1

OGNJIŠTE, KUĆA I OKUĆNICA

BEOGRAD, 2017. godine Lukić D. Mirko

2

OGNJIŠTE, KUĆA I OKUĆNICA

SADRŢAJ:

UMESTO UVODA – HAJDEMO MALO U ISTORIJU----------------- 3

Vatra kao poĉetak civilizacije ----------------------------------------------- 3

OGNJIŠTE NA NAŠIM PROSTORIMA KROZ VEKOVE ---------- 5

GERZOVO DO SREDINE 20. VEKA ----------------------------------- 6

Tipiĉne kuće brvnare na „sjek“ --------------------------------------------- 6

Transformacija tipiĉne jednodelne brvnare u dvodelnu ----------------- 7

Kako je bila organizovana i opremljena kuća? -------------------------- 9

Oprema kuće u slici i reĉi --------------------------------------- 10

Oprema „kuće“------------------------------------------------------- 10

Oprema Sobice ------------------------------------------------------------- 15

Kamarija (trem) ------------------------------------------------------------- 17

U Ċul bašti ------------------------------------------------------------------ 18

ZGRADICA ------------------------------------------------------------------ 19

KOŠANA --------------------------------------------------------------------- 19

OSTALI OBJEKTI DOMAĆINSTVA ----------------------------------- 20

Košara/štala za goveda --------------------------------------------------- 20

Košara/štala za ovce ------------------------------------------------------ 20

Ograde – i opet HTAST ---------------------------------------------------- 21

VELIKE PROMENE -------------------------------------------------------- 21

IZGRADNJA NOVIH KUĆA ----------------------------------------------------------- 22

„DISTANCIRANJE― OD OGNJIŠTA ---------------------------------- 23

ŠTA SU NAM DONELE VELIKE PROMENE? ------------------------ 25

UMESTO ZAKLJUĈKA – PREDLOG ----------------------------------- 26

3

OGNJIŠTE, KUĆA I OKUĆNICA

UMESTO UVODA – HAJDEMO MALO U ISTORIJU

Vatra kao početak civilizacije

Praistorija (lat. praehistoria) je vremenski period koji traje do pojave prvih pisama.

Vremenski period od trenutka kada je preistorijski ĉovek poĉeo da izraĊuje oruĊe i oružje se

deli prema materijalu od koga je pravljeno i naĉinu njegove obrade i to na: starije kameno

doba, srednje kameno doba, mlaĊe kameno doba i metalno doba (bakarno, bronzano i

gvozdeno doba).

Glavni istraživaĉi o preistoriji ĉoveka su arheolozi i antropolozi koji koriste iskopine,

geografska istraživanja i nauĉne analize da otkriju i interpretiraju prirodu i ponašanje ljudi pre

pojave pisma ili onih koji nemaju pisma.

Datum koji oznaĉava kraj preistorije, dan kada su pisani izvori postali korisni akademski

izvori, varira od regiona do regiona. U Egiptu je uglavnom prihvaćeno da se preistorija

završava oko 3200. p. n. e. dok je kraj preistorije na Novoj Gvineji oko 1900. godine.

Domestifikacija („pripitomljavanje“) vatre

Tamo neki Homo iz kamenog doba je pre oko 500.000 - 400.000 godina otkrio naĉin da

varnicu iz klesanog kamena održi i preobrazi u vatru. Smatra se da je tada vatra

domestifikovana, tj. pripitomljena.

Upotreba vatre podrazumeva i uvoĊenje mnogih pravila u vezi s njenim održavanjem, na

kojima se zasnivaju sva kasnija verovanja i rituali vezani za ognjište.

Vatra je promenila život prvih ljudi, izmenila je ishranu, umanjila opasnost od hladnoće, strah

od mraka, smanjila rizik od napada divljih životinja, produžila vreme individualnog delovanja

i društvenog okupljanja, doprinela razvoju govora, jezika i komunikacije, tradicije, mašte i

stvaranju atmosfere pogodne za nastanak prvih legendi i mitova. Prva verovanja vezana za

vatru i ognjište datuju se najkasnije pre oko 400.000 godina.

Domestifikacija/pripitomljavanje vatre Ulazak vatre u kudu - OGNJIŠTE

4

Homo sapiens sapiens. Tamo negde izmeĊu 35.000 i 20.000 godina p.n.e. praistorijski ljudi

su znaĉajno uznapredovali (pred kraj poslednjeg Ledenog doba). Ovom naprednijem

praistorijskom ĉoveku nauĉnici su dali latinski naziv Homo sapiens sapiens, što znaĉi veoma

razuman ĉovek. Zovu ga još i savremen ĉovek. Pripadnici ove vrste su i kromanjonci, koji su

se pojavili u Evropi pre oko 35.000 godina. Ime su dobili po pećini Kromanjon u južnoj

Francuskoj, gde su prvi put pronaĊeni njihovi ostaci.

Lepenska kultura. No, da ne lutamo za, tamo nekim Kromanjoncem, vratimo se malo bliže –

na balkanske prostore. Arheolozi su u Lepenskom Viru (Đerdapska klisura) otkrili

praistorijsku kulturu staru oko 8.000 godina.

Na ovom mestu su ljudi živeli konstantno oko 2.000 godina i za to vreme su prešli evolutivni

put od lovaca i sakupljaĉa plodova do organizovane društvene ekonomske zajednice.

Stanovnici Lepenskog Vira bili su prvi urbanisti i graditelji na ovim prostorima jer su pravili

kuće koje su u osnovi bile trapezoidnog oblika, prekrivene drvenom kostrukcijom, lišćem i

kožom divljih životinja. U središnjem delu kuća nalazilo se ognjište, ĉija je ulog oĉito bila

kao onog koje mi znamo.

Arheološke iskopine u Lepenskom viru ukazuju na neobiĉna kamena ognjišta okružena

konstrukcijama za složene obredne namene. One takoĊe pokazuju i postupnu transformaciju

vatrišta u ognjište, odnosno svedoĉe o procesu „ulaženja― vatre u kuću, a što ognjište pretvara

u „oltar vatre―.

Kultura LEPENSKOG VIRA

5

Vatra i ognjište u Starom veku. Stari vek je epoha robovlasniĉkog društvenog poretka koji je,

u toku razvoja ljudskog društva, najduže trajao. Proteže se od pojave klasnih društava, prvih

civilizacija i prve pismenosti (4000.-3000. god. pne. pa do propasti Zapadnog rimskog

carstva (476. godine).

Termin stari vek obeležava istorijografiju istorijskog doba nastanka prvih civilizacija na

Srednjem istoku u oblasti Sredozemnog mora i u južnim i istoĉnim oblastima Azije.

