Милан Степановић

НОВА МОГУЋНОСТ СИМБОЛИЧКИХ ВЕЗА

ЦРКВЕ SANTA MARIA DELLA SALUTE И ЛЕНКЕ ДУНЂЕРСКИ –

ГЛАВНИХ ПОЕТСКИХ МОТИВАУ ПОСЛЕДЊОЈ ПЕСМИ Л. КОСТИЋA

Објављено:

ПОЕЗИЈА И ЕСТЕТИКА ЛАЗЕ КОСТИЋА (Зборник радова), стр. 153-166.

Друштво књижевника Војводине

Нови Сад, 2010.

1

Милан Степановић

НОВА МОГУЋНОСТ СИМБОЛИЧКИХ ВЕЗА

ЦРКВЕ SANTA MARIA DELLA SALUTE И ЛЕНКЕ ДУНЂЕРСКИ – ГЛАВНИХ

ПОЕТСКИХ МОТИВАУ ПОСЛЕДЊОЈ ПЕСМИ Л. КОСТИЋА

Сажетак:

О Костићевој последњој песми написана су, током једног века, бројна

разматрања, од којих се многа баве основним поетским мотивима ове велике

песме и њиховим међусобним везама – црквом Santa Maria della Salute у

Венецији и Ленком Дунђерски. Верујемо да се клупко тих нити и међусобних

веза ова два мотива, код Костића почело одмотавати једном датумском

подударности, која до сада није била позната или није била узимана у обзир.

Истовремено, на основу црквене архивске грађе, разјашњавамо и дугогодишњу

заблуду како Лазе Костића, тако и аналитичара његове последње песме, о

тачном датуму рођење Ленке Дунђерски.

Кључне речи: Тумачења песме, црква Santa Maria della Salute у Венецији,

Ленка Дунђерски, датумска подударност, датум рођења

Век тумачења последње песме Лазе Костића

Једно столеће представља меру протеклог времена која поуздано може да

суди о трајности и вредности уметничког дела. Сад већ прохујаo век од прве

појаве славне песме Лазе Костића „Santa Maria della Salute“ потврдио је њену

свевременску естетску димензију до које доспе само мали број истински

великих лирских остварења, као највишег домета стваралаштва које лебди у

нестварном и од кога, у реални живот, воде нити бескрајно фине

детерминације (Н. Хартман). Истовремено, зачетак, развитак и историјат ове

Костићеве поеме, по својој сликовитости, досежу лепоту и узвишеност њених

стихова.

Насупрот значају које му је протекло столеће придало, последње

Костићево песничко остварење, у време свог објављивања било је скоро

непримећено. Лаза Костић је тада био у 69. години живота. Помирио се са

Матицом српском, са којом је скоро две деценије био у мањим или већим

неспоразумима, а која је сад одлучила да обележи педесетогодишњицу

његовог књижевног рада пригодном свечаности у Новом Саду, о Митровдану

1908. године (због погоршања здравља Костићеве супруге Јулијане, ова

свечаност тад, а ни касније, није одржана), као и објављивањем обимне збирке

2

његових песама, насталих током претходна пола столећа. Барем наизглед,

утишали су се и напади београдске интелектуалне чаршије у којој је Лаза

Костић, последњих двадесет година, од стране Светислава Вуловића,

Љубомира Недића, Богдана Поповића и Јована Скерлића био оспораван,

презрен и скоро потпуно одбачен као песник, писац и преводилац. У јануару

1909. г. изабран је за редовног члана Српске краљевске академије. Све је то,

помало, личило на исказивање предсмртних почасти остарелом песнику, који

је у младости био толико уздизан и хваљен.

