Nepoznati autor Venecijanka Prevod: Maja Volk LICA: JULIO – stranac, plemić ANðELA – gospodarica NENA – sluškinja Anñele VALERIJA – gospodarica ORIJA – sluškinja Valerije BERNARDO - nosač PRVI ČIN I POJAVA JULIO /Veče. Ulica pored Valerijine kuće u Veneciji/ JULIO: Hvala ti Bože što si me doveo u ovaj plemeniti i čudesno ponositi grad, gde me goste i poštuju više no što zaslužuje moj položaj. Mlad sam, s malo novca al' srećnog usuda, zaljubih se u milu devojku, nežnu i čednu. Bio bih srećan i presrećan da mogu samo reč jednu s njom prozboriti. Reč ljubavi čuda čini, može bit' i ovde neko čudo napravi! Mili Bože, pokrenuo si točak sudbine i bacio me u sredinu sad mi pomozi da izañem na kraj. Časnu ti reč dajem, ja ću se njome, ako me zavoli, oženiti; odvešću je u milu mi domovinu i s mirazom koji dobijem uživaću s njom u lepoti, plemenitosti i bogatstvu. /nailazi Orija/ Evo jedne od njene čeljadi. Samo hrabro, Julio, reci joj neku prijateljsku reč i prepusti se sudbini da te vodi. II POJAVA JULIO, ORIJA JULIO: Blagoslovi Bože ovu ljubaznu devojku, čiji korak odiše mudrošću i nevinošću. ORIJA: Grazie tante, mio signore. JULIO: Molim vas, ljubim vas, samo jednu reč; oprostite za moju smelost, ali vaša ljubaznost mi daje snage da se odvažim na razgovor sa vama. ORIJA: Che volete, signore? JULIO: Ja sam, znate, stranac, i plemić, i došao sam ovamo da vidim Veneciju i sve lepote ove slavne zemlje. Grad mi se vrlo dopao, ali zadivljen ostah lepotom vaših božanskih, plemenitih gospi, a nadasve me očarala upravo vaša mlada gospodarica. Srcc mi je opčinila, postao sam rob njene lepote i ljupkosti. Molim vas, šapnite joj da sav

pripadam njoj i da joj se toplo preporučujem. ORIJA: Slušajte, gospodine, ja nikako ne mogu gospoñi preneti takve izlive nežnosti. JULIO: Ljubim vas, preklinjem vas! ORIJA: Šta se ja uopšte s vama preganjam... Hajte, s milim bogom! /odlazi/ III POJAVA ORIJA, VALERIJA /Soba u Valerijinoj kući/ ORIJA: Gospo Valerija, šta dajete za jednu veliku novost? VALERIJA: Molim? Ludo jedna! Stiglo proleće, jel' to? ORIJA: Ma kakvo proleće! Nešto mnogo bolje. VALERIJA: Bolje? ORIJA: Ali naravno, ja sam luda i ništa ne znam... VALERIJA: /mazno/ Dete moje, ne uzimaj sve k srcu. Govori slobodno. ORIJA: Jedan stranac, mi je sad, na ulici, pričao o vama. VALERIJA: Šta kažeš? O meni? Kakve su to gluposti? ORIJA: Sačuvaj Bože! Ja sam ga totalno ignorisala... VALERIJA: I ko jc taj? Što je pričao s tobom? ORIJA: Neki stranac, sav u raskošnom perju, znate već, dolama od somota, mač, peruška na šeširu i tako. VALERIJA: Jedan mladić crne kose? ORIJA: Da. gospoño, sve sama kika do kike. VALERIJA: Što rekao? ORIJA: A, neću ja valjda slušat' muška naklapanja. VALERIJA: Oh, prokleta bila! Ti ni kad ne čuješ kad treba. ORIJA: Nije valjda! A posle, sve ame grube reči ili me gospa lično pretuče na mrtvo. VALERIJA: Bednice mala! Takve stvari se ne govore razumeš? ORIJA: Ma neću ja uopšte da mislim o tome. Nista nisam čula i gotovo. VALERIJA: I baš sve ti, izvetrilo iz glave? Ničeg se ne sećaš? ORIJA: Gospe mi moje, sećam se samo kraja. VALERIJA: Govori, reci kako znaš. ORIJA: Veli, toplo se preporučujem Gospoñi. VALERIJA: Ti to mene...? ORIJA: Molim, niko vas ne sili da mi verujete. VALERIJA: I šta si ti odgovorila? ORIJA: Ništa. ništa. VALERIJA: Nemoj da si u buduće tako gruba. Kad ga vidiš, ti se lepo nakloni i kaži "Gospoña vam veli - Grazie”... Jesi li razumela? ORIJA: A posle? Da me gospodin psuje. VALERIJA: Gospodar je moja briga. Čini onako kako ti kažem i ćuti. Jasno? ORIJA: Da. Gospoño.

IV POJAVA ANðELA, NENA /leži u krevetu/ /Noć. Neosvetljena soba u Anñelinoj kući/ ANðELA: Neno, slatka Neno, spavaš li, dete moje? NENA: Muka mi je od ovog kreveta, pa velim, da odspavam malo. ANðELA: Ti u krevetu, a ja sva u vatri koja me proždire. NENA: Kakva vatra? ANðELA: Moje telo gori. Umirem od bola. NENA: Da vas ne drma groznica? Dajte da vam pipnem čelo. ANðELA: Groznica je u mome srcu, tu. NENA: Sutra u zoru, pozvaćemo našeg lekara, sinjor Antonija. ANðELA: Nema Venecija tog lekara što će mene izvidati, nema, do jednog jedinog. NENA: Naravno, kad su svi uškopljeni. ANðELA: Ne razumeš. Kažem, do jednog jedinog. NENA: To i kažem, jedan onako visok, zgodan, jak muškarac. ANðELA: Rekoh, jedan jedini, sa licem anñela, njuškicom od zlata, k'o da je doleteo s nebesa. NENA: Gospo mojo, svi su vaši muški na isti kalup. ANðELA: Jesu mila, ali ovaj je od svih najbolji, nema takvog u celoj Veneciji, na obalama Levanta, na zemlji, na celom svetu! NENA: To vam se samo čini, jer ga volite. ANðELA: Volim ga! On je moje blago, moja radost, moj bog! NENA: Pozovite ga onda da doñe, kad ga tako ljubite. ANðELA: Proñe pored mene k'o pored groblja. Misli da sam valjda matora. I što je jos strašnije, zaljubljen je u Valeriju, onu kokošku iz komšiluka! NENA: To je onaj lepi momak? Pa koji će vam takvo pilence? ANðELA: Molim? Glupačo! Ti zaista ne znaš, je l' da? NENA: I šta biste vi s njime činili? ANðELA: Prvo, bacila bih se oko njegovog vrata, milovala ustašca, stegla ga ovako, da bi bio kao mače u čeljustima doge! NENA: I to je sve? ANðELA: Jezičak u boku duboku. NENA: Secite me gde sam najtanja, ako nisam bolja od njega! ANðELA: I uvek imam ta ustašca! Večno, zauvek! NENA: Ma bež’te od mene, mogu da se ugušim! ANðELA: Mili moj, slañi si od samog šećera! NENA: Nisam ja on, gospoño, ja sam žensko! ANðELA: Umirem. Hladan znoj me obgrlio, sve teče iz mene.... NENA: Naravno, kad ste pomahnitali. ANðELA: Proćiće ova noć i biće novi dan! NENA: I šta će se onda zakuvati? ANðELA: Ja moram imati tog dečka! NENA: Samo, na koji način? ANðELA: Lepa moja, sve se može novcem i darovima.