U doba Antike vatra je bila simbol boginje Hestije. Kult ognjišta negovan je u svakoj kući.

Boginja je bila zaštitnica naselja, države, boginja sloge i reda.

Rimska boginja vatre i ognjišta bila je Vesta, zaštitnica porodice, a u širem smislu, i celog

grada Rima i rimske države

Kod Slovena je bio jako razvijen kult vatre, koji se vremenom preobrazio u kult ognjišta. U

vezi sa ovim kultom je i spaljivanje pokojnika ĉijim obredom se duša umrlog zajedno sa

dimom vatre podizala ka nebu gde se nalazilo veĉno obitavalište umrlih.

OGNJIŠTE NA NAŠIM PROSTORIMA KROZ VEKOVE

Ognjište (od sanskrit. agnis — vatra), deo ĉovekovog životnog prostora namenjen za

loženje vatre. Vremenom ovaj pojam postaje jedan od najvažnijih simbola u ranoj ljudskoj

kulturi, kojim se pokazjue i ĉuva identitet, kao i postojanje uopšte.

Još kod starih Slovena ognjište je imalo važan i kultni znaĉaj. Bilo je centralno mesto

životnog prostora a ispod njega su se polagali pokojnici.

Kod starih Srba je ognjište bilo ukopano u sredini jednoćelijskog kućnog poda. To udubljenje

u kome se ložila vatra sa obiĉno poploĉanim prostorom uz vatru, nazivalo se ognjište. Uz

ognjište se usresreĊivao domaći život, obavljala dogovaranja, prepriĉavla predanja i

verovanja. Ognjište je bilo od izuzetnog znaĉaja za Slovene ali i Srbe. Narodni izraz „nabiti

ognjište― (nekom) otkriva da su goste primali i posaĊivali pored ognjišta uz pardu (vertiklni

stub u brvnarama) ukazujući mu na taj naĉin, posebnu ĉast. Uz ognjište se primao prvi božićni

gost položajnik. Na ognjištu se davao, uzimao i vraćao zajam jer se ognjište više priznavalo

nego živi svedoci. Ono što je oltar za hram to je ognjište za kuću. Gotovo svi domaći obredi,

od raĊanja do umiranja, obavljali su se uz ognjište. Kod Crnogoraca se reĉju ognjište i

zaklinje i proklinje.

Na ognjištu su se ispovedali grešnici. U zdravici se domaćinu želi: „puno kokoši na bunjištu i

deĉice na ognjištu―. Mlada pred polazak iz roditeljske kuće ljubi ognjište svojih roditelja, a po

dolasku u kuću mladoženje ljubi njihovo ognjište. Oko ognjišta se nosi božićna slama, nalažu

badnjaci, peku ĉesnice i peĉenice.

Važnost i znaĉaj ognjišta su odreĊeni važnošću i znaĉajem vatre u ĉovekovom životu. Sa

jedne strane magiĉna moć vatre, sa druge strane njena praktiĉna primena u svakodnevnom

životu, uĉinile su ognjište mistiĉnim i magijskim. Otuda je ognjište izuzetno znaĉajno u

životu svih naroda pa tako i srpskog. I danas se u najpozitivnijoj konotaciji kaže: ĉuvati svoje

ognjište, braniti svoje ognjište, povratak na svoja ognjišta...

6

GERZOVO DO SREDINE 20. VEKA

U Gerzovu i okolnim selima je, sve do poĉetka druge polovine 20. veka, još uvek egzistiralo

OGNJIŠTE u formi i nameni kako su ga vekovima održavali i obožavali stanovnici ovih

krajeva. Ognjište je bilo NEŠTO što se podrazumevalo kao vrednosno, versko, kulturno i

obiĉajno nasleĊe, nasleĊe od njihovih prvih predaka koji su se doselili u ove krajeve. E, u

takvo NASLEĐE, u takvu SVETINJU se nije smelo dirati.

Ranije smo pomenuli kad je orjentaciono „pripitomljena“ vatra, pa smo, potom, videli da su

stanovnci Lepenskog vira, tokom svog evolutivnog razvoja, „uveli“ vatru u kuću, a što je

ognjište pretvorilo u „oltar vatre―.

Na osnovu raspoloživih materijala, izgleda da se u Gerzovu i okolnim selima zadržala

vekovna tradicija izgradnje kuća brvnara samo sa jednom prostorijom i ognjištem na sredini

kuće. Prvobitne kuće u Gerzovu i okolini imale su još nešto veoma specifiĉno – dvoja vrata.

U tursko vreme, kada bi nailazio neprijatelj sa jedne (dvorišne) strane stanovništvo bi kroz

druga (mala) vrata bežalo u šumu.

Tipiĉne kuće brvnare na „sjek“

Gerzovaĉki majstori su vekovima pravili

svoje kuće, košare/štale za blago, pomoćne

objekte (košane, izbe/vajate, svinjce,

kokošinjce), ograde..., i SVE SU TO

PRAVILI OD SVOG DRVETA! Znali su

oni da njihov HRAST , ĉak i kad ga poseku,

nadživi svako ljudsko biće, pa nije ni ĉudo

što su od njega pravili sve ono što je bilo

izloženo vremenskim nepogodama, a

trebalo je da TRAJE, trebalo je da posluži i njihovim UNUCIMA. A njihov hrast je TVRD i

ĈVORNOVIT i baš neuperan za obradu, ali ni njihove ruke, a posebno volja, želja i upornost,

nisu bile nimalo nežnije i mekše. Od tog neupernog hrasta su tesali i srezivali brvna i ostale

Tipična kuda brvnara na „sjek“

Vatra na svom OLTARU Bronzin na VERIGAMA KURUZA je pečena

7

delove konstrukcije objekata, a od njegovih manje vržnovitih delova su, veštinom istinskih

majstora, cepali dasku (šindru) od koje su pravili dugotrajne i vodonepropustive krovove.

Transformacija tipiĉne jednodelne brvnare u dvodelnu

Pre nešto više od stotinak godina dolazi do jedne znaĉajnije promene u gradnji kuća, a što je

delimiĉno dovelo i do izvesnog „ODMICANJA“ od OGNJIŠTA.

Naime, poĉela je gradnja nešto većih kuća brvnara sa dve prostorije.

U cilju što verodostojnijeg opisa ove vrste kuća, njihove opreme i naĉina i organizacije života

u njima poslužio sam se podacima o porodiĉnoj kući i okućnicom u Lukićima. Napominjem

da je ova kuća i okućnica, kao i samo domaćinstvo u celini predstavljalo tipiĉan primer za

Gerzovo i okolinu, pa se i sledeći opis može smatrati tipiĉnim.

