, gde misle da se nalazi zakopano zlato, tako da priče o raznim neslućenim bogatstvima nisu nimalo bezazlene. Cela istočna i jugoistočna Srbija poznata je po tim pričama i velikom broju tragača. Mnogi od njih smatraju da se ulazi u famozni „zlatni grad" nalaze u nekom od arheoloških lokaliteta, tako da oni na tim mestima kopaju, uništavajući sve pred sobom. Dešavalo se da nailazim da su tragači kopali i po dva do tri metra u stenu, što je neverovatno. To su maltene rudarski radovi. Savremeni tragači pomoću metal-detektora i

61

arheoloških sondi traže metalne nalaze na arheološkim lokalitetima uništavajući tako kulturno nasleđe naše zemlje. Dešavalo se da „zlatare" zateknem na lokalitetima, a da se oni i ne obaziru na moja upozorenja kakvu štetu čine. Ja im, kao arheolog, ništa ne mogu i oni to znaju. Sakupljaju novčiće, fibule i druge predmete, prodaju u bescenje, iako su oni nama arheolozima veoma važni prilikom određivanja razdoblja u kome je određeno utvrđenje bilo nastanjeno - kaže Pejić.

ALEKSANDAR ĆIRIĆ

Zlatna groznica na carigradskom drumujovan dulović

Nakon razgovora sa Pavkovićem, Lazarević jedne subote početkom jula zakazuje hitan sastanak kome prisustvuju bezbednjak Nikonić, pukovnik Đorić, dvojica tragača za zlatom i još dva pukovnika. Pošto je ukratko upoznao skup sa tajnim projektom, odnosno namerom da se blago iskopa, Lazarević je, prema rečima mladih oficira VJ, zaključio: "Moramo naći zlato. To su naredili general Pavković i predsednik Milošević. Mi ćemo s tim zlatom, ima ga oko 300 do 400 kilograma, iščupati zemlju iz ekonomske krize. A sad idemo na lice mesta, odnosno do stene ispod koje je zlato zakopano..."

Sutradan su stigli vojnici sa opremom, kamionima, šatorima, buldožerom... Brzo su načinili logor, postavili straže i počeli da rade. Ubrzo je u ovom kraju nastao pakao: svakodnevno su odjekivale eksplozije mina, rušili su brdo, odnosno probijali dok je kamenje letelo na sve strane. Logoru niko nije mogao da priđe, dvojica starijih ljudi u civilu stalno su se nešto domunđavali sa oficirima, okolina je vrvela od specijalaca i generalovih telohranitelja.

General Lazarević je redovno nadgledao radove i tokom vikenda odlazio u rodnu mu Babušnicu dok je njegov kolega Pavković boravio sve vreme u Pirotu. Jako obezbeđenje ga je uvek čekalo na putu spremno da ga doprati do "rudnika" kako bi pogledao ima li nešto novo. Šta ako bi nakon miniranja izronio neki ćup sa rasutim dukatima? U tom neponovljivom trenutku valjalo je da neko od generala bude prisutan

Od pamtiveka se na jugu Srbije, posebno u trouglu Niš – Surdulica – Pirot, među neukim stanovništvom raspredaju priče o drekavcima, vampirima i zakopanom zlatu. Pomenute sanđame nisu međutim zainteresovale početkom prošlog leta načelnika Generalštaba VJ general-pukovnika Nebojšu Pavkovića, ali zlato jeste. Ne zna se tačno kada je Pavković upoznao dvojicu staraca, profesionalnih tragača za zakopanim ćupovima sa zlatom, i "primio" se na njihovu priču o blagu skrivenom u pomenutom kraju. Tragači su u rukama imali i nekakve mape ali im je, po svemu sudeći, nedostajala radna snaga. Ali tu je bila vojska. Tačnije, inženjerijska četa 211. oklopne brigade. Traganje za zlatom odmah je proglašeno vojnom tajnom sa kojom je bio upoznat samo deo vrha Vojske Jugoslavije.

62

PRE I POSLE VOJNE POTRAGE ZA ZLATOM: Miroslav Bošković na Šupljem kamenu

General Pavković je po razgovoru sa tragačima odmah poslao u Niš general-potpukovnika Stamenka Nikolića, pomoćnika načelnika Generalštaba za popunu, mobilizaciju i sistemska pitanja, da bi u Beograd pozvao komandanta I armije general-potpukovnika Vladimira Lazarevića na poverljiv razgovor. Budući da neprijatelji, što unutrašnji što spoljni, pomno prisluškuju telefonske razgovore i radio-poruke istaknutih vojnih stratega našeg Generalštaba, posebno Pavkovićeve, bilo je razumljivo što se poruka šalje, što bi rekao mr general-potpukovnik Živorad Vujičić, "na ličnost", odnosno putem poverljivog oficira.

Nakon razgovora sa Pavkovićem, Lazarević jedne subote početkom jula zakazuje hitan sastanak kome prisustvuju bezbednjak Nikonić, pukovnik Đorić, dvojica tragača za zlatom i još dva pukovnika. Pošto je ukratko upoznao skup sa tajnim projektom, odnosno namerom da se blago iskopa, Lazarević je, prema rečima mladih oficira VJ, zaključio: "Moramo naći zlato. To su naredili general Pavković i predsednik Milošević. Mi ćemo s tim zlatom, ima ga oko 300 do 400 kilograma, iščupati zemlju iz ekonomske krize. A sad idemo na lice mesta, odnosno do stene ispod koje je zlato zakopano..." Da ne bi bilo sumnjivo svi su obukli civilna odela i otišli u izviđanje. Po dolasku na mesto označeno na karti, do velikog brda, nalaze rupu i konstatuju: tu je zlato na dubini od 20 do 30 metara. Treba ga samo iskopati.

KRALJEVIĆ MARKO I CAR VASILIJE: Na 43. km od Niša prema Pirotu kod sela Špaj nedaleko od puta, od davnina je postojalo brdo nazvano Šuplji kamen na čijem vrhu je priroda načinila stene probušene u obliku srca. Legenda kaže da je neki Turčin ukrao devojku i bežao s njom dok ga je Kraljević Marko jurio na Šarcu. Međutim, Šarac je povredio nogu te je Marko, iako zaostao za beguncem, potegao topuz, probio pomenutu stenu i ubio Turčina kod sela Moklište. Šuplji kamen je inače od davnina bio orijentir trgovcima na carigradskom karavanskom putu koji je tuda prolazio. Još iz doba Turaka potiče priča da je ispod Šupljeg kamena zakopano blago, objašnjavaju stanovnici ovog kraja. "S kolena na koleno prenosi se predanje da je tu vizantijski car Vasilije 1018. ili 1019. godine sakrio ogromnu količinu zlata i više njega načinio veštačko brdo, odnosno Šuplji kamen, po kome je i ovaj kraj dobio to ime", kaže penzioner Miroslav Bošković koji je 1983. godine kupio plac i sagradio vikendicu na oko 180 metara od Šupljeg kamena. "Dolazili su ovde tragači za zlatom iz Srbije, Bosne i ko zna otkud. Donosili su bušilice, burgijali Šuplji kamen, nekakvim instrumentima nešto merili i bušili i kopali gde su stigli. Naročito zimi kada su Mratinske noći, najduže u godini. U početku sam mislio da su geometri, tek kada je policija počela da juri te probisvete, shvatio sam da oni zapravo traže blago u čije postojanje samo budala može da poveruje. Neki opet pričaju da je tu još u srednjem veku zatrpana nekakva crkva dok drugi govore gluposti – da su Rimljani tu zakopali ćupove sa blagom bežeći od razjarenih Srba."

Ne zna se na koju su se varijantu "primili" general Pavković i generalska bratija, tek akcija je bila odmah započeta.

63

STROGO KONTROLISANO KOPANJE: "U julu prošle godine vidim ide prema vikendici neki kapetan", priča Miroslav Bošković. "Pita me može li se buldožerom pored kuće do Šuplje stene. Kažem mu da može, kako da ne, vi ste moja vojska. Ima li tu neke rupe u steni, interesovao se kapetan. Ima, odgovorim, odvedem ga i pokažem. Ništa mi nije pričao niti sam ga pitao o čemu je reč. Vojska je vojska, mislim, sigurno je neka tajna. Napomenuo mi je samo da ispod Šupljeg kamena postoji neki prolaz koji će vojska tražiti. Sutradan su stigli vojnici sa opremom, kamionima, šatorima, buldožerom... Brzo su načinili logor, postavili straže i počeli da rade. Ubrzo je u ovom kraju nastao pakao: svakodnevno su odjekivale eksplozije mina, rušili su brdo, odnosno probijali dok je kamenje letelo na sve strane. Kako mina eksplodira, tako mi vikendica poskoči, a mojoj susetki Budimki Golubović kuća se gotovo prepolovila. Pucalo se tako od jula do novembra. Jedno vreme vojska je pojačala stražu, radilo se i danju i noću. Logoru niko nije mogao da priđe, dvojica starijih ljudi u civilu stalno su se nešto domunđavali sa oficirima, a kada je dolazio general Pavković da obiđe radove, nekad i sa suprugom Glorijom, okolina je vrvela od specijalaca i generalovih telohranitelja. Bila ih je puna šuma. Upropastili su i legendu o Šupljem kamenu i više od 500 kubika najkvalitetnije hrastove i cerove šume koju su gotovo potpuno zatrpali kamenjem", kaže Bošković.

General Lazarević je redovno nadgledao radove i tokom vikenda odlazio u rodnu mu Babušnicu dok je njegov kolega Pavković boravio sve vreme u Pirotu. Jako obezbeđenje ga je uvek čekalo na putu spremno da ga doprati do "rudnika" kako bi pogledao ima li nešto novo. Šta ako bi nakon miniranja izronio neki ćup sa rasutim dukatima? U tom neponovljivom trenutku valjalo je da neko od generala bude prisutan.

"Odlazio sam da razgovaram sa vojnim starešinama i upozorim ih da će celo selo (Crvena Reka) izaći i najuriti vojsku ako nastave sa miniranjem, ali se niko na moje žalbe nije obazirao. Bio sam i u niškom garnizonu i tražio nekog od odgovornih starešina koji bi intervenisao i zaustavio rušenje Šupljeg kamena. Niko nije znao da mi odgovori zašto se to čini", kaže Bošković. On se takođe seća da je upoznao kod Šupljeg kamena izvesnog Nešu iz Knina, vodnika po ugovoru, koji je učestvovao u miniranju. "Rekao mi je da su inženjerci otkopali neki sanduk u kome su bili pištolj i mape. Inače, pričalo se da ispod Šupljeg kamena postoji prolaz, tunel, a i Neša mi je napomenuo da vojska upravo to traži", kaže Bošković.

Kao što su iznenada došli, tako su tragači za zlatom i otišli krajem oktobra prošle godine. "Zatrli su tragove boravka, uklonili logor i nestali. Vojska se vratila u kasarne a šta su generali saopštili bivšem predsedniku Miloševiću ostalo je u domenu vojne tajne. Akcija traganja za zlatom bila je "pokrivena" naredbom o tzv. uređenju teritorija, odnosno potrebom da se oštećeni lokalni putevi naspu kamenjem iskopanim iz Šupljeg kamena, teško ranjenog i unakaženog. Na njegovom vrhu su oduvek bila gnezda jastrebova, kojih više nema. Nema ni kornjača, smukova ni ičeg živog. Sve je uteklo bežeći od eksplozija", rekao je Miroslav Bošković.

Nema blaga, nema ni odštete

64

U Opštinskom sudu u Nišu, Odeljenju u Beloj Palanci, vodi se spor po tužbi Miroslava Boškovića i Budimirke Golubović. Oni tuže državu SRJ, odnosno Vojnu poštu 54-64/2 Niš, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo Beograd – Odeljenje u Nišu. Tužitelji traže odštetu za zgrade oštećene od eksplozija kod Šupljeg kamena. Sudski veštaci su utvrdili štetu ali nadležni iz VJ ne dolaze na ročišta, niti je vojska i pored obećanja sanirala oštećene zgrade.

Sledeće ročište zakazano je za 12. septembar.

Kopači zlata okupirali jugoistočnu SrbijuZlatna groznica!Sreda - 17.11.2010Da otkriće zlata u rudniku „Lece“ nije jedini dokaz tvrdnji da Srbija leži na tom dragocenom metalu govore i brojni tragači za zlatom, koji u Sandžaku i na jugoistoku Srbije godinama pronalaze delove blaga prethodnih stanovnika. Kopa se u pećinama, bunarima, grobovima...

Leskovčani su čak „preorali“ sela na Babičkoj gori - Kupinovicu i Gradačac. Njih dvadesetak traži predmete od zlata na lokalitetima iz rimskog perioda.- Moj drug i ja smo prošle godine jednom seljaku u Kupinovici isplatili procenjeni prinos pšenice s njive i za nedelju dana je pretražili detaljno i pronašli smo pola kilograma zlatnih novčiča iz 3. veka stare ere, ali i mnoštvo vrednih predmeta. Neću da kažem gde smo ih utopili. Starog novca od zlata na tim lokacijama ima u izobilju. Namirisati gde ima blaga, poneti sa sobom detektor za metal i stvar je završena. Sva roba ide u Beograd. Pre 10 godina sam izgubio posao, a poslednjih pet živim od kopanja i trgovine - priča jedan od profesionalnih tragača za zlatom.

Prema saznanjima „Alo“, u Leskovcu postoji tajno tržište zlatnim novčićima, ali registrovano je i udruženje antikvara. Krajnje odredište je Sajam antikviteta, koji se nekoliko puta godišnje održava u beogradskom hotelu „Slavija“.Na jugoistoku zemlje najviše se traži zlato popa Martina Himovića, koji se odmetnuo u hajduke. Blago koje je opljačkao od turskih karavana sakrivao je na prostoru nekadašnjeg Vidinskog sandžaka. Tragači čak daju velike pare za mape koje je navodno hajduk ostavio. U zapisima se tvrdi da samo od Čapljinaca do Leskovca postoje 64 tajne magaze, a u niškom i pirotskom okrugu 70 manjih ostava sa blagom. Navodno postoji knjiga u kojoj je navedeno 889 mesta na kojima je sakriveno 12.000 tovara zlata. Meštani kažu da se u selo Miljkovac kod Niša ne smeš noću uputiti bez dobre baterijske lampe jer možeš da upadneš u neki od bunara, koji se nalaze na svakom koraku. Priča se da je u tom kraju, u Jelen pećini, krajem šezdesetih godina prošlog veka nađen deo jedne hajdučke ostave. U Novom Pazaru i okolini tajno se traga za skrivenim blagom Nemanjića ili dragocenostima tamošnjih Jevreja koji su stradali tokom Drugog svetskog rata. Posebno

65

su interesantni okolina Petrove crkve, Deževska dolina, Stari Ras, arheološki lokaliteti na Rogozni.

Šveđani ispiraju srpsko zlato

Zlatna groznica nije mimoišla ni istočnu Srbiju, naročito krajeve oko zlatonosnih reka Peka i Timoka. Nebojša Trailović (55) iz Majdanpeka već skoro tri decenije ručno ispira zlato.- Zanat sam stekao u Australiji, gde sam u jednoj reci pronašao čak 10 grama zlata. U rekama opštine Majdanpek to nije slučaj jer u proseku pronađem svega pola grama, a maksimum koji sam uspeo da pronađem je četiri grama u Grabovačkoj reci - otkriva Trailović.U zlatonosnoj reci Pek mnogo ljudi iz čitavog sveta je okušalo sreću u potrazi za zlatom.- Na naše reke redovno dolazi čovek iz Švedske, koji tamo ima registrovanu firmu za ispiranje zlata. On to radi mašinama, dok sam ja ostao veran tradicionalnom načinu ispiranja zlata - ručno. I za skromnu količinu zlata potrebno je punih osam sati rada. Cena sirovog zlata na tržištu je 30 evra, ali se ja trudim da ono što pronađem u reci obradim i tako dobijem najkvalitetnije zlato od 24 karata.

Tražili i Nemci i Udba

Nemci su 1942. prekopali unutrašnjost Petrove crkve kod Novog Pazara i deo porte, odneli su pun sanduk dragocenosti, kojima se gubi svaki trag. Pod okriljem Udbe, crkva je ponovo prekopana i iz nje su navodno opet iznete dragocenosti. Deo tog blaga završio je u Narodnom muzeju u Beogradu, a deo, sumnja se, u privatnim kolekcijama tadašnjih moćnika.

Sremska Mitrovica - Na lokalitetu Sirmijum pronađen je skupoceni avarski pojas s kraja 6. veka. Pojas je od suvog zlata i optočen je dragim kamenjem.

Smederevo - U legendi o blagu proklete Jerine veruje se da pod lagumima postoje tuneli puni blaga, u kojima je nekada pohranjeno blago despota Đurđa Brankovića, jednog od najbogatijih vladara Evrope tog vremena.

Veliko Gradište - Ovde su rumunski nadničari, navodno, našli bakrač sa 10 kilograma zlatnih dukata dok su kopali porodičnu grobnicu. Veruje se da mesto leži na zlatnicima. Na lokalitetima Lederata i Ramska tvrđava pronađeni su rimski novac, prstenje, naušnice. Nekada se ovde nalazila kovanica novca.

Negotin - Govori se da je po nalogu Slobodana Miloševića tokom NATO bombardovanja skriveno 80 kilograma zlata kod sela Štubik. Obaveštajni krugovi tvrde da je reč o blagu iz Komercijalne banke.

66

Bor - Gradom kruži priča da je još hajduk Lazar sakrio golemo blago u Lazarevoj pećini, nadomak Bora. Na lokalitetu Manastirište pronađene su nekropole iz rimskog doba, pa se meštani nadaju da se tu krije još dragocenosti.