NENA: I uz pomoć poverljive osobe... ANðELA: Ti ćeš govoriti s njim. NENA: A što vi ne biste natrag u svoju postelju da malo spavate. ANðELA: Ostajem ovde. A san mi može doći na oči samo ako me ti ovako zagrliš i ja zamislim da si ti onaj stranac. NENA: Jel' vam ovako odgovara? ANðELA: Da, dete moje. NENA: A jeste li ga već zamislili? ANðELA: Ne još. Pričekaj malo. NENA: Ma, meni se spava! Čujte, nemojte me tako stezati! ANðELA: Hoćeš li mi učiniti jednu uslugu? NENA: Kakvu? ANðELA: Mila, slatka moja, ljubim te, ne miči se, no počni da psuješ kao pravo muško. NENA: Ali ja ne znam šta treba i kako treba. ANðELA: Psuj Hrista, govori onako prostački, k’o što čine oni! NENA: Ama koje reči? ANðELA: One gadosti što ih slušaju kurvetine u bordelu, zar ih ne znaš? NENA: Vala, ako ne zaspim, govoriću ih. Al’ ako odlepršam, ništa vam neću reći. ANðELA: Mila Neno, za moju ljubav, hoću da budeš prostačina muška. Moja bezobrazna muškarčina... NENA: /misli, misli/ 'Ajd' u govna! DRUGI ČIN I POJAVA NENA /sama/ /ulica u blizini Valerijine kuće. Predveče./ NENA: Sve što gospoña smisli noću, ja moram danju da ispunim, da bi bilo mira u kući. Sad joj je naspelo da ima mladića po imenu Julio, a koji je smrtno zaljubljen u gospu Valeriju i stanuje u krčmi “Kod pauna”. I šta ja sad da radim? Nije to tek tako dovesti nepoznatog momka u kuću. A i nije to ženska rabota. /ugleda Bernarda koji joj dolazi u susret/ Govoriću s Bernardom, nosačem, on je okretan, poverljiv, a i znaju ka u kući. Izjadaću se pa neka traži mladića. Eto, baš nisam mogla boljeg da nañem. II POJAVA NENA, BERNARDO NENA: Bernardo, brate, kuda tako žurno? BERNARDO: Idem u krčmu Galipola da tovarim robu. NENA: Stani malo, doñi ovamo za trenutak; treba da pričam s tobom. BERNARDO: Eh, ne mogu da slušam blebetanja. Posle ćemo razgovarati.

NENA: Posle je kasno. Slušaj, možda ćeš ovako više zaraditi nego da tegliš k'o magare. BERNARDO: Istina, bolje je zarañivati uz cerekanje nego uz teglenje. NENA: Poveriću ti nešto, al' da ćutiš. Jezik za zube, brate mili, da se u gradu ne sazna. U pitanju je velika usluga. BERNARDO: Zar me ne poznaješ? Svaki čovek iz moga mesta je kao ispovednik, nego šta! NENA: Dakle, moja gospoña je zaljubljena u mladog stranca po imenu sinjor Julio, koji stanuje u krčmi "Kod pauna", razumeš? BERNARDO: Vrlo dobro; pravo ima. Traži žena neku utehu. NENA: Dragi Bernardo, zaljubljana je do ušiju; ne spava, ne jede, na silu uzme po koje jaje ili parče pite. BERNARDO: Šta ćeš, to ti je ljubav: u početku patiš, a posle uživaš. NENA: Znaš li ti šta njoj treba? BERNARDO: Ne znam sasvim tačno, ali nagañam. NENA: Da li bi ti bio toliko hrabar da nañeš tog momka i porazgovaraš s njim. BERNARDO: Govoriću i s duždem. Ako treba. NENA: Bravo. Treba samo da ga dovedeš u kuću, a da ne zna kako je došao, samo kako to izvesti... BERNARDO: Ako pristane da ga vodimo, prenećemo ga kao robu, bez plaćanja carine. NENA: Da li će pristati? BERNARDO: Eh, nema čoveka kome se ne sviña la dolce vita... NENA: Ha! Ha! I šta ćeš mu reći, dragi brate? BERNARDO: Oh, oh, do ñavola... recimo: "Jedna gospa vas moli da doñe da joj napišete pismo." NENA: Ne to, već da spava s njom. BERNARDO: "J" se piše drugim perom, a ne onim od mastila. NENA: Iiih! Šta ti je? ...A šta ako ne poveruje. BERNARDO: Ništa, da ću mu neku zalogu u ruke. NENA: Lepi moj gospodine, ti i ne sanjaš koliko ćeš zaraditi? Gospoña će ti dati kesu sa ravno deset dukata! BERNARDO: A, pa to se ne propušta! Nije to biber ili cimet! Nije čak ni kandijski šećer! Velim ti, to je slañe od šećera. NENA: Baš si smešan! Ništa ti više neću reći. BERNARDO: Nema ništa bez para unapred. NENA: Ja nemam novaca. Daću ti ovaj prsten, dok te gospoña ne nagradi. Na! Ali pazi, da ćutiš, kao zaliven! BERNARDO: Slusaj ñavola! Da li ću ćutati? Bez brige. NENA: Treba li ti još nešto? Ja moram natrag, gospoñi. BERNARDO: Čekaj, kako taj izgleda? NENA: Mlad, obrijan, rumenih obraza, crne kose, sav doteran, u svili. BERNARDO: Pazi ñavola! Divota. Znam ja njega. NENA: Bernardo, danas da razgovaraš sa njim. Molim te k’o brata. BERNARDO: Još večeras ćeš dobiti odgovor. Ti se javi meni. III POJAVA

ORIJA, JULIO ORIJA: Gotovo. Gospa je zaljubljena, i sad ja treba da nañem tog plemića i razrgovaram s njim. Sjajno! Al' kad ona hoće, što da joj ne učinim /na scenu ulazi Julio/. Evo ga. JULIO: Sestro mila, dobro mi došla! ORIJA: Takoñe, vaše gospodstvo. JULIO: Jeste li pozdravili gospu u moje ime? ORIJA: Si, signor mio. JULIO: Ja bih vam bio neizmerno zahvalan, kad bih mogao sa vaših usana čuti njen odgovor. ORIJA: Gospa se zahvaljuje vašem gospodstvu i preporučuje se. JULIO: O, koje li sreće! Julio, ti si najveći srećnik! Takva žena se tebi preporučuje, tebi, njenom robu. ORIJA: Vaše gospodstvo je plemić, a ne rob. JULIO: Ja sam spreman da ginem za nju, i da ovim grudima i ovim mačem služim verno njoj. ORIJA: Grazie mille volte, vaše gospodstvo. JULIO: Sestro mila, reci mi - ima li nade da me gospa udostoji svog pogleda i čuje koju reč? To bi me zaista usrećilo. ORIJA: Molim, gospodine? Vi hoćete da je muž ubije? Znate, ona je udata. JULIO: Nek’ mene ubije! Ja samo želim da joj u četvrt časa saopštim da sam njen sluga i ništa više. ORIJA: Pa sad, kad je tako kratko, verujem da će gospa pristati, jer je njena velikodušnost neizmerna. JULIO: Tebi, sestro, dugujem sve što imam i nagradiću te ne malim poklonom, živećeš u bogatstvu do groba. ORIJA: Grazie tanto, vaša preuzvišenosti. JULIO: A sad, budi tako ljubazna i u vezi s ovim, za moju ljubav, kaži neku lepu reč gospodarici ORIJA : Hoću, gospodine . JULIO: A kako da ja saznam njen odgovor? ORIJA: Noćas, u tri časa, proñite ovuda, vaša preuzvišenosti. Ako gospa želi da razgovara s vama, vrata će biti otškrinuta. Ako vidite zatvorena vrata, nastavite svojim putem kao da se ništa nijc dogodilo... JULIO: Kako da se odužim za takvo dobročinstvo? Sve ću uraditi i doći tačno na vreme. ORIJA: Napuštam vas, dragi gospodine, ostajte s Bogom... /rastaju se/ IV POJAVA NENA, ANðELA NENA: Znate li koga sam našla? Bernrda, vašeg kuma i toliko sam ga preklinjala i molila, da je na kraju pristao. On će lično razgovarati s vašim ljubljenim. ANðELA: Gospode Bože, hoće li ćutati? NENA: Taj za pare sve radi. ANðELA: Šta si mu obećala?

