EKOLOGIJA ODGOVORI NA ISPITNA PITANJA1. pojmovna odredjenja i definisanje ekologije kao naukeEkologija je relativno mlada nauka. To je posebna nauka koja prouava odnose ivih bia prema ivoj i neivoj prirodi. Naziv ekologija potie od grkih rei oikos kua,dom, stanite i logos uenje, nauka i uveo ga je nemaki biolog Ernest Hekel.

Ekologija je bioloka disciplina koja se bavi odnosom prirode i ivih bia kao i odnosmom izmedju samih ivih bia. Osnivaima ekologije kao bioloke discipline smatra se engleski biolog alrls Darvin. Poto ekologija i ekonomija potiu od iste rei oikos. Ekologija se moe shvatiti i kao nauka o ekonomiji ive prirode tj odravanju ivog sveta u celini.

2. metode izuavanja, znaaj i podela analitika i sintetika ekologija, aut-dem i sinekologija

Veliki podsticaj razvoju ekoloke nauke predstavlja poveanje brojnosti svetskog stanovnitva, naglo smanjivanje raspoloivih prirodnih sirovina i nagomilavanje otpadnih i zagaujuih materija i oni pretei nagovetavaju nastanak krize ivotne sredine.

Istorijski najstarija podela ekologije je podela na:

-ekologija biljaka (fitoekologija)

-ekologija ivotinja (zooekologija)

-neto kasnije kao posebna oblast izdvojena je ekologija mikroorganizama.

Podela ekologije prema stupnjevima organizacije :

1.analitika tj ekologija individualnih organizama tj ekologija vrste, gde osnovni postupak ispitivanja analitiki.

2.sintetika koja polazi od sintetikog postupka istraivanja u prouavanju nadindividualnih sistema ili biolokih makrosistema. Ona obuhvata ekoloka istraivanja 3 osnovna stupnja organizacije ivog sveta:

a)populacija ispitivanje ekologije skupova jedinki pojedinih organskih vrsta

b)ivotnih zajednica ili biocenoza ispitivanje ekologije skupova populacija razliitih vrsta

c)ekosisteme ispitivanje jedinstvene celine koju ine ivotna zajednica i odgovarajue stanite.

Takodje bitna podela je i podela na :

1. aut-dem ili idioekologija prouava odnose jedinke i ivotne sredine

2. sinekologija prouava odnose unutar populacije, ekosistema u zavisnost od spoljanjih faktora.

Pored ovih podela ekologija se moe podeliti i na oblast opte ili teorijske ekologije i razliite oblasti primenjene ekologije.

3.ivotna sredina kao kompleks faktora: ivotna sredina, ivotno stanite, uslovi opstanka

-ivotna sredina organizma obuhvata sve ono to okruuje organizam i ppsredno ili neposredno deluje na njegovo stanje, razvie, rast, duinu ivota, razmnoavanje itd.

-Pod ivotnom sredinom organizama podrazumeva se skup raznovrsnih ekolokih faktora ili odgovarajuih elemenata spoljanje sredine (fizike, hemiske ili bioloke prirode) u odgovarajuem prostornom okviru, koji neprekidno deluje na organizme i za koje su vezani svojim ivotnim potrebama. Sastavni delovi ivotne sredine na Zemlji su vodo, kopno i vazduh.

-Uslovi opstanka ili ivotni uslovi predstavljaju kompleks elemenata ivotne sredine neophodnih ya organizam, sa kojima on ini neraskidivo jedinstvo i bez kojih nije mogu njegov opstanak.

-Elementi ili faktori sredine, neophodni organizmu ili sa negativnim uticajem na njega, nazivaju se ivotnim ili ekolokim faktorima. Skup ekolokih faktora bez kojih organizam nemoe da opstane predstavlja uslov opstanka ili uslov ivota svakog organizma.

-Prostorno ograniena jedinica koja se odlikuje specifinim kompleksom abiotikih faktora naziva se biotop. Poto svaki biotop naseljava odredjena ivotna zajednica on se moe definisati i kao mesto koje zauzuma jedna ivotna zajednica.

-Medjutim, kada treba oznaiti mesto gde jedna vrsta obino ivi i gde se najlake moe pronai, ee se koristi izraz ivotno stanite, podrazumevajui pod tim pojmom kompleks i abiotikih i biotikih faktora sredine. ivotno stanite je na primer jezero, obala mora, potok... Slini tipovi ivotnih stanita sainjavaju vie klasifikacione kategorije-BIOHORE. Razliite biohore mogu se grupisati u tri ivotne oblasti na Zemlji: ivotne oblasti mora, kopnenih voda i kopna.

4.ekoloka nia (stanina, trofika, viedimenzionalna)

-To je mosto i uloga koju jedan organizam ima u ekosistemu, kao i poloaj koji zauzima u odnosu na dejstvo ekolokih faktora. Ekoloka nia podrazumeva ne samo fiziki prostor u kome ivi neki organizam, ve i njegovu funkcionalnu ulogu u ivotnoj zajednici(nap. Vrstu hrane), kao i poloaj koji zauzima u spektru ekolokih faktora-u odnosu na temperaturu, vlanost... Ova tri aspekta ekoloke nie oznaavaju se kao PROSTORNA(STANINA),HRANIDBENA(TROFIKA) I VIEDIMENZIONALNA NIA.

-Grupe ratliitih vrsta u ivotnoj zajednici sa slinom ulogom i slinim razmerama ekoloke nie ine tzv. ESNAFE. Vrste koje zauzimaju iste ili sline ekoloke nie u razliitim geo. Regionima sveta nazivaju se EKOLOKI EKVIVALENTNE VRSTE.

5.delovanje ekolokih faktora, ekoloka valenca, kardinalne take, steno i eurivalentni organizmi

-Ako prouavamodejstvo nekog eko. faktora na organizam, najpre emo zapaziti da on moe delovati posredno ili neposredno. Ipak za svaki organizam(biljka, ivotinj ili mikroorganizam) postoji tano odredjeni intezitet optimalnog dejstva eko. faktora.

-Smanjivanje ili pojaavanje delovanja faktora sredine, u odnosu na ovaj optimalni opseg dejstva, smanjujue ivotnu aktivnost organizma, tj. Nestaju neophodni uslovi opstanka i nije mogua dalja egzistencija organizma.

-Granice izvan kojih vie nije mogu opstanak organizma nazivaju se DONJA(minimum) i GORNJA(maximum) granica izdrljivosti.

-Najpovoljnije dejstvo eko. Faktora na ivotnu aktivnost organizma oznaava se kao OPTIMUM, a najnepovoljnije kao PESIMUM.

-Kardinalne take: optimum, minimum, maxsimum.