У јубилејској Матичиној збирци, која је требало да представља песничку

ретроспективу Лазе Костића (сâм песник дуго је и пажљиво радио на њеној

припреми), нико од њега није очекивао више ништа ново, велико и епохално. И

заиста, већ скоро три деценије, овај песник није био написао ни једну велику

песму, достојну и упоредиву са сјајним врхунцима његовог младалачког или

нешто познијег песништва. Јован Скерлић, врховни ауторитет ондашње српске

књижевне критике, изрекао је 1905. г. о Лази Костићу своју коначну пресуду:

Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена,

већ данас припада књижевној историји... (Милан Кашанин је, касније, опоро и

отрежњујуће констатовао да о Јовану Скерлићу треба већ сад рећи да у нашим

историјама књижевности нема већих лудости, ни с више дрскости изречених,

од оних које је тај несрећни човек написао о Лази Костићу).

Скоро нико, и од Костићу наклоњених пријатеља, књижевника и

критичара (којих у то време, истина, није било много), у Матичиној збирци,

чији су се први примерци из штампе појавили почетком друге половине јула

1909. године, не примећује последњу, дугачку, раније необјављену, песму

необичног наслова. Нико је не анализира, не пише приказе. Скоро нико је и не

разуме. Ускоро је, у вртлогу догађаја, заборављена и песма и песникова збирка.

Лаза Костић умире свега 17 месеци након изласка своје последње књиге

песама.

Наступају убрзо трагични светски ломови, остварују се, непуну деценију

по Костићевој смрти, његови младалачки политички идеали, ослобађају се и

уједињују српство и јужно словенство... У тим бурним историјским догађајима

и променама српска књижевност била је скоро замрла. Након рата, она се

изнова рађа, прелама се, одбацује старо, а некад признате вредности садa се

преиспитују и често постају предмет подсмеха или презира. И тад, у том

преламању, двадесетих и тридесетих година ХХ столећа, остварују се пророчке

речи чешког књижевника и естете Јири Карасека, написане о Лази Костићу,

чаробнику српског језика, у 276. броју Летописа Матице српске (1911. год.), када

је, свега неколико месеци након Костићеве смрти, смело изрекао, за оно доба

скоро јеретичку тврдњу, да Костићево време тек долази. Чланак је завршио

речима: Пророк је туђин. Али његове ће се речи испунити. У тим поратним

3

годинама последња песма Лазе Костића је, коначно, примећена, схваћена и

разоткривена у свој величини и раскошној језичкој лепоти. Последњи,

неопажен крик српског романтизма постао је, тако, и први свезапажен урлик

српске модерне.

Разумела је нова српска књижевна критика и публика како је стари

песник, помирен пред крај живота и са небом и са земљом, својом завршном

астралном и спиритуалном поемом (која је, како пише Љ. Симовић, и трагедија

и химна, и дитирамб и елегија, и раздор и измирење, и грч, и напон, и одушак)

коначно довршио плетење оног танког плетива међу јавом и мед сном, којим је

маестрално омеђио српски романтизам и модерну.

Својим духом, а делимично и стихом, настала из расутих записа о сновима

у којима га је походила умрла Ленка Дунђерски, према којој ни за живота није

тајио своју наклоност, али је из мноштва разумљивих разлога тајио своју

љубав, Костићева „Santa Maria della Salute“ (коју сâм песник у једном

загубљеном запису, насталом оног дана када је песма завршена, назива њеном

– Ленкином – апотеозом), једнако је узбудљива као и разоткривање њене

предисторије. Имамо срећу да нам остављени писани трагови омогућују да

спознамо поетску алхемију њеног настанка и да зађемо у најпосвећенији део

тајне рађања једне песме – и то оне најлепше и најузвишеније међу песмама

српске љубавне поезије. Стога је Костићева позница постала и најтумаченија

песма српске књижевности, а о њој су написани цели томови различитих

интерпретивних сустицаја и укрштаја – цео један херменеутички универзум...

(Р. Стоканов). Многи наши књижевници, књижевни критичари, историчари

књижевности, психоаналитичари, естетичари и филозофи нису одолели

изазову и искушењу да своју спознају, тумачење и свој доживљај те узбуђујуће

и мистичне химне умрлој драгој и неумрлој љубави запишу и објаве.