Na sledećoj slici je prikazan sadašnji izgled porodiĉne stare kuće (brvnare na „sjek―), koja je

ranije imala krov tipiĉan za ove krajeve (kao na prethodnoj slici), a koji je sedamdesetih

godina „renoviran― (delimiĉno je modifikovana krovna forma, a pokrivna daska/šindra je

zamenjena crepom). Osnova i raspored prostora su ostali nepromenjeni.

Gerzovo- Lukići, jun 2016.: Porodična kuća (stara oko 100 godina)

8

Na sledećoj improvizovanoj skici je prikazana osnova kuće (uz delimiĉni okolni prostor), kao

i opremljenos prostorija iz vremena u prvoj polovini pedesetih godina 20. veka (po liĉnom

sećanju).

Osnovni podaci o kući i okućnici

Osnova kuće: dužina – 7m, širina – 4,5m („kuća“- 4,5x4 (m), sobica – 4,5x 3(m) ).

Ukupna korisna površina kuće: cca 30m2.

Osim ovde prikazane kuće, domaćinstvo je tada raspolagalo i jednom malom

zgradicom (izba/vajat) orjentacionih dimenzija 4x4 (m) i koja se mogla smatrati

sastavnim delom kuće jer se koristila za spavanje, ali i kao ostava. Ona je bila pozadi

kuće (na oko 5-6 m od malih vrata kuće, malo prema progonu).

Dvorište ispred kuće je bilo uredno ograĊeno i uvek izuzetno održavano. U dvorištu

se nalazio jedan mali kokošinjac. Kokoške su jedine bile „privilegovane― da se šepure

po dvorišti (kao i sada).

U dvorište se ulazilo samo kroz strugu (kapija). Struga se sastojala od male struge (za

svakodnevne proleze ĉeljadi) i velike struge (za prolaz zaprežnih kola).

9

Pred onog zvaniĉnog dvorišta iz kojeg se ulazilo u kuće, postojalo je i ono drugo,

ušuškanije, intimnije dvorište iza i ispod kuće. U ovo dvorište se ulazilo na mala vrata

i to je bio prostor namenjen samo za ukućane. Iza kuće se nalazila zgradica/vajat,

košana , prostor sa kanapima za sušenje veša, a ispod kuće je bila „Ċul bašta“.

IzmeĊu kuće (ispod prozorĉića sobice) i progona (put za progon blaga i prevoz

zaprežnim kolima) nalazila se mala cvetna baštica – „Đul bašta“. Bila je nekako

ušuškana, uredno ograĊena i pristup u nju su imali samo ĉlanovi domaćinstva

(prolazom kroz mala vrata).

Sa spoljnje strane dvorišta, u blizini struge, nalazilo se presjecalo (mesto za pripremu

ogreva: rezanje, cepanje, presecanje...).

Osnovni podaci o domaćinstvu

U Gerzovu nije bilo bogatih i

siromašnih domaćinstava.

Domaćinstva su se gradirala

kao: Nešto bolje stojeća i

Nešto lošije stojeća. Naše

domaćinstvo je spadalo u

Nešto bolje stojeća

domaćinstva.

Domaćintvo se sastojalo od

osam (8) ĉlanova domaćinstva

i to iz tri (3) generacije.

Ovo trogeneracijsko

osmoĉlano domaćinstvo je

sasvim skladno i komotno (za ondašnje uslove i prilike u našem kraju) živelo u

pomenutih tridesetak kvadrata kuće i petnaestak kvadrata zgradice. Niko nikom nije

smetao, svaĉije mesto se znalo i pored ognjišta, i za stolom, i po starešinstvu, i po

pitanju radnih obaveza... Svako je dobijao zaduženja u skladu sa svojim

mogućnostima i zajedniĉkim potrebama. I svi su se trudili da budu korisni.

Kako je bila organizovana i opremljena kuća?

Glavna i veća prostorija u kojoj je i dalje postojalo ognjište (sa svim njegovim ranijim

prerogativima) i u kojoj se odvijao najsadržajniji deo života porodice – zvala se 'kuća'. U

'kuću' se ulazilo iz dvorišta na velika(glavna) vrata. Iz 'kuće' se ulazilo u sobicu, ali se isto

tako moglo i „šmugnuti“ u kukuruz ili šumarak kroz mala vrata (na suprotnoj strani od

velikih vrata). Kroz mala vrata se odlazilo i u zgradicu na spavanje ili po namirnice, u „Ċul

baštu“ za negovanje cveća ili na „parfemisanje“ milodunom, u meĊuzgradno dvorište u

kojem su bili kanapi za sušenje veša, a „ograda“ tog dvorišta su bili kukuruz, jeĉam, pasulj...,

pa u šumu!

Druga, manja prostorija, u koju se ulazilo iz 'kuće', zvala se sobica. Sobica je imala i jedan

jedini mali prozorĉić 50x50 (cm). Kao sasvim mali, kroz ovaj prozorĉić sam gledao u cvetnu

LUKIĆI, 1952. godine

10

bašticu, a preko nje (i kroz ogradu) gledao sam naveĉe komšijine koze, koje su se progonom

vraćale sa ispaše. Posebno divljenje su izazivala dva velika jarca, koji su se ponašali kao

sultani u svojim haremima, a njihove uzdignute glave su još više isticale njihove uvilašene

rogove sa kojima su hteli i „nebo da paraju“.

Kuća je bila tipiĉna brvnara i sve je izgraĊeno od domaće, ko drenovina, tvrde hrastovine.

Jedini izuzetak u gradnji kuće je bila pregrada izmeĊu „kuće“ i sobice. Ta pregrada je bila od

kamena i uz nju se ložila vatra na ognjištu. Tu pregradu smo zvali DUVAR (tur. duvar - zid).

„Kuća― i soba se nisu razlikovale samo po gradnji. U prvoj

prostoriji zvanoj „kuća― deo poda predviĊen za loženje vatre bio je

od nabijene glinovite zemlje, tu je bilo OGNJIŠTE. Tu u „kući― i

oko OGNJIŠTA odvijao se svakodnevni socijalni život porodice. Na

krovu od daske (šindre), iznad ognjišta, bio je otvor zvani badža (komija) kroz koji je izlazio

dim. Iznad prostora za ognjište, i to od sve izmeĊu velikih (ulaznih) i malih vrata nije bilo

tavana. Tavan je bio iznad sobice, kao i iznad dela „kuće“ levo od ognjišta. Pod „kuće“,

izvan ognjišta, bio je popatošen hrastovim daskama.

Iz „kuće“ se ulazilo u sobicu u kojoj je pod, takoĊe, bio od hrastovih dasaka.