-Sposobnost prilagodjavanja vrste na odredjen opseg dejstva faktora sredine naziva se EKOLOKA VALENCA tj. Ekoloka plastinost ili tolerancija vrste.

-Organizmi sa uzanom ekolokom valencom na dejstvo faktora spoljanje sredine nazivaju se STENOVALENTNI, a organizmi sa irokom ekolokom valencom su EURIVALENTNI.

-Faktor koji po intezitetu delovanja najvie odstupa od optimalne vrednosti postaje ograniavajui ili limitirajui faktor aktivnosti organizma.

-Svi ekoloki faktori na organizme deluju istovremeno i kompleksno, kao jedinstvene celine.

6.kategorizacija ekolokih faktora

Ekoloki faktori se mogu podeliti na razliite naine i prema razliitim kriterijumima. Osnovna podela je na:

-ABIOTIKE

-BIOTIKE

-ANTROPOGENE

7. abiotiki faktori

Njih ini skup faktora neorganske sredine koji deluju na ive organizme. U ovu grupu spadaju:

-hemijski (obuhvataju hemijski sastav atmosfere, morskih i slatkih voda, zemljita i dubljih slojeva zemlje)

-oreografski (osobina reljefa) i

-klimatski faktori (tj meteoroloki elementi atmosfere: temperatura, trajanje sunevog zraenja, vlanost vazduha, padavine, vazduna strujanja i barometarski pritisak).

8. temperatura kao ekoloki faktor

Toplota je faktor koji se moe precizno meriti. Ona deluje na metabolizam, razmnoavanje, razvie, rast, ponaanje, sezonsku aktivnost, brojnost i na rasprostranjene. Takodje ona utie i na druge ekoloke faktore. Glavni izvor toplote u biosferi je sunevo zraenje. Mera intenziteta toplote je temperatura, a koliina toplote se izraava u dulima.

Termiki uslovi u biosferi se kreu u temperaturnim granicama od -70 C (sibir, aljaska) do preko +60 C (pustinjski predeli). Temperaturna kolebanja u vazdunoj sredini su znatno vea u odnosu na kolebanja u vodenoj sredini. Najvea kolebanja temperature na povrini zemlje su u pustinjama i u kontinentalnim krajevima, a najmanja u tropima.

Izmedju organizama i sredine postoji stalna termika razmena koja uslovljava telesnu temperaturu.

Postoje dva osnovna tipa razmene toplote:

-poikilotermija i

-homeotermija

Telesna toplota polikolotermnih organizama, njihova aktivnost i metabolizam su vezani za temperaturu spoljanje sredine (ova osobina je svojstvena svim biljkama i veini ivotinja), a homeotermi imaju sposobnost stalnog odravanja temperature tela, nezavisno od temperature spoljanje sredine (ptice i sisari).

9.vlanost kao ekoloki faktor

Voda ima veliki ekoloki znaaj zaopstanak ivih bia. Ona je primarna sredina postanka ivota i njegovog odravanja. Ona je unutranja sredina organizma. Pored toga uestvuje u reakcijama fotosinteze i u transportu hranjivih materija. Istovremeno je regulator telesne temperature suvozemnih organizama.

Celokupni ivi svet je ukljuen u proces kruenja vode na nivou biosfere. U tom procesu vodena para se kondenzuje u atmosferi i transformie u teno i vrsto stanje, akumulirajui se u vodenim bazenima (okeani, mora, jezera, reke), zemljitu snegu i lednicima. Suvozemni organizmi se snabdevaju vodom tako to piju, unose preko sone hrane ili apsorbuju iz vazduha. U sunom periodu kopneni organizmi koriste metabolinu vodu procesom oksidacije rezervnih materija, posebno masti.

Vlanost vazuha kod suvozemnih organizama utie na rasprostranjenje, aktivnost, ponaanje, razmnoavanje... Apsolutna vlanost podrazumeva ukupnu koliinu vodene pare u atmosferi izraenu u g/m3. Poto je koliina vodene pare koja je potrebna da zasiti vazduh uslovljena temperaturom, relativna vlanost predstavlja stepen zasienosti vazduha na datoj temperaturi i iskazuje se u procentima.

Po odnosu na potrebe za vlagom ivotinjski organizmi mogu biti:

1.KSEROFILNI sreu se u sunim predelima i kod njih je osnovni ekoloki problem zatita od suvinog gubitka vode (neke vrste insekata, pueva, gmizavci, ptice, sisari)

2.HIGROFILNI mogu se odrati samo u vlanoj sredini (kine gliste, puevi golai, vodozemci...).

3.MEZOFILNI veina suvozemnih ivotinja

10.SVETLOST KAO EKOLOKI FAKTOR

Svetlost je jedan od osnovnih faktora opstanka ivota na yemlji i deluje posredno i neposredno. Glavni izvor svetlosne energije u biosferi je sunevo zraenje. Na suncu se stvara velika koliina energije termonuklearnim reakcijama putem spajanja jezgara vodonika u helijum. Ta energija se oslobadja u vidu svetlosti i toplote.Zauzimanje odredjenog poloaja organizma prema svetlosnom izvoru naziva se FOTOTROPIZAM.Pojava kretanja ivotinja pod uticajem svetlosnog izvora bez odredjenog pravca je FOTOKINEZA. Ako se jedinke kreu u pravcu svetlosti tada su POZITIVNO FOTOTAKSINE, a one koje se kreu od izvora svetlosti su NEGATIVNO FOTOTAKSINE.

U zavisnosti od ritmikih i periodinih promena intenziteta svetlosti, kao to su smena dana i noi ili godinjih sezona, razlikujemo etiri kategorije ivotinja:

1. dnevne (veina insekata, ptice, guteri, rakovi, svinje)

2. none (stonoge, abe, glodari, none ptice)

3. sumrane ( npr. Patuljasti som vee-zora)

4. indiferentne (mlada gusenica, stepski tvor-ne reaguju na promenu svetlosnog intenziteta)

itav niz ivotnih promena zavisi od ciklinih promena svetlosnog reima i ovaj fenomen se naziva FOTOPERIODIZAM.

11. orografski faktori (osobine reljefa)

12.edafski faktor zemljite

PEDOSFERA je vsti povrinski sloj zemlje za koji su vezani biljni i ivotinjski organizmi. Za kopnene organizme ova sredina je edafski faktor koji predstavlja neophodan uslov za ivot. EDAFSKI FAKTOR obuhvata fiziko-hemijske osobine podloge vezan je za klimatske uticaje na njenoj povrini.(temperatura, vlanost, svetlost).

Nauka koja se bavi prouavanjem zemljita zove se PEDOLOGIJA. U formiranju zemljita uestvuju pored niza abiotikih faktora (temperatura, voda, vazduni pokreti i gravitacija) i biotiki inioci, biljke i ivotinje i to kako svojom aktivnou, tako i u vidu organskih i mineralnih ostataka.

