MOJ EVROPSKI DEO SVETAPUTOPIS:

IZ ZRENJANINA, KROZ BLIU EVROPU

ZRENJANIN. MELENCE. NOVI BEEJ. ORLOVAT. PERLEZ. FARKADIN. SRPSKA CRNJA. TITEL. SUBOTICA. PALI. SOMBOR. EKA. CARSKA BARA. MOORIN. ABALJ. IDVOR. SAKULE. AZURNA OBALA. MONTE KARLO.MONAKO. GRAS. VANS. SIOT. OBANJ. NIM. MARSELJ. TULON. AVINJON. TARASKON. ARL. SEN POL D VANS. BRINJOL. ANTIB. PERPINJAN. POR VANDR. SERBER. KOLIJUR PRAG.PLZEN. KONOPUTE. MARIJENBAD. KARLOVE VARI. BRNO. TEPLICE. FARNTIKOVE LAZNE. SAN MARINO. RIMINI. VENECIJA. PIZA. SEGEDIN. DEBRECEN. IOFOK. PEUJ. MIKOLC. DIOER. EGER. TOKAJ. BE. BRATISLAVA. PIETANI. BARCELONA. MONSERAT. PORT BOU. PIRINEJI. PAMPLONA. FIGERAS. SEO DE URGEL. ANDORA LA VELJA. E BOOK. 2011. SVA PRAVA ZADRAVA AUTOR.

Ne putujem ba iskljuivo zbog uzbuenja koje donosi povratak, niti se upuujem u nepoznate gradove i predele samo zato to e svakolike senzacije doivljene na tim destinacija, slike, prizori, mirisi, susreti, objekti i ljudi, nekada, u seanjima, postati sloene i dosanjane i vieslojne uspomene, meutim, bez umornog zadovoljstva koje izaziva povratak, odnosno raskoi koje u seanjima izaziva pomisao na bora vak u tuini, putovanja bi za mene bila mnogo manje uzbudljiva i znaajna. Dakle, ne putujem samo da bi se seao ali na putovanja idem, nosei svu svoju mentalnu athivu, svestan da e me dograeni utisci najmanje jo jedanput ozariti. Ovo je put kroz delove Evrope u traganju za atropologijom ovog kontinenta.

Zrenjanin/ Prag (1)

POSLERATNI PUCANJ U SVETITELJA

Ova pria, kojom se dopisujemo, je iz Zrenjanina, ranijeg Petrovgrada, i pre toga, jedno 600 godina - Beekereka. Tu zapoinje fabula koja sticajem ukrtanja istorije i moje radoznalosti, dospeva i do Praga, grada koji je po, mnogo emu, jedno od najintrigantnijih mesta sveukupnog sveta. Argumenata za ovakvu tvrdnju, ovaj grad slovensko-germansko-jevrejske provinijencije, ima bezbroj. U slojevima arheologije, zidanja, miljenja i sveukupnog stvaranja. Ima ih barem isto onoliko koliko neko moe iznai kontraargumenata za drugaije tvrdnje. No, da se vratimo osnovnoj prii: negde 1944. kada se Petrovgrad tek spremao da postane Zrenjanin, jedan ruski vojnik, moda podnapit, moda boljevik, ili pak samo suvie mlad, puc njima iz majsera unitio je kip Jana Nepomuka, ekog svetitelja, koji se nalazio u apsidi na ula zu u Gradsku batu. Od tada je to mesto prazno. Fiziki. Kao nedostajui deo arhitekture. Ali, to

je decenijama rupa u mentalnoj geografiji grada. Koji je inae dosta ekumenistiki opredeljen. to su ratovi iz devedesetih donekle poremetili. Grada koji postoji jo od XIV veka, sa prvim imenom Bekerek, oko ije etimologije ni naunici ni stanovnici nisu do danas naisto. Zgrada, uz koju je smetena Gradska bata, centralno upravno mesto, upanija, podignuta je 1527., na mestu tvrave, da bi u velikom poaru iz 1807. izgorela. Dananja bekeraka upravna laa obnovljena je 1816. dok su dograivanja, doterivanja i ostala ulepavanja zavrena 1877. Negde u tih pedesetak godina valja i datirati posta vljanje Nepomukove figure u famoznu apsidu. Dugujemo vam sada priu o Janu Nepomuku (1330- 1393), ekom velikomueniku, koji je skoro 150 godina bio '' na mrtvoj strai '' na jednom od ulaza u upanijsku zgradu u Beke reku. Dakle, ovaj vikar oduvek i zauvek prestinog grada Praga, zaklet svetoj tajni, i savesti svo joj, odbio je da vladaru svome Vaclavu IV saopti ta mu je kraljica, ali ipak i ena kraljeva, na ispovesti priznala. U (ne)monom besu monika, Vaclav neposlunog vikara umori surovo dav ljenjem u Vltavi. Nepomuk je tako tajnu ispovesti poneo u grob. Sa Vaclavom, Pragom, kraljicom i Vltavom potom bi ta bi. Nepomuk, zbog svoje odano sti istini i veri, i verovatno jo nekim kanonskim stvarima koje nisu deo ove prie, kasnije bi proglaen svetiteljem. I irom Evrope, u decenijama koje su sledile, podigoe vernici crkve, spomenike i biste ovom velikomueniku. I Bekeraani, takoe, u onu pomenutu apsidu, stavie drveni kip Nepomukov. U apsidi, od 1944., nema vie Jana ( Johana, Ivana) Nepomuka . A valja ga vratiti. Ja se, meutim, reih da odem u Prag, i tamo da, sa Karlovog mosta, sve uivo, sa zaka njenjem od 600 godina, shvatim i doivim. Na nevieno! to mi verovatno ne verujete. I bili ste u pravu.

Zrenjanin (2)

BALKON KOJI SE DRI ZA VREME Rasprava na temu da li fizionomiju gradova prevashodno odreuju njihovi stanovnici, ili ih razliitim ine zgrade, trgovi, parkovi i mostovi, jeste privlana kulturoloka zabava. Ovog se puta, meutim, nedvosmisleno opredeljujem za priu o graevinama i njihovoj sudbinskoj povezanosti sa pulsiranjem urbane sredine u koju su posaene. Razmotavajui vremenski fiek u kome konkretna zidanica opstoji, otkriemo meutim da je pitanje iz uvodne reenice ovog teksta zapravo toliko relativno, da bez obzira sa koje mu strane prili, dolazimo do odgovora koji kae kako su stalni i opteprisutni samo prolaznost i stil. Govorim, zato, ovog puta o upanijskoj palati u Zrenjaninu, oslukujui kako u njoj, i oko nje, prolazi vreme. Vekovi. Epohe. Usput, dogaa se i stil! Stil i njegovo ironino odsustvo. Ali, neu danas o celini ove graevine, ve samo o balkonu koji gleda na trg. Balkon bekereke gradske kue pamti mnoga zbivanja dole na trgu ispod njega. U takve dogaaje svakako ne ubrajamo nedeljna snatrenja velikih upana i porodica im. Taj deo memorije ovog balkona kao da je, trenutno, u stanju amnezije. Ukoliko uopte u toj riznici vremena uopte i

postoje delii pravatnosti. Koji su sigurno sasvim banalni. Re je, ovog put, o mnogo ozbiljnijim prigodama, o pogledima koje istorija varoi pamti. Prvobitno belei, a potom zabo ravlja jer su neki dogaaji, navodno, postali tua istorija. Tua istorija unutar jednog grad skog polisa!? ta e neka potonja generacija govoriti o ovim dananjim istinama - samo bogovi znaju. Tako je, uostalom, sa istorijom i bogovima! (Dok ispisujem ovu reenicu vidim kako mi u svesti raste neverica: da li je prava istorija samo ona koja belei, uglavnom simulirane ili indukovane masovne aktivnosti?). Ipak, iz vie takvih javnih gradskih zbivanja, sa ovog balkona provociranih, za ovu priliku izdvajam tri karakteristina. Prvi datira iz 1848, kada su upanijske vlasti sa ovog balkona vrile smotru jedinica koje su ile da ugue bunu. Maarsku bunu u jezgru Austrougarske. Ako znamo da je ta pobuna u poetku imala antifeudalni i socijalni karakter, dok je sam kraj tuan, usko nacionalan, ali istorijski neminovan, ovaj pogled sa balkona nije najslavniji, za bekereke asnike. I puk naravno, ali rekli smo ve da zgrade, same po sebi, nisu za to krive. Ostala je, ipak, pesma "Seva munja, bie buna". I senka velikog upana kako otpozdravlja budue "antirevolucionarne snage." Dole husari, gore svita, a istorija jo neopredeljena. O narodu, ovog puta, ne emo.Bekerekom. Srpskom, maarskom, nemakom. Grad nam se u tom momentu zove Veliki Bekerek. Ne rekoh, na trgu je komandant i grof Ki Erne, u vrtglogu prevrtljive istorije koju piu pobedni., Koje tek oekuje veliki poraz. Unutar austrougarskog kazana. Sa istog balkona, dodue pokrivenog i doteranog, 1918. godine oslobodilac Bekereka brigadir Risti obratio se oduevljenoj masi. Objasnio im je da su sada slobodni, to su oni uostalom ve i znali, jer su prethodnih dana malo na tome poradili, ali nije im smetalo da to i zvanino uju. Dole ga je ekalo 150 konjanika i 200 okienih kola. I narod. Muzika je svirala srpsku himnu. Austrougari, iz pret hodne balkoneskne storije, ustuknuli su u prolost. Poinjalo je novo vreme. Neprovidno i puno rovitog optimizma. Balkon upanijski je, da ponovimo, za tu pri liku bio stilski uoblien. Na njemu i Slavko upanski, u ime naroda. I on je govorio. Grad je zatim postao Petrovgrad. O tome svedoi i spomen ploa. Koja je sa Balkona, mnogo godina kasnije, premetena u hol. Dok je u prolost, iz savremene pameti, poteklo i pitanje: ko je koga i od koga tom prilikom oslobodio? I tako kroz istoriju ovog balkona na gradskoj kui, koji kao da je slavniji od zgrade kojoj pripada, stiemo do 1952. godine. 11. maja te godine, otkrivajui spomenik arku Zrenjaninu, Josip Broz Tito se obratio Zrenjanincima. Bilo je mno go sveta, postoje i fotografije: dogodilo se. Dravni neprijatelji nisu prisustovali, bilu su konfiskovani. Kao kulaci. Imovinski i mentalni. Takozvani ibeovci su, za svaki sluaj, prigodno i privremeno pritvoreni. Ispod balkona, meutim, mnogo proletera. Grad nam zove Zrenjanin, iako smo mnogo docnije probali da mu vra timo jedno od prethodnih imena. Promene su dobre, poznato je, pogotovo ako se njima nita ne menja. Narod ispod balkona bio je te 1952. delimino partizanski. Nije se polazilo u rat, a i osloboenje je ve bilo davno obavljeno. A Tito, kao Josip Broz. Vet, pomalo rasejan. Dovoljno harizmatian. Tog je dana maral otkrio i spomenik arku Zrenjaninu. Koji je kasnije sklonjen. Jer dotinom je dovo ljno to to se grad i dalje zove po njegovom prezimenu! Gledajui sa ovog balkona danas, kao da ujem um prolaznosti. I ne oseam se ba najkomotnije. Duva sa svih strana istorija. Dan hladan, sunan, subotnji. upanija i dalje usidrena

sred varoi bekereke. Godine su ve sa one strane milenijuma. Barokna palata, kako bi opet rekle moje kolege novinari, dobro se dri. Malo unutranje trulei, kia tu i tamo. A mirisi epohe su i onako stvar ukusa. A dole na trgu: pano sa fotografijama: Pozdrav iz Zrenjanina. Mlada slikarka Gabri jela Parigoz, sa mladalakom ironijom, kao to je to nekad u pesmi uradio Milan Nenadi, predstavila neke varoke, ne samo vizuelne, paradokse: spomenici kojih ima a zapravo ih nema, most na suvom, praznina u apsidi Johana Nepomuka. U duhu svog vremena, slikarka je ''rupe u smislu'' popunila betmenom i supermenom. Trg ivi neki ivot. A balkon je, hvala na pitanju... Oktobar 2005. P.S. U meuvremenu je Milan Nenadi otiao u Novi Sad a Betmen konano ustupio uzurpirano mesto u apsidi legalnom Ivanu ( Janu)Nepomuku. Dok prolazim Trgom pitam se da li se Balkon zaeleo istorije. Ili mu je dovoljan alternativni iskoen pogled na Mali most i Reformistiku crkvu u kojoj spavaju orgulje. Posthumni dar jevrejske Sinagoge koju su faisti sruili 1941. Nad realistiko oko Gabrijele Parigroz krstari Facebook-om. Zrenjanin ovog februara, meutim, pod snegom izgleda sasvim umiveno. Daleko od svake buke. Ali i rizika.