Iznad sobice je bio tavan, ĉija podloga je bila ĉvsta i mogla je da podnese i veći teret. Tamo

su držane veće kace u kojima se ĉuvao jeĉam i okrunjeni kukuruz, kao i razni sanduci u

kojima se ĉuvao pasulj, suvo meso i slanina,... Na tavanskom prostoru iznad dela „kuće“

uglavnom se držao raznorazni alat i pribor za sve vrste poljskih radova. Na oba tavana se

penjalo pomoću prenosivih drvenih skala (merdevine/lotre).

S prednje strane kuće, desno od ulaznih vrata bila je natkrivena kamarija (veranda) na kojoj

je bila montirana jedna velika polica na kojoj su se držali bardaci i druge posude za vodu.

Oprema kuće u slici i reči

Oprema „kuće“

Ognjište.

Kao što je već reĉeno, OGNJIŠTE je bilo „oltar vatre― i centralni deo svake kuće, pa se oko

njega sve i dešavalo. Pogledajmo još jednom šta se sve nalazilo na i oko ognjišta.

Badža na krovu kude

11

Tipično OGNJIŠTE KURUZA je pečena Bronzin na verigama

OGNJIŠTE je još vruće PEČENJE je u toku

KUVANJE u loncu i PEČENJE na sadžaku PURA se krčka na verigama

„PRIBOR“ na OGNJIŠTU: SAČ, OBRUČ, SADŽAK, TEPSIJA, MAŠA, LOPATICA, RAZGRTAČ, PRŽANJ...

12

Vatra. Na sredini ognjišta se ložila vatra i održavala se stalno aktivnom, a intenzitet je zavisio

od trenutnih potreba. Po završetku svih kućnih poslova, a pre odlaska na spavanje, domaćica

je zagrtala žar na sredini ognjišta, tako da se isti održavao do sledećeg jutra. Ujutro, odmah

po ustajanju, domaćica bi razgrnula žar i dodala drva da se ponovo raspali vatra. Za

održavanje vatre i korišćenje žara i pepela koristio se odgovarajući „pribor“: maša (za

manipulaciju sa saĉem i nagrtanje žara), mašice (za hvatanje i premeštanje ugaraka i većih

komada žara), lopatica za lug/pepeo, razgrtaĉ žara...

Kuvanje. Visoko iznad ognjišta bila je ĉvrsto fiksirana verižnjaĉa (ĉerjan) za koju su bile

vezane verige, koje su se spuštale sve do iznad vatre na ognjištu i delovale su kao da spajaju

zemlju sa nebom. ĈaĊave, crne, svetlucave – nalik su „okovima― kojima se ĉovek veže za

kuću. Na verige su se kaĉile razne posude, zavisno od namene. Obiĉno su to bili neki lonci

(bronzini, bakraĉi...) razliĉitih veliĉina i materijala izrade.

Peĉenje. Na samom ognjištu ili u njgovoj bližoj okolini nalazio se „pribor za peĉenje―: saĉ,

obruĉ za saĉ, tronogi sadžak, tepsije, tave, pržanj za kafu...

Sušenje mesa. Pravo iznad ognjišta, u otvorenom prostoru prema krovu, bili su postavljeni

odgovarajući nosaĉi na koje su se uvezivala (kaĉila) parĉad mesa i slanine namenjena za

sušenje. Iznad ovog prostora je bila i krovna badža kroz koju je izlazio dim.

Jedenje (obedovanje)

Odmah ispred ognjišta postavljana je sinija/sofra (niski okrugki sto za jedenje), a oko njega bi

se poreĊali mali tronošci i klupice za sedenje. Za sinijom se ruĉavalo, veĉeravalo, gostilo...

Kad se sinija nije koristila, sklanjala se uza zid „kuće“ na suprot od ognjišta(oslobaĊanje

komunikacije). Mali tronošci i klupice su korišćeni za sedenje oko ognjišta (pored vatre).

Jelo se iz jedne drvene posude – zdjele, a svako ĉeljade je imalo svoju drvenu kašiku.

Drvene kašike

Drvena zdjela/činija Sinija i tronošci Sinija sklonjena uza zid

13

Pripremanje i čuvanje hrane i namirnica

Kace za šljive, kominu, kiseli kupus, žito ...

Bure za rakiju

OSTAVA -Kačice razne

Rešeto / Sito

DOLAP

LOPAR

NADVE i merica za brašno

SKALE(merdevine) OSTAVA: dižve, karlice, kačice

KAŠUN

14

Kace i burad. Jedan deo kaca (za šljive, kominu, kupus...) bio je smešten u levom uglu

„kuće“. Do kaca se nalazilo i jedno veće bure za rakiju.

Ostava. Ostavu je, na izvestan naĉin, predstavljao celi prostor od kaca pa do kraja levog zida

„kuće“. Tu su se nalazile razne police za odlaganje raznog posuĊa i pribora, klinovi za

kaĉenje pojedinih stvari. Tu su bile dižve (posude za mužu), karlice (posude za razlijevanje

uzavrele varenike),razne kaĉice(za sir, kajmak, pekmez, turšiju...). U samom krajnjem ćošku

ovog prostora nalazio se dolap – „ugaoni orman“ u kojem su se uglavnom držale razne, ali

svakodnevno potrebne sitnice (pribor za kafu: pržanj, mlin, džezva..., fenjer –nosiva lampa

petrolejka, korpice i sepetići sa raznim sitnicama...). Na zidu (o klinu) je visilo novo rešeto

(staro je na otpadu).

Kašun i naćve. U „kući―, uza zid izmeĊu dolapa i malih vrata nalazio se kašun. To je bio

poveći drveni sanduk sa odgovarajućim pregradama i poklopcem. U pregrade se sipalo

jeĉmeno i kukuruzno brašno pristiglo iz mlina. U cilju racionalnog korišćenja prostora, a i

zbog funkcionalnosti, u kašunu su bile postavljene i naćve. Naćve su posuda u kojoj se nekada

mesilo testo za hleb. Sirotinjske porodice su obiĉno brojale puno ĉlanova, naroĉito dece, hleb

je bio osnovna životna namirnica, pa su naćve morale biti velikih dimenzija, jer se hleb mesio

i pekao jednom dnevno. Izraz Sirotinjske naćve se koristi za opisivanje predmeta

većih gabarita od normalnih ili standardnih.

Lopar. On je visio na zidu izmeĊu dolapa i kašuna, i uvek je bio pri ruci domaćici koja je u

naćvama već pripremila testo za pećenje hleba. Pripremljeno testo se stavljalo na lopar i sa

njega se polagalo na razgrnuti i zagrejani deo ognjišta.

Skale (merdevine, lotre). Bile su drvene i dobre nosivosti jer je pomoću njih mnogo štošta

trebalo podići ili sneti sa tavana. Bile su prenosive i lagane, a služile su za „komunokaciju― sa

oba tavana u kući, kao i za onaj tavanĉić u zgradici. Po potrebi su se koristile i za druge

poslove (branje voća, penjanje na plast ili nadenuta kola,...).

