Nikola BoiloviFilozofski fakultet Ni

UDK: 316.723: 316.347Originalni nauni rad

IDENTITET I ZNAENJE STILA U POTKULTURI

Apstrakt: Autor ovoga lanka postavlja tezu da su mnogi oblici identiteta (pre svih nacionalni i personalni identitet) danas povezani sa potkulturama. Potkulture su sredita alternativnog kulturnog ivota; one predstavljaju svojevrsne enklave u kojima se oblikuju identiteti. Autor postulira, eksplicira i definie potkulturni identitet kao posebnu vrstu identiteta, koji se zasniva na znaenju stila. U tu svrhu on konstruie trijadu: potkultura stil identitet. Analizom postavljene relacije otkrivaju se kulturni obrasci manjinskih grupa, okupljenih oko sledeih elemenata: pogled na svet, strategije miljenja, simboliko predstavljanje, vrednosti, verovanja, raspoloenja, ukusi, specifina oseajnost i jezika osobenost. Socioloka analiza pokazuje da su ovi elementi vrsto povezani sa pripadnou klasama, slojevima i neformalnim drutvenim grupama. Naravno, svaka identitarna osobina nema svoj socijalni ekvivalent identiteti u potkulturama su pre svega stvar linog izbora u procesu personalizacije; oni jesu najbolja manifestacija kulturne razliitosti, otpora i alternative.

Kljune rei: identitet, potkultura, socijalna struktura, stil, alternativa, izbor, otpor.

Zato identiteti, i zato potkulturni?

Socioloka prouavanja identiteta dosad su se bazirala mahom na istraivanjima koja se tiu procesa globalizacije i problema multikulturalnosti. Panju istraivaa naroito je zaokupljalo pitanje ouvanja identiteta lokalne kulture u uslovima njenog proimanja sa stranim kulturama. Sa dosta opreza, pa i straha, gledalo se na uticaje monih kultura koje dolaze izvana, najee sa Zapada. U vezi sa tim formirala su se razliita kolektivna miljenja o globalizaciji kao procesu ujedinjavanja oveanstva. Ona su se kretala od romantiarsko-afirmativnih stavova, preko tolerantnih i umerenih, sve do onih izrazito negativno intoniranih, koji su predstavljali idejnu osnovu antiglobalizacijskih pokreta u svetu. Velika panja danas s pravom se poklanja globalizaciji i njenom uticaju na promenu socijalne, ekonomske i kulturne mape sveta. S obzirom na to da je zapadni, a posebno ameriki uticaj, vidljiv u svim sferama kulturnog ivota, na globalizaciju se gleda sa previe pesimistikih tonova. Mnogobrojne rasprave okrenute su odgovoru na sutinsko pitanje, a ono glasi: kako sauvati svoju posebnost u okviru tendencije ka globalizaciji a da se ne padne na nivo provincijalizma i izolacije (Golubovi 1999). Na osnovu mnotva odgovora mogu se izdvojiti dva oprena karakteristina miljenja. Na jednoj strani prisutan je nespokoj od zastraujue kulturne unifikacije, standardizacije i ujednaavanja. Ti procesi sveukupno briu boje nacionalnih kultura, a oveanstvu preti opasnost, kako prognozira Aleksandar Solenjicin, da postane "dosadno jednoobrazno". Iz toga slede upozorenja o pogubnosti "nivelirajueg klatna" koje preti da ugrozi raznovrsnost oveanstva i dovede do "duhovne standardizacije" sa svim znacima entropije. Suprotno tome, Entoni Gidens (Giddens) iznosi i empirijski dokazuje suprotnu tezu, naime da e dublji efekat globalizacije biti stvaranje vee lokalne kulturne raznolikosti, a ne homogenosti. On podsea na fakat da same Sjedinjene Drave predstavljaju sutu suprotnost kulturnoj monolitnosti, budui da se sastoje od mnotva razliitih etnikih i kulturnih grupa. Zbog toga to dejstvuje "nanie", globalizacija tei promovisanju i obnavljanju lokalnih kulturnih identiteta. Odraavajui ire svetske obrasce, oni se esto samosvesno udaljavaju od njih (Gidens 2005: 18-19). Slino razmilja i Dozef Naj (Nye), po kome doba globalnih informacija moe pojaati, a ne oslabiti lokalne kulture, te da e kulturna razliitost ostati uprkos proizvodnji odreenih slinosti u ekonomskom i socijalnom smislu. Najbolji primer za to je Japan, koji je postao prva azijska zemlja koja se otvorila prema svetu, pri emu nije izgubila jedinstvenost i vlastiti identitet. U ovom kontekstu, identiteti lokalnih kultura, u odnosu na globalne identitarne matrice, mogu se svrstati u grupu subkulturnih identiteta. Postoje brojna istraivanja osnovnih oblika identiteta, kao to su kolektivni, drutveni, nacionalni, kulturni identitet i samoidentitet (lini, personalni identitet). Antropoloke analize otkrivaju da postoje "identiteti koji su za osudu" (oni koji su stvoreni samo da bi sluili interesima ekonomske ili politike elite ili agresivnoj politici nekog reima), ali isto tako i identiteti kojima je potrebna zatita, potvrda i odbrana. Govori se takoe o "dobrim" i "ravim", "miroljubivim" i "ubilakim" identitetima. Svi oni potrebni su da bi nekome ili nekima, izmeu ostalog, ulivali samopouzdanje (Fabijeti, Maligeti, Matera 2002: 235). Postoje i drugi principi klasifikacije identiteta. V.