POGLED SA ZUPANIJSKOG BALKONA:

BEKEREKI KRUG KREDOM 1 Jednom prilikom, kada sam radio dokumentarni televizijski zapis o upanijskoj zgradi bekerekoj, pamtim bilo je sunano ali vetrovito vreme, proboravio sam dvadesetak minuta na optinskom Balkonu. Tog puta nisam gledao ka Malom mos tu, iako je taj iskoeni pogled metaforiki uzbudljiviji, ve sam se posvetio opservaciji Trga sa spomenicima koji se menjaju. Koji je bio prazan. Sa izraenim odsustvom trenutnog smisla ali ispunjen asocijacijama, aluzijama I seanjima. Mojim. Jer se sva zvanina misaonost gradskog centra u nedeljnom meuvremenu razvejala pod pretnjom rue vetrova koju je indukovao Vodotoranj. Meutim, bio sam nesvestan dragocenosti tog trenutka: ja na mestu odakle se obino posmatra lokalna istorija! Trebalo je da se oseam kao Herodot dok gleda na Helespont! Ipak, bio sam nekako onerasploen prizorom provincijalne sudbine svih nas !? Koja se skrivala iz gomile prostora u kome nije bilo vremena. Olienoj u nadrealnoj praznini provincijalnog grada nedeljom u dva sata popodne. Ali tog se momenta setih se jedne davne pesme Milana Nenadia. I bi mi od nje u prvi mah gore. Potom bolje. Ali, i jedno i drugo je raspoloenje je bilo bez pravog razloga. Posle lekovitog sarkazma koji je strujao iz njegovih stihova: Skuptina i Hotel. Pota i kafe Teatar/

etiri jame u strogom centru gradskom /Stvoritelj da si lino, i nebeski da si vratar/ ne moe proi, sinak, a ne biti pod paskom/. Ova urbana geografija unutar Nenadieve ironije, u koju sam imao skoro direktan uvid, uanen na herojinom Balkonu, prijala mi je zbog lakoe autsajderskog definisanja toponima urbanih centara moi mog rodnog grada. Imao sam utisak da sam i sam lino, iako posredno, tok trenutka nekako nadmoan nad tim simbolima oficijelnog. Ipak, i u prvom mi je itanju ovog pamfleta re jama bila prejaka za oznaavanje pojmova koji su zauzimali prostore u imenovanim kuama na Trgu. Jama sam itao kao jazbina, rupa, praznina, nita... I ne bi mi pravo. Idem u seanju tragom bive Nenadieve sarkazme. I moje sentimentom izme njene optike. Od upanijske zgrade, nadesno do Muzeja i Sudske palate, koja iz tog ugla vie postoji nego to se vidi, iza Malog mosta, preko Pozorita i Hotela ''Vojvodina'' gde trg zaranja u sam poetak Gimnazijske ulice. "Gimnazije" radi, umni vid je godinama preskakao Vodotoranj, iako su se najbolji nai vetrovi u njegovom parteru sabirali. Prekoraim Glavnu ulicu, koja je nekada bila daskom poploana, okrz ne mi seanje ''sanduaru'' u kojoj je bio trgovaki "Tekstil", samo zbog slikara Vanjeka koga ve davno nema, Mandia koji je u Novom Sadu, i Radie Lucia koji sad u njemu stoluje, u svom ateljeu. Pozdravi mi se um sa usamljenom i zabrinutom Bukovevom palatom, pa se preko Biblioteke i Katolike crkve, koja je lepa i u vazduhu korespondira sa pravoslavnim hramovima u Svetosavskoj ulici, odnosno Gradnulici. Da bi se onda ona, vizuelizovana moja misao sa poetka, iznova susrela sa skuptinskim monumentom. Ako je po vienom suditi, uvaeni pesnik Nenadi nije u pravu: ovaj zrenjaninski trg danas deluje sasvim civilizovano. Vreme iz devedesetih, ve prolog veka, svo jim psiho-patolokim drutvenim kontekstom, najverovatniji je povod njegove invek tive. Iako grad vie ine ljudi... Kojih nema ba na Trgu i Glavnoj ulici ,u danima u nedelji i satima dana, kad su neophodni. Da grad makar deluje kao da je iv.

ZRENJANIN (4)

KO NAM TO BRIE BEKEREKI KRUG KREDOM

etnju nastavljam u parteru. Balkon upanijski, je ionako sagraen za ugledne ljude. Ja sam vie voleo balkon u bivem bioskopu Balkan. Odakle sam gledao svojevremeno film Enapurski tigar. Koji se davao u vremenu kada su se prvi meugradski nai autobusi zaustavljali kod Pote. Odakle je polazio i jedini gradski Londonac, ouvani dabledeker. Ko zna kako osuen na Banat i Zrenjanin. Otiao bih i do Kafe-Teatar, doskora jedine nae prave gradske knjiare i novog izdavaa, ali me strah da me ne vide pijuni mog izdavaa Agore ija je knjiara je naalost izvan ove gradske zone. Iz prie izostavljam bivi "Mekdonalds", tu taku naeg posustajanja za modernim vremenima. Ipak sledim Nenadia koji kae: ''Svaka je od tih kula pogubna pukotina'', pa da bih, ne samo korigovao poetskog majstora, ve ga nastavio linim kljuem: i ostale pomenute graevine iz ovog mog nostalginog itinerera, sinkope su u vremenu, jer kroz njih mirie jedina naa venost. I neka mi oproste graditelji, sve me ove zidanice vie seaju na ljude koje poznajem, koje sam znao i one koje nisam ni video. U bareljefu ovog grada na dnu Ravnice, njihova je voluminoznost i slikovitost, s jednim izuzetkom, koji se ve sam objasnio, nezaobilazna i deo naeg kolektivnog pamenja, ako ga imamo. Meutim, uivanje mi pomalo kvari svest o tome da su sve te nae dine palate ipak i

samo replike, makete, minijature bekih I petanskih originala. Ali, u ovo vee, u februaru 2011. njihovi bivi stanovnici kao da ba mene pohode. Dok ja razmiljam o originalima i falsifikatima... I opet dolazim od zgrade gde vlast ve vekovima stanuje: Brigadir Risti, u novembru 1918. sa balkona upanijskog posmatra paradu oslobodilake armije. Premda je i to oslobaanje za neke ve upitno. Pedesetih godina naeg veka sa istog balkona Josip Broz govori Zrenjanincima. O ijim govorima ne bih. U tu zgradu, sa zatvorom nekadanjim, smetenim u Bati, nisu ni Joakim Vuji a ni Todor Manojlovi zalazili. Veliki fotograf Itvan Oldal verovatno jeste, da ovekovei gospodu velikoupane, ene i decu im. Ljubavnice nisu bile deo tih porodinih fotografija. Na trg, sa koga su nestajali spomenici, iz zgrade sadanjeg Muzeja, gledao je u budue dane Vasilije Popovi, slaui u sebi priu o utoj kocki koja je od upa nije vodila ka eljeznikoj stanici, pamtei svoje trajne "fascinacije" i pretvarajui se u Pavla Ugrinova. U Pozoritu, tom magacinu itnom, rtvovanom u slavu Talije, Toa Jovanovi, talentovan i lep, glumi i zavodi. Jovan Risti - Bekereanin svog "Bontoniranog iftu" izigrava, a Milan Tuto rov ivi drame i '' pukotine raja'' u kojima se prepozna jemo. I Damjanoviev Nikoletina Bursa je tu dugo stanovao. U hotelu, nema vie ni one sale, ni stola u uglu, gde je Todo, nenametljivo, svoj serkl evropejski drao. Tamo su Ain i Rein, Despotov i um, i mlaahni ajti nac, i Div Martinov i Vukoti, bez overenog semestra, polagali svoje planetarane univerzitete. Iz Gimnazije, Ivan Lerik, direktor mnogih decenija i generacija, kao da kree ka svojoj kui na begejskoj obali, ili moda do Pozorinog kluba. Ili ka Malom mostu gde e u ve proloj budunosti skonati. Bukoveva palata se ubrzano kruni, i eka da se u nju usele neki koji se bave poslovima iji se sati ne mere samo novcem. Iz ulice iza nje, Pupinove, dolazi ika Sima Cuci, soc-realistiki pisac za decu i veliki oponent Manojloviev. Ali, ima u ovom gradu, njegovom pamenju pogotovo, mesta za obojicu. Zapravo, mesta mnogo vie ima u zaboravu. Nebom, nad krugom ispisanim kredom, koju neko obno brie, anelima diriguje Slobodan Bursa, u nadi da ovaj trg ipak nije samo "oma oko vrata". Kako burevesniki pie Milan Nenadi. Razmiljam, nespokojan, tik pred san, ko li u toj Nenadievoj pesmi, kao Veliki Inkviziror, sav taj bekereki krug kredom nadzire? Ipak, moj ga dobri duh Arijel, ili je to sad ve Kolumbina, iza neke maske Harlekina sakrivena, blagou ga zavodi. Meni ostaje samo da proapem: Princess, la vie est une mascarade!

u ataru Melenaca

BONJAKOVA VETRENJAA Kada iz Melenaca krenete ka Baaidu, u pravcu Kikinde, pod uslovom da znate zato ste krenuli u tom pravcu, premda vam je dovoljna svest o tome da je Duan Vasiljev u tom gradu pevao jo posle Prvog svetskog rata, ak i ako neete, suoiete se sa jednom od dve preostale vetrenjae u Vojvodini. U ravnici kojom svakojaki vetrovi duvaju. Pa i oni koji bi u drugaijim zemljama mogli biti od jo korisniji. Oni vihori to krila na ovim graevinama pokreu. Naravno, kada krila postoje. Na ovoj melenakoj Vetrenjai taj funkcionalni detalj ve due vremenedo staje. Odneo ga nemar, vreme, modernizacija. Otila su krila sa vetrom. Ne osed lavi ga. A mesto idealno. Vetrometno. Duva i pue, svakodnevno. I danas se u trenu setim muka koje nam je zadalo njegovo, mislim na banatski vetar, stalno hujanje dok smo pokuavali da snimimo knjievnika Milutina . Pavlova i njegove uspomene na ove atare u iroj okolini Zrenjanina. Da ih za televiziju zabeleimo. Milutin, pisac koji je deo ivota i glumio, izistinski, na pozorinim

daskama. Profesionalno. Pavlov . dobri stari momak iz Kikinde, koji Razaznaje tornjeve, davni mla di koji je Miloradu Milenkoviu, sa nadimkom um, pesniku i erotiaru, Radivoju ajtincu, esejisti, prozaisti i pesniku, poreklom iz Melenaca, sela koje je vee od desetina naih varoica, i svetskih dravica, znano i po narodnim herojima ali pre svega po Vujici Reinu Tuciu, nadrealisti kome je jedina mana to nije iz Pariza, dakle nama jer sam i ja bio prisutan, bez Tucia, u selu Budisava, pored Kaa, negde u zimu 1975. demonstrirao kako se srbijanski evapii, po vojvoanskom recepisu zgotovljeni, ivi jedu kao tartar biftek. I dok u mojoj uspomeni Milutin . Pavlov, a nas je lirske mladce tadanje, to . u njegovom imenu, veoma intrigiralo, pred televiziskim kamerama, sa tonskim snimateljem, bee li to tanjo, pokuava da podvali vetru koji, navikao na vetre njau. Navikao pa nee da uvai injenicu da je ona, inae jo iz pristojinih, kao to je i ovaj svet banatski, davnina, podignuta 1891. sticaj nehata ostala bez ruku. Jer, njoj su krila ruke, kao to joj je kamen, slian onom vodeniarskom, srce. Ipak, zbuni glumac Milutin vetar, na mah, taman dovoljno da ispripoveda jednu anegdotu iz mladosti. Naravno sa ljubavnom tematikom. Ispred Vetrenjae, zvana Bonjakove, po vlasniku davnom, dedi ili pradedi uitelja Bonjaka iz Zre njanina. Taj Bonjak, ovaj dananji, zaljubljenik je u uspomene koje je Banat ra sejao po istoriji. Pa ih notira i tamburom javnost izdaje. No da se vratim melenakoj vetrenjai. ito to je, i kukuruz, mlela. Stoji, dakle, ona na izlazu iz sela, usamljena. Iako to ba i nije tano. Mislim, danas, u ova postmoderna vremena. Nije vie sama. Ali jeste usamljena. Jer, oko nje su - silos, veliki, i mlekara je tu. Zalivni sistem, na drugoj strani druma koji vodi kroz Ilje, ono polje iz pesme ajtineve u kojoj se umi vraaju pragovi, kao da je poasni vod tom obezruenom monumentu poljoprivredne arhitekture. Pomislim ba tako skoro svaki put kad, sa ili bez zastajanja kraj nje, navrnem na ovu, pomalo jakievki neveselu ravniarsku stranu. ak mi zalii katkad na kablovsku veza sa nekim banatskim vitezom iz svakojakih La Mani. Gleda tako Bonjakova vetrenjaa, suvaa tako rei, direktno u lepu prolost izmatanih antijunaka. Prokleto ili sreno zanemela. Vetrovi je vie ne obavetavaju o zbivanjima na ovom delu planete. Ipak je sama: mlin i mlekara su moderni, samo je ona u ovom ataru retrogradno otmena. Ovih krilatih divova je, po popisu iz 1885. godine, bilo u Backoj i Banatu ak 280. Sad samo prvi broj preostao. Dva diva u ivotu! uruani se hvale kako je njihova vetrenjaa lepa. Melenaka je ipak jedinstvena: nema krila. Nika bez krila. Na putu Melence - Kikinda. Duboko u vazduhu i ravnici. Uvuena u sebe. Tiha. Zavirio sam, pre koji mesec dana, u njen mrak. Gust, ali suv. Bee i magla. Gugutke uzletele. Upale direktno u nebo. eka ova vetrenjaa, zavejana otko sima Banata, ivopisca melenakog Radiu Lucia, da je namala. Nije da nema poverenja u digitialnu fotografiju, ali nekako joj ulje milije. Nika bez krila. U pobedi koju sigurnost poraza uva.

