ISCELITI

SEBE

Objašnjenje pravog uzroka i lečenja bolesti

EDVARD BAH

M.B, B.S, M.R.C.S, L.R.C.P, D.P.H.

Elektronsko izdanje © 2012 Bahov centar

Istorija engleskih izdanja:

Prvo izdanje u Velikoj Britaniji: 1931.

Ponovo štampano: 1937, 1946, 1949, 1953, 1957, 1962,

1966, 1970, 1973, 1974, 1976, 1978, 1979, 1981, 1984,

1985, 1986, 1987, 1988 (dva puta), 1989, 1990, 1991,

1992, 1993, 1994.

Novo izdanje: 1996, 1997, 1999, 2003.

Novo izdanje: 2005.

Prevod:

Dragana Matić, Bojana Grče i Marija Šaranović

The Dr Edward Bach Centre

Mount Vernon

Bakers Lane

Brightwell-cum-Sotwell

Oxon OX10 0PZ

United Kingdom

www.bachcentre.com

Umnožavanje i distribucija ove publikacije je

dozvoljena samo u nekomercijalne svrhe, pod

uslovom da ostane u neizmenjenoj verziji. Sva ostala

prava se zadržavaju.

Ova knjiga posvećena je svima koji pate i boluju

Predgovor

Dr Bah je dobro poznat po jedinstvenom

spoju skromne duhovnosti i racionalnih shvatanja, i

njegov jednostavan pristup oduvek je bio izvor velike

inspiracije i uteha za mnoge ljude. Knjiga „Isceliti

sebe” pobudila je veliko interesovanje koje je

podstaklo određena pitanja o pojedinim aspektima o

kojima knjiga govori.

U poslednjem poglavlju pozvani smo da se

ujedinimo sa Velikim belim bratstvom. Neki ljudi su

izrazili sumnju da ovo ima rasističku konotaciju. Želeli

bismo da naglasimo da samo ime nema nikakve veze

sa bojom kože, rasom ili religijom. Zapravo, Dr Bah je

svaki vid rasizma smatrao mrskim. Jednostavno, on je

reč „belo” koristio da označi nešto svetlo, jasno,

nevinog i čistog porekla, i smatrao je sve

istomišljenike delom iste grupe ili „bratstva”.

U trećem poglavlju Dr Bah direktno povezuje

fizičke simptome sa negativnim emocijama. Međutim,

važno je napomenuti da je Isceliti sebe napisao na

samom početku svojih otkrića. Kasnije je napustio

ideju da fizičke tegobe ukazuju na potisnute emocije,

što je jasno iskazano u knjizi „Dvanaest iscelitelja i

druge cvetne esencije”: „Um, kao najdelikatniji i

najosetljiviji deo čovekovog tela, ukazuje na prve

naznake i tok bolesti mnogo preciznije nego samo

telo; zato nam stanje uma govori koji preparat nam je

potreban. Ne obraćajte pažnju na bolest, razmišljajte

samo o stavu prema životu kod osobe u nevolji.”

Nadamo se da će ovo pomoći da se otklone

bilo kakvi nesporazumi, ali pre svega, nadamo se da

ćete uživati u knjizi i obogatiti vaša razmišljanja i

pogled na život.

Uživajte u čitanju i sve najbolje,

Bahov centar,

Mount Vernon

PRVO POGLAVLJE

Predmet ove knjige nije da umeće isceljenja

predstavi kao nešto nepotrebno, upravo suprotno,

ponizno se nadam da će ovo biti vodič onima koji teže

da u sebi spoznaju istinsko poreklo svojih tegoba,

kako bi pomogli sebi u sopstvenom isceljenju. Štaviše,

nadam se da će knjiga ohrabriti medicinske radnike,

one u religioznim redovima i sve one koji nose

humanost u srcu da udvostruče sopstvene napore u

traganju za otklanjanjem ljudske patnje, približavajući

se trenutku kada će pobeda nad bolešću biti konačna.

Glavni razlog neuspeha moderne medicine je

taj što se bavi posledicama, a ne uzrocima bolesti.

Vekovima je pravoj prirodi bolesti davano materijalno

svojstvo i time joj je data prilika da širi svoj štetan

uticaj jer nije sankcionisana u svom začetku. Ovakva

situacija je slična neprijatelju koji je čvrsto utvrđen u

brdima i konstantno organizuje gerilske pohode, dok

su ljudi, ignorišući utemeljeno naoružanje, okupirani

popravljanjem oštećenih kuća i sahranjivanjem žrtava

napada i ubistava. Generalno govoreći, takva je

situacija i u medicini danas; ništa više no krpljenje

napadnutih i sahranjivanje stradalih, bez razmišljanja

o pravom uporištu.

Bolest nikad neće biti izlečena ili iskorenjena

sadašnjim medicinskim metodama iz prostog razloga

što bolest u svojoj biti nije materijalna. Ono što mi

tumačimo kao bolest je konačni ishod procesa u telu,

krajnji rezultat dubokog i trajnog delovanja sila

bolesti. Čak i da medicinska sredstva naizgled uspešno

deluju, to nije ništa više od trenutnog olakšanja, sve

dok se ne otkloni pravi uzrok bolesti. Moderan pristup

u medicinskoj nauci je značajno povećao moć bolesti

pogrešnim tumačenjem njene prave prirode i

koncentrisanjem na materijalan pristup telu. Kao

prvo, ljudima se skreće pažnja sa istinskog porekla

bolesti, a shodno tome i sa efektivnih metoda napada;

kao drugo, bolest se vezuje isključivo za čovekovo telo,

čime se umanjuje nada za oporavak i hrani moćan

strah od bolesti, koji nije ni trebalo da postoji.

Bolest je u suštini posledica konflikta između

duše i uma i nikad neće biti iskorenjena ako se ne

udruže mentalni i duhovni napori. Takvi napori, ako

se primenjuju pravilno i sa razumevanjem, kao što

ćemo videti kasnije, mogu da izleče i spreče bolest

tako što otklanjaju najranije uzroke. Svaki napor

usmeren isključivo na telo može samo površno da

umanji štetu, a tu nema leka, pošto je uzrok i dalje

funkcionalan i može u svakom trenutku ponovo da se

pojavi u nekom drugom obliku. Zapravo, u mnogo

slučajeva, prividan oporavak je štetan zato što skriva

od pacijenta pravi uzrok njegove tegobe i, u

zadovoljstvu prividno obnovljenog zdravlja,

neprimećeni faktor bolesti može da dobije na snazi.

Suprotno ovim slučajevima, postoje osvešćeni

pacijenti ili oni kojima poneki mudar lekar ukaže na

prirodu delovanja nerpijateljskih duhovnih i

mentalnih sila, čiji rezultat nazivamo bolešću u

fizičkom telu. Ako pacijent pokuša da neutrališe te

sile, čim započne taj proces – zdravlje se poboljšava, a

kada se proces završi, bolest nestaje. Ovo je pravo

isceljenje – napad na uporište, odnosno, na samu

bazu uzroka patnje.

Haneman, začetnik homeopatije, jedan od

retkih koji nije koristio fizička sredstva u modernoj

medicini, je, ostvarenjem blagotvorne ljubavi prema

Tvorcu i božanskom koje obitava u svakom čoveku, i

proučavanjem bolesti njegovih pacijenata i njihovog

mentalnog stava prema životu i okolini, u carstvu

prirode tragao za preparatima koji neće samo isceliti

telo nego će u isto vreme i poboljšati mentalno stanje.

Neka oni pravi lekari koji nose humanost u srcu

proširuju i razvijaju njegova saznanja.

Petsto godina pre Hrista pojedini lekari

drevne Indije, koji su radili pod uticajem Bude, doveli

su umetnost isceljenja do savršenstva, tako da su

mogli da izbegnu operacije, iako su one bile efikasne

kao i danas, ako ne i više. Ljudi kao što su Hipokrat i

njegovi veliki ideali o isceljenju, Paracelzus i njegova

uverenost u božansko u čoveku i Haneman i njegovo

shvatanje da bolest započinje u sferi iznad fizičke – svi

oni su znali pravu prirodu patnje i lek za nju. Koliko bi

patnje, u poslednjih 20 ili 25 vekova, bilo sprečeno

samo da su se pratila učenja ovih velikih majstora

svojih veština! Ali, kao i u drugim oblastima,

materijalizam je suviše snažno pronikao u zapadni

svet i to u tako dugom periodu da su se stavovi

neistomišljenika izdigli iznad učenja onih koji su znali

istinu.

Treba napomenuti da je bolest, ma koliko

okrutno delovala, sama po sebi korisna i dobra za nas

i ako se pravilno tumači, odvešće nas do naših

suštinskih grešaka. Ako se leči na pravi način, bolest

će biti razlog za otklanjanje tih grešaka i pomoću nje

ćemo postati bolji i snažniji nego pre. Patnja služi da

nam ukaže na lekciju koju nismo uspeli da naučimo

na neki drugi način. Ona ne može biti iskorenjena dok

se ta lekcija ne nauči. Takođe, treba napomenuti da

kod onih koji razumeju i koji su sposobni da dokuče

značaj uznemirujućih simptoma, bolest može biti

sprečena pre njenog napada ili prekinuta u najranijem

stadijumu, ako se preduzmu pravilni duhovni i

mentalni napori. Ne treba očajavati koliko god

ozbiljna bila situacija, jer činjenica da je pojedincu

ipak podaren fizički život ukazuje na to da ima nade

tamo gde Duša vlada.

DRUGO POGLAVLJE

Da bismo razumeli prirodu bolesti, moramo

usvojiti određene fundamentalne činjenice.

Prva od ovih činjenica je ta da čovek ima

Dušu koja predstavlja njegovo istinsko Ja – božansko

moćno biće, sin Tvorca svih stvari – čije je telo, iako

zemaljski hram te duše, samo njen minijaturni odraz.

Naša duša, naše božansko koje obitava u nama i oko

nas, upravlja našim životima po Njegovom

nahođenju. U zavisnoti od toga koliko joj dozvolimo,

zauvek će nas usmeravati, štititi i hrabriti, pažljiva i

blagonaklona; vodiće nas do naših najvećih vrlina.

Tako je On, naše svevišnje Ja, iskra Svemoćnog,

nepobediv i besmrtan.

Druga činjenica je ta da smo mi, naša

predstava o nama, ličnosti koje su na ovom svetu sa

svrhom da prikupe svo znanje i iskustvo koje može da

se stekne zemaljskim postojanjem, da razvijaju vrline

koje nam nedostaju i otklone sve ono što je pogrešno

u nama, čime napredujemo ka savršenstvu naše

prirode. Duša zna kakvo okruženje i kakvi uslovi će

nam omogućiti da postignemo ovo i On nas stoga

stavlja u sferu života koja najviše odgovara tom cilju.