Sito i rešeto. Rešeto je sa većim otvorima i služilo je za prvo „ureĊenje― jeĉma odmah po

previjavanju i pre sipanja u džakove. Rešetom su se kukuruz i jeĉam dodatno „ureĊivali― pre

odnošenja u mlin. Sito je sa manjim otvorima i služilo je za prosejavanje brašna pre svake

pripreme testa. Sito i rešeto navedoh, manje zbog objašnjenja njihove funkcije, a više zbog

shvatanja prenosnih znaĉenja ĉesto korišćenih izreka:

„Prošao je sito i rešeto“

„Novo sito o klinu visi“.

15

Oprema Sobice

Hajde da malo pogledamo u ovu drugu, „novu―, prostoriju u kući i da vidimo koje je to

promene u uslovima i naĉinu života izazvala u odnosu na samo pedesetak godina ranije kad su

kuće bile jedodelne i gde se sav život odvijao oko ognjišta.

Sobica je postala izvesna „konkurencija― „kući“. Poĉela je postepeno da preuzima neke

ingerencije „kuće“, pa i samog ognjišta – hrama vatre.

PRVI ZIDANI ŠPORET

Sedija

Lampa

petrolejka

Pegla na žar

žar

Gusle

žar

Krevet i Bešika/kolevka

Tara / Horizontalni razboj Sanduk za odedu

Dubak/Stalak

16

Zidani šporet. Odmah levo od ulaznih vrata sobice, tik uz duvar, bio je ozidan jedan

rogobatni šporet (baš kao na gornjoj slici). Ova „tehnološka novotarija―, ovaj neugledni

šporet je bio prvi „seperatista― od ognjišta. On je ognjištu – oltaru vatre „oteo― mnoge

funkcije. Vatra je dobila novo, zatvoreno „utoĉište―. Iako neugledan obavljao je sledeće

funkcije: grejao je sobicu i bilo je komfornije provoditi vreme u njoj nego u „kući“ (zimi

nije bio neophodan kožun/gunj), kuvao je jela, uzvarivao vareniku, pekao kru', pekao ljevušu,

pekao krompir u ljusci ili police, „proizvodio― lug (pepeo).... I sve je to radio nekako ĉistije,

elegantnije! Ovaj „zulumćar― je u dobroj meri odvojio ĉeljad od ognjišta i ostavio mu samo

neke sporednije i reĊe korišćene funkcije.

Sećija. U ćošku sobice, uz duvar i iza šporeta bila je sećija. To je bio niski, omanji, drveni

otoman/široka klupa. Uz nešto prostirke i pokrivaĉa bilo je to baš sklonito, ušuškano i zgodno

mesto za spavanje i odmaranje. To je bilo iskljuĉivo dedino mesto. To mesto niko nije

uzurpirao, ĉak ni u ĉestim prilikama kad je deda nalazio za shodno da mu je udobnije da

spava na slami u nagradi košare (i tamo je imao svoj kutak sa „posteljinom“, pa je mogao da

bira).

Tara/ Horizontalni razboj. Drveni razbij, ruĉne izrade, služio je za tkanje beza (prteno

platno) razliĉitih debljina (za izradu odevnih predmeta, posteljine), prostirki i prekrivaĉa

(ponjave od kuĉine, biljci od otpadaka vune)... Ona se, u većem ili manjem obimu, koristila

skoro cele godine, pa je bila i stalni inventar sobice. Bila je postavljena u ćošak, levo od

prozorĉića.

Sanduk za odeću. Ovaj sanduk je bio postavljen uza zid izmeću tare i sećije. U njemu se

držala ĉista odeća (vansezonska, sveĉana,...).

„Trpezarija“. E, evo još neke „tehnološke novotarije―. Siniju okaĉiše o klin na zidu „kuće“,

male tronošce i klupice gurnuše u stranu, tek da se naĊu ako se ukaže neka zgodna prilika za

„sedeljku pored ognjišta“. U upotrebu uĊe neki visoki sto na koji možeš i da se nalaktiš i

pored toga što sediš na novoj klupi sa naslonom. Ej, zamisli sad ovu komociju, sedneš za sto,

na sto postaviš svesku, primakneš lampicu petrolejku, pa se nalaktiš i pišeš domaći zadatak!

Jelo da i ne spominjem. Ova novotarija je bila postavljena na centralu poziciju u sobici –

taĉno po sredini i uz prozorĉić. Sediš na klupi, za stolom, a možeš i da zvirkaš kroz prozorĉić!

Klupa - drvena Sto - drveni

17

Krevet, bešika/kolevka, dubak/stalak. Ova oprema je namenjena majci sa malom decom.

Krevet je bio postavljen u ćošku, uza zid izpred ulaznih vrata u sobicu. Pored kreveta, prema

―trpezariji― bili su bešika/kolijevka i dubak/stalak.

Gusle. Skoro svaka kuća je imala gusle i imala je nekog od ukućana ko je bio viĉniji

korišćenju ovog narodnog instrumenta, kao i pevanju junaĉkih narodnih pesama. Gusle su

visile na zidu iznad sanduka za odeću. One su ĉesto korišćene u dugim zimskim noćima i u

toploj sobici.

***

Sobica –rezime.

Gledano sa ove vremenske distance postaje prosto neverovatno koliko se stvari

„smestismo― u ovih trinaestak kvadratnih metara sobice. Ako tome dodamo i ĉinjenicu

da je tu, u tom prostoru, živela trogeneracijska osmoĉlana porodica i da nikom nije

bilo tesno i nikom ništa nije smetalo, onda postaje jasno da je sva navedena oprema

bila minijaturna, a da su ĉlanovi domaćinstva bili prezadovoljni sa svojom sobicom;

Sobica je unela revolucionarne promene u odnosu na naĉin življenja koji se odvijao u

manjim i jednodelnim kućama koje su korišćene stotinama, pa i hiljadama godina

ranije;

Sobica je za samo nekoliko desetina godina uĉinila veliko „distanciranje― od vekovne

svetinje – ognjišta.

Kamarija (trem)

Bardaci za vodu Posude za razno-razne namene

Pribor za pranje veša i druge potrebe Priručno skladište ogreva

18

Kamarija je bio natkriveni deo prostora sa desne strane ud ulaznih vrata u kuću. To je bila

neka vrsta pomoćne prostorije u kojoj su se držale razne stvari. Na širokoj police su stajali

bardaci i bukare za vodu, a ispod police su bile razno-razne posude (škapovi) za razne

namene. Ovde se nalazio i pribor za pranje veša, a jednim delom se i slagalo ogrevno drvo (da

bude na dohvat ruke).