NENA: Deset dukata. ANðELA: Daću mu i petnaest. NENA: Al' se namučio! Dosta mu je i tri dukata. Pa valjda sam ja više uradila od njega! ANðELA: Tebi ću dati sto, kad te budem udala. NENA: Odgovor stiže večeras. ANðELA: Brže, brže...! Spremi odaju na meñuspratu, stavi zastore.Baldahin iznad postelje. Hoću mirise koji gore, znaš? Slatka moja. NENA: U redu. Već sam otišla. /izlazi/ V POJAVA BERNARDO, JULIO BERNARDO: Ah, sve sam obišao. Nema ga ni "Kod pauna", ni kod Rialta, ni oko svetog Marka. Kao da je u zemlju propao. A da je trebalo da se pobijemo, odmah bi ga našao! E, odavde ne idcm, ima da proñc ovuda kad krene kući, kad - tad! JULIO: Blagoslovena da si kućo, moje mile gospodarice. Uzneću do neba i tebe i ovaj slavni grad, samo da me gospa prizna za svog pravog ljubavnika. BERNARDO: To je, dakle, on. Ih, kakav je... upleo kike k'o neka ženskica. Milog ti Boga, on je! JULIO: Biće da je vreme za obilazak trga. Samo ne znam.../obraća se Bernardu/ Prijatelju, reci mi, koliko je sati? BERNARDO: Gazda, pitate koliko je sati? Biće deset, otprilike. JULIO: Velika ti hvala. BERNARDO: Nema na čemu, jer ja sam ovde da vam pružim nešto bolje od tačnog vremena. JULIO: Šta reče? BERNARDO: Kažem, ovde sam po zadatku. JULIO: Daj bože, da ispadne i nešto dobro za mene. BERNARDO: Slušajte, ova vreća ne znači da ja ne umem da budem dobar čovek, da kao dobar brat... JULIO: Greška... ja sam pre za vojsku, nego za crkvu... brate. BERNARDO: Mislim, mogu da usrećim jednog plemića. JULIO: Znaš šta; samo ti meni pokaži neko dobro mesto gde bih mogao da upotrebim svoju mladost i da se zabavim. Ja sam zbog toga i došao. BERNARDO: Ja sam tu u vezi onog što i pticama treba. JULIO: Doñi malo u stranu. Šta hoćeš time da kažeš? BERNARDO: Čoveče, verujte mi i postupite kako ja kažem, i noćas ćete sedeti u raju! JULIO: Ah, ah! Anñeoskog li glasa. Ako je to sve, ja se evo, pokoravam, raspolaži svime što ima, sve je tvoje - stvari, posluga, moj život i biću tvoj rob. BERNARDO: Ma koji će mi tolike stvari, ja hoću samo vas. JULIO: Ako samo mene hoćeš - tvoj sam. BERNARDO: Mislim, za noćas. JULIO: Imam neka posla u tri. Treba nekog prijatelja da vidim. Ali posle toga, samo reci, gde treba da doñem, i tu sam. BERNARDO: Da, da! Brate mili, budite pametni, sad vam ne treba ni prikjatelj ni bog

otac. JULIO: Pa šta da radim? BERNARDO: Ja ću da vas vodim. JULIO: Reci, molim te, kuda to? BERNARDO: U raj, kod Gospoda boga, koji je smrtno zaljubljen u vas. JULIO: Ne znam ti ja ove ulice. Iako sam pod oružjem, nisam baš najsigurniji. BERNARDO: Nema opasnosti, gondola je tu, ima da vas dovedem pravo u sobu. Šta hoćete više? JULIO: Daj da vidim izgledaš li kao pošten čovek koji se ne ruga, ili mi, pak spremaš klopku? BERNARDO: Izvolite! /vadi medalju i pokazuje je/ Vidite, ja sam Gibelin*. Kao i vi grañanine Milanskog vojvodstva. *Gibelini (ital. Ghibellini), u usrednjem veku u Italiji pristalice partije nemačkih careva, za razliku od Gvelfa, koji su pripadali papinoj partiji. Borba izmeñu ovih dveju partija trajala je gotovo ceo srednji vek JULIO: Pazi kako ovaj zna da sam iz vojvodstva? BERNARDO: Pih! Poznam ja čoveka odmah! JULIO: Daješ li mi reč pravog Gibelina? BERNARDO: Dajem. Kunem se na Svetu Knjigu. JULIO: U koliko da te čekam? BERNARDO: U četiri ili oko četiri. JULIO: Da ti verujem? BERNARDO: Bez brige, dajem vom časnu reč. JULIO: Ja sam u gostionici "Kod pauna". BERNARDO: Znam ja gde ste vi bolje nego vi sami. JULIO: Sada dosta. Čekaću te. BERNARDO: Odoh ja da sve uredim. VI POJAVA JULIO /sam/ JULIO: Bože, nije lepo što se tako šališ sa mnom. Juče sam kukao što u Veneciji nema nikakvog slatkog uživanja, a danas kukam što ih ima previše. Jutros mi je služavka obećala da će mi upriličiti viñenje; ako ništa drugo, dala mi je nade, a sad me ovaj nosač zove na ludi provod. Kunem se, maštovit sam čovek i to preterano, ali ako ne odem do plemenite gospe, biće bruke velike. Ako propustim pustolovinu sa nosačem, kajaću se večno. Da ja ipak poslušam nosača, jer ipak, činjenice su činjenice. Prva mogućnost je neizvesna, a druga je mnogo opipljivija. Za prvu sam molio ja, a za drugu, ovaj moli mene. A ko zna, možda je u pitanju ista stvar? Možda je ona gospa, da se osigura, uvukla u igru nosača, jer taj svet je za novac spreman na sve, a i ume da ćuti. Dobro, biću spreman i čekaću ga u novom prsluku od brokata, sa kapom, naoružan mačem i štitom, pa šta bude. Ona gospa, ako nije u pitanju ista, a ne zna u čemu je intriga, oprosti mi. A za sutra veče, smisliću nešto. Neka mi je bog u pomoći. Već je kasno. Odoh u gostionicu. Ne valja puno jesti za večeru, može trkač da posustane na megdanu.