Treće, moramo da shvatimo da je kratko

putovanje na zemlji, koje mi znamo kao život, ništa

više nego jedan trenutak u ljudskoj evoluciji, kao što

je jedan dan škole prema celom životu. Iako mi u

sadašnjosti možemo da spoznamo i razumemo samo

taj jedan dan, naša intuicija nam govori da je naše

rođenje beskrajno daleko od našeg početka i da je

smrt isto toliko daleko od našeg kraja. Naše duše, što

smo zapravo mi, su besmrtne, a tela kojih smo svesni

su privremena, kao konji koje jašemo da bismo

putovali, ili sredstva koja koristimo za rad.

Onda sledi četvrti veliki zakon – dokle god su

naše duše i ličnosti u harmoniji, sve je radost i mir,

sreća i zdravlje. Kada naša ličnost skrene sa puta koji

je predodredila duša, bilo da je to zbog naših

zemaljskih želja ili usled ubeđivanja drugih, tada

nastaje konflikt. Taj konflikt je osnova uzroka bolesti i

nezadovoljstva. Koji god da je naš poziv – čistač cipela

ili monarh, vlastelin ili seljak, bogat ili siromašan –

dokle god obavljamo onaj posao koji nam nalaže

Duša, sve je dobro. Možemo da budemo sigurni da

svaka stanica života u kojoj se nađemo, kao knez ili

pastir, sadrži lekciju i iskustva koja su u tom trenutku

neophodna za naš razvoj i daju nam najbolju

mogućnost za napredak.

Sledeći veliki zakon je razumevanje Jedinstva

svih stvari: Tvorac svega je ljubav i sve čega smo

svesni, sve u svim svojim oblicima, zapravo je

manifestacija te ljubavi, bilo da je u pitanju planeta ili

oblutak, zvezda ili kap rose, čovek ili najniži oblik

života. Moguće je steći utisak o ovoj ideji

zamišljanjem našeg Tvorca kao veliko vatreno sunce

blagodeti i ljubavi, koje bezbrojnim zracima sija u

svim pravcima; tako da smo mi i sve čega smo svesni

čestice na krajevima tih zrakova, poslate da steknu

iskustva i znanja, ali samo da bi se na kraju vratile u

centar. Iako se nama čini da je svaki zrak izdvojen i

jedinstven, on je u stvari deo velikog centralnog

sunca. Razdvajanje je nemoguće, jer čim se svetlosni

zrak odseče od svog izvora on prestaje da postoji.

Stoga možemo u određenoj meri da razumemo

nemogućnost razdvajanja, jer, iako je svaki krak

individualan, on je i dalje deo velike centralne

kreativne sile. Dakle, svaki korak koji je usmeren

protiv nas ili nekog drugog, ugrožava postojanje

celine. Stvaranje nesavršenosti u jednom delu šteti toj

celini jer svaka njena čestica mora na kraju da postane

savršena.

Dakle, vidimo da su moguće dve

fundamentalne greške: nepovezanost naših duša i

ličnosti i okrutnost ili pakost prema drugima jer je to

greh prema Jedinstvu. Obe ove greške izazivaju

konflikt koji vodi do bolesti. Uviđanje da činimo

grešku (koje često nismo svesni) i iskren napor da se

ona ispravi, vodiće nas ne samo do života punog

radosti i mira, nego i do zdravlja.

Bolest je sama po sebi korisna i njen cilj je

vraćanje ličnosti božanskoj volji duše; iz toga možemo

videti da se bolest može i izbeći i zaobići, jer kad

bismo samo mogli da spoznamo sopstvene greške i da

ih ispravimo duhovnim i mentalnim sredstvima, ne bi

bilo potrebe za teškom lekcijom – patnjom. Božanska

moć nam daje šansu da ispravimo naš način života pre

poslednje stanice za nas – tuge i patnje. Možda greške

sa kojima se borimo nisu iz našeg svakodnevnog

života. Iako mi, našim fizičkom umom, možda nismo

svesni razloga zbog koga patimo i koji može da nam se

učini okrutan i bespotreban, naše duše (koje smo

zapravo mi) znaju pravu svrhu i vode nas do najboljeg

u nama. Razumevanje i ispravljanje naših grešaka bi

čak skratilo našu bolest i vratilo bi nas zdravlju.

Razumeti svrhu duše i prihvatiti tu spoznaju

predstavlja oslobađanje od ovozemaljskih patnji i

nemira i daje nam slobodu da napredujemo u

sopstvenom razvoju u zadovoljstvu i sreći.

Postoje dve velike greške: prva je ne poštovati

i ne povinovati se onome što nalaže Duša, i druga,

delati protiv Jedinstva. U skladu sa gorepomenutim,

ne treba olako suditi drugima, jer ono što je dobro za

jednog, nije dobro za drugog. Trgovac koji započinje

veliki posao, ne samo za svoju korist, nego i za sve one

koje bi zaposlio, stiče znanja o efiksanosti i

upravljanju i time razvija sposobnosti u tim

oblastima. On će se nužno služiti drugim sredstvima i

sposobnostima od onih kojima će se služiti bolničarka,

koja žrtvuje svoj zivot da bi vodila računa o

bolesnima. Ipak, oboje, ako se povinuju nalozima

sopstvene Duše, na pravi način stiču one kvalitete koji

su neophodni za njihov razvoj. Ono što je važno je

slušati naredbe sopstvene Duše, svevišnjeg Ja, a to

učimo uz pomoć svesti, instinkta i intuicije.

Stoga vidimo da je bolest, u njenoj biti i

načelu, izlečiva i može se sprečiti. Zadatak duhovnih

iscelitelja i lekara je da, uz medicinske preparate,

ukažu na to da patnju uzrokuju greške u životu i da

postoje načini da se te greške iskorene. Time vode

bolesne nazad do zdravlja i radosti.

TREĆE POGLAVLJE

Ono što mi znamo kao bolest je kranji

stadijum mnogo dubljeg poremećaja i da bismo

osigurali potpuni uspeh lečenja moramo da uvidimo

da bavljenje samo krajnjim ishodom ne garantuje

uspeh terapije, ukoliko se osnovni uzrok ne otkloni.

Postoji jedna osnovna greška koju čovek može da

napravi, a to je korak protiv Jedinstva: ovo potiče od

samoljublja. Takođe, možemo reći da postoji više nego

jedan osnovni bol, nelagodnost ili bolest. I kako

delovanje protiv Jedinstva može biti podeljeno na

različite vrste, tako i bolest – koja predstavlja rezultat

ovog delovanja – može biti podeljena u glavne

kategorije, po odgovarajućim uzrocima. Sama priroda

bolesti biće korisna smernica pri otkrivanju vrste

delovanja protiv božanskog zakona Ljubavi i

Jedinstva.

Ako u svojoj prirodi imamo dovoljno ljubavi

za sve stvari, onda ne možemo naneti zlo zato što će ta

ljubav da nas spreči da fizički ili mentalno naškodimo

nekome. Ali mi još uvek nismo dostigli taj nivo

savršenstva; da jesmo, ne bi bilo potrebe za našim

postojanjem ovde. Svi mi težimo i napredujemo ka

tom nivou i oni koji pate u duši ili telu vođeni su,

samom patnjom, ka tom savršenom stanju. Ako bismo

protumačili tu patnju pravilno, ne samo da bismo

ubrzali svoje korake ka tom cilju, nego bismo

poštedeli sebe tegoba i bolesti. Od trenutka kada

usvojimo lekciju i eliminišemo grešku, neće biti

potrebe za daljom borbom protiv patnje jer moramo

zapamtiti da je ona, sama po sebi, pre svega korisna,

da nam ukazuje na to da idemo pogrešnim putem i

istovremeno ubrzava naš napredak ka veličanstvenom

savršenstvu.

Prave primarne bolesti čoveka su mane poput

ponosa, okrutnosti, mržnje, samoljublja, neznanja,

nestabilnosti i pohlepe; i ako svaku od njih

razmotrimo pojedinačno, uvidećemo da su u

suprotnosti sa Jedinstvom. Ove mane su prave bolesti

(bolest u modernom smislu te reči) i njihovo uporno

ispoljavanje čak i nakon faze razvoja kada smo ih

postali svesni, dovodi do štetnog ishoda koji mi

poznajemo kao bolest.

Ponos je, pre svega, posledica nedostatka

svesti o čovekovoj nesavršenosti i njegovoj apsolutnoj

zavisnosti od Duše, i o tome da nije čovek taj koji je

zaslužan za svaki postignut uspeh, već je to blagoslov

dat od strane božanskog u nama. Kao drugo, ponos je

posledica pogrešnog osećaja sopstvene veličine –

sopstvene sićušnosti u celokupnom božijem planu.

Kako ponos uporno odbija da se ponizno povinuje i

prepusti volji velikog Tvorca, on tako dela suprotno

Njegovoj volji.

Okrutnost je negiranje jedinstva svega i

nemogućnost spoznaje da se svako delo koje šteti

drugome suprotstavlja celini i stoga ugrožava

Jedinstvo. Nijedan čovek ne bi činio zlo onima koji su

mu bliski i dragi, a po zakonu Jedinstva moramo da se

razvijamo dok ne shvatimo da nam svi, kao deo celine,

moraju postati bliski i dragi, tako da i oni koji nas

povređuju, u nama izazivaju samo osećaj ljubavi i

emaptije.

Mržnja je suprotna ljubavi, zakonu stvaranja.

Suprotna je božanskom planu i predstavlja

nepriznavanje Tvorca; vodi nas samo do takvih dela i

misli koja su štetna po Jedinstvo i koja su suprotna

onome što nalaže ljubav.

Samoljublje je takođe negiranje Jedinstva i

dužnosti koju imamo prema našim bližnjima,

stavljajući sopstvene interese ispred dobrobiti

čovečanstva i brige i zaštite onih koji su oko nas.

Neznanje je nemogućnost učenja, odbijanje

da se vidi istina kada nam se pruži prilika, vodi nas do

mnogih loših dela koja jedino mogu da opstanu u tami

i koja nisu moguća kada je oko nas svetlost istine i

znanja.

Nestabilnost, neodlučnost i slaba volja dovode

do toga da osoba odbija da njome vlada svevišnje Ja,

što vodi ka izdaji drugih zbog sopstvenih slabosti.

Takvo stanje ne bi bilo moguće kada bismo u sebi

imali znanje o nepobedivom, neosvojivom

božanskom, koje u stvari predstavlja nas.

Pohlepa vodi u želju za moći. Ona predstavlja

negiranje slobode i individualnosti svake duše.

Umesto da prepozna da je svako od nas ovde da bi se

slobodno razvijao u okviru svojih mogućnosti koje

nalaže sama duša, da bi obogatio osobenost i delao

slobodno i neometano, pohlepna osoba želi da vlada,

ukalupi i naređuje, prisvajajući tako moć Tvorca.

Ovo su primeri prave bolesti, poreklo i baza

sve naše patnje i bola. Svaka od ovih mana, ako

uporno dela protiv glasa svevišnjeg Ja, stvoriće

konflikt koji nužno mora da bude reflektovan na

fizičko telo i time stvara svoj specifičan tip oboljenja.

