sGIMNAZIJA SVETOZAR MILETI

GIMNAZIJA SVETOZAR MARKOVI

Novi Sad

MATURSKI RAD IZ ISTORIJE

OBAVEZE HRIANSKIH NARODA PREMA TURCIMA

SADRAJ1. Uvod2. O turskoj dravi3. Islamizacija

4. Administrativna podela

5. Obaveze hriana prema turcima5.1. Asker i raja5.2. Obaveze

6. Zakljuak

7. Literatura

1. UVODTema ovog rada je Obaveze hrianskih naroda prema Turcima u okviru koje u govoriti ukratko o Osmanlijskom carstvu, njegovom ureenju i administrativnim podelama a poseban osvrt bie dat na razliite vrste obaveza koje su pod Turskom vlau imali hriani u zavisnosti od poloaja i hijerarhije u drutvu.Najbolja istorija u malom koja kroz prijemivi jezik Andievog pripovedanja govori o hrinima pod Turcima je roman "Na Drini upija". Andri nam je kroz umetnika sredstva pokazao teak ivot srpskog i uopte hrianskog sveta pod osmanlijskom vlau, i istakao brutalnost i varvarsku prirodu Turske upravljake logike "koja je uzimala i odnosila ne samo materijalna dobara nego i neto vie ono to je krv ovekove krvi: decu, muku, zdravu."

2. O TURSKOJ DRAVITurci su azijski narod poreklom iz Turkestana, po redosledu pojave na istorijskoj sceni poznate su tri glave grupe: Uguzi, Selduci i Osmanlije. Uguzi su naseljavali predele izmeu reka Sirdaje i Amudarje u X veku dosli su u dodir sa Arabljanima, od kojih su primili islam, a u XI veku stopili su se sa Selducima. Turci-Selduci javljaju se u IX veku u doba slabljenja i raspadanja Bagdadskog kalifata. Naime, Bagdadski kalifi poeli su uzimati u najamniku vojniku slubu turkestanske Turke i prevoditi ih u islam. Turci najamnici su u X veku pod voom Seldukom (otud Turci-Selduci) postali toliko moni da su sami zbacivali i ubijali kalife. Poetkom XI veka ve su gusto naseljavali kalifat (Persija, deo male Azije), pa su 1055. godine, kad je Gogrul-beg, jedan od njihovih voa zauzeo Bagdad, zavladali Bagdadskim kalifatom. Tako je nastala feudalna drava persijskih, a ubrzo i maloazijskih Seldukida, tzv. Ikonijski sultanat. Daljim prodiranjem ka zapadu ugrozili su Vizantiju i celu trgovinu na istonim obalama Sredozemnog mora, to je izazvalo krstake ratove (XI-XIII veka) tokom kojih su Selduci vojniki oslabili, pa su i oni poeli uzimati nove Turke najamnike iz Centralne Azije. Oni su ubrzo preplavili Mesopotamiju i Malu Aziju i ujedno primali islam. Mongoli su 1243. godine porazili Ikonijski sultanat, koji se raspao na niz feudalnih emirata. Nastalu anarhiju iskoristio je Kan Osman, jedan od voa plemena, pa je 1299. godine u Vizantijskoj pokrajini Bitniji, na severozapadu Male Azije, osnovao dravu Turaka Osmanlija, po njemu nazvanu Osmanlijsko carstvo.

Od svog prelaska na Balkan, od sredine XIV veka, Turci su stalno napredovali. Pokorili su redom sve Balkanske drave: Bugarsku, Vizantiju, Srbiju, Bosnu, Albaniju, Hercegovinu i Zetu. Ve krajem XV veka zauzeli su celu dunavsku liniju od Beograda do mora, dopirali do Vrbasa i Cetine i gospodarili veim delom Jadranske obale. Turska snaga je dolazila dobrim delom od slabosti balkanskih drava i njihovih suseda. Oni nisu doli na Balkan najpre kao osvajai, nego kao neka vrsta najamnikih vizantijskih saveznika. Tek na Balkanu postalo im je jasno ta sve mogu postii u uslovima koje su tu zatekli i tako polako Turska postaje velika multinacionalna imperija koja se prostirala na tri kontinenta.

U Balkanskim dravama, od druge polovine XIV dolazi do rasparavanja dravne celine i to najvie zbog feudalnog sistema. Velikai, potekli iz dinstijskih redova ili iz vojnike hijerarhije, sa naslednim pravima, smatrali su svojim prirodnim pravom da svoj ugled i svoje posede jaaju na sve mogue naine. U celoj Evropi esti su primeri, da su vladari ili u sukobu sa jednim delom svoje vlastele ili da postaju njihova igraka. Odvojena pravima i vaspitanjem od irokog puka, ta vlastela ivi, u isto vreme, i bez pravog dodira sa narodom, koji stenje pod tekim pritiskom raznih obaveza i dabina. Na iroki narod destruktivno je delovao ceo politiki ivot i drutveni poredak nae sredine. U svojim plemenskim ustanovama narod je uzimao izvesnog uea u upravi i biranju vlasti, ali nije imao nikakva prava u upravljanju dravom. Dravnu vlast drala su vlastela i svetenstvo. Tako je bilo, manje-vie u celoj savremenoj Evropi. irenje dravnih granica nije donosilo uvek i stvarno jaanje narodne snage. Naprotiv, narod je samo dobijao nove dunosti i obaveze. Borbe s Turcima i graanski ratovi u zemlji pojaali su terete, izazvali optu nesigurnost, linu i pravnu, i omoguili stvaranje raspoloenja koje je trailo mir i olakanje, ma s koje strane oni dolazili.