Zemljite je sistem koji obuhvata 3 faze: vrstu, tenu i gasovitu. vrstu fazu ini smea mineralne i organske maerije (m.m su: grubi i fini pesak, prah, mulj i glina, a o.m. je humus), tena faza je voda, a gasovitu fazu ini vazduh zasien vodenom parom i bogat je sa CO2.

Zemljite ima 3 horizonta: gornji (povrinski sloj) nagomilavaju se i razgradjuju biljni i ivotinjski ostatci. Iz gornjeg horizonta isprani materijal se nagomilava u srednjem horizontu (prelazni sloj); donji horizont je ______ .

Temperatura je veoma vana u formiranju zemljita i ivota u njemu. Vlana zemljita se sporije zagrevaju od manje vlanih ili suvih. Zagrevanje i hladjenje tla ne zavisi samo od klimatskih faktora, nego i od njegove prirode, mehanikog sastava, boje i stepena vlanosti.

Voda koju sadri zemljite javlja se u 4 stanja i to kao: gravitaciona ini vodeni talog koji prolazi kroz razliite slojeve do nepropustive podloge; kapilarna ispunjava sitnije upljine i zadrava se u njima; higroskopska u vidu finog omotaa oblae haloidne estice; vodena para nalazi se u vazdunim upljinama. Vlanost zemljita deluje najee kao posredan faktor, koji na ivotinjske organizme deluje preko biljaka. Nedostatak svetlosti u zemljitu javlja se kao znaajan faktor za mnoge zivotinje . Neke od njih imaju zakrljale oi (krtica), a druge su slepe.

EDAFSKI FAKTORI zajedno sa OROGRAFSKIM FAKTORIMA su vrlo znaajni za ivi svet i deluju kompleksno sa klimatskim faktorima.

13. biotiki faktori

Oni obuhvataju komleks medjusobnih dejstava svih ivih organizama. Biotiki faktori ine odnose koji se baziraju na ishrani, traenju zaklona, zatiti, razmnoavanju, korienju prostora za stanovanje i drugim ivotnim poterbama. Medjusobni dejstvo izmedju jedinki iste vrste nazivaju se INTRASPECIFIKI ODNOSI, a izmedju individua razliitih vrsta vladaju INTERSPECIFIKI ODNOSI.

Biotiki faktori ne deluju samo direktno ve i posredno preko okolne neive prirode. Odnosu izmedju organizama razliitih vrsta mogu biti pozitivni, negativni i neutralni, uz jednostrano ili reciprono dejstvo. U okviru ovih odnosa, prema ODUM-u izdvajaju se sledee kategorije:

1.NEUTRALIZAM organizmi A i B ne deluju aktivno jedan na drugog

2.KOMPETICIJA oba organizma deluju aktivno jedan na drugog

3.MUTUALIZAM oba organizma deluju pozitivno jedan na drugog uz obostranu korist i odnos je obligatoran (obavezan).

4.PROTOKOOPERACIJA oba organizma svojim prisustvom koriste jedan drugom, aodnos je fakultativan (neobavezan).

5.KOMENSALIZAM odnos je jednostran i pozitivan samo na organizam A, a neutralan na organizam B.

6.AMENSALIZAM jednostran odnos, negativan samo na organizam B, a neutralan na organizam A.

7.PARAZITIZAM pozitivan i obligatan samo za organizam A, a negativan za B.

8.PREDATORSTVO uzajamni odnos grabljivice i plena, pozitivan za organizam A, a negativan za B.

14.antropogeni faktori

Obuhvataju celokupno delovanje oveka na ivu prirodu.

ovek je ve svojom pojavom uticao znatno na okolnu sredinu. Npr. U procesu disanje se svake godine oslobadjaju velike koliine ugljen dioksida, a i godinje potrebe oveanstva za hranom su takodje ogromne. Ali, na prirodu u veoj meri utiu raznovrsne proizvodne aktivnosti oveka i time se menjaju reljef i hemijsski sastav zemljine povrine, sastav atmosfere, nestaju pojedini prirodni ekosistemi favorizuju korisne, a unitavaju biljne i ivotinjske vrste tetne po oveka.

esto se kao etvrti ekoloki faktori navode HIDROEDAFSKI ili VODENO-ZEMLJINI FAKTORI, koji se odnose na fizike, hemijske, i bioloke osobine vode, odnosno zemljita kao ivotne sredine odgovarajuih vodenih ili kopnenih organizama.

Mnotvo promena uslovljenih antorpogenim faktorima:

krenje i unitavanje uma unoenje alotomnih boljnih i ivotinjskih vrsta

prekomeran lov i ribolov zagadjenje sredine

unitavanje i istrebljenje tetoina

15. ekoloke adaptacije ivih bia (ivotna forma)

IVOTNA FORMA je skup morfolokih (morfologija nauka o postanku i razvitku oblika) i fiziolokih prilagodjenosti jedne vrste, usaglaenih odgovarajuim uslovima ivotne sredine.

ivotna forma nije vezana ni za jednu sistemsku grupu. Npr. Krtica i slepo kue su biljojedi i rovac insekt vode slian nain ivota i pripadaju istoj ivotnoj formi formi podzemnih ivotinja, a istovremeno potiu iz veoma udaljenih sistematskih grupa. A nasuprot tome , npr. dabar, veverica i slepo kue, koji spadaju u red glodara, istovremeno predstavljaju razliite ivotne forme, odnoso adaptacije na uslove i nain ivota pored vode, u kronjama drvea i ispod zemlje.

Postoje razni pokuaji grupisanja ivotnih formi. Prema nainu kretanja ivotinje se mogu podeliti: vodene predstavnike koji mogu aktivno da plivaju, pasivno da lebde ili ive na dnu i kopnene organizme, jedni se kreu obinim hodom, drugi puze, neki skakanjem, veranjem, letenjem ili u zemlji vode rijui noni ivot. Prema prilagodjenostima u odnosu na mesto stanovanja ivotinje se mogu podeliti: na raznovrsne stanovnike tla, na one koje ive na biljkama i na one koje ive na drugim ivotinjama. Prema tipu stanita koje naseljavaju ivotinje se mogu podeliti na 7 ivotnih formi prilagodjenih na ivot:

u kamenjaru i stenju

na otvorenim terenima bez ume

na peanim terenima

u predelima sa mnogo snega

u vodenoj sredini

u bunju

u umi ili na visokom drveu

Klasifikacija ivotnih formi biljaka je veoma sloena s obzirom na postojanje veeg broja razliitih kriterijuma i podela.