D. M. Mekenzi (Mackenzie), gledajui iz ugla komparativne lingvistike, pie o tzv. gramatikom identitetu, koji se ispoljava kroz line zamenice, a posebno "ja" i "mi". Meutim, budui da se "ja" i "moje" pojavljuju pre "mi" i "nae", ovde probija nova vrsta identiteta deljeni identitet. On pokazuje da se naa individualnost moe menjati u odnosu na kontekst i da "mi" odnosi prevagu u drutvenom kontekstu. Ispostavlja se da "ja" nije fiksno i veno, kao to ni "mi" nije sekundarno i prolazno. Antropolog Mekenzi u nastavku uvodi i socioloku dimenziju, odnosno praktine, "objektivne" kriterijume identiteta. Tom prilikom afirmie pojmove "deljeni interes" i "deljeni prostor". Pretpostavlja se da oni koji dele kakav interes, dele i odreeni identitet, da ne postoji grupa bez interesa. Mekenzi uoava kauzalnu vezu koja postoji izmeu interesa i grupe, pa govori o "interesnoj grupi" ili o "grupnom interesu". On je protivnik svoenja interesa na ekonomsko stanovite i zagovornik je "transakcionog" (sociolokog) shvatanja interesa kao kompleksnog. U kolopletu identitarnog predstavljanja pomeani su razliiti identiteti jer pripadnost jednoj identitarnoj skupini ne iskljuuje pripadnost, ili bar naklonost, nekoj drugoj. Suvislo je, zajedno sa Mekenzijem, primetiti da svako ljudsko bie ima fizioloki identitet, da postoji identitet linosti, a takoe i politiki identitet kao deo socijalnog identiteta (upor. Mekenzi 2002: 97-115). Izgleda da se pri svemu zaboravlja na vanu stvar, a to je da se savremena urbana drutva, kao veinom multikulturna, sastoje iz velikog broja potkultura, odnosno subkultura (Sub Culture). Svi nabrojani oblici identiteta na neki nain dotiu se potkultura, koje emaniraju posebne i razliite vidove kulturnog ivota. Tako, recimo, nacionalni identitet na neki nain predstavlja formu potkulturnog identiteta, kao to je i personalni identitet oblikovan u specifinim uslovima kulturnog ivota. To nam daje za pravo da ukaemo na potrebu zasnivanja jo jednog tipa identiteta, a on se jednostavno moe nazvati potkulturni identitet. Taj predstavlja bazu za mnoge vrste drugih identetiteta.

Osvajanje stila: potkultura

Istraivanja potkultura iznikla su na tradiciji urbane etnografije devetnaestog veka. Tek u prvim decenijama dvadesetog veka javlja se nauno utemeljen teorijskometodoloki pristup potkulturama, najpre u radovima ikakih kriminologa i sociologa omladinskih ulinih druina i devijantnih grupa (lopova, kriminalaca, toksikomana). Tokom pedesetih godina proteklog stolea moe se govoriti o ozbiljnijem teorijskom uobliavanju pogleda na potkulturu. O tome svedoe istraivanja omladinskih druina i njihovih subkulturnih stilova, zasnovanih na roditeljskom ili klasnom iskustvu. Karakteristini su radovi A. i F. Koena (Cohen), V. Milera (Miller), G. Mardoka (Murdock), M. Brejka (Brake), D. Klarka (Clarke).

Osnovu oblikovanja potkultura predstavlja zajedniki nain ivota jedne socijalne grupacije, koji ne predstavlja prostu izolovanost ve kulturnu raznolikost. Poseban nain ivota zasnovan je na specifinom kulturnom obrascu odreenom vrednosnom sistemu, idejama, normama i pravilima ponaanja, izgledu i govoru. Onda kada se suprotstavi vladajuem ili dominantnom modelu kulture, taj nain ivota preobraava se u kulturni stil, odnosno potkulturu. Potkultura predstavlja skup alternativnih vrednosti, pravila i naina ponaanja, koji se, u naelu, ne moraju suprotstavljati globalnom sistemu. U kontinuitetu celokupnog kulturnog ivota, potkultura se sagledava kao "kultura u kulturi" i ne nosi uvek negativnu konotaciju. Osobenosti koje se ispoljavaju u vezi sa odreenim drutvenim grupama javljaju se na nivou pravila ponaanja, jezika, vere, odevanja, ukusa, igre, zabave, muzike, sporta. Potkulture se formiraju u odnosu na drutvene slojeve, a nita manje u odnosu na pol, uzrast, profesije i slobodna zanimanja. Socioloki znaajna stvar sadrana je u injenici da potkulture ukazuju na nestajanje ideje celovitosti i da najavljuju simboliko krenje drutvenog reda. Tu je re o primeni otpora kroz stil, o udaljavanju od ovekove druge, tzv. "lane prirode" i dolaenju do prave izraajne vetine i autentinog podzemnog stila. O tome pie Dik Hebdid (Hebdige), mislei prvenstveno na tediboje, mode, rokere, skinhede i pankere. Njihov pokret izaziva cenzuru, figuriui kao osnovni nosilac znaenja u potkulturi. Elementi spektakularnosti potkultura stvaraju mogunost za subverzivna itanja i otkrivanja sakrivenih (ifrovanih) poruka na sjajnim povrinama stila (Hebdid 1980: 28-29). Uzroci nastanka potkulture i razlozi pristupanja potkulturi nisu uvek racionalni i zato ih ne treba bez ostatka traiti u sferi racionaliteta. Potkulture veoma esto nastaju bez posebnog planiranja, a delanje im je usmereno ka cilju koji svoj raison d' tre zasniva na bekstvu od anonimne svakodnevice ispunjene dosadom, duhovnom prazninom i bezlinou. Sociologija potkulture polazi od empirijski signifikantne injenice da potkulturu ne ini skup bilo kojih, izolovanih i malobrojnih karakteristika, ve samo onih koje obrazuju dugorone, relativno kohezivne kulturne sisteme. Njihova klasifikacija moe se vriti po razliitim osnovima: roda, pola, nacije, klase, profesije. Najee podele potkultura bile su one po pojedinim oblastima kulture (jezik, umetnost, religija, moral, moda, sport), zatim s obzirom na vremensku dimenziju (antika, srednjevekovna, novovekovna, renesansna, moderna, postmoderna), a takoe i po osnovu generacija i pojedinih stolea. Osnovna podela potkultura u sociologiji odnosi se na fizike drutvene nosioce, pa tako govorimo o omladinskoj, seoskoj i gradskoj, radnikoj, graanskoj, istonjakoj i zapadnjakoj, kapitalistikoj i kolonijalistikoj potkulturi. U teritorijalnom, geokulturnom, smislu mogue je izdvojiti tipove evropske i balkanske potkulture, koji se izdvajaju u pogledu specifikacije naina ivota i vizije sveta ljudi koji ive na tim prostorima. irom sveta mogu se nai brojni primeri potkultura, meu kojima su, recimo, sistem religioznih bratstava u sredozemnoj Italiji i paniji, engleski huligani, napredni intelektualci, masoni, ljubitelji filma. Ove primere navode trojica italijanskih antropologa, polazei od potkultura shvaenih kao "mree" znaenja koja su zajednika za odreene pojedince (ali ne i za ostale) u okviru ireg konteksta znaenja (odnosno "kulture") kojem te iste osobe ipak pripadaju (v. Fabijeti i ostali 2002: 251-252).