Sada možemo da uvidimo da će nas svaki tip

bolesti od koje eventualno bolujemo voditi u

otkrivanje greške koja se krije iza naše patnje. Na

primer, ponos, koji predstavlja aroganciju i rigidnost

uma, izazvaće one bolesti koje stvaraju rigidnost i

ukrućenost tela. Bol je rezultat okrutnosti gde pacijent

kroz sopstvenu patnju uči da okrutnost ne prenosi na

druge, bilo u fizičkom ili mentalnom pogledu. Kazne

za mržnju su usamljenost, nasilna, nekontrolisana

narav, mentalni nervni napadi i stanja histerije.

Bolesti introspekcije – neuroza, neurastenija i slična

stanja koja oduzimaju životu toliko radosti –

posledica su preteranog samoljublja. Neznanje i

nedostatak mudrosti stvaraju poteškoće u

svakodnevnom životu i ako uz to postoji i uporno

odbijanje da se vidi istina kada nam je ukazana

prilika, kratkovidost i pomućenost vida i sluha dolaze

kao prirodne posledice. Nestabilnost uma utiče na telo

putem raznih poremećaja koji utiču na pokret i

koordinaciju. Krajnji ishod pohlepe i dominacije

drugih su takve bolesti koje će dovesti obolele do

robovanja sopstvenom telu, sa željama i ambicijama

koje diktira sama bolest.

Štaviše, zaraženi deo tela nije slučajno

zahvaćen, to se dešava u skladu sa zakonom uzroka i

posledice i još jednom će nas dovesti do spasenja. Na

primer, srce, izvor života, stoga i ljubavi, je napadnuto

onda kada ljubav prema čovečanstvu nije razvijena ili

je pogrešno upotrebljena; obolela ruka ukazuje na

pogrešan potez; mozak, centar kontrole, ako je

napadnut, ukazuje na manjak kontrole u toj osobi. Te

osobe moraju da delaju kako zakon uzroka i posledice

nalaže. Svi smo mi spremni da prihvatimo posledice

naleta nasilne naravi ili neke iznenadne loše vesti; ako

tako trivijalne stvari mogu da utiču na organizam,

koliko je tek ozbiljniji i dublje ukorenjen prolongiran

konflikt između duše i tela. Zapitajmo se da li

posledica tog konflikta dovodi do teških poremećaja

kao što su bolesti koje su danas prisutne među nama.

Ali još uvek nema razloga za očajanje.

Prevencija i lek za bolest leži u otkrivanju pogrešnog u

nama i iskorenjivanju greške iskrenim razvojem vrlina

koje će tu grešku uništiti. To se ne postiže borbom

protiv mane, nego potenciranjem njoj suprotstavljene

vrline, čime će mana biti iskorenjena iz naše prirode.

ČETVRTO POGLAVLJE

Nalazimo da u prirodi bolesti ništa nije

slučajno, kako njen tip, tako i deo tela koji je

zahvaćen. Kao i svi drugi oblici energije, i bolest prati

zakon uzroka i posledice. Određene bolesti mogu biti

uzrokovane direktnim fizičkim uticajima, kao sto su

otrovi, nezgode, povrede i izrazita neumerenost; ali

bolest je u načelu posledica neke bazične greške u

našem biću, kao u već navedenim primerima.

Stoga, za potpuno izlečenje moramo ne samo

da koristmo fizička sredstva, uvek birajući najbolji

metod poznat veštini isceljenja, nego i da uložimo

krajnje napore da ispravimo svaku nesavršenost u

našoj prirodi. Krajnje i potpuno isceljenje konačno

dolazi iznutra, iz same duše, koja pomoću Njegovog

milosrđa zrači harmonijom širom ličnosti, kada joj je

to dozvoljeno.

Kao što postoji jedan veliki koren uzroka svih

bolesti – samoljublje, postoji i jedan značajan način

otklanjanja sve patnje – preobraćanje samoljublja u

posvećenost drugima. Ako dovoljno razvijemo

intenzitet posvećenosti i ljubavi prema onima oko nas,

uživajući u veličanstvenoj pustolovini sticanja znanja i

pomaganja drugima, naša tuga i patnja ubrzo

prestaju. To je glavni konačni cilj: napuštanje

sopstvenih interesa za dobrobit čovečanstva. Uloga

koju nam je dodelilo božansko nije od presudnog

značaja. Bilo da se radi o zanatliji ili fakultetski

obrazovanom čoveku, bogatom ili siromašnom,

plemiću ili prosjaku, svi oni su u mogućnosti da se

bave svojim zanimanjima i tako budu istinski

blagoslov onima oko sebe, propovedanjem svevišnje

ljubavi zajedništva.

Ali većina nas mora da pređe određeni put pre

nego što dostigne ovakav nivo savršenstva, iako je

iznenađujuće kojom brzinom pojedinac može da

napreduje u tom smeru, ukoliko uloži ozbiljne napore.

Pod pretpostavkom da se ne uzda samo u svoju jadnu

ličnost, već u nepobitnu veru da kroz primer i učenje

velikih majstora sveta može da se sjedini sa

sopstvenom dušom, božanskim u sebi, tada sve stvari

postaju moguće. U mnogima od nas postoji jedna ili

više štetnih osobina koje naročito ometaju naš

napredak i upravo za tim osobinama moramo

posebno tragati. I dok težimo da razvijemo i

povećamo ljubav prema svetu, istovremeno se

trudimo da otklonimo svaku takvu manu time što

ćemo našu prirodu preplaviti suprotstavljenom

vrlinom. U početku, ovo može da bude pomalo teško,

ali samo u prvom trenutku. Neverovatno je koliko će

se brzo razviti vrlina koja je iskreno podstaknuta,

zajedno sa saznanjem da, uz pomoć božanskog u

nama, ako istrajemo, neuspeh je nemoguć.

Sa razvojem univerzalne ljubavi u nama,

moramo da naučimo da postepeno prihvatamo

činjenicu da je svako ljudsko biće, koliko god

skromno, sin Tvorca, i da će jednog dana i u određeno

vreme napredovati do savršenstva, čemu se i mi

nadamo. Koliko god čovek ili biće izgledali

jednostavno, moramo zapamtiti da u svakom od nas

postoji božanska iskra, koja će sporo ali sigurno

sazrevati dok slava Tvorca ne prosvetli to biće.

Štaviše, pitanje ispravnog i pogrešnog, dobra i

zla, je potpuno relativno. Ono što je ispravno u

prirodnoj evoluciji nekog plemena bilo bi pogrešno za

prosvetljene ljude naše civilizavije, i ono što bi čak

mogla biti vrlina u nekome poput nas bilo bi

neumesno i stoga pogrešno u onom koji je dostigao

nivo asketizma. Masa onoga što smatramo pogrešnim

ili zlim, u realnosti može biti dobro i samim tim

krajnje relativno. Podsetimo se isto tako da je naše

poimanje idealizma takođe relativno; mi životinjama

sigurno izgledamo kao pravi bogovi, dok smo mi

unutar sebe daleko ispod standarda Velikog belog

bratstva svetaca i mučenika koji su se u celosti

posvetili tome da nam budu primer. Stoga moramo

imati saosećanja i samilosti za najmanje osvešćene, jer

iako možda smatramo da smo daleko iznad njihovog

nivoa, mi smo, u suštini, minijaturni i moramo da

pređemo dug put da bismo dostigli nivo naše starije

braće, čija svetlost obasjava svet u svim epohama.

Ako nas obuzme ponos, pokušajmo da

shvatimo da su naše ličnosti ništavne, nesposobne da

čine dobro ili korisno, da se odupru moćima tame,

ukoliko im ne pomogne svetlost koja dolazi odozgo,

svetlost naše Duše. Potrudimo se da razumemo delić

svemoći i nezamislive sile našeg Tvorca, koji u jednoj

kapi vode stvara svet sa svom svojom savršenošću i

svetove izvan univerzuma, i pokušajmo da shvatimo

da Njemu dugujemo poniznost i potpunu predanost.

Naučimo da odajemo počast i poštujemo naše

superiorne umove. Moramo konstantno, sa krajnjom

poniznošću, da priznajemo svoju slabost pred Velikim

arhitektom sveta!

Ako okrutnost ili mržnja zaustave naše

napredovanje, setimo se da je ljubav osnova

Stvaranja, da u svakom živom biću ima nešto dobro i

da u najboljima od nas postoji nešto loše. Tražeći

dobro u drugima, čak i u onima koji nas povrede u

prvom trenutku, naučićemo da razvijemo, ako ništa

drugo, saosećanje i nadu za njihov boljitak, i tako će se

probuditi želja da im se pomogne u njihovom

napretku. Poslednja pobeda desiće se kroz ljubav i

blagost i kada dovoljno razvijemo ove dve vrline, ništa

neće moći da nas poremeti, jer ćemo pružati

saosećanje, a ne otpor; i opet, vodeći se istim zakonom

uzroka i posledice, otpor je taj koji nam šteti. Naš cilj

u životu je da sledimo naše svevišnje Ja, ne

dozvoljavajući da nas obeshrabre uticaji drugih. Ovo

možemo da postignemo jedino ako polako idemo

našim putem i u isto vreme se nikada ne

sukobljavamo sa drugim individuama niti uzrokujemo

i najmanju štetu bilo kojim oblikom okrutnosti ili

mržnje. Moramo nastojati da se učimo ljubavi prema

drugima, da počnemo možda sa jednom osobom ili

čak životinjom, i da dozvolimo ovoj ljubavi da se

razvije i širi u sve većem opsegu, dok suprotstavljena

mana automatski ne nestane. Ljubav rađa ljubav, kao

što mržnja rađa mržnju.

Lek za samoljublje proizilazi iz posvećenosti

drugima – na uštrb brige i pažnje koju poklanjamo

sebi, postajemo toliko zaokupljeni tuđim

blagostanjem da zaboravljamo na sebe u tim

naporima. Kao što kaže jedno načelo Bratstva,

„potražimo spas za sopstvenu nevolju tako što ćemo

pružiti olakšanje i utehu nama dragim bićima u

momentu njihovog bola’’, jer ne postoji sigurniji način

lečenja samoljublja i poremećaja koji ga prate.

Nestabilnost može da bude iskorenjena

razvijanjem sopstvene odlučnosti, opredeljivanjem i

odlučnim delanjem, umesto kolebanja i oklevanja.

Iako u početku možemo ponekad grešiti, bilo bi bolje

delati nego propuštati prilike zbog nedostatka

rešenosti. Odlučnost će uskoro sazreti, strah od

uranjanja u život će nestati, a stečena iskustva će

voditi naš um do boljeg rasuđivanja.

Da bismo iskorenili neznanje, u isto vreme ne

plašeći se izazova, treba budnim umom i širom

otvorenih očiju i ušiju, da primimo svaku moguću

česticu znanja. U isto vreme moramo biti fleksibilnog

uma, da nam predubeđenja i predrasude ne bi oduzele

priliku za sticanje novog i šireg znanja. Treba uvek da

budemo spremni da proširimo naše vidike i da

odbacimo bilo koju ideju, koliko god čvrsto bila

ukorenjena, ako se zbog širokog iskustva, pojavi veća

istina.