16. hijerarhija i organizacija ivog sveta

iva bia se u prirodi javljaju kao jedinke koje specifino deluju na okolinu i reaguju na njeno dejstvo. Individualni organizam se odrava zahvaljujui svojoj prilagodjenosti sredini i reaguje na kolebanje ivotnih uslova. Svaka organska vrsta realno postoji u prirodi kao grupa organizama ili populacija. Populacija je skup jedinki iste vrste koji ive na odredjenom prostoru, koji se medjusobno razmnoavaju i svaka populacija ima svoju strukturu, prostorni raspored i veliinu. U prirodi populacije razliitih biljnih i ivotinjskih vrsta ine lanove biotikih sistema ivotnu zajednicu ili biocenozu. Veliki broj biljnih i ivotinjskih vrsta koje ulaze u sastav jedne biocenoze zajedno sa fiziko-hemijskim i biolokim zbivanjima ini jo veu celinu ekosistem. Ekosistem je prirodna celina koju sainjava jedna ivotna zajednica (biocenoza) i okolni prostor koji ona naseljava. Skup veeg broja ekosistema je biom, a najvii stepen integracije ekosistema je biosfera. Biosfera je celokupan prostor na zemlji naseljen biljnim svetom.

17. pojam populacije (osnovne karakteristike)

Populacije su skupovi jedinki iste vrste koji se medjusobno razmnoavaju i naseljavaju neki ekoloki ili topografski ogranien prostor, Iz prve definicije proistiu tri osnovna svojstva svake populacije:

1. populacija predstavlja zajednicu pripadnika jedne vrste

2.prostorna ogranienost (pod populacijom se ne podrazumevaju bilo kakvi pripadnici jedne vrste, ve samo oni koji se nalaze unutar jednog prostorno definisanog podruja)

3.pripadnost lanova reproduktivnoj zajednici (jedinke su pre svega povezane odnosom razmnoavanja).

Svaka populacija je izloena dejstvu faktora spoljanje sredine, kao i dejstvu faktora unutranje sredine. Svaka populacija se odlikuje odgovarajuom strukturom i elementi strukture populacije se mogu podeliti na:

a) formalnu (vezani za spoljni izgled lanova), tu spadaju gustina populacije, prostorni raspored lanova,spoljni izgled, uzrasna struktura, polna struktura i zdravstveno stanje populacije

b) funkcionalne (vezani za unutranja svojstva lanova), tu spadaju ponaanje lanova, fizioloka sposobnost, sposobnost produkcije potomaka i sposobnost preivljavanja tj. smrtnost populacije.

Posebna nauna oblast koja izuava odnose izmedju populacije i okolne ivotne sredine zove se DEMEKOLOGIJA.

18. populacija (gustina i prostorni raspored)

GUSTINA POPULACIJE je prosean broj jedinki jedne vrste svedene na jedinicu prostora ( povrine tj. Zapremine). Ona se moe iskazati brojem jedinki, ali isto tako njihovom teinom tj. Biomasom na jedinicu naseljene povrine ili zapremine ivotnog prostora.Ukoliko su jedinke linearno rasporedjene potrebna je dunska mera, kod povrinskog rasporeda u obzir dolazi povrinska mera, a kod zapreminskog rasporeda su neophodne zapreminske mere.

Ukoliko postoji mogunost da se tano izbroje jedinke u nekom prostoru, dobija se apsolutna gustina odgovarajue populacije. Apsolutna gustina se utvrdjuje apsolutnim metodama kojima se utvrdjuje ukupan broj jedinki jedne populacije po jedinici naseljenog prostora primenom sledeih postupaka:

1. totalno prebrojavanje (cenzus) je postupak prebrojavanja jedinki cele populacije bez obzira na uzrast i ova metoda se koristi pri analizi populacije kolonija i stada krupnijih ptica i sisara.

2. metoda kvadrata sastoji se u utvrdjivanju broja jedinki na odredjenoj jedinici naseljenog prostotra.

3. markiranje ulovljenih individua, njihovom putanju na slobodu i ponovnom sakupljanju.

Relativne metode se koriste kada je zbog tehnikih potekoa nemogue koristiti apsolutne metode. Ovom metodom se mogu odrediti relativna brojnost (abundanca) i indeks gustine populacije.

Prostorni raspored podrazumeva raspored jedinki jedne populacije u ivotnom stanitu u datom trenutku vremena. On je uslovljen:

-ivotnim potrebama lanova populacije

-prirodnim resursima ivotne sredine, a ukoliko se radi o ivotinjskoj populaciji onda on zavisi i od stepena pokretljivosti te populacije i od njihovog drutvenog i teritorijalnog naina ponaanja.

Postoje 3 tipa prostornog rasporeda:

1.neravnomeran raspored po principu sluajnosti, koji se javlja u ujednaenim uslovima povoljne sredine

2.ravnomeran raspored, u ujednaenim uslovima nepovoljne sredine

3.grupni raspored lanova populacije, neravnomerno okupljenih oko prirodnih resursa.

Pojedini lanovi ili manje grupe lanova populacije ispoljavaju svoje svakodnevne ivotne aktivnosti u okviru odredjenog dela stanita koje se naziva areal aktivnosti. Neke ivotinje same ili u manjim grupama brane areal aktivnosti ili samo jedan njegov deo od drugih lanova populacije i taj branjei deo stanita naziva se teritorija.

U vezi sa prostornim rasporedom je i pojava migracije, imagracija i emigracija.

Migracija je ogranieno periodino kretanje individua ili grupa u oba smera i moe se izvoditi u okviru ili izvan biotopa.

Imigracija je kada primerci jedne populacije nastanjuju lokalitet druge.

Emigracija je periodino kretanje individua ili delova populacije samo u jednom smeru. 19.populacija (natalitet, mortalitet, uzrasna struktura)Natalitet (radjanje) podrazumeva produkciju novih lanova populacije koji se putem razmnoavanja pridodaju ve postojeim. On se izraava brojem rodjenih jedinki u jedinici vremena )danu, mesecu ili godini) i u odnosu na broj lanova populacije. Najvei mogui broj rodjenih u populaciji naziva se fizioloki ili maksimalni natalitet.

Mortalitet (smrtnost) je suprotan natalitetu i on je faktor negativnog rasta populacije. Izraava se brojem uginulih jedinki u jedinici vremena i u odnosu na broj lanova populacije. Minimalna ili fizioloka smrtnost predstavlja smrtnost nastalu usled fizioloke starosti, a ekoloki mortalitet nastaje kao rezultat nepovoljnih ekolokih faktora.