Од тренутка када је пре једног века Антоније Тона Хаџић, у свом

предавању „O љубави“, одржаном у сомборском „Девојачком колу“ 10. априла

1910. године, први приметио лепоту тек објављене Костићеве песме „Santa

Maria della Salute“, коју је назвао „песмом над песмама“ (што је сомборски

српски лист „Слога“ и забележио у броју 17, од 25. априла исте године), настала

су бројна разматрања и тумачења ове песме (до данашњих дана објављено их је

преко стотине), са различитих интерпретативних полазишта (језичких,

стилских, структуралних, синтаксичких, компаративних, версификаторских,

мелодијских, симболичких, естетских, филозофских, идејних, мистичко–

теолошких, психоаналитичких, формалистичких, феноменолошких и других).

Нека од њих покушала су да открију и разјасне везу између два основна

поетска мотива Костићеве „познице“ – чувене венецијанске барокне цркве, по

којој је песма понела име, и Ленке Дунђерски, позне и закаснеле платонске

песникове љубави (тиме су се, успут или детаљније, у својим разматрањима

4

последње Костићеве песме бавили и Милан Будисављевић, Исидора Секулић,

Милан Кашанин, Станислав Винавер, Зоран Мишић, Божидар Ковачевић, Зоран

Глушчевић, Светозар Бркић, Војин Матић, Миодраг Поповић, Миодраг

Павловић, Љубомир Симовић, Радомир Константиновић, Ранко Радовић,

Владета Вуковић, Петар Милосављевић, Миодраг Радовић, Драгиша Живковић,

Радоман Кордић, Ђорђе Трифуновић, Александар Петровић и други).

Овај оглед покушаће да придода и једну нову нит која спаја ова два

поетска мотива у последњој Костићевој песми „Santa Maria della Salute“

Црква „Santa Maria della Salute“ у Венецији

Након што се 10/22. септембра 1895. г. у сомборској Светођурђевској

цркви венчао са богатом наследницом и већ оцвалом девојком Јулијаном

Паланачки, којој је удаја за Лазу Костића пуних четврт века била нека врста

животне фиксације, песник је са супругом кренуо на свадбено путовање до

Венеције, где, ваљда с терасе хотела „Бауер-Гринвлад“ или „Гранд Бретањ“,

посматра Канал гранде и цркву Santa Maria della Salute (Милан Кашанин). О

овој цркви Лаза Костић је певао 17 година раније у својој песми „Дужде се

жени!“, жалећи што су за њено подизање посечени борови словенских гора, а

она ће, 14 година након овог путовања, још једном, постати и основни,

узвишен, поетски мотив и рефрен његове истоимене последње и највеће песме.

Лаза Костић је тад, приликом боравка у Венецији, бесумње, и посетио

венецијанску барокну цркву Свете Марије од Спаса, подигнуту у славу

Богородице, као знак захвалности преживелих након велике епидемије куге,

која је владала у Венецији 1629. и 1630. године, када је усмртила скоро трећину

њеног становништва. Црква је грађена пуних пола века (1631–1681), по

замисли и нацртима архитекте Балдасара Лонгене (1598–1682). За изградњу

повишене основе (платформе) ове прелепе базилике осмоугаоног облика

коришћена је дрвена грађа (подаци говоре о сто хиљада комада грађе),

начињена од посечених стабала црногорских шума, а црква је зидана од

истарског камена и тзв. „марморина“ (цигле обложене мермерном прашином).

Архитекта Лонгена је у изградњи цркве ингениозно применио сав репертоар

класичних елемената (стубови с античким капителима, канелирани пиластри,

фронтони, архиволти, нише, големе волуте), које је повезао у смело

замишљену и сликовиту целину. Опкољена са обе стране водом, смештена на

самом изласку из Гранд канала и некадашње трговачке луке, Santa Maria della

Salute има два торња и две куполе, једну иза друге, од којих већа, симболично,

представља Богородичину осмокраку круну. Данас је ова купола једно од

архитектонских знамења обзорја Венеције (према Станиславу Винаверу, који

цитира Јакоба Бургхарта, и сам Лонгена свакако је знао каква је бесмислица

5

правити мање кубе иза већега, али је то учинио свесно. Он је хтео да изведе

највелелепнију декорацију, и извео је своју замисао, уз необичну игру

перспектива. Њега се слабо тицало како црква изгледа, рецимо, са друге стране.