Kao i ponos, pohlepa je velika prepreka za

napredak i obe ove prepreke moraju biti nemilosrdno

otklonjene. Posledice pohlepe su veoma ozbiljne, zato

što nas ona vodi ka tome da se uplićemo u razvoj duše

našeg bližnjeg. Moramo da shvatimo da je svako biće

ovde da bi se razvilo onako kako mu nalaže njegova

duša, i to samo njegova duša, i da niko od nas ne sme

da uradi bilo šta što bi obeshrabrilo našeg bližnjeg u

tom razvoju. Moramo mu pomoći da se nada, i ako je

to u našoj moći, da obogatimo njegovo znanje i

podržimo mnogobrojne prilike za njegov napredak.

Baš kao što bismo želeli da nam drugi pomognu uz

strmu i tešku stazu života, tako uvek budimo spremni

da slabijem ili mlađem od nas ponudimo pomoć i

široko znanje stečeno iskustvom. Takav bi trebalo da

bude stav roditelja prema detetu, mudraca prema

čoveku, druga prema drugu – pružati brigu, ljubav i

sigurnost dokle god je to potrebno i korisno, ali se

nikad ne mešati u prirodni razvoj ličnosti, jer to mora

diktirati Duša.

Mnogi od nas su u detinjstvu i ranom

životnom dobu bili mnogo bliži sopstvenoj duši nego u

kasnijim godinama, i stoga smo imali jasnije ideje o

našem životnom pozivu, naporima koje treba da

činimo i osobinama koje treba da razvijamo. Razlog je

taj što nas materijalizam i okolnosti našeg doba, osobe

sa kojima se srećemo, odvraćaju od glasa našeg

svevišnjeg Ja i čvrsto nas vezuju za opšta mesta i

njihov nedostatak ideala, što je previše prisutno u ovoj

civilizaciji. Neka roditelj, mudrac i drug, ukoliko mu je

pružena ta divna privilegija i prilika da vrši svoj uticaj

nad drugima, uvek nastoji da podstakne sazrevanje

svevišnjeg Ja, ali isto tako da da slobodu, baš kao što

je i njemu data.

Stoga, na sličan način možemo da otkrijemo

bilo koju manu u našem sklopu i da je otklonimo

razvijanjem njoj suprotstavljene vrline, čime, iz naše

prirode, uklanjamo uzrok konflikta između duše i

ličnosti, koji je primarni uzrok bolesti. Sam taj proces,

ako pacijent ima vere i snage, doneće olakšanje,

zdravlje i sreću, a kod onih ne tako jakih, suštinski će

pomoći težnju ovozemaljskog lekara ka ostvarivanju

skoro istih rezultata.

Moramo predano da učimo da razvijamo

individualnost onako kako nam Duša nalaže, da se ne

plašimo nikoga i da se pobrinemo za to da nam se

niko ne meša i odvraća nas od našeg razvoja,

ispunjavanja naše obaveze i pružanja pomoći našem

bližnjem, imajući u vidu da što više napredujemo,

postajemo sve veći blagoslov onima oko nas. Posebno

moramo biti na oprezu kada pomažemo drugima, bez

obzira na to ko su. Moramo biti sigurni da želja da

pomognemo dolazi is našeg svevišnjeg Ja i da nije

lažni osećaj dužnosti koji je nametnut sugestijom ili

ubeđivanjem dominantnije ličnosti. Jedna tragedija

ove vrste proističe iz savremenog načina života i

nemoguće je izračunati hiljade protraćenih života,

beskonačno mnogo propuštenih prilika, time

uzrokovane tuge i patnje, dece koja zbog osećaja

dužnosti, možda i godinama, služe onesposobljenog

roditelja, a jedina bolest od koje roditelj pati je

preterana potreba za pažnjom. Zamislimo armiju

muškaraca i žena koji su bili sprečeni da obavljaju

možda neke velike i korisne poslove za čovečanstvo,

jer su njihove ličnosti bile zarobljene od strane

određenog pojedinca, od koga nisu imali hrabrosti da

se oslobode. Zamislimo decu koja u svom najranijem

detinjstvu žele i znaju svoje predodređeno zvanje, ali

zbog teških okolnosti, ljudi koji ih obeshrabruju i

slabosti volje, klize ka nekoj drugoj grani života, gde

nisu ni srećni niti su u mogućnosti da se razvijaju, što

bi inače mogli da urade. Samo naša svest može da

nam naloži da li je naša dužnost jedna ili ih je više,

kako i kome treba da služimo; ali kakav god da je

nalog, trebalo bi da mu se povinujemo koliko god smo

u mogućnosti.

Konačno, nemojmo se bojati da uronimo u

život; ovde smo da bismo dobili iskustvo i znanje i

nećemo naučiti mnogo ako se ne suočimo sa realnošću

i ne stremimo ka našem maksimumu. Takvo iskustvo

možemo steći gde god da smo, a istine o prirodi i

čovečanstvu možemo spoznati podjednako dobro, ako

ne i bolje, kako u seoskoj kući tako i u bučnom i

užurbanom gradu.

PETO POGLAVLJE

Nedostatak individualnosti (dozvoliti uticanje

na ličnost koje sprečava usklađivanje sa zahtevima

svevišnjeg Ja) je od velike važnosti u procesu

stvaranja bolesti i uglavnom se javlja u ranom dobu.

Stoga, razmotrimo sada pravi odnos između roditelja i

deteta, nastavnika i učenika.

U suštini, roditeljstvo je privilegovana uloga (i

u stvari, trebalo bi da se smatra božanskom

privilegijom) koja osposobljava biće da komunicira sa

ovim svetom da bi se razvilo. Ako se shvati pravilno,

to je verovatno najveća privilegija koja je data ljudskoj

vrsti – da bude posrednik fizičkog rođenja duše i da

brine o mladoj individui tokom prvih nekoliko godina

njenog postojanja na zemlji. Sva dužnost roditelja bi

trebalo da bude ta da svom svojom snagom, duhovno,

mentalno i fizički, usmerava malo novorođenče,

imajući stalno na umu da je mališan individua za

sebe. On je došao ovde da stekne sopstveno iskustvo i

znanje na način koji mu nalaže njegovo svevišnje Ja, i

treba da mu se omogući potpuna sloboda za

neometani razvoj.

Roditeljstvo je jedna od božanskih službi i

trebalo bi da bude poštovano isto ili možda čak i više

nego bilo koja druga dužnost na koju smo upućeni.

Pošto je ovo dužnost požrtvovanja, moramo uvek

imati na umu da ne postoji ništa što bi trebalo tražiti

zauzvrat od deteta. Osnovni cilj je pružati i samo

pružati brižnu ljubav, zaštitu i usmerenje sve dok

Duša ne ovlada mladom individuom.

Nezavisnost, indvidualnost i sloboda bi

trebalo da se usvajaju od samog početka i dete bi, u

što ranijem dobu, trebalo da bude ohrabreno da

razmišlja i dela samostalno. Sva roditeljska kontrola

treba postepeno da se smanjuje, onoliko koliko se kod

deteta razvija samostalnost, i u kasnijem dobu ni

jedna zabrana ili pogrešna predstava o dužnosti

roditeljstva ne treba da sputava nalog dečije duše.

Roditeljstvo je životna dužnost koja se prenosi

s jednog čoveka na drugog i u suštini predstavlja

kratak period usmeravanja i pružanja sigurnosti,

posle čega bi ti napori trebalo da prestanu i objektu

pažnje treba omogućiti slobodu da se samostalno

razvija. Treba imati na umu da dete kome smo

privremeno staratelj može biti mnogo starija i zrelija

duša od nas, na višem duhovnom nivou, tako da

kontrola i zaštita treba da se ograniče na potrebe

mlade individue.

Roditeljstvo je sveta dužnost, prolaznog

karaktera, i prenosi se sa generacije na generaciju. Od

roditelja se očekuje samo da bude na raspolaganju i

da ne traži ništa zauzvrat od mladih, s obzirom na to

da im se mora dozvoliti da se slobodno razvijaju na

sebi svojstven način i tako postanu što sposobniji da

ispune istu dužnost za nekoliko godina. Prema tome,

deca ne treba da imaju ograničenja, osećaj obaveze i

sputavanja od strane roditelja, imajući u vidu da je

roditeljstvo davno utemeljeno, i da će možda i ona

imati istu dužnost prema nekome.

Roditelji bi trebalo da se paze težnje za

formiranjem mlade individue prema njihovim

idejama i željama. Trebalo bi da se suzdrže od bilo

kakve neprimerene kontrole ili zahtevanja da im se

uzvrati usluga za to što imaju prirodnu dužnost i

božansku privilegiju da budu sredstvo koje pomaže

biću da komunicira sa svetom. Bilo kakva želja za

kontrolom ili za oblikovanjem mladog života po

sopstvenim zamislima je strašan oblik pohlepe i nikad

ga ne treba tolerisati, jer ako se ovo ukoreni u mladom

ocu ili majci, u kasnijem dobu ih može pretvoriti u

istinske vampire. Ako postoji i najmanja želja za

dominacijom, treba je sprečiti na samom početku. Ne

smemo dozvoliti da robujemo pohlepi, koja u nama

izaziva želju da posedujemo druge. Moramo probuditi

umeće darivanja (koje je, u suštini, požrtvovanost) i

razvijati ga sve dok nam ne otkloni svaki trag štetnog

delovanja.

Učitelj treba uvek da ima na umu da je

njegova dužnost samo da bude posrednik u

usmeravanju mladih, da im omogući da uče o svetu i

životu, tako da svako dete može da usvoji znanje na

svoj način i, ako ima slobodu, da instinktivno odabere

ono što mu je neophodno za uspeh u životu. Dakle,

ponovićemo, učeniku treba da bude omogućena samo

najnežnija briga i usmeravanje da bi dobio znanje koje

želi.

Deca treba da zapamte da je roditeljstvo, kao

simbol kreativne moći, božansko u svojoj misiji i

podrazumeva razvoj bez ograničavanja i osećaja

dužnosti koji može da sputa život i poziv koji diktira

njihova Duša. Neprihvatanje ove činjenice rezultira

time da je danas nemoguće proceniti koliko je patnje,

dominirajućih ličnosti i sputanih ljudskih priroda. U

skoro svakom domu roditelji i deca grade sopstvene

zatvore zbog potpuno pogrešnih motiva i pogrešnog

shvatanja odnosa između roditelja i deteta. Ovi zatvori

oduzimaju slobodu, sputavaju život, sprečavaju

prirodni razvoj i donose nesreću svima. Mentalni,

nervni, čak i fizički poremećaji koji u velikoj meri

pogađaju ovakve ljude, dovode do bolesti našeg doba.