Uzrasna struktura je proporcionalni udeo pojedinih starosnih stupnjeva koji ulaze u sastav jedne populacije. U strukturi populacije razlikuju se sledee grupe uzrasnih klasa:

-prereproduktivna to su individue u fazi razvoja od oplodjenog jajeta do polno zrelog stadijuma

-reproduktivna polno zrele jedinke sve dok su sposobne za razmnoavanje

-postreproduktivna jedinke u postproduktivnoj fazi koja traje do smrti.

20. populacija (rastenje populacije, biotiki potencijal, otpor i kapacitet sredine)

Populacija u celini, ali i sva njena svojstva ponaosob promenjive su veliine, podlone neprekidnim promenama u vremenu i prostoru. Uzroci promena u populaciji mogu biti radjanje (natalitet) i smrtnost (mortalitet) ili seobe ivotinja (odlazak ili priliv novih lanova). Sve promene u populaciji mogu biti uslovljene unutranjim faktorima ili faktorima spoljne sredine. Osnovni faktor rasta populacije je potencijal razmnoavanja, ostvaren kroz stopu nataliteta. Medjutim potencijalu razmnoavanja suprotstavlja se odgovarajui otpor sredine tj dejstvo niza ograniavajuih faktora sredine.

Faktore rasta populacije moemo podeliti na:

-faktore pozititvnog rasta populacije (natalitet, imigracije)

-faktore negativnog rasta populacije (mortalitet, emigracija).

Potencijalna mo rasta populacije moe se izraziti preko biotikog potencijala, koji ukljuuje potencijal razmnoavanja i stope preivljavanja. Biotiki potencijal predstavlja kapacitet rasta populacije i oznaava unutranju brzinu populacionog rasta.

Stvarni rast jedne populacije je rezultat uzajamnog dejstva biotikog potencijala i otpora sredine. Ukoliko je otpor vei neophodan je i vei biotiki potencijal da bi vrsta opstala.

Tok rasta populacije karakterie nekoliko uzastopnih faza:

1.faza pozitivnog rasta je poetna faza kretanja rasta populacije. U prirodnim uslovima kada je sredina ograniena u prostornom smislu, a ogranien je i njen kapacitet, rast populacije ostvaruje jedan maksimum, a zatim sledi, progresivno opadanje.

2.faza stacionarnog rasta nastupa posle pozitivnog rasta populacije, kada je populacija dostigla maksimalni nivo. Ovaj nivo se esto oznaava kao stanje ravnotee.

3.faza oscilacija i fluktuacija nastaju u vremenskom intervalu izmadju indiviualnog porasta do maksimalne gustine polno zrelih jedinki i dejstva faktora kompeticije --> oscilacije rasta populacije; fluktuacije rasta populacije --> predstavljaju neperiodina kolebanja brojnosti mnogih organskih vrsta.

4.faza negativnog rasta

5.faza isezavanja

21. BIOCENOZA: sastav i struktura, vertikalna i horizontalna stratifikacija, sezonska promenljivost i sukcesije

ivotne zajednice ili biocenoze su organizovane grupe populacija biljaka, ivotinja i mikroorganizama, koje ive zajedno u istim uslovima. A prostor koji naseljava ivotna zajednica i koji karakteriu odredjene kombinacije ekolokih faktora naziva se ivotno stanite ili biotop. Biocenoza i biotop ne mogu postojati odvojeno, ve su povezani u jedinstvenu ekoloku celinu. Biocenoza pritom predstavlja biotiku, a biotop abiotiku komponentu tog skupa. Posebna oblast ekologije koja izuava biocenoze naziva se biocenologija. Biocenoza ime svoju biljnu i ivotinjsku komponentu.

ivotne zajednice ili biocenoze odlikuje odredjena struktura. Strukturu jedne biocenoze sainjavju odgovarajue ekoloske nie, struktura sastava vrsta, prostorna i ekoloka struktura. EKOLOKA NIA je mesto i uloga koju jedan organizam ima u ekosistemu. Drugo strukturno svojstvo biocenoze predstavlja SASTAV VRSTA koje sainjavaju. Najynaajniji faktori koji utiu na raznovrsnost biocenoze su: klimatski, kompetitivni, topografski i istorijski. Vrste koje karakteriu jednu biocenozu su dominantne vrste. PROSTORNA STRUKTURA obuhvata horizontalni i vertikalni raspored organizama, tj. Horizontalnu i vertikalnu stratifikaciju. EKOLOKA STRUKTURA predstavkja sastav ekolokih grupa organizama koji u okviru pojedinih ekolokih nia igraju odovarajuu ulogu.

22. koncepcija ekosistema, sastav, struktura i metabolizam ekosistema

Ekosistem je ekoloki sistem koji predstavlja kompleksno strukturno-funkcionalno jedinstvo ive i neive prirode, tj. Biotopa i biocenoze.

U okviru ekosistema izmedju organizama i sredine se odvija stalna razmena materije i protok energije, to uslovljava njegov nastanak, odravanje i razvoj. Postoje 3 vrste odnosa izmedju biotopa i biocenoze:

1. AKCIJA je dejstvo kompleksa faktora biotopa na organizme, njihove populacije i boicenozu.

2. REAKCIJA je odgovor biocenoze na dejstvo biotopa.

3. KOAKCIJA oznaava uzajamne odnose izmedju populacvije jedne ivotne zajednice u vidu razliitih odnosa kao to su kompeticija, mutualizam, predatorstvo, parazitizam itd.

Jedna od osnovnih svojstava svakog ekosistema je proces neprekidne razmene materije i energije izmedju ive i neve prirode, tj izmedju biotopa i biocenoze. Ovi procesi razmene, koji ine dva aspekta materijalni i energetski, oznaen je kao metabolizam ekosistema. On obuhvata sledee faze:

-vezivanje suneve energije putem fotosinteze i stvaranje primarne organske materije od strane organizama proizvodjaa,

-korienje ove materije zajedno sa vezanom energijom od strane organizama potroaa,

-razlaganje od strane razlagaa i mineralizacija,

-ponovno korienje materije od strane organizama proizvodjaa

Kriterijumi podele ekosistema mogu biti vegetacija, biotop, fauna, abiotiki faktori... Prema tipu zemljita:glinovito, peskovito i stenovito stanite. Prema ptirodi stanita: kopneni i vodeni ekosistem. Prema vrsti vegetacije: drvenasta, travna i pustinjska vegetacija.

23. trofiki odnosi u ekosistemu: producenti, konzumenti i reducenti

Najznaajniji proces za odravanje ivota na naoj planeti je fotosinteza.

FOTOSINTAZA je fizioloki proces u okviru koga zelene biljke pomou svetlosne energije i hlorofila iz biljaka stvaraju organska jedinjenja iz neorganskih (CO2 i H2O).