Potkultura kristalizuje, opredmeuje i prenosi grupno iskustvo, a formira se izvan centralnih politikih tokova. Ona se moe analitiki ralaniti i definisati na sledei nain: a) u odnosu na univerzalnu kulturu, potkultura predstavlja relativno zaokrugljenu, samosvojnu i identitarnu celinu; b) nju ine vrednosti, pravila i norme koje lanovi grupe usvajaju i praktikuju na due vreme, slede i produavaju; c) potkulture reprezentuju osobenosti socijalnih grupa, slojeva i njihovih poloaja; d) potkulturne grupe su kreatori i vlasnici razliitih stilova (Boilovi 2004: 53-54). Treba naglasiti da se potkultura kao socio-kulturni fenomen najdirektnije nadovezuje na znaenje stila. Stil predstavlja konotaciju odreene kulture. Ako se nain ivota moe pripisati jednoj iroj drutvenoj zajednici ili socijalnoj grupaciji, onda stil obeleava karakteristiku manjih drutvenih grupa takozvanu strategiju Ja, kojom akter kroz potkulturu obeleava sebe i definie lini identitet. Stil predstavlja osnov identitarnih razlika pojedinaca i manjih drutvenih grupa, to jest slojeva. Identitet je najjednostavnije i najlake odrediti preko stila koji pojedinac gradi, usvaja ili prenosi. A ono to predstavlja stil je nita drugo do delatnost stilizacije "aktivno organizovanje predmeta sa aktivnostima i stanovitima koja proizvode celovit grupni identitet, koji se oblikuje kao koherentan i osoben stav o sopstvenom postojanju u svetu" (Klark, Hol, Deferson, Roberts 1985: 66).

Izborom stila do identiteta

Ovde moemo formirati trijadu: potkultura stil identitet. Ona nema jednosmeran, ve ima kruni tok. To znai da se identitet iskazuje kroz potkulturu kao znaenje stila, da stil predstavlja spoljanju manifestaciju identiteta, i da oba faktora skupa grade potkulturu sa nizom prepoznatljivih karakteristika proisteklih iz kulturnih obrazaca manjinskih grupa: strategije miljenja, pogleda na svet, vrednosti, verovanja, normi, pravila ponaanja, sklonosti, senzibiliteta, ukusa, simbolikog predstavljanja, raspoloenja, specifine oseajnosti i jezike osobenosti (argo, argon, sleng). Ako bismo sve to nazvali unutranjim indikatorima identiteta, onda bi spoljanje indikatore predstavljali sledei inioci: fiziki izgled (odevanje, ukraavanje, frizura), vidljive manifestacije ponaanja, dranje, pobunjeniki imid, izbor muzike, vetine, rituali i svetkovine. Pri tom, ne treba gajiti iluziju da su vam, po saznanju ovih optosti, vrata potkulture irom otvorena. Prividna jasnoa rei "potkultura" ne moe sakriti istinu da je ona "zatrpana tajanstvenou" (Hebdid) i da, osim tajnovitosti, ona nagovetava itav niz maglovitih pojmova, kao to su masonske zakletve i Podzemlje. S obzirom na to da stil nije jednoznana i nepromenljiva ve istorijski relativna kategorija, ni subkulture ne predstavljaju vene, monolitne i okamenjene, ve promenljive i relativno difuzne drutvene grupe. One ne obuhvataju samo etnike ili jezike grupacije unutar jednog ireg drutvenog okvira. Kao veoma iroke po obimu, subkulture, pie Gidens mogu obuhvatiti naturaliste, Gote, hakere, hipike, Rastafarijance,