Nije na odmet naglasiti da je svaka duša u

svojoj inkarnaciji ovde sa određenom svrhom: sticanje

iskustva, spoznaja i usavršavanje ličnosti prema

idealima koje nalaže duša. Bez obzira na to o kakvom

se odnosu radi, bilo da smo muž i žena, roditelj i dete,

brat i sestra, mudrac i običan čovek, ogrešićemo se o

Tvorca i naše bližnje ako, zbog sopstvenih motiva,

ometamo razvoj drugog bića. Naša jedina dužnost je

da se povinujemo nalogu naše svesti i tako ni u

jednom trenutku nećemo biti pod dominantnim

uticajem druge ličnosti. Neka svi zapamte da nam je

Duša namenila određen poziv i ako ga ne obavljamo,

možda čak i nesvesno, to će neizbežno intenzivirati

konflikt između duše i ličnosti, što se neminovno

manifestuje u obliku fizičkih poremećaja.

Uistinu, poziv bilo kog pojedinca može biti da

posveti svoj život drugome, ali pre nego što to uradi,

mora da bude apsolutno siguran da je to zahtev

njegove Duše i da to nije zbog nagovora neke

dominirajuće ličnosti pod čijim je uticajem, ili toga što

ga ometa pogrešna predstava o njegovim dužnostima.

Takođe, neka uvek ima na umu da dolazimo na ovaj

svet da dobijamo bitke i ojačamo zbog onih koji bi da

nas kontrolišu, da napredujemo do tog nivoa da

koračamo kroz život obavljajući svoju dužnost

diskretno i mirno, bez ograničavanja i uticaja bilo kog

živog bića, uvek se mirno vodeći glasom svevišnjeg Ja.

Jer veliki broj njegovih najvećih borbi će se voditi u

njegovom domu, gde će, pre nego što stekne slobodu

za osvajanja u spoljašnjem svetu, morati da se

oslobodi štetne dominacije i kontrole nekih veoma

bliskih rođaka.

Svaki pojedinac, odrastao ili dete, kome je

jedan od zadataka u ovom životu da se oslobodi

dominantne kontrole drugog, treba da zapamti

sledeće: kao prvo, njegov tobožnji silnik bi trebalo da

se posmatra na isti način kao što posmatramo

protivnika u sportu – kao osobu sa kojom, bez imalo

gorčine, igramo igru života. Da nije takvih protivnika,

propustili bismo priliku da razvijemo sopstvenu

hrabrost i individualnost. Kao drugo, istinske životne

pobede dolaze kroz ljubav i blagost i u toj borbi nema

mesta za korišćenje sile. Stalnim razvijanjem

sopstvene prirode, uz saosećanje, plemenitost, ako je

moguće privrženost – ili još bolje – ljubav prema

protivniku, pojedinac se može vremenom razviti tako

da nenametljivo i mirno prati poziv svesti, bez

dopuštanja i najmanjeg uplitanja.

Onima koji su dominantni potrebno je mnogo

više pomoći i usmeravanja da bi spoznali

veličanstvenu univerzalnu istinu Jedinstva i radost

zajedništva. Propustiti takve stvari znači propustiti

pravu radost života i mi moramo pomoći tim ljudima

koliko god je to u našoj moći. Naša slabost, kojom im

dopuštamo da šire svoj uticaj, neće im pomoći ni u

kom slučaju; pažljivo odbijanje da budemo pod

njihovom kontrolom i napor da ih navedemo da

spoznaju radost davanja pomoći će im na njihovom

uzlaznom putu.

Sticanje naše slobode, osvajanje naše

individualnosti i nezavisnosti, u velikom broju

slučajeva će zahtevati mnogo hrabrosti i vere. Ali, u

najmračnijem času, kada nam se uspeh učini sasvim

nemogućim, setimo se da božija deca ne treba nikad

da se plaše, da nam naše Duše zadaju samo one

zadatke koje smo sposobni da obavimo i da uz

sopstvenu hrabrost i veru u božansko u nama, pobeda

dolazi svima koji se uporno bore.

ŠESTO POGLAVLJE

I sada, draga braćo i sestre, kada spoznamo

da su ljubav i jedinstvo veliki temelji našeg postojanja,

da smo mi deca božanske ljubavi i da će se večna

borba protiv patnje i svega pogrešnog okončati

pomoću blagosti i ljubavi, kada spoznamo sve ovo, gde

da, u ovoj božanstvenoj slici, smestimo metode poput

vivisekcije i presađivanja životinjskih žlezda? Da li

smo i dalje toliko primitivni, takvi pagani, da još uvek

verujemo da ćemo žrtvovanjem životinja uspeti da

izbegnemo posledice svojih grešaka i neuspeha? Pre

skoro 2500 godina Buda je predočio svetu svu

grešnost žrtvovanja nižih bića. Čovečanstvo već

podosta duguje životinjama koje je mučilo i uništavalo

i te nehumane radnje nisu donele čoveku ništa dobro,

samo patnju i štetu učinjenu kako ljudskom, tako i

životinjskom svetu. Koliko smo se mi, zapadni svet,

daleko udaljili od onih divnih ideala naše drevne

majke Indije, vremena kada je ljubav prema svim

bićima na Zemlji bila toliko velika da su ljudi bili

obučavani i osposobljavani da leče bolesti i povrede

kod životinja i ptica. Štaviše, postojala su brojna

utočišta za sve oblike života, a ljudi koji su povređivali

niža stvorenja su bili toliko omraženi da im je, ukoliko

su ikada lovili, bila uskraćena lekarska pomoć, sve dok

se ne zavetuju da će se odreći tog običaja.

Nemojmo govoriti protiv ljudi koji se bave

vivisekcijom zato što veliki broj njih ima zaista

humane namere, nada se i teži da pronađe olakšanje

za ljudsku patnju; njihov motiv je u načelu dobar, ali

moć rasuđivanja slaba i oni ne znaju mnogo o suštini

života. Sam motiv, koliko god ispravan, nije dovoljan,

mora biti dopunjen mudrošću i znanjem.

Nećemo ni pisati o strahotama crne magije

povezane sa presađivanjem životinjskih žlezda, ali

preklinjem svakog čoveka da izbegava ovakve

poduhvate jer su desetinu puta gori od bilo kakve

kuge, jer su greh prema Bogu, čoveku i životinji.

Nema svrhe trošiti vreme na neuspehe

moderne medicinske nauke, osim u par slučajeva.

Rušenje je beskorisno ukoliko ne sagradimo nešto

bolje. Pošto su u medicini već postavljeni temelji nove

građevine, hajde da usmerimo našu pažnju na

dodavanje jednog ili dva kamena tom hramu.

Negativna kritika današnje medicine takođe nema

značaja; sistem je taj koji je prvenstveno pogrešan, ne

čovek; jer lekar, zarad sistema, iz samo ekonomskih

razloga, nema vremena da u miru i tišini sprovede

terapiju, a takođe nema priliku za neophodnu

kontemplaciju i razmišljanje o nasleđu onih koji su

posvetili svoj život lečenju bolesnih. Kao što je

Paracelzus rekao, mudar lekar leči pet, ne petnaest

pacijenata dnevno – to je ideal koji je danas

neprimenljiv za prosečnog lekara.

Obzorje novog i poboljšanog umeća isceljenja

je pred nama. Pre sto godina Hanemanova

homeopatija je predstavljala prvi trag jutarnje

svetlosti posle duge mračne noći i ona može da igra

značajnu ulogu u medicini budućnosti. Štaviše, pažnja

koja je danas usmerena ka poboljšanju kvaliteta života

i obezbeđivanju pravilnije i zdravije ishrane jeste

napredak u prevenciji bolesti. Oni pomaci koji će

ljudima skrenuti pažnju kako na povezanost duhovnih

neuspeha i bolesti, tako i na isceljenje koje može da se

ostvari usavršavanjem uma, ukazuju na izlazak

sjajnog sunca u čijoj će blistavosti nestati tama

bolesti.

Podsetimo se da nam je bolest zajednički

neprijatelj i da svako ko savlada bar mali deo nje,

zapravo pomaže i sebi i celom čovečanstvu. Moraćemo

da utrošimo određenu količinu energije pre nego što

uspemo da pobedimo bolest; zajedničkim naporima

treba da težimo tom cilju, i oni koji su bolji i snažniji

ne samo da mogu da pomognu sebi, nego bi mogli

značajno da pomognu i svojoj slabijoj braći.

Očigledno, prvi način da se spreči širenje i

jačanje bolesti je da prestanemo sa radnjama koje

pospešuju njenu moć. Drugi način je da otklonimo

mane iz naše prirode koje bi omogućile njen dalji

napredak i ovo dostignuće predstavlja svojevrsnu

pobedu. Zatim, oslobađanjem sebe postajemo

slobodni da pomognemo drugima. To nije toliko teško

koliko nam se čini u početku; od nas se samo očekuje

da damo sve od sebe i pobeda je dostižna za svakog od

nas samo ako oslušnemo zapovesti naše Duše. Život

ne zahteva od nas nezamislivu žrtvu, on traži da

koračamo kroz njega ispunjeni radošću i da budemo

blagoslov onima oko nas. Ako našom posetom

učinimo ovaj svet za nijansu boljim, naš posao je

završen.

Ako se pravilno tumači, religija propoveda

„Napusti sve i prati Me“, što nam govori da se u

potpunosti predamo zahtevima svevišnjeg Ja, ali ne

da se, kao što neki smatraju, odreknemo doma i

udobnosti, ljubavi i luksuza – istina je daleko od toga.

Princ carstva sa svom svojom slavom može da bude

božiji dar i blagoslov za svoj narod i zemlju, čak i za

ceo svet. Koliko bi se samo moći izgubilo da je princ

mislio da je njegova dužnost da pristupi manastiru!

Sve sfere životnog poziva, od najniže do najuzvišenije,

moraju da budu popunjene i božanski vodič naše

sudbine zna da treba da nas smesti u onu sferu koja je

najbolja za nas. Sve što se od nas očekuje je da

ispunimo tu dužnost dobro i vedrog duha. Postoje

sveci i u fabričkom postrojenju, na brodu, kao i među

velikodostojnicima religijskih redova. Ni od koga na

ovom svetu se ne traži da uradi više nego što je u

njegovoj moći. I ako težimo da zadržimo u nama ono

najbolje, koje se uvek upravlja svevišnjim Ja, zdravlje

i sreća su mogući za svakog od nas.

U poslednja dva milenijuma, zapadna

civilizacija je prošla kroz doba izrazitog materijalizma

i razvoj duhovne strane naše prirode i postojanja bio

je umnogome zanemaren zbog stava našeg uma da su

ovozemaljska imovina, ambicije, želje i zadovoljstva

iznad pravih životnih vrednosti. Pravi razlog

čovekovog života bio je zamaskiran njegovom brigom

da, kroz postojanje na zemlji, stekne samo

materijalnu dobit. To je bilo vreme kada je život bio

mnogo težak zbog nedostatka prave podrške,

ohrabrenja i napretka koji nastaju spoznajom

značajnijih vrednosti nego što su ovozemaljske.