ivot seljaka u Srednjem Veku bio je dosta teak. Stoari su imali poseban nain ivota, koji je od prastarih vremena imao svoje naslee i koji se s toga nije oseao naroito neugodno. Zemljoradnici su bili u mnogo teem poloaju. Velik deo njih bili su kao parici ili meropsi vezani za zemlju (vlastelinsku ili manastirsku) za ije su obraivanje morali da plate carski porez. Meutim, porez koji je iznosio perper za godinu, nije optereivao seljaka kao obvezan rad za vlasnika zemlje. U XIV veku seljak je morao 104 dana godinje besplatno da radi za svog vlasnika ne raunajui neke vanredne poslove.

Nasuprot rascepkanim i neslonim balkanskim zemljama, Turci Osmanlije imali su dobro organizovanu dravu. Sultan je raspolagao jakom i poslunom vojskom, uvek spremnom na ratne pohode. Dok se u hrianskim dravama feudalno imanje najee nasleivalo, sultan je turskim feudalcima, spahijama delio zemlju prema zaslugama. Svaki ovek koji je imao sposobnosti mogao je izbiti u prve redove, od obinog vojnika do vezira. Zemlju su dobijali najsposobniji ratnici. Turski feudalci u to vreme nisu mogli da se osamostale i ugroze centralnu vlast, kao to je bio sluaj sa velikaima na Balkanu.

Osvajajui tue zemlje Turci su dobijali nove podanike koji su morali da rade za njih. Oni su znali da im pobeda znai i dobitak, i s toga su u borbu unosili ne samo polet, nego i interes. Turci su dobro znali da hrianske seljake teko pritiska ceo sistem feudalnih obaveza prema vlasteli i prema crkvi, koja je isto imala svoja vlastelinstva, i oni su s planom agitovali meu njima. Seljaci su mahom podlegli toj agitaciji. Snaga Turaka bila je u njihovoj odlinoj vojnoj organizaciji. Svoje uspehe i u Maloj Aziji i u Evropi oni su postigli zahvaljujui svojoj hrabrosti i vrstoj disciplini. Sultani su vrlo esto sami vodili svoje vojske, ili su u njih upuivali svoje najblie srodnike. Globalno i objektivno gledano pobedu Turske omoguili su unutranji rascepi i nesloge u okviru hrianskih drava iji su ih zemljoradnici hranili i snabdevali; svojom krvlju ih obnavljali i davali im svoje najbolje delove da bi se razvili i odrali.

3. ISLAMIZACIJA Turci prizanju (u smislu da toleriu) tri veroispovesti: muslimansku, hriansku i jevrejsku. Muslimani priznaju Isusa, ali on nije sin boiji ve samo jedan od proroka, a poslednji i najvaniji je prorok Muhamed. Islam je, poput judaizma i hrianstva, strogi monoteizam. Nastao je usavravanjem prethodnih abrahamskih religija. Kako su se razvijali narodi i njihova svest, tako su se menjali i propisi. Muslimanima se smatraju ne samo sledbenici Muhameda, ve i ljudi koji su kao Boje poslanike i Boje robove prihvatili Abrahama (Ibrahima a.s.), Mojsija (Musaa a.s.), Isusa (Isaa a.s.) itd.Alah (bog) je u neku ruku preneo vlast na zemlji na sultana, koji od Selima I uzima i titulu kalifa, kao vrhovnog verskog poglavice. Kao u porodici, u kojoj je apsolutni gospodar domain, kome niko nije ravan, tako i u dravi nema podele autoriteta. Drava i zemlja su sultanska svojina, a svi su ljudi, ma koga ina, samo orue njegove volje.