ljubitelje hip-hopa ili navijae fudbalskog kluba. Neki ljudi, prema istaknutom britanskom sociologu, mogu sebe jasno identifikovati sa odreenom subkulturom, dok se drugi mogu slobodno kretati izmeu vie razliitih subkultura (Gidens 2003: 27). To je izvodljivo i realno mogue jer se vrednosti i norme, iako duboko ukorenjeni, vremenom mogu menjati. Kulturni stil predstavlja osnovnu formu kroz koju se oblikuju razliiti identiteti, ponajvie personalni. Kroz stil probija individualnost, kreativnost, neponovljivost i oseajnost koje afirmiu jednu linost, dajui joj prepoznatljivost koja nije znaajno istaknuta u identitetima kakvi su, na primer, etniki, nacionalni i kolektivni. U pravu su oni koji kau da je identitet metafora za prepoznatljivost. Takoe i oni po kojima je stil sm ovek, s napomenom da se ovek ne raa sa stilom. Stil se, kao i kultura, ui, oblikuje i nadgrauje. Pripadnost jednom stilu, orijentaciji, tendenciji specifikuje se subkulturom kojoj pojedinac tei ili pripada. Potkulturni stilovi predstavljaju najbolju manifestaciju kulturne razliitosti. Oni po definiciji pripadaju alternativi u kulturolokom smislu rei. Ukratko: potkulture su sredita u kojima omladina gradi stilove ivota; one predstavljaju svojevrsne kulturne enklave u kojima se oblikuju identiteti. Drutveni poredak modernog doba moe se najbolje razumeti preko ire shvaenog ivotnog stila, koji ukazuje na praktine razlike u svakodnevnom ivotu. Razliitost u odnosu na Drugog proizilazi iz, kako bi rekao K. Gerc (Geertz), "obimnih opisa" znaenja onih stvari koje predstavljaju deo drutvenog statusa i identiteta. Pojam ivotnog stila mogue je konstituisati preko izraza kao to su "identitet", "izbor" i "samoostvarenje". On je kao pojava najdirektnije povezan sa modernim drutvom. ivotni stilovi nisu nita drugo do ustaljeni naini kombinovanja odreenih aspekata svakodnevnog ivota, na jednoj, i drutvenih i simbolikih vrednosti, na drugoj strani. Po Dejvidu ejniju (Chaney), stilovi predstavljaju obrasce delanja koji diferenciraju ljude i on ih vidi kao "naine poigravanja identitetom" (ejni 2003: 60). Poto se poimanje stila ivota povezuje sa simbolikom praksom u savremenosti, oigledno je da stil ne treba traiti u predmetnosti materijalnog sveta. Njegove odrednice vezane su prevashodno za drutveno i simboliko znaenje koje je utkano u mnogostrukost svakodnevice. Kulturni stil, koji je povezan sa funkcionisanjem ivota u svakodnevlju, predstavlja podlogu, ali istovremeno i formu, odnosno manifestaciju ivotnog stila. Oba stila, ivotni i kulturni, tiu se naina oblikovanja identiteta i predstavljaju drutvene okvire identitarnih osobina. Zanimljiv je nain na koji Hebdid, pozivajui se na Bartove (Barthes) komparacije reklamne slike i "nevine" novinske fotografije, vidi razliku izmeu potkulturnih i "normalnih" stilova. "Potkulturne stilske celine te izrazite kombinacije odee, igre, argoa, muzike itd. stoje u priblino istom odnosu prema konvencionalnijim obrascima ('normalnim' odelima i kravatama, sportskoj odei itd.) kao reklamna slika prema manje svesno konstruisanoj novinskoj fotografiji" (Hebdid 1980: 100). Ovo je izreeno u duhu sentence Umberta Eka (Eco) da svaki predmet moe da se sagleda kao znak. Nalazei se na tragu Hebdidovog zapaanja da se identitet kroz potkulturu iskazuje kao znaenje stila, duni smo da se detaljnije pozabavimo relacijom koju tvore

potkultura i identitet. Neophodno je definisati osnovne pojmove i napraviti jasnu pojmovnu distinkciju. Socioloko odreenje potkulture ostaje nepotpuno bez utvrivanja njenog odnosa sa vladajuom ili dominantnom kulturom. Hebdid u potkulturi prepoznaje "oblik otpora u kojem se doivljene kontradikcije i primedbe vladajuoj ideologiji posredno predstavljaju kroz stil" (1980: 128). Meutim, potkulture nisu direktni rivali vladajuoj kulturi, pa je mogue govoriti o izvesnom vidu njihove koegzistencije. U odnosu na legitimnu (vladajuu, optu, dominantnu) kulturu, one predstavljaju alternativne moduse ivota i obrasce ponaanja. U sklopu relacije vladajua kultura potkultura ova druga se odreuje kao alternativa u odnosu na prvu, dominantnu ili etabliranu kulturu. Alternativa, koja je odreena drugou, "ocrtava prostor opozicionog, izoblienog, generacijski suprotstavljenog mentaliteta, napadajui normalne vrednosti, odbijajui time drutvenu ulogu koju tradicionalna i roditeljska kultura nameu mladima i generacijama koje dolaze" (Medak 2004: 16). Sociologe zanimaju prevashodno potkulturne grupe, ali one se konceptualno mogu definisati preko stila, vrednosti, ideologije i znaenja jer su ove kategorije esencijalne odrednice potkulture kao fenomena. Prema tome, postoji povezanost izmeu grupe i njenog simbolikog oblika predstavljanja i to na nain da kulturni oblici ve postoje, a da ih grupa jednostavno preuzima. Na ovoj hipotezi Majkl Brejk zasniva lino vienje potkulture. Za njega potkulture nisu nita drugo do "sistemi znaenja, oblici izraavanja stilova ivota koje razvija grupa podreene strukturalne pozicije kao odgovor vladajuem sistemu znaenja koji prikazuje njihove pokuaje da ree strukturalne protivrenosti nastale u irem drutvenom kontekstu" (Brake 1985: 8). Ova definicija sadri dva strukturna aspekta: prvi je socioloki i odnosi se na pripadnost grupi, dok je drugi, kao kulturoloki i hermeneutiki, baziran na analizi znaenja kulture. Potkulturni identitet pripada grupi kolektivnih identiteta, ali se, s obzirom na slobodu izbora (stila) od strane individua, ne iskljuuje iz oblasti individualne identifikacije. ire gledano, svaki ljudski identitet je, po reima Riarda Denkinsa (Jenkins), socijalni identitet po tome to se identitet odnosi na znaenja, a ona su uvek stvar konvencije i inovacije (Jenkins 1997: 4). Potkulturu ne odlikuje ona energija koju poseduje protivkultura (Counter Culture). Ona demonstrira odreeni stil i na taj nain pokazuje kojoj simbolikoj zajednici pojedinac pripada, koje oseajne navike podrava a koje sputava i kanjava. Emotivna struktura ini osnovu mikrostrukture potkulturnog omladinskog stila, a nju, pie R. Mari, odlikuju "snani izlivi sklonosti" i "izrazita energija odbojnosti". Inae pripadnici potkulture opredeljeni su za posebna interesovanja; oni se posveuju izabranoj oblasti, razvijaju zajedniku istoriju i oblikuju sline emotivne navike. Na taj nain grade simbolike svetove posebnih sklonosti i poistoveuju se sa odabranim sadrajima snanije nego sa opteprihvaenim vrednostima zajednice. Potkulturni stil prostire se kao nekakvo polje simbolike akcije, a ine ga sledei osnovni elementi: a) imid, to jest spoljani izgled, b) muzika, koju gotive akteri potkulture, c) pojava, kao dranje, gestovi i izrazi, d) argon, odnosno poseban renik, izgovor, skriveni smisao koji prenosi poruku i titi tajanstveni svet (Mari 1998: 159-190). Razlikujui stilove po navedenim

