Dalila Lino, Ph.D.

Polytechnic Institute of Lisbon/ESELx/CIED

23rd Round T

able, I

ntern

ational C

onfere

nce

GIFTE

DNESS AND C

REATIVE A

PPROACHES TO L

EARNING

I

Vršac,

30 Ju

n2017

IGRA K

AO OSNOVA U

ČENJA I R

AZVOJA

KREATIVNOSTI D

AROVITE D

ECE

“Igra je najviši oblik istraživanja”Albert Einstein

IGRA KAO PRAVO SVAKOG DETETA

Igra se ceni u čitavom svetu i na igru se gleda kao na osnovno ljudsko pravo koje se odnosi na svu decu, kako je navedenu u Članu 32 Konvencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija.

Igra je univerzalna aktivnost zajednička svim ljudskim bićima i životinja i smatra se neophodnim i vitalnim aspektom života. Centralnu ulogu koju igra ima za egzistenciju jezgrovito je opisao filozof, Huizinga (1947), koji je opisao čoveka kao homo ludensa ili kao ‘čoveka koji se igra’, a ne kao homo sapiensa ili ‘mudrog čoveka’, tvrdeći da igra najbolje opisuje prirodu čoveka.

U poslednje vreme se tvrdi da upravo kroz igru ljudska bića dolaze do smisla sveta i snalaze se u njemu (Strandell, 2000). Samim tim, igra se proučava i o njoj pišu naučnici iz različitih teorijskih disciplina i igra je visoko cenjena kod dece i mnogi odraslih koji sa njima rade.

O ČEMU SE U IGRI RADI?

Igra se definiše kao bilo koja aktivnost koja je slobodno izabrana, intrinzično motivisana, i lično usmeravana. Ona stoji izvan “običnog života”, nije ozbiljna, ali istovremeno snažno zaokuplja igrača. Nema poseban cilj, do sebe same. Igra nije specifično ponašanje, već svaka aktivnost koja se započinje i u kojoj se učestvuje sa razigranim umom. Istraživači se i dalje slažu da je igra intrinzično motivisana i da se javlja u “prostoru” koji je drugačiji od “realnosti”.

Psihijatar Stjuart Braun piše da je igra ‘osnova sve umetnosti, igara, knjiga, sportova, filmova, mode, zabave i čuda – ukratko, ona je osnova sveka onoga što mislimo da jecivilizacija.’ (Brown 2009).

Sve vrste igara, od igara mašte do međusobnog koškanja, igraju krucijelnu ulogu u dečjem razvoju. Igra predstavlja sočivo kroz koje deca doživljavaju svoj svet, ali i svet drugih. Ako decu lišimo igre, ona će snositi posledice i trenutno i na duge staze.

IGRA DOPRINOSI ZDRAVOM RAZVOJU MOZGA

Neurolog Jaak Panksepp (2004) je došao do nalaza da igra stimuliše proizvodnju proteina, ‘neurotropskog faktora koji potiče iz mozga’, a koji je odgovoran za organizovanje, nadgledanje i planiranje za budućnost.

Igra intenzivira razvoj i rast mozga, ustanovljava nove neurološke veze, i na neki način čini igrača “inteligentnijim”. Pobošava sposobnost da se uoče tuđa emotivna stanja i da se osoba prilagodi okolnostima koje se stalno menjanju. Igra se najčešće javlja tokom period najrapidnijeg rasta mozga.

“Kod deteta koje nije stimulisano, tako što se sa njim igra, i koje ima malo prilika da istražuje svoje okruženje, može doći do izostanka potpunog povezivanja neruonskih veza i tokova koji su neophodni za kasnije učenje.” (Sutton-Smith 1997). Suprotnost igri nije rad, već depresija.

IGRA I DEČJI RAZVOJ

Sumirajući ulogu igre u dečjem razvoju Vygotsky (1978) zaključuje da je igra “pokretač i glavni motor razvoja u predškolskom dobu”.

Igra je suštinska aktivnost ranog detinjstva i ona doprinosi kognitivnom, socijalnom, emocionalnom i motornom razvoju dece. Kroz igru, deca mogu da stvaraju i istražuju svet koji mogu da savladaju. Štaviše, u kontekstu igre, deca uče, razvijaju se, i vežbaju inovativna ponašanja i socijalne kompetencije (Bruner 1972; Pellegrini 2007).

ULOGA IGRE U KOGNITIVNOM I JEZIČKOM RAZVOJU

Dečija istraživanja tokom slobodne igre podržavaju učenje (Schulz 2008). Sposobnost čitanja, govora ili bavljenja matematikom zasigurno počiva na dečjoj sposobnosti da koriste simbole; na primer kockica koja predstavlja kamion ili telefon. Igra na ranom uzrastu (13-24 meseci) olakšava usvajanje jezika.