U Ċul bašti

Odmah ispod kuće, ispod našeg prozorĉića

nalazila se jedna mala cvetna baštica. Širina joj

je bila oko 2m (razmak izmeĊu kuće i

progona), a dužina je bila nekih 6-7 metara

(skoro do zgradice/izbe). U ovoj baštici je bilo

razno-raznog cveća, za koje i ne znam njihove

prave nazive. Sećam se da je bilo dosta

Ċulova (kadifice, karanfilići...) sa razliĉitim

bojama i veliĉinama cvetova.

Posebno mi je ostao u sećanju jedan izrazito

mirisan zelenolisnati grm, koji smo zvali

nilodun (možda je pravi naziv miloduh). On je

imao tako jak i prijatan miris da je zamenjivao

sve sadašnje parfeme – bilo je dovoljno samo

da se jedan njegov list protrlja izmeĊu dlanova

i eto njegovog opojnog soka koji može da te

prati ceo dan.

Jedino mi danas nije jasno ko je u onoj silnoj

gomili svakodnevnih obaveza imao toliko volje

i ljubavi prema cveću, da onako uredno

održava onu divnu Ċul baštu.

U Ċul bašti, kraj šimšira

sedi jedna cura fina.

Đul bere i miriše

ĉeka dragog i uzdiše...

19

ZGRADICA

Zgradica (Vajat/Ostava) je omanja drvena

kućica bez prozora i nalazila se u zadnjem

dvorišnom delu kuće. Zgradica/Vajat je

menjala namene u skladu sa stvarnim

potrebama. Uostalom, to i jest uloga

pomoćnog objekta.

Nekada kada se živelo u zadruzi, kada su u

seoskoj kući, u jednoj prostoriji boravile

zajedno i po ĉetiri generacije, mladenci - tek venĉani par, noću bi se izdvajali u vajat. Zato je

ta omanja prostorija bila udaljena od kuće u kojoj je živeo ostatak zadruge - za sluĉaj ako bi

se mladenci u strasti zaneli i postali suviše glasni. Vajat nije imao prozore - da ne bi mlaĊarija

zvirela šta mladenci rade. Naravno, ubrzo bi mlada zatrudnela, pa bi se nekadašnji mladenci

preselili u zajedniĉku kuću, rodila bi se deca, život bi krenuo svojim tokom. U vajat bi se

uselila oprema, voće... da bi se opet sreĊivao za nove mladence i tako ukrug.

U prvoj polovini pedesetih godina, naša zgradica je imala dvojaku ulogu: spavaonica i ostava.

Suprotno od ulaznih vrata uz levi i desni zid su bila postavljena dva drvena kreveta u kojima

su spavale po dva odraslija ĉlana domaćinstva. Kreveti su bili napunjeni perušinom od

kukuruza koja je bila prekrivena ĉaršavima sašivenim od grubljeg prtenog beza. Pokrivaĉi su

se sastojali od ponjava (tkane od kuĉina) i biljci (tkani od vune lošijeg kvaliteta). Iznad

kreveta je bio postavljen tavan na kojem se uglavnom ĉuvalo voće sve do prvih mrazeva.

Tamo nisu stajale merdevine da mlaĊarija ne bi „potkusurivala― voće, ali to je bilo vrlo

naivno „obezbećenje―. Levo od vrata je bio deo ostave za razne namirnice. Poseban „ukras―

ove ostave (koja je cele zime bila kao zamrzivaĉ) bila je Božićna peĉenka. Naime, za Božić se

na ražnju pekao ili debeli ovan ili svinjĉe od 80-100 kg. Naravno, za Blagdane se trošio samo

jedan manji deo, a veći deo je ostajao da se povremeno „gricka― tokom,skoro, cele zime.

Sa nestankom zadruga, zajedniĉkog života u njima, vajat je izgubio jednu svoju funkciju - ako

je uopšte negde ostao saĉuvan, i danas, služi iskljuĉivo kao ostava.

KOŠANA

Košana je služila za skladištenje kukuruza u

klipu sve dok se dobro ne osuši i okruni. I

ona se nalazila u skrovitom delu dvorišta

(podalje od kokica koje bi i kroz najmanje

otvore oĉerupale po koje zrnce).

Na slici je stara košana, premeštena na novu

lokaciju i malo se „nakinĊurila― sa

savremenijim pokrivaĉem – crepom.

Košana (malo „pokondirena“ – sa crepom)

Zgradica/Izba/Vajat brvnara na „sjek“

20

OSTALI OBJEKTI DOMAĆINSTVA

Košara/štala za goveda

Ovako je izgledala košara za goveda sredinom

pedesetih godina. Unutra je vladao strogi red.

znalo se svaĉije mesto za jaslama, a ono je, na

neki naĉin, odreĊivalo i „statusni― položaj

svakog grla. Sa leve strane od ulaza prvo su se

vezivali volovi (prvo- desni , pa levi), zatim se

reĊala junadija. Pravo s vrata, prvo je bila

najstarija krava, pa tako redom. Iza krava je bio

pregradak – teoĉnjak. Štala se redovno –

svakodnevno ĉistila, osim u sluĉajevima kad se

ispod goveda postavljala prostirka (otpadci slame, kukuruzovine, šušanj...). Nešto imućnija

domaćinstva su imala štalu za desetak grla goveda.

Košara/štala za ovce

Na slici desno je nekadašnja košara za

tridesetak ovaca, kao i za njihove jaganjce.

Na prvi pogled ona je i danas ista kao i pre,

ali kad bolje pogledamo – NIJE ONA NI

NALIK! Nije suština u tome što je umesto

nekadašnje daske/šindre sada na krovu crep,

ĉak ni ova „svemirska― prikolica sa

gumenjacima ne bode toliko oĉi. Ono što

izaziva setu je ovo zelenilo, a nekada tu nije

bilo ni travke. Tu je nekada, svako jutro i svako veĉe, bila prava graja koju su jednako pravili

ovce, jaganjci i deca. Tu je još uvek i korito iz kojeg su napajane ovce. Korito je iskopano iz

jednog hrastovog trupca, delimiĉno je ukopano u zemlju, stabilnosti radi, i eto ga još uvek tu

– nadživelo je svoje graditelje, ali je, valjda zbog starosti, sasvim zaboravilo zbog ĉega je tu,

ĉemu služi, i dokle će... Trava jasno govori da ovde već dugo nije bila ni jedna ovca.