Он је хтео: њоме да појача млетачке зрачне заплете и виспрене збрке).

Величанственој спољашности ове цркве саобразна је и њена унутрашњост.

Висок раскошан барокни олтар осмислио је архитекта Лонгена, а у њему је

смештена византијска (православна) икона Богородице са дететом (раније

предмет култа у цркви Св. Софије у Цариграду), из XII или XIII столећа, окована

у злато и сребро. Олтар и унутрашњост цркве својим делима украсили су

фламански вајар Хосе де Корте, сликар Алесандро Варотари и чувени Тицијан

са неколико својих ремек-дела осликаних у сакристији и на таваници цркве.

Црква Santa Maria della Salute у Венецији

и византијска икона Пресвете Богородице која се чува у овој цркви

Временом се у песниковим мислима (подсвести) све више симболички

почео везивати лик Ленке Дунђерски са црквом (грађевином) и атрибутима

Богородице (вечна девица). Трагови таквих међусобних симболичких нити

назиру се у његовим сновима знатно пре настанка песме (коју је, изгледа,

годинама ненаписану носио у себи, да би, сазревајући из делова записаних

снова, коначно била испевана у Сомбору, између 22. маја и 2. јуна 1909. године),

па у запису из тзв. „Дневника снова“, од 7. новембра 1907. године, пише: Седим

као у некој католичкој цркви, у првој клупи, потпуно сам; према великој

олтарској слици, са огромним фигурама, међу којима једна недостаје, као

истргнута из целине. Одједном, видим како прође поред мене једна жена,

6

одевена као еванђеоске жене и велика као планина. Полако се приближавала к

слици и заузела празно место. Била је то Магдалена, по моме утиску. Кад је

слика, на тај начин, била попуњена, зачух људски глас, који ме је, из дубине слике,

питао шта знам о постанку и значењу те слике. Како нисам знао ништа,

славна испитна комисија је изгледала врло незадовољна. На то осетим да ме

обузима и прожима неко више биће, груди ми се раширише да пукну, и осетим

сасвим јасно да је Она сишла да ми узме душу. Био сам на врхунцу небеске среће и

већ угледах рај – са Њом – када се пробудих. Надам се да је то била генерална

проба моје агоније. У запису од 2. фебруара 1908. године, након описаног сна,

Костић пише: Изјутра, угледах кровове покривене снегом, кога није било скоро

целе зиме и који је продужио да пада целог дана. Слично време је увек најпогодније

да наше драге душе уђу у наше снове. Било је то уочи мог одласка у Беч са женом.

У овдашњој католичкој цркви је Слава Девице – слава и Њена, вечне девице.

Записи из „Дневника снова“ Лазе Костића из 1907. г.

и рукопис пете строфе песме „Santa Maria della Salute”

Исидора Секулић назире симболичке везе ова два мотива када пише:

Носио је визију венецијанске цркве; можда звук њена лепог имена Santa Maria

della Salute; и можда у том имену садржани крик, његов, Лазин крик Богородици

која спасава. А с том визијом се плела друга једна, грчка визија из времена када

су песника, кроз онај позни и узалудни доживљај са младом девојком, једаред

сасвим како треба ударили и бог Амор и бог Аполон, и понос и пораз, лепота и

трагедија истовремено... Станислав Винавер на сличан начин поима ове

симболичке везе: Прошле су године многих заноса и многих очајања. Лаза се

7

стално врзао у мислима око венецијанског храма, који га је толико заносио. И

најзад га је Лаза преобразио, за нов живот, и нову алегорију, која је овај пут

носила његово најличније обележје... Постепено симбол мајке и жене и

Богородице Дјеве преображавао се у Лази. Чији утицај? Разочарања; све већа

вера у чисту лепоту као једину утеху у животу? Лепота је, још једина, остајала.