Pored zelenih biljaka sa hlorofilom postoje i neke vreste bakterija koje su sposobne da samostalno izgradjuju organsku materiju iz neorganskih jedinjenja. Na ovaj nain ove grupe organizama predstavljaju osnovni izvor ishrane za itavu ivotnu zajednicu i nazivaju se AUTOTROFNI ORGANIZMI. Svi ostali lanovi zajednice oznaavaju se kao HETEROTROFNI ORGANIZMI.

Poto su AUTOTROFNI ORGANIZMI jedini lanovi koji stvaraju organsku materiju u ekosistemu oni se zovu i lanovi PROIZVODJAI (PRODUCENTI). Svi ostali lanovi ili HETEROTROFNO O., koji se direktno ili indirektno hrane organskom materijom koju su izgradili proizvodjai, predstavljaju lanove POTROAE (KONZUMENTE).

Inae svi heterotrofni organizmi se prema tipu ishrane mogu podeliti na: biljojede (fitofage), mesojede (zoofage) i saprofage(organizmi koji se hrane raspadnutim organskim materijama).

SAPROFAGE koristei takvu hranu, oni je razlau i mineralizuju, predstavljaju takodje znaajne lanove ekosistema i nazivaju se RAZLAGAI (REDUCENTI).

24.lanci i mree lanaca ishrane

Sve tri kategorije lanova jednog ekosistema (producenti, konzumenti i reducenti), medjusobno su povezane odnosima ishrane.

LANAC ISHRANE predstavlja precizno odredjen niz lanova, poev od proizvodjaa do potroaa organskih materija razliitih kategorija, vezanih odnosima ishrane. Postoje tri osnovna tipa lanca isharne:

-LANCI GRABLJIVICA (PREDATORA), koji zapoinju biljnim organizmima, nastavljaju sitnijim, a zavravaju krupnim ivotinjama.

-PARAZITSKI LANCI ISHRANE, u sluajevima kada jedna parazitska vrsta predstavlja domaina za neku drugu parazitsku vrstu, tj ide od krupnijih ka sitnijim predstavnicima u lancu.

-SAPROFITSKI LANCI, koji se pruaju od mrtve materije ka mikroorganizmima.

S obzirom da se veina potroaa neograniava samo na jednu vrstu hrane, time se veina lanova istovremeno ukljuuje u sastav vie razliitih lanaca ishrane i na taj nain se formiraju MREE LANACA ISHRANE.

25.suvozemne oblasti osnovni terestrini biom-BIOMI su skup svi prirodnih ekosis. na Zemlji. Oni se mogu grupisati u tri osnovne oblasti ivota na Zemlji: -oblast mora i okeana, -oblast kopnenih voda, -suvozemna oblast.

-Osnovne tipove u okviru suvozemne oblasti ivota ine biomi:

-tropskih vlanih uma-zauzimaju ekvatorijalni pojas zemlje, predstavljaju i umske ekosis. sa najveim bogatstvom i raznovrnou ivog sveta. Osnovu ovih uma ine visoka stabla sa velikim listovima i brojnim lijanama, veina ivotinja ivi u kronjama drvea u njima ivi veliki broj bezkimenjaka, ptice, gmizavci, vodozemci i sisari.

-listopadnih uma umerenih oblasti-karakterie smanjivanje letnje i zimske vegetacione prirode, koja odlikuje opadanje lia. Prema reimu vlage dele se na: vlane, srednje v., i suve. Ovde postoji raznovrstan ivotinjski svet glist, puevi, insekti...

-severnih etinarskih uma(tajge)-su prostrani umski pojas koji zahvata severne delove Evrope, Azije i Amerike, a prostiru se junije od zone tundre. Ovde je klima hladna postoji nekoliko vrsta etinar, listopadnog drvea, a od sisara najzastupljenije su zveri i postoje razni insekti i ptice.

-tundre-je najsevernija oblast vegetacije i zahvata prostrane oblasti juno od arktikog pojasa veitog leda. Ovde je temp. Niska od biljaka tu su: nisko krljavo iblje, trave, liajevi, mahovina a od ivotinja tu su: polarni vuk, lisica, beli zec, komarci...

-stepe-su prostrane travne zajednice bez umskog drvea u ravniarskim podruijima svih kontinenata. Ove travne zajednice su na podruju severne Azije i Rusije poznate kao stepe u sev. Americi kao prerije i u Africi kao savane. Ovde postoje brojne vrste trava, antilope, zebre, mravi...

-pustinje-karakteriu male koliine padavina, visoke temperature i velika temperaturana kolebanja. Ovde postoje agave, kaktusi, antilope, gazele, kamile..

-zimzelene ume i ikare-rasprostranjene su u primorskim podruijima raznih kontinenata. Njih karakterie dugo i suno leto i blage zime sa obilnim padavinama. Ovde postoje primorski bor, empres, maslina, lovor, puevi, ptice..

26.oblast kopnenih voda(stajae i tekue)

-sve slatke vode obuhvaene su u jedinstven biom kopnenih voda zemlje. One se mnogu podeliti na stajae(jezera, bare) i tekue(reke, potoci).

-U jezerima se mogu razlikovati sledee ivotne zone:

-obalska ili litoralna koja obuhvata zonu osvetljene jezerske vode kraj obale.

-zona povrinskih slojeva vode udaljenih od obale(limnetika zona)

-zona dubljih slojeva jezerske vode-profundalna zona.

-Za bare je karakteristino da nemaju izraenu zonalnost i nedostaju im ove dve poslednje zone i mogu delimino i potpuno da presuuju.

-U tekuim vodama razlikuju se dve glavne zone: zona brzaka i zona virova

-Zivotne forme slatkovodnih organizama:

-organizmi koji ive na dnu(bentos)

-biljni i zivotinski organizmi privreni za plutajue predmete u vodi (perifiton)

-organizmi koji lete i pasivno se kreu u vodi (plankton)

-ivotinjski organizmi koji se aktivno kreu kroz vodu (nekton)

-organizmi koji ive na samoj povrini vode (neuston)

27.oblast mora i okeana-iroka prostranstva mora se mogu podeliti prema ivim organizmima u njima i ekolokim faktorima koji na njih deluju na odredjene zone: horizontalno i po dubini

-Osnovne dubinske zone odredjene su prodiranjem suneve svetlosti kroz vodu. Njih ine: - gornji, osvetljeni deo mora(eufotina zona)

- dublji, neosvetljeni deo mora(batilna zona)

- najdublji delovi okeanskog podruja(abisalna ivotna zone)

-Morsko dno, koje se od obale postepeno sputa u vidu kontinentalne padine, pripada NERITSKOJ, a podruje otvorenog mora pripada OKEJANSKOJ ivotnoj zoni.