VII POJAVA BERNARDO, ANðELA BERNARDO: Dobro veče, vaša preuzvišenosti. ANðELA: Dobro mi došao, moj dragi Bernardo. BERNARDO: Kao i uvek, nosim dobre vesti. ANðELA: Ti si zaista prijatelj ove kuće. BERNARDO: Šta ćete mi dati ako vas nečim obradujem? ANðELA: Biraj šta ćes. Stvari, novac... BERNARDO: Pored tga, molio bih i par crvenih čarapa. ANðELA: Ovo je dukat. /pruža mu ga/. Uzmi, tvoj je. Al’ sve da kažeš. BERNARDO: Tutto e' finito. ANðELA: Zaista? Dragi brate! Znači, govorio si s njim? BERNARDO: Naravno! Preturio sam ceo grad, kao da je neka lepa cura! ANðELA: I šta si mu rekao? BERNARDO: Ništa, samo da hoću noćas da ga odvedem u drugi krevet. ANðELA: A on, šta je on rekao? BERNARDO: Nije verovao, nije hteo da poñe. ANðELA: I šta je onda bilo? BERNARDO: Onda sam mu naravno, rekao ko sam. ANðELA: I? Jel' dolazi? BERNARDO: A šta drugo? U četiri dovodim zarobljenika. Treba da budete vrlo izdašni prema njemu. ANðELA: Ćuti, nesretniče, ne staj mi na muku. BERNARDO: On je pravi, pravcati anñeo. ANðELA: Suviše je lep za mene. BERNARDO: Ova kuća je izgleda presušila.../Anñela mu daje da pije/ Čekajte me ovde u četiri i pripremite nešto za meze. ANðELA: Sve što poželiš. BERNARDO: Onda, treba li vam još nešto? ANðELA: Bernardo, brate, da čuvaš tajnu. Ti si mi bliži od sve rodbine što je imam u Veneciji. BERNARDO: Bez brige, čim dobijem pare, ja sve zaboravim. ANðELA: Dobićeš tek iskovane, nove, vruće močenige... BERNARDO: Ti boga miloga! Al' će gondola večeras ploviti! K'o na jedra! Haj'te, zbogom! TREĆI ČIN I POJAVA VALERIJA, ORIJA VALERIJA: Otkucalo je tri sata, a njega nema, Orija ti si kriva

ORIJA: Ja sam mu sve lepo objasnila. Možda mu se nešto desilo, pa ne može da doñe... VALERIJA: Znaš šta ja mislim? ORIJA: Šta? Kažite. VALERIJA: Ima on neku ljubavnicu koja bi da spava s njim. ORIJA: E sad! VALERIJA: Teško se danas nalaze takvi ljupki anñelčići. A još, stranac. Idealna kombinacija: malo se zabaviš, on ode i k’o da se ništa nije dogodilo. ORIJA: Ako dosad nije došao, neće ni doći. Sad će četiri. VALERIJA: Što mu nisi rekla da ga volim? ORIJA: Ne mohu ja da predviñam vaše misli, gospo. VALERIJA: Pa kako ne znaš da se takav momak ne može i ne sme odbiti? ORIJA: A odakle da znam, kad vi ćutite! VALERIJA: I malo dete zna da svakome prija ono što je lepo i da svako jede ono što je dooro. Ti to ne znaš? ORIJA: Ma, to je sve u redu, ali dokle sme da se ide? VALERIJA: Eto, sad će neka druga bolje da proñe od mene. ORIJA: Doći će on sutra, ništa vi ne brinite. Da zatvorim vrata. Dosta smo čekale. VALERIJA: Još malčice, molim te. ORIJA: Ma, neće on više doći... /otkucava/ Čujete li? Koliko li je to sati? VALERIJA: Ah, muko moja! Kasno je. Idemo... II POJAVA BERNARDO, JULIO, NENA, ANðELA BERNARDO: Tu smo. Tamo iskočite, ja ću sam. JULIO: Divne li palate! Čija je? BERNARDO: Suknja pripada onom ko je nosi. JULIO: Vidim ja, rešio si da mi ništa ne kažeš. Nek ti bude. Poverio sam ti život, daću ti i sve ostalo. BERNARDO: Manje priče. Poñite za mnom. NENA: Da ste mi dobro došli, mladi plemiću i dobri naš Bernardo. BERNARDO: Laku noć. Je l' ovde izlaz? NENA: Idi na meñusprat, tamo gore. JULIO: Ovo su carske dveri! Kakva raskoš, kakvo bogatstvo! Božanstveno! BERNARDO: Ja vam rekoh da je to raj. JULIO: Samo otmene osobe zaslužuju nešto ovako i još bolje od toga. BERNARDO: Jedite malo slatkiša i pijte ovaj kandijski liker. JULIO: Boga mi, nisam ni gladan ni žedan, al' da ti pravim društvo. NENA: Gospo, plemić je stigao, najgalantniji na svetu, a naoružan k'o sveti ðorñe. ANðELA: Tiho, sve sam videla. Šta ti misliš? Da poñem ovako, s crnom kapuljačom, da me ne prepozna? NENA: Izgledate bajno. Brzo, brzo, da ne bude sam. ANðELA: Bernardo je još s njim. BERNARDO: Uživajte u zarobljeništvu. Ja odoh. JULIO: Kuda?

BERNARDO: Tu gore, malo da obiñem kuhinju. JULIO: Srećan put. NENA: Hvala Bogu, Bernardo je otišao. Jeste li mu čuli onaj mio glasić? ANðELA: Da, da. Hajde, hoću da idem. Dobro zatvori gornja vrata i zabavljaj Bernarda, razumeš? NENA: Ništa vi ne brinite. III POJAVA ANðELA, JULIO ANðELA: Dragi moj plemiću, dobro veče. JULIO: I vama, plemenita i ljubazna gospoño. ANðELA: Kad bi samo znao, slatko dete, koliko sam te želela! I sad si moj zarobljenik, u ovoj kući... JULIO: Neizmerno sam vam zahvalan, gospo, što ste me udostojili milosti pokažem svoje veštine pred vama, pogotovo što ja to ne zaslužujem, i što je to plod vaše čiste ljubaznosti. ANðELA: Zlato moje, oprosti svojoj gospi što te tako na silu dovela ovamo i ako kaže ili učini nešto što možda ne izgleda sasvim pristojno... vatrena ljubav prema tebi me proždire, gorim kao baklja... JULIO: Gospodarice moja, sve što učinite ili kažete, meni će izgledati plemenito i uzvišeno. Ne morate da se izvinjavate, moje telo i moja duša u vašoj su vlasti. Primite ih u svoja nedra. ANðELA: Primam, srce moje. I ti uzmi moju dušu, koja je sva tvoja. JULIO: Uzimam je zajedno sa ovim telom, boginjo moja, gospodarice moja. ANðELA: Sad hih mogla da umrem. Baci te vojničke okove. Sad ćemo malo piti i malo se odmarati. JULIO: Šta će mi više kad sam pored vas! A i popio sam malopre, ne bih više, zaista. ANðELA: Meni za ljubav, samo malčice. JULIO: Iz vaših ruku i otrov bih popio. Arsenik. ANðELA: Kakva ljupkost! Blago ocu i majci što su te rodili! JULIO: Imate pravo, njima hvala, jer su učinili nešto što vam godi, ljubljena gospo. ANðELA: Za ovaj nektar sa tvojih usana, imaš poljubac. JULIO: A ne, vaša usta su slaña od mojih. ANðELA: Doñi ovamo da ti gospa pomogne. JULIO: To ne dopuštam. Dozvolite, ja ću vama pomoći da se oslobodite tih zemaljskih stega. ANðELA: Mili, ako ti treba nešto, slobodno kaži. Nemoj da se stidiš. JULIO: Ne, gospo! Molim vas da se prema meni ophodite kao premao svom sluzi. ANðELA: Pa ti još ne znaš da si moj jedini, dragi, slatki dečak? Ja sam zadovoljna i ako me ti voliš upola manje nego ja tebe. JULIO: Osećam da se u meni rodila ljubav prema vama i da će trajati toliko koliko treba Veneciji da ostari. ANðELA: Sedi ovde. Bliže, još malo... JULIO: Vaše gospodstvo, ja sam vaš i nemam namere da vam protivurečim.