Омануло је чак и српство! Утицај Ленке Дунђерске, која је била садржај његових

вечитих снова? Сви ти утицаји у исти мах!? Утицај, најзад, и саме те млетачке

цркве, прелепе „Santa Maria della Salute“; просто опипљив утицај те грађевине,

која је Лази била оличење драмског и барокног живописнога баја, оног чему је

одвајкада тежио – који му је био сродан. Сви се ти симболи сливају у једно, у

последњој лабудовој песми Лазиној, која је посвећена Ленки Дунђерској. О овим

везама пишу и Зоран Мишић (Није случајно Лаза Костић своју најлепшу песму

крстио именом „Santa Maria della Salute“. Као и у косовском циклусу, његово

приклоњење „царству небескоме“ нема ничега од религиозне мистике: црква је

Госпе од Спаса у његовој песми само симбол универзалног назначења поезије,

њене службе идеалу врховне хармоније...), Зоран Глушчевић (Она је истовремено

и његова мртва драгана, али и архитектонско здање посвећено Богородици. У

једној жени мешају се два лика: мртва драгана и Мајка Божја. Оба се узиђују у

темеље једног архитектонског објекта који ће једини све живо да преживи...

Тек из ове перспективе постаје нам јасно да стапање у једно мртве драгане,

Мајке Божје и црквеног здања њој посвећеног није никаква произвољна, бизарна

поетска игра романтичног капричоза, већ је израз психолошке неминовности

које сам песник, бар у тренутку стварања, није ни био свестан...), Војин Матић

(Тај квалитет обожавања жене у оквиру православља оног времена није

постојао, па је Лаза, постепено, био привучен таквим односом у католичкој

цркви. Његово познавање језика и његова путовања олакшали су му тражења.

Упркос томе, он није помишљао на промену вере, него је нов однос према жени,

Богородици... доживљавао као надрелигијски, етички и естетски принцип),

Миодраг Поповић (Из усхита којим се песник обраћа Santa Maria della Salute као

духовном здању, симболу опште лепоте, као и из онога што се збива у песми,

слутимо да је раскошна, прелепа црква истовремено и симбол идеалне драге,

Ленке Дунђерски, која је у песниковој машти добила димензије божанског

бића...), Миодраг Павловић (У самој песми „Santa Maria della Salute“ тај рефрен

се неограничено преображава. Он даје основни кључ, тоналитет у чијем се

распону песма догађа, он скупља и резимира све њене звуке. Сугерира велику

барокну цркву; ону стварну, у Венецији, која стоји на изласку из Canal Grande, као

што сам рефрен стоји на крају сваке строфе. Рефрен постаје езотерично име за

мајку од које песник тражи опроштај. Он постаје тајно име којим он дозивље

своју драгу, оданде, с ону страну живота. Декларише припадност ове песме

стилској епоси барока, и преко цркве коју именује...), Љубомир Симовић (У низу

8

загонетки којима обилује књижевно дело Лазе Костића међу најкрупнијима је

ова: како се тај ватрени борац против притисака католичке цркве и против

идеје унијаћења [у трагедији „Пера Сегединац“, у песми „Дужде се жени!“, и у низу

политичких чланака], тај подсмешљив опонент култа Богородице [у есеју о

„Илијади“], како се пред крај живота приклонио пречистим скутима Божје

Мајке – и то не хиландарске или студеничке, него венецијанске! – и у најдубљем

покајању пред њом изговорио своју песму–молитву „Santa Maria della Salute“. Та

основна доследност била је подстицана и многим пратећим догађајима: не

треба занемарити ни већ наглашено Костићево разочарање у политику и

друштвену стварност, ни личне тегобе и незадовољства, ни Ленкину смрт, ни

чињеницу да се она и својим девичанством већ додиривала са Богородицом и

указивала на њу. У овом коначном опредељењу не сме се занемаривати ни

утицај свих оних „l’incoronazione“ и „1’annunciayione“, којих се Костић сигурно

нагледао по венецијанским црквама…), Владета Вуковић (Барокно декорисана

луковима и сликама у симетрији мањих и већих кубета, са пуно симболике,

грађевина венецијанске цркве Santa Maria della Salute пленила је духовно Лазу

Костића, као и поетска трансформација умрле девојке у ову цркву са којом се

венчава као са непролазном спокојном лепотом и недослућеним трепетним

речима бола...), Александар Петровић („Santa Maria della Salute“ није само песма,

нити песниково дивљење за барок и његов пластичан израз, нити само

призивање несуштаствене Ленке, она је и пресуда свету, његовој природи и

историји. Госпа од спаса је и Ленка и Мадона у исти мах, историја, исповест и

есхатон у једном маху…).