-Svi ivi organizmi se mogu podeliti na dve osnovne grupe:

-na organizme slobodne vode mora(pelake organizme)

-na organizme morskog dna(bentos)

-Organizme slobodne vode mora ine aktivni plivai (nekton) i organizmi koji se kreu pasivno pokretima vode(plankton).

-Mora i okeane naseljavaju morske alge, trave, bodljokoci, mekuci, rakovi, ribe...

28.proticanje energije, kruenje materije i gravitacija

Jedno od osnovnih svojstava svkog ekosistema predstavlja proces neprekidne RAZMENE MATERIJE I ENERGIJE izmedju ive i neive komponente. Medjutim ivot na zemlji tj u biosferi osim kruenja materije i proticanja energije ne bi bio takav da nema gravitacije, koja je prvenstveno uslovljena privlaeim silama izmedju Sunca i Zemlje. Zahvaljujui gravitaciji zemlja oko sebe zadrava sloj atmosfere, a gravitacija obezbedjuje i funkcionisanje bio-geo-hemijskih ciklusa.

Proces razmene materije i energije, koji ine materijalni i energetski aspekt naziva se metabolizam ekosistema. On obuhvata sledee faze:

-vezivanje suneve energije putem fotosinteze i stvaranje primarne organske materije od strane organizama proizvodjaa (autotrofnih organizama)

-korienje ove materije zajedno sa vezanom energijom od strane organizama potroaa (heterotrofnih organizama). Heterotrofni o. Se mogu podeliti na biljojede (fitofage), mesojede (zoofage) i saprofage.

-razlaganje od strane razlagaa i mineralizacija

-ponovno korienje materije od strane organizama proizvodjaa

Znai ovi odnosi izmedju organizama proizvodjaa (producenata), organizama potoaa (konzumenata) i organizama razlagaa (reducenata) se mogu prikazati uz pomo linearnog niza. Svaki takav niz zapoinje producentima na koji se nastavljaju konzumenti 1, 2, i 3 reda, a na kraju niza se nalaze reducenti.29.osnovni biohemijski ciklusi : atmosferski, pedolokii hidroloki

BIOSFERA je globalni ekoloki sistem koji predstavlja vrhunsko jedinstvo ive i neive prirode ma Zemlji i obuhvata itav prostor naseljen ivim svetom. BIOSFERA predstavlja sloen sistem koji obuhvata donje slojeve atmosfere, hidrosferu i gornje slojeve litosfere (tj Zemljine kore). Sve ove komponente biosfere su vezane biogeohemijskim ciklusima razmene materije i energije. Biogeohemijski ciklusi su kruni procesi u biosferi tj to su procesi kruenja hemijskih elemenata koji ulaze u sastav ive materije. Pored procesa kruenja vode u biosferi poseban znaej na ive organizme imaju biogeohemijski ciklusi vodonika (H), ugljenika (C), azota (N), fosfora (F) i sumpora (S).

30.ciklus kruenja vode, kiseonika, azota, ugljenika, fosfora i sumpora

Proces KRUENJA VODE obuhvata njeno neprekidno kruenje izmedju mora, vazduha i kopna , prolazei pri tom iz tenog u gasovito ili vrsto stanje i ulazei takodje u sastav ivih organizama. Kroz ivu materiju voda neprekidno protie zahvaljujui prvenstveno procesima transpiracije ili ispiranja.

KRUENJE UGLJENIKA podrazumeva kruenje njegovih atoma, tj jedinjenja kroz atmosferu, vodu, zemljite, stene i iva bia. Glavni proces kruenja ugljenika u ekosistemima i biosferi odvija se kruenjem ugljen-dioksida iz okolne sredine. U procesu fotosinteze dospeva do biljnih, a putem ishrane i do ivotinjskih organizama, a potom se vraa u spoljanju sredinu. Ugljen-dioksid naputa ive organizme disanjem ili razlaganjem organske materije uginulih organizama i tako dospeva ponovo u soljanju sredinu. Jedan deo ugljenika u procesu razlaganja organske materije ostaje vezan u fosilnim gorivima (uglju i nafti), dok se ogromne koliine izdvajaju i taloe u sedimentnim stenama.

KRUENJE KISEONIKA je prisno vezano za kruenje ugljenika. Prilikom fotosinteze zelene biljke odaju vee koliine kiseonika nego to ih organizmi putem disanja troe. Tako oslobodjeni kiseonik, odlazi u atmosferu odakle je korien za disanje organizama, delom i za oksidovanje mineralnih materija.

Proces KRUENJA AZOTA kroz ekosisteme i biosferu je sloen i obuhvata njegovo kruenje kroz atmosferu, vodu, zemljite i iva bia. U ivim biima azot ulazi u sastav belanevinastih jedinjenja, a njihovim razlaganjem pretvara se u elementarni azot, nastavljajui kruenje. Zato ini glavni deo atmosfere (79%), on se tu nalazi u vidu internog gasa i veina ivih organizama ga ne moe koristiti. Kada organizmi uginu, sloena azotna jedinjenja iz njihovih tela razlau odredjenu koliinu bakterija (do nitrata), ime se kruni proces nastavlja.

Proces KRUENJA FOSFORA je jednostavniji. Osnovni izvor fosfora predstavlja neorganski fosfor iz minerala i organski iz naslaga ivotinjskog izmeta, odakle rastvoren u vidu fosfata dospeva do biljaka. Biljke koriste fosfor iz fosfata za sintezu mnogobrojnih organskih jedinjenja. ivotinje unose fosfor iz fosfata rastvorenih u vodi ili iz biljaka u vidu neorganskih ili organskih jedinjenja. Organski fosfor se izleeva ivotinja razlaganjem, uz pomo heterotrofnih mikroorganizama, pretvara do stupnja rastvorljivosti fosfata. U ovom procesu koriste ga zelene biljke, te se tako fosfor opet ukljuuje u kruenje materije.

KRUENJE SUMPORA u ekosistemu omogueno je zahvaljujui rastvorljivosti sulfata kao glavnih izvora neorganskog sumpora. Biljke upijaju sumpor iz sulfata i izgradjuju odredjene amino-kiseline, koje slue kao osnove za stvaranje belanevina, a takodje stvaraju i vitamne i druga znaajna jedinjenja. Organska jedinjenja koja stvaraju biljke u lancima ishrane koriste i ivotinjski organizmi. Zavrna faza kruenja sumpora sastoji se u njegovom postepenom taloenju i na taj nain se stvaraju sedimentne stene koje su najznaajniji izvor sumpora u biosferi.