Deca koja se igraju počinju da uče osnovne matematičke veštine kao što je brojanje, jednakost, sabiranje i deljenje, procenu, praniranje, klasifikaciju, obrasce, obim i prostor, merenje... Dečje neformalno razumevanje obezbeđuje osnovu na kojoj počiva i gradi se formalna matematika (Fisher 2011)

Različiti oblici igara pretvaranja mogu da unaprede spremnost za školu, socijalne veštine i kreativna dostignuća.

IGRA I RAZVOJ JEZIKA

Studije iz mnogih zemalja pokazuju odnos između rane igre u društvu i kasnijih veština komunikacije.

Deca uče slušajući jedna druge kada se igraju. Kroz igru deca uče da da se sporazumeju i slože i da razmenjuju reči i akcije. Jedna od funkcija vrtića i škola je da obrazuju decu da postanu građani koji mogu da učestvuju u diskusijama i da dođu do zajedničkih sporazuma.

Deca koja su motivisana igrom i koja pokušavaju da prošire ono što u igri rade često su lingvistički više razvije i imaju više samopouzdanja.

EMOTIVNO-BIHEJVIORALNE DOBROBITI IGRE

Jedna nepobitna crta igre je zabava. Uživanje je glavni razlog za igru. Pozitivne emocije značajno doprinose osećanju blagostanja i zdravlja, i unapređuju kvalitet života dece.

• Igra smanjuje strah, nervozu, stres, iritaranost.

• Stvara radost, intimnost, samopouzdanje i savladavanje stvari koje se ne zasniva na gubitku samopouzdanja drugih.

• Poboljšava emotivnu fleksibilnost i otvorenost.

• Povećava smirenost, otpornost, prilagodljivost i sposobnost da se izađe na kraj sa iznenađenjem i promenom.

• Igra može da izleči emotivnu bol.

SOCIJALNE DOBROBITI IGRE

• Pojačava empatiju, saosećajnost i sposobnost deljenja.

• Stvara opcije i izbore.

• Modeluje odnose koji se zasnivaju na uključivanju, a ne na isključivanju.

• Unapređuje neverbalne veštine.

• Osnažuje pažnju i privrženost .

• Deca koja se igraju su manje agresivna i pokazuju više samokontrole i više nivoe razmišljanja.

FIZIČKE DOBROBITI IGRE

Fizička igra uključuje aktivno vežbanje (npr: skakanje, penjane, plesanje, preskakanje, vožnju biciklom, igranje loptom), zadirkivanje i koškanje (sa prijateljima, braćom i sestrama ili roditeljima/odraslima koji se brinu o deci) i vežbanje fine motorike (npr: šivenje, bojenje, seckanje, modelovanje, manipulaciju i igračke kojima se nešto konstruiše).

• Pozitivne emocije povećavaju efikasnost imunog, endokrinog i kardiovaskularnog sistema.

• Igra smanjuje stres, nemir, povrede i depresiju.

• Povećava opseg pokreta, agilnost, koordinaciju, balans, fleksibilnost, istraživanje fine i grupe motorike.

IGRA UNAPREĐUJE KREATIVNOST

Igra obezbeđuje arenu za kreativnu aktivnost i kreativne procese (Sracho, 2002).

Igra je neophodna za kreativnost, ali nije svaka igra kreativna (Craft, 2003).

Igra, mašta divergentno mišljenje i kreativnost.

Vaspitači i nastavnici bi trebalo da uvedu igru i maštu u svoje učionice da bi podstakli kreativnost. Negovanjem “igre” i okruženja za igranje, i pružanjem prilika deci da izraze svoje ideje na različite načine, da analiziraju i posmatraju stvari iz različitih perspektiva, da rešavaju probleme i izmišljaju, radnici u obrazovanju pružaju energiju dečjim iskustvima učenja i njihovim interesovanjia, što za uzvrat olakšava kreativni razvoj i svrsishodno učenje.

ULOGA ODRASLIH U IGRI DECE

Broström, danski stručnjak, preporučio je više uključivanja odraslih u igru i više strukture, za koju veruje da je dobra za decu.

U Francuskoj su prilike za igru koje se otvaraju deci više strukturisane, tako da Brougère,

francuski stručnjak, preporučuje više slobodne igre u kojoj deca sama donose odluke.

Howard izražava stanovište, s druge strane, da dihotomije poput situacija koje su ‘usmeravane od strane odraslih naspram inicirane od strane dece’, ‘rad naspram igre’ ili ‘strukturisanog naspram nestrukturisanog’ u praksi nisu posebno korisne. Po ovom autoru, ključ leži u tome da li deca gledaju na situaciju kao na igroliku. Njena istraživanja predlažu da je moguće da odrasli budu suigrači dece, podržavajući i proširujući aktivnosti igre, dok istovremeno čuvaju slobodu dece i njihovu autonomiju da igru razvijaju kako ona žele.

Preovlađujuće shvatanje koje se tiče ravnoteže između igre koja uključuje odrasle i igre koja uključuje decu ili između slobodne igre i igre sa odraslima najjasnije je došlo do izražaja u opštem konsenzusu oko stanovišta da će odrasla osoba koja obraća pažnju, sluša dete, i razgovara sa njim, svakako biti od veće pomoći i koristi od odrasle osobe koja strukturiše i usmerava dečju aktivnost.

ULOGA ODRASLIH U IGRI DECE

Brooker (2011) predlaže da, da bi poštovali kulturnu dimenziju igre, praktičari treba da istraže kako se na igru i učenje gleda u njihovim kućnim okruženjima, kao i da moraju da pomire svoju stručnost i znanje sa kulturnim specifičnostima dece, kao i verovanjima i očekivanjima roditelja. I dok je značajno razumeti igru i njenu vezu sa učenjem, prepoznavanje kulturnih dimenzija igre i traganje za načinima da se podrži igra iz perspektiva kulture ostaje značajan zadatak.

Dublje kulturno razumevanje povezano je i sa pitanjima identiteta, agentivnosti, i moći u okviru socijalnih konteksta igre.

ZAKLJUČCI

U svim svojim oblicima kojih ima na pretek, igra je jedno od najviših dostignuća ljudske vrste, pored jezika, kulture i tehnologije.

Vrednost igre se sve više prepoznaje, i od strane istraživača i od strane kreatora javnih politika, kao i značaj koji ima i za odrasle i za decu, dok ima sve više dokaza koji ukazuju na vezu između igre i intelektualnih postignula i emotivnog blagostanja. Mnogo istraživanja je pokazalo da je igra tokom ranog detinjstva neophodna ukoliko pojedinac treba da dostigne svoj pun potencijal.

Roditelji, nastavnici i državna dela prepoznaju koliko je igra dragocena. Pa ipak, prilike za igru su sve ograničenije, sa sve manje prostora za igru, sve manje slobode da se tumaramo okolo, i sve skraćenijim vremenom u školi koje deca mogu da provedu u slobodnoj igri. Slučaj sa igrom je jasan, sad je samo pitanje šta činimo da bismo osigurali da deca dobiju igru koja im je potrebna i koju zaslužuju?

“NE PRESTAJETE DA SE IGRATE ZATO ŠTO STARITE, VEĆ STARITE ZATO ŠTO

PRESTANETE DA SE IGRATE”

George Bernard Shaw

LITERATURA Berk, L.E., Mann, T.D., and Ogan, A.T. (2006). Make-Believe Play: Wellspring for Development of Self-Regulation. In D.G. Singer, R.M. Golinkoff and K.

Hirsh-Pasek (Eds.), Play=Learning: How Play Motivates and Enhances Children’s Cognitive and Social-Emotional Growth. (pp. 74-100). Oxford:

Oxford University Press

Burghardt, 2005

Brown, S. (2009) Play. Penguin.

Bruner, J.S. (1972). Nature and uses of immaturity. American Psychologist, 27, 687-708.

Fisher 2011, p. 344.

Fisher, K., Hirsh-Pasek, K., Golinkoff, R. M., Singer, D. G., & Berk, L. (2011). Playing around in school: Implications for learning and educational policy. In

A. D. Pellegrini (Ed.), Oxford Handbook of the Development of Play. Oxford: University Press.

Frost, J. L. (2010). A history of children’s play and play environments: toward a 50

contemporary child-saving movement. London: Taylor & Francis.

Gauntlett, D., Ackermann, E., Whitebread, D., Wolbers, T. & Wekstrom, C. (2010) The future of play. LEGO Learning Institute.

Huizinga (1947). Homo Ludens. A study of play element in culture. London: Routledge.

Panksepp, J. (2001). The long term psychobiological consequences of infant emotions: prescriptions for the twenty-first century. Infant Mental Health

Journal 22(1–2): 132–173.

Panksepp, J.(2004). Affective Neuroscience: The Foundations of Human and Animal Emotions. Oxford: University Press.

Pellegrini, A.D. (2009). The role of play in human development. Oxford: Oxford University Press.

Pellegrini, A. D. (2005). Recess: Its Role in Education and Development. Erlbaum: Taylor and Francis.

Schulz, L. E., Standing, H. R., & Bonawitz, E. B. (2008). Word, thought, and deed: The role of object categories in children’s inductive inferences and

exploratory play. Developmental Psychology, 44, 1266-1276.

Sutton-Smith (1997). The Ambiguity of Play. Cambridge, MA: Harvard University Press.

Vygotsky, L. S. (1978). Mind in Society. Cambridge, MA: Harvard University Press.

HVALA!

Dalila Lino

Polytechnic Institute of Lisbon/ESELx/CIED

linodalila@gmail.com