Уз све наведене интерпретације о везама два поетска мотива у последњој

Костићевој песми, постоји још један, врло земаљски и опипљив разлог, који се

позном Костићу, склоном утицајима мистицизма и религијског, могао учинити

снажним оностраним знаменом, скоро поруком. Реч је о датумској

подударности коју је Лаза Костић, бесумње, познавао (у супротном, случајност

би била толика, да би дах мистичног, у којем је песма настајала, морао, након

толико времена, да запахне и нас). Још од XVII столећа у Венецији је 21.

новембра сваке године најсвечаније обележаван празник Госпе од Спаса,

односно празник цркве Santa Maria della Salute (Festa della Madonna della Salute)

и том приликом одвијала се велика процесија коју су, од цркве Св. Марка до

цркве Santa Maria della Salute, предводили племићи и највиши

великодостојници некада моћне Серенисиме – Млетачке Републике, а касније

града Венеције. Овај датум, који је у XX веку (када је песма „Santa Maria della

Salute“ и настала) саобразан српском Аранђеловдану, био је, по Костићевом

уверењу, и двоструко везан за Ленку Дунђерски, односно за дан њена рођења и

упокојења. Та датумска подударност би, можда, могла да буде искра, онај

основни покретач читавог низа даљих међусобних веза два основна поетска

9

мотива последње Костићеве песме, о којима су већ писали наведени тумачи и

аналитичари.

Ипак, овде долазимо и до једне значајне датумске заблуде Лазе Костића,

али и многих каснијих тумача његовог живота и дела. Костић је, наиме,

погрешно веровао да је Ленка Дунђерски рођена 8. новембра (по старом

календару), на Аранђеловдан, онако како је то и записао у напомени испод

песме „Госпођици Л. Д. у споменицу“, у својој књизи песама из 1909. године,

када наводи да је Ленка умрла 1895, лицем на Аранђела Михаила, свој рођен дан.

Истовремено, дуго се кроз радове посвећене последњој Костићевој песми и

њеном поетском надахнућу провлачио и податак о 1870. као години рођења

Ленке Дунђерски. И датум и година били су нетачни, али се књижевни

критичари, историчари књижевности и аналитичари Костићеве поезије нису

удубљивали у историјску фактографију и углавном су, преписујући једном

изнесен а непроверен податак, преносили и понављали погрешке (на сличан

начин дуго је опстајала и нешто мање значајна заблуда о имену мајке и

занимању оца Костићеве супруге Јулијане Паланачки, које је погрешно

назначио Младен Лесковац, називајући Јулијанину мајку Аном уместо Маријом,

а оца Димитрија сомборским трговцем уместо адвокатом и архиваром).

Требало је само мало потражити по црквеним архивским документима и лако

би било установити да је Ленка Дунђерска, насупрот Костићевом уверењу,

рођена, заправо, нешто раније.

Ленка Дунђерски

На имању породице Дунђерски Лаза Костић је у лето 1891. г. први пут

сусрео Јелену–Ленку, младу, али већ одраслу, лепу, образовану и умну кћер

свог домаћина, пријатеља, касније и кума, Лазара Дунђерског, од које је био

старији скоро тридесет година. Колико је Костић био очаран њом, толико је и

Ленку, свестрану и младалачки радозналу, барем интелектуално морала да

привуче јединствена и необична песничка појава Лазе Костића у њеној близини.

Била је одрешита и самосвојна, уз матерњи је говорила француски, немачки и

мађарски језик, одлична јахачица (сама је возила и лаке кочије), умешна

пијанисткиња, славујског гласа, са склоностима ка сликарству и позоришту, а

нису јој недостајале ни умиљатост и увиђавност, као ни умеће разложног

одабира (до тада је, како пише Лаза Костић, одбила читаву војску просилаца). О

његовој занесености овом девојком говори и писмо које је послао Николи

Tесли у јуну 1895. године, у коме је, ваљда да би је изгнао из својих мисли,

препоручује за жену тад већ славном научнику: Девојка коју сам Вам наменио

подобна је да савлада сваку женомрзицу. Ја мислим да би и мртвога оживела, не

само мртвог Дон Хуана, него и мртвога свеца... (за Костића је, очито, била

10

прихватљива мисао да се Ленка уда само за неког ко својим умним дометима

може да се мери са њим, и ко је, уз то, веома далеко). Лаза Костић, поуздано,

није био, бар не у тим годинама, када је о женама реч, viveur, нити га је стварна,

опипљива жена могла посебно надахнути како у животу, тако у песништву.

Ипак, овде се, можда први пут, сусрео са идеалом у коме су била преплетена сва

својства којима је и сам тежио – скоро савршен склад лепоте и ума,

примамљиве плоти и искричавог духа – и прекаљен естета, писац расправе

„Основа лепоте у свету“, није могао да остане равнодушан. Ленка се Лази

Костићу једноставно догодила. Наслутити се само може да и Ленка, барем у

једном трену, није била равнодушна према њему (у једном од сачуваних записа

из тајно вођеног дневника у којима је бележио њене појаве у својим сновима,

записао је на француском како сања да га је гледала оним погледом пуним

жеље, обећања и преданости, оним погледом који храбри, зове, скоро изазива,

погледом којим си ме гледала на овом свету свега једном, у тренутку који се

памти целу вечност, кад си ме гледала мислећи да Те не видим...).

Лаза Костић Јелена Ленка Дунђерски

Непрелазна провалија између њих – велика разлика у годинама, блиско

пријатељство са њеним угледним оцем, немерљива несразмера у материјалном

стању – изазивала је у песнику опору резигнацију, испод које је могао да се

наслути подсвесно жељен наговештај дубине његових вулкански узаврелих

осећања, лоше прикривених наслагама разума и самоироније у стиховима

песме, намењене за Ленкин споменар, коју је 1892. г. написао у Крушедолу, а

коју је, под именом „Госпођици Л. Д. у споменицу“, објавио почетком 1895. г. у

сарајевској „Нади“.

11

Без обзира на касније, често површне, мистификације њиховог односа,

није ван памети закључак да су набујала осећања снажне платонске љубави

(другачија, сасвим сигурно, није могла да буде) према Ленки Дунђерски

убрзала и преломила његову одлуку да се ожени (утекох мудро од среће, луд).

Наставак приче добро је знан. Костић се 10/22. септембра 1895. г. у

Сомбору венчава Јулијаном Паланачки, а три месеца касније, 8/20. новембра

1895. године, у Бечу, изненада, од тифусне грознице, умире Ленка Дунђерски.

Од тог времена Костић постаје скоро опседнут идејом „мртве драге“, осећајући,

вероватно, колико личну кривицу (утекох мудро...), толико и узвишеност овог

поетског мотива, који је вековима, од Дантеа до Поа, био надахнуће за нека од

најлепших песничких дела, као што ће, уосталом, бити и у случају лазе Костића

и његове последње песме.

Датум упокојења Ленке Дунђерски, дакле, није споран, али датум рођења,

до сада, није био тачно утврђен и проверен.

Запис из матичне књиге крштених цркве Светог Богојављења у Србобрану

(тад Сентомашу) бележи да је Јелена, кћер господара Лазара Дунђерског,

великокупца, и Софије рођ. Георгијевић, рођена на Митровдан, 26. октобра

1869. г. (по старом или јулијанском календару, односно 7. новембра по новом

или грегоријанском), а крштена је сутрадан, 27. октобра (или 8. новембра по

новом календару), у Богојављенској цркви у Србобрану. Кум на крштењу био је

Богдан Сивачки, земљоделац из Србобрана, а крстио ју је овдашњи парох

Симеон Мајински.