31.uzajamni uticaj oveka i biosfere

32.istorijski odnos oveka i prirode

Odnos oveka prema okolnoj ivoj i neivoj prirodi izuzetan je i veoma specifian. Ta specifinost se ogleda pre svega u dvostrukoj ulozi koju ima u okviru svakog ekosistema na zemlji. S jedne strane on je sastavni deo prirode, lan odgovarajueg ekosistema jedne oblasti, a sa druge strane, ovek je postao aktivan inilac, tj kontrolni mehanizam u funkcionisanju svakog ekosistema, odnosno celokupnog prostora na Zemlji ili biosferi.

Osvajajui i menjajui nove prostore, ovek ih je postupno pretvarao u obradive povrine. Pri tome je mnoge jedinke progonio i suzbijao, dok je druge gjio i podsticao rast njihovih populacija. Rezultat takvih njegovih aktivnosti bile su promene postojeih i stvaranje novih tipova stanita i ivotnih zajednica.

Od samog poetka ovekove istorije do dananjih dana, oveanstvo je prolazilo kroz niz razvojnih etapa:

-sakupljanje prirodnih proizvoda

-lov i ribolov

-gajenje domaih ivotinja i nomadsko stoarstvo

-obrada zemlje

-industrijalizacija

-urbanizacija

Uticaji i promene koje je ovek inio u odnosu na okolnu sredinu bile su u prvim etapama razvoja oveanstva male i beznaajne i uglavnom lokalnog znaaja. Medjutim, tokom hemijskih etapa, one postaju sve dublje i trajnije, obuhvatajui postepeno i itav globalni ekosistem biosferu. Sve ove promene okolne ivotne sredine, kao i biosfere u celini, su raznovrsne. Neke od njih su:

-promene fizikih uslova i izgleda sredine

-promene u pogledu sastava ivog sveta

-naseljavanje organizama u krajeve u kojima ih ranije nije bilo

-ekoloke promene kao posledica naseljavanja novih vrsta

-gajenje kulturnih biljaka i domaih ivotinja i stvaranje obradivog zemljita

-podizanje naselja i urbanizacija

-proces industrijalizacije

-zagadjivanje ivotne sredine

-zdravstveni efekti naruavanja i zagadjivanja ivotne sredine

-genetike posledicezagadjivanja ivotne sredine

Takodje je bitno napomenuti, da odnos oveka i okolne prirode treba shvatiti kao dva aktivna i promenjiva sistema koji se nalaze u odnosima uzajamne zavisnosti.

ovekov poloaj u biosferi je, u odnosu na ostala iva bia, svojstven i izuzetan po tome to je on misaono bie i jedan od najmonijih ekolokih faktora na Zemlji. Izuzetno krupne promene ovek postie i zahvaljujui svojoj specifinoj drutvenoj organizaciji. Naime, kolektivnim naporima organizovanih grupa ljudi, uz pomo nauke i tehnike, izazivaju se promene nepovratnog i trajnog karaktera i obuhvataju biosferu u celini.

33.demografski razvoj ovekovih populacija

Od najranijih poetaka postojanja, kada je na tlu afrikog kontinenta nastala prva mala populacija vrste HOMO SAPIENS, preko njenog kasnijeg razdvajanja na manje celine zbog poveanja brojnosti, koje se gube u irokim prostranstvima kopna, a kasnije grupiu u svojevrsne kolevke civilizacije, zapoeo je proces ekspanzije vrste u tenji za potpunim naseljavanjem kopna planete. Ovaj se proces intenzivirao u toku poslednja dva stolea, kada je dolo do prve eksplozije svetskog stanovnitva.

to se tie istorije kretanja brojnosti oveanstva najpotpuniji su savremeni podaci, a manje poznati su oni iz bliske, a najmanje poznati podaci su iz daleke prolosti.

Vremenom se brojnost populacije poveavala, ali to nije u tolikoj meri rezultat promena stope radjanja koliko posledica promene stopa smrtnosti.

U predindustrijskom periodu (1650 1850) zapoeo je proces ubrzanijeg rastenja populacije. To je bila posledica trgovake, akasnije i nove poljoprivredne revolucije, zahvaljujui napretku privrednih orudja i tehnika, zatim perioda relativnog mira i nastanka kuge i zaraznih bolesti (tuberkuloze i malih boginja), zatim poboljanje higijene, zdravstva i stanja ivotne sredine u celini.

U periodu tzv demografskog prelaza (1850 1930), stope smrtnosti su nastavile da opadaju, verovatno zbog poboljanih uslova ivota koji su pratili industrijsku revoluciju.

Krajem prolog veka dolo je i do drugog znaajnog demografskog trenda:

stope radjanja su u nizu zapadnih zemalja takodje opale. Medjutim 40-ih godina XX veka dolazi do ponovnog rasta stope radjanja zbog poboljanja ekonomskih uslova. Kasnije dolazi do naglog pada stopa radjanja i u nekim zemljama (70-ih godina) je zabeleeno nulto ratenje populacije.

Na kraju treba istai da postoje znatne razlike u pogledu demografskih trendova u razliitim delovima i regionima sveta, kao i odredjene specifinosti u pogledu populacione strukture i uslova ivotne sredine. Sve ovo, oteava dalju procenu rasta svetske populacije.

34.ovek i resursi koncept odrivog razvoja

Koncept odrivog razvoja moe biti definisan na razliite naine. Svetska komisija za razliite ivotne sredine i razvoj, definie odrivi razvoj na sledee naine: Odrivi (uskladjeni) razvoj je razvoj koji zadovoljenje onoga to nam je sada neophodno vidi bez ugroavanja sledeih generacija u pogledu zadovoljenja onoga to one budu trebale.

Druge definicije istiu pravednost raspodele resursa izmedju sadanjosti i budunosti, pravednost u raspodeli izmedju zemalja, pravednost u raspodeli izmedju rasa i klasa, pravednost u raspodeli izmedju polova i starosnih kategorija.

Kao osnovni kriterijum zatite i korienja biolokih resursa, javljaju se sledei:

-KOLIINA RESURSA brojnost i gustina populacije, uzrasna struktura, broj lokaliteta, zdravsveno satnje populacije.

-UPOTREBLIVOST RESURSA ako se radi o upotrebljivoj ivotnoj vrsti, a da su parametri njene brojnosti i obnovljivosti u prirodnim uslovima ogranieni treba primeniti institucije ex-situ zatite (zooloki vrtovi, specijalizovane farme)

-UGROENOST I OSETLJIVOST RESURSA faktori ugroavanja mogu biti brojni; prekomerna eksploatacija, unitenje stanita i introdukovanje alohtomih vrsta

-OBNOVLJIVOST RESURSA na ovo treba gledati sa rezervom, jer obnovljivost biolokih resursa je u direktnoj korelaciji sa njihovom ne produktivnom sposobnou, koje, zbog koliine ulova koji prevazilazi stopu reprodukcije, je toliko smanjena da ne obezbedjuje obnovu populacije. PAGE 1