Tokom poslednjih vekova, većina ljudi je religiju

doživljavala kao legendu, bez ikakvog uticaja na

njihove živote, umesto da bude sama esencija

njihovog postojanja. Ljudi su bili svesni samo

sadašnjosti, a prava priroda našeg svevišnjeg Ja, svest

o našem prethodnom i budućem životu, nisu nam bili

od značaja, a trebalo je da usmeravaju i stimulišu

svako naše delanje. Radije smo izbegavali značajne

stvari i pokušavali da učinimo život što ležernijim

time što nismo prihvatali duhovno, a postali smo

zavisni od ovozemaljskih uživanja koja bi trebalo da

nam nadoknade životna iskušenja. Tako su pozicija,

status, bogatstvo i materijalna imovina postali cilj

našeg doba; i kako su sve te stvari prolazne i mogu

jedino da se dobiju i zadrže uz zebnju i koncentrisanje

na materijalno, tako su istinski unutrašnji mir i sreća

prošlih generacija daleko niže na lestvici čovekovih

prioriteta.

Pravi mir duše i tela je u nama kada duhovno

napredujemo i ne može se postići samo

nagomilavanjem bogatstva, ma koliko bilo veliko. Ali,

vremena se menjaju i mnogo toga nam ukazuje na to

da je ova civilizacija počela da, iz doba čistog

materijalizma, prelazi u doba želje za istinama

univerzuma. Danas je sve više prisutna opšta

zainteresovanost za istine o nedokučivom, sve je veći

broj onih koji žude za znanjima o postojanju pre i

posle ovog života. Otkrivaju se metode da se bolest

pobedi verom i spiritualnim sredstvima, traga se za

drevnim učenjima i mudršću Istoka – sve ovo su

znakovi da su ljudi današnjice provirili u istinu stvari.

Tako, kada dođemo do pitanja isceljenja, shvatićemo

da će i ono morati da održi korak sa vremenom i da

promeni metode, od onih prvenstveno materijalnih do

onih koje je nauka izučila putem saznanja o istini,

vodeći se istim zakonima božanskog koji vladaju

našom prirodom. Isceljenje će preći put od fizičkih

metoda u tretiranju fizičkog tela, do duhovnog i

mentalnog, koje će izazvanom harmonijom između

duše i uma iskoreniti osnovni uzrok bolesti. Tako bi se

omogućilo korišćenje pojedinih fizičkih metoda

onoliko koliko je neophodno, kako bi upotpunile

lečenje tela.

Veoma je moguće da će, ako medicinska

profesija ne shvati ove činjenice i ne napreduje

zajedno sa duhovnim rastom ljudi, umeće isceljenja

biti u rukama onih u religijskim redovima ili onih koji

su rođeni sa isceliteljskim darom. Ima ih u svakoj

generaciji, ali su ipak živeli manje-više nezapaženo i

bili sprečeni od strane konzervativaca da se bave

svojim prirodnim pozivom. Dakle, lekar budućnosti će

imati dva velika cilja. Prvi će biti taj da pomogne

pacijentu da spozna sebe i da mu ukaže na

fundamentalne greške koje možda pravi, nedostatke u

njegovom karakteru koje bi trebalo da ispravi i mane

u njegovoj prirodi koje moraju biti iskorenjene i

zamenjene korespodentnim vrlinama. Takav lekar bi

trebalo da bude odličan poznavalac same čovekove

prirode i zakona koji regulišu čovečanstvo, tako da

može da prepozna, kod svih koji dođu kod njega, one

elemente koji uzrokuju konflikt između duše i ličnosti.

On mora da bude sposoban da savetuje bolesnog koji

je najbolji način da dođe do tražene harmonije, koje

radnje protiv Jedinstva mora da prestane da obavlja i

koje vrline mora da razvije da bi uklonio mane. Svaki

slučaj zahteva pažljivo proučavanje i samo oni koji su

posvetili većinu svog života izučavanju čovečanstva i

čija srca gore od želje da pomognu, moći će uspešno

da preuzmu na sebe ovaj veličanstven i božanski

posao; da otvore oči bolesnom i da ga prosvetle

svrhom njegovog postojanja, da uliju nadu, utehu i

veru koja će mu omogućiti pobedu nad bolešću.

Druga dužnost lekara je da prepiše one lekove

koji će pomoći telu da dobije snagu i umu da postane

smiren, da proširi vidike, dosegne savršenstvo i na taj

način donese mir i harmoniju celoj ličnosti. Takvi

lekovi se nalaze u prirodi, smešteni tamo milošću

božanskog Tvorca, za isceljenje i pomoć čovečanstvu.

Neki lekovi su poznati, a lekari danas pronalaze nove

u različitim delovima sveta, pogotovo u našoj Majci

Indiji. Nema sumnje da, kada se takva istraživanja

razviju, bićemo u mogućnosti da ponovo steknemo

veliko znanje koje je bilo poznato pre više od dve

hiljade godina, i iscelitelj budućnosti će imati na

raspolaganju čudesne i prirodne lekove, koje je

božansko pružilo čoveku da olakša svoju patnju.

Tako će ukidanje bolesti zavisiti od čovekove

spoznaje istine o nepromenljivosti zakona našeg

Univerzuma i od poniznog i poslušnog prilagođavanja

sebe tim zakonima, što če doneti pravu radost i sreću

života, kao i mir između duše i sopstva. I uloga lekara

biće da pomogne svakom bolesniku na putu ka

spoznaji takve istine i da mu ukaže na sredstva

pomoću kojih će doći do harmonije, da ga inspiriše

verom u njegovo božansko koje može da prevaziđe

sve, i da prepiše lekove koji će pomoći harmonizaciju

ličnosti i isceljenje tela.

SEDMO POGLAVLJE

I sada dolazimo do krucijalnog problema –

kako možemo da pomognemo sebi? Kako da naš um i

telo održimo u stanju harmonije, koja će otežati ili čak

učiniti nemogućim da nas bolest napadne, jer je

sigurno da je individua bez konflikta imuna na bolest.

Razmotrimo prvo um. Već smo u nekom

trenutku govorili o tome koliko je neophodno da

unutar sebe tragamo za onim manama koje nas teraju

da delamo protiv Jedinstva i sklada sa onim što nam

nalaže Duša, i da eliminištemo te mane i razvijemo

njima suprotstavljene vrline. Ovo može da se uradi na

ranije opisane načine i iskrenom samoanalizom koja

će nam otkriti pravu prirodu naših grešaka. Naši

duhovni savetnici, pravi lekari i bliski prijatelji trebalo

bi da nam pomognu da steknemo pravu sliku o sebi i

najbolji način da je steknemo jeste putem meditacije i

smirenog uma i tako što ćemo dovesti sebe do takvog

stanja mira da će naša Duša moći da nam se obrati

kroz našu svest i intuiciju i da nas usmerava u skladu

sa njenim željama. Kada bismo samo mogli da

odvojimo malo vremena svakog dana, da budemo

potpuno sami i na što mirnijem mestu, bez ometanja,

da samo mirno sedimo ili ležimo ne razmišljajući ni o

čemu ili spokojno promišljajući o svrsi života,

vremenom bismo otkrili da nam ovakvi trenuci

značajno pomažu i da su nam, takoreći, dali životne

uvide i smernice. Nalazimo da smo nesumnjivo dobili

odgovore na pitanja o teškim životnim problemima i

možemo sa samouverenošću da odaberemo pravi put.

U tim momentima trebalo bi da u srcu zadržimo

iskrenu želju da služimo čovečanstvu i da delamo u

skladu sa našom dušom.

Ne zaboravimo da, kada je mana otkrivena,

lek nije u borbi protiv nje, ni u usmeravanju volje i

energije ka suzbijanju pogrešnog, nego u

konstantnom razvijanju kontrastne vrline, čime se iz

naše prirode automatski otklanjaju svi tragovi našeg

napadača. Ovo je pravi i prirodni način napredovanja

i borbe protiv pogrešnog u nama i mnogo je lakši i

delotvorniji nego direktno sukobljavanje sa manom.

Sama borba protiv mane povećava njenu moć,

održava našu pažnju zakovanom na njoj, donosi nam

pravi sukob i najviše što u tom slučaju možemo da

očekujemo je njeno trenutno suzbijanje, što je daleko

od zadovoljavajućeg, pošto je neprijatelj i dalje sa

nama i može da se, u momentu slabosti, ponovo

pojavi. Kada bismo zaboravili neuspeh i svesno težili

razvoju vrline koja bi nastanak mane učinila

nemogućim, to bi bila prava pobeda.

Na primer, ako u našoj prirodi postoji

okrutnost, možemo stalno da ponavljamo: „Neću biti

okrutan“, i tako sprečimo sebe da grešimo u tom

smeru. Ali, uspeh ovoga zavisi od snage uma i ako on

oslabi, možemo na trenutak da zaboravimo našu

ispravnu odluku. Ako, sa druge strane, razvijamo

iskreno saosećanje prema našim bližnjima, ta osobina

će jednom za svagda učiniti okrutnost nemogućom.

Gnušaćemo je se zbog naših bližnjih. Na ovaj način

neće doći do potiskivanja okrutnosti, nema skrivenog

neprijatelja koji se iz zasede pojavljuje u momentima

kada nismo zaštićeni, zato što je saosećanje iz naše

prirode potpuno iskorenilo mogućnost bilo kakvog

čina koji bi mogao da povredi drugog.

Kao što smo ranije videli, priroda naše fizičke

bolesti značajno će nam pomoći i ukazati na mentalnu

disharmoniju koja je osnovni uzrok porekla bolesti.

Još jedan veliki faktor uspeha je taj da moramo da

imamo želju za životom i da sagledamo naše

postojanje ne samo kao dužnost da živimo u trpljenju,

nego da razvijemo istinsku radost prema avanturi

našeg putovanja na ovom svetu.

Možda je jedna od najvećih tragedija

materijalizma razvoj apatije i gubitak istinske

unutrašnje sreće; to uči ljude da u zemaljskim

uživanjima i zadovoljstvima traže ispunjenje i

nadoknadu za probleme, što može dovesti samo do

toga da ih na trenutak zaboravimo. Kada jednom

počnemo da tražimo kompenzaciju za rešavanje naših

problema u svetu materijalnih zadovoljstava, time

pokrećemo začarani krug. Razonoda, zabava i nehaj

su dobri za nas, ali ne i onda kada se uporno

oslanjamo na njih u nadi da će nam olakšati bol.

Neophodno je stalno osmišljavati i razvijati nove

načine razonode da bi ona bila konstantna, čime

jučerašnje ushićenje već danas postaje dosada. Tako

da nastavljamo da tragamo za drugačijim i većim

uzbuđenjima sve dok ne postanemo prezasićeni i

nesposobni da zadovoljimo sebe. U jednom ili drugom

obliku, oslanjanje na ovozemaljsku zabavu čini od nas

Fausta i, iako možda nismo toga potpuno svesni, život

za nas postaje tek nešto više od ispunjavanja dužnosti.