Preostali tragovi od ograda se takoĊe pitaju: „Ĉemu smo mi ono nekad služile? Ispred nema

ovaca, a iza nema njiva – pa mi ovde samo SMETAMO, a možda i ne smetamo – tuda i onako

niko ne prolazi!―

Košara/štala brvnara za goveda

Košara/štala brvnara za ovce (sada umesto daske - crep)

21

Ograde – i opet HTAST

Blago je bilo malo „nevaljalo―. Uvek je tragalo za boljom hranom, ali – NEĆE MOĆI! Šta će

jesti domaćinova ĉeljad ako se blago bude „sladilo― kukuruzom, kupusom... Uostlom šta će i

to isto blago jesti preko zime, ako pasu travu

tamo gde im se ćefne?

Ali, jedna arapska izreka „Jedno misli kamila,

drugo misli kamilar“ bi se mogla i ovde

primeniti. Blago sebi ne postavlja prethodna

pitanja – o tome neka razmišlja neko drugi. A

taj drugi je – gerzovaĉki domaćin. Blago ima

ĉobana, ali ni sto ĉobana neće proterati

goveda tik pored neograĊenog kupusa, a da

isti ostane ĉitav, kao ni što sto ĉobana neće

proterati stado ovaca kroz šljivik, a da one ne

„pozoblju“ sve opale šljive. Zato, za blago

„ZABRANJENO VOĆE“ mora biti teško

dostupno, a za to je jedino spasonosno rešenje

– OGRADA.

Pošto se i za ogradu postavljao isti kriterijum

po pitanju stabilnosti i trajnosti – tu je opet

bio HTRAST. Od hrastovine su bili direci,

kolje, letve, prošće, pruće...- znaĉi sve ono

što ĉini ogradu, bez obzira u kojoj formi se

radi i kakva joj je konkretna namena. Ograda

je, takoĊe, morala zadovoljiti uslov

„nepropusnosti―, ali je ovo bio dosta

relativan pojam. Nepropusnost je drugaĉija za konje, prasad, kokoške..., pa otud i razliĉite

vrste/forme ograda.

VELIKE PROMENE

I opet HERAKLIT i njegovo – PANTA REI...

Sve je nekako mirovalo još od srednjeg veka pa sve do sredine pedesetih godina 20. veka.

Ako se u ovom periodu nešto i menjalo u uslovima i naĉinu života žitelja ovih krajeva onda je

to bilo tako sporo i gotovo neprimetno. Industrijske revolucije su se uveliko odvijale – ali ne i

na ovim prostorima.

Pa ipak, iako sa znaĉajnim zakašnjenjem, svakojake promene i ovde BANUŠE i to na Velika

Vrata.

Ograda od „letvi“

Ograda od pruda

Ograda od prošda

22

Sredinom pedesetih godina Gerzovĉani su bili u kontaktu sa svetom i videli su mnogo štošta

novoga i shvatili su da i oni mogu i moraju da menjaju, prvo sebe, pa onda sve oko sebe.

Oni nisu ĉuli za Ruzveltovu izreku: „Uĉini ono što moţeš, s onime što imaš, onde gde jesi“,

ali su se ponašali baš tako jer su tu životnu filozofiju utuvili od svojih predaka.

Dobar deo radno sposobnih muškarca odlazi da radi na dnevnice, ne birajući posao, ali ipak

najviše kao majstori za raznorazne vrste poslova. Poslove nalaze u Gerzovu ili okolnim

selima, u gradu, odlaze u Vojvodinu ili na privremeni rad u inostranstvo. Egzistencija

porodice nije više iskljuĉivo vezana za sopstvene prinose od ratarstva i stoĉarstva.

IZGRADNJA NOVIH KUĆA

Poĉinje izgradnja novih, većih i komfornijih kuća (naravno, bez ognjišta). Ove nove kuće su

dovoljno velike i komforne, pa zamenjuju ne samo stare kuće (i to na znatno višem nivou),

već i razne izbe, vajate, ostave...

Videli su gerzovĉani i kuće zidane od kamena i drugih materijala, a mogli su, i znali, i sami

graditi iste takve, ali... To im je, nekako, bilo memljivo i kameno-hladno, nije to bilo ni nalik

na miris i toplinu njihovog drveta. E, zato se oni opredeliše za SVOJ STIL. Koristiće oni zid

tamo gde je praktiĉnije, a rado će

prihvatiti i novotariju - crep za krovne

pokrivaĉe, ali će se i dalje držati svog

drveta, koje im je odvajkada bilo

drago i verno.

Kuće su i dalje graĊene prvenstveno

od drveta, ali je podrum (delimiĉno

ukopan) zidan od kamena i prostirao

se ispod cele kuće. Krov je bio od

crepa, a u potkrovlju su izraĊivane i dodatne spavaće sobe.

Podrum je obiĉno bio podeljen na dva podjednaka dela – jedan je služio kao ostava za

raznorazne namirnice, a drugi je postajao RADIONICA.

23

„DISTANCIRANJE“ OD OGNJIŠTA

Panta rei – sve teĉe, sve se menja (Heraklit 535-475 p.n.e.)

Vatra i ognjište objediniše prve rodovske zajednice, vatra i ognjište držaše zajednice na okupu

i to, kako na otvorenom, tako i u pećini, improvizovanoj kući, dugoveĉnoj kući...

Vatra i ognjište bejahu centar okupljanja, druženja, života ... - hiljadama godina.

I onda - BUĆ!

I u ove krajeve poĉeše da „zaviruju― raznorazne industrijske revolucije i donesoše raznorazne

novotarije, koje u dobroj meri, skoro „preko noći―, znaĉajno promeniše uslove i naĉin života i

na ovim prostorima.

Trebalo je samo nekoliko desetina godina da se iz jednodelnih kuća, u kojima je OGNJIŠTE –

OLTAR VATRE bilo u centru kuće i u centru svih društvenih zbivanja u porodici, „preĊe― u

dvodelne kuće u kojima je i dalje egzistiralo ognjište, ali mu je onaj rogobatni šporetić u

sobici, nekako neĉujno – krišom, „ukrao― mnoge funkcije i ostavio ga nekako osakaćenog i

„PRIPITOMLJAVANJE“ VATRE „ULAZAK“ VATRE U „KUDU“

TIPIČNO OGNJIŠTE Strpljenje uz OGNJIŠTE PRVI zidani ŠPORET

Limeni „GARONJA“ „SMEDEREVAC“ Preteča „SMEDEREVCA“ Šporet na struju

24

pomalo posramljenog. Svi ukućani su još uvek bili tu, ali su delovali kao neki prolaznici i

samo povremeno su se poneki malo duže zadržavali, a našem dobrom, starom ognjištu se

ĉinilo da je i to zbog njihove griže savesti što su ga zapostavili, napustili...