Запис о крштењу Јелене Ленке Дунђерски у Богојављенској цркви у Србобрану

12

И у малом дневном споменару Бранке Кедровић, у који су се, око 1885. године,

поред датума рођења (крај пригодних немачких стихова за сваки датум у

години) уписивале њене школске пријатељице из Вишег женског васпитног

заводу у Бечу, поред датума 9. новембар сачуван је својеручни потпис Ленке

Дунђерски, са местом и годином рођења (Helene Dungyerszky, Neusatz, Ungar,

1869). Ленка је датум свог рођења уписала по новом календару, али два дана

касније него што је заиста рођена, а као место рођења записала је Нови Сад, а

не Србобран, можда и стога што је у Новом Саду живела као девојчица или што

је мислила да је тадашњи Сентомаш мало и непознато место за рођење ћерке и

унуке најбогатијих пречанских Срба тог времена (то се уклапа и у запис који је

у свом животопису оставио њен отац Лазар Дунђерски, у коме је забележио да

је, како би избегао сукоб између својих родитеља и своје жене Софије, њу и

децу из Србобрана преселио у Нови Сад: Да не би дошао у конфликт са

родитељима и женом дозволио сам јој да се са милом мојом децом, коју сам

више од себе љубио, да се одселе у Нови Сад, а ја остадох у Сентомашу

штовајући Отца и не желећи га у старости оставити).

Својеручни запис Ленке Дунђерски у споменару Бранке Кедровић,

са записаном годином свог рођења

Судећи према оба записа, од којих се оном из матичне књиге крштених

мора поклонити и пуно поверење, Ленка је била рођена (на Митровдан) 1869.

године. Ипак, на надгробној плочи у крипти капеле Св. Георгија у Србобрану

(задужбини Ленкиног оца Лазара) записана је 1870. као година Ленкиног

рођења, а у посмртној листи пише да је умрла у 25. години живота, мада је,

заправо, умрла 13 дана након свог 26. рођендана, на самом почетку 27. године

свог живота.

13

Парта Ленке Дунђерски

Када Лаза Костић у већ поменутој напомени записаној испод песме

„Госпођици Л. Д. у споменицу“, у својој књизи песама из 1909. године, наводи

да је Ленка умрла лицем на Аранђела Михаила, свој рођен дан, он, вероватно

недовољно обавештен, верује да је 8. новембар, који је био дан Ленкиног

крштења по новом календару, заправо датум њена рођења по старом

календару, што би, заиста, по новом календару представљало Аранђеловдан. У

истој књизи, код ове песме, Лаза Костић, који и иначе није превише водио

рачуна о датумима, прави још једну грешку и наводи да је објављена у часопису

„Нада“ 1894. године, када овај часопис још није излазио; песма је, заправо,

објављена у „Нади“ бр. 2, 1895. године (сличну грешку Костић прави и у једном

запису из тзв. „Дневника снова“, забележеном о Митровдану 1907. године, који

бележи пермутујући римске бројеве као 7. IX уместо 7. XI, истовремено чинећи

грешку и не узимајући у обзир да је наступио ХХ век и да Митровдан сада пада

8, а не 7. новембра...).

Али ако погрешци или датумској заблуди Костићевој можемо да

припишемо везу између Ленкина рођења и Аранђеловдана, то, свакако, не

можемо да учинимо по питању датума Ленкина упокојења, које је догодило на

Аранђеловдан 1895. године, на исти онај православни црквени празник, који се

у ХХ веку, када је последња Костићева песма написана, поклопа са датумом

празника и велике светковине посвећене цркви Santa Maria della Salute у

Венецији.

Како смо већ рекли, верујемо да је ова датумска подударност одиграла,

можда, и пресудну улогу у даљем одмотавању читавог клупка међусобних

симболичких нити и веза два основна поетска мотива песме „Santa Maria della

Salute“ Лазе Костића.