BROJ 154 CENA 5 DINARA

NINĐA PROTIV NINĐE

Derek Finegan

NINĐA PROTIV NINĐE

NINĐA PROTIV NINĐE

Izdavač:NIP ’’DEČJE NOVINE”

Gornji Milanovac

Za izdavača:Milica Leposavić

v.d. generalnog direktora

( ilavni i odgovorni urednik: Mirjana Šterijevski

Lektor:Mirjana Jakovljević

Sk)g i korektura:DK'I’ Zabavnih izdanja

Derek Finegan

© I)I-:N PRliS l ‘)97.

Izdaje NIP ” l)cčjc novine” , l ihoinini Malijcvića 4,32300 Gornji Mihuiovac. r c ld b in . (O.i?.) 1 \ 2 -2 M \ lokal ’ H nicdniStvo i

(032) 7M-2.SO prodaja IVIex r r /3 1

Broj tekućeg računa kod SDK n (i. Miljinovrn; 1̂1 <^0-i)03-7-1263. Štampa: "Dtičjc nov ine” ( iorhji Milinioviii'

Derek Finegan

NINĐA PROTIV NINĐEOstrvo nešto veće od osrednje

pianine, sa dvadesetak raetara peščane obale koja se naglo dizala u strrne padine obrasle gustim sple­tom zelenog bilja, trave i puzavica, iako tek dvadesetak milja od Okinave, izgledalo je kao najusam­ljenije mesto na svetu. U stvari, tako je i bilo. Osim pomenutog rastinja, račića na pesku obale i nešto ptica na ostrvu, kao da nije više bilo živog stvora.

Pa ipak...Sedeći na visokom grebenu

nakrivljene litice koja se nadvijala nad mirnom površinom okeana, jedan čovek, gotovo nag, zatvorenih očiju

putovao je jedan od najčudnijih i najopasnijih puteva. Put kojim se retko koji pripadnik budizma usudio da krene iz prostog razloga što sa kra­jnje tačke tog puta povratka nije bilo. Bila je to staza bez poviatka.

Ta tačka zvala se Nula.Akiro Kamoto, četrdesetdvogo-

dišnji usamljenik sa bezimenog ostrva, bio je - ninđa! Možda poslednji, pravi ninđa u ovom delu sveta gde su ninđe rođene u dalekom srednjem veku, kao ratnici noći, nevidljivi i nepredvidljivi glasnici smrti. Ratnici - najamnici koji se nisu držali Bušida. Za njih je postojala druga jedna svetinja;

NINĐA 154

uspeh po svaku cenu, na bilo koji način, pa čak i nečastan.

Malo je ljudi imalo prilike da sa njim razgovara, a još manje je bilo onih koji su ga poznavali.

Samo jedan čovek, davno, pre punih dvadeset godina, upoznao je Akira, saznao njegovu tajnu - i ostao živ. Još više: postao je njegov prijatelj. Taj čovek bio je vođa jednog Gumija, na ostrvu veliki vođa Jakuza klana, strašni protivnik svakom ko se drzne da ga napadne i doživotni prijatelj onima koji su mu bili odani. Taj čovek, Sato Jakuši, umro je pre godinu dana i dugo se na samrtnoj postelji dvoumio da li da tajnu o postojanju Akira prenese jednom od petorice sinova. Onom, najstarijem, koji će ga po drevnim zakonima Jakuza naslediti na mestu vrhovnog vođe. Na kraju, ipak je odlučio da sinu kao zaveštanje ostavi podatak o Akiru.

- On je Duh ratnika, poslednji pravi ninđa. Naći ćeš ga na njegovom ostrvu... dvadeset milja prema istoku. Ako budeš hteo da ga nađeš... pokaži m u... ovaj prsten. Potraži ga samo ako ti od toga život zavisi... ih budućnost našeg gumija...

Bile su to poslednje reči velikog ”kuma”, Sato Jakušija.

Prošla je godina dana i njegov

naslednk već je počeo da zaboravlja očeve poslednje reči. I dobijeni prsten, ostavljen u kutiji od mžinog drveta, nije nikada izvadio. Činilo se da će tajna o postojanju ninđe na pustom ostrvu ostati tajna.

Akiro Kamoto je od svoje pete godine učen da je smrt život, da je neminovna i da, prema tome, o njoj ne treba ni razmišljati, ni plašiti je se. Prvi učitelj bio mu je otac, običan ribar koji je davno u mla­dosti naučio borilačke veštine kako bi mogao da preživi. Stradao je od ruke ninđe. Isti ninđa silovao mu je ženu, ubio troje ženske dece, a malog Akira odveo sa sobom.

Taj ninđa bio mu je drugi učitelj. Živeo je na kraju malog ribarskog sela. Kada je Akiro napunio osam­naest godina njegov učitelj mu je pokazao pusto ostrvo i tu ostavio bez igde ičega.

- Sada si ninđa. Ovde imaš sve što ti treba. Ako želiš više, snađi se.

Bile su to poslednje reći učitelja koji je od njega napravio savršenu mašinu za ubijanje. Borca bez stra­ha i mane. Naučio ga je i svemu što je znao o budizmu, o Putu, kobud­eri, toj drevnoj nuigiji ninda, otrovi­ma i Ićkovima, o niediliranju.

- Kad budeš uspeo da izađeš iz sebe i upozna.^ sve svoje slabosti.

NINĐA 154

postaćeš najjači. Svakog dana vežbaj Sudi Šuriken, ali pazi: ne idi do Nule i ne ostaj ni blizu nje. Tamo je i Duh ratnika nemoćan.

Te reči učitelja Akiro nikada nije zaboravio. Ali, stoje bio stariji, sve ga je više nevidljiva ruka radoznalosti mamila da krene na put do Nule.

Pre 20 godina, na istom mestu na kome je i sada sedeo gotovo nag, njegov um leteo je sve brže mračnim tunelima njegove sop­stvene duše izlećući povremeno u kosmos, sudarajući se s neverovat- nim energijama... Leteo je sve dalje i dublje dok nije izgubio svest i sa visine od preko dvadeset pet metara strmoglavio se u hladne vode okeana. Nikada nije shvatio šta mu se dogodilo, kao što nije znao ni koliko je vremena proveo u ledenoj vodi okeana, ni kako se našao na palubi džunke koja je obasjana mesečinom lagano plovila ka svom odredištu.

- Najzad si se probudio - začu tihi glas negde iznad sebe.

Skočio je kao oparen zauzimajući odbrambeni stav. Međutim, sedokosi čovek, kratko ošišane kose, ruku skrštenih na grudima i skrivenih u širokim rukavim a kimona, nije delovao preteće, mada nije nimalo izgledao bezazlen. Oštre

crte lica, ukrašenog na levoj strani tamnocrvenim ožiljkom, odavale su čoveka koji je znao samo da naređuje, čoveka u čijem rečniku reč strah nije postojala.

- Ko si ti... i gde sam ja? - odsečno upita Akiro ne obazirući se na osnovne zakone lepog ponašanja.

- Tvoj ton i tvoj bezobrazluk ne zaslužuju odgovor. Možda treba da te vratim u okean iz kojeg sam te juče izvukao i tako ribama vratim obrok koji sam im ukrao iz usta - začu glas sedokosog čoveka.

Njegov učitelj nije mnogo pažnje posvećivao tom delu vaspitanja svog učenika, a na pustom ostrvu Akiro i nije imao od koga da nauči kako treba da se ponaša. Ipak, nešto iskonsko opomenu ga da mora drukčije da priča.

- Ne sećam se... kako sam dos- peo u vodu. Molim vas, pomozite mi - izgovori i sam začuđen zvukom izgovorenih reči.

Sedokosi Sato Jakuši shvati d a je pred njim divljak koji ne ume drukčije da se ponaša i da je sve što čini odraz neznanja, a ne nevaspi- tanja ili drskosti. Zato ga pozva rukom i uskoro njih dvojica nesta- doše u utrobi broda. Razgovarali su dugo i, kada je shvatio ko je pred njim, Akiro otvori srce.

NINĐA 154

Jakuši je dugo posmatrao momka jedva veruj ući u ono što je čuo. Tišina je potrajala gotovo pola časa.

- Ninđa...Sato je izgovorio samo tu jednu

reč i to tiho, toliko tiho da je i Akiro jedva čuo. Momak je ćutao osećajući kako ga neki nevidljivi fluidi sve više približavaju sedoko­som čoveku. Opustio se. Haragei je mirovao i on je znao daje bezbedan.

- Povešću te sa sobom. Tvoje školovanje još nije okončano. Moraš da naučiš još mnoge stvari kako bi snaga tvog duha postala još veća... kako bi postao nepobediv... ninđo - zaključi Sato.

Tako je počeo i treći deo učenja ninđe Akira Kamotoa.

Taj deo iziskivao je mnogo više snage i volje nego što je mogao i da zamisli. Njegov učitelj, sedokosi dedica ne viši od metar i po, pokazao mu je takvu neverovatnu snagu da je prvih nieseci Akiro bio ubeden da je to samo san, neka magija veća i od kobudere. Onda, kako je sazrevao, postajao je sve svesniji prirode oko sebe, sile Kl koja je okruživala sva živa bića, sopstvenog duha...

Tri godine provedene u pohis- rušenom manastiru skrivenom u dubokoj dolini između dve visoke

surove planine, prošle su da ih on nije ni bio svestan.

Jednog dana dedica ga jednos­tavno isteia iz dotadašnjeg doma i pokaza mu put koji je vodio iz doline.

Proveo je još samo nedelju dana u domu svog spasioca, a onda su se rastah.

- Dobro pogledaj ovaj prsten, ninđo. Kada mi tvoja pomoć bude potrebna, poslaću ti glasnika sa ovim pi'stenom. Sada odlazi.

Vratili su ga na njegovo ostrvo i život je nastavio da teče pored njega, ali i kroz svaku poru njegov­og bića.

Tri meseca kasnije stigao je prvi glasnik sa prslenom. Akiro je na brzinu pokupio najnužnije stvari koje su stale u običnu maramu, zavezao ih iia kraju mača koji je san» izdeljao od vesla koje je voda izbacila na obalu “ i krenuo je za glasnikom. Kada su se sreli, Sato nije okoliSao. imao je protivnika na koga iz vii*e razloga nije smeo otvoreno da krene.

Bio je to posao za ninđu.Nedelju dana kasnije Satov

neprijatelj, iitače moćni političar i nadasve bogali trgovac, nađen je ubijen u svojoj kući. Pored njega ubijena je i njegova ljubavnica i dvojica telohranitelja. Niko nije

NINĐA 154

znao k o je nevidljivi ubica. Nijedan trag nije ostao za njim.

I, dok je policija tabala u mestu čupajući kosu, Akiro je već plovio ka svom ostrvu. Glasnik koji ga je vratio odavno je položio zakletvu svom šefu, a to je bila najbolja garancija da će tajna ninđe Akire ostati nedokučiva.

loš nekoliko puta lokom narednih pet-šest godina Sato ga je zvao u pomoć... a onda je prestao da se jav­lja. Umro je, a da ninđa to nije ni znao.

Vreme je provodio vežbajući, praveći oružje po sećanju na ono koje je upoznao dok je učio ninđucu, a koje ovde na ostrvu nije moga da nabavi. Nešto je doneo iz poseta Sato JakuSiju, ali je više verovao onome što je sam napravio. Tako su njegovi šunkoti napravljeni od školjki iii oštrih komada stena bili čak i ubojitiji ođ metalnih koje je učio da baca kod svog učitelja. Postao je nenadmašan u bacanju šurikena. Tu njegovu veštinu glavom su najčešće plaćali galebovi koji su u jatima doldiali na njegovo ostrvo. Jedino je verovao u tanto nož i vakizaši koje ehui je Sato pok­lonio kada su se videM poslednji put. To oružje za njega je imalo daleko veći značaj od običnog oružja. Bile su to njegove relikvije.

M editacija je imala posebno mesto u njegovim svakodnevnim vežbama. Naročitu pažnju posvećivao je tehnici disanja Šuđi Šuriken - presecanje devet staza - tehnici kojoj ga je naučio učitelj ninđa. I tog jutra, sedeći na samoj ivici nakrivljene litice, ponavljao je tehniku istovremeno poluglasno izgovarajući poznate reči;

- U - što je značilo biti•• Mu - ne biti- Suigecu - mesečina na vodi- Jo - unutrašnja iskrenost- Sin - gospodar uma- So - misao prethodi akciji- Sinmioken - gde se dodiruju

vrhovi mačeva- Kara - praznina, ponor - vrlina- Nula - tamo gde Staza nema

m oć...I svaki put kada bi izgovorio tu

devetu reč, osetio bi u dnu svog bića onu nepoznatu hladnoću koja ga je mamila istom onom snagom kojom ga je pre dvadeset godina jednos­tavno odvukla sa litice u okean. Ali, znao je da će jednom opet pokušati. Mora da vidi šta je Nula.

I, uspeo je. Pre izvesnog vreme­na, oslobodivši svoj duh telesnih stega, sedeo je na litici. Verovao je u Duha ratnka, u Stazu koja je bila sudbina svakog samuraja i ninđe...

NINĐA 154

Pitao je davno i starog sveštenika šta je Nula.

- Mnogo si radoznao. Znaš, radoznalost je ubila i mačku. Hm, Nula je kraj i početak. Kjraj Staze... kraj Duha ratnika... i početak nečeg diiigog... nečeg o čemu još niko ništa ne zna. Drži se ti bolje zemlje, a Nulu ostavi tamo gde joj je mesto. Dovoljno je da znaš da postoji - govorio mu je starac namršten, brzo menjajući temu, ili ga terajući da uradi neki težak fizički posao.

Osetio je prvi i poslednji put strah.Neopisiv. Toliko jeziv da je nje­

gov duh urlao pokušavajući da nađe put nazad.

Ogromna praznina, koja je preti­la da ga jednostavno usiša, okružila g a je iznenada. U istom trenu shva­tio je svu svoju ništavnost...

’’Staza nema moći u NuU... Duh ratnika je nemoćan,” odzvanjale su mu starčeve reči... ali gde? U svesti? Pa nije čak ni znao da li je mrtav ili živ. U podsvesti? Šta je to podsvest? Šta u poređenju sa onim što je doživljavao?

Nekako... to nikada nije saz­nao. .. njegov duh se vratio u svoju smrtničku ljušturu.

Nekolko dana proveo je na litici ne usuđujući se ni oči da ot\'ori, a kamoli pođe i potraži vodu i hranu.

Konačno, iznemogao fizički, ali sasvim pročišćenog duha, ustao je i sišao na obalu.

Sada je bio siguran da je njegov životni ciklus zatvoren. Koliko mu je još dana i noći preostalo - bilo je potpuno nevažno. On više nije pred sobom imao cilj.

Prestao je i da vežba. Povremeno je meditirao i to je bilo sve. U četrdeset drugoj godini života imao je iskustvo stogodišnjaka, a njegova veština prerušavanja, ubijanja i svega ostalog što je ninđucu sadržao postalo je pitanje rutine... iskustva.

Nekoliko hiljada kilometara dalje, na drugoj obali istog okeana koji je zapljuskivao obale Akirinog ostrva, drugi jedan momak sedeo je mimo, zatvorenih očiju, osluškujući zvukove noći. Njegovo ostrvo bio je krov tridesetospratne zgrade, a nje­gov duh, inače navikao na astralna putovanja, ovog puta nije bio odsu­tan. Naprotiv. Kao najmoćniji radar lebdeo je širokmi krovom odbijajući se od svake prepreke, tragajući za nečim određenim.

I ovaj momak bio je ninđa.Jedini u ovom delu sveta. Zakleti

NINĐA 154

neprijatelj zločina, najamnik bez gospodara i poslodavca. Jedna davno izrečena zakletva bila je nje­gov gospodar, a jedina nagrada retki trenuci mira u zagrljaju voljene devojke ili društvu jedinog doživotnog prijatelja.

Ninđa je disao bešumno dok su mu se grudi jedva nadimale. Naslonjen uz veliki plehani filter na krovu oblakodera čekao je da dođu i napadnu ga. Ostavio im je vidljive tragove - i pozivnicu.

Pre deset minuta odsekao je glavu jednom od novih bosova u San Francisku. Bio je to Takaši Jamamoto, kum Jakuza klana koji se u gradu na obali okeana ugnezdio pre nepune dve godine preuzimajući od dotadašnjih gangstera jedan posao za drugim.

Ninđa ga je pratio, uništavao mu jedan posao za drugim dok mu konačno nije otkrio skrovište. Koristeći fasadu oblakodera kao stepenište, ninđa je dospeo do poslednjeg sprata reskirajući neko­liko puta da ga vetar oduva.

Pažljivo je osmotrio.Sedeći za tradicionalnim niskim

stočićem gazda jakuza, Takaši Jamamoto, smejao se ispijajući viski umesto uobičajenog sakea. Oko njega su se nalazili njegovi

saradnici i jedan od dvadesetorice telohranitelja. Samo nekoliko trenu­taka bilo je dovoljno da ninđa shvati kako je društvo u velikoj prostoriji dobro zagrejano i bilo je samo pitanje minuta kada će se pijanka pretvoriti u orgije.

Ninđa polako odmota tanko uže na čijem se kraju iz metalne kugle, na jedan trzaj,, pojaviše četiri oštre ’’udice”. Silueta u crnoj odeći, s kapuljačom na glavi, veštim pokre­tom zgloba ruke hitnu konopac.

Jedva čujni udarac, a onda još jedan trzaj - i konopac se čvrsto zakači o ogradu dozvoljavajući težini tela ninđe da se bezbedno uspe na krov. Čvrsto držeći jednom rukom kraj konopca, ninđa izvadi iz pojasa dve eksplozivne kuglice, pa, pošto još jednom osmotri prostoriju i ljude u njoj, odskoči od zida. Tren-dva kas­nije uleteo je kroz debelo staklo kao ogromno đule. Prisutni još nisu ni shvatili šta se dešava kad dve eksplozivne-dimne kuglice pras- nuše podižući oblak belo-sivog dima.

U tišini izazvanoj zapre- pašćenjem kao siktanje pobesnele zmije odjeknu zvuk katane koji izlete iz korica na leđima.

Ratnik noći nije morao da gleda. Znao je gde se ko nalazi i oštrica

10 NINĐA 154

njegovog davno iskovanog mača nepogrešivo nađe vrat telohranitelja koji je, čim je staklo na prozoru pjiklo, skočio ispred svog gospodara potvrđujući na taj način epitet najboljeg. Ali, to je bilo sve što je uspeo da uradi. Još dok je potezao ”uzi” ispod peševa širokog svilenog sakoa oseti kako ga vrelinom munje sečivo pogađa ispod same brade...

Još uvek je stajao na raširenim nogama kada mu glava odlete sa ramena i tresnu na rame njegovog gospodara. Takaši vrisnu kad ugleda iskolačene mrtve oči svog najverai- jeg Čuvara. Taj krik bio je i njegov samrtnički ropac.

Vrh katane pogodi ga između rebara, ispod same grudne kosti, skrenu ka srcu, probode ga, a onda se sečivo naglo spusti nadóle, pre- sekavši dijafragmu i trbušne mišiće...

Katana načini samo još jedan krug posekavši dvojicu Takašijevih poslovnih prijatelja, a onda ninđa polete ka prozoru. Jednostavno je izleteo kroz prozor pred zabezeknu­tim očima ljudi koji se konačno povratiše potežući oružje. No, kada su zapucali shvatiše da pucaju na uže koje se jedva naziralo u mraku.

- Brzo na krov! Nije imao kud nego gore! - vikao je neko.

Njegova vika kao i žamor pre­strašenih gostiju alarmirali su telohranitelje pred vratima. Njih desetorica uleteše s omžjem sprem­nim da bljune vatru, ali cilj je već bio van domašaja.

- G ore,.. pobegao je kroz prozor! Brzo svi na krov! Ne srne da imiakne. Ubio je Takašija! - urlao je jedan od starijih saradnika ubijenog ojabuna.

Najamnici pojuriše ka uskim ste­penicama. Jedan za drugim iskočiše na ravni krov streljajući očima kroz polusenke i mrak. Tišinu je povre­meno narušavao fijuk vetra koji je svaki čas menjao pravac. Iskusni telohranitelj i ćutke su se spo- razumevali šireći se kao lepeza. Kada su pokrili čitavu širinu krova, krenuli su lagano ka drugom kraju.

Za to vreme ninđa se popeo nekoliko metara uz limeni filter. Izvadi šuriken i hitnu ga ka Čoveku u sredini lepeze. Momak se spotače i pade bez glasa.

- Ustaj, trapavko! Ne smeš da narušiš...

Njegov najbliži saborac ućuta kad shvati da se momak ne pomera. Htede da opomene onog do sebe, ali i taj je lagano padao na kolena, hvatajući se šakom za grlo.

- Hej... neko...

NINĐA 154

To je bilo sve što je izustio. Šuriken sa šest oštrih sečiva dolete iz mraka zviždeći pesmu večnosti i jednostavno mu preseče grlo zajed­no sa neizgovorenom opomenom.

Trojica oborenih bili su opomena sama za sebe.

- Gde je, do vraga? - procedi vođa preostalih telohranitelja, skrivajući se iza tela poslednjeg ubijenog.

Zastali su za trenutak pokuša­vajući da odgonetnu odakle napada nevidljivi protivnik.

Jedini odgovor bio je novi nalet vetra. Donosio je miris morske vode, ali i onaj sladunjavi miris krvi koja se sve više širila ispod oborenih tela. Gonioci su postali više nego oprezni. Tri mrtva za manje od tri minuta bila su po- ražavajući efekat. Što je najgore, još uvek nisu znali sa kim imaju posla i gde se nalazi nevidljivi napadač.

Ko zna koliko bi se čekanje odužilo da ninđa ponovo nije napao. Stigao je na desno krilo gonilaca istovremeno sa eksplozijom kuglice koju je izvadio iz širokog pojasa. Katana u njegovim mkama ludovao je praveći neverovatne krugove, elipse i krivulje. Isečena tela začas prekriše prostor od nekoliko kvadratnih metara površine.

Kada su se telohranitelj i sa leve

strane opepelili, ubica s mačem u mkama već se kotrljao po krovu, ispratiše ga čitavim rojem kuršuma, ali jasno su videli da je nestao nepovređen. Momak je jednostavno stigao do niskog zida koji je razdva­jao krov oblakodera od ambisa koji se završavao daleko dole na trotoam- i nestao sa druge strane. Pojurili su da vide gde je nestao. Dva najradoz- nalija goniča samo za tren ugledaše tamnu siluetu pripijenu uza sam zid, a onda ih srebmastoplava munja ošinu po slabinama i oni, urlajući od bola, padoše natraške.

Brojka od deset gonilaca smanji­la se na samo dvojicu. Stajali su sada tri-četiri métra dalje od ivice krova, ne usuđujući se da napadnu. Gledali su jedan u drugog čekajući da onaj drugi donese odluku.

Za to vreme ninđa je dopuzao do mesta na kome je njegovo uže sa ’’udicam a” još uvek stajalo zakačeno i brzo ga smače da bi se trenutak kasnije našao na krovu.

Ona dva momka najzad shvatiše da moraju u napad. Urlajući od stra­ha otvoriše vatm gađajući nasumce ka mestu na kome je pre nekog vre­mena nestao njihov nevidljivi gost. Pucali su i preko ivice pogađajući parkirane automobile na ulici - i to je bio jedini efekat. Zbunjeno su se

12 NINĐA 154

pogledali. Nagnuti, ponovo počeše pogledom da pretražuju čitavu širinu zgrade. Napadač je jednos­tavno nestao.

Ninđa je za to vreme već stigao na drugu stranu krova , koristeći ispupčenja i spojeve metalnh delova konstrukcije, lagano nalazio put naniže. Zaustavio se kod prvog otvorenog prozora, oslušnuo, a onda nečujno upao u prostoriju. Po mirisu je osejtio da se nalazi u nekakvoj kancelariji i zato mimo ustade. Sa nekoliko poteza promeni izgled i odeću, a onda zabaci neuglednu platnenu torbu na rame i napusti prostoriju. Brzo je našao lift, i to onaj teretni, i bez muke sišao u prizemlje. Deset minuta kasnje našao se u starom plavo-sivom ’’fordu” čija mašina poslušno zabrunda kad je okrenuo ključ za paljenje.

Uglavnom puste ulice San Franciska, čiji su i najveseliji građani odavno bili u krevetu, omogućile su mu brzu i bezbrižnu vožnju. Daleko negde prema severoistočnom delu velikog grada začuše se sirene policijskih vozila, ah one su išle negde dmgde. Ninđa se pitao da li će i u koUkoj meri nje­gova noćašnja poseta naći mesta u novinama i televizijskim izveštaji-

ma. No, to i nije bilo važno. Znao je da je njegova poseta bar za izvesno vreme zaustavila nezasitu zver koja je trovala mladež, ubijala ljude i maltretirala ribare i trgovce. Ali, isto tako, znao je da je njegova borba borba bez prestanka. Bilo je samo pitanje vremena kada će novi šef Jakuze zauzeti mesto onome koga je posekao. Teško uzdahnu, a onda nagazi papučicu za gas.

Dva saobraćajca skrivena iza jednog skvera samo odmahnuše glavama kad je projurio kraj njih.

- Pusti luđaka neka juri. Ova kafa mi baš prija - reče jedan od njih i nastavi da srče kafu koju je tek pre par minuta doneo iz obhžnjeg bara.

Lesli je brzo stigao u mirni deo grada u kome je imao jedno od skrovišta - lepu kamenu kuću okmženu malim vrtom i velikim drvećem širokih krošnji.

Kroz garažu je stigao do unutrašnjosti kuće, a onda još brže do spavaće sobe. Obasjana zracima Meseca, koji će uskoro početi da se gasi, na sredini velikog ležaja otkrivenih nogu ležala je njegova Sumiko. Duga crna kosa bila je rasuta na sve strane. Lesli je pogle­da s ljubavlju, a onda se brzo svuče i ode pod tuš. Trljao se dugo kao da je želeo da spere miris krvi i smrti.

NINĐA 154 13

Kada je konačno pustio mlaz ledene vode - oseti olakšanje. Istrlja se peškirom i brzo spusti kraj usnule devojke. Miris njene kože i kose podseti ga na Daleki istok, na mla­dost provedenu na ostrvima Japana... Nežno je poljubi, a zatim u tren oka utonu u okrepljujući san.

** *

Vest 0 stradanju ojabuna Takaši Jamamotoa snažno je potresla veliku porodicu Jakuze, ali i njihove prijatelje Kineze iz trijade. Samo su članovi italijanske mafije, koja je sve više gubila, zadovoljno trljali ruke.

- Neka se ti žuti sami poubijaju. Mi ćemo čekati - prokomentarisao je ovaj događaj kum porodice Garibaldi stradanje ojabuna.

U Kineskoj četvrti u taverni Li Čao Junga, sedamdesetpetogodi- šnjeg šefa trijade, oko skromnog drvenog stola sedelo je šest muškaraca. Dve stvari bile su im zajedničke; poreklo i razlog sastan­ka.

Pošto je u nekoliko rečenica objasnio šta se dogodilo, trideseto­godišnji naslednik Jamamotoa - nje­gov sestrić Tomi Kosugi, sede na svoje mesto. Stari Li Čao ćutao je

nekoliko minuta tek povremeno gledeći dugu, retku bradu. Lagano je analizirao sve ono što je čuo; način napada, upotrebljeno oružje, veština napadača, napuštanje mesta upada, obračun na krovu, nestanak...

- Kažete ne znate ko je napadač?Glas mu je bio tih i kao da je

dolazio nekud ispod njega, a ne iz njegovog grla i usta.

- Ne, poštovani. Niko ga nije video. Samo silueta... i mač.

- Silueta... i mač. Senka... bez lica... bez glasa... da, da.

Dok je ponavljao ove reči zatvo­rio je oči. U sećanju počeše da mu se javljaju slike viđene pre više od šezdeset godina...

Bio je dečak. Imao je nepunih petnaest godina kada je jedne noći, skriven u dvorištu svog gazde, pos­matrao senku bez lica sa mačem u rukama kako obara jednog za drugim čuvare bogatog trgovca, a potom stiže i u kuću. Dobro je upamtio sliku; dve siluete jedna naspram druge. Jedna s mačem u uzdignutim rukama, a druga povi­janog vrata i kolena. Brz potez i nje­gov gazda ostao je bez glave...

- To je on. Ninđa - procedi jedva čujnim glasom i dalje zatvorenih očiju.

- Izvinite, poštovani Li Čao... nismo vas Čuli?

14 NINĐA 154

Starac otvori oči. Pogleda ljude oko sebe, a zatim, uspravljajući povij eno telo, reče:

- Nije ni čudo što ga niste videli. On je nevidljiv. Samo senka s mačem u rukama... On je ratnik noći...

Nastade tišina. Muškarci su slušali, ali nisu razumeli.

- Ratnik noći, poštovani Li Čao? Ali, ko je on?

- N inđa.Ljudi se zgledaše u čudu. Svi su

oni čuli za tu reč, ali bili su ubeđeni da ona spada u domen legendi, lakih romana ili filma. Nisu mogli da shvate d a je ninđa njihov protivnik.

- Otkud ninđa ovde, poštovani Li Čao? - prvi se javi Tomi Kosugi.

- To ne znam. Neko g a je pozvao. Neko ko zna šta ninđa može.

- Ali, ko? I gde ga je pronašao?Odgovora nije bilo. Tišina je

potrajala punih pet minuta. Tek onda starac ustade.

- Nađite drugog ninđu. To je jedi­ni način. Da, nađite dmgog ninđu...

Sastanak je bio završen. Četvori­ca Japanaca pozdraviše starca i nje­govog zamenika i smestiše se u prostrani ’’linkoln”.

- Tomi, šta ti kažeš na sve ovo? - upita dvadesettrogodišnji Jošiko, najbolji revolveraš u Jakuza klanu.

- Ne znam šta da kažem. Stari Li Čao zna šta govori. Nemoj ni u snu da pomisliš da priča gluposti. Ako je on siguran daje naš protivnik ninđa, onda je tako. Pitanje je ko je on i odakle je došao.

- D a... i gde mi sad da nađemo ninđu koji će da krene njegovim tragom ... da ga nađe... ubije?

Tomi Kosugi razmišljao je neko­liko trenutaka pre no što je odgovorio.

- Znam gde nećemo da ga nađemo, a to je ovde. Spremi se za daleki put. Ideš u Japan - reče smeškajući se.

I šta tamo da radim? Da idem kod filmadžija da mi nabave nekog ’’ninđu”, ha!

Momak u trenu prestade da se smeje. Pogled koji mu je uputio nje­gov šef Li, zaledi mu smeh na usnama.

- Ideš na Okinavu. Da, da... Tu ćeš da potražiš mog rođaka Jakušija... Kumi Jakuši, on je ojabun najveće porodice. Ako iko može da nam pomogne, onda je to on - zaključi Li Kosugi.

Iako mlad. Li je odavno naučio đa u njegovom poslu oklevanja ne sme da bude jer ono najčešće može da donese smrt. Zato je i svog čoveka iste noći otpravio za Okinavu. Bio je siguran da će mu dalji rođak pomoći, tim pre što su

NINĐA 154 15

SAD postale veoma interesantno područje za delovanje jakuza, a Okinava je, ipak, bila samo malo ostrvo.

Todo Kumari, Lijev izaslanik, iako čistokrvni Japanac, sadaje prvi put ugledao postojbinu svojih predaka. Iako je bio ’’operisan” od sentimentalnosti i sličnih stvari, ipak je osetio nešto čudno kad se avion spustio na aerodrom. Pogled na daleke planine koje su se kupale u jutarnjoj izmaglici delo vale su mu nekako nestvarno, tajanstveno. Shvatio je da se u ovim predelima još nalaze ostaci daleke prošlosti koju ni vreme ni ratovi nisu uspeli da unište.

Takođe shvati da je ovde, među tim ostacima prošlosti, moguće pronaći i ratnika kakav je jedan ninđa - ninđa koga mora da pronađe i odvede u SAD.

Samo, gde da traži, kako da ga natera da krene sa njim?

Taksi je brzo pronašao adresu koju mu je dao i on se nađe pred tro- spratnom zgradom koja je, iako građena po ugledu na savremene zgrade, ipak zadržala i nešto tradi­cionalnog stila. Tu je pre svega bila ulazna kapija od debele tikovine, ukrašena kovanim gvožđem i znakom porodice Jakuši.

- Pošto ne poznaješ stare običaje i protokol, trudi se da budeš smeran i čekaj uvek da te oslove tvoji domaćini - bio je savet koji mu je na polasku dao njegov šef. Odluči da posluša.

Brzo se našao u velikoj i lepo uređenoj kancelariji Kumi Jakušija, rano oćelavelog i debeljuškastog naslednika moćnog Sato Jakušija. Prelepa devojka uputi mu osmeh i pokaza na udobnu kožnu fotelju smeštenu direktno naspram oniskog stola od orahovine.

Taman se smestio kad se zid iza stola jednostavno rastavi propu­štajući gojazno telo Kumi Jakušija.

Todo skoči sa svog mesta i nakloni se nevešto. Nije mogao da shvati da je gomila sala u širokom kimonu sada ojabun najveće jakuza porodice na ostrvu, ali brzo odagna takve misli.

- Moj rođak mi se sinoć javio... posle pet godina. Nije došao ni na pogrebne svečanosti... ali, to je prošlost, a posao je posao - zagrok- ta Jakuši.

Nastade neprijatna tišina koju prekide ista ona lepotica unoseći poslužavnik sa priborom za spre­manje čaja. Tišina je potrajala sve vreme dok je ona metlicom veštim i brzim pokretima mutila zelenkaste

16 NINĐA 154

mrvice čaja praveći od njih penu. Lagano je odložila metlicu, okrenu­la šolje prema gostu i gospodaru, a onda u njih ulila vodu. Čaj je bio poslužen i ona se udalji.

- Ninđa! Tu reč čuo sam posled­nji put pre... ko zna kohko godina. Poštovani otac je izgovorio... on je poznavao jednog ninđu. On je čak i za nas obavio neke poslove - p ro­govori Jakuši vadeći nekud ispod stola omanju kutiju od ružinog drve­ta. Na glatkoj površini isticao se jedino znak porodice Jakuši.

Otvori je i iz nje izvadi zlatni prsten ukrašen sa sedam malih bril- ijanata poredanih u čudnom sed- mougaoniku.

- Već sam i zaboravio na ovaj prsten i ninđu. Ko zna da li je još živ. Saznao sam da su ga poslednji put videli pre pet-šest godina, mada niko ne ume da ga opiše. I to njego­vo ostrvo... moram da zovem starog Jošiku... on je bio očev glasnik. Ali, prvo da se odmoriš i okrepiš - zaključi lupivši dlanom o dlan.

Druga devojka, obučena u tam- nozeleni kimono ukrašen slikama grana sa rascvetalim trešnjama, nečujno uđe u sobu. Nakloni se Jakušiju, a onda gostu. Jakuši joj reče nekoliko reči na japanskom, nakloni se i sam gostu i istim putem

kojim je ušao, napusti prostoriju.Devojka blagim pokretom ruke

dade znak Todo Kumoru da je sledi i kroz treća vrata, koja su bila skrivena paravanom, povede ga duž poluosvetljenog hodnika. Kada su stigh do kraja, ona skrete ulevo i uvede ga u omanju prostoriju koja je odisala svim mogućm mirisima polja i sveže vode. Todo se trže kad devojka poseže za njegovim sakoom, ali se brzo umiri. Oružje nije imao, pa nije imao šta ni da krije. Veštim pokretima devojka ga skide do gole kože i povede do kamenog bazena po kome je plivao lokvanj. Voda je bila prijatno topla i on se brzo sasvim opustio. Što od tople vode, što od dodira devojčinih prstiju, tek on oseti kako se u njemu budi želja za seksom. Dodirnu devojčine grudi, ali mu ona ukloni ruku uz blagi osmeh.

Devojka je pi-va napustila bazen ogmuvši se tako brzo i vešto da nije uspeo da vidi njeno telo. Pokaza mu na sto i on se opruži zatvorivši oči. Nije ih čuo kada su ušle, ali oseti dva para ruku kako vešto prebiraju duž čitavog njegovog tela izvlačeći iz mišića poslednje ostatke umora i ukočenosci.

Ne otvarajući oči on ispmži ruku i dohvati jednu osrednju dojku koja

NINĐA 154 17

ga je povremeno dodirivala po grudima. Devojka se nije ni pome­ri la. On pruži ruku s druge strane stola i trže se kad pod prstima oseti splet dlačica druge devojke koja se namerno namestila tako da ne može da je promaši. Kikot ispuni sobu za masiranje i on otvori oči.

Devojke su bile lepe i nage. Ličile su kao jaje jajetu. I, što je najvažnije, nisu se protivile njegov­im sve drskijim nasrtajima. Naprotiv. Udruženim snagama uzvraćale su mu još većom merom. Todo nije bio neiskusan momak,

daleko od toga. Ali, ovo što je sada doživljavao nije ni sanjao i zato je bilo gotovo brže no što je to želeo.

Bi mu krivo i htede nešto da objasni dvema devojkama, ali one nestadoše bez reči. Todo ugleda ležaj u uglu i spusti se iscrpljen.

”Pa, ova potraga za ninđom i nije ispala tako loša”, pomisli pre nego .̂ to je zaspao.

** *

Sedokosi Jošiko nekoliko puta se osvrtao otkako je u malom čamcu napustio džunku. Niko ga nije pratio i on zavesla prema malom zatonu u kome je bio pre više od pet godina.

Izvuče lagani čamac na peskovitu obalu i, nekoliko koraka dalje, potraži skrovište u hladu omanje grupe niskog drveća.

Znao je da ga je ninđa, ako je još živ i ako je tu, već video. Ostalo mu je samo da čeka i nada se da ga je ratnik noći prepoznao. Čekanje se oduži i on mahinalno izvadi prsten prepoznavanja i poče da ga čisti od nevidljive prašine. Trže se kad oseti d a je neko seo kraj njega.

Neobrijan, u iscepanoj odeći, kraj njega je sedeo čovek koga je već nekoliko puta dovodio gospodaru. Pa, ipak, bio je nekako drukčiji, udaljeniji... opasniji.

- Moj dobrotvor je mrtav, vidim prsten. Ko te šalje? - upita bez poz­drava, dubokim promuklim glasom.

- Mladi gospodar. Potreban si mu.

Samo nekoliko trenutaka ninđa je ćutao, a onda poseže rukom ka obližnjem žbunu i izvuče oružje i maramu vezanu za dršku drvenog mača.

- Idemo.Starac nekoliko trenutaka kao da

nije shvatio ono Što je Čuo, ali ninđa je već bio kraj čamca te on potrča na kratkim, krivim nogama za njim.

Čim su stigli nadomak džunke, ninđino lice postade nevidljivo

NINĐA 154

utonuvši ispod senke šešira od lišća, koji je tek u Čamcu napravio. Povukao se u najudaljeniji deo palube i smestio se među konopce i neku burad.

Kada su stigli do obale, bila je mrkla noć. Uzalud se stari Jošiko osvrtao po palubi tražeći čoveka koga je trebalo da dovede. Onda, dvadesetak metara dalje, na obali, ugleda senku koja je grabila put gospodareve vile, te i sam potrča na iu stranu.

Jakuši otpusti jednu od tri konkubine i prevrnu se na leđa. Odmah po očevoj smrti uselio se u njegov '.ieo kuće osećajući iako veću važiios^ i ušiv.ajući u privilegijima ojabuna. Nasledio je i jednu od očevih ljubimica, jasno onu najm­lađu, a sve ostalo, osim Jošike, otpustio je iz službe. Olaijžio se •svcjirn ljudima, baš onako kako rnu je to otac savetovao. Uzdahnu duboko ugledavši na zidu očev stari mač. 0.a sam uopšte nije voleo oružje, a kada je morao da ga se Jati, onda je poverenje ukazivao magnu- mu ”357” marke ”Smit Weson”, koji mu je uvek bio pod jastukom.

Jednog trenutka dodir vetra na licu trže ga iz razmišljanja. Baci pogled prema drvenim vratima pokrivenim hartijom, ali ona su bila

zatvorena. Ipak, nešto tamno nalazi­lo se u uglu njegove sobe. Htede da pozove telohranitelje koji su se nalazili pred vratima, ali onda shvati da ne zna zašto da ih zove. Pomisli d a je premoren i odmalmu rakom.

- Zvao si me. Slušam. - začu glas od kojeg mu se i ono rnaio kose na temenu podiže uvis.

Htede da krikne, ali se umiri ponovivši u sebi reči koje je čuo.

- Zvao sam te ako si... t i . .. ON." Slušam.~ imam posao za tebe. Moraš na

đmgi kraj sveta...- Ne idem nigde dalje odavde." AJi... ti si oca slušao... pomagao

mu. Sada je meni potrebna pomoć.- Ovde da. Nigde ne putujem.Jakuši brzo poče da razmišlja.

Onda se, budući da mu je lukavost bila najjače omžje, odluči.

~ Tamo te čeka... NINĐA. Možda ti to nešto znači?

Nastade tajac. Nije se čulo ni dis­anje dvojice ljudi.

- Možda se... bojiš - procedi Jakuši proklinjući samiOg sebe istog trena kad je to izgovorio.

Hladno sečivo tanto noža pri­tiskivalo mu je grlo. Ninđa nije pre­tio. Jakušija je od smrti delila samo uspomena na starog Jakušija.

- Ninđa? Gde?

NfiNĐA 154

U nekoliko rečenica, više muca- jući nego što je govorio povezano, Jakuši ispriča sve što je znao.

- Eto, to je tvoj posao. Zaradićeš mnogo para ako g a ... kad ga ubiješ. To je sve što treba da znaš.

i sam je znao da novac u svesti ovog čoveka nema nikakvu vred- nost, ali nije znao šta drugo da kaže.

- Idemo.- Čekaj, nije sve tako jednos­

tavno. Cak će i meni trebati bar jedan dan da ti nabavim, pasoš, vize, odeio... sve.

Tako je i bilo. Dva dana kasnije, obrijan, uredno očešljan, vezane fluge kose u rep, Akiro Kamoto smestio se u udobno scdište velikog prekookeanskog ’’boinga 727”. Iako nikad ranije ni video avion, a još manje njime leteo, ponašao se kao da se u njemu rodio. Leteo je on na većim visinama, daleko većim pros­transtvima da bi ga iet na desetak IliIjada meta.ra uzbudio...

Njego\'e oči raširile su se tek kada je sa kilometar-dva daljine ugledao svetla San Franciska. imao JC utisak da se nebo zajedno sa zvez- dama spustilo ispod aviona.

Tačno u ponoć, Li Kosugi imao JC svog ninđu. Pozdravi gosta s dužnim pošovanjem izbegavajući ila ga gleda u lice, je r su dva

različito obojena Akirina oka delo­vala i zastrašujuće i hipnotički.

Naredi da mu donesu sve isečke iz novina, ali se onda upita da ii ovaj strašni čovek ume da čita. Akira bez reči poče da prevrće listove pomno posmatrajući slike. Odmah je zaključio da ga nisu prevarili. Onaj ko je onako posekao onoliko ljudi ili ih pogodio šurikenima morao je da bude opasan protivnik. Pravi ratnik. Ratnik noći.

Ninđa!lak.o je njegov duli odavno naučio

da se ne uzbuđuje, Akiro ipak oseii kako mu adrenalin juri kroz vene, a oči dobijaju sjaj. Naročito ono jedno, bledoplave boje.

- Ninđa. On je ... moj.To je bilo sve što je izgcvono.

Prepusti se brizi svoga domaćina i smesti u sobu u koju su ga poveli. Pošto je svukao sa sebe odelo, sede na pod sa kojeg prethodno odgumu tepih i poče da obavlja uobičajeru ritual. Meditiranje, Šuđi Šuriken, meditiranje...

Njegov duh poče da traga... ali ovog puta uzalud.

Dva dana trajao je mir, a onda ga pozvaše.

- Ninđa je ponovo napao. Idemo.Odveli su ga u lučki deo grada u

kome je vladala prljavSlina i siro­

20 NINĐA 154

maštvo. Tu su bili dokovi i magaci- ni. Veliki automobil dovezao ga je do jednog od magacina. Čim je izašao, Akiro poče da njuši kao tigar koji traži plen. Osetio je prvo miris smrti. Minut kasnije ugledali su nekoliko posečenih tela. Udarci su bili čisti, naneti sečivom koje nije znalo za prepreke.

Akiro stade usred mrtvih tela i zažmuri. Ono što je osećao bilo je daleko vibriranje neke energije koja je donedavno boravila na ovom mestu. Pokuša da uhvati te vibraci­je, ali one su iz sekunde u sekundu postojale sve slabije. Ipak, zaključio je ono što je bilo istina.

Ratnik noći, moćan, neverovatno moćan, boravio je ovde.

Iznenadna eksplozija odjeknula je istovremeno kad je on povikao na matemjem jeziku da se sklone.

Zadnji deo magacina odlete u vazduh, a visoki plameni jezici počeše da ližu ka noćnom nebu.

- Tovar... uništio je moj tovar! - urliknu Li Kosugi.

Tek pre dva dana stigla mu je velika pošiljka kokaina iz Ko­lumbije od novog snabdevača i part­nera. Roba je u startu vredela milion dolara, a njena vrednost na ulici naj­manje bi se udesetostručila. Sadaje sve otišlo u nebo.

- Moraš da ga nađeš i zaustaviš! Moraš! - zaurla Li ka mestu na kome je stajao ninđa, ali tamo nije bilo nikoga.

Akiro je u sve većim krugovima pratio samo njemu vidljive tragove i tako stigao do mesta, stotinak metara dalje, na kome je pre pola sata stajao parkiran Leslijev ”fo;d” .

Akido ponovo zatvori oči. Njegov unutrašnji vid ugleda nejas­nu siluetu, ali to je bilo sve.

- Gde si nestao?! Vidiš šta je ura­dio?! - povika Li.

- Uradiće opet. Mora. Namami ga. Ja ću ga čekati - preseče ga Akiro.

** *

Iako je noć bila sveža, Lesli je nemirno spavao. Duh mu je bio uzburkan. San koji se svaki čas prekidao, a potom nastavljao na istom mestu, bio je jedan od najčudnijih.

Ninđa je sam lutao kroz mračni tunel. Na sve strane osećao je dah smrti, bol, patnju... ali ništa nije video. Osećao je opasnost, ali nije mogao da je lokalizuje. Haragei je urlao na sve strane. On je vitlao katanom, ali ništa nije mogao da pogodi.

NINĐA 154 21

Trže se iz sna i probudi.Sumiko je i dalje mimo spavala

na samo pola metra dalje. On ustade i pođe na terasu puštajući đa noćni povetarac ohladi njegovo nago telo. Znao je da snovi uvek nose neku poruku. Zato se sada upinjao da ck)kuči šta je bila poruka košmara u kom je proveo pola noći.

Da li mu se bližio kraj?Najčešće o tome nije razmišljao.

Ninđucu nije poznavao takva raz­mišljanja. Pa ipak, mada retko, dolazile su mu takve misli na um iz prostog razloga što je hteo da dokuči kako će taj kraj izgledati, iiorba oči u oči, metak iz zasede, otrov... saobraćajna nesreća...

Uspevao je da odagna takve misli i nastavlja dalje borbu sa zločinom. Odbaci i san od pre nekoliko minu­la i vrati se u sobu. Ipak, bio je sves- lan da je san u njegovom duhu ostavio jedva vidljv trag, ali ipak Irag.

Narednih nekoliko dana proveo je u društvu sa Sumiko i Tabasko Pitom koji se vratio iz Australije posle odsustva od mesec dana. Dobio je poziv zbog nasledstva. Neki daleki rođak sa majčine strane ostavio mu je kao jedinom živom nasledniku veliki ranč, rudnik i ¡■»riličnu gomilu novca.

- Opa, sada imamo velikoposed- nika u porodici... i parajliju - zadirkivala g a je Sumiko.

- Zamisli, devojčice, našeg dečka sa velikim rančerskim šeširom na glavi kako juri na konju goneći stada goveda... ha! - podbadao gaje Lesli.

- Ma, šta vam je? Kakav veliko- posednik, kakav ranč! Sve .ću da prodam. I rudnik. Imaćemo para da se nauživamo do kraja života - branio se Pit.

U prilog tome pozvao ih je na bogatu večeru.

- Pre toga, devojčice, idemo u kupovinu. Želim da ti kupim nešto... da izabereš nešto... nešto izuzetno...

U predvečerje istog dana lagano su se vozili Leslijevim kolima cen­trom grada tražeći neku od ekskluzivnih radnji. Sumiko ih je sve prolazila i na kraju pokaza Lesliju malu radnju sa antikviteti­ma.

- Mislio sam da kupiš nešto novo, a ne neku starudiju - pobuni se Pit, ali ga Sumiko umiri pomilovavši ga po licu.

Lesli je taman zaustavio automo­bil i izašao na trotoar među pro­laznike kad na nekoliko metara dalje prođe veliki cmi ’’linkoln”. U

22 NINĐA 154

kratkofii trenu Lesli csei? haragei. Oči počeše miiiyeviion5 brzhiorr: dii snimaj u prolazni ke.

Ništa neobično, ništa što bi nagovcšta^-alo mogućeg protivnika.

Na zadnjem sediStij ’’liokaina’" Akiro se naglo ukoči. One prepo?.- natijivc vibracije zaircpcrlse -■ dnu bića. Brzo baci pogled »a ahcii, Gomiia je bila šarolika, ali nigde nije mogac da ngleda crnog koga se nadao da vidi.

Lesli je odmah iskljačfo sop- stveni duh i sada je stajao kraj ’’forda” kao obična stvaar. Morao je da se isključi odričisći se l.a]co i mogućnosti đa otkrije opasiiostj ali u ioin trenutku drukčije nye ni mogao.

- Lesli... Hej, LesH? - pozva ga Sumiko po ireći p u t -- Šia je bilo? Hajdemo, Pit je već ušao.

Lesli se trže i požuri za devojkom.Su.rnik.o je dugo razgleda.!a po

antikvarnici i najzad 'jgledala ono što je tražila. Bila je to ko zna koiiko godi.na stara i ko zna kada doneta vaza plavitastozeleiie b^je sa jed ­nostavnim motivima planina i drveća.

- Vidim da gospođica zaa šia valja - pohvali je stari Fvinez. - Neću da vas lažem i uveravam kako je ovo vaza iz perioda dinaslije Ming,

jer ili sam l.o ne z?iam. Možda je još .starija. Tek nedav.no sam je našao u starom skladištu. Za vas će cena biti posebna... - brbljao je stari trgovac lukavo ocenjujući dubljinu Les- iijev’og džepa.

.Zato se irinenadi kad Pit izvadi da p-ali. Sam je pronašao dvo

mj.nijau.ire slikane na drvetu i poklo­nio i.h devojci.

- Šta ćeš ti đa uzmeš? - obrati se Lesliju koji je i dalje bio pod utiskom onoga što jc osetio na ulici.

Lesli se osvrnu po prodavnici i najzad ugleda pergan^ent sa neko ­liko Pitu nerazumljivih kineskih slova.

- Ovo će biti dovoljno -• reče na zadovoljstvo Kineza koji ga znatiželjno zagleda je r na perga­mentu sa bili stihovi koje je pre nekoliko vekova napisao neki samuraj.

Dok je Lesli sa svojima bio u prodavnici, Akiro je na zaprepašćenje vozača otvorio vrata i iskočio iz ’’linkoina”. Činilo se da nije ai dotakao asfalt, a već se našao u gomili prolaznika. Njegove raznobojne oči pretraživale su gomile prolaznika. Onda je odustao. Priđe jednom, uvučenom prolazu, naskoni se na zid i zatvori oči. Čitav njegov duh pret\/orio se □ veliku

NINĐA 154 23

iiiilenu. Nalazio se nekih tridesetak metara od mesta na kome je prvi put osetio one vibracije .

L.esli izađe iz radnje i u trenu pomisli na haragei koji je pre pet- iKicstak minuta osetio. Propusti Pita i devojku, pa tek onda i sam izađe iin ulicu molreći preko njihovih I ¡imena. Njegova mentalna snaga liila je fantastična, ali isto tako mogla je da ga izda. Znao je on to <lobro, ali ovaj put morao je da reskira. Ni on nije dugo posraati-ao ¡’oinile prolaznika, isključio je vid i n, onom jo« jcŠpouzdanijem čulu: duhu ratiuka. M'.:što n(̂ ,ja.sno zatreperi iz pravca ulaza u kom je s '̂ajao Akiro, ali ni ovaj ratnik noći nije bio ni siab ni ■ /,:rednji. Bio je najbclji živi ninđa. r'im je osetio prisustvo iuđe nisn- laine snage, on se isključi i tako se rijihova energija sudari negđe na ¡)ula puta :ie otkrivajući svoje izvore.

Akiro je sada koristio oči treižeći nekog s\'og sunarodnika, ali nigde Ilije video nikoga sa istoka. Zato (idustade. Izvor one energije u tom slučaju mogao je da bude bilo ko ođ onih nekoliko stotina ijudi koji su kao nepregledna reka išli u oba smera.

♦

Akiro je napravio plan i počeo polako da ga ostvaruje. Odlučio je da pi očešlja sve dođo centre u gradu nadajući se da će, ako ne nabasa na protn/nika, bar eeštc bliže saznati o ojemo. To mii je sada bila jedina mogiidtiost i odlučio je d a je ispro­ba.

Nije znao da će i sam biti stavljen ni; probu i to od strane onih ljudi koji s«j! ga pozvali u ptxmoć. Kako ođ svfig »icJa-ika nije, po njihovom

m&ini pokazao koliko vredi i đa li isopštc vredi članovi malija^&cg kartela, s?vi starog Li Čao su c'a,stavi BZ. probo.

- Koga sie oi'M ili đs žr?"vuiolc? upitaí; ̂ je sedokosi Li Cao.

- Imame đosts sposobnih ljudi požmi Tomi Kcsagi da odgovoi i.

- Znači, resio si da osiancil bi-/ njili?

Li ućuta. Shvati da je sI;m.-ic u pravu. .Pokloni mu se i upita:

* Šta poštovaDi Li Čao prcdla/c'^- Kad ste već doneli tu noiii/nm

nu i SiiviŠTiu odliiku, prcdla;;^t*m dn okupite bitagne sa dokova linn ih puno koji barataju nožem, lanciinii. revolverima i palicama /n bc)ybol

24 NINĐA 154

Dajte im nešto para i odvedite ih u zasedu. Neka oni isprobaju našeg čoveka.

Okupljeni mafijaši se složiše i njihovi momci pohitaše da obave posao.

Iste večeri u jednom napuštenom magacinu, u kome je bila tek gomi­la sanduka, dvadeset ijedan momak sa dokova, naoružani svim i^^vačim, došli su da zarade primljeni novac. Znali su ko su im poslodavci i zato su bili spremni da daju sve od sebe. Sve, osim života, jasno.

Ali, niko od njih nije ni slutio đa će baš tu cenu da plati.

Zauzeli su busiju i čekah. Nisu Čak znali ni to d a je njihov protivnik jedan jedini čovek!

Akim je rečeno da se u magacinu krije neprijatelj -1 to je bilo sve.

Obučen u crnu odeću, s kapu­ljačom na glavi, pojasom načička­nim šurikenima i šakenima, tanto nožem u levoj mci i vakizašijem na leđima, ušao je u magacin a da niko od momaka u zasedi nije primetio da se velika metalna vrata otvaraju. Ninđa brzo utonu u polumi'ak i poče da osluškuje. Kako su bili uvereni da su nečujni, momci iz zasede su za ninđino osetljivo uho bili nečujni kao slonovi u staklarskoj radnji. Tek nekoliko minuta osluškivao je i pro-

cenjivao svoje protivnike, a onda mirno iskorači i krete prema sredini magacina. Gomila sanduka iza koje se krila većina protivnika ostade mu po strani. Kad je odabrao mesto, on se jednostavno spusti na pod spre­man da reaguje u stavu, ’’suvari vaza”.

- Hej... pa onaj klovn je sam! I još sedi mrtav hladan. Idem sam da ga sredim, a vi gledajte... i uživajte- progovori jedan kmpni podebeli siledžija čijeg su se noža i palice bojali svi na dokovima San Franciska.

Nije sačekao ni ohrabrenje, ni opomenu. Proveri da li se veliki korzikanski nož, koji je odavno ukrao nekom moraam, nalazi na svom mestu, a onda, odmeravajući čelikom ukrašenu bejzbol palicu, pođe prema Akim.

- Hej, šaljivdžijo, šta tražiš ovde? Pokladni utorak je još daleko, a ti si se već maskirao. Hajde, skidaj te krpice s glave. Hoću da ti vidim oči pre nego što te polomim - govorio je lenjo vukući noge po prašnjavom podu.

Akiro ga je čuo još dok se došaptavao sa svojima. Sada ga je motrio iz očnih uglova. Iako naomžan i ogroman, bio je otpisan. Mrtav, ali on to joŠ nije znao. Zato

NINĐA 154 25

ninđa nastavi da osluškuje najuda­ljenije uglove velike prostorije.

I dok se u magacinu pripremao kiatki okršaj, jedna silueta obučena slično kao i ninđa u unutrašnjosti ma- j^acina, nečujno dolete na blago /.akošeni krov magacina. Njegov let pratilo je jedva čujno fijukanje tankog MŽcta zakačenog za vrh obližnje diza- lice-krana. Ovaj ninđa se mekano dočeka na obe noge i ukoči u mestu.I laragei je bio vrlo snažan i dolazio je odnekud ispod njegovih nogu.

To nisu mogli da budu dripci koje ic- pratio do ovog magacina trijade iz Kineske četvrti. To je bilo nešto tlrugo. Mnogo opasnije.

Ninđa se pritaji odajući se tek onoliko koliko je to bilo neophodno.

1 Akiro oseti harage, ali ga pripisa bliskoj borbi. D a je znao ko mu se nalazi iznad glave, svakako bi zane­mario predstojeću borbu i krenuo na novu opasnost. Ovako...

- Hajde, majmune, nemam celu noć. Čeka me sanduk piva i dve-tri mačkice željne pravog muškarca. Diži se! - gotovo riknu.

Da je bilo preživelih svedoka mogli bi da se zakunu da se maski­rani nije ni pomero, a njihov ortak i|)ak je vrisnuo stiskajući obema rnkama debeli trbuh iz kojeg počeše (la kuljaju creva.

- Ovamo! On m e... ubi! Raznesite ga! - vrištao je debeljko.

Ološ sa dokova izlete iz zaklona vitlajući lancima i drugim oružjem. Iako su se približavali velikom brznom zatvorivši krug oko njega Akira se nije ni pomerio. Kada su već bili sigurni d a je njihov, on jed­nostavno nestade.

Kobudera je za ove besprizorne uličare bila nepoznata i utoliko moćnija. Akiro je napustio svoje mesto nekoliko trenutaka pre nego što su ga siledžije sasvim opkolile. Sada je sa strane posmatrao kako kidišu na njegovu ’’sliku” . Sudarajući se i psujući jedan drugog zbog primljenih udaraca, nasilnici počeše da se osvrću u čudu.

- Eno ga... tamo, iza nas! - dreknu neko i rulja ponovo polete.

Ovaj put, umesto da ih čeka, ili pokuša da im se ukloni s puta, ninđa poteže vakizaši i ulete kao kobac među kokoške. Kao neuhvatljiva munja vakizaši je kružio iznad glava napadača, parao vazduh u njihova tela, sekao im ruke i glave... probi­jao stomake.

Krici pogođenih i umirućih ledili su krv u žilama preživelih. Trojica napadača, koji su imali pištolje, potegoše oružje, ali još dok su povlačili navlake kako bi ubacili

26 NINĐA 154

metak u cev, oseti|e kako ih neko nevidljivo oružje pogađa nekog u grlo, nekog u čelo, a nekog u sle­poočnicu. Uglavnom, niko nije uspeo da ispali metak.

Na kraju, trojica preživelih i čitavih pokušaše da pobegnu, ali kao da su naleteli na nevidljivi zid. Neki glas bez reči terao ih je da stanu i okrenu se.

Dva raznobojna oka kao da su htela da im se zariju u mozgove. Momak u sredni stisnu oba uha šakama i poče da cvili. Onda mu na nos linu krv i on se sruši na prašnjavi pod.

Oči ninđe gorele su ubilačkim plamenom. I drugi siledžija uhvati se za grlo gušeći se ni sam ne znajući kako. Umro je kidajući prstima sopstvenu kožu i meso.

Treći je stajao naoko mimo dok mu se niz nogavice slivala mokraća. Onda je počeo da drhti sve dok se ne okrete oko sopstvene ose i ne tresnu na pod.

Led u raznobojnim, ninđinim očima polako poče da se topi, a nesavladiva mentalna snaga poče da se vraća u svoje leglo.

Onda Akiro brzo diže pogled ka tavanici.

Umesto da prestane da deluje, njegov haragei postade još jači.

Kako nikog nije video oko sebe, on podiže glavu taman da za trenutak ugleda snažnu ali vitku siluetu u crnom kako vratolomnim skokovi­ma beži leteći od jedne do dmge metalne šipke krovne konstmkcije. Akiro neviđenom brzinom i snagom hitnu dva šurikena ka silueti , ali samo napravi nekoliko varnica pogađajući šipke koje je nepoznati letač upravo napuštao.

- Ninđa... to je on... - ponovi Akiro nekoliko puta kao da želi samom sebi da potvrdi da je ko­načno sreo protivnika.

Ni Lesli nije morao dva puta da proveri ko je borac koji je onako lako i brzo savladao dvadeset i jednog momka. Energija koja je izbijala iz nepoznatog ninđe bila je više nego jaka. Znao je da će se njih dvojica kad-tad sresti, jer je, dolazeći, video i troja kola u senci magacina, kola kraj kojih su poslo­davci Akira Kamotoa čekali da vide ishod probe.

”0 n je iz mog sna... On je ona nevidljiva pretnja”, prostmja Lesliju kroz mozak dok je kroz krovni pro­zor izleteo u noć.

Mafijaši se zgledaše u čudu kad Akiro izlete kroz širom otvorena vrata i, ne obazimći se na njih, počeo da osmatra nebo. Iako je

NIINĐA154 27

iragovao munjevito stigao je samo |i)S jednom da okrzne pogledom lainnu siluetu koja je brznom vetra I i Cala ivicom visokog krana sve dal je od mesta na kome je on stajao, /iiai) je da mu je nepoznati van• loinašaja, ali u jedno je bo siguran: iiirdiisobni lov mogao je da počne, lov bez milosti, lov koji će jednom t)(111 i ih, a možda i obojici, doneti smrt.

Sada, kada je video protivnika, poslao je potpuno smiren. Dok je on po/'ledom pratio poslednji skokI esiija udaljenog dobrih pedeset iiii-lara, grupa mafijaKŠanagmulaje u Mia)>acin. No, iako navikli na leševe, i.'iiičali su napolje brže nego što su iinIi.

Akiro je već sedeo na zadnjem '.(•»lišlu "linkolna” čekajući da ga viaic u stan. Za njega je sve ono što M- desilo bilo daleka prošlost. Sve, osim susreta sa senkom ninđe visoko pod krovom magacina.

I 1‘sli je dugo sedeo za volanom lorda” analizirajući svaki okret i

pole/ ninđe koga je video na delu. Ni|(' bilo sumnje d a je strašni borac piavi ninđa i daje odnekud dovedenII San Francisko.

Zašto? - izgovori poluglasno.”/b o g tebe... n inđo... zbog

icl)e”, odjeknu negde u dubini nje- r,o\\‘ duše nečiji glas.

To saznanje nije ostavilo nikakav trag na Leslijevom licu. Slutio je on još posle onog nedavnog košmamog sna da mu se sprema još jedno veliko iskušenje, još jedna strašna borba. Iskušenje veće od svih kroz koja je prošao, borba koja će do samo kraja, do poslednjeg zvižduka mača biti neizvesna, a najverovatnije i fatal­na. .. možda i za njega samog.

Nije se plašio ni iskušenja, ni borbe.

Nije se plašio ni smrti.On je bio - ninđa!Godine provedene na surovom

školovanju u Japanu, boravak u zabitim bezimenim manastirima, godine i godine meditiranja, poni­ranja u sopstvenu dušu i kosmos nisu bili uzaludne. Naučio je da sve ono što mora da se desi - desiće se. Pa, i sama smrt. A, smrt je za njega bila samo još jedno stanje, jedna etapa u životu...

Prošlo je dosta wemena pre nego što je uključio motor i krenuo nazad kući.

Imao je prednost - i to je moglo da bude od presudnog značaja. On je znao GDE da traži ninđu istovre­meno se nadajući da ovaj nije uspeo da otkrije njegov dom, Smniko ili Pita. Isto tako znao je da će nepoz­nati ninđa, ako sazna za Sumiko i Pita, baš tu da udari.

28 NINĐA 154

- Moram da ih zaštitim. Po svaku cenu - prošapta Lesli i nagazi papučicu za gas.

** *

Akiro je već treći dan zaredom obilazio jedan dođo za drugim. Tražio je da mu pronađu sve škole borilačkih veština, a onda je počeo da ih obilazi jednu za drugom. Nezainteresovano je preletao pogle­dom mnoštvo mladića i devojaka koji su, što iz radoznalosti, što iz mode, a ponajviše zahvaljujući starim filmovima o Brus Liju i Čak Norisu, vežbali osnovne pokrete svih mogućih stilova. Među njima nije bilo nijednog ko je mogao makar za trenutak da skrene pažnju na sebe.

Akiro ih je brzo ostavljao s gnušanjem okrećući glavu. Za njega je borba bila način života i ništa drugo. A, među onim gomilama nije bilo nijednog borca.

Četvrtog dana stigao je u neu­glednu zgradu na samoj zapadnoj periferiji grada. Spolja ništa nije ukazivalo da se tu nalazi najstariji dođo van teritorije Japana. Iznutra, sve je odisalo duhom zemlje Izlazećeg sunca - od tatamija na

podu, pa do simbola ispisanih po pergamentu okačenom na zidovima. Bila je tu i slika bezimenog učitelja kod koga je vlasnik i glavni sensei, Uširo Takuro, izučio sve borilačke veštine pre dobrih pedesetak godi­na.

Grupa koja je vežbala nije bila veća od desetorice muškaraca različite dobi. Obučen u crni ki­mono, duge sede kose vezane u punđu, stari sensei je, sedeći na tatamiju u čelo sale, budnim okom osmatrao kako njegovi asistenti vredno vežbaju.

Neobičnog stranca duge crne kose i kamenog lica na kome su dominirala dva raznobojna oka ugledao je istog trena kada se njego­va senka pojavila na vratima. Ipak, nije reagovao. Maniri lepog vaspi­tanja imali su svoje zakone. Njih se, začudo, pridržavao i Akiro. Da li zbog duha postojbine koji je osetio tu na pragu, da li zbog izvanrednih vežbača i njihovog senseia - tek on ostade u dovratku čekajući da se vežba završi i sensei mu da znak da ude.

Nekohko minuta kasnije stajao je ispred starog Ušibe čekajući da bude oslovljen. Starac ga je neko­liko trenutaka posmatrao bez reči razgledajući njegovu građu šake,

INfNĐA154 29

ii;ičin na koji stoji - lice. Kada je zaključio da pred sobom ima čoveka koji je rođeni borac, a uz to i čovek koji je očigledno prošao surovo Školovanje, starac ustade, pokloni sc gostu i pozva ga u malu sobu iza same sale za vežbanje. Pošto ih scđokosa domaćica posluži čajem i povuče se, on pozva posetioca da kaže šta ima.

Akiro odluči da odmah sazna ono Sio je želeo.

- Ninđa. Da li kod vas vežba ninđa?(ilas koji je dopirao iz jedva

otvorenih usta natera starom sensei- |ii irnce pod kožu.

- Ninđa? Ne... ovde ne vežbamo iiiiiđucu... Ovde je ...

- Znam šta je ovde - preseče ga /\kiro, a onda odluči da upotrebi iic.iSto jače od običnih reči.

Njegove raznobojne oči prosto se ukopaše u starčev pogled. Ono plavobelo oko bušilo je kao svrdlo. ^;la^ac oseti blagu nesvesticu i zal julja se.

- Video sam... i ja slike... puno ::lika... to je sigumo. Neki ninđa... ah niko ga nikada nije... video. ( )v(ie se nikada nije pojavio. Prepoznao bih ga...

Akiro skoči sa svog mesta i bez K'či izađe. Već je bio daleko od ov'og mesta kada se stari Ušiba

povratio. Više nije bio siguran da li je uopšte razgovarao sa nekim, ili je sve bio samo kratkotrajni san. Nije reagovao ni kada mu dva asistenta uđoše u sobu posle dugog kucanja.

- Poštovani sensei... šta se desi­lo? Gde je vaš gost?

Uširo nije ništa odgovorio. Tek kada su otišli on promuca:

- On traži ninđu... a siguran sam da je i sam ninđa. Mora to da bude. Samo on m ože...

Sudbina je htela da se dva buduća pro­tivnika još jednom za dlaku ne sretnu.

Porodica Garibaldi bila je najjača u San Francisku i taj položaj držala je poslednjih tridesetak godina. Sa najezdom Kolumbijaca, a u posled­nje vreme i Japanaca, njihov položaj postajao je iz dana u dan sve ugroženiji. Samo činjenica da su odavno na svom platnom spisku uvek imali bar po jednog političara ’’teškog kalibra”, po nekoliko sudija i rođake u samoj policiji pomagala im je da se održe. Don Frančesko Garibaldi, starac od sedamdesetak godina koji je na duši imao dvade­setak ubistava i koji je u zatvoru bio samo jednom , i to na samom

30 NIINDA 154

početku karijere, još uvek je bio veoma vitalan i oštrouman. Isto tako i surov. Bilo koji napad na porodicu ili teritoriju kojom je vladao sma­trao je ličnom uvredom i samo je krv tu uvredu mogla da spere.

- Ti žutaći su sve drskiji. Moramo da im se pokažemo u pravom svctlu. Vito, Gabriele, Đovafno! - pozna on svoja tri najvernija čoveka - koliko sutra hoću da dignete u vazdiili nekoliko njihovih magacina, brodo­va - sve što je njihovo. Neka oscto naše zube. Dok budu lizali sop­stvene rane, mi ćemo ih pnMeći - naredio je.

Njegove reči slušale su se pažljivije nego reči sveSlcuika n:i nedeljnoj misi, a njegova naređenja nisu trpela ni komentare, ni razmišljanje. Tako trojica kapoa odmah pođoše na izvršenje. U naredna tri dana tri najveća magaei- na, zatim jedna kockarnica i dve javne kuće odleteše u vazduh odnoseći sa sobom ljudske žrtve, nekoliko vrednih tovara droge, čipova i vredne elekronske opreme. Udarac je bio gotovo poguban - ali Jakuza je sve to primila sa urođe­nom mirnoćom.

Njihovi ^udi sa ulice brzo su pronašli krivce. Četvrte noći u kancelariji Li Kosugija, bledi u licu.

s ta ja li su š e lo v i o d e lie n ja k o ja su

p o s tra d a la . T a j p o u r/. s i i ia lr a l i su

s o p s tv e n o m s ra m o to m i sada su

č e k a li da na č a s ljin n a č in spe ru

s ra m o tu sa s v o jih im ena

N a js ta r i j i od n | ih , ( ' im i S o k u ra ,

k le č e is |)re (l svoj», j'.n /d e i / v a d i ta n to

n o ž iz u n n h a ftn ie i', d /c p a sakoa ,

s ta v i b e h i m a ia n n e u na n ) ’,lačanu

p lo č u s to la , p ji, po/Jto t ip e ii p o g le d u

K osu )» ija . je d n m » p o le /o m o š tro g

s e č iva odseče n ii p o la m ah prst na

le v o j lu e i K iv hnn i on b i / o p o d -

veza l iu n i O n d ii. / .n o p iv u l ic u ,

n m o ta o d s e i'e in p i i l i l |n k i, o k n 'n i iv š i

p a k e ti i ', j 'u in n |*a p ie k o s lo la p ic m a

K o s u f'. ip i

I , i , k o p |c p o /n a v a o sve za ko n e

Jaku za , k in n n n g la v o m H io |e to

znak da p i ih v a ta i / v in in i | e

O s ta li " k n v e i ” po(lo.'‘',e p im ie ro m

n a js ta ii je g od n p h , i i l i ih K o s u g i

z a u s ta v i.

- N e k a se na o v o m e z a v rš i.

S o k u ra je n a is ta i ip , n .i|( l( i> e Jc u

o rg a n iz a c i j i i n ie j 'o v o i / v i i i j e n je

.sam m o ra o da p n h v j i ln n V i s le s lo ­

b o d n i. M o ia m « ) b iz o da o il l i i i^ im o

šta d a lje . S aznao sam da |<- se s trić

d o n F ra n če ska ( i;n ib a ld i i . i pos tao

v e lik a z v e rk a u )'.iad,‘;k o | p o l ic j i .

B r a t n je g o v e /'‘.ene o< lav iH i je u

G ra d s k o m ve ću /.a to ne s m e m o

o tv o re n o u napad, S i) ',n ia ii sam da

NINĐA 154 31

nas u stopu prate. Ovo je posao za ninđu. Ionako se dosađuje. Mi ćemo olakšati posao našim posmatračima. Od sutra pa narednih sedam dana niko neće napuštati ovu kuću. Naši momci na ulici dobiće odmor. Neka rade samo oni koji imaju ’’legalan” posao. Dok mi budemo mirovali, ninđa će im pokazati šta znači napasti Jakuzu - završi Li Kosugi svoj neobično dugačak govor, dok su mu oči plamtele a čitavo telo podrhtavalo.

Akiro je bez reči saslušao svog poslodavca Kosugija. Iste noći, u neuglednom automobilu, odvezli su ga do vile u kojoj je živeo don Garibaldi, a zatim i do njegovog preduzeća u centin grada, preduzeća koje se bavilo nekretninama.

Lesli Eldridž je takođe odmah otkrio ko stoji iza napada na vlas­ništvo Jakuze. Za njega je mržnja italijanskog bosa prema jakuzama bila davno poznata, ali nije verovao da će se stari don odlučiti na ovako snažan i javan udarac. Obilazio je stradale objekte ali tamo nije mogao mnogo da sazna. Znao je da će sada doći do protivnapada i slutio je ko će ga izvesti.

Ninđa uvek udara pravo u srce iii u glavu svog protivnika. Glava i srce bili su don Garibaldi. Tako je

Lesli odlučio da na samom mestu budućeg nq)ada iz prikrajka prati šta će se događati.

Sin noći stopio se s mrakom oko vile bogatog dona i prepustio se čakanju. Jasno je mogao da vidi stražare oko imanja, kao i one koji su skriveni u tami s prstom na obaraču čuvali ulaz u veliku, luk­suznu vilu. U dva navrata patrolna kola zastajkivala su nedaleko od ulazne kapije i oba puta prilazili su im stražari. Posle kraćeg zadržavan­ja patroba kola nastavljala su put.

Ponoć je taman otkucala dvana­esti udarac na nekom javnom časovniku kada se blizu ulaza zaus­tavi još jedan, neugledan automobil. Jedan od stražara napusti mesto i požuri da opomene vozača. Kako je čučao u žbunju sa druge strane, Lesli nije mogao najbolje da vidi šta se događa. Ipak, uspeo je da vidi kako se vrata otvaraju i kako stražar ulazi u automobil. ’’Možda se poz­naju”, pomisli Lesli, ah negde u dnu duše oseti da nešto nije kako treba. Minut dva kasnije neko iz automo­bila mkom pozva drugog stražara. Ovaj brzim korakom priđe, pa i sam uđe u automobil. Sve se odvajalo u tišini u kojoj ni Leslijevo oštro uho nije moglo ništa neobično da čuje. Najzad, vrata se i treći put otvoriše i

32 NINĐA 154

jedan od stražara pođe prema kapiji dok automobil nečujno nastavi niz ulicu zaustavivši se kojih pedesetak metara dalje u senci razgranatih krošnji. Gotovo istog časa Lesli kliznu u senku duž visokog i dugog zida. Ninđa je bio u syom odelu od crne svilenkaste materije, s kapu­ljačom na glavi. Kao ogromni skakavac prosto je preleteo onih pedesetak metara u dugim skokovi­ma. Vozač parkiranog vozila nije se ni pomerio. Lenjo je odbijao mirišljave kolutove dima zagledan negde ispred sebe. Ninđa baci pogled kroz zadnje staklo i srete ukočeni pogled nekog čoveka. Ni drugi momak koji je bio naslonjen na rame svog suseda nije davao znake života. Za razliku od prvog, on je bio u donjem vešu.

’TSiinđa je ušao u kuću”, prolete Lesliju kroz glavu i on požuri nazad.

Akiro je bez po muke iiSao u pros­trani park oko vile. Još izdaleka osclio je kretanje u žbunju tik kraj slepcnicii koje su vodile prema masivnim vrati­ma. izvadi šuiiken iz pojasa i sniižno zamahnu. Nekoliko treutćika kasnije do njega dopre tihi uzdah i krckanje grančica na žbunju.

Očigledno da su ovi zvuci privukli još nečiju pažnju.

Drugi naoružani momak oprezno izviri iz svog /¡ikh)na sa druge strane stepeuišla.

- Alfredo! 1 loj, Ali . .. š(a to radiš?- prošaputa, pa, k;ul ne dobi odgo­vor, i/ade iz senke i pođe preko ste­peništa.

Zastao je usred koraka naglo se ukočivši. Samo za tren osetio je ujed na onom mestu gde se završava glava, a počinje potiljak. Pođe rukom ka tom mestu, ali se još više ukoči i polako klonu na mermeme stepenice.

Akiro priđe svojim žrtvama i brzo istrže šuriken i šaken kojim ih je poslao u svet mraka. Još dok je to radio, on je pomno osluškivao zvuke iz unutrašnjosti kuće. Sve je utonulo u ponoćni mir.

Don Garibaldi bio je uzoran građanin za sve svoje komšije. Udovac već pet godina nikada nije primao posetioce u kuću, a još manje je pravio galamu. Pa ipak, te noći im aoje posetioca, ili bolje reći posetiteljku. Mlada Dina Dcvivio, njegova maser kii i manikirka, dove­dena je u linnr/ini /.atamnjenih stakala, kasno popodneva. Stari dori je još nvek bio dovoljno vitalan da bi mogao ila uživa u dražima rasne crnokose lepolice. Odmah posle lagane večeic nttilio je svoju

NINĐA 154 33

strast, ali nije dozvolio devojci da napusti kuću. Čak ni njegovu sobu...

Akiro je nečujno ušao u kuću. Brzo je proverio prostorije u prizemlju. Sve su bile puste. Onda se tiho popeo na sprat. Po dvoja vrata sa svake strane kratkog hodni­ka privukoše njegovu pažnju. Već je prošao pored prvih sa desne strane kad mu jedva čujni všum privuče pažnju. Odmah se priljubio uza zid uhvativši vrhom prstiju leve šake oštre vrhove šurikena. Niko se, međutim, nije kretao iza vrata. Akiro oslušnu i, kad začu ravnomer- no disanje, shvati d a je osoba u sobi verovatno u snu nešto srušila ili pomerila. On lagano pritisnu kvaku i vrata se pomeriše u stranu. Na ble- doj svetlosti mesečine ugleda dva zgrčena tela. Jedno je bio debeli muškarac proređene kose i gustih crnih brkova, a drugo sredovečna plavuša bujnih grudi koje su štrčale iznad svilenog pokrivača.

Ninđa se nadnese nad usnule ljude. Muškarac poče da hrče i žena se zbog toga promeškolji. Istog trena ninđa je dohvati šakom preko nosa i usta, a drugom nikom, i to palcem, pritusnu grlo. Za manje od dve-tri sekunde žena je bila mrt\'a, a da se njen partner u krevetu nije ni

pomerio. Ninđa ispusti ženinu glavu, pa iz pojasa izvadi malu flašicu od cmog stakla. Kako je debeljko sve više hrkao teško dišući kroz otvorena usta, on mu kanu dve kapi mrke tačnosti iz flašice. Otrov čiji je recept bila tajna ninđi delovao je u trenu. Muškarac se nije ni pomerio. Telo mu se samo za trenu­tak zgrči, a onda se opusti i umiri.

Ninđa napusti sobu i nastavi tra­ganje. Tri prostorije koje su mu pre­ostale brzo je pretražio. Tek u trećoj na dnu hodnika našao je ono što je tražio.

I ovde su u istom krevetu ležali muškarac i žena. Samo, oboje su bili budni.

- Hajde, budi dobra devojčica. Probudi strast u meni, pa ću bogato da te nagradim - gotovo je jecao sedokosi muškarac milujući lepo izvajana leđa svoje partnerke.

Devojka se saže pokrivajući svo­jom gustom crnom kosom čitav trbuh sedokosog, hvatajući usnama i jezikom njegovu mlitavu muškost. Bila je veoma vešta i on oseti kako krv ispunjava svaki mišić nekad moćnog organa.

- Ti si čarobnjak. Hej! Ko si...Devojka se nasmeja ne otvarajući

usta. Poče i rukama da mu miluje testise, ali on poče da se otima.

34 INUNDA 154

- Šta sad nije u redu? Ne sviđa ti se ovo što radim? - progovori žena baršunastim glasom promuklim od strasti.

- N eko... neko je ušao u sobu - jedva progovori don Garibaldi.

Devojka se brzo oki'ete, ali nije nikog videla. Upali lampu na noćnom stočiću. Učini joj se na trenutak da je jedna senka šmugnu- la u stranu, prema prozoru, ali nije ni u to bila sigurna.

- Ma nema nikog. Verovatno te je senka iz parka prevarila - dodade Dina i ugasi svetio vraćajući vSe prekinutom poslu.

Nije znala da je pogodila kad je pomenula senku. Ta senka bila je karta za smrt. Ne znajući to ona nas­tavi da miluje i ustima obrađuje svog partnera, ali ovaj nikako nije mogao da joj se sasvim prepusti. On, koji je ubio toliko ljudi, umeo je da oseti, namiriše smrt. I sada, iako nikog nije video, bio je ubeden daje smrt u nje­govoj sobi. Neprimetno je nekoliko puta pritisnuo skriveni taster ispod jastuka - ali uzalud. Njegov telohra­nitelj bio je već tri minuta mrtav.

Jedna ruka uvijena cmom tkani­nom kao zmija izroni ispod kreveta i pođe ka slabinama nagog muškarca. Nešto ledeno bočnu ga u slabinu i on se strese.

- H a...ipak ičagiijcš. To je dobro... to je lako dobro. Sad ću da te pretvorim u pravog mladića. Bićeš kao nekad - govoiila jc Dina ubedena da je njeno inncće najzad pronašlo pravi pul.

Kada je konačno shvatila da oČi don Garibaidija nisu viSc sjajne - on je već bio mrtav.

-Ne! Nemoj to da nu radiš... Oni će me ubiti ako..,Sam si tražio još seksa... nemoj! - poče svo glasnije da kuka.

Onda naglo ućiila, jer se senka pojavi kao <la i/ranja i/, nutvog tela pod njom.

Akiro jc rciko bio sa ženama. Kao mlad otimao jc žene ribara koji bi zalutali na njci^ovo ostrvo. Provodio sa njima neko vreme, a onda ih ubijao i jednostavno bacao u more.

Ovaku lepoticu, i to bele puti, nije nikada ni video, a kamoli imao golu nadohvat ruku. Neko vreme je posmatrao bez reči. Sva se tresla od straha, a njene lepo oblikovane moćne grudi su podrhtavale. Oseti kako mu erekcija sve više zateže platnene pantalone.

Dina, koja je bila otelotvorenje erotike i seksa, više je osetila tu promenu nego što je videla.

- Nemoj... da me povrediš... ti

NINĐA 154 35

nisi stvaran, zar ne? Svejedno. Nemoj da me povrediš. Evo, uradiću sve što želiš... samo me pusti...

Ne gledajući ona ispruži ruku i zadrhta pri dodiru tog moćnog oličenja muškosti - najvećeg kojeg je imala u rukama.

- Oooh-pa, ti si... pa to je ... Dođi, obećavam ti da ćeš uživati kao nikada - poče da govori maznim glasom pokušavajući da spodobi nad sobom odreši pojas na pan- talonama.

Akira je grubo odgumu i veštim potezom izvuče oličenje svoje muškosti. Devojka htede da se pridigne i pomiluje taj snažni organ, ali je ninda ponovo gumu na leđa, odiže joj visoko noge i snažnim pokretom prosto ulete u nju. Vrisnula je istovremeno od bola i strasti.

Ninda je veoma brzo dostigao vrhunac.

Dina pokuša da mu se osmehne, ali umrla je u tom pokušaju. Ninda je uhvati prstima za bradu, a dru­gom rukom za kosu na temenu. Kratim potezom polomi joj vrat.

Brzo je počeo da poliva krevet i bogatu zavesu nekom čudnom tečnošću, a onda nasred kreveta, između dva mrtva tela, ostavi neki štapić koji je lagano goreo uz tek

nešto malo dima. Kada se vraćao niz stepenice, naglo zastade.

Haragei!!!Opasnost je bila bliska. Ninđa

polete preko ograde stepeništa u veličanstvenom luku praveći dvostruki salto. Još u vazduhu istrže vakizaši. Kad su njegove mekane patike dodimule pod, bio je spre­man da se kao tigar baci na žrtvu. Ali, nikog nije vdeo.

Drugi ninđa, skriven na vrhu ste­peništa, bolje reći pod samim pla­fonom, pomno je posmatrao crnu senku deset metara ispod sebe.

I njega je haragei zaustavio u poslednjem deliću sekunde. Inače bi naleteli jedan na drugog.

Haragei još jednom zatreperi u ninđi na spratu. Znao je da gaje pro­tivnik osetio...

Nečujno, odozdo do njega dolete šuriken i zari se tek santimetar od njegovog lica. Brzinom misli Lesli prelete preko ograde i doskoči u senku iza velikog filadendrona. Izdajničko šištanje najavi dolazak novog šurikena. Katana polete iz korica i blistavo sečivo ispreči se pred zvezdom smrti. Udarac čelikao čelik naruši tišinu, a Lesli iskoristi trenutak i izjuri nasred salona.

Na pet-šest koraka ispred njega, senka u odelu sličnom njegovom, sa

36 NINĐA 154

vakizašijem u rukama, stajala je mirno. Ninđa čak spusti ruku u kojoj je držao vakizaši.

Utom negde napolju odjeknuše sirene policijskog automobila.

- Ne sad, ninđo, moraćeš da sačekaš - procedi Akiro na japan­skom i šmugnu kroz odškrinuta vrata.

U onih nekoliko sekundi dok je stajao ispred nepoznatog ninđe, Lesli je osetio toliko snažne i istovremeno nepoznate vibracije koje nije osetio još od vremena obračuna sa članovima škole Kuđi- Kiri. Samo, ovo je bilo nešto još tajnovitije, još starije...

- Biću tu kad dođe dan - isprati on nepoznatog ninđu takođe na japan­skom, mada nije bio siguran da li su njegove reči doprle do ušiju nepoz­natog.

Sirena zaurla ovog puta još bliže i Lesli požuri da napusti poprište. Patrolna kola, međutim, projuriše dalje niz široku ulicu.

Lesli lako preskoči zid i pogle­dom potraži automobil kojim je nepoznati ninđa došao. Uspeo je za irenutak da ugleda treperenje crvenih stop sijalica - na zadnjem delu vozila koje odjuri niz ulicu.

Nije morao da lupa glavu o tome čija su kola. Znao je za koga ninđa

radi i sad je samo trebalo da nađe pravi način da krene i na njega i na njegove poslodavce.

Ubistvo moćnog bosa italijanske mafije snažno je uzdrmalo podzemlje San Franciska. 1 oni koji su zadovoljno trljali ruke zbog smrti moćnog konkurenta i neprijatelja i sami su se uplašili, jer iicpi uU: ubica, izgleda, nije |)rii')adao nijed­noj poznatoj bandi ili porodici. Sumnja je, jasno, prvo pala na Jakuzu, ali sama polici ja odbacila je te sumnje jer budno praćenje svih glavešina japanske iiuinic i osma- tranje njihovog scdišla potvrdili su da niko od njihovih ljudi nije mrd­nuo iz zgrada.

- Ko je, do đavola, mogao da sredi petoro ljudi, goiovo bez vidljivih znakova nasilja, da uđe i izađe iz Garibaldijcvr ividave i nes­tane kao dim? Ko, pilani vas? KOOOOO!

Ove reči i/govoiici ¡c narednog jutra šef detektiva, prdcsciogodišnji Stiv Džemison. laj poštenjak preveo je čitav /ivoi na ulicama i dokovima San Franciska. Znao je sve važnije malij.iic, p-.-verenike, imaoje prolaz i n kino.skoj četvrti. Bilo je posla i preko f’lavc, ali on ga je u granicama svojih sposobnosti - i dozvola - obavljao korektno.

NINĐA 154 37

Međutim, otkako su se pre dve godine u grad doselili članovi japanske Jakuze, glavobolje je bilo sve više. Čak je i kolumbijski kartel počeo da se mesa i haos je bio na pomolu.

- Ovo je, bar prema onome što sam video na licu mesta, delo jednog, najviše dvojice ljudi, i to momaka koji su majstori u borilačkim veštinama - usudi se da progovori novajlija Patrik Dano, koji je tek pre tri meseca izašao iz Policijske akademije.

Džemison ga preseče pogledom i samo frknu.

- Šta si rekao?- Ništa... ništa važno.... Samo

bih smeo da se zakunem da je sve ovo - reče pokazujući na slike na zidu - delo jednog super istrenira­nog borca, to je sve - ponovi momak.

- Kako to znaš? Gledao si ga, možda?

- Ne, gospodine, nisam. Kao klinac živeo sam u Tokiju, tamo sam završio srednju školu, pa sam i sam zbog okršaja sa uličnim bandama vežbao borilačke veštine...

- Borilačke veštine... borilačke vešiine! Pusti već jednom te bori­lačke veštine. Petoro ljudi ne može niko sam da ubije, i to neopaženo -

nastavi Džemison shvatajući u istom času d a je momak bar u jednoj stvari u pravu. Tiho i neopaženo mogao Je da dođe samo jedan m o m ^ , završi posao i na isti način nestane.

Zato je prekinuo i završio sas­tanak. Kada je kao poslednji do vrata stigao i mJadi Patrik Dano, poreklom Francuz, on ga zaustavi i pozva da krene sa njim na lice mesta,

Viia don Garibaidija bila je okružena mnoštvom policijskih i privatnih kola. Mnogobrojni članovi porodice Garibaldi uzalud su pokušavali da prodra u zgradu koju je čuvala policija. Jedini koji je uspeo da uđe bio je sestrić doa Garibaidija, koji je zauzimao visoko mesto u gi'adskoj policiji. On nad­meno pozd^vi kapetana Džemisona, šefa detektiva nadležne policijske stanice, a mladog policajca nije udostojio ni pogleda.

■■ Dokle je stigla istraga, kapetane? - prosikta fiksirajući iskusnog policajca.

Njegov nadmeni ton samo pro­budi odbojnost koju je stari polica­jac osećao prema ovom izdanku mafijaške porodice koji se preko ubijenog Garibaidija i njegovih para uvukao u vrh policije i, napravivši

38 NINĐA 154

se da ga nije čuo, kapetan se okrete svom pratiocu i dade mu znak da ga prati.

Bled od besa, Điđi Garibaldi pojuri za kapetanom i dohvati ga desnom šakom za rukav. Nije uspeo ništa vše ni da uradi ni kaže, jer ga oštar bol u korenu šake, koja je bila na granici pucanja, preseče u svemu. Onog trena kada je on kidisao na kapetana, mladi Patrik Dano reagovao je onako kako je to naučio u Japanu, na ulicama i u mnogobrojnim dođoima. Poluga sankio uvek je bila najefikasnija kod hvatanja.

Kapetan Džemison je gledao raširenih očiju čas u Đidija, čas u svog pomoćnika. Điđi je klečao na kolenima kolutajući očima, a momak ga je samo ovlaš držao za šaku desne ruke. Kad najzad shvati šta se dogodilo, on brzo naredi momku da pusti visokog funkcionera.

- Ko si ti... Zar ne znaš ko sam ja?! Ovo ćeš da mi platiš! - urlao je Điđi Garibaldi.

- Polako, šefe. Momak je novi, ne poznaje te. Uostalom, on je moj telohranitelj i jasno je da je morao da me brani od vašeg nasrtaja. Koliko ga poznajem, još ste jeftino prošli - nastavi Džemison očigledno

uživajući i zabavljajući se posma- trajući promene na licu povređenog mafijaša.

Nije sačekao dalji rasplet i pojuri na prvi sprat.

Soba u kojoj su bila tela Garibaldijevog telohranitelj a i nje­gove žene delovala je sablasno. Otrov kojim je Akira ubio telohrani­telj a bio je jak i nepoznat tehničaru koji je uzeo uzorak krvi.Telo ubi­jenog dobilo je izrazito sivu boju, a mrtve oči kao da su htele da iskoče iz duplji. Usta su bila gotovo crna i naduvena, a isti takav bio je i jezik.

Njegova žena, s druge strane, izgledala je kao da spava, s tim što joj je glava bila izokrenuta pod čudnim uglom. Tek je modrica na potiljku svedočila o prelomu kičme.

- I, šta kažeš? Možda se ovako bolje vidi nego na slikama - upita Džemison mladog policajca očekujući da u njegovim očima pronađe tragove užasnutosti ili bar neprijatnosti. Ništa od toga. Momak priđe, navuče gumenu rukavicu na Riku i opipa ženin potiljak. Onda priđe mrtvom revolverašu i opipa mu vrat.

- Tako sam i mislio. Tvrd je i ukočen. Posredi je otrov sa Istoka. Video sam njegovo dejstvo samo jednom , kada smo kao klinci

NINĐA 154 39

nabasali na troje mrtvih gangstera u predgrađu Tokija. Bojim se da naši u laboratoriji neće moći da odgonet- nu njegovo poreklo...

Džemison je ćutao. Onda pokaza rukom na ženu.

- Ona je ubijena klasičnim okre­tanjem pršljena. Prekinuta joj je kičmena moždina u deliću sekunde. Vidite da nije stgla ni da pokuša da se odbrani. Taj zahvat radi se, otpri­like, ovako - objašnjavao je momak prilazeći kapetanu.

Kad je ispružio ruke da mu pralc- tično, na njegovom vratu, pokaže zahvat, kapetan se odmače dva koraka.

- U redu... u redu... verujem ti na reč - povika.

Pet-šest minuta kasnije, tražeći tragove na stepeništu i uskom ho­dniku, Patrik Dano gotovo uzviknu od sreće. S mukom i uz pomoć džepnog noža, izvadi iz drvenog stuba šuriken i pohita kapetanu.

- Evo... i ovo je još jedan dokaz u prilog mojoj teoriji o jednom čoveku... 0 poznavaocu borilačkih veština. Ovo je šuriken... omiljeno oružje u Japanu, oružje kojim mogu da se koriste samo vrhunski borci. Inače, smrtonosno je kao i revolver.

Džemison neoprezno dohvati šuriken i, psujući, ispusti ga iz šake.

Nekoliko kapi krvi pojavi se na jagodicama njegovih prstiju.

- Pa ovo je oštro kao đavo! Kako se onda upotrebljava?

Patrik Dano podiže šuriken, baci pogled oko sebe i prilično vešto baci zvezdu smrti.

- Otprilike ovako, ser, ali oni koji su pravi majstori mogu da vas pogode sa dvadesetak metara pravo u Adamovu jabučicu ili slepoočnicu ili iznad samog vratnog pršljena - objasni momak.

Kapetan ga pogleda prvi put s pravim interesevanj em. Možda mu je sudbina bila naklonjena kad mu je baš u ovaj čas poslala momka koji poznaje sve ono čime se Jakuza služi, a sa čime se on sam nikada ranije nije sretao.

- Znači, ipak nešto znamo - pro- cedi. - U redu, ti preuzimaš posao...

- Ali, ser, ja sam početnik... Kako će da reaguju ostali?

- Ko da reaguje? Šta ima da reaguje? Prvo, sinko, ja sam još uvek glavni gazda one naše radnje, a drugo, ne boj se, niko od njih se baš ne bije da dobije novi slučaj na vrat. Imaju oni svi i više posla no što bi želeli. Ti radiš direktno pod mojom komandom i odgovaraš samo meni. Jasno? SAMO MENI!

Momak samo klimnu glavom.

40 NINĐA 154

Osetio je kako mu ušne resice bride od zadovoljstva što je tako brzo stekao kapetanovo poverenje. Onda se trže svestan da to poverenje tek treba da opravda i on sam sebi svečano obeća da se neće obnikati.

- U redu, gospođine, odmah krećem na posao.

- Odmah? Znači, znaš odakle ćeš da kreneš?

- Da, gospođine...- Kapetane... samo kapetane, ako

baš moraš da mi titulišeš.- Da, gospodine... mislim,

kapetane. Obići ćii svaki dođo koji nađem. Dođo je škola borilačkih veština. Možda tu nađem neki trag. Ko zna. U svakom slučajia, za sada mi je to najbolja ideja.

- U redu, sinko. I, otvori četvore oči. Ne zaboravi da si ti moj jedini stručnjak za borilačke veštine - dodade kapetan osećajući iznanad- nn sentimentalnost prema novajliji.

Onda, kao da se sam postideo svog osećanja, mahnu rakom, što je značilo da je razgovor završen.

Ubistvo đon Garibaidija je bio tek početak vraćanja đtiga. Tri noći zaredom tri velika centra Gari-

baldijeve porodice stradala su na različite načine.

Veliki kazino na obali iznenada je zahvatio požar ogromnih razmera. Vatra je zahvatila električne insta­lacije, a zatim se kroz cevi za venti­laciju velikom brzinom proširila ki'oz čitav objekat. Lakirano drvo i plastika brzo su se pretvorili u pak­lenu stihiju koja je gutala sve pred sobom. U panici koja je nastala poginulo je nekoliko gostiju, kao i devojaka koje su radile za stolovima. Čuvari su ubili trojicu gostiju koji su paniku htcli da iskoriste za brzo bogaćenje. To je bio bilans požara. Jasno, vatrogasci, koji su stigli veoma brzo, mogli su samo da se natčovečanskim tmdom izbore da stihija ne zahvati i okolne zgrade.

Nikakav trag. Ništa. Jedini sve-^ dok koji je , možda, mogao da pomene čoveka u crnom odelu sa neobičnom kapuljačom na glavi, bio je domar, ali on je bio mrtav. Za­pravo, umro je prvi, mnogo pre požara.

Narednog dana došlo je do prave panike u restoranu ’’Palermo” kada je nekoliko gostiju odjednom počelo da se guši pošto je pojelo određenu vrstu ribe. Restoran je odmah zatvoren sa malim izgledima da skoro bude ponovo u prometu.

NINĐA 154 41

Treći, najbolniji, udarac bio je napad na skladište kokaina. Kao da je znao najbolje čuvanu tajnu ninđa je napao baš one noći kada je tovar svežeg kokaina stigao iz Kolumbije.

Ovaj put ninđa je krenuo na glavnu kapiju. Kao od šale pobio je stražare, upao u magacin i kao kobac rasterao radnike koji su bri­nuli o smeštaju robe. Onda je počeo da baca zapaljive eksplozivne kuglice na sve strane. Kada su one, eksplodirajući, počele da pale vatre, on hitnu i nekoliko flašica sa tam- nosmeđom tekućinom koja je na vatru reagovala kao najčistiji kerozin. Težak, opojni miris začas preplavi magacin, a zatim i čitavu okolinu. Gust oblak sivog dima suknu uvis pozivajući tako vatro­gasce koje sada više nije imao ko da pozove.

Poraz porodice Garibaldi bio je potpun.

I ovaj put Jakuza je ostala van domašaja policije, je r niko nije mogao da kaže da su se članovi Jakuze bilo gde pojavljivali posled- njih nekoliko dana.

- Kapetane sada sam gotovo sig­uran da su baš članovi Jakuze odgovorni za sve što se dogodilo porodici Garibaldi - reče posle ne­koliko dana Patrik Dano svome šefii.

- Znaš, momče, što se mene tiče iako su, međutim, i oni su ista bagra kao i Garibaldijevi, a to znači da su nama na vratu. Koliko ja znam, svi izveštaji govore da su nekako sasvim povučeni poslednjih desetak dana...

- Baš zato, gos... kapetane. Baš zato. Znaju da bismo im odmah skočili za vrat. Zato su unajmili nekoga da za njih obavi posao. Nekoga ko nam je nepoznat, ko, možda, i nije odavde... Možda neko čak iz Japana.

- E, sad si me ’’obradovao”. Samo nam treba još neki uvozni ubica.

- Žao mi je, a li... tako vam stvari stoje. Raspitivao sam se po salama za vežbanje, vežbajući sa momci­ma, i tako sam saznao mnogo toga o Jakuzi ovde u gradu. Sve ih je više i sve su jači. Pitanje je dana kada će da zavladaju podzemljem, a onda ih samo korak deli od osvajanja svih važnijih legalnih poslova. Imaju već sad para da mogu da unajme koga hoće. Neki momci tihim glasom pominju i takvog najamnika kakav je jedan ninđa.

- N i... ninđa? Šta ti je pa to?- To su staro vremenski najamnici

- ubice bez premca. Još u srednjem veku koristili su ih za najrazličitije poslove: od špijunaže do najsurovi- jih ubistava. Oni znaju da rukuju

42 NINĐA 154

svakojakim oružjem i nikoga i ničega se ne boje...

- Ti to kao da govoriš o nadljudi­ma?

- Pa, oni to i jesu. Njihova psiha bila je ravna njihovoj veštini ubijan­ja ...

- Čekaj. Čas mi pričaš u sadašnjem, a čas u prošlom vre­menu. Zašto?

- Pa pokušavam da vam objasnim ko su bili ninđe, a ovo sada, mada mi se pamet buni, izgleda kao delo jednog od njih. Samo, trebalo bi da oni odavno više ne postoje...

- To nije bitno. Trebalo je i ja da budem negde na odmoru na kom nisam bio već četiri godine, pa nisam ... hm, hmm. Ninđa kažeš? Hajde proveri mi to, pa dođi i javi.

Patrik je obilazeći dođo dvorane stigao i do škole koju je vodio Uširo Takura. Nekoliko dana dolazio je redovno vežbajući predano sve dok nije na sebe skrenuo pažnju starog učitelja. Jedne večeri, posle treninga, starac ga oslovi.

- Vi ste ove veštine učili na izvoru.

Bila je to više konstatacija nego pitanje i mladić samo potvrdno klimnu glavom. Uskoro je, sedeći kraj malog stočića uz obavezni zeleni čaj, objašnjavao starom sen-

seiju sve ono što je radio tokom pet­naestogodišnjeg boravka u Japanu.

- Šta je cilj vašeg vežbanja? - prekide ga starac iznenada.

Posle kraće pauze, želeći da na što kraći način kaže sve ono što želi, Patrik reče;

- Isprva, bilo je to zbog samood- brane od ulice, nasilja... straha. Onda se javilo nešto drugo... nešto tajnovito... mistično, sve dok nisam shvatio da je to, u stvari, moj duh i sve ono što ga okružuje. Želeo sam da upoznam i sopstvenu dušu i prirodu oko sebe. Onda sam se vra­tio ovamo i to je bio kraj. Sada vežbam iz navike i zbog posla - izlete mu ovo poslednje.

- Znam, vi ste čovek od Zakona. Policajac.

Patrik se trže. Htede da pita otkud to sensei zna, ali onda se seti ko je pred njim te samo klimnu glavom.

- 1 sada ste na zadatku. Tragate za nečim ... ili bolje reći za nekim. Da, on je bio ovde, mada dugo nisam bio siguran da li je to bio samo san ili ne. U svakom slučaju, sada sam siguran. ON je bio tu gde vi sedite. Raspitivao se za ninđv....

- NINĐU?Momak je skoro viknuo, na šta ga

starac utiša.- Već to je bilo neobično. A ono

NINĐA 154 43

glavno je da je i on sam ninđa. Prepoznao sam to u njegovim raznobojnim očima koje hipnotišu. On je opasan... najopasniji borac koga sam ikada sreo. On je sama sm rt...

- Ko vidi lice ninđe taj mora da umre - zar nije tako? A, vi ste, na sreću, ipak živi - napomenu Patrik.

- To i mene buni, mada... ko zna...Kao d a je slutio bliski kraj, stari

sensei poče da zagleda po uglovima male prostorije.

Onda se ulazna vrata jedva odškiinuše. Vrh neobične duvaljke od drveta proviri načas. Tanka, krat­ka igla umočena u snažni otrov izlete i bez greške pronađe najmekši deo slepoočnice starog Ušira. Nije se čak ni trgnuo. Samo je lagano podigao ruku i stavio je na mesto na kome je igla uletela u mozak. Istog trena bio je mrtav.

Patrik skoči grabeći di-veni mač - boken.

- Sensei! Šta je ...!Vrata se naglo otvoriše i on za

tren ugleda jedva jasnu senku u okviru vrata. Pogled mu se sudari sa dva raznobojna oka. On htede da vikne i ustremi se na ninđu. Ovaj nešto promrmlja i naglo isturi levu šaku sa zgrčenim prstima. Oči mu zasjaše neprirodnim sjajem, a neka

čudna energija plavičasto- zelenkaste boje, u obliku usijane kugle, polete i pogodi mladića u dijafragmu. Odleteo je do zida i tresnuo izgubivši svest.

Ninđa htede da ga dokrajči, ali galama koja je dolazila iz dođoa postojala je sve glasnije i on nestade bez traga.

Asistenti starog Ušira s tugom su posmatrali starog senseija. Onda ugledaše i onesvešćenog mladića. Uložili su mnogo truda da ga vrate svesti. Konačno su uspeli, ali momak nije mogao da se ispravi. Bol u stomaku još uvek je bio para- lišući. Prošao je tek posle pola sata. Mesto na kome ga je pogodila ona vatrena kugla bilo je podliveno krvlju.

Momak je najzad uspeo da se presvuče i nekako seđne za volan automobila. Povremeno, onaj nepodnošljivi bol javljao se preki­dajući mu dah i on odluči da ode do lekara.

- Kako je struja mogla da vas pogodi na ovo mesto tolikom snagom? Šta ste to radili, pobogu?

Mladi policajac gledao je zbu­njeno u lekara. Kakva struja? Njega je udario ninđa. D a ... ali čime? Nije čak bilo ni bliskog kontakta. Onda se seti. Neka neobična vatra...

44 NINĐA 154

munja... ili oboje, prosto je izletelo iz šake onog misterioznog čoveka i pogodilo ga u stom ak... Da, tako je bilo. Zar je to bila struja i odakle?

Sećao se priča iz predgrađa Tokija da su ninđe raspolagale naj- neobičnijim oružjem. Možda je i ona strujno-vatrena kugla bila magično oružje ninđe? Nije ni znao koliko je blizu istine.

Toš od prve pósete Uširovom dođou Akiro je sumnjao da je stari učitelj u nekoj vezi sa ninđom. Možda čak i nesvesnom, ali bio je ubeden d a je tako. Zato je i došao u drugu posetu. Onda se usput odlučio da ubije starca kako bi naterao. ninđu da se pokaže. Njegova nam- era bila je da prati šta će se dalje događati u dođou kad starog sensea odnesu na groblje.

U gužvi koja je vladala posle ubistva niko nije obraćao pažnju na čudnog Japanca sa naočarima za sunce. Bio je blizu, ali nikome nije smetao. Međutim, onaj koga je čekao nije se pojavljivao.

Tako je mislio Akiro.Lesli je brzo saznao za stradanje

starog poznanika u čijem dođou je. nekada davno i sam povremeno vežbao sa Uširom. U prvi mah nij« mogao da shvati zašto je starac ubi­jen. Njegovi asistenti sa kojima je

razgovarao telefonom nisu umeli ništa da kažu. Jedino su pričali o mladiću koga su, onesvešćenog, pronašli kraj ubijenog. Međutim, osim njegovog imena u knjizi člano­va - nije bilo više nijednog podatka.

- Ako se momak pojavi zadržite ga koliko možete i odmah me pozovite - zamoli Lesh.

Momak se pojavio istog dana kada je i Akiro, prerušen, sa naočarima za sunce, debelih crnih okvira, iz senke pratio sva lica koja su tuda šetala. Odmah je prepoznao momka koga je umalo ubio, ali nijedan mišić na njegovom licu nije se pomerio. Znao je da Patrik ne može da ga prepozna. Jedan od asis­tenata takođe je prepoznao mladića. Čak se sa njim pozdravio, a onda pohitao da Lesliju javi koga je video. Lesliju je trebalo više od pola sata da se probije kroz saobraćajnu gu.žvu i stigne u predgrađe u kome se nalazio dođo.

Bio je obučen neupadljivo, ali ne preterano, kako i na taj način ne bi skrenuo pažnju radoznalih očiju. Sve u svemu, najviše je liČio na nekog od detektiva koji su bili ele­

NINĐA 154 45

gantno, ali ne preskupo odeveni. Čak je na rever okačio i lažnu detek­tivsku značku. Onaj asistent mu je prišao i uskoro pokazao mladog Patrika Danoa. Lesli se zagleda u mladića. Onda oseti neku čudnu vibraciju koja kao da se odbijala od mladog policajca.

Neko g a je posmatrao!Lesli brzo isključi sva čula i pre­

pusti se onom unutrašnjem ’’radaru” koji je bezbroj puta pokazao svoju nepogrešivost. Već je bio na putu da otkrije izvor one energije koja se odbijala od mladog Danoa, kad oseti da će tako i sam biti otkriv­en...

Bilo je kasno. Akiro je već dve sekune fiksirao stasitog momka u čeličnoplavom odelu od kineske svile. Njegovo fotografsko pamćenje u trenu je snimilo ono najvažnije; način na koji je taj momak stajao, njegovo telo nalik telu tigra koji je, naoko miran, a istovremeno spreman na skok. Samo, on nije napravio Leslijevu grešku. Istog trena kada je snimio Leslija, on se jednostavno povukao u još dublju senku, a zatim napustio mesto oko dođoa i vratio se u polu- pustu ulicu.

Brzina kojom se totalno isklju­čio, a zatim i nestao sa lica mesta

nisu dozvolili Lesliju da ga registru- ju. Znao je da je susret, a zatim i bespoštedna borba sa nepoznatim ninđom samo pitanje dana, ali želeo je da on odredi i dan i, pre svega, mesto. Sve drugo predstavljaće prednost neprijatelja, prednost koja može da bude i više od toga.

Dvadesetak minuta kasnije i posle obavljenog razgovora sa Patrikom Danoom, Lesli je napustio mesto ubistva. Mladić nije mogao mnogo da kaže, a nešto je i krio. Naime nije se usudio da kaže čime ga je ninđa oborio, plašeči se podsmeha. Odlučio je da za sebe zadrži tu malu tajnu.

Lesli je, upalivši motor, pomno posmatrao ulicu oko sebe. Osim uobičajenih grupica besposličara i nekoliko taksija, sve je bilo gotovo pusto. Ako ga neko prati - otkj'iće ga na vreme.

I opet se ninđa prevario. On, u čijem životu nije bilo mesta greškama ili lošim procenama, ovog puta se prevario.

U jednom od taksija, ponovo prenjšen u sedokosog starca duge brade i sa slamnatim šeširom na glavi, poluzatvorenih kapaka, sedeo je Akiro. Njegove rendgenske oči prosto su skenirale Leslija uda­ljenog dobrih pedeset metara. Kada

46 NINĐA 154

je uspostavio vizuelni kontakt sa Leslijem, on mu dade prednost, a onda reče jakuzi da lagano krene za njim.

Lesli je iz navike često menjao pravac kretanja, brzinu, čak je neko­liko puta za dlaku projurio kroz crveno svetio na semaforu, iako je bio ubeden da ga niko ne prati.

Četrdeset pet minuta kasnije, našao se na početku ulice u kojoj se nalazila njegova kuća. Sada je vozio sasvim lagano tih poslednjih hiljadu metara. Pogled prikovan za retrovi­zor nije video nikoga na širokoj ulici: nijedna kola, nijedan pešak. Lesli odahnu.

Akiro je zaustavio vozača iza ugla ulice u koju je skrenuo Lesli, a zatim se sklupčao na sedištu. Prestao je da diše, da se pomera - da postoji. Jakuza ga je uplašeno pos­matrao u retrovizoru. Za nekoliko sekundi Akirino astralno biće napusti njegovo telo, potom i vozilo i odlebde niz ulicu prateći vozilo za čijim volanom je sedeo Lesli. Ispratio je Leslija do garaže, a zatim do velike dnevne sobe. Tu je ugledao i Sumiko. Zagrljaj i izme- njani poljupci bili su mu dovoljni da shvati kakva veza spaja devojku sa čovekom za koga je pouzdano znao d a je ninđa.

Pet minuta kasnije Akiro poče da daje znake života. Bio je iscrpljen, ali zadovoljan.

Sada je znao ono najvažnije o budućem neprijatelju.

Znao je njegovu slabu tačku.Znao je gde da udari.Naredi jakuzi da upamti mesto do

koga ga je dovezao, a zatim krenu u skrovište.

Neki čudan osećaj sve više je pri­tiskao Leslija. Iako nikog nije video iza sebe, iako je sve izgledalo nor­malno - na neki način ratnik noći osećao je da nešto nije u redu.

Neka opasnost koju nije otkrio tog dana muvala se oko njega, oko Sumiko...

- LesH zašto si tako zamišljen? Zar te je smrt starog gospodina Takura toliko pogodila? - pitala je Sumiko milujući ga svojim tananim, fino izvajanim prstima.

- Nismo bili neki prijatelji, ali poštovao sam starog senseia. Znaš, on je jedan od poslednjih pravih senseia s ove strane okeana. Ostali su ili amateri ili šarlatani, a često i prevaranti. Da, žao mi je starog Ušira, ah to n ije...

Ućuta ne želeći da u dušu prelepe devojke unosi nepotrebnu strepnju. Ona je ionako strepela svaki put kada bi on napuštao njihov dom.

NINĐA 154 47

Odluči da pozove Pita i diskretno mu da posao koji će, bio je siguran, pla­vokosi div primiti kao sveti zavet.

Tako su na, devojčinu veliku radost, njih troje sledećih nekoliko dana gotovo neprekidno bili zajed­no. Lesli je i dalje bio na oprezu, naročito noću - ali nije ništa uspeo da otkrije.

Nije ni mogao, jer on je očekivao čoveka, a njegov dom je u dva navra­ta posećivao duh ili nešto slično. Nešto bez oblika. Nešto nevidljivo.

Akiro je konačno poznavao Leslijevu kuću gotovo isto tako dobro kao i Tabasko Pit.

Sada je mogao da krene u napad.Prve noći kada je Lesli krenuo u

jedno od svojih uobičajenih akcija, umiren činjenicom da njegovu kuću niko ne motri i da nije bilo čak ni nagoveštaja nekoj neprilici - Akiro je napao.

Lesli je već bio na drugom kraju građa, udaljen dobrih deset kilo­metara kada je senka u cmom, samo sa uskim prorezima na kapuljači koja je pokrivala čitavu glavu, uskočila u dvorište. Dvadesetak metara brisanog prostora ninđa je prešao puzeći u pravoj liniji ne ostavljajući za sobom trag. Stigavši do prozora u prizemlju, Akiro se ukopa u mestu.

Haragei!!!Desnica stisnu dršku vakizašija, a

u levoj šaci kao čarohjom pojavi se šuriken.

Međutim, haragei je ukazivao na drugu opasnost. Nepogrešivi duh ratnika uputi Akira na skrivenu zamku pod samim prozorom. Takvu zamku mogao je da smisli i napravi samo jedan čovek:

Ninđa.Akiro obiđe prozor i onda,

izabravši pogodno mesto, dohvati se fasade kuće i brzo, kao veliki pauk, uspuza se do samog krova. Obišao je puzeći čitav obim krova tražeći naj­pogodnije mesto za upad. Kada ga je našao, nije oklevao ni sekunde. To što se našao u mrklom mraku nije za njega predstavljalo nikakvu prepreku. Koračao je oprezno, ali sigurno kao da je na uhci usred bela dana.

- Ha, opet sam te pobedila! Duguješ mi već sto dolara - pljeskala je Sumiko razdragano pokazujući karte Tabasko Pitu.

- Eh, a ko te je naučio da igraš poker? Ja, eto ko. I to mi je hvala. Evo tvojih para, ti kockarska ajkulo- tobože se ljutio Pit.

Sumiko pokupi pare ozbiljnog lica, a onda podiže obrvu.

- Hoćeš, revanš?- Čekaj da razmislim. Vidiš li

48 NINĐA 154

koliko je sati. Ti bi, kao svaka dobra devojčica, već morala u krevet.

- Neću. Ne spava mi se. Hajde još malo da igramo. Možda dočekamo i Leslija. Važi?

Pit izmeša karte i poče da deli.Devojka se iznenada trže. Njoj,

ćerki Dalekog istoka, nisu bile nepoznate stvari kao što je haragei. Nije, doduše, bio izoštren kao kod Leslija, ali mogla je da predoseti blisku opasnost.

Spustila je karte na sto i zagledala se prema vratima.

- Ulažem deset i... Šta je bilo? Nešto si čula? - brzo dodade Pit i skoči sa svog mesta.

U dva koraka bio je ispred devo­jke sasvim je zaklonivši svojim snažnim telom.

Gotovo istog trena vrata odleteše u paramparčad.

Sumiko kriknu i protiv svoje volje ugledavši siluetu u vratima.

- Ninđa... to je ninđa... - ponovi tiho.Tabasko Pit zauze odbrambeni

stav koji je istovremeno mogao da bude i polustav za napad. Lesli gaje naučio mnogim veštinama.

- Ko si?! Šta tražiš ovde? Briši dok možeš! - povika Pit.

Ninđa je jedino slivatio da izgovorene reči predstavljaju pretnju, jer Akiro nije znao ni reči engleskog.

- Ti si mrtav - izusti glasom koji je zbog kapuljače na licu izgledao još strašnije.

Sumiko se sledi. Ovaj ninđa bio je Japanac, a sve na njemu odavalo je samo jednu stvar; smrt.

- Pite, čuvaj se... On... hoće da te ubije - opomenu momka.

- Neće biti m prvi ni poslednji koji je to pokušao. Samo se ti povu­ci i gledaj - uzvrati momak samo- uvereno ne skidajući pri tom pogled sa ninđe.

Onda je iznenađujućom brznom, s obzirom na svoju telesnu građu i težinu, neustrašivo poleteo na nepri­jatelja. Izgleda daje i sam Akiro bio zatečen, je r nije sasvim izbegao napad. Pit ga s obe noge pogodi u grudi i odbaci nekoliko koraka kroz vrata.

- Šta kažeš, maskirani? Ovo nisi očekivao. Čekaj, imam ja još ponešto da ti pokažem - nastavi krenuvši za ninđom.

Akiro je već tada mogao da reši sukob. Imao je vakizaši, šurikene, šakene... eksplozivne kuglice... ali udarac koji ga je za tren bacio na leđa bio je čista uvreda i on odluči da drznika kazni golim rukama.

Sada je on napao kombinovanim udarcima nogu i ruku, ali Pit uspe najveći broj udaraca da blokira pod­

NINĐA 154 49

lakticom i stopalima. Osetio je pri tome strahovite bolove, pa pomisli za tren šta bi bilo sa njim da nije blokirao udarace. Brzo se, u mag- novenju, seti Leslijevih saveta kako treba da diše kako bi eliminisao boli istovremeno povratio ravnotežu duha i tela.

Akiro je sve to primetio. Zaključi da momak ima neka osnovna znanja iz ninducua, ali bilo je to daleko od znanja pravog majstora. Znanja ninđe.

Krenuo je ponovo, a onda zastao pružajući tako lažnu nadu pro­tivniku da ima šansu. Tabasko nalete na štos tim pre što on inače nije znao za povlačenje i uzmicanje.

Uspeo je levom nogom da pogo­di ninđu u rame, ali zato sam bi pogođen sa tri toliko brza udarca da nije čak uspeo ni da ih registruje. Leva noga stajala mu je iskrivljena, a bol zbog polomljene potkolenice osetio je tek nekoliko sekundi kasni­je. Brzo je prebacio težinu na desnu nogu 1 istovremeno svom snagom pogodio ninđu iza uveta. Bio je to najobičniji udarac šakom, udarac izazvan besom i nepodnošljivim, bolom.

- Sumiko! Briši iza kuće! Ko zna koliko ću još da izdržim! - povika strepeći za sudbinu devojke čiji mu je život bio poveren.

Za sebe nije mnogo mario. Ono što mora da se desi - desiće mu se. Ali, Sumiko... Lesh... dva njegova jedina prava prijatelja, dvoje ljudi koje je voleo iznad svega, iznad samog života...

- Poslušaj m e... beži!Besan zbog šamarčine od koje

mu je sve zvonilo u ušima, Akiro strže kapuljaču otkrivajući svoja dva raznobojna oka. Onaj čudni plamen pojavi mu se u očima, a iz vrhova prstiju desne šake počeše da vrcaju zm ijolike munje. Postojale su sve veće i sve jače. Uz prigušeni krik on sevnu rukom prema Pitu i velika loptasta munja polete svom silinom ka plavojco- som momku. Pogođen posred grudi. Pit jeknu i tresnu nekoliko metara dalje. Njegovo snažno telo, naviklo na svakojake teškoće, nije se još predavalo. Polako se izdiže na koleno zdrave noge, a onda se nasloni na zid. Rukom napipa koplje samuraja i brzo ga skide sa klinova. Bez opomene ili pretje hitnu ga svom snagom na ninđu. Akiro samo malo pomeri glavu u stranu i koplje oštrog vrha načinjenog od sečiva tanto noža prohuja žarivši se u zid iza ninđinih leđa.

50 NINĐA 154

** *

Lesli je te noći krenuo na određeni cilj. Jakuze su poslale ninđu, jakuze će to i da plate. Ovaj put krenuo je otvoreno i to u osinje gnezdo. Odavno je znao gde se oku­pljaju jakuze i njihovi šefovi. Bila je to velika sala japanskog kupatila koja je istovremeno služila i kao kupatilo, i kao restoran, i mesto za provod.

Te noći, kada je on došao, sala je bila gotovo dupke puna. Bar tridese­tak jakuza i isto toliko devojaka ležalo je po okolnim stolovima ili tatamiju po podu. Vodena para mešala se sa mirisima eteričnih ulja, mirisom seksa i raznih pića. Đmštvo je toliko bilo okupirano zabavom da mko nije primetio ne­znanca koji je već nekoliko minuta stajao kraj jednog drvenog stuba šarajući pogledom po kupatilu tražeći gde su oni važniji iz organi­zacije Jakuza.

Jakuze nisu strepeh, jer ovo je bilo njihovo carstvo. Carstvo koje je spolja čuvalo nekoliko dobro naoružanih momaka, a samo jedna vrata vodila su u kupatilo.

Greška!Vrata su za ninđu bila svako me-

sto kroz koje je mogao da prođe ili se provuče kao zmija ili gušter.

Ninđa se te noći provukao kioz otvor za ventilaciju.

Iza leđa ninđa ugleda prekidač za svetio. Pritisnu ga i čitava prostorija utonu u mrak. Istog ti'ena, on ponovo upali svetio ne dajući posetiocima vre­mena ni da primete ti'enutni nrail:. Pošto je upamtio gde se ko nalazi on istrže mač, jednim udarcem odseče prekidač i odmah pojuri ka prvom cilju. Jedan od prvih pomoćnika Tomi Kosugija ostao je bez glave baš u trenutku kada je hteo da pozove stražare. Devojka koja je ležala na njemu odjednom oseti pod prstima nešto lepljivo, čudnog inirisa i toplo. Kad je shvatila da je to krv, cna poče da vrišti. A kad je napipala obezglav­ljeni vrat njena histerija dostiže vrhunac.

Nmđa je već bio nekoliko metara dalje vitlajući katanom u čudnoj smrtonosnoj igri koja je Hčila na haos, ali je ipak tekla po nekim svo­jim zakonitostima.

Stražari brzo shvatiše da se nešto čudno dešava u glavnoj sali i pohrliše unutra. Snopovi svetla nji­hovih lampi počeše da presecaju mrak. Pripucali su na nekoliko sum­njivih senki - i pokosili nekohko svojih ortaka i devojaka.

NINĐA 154 51

Ninđa još jednom prohuja kao uragan prostranom salom, a onda nestade istim putem kojim je došao.

Već je stigao do parkiranog auto­mobila, nekih trista pedeset metara dalje, kad mu u mozgu odjeknuše pozivi u pomoć.

Bila je to Sumiko.Njih dvoje su, živeći zajedno,

odavno razvili sistem telepatskog opštenja i devojka je bila sposobna da svoje pozive uputi ka voljenom biću.

Lesli se strese. Sa prvim pozivom usledi i snažni osećaj harageija.

Kao sumanut potera auto ne obazirući se na dvoja kola koja su mu dolazila u susret, ni na njihovo stradanje. Gotovo poprečke izlete na široku ulicu, okrete kola u mestu, uz škripu guma koje su se dimile, pojuri ka istoku.

*

* *

Akira se polako približavao. Lako je izbegao još dva Pitova pokušaja i oba puta uzvratio mu na surov način. Mladić oseti kako mu rebra pucaju, a onda mu parališući bol potpuno umrtvi desnu ruku.

S prkosom je posmatrao dva raznobojna oka koja su mu čas izgledala kao dva ponora pakla, a

čas potpuno bezoblična i prazna. Nije se plašio smrti. Umreće bar za one koje voli. Nije video devojku, i to ga obradova. Možda je već na sigumom. Možda će i Lesli uskoro da stigne i zaštiti je.

Onda se sledi.Bledog lica umazanog suzama,

raščupane kose, kao avet, iza ninđinih leđa pojavi se Sumiko. Visoko iznad glave držala je mač.

- N e ... zar t i . .. nisam rekao...Taj krik strepnje postade izdaj-nički.

Sumiko kriknu i naglo spusii maČ. Oštro sečivo zakači Akira postranice, ali više kliznu no što je zaseklo. Udarcem noge ninđa je odbaci u stranu. Brzo se oki-ete ka Pitu, ali momak je bez svesti ležao na podu jedva dišući.

Akiro naglo zastade i podiže glavu kao da nešto želi da onjuši. Ružan osmeh pređe mu preko lica. Brzo se saže, pokupi onesvešćenu devojku, prebaci je preko ramena i požuri ka vratima. Istim putem kojim je došao napusti kuću, a ubrzo zatim nađe se u unutrašnjosti istog onog taksija kojim se koristio poslednjih nekoliko dana.

*

* *

Ne obazirući se na eventualnu opasnost, Lesli ulete u kuću. Još na

52 NINĐA 154

samom pragu slutio je nesreću.Sumiko nije više bila u kući.

Jednostavno nije osetio njeno pri­sustvo.

Drugo pitanje bilo je šta je sa Pitom.

Trag koji je za sobom ostavio Akiro bo je više nego vidljiv. Tabasko Pit ležao je na istom mestu. Bio je, na svoju sreću, u dubokoj nesvestici te tako nije mogao da oseti paklene bolove. Lesli brzo kleče laaj njega. Laganim dodirima napipa teške rane, a prsti mu zadrhtaše kad oseti opekotinu na sredini grudnog koša. Nešto čudno opeče ga po prstima i prostruji čitavim njegovim telom.

Kobudera!!! Da, kobudera kom- binovana sa još nečim. Nečim nedostiapnim umu i umeću običnog smrtnika. Nečim što je poticalo iz dubina hladnog i mračnog kosmosa.

Punih pola sata Lesli je znalački fiksirao polomljene kosti na nozi i ruci, a zatim i rebra. Kada je sve završio, on podnese pod nos Tabasko Pita malu tamnoplavu flašicu. Momak istog časa duboko udahnu i otvori oči.

- Sumiko... beži! Beži... ja ... ja sam gotov - jedva čujnim glasom procedi kroz stisnute vilice.

- Polako, Pite, ja sam tu. Ne brini

za nju. Samo mi reci, ako možeš, ko je napao?

Tabasko je još uvek bio polusves- tan. Lesli mu ponovo podnese onu flašicu pod nos. Momak se gotovo zaceni, ali pogled mu je sada bio mnogo bistriji.

- Les... Lesli, tu si? On je napao... nisam uspeo. Odneo je Sumiko. Pokušao sam sve i...

- Znam, prijatelju, znam. Tragovi koje je ostavio na tebi dovoljno gov­ore o svemu. Sada je najvažnije da te odnesem u bolnicu.

- Ne, neću... idem sa tobom - povika plavokosi div i pokuša da stane na noge zaboravljajući šta je sve pretrpeo.

Oštar bol gotovo ga ponovo baci u nesvest. Samo je jeknuo dok mu krupne graške znoja prekriše čitavo čelo i Hce.

Lesli ga pusti da se povrati. Pogled mu pade na oki'vavljeni mač na podu. Bio je to jedan od njegov­ih trofejnih mačeva.

- Ti? - upita kratko pokazujući Pitu mač.

- N e... Sumiko... Možda bi i uspela da nisam viknuo. Uplašio sam se da je ne ubije. Bio je strašan... veruj mi. Ona dva raznobojna oka... pa one munje iz njegovih ruku... Kao u ’'Ratu zvez-

NINĐA 154 53

da”, ili ’’Velikoj gužvi u kineskoj četvrti” . Gotovo ni sam ne verujem da je to bilo baš tako. Pogodio me je u gi'udi. Mislio sam da umirem...

Lesli ga podiže i odnese do auto­mobila. Za trenutak je razmišljao, a onda se odluči za privatnu kliniku u gornjem delu grada. Tamo je diskre­cija bila zagarantovana, a stručnost i nega na zavidnoj visini.

Mladi lekar je sa ekipom pri­hvatio ranjenika i bez reči ga odneo u operacionu salu. Operacija je potrajala nešto više od jednog sata. Lesli isprati nosi­la sa njegovim prijateljem koji je još bio pod narkozom. Kada su Pita smestili u lepo nameštenu sobu, Lesli priđe lekaru.

- Molim vas da mom prijatelju posvetite svu moguću pažnju. Evo, ovo je akontacija za... vašu brigu - dodade strpavši mladom lekaru nekoliko novčanica od po sto dolara.

Mladi lekar htede da se pobuni pommjući etiku, ali ga Lesli blago­naklono potapša po ramenu i ode.

Dugo je sedeo u neredu koji je noćni posetilac ostavio u njegovom domu. Pokušavao je da u vazduhu pohvata i poveže sve ono što je moglo da ukaže na trag. Znao je da Jakuza stoji iza ovog napada i otmice njegove devojke, ali nije

znao gde se ninđa nalazi i gde je odveo Sumiko.

Onda naglo ustade i brzo raščisti lom. Dugo se tuširao i vežbao disanje dok konačno nije prešao na meditiranje.

Jakuza je dovela ninđu.Znači, neko im je rekao ko je

noćni ratnik koji im mrsi račune i zaključio da je za ninđu najbolji lek drugi ninđa. Ko je taj ko je sve to smislio i ko je ninđa koga su doveli?

Ova pitanja zahtevala su najhitni­ji odgovor, jer jedino tako mogao je da pronađe i put do voljene žene i pokuša sve d a je spasi.

Sedokosi Li Čao Jung odloži keramičku lulu pošto je povukao poslednji dim ’’suze maka”. Naviku da koristi opijum stekao je još kao petnaestogodišnji momčić, tamo daleko, u postojbini, kada je sa ocem i stričevima krijumčario opi­jum. Pa, ipak, ni posle tolikog vre­mena nije postao rob opijuma. Uzimao ga je samo u umerenim količinama. Uzimao ga je u retkim trenucima odmora. Sada, pod stare dane, opijum mu je zamenjivao potrebu za seksom, izgubljenu porodicu i prijatelje.

54 NINĐA 154

Kada je opijum osvojio i posied- nji nerv njegovog prilično istro­šenog organizma, on zapade u neku vrstu polusna punog halucinacija. Lebdeo je u ružičasto-ljubičastim oblacima okružen tihom svirkom fmle. Iznenada, neke neodređene tamne senke počeše sve češće da remete ružičaste tonove oblaka. Glas frule sve češće se prekidao, a do njega je dolazila potmula buka nečega što je tek posle dosta muka prepoznao kao ljudski glas.

Otvori otežale kapke i na korak ispred sebe ugleda siluetu čoveka koji mu se učini visok kao planina. Čovek je bio od glave do pete obučen u cmo. Nije mu se video ni deo lica. Čak ni oči. A onda, iznena­da, dva oka blesnuše kroz uske proreze na kupuljači. Te oči su, sevale i sipale gromove. Istovremeno, zasuše ga gomilom leda zbog čega se njegovo staračko telo strese do srži.

- Ninđa?!Bilo je to pitarije izrečeno s nev-

ericom i, istovremeno, konstatacija začinjena samrtničkim strahom.

- N inđa... Da, ninđa. N in ... đa ...Desetak puta je izgovorio istu reč

trljajući opijene oči. Senka pred njim Čas je rasla, čas se smanjivala menjajući oblik. Onda u jednom

trenutku poče da se spušta na lio, da se izdužuje i menja oblik. Kada je počela da se uspravlja, to više nije bilo ljudsko biće. Bio je to zmaj. Crni veliki zmaj. Iz razjapljenih čeljusti izbijao je dim s mirisom sumpora i pakla. Niz oštre krive zube sli vala se bala i pena, a dva zelena oka bušila su mu mozak ugušivši svaki krik u njegovom grlu.

Poče da šišti gušeći se.Iznenada, kao što se pojavio,

zmaj nestade u oblaku pare. Starac se i daje tresao.

Ninđa mu podnese pod nos nekakav prah i starac se sasvim umiri dolazeći svesti.

- Šta hoćeš... ninđo - upita jas­nim glasom.

- Gde je ON i gde je devojka?Starac je isprva ćutao, a onda

poče lukavo da se smejulji.- Znači, udario te je na pravo

mesto. Pa da, on je ninđa. PRAVI ninđa. I, šta ćeš sad?

- Gde je?- Nemam pojma. A i da znam,

sigurno ti ne bih rekao. Mene ne možeš đa nateraš. Ne bojim se ničega na svetu... najmanje smrti. Ona će za mene biti samo odlazak na dugi... dugi... počinak Dakle?

Starac se izdiže u svoj svojoj veličini. Odjednom je osetio snagu

NINĐA 154 55

kakvu nije osećao poslednjih dvade­setak godina. Znao je da mu je smrt za vratom i baš ta činjenica probudi u njemu bivšeg opakog ubicu i zločinca.

Ninđa mu nije pretio. Sede naspram njega i poče da lovi nje­gove nemirne oči. Starac najzad popusti i ’’zalepi” se za ninđin pogled.

Zmaj ponovo doplovi iza oblaka koji su mu se navukli na oči. Sada mu je iz čeljusti izbijao narandžastocrveni plamen paleći mu kožu na rukama koje je podigao ispred lica.

Starac zaurla od bola. Na njegove oči meso na rukama poče da cvrČi, crni i otpada. Ukazaše se gole, bele kosti. Obe mke ličile su mu na kos­ture iz grobnica koje je kao mladić pljačkao.

- N e... n e ... dosta! Ja te se ... ne bojim - urlao je i plakao istovre­meno. - Ne možeš da me ubiješ. Ja sam već mrtav!!!

- Neću da te ubijem - progovori zmaj. - Nas dvojica zabavljaćemo se ova.ko, pa, recimo... sledećih neko­liko godina, dok mi ne dosadi.

Od ovih reči starac zaurla još jače. Bolovi su postali nepo­dnošljivi. On pade na pod i poče da se valja. Odeća pade sa njegovog

tela i nestade u dimu. Onda na podu ugleda ljudsko oko.

Njegovo oko.Brzo ga zgrabi i pokuša da ga

vrati na mesto. Tada pod prstima oseti kosti lobanje. Okrete se prema velikom ogledalu u zidu. U njega je odande zurio ljudski kostur sa jed­nim živim okom.

- Ne! Nemoj... šta mi to radiš? Ubij me! Molim te!!!

- Gde je ON?! - zaurla zmaj izdižući se do same tavanice.

- Ne znam. Ja sam ga samo zvao... Tomi Kosugi je njegov pravi poslodavac. On možda zna.

Ninđa se podiže i napusti pros­toriju, a da starac toga nije ni bio svestan.

Kada su pola sata kasnije dve devojke ušle u starčevu sobu da ga izmasiraju i okupaju, zatekle su ga na podu.

Bio je mrtav.U desnoj mci još uvek je stiskao

sopstveno oko pretvorivši ga u lji­gavu, bezobličnu masu.

Devojke zavrištaše i u sobu načas upade čitava gomila naoružanih telohranitelj a. Međutim, jedino su mogli da zaključe da je njihov stari gospodar mrtav. Nigde nije bilo tragova upada, nasilja... ničeg. Samo mrtvo telo i iskopano oko. Na

56 NINĐA 154

glavi je zjapila rupa gde se zgnječeno oko nalazilo, ali ni ona nije krvarila.

Policija, koja je obaveštena o događaju, konstatovala je d a je smrt nastupila zbog korišćenja opijuma i da je stari Li Čao u nastupu ludila samom sebi naneo smrtonosne povrede.

Ni policijski lekar nije hteo da se bakće. Da je uradio obdukciju, shvatio bi da je starac umro od srčanog udara izazvanog nemer- Ijivim strahom.

Tri dana kasnije kioz Kinesku četvrt prošla je pogrebna povorka duga blizu kilometar. Bilo je tu i Kineza i Japanaca i Portorikanaca... Svi su bili tu, osim Mafije.

Bio je lu i jedan nezvani gost.Maskiran u Japanca, Lesli je išao

sa povorkom osluškujući razgovore i pomerajući se sve bliže kolima sa kovčegom Li Čao Junga. Dobro je odmakao kada ga trojica gangstera obučenih u belo neupadljivo ali energično zaustaviše. On se osme- hnu izvinjavajući se i povuče se korak-dva nazad.

To kratko zadržavanje dozvolilo mu je da izbliza baci pogled na kola u kojima se nalazio Tomi Kosugi. Lesli se iskreno nadao da će kraj mladog japanskog gangstera da

ugleda i lice onoga zbog koga se tu i nalazio - ali, osim Tomija, na zad­njem sedištu nije bilo nikoga.

Taj koga je tražio nalazio se na začelju kolone i to samo kratko vreme. Došao je da oda počast star­cu i odmah se povukao. Njega više nije interesovalo da juri za ninđom. Imao je njegovu voljenu ženu u šakama i sada je niogao samo da čeka.

Lesli se zadržao u koloni još neko vreme i dalje slušajući retke razgovore. Zahvaljujući toj upor­nosti saznao je da jedan od trojice momaka sa perčinima mora hitno da se vrati, jer su ga dodelili ONOME. Trebalo je da obezbeđuje ’’kuću na obali”.

Lesli oseti kako mu srce brže udara. Kao ninđa mogao je da uguši svako osećanje, da se potpuno isključi iz realnog sveta. Mogao je sve. Jedino nije mogao da prikrije ljubav prema Sumiko koja je u okol­nostima u kojima je živeo bila jedi­na oaza. Njegovo jedino carstvo. Jedino biće kraj koga se osećao po­tpuno opušten.

Zato se potrudio da ne gubi momka iz vida, a da istovremeno na sebe ne skreće pažnju.

Kada je pogrebna svečanost zamakla iza grobljanske kapije, onaj

NINĐA 154 57

momak se izdvoji, sačeka da i poslednji poštovalac pokojnog Li Čao Junga prođe, a onda pohita nazad. Uhvati prvi taksi i nestade u bujici vozila. Na sreću, i Lesli je istog trena uskočio u drugi taksi i naredio vozaču da prati kolegu iz kompanije ’jelou keb”.

- Radio sam nekada za njih, aU sam morao da pobegnem. Znate, spanđao sam se sa šefovom ženom i . ..

Još čitavih deset minuta mladi taksista je pričao strancu svoje ljubavne avanture, a onda naglo ućuta.

Umesto Japanca koga je pokupio na zadnjem sedištu njegovog vozila sedeo je momak preplanulog lica, u tamnoplavom odelu bujne tam- nosmeđe kose. Zapanjen ovom promenom, momak umalo ne skrivi saobraćajnu nesreću.

- H ej... do đavola... gde je onaj...?

- Zamolio sam vas da pratite žuti taksi... Molim vas potrudite se da ga ne izgubite iz vida - dopre do njega glas čudno obojen, glas koji je i pored molbe više zvučao kao opas­no naređenje.

Momak je dalje gunđao, ali svaki put kad bi bacio kratak pogled u retrovizor postajao je uvereniji d a je nešto pobrkao.

Taksi koji su pratili dade migavac i zaustavi se nedaleko od parkiranog sivozelenog ’’čirokija”. Lesli brzo izvadi novčanicu od pedeset dolara, ostavi je na sedištu i, nečujno otvorivši vrata, iskoči iz vozila. Da je sam u vozilu mladi taksista zaključio je tek kojih tridesetak metara dalje, kada se zaustavio na uglu ispred znaka ’’stop”.

- Nisam video gde je onaj skren­uo. Izaći ću d a ...

Zabezeknuto je gledao prazno sedište. Taman htede da opsuje kad mu pogled pade na nepresavijenu novčanicu od pedeset dolara.

- Hvala ti u svakom slučaju... ma ko da si... prijatelju.

Lesli je već bio kod zadnjih vrata ’’čirokija” . Onaj dugokosi momak uđe, ali odmah izađe iz vozila i otrča do obližnje prodavnice. Taj kratak trenutak Lesli iskoristi i ušunja se iza zadnjeg sedišta.

Vožnja je potrajala oko jedan sat, a onda se ’’čiroki” nađe na širokom putu koji je vijugao kraj obale. Posle još petnaestak minuta kočnice zaškripaše i vozilo se zaleluja dok ga je vozač parkirao na proširenju kraj puta. Momak izađe i, pošto se protegli, pođe mirnim korakom prema drvenim stepenicama koje su se gotovo okomito spuštale prema

58 NINĐA 154

obali. Lesli mu dade dovoljno pred­nosti, a onda lagano kliznu iz vozi­la. Stigavši do ograde stepeništa spusti se na travu i poče da osmatra.

Dugokosi se nalazio kojih dvade­set pet metara od kuće kada je naglo stao. Lesli ugleda oblačić peska koji je odskočio uvis na kojih desetak santimetara od njegovih nogu. Bilo je vidljivo da je momak besan i da se sa nekim svađa. Tako je i bilo. Oštro Leslijevo oko ugleda nešto kasnije nasmejano lice drugog momka u havajskoj košulji kako se pojavljuje na uglu kuće držeći u rukama automatsku pušku. Pošto su izmenjali nekoliko reči, njih dvojica zamakoše u kuću.

Odjednom, Lesli oseti haragei. Ne čekajući ni trena on sunu preko obronka i, vešto se krećući, pođe levo od mesta na kome se do tada nalazio. Bio je odmakao dobrih pedesetak metara kad se na mestu na kome je bio parkiran ’’čiroki” zaustavi ’’linkoln” zatarnnjenih pro­zora.

Akiro prvi napusti vozilo. Došao je do stepeništa, a onda naglo zas­tao. Pomno je posmatrao teren oko ograde, pa i samo stepenište. Onda mu pogled kliznu desno, pa levo od stepeništa.

Haragei koji je bubnjao u

Leslijevom umu natera ga da upotrebi sve znanje i ostane neprimećen. Uspeo je veoma brzo da se sasvim isključi iz realnog sveta, a njegovo snažno telo jednos­tavno utonu najvećim delom u peščanu podlogu.

Akiro dva puta prelete pogledom i preko skrivenog Leslija, ali nije ništa ni osetio ni posumnjao. Konačno odustade od traganja i požuri niz drvene stepenice jedva dodirujući rasklimatane daske.

Lesli je sačekao još neko vreme, a onda izbi na dnim. Zaustavio je posle desetak minuta jedan taksi i odvezao se u grad.

Sumiko, koja je odmah po otmici bila drogirana, s mukom otvori oči kad je Akiro uhvati prstima za bradu dižući joj glavu. Gledala g a je bez­izražajnim pogledom ne prepozna­jući nijednu crtu na njegovom licu.

Akiro uroni u njene oči pokušavajući da dopre do njenih misli, ah odustade kad shvati da je devojka pod uticajem droge. Naredi njenom čuvaru da prekine sa injek­cijama, a onda se povuče u pobočnu sobu.

NINĐA 154 59

Sumiko je posle nekoliko časova došla sebi. Jaka glavobolja terala je na povraćanje, Noge je nisu držale, a ruke je jedva ponierala. Jezik joj je bio otekao, a usne ispucale od neke unutrašnje vatre. Seti se okršaja u kući i lica Tabasko Pita iskrivljenog od bola. Znala je daje momak ostao teško povreden... možda i fatalno.

Šta li je sa Leslijem? Da li je našao Pita? K oje nju odneo i gde se nalazi?

Ninđa!Ninđa je napao njihovu kuću.

Osakatio je, a možda i ubio Pita. Nju je oteo i sada...

- Sada čeka Leslija - reče polu­glasno.

To saznanje je istovremeno i uplašilo i obradovalo. Znala je da je njen Lesli nepobediv. Pokušaće da s njim stupi u telepatsku vezu, da ga opom ene... ili da mu javi gde se nalazi. Odmah je počela sa vežbam a disanja sve dok nije osetila potpuni m ir u duši. Kada je stigla do one tačke kada je mogla da usmeri svoje mentalne talase na daljinu, ona poče da ’’em ituje” kratke pozive.

Dvojica muškaraca istovremeno osetiše te pozive.

Akirino lice iskrivi se u ružnu grimasu.

- Tako je. Zovi ga. Doći će pre nego što bi inače došao.

- Sumiko... devojčice... čujem te. Ne napreži se. Znam gde si. Čuvaj se - ponavljao je Lesli u sebi istog časa kad oseti u duši vapaje voljene devojke.

- Lesli... on je ovde. Ninđa... opasan... oborio je P ita... Lesli dođi.. .bojim se ... Lesli...

Devojka zbog droge i iznemoglosti nije mogla da uhvati poruku koju joj je Lesli poslao i neprekidno je ponavljala iste reči. Prestala je tek kada je uložen napor nije potpuno iscrpeo. Pala je na leđa i izgubila svest.

Akiro upade u njenu sobu. Njegov pogled pade na blago raširene butine koje nisu skrivale put pogledu. Koža joj je bila pre­planula i glatka sa baršunastcn pre- livima. On se saže i jednim potezom prosto joj strže haljinu. Ostala je samo u malim, kao sneg belim čipkastim gaćicama. Trzaj kojim je Akira pokidao haljinu odiže je uvis i ona sada pade sasvim raširenih nogu. Glava joj je bila prekrivena pravim vodopadom crne bujne kose. Krupne, divno oblikovane grudi sa čvrstim bradavicama prkosno su provirivale kroz vlasi kose. Akiro zadrhta dok nozdrve počeše da mu

60 NINĐA 154

se šire. Pođe rukom prema rubu majušnih gaćica. Oseti uskoro pod prstima splet svilenkastih dlačica. Sada je drhtao čitavim telom. Oseti erekciju koja je postala gotovo bolna. Morao je da ima ovu devo­jku ... odmah... sad...

Jedan potez i Sumiko je ležala potpuno naga. Nije bila svesna ničega oko sebe. Akiro poče da je ljubi sve brže, sve strasnije, gnječeći joj Čitavo telo svojim snažnim ruka­ma. Htede da zagnjuri glavu među devojčice butine kad se vrata iza njegovih leđa bučno otvoriše.

- Hej, došao je gazda Tomi... Fijuuuuuu, ti si se baš...

Momak se taman iskezio ugle­davši nagu devojku kad ga Akiro raspali otvorenom šakom preko lica. Mladić odlete čak do suprotnog zida i tresnu svom snagom.

- Gubi se - procedi dok su mu oči opasno sevale.

- Nisam ja kriv. Tomi te traži hitno - ponovi momak pljujući krv iz rasečenih usana.

Akiro baci požudan pogled na onesvešćenu devojku, ali se ipak povinova pozivu i napusti sobu.

Tomi Kosugi uplaši se kad ugle­da naim-šteno lice svog naj>Tednijeg čoveka. Iz Akirinih očiju sevale su munje. Li zato sačeka da se Akiro

smiri, a onda mu reče zašto ga je zvao.

- Noćas počinje moj uspon na sam vrh. Tamo ću se popeti uz tvoju pomoć. Kad postanem jedini gospo­dar Kineske četvrti, a samim tim i San Franciska - bogato ću te nagra­diti. Nećeš se pokajati...

Prekide kad Akiro naglo ustade sa svog mesta. Onda se seti da ninđi ne treba ni novac ni bilo koja druga materijalna dobra. Zato požuri da bude ’Velikodušan”.

- Lfzmi šta želiš kad se ovo završi. Ispuniću svaki tvoj zahtev.

Akiro ga pogleda žmireći na jedno od svoja dva raznobojna oka. Nešto nalik na ironičan osmeh zati­tra mu u uglovima usta.

- Baš sve? Nemoj sutra da se pokaješ. Možda zatražim nešto što ti je najdragocenije.

Tomi Kosugo se trže. Šta je to što je njemu najdraže? Vlast, neko biće... njegov život? Onda odmah­nu glavom.

- Samo ti uradi svoj deo posla, a ja neću pogaziti svoju reč. Moji ljudi pokazaće ti kuće ljudi koje treba da smakneš. Ima ih petorica. Kad oni nestanu, drugi će mi se pridružiti srećni što sam im poklo­nio život. Hajde, sad pođi, ninđo moj.

NINĐA 154 61

Akiro, koji je najveći deo života proveo usamljen, daleko od ljudi i njihovog načina života, odsebičnosti i borbi za vlast, od samog početka nije gajio nikakva osećanja prema ovom mladom i nadobudnom momku koji odavno nije imao nikakve veze ni sa rodnom zemljom, ni sa njenom tradicijom. Ali, morao je da plati svoj dug i zato nije pokazivao šta oseća. Kad završi posao - kad ubije onog ninđu - vratiće se na svoje ostrvo...

** *

Lao Čeng, jedan od najcenjenijih pratilaca Tomi Kosugija, iskoristi priliku kad je ostao sam i požuri na ulicu. Brzo je uskočio u prvi taksi i odjurio u Kinesku četvrt. Od Kosugijevog sastanka sa ninđom prošlo je nešto više od tri sata i on se nadao da će na vreme stići tamo gde je krenuo. Niko nije ni sumnjao da je ovaj momak bio čovek ubijenog Li Čao Junga, član Trijade, i da gaje stari šef kineske mafije zaposlio kod mladog Kosugija kako bi u svakom tienutku znao šta momak radi ili planira.

Posle polučasovne vožnje stigao jc na svoje odredište. Kinez

pedesetih godna pomno je saslušao onih nekoliko rečenica. Onda kratko klimnu glavom i požuri do telefona. Brzo je okrenuo poznati broj i s nestrpljenjem čekao da se neko javi.

Mogao je da čeka i duže, jer onaj koga je zvao bio je mrtav više od dva sata. Ležao je na podu svoje kancelarije kupajući se u sopstvenoj i krvi svojih saradnika. Kada je slušalica najzad bila podignuta, javio se nepoznat glas nekog Amerikanca. Kinez brzo spusti slušalicu. Nije više samo osećao - znao je da nešto nije u redu.

- Halo... k o je . . . halo? - ponav­ljao je mladi Patrik Dano koga su njegovi ljudi obavestili o poseti crnog ’’linkolna” jednom od glavešina Trijade.

Požurio je koliko je mogao, ah je ipak stigao prekasno. Samo jedan pogled po kancelariji bio mu je dovoljan pa da zaključi ko je bio posetilac.

Njegov šef, Stiv Džemison, koji je stigao pola sata kasnije, s gađenjem je posmatrao obezglav­ljene leševe. Onda se okrete Patriku.

-O N ?- Da, gospodine... ON. Vidite

kako ubija. Čisti potezi... nikoga nije udario više od jednom. Taj stvarno zna svoj posao.

62 NINĐA 154

- Da, stvarno ga zna.' To vidim i sam. Više bih voleo da mi kažeš kako da ga pronađemo i savladamo. Ovako... možemo samo da mu se izdaleka ’’divimo” - progunđa Džemison vadeći novu cigaretu iz zgužvane paklice, iako je u ustima već držao dopola ispušenu cigaretu.

Za trenutak se dvoumio, a onda vrati nenačetu cigaretu u džep, a onu drugu ispuši do samog kraja.

- Šefe, imam pre...- Prestani sa tim ”Šefe” . Stiv ili

Džemison... to mi je ime.- U redu, gospodine Džemison.

Znamo čiji je ’’linkoln” kojim se ubica dovezao. Pripada mladom Tomiju Kosugiju. Otkako je Li Čao umro, taj momak ima otvoren put ka ostvarenju svojih ambicija. Jasno, treba samo da ukloni desetak starijih od sebe. Njegov ninda-ubica pomoći će mu da to ostvari. Ne bi me začudilo da već u ovom trenutku nečiji život nije na vrhu njegovog m ača..,

Mladi polica-jac ni sam nije slutio koliko je blizu istini. Naime, Akiro je tražio da ga odmah odvezu na drugu adresu. Imao je čak i sreće, iako nije poznavao ljude - osim jednog - koje je zatekao u maloj omamljujuće zadimljenoj prostoriji. Naime, osim njegove buduće žrtve,

tu su bila i dva momka koja su stigla kako bi jednog od članova Saveta Trijade opomenuli na ono što mu se sprema. Kada su ugledali Akira, za trenutak su svi zastali paralisani strahom. Tih nekoliko dragocenih sekundi bili su dovoljni Akim da ih napadne. Prvim udarcem odsekao je glavu čoveku kome je došao u pose­tu, da bi povratnim udarcem drškom vakizašija smrskao Adamovu jabučicu onome koji je bio levo od obezglavljenog. Momak iz ugla poteže revolver velikog kalibra, ali mu šuriken probi šaku i oružje pade na pod. Još dok je revolver padao, drugi šuriken pogodi revolveraša u vrat i on se skljoka na pod bez svesti obilno krvareći. Sledeći revolveraš s nevericom je posmatrao kako nje­gova odsečena ruka leži tik ispred njegovih nogu, dok su prsti, grčeći se refleksno, stiskali okidač. Nekoliko metaka zviznu - ali on to više nije mogao da čuje. Sledeći udarac zakači ga po slabini i otvori mu stomak.

Još dva čoveka nisu mogla da se povrate ni đa pokušaju bilo šta. Jedan od njih bio je takođe član Saveta, a drugi njegov telohranitelj. Telo-hranitelJ konačno izvuče iz pojasa niklovane nunčake i vešto ih zavitla. Akirino lice na trenutak

NINĐA 154 63

blesnu. Najzad nešto pošteno... nešto iz zavičaja. Ispalo je na b a ju daje momak sa nunčakama možda i bio dobar, ali ne dovoljno za ninđu. Akiro mu je prvo lako istrgao nunčake iz šaka, a onda mu sjurio oštricu vakizašija pravo u centar srca.

Tog časa poslednji živi svedok podiže se i potrča ka zatvorenim vratima. Toliko se zaleteo da se jed­nostavno zalepio za tvrdu hrastov- inu. Pokuša da dohvati kvaku, ali ruke ga više nisu slušale. Nije uspeo ni za santimetar da se odmakne od vrata. Tek onda poče da oseća stra­hoviti boi koji je kretao.,,iz sredine leđa, iz onog mesta na kom je sečivo vakizašija probilo njegova leđa i kičmu i zakucalo ga za hras­tova vrata. Akira mu priđe i snažnim zamahom istrže vakizaši. Obrisa krvavo odelo poslednje žrtve i, ne gledajući iza sebe, napusti kancelar­iju.

Patrik Dano opet je stigao brzo, ali Akiro i cmi ’’linkoln” već su odmakli. Ovaj put, ipak je imao sreće. .Tedan od oborenih momaka, onaj sa šurikenom u vratu, još je bio živ.

- Ninđa... on je smrt... pobiće sve... Tomi će...

To je bilo sve. Patrik je, iako je

već znao ko j e ubica, sada bar bio sasvim siguran u to. Neko vreme razmišljao je šta da radi, a onda odluči da krene pravo na Kosugija. Imao je dovoljno dokaza protiv njega, a svedočenje ubijenog revolveraša čula su najmanje tri policajca koja su bila sa njim na mestu zločina.

- U redu, samo bojim se, momče, da ćeš se razočarati. Taj momak Kosugi nije naivan, Imaće alibi kao planina veliki, a njegovi advokati napašće nas kao ajkule ako ga samo dotaknemo. U svakom slučaju, pođi. Red je da okusiš i onu stranu Zakona na kojoj se nalazimo.

Patrik je od prvog dana u policij­skoj stanici slušao od ostalih detek­tiva kakve sve muke imaju sa tužilaštvom, sudovima, advokatima i svima koji su imali veze sa prav­dom ili pq|itikom. Svi su krojili nekakve svoje planove, zastupali raznorazne interese - a zločinci su se izvlačili iz ruku policije. Ipak, odlučio je da krene. I ako ne bude uspeo da uhapsi mladog šefa kineske mafije, bar će mu pokazati šta ga čeka,

Tomi Kosugi je već bio obavešten o stradanju svoja dva rivala. Zadovoljno se osmehnuo nudeći Akiri čašu s viskijem. Onda

64 NINĐA 154

se trže i naredi diimu donesu zeleni čaj.- Ostale ću posetiti noćas - reče

Akiro kratko i pozva rukom vozača koji mu je stavljen na raspolaganje još od dolaska u San Fracisko.

Kosugi nije ni pokušao da ga zaustavi. Samo upita dok je ninđa prolazio kroz vrata:

- Gde mogu da te nađem ako mi zatrebaš?

- Biću na obali... ali nemoj da me zoveš. Sutra ću doći sam.

Akirin glas nije trpeo pogovor. Kosugi nije ni nameravao da mu se suprotstavlja. Znao je gde će ninđa biti i to mu je za sada bilo dovoljno.

Onda su se dve stvari dogodile istovremeno.

Telefon na njegovom stolu, onaj od slonovače, zazvoni oštro, a ekran na monitoru levo od mesta na kome je sedeo zasja.

- Halo, Kosugi, stani na vreme. Neće ti uspeti. Trijada je jača od tebe i od Jakuze - grmeo je glas sa drugog kraja žice.

Kosugi htede nešto da odbrusi istim tonom, ali ućuta je r na ekranu ugleda petoricu policajaca u unifor­mi i jednog momka u civilu. Zato spusti slušalicu i dade znak svojim telohraniteljima da se sakriju.

Kada je Patrik Dano ušao u sobu i pored protivljenja i uspaničenog

glasa mlade Japanke, Kosugi je mimo sedeo za stolom prelistava­jući ’’Tajms”.

- Kosugi san... ja nisam...Kosugi kraljevskim gestom umiri

devojku i dade joj znak da napusti sobu, a onda mračnim pogledom ošinu mladog detektiva koji mu pod nos podnese značku.

- Gospodine Kosugi, uhapešni ste pod sumnjom da ste krivi za ubistvo- Patrik nekako pročita imena pobi­jenih Kineza. - Molim vas da pođete sa nama - reče hladnim glasom.

Kosugi ga prvo ošinu ubistvenim pogledom, a onda poče da se smeje. iCad je savladao navalu smeha on pljesnu dlanovima i istog trena njegovih pet telohranitelja pojaviše se niotkud.

- Ovo su moji saradnici i part­neri, .. Poslovni, svakako,..

- Svakako - uzvrati mu Patrik ironičnim glasom.

- Vaše optužbe su smešne...- Možda, U svakom slučaju, poći

ćete sa nama u stanicu. Tamo možete da se smejete do mile volje - nervirao se Patrik osećajući da je Japanac tvrđi orah nego što je očeki­vao,

- Imam pravo na jedan telefonski poziv. Obaviću ga odavde kako bih vam uštedeo trošak - ironisao je Kosugi podižući slušalicu.

NINĐA 154 65

Patrik priskoči i istrže mu telefon iz ruke. Telohranitelj i potegoše oružje, ali i policajci su već bili spremni. Kosugi besno umiri svoje ljude, a onda, podigavši mke, pode ispred Patrika. Prolazeći pored sekretarice tiho joj izdade neko naređenje i prebledela devojka odmah dograbi telefon.

Kada je Patrik sa svojim iihapšenikom stigao u stanicu, troji­ca bogato odevenih ljudi - dva beica i jedan Kinez - vec su čekala kod liežurnog narednika. Odmah priđoše Ivosugiju raspitujući se kako je pro­teklo hapšenje, da lije bilo grubosti, vređanja i tome slično.

Procedura oko obaveštenjakancelarije tužioca i određivanja kaucije obavljena je vratolomnom brzinom. Bilo je očigledno da troji­ca advokata imaju jake veze i da nisu niže od prve lige gradskih advokata. Za sve to vreme Kosugi se samo smejuljio, merkajući mladog policajca. Stiv Džemison uhvati onaj tren kada je Patrik hteo da eksplodira i raspali nadobudnog mafijaša i pozva ga u kancelariju.

- M omče... jaki su oni... mislim ona trojica. Nisu nam potrebni na viatu sada kada imaš ovako dobar Irag. Pusti ih, neka ga vode kući. Dolijaće on, ako ne danas onda ovih

dana... kroz mesec dana...dva, tri... svejedno. Kad postane vođa prestaće da bude oprezan, a onda je naš. Poslušaj m e... imao sam neko­liko puta u životu posla sa sličnim buzdovanima. Čuvaj se. Potreban si mi još koju godinu, bar do penzije - nasmeši se Džemison na kraju pružajući momku načetu flašu.

Iako nije bio neki poseban lju­bitelj viskija, Patrik povuče dobar gutljaj i zagrcnu se.

- To ti je stari irsi viski. Još g a je moja pokojna baba upotrebljavala kao lek. Sedi i reci šta planiraš..

Kada se smirio, Patrik objasni kako će da postavi danonoćnu stražu u blizini Kosugijeve kuće i da se nada da će tako najpre uhvati ubicu. Kad bude imao njega, imaće i Kosugije.

- Pametno... baš pametno. Mislio sam da ćeš da se zaletiš. Tako i treba. Mi imamo vremena. Čekaćemo. To i jeste najteži posao detektiva.

Kada je posle petnaestominutnog razgovora napustio kancelariju svog šefa, Patrik saznade da je Kosugi već napustio stanicu u pratnji svojih advokata.

- Kao od šale platili su kauciju od 500.000 dolara. I sam sam zinuo kad sam čuo koliku kauciju je

66 NINĐA 154

odrezao sudija Morison. Znaš, on nimalo ne voli žutaće, a mafiju iz Kineske četvrti posebno - reče mu dežurni narednik.

Mladi policajac ode u svoju kancelariju i, pošto je neko vreme preturao po papirima, zaključa fioku i napusti stanicu. Lagano je vozio ’’ševrolet” bez oznaka, posmatrajući mlade devojke koje su šetale duž pločnika. Sve su bile lepe i nilade - i sve su se bavile prostitucijom. Jedna mu čak i priđe nudeći mu društvo, ali je on uz blagi osmeh odbi.

Onda mu pažnju privuče crni ’’linkoln” koji se uključi u saobraćaj iz jedne sporedne ulice. Patrik dade gas i uskoro se nalazio dvadesetak metara iza limuzine. Praćenje potra- ja dobrih sat vremena Icroz gust sao­braćaj. Limuzina je u dva navrata zastajala kod nekih prodavnica, a onda vozač, verovatno završivši posao, dade gas i pojuri ka zapadu. Isto učini i Patrik vešto se ubacivši bliže limuzini.

Onda shvati da je primećen. Vozač limuzine jurio je sve brže pokušavajući da izmakne, ali Patrik je odavno savladao veštinu baratanja A'olanom i nije uzmicao

Prošlo je još nešto više od pola časa jurnjave kad Patrik odluči da se

posluži lukavstvom. Bilo je jasno da limuzina ide negde na obalu. Zato mladi policajac napusti bulevar i krenu prvom uzbrdicom koja se nakratko odvajala od obale da bi posle pet stotinak metara nastavila paralelno sa njim. Čim je izbio na ravninu, Patrik pogledom potraži limuzinu. Zabrinu se kad je nije ugledao i zaustavi vozilo. Izašao je i prišao ivici puta. ”Linkolna” nije nigde bilo. Momak besno šutnu jedan kamičak i već htede da se vrati u svoja kola kad krajičkom oka ugleda limuzinu. Sada se kretala umerenom brzinom. Put kojim je išla blago je vijugao. Patrik uskoči za volan i nastavi da je prati trudeći se da što je duže moguće izbegava onu stranu puta koja je bila vidljiva sa obale.

Još pola sata i limuzina se zaus­tavi najednom proširenju kiaj puta. Tri momka napustiše vozilo i ono se okrete u mestu, a onda se zaputi ka centru, odakle je i ki'enulo. Patrik isprati onu trajicu pogledom sve dok nisu zamakli u belo okrečenu kuću na samoj obali. Zapamti kućni broj, a onda skide snažni dogled s očiju.

- Možda moj čovek tamo boravi... Sigumo je tako. Kosugi ga ne bi držao u gradu, nadohvat poli­cije. Mladić odveze kola nešto dalje,

IN INDA 154 67

a onda radio-vezom obavesti Džemisona gde se nalazi.

- Molim vas da neko bude kraj radija. Nešto mi govori da ćemo imati uzbudljivu noć.

- Ne brini, momče, ja ću čekati da sc javiš Nemoj da izigravaš hero­ja ... Prvo me zovi, sačekaj da stignem sa ljudima, pa ćemo zajed­no u akciju. Važi?

Momku je prijala zabrinutost koju Džemison nije mogao ili hteo da prikrije, pa se samo osmehnu pre nego što je rekao da će baš tako da postupi.

*♦ *

Lesli Eldriž je pažljivo složio svoje oružje u široki pojas, obrisao sečivo katane, prešao tanto nožem preko dlana - a onda bacio pogled kioz prozor.

Sunce je još samo tankom krivom linijom sijalo na horizontu obasjava­jući u daljini obrise nekada ozloglašenog Alkatraza. Onda je zatvorio oči i utonuo u meditiranje. I’okušao je nekohJco puta da dopre do Sumiko, ali devojka nije odgovarala. Onda se usredsredi na nepoznatog ninđu. Krenuo je tragom misli sve dublje ponimći u sopstveni duh.

”Kad je pred tobom opasan neprijatelj, pronikni prvo u svoj duh. Nađi tragove straha i nesi­gurnosti. Primi ih, a onda nad­vladaj... Tvoj neprijatelj je vidljiv, srah i sumnja su nevidljivi i zato opasniji” , odzvanjale su mu u mozgu reči njegovog starog učitelja Tanake.

Još od prvog trena, od prvog sus­reta sa nepoznatim ninđom, osetio je nešto što do tada nikada nije osećao. M ožda samo jednom u obračunu sa ninđama iz Kuđi-Kiri škole, ali ovaj put to je bilo konkret- nije, jače. Nije to bio strah. Pre sum­nja... neizvesnost pred susretom sa nečim što nije poznavao. Nije se on plašio nijednog živog borca ni nje­gove veštine. Tu je bio siguran. Ovaj ninđa krio je nešto u dubini svoje duše, nešto mračno i izuzetno opasno. To nešto moglo je da pred­stavlja iznenađenje, a takav ’’luk­suz” u borbi mogao je skupo da košta. Nije imao vremena da upozna svog protivnika. Za to nije bilo vre­mena. Brzina kojom gaje nepoznati otkrio, onesposobio Pita, a onda oteo Sumiko - sve to ukazvalo je Lesliju da pred sobom ima nekoga ko je iznad svih sa kojima se do tada borio. Nekoga ko će biti prekretnica u njegovom životu. Znao je to

68 NINĐA 154

sasvim pouzdano. Osećao je to čitavim svojim bićem.

Sve dubije je ponirao u mračne dubine sopstvenog duha dosežući nivoe do kojih ranije nije išao. Ljubav prema Sumiko i strah da bi eventuabo mogao da je izgubi na- terali su ga da krene ovim putem.

Čudna sile nepoznate energije zapljuskivale su njegov um često mu nanoseći gotovo fizički bol. Njegov Kl drhtao je, ali iz trena u tren postajao je i sve jači. Njegovo astralno biće lagano pođe bespućima univerzuma, ali osećao je da još nema onu potrebnu snagu da se vine dalje...

Onda je naleteo na nešto... neki nevidljivi zid. Oseti snažan udar i gotovo izgubi svest. Umirio se i polako počeo da se vraća u stvarnost. Kada je posle izvesnog vremena otvorio oči - svuda oko njega vladao je mrak. Podiže se i uđe u kupatilo. Dugo se tuširao dozvoljavajući ledenoj vodi da mu prodre do poslednjeg nerva. Kada je oseiio uobičajenu opuštenost, vrati se i brzo obuče ninda odelo. lako je prošao pored velike fotogratje vo­ljene devojke, nije je ni pogledao. Tih kao i letnja noć u koju je kre­nuo, napustio je kuću, ušao u auto­mobil i krenuo ka beloj kući na

obali okeana, čak tamo na drugom kraju velikog rada. Bio je sasvim smiren. Znao je ko i šta ga čeka i jedva je čekao da borba počne. Znao je i to da će prvo morati da savlada čuvare, pa tek onda da se upusti u

, borbu sa ninđom.Ono što mora da se dogodi dogo-

diće se bez obzira da li ti požurivao ili odugovlačio stvari. ’’Biraj svoje vreme i mesto borbe, tada si najjači”, priseti se još jednog saveta starog senseija. On je mogao da bira samo vreme i to delimično, jer to vreme moglo je da se ograniči samo na ovu noć. Ako se sukobi sa ninđom, borba će biti okončana ovako ili onako.

Jedan od njih ostaće u kući, ili kraj kuće na obali.

N ije primećivao saobraćajnu vrevu dok je prolazio centrom, uspinjući se i spuštajući niz poznate brežuljke. Vozio je automatski. Tek kada je izbio na bulevar kraj same obale, on krenu malo brže. Nije čak morao ni da gleda kuda vozi. Njegov duh zapamtio je mesto. Ipak, on prođe kojih dvesia metara dalje i tek iza pr>/e krivine pronađe proširenje i zaustavi vozilo. Pošto zaključa vrata tako da niko ne može da ih obije on kliznu niz petnaestak metara stnnu obalu i spusti se na

NINĐA 154 69

debele naslage peska i morskih algi koje su talasi izbacili na obalu.

Mrak je postajao sve gušći, jer odnekud s pučine vetar dotera crne preteće oblake. Ovaj dar neba Lesli shvati kao dobar znak.

Ninđa je ratnik noći, dete mraka... Tama je njegov dom.,.

Mogao je za nekoliko minuta da bude na cilju, ali sada, kada se našao na mestu obračuna, nije žurio. Čim je dotakao peskovitu obalu, upotre- bio je svu mentalnu snagu da se isključi i tako onemogući protivniku da ga oseti. Možda bi u tome u pot­punosti i uspeo da mu u mozgu ne okslodira krik voljene devojke. Krik koji je pozivao u pomoć.

Akiro je potpuno nag banuo u njenu sobu bez ikakve najave. Ono .̂ to je tog podneva propustio sada je želeo desetostruko da nadoknadi. Njegov ogromni ud više je ličio na mač osvete, nego na polni organ.Sumiko nije imala iluzija da će uspeti đa se odbrani od ovog (čudovišta. Skoči sa kreveta i pokuša da pcbegne. kroz prozor. Njeno ncžno, ali ipak snažno telo polete kroz vazduh ka prozoru. Staklo se I azlcte na paramparčad, ali njeno telo onda nalete na lepo izvajane čelične rc.iietke. Devojka jeknu i pade na pod posekavši se na nekoUko mesta.

Akira je stajao nepomično pos­matrajući je. Sumiko onda dohvati jedan veliki komad stakla i steže ga obema rukama.

”2ax)gom Lesli... jedini moj. Uvek sam bila ^ m o tvoja i tako će ostati”, ponavljala je pokušavajući da posled­nji put dopre do uma svog čoveka.

U trenutku kada njene šake počeše da primiču oštri vrh stakla stomaku - Akirin pogled blesnu. Oba njegova raznobojna oka sunuŠe vatru. Sumiko vrisnu i odbaci komad stakla trljajući dlanove o butine.

- Ti si m oja... Smrt je još daleko od tebe... Noćas si samo moja - mumlao je Akiro milujući svoj ogromni ud.

Sumiko htede još jednom da kidiše na rešetke pokušavajući tako da sama sebi prospe mozak, ali ninđa je bio brz kao misao. Jednostavno se stvorio ispred nje i ona zari glavu u njegov stomak. Pri tom obrazom očeša njegov ud, to Akim uzdrma kao strujni udar.

- H o... H o... biće lepo s tobom. Hajde, pruži ruku... uzmi ga. Hajde... znam da žehš... hajtie...

Kao omađijana, Sumiko lagano podiže ruku.

- Tako, hajde. Vodi m e... na krevet... hajde...

70 NINĐA 154

Sumiko je već legla spremna da ga primi. Osetila je njegov vreli vrh na otvoru svoje nagosti kad spolja odjeknu pucanj.

Akiro samo za tren zastade, a onda požuri da ude u tu devojku koja g a je privlačila poput velikog snažnog magneta. Ona zastenja bolno pod njegovim naletom. Morao je da zastane. Bio je preveli­ki za nju i to ga izbezumi.

U onom kratkom trenutku kada je trezveno počeo da razmišlja kako đa prodre u devojku, u njegov mozak prodre snažni udar harageija. Istog časa do njegovih ušiju dopre samrt­nički krik nekog ko je teško ranjen. Još jedan, nezaboravni šum dopre mu do ušiju. Bio je to šum bujice krvi koja je šikljala iz jednog tek presečenog vrata.

- N inđa.. On je tu ...To saznanje bilo je dovoljno da

Akira zaboravi na devojku i njenu lepotu. Skoči s kreveta i izlete iz sobe da se na brzinu obuče.

Odmah je ugledao tamnu senku koja je sejala smrt među šestoricom naoružanih momaka. Ovi su s vre­mena na vreme uspevali da ispale poneki metak, ali senka je tada jed­nostavno nestajala. Akiro se vrati u pobočnu sobu gde su, po njegovom nalogu, stalno čekala dva do zuba

naoružana momka. On im naredi da Vežu devojku i neprimetno je odne­su na obalu gde je, skriven od radoznalih pogleda, bio ukotvljen čamac snažnih motora.

Momci klimnuše kratko glavama ! požuriše đa izvrše naređenje. U poslednji čas, jer poslednja dvojica od šestorice napadača napustiše sVet živih.

Lesli oseti haragei i odmah se stopi sa senkom velikog stuba.

- Ne moraš da se kriješ, ninđo! Ostali smo samo ti i ja! - začu glas koji kao d aje dolazio sa svih strana. Čak i ispod drvenog poda terase. Lesli je ostao miran. Poznavao je odavno taj krik. I sam ga je često koristio. Sada on pokaza svoje umeće. Kobudera, tajna magija ninđi, dostupna samo nekolicini vrhunskih majstora ninducua, bila je njegova skrivena snaga.

Akira zatrepta očima kad začu korake i sa svoje leve i desne strane. Čak ugleda i dve senke kako mu dolaze u susret. Brzo zatvori oči, a posle nekoliko sekundi iz njegovog grla zaori se smeh.

- Dečja igra, ninđo! Lep pokušaj, ali ja sam ninđa, a ne maskirani šaljivđžija - odjeknu odmah zatim njegov ledeni glas.

Najbolji napad je direktan napad.

ININĐA154 71

Kad osetiš da si spreman, napadni - bila je još jedna lekcija koju je davno naučio na brežuljcima malog ostrva u dvorištu polurazmšenog manastira.

I tako, još dok je Akiro govorio, Lesli pojuri ka mestu na kome je u Irenu ugledao njegov profil. Uzdao se u svoju brzinu, u munjevito sevanje katane i, konačno, u ele­ment iznenađenja. Međutim, Akiro jc bio dva metra dalje.

Njegove oči zasjaše paklenim plamenovima, a iz njegove stisnute leve šake polete loptasta munja. Lesli uspe tek malo da se izvije i munja ga pogodi po ivici slabine, ali već je stizala dmga i treća. Kao daje lačno znao na koju će stranu Lesli da krene, Akiro je gađao svojim magijskim oružjem. Treća munja pogodi Leslija između plećki i odbaci ga daleko preko ograde na pcsak.

Utom urlanje policijskih sirena razbi noćni mir. c

Akirine oči se ugasiše. Znoj je lio niz njegovo lice i bičeve duge crae kose. Ono svetlije oko sevnu još jetlnom, a onda ninda polete preko ograde. Kada je odmakao dobrih dvadeset pet metara, baci pogled iza svojih ramena. Video je veliki broj pognutih ljudi kako s oružjem u

Šakama jure prema kući. Nasmeja se nečujno i potrča još brže. Čim je uskočio u čamac, momak za koman­dama dade gas i čamac se izdiže čitavom prednjom stranom iz vode.

- Neki čamac napušta obalu... pojurite tamo! - naredi Patrik, ali istog trena znao je d aje to naređenje suvišno.

Kada su stigli nadomak kuće, policajci zauzeše busiju.

Džemison, koji je stajao tik uz svog mladog pomoćnika, još na samom početku prećutno je njemu prepuste komandu. Momak je ove ijude poznavao bolje od njega. Znao je njihov način razmišljanja, borbe...

Patrik je neko vreme osluškivao svaki Šum. U dva-tri maha uhvatio je samrtne ropce umirućih jakuza i to je bilo sve.

- Ovde je sve gotovo. Idemo - reče i ustade.

Džemison požuri za njim, ali nije ispuštao svoj ”357” iz šaka.

Snažni ručni reflektori obasjaše okolinu i prva dva posečena Japanca.

- Gospode, zar baš moraju jedan dmgom da seku glave? Zar nije dosta metak ili tako nešto? - gunđao je Džemison.

Ali, bez reči je ostao tek kada je

72 NINĐA 154

naleteo na momka koji je biikvalno plivao po sopstvenira crevima. To je bilo suviše za njega i on odjuri u stranu ne mogavši da zadrži sadržinu stomaka koja mu odjed­nom pokulja na usta.

Patrik Dano već je bio u kući. Brzo je pogledom prelazio preko tela pobijenih. Onda u jednoj sobi oseti ženski parfem. Pogled mu pade na polupana stakla i izgužvanu posteljinu. Stajao je nekoliko minu­ta na istom mestu pokušavajući đa shvati šta se dogodilo u ovoj pros­toriji, ali onda ga trže glas spolja...

- Hej, Dano! imamo ovde jednog mom ka... dođi brzo.

Patrik Dano izlete na terasu, a onda preko ograde do roesta koje je jedan policajac osvetljavao mčnim reflektorom. Samo jedan pogled bio je dovoljan mladom policajcu da prepozna odeću ninđe. Okrete onesvešćenog na leđa i pri tom pod prstima oseti opaljeno meso. Taj m iris... to je već jednom osetio. Da, na svom sopstvenom teiu. Znači đa je ovaj momak bio napadač, a ne član grupe onih koji su pobijeni.

- Dobro ga pazite dok pozovem pomoć - naredi i požuri do Džemisona koji je kod sebe držao radio-telefon.

Lesli je uz velike najKsre i pomoć

kobudere uspeo da nadvlada pak­lene bolove. Čuo je korake po pesku, video pohcajce koji su se okolo muvali, ali nije ništa pokušavao. Morao je svom telu da da vremena da se oporavi. Kroz tek milimetar otv^orene kapke posma- tiao je okolinu. Kada se uverio da je kraj njega samo onaj policajac, on ga pozva. Naivan, željan da pomogne, momak se saže. Lesli ga dohvati za vrat i za- tren oka onesvesti. Onda brzo smače sa njega bluzu i kapu, spakova katana u korice na ledime i podiže se. Neko ga pozva, ali on samo odmahnu rukom pokazujući ka kući. U prvi mah je i krenuo na tu stranu, a onda, koristeći senke, šmugnu pravo u okean.

- Pomoć stiže. Ovaj momak će nam ispričati... Hej, šta se dogodi­lo?! - gotovo vrisnu Patrik Dano kad shvati đa njegovog ninđe nema na mestu na kome ga je ostavio onesvešćenog.

Zbunjeni policajac nije umeo ništa da kaže. Samo se zbunjeno osrnehivao.

- U redu je. Morao sam da znam ... nisi ti kriv. On je ipak NINĐA!

Lesli je za to vreme, osvežen hladnom vodom okeana, lagano

NIINĐA154 73

iiiao ka mestu na kome je ostavio automobil.

Bio je umoran, teško povređen.Da Ii je te noći bio u predosblju

smrti? Šta bi bilo da nije naišla poli­cija? I, kako su oni uopšte znali za kuću na obali?

Bilo je mnogo pitanja, a njegov I/mučeni mozak nije imao snage da na njih potraži odgovor. Zato odus- lade i usredsredi se na put kojim je i.iiao. Kada je najzad izbio na drum, s|>azi saobraćajca koji osvetljava icgistarsku tablicu njegovih kola. Sačeka da momak obavi posao i udalji, pa tek onda priđe automo­bilu. Udari rukom tablicu i ona se okrete. Sada je to bio ne samo novi bioj već i oznaka druge države. ( )krete kola u mestu i lagano pode kući.

** *

Malobrojni članovi porodice ( iaribaldi već mesec dana trpeli su poraz za porazom. Još jedan napad konkurenata i oni će zauvek nestati ;;a lica zemlje. Novi šef porodice, Ii ¡desetogodišnji sinovac pokojnog "kuma”, Paolo Đenoveze, s neveri- lom je posmatrao sedokosog Knicza koji mu je predao

zapečaćeno pismo. Žig od crvenog voska prepoznao bi i žmureći; bio je bo znak Trijade. Da i ovi žutaći neće da mu postavljaju uslove, bunio se u sebi dok je otvarao pismo.

”Ako želite saradnju sa nama i poslovanje,pođite sa donosiocem pisma”, stajalo je u kratoj poruci.

Paolo Đenoveze nije bio kukavi­ca. Nije bio ni običan gangster. Diplomirao je prava na Jelu, a za porodicu je radio iz dva razloga: njegov stric bio je glavni gazda, a pare koje mu je davao ne bi mogao da dobije ni u najjačoj kancelariji u gradu. Sada se postao ”kum” iste te porodice.

- Što da ne. Prijatelje je teže steći nego neprijatelje. Idemo, gospodine- nakloni se on sedokosom Kinezu i pode za njim.

Poslovni sastanak sa preživelim članovima Trijade bio je kratak, kao 1 poruka koju su mu poslali.

- Imamo probleme sa Jakuzom. Ovog trenutka ne smemo da krenemo otvoreno, jer nas motri policija. Napadnite za naš račun Jakuzu, i slo­bodno preuzmite i njihovu teritoriju i njihove poslove. Jasno, i plen pripada vama. Uz to, ako budete želeli, ubuduće ćemo raditi zajednički.

Paolo Đenoveze htede da poskoči sa stolice. Ovaku ponudu mogao je

74 NINĐA 154

samo u snu da poželi. Ipak, ostao je hladan.

- To što tražite od mene i moje porodice je ozbiljna stvar. Koštace, mnogo i para i ljudi. Ja...

Ućuta kad mu jedan od trojice debelih Kineza pruži dva podebela svežnja novčanica od po 500 dolara.

Nije odmah posegao za novcem. Nekoliko minuta je razmišljao, ili je bar tako izgledalo, a onda ustade.

- U redu, gospodo. Sklopili smo posao. Javiću vam se uskoro.

- Nije potrebno. Znaćemo šta radite. Tak kada se sve završi možete da dođete na poslovni dogovor - reče najstariji Kinez i isprati ga do vrata.

Iste večeri Paolo Đenoveze okre­tao ie telefonske brojeve Detroita. Kod trećeg poziva dobio je onoga koga je tražio.

- Ćao, Vito, fratelo mio! - povika kao da mu je sagovornik tu pred očima, bmeškajući se istovremeno. - Si... Si, ja sam, Paolo. Da, hvala ti... tako je moralo da bude. To je rizik koji naš posao donosi. Nego, da pređem na stvar. Potrebna mi je tvoja pomoć i savet. Potrebni su mi sposobni ljudi, oni najbolji za jedan posao ovde, kod kuće. Koliko? To d odluči kad čuješ celu priču. Za pare ne brini...

Čitavih pet minuta objašnjavao je svom dalekom rođaku po majčinoj liniji sve ono što je bilo neophodno. Vito Kalabreze bio je strah i trepet u Detroitu. Već deset godina čitava detroitska policija bila mu je za petama, optuživali su ga za mnoga ubistva, ali nijednom ništa nisu mogli da dokažu. Onda se po kao i postao savetnik i posrednik u najamljenim ubistvima. Posao je cvetao, pare su padale kao kiša, a on je bio još dalje od ruku policije.

- Va bene... fratelo... Paolo... daj mi nedelju dana...

- Tri dana. Vito. Tri dana...'- O. K. Tri dana. Dolazim kod

tebe.i, zaista, tri dana kasnije letom iz

Detroita u San Francisko stigao je Vito Kalabreze u pratnji desetorice mračnih tipova. Jasno, ’’nisu se poz­navali” i svi su otišli posebnim tak­sijima. Smestili su se u tri hotela, a Vito je otišao pravo u preduzeće svog rođaka. Tek posle ručka i dve flaše ’’kjantija” počeli su da razgo­varaju o poslu. Paolo je rođaku dao potrebne adrese, slike i obaveštenja, a onda su se rastali.

Iste noći, budući d a je bio profe­sionalac, Vito je sa trojicom moma­ka krenuo na prvi posao. Dvojica najbližih Kosugijevih ljudi ubijeno

NINĐA 154 75

|c na izlasku iz jedne Jakuzine kockarnice. Sveđoci su samo mogli da posvedoČe kako su tri momka u običnim, tamnim odelima, sa še- š i li ma dubokp. .nabijenim na čelo, icdnostavno prišla dvojici jakuza, ispraznili u njih revolvere, seli u neka stara kola i odvezli se.

Sat kasnije policijska patrola našla je opisana kola na parkingu l/a jedne samoposluge. U kolima su l>ila i tri stara ”Smit Wesona” bez stii ijskih brojeva i flasterom obavi- icnim oko drški. Sve u svemu - inšia.

Tomi Kosugi se ozbiljno zabri­nuo. Njegovi ljudi sa ulice nisu ništa mogli da saznaju. Niko iz Kineske Cclvrti nije bio umešan.

Ali, to nije bio kraj.Na drugom kraju njegove teri-

lorije četiri nepoznata momka ubacila su snažnu bombu u svratiste njegovih strelaca. I opet niko od svedoka nije znao nisia da kaže.

l’red samu zoru posetioci su stigli I do Tomija Kosugija. Tu su bili svi, osini Vita. On je na bezbednoj uda- lienosli čekao ishod.

Probijajući se do poslednjeg '.|Mata zgrade u kojoj je boravo isosugi, ¡talijanski revolveraši morali su da pobiju petoricu ljudi iz olic/bcdenja. A gore, na poslednjem

spratu, poveo se pravi rat. Ipak, posle desetak minuta svi Tomijevi branioci bli su pobijeni, a njega su Italijani jednostavno izbacili kroz prozor. Dvojicu ranjenih ortaka dokrajčili su sami, a onda preko obližnjih krovova napustili poprište.

Vito Kalabreze je bio svedok Tomijevog pada na pločnik. Prošao je pored njegovog smrskanog tela, ušao u taksi i udaljio se.

Bio je to kraj nesuđenog ojabuna Tomija Kosugija. Kraj kakav ni u najcmjim snovima nije mogao da zamisli. Ali, udario je na Trijadu, najstariju organizaciju na zemljinoj kugli - i skupo platio svoj potez.

Patrik Dano i Stiv Džemison s nevericom su slušali izveštaje koji su neprekidno stizali u njihovu stanicu.

- Neko je bio mnogo ljut - zaključi Džemison.

- Da, ali ne naš ’’prijatelj” . On ne koristi vatreno oružje i bombe. Ovo je uradio neko drugi, ali sa istim ci­ljem. Smeo bih da se kladim da je reč o gospodarima Kineske Četvrti - s uzdahom konstatova Dano.

- Ako si u pravu, onda je naš posao završen. Znaš, još pre nego

76 NINĐA 154

što si ti došao, još u vreme kada sam ja tabanao po ulicama San Franciska, gradska vlada sklopila je prećutni sporazum sa vladarima Kineske četvrti da se ne mesa u nji­hove unutrašnje stvari. To se najčešće i poštuje. Tako će, čini mi se, biti i ovog puta. Ko je stradao? Neki Japanci... jakuze, tako si ih nazvao. Da. Ko su oni? Još jedna opaka bolest od koje je naš grad počeo da oboljeva. I nije ovo prvi put. Sećam se, pre nekoliko godina, neko nama nepoznat sredio je jednu bandu tih jakuza. Nikada nismo saz­nali 0 kome je reč. I tada je bilo odsečenih glava, rasporenih stoma­ka i nekih čudnih čeličnih zvezda različitog oblika. Niko nije znao da kaže za koga je radio, ko gaje unaj­mio - i gde je posle svega nestao. U svakom slučaju, nama je učinio đavolski veliku uslugu. Bio sam srećan, pravo da ti kažem, kada smo dobili nalog da prekinemo potragu za njim.

Džemison je tada prvi put javno pokazao simpatije za nepoznatog momka koji je na svoj način vodio borbu protiv kriminala nikada ne posustajući.

- Šta će biti sa svim ovim? - reče mladi Dano kada su nešto kasnije po drugi put došli na uviđaj u

poslovnoj zgradi u kojoj je kance­lariju imao Tomi Kosugi.

- T ja... ko zna. Najverovatnije ništa. Momci iz tehnike već su poskidali sve moguće otiske, fik­sirali sve tragove i odneli eventu­alne dokaze. Ostao je samo ovaj miris smrti i tragovi krvi po kojoj gaziš.

Mladić se trže i po\aiče korak nazad. Nije ni primetio da stoji na ivici velike lokve zgrušane krvi.

- Ko su ova dvojica belaca? K oje njih pobio? Svaki ima po metak u tem enu...

- To je jedino što znam... bar donekle - uzdahnu Džemison. - Ta dvojica pripadali su napadačima. Ranjeni su u okršaju i sami. njihovi ortaci su im presudili. Tako su nam izbrisali i poslednji eventualni putokaz. Znaš, ovo su surovi profe­sionalci i međusobno likvidiranje u ovakvim slučajevima je sasvim nor­malno. Videćeš, balističari će utvrditi da su pobijeni istim kuršumima kao i ovi... drugi.

Bilo kako bilo, otvorena je rutin­ska istraga i sva pažnja policijske stanice Štiva Džemisona po­svećena je ovom krvavom obračunu. Doušnici su pažljivo osluškivali glasove sa ulice, ali ništa nije otkriveno. Niko nije imao

(NINĐA 154 77

pojma ko je unajmio revolveraše.Mladi Patrik Dano imao je svoje

ideje, ali posle upozorenja svog pretpostavljenog da Kineska četvrt sama rešava svoje sukobe, nije želeo ni da ih kaže glasno. On je, naime, pogodio pravu istinu: Trijada |o uništila Jakuzu. U to je bio više nego uveren. Njega je više intereso- vaio gde se nalazi ninđa - i onaj drugi momak u cmom kostimu koga |c našao onesvešćenog na plaži. Da nije možda reč o istom čoveku? Zar |c mogao da napravi toliku grešku? Onda se seti rane na leđima onesvešćenog...

- Možda se ninđa više neće ni pojaviti, jer su njegovi poslodavci pobijeni - reče poluglasno.

- Nešto si rekao?Uzalud je Džemison još dva puta

ponovio isto pitanje. Patrik je bio diileko od njega i mesta zločina. Mislio je 0 ninđi, o dalekom Japanu n kome je proveo najveći deo deti- u|slva i mladosti.

- Pa. šefe, ostaje nam, kako rekoste |uee, da čekamo. U ovom slučaju, čini mi sc, to će nam biti glavni posao.

- Da, momče, čekaćemo sve dok neko od glavešina iz grada ne kaže I li I pare poreznika treba da trošimo na nešto drgo, a ne na međusobne olu nčne žutaća...

** *

Lesli Eldridž proveo je dve besane noći lečeći povredu na leđima. Nije tu bilo pomoći od leko- va. Ne. Masaža - i pre svega med­itacije, mentalno lečenje i pomoć kobudere bili su pravi lek. Kada je konačno povratio stabilnost, zauzeo je mesto u sali za vežbanje, zapalio obredne štapiće i onda, posle ko zna koliko vremena, počeo da ponavlja reči vežbe Šuđi Šuriken;

U, MU, SUIGECU, JO, ŠIN, SO, SINMIOKEN, KARA - NULA...

Sve dublje ponirao je u sopstvenu dušu tražeći onaj prolaz koji vodi još dalje, u hladne prostore uni­verzuma ljudske duše i onoga koji je oko nas...

U, MU, SUIGECU...Minuti su se pretočili u sate, sati

u dane i noći.Stigavši do Nule njegov duh

zadrhta pred nepoznatim. Tu, govo­rilo je predanje, prestaje i moć Duha Ratnika, tu počinje put u nepovrat.

Kao da stoji na ivici mračnog ponora iz kojeg dopire samo hlad­noća koja ledi misao, i iz koje dopim vapaji izgubljenih duša, nje­gov duh oklevao je čekajući da se nešto dogodi. Nešto što će ga

78 NINĐA 154

pokrenuti da učini onaj sudbonosni korak.

Nekada davno, sada je izgledalo da se to dogodilo u nekom drugom životu, stari sensei Tanaka mu je govorio d a je ona tanka linija ispred nule - granica ljudske sposobnosti. ”U mom veku”, govorio je sensei, a tada je imao preko devedeset pet godina, ”niko ko je stigao do tog nivoa nije se vratio u svet živih”. Jedan sveštenik, koga je lično poz­navao, uspeo je da se povrati, ali je zauvek ućutao. Rastanak sa Duhom Ratnika koji se nalazi na toj granici, posle koje ni sam više nema nikakvu moć, dovoljna je spoznaja za svakog borca. Ako do Nule ne upoznaŠ sebe i Kosmos - onda ga nikada nećeš ni upoznati...

Sve to Lesli je znao pre nego što se upustio u najveću avantum svog života. Kada je krenuo bilo mu je svejedno kako će se ona okončad ako niu ne pomogne da nađe Put, sretne Duha Ratnika i otkrije i naj­tamniji deo sopstvene ličnosti.

Svetlosti munja i vibriranje nepoznatih energija bacali su jezive senke na bezdan pod njim. Nije znao da h je strasnija tišina, ili oni vapaji koji su se povremeno oglašavali.

Onda se dogodilo.Ogroman oblak ili, bolje reći.

senka, iznenada se pojavila pred njim. Malo-pomalo senka poče da dobija obrise, da se zgušnjava sve dotle dok nije poprim ila oblik ogromnog spom enika... spom eni­ka nekog ratnika. Lesli, odnosno njegov duh, napreže se da prepoz­na obličje. Lice je bilo u senci i kao da je bilo bez očiju, bez nosa i usta. Samo zamagljena površina. Jednog trenutka, u najdubljoj tišini koju je osetio, tihi glas koji je dolazio iz spomenika progovori:

- Ninđo, kaži šta tražiš ovde?Lesli je ćutao kao da i sam ne zna

šta da odgovori.- Tražim m ir... izvesnost...

snagu... NJU.- Mir ćeš naći u svom srcu.

Izvesnost ne postoji. Izvesna je samo smrt. Snagu? Šta je snaga, ninđo? Tvoja ruka je snažna. Tvoj katana m ačje moćan... i tvoj um je snažan. Kakvu snagu tražiš?

- Onu pravu, nesavladi\o.i...- Misliš da ćeš je naći na Nuli?

Nju želiš?”Snage na Nuli su snage mraka. I

kobudera ima mračnu stranu, ali nemoj da žudiš da je upoznaš”, go­vorio mu je sensei dok mu je otkri­vao tajne kobudere.

- Ne... ne želim sile mraka. Ja sam ninđa... BELI NINĐA.

NINĐA 154 79

"Beli ninđa” bio je izraz za ninđu koji je koristio borilačke veštine i mač, a ne natrprirodne snage sile mraka.

- Tražiš i ”nju” - nastavi glas koji kao da dobi na blagosti kad je Lesli u-kao da ne želi sile mraka.

- Da... nju... moju Sumiko. Bez ii|c inoj život ne vredi.

IMava munja odjednom osvetli o)',romnu statuu. Kao d a je oživela. ( )na bezlična maska odjednom poče tla dobija lik. Ne jedan, već dese­n l i e . r-totine... U jednom trenu 1a sli prepoznade lik svog starog iK'ilelja, zatim nekoliko ratnika o kojima je samo čitao i čije je crteže imao prilike da vidi po prastarim knjigama... Ugleda i lik Musašija, mačc-vaoca nad m ačevaocima... Na kraju ugleda i sopstveni lik. Tek na iren - a onda se svetlost ugasi i ona velika statua - za koju je bio i)'uran daje Duh Ratnika - poče da

:;r lasplinjava...I,cslijev duh, sada smiren, ne

osvrćući se više na bezdan koji je .'iaj>io ispod njega, lagano poče da •:c uzdiže, vraća u sopstveno telo.

( )nog trena kada su se duh i telo '.pojiH, snažan trzaj uzdrma ninđu I on se prevrnu na iatam i. N |i-govo nago telo bilo je potpuno mokro od znoja. Bio je sasvim

iscrpljen, ali nikada tako smiren kao tog časa.

Velika masnica i rana između plećki sve brže se zatvarala i nesta­jala dok, konačno, sasvim zdravo tkivo i koža ne pokriše tešku ozledu.

U mirnom snu plovio je velikim plavetnilom za koje je prvo mislio daje nepregledno nebesko plavetni­lo, a onda shvati daje na blago usta­lasanoj površini okeana. Blagi topli povetarac milovao mu je lice i mrsio kosu. Disao je punim plućima osećajući kako mu svaki udisaj uliva novu snagu. Mozak mu je bio toliko bistar da je prosto osećao snagu koja iz njega izbija.

S ta je ono na vidiku?Neki brod? Kit? Ostrvo naspred

okeana. Nasred pustoši'!’Konačno shvati da je reč o

ogromnoj steni - ostrvu. Bilo je najvećim delom gola siena. Samo jedna trećina, ona skrivena od nje­govog pogleda, bila je obrasla visokim drvećem...

Napreže se da bolje vidi - i probudi se.Njegov još sanjiv pogled odluta

kroz prozor, preko velike terase... sve do ravne površine okeana - i do nekog obrisa koji je treperio na ranom jutarnjem suncu.

Skoči sa tatamija “i priđe velikom staklenom zidu.

80 NINĐA 154

U daljini, kupajući se ua jutarnjoj izmaglici i prvim zracima sunca ukaza mu se slika ostrva-stene.

Alkatraz!Sve mu bi jasno kao na dlanu.Znao je gde mora da krene. Znao

je gde se nalazi i njegov smrtni neprijatelj i njegova jedina ljubav.

*

Iste noći kada su pristali uz kej nekada ozloglašenog zatvora na Alkatrazu, Akira oseti neke čudne vibracije. N jegov duh, koji je uspeo da se spusti do Nule i vrati čitav, osetio je sve one duše koje su boravile i umrle ua Alkatrazu. I još nešto. Ta ogromna stena, to ostrvo podseti ga na ostrvo na Dalekom istoku, ostrvo na kome je odrastao, učio i naučio sve što zna. Ostrvo koje je bilo njegov život. Nisu mu smetale napuštene zgrade oguljenih zidova, porazbijani pro­zo ri... silne instalacije, žičane ograde, stubovi sa davno ugašenim reflektorim a... Sve to bila je spol- jašnost. Suština ostrva bila je ono što g a je mamilo.

- Ove je naše skrovište. Gospodar Kosugi je iznajmio Alkatraz na pet godina... i sada je sve ovo naše -

obavesti ga mladi Japanac, jedan od petnaestorice žitelja ostrva.

Njih petnaestoricu obučavali su najbolji majstori borilačkih veština. Baratali su svim hladnim i vatrenm oružjem. Niko od njih nije imao porodicu, rođake, prijatelje.

Bili su to ratnici. Ljudi čiji je jedini posao bila smrt.

Akiro je u njima prepoznao prave borce i to ga obradova.

Iznese Sumiko iz čamca i uprti je na rame, a onda reče mladom stražaru da mu pokaže put.

Petnaestorica pripadnika speci­jalne Kosugijeve grupe smestili su se u neku upravnu zgradu koja se nalazila tik pored sive pra- vougaone zgrade kaznionice. Sa te strane pružao se pogled na otvoreni okean. Nekoliko desetina metara dalje obala je bila najstr- mija i jedini pošumljeni deo ostr­va - stene.

Čim je smestio Sumiko i ostavio momka pred njenim vratima, Akiro pođe u obilazak. Odbi pomoć onog istog momka koji ga je sačekao na doku i krete sam po mraku.

Išao je kao da je rođen na tom strašnom mestu. Njegova stopala nalazila su uvek pravi put i on se ubrzo nađe na strmoj litici. Spusti se u položaj lotosa i zagleda prema

NINĐA 154 81

horizontu izgubljenom u noćnom miru.

Osećao je svu onu patnju i bez- nadežnost nekadašnjih stanovnika Alkatraza. Njegov duh otišao je još dalje. Mnogo dalje. ’’Video” je čudne ljude crvenkaste boje kože koji dolaze na pusto ostrvo ne tako daleko od obale. Vozili su se u čudnim malim čamcima koji su se nekakvim čudom održavali na vodi. Ti ljudi bili su polugoH. Duge crne kose bile su im povezane krpama ili kožnim remenjem, a krasila su ih pera nekih velikih ptica. Govorili su grlenim, njemu stranim jezkom.

Bili su ratnici - zaključio je po noževma i Čudnim sekirama mahom od oštrog kamenja privezanog na kraju kratkih drvenih palica.

’’Video” je duhove koji isplivava- ju iz dubina okeana tu nadohvat ostrva. Bili su to duhovi robijaša koji su pokušali da pobegnu sa ostr­va, ah su završili ili u čeljustima ajkula koje su gospodarile okoli­nom, ili su ih snažne morske struje i talasi odvukli na dno. Veliki broj potonuo je izrešetan rafalima iz automatskih pušaka i lakih mitra­ljeza zatvorske straže...

Niko nije uspeo da pobegne iz Alkatraza. Bar nikada nije obelo- danjeno d a je bekstvo uspelo.

Iako nadohvat obale koja je mamila poglede i robijaša i budila u njima želju za bekstvom, ostrvo je bilo kao na kraju sveta baš zbog jakih struja i mnoštva ajkula.

Kao mladić, Akiro se nekoliko puta sukobio sa ajkulama koje bi zalutale u vode kraj njegovog ostr­va. Od susreta sa jednom još Je nosio tragove na butini leve noge, ali svaki put pobednik je bio on.

Onda se njegove misli okrenuše nindi zbog koga je napustio svoje ostrvo i došao u ovu stranu, prljavu i bezličnu džunglu. Ninđa je bio jak. To mu je pokazao i u onom kratkom susretu. Poznavao je i kobuderu, ali očigledno ne i njenu mračnu stranu.

Ta činjenica bila je i njegova prednost u predstojećem sukobu.

Znao je da to neće biti obična borba oružjem i rukama.

Biće to pre svega borba dva duha, dva lica iste stvari. Dva pristupa ninđucuu i načinu života.

Ninđa nije koristio drugo oružje, osim onoga kojim se koriste ratnici noći. Akira je prvi put upoznao vatreno oružje kada je sa ostrva sti­gao u veliki grad na poziv svog spa­sioca. Od samog početka osetio je odbojnost prema njemu. Nije ga cenio ni ovde kada je imao prilika

82 NINĐA 154

da se uveri u njegovu razornu moć. Shvatio je da je to oružje važnije od onog ko ga upotrebljava i to je bio kraj. Za njega čovek je bio oružje, a sve ostalo samo sredstva koja je borac koristio. Zato je i prezirao vatreno oružje. Kod momaka na ostrvu nije ga primetio, mada je znao da ga svakako negde skrivaju.

Znao je da će ga njegov protivnik naći na svoj način i da je samo pitanje časa kada će se pojaviti na ostrvu.

Dani su se lenjo vukli jedan isti kao diiigi. Akiro je, nevidljiv za svoje saborce, posmatrao kako vežbaju, kako barataju mačevima, nunčakama i dugim kopljima oštrih vrhova. Nisu bili loši. Neki od njih mogU su da postanu i pravi majstori...

Ipak, nije im davao nikakve šanse u susretu sa onim koga je očekivao sa sve većim nestrpljenjem.

Ta sporost u dolasku protivnika počela je da mu uliva nesigurnost koja g a je dovodila do besa. Osećao je kako ledena kora njegovog mira polako popušta i prska. Njegov pro­tivnik je do sada već morao da ga oseti... nanjuši, otkrije. Zašto, onda, čeka?

Šta sprema? Kako će se boriti'i^Onda, sedme večeri, Akiro izne­

nada oseti one dobro poznate

vibracije koje su prethodile harageiu. Čudna grimasa ledenog osmeha zaigra mu u uglovima usana.

Ne objašnjavajući ništa svojim pratiocima, on izvede Sumiko iz njene sobe i odvede je u drugu tro- spratnu zgradu u Čijem centru se nalazio veliki prazan prostor. Brzo joj uveza ruke, a onda je zakači za veliku čeličnu kuku koja je virila iz plafona.

Njeno nago telo jedva je osvetlja- vala slaba sijalica.

Akiro još jednom oseti navalu strasti, ali brzo je izbaci iz misli i vrati se napolje.

Haragei je bio sve jači.- On dolazi. Spremite se - reče.Zbunjeni mladići oko njega

počeše da se osvrću. Nisu znali o kome je reč i kako je ovaj čudni, opasni čovek sa dva raznobojna oka uopšte znao da neko dolazi.

Napolju je bio mrak. Gusti oblaci svaki čas su mogli da iznedre oluju i kišu - a on je ”čuo” da neko dolazi. No, kako su čuli od momaka, koji su dovezli Akiru i devojku, o kome je reč, nisu ništa pitali. Čekali su dalja naređenja.

- Vas petorica čekaćete ga napolju. Sami izaberite mesta. On će doći sa najopasnije sirane. Nađite

NINĐA 154 83

je. Vi - pokaza na drugu petoru - vi ćete ga čekati na prvom spratu. Vi - pokaza na poslednju gmpu - nađite položaj na drugom spratu. To je sve. Borite se kako najbolje umete jer on je - NINĐA!

Tu poslednju reč izgovorio je na poseban način. Bila je to mešavina pretnje, smrtne presude i poštovanja.

Uz kratko ”haj”, momci pokupiše oružje i pojuriše da izvrše naređenja.

*

♦ *

Lesli je, obučen u cmi kostim, s katanom u koricama na leđima, vak­izašijem sa strane i širokim pojasom načičkanim šurikenima, šakenima i eksplozivnim kuglicama, sedeo na pustoj obali. Povremeno sevanje osvetljavalo je u daljini obrise Alkatraza. Zatvorenih očiju osluškivao je glasove prirode i ele­menata koji su se, gore u oblacima, spremali da pokažu svoju ćudljivu snagu. Miris elektriciteta jasno je golicao njegove nozdrve. Kada je na tren vetar utihnuo, on povuče gumenu ručicu i vazduh, oslobođen iz nekoliko malih komora pod punim pritiskom, pojuri u ovalnu cev speci­jalnog gumenog čamca namenjenog

komandosima. Za manje od dva min­uta čamac je bio spreman i ninđa ga spusti na vodu. Postavi se u klečeći položaj i sa nekoliko veštih zaveslaja kratkim veslom navede čamac na morsku struju.

Gonjen nevidljivom strujom, mali čamac za tili čas pojuri prema pučini. Na pola puta od ostrva pod­vodna struja promeni ćud i naglo okrete čamac na drugu stranu, ali se sukobi sa snažnim rukama ninđe. Kratko veslo grabilo je svom snagom i mali čamac se vrati na prvobitni pravac. Posle stotinak metara dohvati ga druga struja i ponese ka skrivenom delu ostrva Alkatraz. To je dozvolilo ninđi kratak odmor i on ga odmah prih­vati. Disao je na poseban način koristeći vetar da mu brže puni pluća svežim vazduhom punim ozona i neke posebne energije.

Kada je ćudljiva struja još jed­nom pokušala da skrene čamac, ninđa se ponovo prihvati vesla. Sada je morao da zapne još jače jer su sve veći talasi, odbijajući se od podvodnih grebena ostrva, davali struji dodatnu snagu.

Grom iznenada ošinu i pogodi jednu od građevina na ostrvu. Ono malo svetlosti koju je ninđa ugledao pre nekoliko minuta zatreperi

84 NINĐA 154

preteći da se ugasi, ali se nekako ipak održa i nastavi da čkilji kroz mrak i sve žešću oluju.

- Ko može po ovakvom vremenu da dode na ostrvo? I čime?

Ovo pitanje izgovorio je mladić duge kose vezane u konjski rep.

- To i meni pada na pamet. Ali, čuo si onog momka. Ako ON kaže da neko dolazi, onda mu verujem bez pogovora - uzvrati upitani.

- Neće, valjda, da dopliva? Po ovakvom vremenu čak ni jak patrol­ni čamac ne bi lako savladao put od obale do ostrva - javi se i treći momak.

- Tišina. Šta ste se raspričali? Ionako je ovaj vetar dovoljno jak da uguši svaki zvuk. Samo mi treba vaša priča. Tišina.

Bio je to glas vođe grupe.Napregli su sva čula, ali uzalud.Ninđa je sin noći. On dolazi

nečujno. On je nevidljiv za oči neprijatelja.

Mnogi od ovih boraca to nisu znali. Još dok su oni razgovarali, ninđa je uspeo da se dokopa sten- ovite strnie obale i sada je snagom ruku držao čamac uz kameni zid tražeći i najmanju mogućnost da se popne na obalu. Nekoliko minuta kasnije munja osvetli stenu kraj njega i on ugleda uklesane stepence koje su možda još prastanovnici ili

posetioci ovog ostrva-stene uklesali. Naglo odskoči i prepusti mali čamac ćudima talasa, a on se brzo kao pan- ter uspentra na ravnu ploču. Sačekao je da mu se disanje umiri, a onda zatvori oči.

Retko kada je koristio tanđian - treće oko - jer nije za to nikada imao potrebe. Sada mu se ta ideja javila sama od sebe. Njegovo ’’treće oko'- njegova projektovana psiha u pros­toru poče da pretražuje okolinu. Ubrzo je otkrio trojicu naoružanih momaka na desetak metara ulevo. izvuče katana trudeći sc da ne iza­zove onaj poznati siktaj kada oštrica napušta korice i kao ogromni pauk pođe na tu stranu. Dva puta je u poslednji tren uspcvao da se zalepi za vlažnu stenu kada su munje izne­nada sevnule iz sve nižih i uskovit- lanijih obala.

Kada je munja po treći put blesnula, on je stajao iznad trojice momaka s visoko podignutim katanom. Ugledali su ga samo za tren - i onda njihove oči umreše zajedno sa njima.

Samo je fijukanje vetra nagoveštavalo prisustvo smrti.

Ninđa obrisa oštricu katane, a onda se spusti nn jedno koleno. Zatvorenih očiju ponovo je osluškivao. Još jednom otvori treće

NINĐA 154 85

oko. Preostalu dvojicu momaka otkrio je skrivene na gvozdenoj gredi koja je spajala dva zida na visini od oko pet metara. Ninđa se prišunja bliže, a onda dohvati dva šurikena.

Jedno kratko ’’uuuuuhh” iskrade se iz grla pogođenog momka i on se strmoglavi sa gvozdene grede.

- Hej, šta bi?! Rekao sam ti da se drž...

Oštri kraci zvezde smrti bukval­no mu presekoše reč u grlu. Pokuša prstima da izvuče to usijano parče čelika, ali samo iseče prste pre no što se pridružio svom ortaku u carstvu senki.

Ninda je već bio na putu ka obližnjoj trospratnoj zgradi. Neki unutrašnji glas rekao mu je da krene baš na tu stranu, iako je okolo bilo nekoliko građevina.

Snažni haragei potrese Akira u trenutku kada je katana u Leslijcvim rukama posekla prvu trojicu moma­ka.

Istovremeno je osetio i zebnju i zadovoljstvo.

Najzad ćc sresti dostojnog pro­tivnika i dokazati sebi d a je nepobe­div. Jer, on je bio na NuH. On je sam postao NULA!

Ninđa oprezno uđe kroz jedan od pobočnih prozora bez rešetaka, iako

su vrata bila sirom otvorena. Čitav minut proveo je pod okvirom prozo­ra osluškujući sve šumove i zvuke. Njegov oštri sluh uspe među tom kakofonijom šumova da prepozna ljudsko disanje. U pitanju je bio samo jedan čovek i to odmah tu na dva metra od njega skriven obore­nim metalnim ormanom. Čovek u zasedi bio je nervozan, na šta je ukazivalo njegovo neravnomemo disanje i pomeranje po pudu. Ninđa izvadi tanto nož i kliznu do omiana. Ne prouzrokujući čak ni pomeranja vazduha uspravi se i nadvi nad orman. Čovek u zasedi bio mu je okrenut leđima. On ga naglo do­hvati za kosu cimnu mu glavu uvis, a onda jednim kratkim trzajem preseče \Tat. Sačeka da prvi nalet krvi pokulja iz presečenih žila, a kad sa njim prođe i samrtni ropac on ispusti glavu žrtve, obrisa nož, vrati ga u korice i mimo ušeta u hodnik. Tanđian mu još jednom pomože da lokalizuje ostale protivnike. Tu na istom nivou nabrojao je još četvoricu. Svaki od njih nalazio se u po jednoj od obližnjih prostorija.

Ninda izvuče katana, spusti ga kraj butine i pođe laganim korakom. Istovremeno sa napadom sve četvorice ljudi iz zasede oseti nečiju jaku mentalnu prisutnost visoko

86 NINĐA 154

gore pod samim krovom. Nije imao vremena da odmah i pogleda, jer napadači su bili nadohvat ruke. Oštrica katana jednostavno preseče lanac na najbližim nunčakama, a onda, nastavljajući kretanje, odseče ruku koja je podigla mač na udarac. Sledio je udarac ”na četiri strane” i još dva napadača bila su elimi- nisana. Onaj momak koji je izgubio i mač i ruku stisnu zube i zdravom rukom istrže mač iz odsečene šake. Pokuša da napadne s leđa, ali natrča na vrh katane i oseti kako mu oštrica seče creva, probija kičmu i izlazi na leđa. Umro je u onom trenu kada je ninđa povukao mač natrag.

Još dok je izvlačio mač iz tela napadača, ninđa baci pogled ka najvišem spratu. Prvo je ugledao nago telo i dugu crnu kosu kako se ljuljaju, a onda samo krajičkom oka ugleda lice uokvireno takođe dugom cmom kosom.

”Moj s i... ninđo”, odasla on telepatsku pomku.

”I ti si moj”, usledi odgovor trenutak pre nego što se glava povukla u senku.

Ninđa se lako dokopa sledećeg sprata, ali tu nije bilo nikoga. Momci koje je pobio nisu poslušah Akim i umesto na spratu odlučili su da napadnu odmah u prizemlju.

Ninđa nastavi dalje. Haragei ga na vreme opomenu i on na vreme podmetnu oštricu katane pod dva zahuktala mača. Oštrice zasiktaše kao zmije, ali ninđin katana, isko­van pre mnogo decenija, nadvlada čelik modeme tehnologije. Jedno sečivo se polomi, a dmgo, nazubljeno, kliznu u stranu sve do poda. Okrenuvši se na vrhu stopala leve noge, ninđa načini pim etu smrti i katana u tom jednorn zamahu preseče obojicu napadača po stmku.

Skriveni napadač koji je sve ovo video odbaci svoj mač i iz pojasa izvuče moćni pištolj ”dezert igl” kalibra ”44”. Brzo repetirá ubacivši metak u cev i iskoči iz zaklona. Video je senku koja leti u zaklon i brzo ispah tri hica. Bio je zaista vešt i brz strelac. Smeo je da se zakune da su bar dva zrna pronašla cilj. Ona silueta tresnu o pod i ostade poluskrivena dovratkom nekih vrata.

- Dođite... mislim da sam ga pogodio - pozva on dvojicu moma­ka koji su se krili nedaleko od njega.

Sva trojica sa spremnim omžjem pođoše ka mestu na kome su se jasno videle noge u tamnim patika­ma gumenih donova. Priđoše sasvim blizu. Momak sa ”dezert iglom” u šakama uskoči i ispali još

NINĐA 154 87

tri hica u tamnu masu na podu. Začudi se kad kuršumi zviznuše po betonu stvarajući vam ice... Pod pred njim bio je prazan. Iluzija koju im je ninda nametnuo prošla je. Brzo se okrenuše oko sebe i naleteše na samu smrt. Katana još jednom sevnu i napravi pokoru među napa­dačima.

- A li... j a . .. sam ... te ... pogodio- izusti momak sa pištoljem ispuštajući istovremeno i dušu.

Da, pogodio je, i to dva puta. Prvi hitac zakačio je ninđu po desnom ramenu ostavljajući dugačku krvavu brazdu. Onaj drugi hitac probio je slabinu i izleteo napolje ne oštetivši nijedan krvni sud ili organ.

Ninđa se spusti kraj pobijenih i uz pomoć kobudere natera svoj organi­zam u akciju. Hernija i duh proradiše istovremeno terajući rane da brže prestanu sa krvarenjem. Posle pola sata obe rane bile su sanirane, a bol je nestao zajedno sa poslednjom kapi krvi koja je iz njih istekla.

Ninđa se podiže i nastavi do poslednjeg sprata. Krenuo je baš na onu stranu na kojoj je ugledao glavu svog protivnika, jer je bio siguran da će se ovaj salaiti na suprotnoj strani. Još dok se peo stepeništem razmišljao je kako da oslobodi Sumiko.

Ona je bila ključni momenat predstojećeg obračuna.

Ona je bila mamac koji je on tre­balo da zagrize i reskira i svoj i devojčin život. Začudo, nije osećao nikakvu nedoumicu ili neodlučnost. Jednostavno je znao da će, kada stigne na vrh stepeništa, učiniti ono što mora.

- Video sam kako se boriš, ninđo. Zaista si vešt. Sada smo nas dvojica- i ONA. Razmišljam da li da je ubi­jem , pa onda se obračunam sa tobom ili da prvo tebe eliminišem, a onda konačno uzmem to divno ielo koje mi je dva puta bilo tako blizu...

Akirin glas šetao je duž hodnika, odbijao se od svoda i opet vraćao na početno mesto.

- Znaš... ipak ću je ubiti. Tako će tvoj bes biti još veći, a moja šansa da te pobedim još izvesnija. Pogledaj je. To ti je poslednji put...

Lesli ugleda ispruženu ruku svog protivnika. Znao je šta sledi. Zatvori oči i pozva sile kobudere i sve ono pozitivno što je nosio u sebi.

Loptasta munja izlete iz Akirine šake, ali telo devojke se na neki volšeban način izvi i munja pogodi betonski zid iza n je... U onom trenutku dok se on čudio šta se zbilo, Lesli je već odmotao svileno uže sa svog pojasa i hitnuo čehčnu

88 NINĐA 154

’’iidicir’ ka gvozdenoj kuki koja je visila iz plafona. U sledećem trenutku njegovo snažno telo poneto naglim pokretom polete sa ograde stepeništa. U deliću sekunde zgra­bio je onesvešćenu Sumiko, odbio se nogama od suprotnog zida i pole­teo nazad. Akiro pokuša da iskoristi priliku i hitnu dva širikena gotovo istovremeno. Bio je siguran u pogo­dak.

Ipak, na njegove oči šurikeni jed­nostavno odleteše u prazno. Neki plavičasti štit satkan od njemu nepoznate energije napravi prolaz kroz prostor i vreme i šurikeni odleteše u nepoznato. Lesli ispusti svileno uže i doskoči na beton. Jednim potezom iseče veze na ruka­ma Sumiko i poče da ih trlja oživ­ljavajući tako prekinuti krvotok. Znao je da će trenutak kada krv jurne venama, izazvati bolno buđenje devojke, pa pripremi tamnu bočicu koju je uvek nosio u pojasu.

Sumiko uzdahnu, a onda krik bola izlete iz njenih modrih usana. Lesli joj brzo uli dve-tri kapi neke mrke tečnosti i devojka uzdrhta.

Nije više pratio njene reakcije.Haragei zaurla jače nego ikada

ranije.Kao utvara, kao princ tame, na

ogradi stepeništa stajao je Akira.

Njegove raznobojne oči opet počeše da dobijaju onu boju pakla, a njego­vo lice se uzduži u grimasi zla.

- Sada je kraj, ninđo. Jak si, ali sile mraka su jače od svega što si ti naučio o kobuderi - prosikta.

Lesli se naglo uspravi isturivši katana pred lice.

Sumiko poče da se pomera iza njegovih nogu hvatajući ga rukama za hstove. Ta činjenica nije promak­la Akiri.

- Ona mi pomaže. Izdala te je ... videla je čime ja raspolažem. Siguran sam da sam bolji muškarac od tebe. Učinio si mi uslugu što si je spasao. Ipak ću je imati - kad ti budeš mrtav.

Loptasta munja polete bez najave. Lesli je znao da će teško uspeti da je izbegne. Blizina je bila velika, a Sumiko mu je zarobila noge. Mogao je, doduše, daje šutne, ali nije želeo d a je povredi.

Tada se dogodi nešto ravno čudu.I više od toga. Bila je to magija s

one strane ovog sveta.Neka hladna plavičasta svetlost

odjednom obasja Leslijevo telo. Katana u njegovim rukama uzdrhta ispuštajući čudne zvuke, a onda munja blesnu iz njegovog zako- šenog vrha.

Loptasta munja zviznu sa daljine

NINĐA 154 89

od nepunih četiri metra, ali nalete na hladni štit katane.

Lesli i Akira smeli su da se zakunu daje loptasta munja urliknu- la pre nego što se pretvorila u paru.

Izbezumljen zbog poraza, Akira baci još dve munje, ali obe završiše kao i ona prva.

I, još nešto.Protivnik pred njim dobi odjed­

nom obličje nečega što je na tren video pre mnogo godna kada je bio na Nuli.

Šta je to bilo?Onda mu kroz glavu sinu misao:Duh Ratnika! Da, tu pred njim u

ovoj zemlji daleko od postojbine, sta­jao je pred njim sam Duh Ratnika.

Poče da se trese, a onda odjeknu luđački smeh iz njegovog grla. Okrete se i sunovrati sa ograde.

Lesli pojuri ka ivici stepeništa, ali se zaustavi na santimetar od kraja.

Shvati da je skok u ambis samo samo iluzija. Njegov protivnik se nikada ijie bi ubio. Bila je to samo još jedna zamka.

Tako je i bilo. Akira se dograbio ograde pet metara niže i već je vre­bao sa šurikenom spremnim za bacanje. Kada nije ugledao glavu protivnika shvati daje njegova nam- era provaljena i on samo uzdahnu.

Lesli se vrati do Sumiko.

Devojka je bila budna, ali daleko od stvarnosti. Tupo je zurila u svog čoveka ne shvatajući da je to stvarno on.

- Lesli, dođi. Pomozi m i... Lesh... molim te, dođi... - ponav­ljala je istu onu poruku koja joj je ostala u sećanju još dok se branila od nasrtaja strašnog ninđe u kući na obali.

- Tu sam, devojčice. Ne brini, sigurna si - reče Lesli milujući joj kosu i lice.

Ona je i dalje nastavljala da pon­avlja jednu istu, isprekidanu rečenicu.

Histeričan smeh nalik na efekte iz filmova strave odjeknu ispod Leslija.

- Hajde, ninđo! Dođi da završimo našu igru. Ponesi i svoju kobudera veštinu. Videćeš šta je prava Sila. Dođi, čekam te!

Lesli slobodno priđe ogradi. Video je kako Akira leti s kraja na kraj prostranog hodnka okrenut licem ka mestu na kome je stajao Lesli. Bila je to još jedna iluzija. Iluzija koja je trebalo da zbuni pro­tivnika, unese nemir i njegov duh.

On podiže Sumiko i laganim korakom pođe ka prizemlju.

U dnu hodnika na prvom spratu otkri uska metalna vrata. Odgumu

90 NINĐA 154

ih i otkri malenu prostoriju koja je ko zna čemu služila. On spusti devojku, zatvori vrata, a onda nas­tavi dalje. Kada je došao do drugih vrata, on ih bučno otvori, a potom s treskom zatvori.

Prevara je uspela. Akira je bio siguran da je ninđa baš tu sakrio devojku pre nego što krene na njega.

- Tako je, ninđo. Ostavi MOJU devojku na sigumo. Sad dođi da ti pokažem ko je pravi ninđa i šta je prava sila ...

Lesli odluči da iznenadi protivni­ka i skrati put do prizemlja.

Jednostavno prelete preko ograde i bešum no se dočeka na noge. Akiro je stajao kojih pet m etara dalje. N jegove ruke su m irovale kao i njegove raznobo­jne oči. Vakizaši mu je bio zade- nut za pojas. I L,esli je mirovao. I njegov katana sada je ležao u koricam a na leđima.

Onda se Akira pomeri. Nije to bio iskorak napred ili nazad, levo ili desno. Njegovo telo se jednostavno udvo-stmčilo. Sada su oba obličja u šakama držala vakizaši spreman za udarac.

Lesli je i dalje mirovao. Opet mu

je neki unutrašnji glas došapnuo da će prvi napad biti varka, iluzija. Tako je i bilo. Akira sa leve strane skoči i izmalinu vakizašijem - ali se Lesli nije ni pomerio. Pri dodiru sa njegovim telom slika Akire u naletu rasplinu se i nestade. Pravi Akira nije čekao. Napao je istog trenutka. Sudar dva sečiva bio je strahovit, pojačan navalom napadačeve nega­tivne energije.

Isto onako naglo kako je naleteo, Akiro odskoči u stranu.

Nekoliko trenutaka bez reči je posmatrao Leslija, a onda, ne okrećući vidljivo stopala, poče sve brže da se kreće uneizad.

Prohuja kroz vrata i nestade u noći.Lesh je znao da ovo nije bila

iluzija. Akiro je mamio svog pro­tivnika napolje, u mrak, tražeći u noći svoje'saveznike iz sveta senki i zla.

Lesli vrati katana u korice i oprezno krete za Akirom.

Napolju je oluja kretala ka vrhun­cu. Dočeka ga gusta zavesa kiše. Udari vetra bili .su tako jaki da je jedva uspeo da se održi na nogama. Zastao je u dovratku čekajući da mu munja osvetli put. Onda se u mag- novenju seti da ona može i da ga

NINĐA 154 91

zaseni i brzo zatvori oči. Tanđian još jednom pokaza svoju moć.

Treće oko nije se obaziraio na prirodnu nepogodu. Ono je sigurni­je od bilo kog modernog radara lete- lo prostorom oko zgrade tragajući za živom energijom.

Leslijev duh nalete na duh nje­govog protivnika, a onda se odbi i vrati se u svoj fizički obhk.

Akiro je bio blizu, ah skriven.Ninđa onda opet posluša glas u

sebi. Izađe otvoreno na oluju i kišu i zaputi se ka krajnjoj tački ostrva. Šum borova na litici Alkatraza bio je snažan i mešao se sa hukom talasa koji su se razbi­ja li o stene tridesetak m etara dalje. Lesli se zaustavi ispod krošnji tri visoka bora i prepusti se čekanju.

Munja osvetli teren kao usred dana.Akiro ugleda Leslija istovremeno

kad je i ovaj njega ugledao. Obojica su dižali mačeve u rukama i lagano se kretali polukružno.

To što je opet zavladao mrak nijednom od njih nije smetalo. Oni su bili ratnici noći, deca mraka. Mrak je bio njihova kolevka i dom. Tu su bili najsigurniji i u mraku su najbolje videli.

Još jednom dve oštrice naleteše jedna na drugu a da se protivnici u bukvalnom smislu nisu ni videli. U trenu izmenjaše nekoliko udaraca, ali se svi završiše na oštricama katane i vakizašija.

Akiro napade svojim najmo­ćnijim oružjem. Levom rukom izbaci šuriken, a desnom istovre­meno nasrnu vakizašijem. Lesli oseti ubod dva kraka šurikena koja su probila njegov pojas. Odmah sa dva prsta dohvati jednu eksplozivnu kuglicu i tresnu je o mokru stenu. Oblak belog dima jasno se ocrta u olujnoj noći, ali zato sakri Leslija od Akirinog pogleda. Zajedno sa belim dimom koji suknu uvis i Leslijevo telo odlete u veličanstvenom saltu preko Akirove glave.

Ovaj u poslednjem trenu oseti kretanje iznad sopstvene glave i požuri da zaseče vakizašijem, ali je zakasnio. Još jedna eksplozivna kuglica eksplodira na pola metra od Akirinih nogu - i Lesli nestade iza stabla obližnjeg bora. Tri šurikena zariše se jedan kraj drugog samo delić sekunde kasnije.

Akira ne uspe da uguši krik razočarenja. Bacio je svoj poslednji šuriken - i nije pogodio.

92 NINĐA 154

Č ekao je da p ro tivn ik načini sledeći korak, ali on kao da je u zem lju propao. A kiro skoči iza drveta , ali tam o nije bilo n iko ­ga. S ada on p o traž i pom oć tandiana.

Otvoreni um poslednjeg japan­skog ninđe pretraživao je mrak između stoletnih stabala visokih borova. Činilo se da je sve prazno. Pa, ipak, osećao je u dubini svog duha d a je ninđa tu kraj njega, ali na neki nepojmljivi način nevidljiv. Zatvori treće oko shvativši da nje­gov protivnik očigledno raspolaže njemu nekom nepoznatom moći i odluči da stvar okonča na ovoze­maljski način.

Nova munja nepogode koja je polako jenjavala osvetli greben na samoj ivici platoa. Tu, na toj ivici sedeo je njegov protivnik zagledan negde u daljinu.

Akiro se radosno osmehnu. Podiže vakizaši i potrča koliko je brže mogao. Onda, na svoje zaprepašćenje, shvati da se ona slka na ivici grebena gubi, a stvarni ninđa izranja iz zemlje na dva kora­ka od njega. Pokuša u punom trku da skrene i tako izbegne mač pro­tivnika, ali mu to samo delimično

uspe. Oseti kao da ga sama vatra ošinu od ramena do struka sa leve strane i on se baci na tle.

Bol je odmah odstranio, ali nije imao vremena da zaustavi obilno krvavljenje iz duge posekotine. Znao je da mu ne ostaje mnogo vremena. Morao je da učini sve što zna. Uz paklene muke uspe da se duhom povrati i prizove sve sile m raka koje je upoznao boraveći na nivou Nule. Oseti novu snagu i novu nadu. Zaboravljajući na tešku ranu, doh­vati vakizaši obem a rukam a i uspravi se u svoj veličini.

- Dođi, ninđo, ja sam spreman.- Znači, napuštaš ovaj svet?Ova jedna rečenica pogodi ga

žešće nego oštrica mača pre neko­liko trenutaka.

Bezumnom silinom nasrnu na protivnika, ali ovaj vešto odbi sve napade. Magija koja je držala Akiru u pokretu poče da gubi na snazi. Oseti kako mu sa novim količinama krvi iz tela ističe i snaga.

U mislima je bio na svom ostrvu okružen mirom i spokojem. Koje ga je prokletstvo nateralo da napusti sve to i dođe na ovo ostrvo a tuđoj zemlji da tu skonča?!

NINĐA 154 93

- Nunđo... moraš nešto da mi obećaš - progovori glasom koji je jedva i sam prepoznao.

Lesli je ćutao.- Moraš da mi obećaš.- Ništa ja ne moram. ipak... reci.- Kad me pobediš... odseci mi

glavu. Zaslužio sam to. Ja sam ipak NINĐA... kao i ti.

- Ninđa jesi - ali nas dvojica smo različiti. Mi smo dva lica ninđe... ne zaboravi to.

Akira udahnu duboko spreman na poslednji juriš. Njegov KI-AIlll ratnički poklič preseče noć, nadjačavajući i grmljavinu i fijukanje vetra koje pred tim pokličem utihnu.

Lesli je čekao blago rastavljenih nogu oslonjen na vrhove stopala. Sečivo katane počivalo mu je na levom ramenu.

Akira naglo zavitla vakizašijem, ali istog časa oseti kako ga sečivo katane duboko zaseca po slabini. Pao Je na kolena. Vakizaši mu ispade iz ruku. Njegova dva raznobojna oka zasijaše poslednji put.

•• Ninđo... moraš da... mi ispuniš poslednju želju. M O R A Š !

Nekako je uspeo da se osloni na kolena i izdigne gornji deo tela sa zemlje. Pogleda u olujno nebo

izgovarajući neke nerazum ljive reči.

Katana u Leslijevm rukama mirovala je samo na tren, a onda naglo opisa luk. Oštrica nađe ono mesto gde se glava naslanja na kičmu i preseče kičmenu moždinu iznad samog vratnog pršljena. Krv šiknu put neba, a odsečena glava otkotrlja se niz stene. Odbila se nekoliko puta pre nego što su je uzburkani talasi progutali i odvukli na dno.

Lesli je s nevericom zurio u ranu iz koje naglo poče da kulja neka neobična crvenkasto-narandžasta svetlost. Onda odjeknu vanzemaljski urlik i čitav kovitlac svetlosti izlete iz obezglavljenog tela. Kovitlac pojuri iznad Leslijeve glave nekoliko puta preteći da ga napadne.

Tada i ona svetlost koja se pojavlji­vala oko Leslija tokom obračuna u kući izroni i ustremi se na kovitlac. Preplićući se, dve svetlosti, dve neze­maljske energije sunuše put mračnog neba prephćući se međusobno kao u borbi na život i smrt.

Mrak ih ubrzo proguta, a nad ostrvom se nadvi tišina. Odjednom su prestali i kiša i vetar. Oblaci odjuriše prema pučini sa koje su i stigh.

94 NINĐA 154

Lesli vrati katana u korice, a onda kleče na oba kolena.

Njegove misli jurile su tamo-amo ne nalazeći pravi put.

Onda se sretoše sa likom Duha Ratnika.

- Sada si postao deo Duha Ratnika. Više nikada neće biti kao pre - začu glas negde u dubini sop- stvenih misli.

Kada se posle nekog vremena povratio, nije znao da protumači one reči da ’Više neće biti kao pre”. Ne mogavši da protumači značenje tih reči, on ih potisnu duboko u svest.

Vrati se u kuću i izvede Sumiko napolje. Dugo se trudio da je po­vrati. Iskoristio je sve svoje znanje - i na kraju je uspeo.

- Stigao si... sada se ne bojim onog strašnog Čoveka. Znaš... pokušao je ...

- Sve znam, devojčice. Ništa više nije važno. Ti si čitava, ja sam čitav. Oporaviće se i Pit - a onaj čovek...

- Gde je on? Šta je sa njim. Ko je to bio?

- On je mrtav.. odleteo je u drugi svet. K oje bio? Ninda koga su ko zna kako i ko zna gde iskopali i doveli da me uništi. Ovi ovde ne znaju da je

Duh Ratnika neuništiv - završi Lesli objašnjenje dok ga Sumiko zagleda kao da ga prvi put vidi.

Naoko se ništa nije promenilo. Ali, u očima svog čoveka otkri neki ledeni sjaj, nešto što je dolazi­lo sa drugog sveta, a to nešto nima­lo joj se nije svidelo. Bilo je suviše hladno da bi pristajalo njenom Lesliju.

- Vodi me odavde. Hoću kući. Molim te...

Pronašli su motorni čamac kojim je Sumiko dovedena na Alkatraz i brzo se uputili ka obali.

Prvi jutarnji zraci sunca taman su se javili na horizontu kada je Lesh uneo Sumiko u automobil i, onako nagu, položio je na zadnje sediŠte automobila.

Istog popodneva, na devojčin zahtev, posetili su Tabasko Pita u pri­vatnoj bolnici. Zatekli su ga u dRištvu raskošne ridokose bolničarke.

- Tako, dakle. Ja se brinem za njegovo zdravlje i oporavak, a on troši moje s mukom zarađene pare na provod - pecnu ga Lesli.

Sumiko se baci u naručje divovskog Pita i zvučno ga poljubi.

- Umrla sam od straha one večeri. Mislila sam ... ah ne smem ni da se

NINĐA 154 95

setim šta sam sve mislila - jecala je grleći plavokosog momka.

Ovaj se zbunjeno osmehivao gledajući riđokosu bolničarku, a onda snažno zagrli Sumiko.

- Devojčice, i da sam, hm, poginuo, ne bi mi bilo žao. Za tebe i za njega učinio bih sve. To znate, zar ne?

Bolničarka se diskretno povuče ostavljajući troje ljudi da nasamo provedu trenutke ponovnog susreta.

- Ispričaćeš mi šta je sve bilo, zar ne?- Neću. Zaboravite što pre onog...

momka. Imamo važnije stvari.- Na primer?- Na primer da tebe izvedemo

odavde i odemo na jedan dobar ručak. Sada sam se setio da najmanje nedelju dana nisam ništa pojeo. Hajde, tvom lenčarenju došao je kraj.

Tabasko Pit zajodlova kao pobesneli kauboj i iskoči iz kreveta da bi se još brže vratio u njega. Zaboravio je da ga je ridokosa bolničarka svukla baš minut-dva pre nego što mu je stigla poseta i da je bio go kao od majke rođen.

Lesli i Sumiko se glasno nasme- jaše, a onda ga ostaviše da se na miru obuče.

- Znaš, Lesli, kad se setim onog strašnog...

- Sumiko, rekao sam da taj deo naših života zaboraviš. Zauvek. Ne želim da ikada više slušam o tome.

Njegov ton bio je stran njenom uhu. Zanemela je i shvatila da zaista nikada više neće smeti da pomene događaje koje je uz toliko muke preživela.

Nije znala jedino da je razlog tome osećanje koje je posle toga u sebi nosio njen Lesli - Duh Ratnika.

Sedam dana kasnije neki ribari, koji su se iskrcali na Alkatrazu, našli su pobijene ljude i odmah o tome obavestili policiju.

- Do đavola, već sam poverovao da je svemu ovome kraj - povika psujući Stiv Džemison.

- I jeste kraj, šefe. Ovog puta je stvarno kraj - uzvrati mladi Patrik Dano klečeći kraj obezglavljenog, nekako sparušenog Akirinog tela.

Htede da pokupi vakizaši i ponese ga za uspomenu, ah oseti nekakav strujni udar pri dodiru sa drškom i brzo odgumu nagaravljeno oaižje.

Vozeći se snažnim patrolnim čamcem ka obali, Patrik je objašnjavao svom šefu kome je pri­padalo obezglavljeno telo.

96 NINĐA 154

- Znači... te ninđe više neće đa nas muče?

- Verujem đa neće. U svakom slučaju jedan cxi njih više nije među živima.

- Kako? A, onaj drugi?

Patrik Dano se zagleda u nebo kao da od njega traži odgovor. Onda se osmehnu i reče:

- Nadam se i molim onog gore da taj drugi bude na našoj strani.

K R A J

Dobro došli u porodicu

roto romana!

ninđa

D E S IG N R O T O R O M A N I