A prava životna radost i merak, ono što bi trebalo da

bude nasleđe za svako dete, što bi trebalo da zadržimo

do naših poslednjih sati, udaljava se od nas. Naučna

istraživanja koja se sprovode u cilju podmlađivanja,

produžavanja prirodnog trajanja života i pojačavanja

čulnih zadovoljstava sredstvima „đavolje rabote“,

dovela su do zabrinjavajućeg stanja u nauci danas.

Stanje dosade je odgovorno za mnogo više

bolesti nego što bismo inače mogli da pojmimo. Kako

danas postoji tendencija da se dosada javlja u ranoj

fazi života, tako se bolesti povezane sa njom pojavljuju

u mladosti. Takvo stanje nije moguće ukoliko

spoznamo istinu o božanskom u nama, našu misiju na

svetu, i shodno tome, radujemo se sticanju iskustava i

pružanju pomoći drugima. Lek za dosadu je aktivna i

živa zainteresovanost za sve oko nas, bavljenje

životom tokom celog dana, spoznavati, spoznavati,

spoznavati, putem životnih pojava i od naših bližnjih,

istinu koja stoji iza svih stvari, prepustiti se veštini

sticanja znanja i iskustava, i čekati priliku kada ćemo

moći da upotrebimo sve ovo kako bismo pomogli

našem bližnjem. Tako će svaki trenutak našeg rada i

zabave doneti sa sobom žar za učenjem, želju da

iskusimo prave stvari, prave avanture i dela vredna

pažnje, i kako razvijamo ove sposobnosti, otkrićemo

da ponovo dobijamo snagu da uživamo u najmanjim

događajima, a okolnosti koje smo ranije smatrali

uobičajenim i monotonim, postaće prilika za

istraživanje i avanturu. Upravo se u jednostavnim

životnim stvarima – jednostavnim zato što su najbliže

velikoj istini – može naći pravo zadovoljstvo.

Rezignacija, koja čini da pojedinac putuje

kroz život nedovoljno budan, otvara vrata nebrojenim

štetnim uticajima koji se nikada ne bi ukorenili kada

bi naš svakodnevni život nosio sa sobom duh i radost

avanture. U kojoj god da smo sferi života, bilo da smo

radnik u gradu prepunom bogatstva ili usamljeni

pastir u brdima, hajde da težimo da preokrenemo

monotoniju u zainteresovanost, dosadne dužnosti u

radosnu priliku za sticanje iskustva i svakodnevan

život u intenzivno promatranje čovečanstva i velikih

fundamentalnih zakona univerzuma. Na svakom

mestu postoji mnoštvo prilika da se prepoznaju

zakoni stvaranja, u planinama, dolinama ili među

našim bližnjima. Hajdemo prvo da pretvorimo život u

avanturu upijanja iskustava. Tada dosada više neće

biti moguća i hajde da, u tom stečenom znanju,

tragamo za harmonijom našeg uma, duše i velikog

Jedinstva božije tvorevine.

Još nešto što će nam značajno pomoći je

otklanjanje svih strahova. U stvari, nema mesta za

strah u ljudskom carstvu, s obzirom na to da je

božansko u nama, koje smo zapravo mi, nepobedivo i

besmrtno, i ako smo ga svesni, mi kao božija deca,

nemamo čega da se plašimo. U vremenima

materijalizma strah se proporcionalno povećava u

odnosu na značaj koji pridajemo ovozemaljskim

vrednostima (bilo da se radi o telesnim uživanjima ili

ovozemaljskoj imovini). Jer ako takve stvari čine naš

svet, a toliko su prolazne, teško ih je dobiti i

nemoguće sačuvati, one izazivaju u nama ogromnu

strepnju da slučajno ne propustimo priliku da ih se

domognemo dok možemo. Stoga živimo u stalnom

strahu, svesno ili podsvesno, zato što u našem

unutrašnjem biću znamo da takva bogatstva u svakom

trenutku možemo da izgubimo i najviše što možemo je

da ih imamo na kratko.

U današnje vreme strah od bolesti se razvio

toliko da je postao moćno oruđe patnje jer otvara

vrata onim stvarima kojih se užasavamo i olakšava

njihov upliv. Taj strah zapravo predstavlja

zaokupljenost sobom jer kada se iskreno predamo

dobrobiti drugih, nemamo vremena da budemo

prestravljeni od sopstvenih boljki. Strah danas igra

veliku ulogu u jačanju bolesti i moderna medicina je

osnažila njegovu vladavinu širenjem svojih saznanja u

javnosti, koja su ništa drugo do poluistine.

Informacije o bakterijama i raznim bacilima stvaraju

haos u glavama desetina hiljada ljudi i time izazvan

užas učinio ih je više podložnim napadima bolesti.

Nauka i svakodnevni život nam ukazuju na to da niži

oblici života, kao što su bakterije, mogu da igraju

veliku ulogu u fizičkim bolestima i bez sumnje

predstavljaju srž problema. Ali, postoji faktor koji

nauka ne može da objasni na fizičkoj osnovi, a to je:

zašto neki ljudi obolevaju dok drugi uspešno

izbegavaju bolest, iako obe strane mogu da budu

izložene zarazi. Materijalizam zaboravlja da postoji

faktor iznad fizičkog nivoa koji bilo kog čoveka, u

svakodnevnom životu, štiti ili čini podložnim na

bolest, kakva god da je njena priroda. Strah, sa svojim

negativnim uticajima na našu ličnost, uzrokuje

disharmoniju u našem fizičkom telu i njegovom

magnetnom polju, otvara vrata invaziji bolesti, i ako

su bakterije i slični fizički uzroci jedini i siguran uzrok

bolesti, onda stvarno imamo razloga za strah. Ali kada

shvatimo da je u najgorim vremenima epidemije samo

deo onih koji su bili izloženi infekcijama bio zaražen i

da, kao što smo ranije videli, pravi uzrok bolesti leži u

našoj ličnosti i pod našom je kontrolom, imamo

razloga da nastavimo dalje neustrašivo i bez bojazni,

znajući da je lek zapravo u nama. Možemo da

ostavimo po strani sav strah od fizičkih uzroka bolesti,

imajući u vidu da nas upravo ta bojazan čini

podložnima zarazi, i ako ulažemo sve napore u

harmonizaciju naše ličnosti, mogućnost obolevanja je

ravna onoj da će nas udariti grom ili meteor.

Hajdemo sada da razmotrimo fizičko telo. Ne

smemo da zaboravimo da je ono ništa više od

zemaljskog staništa Duše u kome kratko obitavamo,

kako bismo mogli da komuniciramo sa svetom u cilju

sticanja iskustava i znanja. Ne bi trebalo da se suviše

poistovećujemo sa našim telom. Trebalo bi da ga

poštujemo i negujemo, tako da bude zdravo i da nam

traje što duže. Ni u jednom trenutku ne bi trebalo da

postanemo opterećeni ili previše zaokupljeni svojim

telom, već da naučimo da budemo što manje svesni

njegovog postojanja; da ga koristimo kao prevozno

sredstvo naše duše i našeg uma i kao slugu naše volje.

Spoljašnja i unutrašnja higijena su od velikog značaja.

Prvo, mi na zapadu koristimo previše toplu vodu, što

otvara pore i omogućava ulazak nečistoće. Štaviše,

prekomerna upotreba sapuna čini da se na površinu

kože lakše lepi prljavština. Hladna ili mlaka voda iz

tuša je prirodniji način održavanja kože i tela

zdravijim; dovoljna je samo ona količina sapuna

neophodna da se odstrani očigledna nečistoća sa kože,

koju bi posle svega trebalo dobro isprati u čistoj vodi.

Unutrašnja higijena zavisi od ishrane i trebalo

bi da biramo sve ono što je čisto, zdravo i što svežije,

prvenstveno sveže voće, povrće i koštunjavo voće.

Životinjsko meso bi svakako trebalo izbegavati. Kao

prvo, zato što proizvodi previše toksina u telu; kao

drugo, zato što pospešuje abnormalan i prekomeran

apetit; i kao treće, zato što podrazumeva okrutnost

prema životinjskom svetu. Kako bi se telo pročistilo,

potrebno je piti mnogo tečnosti, kao što su voda,

domaća vina, proizvodi napravljeni direktno iz

skladišta prirode i što više izbegavati veštačka pića.

Nema potrebe za prevelikom količinom sna

jer imamo veću kontrolu nad sobom dok smo budni

nego dok spavamo. Stara poslovica kaže, „Ko rano

rani, dve sreće grabi“, i to nam je odličan pokazatelj za

vreme kada treba ustati.

Odeća treba da bude što laganija i u skladu sa

temperaturom; treba da omogući svežem vazduhu i

suncu da dopru do tela i dodirnu kožu kad god je to

moguće. Voda i sunčanje umnogome doprinose

zdravlju i vitalnosti.

U svemu treba podsticati dobro raspoloženje i

treba da se odupremo sumnji i depresiji, da

zapamtimo da mi nismo takvi i da naša Duša zna

samo za radost i sreću.

OSMO POGLAVLJE

Možemo da vidimo da će naša pobeda nad

bolešću najviše zavisiti od sledećih činilaca: prvo,

ostvarenje božanskog u našoj prirodi i, posledično,

razvijanje moći za prevazilaženje svega onog što je

pogrešno; drugo, spoznaja o tome da je bazični uzrok

bolesti nesklad između ličnosti i duše; treće, naša

voljnost i sposobnost da se prepozna greška koja

uzrokuje takav konflikt; i četvrto, otklanjanje svake

takve greške razvijanjem kontrastne vrline.

Umeće isceljenja imaće tu dužnost da nam

pomogne u sticanju neophodnog znanja i načina na

koji možemo da prevaziđemo naše bolesti i, pored

toga, da nam ukaže na one lekove koji će ojačati naše

mentalno i fizičko telo i omogućiti nam veće šanse za

pobedu. Onda ćemo svakako biti sposobni da

napadnemo samu srž bolesti, sa velikom nadom za

uspeh. Medicina se u budućnosti neće posebno

interesovati za krajnji ishod bolesti, niti će poklanjati

mnogo pažnje određenim fizičkim ozledama i izdavati

lekove i hemijska sredstva samo za ublažavanje

simptoma, već će, poznavajući pravi uzrok bolesti i sa

svešću o tome da su očigledne fizičke posledice samo

sekundarne, usmeriti svoje napore ka usklađivanju

tela, uma i duše, što rezultira olakšanjem i izlečenjem.

I u takvim slučajevima, kad se reaguje na vreme,

promena načina mišljenja će odvratiti nadolazeću

bolest.

Među lekovima koji će biti korišćeni postojaće

oni koji su dobijeni iz najlepših biljaka i trava,

nađenih u apoteci prirode, božanski obogaćenih

isceljujućim moćima za um i telo svakog čoveka.

Naš deo posla je da usavršavamo stanje mira,

harmonije, individualnosti i čvrste volje, da

konstantno razvijamo svest o tome da smo u suštini

božanskog porekla, deca Tvorca, i time u nama

postoji, ako smo voljni da je razvijemo, a vremenom

ćemo sigurno morati, moć da dostignemo savršenstvo.

Ova stvarnost mora da raste u nama sve dok ne

postane najistaknutija odlika našeg postojanja.

Moramo uporno da usavršavamo stanje mira,

zamišljajući naš um kao jezero koje mora zauvek biti

nepomično, bez talasa, ili čak žubora, koji bi mogli da

uznemire njegov spokoj. Moramo postepeno da

razvijamo ovo stanje sve do trenutka kada ni događaji,

ni okolnosti, ni drugi ljudi, ni pod kojim uslovima,

neće moći da uzdrmaju površinu tog jezera, niti da u

nama podstaknu bilo kakvu razdražljivost, utučenost

ili sumnju. Ono što će nam konkretno pomoći je da

svakog dana izdvojimo malo vremena za razmišljanje

o lepoti mira i korisnoj smirenosti, i da shvatimo da ni

brigom ni žurbom nećemo postići mnogo, nego ćemo

upravo mirnim i tihim umom i delima postati mnogo

efikasniji u svemu što radimo. Uskladiti naše vladanje

u ovom životu sa željama naše Duše i održati takvo

stanje spokoja koje ni iskušenja ni nemiri u svetu ne

mogu da poremete, zaista je veliko dostignuće i donosi

nam mir koji nadilazi razum. Iako nam se na prvi

pogled čini da je ovo moguće samo u snu, ako smo

strpljivi i istrajni, u realnosti je nadohvat ruke.

Ne traži se od svih nas da budemo sveci,

isposnici ili ljudi od renomea; većini su dodeljene

manje značajne uloge. Ali od svih nas se očekuje da

pojmimo radost i izazov življenja i da ispunimo

radošću određenu ulogu koju nam je odredilo naše

božansko.

Za one koji su bolesni, smiren um i harmonija

sa dušom predstavljaju najveću pomoć u oporavku.

Medicina i nega bolesnika u budućnosti će obratiti

mnogo više pažnje na razvoj ovakvih stanja kod

svakog pacijenta nego što mi to danas činimo. Danas

se napredak slučaja procenjuje samo na osnovu

materijalnih i naučnih dokaza i više se obraća pažnja

na redovno merenje temperature i brojna lekarska

upozorenja, koja pre ometaju nego što potpomažu

odmor i relaksaciju tela i uma, koji su ključni za

oporavak. Nema sumnje da, ako bismo na samom

početku neke manje ozbiljne bolesti mogli da imamo

par sati potpune relaksacije, da budemo u harmoniji

sa našim svevišnjim Ja, bolest bi bila prekinuta. U tim

trenucima moramo da unesemo u sebe deo tog

smirenja, simbolizovanog boravkom Hrista na čamcu

tokom oluje na Galilejskom jezeru, kada je naredio

vetru, „Miruj, stišaj se.“

Naš pogled na život zavisi od bliskosti naše

ličnosti sa dušom. Što je ta veza jača, jači su i

harmonija i mir, svetlost istine će jasnije sijati, sreća

viših svetova jače blistati i ovo će nas činiti čvrstim i

odlučnim pred teškoćama i užasima ovog sveta jer je

utemeljeno u večnoj istini Božijoj. Spoznaja istine

nam takođe daje sigurnost da su događaji, koliko god

tragično izgledali, samo privremena faza u razvitku

čoveka. Čak je i bolest sama po sebi korisna i

funkcioniše po određenim pravilima i zakonima

stvorenim da dovedu do krajnjeg blagostanja i da nas

konstantno podstiču na savršenstvo. One koji su

spoznali istinu nemoguće je poremetiti, rastužiti ili

prestraviti onim događajima koji za druge

predstavljaju ogroman teret, i sve neizvesnosti, strah i

očaj za njih nestaju zauvek. Kad bismo samo mogli da

konstantno održavamo jedinstvo sa našom Dušom,

našim nebeskim Ocem, svet bi nam svakako postao

mesto radosti i nijedan štetan uticaj ne bi mogao da

nas poremeti.

Nije nam omogućeno da sagledamo veličinu

božanskog u nama ili da spoznamo snagu naše

sudbine i veličanstvene budućnosti, jer da jeste, život

ne bi bio iskušenje, ne bismo se trudili, niti bi nam

vrednosti bile na testu. Naša prednost je to što nismo

svesni većine velikih stvari i treba imati vere i

hrabrosti da se živi dobro i da se savladaju poteškoće

na ovom svetu. Možemo, međutim, u zajedništvu sa

našim svevišnjim Ja, održavati tu harmoniju koja nam

omogućava da prevaziđemo sve ovozemaljske

prepreke, i nastaviti ka ispunjenju naše sudbine,

nepokolebani uticajima koji bi nas skrenuli sa puta.

Sledeće što moramo da uradimo je da

razvijemo individualnost i da se oslobodimo svih

ovozemaljskih uticaja, tako da, slušajući samo naloge

naše Duše i ne obazirući se na okolnosti ili ljude oko

nas, postajemo vladari svog života, vodimo našu

barku preko nemirnih mora života, nikad ne

napuštajući pravac čestitosti i ne prepuštajući kormilo

našeg broda tuđim rukama. Moramo apsolutno i

potpuno da osvojimo našu slobodu, tako da sve što

radimo, svaki naš čin, čak i svaka naša misao, potiče

od nas, što nam omogućava da slobodno živimo i

dajemo po našem nahođenju i samo po našem

nahođenju.

Naša naveća poteškoća u ovom smeru može

biti među našim najbližima, u ovo doba kada su strah

od formalnosti i lažni osećaj dužnosti zastrašujuće

razvijeni. Ali moramo da povećamo našu hrabrost

koja je kod mnogih dovoljna za suočavanje sa

očigledno velikim životnim stvarima, ali koja ipak ne

uspeva da pobedi više lična iskušenja. Moramo

objektivno da razlučimo šta je dobro, šta loše i da

delamo bez straha u prisustvu rođaka ili prijatelja.

Koliko veliki broj nas je heroj u spoljašnjem svetu, a

kukavica kod kuće! Koliko god suptilna bila sredstva

koja nas sprečavaju da ispunimo našu sudbinu –

simuliranje ljubavi i privrženosti ili lažni osećaj

dužnosti, sve ono što nas porobljava i čini

zatvorenicima tuđih želja i očekivanja – sve to se mora

nemilosrdno ukloniti. Dužni smo da slušamo jedino

glas naše Duše i samo taj glas, kako nas ljudi oko nas

ne bi omeli. Individualnost mora da se razvije do

najvišeg stepena i moramo da naučimo da koračamo

kroz život tražeći pomoć i smernice samo u sopstvenoj

duši i da, uz pomoć sopstvene slobode, steknemo

svaku moguću česticu znanja i iskustva.

U isto vreme moramo da budemo spremni da

i drugima dozvolimo njihovu slobodu, da ne

očekujemo ništa od njih, već naprotiv, da uvek

budemo u mogućnosti da im pružimo pomoć u teškim

vremenima. Stoga, svaka osoba koju sretnemo u

životu, bilo da je majka, supružnik, dete, stranac ili

prijatelj, postaje naš saputnik, i svako od njih može

biti na višem ili nižem nivou duhovnog razvoja od nas.

Ali svi smo mi članovi istog bratstva i deo velike

zajednice, na istom putovanju i sa istim

veličanstvenim ciljem na vidiku.

Moramo biti postojani u odluci da pobedimo,

rešeni da osvojimo vrh planine i da ne dopustimo

trenucima slabosti da nas skrenu sa puta. Nijedan

veliki uspon nije postignut bez grešaka i padova. Oni

se moraju tretirati kao iskustva koja su tu da nam

pomognu da se u budućnosti manje spotičemo.

Razmišljanja o greškama iz prošlosti ne smeju nikad

da nas dovedu do očajanja; sa njima je gotovo i znanje

stečeno na taj način će nam pomoći da izbegnemo

njihovo ponavljanje. Moramo čvrsto da idemo napred

i dalje, bez kajanja, ne osvrćući se nikada, jer je i

prošli sat daleko iza nas, a veličanstvena budućnost sa

svojom zaslepljujućom svetlošću stoji pred nama. Svi

strahovi moraju biti otklonjeni, nikada ne bi trebalo

da postoje u ljudskoj prirodi i jedino su mogući kada

više ne vidimo Božansko u nama. Treba da nam budu

strani jer smo, kao sinovi Tvorca i iskre božanskog

života, nepobedivi, neuništivi i neosvojivi. Bolest je

očigledno surova zato što predstavlja kaznu za

pogrešne misli i dela koja rezultiraju okrutnošću

prema drugima. Otuda je neophodno da u našoj

prirodi što je više moguće razvijemo ljubav i

zajedništvo jer će to u budućnosti učiniti okrutnost

nemogućom.

Razvoj ljubavi nas vodi do ostvarenja

Jedinstva i istine da svako od nas potiče od najvećeg

dela Božijeg.

Uzrok svih naših problema su ego i otuđenost,

a to nestaje čim ljubav i svest o velikom Jedinstvu

postanu deo naše prirode. Univerzum je božija

kreacija; na njegovom nastanku, Bog se ponovo rađa,

na njegovom kraju, Bog dalje evoluira. Isto je i sa

čovekom; njegovo telo predstavlja njegovo

otelotvorenje, objektivnu manifestaciju njegove

unutrašnje prirode; on predstavlja odraz sebe,

materijalizaciju osobina njegove svesti.

U našoj zapadnoj civilizaciji postoji slavan

primer – Hristovo moralno savršenstvo i njegova

učenja treba da nas vode. On je posrednik između

naše ličnosti i duše. Njegova misija na zemlji je bila da

nas nauči kako da ostvarimo harmoniju i zajednicu sa

našim svevišnjim Ja, sa našim Ocem koji je na

nebesima i stoga da ostvarimo savršenstvo u skladu sa

voljom Tvorca.

Ovako su takođe učili Buda i drugi veliki

učitelji, koji su se povremeno pojavljivali na Zemlji da

bi ljudima ukazali na put ka savršenstvu. Ne postoji

prečica za čovečanstvo – istina se mora priznati i

čovek se mora ujediniti sa planom beskonačne ljubavi

svog Tvorca.

I tako, moja braćo i sestre, stanimo pod

veličanstveni sjaj spoznaje vašeg Božanskog, iskreno i

istrajno prionimo na posao pridruživanja velikom

planu življenja i širenja sreće, ujedinjujući se sa tom

grupom Velikog belog bratstva čije je celo postojanje

posvećeno tome da se povinuje željama njihovog Boga

i čija je velika radost služenje njihovim mlađim

sledbenicima.

• Za više informacija o dr Bahu i njegovom delu

• Za uputstva za samopomoć Bahovim

preparatima

• Za preporučenu literaturu

• Za pomoć pri biranju preparata

• Za kontakt sa obučenim praktičarima

• Za obrazovanje

• Za besplatno preuzimanje

• Za mišljenja i komentare

• Za biltene

• Za veze prema informacijama na mnogim

jezicima:

www.bachcentre.com