Miladin [evarli}

NEBESKA VOJSKA

60 Miladin [evarli}

MILADIN [EVARLI], dramski pisac, ro|en je u Beogradu1943. godine. Diplomirao je svetsku kwi`evnost i dramaturgiju.Radni vek proveo, uglavnom, u pozori{tima, kao dramaturg, umet-ni~ki direktor i upravnik. Trenutno radi na Televiziji Beogradkao odgovorni urednik u Umetni~kom programu.

Objavqivao pesme, pozori{ne kritike, prozu i eseje. Autor jeopusa od dvadesetak dramskih dela, koja su igrana u pozori{tima uzemqi i inostranstvu, na radiju i televiziji, te {tampana u pe-riodici, zbirkama i posebnim izdawima.

Dobitnik je ~etiri nagrade na konkursima Udru`ewa dramskihpisaca Srbije, ~iji predsednik je bio u dva mandata, nagrade naFestivalu praizvedbi, nagrade ,,Joakim Vuji}’’, Sterijine nagradeza savremenu komediju i Zlatnog beo~uga za ,,trajni doprinoskulturi Beograda’’.

Drama Nebeska vojska napisana je 1985. godine. Nagra|ena jenagradom „Branislav Nu{i}" 1986. Izvedena u U`icu, januara1988. u re`iji Branislava Mi}unovi}a. (Kuriozitet te predstaveje da je u woj Stevo @igon igrao samoga sebe). Oktobra 1989.izvedena u Zrewaninu, u re`iji Na|e Jawetovi}.

LICA

Nebeska vojska 61

Miladin [EVARLI]

NEBESKA VOJSKA

MIHAILO ALIMPI] (85), veletr-govac, biv{i vlasnik uvozno-izvoznefirme “Alimpi} & Sin"

PETAR ALIMPI] (55), wegov sin,advokat, biv{i ministar pravde

DANICA ALIMPI], Petrova ‘ena

MIHAILO-MI[A ALIMPI], Pet-rov i Dani~in sin, revolucionar, ofi-cir NOVJ, zatim ni{ta

SA[A, wegova ‘ena

MI[A-DE^AK

SA[A-DEVOJ^ICA

BORIS ALIMPI], Mi{in i Sa{insin, student

VEROSLAVA, slu`avka u ku}i Alim-pi}evih

PERO-SKOKO-\URO, revolucionar,oficir Ozne, zatim gastarbajter u Ne-ma~koj

DANILO STEFANOVI], Mi{in ra-tni drug, kasnije profesor univerzi-teta

MILUN POPALEKSI], seqak, bo-rac iz Prvog svetskog rata

BORIS PAVLOVI^-^ERNI, tenki-sta, oficir Crvene armije, sovjetski“vojni stru~wak" u Jugoslaviji, pore-klom Srbin

TRUBECKOJ, Mi{in privatni profe-sor francuskog jezika, ruski carskioficir, emigrant

PROKA SAVI], oficir Ozne, zatimvisoki funkcioner Udbe

ARIJEL KOEN, Borisov drug, fizi-~ar

STEVO @IGON, glumac

Partizani, Crvenoarmejci, Ozna{i,Studenti, Narod, Utvare.

“Mnogo je pobijeno,mnogo opqa~kano,treba du{u spasavati."

(Ruska narodna pesma)

“Svet je kao krastavac –danas ti je u rucu,

sutra u zadwici."

(Arapska poslovica)

I SLIKA

No} u okolini Beograda. Tamu povremeno presecaju svetlosti protiv-avionskih reflektora i prigu{eni farovi vozila. U daqini se nazirukolone vojnika, koje pristi`u i prolaze, pevaju}i. Napred, tako|e, pro-laze pojedinci, nise}i kojekakve vojni~ke rekvizite.

VOJNICI: Budi se Istok i Zapad,Budi se Sever i Jug,Koraci tutwe u napad,Napred uz druga je drug!

Napred, sve bli`e i bli`e,^uje se koraka bat.Glas miliona se di`e:Dole fa{izam i rat!

Glas miliona se di`e:Dole fa{izam i rat!

MI[A: Skoko... Skoko! Jesi li to ti?

SKOKO: Ja! A ko je to tamo? Mi{o! Ti si!

Pritr~avaju jedan drugom i sna`no se grle.

MI[A: @iv si, zna~i!

SKOKO: Jakako, dru`e! @ivqi nego ikada. Zar sad da du{uispustim, kad fa{iste iz Beograda goniti treba? Ne dase Skoko pasjim sinovima! A ti? Ne{to si mi se usuko,moj Mi{o.

MI[A: Bio sam malo rawen, ali dobro je sad.

SKOKO: Sre}no ti bilo, juna~e!

MI[A: Ti si, ~ujem, u Beograd ulazio...

SKOKO: Ulazio, ja{ta! Udarne grupe organizovao. Pa kad ihpoduvatimo i otud i odovud.

MI[A: I...?

SKOKO: Za tvoje stare nijesam ni{ta mogao ~ut. Veliki jeBeograd, a sav u `ici i pod gnijezdima mitraqeskim...Bi}e to sve dobro. A gdje je vjerenica tvoja?

MI[A: Sa{a je u {tabu kod druga Ko~e. Ven~a}emo se ~imBeograd bude slobodan.

62 Miladin [evarli}

SKOKO: Krasno! Nova zora svi}e, moj Mi{o. Kad smo prije triipo godine u {umu po{li, {ta smo bili mi tada? [akazanetijeh, koja je snijevala lijepe snove o sre}i islobodi, o jednakosti i bratstvu, o pravdi. A sada se, evo,ti snovi preobra}aju u javu. Je li to mogu}e, Mi{o?

Iz daqine dopiru zvici pesme “[iraka strana maja radnaja”. UlaziDanilo.

DANILO: Dolaze Rusi.

GLASOVI: Rusi! Rusi! Rusi dolaze!

Sa svih strana nailaze kolone ruskih vojnika, pevaju}i.

RUSKIVOJNICI:

[iraka strana maja radnaja,Mnogo v wej qesov paqej i rjek;Ja drugoj takoj strawi we znajuGdje tak voqno di{it ~elavjek.

GLASOVI: @ivela Crvena armija! – @ivela!@iveo drug Staqin! – @iveo!@iveo drug Tito! – @iveo!

Pesma traje. Nastaje bratimqewe, grqewe i qubqewe, kape lete u vis,odjekuju rafali.Mrak.

II SLIKA

Seqa~aka ku}a. Ogwi{te, sofra, trono{ci, ikona... Iz daqine se ~ujegrmqavina topova i fijukawe “Ka}u{a”, Mi{a i Danilo.

DANILO: Zna{ li na {ta mislim kad slu{am ovu kanonadu?

MI[A: Znam. Na ono na {ta svi mislimo.

DANILO: Mislim na one gradove {to stoje nedirnuti po hiqadugodina... U kojima se talo`e vekovi pregala{tva, duha,lepote... I mislim na Beograd, od koga opet ne}e ostatini kamen na kamenu.

MI[A: Podi}i }emo novi grad, profesore. Novi Beograd.

DANILO: Stalno mi po~iwemo... Ho}e{ jednu jabuku?

MI[A: Ne}u.

Nebeska vojska 63

DANILO: Ve~era je mr{ava bila.(Vadi jabuku iz torbe, jede)E, moj Alimpi}u... U petnaestom veku Beograd je bioprosve}ena prestonica, ~iji je vladar u dokolici pesmepisao.

Pauza.

MI[A: Ovde, izgleda, nema nikoga...

DANILO: Ne}e{ jabuku?

MI[A: Ne}u. Ne mogu da jedem.

DANILO: Ja mogu.(Jede)Postao si lep primerak komunisti~kog askete...

MI[A: A ti ostao u du{i bur`uj, profesore.

DANILO: Opet brza{. Lo{e si nau~io lekciju. Zna{ li ti da semoj otac ~etrdeset godina potucao, kao u~iteq, posrpskim selima i predgra|ima beogradskim. Na|i nekogboqeg bur`uja, de~ko! Dobri de~ko iz vile na Sewaku,koji je pro~itao priru~nik za mlade skojevce...

MI[A: Hteli smo da te predlo`imo za partiju, Danilo.

DANILO: Hvala... ali, mo`da je red prvo ~oveka pitati.

MI[A: Smatrali smo da se to podrazumeva; da je to ~ast zasvakog na{eg borca.

DANILO: A ko ne podrazumeva, on je ne~astan? Mo`da i nepri-jateq.

MI[A: Da.

Pojavquje se Milun Popaleksi}, postariji seqak, prosedih brkova, unarodnom odelu, sa odlikovawima iz prvog rata, na grudima. U rukamadr`i posudu punu krompira. Stane mirno, raportira.

MILUN: Redov pe{adinac, Milun Popaleksi}, gospodine kape-tane! Tre}i vod, tre}a ~eta juri{nog bataqona Drinskedivizije. Pre{ao Albaniju, pole~io se na Krfu izaglavio na solunskom frontu.(Udara se po hromoj nozi)

DANILO: Alal vera, juna~e!

MI[A: Nama je, izgleda, ovde odre|eno... Mi smo...

64 Miladin [evarli}

MILUN: Znam, sokole, ko ste. Vi ste oslobodioci na{i. Vojskana{a narodna. Dobro mi do{li, bra}o! Da se i`qubimo,kao {to obi~aj starinski nala`e!(Qube se)I neka vam Bog na pomo}i bude u boju za Beograd, na{uprestonicu slavnu! Ja rakije vi{e nemam, da se, kao {toje red, pri~estimo. Sve mi odne{e. Ali, sad }e Crnidoneti, ni{ta vi ne brinite.

MI[A: Hvala, ne treba..

MILUN: Treba, treba, sokole, kako da ne treba. Pa sam ja malokrompira iskopao. Za sirotiwsku gozbicu dosta.

MI[A: Neka, nismo mi gladni, ve~erali smo.

DANILO: Jesmo, naravno da smo gladni, prijatequ.

MILUN: A tamo, u pokrajnoj sobi, dve posteqe sam razmestio,gubera istresao, da pred boj du{u odmorite.

Ulazi Boris Pavlovi~ ^erni. Pozdravqa ih visoko podignutim rukama,u kojima dr`i po fla{u votke.

BORIS: Zdravstvujte tavari{~i!

Mrak.

III SLIKA

Ista prostorija. Mi{a, Danilo, Boris i Milun.

BORIS: Za geroja na{ega, ba}u{ku Josifa Vasarionovi~a Sta-qina! On vitjaz zemqu ruskoj. Bog neka wega ~uva! Ona}ec na{, a mi svi jevo sinavja.

MILUN: Na zdravqe!

MI[A iDANILO: @iveo!

MILUN: A sad }u ja krompiri}e iz pepela da povadim...

Nebeska vojska 65

MI[A: ^ekaj! Di`em ovu ~a{u u zdravqe vrhovnog komandanta ivo|e na{ih naroda, mar{ala Tita. Neka dugo `ivi i nekanas i u miru daqe vodi u novi, boqi svet!

SVI: @iveo!

MI[A: Sad mo`e{ da vadi{ krompire.

MILUN: Jerbo ne vaqa da se presu{e.

BORIS: Maji pretki prijehali v Rosiju iz Serbiji. Tak gavarila}ec moj.On slavist bil, perevod~ik. Jest u vas takojpisateq, Nu{i~...

DANILO: Jest.

BORIS: Nu, tak. On perevodil taj Nu{i~. Pretki na{i, gavarila}ec, prijehali iz Serbiji, patamu {to Turki ihubivali. Kakoj to ^arnoevi~...

DANILO: Patrijarh Arsenije ^arnojevi}.

BORIS: Nu, tak. Oni, zna~it, ube`ali v Rosiju...

DANILO: U Austriju.

MI[A: Dobro, da ne cepidla~imo, sad.

BORIS: V Rosiju, ma} svaju pravoslavnu. Patamu maja familija^ornij.

MILUN: Ti si, zna~i, na{. Pa {to se odma ne ka`e{, brateSrbine?

BORIS: Svi mi na{i. Mi svi Slavjani, pravoslavni. V svajejtja`eloj istoriji, Serbi, naturaqno, vra}ali se maticisvojoj pravoslavnoj – a patom, apjat v svet {irokij,zagrliti wega.I a}ec moj, nu... otac, hteo u Serbiju do}i, na solunskifront, znaje}e. Kako dobrovoqec. No, ne dali wemu.Skazali: jesli ti ruskij ili Serb? Ja ruskij, naturaqno,kazao otac – no v du{e maje Serbija spit. Nu, skazali anijemu, pa~ekaj, bude vreme kad mi v Serbiju do|emo.To vreme sad do{lo. Otac umer, a ja do{o.Kagda mi prijehali na tankah, Milun pada{ol k majomtanke, v ruke u wevo bila fqaga... Nu, kak eta u vazska`etsja?

DANILO: Ne znam.

MILUN: ^utura, brate!

66 Miladin [evarli}

BORIS: Tak to~no. Popij, brate, kazao meni, i dobro do{ao!

MILUN: Ma nije bilo ni pola ~uture...

BORIS: Mal~aj! Ti brat moj. A patom mi vipili, on gavaril kakstradal. On gavaril, a ja plakal... I dumal kak narodina{i tu`nu istoriju imejut. Slavnu, no tu`nu i u`asnu...

MILUN: Neka, Crni, pusti to sad... Da popijemo!

BORIS: Ne, brat moj! Gavari! Pe~aq svaju iz du{i puskaj.Gavari...

MILUN: Pa, eto... Ja sam ti nosio bra{no u {umu. Imao sam jabra{na dosta, jer ova je ku}a uvek doma}inska bila.[to se politike ti~e, odma da ka`em da ja politi~kinepismen nisam. Seqak politiku i politi~are znadobro, jerbo je imao dosta prilika da upozna wihoveujdurme i marifetluke... Znao sam ja da partizane komu-nisti vode, al dobro sad, {ta je – tu je, velim, i odnesembra{no.^etnicima sam davao nerado. Samo kad sam morao. Zato{to ja staroga kraqa Petra pamtim kako u rovu vojnikesokoli i kako ga ~etiri vola vuku na topovskoj karipreko Albanije, s narodom i vojskom, pa ne verujem onimakoji iz Londona narodnom borbom ho}e da upravqaju. Zainat sam davao partizanima, i ako mi je ve} onda bilojasno koliko je sati.Al dok sam ja bra{no po {umi vukao, banu{e ~etniciovamo, u ku}u. Gde je Milun? Sin ka`e – ne znam. Nezna{, ka`u oni; a gde je bra{no? Koje bra{no? Ni to nezna{. Ne znam, ka`e on. A, tako, majku ti komunisti~kujebem, pa ga veza{e za ra`aw i potpali{e pod wimvatru...Koliko smo mi komunisti, toliko wima Bog dobra dao!

Pauza.

BORIS: Pokazali mi wima. Be`ali ani pred na{ih tankah kakmi{i. Fa{isti... Tak budut i iz Belgrada be`at.Mi na tankih prijehali, kak na kawah bajevij, kak vitjaziruski, prinesti vam svabodu. Ni adna vajska na zemqe wemo`et nas pabjedit!

DANILO: A nebeska vojska, Borise Pavlovi~u?

BORIS: Kakaja nebeska vojska?

Nebeska vojska 67

MI[A: Danilo, ne pri~aj koje{ta.

DANILO: Iqa Muromec, Dobriwa Nikiti~ i Aqo{a Popovi~,bili su najve}i vitezovi ruske zemqe...

BORIS: Da, eta ja znaju. I patom?

DANILO: Zajedno su po~inili mnogo juna~kih dela, i sve vojskekoje su im se suprotstavile pobedili su...Dolaze Tatari na reku Safat. Wihova ordija je tolikovelika da je dobar junak ne mo`e na kowu objezditi, nisuri vuk optr~ati, ni vrani gavran obleteti.I wih trojica vitezova udare na toliku silu i svu jesatru. Tada Aqo{a Popovi~ ka`e: – Dajte nam i nebeskuvojsku, mi }emo, vitezovi, i s wom megdan podeliti!Pojave se dva nebeska vojnika: – Pa, hajdete, vitezovi, das nama boj bijete. Naleti na wih Aqo{a Popovi~ ijednim udarcem rase~e ih napola. Od dvojice se na~ine~etvorica – a svi `ivi. Prisko~i Dobriwa Nikiti~, pasvu ~etvoricu izmau{ke nadvoje. Na~ine se osmorica – isvi `ivi.Zamahnu sjajnim ~eli~nim ma~em Iqa Muromec, najve}ivitez ruske zemqe, i svu osmoricu rase~e nadvoje. Anebeskih vojnika ve} {esnaest, i svi `ivi.Navale sva tri viteza da seku i kowima gaze tu vojsku.Ali {to je oni vi{e seku i kowima gaze, sila raste svevi{e i vi{e.Biju boj tri dana, tri sata i tri trenutka. Dok im nisumalaksale desnice, posustali kowi dobri, istupili sema~evi britki. A sila raste sve vi{e i vi{e.Upla{i{e se vitezovi ruski. Baci ma~ Aqo{a Popovi~;baci ma~ Dobriwa Nikiti~. I najve}i votez ruskezemqe, Iqa Muromec, odbaci svoj ma~ od sjajnoga ~elika.I pobego{e u brda kamena, u pe}ine mra~ne. I kako kojipobe`e, tako se okameni.Od tada nema vi{e vitezova u svetoj Rusiji.

BORIS: Ima! Mi vitjazi ruski, a ti – reakciower!

Mrak.

68 Miladin [evarli}

IV SLIKA

Beograd. U dubini prolaze jedinice Crvene armije i Narodnooslo-bodila~ke vojske Jugoslavije. Vojna muzika svira. Napred se okupqanarod, ma{e, baca cve}e, pozdravqa.

Kroz masu se probija Petar Alimpi}, sredove~ni gospodin, dobro odeven,reklo bi se isuvi{e dobro za tu priliku.

Vojnici pevaju.

VOJNICI: Kompartijo, joj, kompartijo, mirisavo cve}e,Ceo narod, joj, ceo narod za tobom se kre}e...

GLAS: @ivela sloboda!

SVI: @ivela!

GLAS: @ivela Narodnooslobodila~ka vojska Jugoslavije!

SVI: @ivela!

GLAS IZZVU^NIKA:

Posle tri ipo godine patwi i ropstva, na{ mu~eni~kiBeograd do`ivqava praznik slobode i pobede nadnema~kim okupatorom i narodnim izdajnicima.U herojskoj borbi za oslobo|ewe Beograda ponovo seosvedo~ila duboka qubav ruskog naroda prema nama ipomo} koju nam je ruski narod kroz ~itavu istorijupru`ao u borbi za slobodu.Beogra|ani i beogra|anke!Borci Narodnooslobodila~koe vojske, uz bratsku pomo}Crvene armije, donose vam slobodu. Do{ao je ~as osvete.Krv nevinih `rtava, qubav prema svome narodu islobodi, obavezuju vas na nemilosrdnu osvetu nadizdajnicima. Prijavqujte izdajnike vojnim vlastima,budite desna ruka svojim oslobodiocima u istrebqewu iprogowewu neprijateqa iz na{eg lepog Beograda!

GLAS: Dole izdajnici!

SVI: Dole!

GLAS: @ivela Crvena armija!

SVI: @ivela!

GRA\ANIN: A {to ti ne kli~e{, dru`e?

PETAR: Molim?

GRA\ANIN: [ta moli{? [to ne kli~e{, velim?

Nebeska vojska 69

GRA\ANKA: Zar ne vidi{ da je gospodin neraspolo`en?

II GRA\ANIN: Ne{to mu nije po voqi.

GRA\ANKA: Gledaj kako je obesio nos!

Petar ho}e da po|e.

GRA\ANIN: ^ekaj, ~ekaj malo...

PETAR: Pustite me, ~ove~e! [ta je vama?(Poku{ava da se izvu~e)

GRA\ANIN: A, ne mo`e to tako...

GRA\ANKA: Gospodin `uri?

GRA\ANIN: @uri{? Ne svi|aju ti se oslobodioci?

GRA\ANKA: Vidi kakav {tof! To samo narodni neprijateqi nose.

II GRA\ANIN: Ne}emo vi{e tako! Od sada }emo sve deliti.

GRA\ANIN: Ja }u odmah da uzmem svoj deo!(Kida Petru rukav)

Mrak.

V SLIKA

Salon u vili porodice Alimpi}, na Sewaku. Po sobi posluje Veroslava, ubelim ~arapama i nanulama. Ulazi stari Mihailo Alimpi}, u stolicina to~kovima, uredno, pedantno odeven, nogu pokrivenih kariranim}ebetom.

MIHAILO: Pa, dobro, Veroslava, gde je ovaj moj sin?

VEROSLAVA: Gospodin je iza{ao.

MIHAILO: Molim?

VEROSLAVA: Iza{ao je. Odmah posle ru~ka. Obukao je gorwi kaput ioti{ao nekuda.

MIHAILO: ^uvam ga pedest i pet godina, kroz ~etiri rata, ili pet,kolko ono be{e, a on sad ho}e nazor glavu da izgubi, naulici, bez potrebe, od zalutalog metka, sad, kada je ratukraj.A ve} unuk moj – najve}i `ivi dokaz bandoglavosti ovefamilije! Da ka`e{ da je, recimo, iz trezvenosti ilitidalekovidosti pri{ao tome wihovom nazovi – pokretu,jer je, kao, shvatio menu vremena, pojmio da na{e prolazi

70 Miladin [evarli}

– pa i da ga shvatim. Ne velim da opravdam; da shvatim.Ne! To je idealist, draga, ako je jo{te me|u `ivima, {toneka bi dragi Bog dao.Ne ka`em {to je u rat oti{ao, u {umu, svaka ~ast, svi suAlimpi}i ratovali – neki od nas probali su to i podvatriput – ali, ratovati je jedno a potpomagatikomunisti~ku ujdurmu, bogme, ne{to sasvim drugo. A javidim, draga, ovim o~ima koje se ve} gase, koliko je sati,kad wima ruski tenkovi Beograd osloba|aju!Molim, molim? Nisam u pravu?

VEROSLAVA: Gospodin je u pravu.

MIHAILO: (Vadi iz yepa ~asovnik)A ho}emo li mi danas ~aja piti?

Ulazi Danica.

DANICA: Nema Petra...

MIHAILO: Pa, vaqda se grli i qubi sa bra}om Rusima i ovim na{imcrvenda}ima... Hvala Bogu, svr{i se jo{ jedan rat. Aho}emo li mi danas ~aja piti?

DANICA: Bo`e, tata, kome je sad do ~aja?

MIHAILO: U ovoj ku}i se svakoga dana u pet sati ~aj pije, kako umirno, tako i u ratno vreme, jo{ od kako je, za vladepokojnog kraqa Milana, tu naviku moj otac od tada{wegkonzula engleskog primio. Ne vidim za{to bismo danaspresedan pravili.

DANICA: Zaboga, tata, a Petar?

Ulazi Petar Alimpi}, zadihan, bez jednog rukava.

PETAR: Jesam li zakasnio na ~aj?

MIHAILO: (Vadi ~asovnik)Pa... skoro da i nisi.

DANICA: Kako je napoqu? Kako to izgleda{?

PETAR: Beograd je slobodan.

MIHAILO: E pa, otvori}emo onda i onu bo~icu armawaka, {to jedoneh iz Pariza devetsto dvadesete.

Mrak.

Nebeska vojska 71

VI SLIKA

Salon u vili porodice Alimpi}. Porodca pije ~aj. Veroslava servira.

MIHAILO: Vidite, taj armawak... Posle deset do petnaest godinastajawa u podrumu – prohladnom i dobro temperiranom,razume se – wegova, ina~e kestewasta, boja dobija jedanne`ni zla}ani preliv, a ukus osobitu blagost nanepcima. Ta blagost je, naravno, samo prividna;plemenita te~nost se, ubrzo, kao lekovita vatra, razlivapo celom telu i krepi... Ku{ajte, deco, to su darovibo`iji!Tri sam takve bo~ice doneo kada smo, ono, posle ujedi-wewa, sklapali s Francuzima velike ugovore oko obnoveratom opusto{ene otaybine.Prvu smo otvorili dvadeset prve, kada ste mi unukadarovali, na{eg Mi{u bandoglavog, koga neka Bog svetisa~uva; drugu sam ja sam ispio, trideset sedme, u o~aju,kada me Sofija moja ostavi naprasno, a tre}u i posledwu,evo, da ispijemo sada, raduju}i se slobodi. Radujem se, alii strepim, jer nam slobodu donose ruska Crvena armija ina{a komunisti~ka vojska.

PETAR: Nije vojska komunisti~ka, tata. Vojska je narod.

MIHAILO: Zna{ ti mnogo {ta je narod! Pokazali ste vi svojeznawe. Mi smo vam u nasle|e ostavili prekaqenu,pobedni~ku zaemqu, a vi ste to nasle|e, kao lakomislenisinovi, za dvadeset godina pro}erdali.(Pauza)Da, da, sve je pro{lo, sve, i na{to govoriti sada, kada jestvar odavno oti{la u vra`iju mater, ali me du{a boli ine}u mo}i mirno da umrem... Srpsko gra|anstvoispustilo je svoju priliku. A prilika se javqa jednom izbogom diko! @iveli!Sada je wihova prilika. Ba{ me zanima koliko }e imtrebati da je pro}erdaju... Ja to ne}u do`iveti, ali vi}ete videti.

Pauza.

DANICA: Mi smo Mi{u pre rata anatemisali, a sada }emo, ipak,me|u wima imati nekog svog. Ukoliko... Ni{ta mi nismorazumeli. Ni{ta!Tri godine se molim bogu da komunisti pobede i da ondo|e `iv i zdrav sa wima. Samo to! Ni{ta me se drugo ne

72 Miladin [evarli}

ti~e. Sve neka propadne, samo nek se on vrati!(Odgurne {oqu sa ~ajem, iza|e)

PETAR: Vaqda i oni ~uvaju intelektualce. Nisu vaqda, jednogAlimpi}a isturali u prve redove...(Pauza)Makar zbog saveznika. Na{e ime jo{ uvek ne{to zna~i.Pa i u Londonu, ako ho}e{.

MIHAILO: Neka je on `iv i zdrav, ali komunistima, sine, ja ni{tane verujem. Molim?

PETAR: Ne ka`em ni{ta.

MIHAILO: Ja }u ti re}i. Osamdeset {estu ja teram. Noge su meizdale, ali pamet jo{ nije sasvim. Zna{, meni je svejedno,mawe-vi{e. Moje je bilo i pro{lo... Mi smo `iveli ivojevali, trgovali i politikom se bavili koliko smomogli. Stvarali smo ovu zemqu, pa sad, {ta je – tu je. Vi}ete videti. Ho}u ovo da ti ka`em: skloni se negde, sine,dok ta halabuka ne pro|e.(Pauza)Mi imamo jo{ prijateqa ovde.(Pauza)Da se ukloni{, ka`em, razume{!

PETAR: Ne razumem. Misli{ da bi oni...?

MIHAILO: Pamtim ja te na{e smene od kwaza Mihaila na ovamo...

PETAR: Ja vi{e ni na {ta ne pretendujem. Ne gajim nikakvihiluzija... Spreman sam da `ivim kao privatno lice.(Pauza)Ja sam advokat. Pa ja se, tata, od trideset devete po-litikom vi{e aktivno ne bavim!

MIHAILO: A ja ti ka`em slede}e: popij tu ~a{u pi}a, obuci zimskikaput, uzmi nekoliko napoleona iz skrovi{ta i, dokpobedni~ko veseqe jo{ traje, prebaci se na Velikivra~ar do Aksentijevi}a. Imawe je prekrasno, tamo kodzvezdarnice...

PETAR: Da se krijem? Ne. Za{to?

MIHAILO: Ama, dobro, ne ka`em ja, samo na mesec-dva, dok se strastine stalo`e. Dok se ne uspostavi kakav-takav pravniporedak. Pretpostavqam da }e u dogledno vreme nekavrsta pravnog poretka ipak morati da se uspostavi.

Pauza.

Nebeska vojska 73

PETAR: Ne}u nikuda da idem. Tako bih samo pokazao da se ose}amkrivim.

MIHAILO: (Sipa pi}e)Ti ne}e{ vi{e?(Srkne)Oh, kako je to dobro pi}e... Ne verujem da }emo ga vi{epiti. Slu{aj, Petre! Ta tvoja advokatska logika ovdevi{e ne va`i. Zaboravi to!

PETAR: Moje vi|awe s Nedi}em bilo je ~ista formalnost. Zna seda u vladu nisam u{ao, ni pored svih navaqivawa.

MIHAILO: U Srbiji prvo glave lete, pa se onda postavqaju pitawa.Drugo, primao si fon Hartmana. Nemoj da te ja sadpodse}am! No, boqe i ja nego komunisti~ka policija.

PETAR: Hartman je moj {kolski drug.(Pauza)Kako da ne primim okupatorskog pukovnika, kada mizakuca na vrata?Zahvaquju}i Hartmanu ostali smo `ivi, tata. Ti zna{ daje tvoj unuk komunisti~ki oficir...Nisam kolaborirao i ne}u da se krijem. Ipak sam janekada bio ministar pravde u ovoj zemqi!

MIHAILO: Od pravde smo se ovde silno ovajdili... Gospodine sine,zna{ kako stara izreka ka`e: ti ga krsti{, ono prdi!(Pauza)Ja }u jo{ jednu, a ti kako ho}e{.(Sipa)

PETAR: Sipaj i meni!

MIHAILO: (Sipa)Nazdravqe, sine bandoglavi, i neka ti Bog bude upomo}i!

PETAR: Samo da se Mi{a vrati... Ako se, ipak, ne{to desi, recimu, molim te, da sam se dr`ao ~asno.

Mi{a je u{ao.

MI[A: Vratio sam se, tata!

Mrak.

74 Miladin [evarli}

VII SLIKA

U vili Alimpi}evih. Za stolom Petar. Ulazi Danica, nose}i Mi{inuuniformu, stvari.

DANICA: Jo{ spava. Gledam ga, zna{... U snu mi izgleda kao nekad.Onako napu}en... Gledam ga i mislim, je li to onaj Mi{a?Vratio se... Hvala ti, Bo`e!

PETAR: Uvek je voleo da spava... Se}a{ se Trubeckog, koji mu jejutrom davao ~asove francuskog? Mi{a je uvek kasnio ija sam morao gospodiinu Trubeckom da pravim dru{tvo,ako bih se zatekao u ku}i. Ve} od jutra se ose}ao na{qivovicu, ali se dr`ao besprekorno. Jedino sam, po kozna koji put, morao da slu{am pri~u o dramati~nomukrcavawu na emigrantski brod “Zarja”, 1921. u Odesi...Voleo je moje dvorske cigarete i pu{io ih je u velikimkoli~inama. A onda bi Mi{a, onako bunovan, str~ao sasprata, na {ta je Trubecki imao obi~aj da ka`e: dok vispavate, mladi gospodine, komunisti~ke krticepodrivaju temeqe va{e otaybine!(Smeje se)Nije ni slutio, siroti Trubecki, da se pobe}i ne mo`e.(Pauza)I meni je otac savetovao da be`im...

DANICA: [ta ka`e{?!

PETAR: Savetovao mi je da be`im.

DANICA: Tata?

PETAR: Da.

DANICA: Glupost!

PETAR: Dobro on misli, samo wegov prakti~ni um previ|a~iwenicu da se pobe}i ne mo`e.

DANICA: Kuda da be`i{, ~ove~e? Za{to? [ta si skrivio?

PETAR: Pitawe je, {ta je to krivica? Je li to eti~ki pojam?Operativni? Politi~ki?

DANICA: Ali, sad imamo Mi{u.

PETAR: Zabrawujem ti da o tome sa wim govori{?

Mrak.

Nebeska vojska 75

VIII SLIKA

U vili porodice Alimpi}. Petar i Mi{a za doru~kom. Danica poslujeoko wih.

DANICA: Nisi ni{ta jeo. A ja sam se ba{ trudila...

MI[A: Hvala, ne mogu vi{e.

DANICA: Uvek si najradije jeo pr`enice za doru~ak. Od beloghleba, razume se. Potopqenog u mleko. A odozgo si voleoda nama`e{ mladog kajmaka, se}a{ se? Pa sam i danashtela... Samo {to hleb, naravno, nije kao pre rata. Akajmak sam sa mleka skidala, pomalo. Samo {to i mlekodanas... Verovatno vodu sipaju, {ta }e{, tako da tajkajmak... A ja sam, ba{, htela da sve bude kao pre.

MI[A: Divno je sve, mama; ali, izgleda da sam se ja odvikao odhrane. Tata, uzmi ti ovo.

PETAR: A, ne! Taman posla! I ja se polako odvikavam...

DANICA: Uzmi jo{ malo, Mi{o! Vidi{ kako si oslabio.Prepolovio si se. Sav si mi nekako druga~iji. A kaomali bio si uvek debequ{kast. Trontav. Tako, malotrom... Eto vidi{, ~ovek nikad ne zna... I ni{ta nepri~a{. Ratnik na{!

PETAR: Pusti, Danice, bi}e vremena i za pri~u.

DANICA: Sigurno, nego, majka bi sve da zna. A i na}utali smo seovih godina, pa ~ovek sad ose}a potrebu... Kad samopomislim... A kako li je tek, tebi bilo, sine moj!

MI[A: Dobro je, mama, dobro je. Eto, svi smo pre`iveli...

DANICA: Bogu hvala!

MI[A: Ustvari, nikad se nisam boqe ose}ao. Samo, sad mi jenekako neobi~no {to sam ponovo ovde, u ovoj ku}i, me|usvim tim stvarima, a tu sam ro|en, i tu sam proveo... a,eto, sada... Vidi{, tata, mi smo pobedili.

PETAR: Vidim, sine. Vidim.

MI[A: @ao mi je {to tvoji ideali nisu izdr`ali istorijskupoveru, jer znam da si po{ten.

PETAR: Hvala ti.

76 Miladin [evarli}

MI[A: To jest, nije mi `ao, nego, ho}u da ka`em...

DANICA: Kad se ohladi, to ne}e vaqati, Mi{o!(Pauza)Kako, neobi~no? Pa, ku}i si do{ao, sine!

MI[A: Ali, mislim da si, posle svega, mogao da uvidi{ da ni minismo mawe ~asni.

PETAR: Zar bi ti to ne{to zna~ilo?

MI[A: Ne veruje{?

PETAR: ^emu to? Ne prili~i ti sad da bude{ sentimentalan.

DANICA: Pa, Petre, on je uvek takav bio. Samo malo tvrdoglav.

MI[A: E pa, vidi{, zna~ilo bi mi... Da, ne}emo biti senti-mentalni sada, ako to nismo bili onda kada je trebalo.Ali, opet, svih ovih godina, u {umi, nisam prestajao davodim razgovor s tobom, mo`da uzaludan, ali tako jebilo; razgovor koji nismo bili sposobni da vodimo ustvarnosti. Ne znam za{to. Da smo mogli, verovatno bisve bilo jednostavnije.Oprosti, moram ti sad re}i... Za svaki slu~aj. Jer, ratjo{ traje, pa... Sve vreme sam mislio o tom razgovoru, otom ~asu kada }emo, posle svega, sesti i, evo, re}i }u i to– ravnopravno porazgovarati o svemu.

PETAR: Opet nismo ravnopravni. Sada je istorija na tvojojstrani.

MI[A: Pa, uvek je bila, tata! Samo {to ti to nisi video. A sveje od tebe zavisilo. I jo{ uvek zavisi, tata!

PETAR: Lepo je {to tako misli{.

MI[A: Ako onda nisi mogao, sada bi morao da razume{. Ako samonda bio bludni sin, vaqda sam sada, posle svega,zaslu`io da me ozbiqno shvati{.

PETAR: Zar ti je potrebno, sine, da jedan biv{i ~ovek, pa makarto bio i tvoj otac, potvrdi ono {to ste sami oru`jemizborili? [ta }e ti to? Tvoje vreme dolazi, a moje jepro{lo. Moj svet se pretvorio u prah i pepeo. Ali, to jebio svet u koji sam verovao. Jedino {to `elim, to je dame pustite da dotrajem u miru.

DANICA: Samo slu{am kako razgovarate. Ni{ta niste nau~ili,ni{ta...

MI[A: Ne razume{ ti, mama.

Nebeska vojska 77

DANICA: Kako ste vi u stawu sve da pokvarite.

MI[A: Ne, ja samo `elim da ka`em...

DANICA: Popij to mleko, sine! Zna{ kako se te{ko danas dolazido wega.

MI[A: Evo, popio sam, mama. Ho}u samo ovo da ka`em: u na{imredovima ima mesta za sve one koji ovoj zemqi `eledobro.

PETAR: Bojim se da je za mene ve} pomalo kasno. Pojedi, sine,svoj doru~ak na miru. Pobedili ste... Ali, zar misli{ davam zboog toga vi{e verujem? Ako se nismo razumeli pre,dok ste bili progoweni, ako tada nisam verovao – zaro~ekuje{ da }u promeniti mi{qewe samo zato {to stepobedili? Mnogi }e sad promeniti mi{qewe, razume se,mnogi }e vam sada pri}i, tako to uvek biva, ali PetarAlimpi}, sine, ne mewa uverewa kao ko{uqe.

MI[A: Pa, vaqda shvata{, tata, da vi{e nema druge alterna-tive?

PETAR: Shvatam. To ba{ i jeste ono {to me pla{i.

Ulazi Veroslava, upla{ena, a zatim dva pripadnika Ozne.

I OZNA[: Ozna!

Petar i Danica gledaju ne razumevaju}i.

II OZNA[: Odeqewe za{tite naroda. Po|ite s nama!

Mrak.

IH SLIKA

Salon u vili porodice Alimpi}. Mihailo, Danica i Mi{a.

DANICA: Sine, zaboga, ka`i ne{to, u~ini ne{to! Pa to su tvoji!

Pauza.

MIHAILO: I nama je te{ko, isto kao i tebi, ali mora{ bitipriseban. Mora se brzo delati.

Pauza.

78 Miladin [evarli}

MI[A: Tri ipo godine ginu najboqi qudi ove zemqe. Jo{koliko ju~e, ginuli su crvenoarmejci i partizani, tu,nedaleko od va{ih prozora... Tri ipo godine spiram ja sasebe prokletstvo svoga porekla, a prokletsvo me ~eka naku}nom pragu. Kolaborant...

DANICA: Mi{o... [ta to pri~a{, sine?

MI[A: A za{to su ga, onda, uhapsili? Mi ne hapsimo nevine.

DANICA: Vi...

MIHAILO: Ho}e{ da ti ja ka`em za{to su ga uhapsili, sinezabludeli? Zato {to nikada vi{e ne}e imati ovakodivnu priliku.

MI[A: Niko u ovoj zemqi nikada vi{e ne}e stradati nevin.

Ulazi Veroslava, nose}i ~aj.

DANICA: Nosi to napoqe!

MIHAILO: Ali...

Hteo bi da protestuje, ali, ipak, odmahuje rukom, kao ~ovek koji ne}e dase spori. Veroslava izlazi, odnose}i poslu`ewe.

MI[A: I taj va{ ~aj... Uvek mi se gadio, a morao sam da }utim ida ga pijem. Narod gladuje, gine, a gospoda ~aj piju.

MIHAILO: Slu{aj ti! Demago{ki govori dr`e se na ulici, a ovdese, jo{ uvek vodi ra~una o pristojnosti i meri. A {to se~aja ti~e, to nisu kobasice, niti krmenadle; to susasu{eni listi}i biqke camellia sinensis, koji, spu{teniu vrelu vodu, i to u veoma maloj koli~ini, koliko izme|utri prsta, daju dodu{e skroman ali delikatan iizvanredno prijatan osve`avaju}i napitak. Taj napitakse u ovoj ku}i svakodnevno tro{i jo{ od vremenapokojnog kraqa Milana.Takva navika, mladi gospodine, ili dru`e, ako vi{evolite, ukazuje na te`wu ka uqu|enosti i civilizovanojorganizaciji `ivota; te`wu koja ovu familiju krasi ve}skoro stotinu godina.No, ukoliko smatrate da moje ku}ne zalihe ~aja, kojeba{tinim budu}i da sam bio uvoznik ovog kolonijalnogproizvoda, mogu poslu`iti kao hrana za izgladnelinarod – izvolite ih rekvirirati i preneti u jednu odnarodnih kuhiwa, koje }ete ubrzo organizovati, nadam se!

Nebeska vojska 79

Mi{a se, i protiv voqe, osmehne.

DANICA: Ne smej se!

MI[A: Molim?

DANICA: Ne smej se, ka`em! Otac ti lebdi izme|u `ivota i smrti.(Pauza)^im ste do{li po~eli ste da hapsite.

MI[A: Samo neprijateqe, mama.

DANICA: Tvoj otac...

MI[A: Mama, meni je stra{no zbog tate... Meni je... A {ta samja? Moja ose}awa, moj `ivot? Mi smo do{li da, jednom zasvagda, ra{~istimo, da iskorenimo sve ono trulo, la`no,nepravedno, {to nas je ovde gu{ilo. Povratka vi{enema, ostavili smo suvi{e mrtvih iza sebe... De~aci sugiinuli, mama...I kako ja sad da odem i ka`em, nije va`no, pustite visamo moga oca, kako? Kako?

MIHAILO: Da iskorenite, je li? Novi svet na ru{evinama?Varvari! Eto {ta ste vi! Varvari!Ono {to smo mi gradili stotinu godina, to je za vastrule`? To }ete vi, za jednu no}, pretvoriti u prah. Asvoje roditeqe }ete pokopati pod ru{evinama!

DANICA: Zna~i, ti }e{ pustiti da ga ubiju?

MI[A: Kako ja, mama?

DANICA: On nije kriv.

MI[A: Ako nije kriv, kako to da vama, za sve vreme rata, nidlaka s glave nije falila? Kako ste uspeli da mirno ibezbedno pre`ivite u svojoj vili, piju}i redovno svojpopodnevni ~aj? Kako to da vam, ~ak, nisu ni{ta uzeli,nikoga uselili? Ni{ta! Jednom re~ju – ni{ta! Kao datamo, napoqu, ne postoji nikakva prokleta okupacija! Aspecijalna policija je vrlo dobro znala da sam ja ~lankomunisti~ke partije i da se nalazim u {umi.

MIHAILO: Jel tako, sine? Oti{ao si, zna~i, mirno u {umu, o~eku-ju}i, kao najnormalniju posledicu, da nama ovdeposkidaju glave. A kako smo mi, na`alost, jo{ uvek `ivi– treba nas za to optu`iti i glave nam skinuti naknadno.Mi smo, dakle, unapred bili osu|eni i `rtvovani va{em

80 Miladin [evarli}

novom, boqem svetu. Trebalo je da na{e glave budu tvojprilog, zar ne? Tvoja ulaznica, takore}i...

MI[A: ^ekaj, nije tako!

MIHAILO: Niti ~ekam, niti o~ekujem vi{e bilo {ta.

DANICA: Svake no}i molila sam Boga da se vrati{. A sada...

Mrak.

H SLIKA

Salon u vili porodice Alimpi}. Veroslava uvodi Skoka u uniformioficira Ozne.

VEROSLAVA: Izvolite ovamo, sad }e mladi gospodin si}i.

Skoko skida {iwel, Veroslava ga prihvata.

SKOKO: Kako si lijepa, drugarice... Jesil ti rodica wina?

VEROSLAVA: Ne... Ja slu`im ovde, u ku}i.

SKOKO: Slu`i{? Taka qepota da slu`i! To je, vidi{, nepravda.Toga vi{e ne}e biti. Skoko se borio da toga vi{e nebude.

VEROSLAVA: Ko?

SKOKO: Skoko!(Lupa se po grudima)Za tebe, qepoto – Pero. Pero Skoko je krv prolio da svibudu slobodni i jednaki. I tako ima da bude! Razumije{ti to, qepoto?

Veroslava ho}e da po|e, Skoko je hvata za ruku.

SKOKO: ^ekaj! Nijesi mi rekla kako ti je ime.

VEROSLAVA: Veroslava.

SKOKO: A bismo li mi, qepoto, mogli...?

VEROSLAVA: Pustite me, {ta vam je!(Poku{ava da se otrgne)

SKOKO: Kako si plaha! Ne}e Skoko tebi ni{ta...

Nebeska vojska 81

Ho}e da je poqubi. Veroslava se otrgne i opali mu {amar.

SKOKO: Bur`uju bi dala, a meni tako... A ja se borio za te!

Veroslava je ispustila {iwel i hita ka izlazu, gde se sudari sa Mi{om.

VEROSLAVA: Pardon, gospodine!

Izlazi. Skoko se dr`i za obraz i sme{ka se.

MI[A: Skoko, {ta to bi?

SKOKO: A {to }e bit, bolan? I sam vidi{. O{tra cura kobritva. A ja, taman, ko me|ed iz {ume. [to sam tra`io,to sam i na{o. Nego, dela, da se mi pitamo, stari dru`e.

Grle i se i qube tri puta.

MI[A: Dobro mi do{ao!

SKOKO: Boqe te na{ao, dru`e, u ovako lijepome domu! Kad sam~uo za tu stvar, pomislih, boqe da ja k wemu po|em. Ovdjese, ko velim, mo`e zborit na miru. A izme|u toga, brate,pravo da ti ka`em, htio sam svojim o~ima vidjeti jednupravu bur`ujsku ku}u, prije no se to ~udo sasvijemiskorijeni i zatre.

MI[A: Ma, ne zavitlavaj, Skoko... Nije mi sad do toga.

SKOKO: Znam; ne zavitlajem, ~asti mi moje! Kako je ovdje lijepo,Bog te tvoj! Sad ja vidim za{to bur`oazija ne da nikakovlast iz ruku. Da prosti{. Nego, dobro, da mi poturimote trice! ^uo sam, Mi{o, za tvog starog...

Ulaze Danica i Mihailo. Mikailo, kao i uvek, razume se, u naslowa~i sto~kovima.

DANICA: Jel to gospodin..? Hvala vam {to ste do{li!

MI[A: Moja mama... deda...

SKOKO: Pero Skoko – \uro.

MIHAILO: Molim?

SKOKO: Pero Skoko, velim.

MIHAILO: A ono, tre}e?

82 Miladin [evarli}

SKOKO: Jel \uro? To mi je ime konspirativno. Zaostalo izilegale. To da neprijateq ne provali ko sam ja, ra-zumije{!

MIHAILO: Izvolite!

Skoko seda, gu`vaju}i {iwel iza sebe. Ulazi Veroslava, unose}i priborza ~aj.

DANICA: A {to, Veroslava, ne uze kaput gospodinu?

VEROSLAVA: Odmah, gospo|o!

SKOKO: Neka, more, naviko sam ja sa {iwelom i lijegat i dizatse.

Veroslava cima {iwel iza wegovih le|a, uzima ga i odnosi.

DANICA: Pa, kako ste?

SKOKO: A, eto... Lovimo vam ove narodne neprijateqe...

MIHAILO: I vi ste, zna~i, u onome, kako se zove..?

SKOKO: Ozna se to zove. Jes, tu sam ti ja.

DANICA: Mi{a nam je toliko pri~ao o vama... Eto, ~uli ste,zadesila nas je ta nesre}a...(Ho}e da zapla~e)Oprostite!

MIHAILO: Da mi ~aj popijemo, pa Mi{a neka posle, na mirupopri~a sa gospodinom. Pijete li ~aj, gospodine Skoko?

SKOKO: Bivalo je, nekad, u {umi. Al, tamo se nije pitalo {ta sepije, samo nek je ne{to toplo... Ma, pijem, kad nema {tadrugo. Stawe je ratno.

Danica servira ~aj.

MIHAILO: Sko~i, der, sine, pa vidi je li zaostalo {togod od onogaarmawaka, tamo!(Skoku)Znate, otvorili smo jednu bo~icu, {to nam je zaostala izstarih vremena, kada smo ~uli da ste oslobodili na{Beograd, pa smo, takore}i, u va{u ~ast malo i popili,dok je jo{ moj sin bio tu... A ja sam mu lepo govorio da sena vreme skloni...

Nebeska vojska 83

DANICA: Evo, tu su i ~a{ice... Izvolite!

Mi{a je doneo armawak iz kredenca, Danica je sipala.

MIHAILO: Da popijemo.

SKOKO: U zdravqe! Bo`e, {to je lijepa ova rakija...

MIHAILO: Sipaj, Danice, gospodinu!

SKOKO: Mo`e! Nijesam ovako ne{to nikada pio. Klizi niz grlo,kao pjesma. A gdje ste na{li ovu rakiju?

MIHAILO: Dvadeset pet godina to u mom podrumu le`i, moj gospo-dine! A doneo sam je kad smo, ono, posle ujediwewa, uFrancusku i{li...

SKOKO: Lijepa rakija, da joj para nema. Sve je ovdje, kod vas,lijepo. Kakva ba{~a, dvori prelijepi, pa rakoja ova...Kao u pri~i kakvoj. Pojmim ja bur`uja, i on je ~ovjek.Zbog ove qepote vrijedi poginut!

DANICA: Ho}ete li jo{ malo? Hajde, popij i ti, sine!

MI[A: Ne mogu, mama.

MIHAILO: Generacije su to sticale, gospodine moj! To s neba nijepalo.

SKOKO: Jä, jä, samo ima tu ekstraprofita dosta, {tono se ka`e...

DANICA: Pa, eto, tata, ~aj smo popili...

MIHAILO: Jo{ ded moj, sa kwazom Milo{em, sviwe je u Austrijuizvozio!

MI[A: Deda...

MIHAILO: @elim samo ovo da vam ka`em, mladi}u. PorodicaAlimpi}, u svojoj stogodi{woj istoriji, dala je Srbiji,pa i Jugoslaviji, ako ho}ete, generacije pregalaca,ratnika, pravnika, politi~ara. Svi su oni bili ~asnigraditeqi ove zemqe. Ova porodica uvek je bilanadahnuta patriotizmom i ~a{}u, i nikada, pa ni unajmra~nijim danima srpske istorije, nije na wu palaqaga.Moj sin strada nevin. Ako du{e imate, i ako mo`ete,pomozite. Boga radi!(Naglim pokretom okre}e stolicu, izlazi)

84 Miladin [evarli}

DANICA: Oprostite, tata je potresen... Svi smo malo... Ne zameri-te. I ja }u sada... Slu`ite se samo!(Izlazi)

SKOKO: I ja bi sad mogo zaplakat!(Sru~i ~a{icu armawaka u grlo i odmah naliva novu.Mrmqa)Lijepa rakija, kao {erbet s medom...Eto! Mi{o moj, {to ti je `ivot... Jes vidio? Pro|osmoti mi i Sutjesku i Zelengoru i Romaniju, a belaju nikadkraja. Jä! Znam kako ti je, dru`e. Slatka je revolucija, nakrilima te, kao u snu nosi – a opet je stra{na, krvqu sequdskom poji... Nego, daj da mi vidimo ne{to!

MI[A: Da ti zna{ kako me je taj ~ovek voleo...Najstra{nije je to {to se ne mo`e ni{ta u~initi, ni{tapromeniti...Ponekad pomislim da bi jedino on sad mogao da merazume.

SKOKO: ^ekaj, bolan, ~ekaj! Kud si se zaletio! Ajde, popij ne{to,brate!

Sipa mu pi}e, Mi{a prihvata.

MI[A: Ako svoju veru ne mogu da doka`em kad mi je najte`e, {tasam ja onda? Ako je kriv...

SKOKO: Nijesmo djeca, moj Mi{o. ^im je uap{en, kriv je. To tije, vaqda, jasno. Partija to svojom mjerom mjeri.

MI[A: Jasno mi je.

SKOKO: E pa, da vidimo, onda, {ta se u~initi mo`e.

MI[A: Kako?

SKOKO: Pa lijepo! Ujko moj desna je ruka druga Pura, a drugPuro...

MI[A: Kako to misli{?

SKOKO: Pa, jel ti govorim lijepo kako mislim! Drug Puro...

MI[A: Sam si rekao da je kriv.

SKOKO: Ipak, otac ti je... Mo`e ti jednoga dana na du{u le}i.Partija, revolucija... dobro! Ali, postoji i ono bo`ije.I, tako, velim drug Puro bi to, mo`ebit, mogo ako bihteo, a ujko moj...

Nebeska vojska 85

MI[A: Ne mogu, Skoko. Ako }emo tako, {ta smo mi onda? Ondaje sve la`.

Pauza.

SKOKO: Kako ti ka`e{, dru`e.

Ulazi masa qudi i `ena nose}i transparente. Na transparentima pi{e:“Svi na izbore”, “Drugarice glasaj”, “Ne}emo kraqa ho}emo Tita narodse pita”, @ivela KPJ", “@iveo drug Staqin”.

Povorka u ti{ini pro|e kroz salon Alimi}evih.

Mrak.

HI SLIKA

Iz mraka solo mu{ki glas.

GLAS: Oj, Staqine, stara bako,Ne vara se Tito lako!

Na proscenijumu se osvetqavaju Skoko, u ko`nom kaputu, u ulozi isled-nika i Mi{a u ulozi optu`enog. Hor prihvata pesmu.

HOR: Oj, Staqine, stara bako,Ne vara se Tito lako!

SKOKO: Ime? Prezime?

Pauza.

SKOKO: Od kada radi{ za sovjetsku obave{tajnu slu`bu?

Pauza.

SKOKO: Ime? Prezime?

Osvetli se scena. Ona predstavqa tenisko igrali{te u vrtu vileAlimpi}evih. Okolo, bele pletene ba{tenske garniture.

Mi{a-de~ak i Sa{a-devoj~ica igraju tenis. Obu~eni su u belo. UlazePetar, Danica, deda u kolicima, Veroslava, guraju}i ba{tenski bife saposlu`ewm, Trubeckoj. Svi su obu~eni u belu tenisersku ode}u, mu{karciu kratkim pantalonama, `ene u sukwicama. Tribeckoj uzima sa bifea, izvelike drvene kutije, cigaretu i teatralnim pokretom je pali.

86 Miladin [evarli}

TRUBECKOJ: No, hajde, mladi gospodine Alimpi}u! Dok vi dremate,komunisti~ke krtice podrivaju temeqe va{e otaybine...Kada je brod “Zarja” zatrubio posledwi put i otisnuo seiz odeskog pristani{ta, znao sam da je sve svr{eno.Zauvek! I da je samo pitawe vremena kada }e po{ast,{ire}i se poput talasa velike plime, krenuti daqe, naZapad, ru{e}i sve pred sobom i mewaju}i – dakakonepovratno, zar ne? – lice ovoga sveta.Na Zapad, ka Ereb-Evropi, sawivoj, zaqubqenoj u svojekatedrale, svoje katakombe, svoje vrtove; u svoje gradove,pravqene nekada po meri ~oveka – {to i sad stoje, kaokulise pozori{ta u kome se odavno spustila zavesa.Drugi se komad sada igra, drugi su glumci na sceni, apublika toga, jo{ uvek, izgleda, nije svesna. Avaj,gospodo, plami~ku humanizma – humanizma, koji se sastojiu naporu da grad i svet ne budu ~oveku ni pretesni nipre{iroki – plami~ku, {to je zaiskrio negda na obalamaegejskoga mora, a danas jo{ samo `mirka na obalamaAtlantika – su|eno je da zgasne u okeanu varvarstva, da sevrati u kosmi~ki haos, iz koga je i potekao. Taj plami~akodr`avali su red, mera i du`nost, ose}awe dostojanstvapred divnim i tragi~nim udesom qudskim, spremnost dase wegova posledwa konsekvenca trpeqivo i ponositoprihvati.

SKOKO: Pitam te, lijepo, kada si postao wema~ko-sovjetski{pijun!

TRUBECKOJ: Ali, kada je Evropa, mladi gospodine Alimpi}u, kada jeEvropa, pitam ja vas, iza{la na {iroke puteve svetlostii razuma? Onda, kada je, u svome duhu i svesti,prevazi{la potrebu za dogmom, potrebu da zatvara o~ipred istinom. Onda kada je toj samozavaravaju}oj potrebisuprotstavila zdravu radinost gra|anskog stale`a, kojije ubita~nim krajnostima, razornim iskqu~ivostimadogme, prete}em imerativu jedinovrednog i jedino-spasavaju}eg pogleda na svet, pretpostavio razumnuuravnote`enost {to osciluje izme|u krajnosti, nedoti~u}i ih se, podsti~u}i individualni aktivizam,odgovornost i dostojanstvo pojedinca. Onda, dakle, kadaje prosve}enost i racionalna uqu|enost odnela pobedunad iracionalnim, voluntaristi~kim utopizmom.(Uzme ~a{u i iskapi osve`avaju}i napitak)

Nebeska vojska 87

MIHAILO: Po~etkom devetnaestog veka na austrijsko-turskoj gra-nici, izme|u Beograda i Zemuna, gde se obaqala trgovinaizme|u dve zemqe, morala se stoka prati u reci a novac usir}etu, pa tek potom pre}i na austrijsku stranu.

SKOKO: Ovdje stoji da si prije rata granicu prelazio ~etrnaestputa i da si putovao poglavito u Wema~ku. Pitam: da lisi se tamo povezao sa Staqinovom agenturom, koja jepripremala zlo~ina~ki pakt sa Hitlerom?

Petar sipa pi}e, pru`a Trubeckom ~a{u.

PETAR: Znate li, gospodine Trubecki, {ta je to “drvo zemaqskeharmonije”? Ne znate?Zanimqiva naprava... Nai{ao sam na wu u SredwojAfrici, kada sam tamo putovao u vladinoj misiji, doksam jo{ bio ~lan kabineta.Slu`i regulisawu pogleda na svet. Za nas, taj “pogled”mo`e biti stvar sveta ili proizvoqna, ali u timkrajevima svako odstupawe od wega smatralo se najte`imzlo~inom, koji se morao egzamplarno kazniti, i to uvek uritualnoj formi.Vrlo zanimqivo; evo vidite: izabere se jedno podebelodrvo pa mu se kro{wa odse~e, ali tako da koren ostane uzemqi a stablo, dakle, u uspravnom polo`aju. To stablose, zatim, izdubi, te se u wemu dobije {upqina, tamantolika da se u wu ~ovek mo`e smestiti. Malo potesno,ali mo`e s rukama uz telo.Vi poga|ate o ~emu je re~. Kada se tome doda prorez zavazduh, “drvo zemaqske harmonije” postaje spremno da usvoju utrobu primi ~lana zajednice koji se, svesno ilinesvesno, re~ju ili delom, oglu{io o wen zvani~nipogled na svet.Dok oko debla narod ple{e i peva, ekstati~no sjediwenispravnim pogledom na svet, deblo se odozgo zatvaraneprobojnim poklopcem i ~vrsto zakiva.Eto, to vam je sve. Da, postojale su varijante... Prorez zavazduh ponekad se nalazio u visini osu|enikovih o~iju,kako bi mogao jo{ malo da gleda bo`iji svet, i da za wim~ezne – ali, kako se ~e`wa, po jednima, smatrala zakaznu, a po drugima, pak, za nagradu i olak{awe,postojala je varijanta sa prorezom izvan doma{aja o~iju.Qubazni doma}ini su mi ispri~ali da je u severnijimkrajevima, gde su dopirali uticaji egipatske tradicije,

88 Miladin [evarli}

kroz ovaj prorez – posle zavr{enog narodnog plesa –pu{tana sveta zmija, zvana “namib”, koja je skra}ivalaboravak osu|enikove du{e u teskobi “drveta zemaqskeharmonije”.Ako bi, naredne godine, ovako ostavqeno drvo pustilomladice, smatralo se da je, na nebu, `rtva primqena i daje narod o~i{}en od greha razno~instva. Ako bi se, pak,osu{ilo, to je zna~ilo da `rtva nije dovoqna. Tada bi sedubila nova debla i u wih sme{tali oni za koje bisve{tenici naslutili da u wihovim du{ama potajnoklija seme otpadni{tva...

SKOKO: Kako drugoja~e shvatiti tvoje izja{wavawe da je razum-qivo {to su na{i komunisti, koji su i{li na wema~kemitraqeze sa Staqinovim imenom na usnama, zbuweninovonastalom situacijom naglog i neo~ekivanog raskidasa Sovjetskim Savezom, te da je razumqivo wihovooklijevawe da se bace blatom na lik koji im je dojakopredo~avan kao presvijetli uzor – doli kao akt izdaje iotpadni{tva; kao namjeru da na{u zemqu izru~i{ namilost i nemilost zlo~incima iz Kremqa, i to u ~asukada na{i naroddi, zdru`eni pod mudrim i dalekovidimvo|stvom druga Tita, zakora~uju u novi svijet, u qep{ubudu}nost?

TRUBECKOJ: Katedrale, katakombe, vrtovi, gradovi... I, dakako, poe-zija! Sve zamire, ali poezija }e nad`iveti gradove inarode... No, mladi gospodine Alimpi}u! Da ~ujemo kakoste pripremili dana{wu lekciju, s’il vous plais!

Mi{a-de~ak ostavi teniski reket, do|e na sredinu scene, okrene selicem publici, pa se pokloni.

MI[A-DE^AK:

Mignone, allons voir si la roseQui ce matin avait décloseSa robe de pourpre nu soleilA point perdu cette vespréeLes plis de sa robe pourprée.Et son teint au vôtre pareil.

Nebeska vojska 89

Lâs! voyez comme en peu d’éspace,Mignone, elle a dessus la place,Lâs! Lâs! ses beautes laisse choir!O vraimont maratre Nature,Puisqu’ une telle fleur ne dureQue du matin jusques su soir!

Donc, si vous me croyez, mignonne,Tandis que votre âge fleuronneEn sa plus verte nouveauté,Cueillez, cueillez votre jeunésse:Comme a cette fleur, la vieillésseFera ternir votre beaute.

Aplauz.

MI[A-DE^AK:

Ja verujem da }e do}i dan kada }emo svi recitovatipoeziju i igrati tenis. Svi! I seqaci i radnici... iposluga! Ne, posluge tada ne}e biti.(Otr~i do Sa{e)Veruje{ li, Sa{a?

SA[A-DEVOJ^ICA: Verujem, Mi{o! Verujem verujem!

Mi{a-de~ak je qubi u obraz. Veroslava je dograbila reket i igra saTrubeckim.

VEROSLAVA: Kada u beskrajnome uvek jedno istoPonavqaju}i se, ve~no te~e,Hiqade oblika `ivoga svetaSna`no se u lanac vezuju;Struji slast `ivota iz svih stvari,Sa najmawe kao i sa najve}e zvezde.I sve to tiskawe, sva ta borba,Ve~ni je mir u Gospodu Bogu.

TRUBECKOJ: Sada, u kasnim civilizacijama, ~ak i najuverqivijiprivid ideje jeste samo maska za ~isto zoolo{ko pitaweo mo}i.

DANICA: [ta vredi zauzeti zemqu, dobiti rat, oven~ati ~elolovorovim li{}em pobednika, a posle se ne umetipona{ati za stolom!

90 Miladin [evarli}

SKOKO: Jesi li se sastajao sa Borisom Pavlovi~em ^ernim,sovjetnkim vojnim stru~wakom?(Pauza)Jesi li se sastajao sa Borisom Pavlovi~em ^ernim,sovjetnkim vojnim stru~wakom, {pijunom i oficiromKGB-a?

Utr~ava Boris, u teniserskoj opremi, sa reketom i loptom. Ukqu~uje seu igru.

BORIS: ^arnojevi}i su, kao i svi Srbi, do{li na Balkan izRusije, u velikoj seobi naroda. A zatim su se vratili usvoje prirodno okriqe, u svoju veliku, ve~nu maticu. Jajesam Srbin, ali svi smo mi, na kraju-krajeva, Rusi – zarne?

PETAR: (Prilazi Mi{i)Nama, koji vi{e ne verujemo u visoko pozvawe qudskogaroda, niti u ideju da se egzistencija mo`e povezati sapojmom smisla, ostaj da s mukom otpravqamo svojezemaqske poslove, i ukoliko su uzaludniji, tim vi{e jeza nas pitawe ~asti da ih obavqamo pedantno, savesno idostojanstveno.

DANICA: (Do|e do Mi{e, pomiluje ga po kosi)Uvek si najradije jeo pr`enice za doru~ak...

MI[A-DE^AK: Sa{a, mi }emo stvoriti novi svet!

SA[A-DEVOJ^ICA: Verujem, verujem, verujem!

SKOKO: Ostaje da prizna{ je li i tvoja drugarica u~estvovala utvojim sramnim, zlo~ina~kim rabotama.

MIHAILO: (Prilazi Mi{i)Ono {to smo mi gradili stotinu godina, to je za vastrule`, je li? To }ete vi, za jednu no}, pretvoriti u prah.A svoje roditeqe }ete pokopati pod ru{evinama!

SKOKO: ^ak si i sinu dao rusko ime. Boris! Gle, molim te! Krajtolikih lijepih na{ih imena. To i slijepcu kazuje da jetvoja svijest zatrovana sjemenom izdaje.

Svi su sada skupqeni oko Mi{e. Ulazi Sa{a, u crnom, sa malim Borisomna rukama.

Nebeska vojska 91

MI[A: (Ustaje)Sa{a!(Krug oko Mi{e se otvori. Sa{a prilazi)

SA[A: Pita gde je tata. Da li je opet u ratu. Ja ka`em, jeste ratjo{ traje. Stvaramo novi svet...Vrati}e se, vrati}e se tata... A onda }emo `iveti sre}no,i niko nam ne}e no}u ulaziti u ku}u.Kako da mu ka`em da sam zatra`ila razvod? Kako da muto objasnim?Mi{o, morala sam to da u~inim. Naterali su me...Ucenili. Ostala bih sa detetom na ulici.Kod tvojih nisam mogla da odem. Zar da od wih tra`impomo}, posle svega? A i kako bi to bilo, tra`iti pomo}od bur`uja – sad, kada je revolucija pobedila?Htela sam da do|em, da te vidim, da mi objasni{... Ali menisu pustili. Rekli su mi da si ti ruski {pijun. Da li jeto mogu}e? Da si izdajnik i da si pripremao teren zarusku okupaciju na{e zemqe. Da si zato i na{em sinu daorusko ime. Pa ako je i tako, za{to si, zbog svoje ludosti,na{eg sina do`ivotno obele`io? Da li je sve to istina,Mi{o? Da li je sve to istina? Se}a{ se, sam si govorio,kada su uhapsili tvoga oca, da Partija ne hapsi nevine,da Partiji moramo verovati. ^im je uhap{en, zna~i da jekriv, rekao si, a voleo si ga, ja znam da si ga voleo. Da lije i sada tako, Mi{o?Mi stvaramo novi svet, govorio si, na{a vera mora bitinepokolebqiva. Da li i ja sada treba da verujem da si ti{pijun i neprijateq na{e zemqe, iako u du{i znam da jeto nemogu}e...?Kako da nastavim da `ivim sa svim tim..? Mi{o, {ta seto s nama dogodilo?

TRUBECKOJ: Ovo doba krije se u Egiptu pod imenom doba Hiksa.Izme|u 12. i 18. dinastije le`e dva stole}a, koja po~iwupropa{}u starog re`ima, a zavr{avaju se carskimvremenom Novoga carstva. Ve} se i po broju dinastijavidi katastrofa. U listama kraqeva pojavquju se gusto,jedno za drugim i jedno pored drugog, imena uzurpatoranajmra~nijeg porekla, qudi sa ~udnim titulama, kojivladaju pokatkad samo nekoliko dana. Egipat se raspada uizvestan broj efemernih naroda i vladavinskihpokrajina. Odmah sa prvim kraqem 13. dinastijeprekidaju se podaci o vodostaju Nila u Semni, a sa

92 Miladin [evarli}

wegovim naslednikom poveqe u Kahunu. To je vreme okome nam Lajdenski papirus daje sliku velike socijalnerevolucije:“Zemqi su nekoliko ludaka oteli kraqevstvo, a savet-nici stare dr`ave udvaraju se skorojevi}ima; uprava jeprestala, akta su uni{tena, sve socijalne razlikezbrisane, sudovi su pali u ruke ruqe. Otmeni stale`igladuju i hode u traqama; wihova deca se lupaju o zidove,a mumije se otimaju iz grobova; niski se bogate irasko{no provode po palatama, sa krdima i la|ama kojesu oduzeli od pravih posednika; nekada{we robiwe vodesada prvu re~, a stranci su se razuzurili. Vladaju pqa~kai ubistvo, gradovi su opusto{eni, javne gra|evinespaqene. @etve nazaduju, niko ne misli vi{e na ~istotu,ra|awa su retka; ah kada bi jednom do{ao kraj qudima.”To je slika velikogradske i kasne revolucije, sli~nohelenisti~koj i onima iz 1789. i 1871. u Parizu. To suvelegradske mase, bezvoqna oru`ja ambicije svojih vo|a,koji ru{e i posledwi ostatak reda i poretka, i koji`ele da vide u spoqa{wem svetu haos zato {to ga usamima sebi nose. Da li ovi cini~ki i beznade`nipoku{aji poti~u od inozemaca, kao Hiksa ili Turaka,ili od robova, kao Spartaka i Alije, da li se tu zahtevapodela poseda, kao u Sirakuzi, ili se nosi pred sobomkwiga, kao ona Marksova – sve je to povr{ina. Sasvim jesvejedno koje parole tre{te na sve strane, dok serazbijaju vrata i mozgovi. Uni{tewe je pravi i jedininagon, a cezarizam jedini rezultat. Svetski grad, demonkoji pro`dire zemqu i selo, stavio je u pokret svojeiskorewene qude bez budu}nosti; uni{tavaju}i, oniumiru.“Contrat social” i “Komunisti~ki manifest” mo}na susredstva prvoga reda u rukama nasilnika koji su uspeli uokviru partijskog `ivota i umeju da stvore i iskoristeube|ewe mase kojom vladaju.Me|utim, ovi apstraktni ideali imaju mo} koja se pru`ajedva na dva stole}a. Ruso je odavno mrtav a i Marks }e toubrzo postati. Qudi kona~no ne napu{taju ovu ili onuteoriju, nego veru u teoriju uop{te, pa time i sawala~kiidealizam 18. veka; veru da }e se nezadovoqavaju}e~iwenice mo}i popraviti primewivawem pojmova.@ivot ostavqa jedino izbor izme|u pobede i poraza, a u

Nebeska vojska 93

pobedu spadaju i `rtve. Na kraju }e svaki program pasti,zato {to smeta borbi za mo}.

BORIS: Rusijo, Rusijo... Kakva to nepojmqiva sila mami k tebi?Zar nije ba{ u tebi mesto vitezu? Ah, kako je blistav,divan, nepoznat, bezgrani~an prostor carevine Rusije!Zar i ti, Rusijo ne leti{ kao tvoja hitra, nedosti`natrojka? Dimi se put pod tobom, tre{te mostovi, sveostaje, ostaje iza tebe. Zastane prenera`en bo`ijim~udom, zami{qeni gledalac: da to nije muwa, ba~ena sneba? [ta zna~i to kretawe {to strah zadaje? I kakvali je to nepoznata sila u tim, svetu nepoznatim, kowima?Rusijo, kuda leti{ ti? Huji i kao vetar {iba razdrob-qeni vazduh, a ona leti, i mr{te}i se sklawaju joj se sputa drugi narodi i dr`ave!

Za~uju se zvuci “Sevastopoqskog valsa”. Boris se, sastaviv{i pete,klawa Sa{i-devoj~ici i po~iwe sa wom da igra. I ostali zaigraju,Mi{a-de~ak sa Danicom, Petar sa Veroslavom, A Trubeckoj izvu~e deduiz invalidske stolice i igra sa wim. Muzika je sve glasnija, oni zanetoigraju, vrte}i se oko Sa{e, koja, sa malim Borisom na rukama, stojiusred tog uzvitlanog kruga.

Ulazi Proka Savi}, prilazi Mi{i i Skoku. Muzika se uti{ava, svet-lost trne. U ~asu kada Mi{a progovori, prizor }e nestati u mraku.

PROKA: O bogamu, zar se vi jo{ tu nate`ete?

SKOKO: Ne}e da prizna, dru`e Proko. Jedino da ga...

PROKA: Ne zna{ ti, Skoko, sa intelektualcima. Meki su oni,kada se radi o obi~nim stvarima, ali kada je u pitawu to{to oni zovu ideje – e, onda su u stawu da se uskopiste komazge, makar ih to i glave stalo. Taka je to sorta. @ivotje zanimqiv, pun raznih stvari....

Vadi iz yepova zamotuqke sa sirom, krastavcima, hlebom i bocu rakije.Razvija sve to, stavqa preda se, jede, pije.

PROKA: Ajde, priznaj, pa da te pustimo.

MI[A: [ta da priznam? Ti zna{ da nisam ni za {ta kriv.

PROKA: Priznaj bilo {ta. Smisli}emo ne{to... Ako nisi ba{ni{ta kriv, za{to smo te onda dr`ali u zatvoru toliko?

MI[A: To se i ja pitam.

Pauza.

PROKA: U bre, {to si ti neki formalista, Alimpi}u!

94 Miladin [evarli}

MI[A: A otac?(Pauza)Moj otac!!

Ho}e da sko~i na Proku, Skoko ga zadr`ava.

PROKA: (Hladnokrvno, rezonerski)Kada se sve shvati – onda je kasno...

SKOKO: Potpi{i, bolan, za tebe je boqe.

Velika pauza.

PROKA: Gra|anin ostaje gra|anin! Evo, objasni}u ti dijalek-ti~ki.Dru{tvena istorija pokre}e se napred zajedni~kimradom pragmati~ara i idealista. I svako tu ima svojuulogu i zadatak.Zadatak idealiste je da kola istorije pokrene s mrtveta~ke. Za tako veliki napor potrebna je wegova bez-uslovna vera. Za to vreme pragmati~ar sedi u kolima idr`i dizgine. Dr`i ih opu{teno, labavo, tako da ideal-ist misli da dok vu~e kola u isto vreme wima upravqa.Ali `ivot nije san, nije utopija; on je slo`ena pojavakoja podle`e zakonima dijalektike. Shvati}e{ kolikobi bilo pogubno prepustiti ga idealisti~kom mi{qewui rukovo|ewu.Idealist, dakle, akumulira izvanrednu energiju, jer nevodi ra~una o protivure~nostima. Za wega je sve jasno ijednosmerno. Zahvaquju}i toj energiji, kola se kre}u smrtve ta~ke. Tada pragmati~ar zate`e dizgine i ideal-ist shvata da kolima upravqa neko drugi. Ali, tada je on,ve}, izvr{io svoj istorijski zadatak i mo`e da si|e sapozornice; vi{e nije potreban.

Pauza.

MI[A: Daj mi tu hartiju!

PROKA: Eto vidi{ kako je sve jednostavno kad se stvarima pri|edijaklekti~ki!

Mrak.

Nebeska vojska 95

HII SLIKA

Na pozornici, otvorenoj svom dubinom i {irinom, nalazi se enterijervile Alimpi}a, preciznije, “simultana projekcija” toga enterijera, bezikakvih pregradnih zidova. Tu se nalaze izme{ani razni deloviname{taja i drugih predmeta – od skupocenih stilskih salonskih komada,polica sa kwigama, starinskog gramofona s trubom, slika, do klozetske{oqe, korpe sa ve{om, tepiha zavijenih u trubu, itd. Dakle, konfuzan,stilizovan enterijer, koji odaje znake negda{weg sjaja kao i sada{weghaosa i propadawa.

Ne velikoj posteqi le`i Danica, nepomi~na, zatvorenih o~iju,mrtva~kog izgleda.

Veroslava uvodi Mi{u. Pro{lo je dvadeset godina. Na Mi{i se to vidi, aVeroslava je zadr`ala izgled mlade devojke, kakav je imala na po~etku.Nosi i daqe bele pamu~ne ~arape i nanule.

Mi{a prilazi posteqwi, posmatra majku, zatim se udaqi.

MI[A: Kad je to po~elo?

VEROSLAVA: Po~elo je... Po~elo je odavno. Ima, vaqda, dve godine.

MI[A: Dve godine? A za{to me nisi zvala?

VEROSLAVA: Dve godine... Ali, ni{ta se nije znalo. Niko, ustvari,nije umeo ni{ta da ka`e.

MI[A: Za{to me nisi zvala?

VEROSLAVA: Lekari su govorili da je to ne{to... Da je to ne{to kao...Neka depresija

MI[A: Depresija?

VEROSLAVA: Dve godine nije skoro ni{ta govorila.(Pauza)Skoro ni{ta... Jedna ruka joj se malo tresla. Drhtala.Onda je po~ela i druga. Pa je to bilo sve ja~e. Oni surekli depresija... Supu nije vi{e mogla, jer... A nijehtela da je ja hranim. Mo`da tek posledwih mesec dana,ali onda ve} vi{e nije...

MI[A: Depresija...

VEROSLAVA: Tako su prvo rekli. Da treba da {eta. Da ide u dru{tvo.A ona u dru{tvo nije i{la jo{ od kada su gospodinastreqali... Posle su je uputili na nervnu kliniku. Ali,to je bilo beskorisno.

96 Miladin [evarli}

MI[A: I ti me nisi zvala!

VEROSLAVA: Vratila se. ]utala.

MI[A: Za{to me nisi obavestila?

Pauza.

VEROSLAVA: Zato {to me je zaklela da to ne u~inim.

Velika pauza.

MI[A: I onda?

VEROSLAVA: Onda je bilo sve gore i gore. Rekli su da ima ne{to namozgu. Tumor. A posle su rekli da nema ni{ta. Da je toodumirawe.

MI[A: Odumirawe ~ega?

VEROSLAVA: Ne znam. @ivota. Mozga. Ne znam.Pre dva dana su je vratili iz bolnice. Mladi gospodinBoris bio je sve vreme pored we.

MI[A: Zar je on tu?

VEROSLAVA: Da.

MI[A: Gde je?

VEROSLAVA: Tu je negde, u gradu.

MI[A: Mislio sam da je u Parizu sa majkom.

VEROSLAVA: Vratio se.

Pauza.

MI[A: Zna~i, tako...

VEROSLAVA: Nedavno se vratio. Verovatno nije stigao, zbog...

MI[A: Da...

Pauza.

VEROSLAVA: A vi?

MI[A: Molim?

VEROSLAVA: Mislim...

MI[A: Ni{ta.(Pauza)Ni{ta.

Nebeska vojska 97

Pauza.

MI[A: A ti?

VEROSLAVA: Ja?

MI[A: Da.

VEROSLAVA: Pa... Ni{ta...

MI[A: Svih ovih godina?

VEROSLAVA: Dvadeset i ~etiri od kako ste oti{li.

MI[A: Toliko?

VEROSLAVA: Da.

MI[A: I?

VEROSLAVA: Uvek isto.

MI[A: Isto...

Pauza.

VEROSLAVA: Skuva}u kafu.

Veroslava iza|e, tiho. Pauza.

MI[A: Ostali smo sami, mama... Ne znam da li me ~uje{. Ali, zarti se ne ~ini da je na{ polo`aj, ustvari... Samo {to jajo{ uvek govorim. Ja govorim... A trebalo bi... Trebalobi, zar ne, da mi sada sve ka`e{. Sve ono {to ti jedvadeset godina le`alo na du{i. Da mi govori{ odanima, no}ima...Kada bi progovorila, ~ini mi se da bi sve ponovo... ^inimi se da bi samo jedna re~ bila dovoqna da sve vaskrsne,da sve vrati na po~etak.(Pauza)Da smo onda sve ovo znali, da li bismo radili druga~iji,mislili druk~ije? Ili bi sve, opet, bilo isto. Da li jebilo u na{oj mo}i da ma {ta promenimo? Ma {ta? Otome sam mislio svih ovih godina.Znam da se vi{e ni{ta ne mo`e popraviti. Samo ne znamkako da `ivim sa tim. Kako je lako sve nestalo. Qudi,misli, stvari... Vreme, u kome nam je sve izgledalo jasno,svi putevi otvoreni, ni jedna `rtva suvi{e velika.Kako je stra{no verovati! verovati da ima{ pravo dastvara{ svet iznova. Kako smo skupo to platili!

98 Miladin [evarli}

Kajem se, mama. Oprosti mi! kajem se!(Pauza)Znam da ne postoji opro{taj. Ni spas. Postoji samokazna. Postoji samo pakao, i ja sam u wemu. Postoje samokonsekvence, i ja ih snosim.Nema milosti, postoji samo gvozdena logika uzroka iposledica. Nema ni~ega drugog. Nema ni~ega drugog!Sve je tako jednostavno kada nema izlaza.(Pauza)Ali, kako je to mogu}e? Ono {to mi sada izgleda kaoluda~ka opsena, nekada mi je izgledalo kao izvesnost,ja~a od svake druge istine, istinitija od svake drugerealnosti...Kakva se to sila poigrava na{om sve{}u, uverewima,ose}awima, umom? Otkuda ta zaslepquju}a svetlost vere?Pomerawe planina, hodawe po vodi...Nije li to ne~ista sila, koja ka`e hodaj, hodaj po vodi,hodaj, vera tvoja pomeri}e bregove; nije li to demonskoisku{ewe, nije li to Luciferova oholost, koja ho}e dase izjedna~i sa tvorcem svih stvari?A kada se osvesti{, kada koprena spadne, kada ~arolijenestane, vidi{ oko sebe krv, shvati{ da si razarao a negradio, da si ubijao a ne stvarao, da si doneo ma~ a nemir, patwu a ne sre}u.I na|e{ se usred pusto{i, u sred pustiwe koju si samstvorio, na ~istini gde vi{e nema `ivota, jer `ivot nije~ist, jer ~istota pripada smrti, jer je samo pakao ~ist,pakleni plamen samo pro~i{}ava...A `ivot je tiho i blago truqewe; tiho, toplo i dugo-trajno, sa svim protivure~nostima na svome mestu, bezsumanute, ohole iskqu~ivosti – ona pripada smrti,savr{enstvo pripada smrti; projekti za popravqawesveta, projekti su za wegovo razarawe.Hteli smo da rastavimo igra~ku koja nam se ~inilanesavr{enom i da napravimo novu, boqu; delove, koje smosmatrali suvi{nim, pobacali smo na smetli{te istorijei sada igra~ka funkcioni{e na ~udam, neo~ekivan na~in,sada nam se otela i prati svoju unutarwu logiku koju minismo mogli da predvidimo, sada nas vu~e svojimputevima koji vi{e nisu na{i, sada se ona poigravana{im `ivotima i na{im sudbinama, sada je br`a od nas,sada je vi{e ne mo`emo sti}i ni usmeravati, a kamo li

Nebeska vojska 99

rastaviti na delove, sada ona juri, pokretana zahuktalimmehanizmom uzroka i posledica, ka posledwojkonsekvenci svoga kretawa.(Pauza)Da li smo mogli da odolimo...? Da li je mogu}e odoleti,mama? Da li smo mogli da ne budemo ruka koja paklenimehanizam pu{ta u pokret, jer bili smo samo ruka, samovoqa, da li je mogu}e ne izvr{iti voqu kada za wu do|evreme, da li je mogu}e odustati, da li bi to i{tapromenilo?Je li to bila na{a voqa, na{a slobodna voqa, ili smobili samo ruka neke voqe kojoj je nemogu}e odupreti se,snage koju je nemogu}e kontrolisati, izvr{ioci i `rtveistovremeno?I za{to? Zar samo zato da bismo pakleni mehanizampunili gorivom uzroka i posledica? Zar samo zato? Zarsamo zato?

Dok Mi{a govori, ulazi Boris, posmatra i slu{a oca. Ovaj ga najzadprimeti.

MI[A: Borise!

BORIS: Zar ne vidi{ da je mrtva?

Mrak.

HIII SLIKA

Prostor kao u prethodnoj slici, samo bez Danice. Ulaze Boris Alimpi}i Arijel Koen, iz dubine, vuki}i nekakve pakete uvijene u pak-papir iuvezane kanapom.

ARIJEL: Borise, jel ti stvarno veruje{ da sve ti ima smisla?

BORIS: Zar ne vidi{ da se prvi put, posle dvadeset godina, u ovojzemqi ne{to de{ava? Osnovno je uspostaviti kontakt saradnicima, delovati na wihovu svest. Razume se da bezpodr{ke radnika na{a akcija nema prave perspektive.

Sti`u na proscenijum i spu{taju pakete. Boris vadi iz paketa jedanletak i ~ita.

BORIS: Evo, slu{aj:“Drugovi radnici, gra|ani i omladinci!Vas su {tampa, radio i ostala sredstva informisawa

100 Miladin [evarli}

obavestila sa ne~uvenom podlo{}u, da su sino}ne idana{we demonstracije studenata iz Studentskog gradaustvari bile samo istupi sileyija, izgrednika i obesnihdokoli~ara koji lome izloge, kradu i napadaju miliciju iomladince brigadiste.Ni{ta od toga nije ta~no.Zbog ~ega studenti demonstriraju? Pre svega, oni su sezalagali da se smawe velike socijalne nejednakosti una{em dru{tvu, da se hitno re{avaju probleminezaposlenosti – da na{i qudi ne bi morali da seiseqavaju u inostranstvo; da se obezbedi stvarnademokratija u svim oblastima dru{tvenog `ivota i da se,zajedno s tim, omogu}iti br`e i temeqnije uspostavqawesamoupravnih odnosa.Milicija je kod podvo`waka u Novom Beogradu sa~ekalastudente i oba puta ih rasterala upotrebom sile,upotrebom vatrenog oru`ja, zbog ~ega je veliki brojna{ih koleginica i kolega te`e povre|en. Pona{awemilicije bilo je divqa~ko, ona je bespo{tedno mlatilastudente i profesore koji su bili zajedno sa studentima.Drugovi radnici, gra|ani i omladinci!Mi se ne borimo za svoje uske materijalne interese. Mismo ogor~eni ogromnim dru{tvenim i ekonomskimrazlikama u na{em dru{tvu. Mi smo protiv sve ve}egboga}ewa pojedinaca na ra~un radni~ke klase. Mi smo zadru{tvenu svojinu a protiv poku{aja da se uspostaveakcionarsko-kapitalisti~ka preduze}a.

Dok Boris ~ita, ulazi stari Mihaili Alimpi} – bez kolica – i laganoim prilazi.

BORIS: Nas boli {to hiqade na{ih qudi mora da odlazi, daslu`i i radi za svetski kapital. Mi ho}emo da svojimznawem, poletom i qubavqu gradimo svoje socijalis-ti~ko dru{tvo.Ogor~eni smo {to usko birokratski interesi te`e darazbiju bratstvo i jedinstvo na{ih naroda. Ne}emodozvoliti da se vr{i suprotstavqawe radnika i stu-denata.Drugovi radnici, va{i interesi su i na{i interesi. Ato su jedini pravi intersei socijalizma.@ivela solidarnost radnika i studenata!"

Nebeska vojska 101

Mihaili Alimpi} im je pri{ao sasvim blizu; stoji nepomi~no i gledaih.

BORIS: [ta ka`e{?

ARIJEL: I ti }e{ ovo deliti radnicima u ITM-u, IMV-u,[e}erani, Auto-ku}i “Zastava”...?

BORIS: Da. Po~iwem sutra ujutru. Ho}e{ sa mnom, Arijele?

ARIJEL: Ja? Ja u yepu imam viziran paso{ za United States of Amer-ica. Berkli; institut za eksperimentalnu fiziku.Pomogao sam ti da prenese{ pakete do Sewaka, i tu sezavr{ava moj marksisti~ki anga`man.

Iz dubine ulazi Petar Alimpi}.

BORIS: Prodana du{a. Oportunist!

ARIJEL: To bi se pre za vas moglo re}i, gospodo. Vi proklamujeteisto ono {to i ova vlast proklamuje ve} dvadeset petgodina. U ~emu je razlika? U ~emu je problem?

BORIS: [ta si ti? Desni~ar?

ARIJEL: Fizi~ar. A vi ste budale.

Petar im je pri{ao. Posmatra ih.

BORIS: Mo`da. Neko mora i to da bude. Ne mo`emo svi oti}i.

ARIJEL: Naravno da ne mo`ete! Odlaze samo najboqi. Milionnajboqih radnika nalazi se u fabrikama Nema~ke,Francuske, [vedske, Austrije... Najboqi mozgovi uAmerici, najboqi zubari u [vajcarskoj, najboqi sli-kari u Parizu, pa ~ak i najboqi kriminalci... Izgleda dase ovde vi{e nema {ta ni opqa~kati!

Pauza. Pojavquje se Danica. Prilazi.

BORIS: Zaboravqa{ da je moja majka sre}no udata za takvogjednog pariskog zubara. Kasni{, Arijele. Ja sam se ve}vratio. Postoji samo jedna alternativa.

ARIJEL: Samo jedno ispravno gledi{te, samo jedan pogled nasvet...

BORIS: Da.

ARIJEL: Marksisti~ki, nadam se.

BORIS: Da.

102 Miladin [evarli}

ARIJEL: Ko ga ne prihvata, on je, razume se, neprijateq.

BORIS: U krajwoj liniji – da. Mi se borimo samo protivodstupawa od proklamovanih principa. Ni{ta vi{e.

Pojavquje se Trubeckoj.

ARIJEL: Ni mawe! Ako se politi~ka praksa ve} toliko dugoodvija u raskoraku sa svojom teorijom, onda bi razuman~ovek – koji se dr`i ~iwenica a ne voluntarizma – mogaoprimetiti da sa tom teorijom ne{to nije u redu; mogaobi, {tavi{e, re}i da je ta teorija pala na prakti~nomispitu. Ili je mo`da, po vama, praksa pala na teorijskomispitu?Zanimqivo kako vas ~iwenica da se taj ideolo{kiprojekat nigde i nikada nije ostvario, ni blizu onakokako je zami{qen, ne navodi ni na kakve zakqu~ke.

Pojavquje se ^erni.

BORIS: Ostvari}e se. Tamo gde je i ponikao. Samo Evropa, sasvojom kulturom, nivoom svesti i nivoom proizvodnihodnosa, mo`e da na|e taj put.Najboqi qudi Evrope, cvet evropske inteligencije iomladine, pripada danas levici. U Parizu su opet odkaldrme napravqene barikade. Evropska levica }e spo-jiti vrednosti i metode demokratije sa zahtevima ivrednostima socijalizma. Samo Evropa ima snage daizvu~e konsekvenc iz dosada{wih stradawa i lutawa.Radni~ki pokret je deo zapadne kulture i civilizacije;to nije utopijski projekat, to je stvarnost koja se razvijai sazreva kroz iskustvo. Stvari se, ipak, mewaju –svidelo se to vama ili ne.

Utvare su sada svuda oko wih, izme|u wih.

ARIJEL: Da, mewaju se u krug. Beznade`no ideolo{ko pijanstvo...Pa ~ak i da je tako kako govori{, ne vidim kakve to vezeima s nama.

BORIS: Mi pripadamo Evropi. To }e morati da se shvati,kad-tad.

ARIJEL: U me|uvremenu, vi dr`ite debatne klubove i pesni~kemitinge po fakultetima, opkoqenim kordonimapolicije, i to nazivate borbom.

Nebeska vojska 103

Jesi li ih posmatrao malo? Te kr{ne momke pod {le-movima? Kao disciplinovani lova~ki psi na kratkomlancu, koji imaju samo jedan jedini smer, samo jednujedinu funkciju i samo jedan jedini smisao; koji drhte od`eqe da taj smisao ispune, dakle da funkcioni{u, kao{to to svako bo`ije stvorewe `eli. Slepi i gluvi za svedrugo, drhte}i ~ekaju ~as kada }e se lova~ki rog oglasitii oni, najzad, biti pu{teni s lanca – a sve u okvirustrogog reda, za~iweno sa dosta ideologije, i to one isteu ime koje i vi tamo dr`ite svoje mitinge.Vidi{ kako je to dijalekti~no, kako skladno protivu-re~no, prekrasno!Zar te o~evo iskustvo nije ni~emu nau~ilo?

BORIS: Nije smeo da odustane. Ako je hteo da mewa svet, ako jetome sve `rtvovao, morao je da ide do kraja. Bio je iostao gra|anin.

Ulazi Mi{a. Lagano se pribli`ava.

BORIS: Stao je na pola puta, osvrnuo se, i sve je oti{lodo|avola. Sve je postalo besmisleno. Pristao je da`rtvuje svoga oca, a sam nije pristao da bude `rtva.Uostalom, `rtve su uvek nevine. Tako je od po~etka. ^akje i Gospod Bog `rtvovao svog nevinog sina da bipopravio ovaj svet.

ARIJEL: Vidim kako ga je popravio... Priznajem samo jednobo`anstvo. To je bogiwa Tehnologija, koja umesto venaima tranzistorsko strujno kolo, umesto srca kvarcni~asovnik a umesto oreola koronu elektromagnetskihtalasa; bogiwa Tehnologija, ~ije elektronsko oko bdinad qudskim poslovima i danima, kao oli~ewe zdravog,delatnog principa koji se opire silama mraka,destrukcije i ideolo{kog haosa.

Mi{a prilazi Borisu i Arijelu, probijaju}i se izme|u utvara.

MI[A: Do{ao si...

BORIS: Da.

MI[A: Ostaje{?

BORIS: Doneo sam neke stvari sa Arijelom.

MI[A: Tra`io sam te.

ARIJEL: Borise, ja bih da krenem. Arijel Koen, bilo mi je drago!

MI[A: Koen...?

104 Miladin [evarli}

BORIS: (Gleda na sat)Moram u grad. ^ekaju me.

ARIJEL: Ja sam jo{ kao dete imao ~ast, jer Koeni su, kao {toznate...

MI[A: Da, da... Bili su kompawoni, Koeni i Alimpi}i.

ARIJEL: Uvoz kolonijalne robe, ako se ne varam.

BORIS: Izvoz sviwa u Austriju.

MI[A: Bilo je i toga.

ARIJEL: Bili su stubovi poretka, zar ne? Koeni, dodu{e, malo izsenke. Imali su dugo pam}ewe, koje ih je u~Ilo da u ovomdelu sveta poreci ne traju dugo i da uvek treba bitipripravan za slede}i potop.

MI[A: [ta je tvoj otac sad?

ARIJEL: Otac je... Inostrani poslovi.

MI[A: A, tako... Lepo.

ARIJEL: Nije lo{e. Dosta smo u inostranstvu.

BORIS: Vreme je.

MI[A: Ide{ na... fakultet?

Pauza.

BORIS: Da.

Pauza.

MI[A: Borise...(Pauza)^uvaj se.

Boris i Arijel izlaze. Mi{a uzima sa poda letak, po~ne da ~ita, zgu`vaga i baci. U|e Veroslava, zastane, Mi{a joj lagano pri|e.

MI[A: Ja sam otac jednog odraslog ~oveka, a sve ono {to samnekada bio, sve ~e`we i snovi, tu su, u meni, i peku meiznutra.

Mrak.

Nebeska vojska 105

HIV SLIKA

U mraku se ~uje izvikivawe parola: “Dole crvena bur`oazija!”, “Sloboda{tampe i demonstracija!, ”Dosta je korupcije!", “Ne}emo la`naobe}awa!”, “Sloboda, istina, pravda!”, “Dok upravqaju amateristradaju proleteri!”, “Samoupravqawe od dna do vrha!”, “Pre|imo sare~i na delo!”, “Revolucija jo{ nije zavr{ena!”, “Ne}emo demokratiju u{lemovima!”, “Dole kne`evi socijalizma!”.

Scena se osvetqava. Prostor je isti kao u prethodnoj slici, samo {tou wega sada sa svih strana naviru studenti, tiskaju se, vi~u, pewu se naname{taj, aplaudiraju.

Veroslave nema. Mi{a stoji tamo gde se malo~as zatekao; tako|e iutvare.

Na sto se pewe Stevo @igon.

@IGON: Samo smo ~ekali na krik gnevnog negodovawa, koji serazle`e sa svih strana, pa da progovorimo.(Aplauz, ovacije)O~i na{e bile su otvorene, videli smo kako se nepri-jateq sprema i di`e, ali nismo dali znak za uzbunu;pustili smo narod da sam nad sobom bdi i stra`ari,(Aplauz)a narod nije spavao, narod je zazveketao oru`jem.(Ovacije)Pustili smo neprijateqa da izvr{i napad iz svojezasede, pustili ga da se primakne; on sad stoji otkriven,bez zaklona, u punoj svetlosti dana, svaki udaracpogodi}e ga pouzdano – mrtav je ~im ga ugledate.(Aplauz)Oru`je republike je strah, snaga republike je vrlina –vrlina, jer bez we je strah ubita~an, strah, jer bez wega jevrlina nemo}na. Revolucionarna vladavina jestedespotizam slobode protiv tiranije!(Ovacije)U republici samo su republikanci gra|ani, a rojalisti itu|inci – neprijateqi. Kazniti tla~iteqe ~ove~anstva,to je milost; wima opra{tati – varvarstvo. Svi znacila`ne ose}ajnosti izgledaju mi kao uzdasi {to pole}uput Engleske ili Austrije.(Aplauz)

106 Miladin [evarli}

Ali ne zadovoqavaju}i se time da razoru`aju mi{icunaroda, oni poku{avaju jo{ i da najsvetlije izvorewegove snage otruju porokom. To je najprepredeniji,najopasniji, najgnusniji napad na slobodu. Porok jeKainov `ig aristokratizma. U republici porok nijesamo moralni nego i politi~ki zlo~in; poro~an ~ovek jepoliti~ki neprijateq slobode, utoliko opasniji za wuukoliko su ve}e zasluge koje joj je naizgled u~inio!(“Tako je”, aplauz)Najopasniji gra|anin je onaj koji lak{e pohaba tucecrvenih kapa nego {to bi izvr{io neko dobro delo.(Aplauz)Odmah }ete razumeti moje re~i ako pomislite na qudekoji su nekad stanovali u potkrovqu a sada se vozeko~ijama i bludni~e sa biv{im markizama i baronesama.S pravom mo`emo upitati: jesu li opqa~kali narod ilistisnuli zlatonosne kraqevske ruke, kada gledamo kakose zakonodavci narodni razme}u svojim porocima irasipni{tvom nekada{wih dvorana,(Aplauz)kako se ovi markizi i grofovi revolucije `ene bogatim`enana i kockaju, kako prire|uju rasko{ne gozbe, dr`eposlugu i nose skupocena odela.(Aplauz, ovacije)Nema sporazuma,(Aplauz)nema primirja sa qudima koji su mislili samo kako }eopqa~kati narod,(Aplauz)nadaju}i se da }e to pqa~kawe izvr{iti neka`weno; zakoje je republika predstavqala {pekulaciju a re-volucija zanat!

Velike ovacije, aplauz, kome{awe. @igon ska~e sa stola. Iz gomile seizdvaja Danilo sa mladom studentkiwom i prilazi Mi{i. Mi{a ga dugogleda.

MI[A: Danilo...

DANILO: Mi{o!

Zagrle se. Odlaze na proscenijum, dok ostali deo pozornice tone u mrak.

MI[A: I ti si ovde?

Nebeska vojska 107

DANILO: Kuda bih. Profesoru je mesto me|u studentima. A ti?

MI[A: Tra`im sina. Sad je u Beogradu, a opet ne sti`emo...

DANILO: Boris?

MI[A: Da... Tako je.

DANILO: On ima sad... otprilike...

MI[A: Ta~no toliko. Koliko smo mi imali onda...(Pauza)Ti nisi ni onda verovao... Ne razumem.

DANILO: ^inim koliko mogu. Als ich kann. Kako se nekada govorilo– vr{im svoju gra|ansku du`nost.

MI[A: Ne znam... Meni to vi{e li~i na pozori{te, nego...

Iz mraka dotr~i Arijel.

ARIJEL: Boris je uhap{en!

Mrak.

HV SLIKA

Isti prostor. Mi{a stoji sam na istom mestu, utvare tako|e. Izdubine dolazi Proka Savi}. [ire}i ruke i srda~no se osmehuju}i.

PROKA: Pa gde si ti, dru`e Alimpi}u? Gde si? Od drugova seotpadio, u ilegalu se povukao... Ne vaqa se, dru`e, tako!

MI[A: Sin...

PROKA: Dobro, de... Polako. Ni{ta mu ne}e faliti.(Seda)Izvoli, sedi!

Mi{a ostaje stoje}i.

PROKA: I...?

MI[A: Mislim da mi toliko dugujete.

108 Miladin [evarli}

PROKA: Vidi{, kakav si! Ho}e{ da popije{ ne{to?(Pauza)Ja ho}u/

Proka digne ruku, ulazi livrejisani kelner, servira mu pi}e.

PROKA: I gde si sad?

MI[A: U penziji.

PROKA: Dobro, svi }emo kad-tad u penziju...

MI[A: Radio sam. Kao prevodilac...

PROKA: Da... da... Vi Alimpi}i ste imali te ku}ne u~iteqe... Aovaj moj klipan, ni{ta! Majke mu ga nabijem, jo{ jedinoakademika da mu dovedem. Ne razumem ovu dana{wuomladinu. Sve smo im dali, a wima opet malo. Raspustilise, razuzurili, razume{, ni{ta im nije sveto. Sad idemonstracije di`u! Pa nemoj, bre, burazeru! [to jemnogo, mnogo je.[ta o}e? Vlast? Nemoj me zajebavati! Ova vlast je krvqudobijena!Mali su oni. Nisu ni{ta nau~ili od o~eva. Seti se samokako smo juri{ali u wihovim godinama, seti se!(Raskop~ava ko{uqu, kida kravatu)Evo, pogledaj, jo{ uvek ovde imam, evo, pipni! Pipni!Majke im ga nabijem, pederske. Alo, pi}e jo{ jednodonesi!Ajde, popij i ti ne{to.

MI[A: Ne mogu.

Ulazi kelner s pi}em.

PROKA: Evo i taj tvoj sin! Do{ao iz Pariza da mi ovde hu{ka. Nerazumem {ta mu je u Parizu falilo! Uhvatili ga, deliletke... Pa nemoj, bre, Bog te jebo! I kako da im sadobjasnim da nije {pijun? Emigracija rovari, ne-prijateqi sa svih strana, unutra{wa inteligencija...Otac, biv{i ibeovac...

MI[A: Molim?

PROKA: To {to si ~uo!

Nebeska vojska 109

MI[A: To ne dozvoqavam!(Zgrabi ga za grudi)Dokazano je da sam nevin! Dokazano je!

Proka ga uhvati za ruke, skine mu ih sa svojih grudi, dr`i ga ~vrsto.

PROKA: Nema dokaza! Postoji samo tvoje priznawe.

Odgurne ga. Mahne rukom, ulaze ona ista dva Ozna{a {to su svojevremenouhapsili Petra, uvode Borisa, izlaze.

PROKA: Eve ti ga! Tvog krasnog sina!Letke krijete po sewa~kim vilama, je li? Radnicima ihdelite! Kasno je, de~ko. Mi smo podelili {to je bilo zadeqewe.(Pauza)[ta me gleda{? Zahvali ocu, slobodan si. Samo, neshvati to bukvalno. I tamo se vi{e ne vra}aj! Jesi lirazumeo? Ionako }e u roku od tri dana to pozori{tebiti zatvoreno. Dosta je bilo {ale! Treba u~iti, u~iti...

Boris odlazi u dubinu.

MI[A: Borise...

Boris izlazi. Proka ustaje.

PROKA: (Meditira)To ti je zahvalnost... Takav je ~ovek, znam, ali to me uveknekako zaboli!(Iskapi s nogu ostatak pi}a. Mrmqa izlaze}i)Kako se brzo sve iskvarilo...

Mi{a ostaje sam. Spu{ta se u fotequ. Sedi. Posle izvesnog vremena u|ekrupan, debeo, sna`an ~ovek, odeven kao bogati skorojevi}. Staje predMi{u. Mi{a lagano ustaje. ^ovek ga gleda i }uti.

MI[A: Vi ste povodom oglasa...?

^ovek }uti.

MI[A: Jeste li vi kupac?

SKOKO: Mi{o, bolan, jesam li toliko ostario da me ni poznatine mo`e{?

110 Miladin [evarli}

MI[A: Skoko!

SKOKO: Persönlich!(Gu{i Mi{u svojim medve|im zagrqajem)Ej, dru`e stari, sad bi zaplakati mogo!(Odmi~e ga od sebe, ali ga i daqe ~vrsto dr`i. Razgledaga)A {to si se ti tako usuko, ufitiqio, ko, nedajbo`e...[ta ti je, Mi{o? A i ku}a ova, do{la nekako pusta... Agdje su...?

MI[A: Nema vi{e nikoga, Skoko.

Pauza.

SKOKO: Jä, jä... A sin tvoj? Imao si sina, Mi{o.

MI[A: I on je oti{ao.(Pauza)Hapsili su ga. Tu su bile neke demonstracije...

SKOKO: ^uo sam. Bilo je toga i kod nas u Doj~landu. Samo, tamosu bili qevi~ari.

MI[A: I ovde su bili.

SKOKO: Kako? Zar nisu vi{e na vlasti?

Pauza. Skoko se smeje.

SKOKO: Ej, pusti inteligenti... Nikada se opametiti ne}e.Gospoda, ko {to si ti bio, idu u revoluciju iz ube|ewa –narod samo iz velike nu`de.Al dobro, da poturimo mi te trice. To je bilo i pro{lo.Sin, ka`e{... A ja ti dono ne{to.(Pretura po torbi)Vidi! Armawak! Isti ko onaj {to smo ga ovdje... Sje}a{se? Daj ~a{e!

Mi{a donosi jednu ~a{u.

SKOKO: [ta je to, Mi{o?

MI[A: Sipaj sebi, ja ne mogu.

Pauza.

SKOKO: Kako...?

Nebeska vojska 111

MI[A: Ne mogu.

SKOKO: Kako ne mo`e{, Mi{o?(Pauza)Ajd, ne budi budala, nego ~a{u donesi! To je bilo papro{lo. [ta mo`emo, bili smo `rtve istorije, nego dajda mi popijemo.

Mi{a se histeri~no smeje. Donosi ~a{u. Skoko sipa.

SKOKO: @ivio ti meni! Sve }e to dobro biti.Bio sam ti ja poslije, zna{, isqednik u tome lageru, naGolom. Tebe, sre}om, tamo nijesu... Ma, znalo se odmah dati nijesi ni{ta kriv, nego, eto...

MI[A: Za{to si do{ao, Skoko?

SKOKO: Kako, za{to? Na prvome mjestu, tebe da vidim, dru`e, aposlije za ku}u da se dogovorimo.

MI[A: Ti ho}e{ da kupi{ ovu ku}u?

SKOKO: Ho}u, Mi{o! Jo{ od prvog dana me je zanijela. Onoga~asa kada sam u wu kro~io, rekao sam Bo`e, prelijepogali doma, kada bi ovo bilo moje... Kasnije, kad su merashodovali, odve} si ti du{evan prema narodnimneprijateqima, rekli su, kasnije, u Wema~koj, opet mi seu du{u uvukla...Imao sam ti ja ujka jednog, zna{. Ti misli{ onoga {to jekod druga Pura bio. Ne. Taj ti je brzo zaglavio. Ovo ti jedrugi jedan. Bio je narednik, u kraqevoj vojsci,sirotiwa, ko i svi mi {to smo bili. E vidi{, [vabe tiwega zarobe u Sarajevu, ~etresprve, i oteraju u Rajh.Slu{aj daqe kako je bilo!Izdr`i ti taj moj ujko zarobqeni{tvo, a kad se ratprimakao kraju, on veli: ja sam polo`io zakletvu kraqu,ja se tamo vi{e ne vra}am. Jebo te kraq u dupe, ka`u mu,pa on je prvi zakletvu pogazio. A jä! Ne}e on ni da ~uje.Kraq svoje, a ja svoje! I tako ostane. Ono, bila je tu ineka [vabica, jerbo je moj ujko kurat bio, i tako onizapo~nu `ivjeti.(Prekrstio noge, pali cigaru, sipa pi}e)E sad, kad sam se ja i{~upo iz Udbe, mislim se, Skoko,{tas sad uradio? Jerbo su mi oni dali za magacionera, aja batalim sve i vratim se doma. Kad tamo, doma ni odkorova. Stanem se ja potucati kojekuda i nadni~iti pomalo. ^estitoga zanata ti ja nijesam imao. Revolucija je

112 Miladin [evarli}

bila jedini moj zanat. Al sad revolucije vi{e nema,nadnice male, a treba `ivjeti. Te tako meni ujko padnena um. Slu{aj!Nesretnik ja! Kako }u ja sad u Wema~ku? Zar od okupa-tora na{eg pora`enog po hqeb da idem? Drugo, paso{ nedadu.(Pauza)Eto ti sudbine, moj Mi{o. E, volim {to sam te opetna{ao. @ivio!I tako ti ja u Wema~ki stignem. Ujko ti je tamo nekakvupr~varnicu dr`ao... Pa gdje si do sad, crni ~ovje~e, veli.

MI[A: Ti bi da kupi{ ovo, jel da?

SKOKO: Pa, jel ti ka`em! Ja sam kupac ozbiqan. Tvoje je samo daka`e{ cijenu. Sa Skokom cewkawa ne}e biti.Ti meni, kanda, ne vjeruje{? Vidi! Vidi! Vidi!(Vadi iz nedara pregr{ti nov~anica i baca oko sebe)Skokovi su bili vazda sirotiwa, ali ~asna. Ginuli usvim ratovima i uvijek na po{tenoj strani. Svaki komadhqeba koji su pojeli, na nos im je izlazio.E, da je moj stari `iv sada, pa da ga dovedem i posadim u~elo sofre, da tresnem predaw staklo armawaka i daka`em: evo, stari, sjedi tu i u`ivaj! Do{lo je tvojevrijeme. Zaslu`io si.(Pauza)Samo si ti, Mi{o, ovo zapustio... Ali neka, Skoko }e to.Stavi}emo posvuda plo~ice talijanske, ma{ine iaparate iz Wema~ke }emo donijet, kako se ve} pristoji,pa }emo tapisone pru`it, da se oni mali ne udare...Imam, ne rekoh ti, dva velika, a dvojica su jo{male{ni...

Pauza. Mi{a ustaje.

MI[A: Moram da idem...

SKOKO: Kako, sad...?

MI[A: Ti ostani. Navikavaj se...

SKOKO: Ama, ~ekaj, Mi{o!

Nebeska vojska 113

MI[A: Nikada ne spavam ovde. Ne bih mogao... Imam sun~an,svetao stan~i} na Novom Beogradu. Sutra }emo sedogovoriti oko formalnosti.(Pauza)Neka ti je sa sre}om.(Uzme bocu sa armawakom sa stola, gleda je)Nije to taj...

Vra}a bocu na sto. Lagano izlazi. Skoko gleda za wim, zatim uzdahne,klizne na pod i stane da skupqa nov~anice. Skupi ih, vrati u yepove.Skine sako, razve`e kravatu, odbaci je, izuje cipele, sedne i nato~i sebipi}e.

SKOKO: Veroslava!(Niko se ne odaziva)Veroslava! Veroslava.

Pojavquje se jedna starica sa kofer~etom u rukama, u belim ~arapama inanulama. Prolazi pored Skoka i odlazi u dubinu.

Mrak. Kraj.

Beograd, 1985.

114 Miladin [evarli}