osobenostima mi zapravo prepoznajemo pripadnost pojedinim potkulturama: bitnika, tediboja, modova, rokera, skinheda, pankera, metalaca, rejvera. Njima valja pridodati i potkulture sa drugaijim interesovanjima i angaovanjima: teozofe, okultiste, homoseksualce i transvestite, jogi-vebae i vegetarijance, narkomane i leene alkoholiare. U potrazi za vlastitim identitetom ili "ja", mnogi se prikljuuju neformalnim grupama, zajednicama, sektama i ostalim arolikim skupinama koje nazivamo potkulturama. Oslanjajui se na rezultate kulturolokih istraivanja u okviru kulturnih studija (Cultural Studies) antropologije, psihologije, lingvistike, semiologije, etnografije, muzikologije sociolozi, ponajvie predstavnici interakcionizma, posveuju naroitu panju strukturalnim problemima drutva u kojem potkulture obitavaju, alternativnim oblicima drutvenih delatnosti ukorenjenih u klasnoj kulturi i nainu osmiljavanja slobodnog vremena. Sociologija otkriva realne drutvene okvire u kojima se formiraju pogled na svet, vrednosti, pravila, obiaji, znaenja i simboli. Ona istrauje drutvene odnose koji determiniu nastajanje odreenih subkulturnih grupacija. Socioloki gledano, potkultura predstavlja osobenu neformalnu drutvenu grupu. Potkultura podrazumeva zajedniki stil ivota koji se razlikuje od vladajueg kulturnog obrasca, a proizilazi iz specifinog ivotnog opredeljenja, potreba i vrednosti koje dele njeni pripadnici. Razume se da takva grupacija ima mnogostruke socijalne reference. Veina sociolokih istraivanja tokom druge polovine prologa veka usmeravala je panju na klasne dimenzije potkultura. Sociologe je posebno interesovala relacija koju sainjavaju dominantna kultura, roditeljska kultura i potkultura. Naime, analiza svake potkulturne grupe je najmanje dvostruko artikulisana prema roditeljskoj ili podreenoj kulturi i prema dominantnoj ili hegemonoj kulturi. U ovom trouglu potkultura ima status srednjeg balansirajueg lana. Odreujui kulturu kao nain ivota grupe ili klase, sa itavim arsenalom ideja, znaenja i vrednosti otelotvorenih u institucijama, drutvenim obiajima i navikama, Don Klark sa grupom saradnika ne proputa da istakne kako su klase osnovne grupe modernih drutava. Iz tog razloga oni potkulture identifikuju u "kulturno-klasnim konfiguracijama", a razumevaju ih kao svojevrsne kulturne podsisteme. Istraivanja potvruju da potkulture uvek prave balans prema dominantnim kulturama, s jedne strane, i roditeljskim kulturama, s druge. U krajnjoj instanci, potkultura e, bez obzira na sutinske razlike od roditeljske kulture kojoj zvanino pripada, ipak u svojim "osnovnim interesima i aktivnostima" imati neto zajedniko sa ovom kulturom. Na primer, boemska kultura avangarde u gradovima, uz sve razlike u odnosu na roditeljsku kulturu urbane inteligencije srednje klase, delie sa njom modernizovan izgled i standarde obrazovanja" (Klark i ostali 1985: 22-25). U najrazliitijim interakcijama individua sa stilovima i vizijama ivota formiraju se potkulturni identiteti.

Identitet kao prepoznavanje sebe

Pojam identiteta nije lako odrediti s obzirom na njegovu multidimenzionalnu prirodu. On je samo naizgled jasan jer se pod njim podrazumevaju vrlo razliite stvari. Mnogo je nauka i disciplina koje zakorauju u njegov prostor. Ipak, postoje stvari u vezi sa njim koje nisu sporne. Identitet je etimoloki ukorenjen u latinskoj rei idem, to znai "isto". U sociolokom smislu on predstavlja proces poistoveenja pojedinca sa odreenom drutvenom grupom ili skupinom (poevi od porodice, preko lokalne zajednice i regije, sve do oveanstva). U dananjoj eri globalizacije i multikulturalizma mogunost ouvanja identiteta (to e rei: posebnosti, svojevrsnosti, razliitosti, drugosti, prepoznatljivosti, sopstva, originalnosti) dobija prvorazredan znaaj. Postoje razne vrste identiteta, a sociologiju posebno interesuju socijalno-klasni, etniki, verski (konfesionalni), nacionalni, rodni, generacijski i kulturni identitet. Prema karakteru teme koju smo izabrali (ili koja je ns izabrala) ovde istaknuto mesto zauzima kulturni identitet. On se socioloki definie kao "samosvest pripadnika jedne grupe koja istorijski nastaje i razvija se u zavisnosti od kriterijuma koje ta grupa uspostavlja u odnosima sa drugim drutvenim grupama" (Stojkovi 1993: 26). Kultura podrazumeva zajedniku tradiciju, verovanje, obiaje, mitove, vrednosti i simbole, pa se identitet zasnovan na kulturi prepoznaje po vrednosnim sadrajima koji su grupisani oko zajednike istorije, religije, jezika, folklora, mitologije, prava, obiaja, umetnosti. Poto se narodi, kao etnike grupe, po tim elementima razlikuju jedni od drugih, esto se kulturni identitet poistoveuje sa etnikim identitetom. Na taj nain dolazi do menjanja sadraja i karaktera samog pojma kulture. Kultura se, naime, od cilja, norme i ideala pretvara u sredstvo kojim se manipulie i koje slui parcijalnim i pragmatskim potrebama odreenih grupa, odnosno politike i ideologije. Stoga je vano istai da, ma koliko identitet podrazumeva ouvanje osobenog i specifinog (na planu drutva, kulture i linosti), traganje za etnikim i nacionalnim korenima identifikacije ne iskljuuje automatski opte, univerzalne, i civilizacijske vrednosti. Priseam se rei Predraga Matvejevia, koje je on izrekao dosta davno, postulirajui ih u vidu nekakve teze ili teorijskog stava. Poenta je, ukratko, u tome da nacionalna kultura u naelu vredi onoliko koliko je doista kultura, to jest vredna je u onoj meri koja izraava identitet naroda kome pripada, povezujui ga istovremeno sa kulturama sveta. Ovde bi mera ili etalon nacionalnoj potkulturi bila kultura sma (kao metafiziki fenomen, ideal i vrednost). U sociolokom i kulturnoantropolokom diskursu, identitet se moe odrediti kao istovetnost po kojoj je neko bie jednako samom sebi, znai specifino u nekim shvatanjima, vrednostima i oekivanjima. Identitet je istovremeno i stanje i proces, a odreen je pripadanjem nekom nainu i stilu ivota. U svakom sluaju, povezan je sa socijalnom strukturom i drutvenim grupama. Najvanija osobina identiteta jeste oseaj pripadnosti, shvaen kao deo ljudskog oseanja sigurnosti. Zato ni iz jedne vrste identiteta ne treba iskljuivati znaenje sopstvenog "ja", koje sadri konotaciju vlastitosti iliti linog identiteta. U traganju za identitetom uvek je prisutan in pronalaenja onog personalnog unutar kolektiva, a kolektivna dimenzija tie se rodne, nacionalne, profesionalne, generacijske, verske pripadnosti.

Novi drutveni pokreti, a sa njima i savremene teorije drutva, ne vide u politikointelektualnim strujanjima, kao nekada, samo ekonomski interes. Najnovija interesovanja okrenuta su pitanjima uobliavanja identiteta kroz susrete kultura, sa naglaskom na znaaju simbolikog predstavljanja. Sve skupa zaogrnuto je kategorijama vrednosti, kulturnih potreba, kvaliteta ivota i linog zadovoljstva. Polazi se od toga da se danas proiruje polje slobode i linog izbora, pri emu se oveku prua mogunost da postane ono to sam od sebe napravi. U skladu sa formiranjem i promenama samoidentiteta donose se odluke o tome, kako bi rekao Gidens, ne samo kako emo postupati, nego i ko emo biti. Drugim reima, radi se o procesu izgradnje sopstva (self), ali ne u smislu stvaranja istog ega, ve sopstva graenog na komunikaciji i drutvenom iskustvu i interakciji pojedinca sa drutvenom okolinom. Po Gidensovim reima, kako uticaj tradicije i obiaja opada na svetskom nivou, menja se i osnova naeg identiteta nae oseanje sopstva (Gidens 2005: 72). I onda, dakle, kada se ini da identitet postaje iskljuiva svojina i stvar pojedinca, rezultat line aspiracije, afiniteta i izbora, presudnu ulogu u poslednjoj instanci ostvaruju faktori kulturnog miljea i drutvene strukture. Multikulturalizam kao kulturni projekt moderne drutvene zajednice polazi od prava na razliitost, a jedna od njegovih vodeih postavki tie se pitanja identiteta i njegovog priznavanja. U pojmu kulturnog identiteta direktno se sueljavaju potrebe za univerzalizacijom optih vrednosti (civilizacijski sloj) uz neminovno potovanje svih osobenosti (kulturni nivo). Kulturni identitet povezuje odreenu grupu ljudi sa istim ili slinim sklonostima, idejama i stremljenjima. Osnov identifikacije poiva na svesti o zajednikim karakteristikama (jezik, obiaji, moralne norme, tradicija, vrednosti, obrasci ponaanja). Sociolozi ovu vrstu identiteta povezuju sa pripadnou grupi, budui da ona omoguava pojedincu da svoj identitet najpre stekne, da ga odrava i, napokon, da ga promeni. U tom kontekstu kulturni identitet postaje vano pitanje nauke sociologije. On se danas ispoljava najee kroz najrazliitije oblike potkulturnog grupisanja. U sloenim drutvima potkulture predstavljaju ishodita razliitih identiteta kao alternativnih stilova ivota. One oznaavaju zaetke i puteve novih modela pluralistikog kulturnog razvoja i komuniciranja (v. Kokovi 1997: 270). ini se vanim povezati identitet sa kulturnim promenama. Nemogue je menjati kulturu a da polje identiteta ostane netaknuto. Kao to se kultura ne moe odrediti kao stanje i muzejska vrednost, isto tako ni identiteti nisu nekakve okamenjene tvrave u koje se ne moe ui i iz kojih se ne moe izai. Naprotiv. Kulturne promene podrazumevaju i odreene identitarne pomake. Valter Bil (Bhl) je kulturu definisao kao sposobnost za stvaralake promene, ali je opseg promena vezao za zajedniku generativnu (identitarnu) matricu. U tom smislu on je kulturu shvatio kao "stalno delujui kreativitet" uz eksplicitnu tvrdnju da kultura predstavlja "identitet u promeni" (Bhl 1987: 164). Potkulturni identitet je jedna od brojnih varijanti kulturnog identiteta. On je direktno vezan za potkulturu i sa njom deli zajedniku sudbinu. Nauna istraivanja ovih meusobno povezanih drutvenih fenomena ne seu u neku daleku prolost. Prvi socioloki obrisi u istraivanjima ovoga tipa, kao to je reeno, nalaze se u radovima pripadnika ikake kole, s kraja XIX na XX vek. ikaki sociolozi prvi su primenili interakcionistiku paradigmu u analizi ivota svakodnevnih zajednica. Simboliki interakcionizam je docnije, van svake sumnje, oblikovao savremenu sociologiju

svakodnevice koja ispituje interakciju i konkretizuje veze izmeu pojedinca i drutva, a bavi se takoe istraivanjem prateih kategorija kao njihovih posrednika. Najznaajnije su kategorije situacije i potkulture. Istraivai ine kopernikanski obrt njhova panja preusmerava se sa devijanata na nedevijante, drutvo. Interakcionistika "teorija etiketiranja" nadovezuje se na istraivanja marginalnih i kriminalnih grupa u okviru ikake kole, ali stavlja jasniji naglasak na neposredne interakcije. Time su udareni temelji jedne sociologije potkulture, koja vremenom proiruje svoj opseg i domaaj sa istraivanja delinkventnih i kriminogenih grupa na ire shvaene omladinske potkulture, a zatim na rasne i etnike manjine, ene, homoseksualce, narkomane. Potkulture otada ne nose iskljuivo vrednosno negativan predznak. Jednostavno, uvia se injenica da je drutvo razloeno na mnotvo malih, relativno autonomnih kulturnih podsvetova. Panja istraivaa sve vie se usredsreuje na pojam i znaenje identiteta. Pri tom potkulturne skupine postaju polja omladinskog grupisanja u kojima se formiraju razliiti oblici alternativnog kulturnog ivota (v. Spasi 2004: 110). ini se da su potkulture pravo mesto identitarnog grupisanja. Kao manjinske kulturne grupe one uobliavaju, kako bi Kastels (Castells) rekao, identitet za otpor. Otpor moe imati razliite forme. Najee je re o vrsti pasivne rezistencije, mada nisu iskljueni ni aktivni, agresivni vidovi otpora. Od prezira, prkosa, podsmeha, ironije, parodije, sarkazma ili, jednostavno, keenja on, dakle, moe zadobiti i nasilan oblik (odbijanje, opstrukcije, demonstracije, diverzije, fiziki izlivi besa na ljudima ili stvarima). U sluajevima radikalnijeg ekstremizma, potkulture prelaze u kontrakulture. Ipak, otpor se najpre dovodi u vezu sa potkulturnim i identitarnim razlikama, koje zapoinju najpre na porodinom ognjitu, u intimi porodinog ivota. Tu se radi, po miljenju Hebdida, o alternativnom identitetu mladih pripadnika potkulture, koji pokuavaju da pronau smisao izmeu roditeljske kulture i vladajue ideologije. Potkulturni identitet karakteriu subverzivne implikacije stila. Ovaj se prepoznaje po statusu i znaenju revolta, neprikrivenom Odbijanju, ak uzdizanju zloina u umetnost. U miljeu potkulturnog ivota "najsvetovniji predmeti", kao to su zihernadla, zailjena cipela i motocikl, preuzimaju simbolinu dimenziju. U stilovima sainjenim od svetovnih predmeta izdvaja se dvostruko znaenje: "ispravan" svet upozorava na njihovo zlokobno prisustvo (kao "prisustvo razlike"), dok za one koji ih pretvaraju u ikone ti predmeti postaju oznake zabranjenog identiteta, izvori vrednosti. Odbijanje se, prema tome, vezuje za neku vrednost, najee subverzivnu (upor. Hebdid 1980: 13-15). Impresivan je nain na koji R. Mari objanjava delovanje mladih u uobliavanju slike sopstvene kulture u savremenosti. Sadraji potkulturnih aktivnosti mladia i devojaka odvijaju se u rasponu izmeu izbora i otpora. Aktivnosti su usmerene na otpor, pri emu nosioci potkulture odabiraju subverzivne znake, priklanjaju se "izazovu nezavisne proizvodnje" i ouvanja simbolikog sveta. Potkulturni self sadri odreen stepen "simbolike agresije", usmeren na oblikovanje osobenog ukusa mladih. Sve je zainjeno "bezobraznim igrama" izrugivanja autoritetu, otkazivanjem poslunosti i zbunjivanjem "protivnika" stila. Dravna birokratija, oliena u institucijama koje mogu da kontroliu "drskost" mladih, odmerava razlike, sankcionie nasilje, uvruje hijerarhije uticaja i prilagoava zakone delovanja interesima privrenih. U subverzivnim stilovima omladinske potkulture postoje dve faze: jedna je izazivanje autoriteta strogog

duebrinika, protivljenje propisima dosadnog konteksta, nipodatavanje odbojnih pravila, ignorisanje "bajatog sadraja", a drugu ini doivljaj zadovoljenja, samoprihvatanja i oputanja u "svom" svetu meu "istomiljenicima". Znaajno je da istovremeno akteri oblikuju ritual pribliavanja cenjenim osobama, potuju odabrane vrednosti, stvaraju prihvatljiv stil i cene uzor i smislen model ponaanja u potkulturnoj zajednici (upor. Mari 2002: 206-209). Postoje originalna shvatanja identiteta, koja se u odreenom kontekstu mogu pripisati specifinostima potkulturnog ivota. Jedna od osobenih teorija kulture i identiteta moe se prepoznati u "neotribalizmu" francuskog antroposociologa Miela Mafezolija (Maffesoli). Mafezolijeva sociologija u celosti zagovara jednu veliku rehabilitaciju svakodnevnog, koja se ogleda u potpunom i konanom odsustvu vrednovanja. Zanimljiv je pristup kojim on pokazuje kako u novom, postmodernom izdanju "pleme" zauzima mesto klasa. Postmoderno stanje karakterie fragmentacija na heterogene grupacije koje se okupljaju oko nekih pojedinanih vrednosti, ivotnih stilova i praksi, oblikujui takozvane afektivne kolektivitete. U primerima "novih plemena" mogu se identifikovati potkulturne skupine, a to su: sportski klubovi, drutva u kafiu, klubovi sportskih navijaa i oboavatelja zvezda, grupe za pritisak, hobi-udruenja, lokalne politike organizacije. U tim grupama, krhkim i nestalnim, autor ne vidi posebno integrisane drutvene entitete, ve prepoznaje nain i postupke koji predstavljaju kolektivni napor pojedinca da se samodefinie i konstituie vlastiti identitet. Ovaj identitet je u pravom smislu situacioni jer podlee stalnom (re)konstruisanju. Mafezolijev pohvalan opis "neotribalizma", u kome se stavlja naglasak na fleksibilne, emancipatorske i razotuujue potencijale "novih plemena" (alias potkulturnih skupina N. B.) kritikuju i dovode u pitanje drugaije koncepcije nekih autora. Tako, na primer, Zigmund Bauman u okviru novih oblika subkulturnog udruivanja ukazuje i na mogunost nasilnog i netolerantnog zajednitva takmienja, suparnitva, mrnje (upor. Spasi, 231). Sve okolnosti i nevolje u vezi sa identitetima i identifikacijom imaju svoju razvojnu liniju i mogu se sagledati istorijski. U tradicionalnom drutvu, u kojem je sredite celokupnog ivota bio srodniki sistem, mesto pojedinca u grupi nije imalo naroitu vanost. Modernost je bitno obeleena nastajanjem "drugosti" i postojanjem razliitih mogunosti. Postmodernizam odbacuje identitet "ja" u ime uspostavljanja odnosa ("Ja potpuno nestaje u odnosima" K. Gergen), ali se sa postmodernizmom javljaju ambivalentnost, heterogenost, multiplicitet, razliitost i otvorenost perspektiva (v. Golubovi 1999). Potkulturni identiteti u savremenim uslovima postaju vorne take identitarnog oblikovanja svesti pojedinaca i grupa. Oni su inkorporisani u oba osnovna pola identifikacije, to jest u personalni identitet, kao "subjektivni" aspekt, i kolektivni identitet, kao "objektivni" aspekt procesa identifikacije. Poznato je da je izbor potkulturnog stila u principu slobodan, voen emocijama i duboko lian, meutim i sm personalni karakter identifikacije zasnovan je na objektivnim iniocima socio-kulturne sredine. Reju, kolektivni identiteti predstavljaju objektivnu osnovu personalnih identiteta i samoidentiteta, a potkulturni identiteti igraju ulogu nekakvog srednjeg, balansirajueg lana. Oni predstavljaju vezivno tkivo koje integrie drutvenu i personalnu stranu procesa identifikacije.

Literatura

Boilovi, Nikola (2004) Rok kultura. Ni: Studentski kulturni centar. Brake, Michael (1985) Comparative Youth Culture. London: Routledge & Kegan Paul. Bhl, Walter L. (1987) Kultur-wandel: Fr eine dynamische Kultursoziologie. Darmastadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. ejni, Dejvid (2003) ivotni stilovi. Beograd: Clio. Fabijeti, Ugo/Maligeti, Roberto/Matera, Vinenco (2002) Uvod u antropologiju (od lokalnog do globalnog). Beograd: Clio. Gidens, Entoni (2003) Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet. Gidens, Entoni (2005) Odbegli svet. Kako globalizacija preoblikuje nae ivote. Beograd: Stubovi kulture. Golubovi, Zagorka (1999) Ja i drugi: antropoloka istraivanja individualnog i kolektivnog identiteta. Beograd: Republika. izvor http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/99/jaidrugi/6.html Hebdid, Dik (1980) Potkultura: znaenje stila. Beograd: Rad. Jenkins, Richard (1997) Rethinking Ethnicity. Arguments and Explorations. London: Sage. Klark, Don/Hol, Stjuard/Deferson, Toni/Roberts, Brajan (1985) "Potkulture kulture i klasa". Potkulture/1, Beograd: IIC SSO Srbije. Kokovi, Dragan (1997) Pukotine kulture. Beograd: Prosveta. Mari, Ratka (1998) "Potkulturni stil kao polje simbolike akcije". Beograd: Sociologija, br. 2, vol. 40, 159-190. Mari, Ratka (2002) "Govor potkulturnih stilova". Beograd: Iskustva, br. 11-12 (IV), 202-221.

Medak, Tomislav (2004) "Drutvenu subverziju zamenjuju ivotni stilovi". Beograd: Pop kult, br. 6 (I). Mekenzi, V. D. M. (2002) "Deljeni identitet". U: upi, edomir, Politika antropologija. Beograd: FPN u Beogradu/igoja tampa, 97-116. Spasi, Ivana (2004) Sociologije svakodnevnog ivota. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Stojkovi, Branimir (1993) Evropski kulturni identitet. Ni: Prosveta.

Nikola Boilovi

IDENTITY AND THE MEANING OF STYLE IN SUBCULTURE

Summary

The author of this article advances the thesis that many forms of identity (primarily national and personal identity) are today connected with subcultures. Subcultures are the core of the alternative cultural life; they represent particular enclaves in which identities are shaped. The author postulates, explains and defines the subcultural identity as a special kind of identity, based on the meaning of style. For that purpose, he constructs the triad: subculture style identity. By analyzing the stated relation he discovers the cultural patterns of the minority groups gathered round the following elements: views on the world, strategies of thinking, symbolic representation, values, beliefs, moods, tastes, specific sensibility and language distinctiveness. Sociological analysis shows that these elements are tightly connected with belonging to classes, layers and informal social groups. Of course, every identifying characteristic does not have its social equivalent identities in subcultures are, in the first place, the matter of one's own choice in the process of personalization; they are the best manifestation of cultural diversity, resistance and alternative.

Keywords: identity, subculture, social structure, style, alternative, choice, resistance.