Melenci (1)

SELO KOJE JE RAZLIITO

Sa slikom slomljene Vetrenjae Bonjakove u oku i dui, idem koju stotinu metara unazad. U Melence. Mesto koje se oduvek razlikovalo. Za Melenane su po okolnim selima obino govorili - da su '' filozofi''. Pa onda dodaju mnogo filozofiraju i polititiziraju. Pa dodaju - a ipak ''tegle dasku''. Ne bili ih malo prizemljili. to samo dokazuje da stanovnici ovog velikog bana tskog mesta ne spadaju u neupadljive komije. Jedno je sigurno - Melenci su selo koje ni kada nije pristajalo da bude obino i tipino. Odvajkada bundije, uvek su bili ispred rude pa makar na svoju tetu. Jo od nastanka sela, u prvoj polovini 18. veka, ovi razvojaeni graniari opredelili su se za ivot uprkos vladajuih struje i ideologija. Pridoli u najveem broju iz mesta Peke, ali i iz drugih mesta - Semlaka, Nadlaka, ajtina, Keveria, Orovilja ( danas su to sela u Rumuniji), ve u drugoj polovini osamaestog veka 115 melenakih porodica se opredeljuje za Vojnu granicu na Dunavu. I iseljava u Sakule, Idvor, Sefkerin, Perlez i dr. Nisu eleli da postanu kmetovi. I kasnije su pokretali bune ili uestovali u njima. Kada je bilo opasno biti komunista, sa Kumananima su se takmiili ko je dostojniji naziva ''mala Moskva''. U Drugom svetskom ratu su ginuli u dospe vali u logore. Jedno vreme kao da su, dok je trajao sociolizam, bili su malo u nedoumici koja je

strana dostojna njihove montenjarske tradicije. Imali su tada i ''nesporazuma'' sa svojim zem ljakom avangardnim pesnikom Vujicom Tuciem i njegovom pesmom ''Prostak u noi''. Ovaj ironini nadrealista kao da im je, njima koji su ginuli zbog komunizma, prerano postavio pitanja na koja ni cela biva Jugoslavija, dvadesetak godina kasnije, nee umeti da da prave odgovore. No stanovnici ovog naselja, koje je dobilo ime prema ve postojee, dakle zateenom toponimu pustari Melence, koja se prvi put pominje na karti Banata iz 1723-25. godine, danas mnogo oputenije doivljavaju u modernu umetnost svojih zemljaka slikara Radie Lucia i knjievnika (postmoderniste) Radivoja ajtinca. Premda im umetnosti, u obilju prozainijih ivotnih problema, nije ba mnogo vana. Daska iz poalice o Melenanima, klupa ispred kue, na kojoj se guvaju seljacii u krzne nim gunjevima, davno nije u upotrebi, iako ovce i dalje slue za ianje, kao i za spravljanje uvenog paprika koji se kuva naroito oko Duhova. Kuvanje obanskog Paprikaa od pre nekog vremena ima internacionalni karakter - iri gurmana degustira iz 40 razliitih tanjira da bi odredio Svetskog Prvaka. Za vreme Crkvene slave (Duhova) organizuje se zapaena fijakerijada i konjske trke na kojima je skoro sve kao u na onima u Egleskoj, nazvanih po lordu Derbyju, koji ih je osnovao 1780. godine. Putujui filozof i peripatetini pesnik Raa Popov, iz Mokrina, est je gost ovih pukih svetkovina. Teko je I zamisliti ta biva kad se njegov nekonvencionalni um ''priklju i'' na melenaku domiljatost. Jednosmerni ljudi bolje da te njegove burgije ni ne sluaju. Mogu da pomisle da je smak sveta vrlo blizu Dok sa mojim domainom Slobodanom Kiom, producentom televizijskim, etam i foto grafiem selo, Bibieva palata, njene ruevine zapravo, nikako mi nee u objektiv. Prolost bi lepe da se pamti. Barem onakva kada je i ovde bilo plemstva. I Bonjakova vetrenjaa eka nova krila. Kroz Melence 2006. u jesen, tutnje kamioni. Za Kikindu i dalje. Selo ko gradi veliko, od reke dosta udaljeno. Do Tise ima 12 kilometara. Kanal Dunav-Tisa, koji im je blizu, kao i skoro svi u Vojvodini, pomalo uruen. Skoro nestao u banatskom korovu. Ipak, ovo mesto u kome je inat skoro zanat, sa najviom takom koja se zove Debela Umka, koja se ispela do 86m, nadovezuje se Rusandom. Iz svemira obeleenom takom gde Panonsko more u blatnom jezeru dokazuje dugotrajnost svoje moi.

Melenci (2)

U BLATU KOJE IMA ISCELITELJSKU MO: RUSANDA

Ovo jezero koje za letnjih sua i vrelina ume potpuno da presahne, da ispuca tako da je biciklistima teko da preu njegovim dnom. Jednom sam prilikom, ali bee to u suvu, bezsnenu zimu, ba video velosipediste i konjanike kako jezde ovim metaforikim podnojem Panonskog mora. Naliila je ta slika na nadrealne filmove Sergeja Paradanova. Ali bila mi je sasvim logina ta slikovna kompozicija jer ta ta se i moe oekivati od dna isceliteljskog kazana koji krije u sebi lekove protiv svakojakih boletina i mehanikih povreda. Nedostajala je samo voda, u koju iz tla stiu minerali, dok je iz nebesa, prekom meteorskom potom, nekim kosmos-expresom, jo davno prispeo arobni prah, koji se energijom munje stopio u magiju. Voda koja iapak uvek stigne u ovaj procep ravnice po biohemijskoj sadrini (sumporne kiseline, natrijuma, natrijum sulfata, natrijum karbonata, soli magnezijuma i kalcijuma) i lekovitosti ravna je Marijenbadu i Fratiekovim laznama. Samo su oni imali vie sree u ivotu. alu na stranu, banja Rusanda kraj Melenaca, svakako je deo elitnih evropskih

leilita na bazi blata i njegovih mineralnih i (radio)aktivnih suspstanci. Jeste njihov rang po snazi sopstvene magije. Po glamuru, kvalitetu usluga, svakojakoj entertaiment ponudi, ekskluzivitetu naalost nije im ni blizu. Dok ovog oktobra, u produenom trajanju miholjskog leta, etam dosta rustinom, to moe da znai i nepristupanom, obalom Rusande, zeleno-uta voda, podseti me na Balaton. Blatno more i blatno jezero. Ono u Maarskoj je vee, ovo u Banatu lekovitije. Kau geografi da je jezero Rusanda, pored Okanja-Mutljaa i Ostrova, nastala u meandrima davnog Tisinog kolebanja u ovim krajem. Moda su i u pravu. Ali delimino. Mora biti da je ovde Panonsko more, dok je oticalo, umealo prste. Veza, pa makar i mistina, kao u prii Sae Bjelogrlia o Carskoj bari, izmeu Rusandine lekovitosti i praistorijske kataklizme u kojoj ovdanje more nestaje kroz erdap, mora makar u mikronima postojati!? Banja, kao ideja i organizacija, postoji vie od 130 godina, a jezero sa svojim dragocenim blatom, sa Tisom i bez nje, ko zna od kada. Najranija zapaanja o blagotvornosti i lekovitom dejstvu mulja i vode iz jezera Rusanda datiraju jo iz 19. veka. Prve sauvane analize uraene su 1866. godine u Beu, kada je i osnovano akcionarsko drutvo za preureenje melenakog jezera u kupalite. Punih deset godina ekipa strunjaka carske Beke akademije "Josif" ispitivala su ovo blato i vodu. I dala ''zeleno svetlo'' svojoj oboleloj, i dokonoj, eliti da moe da se zaputi ovde na periferiju Austrougarske. Da pokua da pobolja ivot. Sa malim zaostatkom u odnosu na evro pske mondenske banje. U plitke i isceliteljske vode Rusande. Banje okruene borovom i lipovom umom. Koje ravniarsku pripeku ine snoljivom. Sa muzikom koja je svirala u smiraj dana koji su proticali u leenju, etnji ili lakoj dosadi. Od 20. maja 1867. kada je leilite pod dananjim imenom poelo da radi, kao zaduzbina Josifa i Ane Klaric bolnom srpskom ovetvu, miii, kosti i nervi Banaana i inih, lake pronalaze lek. Jo iz davnih dana, stanovnici Kumana, oblinjeg sela koje je veiti rival Melenaca, tek da neto divane, vele ''da su Melenci ba takvi, da je banja ba takva, kao to se pria, al' imaju kom ije jednu falinka - od njine eleznike tacije, pa do banje ima da se ide i ide! Tri i po kilo metara, a od fijakeriste ni traga''. U dananje vreme kad eljeznica vie nije najvanija, to vie i nije neka velika mana. Nali bi Kumanani i sada neku manu Melenanima i njihovom trudu oko Banje, a naroito turizma. I nije da ih nema. Ali, banja je banja! Jer ima i u komadu neba to zaklapa predeo iznad melenake Rusande svetlosti koja lei i posveuje. Ne kao religija ve metafizika. Dno Panonskog mora, koje samo jo zaumno postoji kao praslika koju ovek pamti vanistorijskom nesanicom, ipak zrai sumporom koji razgoni demone. Tera avole iz ljudskog bia. Kao to ogledalo izubezumljuje neastivog. U ovim jesenjim danima, dok piem ovaj insert Panonije, Rusanda je prepuna onih kojima pomo treba. Da iskorene bol i bolest. Ali, u dananje vreme je, utisak je, banja prerasla Melence. Nadam se ne i Melenane. Imaju oni, verujem, sasvim dovoljno mentalnih kapaciteta. Da ne izgube korak sa napretkom koji Banja zahteva. Modernizacijom i zahtevima vremena. Jo samo da se Zrenjaninci, i drava uopte, vie i smislenije angauju. Ne bi se tada Rusanda postidela ni svih karlsbada i marijenbada.

Srpska Crnja (1)

URA, OD CRNJE DO SUMRAKOVCA Srpska Crnja je, ak u vremenu dok je bila deo austrougarske imperije, vavek postojala kao zagranina, usamljena, crna taka iznutra ozarene usamljenosti. Kao postojbina paradoksa. Najvie zbog raskono obdarenog slikara i pesnika ure Jak ia. Lino i porodino nesrenog boema, socijalnog i politikog stradalnika, roman tiarskog poete koga Evropa devetnaestog veka naalost nije na vreme upoznala. Da ga slavi i Bajronu stavlja uz rame. ura je na svom putu i stranputu od grede crnjanske, geomorfoloke injenice koja ovo naselje uva vekovima od mo vara i poplava, ali ne i od hude sudbine koja i genije usporava, pa do zadnje pote koja se imenuje kao Sumrakovac Te, ne i poslednje stanice njegove sudbine. Djura je, tu i tamo zavirio u srednjoevropske osmatranice, Be, Temivar, Minhen, Segedin, ali bez obzira na sav rodoljubivi poar u stihovima, i plamen na slikama, ovaj je Banaanin, uveden u matinu knjigu kao Georgije, roen 27. jula 1832. godine u Srpskoj Crnji, imao je sudbu putnika od nemila do nedraga. Ugledni paroh Dionisije Jaksi i njegova supruga Hristina dobili su sina prvenca Georgija - uru, a srpska knjievnost i slikarstvo jednog od najznacajnijih stva

ralaca. Kua pesnikovog oca, zapravo ta zaljuljana geometrija krova i temelja. i danas je nedaleko od, za svoje vreme, raskone barokne crkve podignute 1788. godine. Kao poreenje i podsetnik. Na svarno i mogue. U toj je crkvi i danas osamnaest ikona na ikonostasu, na pevnicama i tronovima iz 1853. Ikone su rad su urin. Iako pripadaju njegovim ranim radovima, u kojima je osetna tendencija da se postigne slinost sa ikonama Konstantina Danila, crnjanske ikone znacajne su medju relativno malobrojnim Jaksievim delima iz oblasti crkvenog slikarstva. Crnjanin Jaki, u dui i do sri militarac i bundija koji je ratovao sa andarima i lihvarima, piem i kartama, lako i beznadeno se opredelio da umesto imunog ivopisca vek provede kao hudi pesnik koji svoju Crnju menja za mesto izuzetno metaforinog imena - Sumrakovac. Tamo gde Srbija noi i jedva ustaje. Crnja, danas i jue, sutra je jo daleko. Isto daleko kao i onda. Daleko od svega. Provincija kojoj teina umetnike i ratnike prolosti ipak ne doputa da bude palanka. Prolazio sam kroz nju ka Temivaru, svraao i na par sati ostajao na Liparskim veerima, u drutvu poiveg i blaenog Vlade Milankova. I sluao njenu impoznatnu istoriju: velika bitka izmedju hrianske, carske vojske, koju je predvodio knez Fridrih Avgust, i turske sile na elu sa sulta nom Mustafom, odigrala se 26.08.1696. godine u blizini Crnje, u delu atara koji se danas zovu Sele i Endre, na reci Begej, koji je u to vreme tuda proticao. Srpske ete predvodio je Jovan Monastirlija. Carski vojnici i graniari (militari), koji su uestvovali u borbama protiv Turaka kod Slan kamena (1691), Srpske Crnje (1696) i Sente (1697), naselili su se 1698. godine u Crnji. Tada je naseljeno 13 porodinih zadruga Srba i Crnogoraca. Mnoge crnjanske porodice vode poreklo od ovih graniara (militara), koji su proteravi Turke, dosli na crnjansku gredu. Dakle opet greda i naslee koje uri daje genetsku snagu da ivot preivi kao hod po minskom polju. Crnja je danas, u zavisnosti od godinjeg doba, sumorna varoica, pranjavo selo, presto nica lirskog Univerzuma, za vreme Liparskih veeri, ili ozelenjeno mestace koje bi stenjalo pod teretom umetnosti kad bi se jednovremeno svih svojih slavnih hudoestvenika podsetilo. U podsvesti, moda, Crnja, ta Srpska, pamti da su neki njeni itelji, tamo nekad, svom uri koji je pokuavao da zadovolji naruioce, trudeci se da oponaa Danilov ikonopis, govorili su ostraeni pravoslavci da je to nazarensko-katoliki nain, ikonu Bogorodice s Hristom "na tri mesta rasporili". ini se da nisu sebi to zaboravili. Jer je crno, tamo na kraju naeg zajed nikog seanja, ipak prozranije. O emu svedoi moj poznanik, Crnjanin sadanji, slikar Branislav Mii, slikar moderne sakralnosti, koji uspeno testira novu toleranciju svojih metana. Koji su danas, po njegovim slikama sudei, mnogo tolerantniji i blagonaklonjeniji prema modernim umetnicima. I komijama svojim druge vere.

Srpska Crnja (2)

LIPARSKE VEERI KROZ KOJE GRANICA PROTIE

Srpska Crnja je pogranino mesto iza koga je ne tako davno zapoinjao Istoni lager. Svet iza onog to se zvala Gvozdena zavesa. Sovjetska zona uticaja! Ipak, i onda i sad, podle granice prvo nailazi ombolja, gradi koji kao da se svojim sredinim trgom vrti u krug. Koje se i vama namee kao dilema: da li ii dalje ili se vratiti, u Vatin. U vreme urino, vek i neto ranije, avantura je poinjala svuda naokolo, oko Crnje, iako je i sama varoica nudila podosta ivotnih (ne)mogunosti. Logikom apsurda, ipak, svi Crnjani koji su uspeli da iskorae, uinili su to po diktatu inata. Danas bi tako neto, napraviti neoekivan i velik iskorak, teko bilo izvesti iako Evropa zapoinje posle kojih dvadesetak kilometara. Koji su izmeu Crnje i Zombolje. Tamo je Evropa do koje put, onaj temivarski, ljubomorno uva nemetaforiku, istu onu, fiziku,

rupu u asfaltu na koju sam naleteo pre dvadesetak godina. Paradoks nalik onom koji saoptava da je spomenik uri Jakiu, delo Crnjanina Aleksandra Zarina, postavljen na posta ment prethodnog monumenta, na kome je samo dve godine (1939-1941), stajalo bronzano poprsje kralja Aleksandra Karaorevia. I zaista, kroz ovo mesto, danas zanemareno i duhom i materijom, protie granica svesti i nesvesti, talenta i prosenosti. Kao i reka Begej koja se, postavi kanal udaljila par kilometara od sebe same. Ali, ta struja, zagranina, graniarska, militarska, ve se vekovima pretae u umetniku srmu. Postoji pramen darovitosti koji iz sokaka blatnjavih, u veitoj jeseni panonije kojom magle i sipnje promiu, isijavaju knjievnu i likovnu emergiji. U izmaglici liparskih seansi u spomen uri ustanovljenih, dok provincija, koja na kraj sveta podsea, ve drema, dok slavodobitnik ita svoje nagraene psalme, misao mi na Milutina, Miletu Jakia, Momila Milankova, Aleksandra Zarina, Dragu Gavrilovi, Vojislava Kuzmanovia, velikane crnjanske, odluta. Sedeo sam sa Vladom Milankovim koji je nesebino svoje talente priloio da njih Crnjanima u svesti sauva: Momila Milankova, prekretnog pripovedaa posleratne srpske knjievnosti, Dragu Gavrilovic koja je, verovatno, prvu zena u srpskoj knjizevnosti koja pie romane, Vojislava Kuzmanovia koji je u Zagrebu stekao knjievnu slavu, znaajnog vajara Aleksandra Zarina, konano i uru Jakia koji je Minhen i Be podredio Rai Kragujevakoj i periferiji beogradskoj. Posle jedne dodele nagrada na ''Liparskim veerima'', ko zna koje godine, dok je televizija jo sve snimala, veera u Katelu. Usred pet stotina jutara najplodnije banatske zemlje, koje je 150 godina bilo vlasnistvo porodice grofova ekonia, da bi ga poslednji grof iz te loze, andor ekonic, zbog duga na kocki 1934. godine prodao zrenjaninskom lekaru Aleksandru ajovicu, Jevreju, pripalo je potom nemakom generalu Nojhauzenu, jer su ajovici, beeci pred nema kom odmazdom, napustili Jugoslaviju. Nemaki general Franc Nojhauzen izgradio je 1943. Godi ne dvorac - Katel. Arhitekta je bio Rus - zarobljenik. Dvorac je generalu sluzio kao letnjikovac sve dok nije morao i sam da pobegne. Godine 1981. pretvoren je u motel sa restoranom u kome smo i mi bili gosti. Veera dobra, dvorac zaputen. Danas se ne seam koji je od dobitnika bio na veeri. Zato nabrajam sve kojih se seam: Radoslav Vojvodi, Vojislav Despotov, Bratislav Milanovi, Rajko Petrov Nogo, Milutin Petrovi, Jelena Lengold, Petar Cvetkovi, Tanja Kragujevi, Gordana irjani, Ivan Negriorac, Boko Ivkov, ivko Nikoli, Ljubomir Simovi... Neko od njih, u Srpskoj Crnji koja se na granicu naslanja. Dok no, nekako teka i pranjava, baulja kroz tiinu koja te prati i kad se vrati iz ovog pograninog revira. Sedimo kod Jakia na poselu, kod ure koji je po zabitim srbijanskim selima i palankama, na turskoj kaldrmi beogradske Skadarlije, u Bekereku, Novom Sadu, Kikindi ili Beu i Minhenu, koliko i u svom rodnom banatskom selu davno pre toga, buntovno preplivavao veliko prostranstvo ivota. I iskuavaoi e svoje epohe strau sna romantiaskog brodolomnika. I slika istu nostalgiju, koju definie kao Devojka u plavom!

Eka

JEZERO KOJE PAMTI LISTOVU MUZIKU U mojoj mentalnoj bibilioteci, pod odrednicom ''Eka'', prvo zasvetli stra nica na kojoj dominira jezero. Ustalasano u svim godinjim dobima u kojima ga pamtim. Menjaju se samo nebo, nikada sasvim vedro ali ni potpuno prekriveno oblacima. I svetlo. Jutarnje sa maglom pomeano i ukusom poetka, podnevno - sa elementima venosti i neke esencijalnosti od uspravnosti sunevog stuba kojim nebesa gledaju na povrinu vode. Pamtim i veernje koje doziva istoriju i mela nholiju. Eansko jezero, naravno, vidim i kroz ribarske mree prepune arana i njegovih ruskih ''roaka'', babuke i amura. Nebo je nad Ekom, selom, jezerom, dvorcem i slikarima koji decenijama borave u Likovnoj koloniji, naravno, esto i sasvim vedro. Samo je nad jezerom uvek obojeno prividom. I zaudom. Zato u mojim seanjima ono ima gamu sfumata, sa Listovom muzikom u daljini. Ovaj lokalitet u neposrednoj blizini Zrenjanina po mnogo emu je ekskluzivan. Ili je to povremeno, u fragmentima, bivao. to ne znai da ne bi u nekoj budunosti, koja i od nas zavisi, mogao u celinom da bude prestina istorijsko-turistika destinacija. Neposredna blizina Carske bare, stanite i tranzitna postaja ptica sa svih strana sveta, samo upotpunjuje ovaj armantan plezir

istorije, avanture, umetnosti i gastronomije. Iako je jezero od svega starije, sve poinje od dvorca, premda se po njegovom dana njem izgledu to ne bi ba dalo naslutiti. Crveni dvorac, po boji tako nazvan, u rudimentarnom obliku igraen je 1783. Podigao ga je vlasnik ovog poseda, Lazar Luka, Jermenin po poreklu. Bila je to prizemna zgrada, sa fasadom u engleskom stilu. Objekat je bio okrenut prema reci Begej, a iza nje se nalazio park, sa ambarima i talama. Naslednik imanja i dvorca, Lazar Jano, spadao je u red prosveenih spahija. Pisao je i pesme, bio muziki nadaren ali je bio i veoma talentovan maevalac. I naravno, ni poezija i muzika nisu mu pomogli da ne nastrada od maa. Ironija je da je ba dvorac u Eki, poznati Katel, bio centar okupljanja majstora floreta i sablje. Dakle, posle incidenta na ''umskom balu'' u selu Elemir, vlastelin Lazar Jano, gine u dvoboju, branei ast devojke, erke jednog inovnika Torontalske upanije. Poto njen verenik, navodno iz Temivara, nije reagovao na uvredu koju joj je naneo jedan nadobudni husarski porunik. Viteki eanski grof Lazar je 17. juna 1809., '' na nepoznatom mestu'' u okolini Elemira, podlegao znatno mlaem suparniku. Kome istorija ne belei ime. Ostao je to deo povesti Dvorca koja, naravno, belei i porodine svae i krvave sukobe. 1820. godine dovrena je gradnja dvorca, naalost ne moe se rei, u dananjem izgledu jer je to zdanje u mnogome sada izmenjeno, i njegova restauracija uslov je svakog savremenog turistikog obnavljanja. Velika i bogata sveanost otvaranja dvorca okupila je mnotvo zvanica koji su pristigli, reklo bi se, sa mnogih evropskih strana, poela je bakljadom. Pose osveenja Ka tela i sveanog ruka, za gospodu je prireen lov a za njihove supruge organizovan je izlet gon dolama po Velikom( eanskom) jezeru i Begeju. Bal u veernjim asovima bio je predvien kao kulminacija svenosti. Tako je i bilo te 1820 godine. Meutim, istorija potonja belei jedan drugi dogaaj, koji se odigrao sutradan popodne, kao najznaajniji. Poslednjeg dana avgusta me- seca, u velikom salonu dvorca, uveni austrougarski grof Esterhazi organizovao je klavirski koncert svog tienika, budueg virtuoza na klaviru i uvenog kompozitora, Franca Lista. Okupljeni su sigurno uivali u njegovom muziciranju. Premda, skoro sam siguran, da niko nije osetio da prisutvuje otrkovenju - raanju genija u eanskim revirima. Meutim, to ne bi trebalo da smeta nama sadanjima da ovu, pa makar i sluajnost, iskoristimo kao umetniki podsticaj. Zajedno sa Likovnom kolonijom, koju su Zoran Petrovi i Tivadar Vanjek 1956. ovde pokrenuli. U parku koji bi iznova morao da postane izuzetan. U okolini jezera koje je uvek posuto somotom i prekriveno nebom u kome se, verovali ili ne, ogleda i prolo vreme. I uje muzika Franca Lista. P.S. Danas je dvorac obnovljen. Ne ba u istom stilu. Ali, daleko bi nas odveli detalji. Iako je u njima ba i sutina... Moda bi, ipak, trebalo oslunuti da li i danas izmeu neba i vode eanske postoji muzika sfera. U kojoj je skriven dobro temperovan klavir Franca Lista. Kome je Bah po verio tajnu ovog instrumenta. Ne samo notnim zapisom Das Wohltemperirte Clavier, ve dodirom u duu.

Carska bara 1

BANATSKI BERMUDSKI TROUGAO

Eansko jezero je uspomena na isprekidani ali uporni tok Starog Begeja. Jer je ''izvorni'' Begej, nastao na lokaciji jezera koja su pokrivala ovu teritoriju u drevna vremena. U ne tako davna vremena taj je Begej pretvoren u kanal. Njegov jezeroliki rukavac, sa Carskom barom i delom vode koja jo realativno tee ine jedinstven trougao izuzetne flore i faune. Koloplet vode, bilja, ptica i ivotinja u ije jezgro, nastalo na geolokom ali i spiritualnom dnu legen darnog Panonskog mora, ljudi svraaju kao turisti, istraivai, domoroci i lovci. I jedva su svesni sloenosti geomorfolokih, botanikih, zoolokih ali i metafizikih izohipsi koje vladaju prosto rom koji je u sred ravnice zauzeo mesto malih udesa. Posle kojih, dodue, ne nestaju ljudi, brodovi ili avioni, ali ovi ritoliki predeli ipak sadre u sebi dovoljno pauine neobjanjivog. Ili zaudnog. Sa malo preterivanja, koje je sreom daleko od svake politike, postojii samo kao bajkovito ukraavanje, ovaj se areal moe nazvati '' banatskim

bermudskim trouglom''. Pokrie za ovako mitologiziran poetak ove putopisne dopis nice, koje piem na vae nepoznate ali dostine i dobronamerne adrese, pronalazim ne samo u igri sopstvenih ula, dovoljno otvorenih za stru-janje poetske metafizike, ve i u prozi zrenjaninskog pripovedaa i esejiste Aleksandra Bjelogrlia. On, naime, u prii ''Kraken'', jednoj suptilnoj kom binaciji putopisa i skoro realistike fantastike, ukoliko tako neto postoji, svog junaka suoava, u suton nekog kutka Carske bare, sa fantastinim biem koje izronjava iz utrobe rita ije je dno, moda, na zanemarenom prapoetku istorije. Uzgred, u knjizi Bjelogrlievoj ''Anonimus'' ima jo dobrih i fantazmagorinih pria u kojima, dodue nema Carske bare, ali njenog metaforikog zraenja, svakako. Naravno, sve osim talenta pisca Bjelogrlia, u ovom uvodu je razigravanje forme jer Carska se bara ba nudi i za tako neto. Ovaj rezervat nesvakidanjeg, u stvari, netaknuta oaza prirode, i kako bi se to reklo jezikom turizmologa, predeo mira i lepote, smeten u srcu urbane sredine srednjebanatskog okruenja, na samo ezdesetak kilometara od Beograda, odnosno No- vog Sada. I dvanaestak od Zrenjanina, koji je nedovoljno poznaje, ceni i poseuje. Ialo ona, bara ali Carska, predstavlja idealno mesto za odmor i predah nakon dugog putovanja. Stvarnog i civilizacijskog. Kada je pomenuti, makar i izmiljeni, trougao u pitanju: Eansko jezero, Stari Begej i Carska bara, da bi ga pretvorili u pravo, ekoloko, avanturistiko, turistiko udo, potrebno je samo izmestiti ili ukloniti poneto od ljudskih nanosa i intervencija, nespretnih i lienih stila, a poneto dodati, prevashodno mislim u tranzitu i signalizaciji, infrastrukturi. Ne bi loe bilo ni podii kvalitet usluga u objetima izvan rezervata. Sa malo uvida kako svet to radi, i mnogo sopstvenog rada, lako bi i na ''Kraken'' postao izvikana panonska verzija belosvetskih ( turisti kih) adaja i ostalih ala. Kao Nesi koja se iz Tiganjice prikrada Belom Blatu! Hotel, sa mitolokim imenom ''Sibila'', nazvan po keri grofa Lazara, dobro se uklapa u buduu ekskluzivu. Nauka, naravno, moe sva uda koja se brojnim posetiocima ukazuju i priviaju u ovim revirima lako da objasni. Ona to i nisu. Jesu samo retkosti: nesvakidanja koncentracija renog, movarnog i ritskog bilja. Enormne ptiije konglomeracije, impresivne zalihe ribe, dovoljna komcentracija sitne divljai. Velika zoo-botanika bata koja nema krova ni vidljivih ograda. U Carskoj bari taj ''recidiv'' nekadanje prirode dobro funkcionie. Sa ili bez mitskih bia. Uz povre menu razmenu, gasova i fluida, ak i materija sa davnim geolokim oblicima ove nae planete, to se teko da dokazati ali bi bilo nelogino da ista ne postoji. Mislim, naravno na famozno Panonsko more, koje mami iz prolih nedoija. Kako arheologija kae, ovde ovek boravi najmanje 6000 godina, sudei po tragovima sa oboda ove IMPERIAL SWAMP, kod Titela i Mulje, kako otmenije glasi ime ove od ''Uneska'' zatiene regije. Svojevremeno, po ovom bespuu, u kome izmeu vode i neba boravi i po 25 razliitih ribljih familija ali i 250 vrsta ptica, Hunski voa Atila imao je jedan od svojih ratnikih bivaka. Inae, popularizovanim jezikom geografije: posle narednih 10 km na zrenjaninskom putu treba loviti ( skriveno) skretanje za Belo Blato. Odmah posle skretanja poinju novi prostori uivanja - lepo vikend naselje, pa ulazak u rit i prelazak preko mosta sa koga se prua najlepi pogled na Belo Jezero, na trsku, na crkvene tornjeve, na podne u Banatu. Malo iza hotela "Sibila" (u kome odsedaju lovci iz inostranstva, najvie Italijani i otmeni krivolovci), na sada ve uzanom asfal

tnom putu ka Belom Blatu, nailazi se na diskretan putokaz za skretanje u Carsku Baru. Bara je dom brojnim pticama movaricama, i pandan Obedskoj. Od prolea do jeseni kroz nju se moe hotelskim brodiem, a na kopnu kratki umski put brzo stie do pred par drvenih nastrenica za vikendae. Potom se stazom od drvenih oblica kroz gustu trsku moe prei na ostrvo i dalje lutati kroz dunglu, oslukujui ptice. I ekati ''kra kena''! Belo Blato je slepo crevo - mestace u sredini rita i na kraju sveta. Okrueno je vodom, trskom, drveem, puzavicama, pticama, cvrcima, abama, poklopljeno sparinom kao tegla celofanom lepo vidi nebo kako se plavi sa spoljne strane. Do sela se dolazi uzanim asfaltnim putem i potom udnim drumom od betonskih ploa. U selu se pije voda uta kao da je uzeta pravo iz bare. Dremljivo se sedi u crkvenoj porti, utke se razgovara u parku. Kad se ponovo pree onih nekoliko kilometara do "Sibile", treba skrenuti na divan put koji vodi do Eke gde ponovo sreemo trag austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda, onog iz Konopita i Sarajeva. U pitomoj divljini ''banatskog ber-mudskog trougla ovaj strastveni lovac je jo u 19. veku lovio zeeve, srne i divlje svinje. A na obodu ove bare, po Francu nazvanoj - carska, ili IMPERIAL SWAMP, na lokalitetu znanom kao Tiganjica, svojevremeno je i pisac ove dopisnice, sa Stivom Rivsom, igrao u filmu ''Opsada Troje''. Naravno, kao statista kome su u guvi posle snimajueg dana nestale pantalone. I neka neko kae sa ovde nema udesa!? Nestanak pantalona u B(anatskom)B(ermudskom)T(rouglu)!

most kod ablja

PREKO TISE PA U BAKU

Na treini puta koji vodi od Zrenjanina , to je i prezime narodnog heroja koji bee poznat po ljubavnim sklonostima skoro kao i po hrabrosti, to nije nita sramno, ak naprotiv, prema No vom Sadu, prepreila se Tisa. Najvea reka ove ravnice. Duboka. uto-zelena. esto zamuena. Idem ovog leta da je posetim. Kao starog poznanika koji se proletost pranuo dobrano iz korita. Zaposlila je reka, Tisa koja ume i da cveta i mirie, aprila i maja mnotvo ljudi na svojim nebranjenim bedrima. Most, pedesetak metara odmaknut od njene, sad mlake i pripitomljene, vode iscrtao paralelno sa horizontom dugu kojoj nedostaju, u ovom pomalo zamuenom avgustu, samo boje. Skelet duge koji je preostao u vidu kao ejdestka slika negativa koji mi se jav;ka odnedavno. Nad Tisom most koga ovih godina u pominjanju uvek zaine crnim florom. A ni reka ni most, kao struna vitak, obnovljen i brz, a reka sa tajnom Atilinog blaga, kao i sve zanimljive legende o izmiljenom, ni

krivi a duni. ivot se ipak iznad reke nastavlja. Na reci bele lae. Jato se brodova ugnjezdila u podnoje mosta. Leto plamti ravnicom. A ja kao leptir u smoli avgusta zapamen lebdim nad tom Tisom koju zamiljam da poznajem. Banatska me obala speena vodom pranjavom u ivotu dri. Kao da udiem elatin i sitan reni pesak. Idem pliakom kojim se mulj iz same utrobe reke proletost iznedren pretvara u najfiniju panonsku prainu. Iz vode kao da u kontinuumu u prah izmeta.Voda i prah zemni iz kojih je Banat sazdan. Kroz patike oseam kakljavu sivu sluz tisku. Idem kao u transu. ikarom koja obrubljuje reku. Pokuavam da se kroz podivljavo bilje doepam pukotine neba iz koje u most da fotografiem. Da dopisnicu o ravnici i njenom mostu valjano napravim.ivopiem. Dokaem. Vazduha nad ravnicom danas nema, dok u podnoje mosta zalazim. Plamen bi na dnu zapada, koji zalazak pali, na slici da zaustavim. Kraj dana u tiganju ravniarskom podgrejanom na mestu gde voda Banat na Baku lepi. Sa razmakom za vodu samo koja tee. Oseam tu pukotinu Vojvodine kao ravnodnevnicu. I pitam se kako reke znaju gde kopno valja pocepati na polovine koje se zavek dozivaju. I vole i mrze. A mostovi im predvodnice bivaju koje s vremena prokletstvom zaleleu. S mosta u reku nebeski katran kaplje. Mirie Tisa na greh isti i mulj. Vizija me opseda mlake svetlosti dok okovan rebrima puzim kroz ovog leta izniklo ipraje. Predeo je poznati u fotofini pretvoren. No e. Leto je oi zatvorilo. Pucaj prvi neto mi apue. Snimak prvi. Kamion u utom na samo ulasku u baki vrbak. Da gradim most nevidljivi pored ovog to u vazduhu se mrvi pomislim kad drugi mi kadar kroz soivo mine. Smoren suncem obelelim reku gazim dok dan sasvim izvrnuti dahe ispod mosta koji se po ablju zove. Ono to vidim na ivot lii vie od njega samog: Antika drama i obelisk u prostoru izmeu vode i neba. Most samo kao crta za podvlaenje. U vrelini se njegova geometrija s rav nicom spori. Putnik sam ometen tuim uspomenama. Valja pisati u vreme koje se ne bira: Vrbe oko vode strepe. Ribari po somove polaze. Leto je oi zatvorilo do jutra. Vizija me mlake svet losti opseda. Snimak opet. Predeo je razmazan. Tromo precizan. Drvee kao da bi da ode. Sa Tisom. Za vodom. Ostajem sam. Iz Banat do Bake ni mostom ni potom. Samo slika putovae. Begej iza. Jegrika napred. Put sam putuje ka frukim bregovim.

Putujui ravnicom

SELO A GRAD: ABALJ

Kad sam kretao za abalj, jo se vrtei vrbacima kraj Mosta, onog letnjeg ija se geomet rija s ravnicom spori, prolazei automobilom pored takozvanih ''kubika'', zaostale vode od preli vanja reke, Tise, one zimske, hirovite i agresivne, nisam mogao a da se ne divim bezbrojnim belim apljama. Letele su, lovile i straarile na granju i deblima koji su ispunjavali ovu movarnu geoloko-bioloku nadopunu ravniarske reke. aplje, elegantni beli konkordi, kao matine avgus tovskog dana. Sve bele, i jedva dve sive, koliko sam mogao da uoim. I onda opet Most. Dok se pogled iz Banata uspinje u nebo, s bake strane izgleda kao da je na skijakoj skakaonici. Graevinski poduhvat koji je 1963. kada je ostvaren bio skoro jedinstvena pojavu u svetu. Akademik Nikola Hajdin je ovaj most projektovao kao skup '' spregnuto-prednapregnutih konstrukcija u kontinualnim nosaima. Zvui impresivno ali verovatno je i zato tako visoko od

vode, i elegantan. Od stuba do stuba, koji su od prethodnika preostali, ima preko 100 metara a do vode, po slobodnoj proceni, sigurno je pedesetak. abalj, ukoji sam se zaputio, napustio je Tisu jo 1784. posle velike poplave, kad nije bilo dolme da ga zatiti. Koji par kilometara mesto izmaknuto od velike reke, Jegrika, lokalna reica je gradii kanda dovoljna. Ve vekovima egzistira ovo ajkako mesto, po strukturi i oblicima ivota, mentalitetu, privreivanju i geografskom poloaju, neto izmeu sela i grada. Od 1966. i zvanino grad, ugodno i netipino stanite, sedite optinske uprave, na sredokrai izmeu Zrenjanina i Novog Sada. Prostor sa specifinom mikro-klimom. Pun preduzetnika, ratara, zanatlija. Mesto u kome je eerana. Varoica kojoj pripadajua okolna sela, urug, urevo i Gospoinci, pomalo zavide, traei u istoriji i tradiciji sopstvene prednosti. Odmah posle mosta, posle otre krivine na magistralnom putu, na starom novosadskom koji je sada sav zarastao u bunj, zaokret je jo otriji, a takvih je u Vojvodini, ravnoj kao tepsija, jo nekoliko, bezrazlono razlonih, stoje tri zanimljiva abaljska objekta. Prvo stiemo do motela. Kad je graen - bila je to dosta moderna zgrada. Danas, okruena tranom ogradom, kao da se i sam ne osea najbolje. S druge strane druma sa velikim ambicijama zapoeti golf tereni. Projekat koji je trebao da abalj, i motel s druge strane puta, i ko za koga i ta jo da uvede u svet. A nije. Ko zna zbog ega. Spominje se politika jer danas je nju najlake optuiti za sve. Spomenik, rad Jovana Soldatovia, ekspresivni simbol antifaizma u ajkakom kraju, kao da je odahnuo. Njegova socrealistika faktura verovatno se nelagodno oseala u kontekstu sportskomondenskih prizora koji su tek zapoeli u ovom obodu Bake. Ima meutim vremena da se jo porazmisli i o antifaistikoj tradiciji, i o golfu naravno. Pre rasksnice u sred ravnice, sa semaforom, odatle se s magistralnog puta skree u abalj, izgraen je Ribnjak. Danas je ova akumulacija raj za ribolovce. Uz sasvim razumnu nadoknadu sportski ribolovci mogu da se razigraju. I oni stiu ovamo, od jutra. Iz okoline ali i iz Novog Sada, Zrenjanina, Beograda. I sport i razonoda. Razonoda koja moe da se jede. U orbi ili u tiganju. A mesto, abalj, a taj naziv mesto nosi vekovima, se prvi put spominje 1514. godine kao tvrava koju je zauzeo Doa er. Arheoloki nalazi potvruju da je ovaj kraj bio naseljen jo u praistorijsko vreme. Mnogo pre osnivanja ablja postojalo je naselje Sablia. U varoi stoje dve impozantne crkve. Pravoslavna, sa ikonostasom koji je graen je od poliranog raznobojnog vetakog kamena, po nacrtu Svetozara Ivakovia 1884. godine u stilu bidermajera, dok je ikone radio i ore Krsti. Rimokatolika katedral ''Snjene gospe'' je iz 1901. Stoje jedna pored druge, kao to je i red. U Bakoj, iz koje se vidi Banat. I Tisa.

Farkadin

SELO KOME SU VUKOVI U IMENU Na Malu gospojinu sam konano reio da posetim Farkadin, selo na Tamiu. To sam ve mesecima obeavao svom prijatelju, Farkadincu Jovanu Torakom, neverovatnom Kreontu iz Majerine postavke Antigone u zrenjaninskom pozoritu. Ovaj je roeni Farkadinac trebao da me provede kroz kroz savremene prizore ovog sela koje je ime dobilo po kurjacima. Jer Farka din je isto to i Kurjakovo, kako se ovo naselje nekad i zvalo. Farka je, dakle, vuk na maars kom. Ali, naravno, kao i svi dogovori koji predugo traju, i ovaj se izjalovio. Mislim na dogovor da me prijatelj glumac sprovede kroz selo. U jutro, skoro na kraju leta, koje je samo u vremenskoj prognozi bilo maglovito, krenuo sam beogradskim putem - sam. Toraki je morao na probu ''Vinjika''. Kod Raleta Milenkovia. Umesto bedekera farkadinskog, koji i ne postoji, ''naoruao'' sam se citatom iz pesme Perice Markova, pogaate Farkadinca. Kae Perica, vie ne gorko, samo pomireno: ''eze bez konja. Fijaker na Tavanu. Neizvedeno marvine. Militari iskoriteni po zvanju zemlje. Sporazumno, pot pisano, raseljeno, doseljeno, odseljeno.'' Dok prilazim Farkadinu, pitam se, da li je Perica ba sve to tano opisao u pesmi U selu mir. Moda praznian - u crkvi naroda. Ne suvie. Mala gospojina! Na spoljanj im

zidovima crkve namalane svee freske. Neobino za Vojvodinu. Ili samo za mene! A crkva, etvrta od kada je sela. Selo danas, kao da je negde otilo. Ostala njegova senka. Privid. Na ovo mesto je dolo, selo, Farkadin, beei pred Turcima i kugom. Oko 1750. Spalivi prethodno. Okueno. Davno. Ja sam ipak, danas u selu koje je ulo u trei milenijum. Dok sa glavnim, i jedinim, farkadinskim admistrativcem Stevom Stankovim ulazim u mesnu kancelariju, u hod nicima me zapahne karakeristian miris vlage i memle. I neke pradavne ishlapelosti. Blizina Tamia, i neki davni talog Banata? Mesto je vekovima, predugo, bilo na ''sporednom koloseku''. Banat je ceo kao neko zaboravljeno ostrvo. Kao i Sakule i Idvor. Ali komije su odavno imale Pupina i Zorana Petrovia. Oni su zato poluostrvo! Sad kroz selo, Farkadin, tutnji saobraaj, za Panevo. Prolazi i samo odlazi. Dolaze ljudi, ipak, na Tami, tu gde se sastavljaju farkadinski, sakuljanski i idvorski atari. Stiu pecaroi sa svi strana. Bilo ih je i na malogospojinsko pre podne. Sami na obali Tamia. Kao privremeni zakupci priobalja. Metani negde u selu sakriveni. Moda u crkvi. Guske i goveda su na nepoznatom mestu boravili. to nije logino ali je oevidno. Najesen e ponovo bitka pecaroa, guara i stoara, za panjak i reku. Bivi militari kao da ne mogu da se naviknu na miran san. Da poveruju da su prese ljavanja i doseljavanja zavrena. Da skinu sa tavana onaj fijaker iz pesme Perice Markova. I proetaju ga orovima. Jer nisu Frakadinci neveseo soj. Duan Dua Krstin, ovdanji legendarni eret, glumac i muziar, nije sluajno posluio sakuljanskom slikarskom i pozorinom magu Zoranu Petroviu kao prototip banatske boemije. Pored svih Sakuljana on odabrao Farkadinca Duu. Ironija i satira Ljubomira ivkova dolaze, takoe, ba iz ovih farkadinskih noi u kojima se vekovimna spavalo sa jednim otvorenim okom. Jedino me zbunjuje poreklo davnih erotskih snova mog davnog poznanika Jove Regaseka - valjalo bi verovatno upoznati selo kad snegovi zaustave sve ostale aktivnosti... Pod uslovom da beare iz mraka ne vreba Duko Epifani, negdanji prvak sveta u streljatvu! I toliko, ovog puta, o selu nad kojim je s vremena kruila legenda o smrtnoj opasnosti od pranja kose, kako svedoi davni Ljubomir ivkov. Pre nego to je boravio negde izmeu ''Lisice i drala'' i ''Retrovizora''. I svirao sa tamburaima. Ovaj legendarni inadijski mislilac iji je rodni Farkadin prava mera svega.

Orlovat

STAJALITE UROA PREDIA

Oni koji nisu devedesetih godina prolog veka ekali u Orlovatu, tanije na Orlovat-stajalitu, na jednoj od dve eleznike stanice u ovom banatskom selu, na Tamiu, smetenom izmeu Botoa, Belog Blata, Peleza i Idvora, ne znaju ta znai ekati. Oajavati dok voz ne nastavi put. Presedanje ili samo ekanje znalo je da traje 5-6 sati. ekanje u naizglednoj ravniarskoj nedoiji. U selu koje je udaljeno od Novog Sada ili Beograda ne mnogo manje ili vie od 30 km. A dok ste iekivali eleznikog Godoa, izgubljeni u besmislu prostoru, kao na nekoj postaji u postojbini svih Sibira, mogli ste da spoznate sav besmisao sakupljanja izgubljenog vremena. Za to je to bilo tako, a sada je samo malo bolje, zna samo Uprava eleznice, iako bi tanija adresa bila tadanja drava Srbija. Tadanja da li i sadanja? Slino je elezniko stanje u celom Banatu. Bez obzira da li vam je iza lea Tisa, Tami, Begej. Ili bilo koja tekua voda koju treba

premostiti prugom. A da stvar bude jo intrigantnija: Nemci, odnosno Austrougari, koji su Banat povezali inama, nisu uopte za ovakvo muenje krivi. Dakle, voz, nije onaj stro go kontrolisani, Hrabala i Mencla, ami u Orlovatu. Mestu koje su putnici, s povodom ali bez razloga, preklinjali. A selo inae lepo. Iako se sa pozicije Staja lita privia kao ukleto. Na Tamiu, rekoh. Po orlovima, najverovatnije, nazva no. Bilo ih je uz reke i ume, u prolosti ovog dela Panonije. Dok sam selo samo gledao iz voza, u vreme kada je ekanje bilo sasvim uljudno, iako i onda meni nerazumno, znao sam tek da je u njemu roen veliki slikar Uro Predi. I da se ovde n a neto eka i i preseda! Kada sam kasnije poslom, radoznalou, znatieljom, par puta zaao u selo, video sam i izuzetno lepu crkvu. Gradnja nove crkve u srpsko-vizantijskom stilu otpoela je 1924. godine, ruenjem stare crkve na tom mestu izgradjene 1770. god. Zavrena je 1925. godine i predstavlja jedan od najlepih pravoslavnih hramova na ovom pros toru. U njoj se nalazi ikonostas sa 20 ikona proslavljenog slikara Uroa Predia. Njegov poklon svom rodnom mestu. U crkvi se nalaze i dve ikone rad slikara i ikonopisca Dimitrija Popovia. Jedna je iz 1756. godine, ikona Bogorodice sa Hristom, a druga je sv. Apostol Jakov. Ikonostas od mermera izradio je Hofer Leopold iz Beograda a ukrasio ga vajar Adam Vojla iz Vrca. Pravi mali umetniko-religiozni panteon. U sledeoj prilici, nisam doao vozom, imao sam prilike da pored kratkog kursa iz istorije mesta, spoznam zato ''militarci'', izgleda svuda u svetu, kako bi rekao profesor edomir upi, imaju u svoj mentalni kod ugraen oprez, nepo verenje i veno, ak i u snu, jedno otvoreno oko. Nepoverenje za sve i svakog koji dolazi sa strane. No, kada se uzme u obzir da je Orlovat, koji je nekad bio i varo, vie puta u svojoj maloj istoriji ostajao potpuno bez stanovnika, zbog kuge, kolere ili osvajaa, taj odbrambeni mehanizam postaje jasniji. Odnosno da je zadnja pojava turs ke vojske u ovim krajevima, koja je bila jo 1788. godine ostavila beskrajno dubok odraz. Jer je selo tada stradalo u vie navrata: 15. septembra opljakan je i delimino spaljen, 2. oktobra takodje, stanovnitvo je bilo evakuisano u Baku, a 17. i 18. oktobra odigrala se strana bitka, kod Orlovata, na potezu uprija, gde je kapetan Djordje Radivojevi poginuo zajedno sa svojih stotinak vojnika. Ubijen u neravnopravnom boju od strane brojnije turske vojske. Imajui takvu isroijsku matricu u vidu - oprez je Orlovaana skoro genetski uslovljen. Potomci ovih ratniko-pogorelakih familija ine i danas veinu stanovnika Orlovata. Jesu to i naslednici ali onih koji su se se uurbano spremali za ulazak u Vojnu granicu, to se i dogodilo, 1773. godine Tada je konano je konstituisan Ilirsko graniarski puk i Orlovat kao tacija ulazi u njegov sastav. Par godina pre ulaska u Vojnu granicu, i nekoliko godina kasnije su svakako najbitnije godine za ovo mesto i za trajnije formiranje mentalne mape ovog kraja. Gra niar zato nikom ne veruje na re! Veruje jedino svom velikanu Urou Prediu. On je roen u Orlovatu 1857. godine. Uro Predi akademski slikar, koji se uz Paju Jovanovia smatrao najznaajnijim slikarom kod Srba. Dobar deo svog ivota slikar je proveo radei i u Orlovatu. Zato u mnogobrojnim njegovim de lima ima dosta detalja iz ivota tadanjeg Orlovata..Iz tog vremena je preostao dud u dvoritu njegove bive kue, sada star ve vie od jednog i po veka, ikonostas u mesnoj crkvi, kopije skica i grafika u koli, i spomenik ispred kole.

Zanimljivo je, premda pomalo neumesno, da poneki Orlovaani i dan danas zameraju veli kom slikaru kako ih je predstavio na slici ''Vesela braa''. ak i kad zanemarimo to estetiko slepilo zaviajnih, ostaje upitanost kako onda tumaiti vinsku tradiciju sela. Koja je naslikana. Jer ,sadanji seljani i sami danas prave dobra vina i imaju seosko udruenje vinogradara i ljubitelja vina. Koje su nazvali - "Vesela braa". Ali, o ukusu i moralu ne vredi raspravljati. Oboavaoci i oponenti, vina i Predia, morae sami da se dogovore. Velika veina dananjih stanovnika je, ipak, ponosna na svog velikog metanina. Naroito oni koji vie ne ive u selu. Siguran sam, meutim, da Orlovaani maju aerodrom da bi ga po Urou Prediu nazvali. Stajalite, elezniko, neka ostane tako imenovano samo u naslovu ovog teksta. O selu koje pomalo izvan voznog reda. Predi je na nebu banatskom. Kao zvezda. Sav u svojoj slici ''Pod dudom''. A Orlovat na Tamiu. Na lesnoj zaravni koja je dominira Srednjim Banatom. Uz desnu obalu reke kojom plivaju arani i guske. Stajalite je neto to je civilizacija donela. I zaboravila na njega. U gustini ravnice. Kao podsmeh brzini treeg milenijuma. Dok vode teku.

selo Sakule

IZMEU SNA I DANAS

Ima selo Sakule iz Banata, osim prepoznatljivosti nekadanje, one iz pozorino-litetarne sfere, slave koja zaas doe i ode, jo mnogo autentinih vrednota ali i muka koje svako naselje, pomalo iz van glavnih puteve, svakodnevno prebira, prosejava, taloi i na kraju smeta u prie, anegdote. U poslednje vreme, svoja nadanja poverava ovo selo politici i strankama jer daleko je drava a jo dalje srea. Zapravo, Sakuljani, nepoverljivi kako samo Banaani umeju, nikome svoju sudbinu ne poveravaju. Samo proveravaju kakav e im biti sutranji dan. Zoran Petrovi, slikar i pisac, i autor par veoma popularnih i igranih dramskih komada sa tematikom iz svakodnevnog ivota, roen u ovom selu, u optini Opovo, podario je rodnom mestu treu dimenziju koju inale nemaju naselja koja nisu ivopisana, knjievno obraena ili filmom ovekoveena. Tako Sakuljani danas, hteli ili ne, ive izmeu sopstvenog sna o sebi, koji im je Petrovi ''namalao'', i koji u sutini nije netaan, ali je nemogu, jer u njemu sve traje veno

i zauvek, a sa druge strane je i svakodnevice sa maglama, poplavam, suama. Kao da duh nesputanosti opstaje u selu koje fiziki odumire. Za utehu, takav je sluaj i sa Markesovim Makondom, Dojsovim Dablinom ili Andrievim Travnikom. Samo su oni daleko i Sakuljani teko da mogu da zavire u njihove dananje muke. One koje nastaju kada je senka vea od onoga to je nju samu izazvalo. U prozama ''Selo Sakule, a u Banatu'' i ''Pa, izvolte u sakule'', Zoran Petrovi, ugledni sli kar i skulptor, profesor Likovne akademije, razapeo je mreu humorno-lirsku, ali i dokumentari stiku, u koju je sabrao svu geografiju, istoriju, menatalitet, toplinu i gorinu ivota u ovom selu i kraju, gde ive mnogi narodi, sa Srbima u harmoniji jer je tako ivot manje gorak. A Sakule, ono zbiljsko, ima u sebi naravno dosta i od supstance onog sna Petrovievog, jer i danas deca najrae na kriku frikog hleba mast namau, i crvenu pariku pospu tako da frutuk ili jauzna na najbolji parpika podseaju. Ti prizori iz svakodnevnog, obinog ivota dolaze iz dalekog i traju do jo daljeg, pod visokim nebom banatskim. Inae, u seoskom letopisu 1432 god. oznaeno je prvo pominjanje sela (Sakula); 1733g. raseljeno stanovnitvo prvobitnog sela Sakule u Sremu naseljeno je u staro selo, verovatno je tako i ovo mesto dobilo sadanje ime; 1779. god. izgradjene su pravoslavna crkva i kola. Onda slede dva duhovita i slikovita podatka: 1958 godine i selu je prikazana filmska predstava ''Udri brigu na veselje'', a 1959. nabavljen televizor za Dom kulture (prvi u selu). Dok etam selom, sve se osvrem da li u sresti nekog od junaka Petrovievih, Njonju ili cirkuskog atletu, koje su nezaboravno u zrenjaninskoj predstavi igrali Stojan Notaro i Rale Lukovi. Meutim samo me u trku zaobilazi par belih rasnih i besnih konja koji kao da su pobegli sa slike Velje Bugarina, slikara rodom iz Kovina. A guske naprosto teku ulicama koje od Tamia vode ka centru sela. Bele, krupne, glasne. Novembar je a one gau kao da znaju da e ih uskoro erupati. Za jastuke i perine. Za tafir udavaama sakuljanskim, kao to radi Mira Prvulj u svom dvoritu. A selo u ovu kasnu jesen podeljeno na dva tabora: na guiji beli revir, osnosno na ulice i sokake kojima dominiraju ovce. Cigoje. One su tako mnogobrojne da deluju kao seoska stalna postavka. Kad se guske i ovce saberu sa aranima iz Tamia, kau bee ih nekad na kamare, dobiju se uveni sakuljanski ilimi, koje je opet Zoran Petrovi proslavio svojim prozama. U tim su ilimima sve are sveta. Naroito u onim iz stajaih soba. Sakuljanskih. A svih banaanskih. Priao mi, bee to onomad, Stevan Nedi- akulja, kako je profesor Zoran umeo i devoj ke da preotima. Dok su se momili. U Sakulama. Gde jesenji Banat tone u duboko pamenje. Idem tako, a Tami mi iza lea. Pijanac koji se napio vina, ''francuza'', koga je Sava Damjanovi na sceni doarao na ivici nemogueg, dovikuje iz procepa stvarnog i skoro mogueg: kad se Tami povue, da u ribu krenemo...

Idvor

U DOSLUHU SA UVARIMA MUDROSTI

Dosta je logino da se u trouglu Sakule - Idvor - Kovaica, uz obalu Tamia, ili koji kilometar '' u kopnu'', pored knjievnosti, u Sakulama sa prozama Zorana Petrovia, i kovaike naivne umetnosti, recimo jedne Zuzane Halupove, dogodi i nauka, u Idvoru, odakle je Mihajlo Pupin preko mora otiao u ''ameriki san''. I tamo ostvario svoj najpoznatiji pronalazak: otkrie tzv. Pupinovih kalemova. Oni omoguuju slanje telegrama i vodjenje telefonskih razgovora u celom svetu.. Mihajlo, deak iz mesta za koje su panjaci bili poetak i kraj sveta. I pre nego to uem u ovo tipino usnulo vojvoansko selo, recimo na jednu od proslava njegovih godinjica, u Domu kulture ili Muzeju, sve jedno, u danima kada Idvor oivi od gostiju i prigodnih obeanja, oseam neodoljivu potrebu da iskaem utisak kako veliki fiziari Tesla i Pupin, Lianin i Banaanin, u mnogome podseaju na Andria i Crnjanskog. Dva antipoda koji se ipak negde duboko u nauci i dui dotiu. Kao to im se Travnik i Ilana preslikavaju u Idvor i Smiljan. A sada o razlikama. O Idvoru, u kome su nepismeni a ipak ugledni roditelji, mati umna i senzibilna, po imenu Olimpijada, i otac Kosta, stamen i vlastan, rodili Mihajla kao jedno od desetoro dece. Mihajlo je

prvo uio u srpskoj osnovnoj koli u Idvoru, a zatim nemaku kolu u Perlezu, posle ega je preao u Graansku kolu i Realku u Panevu. U jesen 1872. godine on odlazi u Prag na dalje kolovanje. Uz podrku majke i sestre s jeseni 1874. godine, kada je imao 20 godina, polazi u Ameriku gde zavrava sve kole koje su bile mogue. Pie Mihajlo, kasnije, kako je svo vreme kolovanja mislio na idvorske panjake, to mogu da razumem, ali i na zvuk frule, to mi nije ba najjasnije, gajde, tambura bi vie odgovarale ali onaj ko kao Pupin patentira 24 pronalaska, uglavnom iz telefonije, telegrafije i radio-tehnike, ima pravo na svaki instrument. S malim, verovatno jedinim, zakanjenjem, posle Rentgenovog otkria X-zraka, prvi je u Americi konstruisao slian aparat. Imajui u sluhu obansku frulu! Selo Idvor nlzi se u junom delu Bnt, pored Tmia. Zbog svog poloj, n oceditom mestu blizu reke, n putu od Pnev k Novom Sdu i Zrenjninu, Idvor je bio vno grnirsko mesto. Dugo je imo ulogu d obez beuje skelu preko Tmi, n tom putu. Odtle potie i ime sel, od Mrskog Hyd Var, to bi u slobodnom prevodu znilo str kod prelz... Podignut na pustoj banatskoj vetrometini, nastanjen izbeglim srpskim stanovnitvom koje se pod vostvom arnojevica u XVII veku sklonilo preko Duna va od turske odmazde, Idvor se, poput drugih tadanjih okolnih mesta u pogra nicnoj zoni, nalazio na liniji razdvajanja ne samo dve mone imperije, ve i dve kulture, religije. Pa i dva razliita ivotna modela: svega onog to je Pupin poku avao da povee. Po predanju mesto je nastalo 1690. godine. Pupin je izuzetno bio vezan za svoje rodno selo. I za zemlju. Tlo i narod. Dolazio je esto u domovinu tako da je i za porvrianje patenta za svoje uvene kalemove, iz 1920. godine, saznao ba u vreme kada se nalazio u poseti svom rodnom kraju. Kau da je i telegram kojim ga obavetavaju o priznanju dobio ba u Idvoru, ali preko pote u Sakulama, dokle je tada dopirala telefonska mrea. Taman dovoljno da komije i dan danas to pamte. Da su prvi saznali. U Idvoru i okolini magle su este jer je to nekad bila movara. Ipak, svetli nad ovim delom neba veliki rodoljubivi, ikoniki Mihajlo Pupin Idvorski. Isti onaj koji je u detinjstvu, na dugim veernjim poselima u svojoj rodnoj kui, okruen starcima i teacima samozvanim uvarima mudrosti, kako ih je kasnije sam nazvao, sanjario kako e izmisliti telefoniju ili neto slino. Pupin iz Idvora, sutinski Teslin sabrat iako i prividni oponent.

NOVI BEEJ

Biserno ostrvo. Araa. Tisa1.ARAANSKI VETAR I KRICI PTICA ( novembar 2005.)

esto dolazim u ovaj pitomi banatski grad, u naselje u kome se danas kanda kao i u skoro svim mestima, kako voli da kae Drako Reep, ''Vojvodine stare'', sve pomalo odvija usporeno, uz nekanje, izvinjavanje. Sa zadrkom. Dolazim ovde poslovno, kumovski, izletniki. Bio sam i ovog leta u Beeju, koji je ''Novi'' samo zbog promene imena 1921 godine. U rimsko doba, ovde na obali Tise nalazio se i vojniki logor iz koga je opservirana teritorija s onu strane limesa. ekali su varvare! Ja sam,dakle, u jednom od retkih vrelih dana ovog leta, iznova pohodio Novi Beej. U potrazi za uspomenama na davni boravak na Bisernom ostrvu. Lokalitetu nazvanom po uzgajanju nadaleko uvenih tiskih dinja, a svetski poznatom po izuzetnom vinu krokan koje je i Tito poklonio Staljinu. U ono vreme kratke ''komunistiko-boljevike'' idile. Kasnije je ovo uz budljivo i aromatino vino probao i De Gol, ali i Putin. Da i ne govorio o austrougarskoj eliti u vreme kada ga je grof Rohonci Lipot proizvodio na svom imanju, koje se tek prokopavanjem kanala Boro ( 1858) nalo na ostrvu. Renom. Negovao u betonskim buradima sa staklenim

poklopcem. Da uiva u vrenju i penuanju. Na peanom sprudu, na Tisi koja je ove godine bila veoma goropadna, nalaze se i ostaci izuzetno znaajne srednjovekovne tvrave koju je 1551. Mehmed Sokolovi zauzeo. Kod nieg vodostaja iz reke izroni ostatak ovog vrlo znaajnog vojnog objekta koji je prvi, u nizu banatskih tvrava ( Beekerek i Temivar), podlegao turskoj ofanzivi, ali je ipak sruen tek 1701. poli tikom nagodbom. Ove godine kroz nemirnu ravniarsku reku mogla se samo nazreti tamna silueta okame njene prolosti. Hroniar beejskih kurioziteta, meutim, ne belei kakva je bila Tisa kada se maja 1872. godine tu usidrio brod koji je u posetu dovezao cara Franju Josifa. Pa robrod. Koji se ukotvio u luku iz koje je ito ''teklo'' diljem Austrougarske. Dvanaestak kilometara udaljena od Novog Beeja, danas samuje Araa, drevni hram, jo u desetom veku zapoet, definitivno zavren 1228. Bio je to benediktanski manastir koji su, u svoje vreme, Turci zajedno sa tvravom osvojili. Osvojili, razvalili, pa potom pretvorili u damiju. U nae vreme, u ovoj ekspresivnoj ruevini sa crvenim mramornim portalima, donetim davno iz Estergoma, stanuju samo gugugte. I vetar koji za vremena oblikuje neverovatnu muziku u kojoj ima vanvreme jeze. Kao kod Alan Edgar Poa. Araanski vetar i krici ptica. Dok gledam ovu usamljenu i avetinjski monumentalnu prolost, pomiljam kako bi, da smo bogatija I uvarnija zemlja, Arau samo oienu i raskrenu, trebalo staviti pod staklenu kupolu i tako ovaj drevni arhitektonski fosil, sa elementima stila iz Lombardije preuzetog, poveriti narednim vekovima.

NOVI BEEJ 2

DOK TISA PORED BANATA PROTIE

U Novom sam Beeju. Tek da vidim gde se Banat u Baku preliva. Dok u Tisu, reklo bi se, zurim, a ja ba neto razmiljam, onako filozofski, o simbolici ili sluaj nosti ona dva pravoslavna krsta drvena, tik uz Arau zabodena. I pitam se, nisu li oni, ti krstovi, zapravo odgovor na pitanje koje me sve vreme opseda: zato je jedan takav neverovatan sakrament, obezglavljena vremenska kapsula, koju bi u svakoj drugoj zemlji bio turistiki i arheoloki usklinik, ovde u ataru novobeej skom tako zanemaren. Araa mi se u tiskoj vodi uznemirenoj, dok stojim na posled njem okrajku Banata, kao havarisani svemirski brod privia. I konano znam, nije to izazov samo za Novobeejce. Araa je mnogo kompleksnija metafora. Ima dakle u ovom Novom Beeju, a pominje se jo u jedanaestom veku, i mnogo uzbud ljivih stvari, i lepota i kakvoa. No, isuvie ih je iz prolih vremena. Premda, ako se i danas pro etate celom duinom gradskog keja na Tisi, do hotela ''Tiski cvet'', i dalje, prizor koji upijete u svoju iznenaenu gradsku duu, tiinom, mirnom vodom koja ljulja amce, suncem koje spokojno zalazi za baku stranu - deluje lekovito. U tom trenutku vreme koje stoji, u Panoniji koja se mreka pod kukurizima sa oznakama sorte, deluje kao melem. Ali ipak, Vojvodina stara - drema! ivi Novi Beej na mah i intenzivno. Dok pravi oma svom Josifu Marinkoviu. Velikom

horovoi i kompozitoru. Iz Vranjeva, koje je sad deo ovog grada. Grada koji je odmah posle rata uspeo da se zove i Voloilovo. Manifestacija ''Obzorje na Tisi'' je lepa, ali mogla bi da bude bri ga ne samo Novog Beeja. Revija paradnih konja, i naroito zaprega, posle devotoprega vie ne uspevam da pratim ovo ginisovsko uparivanje konja, svake Velike Gospojine vie je od obine etnoloke manifestacije. Kaem, ima u Novom Beeju svega ali stiem neodoljiv, teko dokaziv, utisak kao da se sve odvija pomalo usporeno, uz nekanje, izvinjavanje. Kao pria o do pola praznoj ai... Jer dok itam prisnu i toplu knjigu Lazara Mekia ''ari prolih dana'', vidim da je ipak sve u slaganju vremena. Podudara nju. Dananje, evropsko, uri. Novobeejsko, nae, moje zaostaje!? Bei nam veliki svet. Ili mi prekovie tupkamo u mestu?! A, da, bio sam i na Bisernom ostrvu. Ukratko, oseao sam se kao u ehovljevom ''Vi njiku''. Kau, ipak, krokan e opstati. Tisa e i dalje cvetati. Taj cvet tiski, jer ko mari da je to zapravo velianstveno umiranje leptira, simbol je realativnosti svega. Moda je, onda i ipak, spo koj ba i preimustvo ''Vojvodine stare''. Valja pitati Crnjaskog, iplia, Antia, Veljka Petrovia, Todora Manojlovia, Steriju... ali i Popu, Despotova, ajtinca, Blakovia...

Titel (1)

BRDO KAO ''INCIDENT'' U RAVNICI

I opet nije subota. Jer, ovaj dan kada kroz Perlez prolazim ka Titelu je sreda. Znai neu videti uvenu pijacu pored puta koji vodi ka Bregu i gradu koji egzistira izmeu brda od peska i ua Begeja u Tisu. Grad usred ravnice, sa pogledom na Fruku goru, i zajednikom mentalnom slikom planinskog stanita. I istorijskim iskustvom, i civilizacijskim, koje iz ajke direktno uskae u grb. Sa Tise gledaju davni militari u poruenu crkvu koja se na vrhu Brega straari pored svakojakih odailjaa. Brdo od lesa nataloenog. Iz Banata zelenilom, vrbama i topolama ispraeno, sputa se u Baku. Sa Dunavom u iskustvu. I opet Tisom opervaeno. Reklo bi se da je on, Breg, kao pripitomljneni i bezubi lav, ovde meu rekama prilegao.

Kao da su ga Bogovi ispustili dok su od Fruke ka Vrakom bregu prenosili materijal za ozbiljnija uzvienja. Ipak, ovaj dobroudni ''geoloki incident'' u ravnici jeste vie od stereotipne turistike destinacije. Breg, grad i reke mogli da budu pravo udo buduih vremena. Pod uslovom da se ne dogodi, to napisa neki duhoviti internet surfer ''da je Titelski breg u stvari KINESKI ZID koji je sluio za odbranu od najezde Perleana iz Banata na Baku''. Ja ipak iz Banata, od Perleza tanije, preko mosta na Tisi koji me svojim neobinim i hipertrofiranim gabaritom podsetio na dinovskog pua, odoh u Titel u kome je jo u 9. veku stolovao bugarski vojvoda Salan. No podatak da se zbog rimskih arheolokih nalazita Titelski breg nalazi pod zatitom drave, dosta reito govori i o svojevremenom prisustvu nezaobilaznih Rimljana. Srednjevekovni grad Titel poruen je Turskim osvajanjem. Utvrda je sedam puta prelazio iz turskih u austrijske ruke. U vreme seobe Srba pod Arsenijom arnojeviem naseljen je Srbima iz Bosne, Cincarima i Makedoncima koji su sa ovdanjim stanovnitvom uvali austrijsku granicu. Reke koje se ovde sastaju ve vekovima odreuju njegovu fizionomiju. Prvo brodogradlite lai ajki nalazilo se upravo na obali Tise, u Titelu. Ovdanji narod veruje da je i srpska ajkaa potekla odavde, jer su domicilnii Srbi, vojnici-ajkai u vreme Marije Terezije nosili kape u obliku prevrnute ajke. Poto se velik broj ajkaa prikljuio Karaoru u Prvom srpskom ustanku, pretpostavlja se da su Srbi tada odbacili turske fesove i zamenili ih kapama. Ovu kapu nazvae "ajkaa" po laama kojima su Srbi preani, preko Tise i Begeja, svojevremeno branili Austro-Ugarsku monarhiju. Da li je sve to ba tako ili da li o svemu danas postoji konsenzus Preana i Srbijanaca, nije ni presudno. Simpatino zvui. A nije sluajno ovde, u Titelu je roena nadaleko uvena Mileva Mari-Ajntajn (1875-1948), navodni koautor Teorije relativiteta. Ne zna se zato se Mileva deklarativno odrekla koautorstva na Teoriji, ali se danas sa sve vie pouz danosti dokazuje da je uestvovala u formiranju ove Teorije. I dala joj znatan doprinos. Ili su to samo nae, nacionalne, tlapnje? Ipak, mikro klima koju Breg visok skoro 131 metar, i Tisa sa Begejom, stvaraju, oigledno je veoma pogodno tlo za razvoj genijalnosti i stvaralake energije. Svedoe o tome svakako i Isidora Sekuli, Stojan Trumi, Svetozar Mileti i pomenuta Milena Mari alijas Ajntajn. Velikani koji su u arealu titelskom ugledali nebo. A da Breg koga s miljem nazvah ''incidentom'' jeste mnogo vie od toga, sluaja obinog, svedoi nedavna ''ekspedicija'' nemakih naunika koji su utvrdili da je za ispitivanje sastava lesa, kao i za utvrivanje klimatskih promena koje su se deavale u prolosti, a zabeleene su u naslagama, titelski breg je najpovoljniji u Evropi jer ima najdeblje slojeve. Zato ja i odoh ''dublje'' u Breg. U zaleenu peanu dinu koja krije u sebi presek i profil stvaranja sveta!

Titel (2)

PUT U MOORIN Idem sa druge strane Brega. Da zavirim u drugo lice ove peane Figure koja privlai vetrove i doziva svemir. Naumio sam u Moorin. Naselje koje raa treptaje mudrosti. U pohode Isidorinom rodnom mestu. Tamo gde se Isidora Sekuli, jedna od najumnijih Srpkinja, rodila. Umna, talentovana, neshvaena. Kad glasno kaem Isidora, u taj mi se mah neka mudra tuga stvori pred oima. Iadem iza, ili moda ispred Brega. Idem tamo, gde se On nadvija nad selom, gleda u i Tisu i udaljeni Dunav. U restoranu ''Alas'', na obali ''titelske'' Tise, raspitujem se za put do Moorina. Savetuju mi, ipak, zaobilazni put. Novosadskim drumom je, kau, sigurnije nego preko Vilova. Kroz Breg. Usekom u les. Kau da su sad tamo putari. Valja, dakle, ii do ajkaa. Naravno, sluajni savetodavci, kod pominjanja Moorina, misle na pecanje a ne Isidoru. Krai put, onaj preko Brega, to mu doe i ''kroz '' brdo, ne savetuju. Taj je zemljani a kie nije bilo davno pa e me praina progutati. Dakle, oko brda pa do Moorina. Sela sa grobljem na vrhu vidikovca. Plato iznad sela i kapela. Sa pogledom na sve etiri strane. Isidora nije ovo groblje opisala u ''Hronici palana kog groblja''. Ve ono zemunsko. Ali je nemogue da ovo, na titelskom bregu, to se uzdie iz nad sela, do koga se stie sa stotinak okomitih stepenica urezanih u lesnu podlogu, nije ''uestvovalo'' u sastavljanju ove tune ali mudre proze o venoj

palanci. Do dananjeg Moorina se, zaobilaznim drumom, stie kamenom kockom. Od ajkaa pet-est kilometara. Da se sve kosti razmrdaju! Moorin. Mesto skoro spa va kao u uspomenama na Vojvodinu staru. Sem onog novog, vikendakog, naselja kraj Tise. Sa ove strane Brega kau kako se ''Titelski breg mono uzdie iz ajka kih ritova uz Tisu, nedaleko od njenog ua u Dunav ''. A kilometar od surduka (lesni profil u podnoju) ''Dukatara'', kako se zove i vikend naselje, kada se izae iz Moorina, nalazi se arheoloko nalazite iz bronzanog i gvozdenog doba. Feudvar. Na toj lokaciji plato je bio nepristupaan i vertikalo zaseen, jer je matica glavnog toka Tise u tom istorijskom periodu direktno udarala u podnoje i erodirala padine brega. Treba napomenuti da su itelji ''Feudvara'' menjali svoje vikove hrane za bakar, iji se rudnici nalaze na Karpatima, odakle su na splavovima dovozili i ka men. Interesantno je da su Feudvarci imali kontakte sa mikenskim gradovima i nji hovom kulturom. Pravljeno je dosta ukrasnih predmeta, pa ak i igraaka za decu, izmeu ostalog i zveke! Ovde, u Moorinu dece sada skoro i nema. Samo reka, brdo, vetrovi i udna tiina. I trave koje lelujaju na obroncima. Najvee lesne zara vni u Evropi. Tisa, kao tipina ravniarska reka kod Moorina je prosene sirine oko 200 me tara. Obala joj je na ovom delu , sa Moorinske strane, kamenita a sa banatske muljevita. Dubina je vea od 5 metara. Ovaj ribolovni teren pored lova arana, smudja i stuke poznat je i po veoma bogatim ulovima bele ribe, naroito deverike. Ali, predeo je uven i po poplavama, od kojih je ove godine selo titio nasip visok skoro osam metara. Moorinci su, zlu ne trebalo, uvek mogli spas da potrae na Bregu. Ko zna kakva ih je Nojeva ''Arka'' tamo ekala. Moda bi, ak, na bregu zate kli vojvoanskiog tribuna iz prolog veka, rodom takoe iz ovog mesta, Svetozara Miletia,.ovek od rei i gesta. Sa nekim savetom, govorom ili utehom. Sreom, na sip je izdrao. Arka je otplovila sama. Posle izlaska iz Moorina, na jednom se mestu otvara pravi pravcati klanac, koji se zariva duboko u, naizgled, meko brdo. Vrlo je verovatno da se njime moe stii sve do druge strane. Do pred Vilovo. Tako bi se mogao izbei neudobni pov ratak kockom do ajkaa. Gledam, prvo se vidi jedan ''klif'' a zatim sledi sivouti ko ridor kroz slojeve peska. Razmiljao sam da, ipak, poem ovim putem ali pogled na predveernje nebo kao da je otkrio netvarnu pukotinu. Koja opominje. A metani Moorina su priali kako se ovde, u dubini Brega, ponekad javljaju vile. A i ta u ja usred noi u Vilovu... Gde su se vile i vetice koliko letos iznova pojavile. Pa se tako vratim u Isidorino rodno selo. Da prenoim. I sutra pohodim njeno detinjstvo.

Perlez

TAMO GDE SE PUTEVI NASTAVLJAJU

Dok sam se kao student ponedeljakom vraao iz Zrenjanina u Beograd, obavetenje da autobus ide preko Perleza znailo je da e se put produiti za pola sata. Meni mnogo i sporo, a Perleanima sasvim dovoljno jer je to bilo vreme i prilika da se prevezu autobusom do prestonice. Dok su oni u centru sela ulazili, Perleani i ostali, Farkadinci, Sakuljani, Idvorani, meni je preostajalo da, ''zatien staklima'' i skorim odlaskom, posredno posmatram ivot ovog sela koje je oduvek bilo nesvakidanje. Sa dioptrijom razmaenog urbanog provincijalca koji se doepao Beograda. Perlez je mesto gde ive potomci graniara. Bili su to moji blic-snimci stvarnosti u meuvremenu. Jedva zapameni i povrni. Slike sela koje postoji izmeu beogradskog i novosadskog puta. Zaklonjenog mesta. Jer, u tom naselju, u kome je ak i park podignut ve oko 1900. dogaalo se i dogaa se mnogo svega. Stvarnog i izvornog. Izvan buke. Prvo ono to se u

''Reniku'', koji metani briljivo neguju i dopunjuju, nalazi pod odrednicom FRUTUK Doruak - '' U toplije dane frutuk se uglavnom obavlja na verandi t.j. ulazu u kuu sa nadstrenicom. Naravno frutuku redovno prisustvuju svi lanovi porodice. Obavezan je friak lebac iz furune, ako se ne jedu rezanci u mleku... ''. Zapisuju ljudi. Beleei neki stvarni ivot Banata koji se menja. I ivot i Banat! Dok su oni mirno jeli svoj jutarnji obrok, ja sam ''Lastom'' nastavljao za Beograd. Zamiljajui ko zna ta. Danas i oni ure, i jedu u autobusu. Ve negde oko Besnog foka. Inae, kad sam ve kod hrane, blizu autobuske postaje, u Perlezu se, na izlazu prema prema Titelu, nalazi pijaca koja bi u subotnje jutro trebalo da nudi krastavce, paradajz, paprike, luk i ostale uobiajene potreptine stanovnika sela koje vie to skoro da i nije. Kaem - trebala jer subotom nisam nikada bio u tom autobusu. Zato i nikada nisam na toj pijaci upoznao Ljiljanu ali i Stevu Sekeria koji su u ve pominjani ''Renik'', verovatno uneli i pojmove ''Pektar'' - grudnjak i ''Tirac'' - veterinar. I ostale. Pijaca je idealna za takva lokalna istraivanja. ak i za one koji samo usput svrate, putujui za Novi Sad, preko Titela. Verovatno ovamo put nanese i lovca, preparatora i ornitologa Branislava Ilina. Ovaj nekadanji turistiki vodi ''Kompa sa'', Perleanin, ponosi se svojim najveim preparatorskim izazovom, mode lom mrkog medveda u prirodnoj veliini. U analima metani belee kako se na lokaciji Perleza, 1717. godine nalazilo selo Siga sa 30 kua. Nekoliko godina kasnije, pored Sige, podignuto je utvre nje koje se zvalo anac. 1752. godine grof Perlas, predsednik dravne blagajne za pokrajinu Temivar, podigao je novo selo, ispod anca, koje po njemu dobija ime Perlas. Prvi stanovnici su bili Srbi sa Potiske i Morike granice. Bili su on, Perlez,i optinsko i sresko sredite. O emu danas postoji nostalgija. Igrale su se u selu i Pinc()ike - klis, igra sa drvenim klinom (pretea bejzbola), dok se danasi upranava i pravi bejzbol. to je i normalno kada u parku raste 10 stabala ginka a u crkvi je ikonostas koji je naslikao Uro Predi. A odavde je i slikar Bogumil Karlavaris. Kao i novinar i knjievnik Petar ebeljan ija nova knjiga ''Nicanje due '' kako ree Ljubivoje Rumovi, ''zna'' da ono to nam zemlja daruje, ne ba besplatno, jeste neto najvrednije. Ima u Perlezu dosta otmenosti ali i nekog ala za proteklim vremenima. Ovo se selo ranije, sticajem geografije, mnogo skrivalo: severna mu je granica reka Begej, a juno od njega u pravcu istoka nalazi se prostrana bara Petra. Zapadno od Perleza na pet kilometara je reka Tisa gde je i ue Begeja. Selo vodom zatieno. Meutim, proulo se ipak: '' bila jednom jedna Kata u Perlezu pored ente''... Tamo gde se novosadski drum nastavlja na beogradsku dadu. Skoro na pola puta do velgrada...

VRAC

GRAD OPKOLJEN BREGOM

Ne jednom sam se upitao, odmarajui se od putovanja: zato je ekspresija o gradu u kome si mnogo puta bio slinija opsesiji nego stvarnosti. I odgovarao sam sebi: verovatno zbog lepote koja se iznova dogaa. I sada je tako, ali se deava si multano a ne posle doivljenog: Vrac, dok ga gledam sa Brega, iz bate knjiev nika, branog para Bela, u neko septembarsko pre podne, ipak, zbog dosta magle koja je svuda ispod nas, pitam se da to moda ipak nije bio oktobar, deluje ne