ANðELA: Dakle, konačno, Anñela, malo radosti za tebe! Sve tvoje nade i sva tvoja ljubav tu su, pored tebe. JULIO: Gospo, grešite, vi ste moja nada, moja gospodarica, sve moje. ANðELA: Čuvaću te da te ne ukradu, lutko moja. Tako, čvrsto, u zagrljaj, da te niko, niko osim mene, ne dira… Slatko moje dete, šta to učini samnom? Umesto da gasiš požar u mojim grudima, ti samo dolivaš ulje na vatru ljubavi. JULIO: Kad sam vam došao, bejah slobodan k'o ptica. Sad sam okovan lancima kao neki zločinac. Zarobili ste me, vi i vaše medene dojčice. ANðELA: Sladostrasniče jedan, ljubi ih dok možeš, al ne stiskaj previše. JULIO: Ovu jabučicu uzimam za sebe. Druga neka bude vaša. ANðELA: Sve pristajem, uzmi ovu, bliže srcu. JULIO: Da loј šapnem nešto? ANðELA: Što god hoćeš, reci. Ah, ah! Probošćeš mi srce! Pusti, samo da ti gricnem obraz. JULIO: Niste čuli šta je rekla? Vrlo je zadovoljna. ANðELA: A šta si je pitao? JULIO: Da l' joj je bilo slatko, hoće li još. ANðELA: To se zna, šećeru moj. JULIO: Gospo, u vašem sam zagrljaju. Dajte da i ja vas zagrlim, pa da tako zajedno grlimo. ANðELA: Hoću tvoj jezičak. JULIO: A ja dojčicu koju ste mi poklonili. ANðELA: Ne dam ništa ako mi ne daš jezičak. Palacaj njime, a ja ću ga grickati zubima, poješću ga, vere mi. JULIO: Jel' ovako? ANðELA: Tako, tako, hoću ga celog. IV POJAVA BERNARDO, NENA BERNARDO: Ah, zvoni! Osam sati. Oni naravno, ništa ne čuju! Kad uteruju ovcu u tor. NENA: Bog s tobom, ti si poludeo. Ćuti. BERNARDO: Zar nisi čula? Eh, kad bi samo znao kako da dignem onu stvar, sad bi te, ovako mator, zaskočio. NENA: Sram te bilo, šupljoglavče! BERNARDO: Zar nisi čula te poljupce? Ah, 'bem ti život! Sve puca! NENA: Pa kad su mladi, neka ih. A ti bolje da misliš na svoju zaradu. BERNARDO: A šta drugo radim? NENA: Sam te Bog poslao. Sad nema ko nije zadovoljan. Gospa uživa, mladić takoñe, ja sam zadovoljna, a i ti blistaš. BERNARDO: Ih, pa ja svakog dana molim Madonu da me se seti. NENA: Skrati jezik. Oslušni šta se tamo dešava. V POJAVA

ANðELA, JULIO ANðELA: Dal' me bar malčice voliš? Ajde kaži, šećeru moj, srećo moja, dete moje milo. JULIO: Gopoño, meni je samo ostalo da razderem nožem svoje grudi i tako vam dokažem svoju ljubav. ANðELA: A sutra?.. Ljubav će prekriti zaborav... JULIO: Sutra? Nikada, ni na onom svetu, gospoño. ANðELA: Zakuni se jevanñeljem. Ruku mi daj i iskreno mi odgovori. JULIO: Kunem se, vaše gospodstvo. ANðELA: Imaš li neku ljubav ovde, u Veneciji? JULIO: Sve ću vam reći: jedna ljubazna gospa mi je davala znake svoje naklonosti, s prozora, par puta, ali kunem se, nikada s njom nisam razgovarao. ANðELA: Gde stanuje? JULIO: Negde oko svetog Varnave. Ali ne mogu da se zakunem. ANTELA: Pažljivo me slušaj. Kad bih znala da si dodirnuo drugu ženu, ovde bih u tvom zagrljaju presvisnula od muke. JULIO: Vaše gospodstvo, udostojili ste me svoje ljubavi, ja... јa želim samo vas i sva moja ljubav pripada vama. ANðELA: Zakuni se još jednom. JULIO: Kunem se i zavetujem se ANðELA: Hoću te celog. Usta, oči, nos, noge, ruke, sve. Što nisi bočica s mirisom, da te gurnem u nedra i nosim svuda sa sobom, uvek, uvek. JULIO: Vi sumnjate u moju ljubav? Pa nema takve plemkinje ns ovom svetu koja ume tako nežno, plemenito da voli vao vi. Vaše oči mame na ljubav, vaše lice izaziva nežnost, vaša usta - slast. A o mojoj dojčici da i ne govorim, nema tog zlata i srebra koje može nju da plati. ANðELA: Hoću istinu: da li voliš svoju sikicu? JULIO: Više nego hleba da jedem. ANðELA: A znaš li šta će biti s njom, ako je ne budeš pazio i obilazio. Razboleće se od jeda i tuge. JULIO: Stalno ću dolaziti. Neću da se razboli, neću. ANðELA: Hoćeš da te još malo ljubim? Jesi li se umorio, pile moje? JULIO: Vaš rob nema pravo glasa, vaše gospodstvo. Nema odmora za mene, gospo, dok vi ne kažete. ANðELA: Spavaj, zlato, zatvori oči, samo se ti meni prepusti. JULIO: Ako ne umrem, živeću samo za vas. ANðELA: Stavi ruke ovako. JULIO: Biće vam neudobno, gospo moja. ANðELA: Ćuti i spavaj, prepusti se ljubavi. VI POJAVA BERNARDO, NENA, ANðELA, JULIO BERNARDO: E pa, dosta je bilo. Ovi bi tako mogli do sutra da jašu. Sad ću da ih zovem. NENA: Pusti ih još malčice.

BERNARDO: U božiju mater, pa zar nisi čula? Jedan sat posle ponoći. Sviće! Otvori prozor. NENA: Iiih! Ko bi rekao da je ovako kasno. BERNARDO: Pa da i šta misliš, da ih zoveš? Kad oni uopšte ne misle na to. NENA: Tiho kucaj na vrata. BERNARDO: Pusti me, ženo, znam ja. ANðELA: Kako prija ovaj sladak umor! Spavaš li, šećeru? JULIO: Dremnuo sam, tako, malo. ANðELA: A ja sam toliko jezdila da sam mrtva umorna. BERNARDO: Ohooj! Vi tamo! Kao da ste pomrli. ANðELA: Neno, ko to lupa? BERNARDO: Ja sam, gospo, nosač. Vreme je da se kreno. ANðELA: Jao! Zar vеć dan! On je poludeo. Pa nismo ovde ni sat jedan. BERNARDO: Nema vremena za prepirku, ajte, dosta je bilo. ANðELA: Hoću da vidim. Gospode! Stvarno je kasno. JULIO: Bez uzuñenja, moja gospo. Sad ćemo biti gotovi. ANðELA: Ne miči se! Čekaj, hoću da ti kažem nešto u krevetu. JULIO: Proñite s ove strane. ANðELA: Lepo moje dete, šećerko mali, slatki, ljubljeni, dala sam ti sebe i svoj život, sad hoću da za moju ljubav primiš jedan mali poklon... ovaj zlatni lančić koji je uvek počivao na tvojoj dojčici i ovaj smaragdić. Lanac da te podseti da si moj do kraja života i srnaragd da te opomene da ne takneš slučajno neku drugu ženu. Molim te, da ih primiš od srca kao što ti ih i dajem. A za sve to, tražim samo jedan mali poljubac. JULIO: Ako vas odbijem, gospodstvo, ispašću neotesan ili da sam kukavica. Zato sve primam, jer vi to želite. A meni ne treba nikakav podsetnik na vašu ljubav, jer Julio je vaš, živ ili mrtav. A što se tiče poljupca, zahtevam da ga iskreno uzvratite. VII POJAVA NENA, BERNARDO, ANðELA, JULIO NENA: Jesi li čuo? BERNARDO: Pa da! Sad su našli da se ljube. NENA: Al' si ti nestrpijiv! BERNARDO: Šta se ja potresom? Neka ih, ja ću da sednem ovde. NENA: Je li gondola u redu? BERNARDO: Da sam ja tako u redu, videla bi ti noćas svoga boga. NENA: Ceo grad priča o tvojim podvizima! BERNARDO: Živa istina, hvala bogu! ANðELA: Bernardo, vraćam ti tvog zarobljenika, živog i zdravog. Predajem ti ga u ruke. BERNARDO: Nešto je olakšao. Da ima krila, sad bi poleteo. JULIO: Šta ćete gospo, nije ću pravo što mu je noć uludo prošla. NENA: Jest, bogami, ni igla ga ne bi pomerila. BERNARDO: A znaš zašto? Tako su ga namučili u mladosti, da sad, u inat, spava. ANðELA: Ti odlaziš, Julio..? JULIO: Po vašoj želji, gospodstvo. BERNARDO: Pazi bogati! Ne puštate ga? Pa ne vodim ga valjda na Kipar

ANðELA: Bernardo, da mi čuvaš ovo zlato k'o oči u glavi. BERNARDO: Moje je da pazim na gondolu, a on nek se sam čuvaš. Ajde, odosmo. JULIO: Gospodarice moja, ovde nek počiva moja duša, o telo nosim. Imate li još neku zapovest, gospodstvo? ANðELA: Samo jednu: Ne zaboravi Anñelu i pamti šta si obećao. JULIO: Ovo ću poneti kao večnu uspomenu. /pokazuje na lanac/ ANðELA: Poslednji put, ne zaboravi me. JULIO: Budite spokojni i srećni, gospo mila, smatrajte me vašim najvernijim slugom. BERNARDO: Hvala bogu, i to se završi. Uskočite, pa mi lepo ispričajte kako ste se borili. JULIO: Doveo si me da uništim srce i dušu. Ali reci mi jedno: kako se ova žena zove? BERNARDO: Mislim da je kod sekire najlepša drška. Da me ubikjete, ne mogu da se setim. JULIO: Tvoja volja, majstore. ČETVRTI ČIN I POJAVA OHIJA /sama/ ORIJA: Ne miriše ovo na dobro. Gospoña je prvo rumenela od stida, a sad se pomamila. Stranac je propao u zemlju i sad ja moram da ga jurim po krčmama i opipam teren. Šta sad? Da mu kažem da je izbila teška drama oko njegovog sinoćnog nedolaska, i da neizostavno doñe večeras. A ako on misli da ja fantaziram? Ništa, moraću da budem krajnje otvorena, da me čovek razume. II POJAVA JULIO JULIO: Venecijo, Venecijo, jeste da si preko mere darežljiva prema došljacima i da voliš podmladak, ali što stvori takve strašne i neodoljive žene, koje me baciše u živi očaj. Nisam pametan, kojom stazom da krenem. Jedna, lepa, imućna i strastvena dama, pokloni ni i srce i dušu, al' neće da kaže ko je. O Bože, a umela je, ne da je umela da me dovede do usijanja, ali ko zalivena kad je pitaš ko je, šta je, iz koje kuće, kakva porodica, odaklc je? A s druge otr'me, uze me za svog ljubavnika. I još sam morao da se zakunem na večnu vernost. Vrag će je znati, možda je žena u pravu, vidi se da je neka plemkinja, pa sad, da 1' je udovica ili udata... Ona druga, Gibraltarski neosvojiva stena do juče, za koju sam gajio samo poštovanje i divljenje, sad me juri! Fortuno, tebi uvek nešto fali - ili ne daš, il' preteraš. I jednu je muka zadovoljiti, a kamoli dve. I kojoj da se privolim. Ako ću po časti, red je da održim reč, da se prepustim celim bićem onoj koja se sama ponudila, koja me je našla, grlila, poklonima obasipala, ljubila, milovala, koja mi je, najzad, ukazala veliku nilost. Opet, ova druga hoće samo da popriča sa mnom. Julio, ti si uvek

bio primer lepog ophoñenja sa damama, i treba da odeš, porazgovaraš sa ženom, daj joj do znanja da si ubeñen da joj smrtno dosañuješ i zamoli je da te otkači; zaboravi je, ne uleći ni u kakve veze. A šta ako je ta druga lepša? Gluposti! Niko ne može da se meri sa tajanstvenom damom u ljupkosti i osećajnosti. Rešio sam: idem tamo i čim ugrabim priliku, srušiću sve njene nade. Služiću samo jednoj - mojoj boginji ljubavi. Smaragd je njena ljubav. Lanac koji me podseća na sam njen sluga. I ako to imam na pameti, nikad neću doći u iskušenje da je izneverim. III POJAVA VALERIJA, ORIJA VALERIJA: Misliš da će Julio doći, k'o što je obećao? Ponovi mi još jednom, svaku njegovu reč, mila Orija. ORIJA: Pa lepo je rekao da će doći. Tačno u tri. VALERIJA: Što ga nisi malo ubeñivala da ne misli da je neka zamka. ORIJA: Šta da mu odgovorim kad mi kaže da će sigurno doći? VALERIJA: U redu, u redu. Koliko je sad sati? ORIJA: Otkucalo je dva. VALERIJA: Idemo dole. ORIJA: Kuda? Pa rano je. VALERIJA: Narod kaže: ko rano rani dve sreće grabi. ORIJA: Ja ovde ostajem. Vi se malo pozabavite s njim, pa ću ja doći. VALERIJA: Ti misliš da ja imam nameru da s njim da toročem? Čim saznam da li me voli, odmah ima da mu naredin šta i kako da radi. ORIJA: A ja da držim sveću? VALERIJA: Iza vrata, skrivenu. Požuri, zaboga! IV POJAVA JULIO JULIO: Ova poseta je tri put gora od prve. Ona je bar bila bezbedna, a ova deluje opasno. Kad se nisam nadao, ispalo je sjajno, a ovo sve slutim da će biti tužno. Jedino ako me baš neki izuzotno prijatan doček ili neka velika ljubaznost ne preobrate. Nije loše tako, ponekad, malo eksperimentisati. Tako se um izoštrava. Idem, pa gde bude prijatnije... Što da ne? Dosta! Ovo je taj ćošak o kome mi je ono devojče pričalo. Otvorena vrata... naglo ulazim i odmah ću provaliti da li su mi namestili neku klopku. V POJAVA VALERIJA, ORIJA, JULIO VALERIJA: Vidim, jako nam verujete i cenite nas. Ja sanjam o tome da vam se iskreno poverim, a vi, oklopnik pod punom ratnom opremom. JULIO: Gospoño, ja sam mlad i uz to, stranac, a opasnosti vrebaju na sve strane.