Zaječar - Dosad je na arheološkom nalazištu Gamzigrad pronađeno više od 3.000 predmeta, koji potiču iz perioda od 4. do 6. veka. Iskopan je srednjovekovni nakit, 99 zlatnika, vredan zlatni medaljon... Takođe, u blizini tog nalazišta je i mauzolej Šarkamen, gde je 1996. godine otkriven zlatni nakit koji je pripadao majci rimskog imperatora Maksimina Daje.

Niš i Leskovac - Od Čapljinaca do Leskovca postoje 64 tajne magaze, a u niškom i pirotskom okrugu 70 manjih ostava sa blagom. Postoji predanje o vizantijskom caru Vasiliju, koji je početkom 11. veka sakrio ogromnu količinu zlata. Govorka se i da su Rimljani, ali i Turci kod Niša zakopavali ćupove s blagom. Postoji i legenda o skrivenom blagu cara Dušana. Pre nekoliko godina u centru grada nađen je kotlić sa srebrnjacima.

Ovčar banja - Kruži legenda o zakopanim dijamantima i zlatu koje je bilo namenjeno četničkom pokretu, ali ga je britanski obaveštajni pukovnik Hadson prisvojio i zakopao u obližnjoj pećini pred kraj Drugog svetskog rata.

Homoljski kraj - Postoji predanje o skrivenom blagu popa Martina, hajdučkog odmetnika koji je gonio i pljačkao Turke i delio ga sirotinji. Tajnu zakopanog hajdučkog blaga krije Janina pećina, kao i manastir Kaon. U blizini je i zlatonosni Pek. U Žagubici se veruje da je nadaleko poznati hajduk Ivan Babejić, pre sedam decenija, u blizini sela Laznica na jednom salašu koji čuvaju šumske vile ostavio dva kovčega puna zlata!

ILEGALNA TRGOVINA ARHEOLOSKIM Organizovani kriminal na Balkanu (7) - Ilegalna trgovina umetničkim delima (3):

Umesto poljoprivredom, mnogi žitelji Bugarske, Rumunije, Srbije, Hrvatske, Makedonije, Albanije i Slovenije, uspešno se bave iskopavanjem antičkih predmeta. Arheolozi godinama upozoravaju, policija godinama "uporno traga", a biznis već godinama cveta bez većih problema

Prema zvaničnoj definiciji, arheologija je nauka koja na osnovu spomenika, nađenih u zemlji ili na njenoj površini, odnosno predmeta sistematski iskopanih određenim metodama, tumači i rekonstruiše život i kulturu ljudi u davnoj prošlosti. Istovremeno, u kontekstu ilegalne trgovine umetničkim delima, arheologija je zapravo delatnost koja onima koji je praktikuju omogućava najveću zaradu, najmanje rizika i skoro zanemarljivu opasnost od naknadne kazne. Za razliku od predmeta ukradenih iz muzeja ili privatnih zbirki, predmetima pronađenim ilegalnom "arheološkom" delatnošću najčešće se gubi svaki trag – ili, tačnije, traga o njima u startu nije ni bilo. Prvi problem jeste to što se

67

ilegalna "arheološka iskopavanja" obično obavljaju na neregistrovanim nalazištima, što u prevodu znači da se nikakvom post festum analizom ne može utvrditi tačan inventar pronađenog. S druge strane, ista je situacija i kad se iskopavanja vrše na registrovanim lokalitetima: čak i pravi arheolozi, upućeni u neke elemente određenog nalazišta, morali bi biti prilično vidoviti da bi makar naslutili šta sve tu može da se nađe, odnosno do čega je neki "arheolog amater" mogao da dođe. Imajući u vidu takvu situaciju, nije ni čudo što Interpolove poternice, baš kao i spiskovi umetničkih dela nestalih s teritorije određene države, najčešće ne sadrže arheološke predmete. Za tu vrstu potrage neophodni su osnovni podaci o nestalom predmetu, njegova fotografija ili bar opis, a potpuno je iluzorno očekivati da neko napravi takvu dokumentaciju za kulturna dobra koja zvanično nisu pronađena i koja su prokrijumčarena na neko ilegalno inostrano tržište. Tako nedokumentovana, ova dobra su među raznoraznim svetskim kolekcionarima izuzetno cenjena – u zavisnosti od epohe iz koje potiču i materijala od kog su napravljena, ona ponekad dostižu cenu od nekoliko stotina hiljada evra. Kad se sve to sabere i oduzme, jasno je da je ilegalnim trgovcima mnogo praktičnije da se bave "arheologijom" nego autorskim umetničkim delima. Za krađu tih dela, neophodno je isplanirati upad u muzej ili privatnu zbirku, neophodno je angažovati "stručna lica", dok je organizacija arheoloških iskopavanja znatno jednostavnija.

TRADICIJA KOJA TRAJE Ilegalna arheološka iskopavanja i krijumčarenje iskopanih predmeta spadaju u delatnosti s prilično dugom tradicijom. Svojevrsne preteče današnjih kopača i krijumčara jesu sve one silne evropske aristokrate i naučnici koji su svojevremeno harali po Africi, Grčkoj i Maloj Aziji, odnoseći svoje nalaze u zemlje iz kojih su došli – zahvaljujući njima, Velika Britanija i Nemačka, na primer, poseduju najbogatije arheološke zbirke od kojih su neke i dalje predmet međudržavnih sporova. Trgovina arheološkim predmetima bila je raširena i na prostoru Balkana. Uprkos tome što je ovaj prostor u arheološkom smislu bio manje atraktivan od, recimo, Egipta, putopisci iz XVIII i XIX veka beleže da artefakti starih balkanskih civilizacija obično završavaju u Beču ili Pešti.

Iako su u međuvremenu praktično svuda u svetu počela i zvanična iskopavanja, formirane službe koje brinu o nalazištima i ustanovljena kakva-takva zakonska regulativa, ova tradicija ipak je nastavljena sve do savremenog doba. Glavni "krivac" ovoga puta jeste – tehnologija. Ručni metalni detektori koji su u početku korišćeni isključivo za prava naučna arheološka iskopavanja, vrlo brzo postali su glavno oruđe ilegalnih kopača i njihovih saradnika. Savet za britansku arheologiju je 1995. na svojoj teritoriji obavio istraživanje kojim je ustanovljeno da je u periodu između 1988. i 1995. zahvaljujući detektorima oštećeno ili nepovratno uništeno 188 registrovanih antičkih spomenika u Britaniji. Slična je situacija u Francuskoj, Nemačkoj, pa i u Austriji: jedan arheolog iz Srbije onomad je posvedočio kako je na najvećem austrijskom nalazištu Karneuntum video tragače sa detektorima "kako idu postrojeni kao u streljačkom stroju".

Inače, svi međunarodni kodeksi kojima je cilj smanjenje ilegalne trgovine umetničkim delima, posebno se bave problemom arheoloških predmeta, njihovim nezakonitim iskopavanjem i krijumčarenjem. Razlog je jednostavan: iako se u svim slučajevima krađe

68

umetničkih dela nanosi šteta državi ili prvobitnom vlasniku, ilegalno iskopavanje nanosi dodatnu, trajnu štetu određenom arheološkom lokalitetu, remeti kontekst spomeničke celine i na taj način direktno utiče na rezultate svakog budućeg naučnog istraživanja.

KUĆNA RADINOST

Jedna od glavnih prednosti trgovine arheološkim predmetima u odnosu na ilegalnu trgovinu umetničkim slikama, skulputrama, nameštajem i ostalim kulturnim dobrima, jeste raznolikost angažovanog "kadra". Naime, dok su za pljačke u pravom smislu te reči neophodni "eksperti" i ozbiljna organizacija, u ilegalnim iskopavanjima najčešće su angažovani čisti amateri – u evropskim zemljama to su obično ljudi bukvalno pokupljeni s ulice, dok je na Balkanu situacija donekle specifična. Zahvaljujući činjenici da su na ovom prostoru trag ostavila mnoga carstva i razni osvajači, registrovana i neregistrovana nalazišta nalaze se na svakom koraku. Kako to podrazumeva i obradive njive i livade u privatnom vlasništvu ili oblasti u neposrednoj blizini naseljenih mesta, glavni balkanski kopači zapravo su "meštani", odnosno oni kojima se posrećilo da žive baš tu gde žive.

Zakonska regulativa ovih (arheološkim blagom bogatih) zemalja podrazumeva da sve što je nađeno na zemlji ili neposredno ispod njene površine spada u domen zaštićenih kulturnih dobara i da, kao takvo, mora biti prijavljeno i predato nadležnim institucijama. Međutim, u tim istim (arheološkim blagom bogatim) zemljama uobičajena je praksa da za zakone malo ko mari – tim pre što nalazačima vrednih arheoloških predmeta država garantuje mizerne novčane nagrade, dok im ilegalni trgovci nude pravo bogatstvo. No, arheolog amater i ilegalni trgovci ne počinju svoje poslovne kontakte tek posle iskopavanja nekog predmeta. Uhodana je praksa da svaki "arheolog" ima svog trgovca, koji mu obezbeđuje opremu za kopanje, a koji za uzvrat ima pravo na otkup iskopanog. Jedan od primera, zabeležen u slučaju avarskog pojasa (vidi okvir), podrazumeva da trgovac obezbedi opremu "na veresiju" i da dug otpiše pošto dobije nekoliko iskopina. Pored tog, postoje i primeri u kojima trgovac samo nabavi opremu, dok mu kopači amateri to plate novcem kad im se poslovi uhodaju.

Ono što je ovde bitno jeste činjenica da opremu za kopanje "arheolozi" unapred kupuju od ilegalnih trgovaca, što zapravo znači da nije reč o neinformisanim žrtvama, već o ljudima koji su unapred svesni zarade koju mogu obezbediti i ljudima koji su, samim tim, jedna od bitnih karika u lancu ilegalne trgovine. U brojnim sudskim procesima, mnogi od ovih ilegalnih kopača tvrdili su kako nisu znali da čine nešto nezakonito, ali je retko ko mogao da poveruje u takvu priču. Retko ko, izuzev nadležnih sudskih organa koji su im obično određivali simbolične novčane kazne. U tom smislu, možda je najkomičniji slučaj koji je 1998. izneo požarevački arheolog Milan Pindić. U razgovoru za "Nedeljni telegraf" on je ispričao kako je onomad čuo da je u selu Kličevac pronađen olovni sarkofag i kako je otišao da seljaku koji ga je otkopao ponudi otkup u ime muzeja. "Rekao sam da ćemo doći po njega. Kad sam svratio drugi put, od sarkofaga ni traga ni glasa. Prijavio sam seljaka. Na sudu se branio da su olovni sarkofag pojele svinje! Sudija mu se smejao i odrezao mu kaznu od samo 500 dinara."

69

Žitelji arheološki bogatih regiona ne zarađuju samo iskopavanjem, već i "rentiranjem" svojih njiva. U zavisnosti od veličine terena i njegove lokacije, njive se ustupaju drugim kopačima za nekoliko stotina ili hiljada evra, s tim da se vlasnik odriče prava na bilo šta što bude iskopano. Isplativost kopanja ili rentiranja njiva, blagonaklonost sudskih organa i uporno ćutanje nadležnih državnih institucija doprineli su, naravno, daljem širenju unosnog biznisa i njegovom daljem modernizovanju.

TEHNIKA NARODU

Ilegalno iskopavanje arheoloških predmeta na Balkanu doživljava pravi procvat početkom osamdesetih godina, kada počinje slobodniji uvoz detektora za metal. Ove spravice, relativno niske cene, pokazale su se korisnim u legalnim arheološkim iskopavanjima širom sveta, s tim što za njihovu pravilnu naučnu upotrebu postoje određena pravila. No, u slučaju ilegalnih kopača takva pravila ne važe: nemilice iskopavajući metalne predmete, mnogi od njih su nepovratno uništili prateću keramiku ili predmete od drugih materijala. Bez obzira na to, retke su države koje su strogo ograničile upotrebu ovog "oruđa". U regionu Balkana, možda je najpozitivniji primer Rumunija koja je zbog raširene upotrebe detektora bila prinuđena da čitavu stvar strogo reguliše. "Fizičko ili pravno lice koje poseduje/prodaje detektore za metal, obavezno je da pribavi dozvolu okružnog policijskog inspektorata, Glavne policijske jedinice u Bukureštu ili druge policijske ispostave u oblasti u kojoj je prijavljeno", navodi se u državnom aktu o upotrebi detektora. Na osnovu ovog dokumenta, "osobe koje imaju dozvolu i upisane su u arheološki registar, a koje nameravaju da koriste detektore za metal", pre nego što uopšte prijave posedovanje detektora, moraju da obezbede i dozvolu Ministarstva kulture i vera. To ipak nije sve, jer se u tački sedam jasno navodi: "Upotreba detektora za metal na arheološkim nalazištima, u oblastima od arheološkog značaja, kao i u oblastima u blizini arheoloških nalazišta, dozvoljena je jedino na osnovu prethodne dozvole Ministarstva kulture i vera."

Bez obzira na ovakva pravila, kao i na zakone koji u okviru zabrane uništenja ili oštećenja kulturne baštine podrazumevaju i ilegalna iskopavanja, arheolozi amateri nastavljaju da rade i u Rumuniji i u drugim državama. Krajem devedesetih, u regionu je čak došlo i do povećanja investicija u posao. Naime, kako su do tada postojeća nalazišta već bila istrošena i kako je iz njih iskopano sve do čega se moglo doći, kopači su najpre nabavili specijalne detektore sa sondama koje se guraju u zemlju i detektuju metal na većim dubinama. Posle toga, sledila je kombinacija traktor-detektor u kojoj su morala da budu angažovana bar dva kopača: jedan koji preorava njivu i drugi koji ga sledi s detektorom u rukama. Kada su 1996. novinari "Ilustrovane politike" u selu Drmno kod Kostolca zatekli takav "par", jedan od njih im je objasnio da "to niko ne može da mu zabrani" jer je njiva njegovo vlasništvo, a "ako neko samo pokuša, ubiću ga".

U međuvremenu, ustanovljeno je kako ni od oranja nema neke vajde, pa je čitava stvar dodatno olakšana. Tokom 1998. u selima oko nalazišta Viminacijum počela je upotreba specijalnog traktora koji je interno bio poznat kao "arheološki plug s prevrtaljkom". Naime, iako je uobičajena dubina oranja maksimalno 40 cm u dubinu, seljaci su se domogli moćnog traktora "ursus" koji je opremljen specijalnim ralom za oranje do čak 80

70

cm dubine. Pošto se zemlja iseče do te dubine, ona se specijalnim sistemom podiže u vazduh i razbacuje, otkrivajući tako nove arheološke slojeve. Nalazi su bili takvi da se mnogim domaćinstvima isplatilo da se potpuno posvete ovoj aktivnosti: mediji su zabeležili da se u okolini Viminacijuma može videti kako "kad traktor krene, iza njega ide pet-šest ljudi, žena, dece, cela porodica i brižljivo ispituju šta sve ima u toj zemlji". Najradikalniji primer "duboke brazde" ipak je zabeležen u Bugarskoj, gde je u nekoliko navrata za ilegalna iskopavanja korišćen čak i pravi bager.

Posebno je zanimljiva priča o primeni tehnike na nekim specifičnim nalazištima, odnosno na terenima gde traktori nisu od koristi. Za Hrvatsku je, recimo, karakteristična podvodna arheologija koja podrazumeva specijalnu opremu za ronjenje, ali i sonde, monitore itd. Tokom poslednje decenije, zabeleženo je nekoliko slučajeva u kojima su glavni akteri bili dobro obučeni, obrazovani i opremljeni strani državljani (najčešće Nemci ili Italijani), kao i domaći "vodiči" dobro upoznati s terenom. Glavna meta u tim slučajevima bile su amfore koje se još uvek mogu naći u Jadranskom moru, a koje na stranom tržištu dostižu cenu od nekoliko stotina hiljada evra.

Zlatnici iz Rumunije S druge strane, pošto su uskraćeni za morska istraživanja, srpski kopači su se, pored njiva i livada, dokazali i u jednoj pećini. Reč je o pećini "Lazarica" u okolini Bora, u narodu poznatoj kao mesto na kojem se hajduk Lazar svojevremeno krio od Turaka i tu sakrio "nepojmljivo bogatstvo". Zahvaljujući toj legendi, "Lazaricu" su više puta posetili tragači za zlatom, opremljeni kako detektorima za metal tako i najsavremenijom speleološkom opremom. Epilog te priče prilično je žalostan: ne našavši blago, ovi "speleolozi" su bes iskalili lomeći stalaktite, zbog čega su nadležni zakatančili ulaz u pećinu i zabranili turističke posete.

Pored tehnike, važan deo opreme ilegalnih kopača jeste i – literatura. Da bi mogli bar da naslute šta su zapravo iskopali, većina ilegalnih kopača poseduje albume antičkog novca ili knjige koje bi mogle da im pomognu u datiranju iskopina. (Taj detalj samo je još jedan od pokazatelja da ilegalni kopači nisu tek neuki ljudi koji pojma nemaju čime se zapravo bave.)

ŠEST KORAKA ZAOSTATKA

Na osnovu slučajeva u kojima je mreža ilegalne trgovine arheološkim predmetima otkrivena, može se zaključiti da su neovlašćeni kopači samo prva karika u dobro organizovanom lancu. Sledeću kariku predstavljaju dileri na terenu, koji su u svakodnevnom direktnom kontaktu s njima – osim što kopače često snabdevaju neophodnom opremom i literaturom, njihova glavna uloga je otkup iskopina po relativno niskim cenama. Kako su, zbog slabe platežne moći stanovništva, balkanske zemlje izuzetno loše tržište za ovakve predmete, iskopine se potom prebacuju u inostranstvo. Tu na scenu stupaju trgovci, čija je zarada najveća: prodajući iskopine velikim

71

kolekcionarima, oni na ovom poslu inkasiraju iznose i po nekoliko stotina puta veće od onih koji su, na početku priče, isplaćeni ilegalnim kopačima.