Najei simbol islama-beli polumesec i zvezda na zelenoj podlozi

Hrianstvo je abrahamska, monoteistika religija zasnovana na ivotu i uenjima Isusa iz Nazareta kako su predstavljena u Novom zavetu. Nastalo je u Palestini u prvom veku nae ere. Obuhvata brojne hrianske crkve, zajednice i sekte, kojima je zajednika vera u Isusa Hrista, te prihvatanje ivota u skladu s jevaneljem. Utemeljio ju je Isus Hrist (Isus Krist), a njegovi sledbenici nazivaju se hrianima.Turci u poetku nisu mnogo prisiljavali hrianski svet da primi islam. Ostavljali su ljudima da se, s obzirom na prednosti koje daje nova vera, sami opredele. Ne samo da se nisu trudili da svet poture, nego su vekovima putali da ive po svom starom nainu. U mnogim krajevima ak ni islamsko verske vlasti nisu ometale svetkovanje i kult izvesnih hrianskih, a u Bosni naroito pravoslavnih praznika. Te povlastice menjale se se kroz vekove.Proces islamizacije najbre je tekao u gradovima, naseljavanjem muslimanskog stanovnitva iz razliitih krajeva Carstva i prelaskom na islam domaeg gradskog i doseljenog stanovnitva. Narod ih naziva poturicama i Turcima, sam prelazak turenjem, a islam turskom verom. Poturice dobijaju muslimanska imena, uz koja esto, krijui ime pravog oca, dodaju nastavak Abdulah (boji rob).Van gradova islam prihvataju hriani-spahije, vlasi i drugi poluvojni redovi, da ne bi izgubili svoj privilegovan status i povlastice.

Na islam, nasilno su prevoena i deca, uzeta dankom u krvi. Zahvaljujui svojim, pre svega linim sposobnostima, ali i sultanovoj milosti, oni su postajali janjiarske age, sandak-begovi, beglerbegovi, veziri, veliki veziri. 4. ADMINISTRATIVNA PODELATurski feudalni poredak imao je izrazito vojno obeleje. On se izgraivao za potrebe stalnog ratovanja. Osnovne pravno-teritorijalne jedinice bile su istovremeno i vojne, pa otuda i naziv sandak ili liva (to na turskom znai zastava), jer je vojni namesnik-sandak-beg od sultana dobijao sandak kao simbol svoje vlasti. Ukoliko su se nalazili na granici, imali su poseban status i nazivani su krajikim sandacima, a njihov namesnik krajikim vojvodom.

Sandaci su se dalje delili na nahije koje su se u novoosvojenim oblastima nazivale i vilajeti i subailuci-to su ujedno bile i najnie upravno-politike jedinice. Nahije (u prevodu s arapskog - kraj, okolina) su predstavljale odreenu teritoriju koja je ime dobijala ili po ve postojeoj geografskoj celini, ili po imenu glavnog utvrenja ili glavnog naselja u njima (primeri: Duboica, Golubac, Ni). Provincije su bile podeljene na jo jedan nain - na kadiluke ili kaze. To su bile administrativno-sudske oblasti kadija.

Najvea vojno upravna jedinica obuhvatala je vei ili manji broj sandaka i zvala se ejelat ili beglerbegluk. Njen namesnik nosio je titulu pae (paaluk) ili vezira. Krajem XVII veka celo Carstvo bilo je podeljeno na 40 ejaleta, od toga 20 u evropskom delu Carstva. Sve balkanske zemlje do 1541. godine bile su u okviru Rumelijskog ejalata ije je sedite bilo u Sofiji.Sultan je svoju vlast ostvarivao prvenstveno preko velikog vezira kao svog zamenika. Uz njega se nalazio divan (savet) sa tri do sedam vezira. Dvojica vrhovnih sudija (kazaskera) bavila su se sudskim poslovima, a dvojica (defterdara) finansijama. Zakone je tumaio veliki muftija, a njegovo pravno miljenje nazivalo se fetva (izraz koji se i danas koristi u islamskom svetu). Sva ta vojno pravno politika tela i zgrada u kojoj su se ona nalazila nazivali su u Evropi Visoka Porta.

.Tursko zakonodavstvo zasnivalo se na erijatu i kanunu ali i na zeteenim zakonima i usvojenim obiajima sa teritorija koje su osvojili. Osvojene zemlje su uglavnom deljene ratnicima spahijama. Za vojnu slubu spahija je uslovno dobijao feudalno dobro spahiluk. Postojala su jo vea feudalna dobra koja su uivali visoki dravni inovnici, ali preteni deo zemlje podeljen je na manje spahiluke, sa obavezom vojne slube. Turci su posede dodeljivali i hrianima koji su ih u ratovima pomagali, pa se u poetku turske uprave u naim zemljama javio i izvestan broj hriana spahija. U turskoj vojsci takoe je postojala jo jedna plaenika vojska - janjiari.Zvanina administracija delila je sva gradska naselja u Carstvu na utvrena i otvorena mesta. Od utvrenih mesta-kala je sagraena od tvrdog materijala, snabdevena kulama i opasana ozidanim bedemima; palanka-manje utvrenje izgraeno od slabog materijala, opasano rovom i oblepljeno plotom od brvana.Otvorena gradska naselja zvala su se: varo (obino naselje oko grada ili tvrave naseljeno preteno hrianskim stanovnitvom), kasaba (muslimansko naselje koje se bavi gradskom privredom, ima makar jednu damiju, kolu, niz duana i graevine sa muslimanskim obelejima) i eher (vee kasabe).

5. OBAVEZE HRIANA PREMA TURCIMA5.1. Asker i raja

U Carstvu koje je bilo izrazito vojnog karaktera, vojska (asker) dala je ime i vladajuoj klasi. Pored redovnih vojnika koji su uestvovali u ratnim pohodima i u vreme mira vodili rauna o bezbednosti zemlje, u vojne i poluvojne redove spadali su i verski slubenici, kadije i njihovi pomonici, profesori kola, odgajivai sokolova, solari, orizari, maslari i sva ona lica koja su svojom ulogom u dravi doprinosila slavi sultana.Pored askera, ivela je raja (stado, podanici), ija je dunost bila da rade i proizvode sve ono to je bilo potrebno vladajuoj klasi.

Podela na asker i raju nije odgovarala verskoj podeli, jer su u raju spadali i muslimani, a u vojsci je bilo vojnika hriana.

Pripadnici vladajue klase imali su prava i prihode prema svojoj ulozi i rangu, a razlike su bile vidne i meu rajom, koja je u zavisnosti od slube u dravi imala povlastice pa su je i zvali "povlaenom" ili "oprotenom" rajom.Prava i povlastice vladajue klase, i obaveze raje, najbolje se mogu objasniti i razumeti ako objasnimo na koji nain se koristila i delila zemlja i prirodna bogatstva. U naelu, sve je pripadalo Alahu, ali je kao njegov izaslanik na zemlji, sultan raspolagao sa svim u potpunosti. Najbogatije izvore prihoda: rudnike, carine, jezera, lovita, solane, pirinana polja, gradske takse itd. sultan je davao na uivanje lanovima svoje porodice i najviim dravnim funkcionerima, zatim beglerbegovima i sandak-begovima. Spahije i istaknuti pojedinci dobijali su vlastelinstva (manja imanja-timari, vea-zeameti). Oni su inili osnovu osmanske moi. Dobijanjem vlastelinstava, feudalci su preuzimali obaveze da vre vojnike dunosti i da idu u rat, a za vreme mira da rade na podizanju i snabdevanju gradova, da uvaju ugroena podruja, love hajduke. U zavisnosti od toga koliki je bio posed i koliko je godinjeg prihoda donosio, spahije su vodile sa sobom vie pratnje.Meu povlatenom rajom, bilo je dosta hriana iz redova sitne i srednje vlastele ili stareina stoarskih grupa koji su stupili u carsku slubu. Njihov broj se vremenom smanjivao, najee zbog islamizacije, jer je izbor bio-ili primiti islam ili prei u red obine raje.U poluvojnu slubu bila je ukljuena i srpska pravoslavna crkva, tako to su manastiri, za vojne obaveze porema dravi ili obavljanje sokolarske slube, kao nagradu dobijali mogunost da zadre jedan deo svojih ranijih imanja.

Turci su preuzeli jo dve znaajne vojne ustanove u svoj sistem: vojnuke i martolose. I jedni i drugi regrutovani su od hriasnkog stanovnitva s tim a su vojnuci bili pravi vojnici i sluili su kao konjanici i peaci, dok su martolosi sluili i kao vojnici (graniari) i kao policajci. Vremenom su u ove trupe ulazili i muslimani.Posebnu ulogu kao i posebne povlastice u turskoj vojsci imali su vlasi-stoarska skupina u balkanskim zemljama, koja je u vreme dolaska Turaka ve imala vrstu organizaciju, vojnu i graanski hijerarhiju, veu linu slobodu i mogunost kretanja. Njihov status je posebno bio regulisan kanunom, a sluili su najee za uvanje i odbranu pograninih delova carstva.Zemljoradnici su inili najvei deo raje. Njihov status je bio nepromenjljiv (Jednom raja uvek raja).Meutim, glavnu svoju snagu, ono to tada nije imala nijedna druga drava u Evropi, Turci su izradili stvaranjem janjiarskog reda. Janjiari su uzimani mahom od hrianske muke dece i vaspitavani su po strogo propisanom redu. Oni se nisu enili, nego su, kao prava stajaa vojska, imali svoje kasarne i iveli sa naroitim povlasticama. Janjiari su bili najbolja peadija Evrope, uvebana, borbena, fanatizovana, koja se tukla bez potede.

5.2. Obaveze

Osnovna obaveza prema dravi sastojala se u plaanju haraa (dizije). To je bio jedan od najvanijih dravnih prihoda. Uzimao se od svakog punoletnog, zdravog, za rad sposobnog mukarca nemuslimana. Domainstva u kojima su ivele udovice takoe su morala da plaaju neto umanjeni hara.

U obaveze prema dravi spadao je jo ceo niz vanrednih i obiajnih nameta kao to su avarizi divanije (opti naziv za ceo niz dravnih obaveza koje je davala obina raja;najpre su bile vanredne a kasnije stalne) i tekjalifi urfije (dravni porezi i nameti uvedeni dravnim zakonima i zasnovani na erijatskom nasleenom ili obiajnom pravu), porez na stoku-ovarina, zatim uur-desetina od svih proizvoda, ispende-plaala je sva radno sposobna raja (po 25 aki), mlinarina (za one koji su imali vodenice), kao i neke manje naturalne i radne obaveze.

Turci su u svoj poreski sistem preuzeli i neke zateene hrianske srednjevekovne dadbine poput unosa, gospotine, hrepuna, poljaine, prelazine itd.

Muslimanska raja je imala znatno manje dadbine, kao to je i poloaj raje po gradovima bio znatno povoljniji od onog na selu

Pojedinci koji su se ukljuivali u turske vojnike i poluvojnike redove (martolosi, vojnuci), zauzvrat su bili osloboeni nekih poreza. To se moglo odnositi i na itava sela, ukoliko je stanovnitvo obezbeivalo slobodan prolaz kroz opasne klance (derbendije), radilo u rudnicima (madendije, umurdije), gajilo sokole i jastrebove (ahindije, dogandije), uestvovalo u gradnji i popravci gradova i utvrenja (meremetije duneri, nedari), ili izraivalo razliite vrste oruja i municije (strelari, lukari, titari). Znai, svi oni hriani i seljaci koji su obavljali bilo kakvu slubu u korist osmanske drave, zauzvrat su uivali vee ili manje poreske olakice.

Iz kanuna za branievske vlahe (iz 1467.godine) saznajemo da su oni iz svake kue davali po jedan zlatnik, dve ovce, jednu ergu (pokriva, ator), kotur sira, tri konopca, est ulara, meinu masla i jednog ovna, a na svakih pet kua po jednog vojnika koji je iao u vojni pohod. S obzirom da su nameti stoara u to vreme bili znatno povoljniji od nameta zemljoradnika, bio je evidentan prelazak mnogih ratara u stoare. Kako su se turske granice pomerale prema zapadu i poloaj vlaha se menjao. Turci su ih sve vie koristili za naseljavanje pustih krajeva i kao radnu snagu u poljoprivredi, pa su im znatno poveani nameti.Stanovnitvo evropskih pokrajina dralo je zemlju, koja je bila sultanska odnosno dravna na osnovu tapija kao zakup, plaajui odreene namete. Crkvena imanja, kao vakufi, bila su osloboena dugo vremena od nameta, a i kasnije porezi na njih bili su relativno mali. Sveta Gora plaala je, npr. svega 2.000 talira.Raja je imala obaveze prema dravi, tj. sultanu, i prema spahiji. Osnovne dabine koje su prikupljale spahije bile su uur (desetak) i ispenda. Dravi je raja davala hara i jo neke neredovne poreze od kojih je svakako najtei i najstraniji bio danak u krvi. Njega su morali davati svi nemuslimani sem Jevreja i Jermena i sem onih koji bi za naroite zasluge bili od tog osloboeni. Od njega su bile izuzete i one retke oblasti, koje su same priznale tursku vlast. Turci su svake tree i sedme godine uzimali zdravu muku hriansku decu, starosti izmeu 7 i 18 godina, i odvodili ih u Carigrad i Andoliju. Da bi spasli decu poneki su ih sakatili, a u varoima su se trudili da ih mitom otkupe. Sva pokupljena deca bila bi poturena. Nazivali su ih ademi-oglanima. Paljivo su ih razvrstavali prema njihovim sklonostima. Jedan deo je odvajan za dvorsku slubu, gde je sticao potrebno obrazovanje i osposobljavao se za razliite dravne slube. Iz redova ovih paeva su izrasli mnogi istaknuti veziri, meu kojima je najpoznatiji bio Mehmed Sokolovi. Ostali su iznajmljivani turskim seljacima u Anadoliji, da kod njih ovladaju novim jezikom i obiajaima. Kasnije su ih obuavali razliitim vojnim vetinama i od njih obrazovali odrede janiara, najpouzdanijih sultanovih ratnika. Muslimanski ivalj nije podlegao ovom jezivom dravnom nametu. Jedini izuzetak u celom Carstvu predstavljali su bosanski muslimani. Nakon dinastijskih ratova i seljakog ustanka, raste potreba za vojno sposobnim mukarcima, kao i lojalnim administrativnim radnicima u Osmanskom carstvu koje se razvijalo munjevitom brzinom. Sistem je smiljen tako da se ne stvori nasledna aristokratija koja bi mogla da ugrozi poloaj sultana i njegove porodice, dakle samo nemuslimani su mogli da budu sakupljeni. Ako bi se sakupljeni po zavretku svoje slube, oenili i imali decu, njihova deca bi bila muslimani i samim tim ni ona, ni njihovi potomci, ne bi mogli biti sakupljeni.

Iako je bio u kontradikciji sa muslimanskim zakonom, erijatom, koji je jasno davao instrukcije muslimanskom vladaru da mora da se brine o svojim hrianskim podanicima, potrebe carstva kao i plemenske tradicije naterale su vladare da pribegnu ovoj praksi. U poetku uspostavljanja danka u krvi, mnogi muslimanski uenjaci su digli glas protiv toga. Od 15. do 17. veka bilo je sakupljeno izmeu 200.000 i 300.000 deaka. Kada bi deaci napunili 20 godina, bili bi rasporeeni u janiarske vojne jedinice. Ovo se definisalo kao oslobaenje, ali ta sloboda janiara se sastojala u tome da vie nisu mogli da budu prodati ili poklonjeni. Veina mukaraca nije ostajala na dvoru. Neki su dobijali zemlju i postajali spahije, i inili su deo konjice. Najvii in koji su mogli da dobiju bio je in oficira. Oni koji su ostajali na dvoru, imali su vee anse da naprave neku karijeru. Neki od njih su bili postavljeni sa sandakbegove, upravitelje malih provincija koje su se nazivale sandaci, i mogli su da se uzdignu do beglerbega, upravitelja jedne od 31 vee provincije na koje je carstvo bilo podeljeno. Najvii inovi, koje su samo malobrojni dostigli, bili su inovi vezira i velikog vezira.

Janjiari su bili organizovani po uzoru na Mameluke, u poetku od Turaka, a kasnije od hrianske dece otetih ili po drugim osnovama, oduzetih od roditelja, najee sa podruja Kavkaza i delova Balkana, koji bi prelaskom na islam imali pravo pripadnosti janjiarskim jedinicama. Prve janjiarske jedinice su se sastojale od zarobljenika i robova. Posle 1380-ih sultan Murat I je popunjavao njihove redove uz pomo danka u krvi. To su uglavnom bila srpska, bugarska i albanska deca. Kasnije su dankom u krvi oporezivani i Grci i Maari. Oporezivano stanovnitvo je, svakako, bilo ogoreno ovakvom praksom.

Obuavani su u strogoj disciplini (uz teak fiziki rad i u praktino monakim uslovima) u aemi oglan kolama, gde se oekivalo da ive u celibatu i da se preobrate u islam. Za razliku od slobodnih muslimana, izriito im je bilo zabranjivano da nose bradu, osim brkova. Na svoj korpus gledali su kao na svoj dom i porodicu, a sultana kao svojeg de facto oca. U zamenu za odanost i portvovanje, dobijali su privilegije i beneficije. U poetku su primali platu samo za vreme rata, a kasnije su se bavili i trgovinom, iako su stalno iveli po kasarnama. Ipak, uivali su visoki ivotni standard, osloboenje od poreza i potovani drutveni status. Mnogi su postajali inovnici i obrazovani ljudi.

Reputacija janjiara je porasla do te take da je do 1683. sultan Mehmet IV mogao da ukine danak u krvi. Sve vei broj originalno muslimanskih turskih porodica je slao svoje sinove u janjiare zbog statusa koji su uivali u dravi.Ogromna teritorialna rairenost Carevine onemoguavala je nadzor i davala maha udima i prohtevima pojedinaca. Duga ratovanja crpla su finansijsku snagu drave i izazivala nove namete i terete. U finansijskim stvarima Turci kao vojnici nisu imali mnogo iskustva i dosta rano su poeli da se mue s traenjima novih izvora. Bogate rudnike u naim zemljama nisu umeli da odre, iako su pokazivali razumevanja za njihov znaaj i izdavali posebne kanune sa povlasticama za rudare.Glavni teret novih nameta snosila je u glavnom hrianska raja kao glavni radni elemenat i proizvoa, poto su prihodi od carina, usled estih ratovanja, podbacivali u velikoj meri. Od druge polovine XVI veka dabine i tereti postaju sve tei. Haralije su vremenom postajale sve bezobzirnije, jer je osiromaeni narod sve manje mogao da plaa.

Pored novane i robne obaveze postojao je i kuluk.To je prinudni rad u mestu gde radnici (seljaci) koji ga obavljaju i ive. Na ovaj nain su se obino izvodili javni radovi, izgradnja puteva, vojnih utvrenja, mostova i slino. Oni koji su radili nisu dobijali nadoknadu za svoj rad, eventualno slabu hranu i lo smetaj.

Za razliku od kuluka zgon je bio izvoen na nain da bi se radnici (seljaci) skupili i oterali na drugo mesto dalje od svojih sela gde bi obavljali javne radove.

O tome kakvi su to uslovi bili za onaj deo hrianskog stanovnitva koji nije preao na islam, saznajemo delimino iz Kanun-i-raja (Zbirka zakona za raju). Ovaj kanun obuhvata niz propisa za hriane i Jevreje u osvojenom Damasku (635. godine), a koji su, iako u donekle izmenjenom i neto blaem obliku, bili na snazi na Balkanskom poluostrvu i drugim pokrajinama u Otomanskom carstvu. Ova zbirka propisa, pie Andri u svom doktorskom radu sadri, izmeu ostalog, i sledee:

- Hriani i Jevreji ne smiju u pokorenim zemljama podizati manastire, crkve i isposnice,

- Oni ne smiju popravljati svoje crkve,

- Oni koji stanuju u susedstvu muslimana, svoje kue mogu popravljati jedino u sluaju prijeke potrebe,

- Za potrebe putnika proirivae kapije manastira i crkava,

- Svim strancima namernicima ukazivae se tri dana gostoprimstvo,

- Kod sebe nee primati uhode, a ukoliko takve prepoznaju, smesta e ih predati muslimanima,

- Svoju decu ne smiju poduavati u Koranu,

- Meu sobom imaju pravo da izriu presude,

- Nikoga iz svoje sredine ne smiju spreavati da pree na islam i postane musliman,

- Prema muslimanima ponaae se s potovanjem, ustajae prilikom njihovog ulaska u prostoriju i preputati im poasno mesto bez gunanja,

- U pogledu odee i obue ne smiju se nositi kao muslimani,

- Ne smiju uiti arapski knjievni jezik,

- Ne smiju jahati osedlanog konja, nositi sablju ni drugo oruje, ni u kui ni van nje,

- Ne smiju prodavati vino niti nositi dugu kosu,

- Ne smiju svoje ime utisnuti u prsten sa peatom,

- Ne smiju nositi irok pojas,

- Izvan svojih kua ne smiju nositi krst niti svoje Sveto pismo,

- U svojim kuama ne smiju glasno i snano zvoniti, ve jedino tiho i umereno,

- U njima mogu poluglasno da pevaju,

- Mogu samo tiho da se mole za pokojnika,

- Muslimani mogu da oru i seju po hrianskim grobljima ako vie ne slue za sahranjivanje,

- Ni hriani ni Jevreji ne smiju drati robove,

- Ne smiju da kupuju zarobljene muslimane niti da zaviruju u kue muslimana,

- Ukoliko bi neki hrianin ili Jevrejin bio zlostavljan od muslimana, ovaj e za to platiti propisanu kaznu.

Turska uprava uvela je mnoge zabrane za hriansko stanovnitvo. Hrianima je, npr. bilo zabranjeno da budu sedlari, koari, voskari, a takoe i da prodaju med, maslac i jo neke proizvode koji su bili monopol muslimana.

Kao pijani dan bila je odreena iskljuivo nedelja. Taj namerno doneti propis stavljao je hriane pred izbor: ili da zanemare pravila svoje vere, tj. da dre radnje otvorene i da rade nedeljom kada se tradicionalno vre bogosluenja, ili da se odreknu uea u pazaru i na taj nain trpe materijalnu tetu.

Naroito je hara bio ubiran na "lino poniavajui" nain. Ovaj porez, u visini jednog dukata godinje, imao je da plati svaki nemusliman mukog roda koji je napunio 14 godina ivota. Kako u Turskoj nikad nije bilo ustrojenog registar roenih (matinih knjiga), sabirai poreza (haralije) deacima su kanapom merili obim glave i irinu vrata i po tome odluivali da li je neko duan da plati porez ili jo ne podlee plaanju. Najee su to radili na svoju ruku, po svom nahoenju i u svom interesu.

Godine 1794. Husamudin-paa izdao je poseban propis kojim je za raju, pravoslavce i rimokatolike, tano bila propisana kako boja tako i vrsta odee koju mogu da nose.

Berberi nisu smeli da briju hriane istim noem kojim su brijali muslimane.

Hriani su pri susretu sa muslimanom morali da stanu, sjau i da ukraj puta saekaju da ovaj proe i tek onda su smeli da uzjau i da nastave put itd.6. ZAKLJUAKU razdoblju od 500 godina Turci su, kao oivotvorenje jedne verske ideje, proirili svoje granice na tri kontinenta - Evopu, Aziju i Afriku. Zahvaljujui dobroj organizovanosti, zakonodavstvu i birokratskom aparatu istrajno su realizovali poruku koju je od Alaha dobio prorok Muhamed.

Turska osvajanja podudaraju se sa unutranjim sukobima koji su potresali balkanske hrianske drave. Nasuprot rascepkanim i neslonim balkanskim zemljama, Turci Osmanlije imali su dobro organizovanu dravu. Sultan je raspolagao jakom i poslunom vojskom, uvek spremnom na ratne pohode. Dok se u hrianskim dravama feudalno imanje najee nasleivalo, sultan je turskim feudalcima, spahijama delio zemlju prema zaslugama. Zemlju su dobijali najsposobniji ratnici. Spahije su zavisile od sultana. Uvek su bili verni svom gospodaru. Turski feudalci u to vreme nisu mogli da se osamostale i ugroze centralnu vlast, kao to je bio sluaj sa velikaima na Balkanu. Prve na udaru Turaka bile su Vizantija, Bugarska i Srbija. Te hrianske drave esto su meusobno ratovale znatno pre dolaska Turaka na Balkan. Osim toga, uoi dolaska Turaka, Vizantiju, Bugarsku i Srbiju zahvatili su unutranji neredi. Turci su u tome videli pogodno tlo za irenje Osmanlijskog carstva. Kao jedini regulator linog, drutvenog, materijalnog i duhovnog ivota u zemljama koje su Turci osvojili vaio je islam. U uslovima koje je islam nametao razvijao se duhovni ivot ne samo onih koji su ga prihvatili ve i svih drugih turskih podanika, bez obzira na to kojoj su veri pripadali. Proces islamizacije bio je spor i u poetku nije bio masovan, ali nije prestajao do 19, a na jugu do poetka 20. veka. Potlaeni slojevi hrianskih drava gotovo sa oduevljenjem doekuju Turke, jer je nesreena situacija u hrianskim dravama kao posledicu imala velike namete za obinu raju. A turski marketing proklamovao je povlastice za sve one koji rade u interesu sultana i Osmanlijskog carstva.Na teritoriji osvojenih hrianskih drava, Turci pored primene nekih zateenih zakona uvode i svoj erijat i kanun, nameu novi sistem dadbina i obaveza koji se razlikuje u zavisnosti od sloja drutva i hijerarhije, kao i od vrste posla kojim se bave. U najteem poloaju bila je obina raja a od toga zemljoradnici koji su bili optereeni brojnim nametima i imali najmanje ili gotovo nikakve povlastice a najvee obaveze. Deo hrianskog stanovnitva zbog svakakvih ponienja, tortura i line nesigurnosti masovno naputa svoje kue i zemljita u ravnicama, du drumova i pored reka i povlai se u planine. Na ovaj nain oni su se postepeno preseljavali u vie, nedostupne krajeve, dok su muslimani zauzimali njihove dotadanje poloaje. Ovo etniko grupisanje kompletno je promenilo dotadanju demografsku sliku i etniki raspored stanovnitva to je ostavilo posledice po kulturni i moralni razvoj obespravljenih hriana.Oni malobrojni hriani koji su iveli po gradovima i bavili se trgovinom i zanatstvom nalazili su u postojeim zakonima muslimanskog poretka prepreku za svaki napredak, a ostajali su i bez dovoljne zatite i sigurnosti za steenu imovinu. Primenom zakona i dadbina u svoje redove kao janjiare uvode hriansko stanovnitvo, snabdevaju ih hrianski zemljoradnici, dravne granice im brane hrianski stoari. Turski razvoj i razvitak u odreenom momentu zavisio je od pokorenih naroda. Potlaen poloaj, teki uslovi ivota raje i sve bolji poloaj janjiara kroz vekove bie i okosnica njihove propasti. Kriza u Otomanskom carstvu pogoravala je ionako ve teak poloaj raje. Poveavane su fiskalne i radne obaveze, javna bezbednost bila je zamenjena anarhijom, este su bile korupcije, ucene, otmice i ubistva, sve su vei progoni hrianskog stanovnitva i islamizacija. Vojni red janjiara kroz vekove poeo je da se otima kontroli-traili su vee plate, ubijali sultane, odbijali reorganizaciju vojske a samim tim slabili su i svoju vojnu gotovost. Srpsko stanovnitvo vie nije podnosilo teret zuluma i spremalo se na bunu. Doznavi za to, dahije su organizovale pogubljenje vienijih Srba poznatije kao "Sea knezova". Nakon toga usledili su I i II srpski ustanak, Hadi Prodanova buna I donoenje Sretenjskog ustava koji za " posledicu" imaju konano osobaanje Srba od turaka. Sretenjska skuptina (1835) je procenila sve godinje feudalne obaveze jednog seljaka u proseku na 6 talira. To je omoguilo knezu Milou da na urevdan, 5. maja 1835. u Srbiji prestaju sve feudalne obaveze i nameti. Ovim dogaajem zavrava se Srpska revolucija.7. LITERATURA1. Zirojevi, O; SRBIJA POD TURSKOM VLAU 1459-1804; Srpski genealoki centar (2009); Beograd2. Samardi, R.; Veselinovi, R.; Popovi, T; ISTORIJA SRPSKOG NARODA; Srpska knjievna zadruga (1993); Beograd

3. orovic,V; ISTORIJA SRPSKOG NARODA; Internet izdanje-Janus(2001); Beograd4. Andri, I; NA DRINI UPRIJA; Vega media(2005); Novi Sad5. Novkovi, S; SRBI I TURCI XIV I XV VEKA; IKP "Nikola Pai" (1998); BeogradIzvori sa Interneta:

6. http://www.fokus.ba/nov/index.php?option=com_k2&view=item&id=44:turski-porez-danak-u-krvi&Itemid=1807. http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/predgovor.html8. http://sr.wikipedia.org/sr-istorijasrpskepravoslavnecrkve Mentor:

Dragica Ili

Uenica:

Milana Marijanac IV3

2011. godina

irenje Otomanskog carstva kroz vekove

Janjiari

Gravura iz Palate Topkapi; Danak u krvi

Palanka

Andri, I; NA DRINI UPRIJA, Vega media(2005); Novi Sad

Zirojevi, O; SRBIJA POD TURSKOM VLAU 1459-1804; Srpski genealoki centar (2009); Beograd

Daki, G;Turski porez danak u krvi; http://www.fokus.ba

21