VALERIJA: Neprijatelja ima samo onaj koji voli. Čega se plašite? JULIO: Gospo, ako vi više volite da budete moj nepijatelj, onda zbogom. Ja vas takvu ne poznajem. VALERIJA: Trenutak... zašto se sinoć niste pojavili? JULIO: Bilo mi je zlo i nisam baš bio raspoložen za izlazak iz kuće. VALERIJA: Mora da vi silno volite, kad vas i kijavica može zadržati kod kuće. JULIO: Molim vas, ja nikada nisam porekao da sam vaš sluga i da vas volim više nego samog sebe. VALERIJA: Još nešto. Iskreno mi recite, šta vas je privuklo k meni? JULIO: Dovoljno je bilo jednom vas videti, pa da čovek postane rob vaše lepote i ljubaznosti. VALERIJA: A gde ste me to videli? JULIO: U crkvi, za vreme obreda, meñu kaluñericama. VALERIJA: Vi naravno, znate da sam ja udata? JULIO: To ništa ne menja vašu lepotu i ljupkost, gospo. VALERIJA: šta vam je to oko vrata? Tu, ispod okovratnika? Dajte da vidim, molim vas. JULIO: To je zlatan lanac. VALERIJA: Budite ljubazni... želim da ga vidim za trenutak. JULIO: Slobodno ga skinite, gospoño, a ako vam se dopadne, dozvolite da vam ga darujem. VALERIJA: Venecijanski rad. JULIO: U Veneciji je i kupljen, gospoño. ORIJA: Mila gospodarice, znate na šta me podseća? Na lanac gospe Anñele koji je nosila posle muževljeve sahrane. VALERIJA: Zaista, imaš pravo! A ne bila ja ko sam, ako ovo nije taj isti lanac! JULIO: Verovatno ga je ta gospoña dala nekom da se proda. VALERIJA: Dosta! Sve mi je jasno! Najobičnija prevara! JULIO: Učinite ni tu milost, gospoño, dozvolite da vam ga poklonim. VALERIJA: Taman posla! Da ja uzimam tuñe poklone! JULIO: Vaše gospodstvo mi više ne veruje zbog jedne sitnice... VALERIJA: Dragi gospodine Julio, da ste vi bili čisti poput mene, ne bi vam trebao lanac oko vrata. Razumete? JULIO: Ne, ja ne znam uopšte o čemu vi govorite, samo znam da ste me pogrešno ocenili. VALERIJA: Vaša sinoćna bolest je čista laž. JULIO: Oprostite, vaša milosti, ja vas nisam lagao. VALERIJA: A Anñela bi mogla da se malo uzdrži i ne traži preko hleba pogaču. JULIO: Verujte mi, nemate razloga da se potresate. VALERIJA: Tišina. Nije lepo, gospodine Julio, tako se poiigravati ljudskim životam. Ružno je to da se podsmevate jednoj sirotoj, mladoj plemkini. Zašto sam ja gora od Anñele? JULIO: Ne razumem. VALERIJA: Ja to nisam zaslužila, gospodine Julio. Al' sad, šta je tu. Dok nekom ne smrkne, drugom ne svane. Anñela je bila brža. JULIO: Ako sam svojim dolaskom prouzrokovao vašu žaloast, oprostite. VALERIJA: Ne, ne, to je sjajno što ste došli! Bog vas je poslao da mi skratite muke i da

prestanem da jurim za vama, jer sad znam da me ni malo ne volite. JULIO: Ja sam ostao bez reči, vaše gospodstvo. VALERIJA: I nema šta da kažete. Vi ste svoje otpevali. JULIO: Ako vam je baš toliko stalo, evo, priznajem. VALERIJA: Ne, ne, zadržite vi samo svoju Anñelu. Ja od sad reč jednu neću izgovoriti. Od mene ćete dobiti samo ćutanje. JULIO: Kunem se, tako mi plemićke časti, ja ne poznajem nikakvu Anñelu. VALERIJA: Sad ste ga preterali! Ali budite ubeñeni da neću preći preko ove uvrede, kao što to nikad u životu nisam učinila! JULIO: Verujte mi, vaša milost nema razloga za uzbuñenje. VALERIJA: Hoću zadovoljenje. I samo još nešto, da je u pitanju moja čast, ja bih vas gonila do suda, svetoga mi krsta! JULIO: Koliko je meni poznato, ja vašu imovinu niti vašu čast nisam nikada ni dirnuo, s kamoli povredio. VALERIJA: A, odgovaraćete vi za ovo, mladi gospodine! Ima Boga na ovom svetu! JULIO: Molim, povinujem se vašoj volji, kaznite me kako želite. VALERIJA: Znate li vi koja je kazna za prevaru, za izdaju? Progonstvo! JULIO: Ja sam stranac. VALERIJA: Dosta! Anñela i vi ste me ubili. JULIO: Nemojte tako, gospoño. VALERIJA: Optužuje vas taj lanac oko vrata. JULIO: Ja zaista ne znam kako da vas ubedim. VALERIJA: Nestanite, gospodine. I ubuduće, naučite da se ponašate prema plemenitim gospoñama. A Anñeli poručite da će je stići Valerijina osveta, kad tad. JULIO: Preporučujem se vašoj milosti. VALERIJA: Preporučite se vi Anñeli, a ne meni. VI POJAVA JULIO JULIO: Kako jc samo prepoznala lancić! Vidim, dobro poznaje Anñelu i kaže za nju da je udovica. Ne znam šta da mislim. Anñeli_treba da zahvalim ako me ova prestane da voli. A pošto je ova lukava, najbolje da se pretvaram da je mrzim, pa sad, ako me provali, a još me voli napaliću se još više. Bolji kraj nisam mogao da poželim, jedan teret manje. Dva ne bi podneo ni ñžin, i to snažniji od Atlasa, a gdc ću ja jadan... PETI ČIN I POJAVA ORIJA: E, bože, bože! Nañi mi tog prepametnog dominikanca koji će umeti da ugodi mojoj gospoñi! Sinoć jc bila besna na gospodina Julija, ma ni da čuje za njega! Danas je

uhvatilo ludilo i hoće ga živog ili mrtvog. A anñele ne pominje, ni one na nebu, ni ove na zemlji. Sad ja treba da Juliju dam ovo pismo orošeno njenin suzama, i da ga privolim da ponovo doñe večeras, na izmirenje. A gospoña gaspodina Julija ne ispušta iz usta. Samo on, on, pa on. Oka nisam sklopila cele noći! Kaže "Orija, sestro; presvisnuću. Julio je sigurno ljut i ne želi da me više vid'i. Ja njoj lepo "A ko vas je terao da ga najurite?" a ona meni "Suviše sam ljubomorna." I naravno, od sna ništa. Šta ćeš? Pa kaže, "Kaži gospodinu Juliju da doñe i da sve zaboravi. Želim ga više nego hleba da jedem, i čim stigne, neka odmah legne u krevet, da se izmirimo." E duše mi, ima tako i da mu kažem, od reči do reči, pa da doñe jednom kraj tim mukama. II POJAVA BERNARDO, JULIO, ORIJA BERNARDO: Zdravo da ste, moj gospodine. JULIO: Bolje te našao, brate. Kakve mi vesti nosiš? BERNARDO: Daklc, još vas pamte po onoj pesmi. JULIO: Dolaziš li od moje gospo, a tvoje gospodarice? BERNARDO: Ne znam ja odakle doltazim, al' znam da se vaša pesmica traži. JULIO: Pa, ja sam bio stalno tu. BERNARDO: Vi mene, nadam se, razumete? JULIO: Razumem, da, da. Ni reči više, mislim da znam. BERNARDO: Vodim vas jednoj dami koja je nežnija i od Bernarda. JULIO: Da, da, nežnija i od tebe i od mene. ORIJA: Au! Nije sam. Kuku meni! Šta da radim? Baš me nešto sramota... Ček', ček', ode ovaj. BERNARDO: Ej, ti mala, šta radiš tu? Tražiš ñavola? ORIJA: Samo vi idite svojim putem, meni nosač ne treba. BERNARDO: A vama treba...? Eno tamo, malo napred, ima neko otmeniji od mene. ORIJA: Gospodine Julio, trenutak! Samo da vam nešto kažem, vaša preuzvišenosti. JULIO: Gospoño? ... O, gospoño Orija, pa ja te nisam prepoznao, izvini, seko, stvarno. Kaži, šta treba? ORIJA: Mili gospodine Julio, pa vi ne znate šta se sinoć desilo sa gospom Valerijom, kad ste vi onako besni, otišli. Ubi se od plača, ne znaš da l' je živa ili mrtva. Ne, vi morate da je noćas utešite, inače ja ne znam, ona će lepo presvisnuti od bola. Gospodine Julio, doñite, ogrejaće sunce i vas i nju, kad se izmirite. JULIO: Bog mi je svedok da neizmerno žalim što je gospa Valerija nezadovoljna, jer sam i dalje njen sluga, i što nikako ne mogu da joj olakšam bol, mada bih to rado učinio. ORIJA: Šta, šta! Vi ne možete? Ali u pitanjii je život ili smrt! Od vas zavisi da li će živeti. JULIO: Ali ja nikako ne bih podneo da je još jednom onako uznemirim. Gospoña mi ne veruje, osetljiiva je, ko zna kako će podneti susrot sa mnom. ORIJA: Nemojte tako, pa ona se strašno kaje što se ljutila na vas i žali zbog toga, neviñeno. Neće ona vikati, samo onoliko koliko vi to budete želeli. A hoće vas po cenu časti i duše. JULIO: Zahvali se gospoñi, ali ja zaista ne znam kako ću, roditelji me čekaju u Padovi,

gde studiram, nismo se dugo videli... ORIJA: Gospodine, laganje vam baš nije najjača strana. Slušajte, vi jednostavno morate da doñete. A kada provedete neko vreme s njom, idite poslc s milim bogom, kud vas je volja. JULIO: A zašto je moj dolazak tako neophodan? ORIJA: Kažem vam, dovoljne su dve reči. Ona će umreti ako se ne pomiri s vama. JULIO: Evo ruke, mirim se s njom preko vas. ORIJA: Neće moći, gospodine, ona hoće da lično dodirne vašu ruku. A kad ste navalili, i ovo da vam kažem: za svaku ružnu reč koju vam je uputila sledi po jedan poljubac. JULIO: Znači, stalo vam je da doñem? ORIJA: Naravno, divni, zlatni moj gospodipo. JULIO: U koliko sati? ORIJA: Kao onog prokletog dana... JULIO: Daće bog da ovaj bude bolji. ORIJA: U to ne treba da sumnjate. Čeka vas blaženstvo. JULIO: Zadovoljan sam. Čekajte me i pozdravite mi gospu u moje ime. ORIJA: Do skorog viñenja, gospodine. III POJAVA JULIO JULIO: Ajde Jovo nanovo. Opet sam izmeñu dve vatre, tek da mi ne bude dosadno. Vidiš ti sad to, oko mene se lome i nosač i služavka. E sad treba glavu izvući a noge ne polomiti! Au, sveca mu božijeg! Znam! Vadi me samo ako odbijem da uñem u gondolu dok mi nosač ne kaže ime dotične dame. A pošto on to sigurno neće hteti, ja se onda, kao ljut, okrećem i odlazim Valeriji, onako, radi promene. IV POJAVA BERNARDO, JULIO BERNARDO: Ehej, vi tamo, kog vraga čekate? Promukao sam od zviždanja. JULIO: Bernardo, dragi, kad si pre stigao? BERNARDO: Pa imate oči. Hajte, vreme je. JULIO: U redu, ali, pre no što uñem, želim da znam ime one osobe i iz koje je kuće. BERNARDO: Koji vam je moj? Ne znam, a i da znam, ne bih vam rekao. JULIO: Ako ne kažeš, ja ne idem. BERNARDO: Vi ste malo šenuli. Pa valjda znate kud sam vas vodio! JULIO: Znam, ali ne znam dovoljno. BERNARDO: Naravno, kad se konj uskopisti, rep mu je pao. JULIO: Ja sam svoje rekao. BERNARDO: Ne valja kad počnu ruže do vam smrde. JULIO: Dosta, e finito. BERNARDO: Razumem ja, hoćete da dobijete u vremenu. JULIO: Poruči gospi da ne dolazim dok ne znam njeno ine.

BkTTATtDO: U redu. Preneću joj. A od mene nećete čuti ni reč preko onog što gospa želi. JULIO: Slažem se. Samo ti razgovaraj s njom. BERNARDO: Nisam ja lud da čekam do sutra. Idem odmah. V POJAVA JULIO JULIO: Plan je uspeo! A sad, pravo Oriji. Julio, vreme odmiče, nema čekanja. Ako se onaj vrati, mene nema i neće moći da me nañe večeras. VI POJAVA ORIJA, VALERIJA, JULIO ORIJA: Gospo Valerija, šta biste dali, kad bi ovaj vitez što nailazi uz takvu buku bio gospodin Julio? VALERIJA: Šta bih dala? Ovaj porodični prsten, eto šta! ORIJA: Tiho! On je, garantovano. VALERIJA: Ako pogodiš, mila moja, voleću te više od roñene sestre. ORIJA: Ma, jeste. Evo oslušnite sami... Šta sam vam rekla? ... Dobro veče, gospodine. JULIO: Ko je to? Dobro veče. ORIJA: Meser Julio, da li vi znate kako me je gospoña zavolela kad sam joj rekla da dolazite. JULIO: To mi je milo. A znam da ću i ja nešto dobiti. VALERIJA: Već ste dobili - telo i dušu osobe koja bi bila izgubljena za ovaj svet da vi niste došli. JULIO: Gospoño, ja želim samo vašu milost. Preklinjem vas da me primite kao svog slugu. VALERIJA: Ne, ne, vi ste moj gospodar. Htela sam da budem iznad vas i skupo sam okajala taj greh. Sad želim da vam budem podreñena. JULIO: Ne govorite tako, vaše gospodstvo, ja to ne zaslužujem. ORIJA: Ljubazna gospo, kucnuo je i taj čas pomirenja izmeñu vas i gospodina Julija, koji je hteo da ja budem posrednik, ali sam ja to, naravno, odbila. VALERIJA: Vitežc moj, Julio, srce, zašto ste tako surovi prema meni? JULIO: Ja surov? Prema vama? Sačuvaj bože! Moja je jedina želja da ugodim svakoj želji svoje gospodarice. VALERIJA: Ako je tako, budite moj. I oprostite za sve ružne reči što sam ih u ljutini izrekla. JULIO: Ne, vi meni oprostite što sam vam naneo takvc neprijatnosti. Ali sad sam ovde, u vašoj službi, spreman na sve da vam ugodim. ORIJA: Kako je to lepo. VALERIJA: Dragi vitežc Julio, kažu da ne valja govoriti na otvorenom i vetrovi imaju uši. Hodite unutra, da vas vidim pri svetlosti. JULIO: Ne treba nikad ni u čemu da se pravdate. Samo recite - hoću ovako, hoću onako, i

vaš sluga će se pokoriti. VALERIJA: Lepi moj, medeni dečko, poslušaću tvoj savet. ORIJA: Gospo, di nije malo prerano za sklapanje mira? JULIO: Mir je, gospoño, obasjao vaše lice koje me je opčinilo kad sam ga prvi put ugledao. VALERIJA: Orija, dete, zatvori sobu i obiñi gospodina Granda, da se ne bi potresao previše. Ako pita za mene, kaži da mi ni je dobro i da želim večeras da budem sama. ORIJA: Dok jc Orije, ne treba da brinete. Pobrinuću se ja za sve.