Iako krijumčarena dela ponekad budu zaplenjena, iako krivci ponekad budu uhvaćeni, disproporcija između broja rasvetljenih slučajeva i broja predmeta za koje se pretpostavlja da su prodati u Zapadnoj Evropi ipak je velika. Kao razlozi za tu situaciju navode se nepostojanje ili malobrojnost specijalizovanih policijskih jedinica, neorganizovanost carinskih službi i slaba primena postojećih zakona. Pored svega toga, važan faktor dugo je predstavljala i korumpiranost policije i sudskih organa na licu mesta. Kada su u Rumuniji 1996. počela masovna ilegalna iskopavanja na lokalitetu Orastije, Rusu Peskaru, direktorka Istorijskog muzeja u Devi, obavestila je policiju o tome. Uprkos jasnim pokazateljima o događajima u toj oblasti, policija jednostavno nije reagovala. Policijska istraga počela je četiri godine kasnije, ali tada je već bilo kasno: iz ove oblasti već je odneto hiljade vrednih predmeta (vidi okvir). Isto tako, kada je u požarevačkom kraju prizor ilegalnih kopača na njivama postao potpuno uobičajena pojava, arheolozi su bili suočeni sa zidom ćutanja. Već pomenuti arheolog Milan Pindić ispričao je 1998. kako je prošao kada je prijavio nestanak 553 ilegalno iskopana srebrnjaka u selu Topolovnik: "Svima sam prijavio njihov nestanak, čak i republičkom MUP-u. U Numizmatičkom društvu smejali su se mojoj naivnosti. Rekli su mi da su policajci među glavnim numizmatičarima i kolekcionarima." Ista stvar događala se i onima koji su nadležnima dostavljali podatke o onima koji učestvuju u mreži ilegalne trgovine – tih devedesetih, kopači i trgovci bili su jednostavno nedodirljivi.

"Muzej šalje krivične prijave još od 1993. Dostavljali smo i registarske tablice vozila, imena ljudi. Ništa se nije desilo! I dalje smo tragače sretali kad se vraćamo sa lokaliteta. Mi završavamo u dva popodne i idemo u Požarevac, a oni tek onda kreću na posao. Mimoiđemo se na putu! I šta da radimo? Ne možemo mi da ih hapsimo", požalili su se svojevremeno požarevački arheolozi.

U međuvremenu, situacija se donekle promenila. Pripreme za ulazak u EU, odnosno ozbiljnija primena zakonske regultive i kakva-takva reorganizacija policije, doprinele su većoj efikasnosti u otkrivanju krijumčara i kopača, ali nikako i iskorenjivanju njihove delatnosti. U novim okolnostima, oni su samo postali pažljiviji. Balkanski arheolozi već godinama upozoravaju na uništenje kulturnog blaga, ističući da arheološki lokaliteti moraju biti bolje zaštićeni – tom zahtevu se, međutim, nigde nije izašlo u susret. "Mi smo uvek u trci s divljim kopačima, jer oni poseduju mnogo sofisticiraniju opremu. Lopovi imaju elektronske uređaje i metal-detektore. U odnosu na njih, mi smo šest koraka iza", objasnio je skopskom "Vremenu" direktor muzeja u Đevđeliji Boban Husenoski. Po njegovim rečima, za fizičko obezbeđenje lokaliteta u Makedoniji jednostavno nema sredstava, a osim lokaliteta Stobi, jedino manastir Sveti Jovan Bigorski ima stražarsku službu. Slična je situacija i u Rumuniji. Nekoliko tamošnjih parlamentaraca nedavno je zatražilo da se najveća rumunska nalazišta stave pod zaštitu nacionalne žandarmerije, ali se o tom predlogu nije čak ni raspravljalo. Nedostatak novca nije prepreka samo kad je reč o zaštiti nalazišta: u Srbiji, na primer, veliki problem predstavlja to što neka od započetih arheoloških iskopavanja nikada nisu

72

okončana, pa napušteni lokaliteti često predstavljaju odličnu metu za ilegalne kopače. Najdrastičniji slučaj dogodio se još 1997, kada je na lokalitetu Šarkamen pronađeno skrovište mauzoleja u kome je zatečeno 38 komada zlatnog nakita: tek što su arheolozi napustili nalazište, tragači za blagom su polupali ogromne kamene ploče mauzoleja teške po pola tone. Krivci nikada nisu otkriveni, a slična stvar dogodila se i godinama kasnije. "Početkom ove godine, odmah za arheološkom ekipom koja je locirala antički amfiteatar na području Viminacijuma, noću su došli ilegalci i traktorima sa specijalno ugrađenim plugovima za raskopavanje, ‘obradili’ zemljište. Pri tom su uništili četiri mermerna stuba i ogromne delove pojedinih arheoloških slojeva, što se nikada više ne može nadoknaditi", ispričao je 2004. Željko Jež, tadašnji savetnik načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Širenju ilegalne trgovine umetničkim delima u regionu Balkana doprinelo je mnogo faktora: bogatstvo arheoloških nalazišta, muzeja, crkava i privatnih zbirki, nedosledna primena zakonske regulative ili njene manjkavosti, nepostojanje specijalizovanih policijskih jedinica, neobučenost carinskih službi, nestabilna politička situacija, sveopšta korumpiranost. Uprkos tome, na Interpolovoj listi zemalja koje su najviše pogođene ovom vrstom organizovanog kriminala, zemlje jugoistočne Evrope ne zauzimaju vodeća mesta. Ta činjenica, međutim, nikako nije utešna. Da bi krađa ili krijumčarenje uopšte bili zvanično zabeleženi, neophodno je navesti sve podatke o nestalom predmetu. Zahvaljujući sticaju brojnih okolnosti, pre svega činjenici da se na Balkanu najviše uništavaju neregistrovana arheološka nalazišta, takvi podaci o većini nestalih dela jednostavno ne postoje. Posle svega, čini se da je to zapravo i najveći problem – tražiti nešto za šta se ne zna šta je, kakvo je, čije je i odakle je, ravno je apsurdu. Desetine hiljada antičkih predmeta koji su iskopani na Balkanu, a završili u zbirkama zapadnoevropskih, američkih i japanskih kolekcionara, zauvek su izgubljeni. Ono što, međutim, još uvek postoji jesu krijumčari, ilegalni kopači, korumpirani inspektori, neozbiljne sudije i ratni profiteri koji su delovali ili još uvek deluju na ovim prostorima. Istraga o poreklu njihove imovine mogla bi da bude dobar početak sistemske borbe protiv ilegalne trgovine umetničkim delima i arheološkim predmetima. U suprotnom, potraga za "balkanskim blagom" trajaće sve dok to blago zauvek ne nestane. A to valjda niko ne želi.

Istraživači: Svetlana Vasović-Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija). Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar. Antrfile:

73

Ponuda i potražnja

Antički šlem koji na crnom bugarskom tržištu može da se kupi za 20.000, na aukciji u Minhenu dostiže cenu od skoro pola miliona evra. Za zlatnik iskopan na rumunskoj teritoriji, nalazačima se plaća nekoliko desetina evra, dok isti taj zlatnik na nekoj svetskoj pijaci košta po nekoliko hiljada evra. Takav cenovnik i više nego brojna registrovana i neregistrovana arheološka nalazišta na Balkanu, učinila su ovaj region omiljenim stecištem raznoraznih dilera i trgovaca, a ilegalno bavljenje arheologijom jednim od unosnijih poslova.

Politički kontekst

Za razliku od većine balkanskih eksperata koji problem ilegalne trgovine umetničkim delima definišu isključivo kao deo mreže organizovanog kriminala, neki makedonski stručnjaci su u čitavu priču uključili i nove, čisto političke elemente. U septembarskom izveštaju Balkanske istraživačke mreže, navodi se da se zbog nedovoljne zaštite makedonskih lokaliteta i zbog organičenih fondova, arheološko blago masovno iznosi iz zemlje. Predstavnik Uprave za zaštitu kulturnog nasleđa izjavio je za ovaj izveštaj da je "divlje kopanje dostiglo alarmantne dimenzije", a profesor arheologije na skopskom univerzitetu Dragi Mitrevski istakao je da je "odnos između otkrivenih i zaplenjenih predmeta i onih koji se iznose iz Makedonije, u najboljem slučaju, jedan prema deset". Prema istom izvoru, u Makedoniji se najčešće pljačkaju lokaliteti na kojima ima bronzanog nakita i novca iz perioda od VII do I veka p.n.e. I profesor Mitrevski i profesor Nikos Kausidis zbog toga ističu da se švercom kulturnog blaga ugrožava i makedonska istorija. "Susedne države su u prošlosti prisvajale makedonsko nacionalno blago, a makedonska vlada nije uložila dovoljno napora da vrati arheološke predmete iako na to ima pravo prema međunarodnim konvencijama", objasnio je Kausidis.

Ideju koja je u Kausidisovoj izjavi samo provejavala, mnogo je konkretnije izrazio direktor Uprave za zaštitu kulturnog nasleđa Makedonije Jovan Ristov u intervjuu za skopski "Dnevnik" objavljen 12. oktobra 2005. Na pitanje novinara da li se "zbog aktivnosti involviranih stranih državljana, pre svega onih iz Grčke, može govoriti o nekakvoj teoriji zavere", Ristov je odgovorio: "...Dosta naših predmeta odlilo se u Solun i druge otkupne centre. Grčka strana je ovde nastupala organizovano – da li je to bilo preko vlasti ili preko nevladinog sektora – da ne ulazimo u detalje, jer je to irelevantno u ovom slučaju. Za nas je to ‘druga strana’. Da li ćemo mi to priznati ili ćemo u ime politike nešto prećutkivati, stavljati u neka druga pakovanja ili diplomatski rečnik – to je pitanje ocene." Koliko je za sada poznato, grčka strana nije odgovorila na ove optužbe.

Avarska misterija

Na top-listi najvećih afera u vezi s ilegalnom trgovinom umetničkim delima u Srbiji, prvo mesto verovatno bi zauzela priča o Avarskom pojasu. Sve je počelo davne 1992. kada je

74

izvesni Slavko Kozak na teritoriji sela Divoš kod Sremske Mitrovice pronašao zlatni pojas težak više od jednog kilograma ukrašen poludragim kamenjem, za koji je kasnije utvrđeno da je pripadao lično avarskom kaganu. Prema proceni koju je 1997. dala dr Ivana Popović iz Instituta za arheologiju, vrednost pojasa je približno milion evra (dva miliona tadašnjih nemačkih maraka), s tim što poznavaoci tržišta tvrde da bi na aukciji negde u svetu ovaj primerak dostigao i magičnu cifru od nekoliko stotina miliona evra. Naime, svetski kolekcionari znaju da izdvoje milione samo za delove sličnih pojaseva iz raznih epoha.

Već pomenuti Kozak nikako nije čovek koji je do ovako vrednog nalaza došao slučajno – u kasnijem sudskom procesu utvrđeno je da mu je u tome i te kako pomogao detektor za metal. E sad, odakle običnom poljoprivredniku takva oprema? Jednostavno. Dobio ga je od dilera antikvitetima Mitketa Simeonovskog kome je "dug" otplatio već za dva meseca i to u vidu novčića i drugih predmeta koje je uz pomoć detektora pronašao. Kako su Kozak i njegov brat Bogdan sličan odnos imali i s dilerom Zoranom Lalićem, ovaj je odmah bio pozvan da se dogovore oko cene – on dolazi, procenjuje pojas i snima ga kamerom. U međuvremenu, međutim, braća su pozvala i Simeonovskog i s njim odmah ugovorili prodaju pojasa za 120.000 maraka. Lalić je obavešten da je posao okončan, a odmah potom, u policijskoj akciji o kojoj se dugo pričalo, zlatni pojas nađen je u stanu Mitketa Simeonovskog. Posle višegodišnjeg sudskog procesa, Slavko Kozak je 1997. dobio osmomesečnu zatvorsku kaznu, uslovno na tri godine, dok su Bogdan Kozak i Simeonovski prošli još bolje: osuđeni su na dva meseca zatvora manje, takođe uslovno. Navodno, nedozvoljena trgovina nije bila dokazana jer novca nije bilo, dok su učesnici kažnjeni samo za svoje neostvarene namere.

Apsurdima tu nije kraj – u tekstu koji je 6. oktobra 2005. objavio nedeljnik "NIN" iznosi se čitav niz novih, potpuno neverovatnih misterija. Tu se, pre svega, pojavljuje ime Antona Tkaleca (poznatog i po aferi Sevso) za koga se još 1992. sumnjalo da je zapravo poslodavac Zorana Lalića – navodno, Lalić je snimao pojas za potrebe Tkaleca, a ovaj je (posle neobavljenog posla) jednostavno obavestio policiju o blagu iz Divoša. U mini-intervjuu za "NIN" Simeonovski tvrdi da mu je Tkalec zapravo "namestio" jer nije došao do pojasa, kao i da je Tkalec kupio brod Draganu Karleuši, bivšem načelniku odseka za zaštitu kulturnih dobara pri UPBOK-u. Tkalec i Karleuša ovu tvrdnju demantuju, ali čitava stvar verovatno se neće završiti samo na tome. Naime, Simeonovski još kaže da avarski pojas niko već godinama nije video. Navodno, nije bio pokazan čak ni na suđenju. Tvrdnja zvuči u najmanju ruku sumanuto, ali ako se zna da novinari "NIN"-a, i pored višemesečnih pokušaja, telefonskih poziva i raznoraznih molbi nisu dobili dozvolu da ga vide, ona ipak dobija na težini. Sem ukoliko nadležni ipak odluče da ovakav nalaz, trinaest godina posle iskopavanja, konačno prikažu javnosti.

Nindže iz Alba Julije

Najveća rumunska afera i jedna od većih balkanskih svakako je krijumčarenje arheoloških predmeta s nalazišta u regionu Orastije. Sve je počelo još 1996. godine, kada je meštanin Jan Pricajan u ovom regionu otkrio 300 zlatnika koje je prodao Nacionalnom

75

istorijskom muzeju – kao nagradu, primio je milion rumunskih leja za svaki zlatnik, što je bilo znatno manje od 2500 dolara koje bi dobio prodajom novčića na inostranom tržištu. Privučeni ovom pričom, žitelji tog područja su odmah potom počeli masovno da traže izgubljeno antičko blago: mreža ilegalnih tragača, dilera i trgovaca vrlo brzo se širila, pa su u ovom kraju počele da niču nove kuće i da se voze luksuzni automobili. Hapšenja su, međutim, bila retka, tj. uhapšen je samo jedan krijumčar koji je pokušao da preko rumunsko-mađarske granice prenese 200 zlatnika. Direktorka muzeja u Devi Rusu Peskaru upozorila je policiju na već rašireno krijumčarenje kulturnih dobara, ali se na tom planu ništa nije događalo sve do 2000. kada je počela policijska istraga. U tom trenutku, otkrivena su tri detektora za metal, 1700 zlatnika spremnih za "izvoz", ali je za neke iskopine već bilo suviše kasno.

Izvesni Andrej Vartik, inače jedan od ljudi pominjanih u kontekstu ilegalnih iskopavanja, ispričao je da je samo tokom 1999. iz regiona Orastije izneto 27.000 dačanskih zlatnika, a njegove reči potvrdili su još neki izvori. Kako lokaliteti u ovom regionu u međuvremenu nisu bili specijalno zaštićeni, ilegalna iskopavanja su nastavljena. Zbog svega toga, davno započeta istraga još traje – prema zvaničnom saopštenju rumunske policije, poslednja akcija izvedena je 31. maja 2005. a deo tog saopštenja možda najbolje ilustruje raširenost i organizovanost mreže krijumčara. "Istražne radnje u vezi s ilegalnim iskopavanjima i korišćenjm detektora za metal u regionu Orastije i dalje traju. Sledili smo krijumčarsku mrežu koja je iz zemlje iznela zlatnike i zlatni nakit u vrednosti od 1,5 milion dolara. U saradnji s regionalnim centrom za borbu protiv organizovanog kriminala i ekipom istražitelja, Generalni policijski inspektorat pretražio je nekoliko gradova u oblasti Alba Julija (deo regiona Orastije). Pretragu je obavilo 135 policajaca, a uhapšeno je devet osoba koje su osumnjičene za organizovani kriminal, nezakonitu upotrebu detektora za metal, neovlašćeno iskopavanje na arheološkom nalazištu Hunedora i ucenu. U pretraženim kućama pronađeni su: detektori za metal, strana valuta, pištolj, meci, bejzbol palice, sekire, Nindža-mačevi i predmeti koji predstavljaju kulturna dobra."

DIVLJACI

(1) Sreda, 7. April, 2010.| Autor: Kalimero Naoružani modernom opremom za otkrivanje plemenitih metala,tragači za istorijskim blagom pljačkaju crkve i arheološke lokalitete

VRANJE - Divlji arheolozi ovih dana naveliko koriste lepo vreme kako bi preduhitrili tešku mehanizaciju i putare koji uskoro treba da počnu radove na Koridoru 10.Nemilice kopaju i traže blago kod Žujinca, u Bukurevcu, Vranjskoj Banji, Korbevcu i drugim selima na 83 lokaliteta od Vranja do granice sa Makedonijom. Naoružani najsavremenijom digitalnom opremom za otkrivanje plemenitih metala, ali i onom još iz NOB i JNA, tragači za blagom, koristeći krampove i pajsere, pljačkaju usamljene crkve velike istorijske i umetničke vrednosti.

76

Arheolozi ovog kraja nerado govore o pronalascima jer se pribojavaju da će time divljim tragačima za raznim skupocenim ostacima civilizacije otkriti nalazišta koja oni mogu oskrnaviti i upropastiti.- Nedavno je samo zahvaljujući srećnim okolnostima “na zlatnom putu” kroz dolinu Pčinje, kod sela Šapranca, izbegnuta tragedija. Nepoznati “arheolozi” su kopajući po mraku krampom aktivirali eksplozivnu napravu - kaže istoričar Dragan Mladenović i dodaje da ih je, na sreću, od eksplozije zaštitila stena. Tragovi krvi ukazivali su na to da je bilo povređenih, a ispod stene su ostali komadi drvenog sanduka.

Maštu ljudi posebno je raspalio pronalazak dva ćupa sa srebrnjacima u njivi pored puta između Vranja i Vladičinog Hana. Bilo je tu oko 35.000 starih novčića velike vrednosti. Zlatko Jovanović iz Nesvrte kaže da je u tom kraju više puta sretao nepoznate ljude koji su se raspitivali o raznim uzvišenjima, belezima, kamenovima, brestovima i krivofejskim udolinama. Čak su mu, tvrdi, nudili novac ako prihvati da ih vodi po planinskom bespuću kuda su nekadašnjim putevima prolazili razni karavani. Nije prihvatio iz straha od mogućeg prokletstva.

- Nije dobro dirati u tuđe, posebno ako je zakopano i zavetovano blago. To donosi prokletstvo i pokolenju - ističe Jovanović.Mnoge crkve u ovom kraju prepuštene su na milost i nemilost divljim arheolozima, koji, na osnovu mitova, legendi i mapa, pokušavaju da dođu do bogatstva. Nažalost, ono što se u tim hramovima ukrade završava po raznim galerijama i antikvarnicama u zemlji i inostranstvu.

- Pre izvesnog vremena divlji arheolozi su, koristeći radove na sanaciji stare crkve, preko noći ušli i tragajući za blagom zamalo je nisu srušili kopajući ispod glavnih stubova - objašnjava i pokazuje nedelo noćnih posetilaca arhitekta Radivoje Nedeljković.[ antrfile ] Kuća od novčića

Od numizmatičke zbirke koju je sakupljao skoro tri decenije, Redžep Kadriju, zemljoradnik iz Lučana, izgradio je kuću. Veli, prodao je zbirku Srpskom numizmatičkom društvu.- Procenjujem da je suma pre dvadeset godina bila velika, kao sad oko 100.000 evra - konstatuje Kadriju, koji je sekiru iz starijeg gvozdenog doba, staru oko 2.700 godina, poklonio Narodnom muzeju u Vranju.- Moja je sreća možda u tome što mi iz kuće, pomoćne zgrade i imanja “izvire istorija”, pa gde god počnem da kopam, pojavljuju se predmeti stari nekoliko milenijuma - kaže Kadriju.

SrbijaDivlji arheolozi u dolini Pčinje

U vranjskom kraju sve je više tragača za blagom naoružanih najsavremenijom digitalnom opremom, ali i krampovima i pajserima koji, između ostalog, uništavaju i crkve velike istorijske vrednosti

77

Vražje stene kod Trgovišta (Foto A. Davinić)

Vranje – Starim carskim i karavanskim drumom, ka granici sa Makedonijom i Bugarskom, južna i istočna transverzala koja vodi od Mominog kamena u vranjskom kraju ponovo je aktuelna i na udaru je divljih arheologa. Naoružani najsavremenijom digitalnom opremom za otkrivanje plemenitih metala, ali i onom iz bivše JNA, tragači za blagom se ne libe da krampovima i pajserima poharaju usamljene crkve velike istorijske i umetničke vrednosti.

U vranjskom, trgoviškom, preševskom, bujanovačkom i bosiljgradskom kraju mnogo je arheoloških nalazišta, a njihovi dobri poznavaoci, uz pomoć starih vojnih karata, večiti su tragači za zakopanim blagom. Aleksandar Bulatović, penzionisani arheolog i nekadašnji kustos Narodnog muzeja u Vranju, nerado je svojevremeno govorio o pronalascima na raznim lokalitetima. Jednostavno, pribojavao se da će time divljim tragačima za raznim skupocenim ostacima civilizacije i istorije otkriti nalazišta koja oni mogu oskrnaviti i upropastiti.

– Ne prođe mnogo vremena, a da se na Vražjem brdu i Vražjim stenama, nedaleko od Trgovišta, ne pojavi poveća rupa iskopana preko noći – kaže profesor Dragan Mitić koji je svakog drugog vikenda prisutan u svom rodnom kraju i dodaje da se beskrupulozni tragači za zakopanim blagom, ali i bezočni lopovi ne libe da potkopaju temelje i podove crkvenih ramova kao što je crkva Male Gospojine.

Mitić dodaje da se još uvek prepričava događaj kada je pre nekoliko meseci, samo zahvaljujući srećnim okolnostima, "na zlatnom putu" kroz dolinu Pčinje, kod sela Šapranca, izbegnuta tragedija. Tada su nepoznati arheolozi, kopajući pod okriljem mraka, krampom potkopali stenu koja ih je, najverovatnije, zatrpala. Nije bilo nastradalih, ali je bilo povređenih, na šta ukazuju tragovi krvi.

Inače, poznata nalazišta kod Velikog Trnovca, Lučana i Krševice u bujanovačkoj opštini drastični su primeri za to. Neretko, muzejski stručnjaci nailaze na raskopane ostatke zidina, razbacane delove raznog keramičkog posuđa, prevrnute spomenike, belege i stene.

Redžep Kadriju, zemljoradnik iz Lučana, od numizmatičke zbirke koju je sakupljao skoro tri decenije izgradio je kuću. On ističe da je prodao zbirku Srpskom numizmatičkom društvu.

– Pre dvadeset godina, procenjujem da je suma bila velika, kao sada oko 100.000 evra – konstatuje Kadriju koji je sekiru staru oko 2700 godina, iz starijeg gvozdenog doba, poklonio Narodnom muzeju u Vranju. – Izgleda da je moja sreća možda u tome što mi iz kuće, pomoćne zgrada i imanja "izvire istorija", pa gde počnem da kopam pojavljuju se predmeti stari nekoliko milenijuma – napominje Kadriju.

Valja reći da su mnoge crkve u ovom kraju prepuštene na milost i nemilost divljim arheolozima koji, na osnovu predanja, mitova, legendi i starih mapa, pokušavaju da dođu do bogatstva. Ikonostas i freske u crkvama poput one u Jarešniku, u bosiljgradskom

78

kraju, odnosno, slične joj bogomolje na Đavoljem kamenu nadomak Trgovišta, od neprocenjive vrednosti su. Zbog toga su često na meti, tim pre što u njih sveštenici svraćaju tek za određene blagdane. Nažalost, ukradeno iz tih hramova završava po raznim galerijama i antikvarnicama u zemlji i inostranstvu.

– Pre izvesnog vremena divlji arheolozi su, koristeći radove na sanaciji, preko noći ušli u staru crkvu i tragajući za blagom zamalo je nisu srušili kopajući ispod glavnih stubova – objašnjava i pokazuje učinjeno "delo" noćnih posetilaca arhitekta Radivoje Nedeljković.

Pronalazak dva ćupa srebrnjaka u njivi pored puta između Vranja i Vladičinog Hana posebno je raspalio maštu ljudi. Bilo je tu oko 35.000 starih novčića velike vrednosti. Zlatko Jovanović, iz Nesvrte, kaže da u tom kraju više puta sreće nepoznate ljude koji se raspituju o raznim uzvišenjima, belezima, kamenima, brestovima i krivofejskim udolinama. Čak su mu, veli, nudili novac ako prihvati da ih vodi po planinskom bespuću gde su nekadašnjim putevima prolazili razni karavani. Iz straha od mogućeg prokletstva, nije prihvatio poziv.

– Tuđe ne treba dirati, posebno ako je zakopano i zavetovano blago. To, kako se pokazalo, donosi prokletstvo i pokolenju – veli Jovanović.Treba reći da divlji arheolozi, koristeći svaki pogodan trenutak, nemilice kopaju i traže u crkvištu kod Žujinca, u Bukurevcu, Vranjskoj Banji, Korbevcu i još nekim selima na 83 lokaliteta od Vranja do granice sa Makedonijom. Aleksandar Davinić

O zakopanom blagu

Traganje za sakrivenim blagom postoji od kada je čovek spoznao vrednost zlata, jedino su se menjale metode i instrumenti. Zlatna groznica je tresla skoro sve regione planete, pa ni Srbiju nije mimoišla. Za zlatom se nije tragalo samo po koritima reka nego i po pećinama, otvarani su grobovi, kopalo se po starim crkvištima, spuštalo u zapuštene bunare, verujući da upravo u njih čekaju tovari blaga. Koliko je stvarno zlata iskopano i pronađeno teško će se ikada saznati, ali su ostale brojne legende. Ova skromna prezentacija se ne publikuje sa namerom da daje publicitet jednom starom zanatu koji datira još iz najranijeg ljudskog perioda već ima za cilj da pokaže da je došlo vreme da se jedna oblast iz našeg interesovanja javno prezentira. Potraga za zakopanim blagom bilo je još u starom Egiptu što je imalo za posledicu mnogo raskopanih i uništenih grobnica ondašnjih vladara i velikodostojnika. U našoj zemlji zlatna groznica je nastala na legendama i predanjima uglavnom o zakopanom hajdučkom blagu ili "sigurnoj informaciji" o zakopanom novcu nekog vrlo imućnog pojedinca , a sve po onoj narodnoj zbog vremena u kome se živelo da treba sačuvati "bele pare za crne dane". Vratimo se sada na početak priče i postavimo sebi jedno pitanje.Ima li u Srbiji zakopanog blaga?

79

Naša zemlja se nalazi na mestu gde je oduvek bila raskrsnica puteva i gde su postojala velika carstva poput rimskog, vizantijskog, srpske srednjovekovne države, turske carevine. Sve ove carevine imale su u upotrbi novac kao platežno sredstvo. U tom periodu iskovano je i bilo u prometu mnogo bakarnog, srebrnog i zlatnog novca. Gde je nestao sav taj novac? Jedan od odgovora je da je negde sklonjen tj. sakriven u nekom teškom istorijskom trenutku . Kako kod nas tako i u brojnim državama sveta kod mnogo ljudi postoji interesantan hobi koji se sastoji u tome da se za vreme vikenda ili u vreme praznika najsavremenijim metalodetektorima pretražuju stari zamkovi, ruševine iz davnina, morske obale i ostalo a sve u nadi da će se otkriti zakopano ili izgubljeno zlato. Ma koliko da je teško, a ponekad i vrlo opasno, generacije, kako one starije tako i tek pristigle ne odustaju.O zakopanom blagu

Ni najžešći protivnici ove teze ne mogu da poreknu da su nekad čuli, neki ređi da su videli poneki dokumenat koji govori da postoji ili postoje neka mesta gde je zaista sakriveno odredeno bogatstvo. Nema tragača za blagom na ovim prostorima koji na neki način ne tvrdi da je za sve kriv pop Martin Himović. Legenda o njemu kaže da se u hajduke odmetnuo nakon što su mu Turci pobili porodicu. Presretao je i robio karavane i trgovce, a blago sakrivao , ostavljajući znakove na mestima gde je sakriveno. Ostavio je i gomilu zapisa u kojima je potanko objasnio gde je blago sakriveno i kako se do njega može doći. Da li je zaista postojao i da li je neko njegove zapise video u orginalu ne znamo, ali znamo da se prepisi mogu naći i da se u tim prepisima pominje da je dobar deo Srbije bukvalno načičkan skrivenim magazama. U zapisima popa Martina Himovića, pominju se nebrojene tajne riznice. Najpoznatije su Gargova vodenica, vodenica Korab, Gradište, Miljkovac, manastir sv. Jovan Pust, Jelenova pećina, Smokova rupa, Srebrenica, Šarčev dol, Gogin vrh, Oštra čuka, Suva planina, pećina Zvečara, pećina Zmijovnica, pećina Kapavica, Peštera, Jagličko, Karlov kamen, Kurvin grad, Kurjačka pećina itd. Sve su obeležene tajnim znacima i za svaku postoji mapa. To je, piše u zapisima, samo mali deo blaga koje se krije na prostoru Srbije. U zapisima se tvrdi da samo od Čapljinaca do Leskovca postoje 64 tajne magaze a u niškom i pirotskom okrugu 70 manjih ostava sa blagom. Postoji, piše još, nevelika knjiga koja zna za 889 mesta na kojima je sakriveno, ni manje ni više, nego 12 hiljada tovara zlata.Šta bi bilo neophodno za pronalazak nekog skrovišta?

Među tragačima za velikim blagom idu od ruke na ruku karte i knjige ispisane na ovčije ili jareće kože, na pergamentu i sličnim materjalima. Uz našu viziju da podelimo sa vama iskustva i znanje do koga smo i sami došli kao i da otvorimo mogućnost da neko dođe do nekih novih saznanja koja bi kasnije bila svima od koristi. Naš cilj je brzo i lako dobijanje korisne i tačne informacije i da se jednostavno dođe do potrebnog rešenja, pa samim tim blagovremena informacija je od velikog značaja. Komunikacija putem e-maila predstavlja mogućnost lakog i brzog prenosa informacija velikom broju ljudi radi realizacije raznih poslovnih aktivnosti. Prednost ovakvog načina komunikacije je taj što ostaje dokument koji posluži za informaciju i onda kada mislite da to nije bilo tako važno, i može dovesti do uspešnog rešenja.

80

HAJDUČKI ZNACI, HAJDUČKI PLANOVI I NJIHOVA ZNAČENJA

Ne verujem da postoji ijedan čovek a da se bar jednom u njegovom životu nije sreo sa nekom pričom o zakopanom blagu ili pričama o hajdudučiji i njihovim ostvavkama, pećinama ili drugih mesta gde je po nešto ostavljeno. Uglavnom su se sve priče vezivale za po neki ili više klesanih znakova bilo na steni nekom kamenu ili se radilo o hajduckim planovima pisanim najčešće na koži ili raznim pergamentima. Slušajući više decenija te i takve priče, a i sam u mlađim danima tumarajući klisurama i potocima, verući se po svakojakim gudurama i ulazeći po mnogim pećinama, došao sam na ideju da deo foto materijala objavim na ovom sajtu. Pitaće se neko kakve veze sve ovo ima sa Kriveljom? Pa dobar deo ovih fotografija se tiču šire okoline ovoga mesta, a tu su i materijali skupljeni od „sportista“ širom naše „ex jugoslavije“! Naravno niti jedna fotografija se neće pojaviti na ovom sajtu bez izričite dozvole vlasnika fotografije! Kako je već prikupljeno dosta materijala i konsultujući se sa vlasnicima foto-materijala, uz njihovu saglasnost ih ovom prilikom objavljujemo –javno!

Obaveštavamo nadalje sve posetioce sajta da imena, prezimena ili druge podatke o vlasnicima fotografija, te njihove meil adrese – nećemo objavljivati niti na tome može bilo ko od Vas insistirati kod administratora ili kroz komentare na sajtu!!! Identitet autora njegov pseudonim kao i mesta fotografisanja i lokacija ovih hajdučkih znakova i bilo koje podatke o vlasnicima hajdučkih planova koje budemo objavljivali ostaju pod velom tajni, izuzev u koliko na tome ne insistira sam vlasnik poslatog materijala!!

Molimo nadalje korisnike sajta da se pridržavaju gore navedeih pravila!

Sve zainteresovane, koji žele da se njihove fotografije ili drugi materijali nađu na ovom sajtu, a vezani su za ovu temu, šalju isključivo na meil adresu poruke@krivelj.com !

Hvala Vam na razumevanju i uživajte u likovnoj umetnosti hajduka ili čobana koji su po nešto klesali na nekom kamenu čuvajući svoja stada kao i u raznoraznim skulpturama od kamena koja asociraju na neki od „hajduckih znakova“ i na samom kraju uživajte uživajte u raznoraznim tekstovima i izvoda iz „hajdučkih palnova“ koje budemo objavljivali!

Име и презиме - Божидар Обрадовић, Занимање - трагач златаDatum: 18.07.2008 22:00 Autor: Aлександра ДИКЛИЋ

Злато је одувек било симбол престижа, богатства и моћи. И као што су алхемичари некада покушавали да га створе, сада светлуцава магија на обале златоносне реке Пек у источној Србији и њене притоке, доводи авантуристе, љубитеље лепота Хомоља и ловце на благо. Златна грозница поново тресе Србију, а све, што би народ рекао, "у нади да ће им се посрећити".

Један од оних вечитих трагача за златом је и познати српски архитекта у пензији Божидар Обрадовић, заљубљеник у природу и чари које носи проналажење сјајних

81

честица у тимочкој реци, која се улива у Дунав. Обрадовић открива за "Глас Српске" да ове племенитости у водама источне Србије поново има, јер су претходних година, снажне бујице спрале веће количине златоносних зрнаца и нанеле их у речне наносе и спрудове река.

- То је и разлог што је сада све више трагача за златом и што су локалне власти тог краја Србије почеле да размишљају о Пеку као туристичкој атракцији - објашњава Обрадовић, који је недавно стигао са "златне реке" у свој дом на Дорћолу, доносећи два нова грама.

У протеклих двадесетак година он је посвећен потрази за благом у долинама тог дела Србије, а из његовог пера изашле су и стручне и корисне књиге посвећене овој тематици. Каже да златоносних садржаја у рекама има на потезу од кучевског краја у па све до Мајданпека, али највише надомак самог Кучева. Додаје да је финоћа злата у тим водотоковима 75 до чак 95 одсто. И мада многи читаво лето и жарке дане, до заласка сунца проводе у води до колена трагајући за благом, он у златоносне крајеве одлази два пута годишње. Углавном током лета. Док неки не губе наду да ће им се улов исплатити, нашем саговорнику је испирање злата искључиво хоби и уживање у природи. Никако жеља за зарадом. Боравак крај реке је, истиче он, умирујући и потпуно опуштајући, као и у том читавом питомом крајолику овенчаном шумама и пашњацима. Па, ако вас пут нанесе тамо, туристички, послом или у посету пријатељима, не пропустите његов савет да бар једном пробате ту златну авантуру.

- Највише људи у тај крај стиже почетком јуна када се у Кучеву одржава традиционална манифестација "Хомољски мотиви". Тада испод моста на Пеку, локално становништво испира злато и то је права атракција за бројне госте и туристе. Нарочито бљесне ли златно зрнце на сунцу. Тада нико не може да одоли да се и сам не окуша у овом послу - прича нам.

На златоносне реке водио је групу шведских туриста који су чули за њих. A када је одлазио у Хомоље, сретао људе из много земаља света које је авантуризам довео на исток Србије.

Било је међу њима ранијих година и оних који су му, како се сећа, рекли да су из Републике Српске. Чули за злато на дну река, па дошли. Неке је довела знатижеља, али било је и оних који су мислили да се од тог посла могу овајдити.

- Већину је занимало како све то изгледа и, наравно, када су већ дошли, хтели су и да се опробају у тргању за златом бар једном - преноси нам њихове речи.

Нека од богатих знања, Обрадовић је преточио у књигу "Испирање злата из речних наноса", у којој је потанко објаснио овај процес. Завршио је и текст другог дела "Израда опреме за испирање и експлоатацију", али ће оно на светлост дана, тек када прикупи новац за издавање. Он објашњава да је већа, односно индустријска експлоатација скуп процес, али су, како истиче, индивидуалним ловцима или

82

групама које крену у потрагу за драгоценим речним саставом, довољна врло скромна средства.

- Потребан је дрвени испирач који прави локално становништво. Дуг пола метра и широк 25 сантиметара. Уз то иду мотика и лопата и можете да почнете да трагате за златним честицама у реци - прича нам.

Његова сигурна процена је да уз целодневни рад, ако сте "срећне руке", можете да нађете бар пола грама злата. Можда и више.

Људи који су се већ опробали у потрази уз помоћ ових скромних алатки, прозвани су и "копачима злата". Становништво источне Србије зове их и "ловци на благо", а они мотиком заграбе у речни нанос и убацују га уз помоћ лопате у испирач.

- Није вам потребно ни оштро око, јер сјај се лако запази - каже Обрадовић.

Указује нам на битну разлику између "испирача" драгоценог речног садржаја и осталих "ловаца".

- Испирачи су вам као прави риболовци заљубљеници у тај спорт, а они други који пецају или лове животиње, односно убијају их и свој плен поједу. Е, тако и ови што јуре за златом да би га уновчили, ти ловци, се разликују се од нас који све своје златне трофеје извађене из реке, чувамо - објашњава наш саговорник.

На наше питање како је све почело, овај Београђанин одговара да је за то крив његов авантуристички дух и пасија чије је име путовања.

Тако га је осамдесетих година прошлог века пут одвео и у источну Србију.

- Уживајући у лепотама влашког краја запазио сам на обалама Пека старца који је покушавао да у свом испирачу пронађе злато. Сишао сам до њега, било ми је занимљиво како то ради и наставили смо заједно. Од тада сам заражен овим ужитком и не пропуштам ниједно лето, а да не одем на Пек - прича нам.

За две деценије у кориту Пека пронашао је нешто више од 200 грама. Његов први улов био је тежак грам и по и завршио је са осталим драгоценим металом сакупљеним током свих тих година.

Пронађено злато данас је његово сећање и повод за разговоре са унуцима. Јер, из златоносних предела донео је и многе приче и анегдоте које је чуо од испирача са Пека.

- Да злата има у источној Србији знало се од давнина. Тако су се још пре Другог светског рата неки од сељака из тог краја служили разним лукавствима да би на своја имања привукли иностране концесионаре.

83

Aли, како наглашава, сналажљивост због преживљавања била је неопходна у овом сиромашном крају, где је почетком прошлог века, злата било много мање него у дугој историји Потхомоља.

Каже да су реке источне Србије осиромашиле златом, јер је оно дуги низ векова експлоатисано. Огромне количине драгоцености вадили су из реке, још пре нове ере, прапреци данашњих Италијана.

- Римљани су у другом и првом веку пре нове ере, практично испрали три четвртине од укупног блага у најзлатоноснијим деловима река. Било је то у време када су покорили и као своје провинције држали Мезију, односно Србију, Дачију, то јест данашњу Румунију, и Тракију, односно Бугарску - прича Обрадовић.

На испирању злата је, каже, радило око 50 хиљада робова. Оно је одношено у Гамзиград, у царску ковницу и ливницу, где је претапано у делове од по неколико килограма тежине, ударан му је царски печат, а онда је одвожено до Сингидунума, данашњег Београда.

Он наводи да је овај крај кроз који су после старих Римљана прошли многи освајачи, данас и прави рај и за нумизматичаре.

- Потхомоље је златна кока Србије и могло би да буде и пожељнија дестинација од "Дракулиног замка" у суседној Румунији, само ако би било мало више слуха за туризам. У сливу Пека површине 1.236 километара много је трагова древног рударства на местима где су биле топионице, или у деловима који леже уз рудишта. И данас се често могу пронаћи делови рударског алата, новчићи из предримског и римског доба и други остаци који представљају сведочанство те богате и бурне историје - открива наш саговорник.

До Првог светског рата у воденом току Пека је, како открива, могао да се пронађе и грумен злата тежак 18,5 до 19 грама.

- Данас је то само пусти сан, али простора за експлоатацију, као што сам рекао, поново има - тврди Бранко.

Он наводи да, иако су многи алувијони у Србији "препрани", нема бојазни да је злато ишчезло јер...

- Још постоји добар број њих који нису експлоатисани и врло су интересантни. Они мањи алувијони могу бити занимљиви испирачима злата који раде сами или долазе у мањим групама - додаје.

За природне лепоте на истоку Србије на чијим се просторима преламала бурна освајачка историја, председник Удружења копача злата је успео да заинтересује министарства рударства и енергетике и туризма.Маг за трезоре

84

Божидар Обрадовић је тражењу злата посветио своје слободно време, а године рада провео је, пре тога, као саветник за изградњу трезора. Био је један од водећих учесника у изради њихових пројеката.Клуб љубитеља природе

Седиште копача злата "Хадријан" је у Обрадовићевом београдском дому. Међутим, када је Божидар отишао да га региструје, није му пошло за руком да га назове удружењем испирача злата, јер је претпостављенима засметало што у називу носи и име ове скупе драгоцености. Морао је зато да га званично назове Клуб љубитеља природе. Aли, од свог наума није потпуно одустао. Осмислио је чланске карте на чијој је плавичастој полеђини жути копач са испирачем у рукама и текст:

"Ушао си у клуб љубитеља и заштитника природе и испирача на рекама, онога што је вредно. Срећно!"

Viničko blago

U okolini Niša je, 1936. godine, prilikom poljoprivrednih radova pronađen najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji.

Ostava novca pronađena je slučajno prilikom riljanja za vinograd januara 1936 god. kada je kameničanin Todor Mišić sa još dvojicom nadničara duboko orao njivu pri čemu mu je ašov zapeo na dubini oko 40 cm. o nešto tvrdo. Misleći da je reč o kamenu pozvao je nadničare da mu pomognu te oni pošto dobro zapeše izvukoše predmet koji se pred njima raspade i pod nogama im se prosu tovar novčića. Todor je naredio nadničarima da nastave da rade rekavši im kako se radi ostarom novcu bez ikakve vrednosti te da ga treba vratiti u zemlju.Po padu mraka Todor se vratio na njivu i pokupio iskopani novac a nadničarima je dao uz nadnice i po jednu šajkaču novčića rekavši im da o tome ne govore nikome. U sadržju novca bilo je tu srebrnjaka, posrebrenih, bakarnih, zlatnika i drugih navčanica iz doba vladavine Trajana, Antonija Pia, Marka Aurelija, Komoda i obe Faustine. Vlastima je prijavljen samo manji deo nalaza u težini od 28,3kg.

Posle samo dva meseca od prvog pronalaska dolazi i drugi veliki nalaz rimskih novčića na Viniku. Nalaz je pronađen u ostacima rimske vile iz trećeg veka na brdu Vinik, nekoliko desetina metara od železničke pruge prema selu Kamenica. Na ovom lokalitetu i danas su vidljivi površinski ostaci rimske građevine od kamena i opeke, uobičajenog izgleda i karaktera, kao i ostale antičke vile na teritoriji današnje Srbije, samo što je ova na brdu Vinik krila do tada neviđenu tajnu. Vila je imala zidove male debljine i, po svemu sudeći, bila je privremenog karaktera, a otkrila su je Vladimir Djordjević i Dragutin Stevanović takodje prilikom riljanja vinograda na porodičnom imanju. I ranije su njih dvojica nalazili rimske predmete i stari novac na svom posedu, ali tome nisu pridavali veliki značaj, jer je tako nešto bilo uobičajeno u Srbiji tog doba. Tada nije bilo divljih arheologa da metal-detektorima i dubokim oranjem prekopavaju i uništavaju

85

lokalitete, već je običnom obradom zemlje, na površinu izlazilo neslućeno blago. Netaknuti lokaliteti su bili veoma izdašni tako da su se ostave od nekoliko stotina primeraka rimskog novca smatrale uobičajenim, a danas se i one od samo nekoliko komada smatraju velikim otkrićem.

Da se vratimo na kameničku ostavu i njen značaj u savremenoj arheologiji i numizmatici. Plug koji su koristili srećni nalazači, zakačio je same temelje rimske građevine i vrhove zemljanih pitosa u kojima su bile smeštene kožne kese, pune rimskih denara. Pitosi su bili poređani uz sva četiri zida obe prostorije rimske zgrade i nalazili su se na dubini od oko pola metra. Prilikom iskopavanja pitosa, kožne kese su se raspadale i u svakoj je bilo smešteno nekoliko stotina rimskih denara kovanih od prvog do sredine trećeg veka. Denari su bili izuzetno očuvani, tako da možemo tvrditi ili da su bili kratko u opticaju, ili da uopšte nisu ni puštani u opticaj. U kesama su bili spakovani po vladarima i godinama kovanja, i po takvom karakteru nalaza pripadali su ili civilnoj provincijskoj blagajni ili vojnoj carskoj riznici. Novac je kovan od gotovo čistog srebra i sadržavao je dosta retkih, do tada nepoznatih primeraka, a u sklopu ostave, pronađeni su i kalupi za kovanje, što nam potvrđuje službeni status pronađene blagajne. Iznenađuje količina novca iz ostave, koja je po očevicima iznosila skoro deset tona, što bi odgovaralo brojci od oko 3,5 miliona komada denara, i predstavlja najveći i najvredniji nalaz antičkog novca u istoriji. Vlastima je prijavljeno samo 23kg novca. Interesantno je da je zajedno sa novcem nađeno i par primeraka kalupa a sam novac po svemu sudeći nije bio u upotrebi što daje osnov za pretpostavku za postojanje dele državne riznice koja je stradala u katastrofalnom napadu rušenja krajem III veka prilikom najezde Gota. Mnogi su pripisivali ovu ostavu vojnom štabu cara Klaudija II Gotskog i njegovoj pobedi nad Gotima kod Naisusa.

Glas o nalazu se brzo pročuo i mnogi strani muzeji su poslali svoje agente da otkupe što veće količine, jer nalazači nisu imali predstavu o pravoj vrednost pronađenog novca, pa su ga prodavali na kilograme kao lomljeno srebro. Britanski i Berlinski muzej, Metropoliten, Luvr i ostali, kupili su ogromne količine novca iz nalaza i tek su, zahvaljujući ostavi iz Kamenice, tada formirali svoje čuvene zbirke rimskog novca. Jedan, vrlo mali deo tog nalaza dospeo je i u naše muzeje: Narodni muzej iz Beograda otkupio je 37 kilograma, a niški muzej 17 kilograma srebrnih rimskih denara iz Kamenice.Ono što je pronalazak novca na Viniku izazvao bila je " zlatna groznica" pa se tako na obronke Vinika sjatila družina ne samo iz Jugoslavije nego i iz Evrope da prekopava Vinik sve dublje idublje i ta zlatna groznica ne jenjava ni dan danas; još uvek se traga za navodnim zakopanim blagom Cara Konstantina. Novac koji je pronađen, švercovao se čak i balonima napunjenim kameničkim vinom a pričalo se i da su pojedini ministri tadašnje Jevtićeve vlade bili umešani u šverc novčića. Interesantno je da ta groznica traje i danas pa se na Viniku često mogu naći rupe i jame koje su ostavili tragači za rimskim blagom.

Oštećeno arheološko nalazište

86

VALJEVO, 30. oktobra 2009. (Beta) - Rimska antička vila u arheološkom nalazištu Anine u Ćelijama oštetili su verovatno arheolozi amateri u potrazi za zlatnom kočijom koja je tu navodno zakopana, izjavio je u petak arheolog Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Valjeva Radivoje Arsić.

Arsić je lokalnim medijima rekao da je pre nekoliko dana iskopana rupa u središtu vile, koja je sačuvana 17 vekova. "Tragači se verovatno vode mitom o navodno zakopanoj zlatnoj kočiji, ali za to ne postoje nikakve istorijske činjenice", rekao je Arsić.

Arsić je osudio uništavanje i naveo da na Aninama ima predmeta iz doba Starog Rima koji bi mogli da se prodaju na crnom arheološkom tržištu, ali njihova cena nije velika i na tom lokalitetu nema nikakvog blaga.

Dodao je da je policija obavila uvidaj posle nelegalnog kopanja unutar arheološkog lokaliteta, ali nije poznato da li je ušla u trag "divljim arheolozima".

Anine su najbolje očuvana građevina iz rimskog doba u zapadnoj Srbiji, ali taj lokalitet nije obezbeđen pa je gotovo svakodnevno na meti tragača za antičkim blagom.

ema noći a da neko u Novom Pazaru i okolini tajno ne traga za skrivenim Nemanjinim blagom ili dragocenostima ovdašnjih Jevreja koji su stradali u fašističkom pogromu tokom Drugog svetskog rata. U potrazi za „lakim bogatstvom“ koriste se najnoviji detektori.

Poseban izazov za „tragače“ su: okolina Petrove crkve, Deževska dolina, Stari Ras, arheološki lokaliteti na Rogozni i Pešteru i stare kuće u kojima su živeli Jevreji ili su u njima bila sedišta njihovih banaka, preduzeća i radnji.Sarkofag ilirskog kneza

Dragica Premović- Aleksić ne zna da li su Nemci nešto našli, niti da li je bilo nekih drugih tajnih „istraživanja“ unutar i okolo Petrove crkve:- Pedesetih godina je pronađen sarkofag nepoznatog ilirskog kneza sa zlatom, ćilibarom, srebrenim posuđem i nakitom izuzetne vrednosti. Sve to, koliko znam, još tada je pohranjeno u Narodnom muzeju u Beogradu gde se i danas nalazi.

U selu Miščići, rodnom mestu svetog Save, svojevremeno je, pod okriljem noći, iskopan veliki ćup u kome se, kako se sumnja, nalazilo skriveno blago. Ne zna se ko je kopao, ko je ćup odneo i šta je u njemu bilo. Intervenisala je tada i policija, ali ni do danas nije utvrđeno ko je kopao i šta je iskopao.

87

Pod okriljem noći pijuci su „radili“ i na gotovo svim arheološkim lokalitetima, ali i u Starom Rasu i oko Petrove crkve.

Dolaze razni avanturisti, ali i ljudi koji tačno znaju šta traže. Primera radi, Nemci su 1942. prekopali unutrašnjost Petrove crkve i deo porte, odneli su pun sanduk dragocenosti kojima se gubi svaki trag.

Sumnja se da je deo Nemanjinog blaga završio u Nemačkoj, ali i da potomci tadašnjih pljačkaša sada, naoružani najsavremenijom tehnikom, traže još zlata.

„Bio sam mladić kada su Nemci 1942. ovamo doneli nekakve detektore i doveli zarobljenike da tragaju za tunelom i Nemanjinim zlatom. Kopali su dva-tri dana, a da ništa nisu pronašli. Po jednoj drugoj verziji našli su dragocenosti koje su odmah prebacili u Nemačku“, ističe Dragoslav Milošević (88) koji je decenijama bio ključar Petrove crkve.

U narodu Raške oblasti kruži priča da je tajanstveni Nemac blago prebacio u sef jedne švajcarske vanke, da se potom vratio u Srbiju odakle je prebačen na istočni front, gde je poginuo. Ne zna se da li je potomcima i rodbini rekao gde je završio sanduk iz Petrove crkve i šta je u njemu bilo.

Pedesetih godina prošlog veka za Nemanjinim blagom tragali su i komunisti, pod okriljem Udbe (rukovodio lično Krcun) ponovo je prekopavana unutrašnjost Petrove crkve iz koje je odnet sanduk pun dragocenosti.Zalaze i u rudnike

Na meti noćnih kopača su i ostaci srednjovekovnih rudnika na Rogozni u kojima se kopalo i topilo zlato. Interesovanje je povećano posle otkrića stručnjaka da praktično cela Rogozna leži na rudi bakra, srebra i zlata. Postoje i karte po kojima se traga za dragocenostima.Neki su u jevrejskim kućama, u duplim zidovima, nalazili pravo bogatstvo. Nedavno je neko čeprkao po jednom zidu u centru grada i najverovatnije odneo nešto što liči na ćup ili sličnu posudu. Policija nije intervenisala, pa će i ovaj „pronalazak“ ostati tajna.

Deo tog blaga završio je u Narodnom muzeju u Beogradu, a deo, sumnja se, u privatnim kolekcijama tadašnjih moćnika.

„I operacija komunista bila je pod velom tajne, deda mi je pričao da danima niko nije smeo da priviri iz kuće niti da prođe pored crkve. Ispod nosećeg zida iskopali su nekoliko sanduka sa dragocenostima koji su odneti u nepoznatom pravcu. Crkva je ostala u

88

ambisima, ni do danas još nije popatošena“, kaže Vukašin Kašo Roglić, koji živi blizu Petrove crkve i oko svetinje često viđa razne „sumnjive tipove“.

Za mnoge avanturiste i kriminalce izazov je i „tajni tunel“ koji je navodno postojao između Petrove crkve i manastira Đurđevi stupovi. Narod ovoga kraja veruje da je u tunelu je ostalo zakopano Nemanjino blago do koga još niko nije došao.

„Stariji su mi pričali o legendi po kojoj je u tunel kod Petrove crkve ušlo devet mazgi natovarenih suvim zlatom koje nikada nisu stigle do Đurđevih stupova“, kaže starica Jovanka Pokimica koja stanuje u blizini Petrove crkve.

„Mi o tunelu i navodno zakopanom zlatu nemamo nikakvih naučnih niti drugih saznanja. Najverovatnije je reč o legendi koja se vekovima prenosi sa kolena na koleno. Svuda po terenu nailazimo na nedela tragača za zlatom koji kopaju, ruše, lome, rovare, upropašćavaju nam arheološke lokalitete i nanose veliku štetu. Većina ne nađe ništa, a neki „detektuju“ eksere ili neku sličnu starudiju, ne verujem da se neko obogatio“, kaže Dragica Premović-Aleksić, arheolog i direktor Muzeja „Ras“ u Novom Pazaru.

Moderni tragači za turskim, hajdučkim i četničkim zlatom pohode mistične predele i pećine HomoljaZakopano blago nije svakom suđeno

Neumorni kopači zlata ne prestaju da pohode mistično Homolje u potrazi za zakopanim turskim, hajdučkim i četničkim zlatom, skrivenim ko zna kada, u pećinskim udolinama, ispod dotrajalih i suvih vodeničkih točkova, u drvenim patosima planinskih kuća. Zanat su izučili od svojih dedova koji su im pričali da tamo gde vatra izbije iz zemlje, tu je sto posto zakopano zlatno bogatstvo.

U selu Laznica i danas se veruje da je nadaleko poznati hajduk Ivan Babejić, rodom iz ovog mesta, pre sedam decenija, ostavio na jednom salašu dva tovara zlata, spakovanog u lonce. U okolini sela ima najmanje pedeset salaša i zna se jedino da je u pitanju salaš koji, po predanju, verno čuvaju šumske vile u belim haljinama. Ali, kako od toliko mnogo salaša prepoznati onaj koji čuva blago? Starina Dragi iz Žagubice veli da su neki momci više puta pokušavali, idući od jednog do dugog salaša, sviranjem u zurle, da izmame i prizovu vile. Vile se, međutim, do danas nisu pojavile. Oni još maštovitiji tvrde da su videli lepe devojke u šumi, ali vatreni oganj koji će ih odvesti do zakopanog zlatnika i dukata, ni kraj jednog salaša nije izbio.

Nema Žagubičanina koji ne zna za priču o skrivenom blagu popa Martina Hamovića, hajdučkog odmetnika koji je gonio i pljačkao Turke po homoljskim bespućima i delio ga sirotinji. Jednom je tovar bacio u vrelo Mlave. Mladići su ronili ali do tridesetog metra i zlata na dnu reke, nisu stigli, pošto je voda izuzetno hladna, čak do minus petnaest stepeni. A otkad se u Žagubičko vrelo survao kamion, od traganja za blagom na ovom izvoru, mnogi su odustali.

89

Šifrovane zapise o blagu zakopanom kod sela Šetonje, poseduju dvojica ljudi, ali se ne usuđuju da ih obelodane iz straha da ih ne zadesi kakva nesreća. Jer, ovde se veruje da tuđe blago ne donosi sreću.

Nadaleko je poznata i Janina pećina kod Bistrice koja krije tajnu zakopanog hajdučkog blaga. Jana je bila mlada udovica, pa su hajduci kod nje često noćivali i ostavljali joj dukate kao nagradu. Kažu da je Jana bila najhrabrija u selu, a u pećinu iznad sela ulazila je kad god je htela, provlačeći se kroz uzani otvor u pećinsku tminu. U blizini pećine se danas nalazi dvadeset napuštenih vodenica potočara. Neki vodeničar Stanko, hajdučki jatak u svoje vreme, po nalogu svojih gazda, skrivao je dukate duboko ispod vodeničkih točkova. Kad bi neko pokušao da izvadi lonce s blagom, vodeničko vitlo bi ga odjednom udarilo do nesvesti.

ĆUPOVI

Prenese se Homoljem, s vremena na vreme, glas da su tragači ipak uspeli da izvade i odnesu zlatne ćupove zlata. Čim osvane u polju neka rupa u obliku ćupa, to je ljudima glavni dokaz da priče o nađenom zlatu nisu prazne. Sumnjivo im je i kad se neko od seljana obogati preko noći, a kopka ih i ne znaju kako je on to bogatsvo stvarno zaradio.

- Plamen će, kad-tad da se pojavi, veruje Radiša iz Bistrice i dodaje da su od vajkada, znatiželjni i samouvereni stanovnici njegovog sela, Malog Laola i Knežice nameravali da organizuju zajednički speleloški pohod ka ovoj i drugim još neistraženim homoljskim pećinama.Kod mesta Manastirica, neobičan crtež sa dve upletene zmijske glave na ulazu u Hladnu pećinu, veruje se simbolično pokazuje na pravi put ka zakopanom blagu. Prenosi se legenda da se u njoj nalazi zlatna riznica koju čuva leglo zmija. A u susednoj pećini, udaljenoj tri kilometra, nalazi se, kaže seosko predanje, zazidan krevet sa četiri zlatne jabuke postavljene na uglovima ležaja.

Tragači za zlatom, opremljeni modernim detektorima koje kupuju u Beču, obilaze i stare spomenike krajputaše i one postavljene u crkvenim portama, kao i očuvane manastirske zidine i temelje Blagoveštenja u Gornjačkoj klisuri. O svom (ne) uspehu, po pravilu, javno ne govore.

- Nije blago svakome suđeno. Donosi prokletstvo i nalazaču, ako je ukradeno - veli Rade Obradović. U selu Brodica na meti kopača zlata je napuštena rimska topionica iz trećeg veka nove ere. Vlasta Stojanović je pričao svojevrevemo da je na tom lokalitetu jedan pasionirani arheolog amater iz Petrovca na Mlavi pronašao zlatnu figuru boginje. S vremena na vreme, na ovom mestu osvanu tragovi kopača zlata, a iskopane rupe na mestu nekadašnje topionice svedoče da se zlatna groznica u ovom kraju tek - rasplamsava.

90

ZLATNA GROZNICA U ISTOCNOJ SRBIJI NE JENJAVADinamitom do dukata

Tragaci za zlatom koriste najsavremeniju opremu, vrednu 50.000 maraka. Na ceni su i “istambulske karte" i dokumenti iz turskih vremena

“Nedostaje nam samo Dzek London", odgovaraju upuceni iz Zvonacke Banje na pitanje koliko je maha uzela “zlatna groznica", koja je zahvatila istocnu Srbiju, posebno zvonacki kraj i babusnicku opstinu. “Kada bi jedan helikopter sa kamermanom preleteo kanjon reke Jerme, podrucje Asenovog kaleta, te okolinu manastira Sv. Petka u Gorcincu, iz vazduha bi mogao da snimi stotine kopaca, koji panicno pokusavaju da dodju do zlata", kazu zaposleni u hotelu u Zvonacnoj Banji.

Zaposleni u ovom turistickom objektu dobro su upuceni u delatnosti novopecenih tragaca za zlatom, jer samo mali broj gostiju krije da je krenuo u potragu za dukatima, a mnogi od njih odsedaju u hotelu u Zvonackoj Banji. “Od Zvonacke Banje do Babusnice razleteli su se pustolovi iz svih krajeva zemlje. Zanimljivo je da su opremljeni detektorima, savremenom planinarskom i kamp opremom u vrednosti i preko 50.000 nemackih maraka", kazu mestani.

Medju domacim tragacima za zlatom nadju se i stranci. Koliko ih je tacno u Zvonackoj Banji i Babusnici niko ne zna, ali da ih ima pokazuje i nedavni dogadjaj: jedan Bugarin je tesko stradao trazeci dukate u kanjonu Jerme. Inostrani pustolovi nisu ukljuceni samo u kopacke delatnosti. Naime, ceo lanac preprodavaca svakojakih starih dokumenata za paprene pare prodaje najrazlicitija “dokumenta" i karte iz turskih i drugih vremena.

Nije poznato koliko te karte pomazu, ali je ocito da divlji tragaci ostavljaju pustos za sobom. Primera radi, pojedina mesta Asenovog kaleta, spomenika kulture sa pocetka petnaestog veka, sasvim su prekopana. Tragaci za blagom nisu koristili samo rucnu opremu. Vidljivi su tragovi koriscenja dinamita.

Ašovom do kočijaB. PUZOVIĆ | 29. oktobar 2009. 19:59 | Komentara: 0

Tragači za blagom oštetili ostatke vile iz rimskog doba kod Lajkovca. Rupa nasred poda kuće. Rasturen kanal koji je služio za grejanje

Arheolozi na lokalitetu Anine u ĆelijamaSrodne vestiOtkriven grad pod Golijom I Vinčanci na trasi Koridora 10

91

Pesma proslavila varošicu Praistorija na Koridoru 10 Arheološko otkriće kod Dimitrovgrada LAJKOVAC - Krampovima, ašovima i lopatama nasrnuli su nepoznati tragači za navodno zakopanim blagom na ostatke rimske vile iz četvrtog veka na lokalitetu Anine u Ćelijama kod Lajkovca. Iskopali su veliku rupu nasred rimske vile koja se ubraja među najbolje očuvane građevine iz rimskog doba u jugoistočnoj Evropi.Policija je obavila uviđaj u arheološkom nalazištu koje nije obezbeđeno čuvarem, pa je, saznajemo, često na udaru onih koji bi da nađu blago. Međutim, ovo je do sada najozbiljnije oštećenje ostataka rimske vile čija je površina, procenjuju arheolozi, dostizala čak 7.000 kvadratnih metara, a sa pratećim objektima nalazila se u kompleksu koji je zauzimao više od 70 hektara!- Iskopana je rupa metar u prečniku, probijen pod rimske vile i rasturen kanal koji je u to vreme služio za grejanje. Oštećen je i deo zida - kaže Radivoje Arsić, arheolog u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Valjevu. Oni koji su ostatke vile oštetili, verovatno su čuli za verovanje da su u njoj navodno zakopane zlatne kočije, ali za to ne postoje baš nikakve istorijske, ili arheološke činjenice. Na Aninama, mogu se naći pojedini predmeti iz tog doba, ali njihova vrednost ne zaslužuje ovako vandalsko ponašanje prema jednom arheološkom nalazištu.Na samom početku istraživanja, arheolozi su u Aninama pronašli čak 150 novčića. To je stotinak puta manja površina od Gamzigrada, u kom je otkriveno ukupno 400 novčića! Po rečima Arsića, to potvrđuje da je u pitanju izuzetno značajan lokalitet, a da je vila pripadala nekom imućnom vlasniku, koji je nesumnjivo zauzimao veoma visok rang, a verovatno je služila za odmor. Ovakve raskošne građevine pripadale su carevima i izuzetno bogatim ljudima tog doba. Bez obzira na to, ostaci vile ne kriju nikakvo zlato, niti blago. Uz novčiće, do sada smo pronašli bakarne posude za tečnost i ostatke glave lava isklesane u kamenu koja je verovatno bio na nekom grobu ili svetilištu.

NEMA NOVCAARHEOLOŠKA istraživanja na lokalitetu Anine, na privatnim njivama u Ćelijama, ove godine su obustavljena zbog nedostatka sredstava. Iskopavanja je finansirala Opština Lajkovac i delom Zavod za zaštitu spomenika kulture u Valjevu - kaže Arsić. - Opština Lajkovac najavljivala je da će od vlasnika otkupiti zemlju na kojoj se nalaze ostaci rimske vile. To bi, u budućnosti, moglo da bude značajna turistička destinacija.

Geokešing je moderna vrsta „potrage za blagom“, odnosno potrage za kutijicom sa beležnicom (logbook) i sitnicama koje je neko postavio na razna skrovita mesta. Geokeševi mogu biti postavljeni bilo gde – od centra velikih gradova, do pećina, kanjona, šupljih debala duboko u šumi, napuštenih koliba u planini, procepima u steni… Cilj geokešera je da se predmet postavi tako da onaj ko krene u potragu ima što živopisniji doživljaj, da prođe lepom trasom i da ga na kraju, naravno nađe, što potvrđuje snimcima i treklogom. Uputstva za pronalaženje mogu biti lakša ili teža, mogu sadržati i neke date ključne tačke (waypointe), ali se obično ne daje sam trek, kako bi potraga bila zanimljivija i kako bi kreativno angažovala tragača, odnosno testirala njegovu snalažljivost.

92

Vremenom je razvijeno nekoliko različitih vrsta geokeševa, koji pred tragače postavljaju različite vrste zadataka. Jedan od njih je multikeš – sistem od nekoliko povezanih predmeta, gde tragač dobija koordinate samo za prvi u nizu u kome, ako ga pronađe, stoje podaci o lokaciji sledećeg. Više detalja o geokešingu možete saznati sa sajta http://www.geocaching.com, čijim članstvom se uključujete u klub tragača za nekim od preko 900,000 geokeševa trenutno postavljenih širom sveta (a možete i vi postaviti svoje). U bazu na Stazama i Bogazama možete postavljati geokešing datoteke, koje su determinisane kao posebna vrsta.

У царству муња и соколова Некад се једна од наших најмистичнијих планина белела од стада оваца, а

данас је више трагача за закопаним благом него чобана. Ни лековите траве више нема ко да бере, па се све теже долази и до чувеног ртањског чаја

Поглед са Шиљка на нешто нижи врх Пресло(клик за увећање)

Мало је планина у Србији које буде машту и о којима се испредају невероватне приче као што је Ртањ. И мало је гора које као она имају два лица. Овај усамљеник који се издиже између Сокобањске и Црноречке котлине издалека делује мистично, не баш доброћудно и помало опомиње. Кад му се приђе, прича је сасвим другачија. Његово питомо подножје препуно је ниског растиња и разнобојних трава, ту је станиште многобројним птицама, једноставно то је амбијент у којем се посетилац добро осећа.

Крије ли Ртањ дворац препун злата и дијаманата, како каже једна од легенди, одговор нису дали ни најупорнији трагачи за закопаним благом чији се трагови виде на неколико места и који нису поштедели ни малу цркву на врху. Јесу ли ванземаљци направили хелидром дубоко испод земље, па тајна врата на планини, да би слетели, отварају само у кишним данима кад је врх дубоко у облацима те нико не може да их види, и то је питање без одговора. Да ли је Ртањ пирамида, сведочанство на неку давно ишчезлу цивилизацију, запиткују се посетиоци ове планине. И много је још маштовитих прича кад је реч о Ртњу.

Оно што се сигурно зна јесте да се у његовој утроби налази много јама и пећина. Најпознатија је Јама леденица, једина те врсте у кршевима источне Србије. Иако је дубока тек нешто више од педесет метара, температура је уједначена током целе године. Лети се креће око минус два, усред зиме „падне” на минус четири.

Више од четрдесет лековитих биљака расте на планини(клик за увећање)

93

Јама леденица без леда

Два пута воде ка Ртњу. Док није пробијен пољски пут од села Мужинци код Сокобање до подножја, посетиоци су планини у походе кретали с друге, северне стране, од пута што од Параћина води ка Зајечару. Већина посетилаца ка Ртњу сад креће с јужне стране. На три километра пре Сокобање одваја се пут ка селу Мужинци, па одатле дванаест километара пољском џадом по висоравни стиже се до подножја планине. Та зараван којом се иде била је раније велики војни полигон. Побунили су се сточари којих је било на стотине, па је војска напустила ово подручје.

На потесу Лисац подно планине чује се звук моторне тестере. Бошко Димитријевић и његов пријатељ спремају дрва за зиму. Без њихове помоћи јаму леденицу није било могуће наћи. Нигде ознаке, а шумски путеви се рачвају на све стране.

Добрица с венцем од лековитог биља(клик за увећање)

- Ако и ја погодим пут, дуго нисам био - каже Бошко пошто се прихватио улоге водича. - Било је раније у овом подручју око осамдесет колиба, стада су бројала неколико хиљада оваца. Падине Ртња белеле су се током лета. Сад су ту само два пастира. И овај крај, као и многи у Србији, одумире.

Крај пута у шуми из високе траве извирују остаци зграда. Ту су некад боравили чобани. Већину је већ прогутало растиње. Високе букве не дозвољавају да на тло падне сунчева светлост. Мало даље поред једне од малобројних сачуваних колиба, у удолини, издиже се тамносива стена. У њеном подножју зјапи отвор. Висок је двадесетак метара и широк око три. Доле могу само искусни и добро опремљени посетиоци. После педесетак метара из узаног пролаза улази се у велику дворану широку око петнаест и високу десетак метара. Дно је покривено каменим плочама и земљом. Леда тренутно нема. Глобално отопљавање и промена климе учинили су своје.

- Ово је безводно подручје, па су раније чобани овде лети вадили лед за напајање стоке - прича Бошко. - Секиром су секли комаде, везивали канапом, стављали на леђа, па напоље. После су у коритима цепали лед и то је стока лизала. А лед је настајао од велике количине снега која се током зиме задржи у вртачи. С пролећа, кад почне топљење, снег се сјури у вртачу и тамо претвори у лед који се сваке године све више таложи. Ове године га нема, али то не значи да га неће бити следеће. Зависи од зиме.

Бака Ранка домаћом шљивовицом дочекује госте(клик за увећање)

94

Леда нема, али има чувеног ртањског чаја. Недалеко од јаме, на пропланку Бошко, се зауставља поред једне расцветале траве.

- Многи мисле да је ртањски чај мешавина трава - објашњава док кида цвет. - Ево, то је, заправо, једна биљка. Више ни берача лековитих трава нема као што их је раније било. Нема ко да купује чај, а и ако се појави купац нуди толико мало пара па се више и не исплати берба. А има ту много лековитих трава. Најбоље је да по повратку с врха планине свратите у село. Тамо има неколико мештана који се дуго баве брањем лековитог биља.

Радомир Трифуновић у свом подруму(клик за увећање)

Динамитом на светињу

До врха Ртња може се на два начина. Краћим и тежим путем, или около по серпентинама. А успон траје од сат и по до три и по сата. И то не зависи од тога који сте пут одабрали, већ кога сте питали.

- Ма ви сте до врха за сат и петнаест минута - олако је проценио водич Бошко демантујући тако свог комшију који је лицитирао на три и по сата. - Али, да знате, ако почне да грми, враћајте се. Горе непрестано пуца. И муње су овде другачије. Одоздо изгледају као ватрене лопте. Врхом планине господаре муње и соколови.

Остаци цркве на врху Ртња(клик за увећање)

Успон је стрм, ходање успорава и висока трава које има готово до половине планине. Горе је камен, ситан, бежи испод ногу. Последњих педесетак метара јак ветар не дозвољава да се лицем иде напред. Два сокола упорно круже изнад врха стављајући до знања незваним гостима да нису добродошли на њихову територију. Што су посетиоци ближи врху, соколови се све више крећу ка западу, низ гребен где се налазе два нижа врха. Врх Кусак висок је 1.402 метра, Пресло 1.405, а Шиљак, највиши врх купастог Ртња, 1.566 метара.

А на врху остаци објекта. До некадашње висине сачуван је само источни зид. Остало је у рушевинама. А био је то некад, за услове како је и где подигнут, репрезентативни објекат. До данас је остала непознаница како је те 1932. године допремљен материјал на врх Ртња. Црквицу посвећену светом Ђорђу подигла је госпођа Грета, супруга Јулијуса Минха, власника рудника подно Ртња. После његове смрти, Грета је саградила ову светињу на месту које је, како је остало записано, обожавао њен супруг.

95

Јесен је своје открила боје(клик за увећање)

Црквица је одолевала зубу времена деценијама, све док је нису начели, или боље рећи, уништили трагачи за закопаним благом. Годинама су око ње на различитим местима копали тражећи у темељима благо које је, наводно, госпођа Грета ту закопала. Или су можда тражили улаз у одаје подземног златног града. А када их је стрпљење издало, деведесетих година прошлог века, латили су се динамита и срушили светињу. Пошто је с њом страдао и громобран, громови који овде често ударају потпомогли су урушавању црквице.

С врха Ртња Србија се види као на длану. Озрен, Тупижница и Кучајске планине, чини се, као да руком могу да се дохвате. Преко Великог Јастрепца у даљини види се масив Копаоника, а источно венац Старе планине. Зајечар као да је ту, под ногама, и пут што од њега подно планине вијуга ка Параћину. Југозападно се од површине Бованског језера, као од огледала одбијају сунчеви зраци. Познаваоци ове планине кажу да се за ведрих дана видик пружа на северозапад, чак до Авале.

Бошко Димитријевић(клик за увећање)

Травара све мање

Сунце граби ка Копаонику и то је, кажу они који познају Ртањ, право време да се за видела сиђе. У повратку се може и краћим путем кроз ниско растиње које се црвени од плодова глога, шипка и дрена. Суво корито потока вијуга шумом коју је ватреним бојама офарбала јесен. Смирај је дана. Над селом се надвио дим. Мештани Мужинца вратили су се с њива, заложили ватру, спремају се на починак.

- Било је ово велико село, пуна школа ђака, данас нема сто кућа - прича бака Ранка Антић - дочекујући путнике намернике домаћом шљивовицом. - Док сам могла, одлазила сам у планину да берем лековито биље, сад идем само ту око села. Немам снаге. А и нема ко да откупи. Живим сама. Много је домаћинстава где живи по један или двоје старих. Кћи ми је у Швајцарској, син у Београду. Деда умро. Ни стоку више не могу да чувам. А ако хоћете да вам неко о чајевима прича, идите код Добрице, тамо преко друма. Он све зна.

Улаз у Јаму леденицу(клик за увећање)

Иако у селу не отварају радо капију незнанцима кад падне мрак, Добрица је као прави домаћин угостио љубопитљиве госте. Прво кафа и ракија, па после прича.

96

Три деценије бере лековито биље на Ртњу. Зна сваку травку, локални, званични и латински назив. Он на Ртњу сакупља више од четрдесет лековитих трава од маја до краја септембра. Као из рукава ређа називе, време кад се беру, зна све о начину припремања, за шта је која биљка добра, које могу да се мешају с којим, а које не.

- Дуго сам у овом послу, сретао сам се и с берачима из других крајева, читао и тврдим да нигде у Србији на једном не постоји месту толико лековитих трава као на Ртњу - каже Добрица. - Ртањски чај расте код нас још само на два места, али није тако ароматичан као овај. Баш оваквог има једино на источним планинама Урала и нигде више. Одличан је за лечење бронхитиса, поспешује циркулацију. У селу је раније било више берача, сад то радимо само нас троје. Нема ко да откупљује, а и кад се појаве толико мало нуде да више волим да сасушене траве поклоним него их продам за тако мало пара. А тврдим да овако здравих и ароматичних трава нема нигде у Србији. Ово је еколошки један од најчистијих делова наше земље, Сокобања је еколошка општина.

На причу се надовезује Добричин комшија Радомир Трифуновић:

Осушен ртањски чај(клик за увећање)

- Ма ако држава не стане иза нас, ово ће ускоро да буде мртав крај. Ртањ је благо и потребно је само мало улагања да крај живне. Као слепо црево смо. Ево имам двадесет два хектара земље, велики део је под воћем, и сваке године сам у дилеми шта да засадим и шта с воћем да радим. Крушке је ове године убио град, али је остало довољно за виљемовку. И то добру. Идемо у мој подрум да се уверите. И добра виљемовка је лек, као и Добричине траве.

Биљка у цвету(клик за увећање)

Ртањски чај

Ртањски чај у народу назван и планински чубар, латински Сатуреа монтана иако успева и на Сувој и Старој планини, сматра се да су његова лековита својства најизраженија на Ртњу. Због богатог садржаја етарског уља, танина, беланчевина и угљених хидрата, ова биљка се користи у лечењу дијабетеса, болести органа за дисање, варење и мокрење. У местима подно ове планине, ртањски чај је познат и као афродизијак, а у народној медицини се користи и као лек за побољшање потенције.

97

Припрема се на неколико начина. Ако се у врелу воду стави неколико осушених гранчица, онда је потребно да одстоји око пола сата, док је филтер кесици потребно само пет минута. Мештани Мужинца осушену биљку стављају у хладну воду, па кад прокључа, прекину кување. Препоручују да се чај пије с медом, јер се тако појачава његово лековито дејство.

Bugarska dolina kraljeva

Otkriveno 2.400 godina staro blago u do sada najvećoj trakijskoj grobnici ikada pronađenoj na teritioriji Bugarske

IMPRESIVNO: Među nađenim blagom najimpresivniji predmeti su zlatni lovorov venac, bogato ukrašena zlatna konjska orma i zlatni ornamenti na jednom maču

O kulturi starih Tračana se malo toga zna, pošto izvori za rekonstrukciju njihove religije nisu brojni i zasnivaju se na podacima antičkih pisaca, epigrafskim spomenicima i arheološkim nalazima koji ujedno predstavljaju i najautentičnije dokumente. Za ovaj, kako je Herodot zapisao, najmnogoljudniji narod posle Indijaca, smatralo se da su nepismeni i da su sastavljeni od slabo organizovanih plemena, ali arheološki nalazi pokazuju da su u umetnosti i arhitekturi Tračani bili sofisticiraniji nego što se to prvobitno mislilo.

Najznačajniji arheološki nalazi Tračana otkriveni su početkom ovog veka u centralnoj Bugarskoj, a to područje je popularno nazvano "Bugarska dolina kraljeva", po uzoru na Dolinu kraljeva u Egiptu. Pa tako i najnovije otkriće Arheološkog institita Bugarske ima veoma veliki značaj za razumevanje ovog nedovoljno poznatog naroda. Naime, tim profesorke Danijele Agre je 22. jula iskopao 2.400 godina staro blago u grobnici koja se nalazi u selu Zlatinisi, 290 km istočno od Sofije. U do sada najvećoj trakijskoj grobnici ikada pronađenoj na teritioriji Bugarske, pronađeno je 73 artefakta, od čega 20 od zlata.Prema rečima Georgija Kitova, člana arheološkog tima, ova kamena grobnica sa tri prostorije datira s kraja petog ili početka četvrtog veka pre nove ere i vremena kad su trakijska kultura, umetnost i država bili u zenitu. Među nađenim blagom najimpresivniji predmeti su zlatni lovorov venac, bogato ukrašena zlatna konjska orma i zlatni ornamenti na jednom maču.

Tračani su narod indoevropskog porekla, živeli su na teritorijama Bugarske, Rumunije, severoistočne Grčke, istočne Srbije i delovima Turske i Makedonije, između 4.000 pre Hrista i osmog veka nove ere, kada su asimilovani invazijom Slovena. Imali su svoj jezik, ali ne i svoje pismo, a pošto su odbili da koriste i grčki alfabet, sve što se o njima znalo bilo je od strane drugih naroda. Zanimljivo je da su Tračani verovali u besmrtnost i da su život na onom svetu zamišljali kao veselu gozbu sa pijančenjem u prisustvu bogova. Mnoge njihove bogove su Grci kasnije preuzeli.

98

U grobnici osobe, za koju se veruje da je bio trakijski kralj, nađeno je oružje, štitevi i neki grčki artefakti, što sugeriše da se sahrana odigrala oko 360-370 godine pre nove ere. Profesor Božidar Dimitrov iz Istorijskog muzeja Bugarske smatra da je kralj bio mlad vladar koji je sahranjen sa dva psa i konjem, uz veoma raskošnu sahranu, kao i to da je veoma zanimljivo što je grobnica ostala neotvorena i neopljačkana bar 2.400 godina. Na ruci sahranjene osobe je pronađen i veliki zlatni prsten koji pokazuje trakijskog vladara koga kruniše grčka boginja. Postoje razne teorije ko bi taj vladar mogao da bude, ali niko sa sigurnošću to još nije utvrdio, pošto je samo u Bugarskoj u to doba bilo oko 23 kraljevstva. Isti tim arheologa je u avgustu prošle godine, na istom području, pronašao 2.400 godina staru zlatnu masku u grobnici trakijskog kralja, a nešto kasnije i masivnu glavu od bronze, tešku 10 kilograma koja predstavlja jednog drugog trakijskog vladara.

Tračansko zlato

Hiljade ostataka trakijske kulture rasprostranjenih po celoj Bugarskoj pokazuju da je ovaj narod imao moćno kraljevstvo pet vekova pre nove ere. Moderna Bugarska predstavlja kolevku njihove civilizacije, koja se prostirala od Kavkaza do jugozapadne Evrope, a nova saznanja o njima su veoma značajna, jer tračani predstavljaju jedne od osnivača evropske civilizacije. Otkriveno blago će krajem oktobra biti prikazano javnosti u Istorijskom muzeju Bugarske.

Početkom godine, Archaeology Magazin je pisao o zlatnoj groznici i kontroverznim metodama bugarskih arheologa, kao i o lošoj ekonomskoj situaciji u ovoj zemlji. Izgleda da je to imalo uticaja i sada Bugarska maksimalno koristila ostatke Tračana kako bi privukla što više turista pod sloganima "Bugarska dolina kraljeva" i "Tračansko zlato".

Jedno malo ubistvo istorije u Gabrovnici Momčilo Petrović | 19. 09. 2009. - 05:00h | Foto: JELENA VUČIĆ | Komentara: 1 Za Gabrovnicu se i u svetu zna. Istina, pročula se tek kad je prestala da bude interesantna, kad je, napuštena, zarasla u šikaru koju su posle prosecali samo lakovernici i zanesenjaci, tragači za zlatom i lovci, i možda još poneko ko se za takve izdavao a u stvari je bio...

Ali, da počnemo od pedesetih godina: rat tek što se završio, mlada država nalazila se u procepu između Rusa i Amerikanaca - što se unutrašnjih prilika tiče, još se verovalo da su partizani pobedili četnike - i Tito je rešio da napravi atomsku bombu. Napravio je reaktor i sve ostalo što treba u Vinči, a u Gabrovnici je 1961. godine otvoren rudnik urana, i tu podignuta i postrojenja za preradu. Oko svega je podignuta visoka ograda, i uz nju postavljene stroge straže, a sve je proglašeno državnom tajnom, što je u ono vreme i garantovalo tajnost. Rudnik je radio nekoliko godina, a onda se situacija u svetu izmenila i jugoslovensko rukovodstvo je odustalo od projekta. Tek osamdesetih godina proširila se, i u svetu, priča o ovom rudniku, a poslednji put pominjan je u javnosti pre dve godine kada su nam Makedonci sa granice vratili tovar radioaktivnog starog gvožđa. Ispostavilo se da je reč o gvozdenom otpadu, ogradi i kadama za topljenje rude, a tokom istrage

99

povodom ovog slučaja republički inspektori za zaštitu životne sredine utvrdili su da je na području oko Gabrovnice i danas radioaktivnost povećana. E sad, ima još jedna stvar koja Gabrovnicu čini izuzetnom. Na jednom mestu između skretanja sa puta Knjaževac-Pirot i rudnika, nalazi se pećina na čijem su zidu crteži iz praistorije. Do odvajanja Crne Gore na teritoriji zajedničke države bile su samo dve takve pećine, jedna u Lipcima u Boki Kotorskoj, i ova, koja je - voljom istorije - sada postala jedinstveno kulturno-istorijsko blago Srbije. Arheolozi kažu da je crtež u Lipcima nastao pre 8.000 godina. Najpoznatiji, i najlepši, oni iz pećine Lasko, stari su 15.000 godina. U brdima iznad Verone otkriveni su crteži 10.000 godina stariji. Starost gabrovničkih je od 3.000 do 4.000 godina. A naučnici su za njih saznali, kako to uvek biva, slučajno.Knjaževačkom fotografu Saši Milutinoviću, zaposlenom u gradskom muzeju, saradniku i pratiocu arheologa Svetozara Jovanovića, pre desetak godina dobacio je u kafani jedan od lokalnih tragača za zakopanim blagom da „on ne zna” ono što tragača zna - gde ima crtež u pećini... I reč po reč, pa su crteži fotografisani i registrovani. „Konstatovano je pet predstava naslikanih crnom bojom - konj sa jahačem, i to na dva mesta u pećini, konj sa bodežom, jedan nepravilan krug i jedna vrlo ’nečitka’ predstava. Način predstavljanja je prilično šematski i linearan, a pada u oči da je figura jahača nesrazmerno mala u odnosu na konja... Sve predstave naslikane su crnom bojom nalik na garež, koja se stopila sa krečnjačkom podlogom, i ne otire se. Na crtežima sa konjanikom boja je slabije očuvana”, zapisali su stručnjaci knjaževačkog muzeja.Ono što nigde ne piše je da je pećina visoko iznad puta, da se do nje može doći tek mukotrpnim penjanjem na sve četiri, i da je zarasla u žbunove šipurka i ko zna kakvog još trnja, pa ni oni koji su u nju već ulazili ne mogu lako da je pronađu. E pa, u tu i takvu zabit dolaze tragači za blagom i vođeni svojom strašću i svojim ludilom kopaju ispod čudno savijenih stabala, stena koje im liče na krstove, glave ili ćupove, sedam ili sedamdeset sedam koraka od njih na istok, i na zapad... kopaju svuda, pa su kopali i zid pećine na kojoj je crtež!„Na predstavi konja sa jahačem sa desne strane ulaza u pećinu uočavaju se oštećenja nastala grebanjem i trljanjem, do kojih je došlo u novije vreme. Ispred predstave nalazi se pravilan niz od tri kružna udubljenja u steni širine dva do dva i po, i dubine jedan i po do dva i po centimetra”, zapisali su arheolozi knjaževačkog muzeja, ali ovaj spisak oštećenja, ma koliko precizan, naučnički je hladan, kao izveštaj sa autopsije - nema u njemu jeze, nema krvi i pokidanog mesa, i nema plača bliskih!A treba, jer gabrovničkog konjanika neko je izgrebao, i iznad njega bušilicom u kamenu napravio tri rupe!!! Zašto, kad je jasno da je ispod crteža stena i samo stena, i da nikakvog skrovišta ne može da bude? A zašto ne, kad crtež nikako i ničim nije zaštićen?U Muzeju grada Knjaževca kažu da su uputili dopis niškom Zavodu za zaštitu spomenika i molbu da crteži budu zaštićeni, ali da odgovor još čekaju. Diplomatski naglašavaju da su uvereni da je odgovor samo pitanje vremena... Ali vreme je čudna stvar: četiri hiljade godina je crtež trajao, a evo, nestaje za poslednjih godinu dana. U Gabrovnici se vreme ubrzava, naglo... kovitla, i iscuriće, možda, za mesec, dva... i konjanik će nestati.Položio sam dlan na crtež. Onaj što je pre četiri milenijuma stajao tu, i ja, kao da smo se dodirivali. Ili kao da sam se opraštao od njega, ubijenog ovih dana...

100

Poslednji kas„Konji su na svim predstavama prikazani u hodu ili kasu nadesno, sa naglašeno nagore izvijenim repom i neznatno podignutom jednom prednjom nogom. Uočava se izvestan nesklad između namere slikara i same predstave, bar utoliko što podignut rep ukazuje na kas ili galop, dok položaj nogu jedva da nagoveštava iskorak. Izuzetak je samo glavna predstava... iako se predstave sa oružjem, počev od eneolita (bakarno doba - prim. nov.) često javljaju na likovnim predstavama na steni, do sada, bar koliko je nama poznato, nije zabeležen slučaj da su koplja usmerena prema konju. Takva kompozicija može da se interpretira na razne načine, a ne može se isključiti ni mogućnost žrtvovanja.” (Muzej grada Knjaževca)

O SKRIVANJU KRUNE SRPSKOG CARA

U crnotravskom kraju, osobito u srcu ovog planinskog kraja i središnim crnotravskim selima, Dobrom Polju i Gornjem Garu, živi predanje o spasavanju srpske krune sa ratišta na Kosovu. Po pomenutoj priči preživeli ratnici iz Crne Trave su na čelu sa svojim vojvodom spasili srpsku krunu sa ratišta na Kosovu i doneli zajedno sa zastavom Boška Jugovića u crnotravsko selo Dobrom Polju. Na put između Dobrog Polja i susednog mu sela Gornjeg Gara ratnici su obavešteni o poteri turske vojske za srpskom krunom. Ratnici nešto božjom pomoći, a nešto svojim trudom prodreše brzo u utrobu zemlje gde na dubini od preko šest kilometra sklonište krunu. Mesto u blizini koga prokopaše tunel nazvaše Srpska Baza, koje potom zbog doline dobi ime Bazov Dol. Veruje se da na Vidovdan iz ovog tunela dugog šest kilometara izađe petao, a istog dana vrati se u njega ali sa drugog kraja tunela. Legendu je ispričala Radunka Ljubisavljević iz mahale Čokešini u selu Gornje Gare, koja je umrla 1963. godine u 74. godini. | idi na sadržaj...

· O ZAKOPANOM BLAGU

Verovanja o zakopanom crkvenom, turskom ili hajdučkom blagu postoje i u svakom crnotravskom selu. Prema legendi, turski putevi kojima su karavani išli za Sofiju i Carigrad vodili su preko Broda ili Crne Trave. Ovim putem su između ostalih, prolazile i haračlije. Karavane haračlija sačekivale su zasede hajduka ili drugih gonilaca, i otevši blago, odnosili ga ili zakopavali. Veruje se da takvog zakopanog blaga ima na Orlovcu (Mazgin rid, nazvan po tome što su stradale mazge noseći zlato), Turskim livadama (Čobancu), Levantskom kamenu (selo Gradska), Carevoj dolini (Crna Trava – Kozarnica), Tužnim barama (Preslap), Hajdučkom kladencu (Ruplje), Simenkovim, Bistričkim i Lopuškim mehanama, Krstićevu (bunar na Lokvi), Sultancu (vrelo na Orlovcu), Svetoj vodi (Crna Trava) itd. Veruje se da na pojedinim grobljima ima velikog blaga kao što je slučaj sa nekoliko grobova u Crvenom Bregu, nedaleko od sela Ruplja. Po narodnom predanju manastirsko blago sakriveno je u zidinama manastira Oprženac, blizu Crnog izvora, na mestu gde se svake godine organizivao sabor. U Crkvištu kraj naselja Todorovci i pod istaknutim gomilama kamenja, krije se, po verovanju ljudi, zakopano blago. Tragači za zlatom, u uglavnom ljudi kojima su prodavani nekakvi

101

nedorečeni i nejasni planovi. Među markantnim tragačima upamćeni su: Đura Radisavljević iz Crne Trave, Živojin Nikolić iz Kalne i Baja Nanče iz Zvonačke Banje. | idi na sadržaj...

· CRNOTRAVSKA PRANGIJA

Od pamtiveka, crnotravska crkva, koja je po osnovi gradnje slična crkvama iz 8. do 12. veka (Rudarskoj, na primer, kod Leskovca), čuvala je na najskrovitijem mestu prangiju valjkastog oblika, dužine 60 santimetara i težine šezdeset oka. Kao što se danas na najbezbednijem mestu čuvaju dragocenosti, tako se o prangiji vodilo računa. Crnotravskom prangijom se sve do 1941. godine pucalo na Đurđevdan. To je bila svojevrsna crnotravska tradicija. Tvrdi se da ta tradicija vuče svoje korene iz doba hajdučije i ustanika protiv Turaka, kada je Crna Trava bila žiža ustanka i oaza ustanička. Po onoj narodnoj „Đurđevdanak – hajdučki sastanak“ prangijom se označavao ovaj dan ustanika (hajdučije). Prangija se naizmenično nosila na tri istaknuta crnotravska visa: Sokolicu, Popovu čuku i Žutinsko brdo. Visovi su se bez reda menjali, valjda zato da Turci budu iznenađeni i onemogućeni da intervenišu. Interesantno je da je prangiju nosio najsnažniji Crnotravac obučen u ratničko ruho. Nije bilo lako šezdeset oka gvožđa izneti strminom pod uglom od 45stepeni, ali je „ratnik“ na glasu to morao podneti. Ova tradicija se posle oslobođenja ovih krajeva od Turaka 1877/78. godine delimično napušta, s tim što se dozvoljavalo da izuzetno dvojica nose prangiju. Kada se prangija iznese na markantni crnotravski vis onda se napuni barutom, barut se dobro nabije i odozgo nečim (tvrdim predmetom) zatvori. Ispust veličine eksera na dnu prangije služio je zato da se usijanim gvožđem pričvršćenim na dugačkom drvetu zapali barut. Prangija se onoliko punila kolika se jačina zvuka želi da postigne. Oglašavanje početka hajdučkog sastanka i mobilizacije vršilo se dobro napunjenom prangijom. I posle oslobođenja od Turaka, prangija je označavala početak mobilizacije. Prema tome, iako crnotravska prangija danas nezaštićena rđa u uglu oronule crnotravske crkve, ona ima svoju tradiciju. Ona je simbol otpora koji su Crnotravci vekovima pružali neprijatelju, ugrožitelju njihove slobode, pa je zato kao retku dragocenost treba čuvati. | idi na sadržaj...

Prekopavanje juga Srbijeanita stošić

Vranjski muzej dobio je, posle 11 godina suđenja, vrednu kolekciju od 11.678 komada rimskog novca. Ko je razvukao nekoliko puta veću količinu i ko je u trezoru Niške banke originale zamenio falsifikatima, verovatno nećemo nikada saznati

Na "srebrnu aferu" ili "pribojsku ostavu rimskih srebrnih denara", prebacivanjem novčića iz sefa Niške banke u Vranjski muzej, stavljena je tačka. Opštinski sud u Vladičinom Hanu je pre mesec i po dana doneo odluku da nađeni novac pripadne vranjskom muzeju i to bi trebalo da bude zadovoljenje pravde nakon 11 godina. Međutim, vranjska čaršija ne misli tako. Nepoverenju u pravedan završetak ove decenijske afere umnogome doprinosi

102

i činjenica da je samo deo kopača i kupaca nestalih novčića uhapšen i osuđen a da je, s druge strane, veći deo srebrnjaka izvađenih iz ćupova pronađenih u selu Priboj vranjski nestao, te da nadležni organi ni do danas nisu utvrdili kod koga su srebrnjaci završili i ko se na njima obogatio.MODRICE: Redžep Kadriu

Poznato je da u Pčinjskom okrugu od davnina postoje tragači za zakopanim zlatom i ćupovima blaga. Ovaj kraj, zbog strateški važnog geografskog položaja, bio je poznat još u doba Rimske imperije. Kroz njega je u to vreme prolazio magistralni put za Skupi (današnje Skoplje). Iako danas niko sa sigurnošću ne može tvrditi zašto je novac zakopavan pored pomenutog rimskog puta, takođe niko ne može da ospori da ga stvarno ima zakopanog. U prilog tome govori činjenica da su srebrnjaci pronađeni tokom arheoloških iskopavanja izlagani u vranjskom ali i u muzejima širom Srbije, kao i da je mnogo onih koji su bar jednom pronašli neki stari novčić u njivi, na gradilištu ili u svojoj bašti.

Sa ekonomskom krizom devedesetih povećao se i broj onih koji su želeli da se obogate preko noći. Tako su desetine "divljih" arheologa krenule u potragu za blagom na jugu Srbije. Po čaršiji su tada kružile priče da su postojale i mape koje su organizatori ovih grupa nabavljali ko zna odakle, kao i da su bili opremljeni alatom za kopanje i uređajima za otkrivanje metala u zemlji.

ĆUPOVI BLAGA: Priče o velikom blagu obistinile su se 1995. "Divlji" arheolozi su na njivi Borivoja Mitića u Priboju vranjskom pronašli dva ćupa sa oko 40.000 rimskih srebrnjaka. Borivoje Mitić je tada tvrdio da je on, ali i ljudi od kojih je kupio njivu, pronalazili srebrnjake koje su koristili za – kalajisanje kazana. Od tada pronađenih novčića nije ostalo mnogo i tu, zapravo, počinje zaplet priče.

Goran Mitrović, viši kustos arheolog zadužen za antičko numizmatičko odeljenje u vranjskom muzeju, u razgovoru za "Vreme" kaže da je za veliku količinu srebrnjaka u Priboju čuo slučajno u leto 1995. i to preko čaršijskih priča. "Tek sredinom septembra mi smo kao muzej dobili obaveštenje od Opštinskog tužilastva u Vladičinom Hanu o oduzimanju 1400 novčića", kaže Mitrović, "što je zapravo nagnalo stručne ekipe muzeja, ali i niškog Zavoda za zaštitu spomenika da posete lokalitet i delimično pregledaju deo ostave u prostorijama hanskog opštinskog suda."

IZNUĐENO PRIZNANjE: "Tek nakon toga počeli smo arheološke radove. Oni su pokazali da je novac zakopan u periodu između kraja vladavine Dioklecijana i početka vladavine Konstantina Velikog. Taj novac je ili deo porodičnog blaga, ili je bio pripremljen za neku veću isplatu vojske a zakopan zbog neposredne ratne opasnosti, ili je čak, moguće je, deo legionarske blagajne kada se Licinije povlačio prema Trakiji." Bilo kako bilo, blago je završilo u privatnim rukama.

Goran Mitrović ne zna gde se nalazi novac iz dva ćupa, ali je jedan od neposrednih učesnika u ovoj aferi, Redžep Kadriu iz sela Lučane pored Bujanovca, bio voljan da kaže kako su se stvari odigravale. "Ja sam numizmatičar dugo godina. Član sam Srpskog

103

numizmatičkog društva još od 1974, pod brojem 1040", priča Kadriu. "Numizmatika je moja velika ljubav i stručnjak sam, a ne priučeni laik. Što se tiče slučaja ćupova iz Priboja vranjskog, u jesen 1995. u jednoj kafani upoznao sam te vranjske divlje arheologe jer su me pitali koliko vrede srebrnjaci koje su mi pokazali. Rekao sam im da vrede po 20 maraka svaki a oni meni da im je Srba oficir (Srboljub Đorđević) plaćao mnogo manje. Otkupio sam te srebrnjake i oni su otišli. U oktobru su uhapšeni neki divlji kopači iz Priboja. Pamtim da su oni pušteni u petak, a ja uhapšen u ponedeljak. U moju kuću su tada došli policajci Vujica Veličković, Stanoje Dinić Bale i Slađan Antić. Izvršili su pretres kuće, a inspektor Bale mi je oduzeo ličnu kolekciju od 13 srebrnjaka koji su tada vredeli 50.000 maraka, bez ikakve priznanice. Te srebrnjake mi do danas nisu vratili, iako moja zbirka nije imala nikakve veze sa ‘pribojskom ostavom’ jer sam je kupio još 1981. od jednog nimizmatičara iz Prizrena za 30.000 maraka.

Oni su me uhapsili i odveli u vranjski MUP. Tu me je Dinić vezao za radijator i rekao da moram da čekam da dođe Dragan Karleuša iz Beograda, koji je glavni za akciju ‘pribojska ostava’. Vezan sam bio punih 11 sati, a odvezali su me tek kada je stigao Karleuša. On me je ispitivao i u jednom trenutku rekao: ‘Ti kradeš srpsko blago!’ Ja sam odgovorio: ‘To nije srpsko, već rimsko blago.’ Tada me je udario nekoliko puta i terao me da priznam gde su srebrnjaci; rekao sam da sam uzeo 350 srebrnjaka od jednog čoveka iz Bresnice i da sam mu za to platio 7000 maraka. Međutim, Karleuša me je terao da priznam da sam uzeo i prodao još 3000 srebrnjaka. Pošto to nisam uradio, nisam hteo ni da priznam", priča Kadriu.SVEDOK DIVLJANJA: Kustos Goran Mitrović

PAD S TRAKTORA: Po njegovim rečima, dalje su ga, po naređenju Dragana Karleuše, odvezli u Niš. "Tukla su me trojica. Jedan me udarao pondrekom po stopalima, drugi stao nogom za vrat, a treći držao. Udarali su me po 50 puta po jednom stopalu, pa noga u hladnu vodu, pa 50 puta po drugom stopalu, onda opet sve od početka. U jednom trenutku ušao je Dinić i pitao: ‘Je l’ priznao?’ i rekao: ‘Delji ga dok ne prizna!’ Leva ruka mi se potpuno nadula. Umirao sam od bolova. Onda mi je jedan od inspektora rekao: ‘Biraj, ili ćemo da te ubijemo i kažemo da si se ubio. ili ćeš da priznaš.’ Shvatio sam da mogu da me ubiju, i šta god da su mi rekli ja bih tada priznao. Potpisao sam da sam uzeo 3000 srebrnjaka i da sam ih prodao u Skoplju za 36.000 švajcarskih franaka. Tek onda su me zatvorili u ćeliju." Kadriu je sutradan vraćen kod istražnog sudije u Vladičin Han. Bale Dinić mu je, kaže, zapretio da nikako ne priča da su ga tukli a da, ako ga pitaju zašto hramlje i ima otečene ruke, kaže da je pao s traktora.

"Ja sam tako rekao. Osudili su me na šest meseci zatvora, uslovno na dve godine, a platio sam i kaznu od 17.000 dinara."

"Hoću da kažem", nastavlja Kadriu, "da ja znam zašto sam morao da potpišem lažno priznanje – da bi oni koji su tih 3000 srebrnjaka stavili u svoj džep mogli da kažu kako sam ih ja uzeo. Imao sam priliku da posetim sve kopače i utvrdim da je u dva ćupa bilo 75.000 srebrnjaka."

104

PROLAZNI TREZOR: U trezoru Niške banke izbrojano je, po rečima kustosa Gorana Mitrovića, 11.678 komada srebrnjaka. "Mi smo novac izmerili, klasifikovali i prema vladarima podelili", kaže Mitrović. Na pitanje da li je tačno da se u sefu Niške banke nalaze i novčići koji ne pripaduju "pribojskoj ostavi" Mitrović odgovara: "Osim što ima pijačnih i posrebrenih novčića, ima i dosta falsifikata koje su, moja je pretpostavka, lica koja su imala pristup srebrnjacima tokom suđenja menjala za vredne komade. Tako nisam primetio nijednu monetu retke emisije kovanog novca – denare rimskih vladara iz poslednje dekade II veka. U najnovijem popisu uočio sam komade za koje sa sigurnošću mogu da kažem da nisu iz pribojske ostave." Međutim, dok je novac ležao u sefu, ko je mogao da zameni novčiće i umesto vrednih stavi bezvredne, i to iz potpuno drugog perioda Rimske imperije, Mitrović nije želeo da komentariše.

Većina novčića je očišćena i u dobrom stanju, osim jedne kese od 1460 srebrnjaka sa patinom koji će morati na čišćenje i konzervatorsku obradu. Posle toga biće to jedinstvena zbirka, jedna od najvećih ostava u Srbiji. Može se samo pretpostavljati kakva bi kolekcija "pribojske ostave" bila da su od divljih kopača oduzeti svi nađeni srebrnjaci, kao i da deo nađenih srebrnjaka koji su šest godina proveli u sefu Niške banke nisu zamenjeni bezvrednim.

Goran Mitrović ističe da je u toku cele afere bilo slučajeva da su ljudi dolazili u muzej i interesovali se koliko vrede neki od novčića koji imaju. U ovom trenutku na jugu Srbije, po saznanjima vranjskog muzeja, divlji kopači i dalje traže ćupove. "Tokom ove nedelje obišao sam selo Kacure u vranjskoj opštini i sva tri tamošnja lokaliteta bila su prekopana."

105