A onda doĊoše još neka novija vremena. Poĉev od sredine pedesetih godina, pa za skoro samo

desetak godina preĊe se put od dvodelnih brvnara (sa ognjištem u „kući“ i ozidanim šporetom

u sobici), do izgradnje novih, modernijih i komfornijih kuća u kojima nije ni bilo mesta za

ognjište. U te nove kuće (bez OGNJIŠTA) useliše se neke novotarije, kao što je „limeni

garonja―, pa onda neki drugi „garonja―, kao preteĉa „smederevca―, pa „smederevac―- to

savršenstvo tehnike, pa mu još dodadoše, ĉisto kao ispomoć i „za nabrzaka―, neko ĉudo koje

sve to isto radi ali mu uopšte nisu potrebna drva – radi na struju.

E, kad je Heraklit izgovorio onu njegovu poznatu izreku, sigurno nije ni slutio da će se u

Gerzovu i okolini odigrati tako brze i fudamentalne promene. Za nešto više od pedesetak

godina domaćinstva NAPUSTIŠE OGNJIŠTA, a u dobroj meri UGASIŠE I VATRU!

***

Šta je smederevac „ukrao“ od ognjišta?

Odgovor je – GOTOVO SVE!

Na njegovoj plotni se uzvarivala vatenika (u tepsijama), sirio sir, kuvala razna jela, pekli

kolaĉići, kuvala pura i cicvara, pekla kafa..., a u njegovoj rerni se pekao kru', pite, ljevuše,

krompir (ceo ili police), tikve..., dok je njegova toplota bila dovoljna da zimi, sasvim dobro,

zagreva dvevni boravak u kojem se i nalazio.

Šta je „ostalo“ ognjištu u starim kućama?

Odgovor je – SASVIM MALO, i to PRIVREMENO!

Ukoliko stara kuća sa ognjištem nije srušena za vreme izgradnje nove ili uskoro posle, stara

kuća je dobijala neku drugu namenu (izba, ostava, kaĉara...), a samo ognjište je još delimiĉno,

i u ograniĉenom roku, korišćeno za sušenje mesa, iskuvavanje veša u lukšiji, peĉenje mesa na

ražnju...

Šta se izgubilo „distanciranjem“ od ognjišta?

Odgovor je – VEKOVNA TRADICIJA I OBIĈAJI!

Vatra na ognjištu kuće nije bila samo - tamo NEKA vatra! Ĉak bi se moglo reći da je

pripremanje hrane na ognjištu bilo neka izvedena, a ne glavna funkcija. Ognjište je vekovima

(i skoro kod svih naroda) bilo SVETO MESTO, oko kojeg se okupljalo, dogovaralo, veselilo,

tugovalo..., vatra na ognjištu je i grejala i osvetljavala, ona je pružala radost života i sigurnost

preživljavanja.

25

ŠTA SU NAM DONELE VELIKE PROMENE?

Težnja za boljim, mnoge porodice je odvela u novi „eldorado― – Vojvodinu.

Vrsni gerzovaĉki majstori izgradiše nove kuće po Gerzovu i okolnim selima, opremiše svoje

radionice da bi mogli da urade sve što je kome potrebno. MeĊutim BUM NOVE GRADNJE

je brzo prošao ili je znaĉajno opao, a i potrebe za ostalim zanatskim proizvodima su se

smanjivale. Došla je i konkurencija sa funkcionalnijom i jeftinijom industrijskom robom. I ovi

vrsni majstori su morali u potragu za poslom, a put ih je vodio ili u grad u drvopreraĊivaĉku

industriju ili na „privremeni rad“ u inostranstvo.

Krajem pedesetih, deca po završenoj osmogodišnjoj školi poĉinju da odlaze na zanate ili

druge srednje škole, a po završetku istih ili se zapošljavaju u gradu ili odlaze dalje na studije.

Ni oni sa zanatom i srednjom školom se ne vraćaju u Gerzovo jer tamo nemaju šta da rade, a

o onima sa fakultetima da i ne govorimo.

Nema više ko da ĉuva blago, a i njega je sve manje i manje, broj domaćinstava se smanjuje,

broj ĉlanova pojedinaĉnih domaćinstava se smanjije, nekadašnje domaće radinosti opstaju

samo u priĉama i u unikatnim izradama isto kao i brojni zanatski radovi.

26

UMESTO ZAKLJUĈKA – PREDLOG

Na ovom mestu je ipak najprikladnije, da jednostavno ponovim odgovarajući tekst sa stranice

„Kućne radinosti i zanatstvo“.

Prosto ĉovek da ne poveruje da je sve ovo što napisah – bila SKOORA STVARNOST.

Uvek sam bio svesan neumitnosti promena i imperativnosti prilagoĊavanju istim, kao što

ustvrdiše Heraklit i Darvin, ali tek sada postajem svestan istinske vrednosti trenutaka koji mi

postaju SEĆANJE!

Naravno, iluzorna je svaka pomisao o vraćanju na staro, ali hajde da malo sanjarimo o

mogućnosti održavanja u životu, odnosno vraćanja u život jednog novog, lepšeg

perspektivnijeg Gerzova i njegove okoline. Imaju ovi krajevi svoje komperativne prednosti i

svoju perspektivnost, samo je pitanje da li smo svesni toga i koliko istinski želimo da to

iskoristimo.

Ako ništa drugo, hajde da se naĉini bar onaj mali i lako ostvarivi korak – uĉinimo nešto da

Gerzovo, onakvo kakvo je bilo, ostano što je moguće duže, bar u sećanjima bivših gerzovĉana

i njihovih potomaka. Izgovor za ne preduzimanje nikakvih koraka, ne sme biti taj - da je sada

sve manje Gerzovĉana. To nije taĉno. Gerzovĉana ima mnogo, samo ne žive u Gerzovu.

Gerzovĉani i njihovi potomci danas žive po celom svetu, na svim kontinentima i pružimo im

priliku da se sećaju! Mnogi od njih ponekad i navrate u ove krajeve i sigurno bi želeli i da

vide bar delić sećanja u stvarnom obliku i stanju.

U Gerzovu još uvek ima kuća starih stotinjak i više godina, u Gerzovu i okolnim selima se

još uvek mogu naći svi oni stari predmeti o kojima je bilo napred reĉi.

Ne treba mnogo sredstava, potrebna je samo zainteresovanost nadleţnih institucija i

organizacija ljudi dobre volje pa da se u Centru Gerzova organizuje/uspostavi

odgovarajuća MUZEJSKA POSTAVKA USLOVA I NAĈINA ŢIVOTA U GERZOVU.

„Snovi stvaraju budućnost“- reče Viktor Igo, pa HAJDE da SANJAMO!

Ili, učinimo bar malo od onog što je pisalo na špici jednog našeg kultnog filma: "I kad

budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem."