ontologija novca: zimel, knap i · pdf file46 ognjen radonjić ontologija novca: zimel, knap i...

THEORIA 1 UDK 336.741.2BIBLID 0351–2274 : (2010) : 53 : p. 45–66 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

46 Ognjen Radonjić

Ognjen Radonjić

ONTOLOGIJA NOVCA: ZIMEL, KNAP I KEJNZ

APSTRAKT: Novac je jedna od najznačajnih društvenih institucija o čijem poreklu i funkcijama naučne debate traju i danas. Ova debata nema samo akademski značaj. Njene implikacije imaju dalekosežan uticaj na blagostanje svih privrednih agenata. U radu zauzimamo stav da je ortodoksna teorija novca netačna i da se poreklo novca mora tražiti u državnom nametanju poreza. Osnovna funkcija novca je da bude mera vrednosti. Takođe, novac nije neutralan što znači da monetarni sistem vrši nezavisan i snažan uticaj na funkcionisanje realne ekonomije. Tako je, u periodima izrazite poslovne neizvesnosti, moguće da će se agenti uzdržavati od potrošnje i time doprineti produbljivanju finansijske krize.

KLJUČNE REČI: Sejov zakon tržišta, novac, dug, porez, preferencija likvidnosti, kriza.

Uvod

Novac je jedna od najznačajnijih i najranijih društvenih institucija, izum koji ne samo da je omogućio dinamičan privredni rast i razvoj najranijih civilizacija već je i kamen temeljac danas, sveprisutnog, procesa globalizacije.*? Međutim, od davnina pa sve do današnjeg dana među najeminentnijim društvenim misliocima ne postoji slaganje kada su u pitanju poreklo i primarne funkcije novca. U ekonomskoj teoriji su se jasno izdvojile četiri osnovne funkcije novca: novac kao sredstvo razmene (medium of exchange), mera vrednosti (unit of account), sredstvo plaćanja (menas of unilateral payment) i novac kao čuvar vrednosti (store of value). Zavisno od škole ekonomske misli, možemo napraviti razliku između dva osnovna pristupa teoriji novca. Prvi je ortodoksni, to jest vladajući ekonomski pristup koji stoji na stanovištu da je osnovna funkcija novca da olakša razmenu. Iz ove funkcije, proizilaze sve ostale funkcije novca koje su od sekundarnog značaja. Takođe, (neo)kla-sična (ortodoksna) teorija na bazi funkcija novca objašnjava njegovo poreklo. Naj- eminentniji predstavnici drugog, to jest heterodoksnog pristupa su pristalice dr-

?* Ovaj naučni rad je deo projekta 149005 koji finansira Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine Republike Srbije.

THEORIA 1 UDK 336.741.2BIBLID 0351–2274 : (2010) : 53 : p. 45–66 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

46 Ognjen Radonjić

Ontologija novca: Zimel, Knap i Kejnz 47

žavne teorije ili teorije o novcu kao simbolu vrednosti (state/chartalist theory of money).1 Prema zastupnicima državne teorije novca, osnovna funkcija novca je funkcija mere vrednosti jer bez te funkcije ne bi bila moguća racionalna ekonomska kalkulacija koja se bazira na poređenju cena, troškova, vrednosti dugova, profita itd. Iz ove funkcije novca proizilaze ostale tri. Zavisno od toga da li je polazna tačka analize da je primarna funkcija novca da bude sredstvo razmene ili, alterna-tivno, mera vrednosti, teorijske implikacije modela su u potpunosti različite. I ne samo to. Ova vrsta rasprave ne samo da je od izuzetnog akademskog, već i praktič-nog značaja. Od toga koji teorijski pristup prihvata politička elita zemlje i/ili sveta, zavisi koncept ekonomske politike koju sprovode monetarne i fiskalne vlasti. Ukoliko je novac samo puko sredstvo razmene onda se na finansijsku krizu gleda kao na anomaliju u normalnom funkcionisanju tržišne privrede i posledicu egzogeno, a ne endogeno generisanog šoka. U tom slučaju mere ekonomskog oporavka koje sprovodi vlada mogu, kao što je to pokazao primer Velike depresije 1929-1932 ili Velike azijske krize 1997, imati brojne i dugoročne negativne posledice na standard života stanovništva i, uopšte, na jednakost u raspodeli bogatstva. Sa druge strane, ukoliko se prihvati pretpostavka da novac nije neutralan i da su finansijske krize normalan ishod finansijski sofisticiranih tržišnih sistema, mere vlade bi tre- balo da budu, pre svega, usmerene ka prevenciji i ublažavanju posledica finansij- skih teškoća, pri čemu, teret i troškove ekonomskog zastoja u najvećoj meri treba da podnesu oni koji su ga svojim špekulativnim radnjama izazvali (špekulatori) i koji su dopustili da špekulativni poslovi postanu dominantna delatnost u finansijskom sistemu (regulatorne vlasti).

1. (Neo)klasična teorija novca

Koreni klasične i neoklasične teorije2 novca se nalaze u učenju Aristotela, po kome je bogatstvo „…mnoštvo oruđa za domaću i državnu delatnost.” (Aristotel, 1970:17). Ovu vrstu veštine treba razlikovati od „veštine bogaćenja” (Isto:17), to jest veštine sticanja novca iz samog novca čiji je cilj „samo gomilanje novca.” (Isto:20). Po Aristotelu, svako dobro ima svoju upotrebnu vrednost (doprinosi zadovoljenju određene potrebe) i prometnu vrednost (sposobnost da bude razme- njeno za drugo dobro). Do razmene dolazi kada ljudi „imaju jednih stvari više, a drugih manje no što im je potrebno.” (Isto:18). Takva vrsta trgovine ne spada u

1 Osim pristalica državne teorije novca u značajnu školu o novcu koja pripada heterodoksnom kampusu spada i kreditna teorija novca (credit theory of money).

2 Najpoznatili pripadnici klasične ekonomske škole su Adam Smit (Adam Smith), David Rikardo (David Ricardo) i Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) dok su najeminentniji predstavnici neoklasične ekonomske teorije Karl Menger (Carl Menger), Vilijam Stenli Dževons (William Stanley Jevons), Alfred Maršal (Alfred Marshall) i Leon Valras (Leon Walras).

46 Ognjen Radonjić


48 Ognjen Radonjić

veštinu sticanja bogatstva „jer su ljudi bili prinuđeni na razmenu samo da bi za- dovoljili svoje potrebe.” (Isto:18). Ipak, ova vrsta razmene se pretvorila u trgovinu kojoj je cilj sticanje bogatstva onog momenta kada se razmena kojoj je cilj da „upotpuni ekonomsku samostalnost” (Isto:18) proširila na udaljene zemlje. Nužno, kako bi se olakšala razmena sa udaljenim krajevima, došlo je do „…upotrebe novca, budući da se sve stvari potrebne za život nisu mogle lako prenositi (čime je onemogućena trampa, prim. aut.).” (Isto:18). Kako bi trgovina bila moguća „…ljudi su se dogovorili da pri razmeni daju i uzimaju nešto što je i samo po sebi korisno i čime se lako može rukovati u svakodnevnom životu, kao što je, na primer, gvožđe, srebro ili nešto tome slično. U početku je bila određena samo veličina i težina tog metala, a najzad je u njega bio utisnut žig da bi se izbeglo merenje, jer je žig važio kao znak njegove vrednosti.” (Isto:18). Ova vrsta trgovine, to jest veštine bogaćenja se „usavršila odakle i kako da izvuče najveću dobit iz predmeta razmene” i „ide za tim da pravi novac, i to ne na bilo koji način već samo putem razmene novca.” (Isto:19). Međutim, kako Aristotel ističe, samo realna dobra, a ne novac per se doprinose rastu korisnosti pojedinaca jer novac „nije u stanju da zadovolji osnovne potrebe.” (Isto:19). Čovek koji poseduje novac često „može oskudevati u najpotrebnijoj hrani” i, konzistentno, novac kao „bogatstvo čiji sopstvenik može da umre od gladi je besmisleno.” (Isto:19).

Iako je Aristotel pisao u vremenima kada su se transakcije obavljale u uslovima izolovane, a ne tržišne razmene,3 pri čemu je privredu analizirao iz aspekta natu-ralne, a ne savremene tržišne privrede, njegovu teoriju novca su u principu prih-vatili, inkorporirali i dalje razvili pripadnici klasične i neoklsične ekonomske škole (18 i 19 vek).4 Prema (neo)klasičnim misliocima osnovna funkcija novca je da bude sredstvo razmene. Ono olakšava transakcije na svim nivoima, to jest snižava transakcione troškove jer da bi do razmene došlo ne mora da dođe do podudaranja želja prodavca i kupaca (neophodan uslov trampe). Novac, dakle, samo olakšava ono što bi se inače desilo – razmena roba, jer po pretpostavci ortodoksnih ekonomista, jedino što pruža zadovoljstvo čoveku je konzumacija dobara i usluga. Novac sam po sebi ljudima ništa ne znači, to jest novac per se ne doprinosi rastu korisnosti (utility).

Uloga novca kao lubrikanta, to jest vela koji olakšava razmenu i stava da je jedino važna razmena realnih dobara, to jest funkcionisanje realnog sektora dolazi do izražaja u Sejovom zakonu tržišta iz 1803, koji se, u različitim pojavnim

3 U izolovanoj razmeni ne postoji tržišna cena utvrđena na bazi interakcija velikog broja kupaca i prodavaca, koja je data i svima poznata. U izolovanoj razmeni zainteresovane strane dolaze do cene putem pregovora.

4 Razlika je u tome što je po Aristotelu novac nastao dogovorom ljudi, dok neoklasici stoje na stanovištu da su novac ljudi izumeli spontano, to jest da nije proizvod dogovora ljudi ili odluke države.


48 Ognjen Radonjić


oblicima, i danas može prepoznati u vodećim ekonomskim udžbenicima.5 Po fran- cuskom klasičaru Žan Baptist Seju (Jean Baptist Say) robe se razmenjuju za robe, to jest kada prodavac želi da proda robu, on zapravo želi da istovremeno kupi neku drugu robu. Funkcija novca je tehničke prirode – da olakša razmenu. Jedino što je važno su razmenski odnosi između roba. Realni sektor, to jest realna proizvodnja determiniše razvojni put ekonomije. Novac nema nikakvog uticaja na privredni život. Ako se prihvati Sejov zakon tržišta, to jest da privredni akteri prodajom svjih dobara zarađuju dohodak kojim kupuju druga dobra, logična implikacija je da slobodna tržišta efikasno upošljavaju retke resurse i da je nedobrovoljna zaposlenost u dugom roku nemoguća. Drugim rečima, do kriza i recesija ne može doći zbog nedovoljne potrošnje, to jest tražnje.

Prema pretpostavci klasične i neoklasične ekonomske teorije, privredni uče- snici su u stanju da na bazi prošlih iskustava relativno pouzdano predvide buduć-nost. Tako, ukoliko neki agent želi da kroz, recimo godinu dana, kupi kompjuter i on sa tačnošću predviđa njegovu cenu kao i to, da na bazi svog tekućeg dohotka, tada neće biti u mogućnosti da ga kupi, on će se odlučiti za štednju. Dakle, u na- rednih godinu dana će agent deo dohotka trošiti na tekuću proizvodnju, dok će drugi deo dohotka plasirati na tržište kredita. Po ovoj teoriji, smanjenje tekuće po- trošnje agenta neće imati za posledicu smanjenje u agregatnoj tražnji, jer će njegovu ušteđevinu, uz posredovanje finansijskog sektora, pozajmiti proizvođači kompjutera i ta sredstva iskoristiti zarad povećanja kapaciteta proizvodnje. Dakle, pro- izvođači kompjutera sa tačnošću predviđaju da će se kroz godinu dana, na do tada uobičajenu potražnju, nadovezati potražnja imaginarnog agenta, čime se kod njih budi lični interes, da, kako bi izašli u susret povećanoj tražnji u budućnosti, in- vestiraju u proširenje proizvodnje. Posle godinu dana, agent uzima glavnicu i pripa- dajuću kamatu kao nagradu za odloženu potrošnju, i kupuje kompjuter, čime dolazi do rasta prihoda proizvođača što mu dalje omogućava da finansijskom posredniku vrati dug (glavnicu i pripadajuću kamatu). Stoga, rast u štednji, to jest pad u tekućoj ličnoj potrošnji automatski implicira rast u investicionoj potrošnji ili, rečima ortodoksnih ekonomista, isto kao što ponuda kreira svoju tražnju tako isto štednja kreira svoje investicije.

Sa druge strane, ukoliko agenti odluče da gomilaju novac, to jest da ga ne troše i ne plasiraju na kreditno tržište, višak štednje izaziva pad kamatnih stopa što dalje stimuliše investicionu potrošnju i destimuliše štednju. Na taj način se eliminiše višak u štednji što je još jedan argument u korist Sejovog zakona tržišta. Takođe, gomilanje novca ima za posledicu pad u agregatnoj tražnji koji dalje negativno utiče na cene. Pad cena pozitivno utiče na potrošnju sa jedne, dok sa druge strane negativno utiče na iznos dohotka čime dolazi do pada u štednji. (Galbraith, J.K.,

5 Videti, na primer, Burda, M., i Č. Viploš (2004), Mankiw, G. (2004), Samuelson, P. and W. Nordhaus (1994), Mishkin, F.S. (2004).

48 Ognjen Radonjić


50 Ognjen Radonjić

1975). Sve u svemu, osnovna implikacija Sejovog zakona tržišta je da je funkcija novca kao čuvara vrednosti, to jest sredstva pomoću kojeg agenti prenose svoju kupovnu moć u budućnost suvišna – nema poente gomilati gotov novac ispod du- šeka jer je novac jalov (ne donosi prinose u vidu kamate, dividente, rente i profita) i ne konzumiramo ga (kao takav ne doprinosi rastu korisnosti).

Ipak, ukoliko dođe do krize, to jest ukoliko na tržištu postoje radnici koji bi da rade, ali ne mogu da pronađu posao to je zbog frikcija na strani ponude, ili, drugim rečima, zbog rigidnosti cena i nadnica nadole. U dugom roku, kriza je nemoguća, to jest tržište će samo sebe izlečiti. Ukoliko proizvođači ne mogu da prodaju svoje proizvode oni će spustiti cene, čime raste tražnja za njima. Takođe, ukoliko postoji višak ponude u odnosu na tražnju na tržištu rada, pašće nadnice čime rad postaje jeftiniji što stimuliše poslodavce da povećaju zaposlenost. Dakle, neutralnost novca i funkcionisanje privrede koje počiva na trampi impliciraju da su tržišta savršeni samoregulativni mehanizam i, da je mešanje ekonomskih vlasti u slobodno funkcionisanje tržišta, štetno.

Pitanje koje se dalje postavlja je kako su ljudi izumeli novac? Za razliku Ari- stotela, neoklasični ekonomisti stoje na stanovištu da je novac nastao sasvim spontano. Po Karlu Mengeru (Carl Menger), jednom od najznačajnijih predstavnika neoklasicizma, teorija novca i poreklo novca se ne mogu na adekvatan način ra- zumeti ukoliko se u analizu ne uvede pojam likvidnosti roba. Kako Menger ističe, čak i onaj ko golim okom posmatra svakodnevne transakcije na tržištu može uvideti da postoji razlika između kupovne cene (purchasing price) i prodajne cene (selling price): „Cena po kojoj neko na svoje zadovoljstvo kupuje robu na datom tržištu u datom trenutku, i cena po kojoj se neko, opet na svoje zadovoljstvo, može oslobodi-ti iste, su dve suštinski različite veličine. …Istina je da dok čak i na najorganizo-vanijim tržištima mi možemo da kupimo kada hoćemo i to što hoćemo po defini-tivnoj, to jest kupovnoj ceni, mi jedino možemo da se oslobodimo iste kada hoćemo, po našoj volji samo sa gubitkom, to jest po prodajnoj ceni.” (Menger, C., 1892). Dakle, potrebno je napraviti razliku u robama na osnovu njihove likvidnosti – što je robu moguće prodati u bilo kojim količinama, po ceni koja je jednaka ili nešto niža u odnosu na kupovnu, što je tu prodaju moguće obaviti brže, jeftinije i prostorno bliže, to je roba likvidnija i obrnuto. Jer opet, moguće je prodati neku robu po ceni koja je približna kupovnoj, ali da bi prodavac došao u tu poziciju on mora da čeka da prođe dugačak vremenski period što je, u uslovima tržišne ekonomije, veoma skupo. Isto tako, moguć je slučaj da prodavac nema prostora da čeka jer mu je dospeo kredit koji mora da otplati u što kraćem roku. U tom slučaju, ukoliko prodavac mora što pre da se oslobodi robe, on je mora prodati sa popustom. Isto tako, moguće je da prodavac može da proda svoj proizvod po ceni koja je jednaka kupovnoj, ali u nekim udaljenim krajevima, što nameće visoke troškove izgubljenog vremena, prevoza, održavanja robe itd. Stoga je, ukoliko nije spreman


50 Ognjen Radonjić


da podnosi ove žrtve, prodavac primoran da proda robu na tržištu na kojem se nalazi po ceni koja je ispod kupovne. Na kraju, važan faktor koji determiniše likvidnost je i deljivost roba – što je roba nedeljivija, to je teže prilagoditi je potreba-ma individualnog kupca čime se smanjuje njena likvidnost.

Vremenom su, kako Menger zaključuje, vešti i praktični ljudi, sledeći sopstveni interes identifikovali robe koje su veoma likvidne (poželjne), a koje, upravo zbog toga, mogu poslužiti kao efikasno sredstvo za prevazilaženje nezgrapnosti trampe koja zahteva podudaranje želja i preferencija kupaca i prodavca. Likvidna roba za koju zamenjuju svoju manje likvidnu robu ne mora i često nije od direktne koristi trgovcu, ali predstavlja značajan korak u razmeni na osnovu koga on dolazi bliže krajnjem objektu koji je predmet njegove želje. Za proces razvoja i prihvatanja univerzalno prihvaćenog sredstva razmene je od velikog značaja navika. Jasno je da likvidna roba predstavlja efikasan način da se izbegne neugodnost trampe, ali, da bi neka likvidna roba postala sredstvo razmene, ona mora biti kao takva prepoznata i priznata od strane ostalih članova društva – da će im ta roba kao međukorak u procesu razmene sutra poslužiti da lako, brzo i jeftino dođu do roba koje žele, iako im roba koja ima funkciju posrednika sama po sebi ne koristi. Proces prihvatanja se odvija sporo i ne dešava se kod svih članova društva istovremeno, ali se sa pro-tokom vremena izdvaja opšteprihvaćeno sredstvo razmene jer je „...priznato da ne postoji bolji način prosvećivanja bilo koga u vezi njegovog ekonomskog interesa nego kada on primeti uspeh onih koji koriste prava sredstva kako bi došli do že- ljenih.” (Isto). Takođe, po Mengeru, nije nemoguće da se neko sredstvo uvede kao medijum u razmeni zakonom, to jest državnom odlukom, ali „…to nije ni jedini, ni primarni izvor porekla novca.” (Isto). Dragoceni metali su postali opšteprihvatljivo sredstvo razmene zbog svoje retkosti (mnogo je veća potreba za njima nego što je njihova ponuda), estetike, trajnosti, lake prenosivosti, otpornosti, deljivosti, zbog toga što u malim količinama imaju veliku vrednost, ali i zato što su dragoceni metali ravnomerno raspoređeni po svetu i do njih se relativno lako dolazi. Divljenje i žudnja za dragocenim metalima potiče od davnina, ali su oni postali opšteprihva-ćeno sredstvo razmene tek onog momenta kada su iskopani u dovoljnim količinama na različitim stranama sveta čime su se stekli neophodni uslovi za neometano trgovanje. Njihova prednost je i u tome što ih, zbog specifične boje, oblika i težine, nije teško prepoznati i što se njihov kvalitet i sadržaj mogu lako kontrolisati preko utisnutog žiga. Stoga, novac je nastao spontano, jer su pragmatični ljudi sami, sledeći sopstveni interes, došli do rešenja kako da, što je više moguće, pojednostave trgovanje: „Novac nije proizvod zakona. Po svom poreklu je novac društvena, a ne državna institucija.” (Isto).

Pored neutralnosti i toga što nije posledica nameravane akcije ljudi, još jedna važna osobina novca je da on mora imati razmensku vrednost kao i svaka druga roba. Dakle, da bi bio mera vrednosti, novac mora imati vrednost. U tom smislu

50 Ognjen Radonjić


52 Ognjen Radonjić

novac mora ili u sebi sadržati dragocene metale ili glasiti na dragocene metale (priznance) ili dobra koja imaju razmensku vrednost kao što su, na primer, stoka, krzno, duvan ili korpa potrošačkih dobara. Tako, po klasičnoj teoriji novca, vrednost novca zavisi od prosečnih troškova njegove proizvodnje (troškova proizvod-nje srebra ili zlata), dok je, po neoklasičnoj teoriji, vrednost novca određena nje- govom marginalnom korisnošću, to jest odnosom ponude i potražnje – vrednost novca se utvrđuje u procesu razmene.

I na kraju, ne samo da je po (neo)klasičnoj ekonomskoj teoriji neutralan, već i sama proizvodnja novca ne sme biti proizvod borbe različitih interesnih grupa (dr- žave, dužnika i kreditora) jer bi se na taj način otvorila mogućnost njegove zlo- upotrebe. Pošto proizvodnja metalnog novca i papirnog novca koji glasi na dragocene metale ne zavise od interesa različitih interesnih grupa, nego od proizvodnje zlata i srebra – proizvodnja novca je egzogena (zavisi od faktora koji nisu pod kontrolom ljudi).6

Ono što ortodoksni ekonomisti tokom 18, 19 i dobrim delom 20 veka nisu uspeli, je, da u svojoj teoriji novca i proizvodnje novca, nađu mesto za esencijalni finansijski proizvod na bazi kojeg je kapitalizam ekspandirao – kredit. (Ingham, G., 2004). Po metalističkoj teoriji papirni novac, to jest banknote (notes), novčanice (bills) i menice (bills of exchange, promissory notes) koje emituju banke spadaju u novac jedino ukoliko imaju pokriće u zlatu ili srebru (konvertibilnost). Svi drugi papirni dokumenti kojima se potvrđuje poverilačko-dužnički odnos, ne spadaju u novac ukoliko nisu konvertibilni u dragocene metale.

Naravno, ortodoksna teorija novca pokreće čitav niz pitanja. Da li istorijski fakti potvrđuju tvrdnje ortodoksnih teoretičara? Da li je osnovna funkcija novca da bude sredstvo razmene i da li su ljudi novac izumeli spontano? Da li novac mora sadržati supstancijalnu vrednost ili glasiti na dobra koja imaju supstancijalnu vrednost? Da li bankarski kredit u vidu papirnog dokumenta koji nema pokriće u dra- gocenom metalu ili bilo kojoj robi koja je u zajednici prihvaćena kao sredstvo razmene nije novac? Da li je novac stvarno neutralan? Da bismo odgovorili na ova pitanja neophodno je uputiti se u istoriju upotrebe novca.

2. Kratka istorija novca

Kako istorijski podaci govore, ljudi upotrebljavaju novac od davnina. Na primer, 2500. godine p.n.e. u Vavilonu ljudi su koristili glinene ploče koje su zvali shubati (primljeno) radi evidencije dugovanja. Dugovi su izražavani u novčanoj jedinici mere (money of account) koju su propisivale vlasti za plaćanje poreza – ži-

6 Milton Fridman (Milton Friedman) je rekao da možemo bez ikakvih smetnji pretpostaviti da se novac u privredni sistem ubacuje iz helikoptera.


52 Ognjen Radonjić


tarice (po jedinici težine). Dakle, novac nije nastao kao posledica težnje ljudi da snize troškove razmene tako što će kreirati univerzalni medijum, već kao potreba izražavanja duga prema državi u jedinstvenoj novčanoj jedinici mere. Na tabli je pisalo ko je predao žitarice, u kojoj količini, kog datuma i kome. Ove ploče su potom čuvane u riznicama hramova kako bi se izbeglo falsifikovanje ili bi se, opet, kako bi se izbeglo falsifikovanje, glinena ploča stavila u sanduk i zapečatila. Zape- čatiranim glinenim pločama bilo je moguće platiti dug prema trećoj strani ili prema državi (porez) pri čemu je sanduk morao biti otpečaćen kako bi se verifikovali uslovi duga koji je u ploči sadržan. Tek skoro dve hiljade godina kasnije (u 7 veku p.n.e) napravljen je prvi kovani novac. U međuvremenu su postojale cene, dugovi izraženi u novčanoj jedinici mere i ljudi su bez problema obavljali aktivnosti razmene na bazi novca, tj. potvrde o poverilačko-dužničkom odnosu koji je prihvaćen dekretom vlasti kao sredstvo plaćanja poreza (glinene ploče). Nadalje, sve do 19. veka su se u srednjevekovnoj Evropi transakcije dominantno obavljale pomoću šta- pova od lešnikovog drveta (tally) na kojem su zainteresovane strane urezivale us- love duga. Na dva kraja štapa je urezivan datum i ime dužnika dok je na sredini štapa urezivan iznos duga. U tom delu se potom štap prelomi. Deo štapa koji je duži pripada poveriocu (stock)7, dok deo štapa koji je kraći pripada dužniku (stub). Kada se dužnik odluči da vrati dug, dve polovine štapa se spajajaju kako bi se utvr- dio iznos duga. Sajmovi na kojima je dolazilo do prebijanja dugova između trgo- vaca su bili redovna pojava u srednjevekovnoj Evropi. Trgovac koji drži skupinu dužeg dela štapa u kojima su zapisana njegova poraživanja preme kupcima se sa- staje sa trgovcem koji poseduje jedan ili nekoliko dužih delova štapa u kojima su zapisana njegova potraživanja prema njemu. Tu dolazi do razmene gde prvi trgovac ustupa drugom svoja potraživanja prema trećim licima i na taj način podmiruje svoj dug. Pomoću dužničko-poverilačkih štapova koje je emitovala država u svojim po- verilačko-dužničkim odnosima je bilo moguće platiti porez u Engleskoj sve do 1826. Da bi došli do poverilačko-dužničkog štapa krune (u cilju plaćanja poreza), transaktori nisu morali da širom zemlje traže ljude koji su ih posedovali. Ovaj posao su umesto njih (za naknadu) radile banke. (Wray, R.L., 2000).

Kada je u pitanju kovani novac srednjevekovne Evrope, istorijski podaci govore da je bilo puno različitih vrsta kovanog novca koje su emitovali različiti emitenti na istoj teritoriji. Ovaj novac je bio sadržinski veoma neujednačen (različite finoće, težine, denominacije, legure) i uglavnom je glasio na visoke nominalne iznose čime je on prestajao da bude pogodan za svakodnevne transakcije. Upravo zbog toga što je nominalno glasio na visoke iznose i zato što su hiljade različitih vrsta kovanog novca bile neujednačenog kvaliteta, što je, naravno, na licu mesta bilo nemoguće utvrditi, nije verovatno da je novac nastao spontano kao odgovor praktičnog čoveka na probleme barter razmene i nije nastao da bi se snizili transakcioni troškovi. Nai-

7 Odatle i potiče engleska reč za berze – stock exchanges.

52 Ognjen Radonjić


54 Ognjen Radonjić

me, u svakodnevnoj razmeni je neko mogao bolje da proceni vrednost, recimo, duvana ili krzna nego kovanog novca jer nije imao načina da na licu mesta proveri i utvrdi njegovu supstancijalnu vrednost. Drugim rečima, čini se da je uvođenje kovanog novca u opticaj poskupelo transakcione troškove.

Kako je onda kovani novac nastao? Prvi primerci kovanog novca su bili uje- dnačene težine i glasili su na nominalno visoke iznose, što upućuje na zaključak da je predstavljao potvrdu duga krune prema svojim dobavljačima (najčešće plaćenici-ma). Izgleda da su vlasti ubrzo potom shvatile da tako emitovane potvrde o dugu države predstavljaju podesno sredstvo kojim podanici mogu plaćati svoje dugove prema kralju (poreski nameti). Pošto je kovani novac kralja služio za plaćanje obaveza prema državi, on je bio veoma tražen. Iz tog razloga je kovani novac postao sredstvo razmene. Svako je hteo da prihvati kraljev novac u zamenu za svoju robu, jer će mu, na kraju, taj novac biti potreban da plati porez državi. (Isto).

Pitanja koja su preostala je da li novac mora imati supstancijalnu vrednost, to jest da li novac derivira svoju vrednost iz materije koja ga sačinjava ili na bazi materije na koju glasi i da li je novac neutralan? Odgovor na oba pitanja je ne. Prema pristalicama državne teorije novca, novac ne mora da sadrži vrednu materiju ili da glasi na materiju koja ima supstancijalnu vrednost. Osnovna funkcija novca je da bude mera vrednosti. Iz ove funkcije potom proizilaze ostale, pri čemu, kako Kejnz ističe, zbog izrazite neizvesnosti u poslovnom okruženju, posebnu važnost ima funkcija novca kao čuvara vrednosti (prenošenje apstraktne kupovne moći neograni-čeno u budućnost). To je ujedno i razlog zašto novac nije neutralan već vrši odlu- čujući uticaj na kretanje realnog sektora.

2.1. Državna teorija novca: Georg Zimel i Georg Knap

Državna teorija novca se javlja na početku 19 veka, dok svoj vrhunac i ujedno kraj doživljava na početku 20 veka. U knjizi Filozofija novca (Philosophie des Gel- des) Georga Zimela (Georg Simmel) iz 1900. možemo videti jasne obrise ove teorije, dok je svoj vrhunac doživela u u delu Državna teorija novca (Staatliche Theo- rie des Geldes) Georga Knapa (Georg Knapp) koje je objavljeno 1905.

U svojoj Filozofiji novca, Zimel odbija robnu teoriju novca, to jest stav da novac mora imati supstancijalnu vrednost. Novac nije kao drugi merni instrumenti koji moraju da dele karakteristike merenih objekata kako bi mogli da se nađu u funkciji mere (mera dužine mora biti dugačka). Novac kao mera vrednosti mora po- sedovati vrednost, ali ta vrednost ne mora biti supstancijalna (opipljiva), to jest kva- litativno ista kao vrednost koju sadrži mereni predmet. Nasuprot supstanciji, ono što daje moć novcu je njegova nematerijalna, to jest apstraktna vrednost na osnovu koje je moguće upoređivati predmete koji nemaju nikakva zajednička svojstva. Re-


54 Ognjen Radonjić


čju, novac ne poseduje supstancijalnu vrednost i ne derivira svoju vrednost iz troš- kova proizvodnje ili odnosa ponude i potražnje već iz svoje moći da predstavlja „…apstraktnu vrednost. Kao vidljiv predmet, novac je supstanca koja sadrži apstraktnu ekonomsku vrednost. Novac „… predstavlja odnos između stvari, odnos koji istra- java uprkos promenama samih stvari.” (Simmel, 1907:124). Pišući u vreme kada je zlatni standard bio na vrhuncu, Zimel ističe da „…nije tehnički izvodljivo postići ono što je konceptualno ispravno, naime transformisati funkciju novca u čist simbol novca, i odvojiti ga u potpunosti od bilo kakve supstancijalne vrednosti koja ogra- ničava količinu novca, iako tekući razvoj novca govori da će upravo to biti konačni ishod.” (Isto:165). I bio je u pravu. Sa raspadom bretonvudskog sistema deviznih kurseva 1971, kada je obustavljena konvertibilnost dolara u zlato, to jest kada su prekinute sve veze između dolara i zlata, robni novac je i na papiru prestao da postoji.

Takođe, za razliku od ortodoksnih ekonomista, Zimel shvata da je razmena koja se obavlja posredstvom novca suštinski drugačija od trampe, to jest da razmena putem novca u sebi sadrži kredit koji predstavlja važnu društvenu relaciju. Sama suština novca je da je on kredit u rukama onog koji ga poseduje jer predstavlja potraživanje na proizvode drugih lica iz iste društvene zajednice: „Kada dođe do zamene trampe sa novčanim transakcijama, u kadar ulazi treća strana koja se nalazi između dve strane: zajednica kao celina koja u zamenu za novac stavlja na raspola-ganje određenu realnu vrednost… Ovo je srž istine teorije da je novac samo po- traživanje u odnosu na društvo. Novac se pojavljuje, da tako kažemo, kao menica na kojoj nedostaje ime onoga na koga je vučena…” (Isto:177).

Po Zimelu kovani novac u sebi sadrži dve ključne pretpostavke kredita koje su međusobno isprepletene: „Prvo, provera metalnog sadržaja novca u svakodnevnim transakcijama nije moguća. Novčane transakcije se ne mogu razviti bez poverenja u javnosti u vladu koja je entitet ili možda u one osobe koje su u stanju da odrede stvarnu vrednost kovanog novca u odnosu na njegovu nominalnu vrednost. Drugo, mora postojati poverenje da novac koji je primljen može biti ponovo potrošen u istoj vrednosti.” (Isto:178). Dakle, da bi u jednoj zajednici novac vršio funkciju mere vrednosti mora postojati poverenje zajednice da će novac prihvaćen u današnjoj razmeni biti prihvaćen i u budućnosti, pri čemu, kupovna moć novca mora ostati nepromenjena. Kako Zimel kaže, ova vrsta poverenja se samo delom uspostavlja na bazi prošlog iskustva jer nam prošla iskustva ne garantuju u dovoljnoj meri da će se prethodna praksa nastaviti i u budućnosti – budućnost nije moguće pouzdano predvideti na bazi prošlih iskustava. Zbog toga u pomoć mora da se pozove „nadteorij- sko verovanje” (supratheoretical belief), to jest „sociopsihološka kvazireligiozna vera” (social-psychological quasi-religious faith) (Isto:179) – verovanje u nešto ili nekoga koje se ne može objasniti našim znanjem već našim osećanjem da između naše „ideje o nekom biću i samog tog bića unapred postoji povezanost, jedinstve-

54 Ognjen Radonjić


56 Ognjen Radonjić

nost, izvesna konzistentnost predstave o njemu, sigurnost i nepružanje otpora u pre- davanju samog Ja toj predstavi koja, svakako, nastaje u vezi sa osobitim razlozi- ma, ali se ne sastoji od njih.“ (Isto:179). Drugim rečima, mi želimo da verujemo u našu predstavu o nekome ili nečemu zato što nam to verovanje pruža osećaj sigurnosti: „Možda je osećanje lične sigurnosti koje jamči novčani posed najkoncentri- sanija i najzaoštrenija forma i ispoljavanje poverenja u društvenopolitičku organi- zaciju i poredak.” (Isto:179).

Ipak, naglašavanje poverenja u nepromenljivost vrednosti novca koje se bazira na prošlim iskustvima i nadteorijskom verovanju izgleda, u značajnoj meri, osiro- mašuje Zimelovu analizu. Naime, čini se da je Zimel bio svestan, mada to eksplicit-no ne izdvaja u nekom zaokruženom teorijskom okviru, da poverenju prethodi dr- žavna prinuda, to jest moć države da uz pomoć nasilja nametne porez koji je izra- žen u novčanoj jedinici mere (money of account) koju, opet, propisuje država. Zi- mel uviđa da je razvoj moderne države u visokoj pozitivnoj korelaciji sa nemetal-nim dematerijalizovanim novcem: „Rastuća depersonalizacija novca, njegov sve bliži odnos sa centralizovanom i sve ekstenzivnijom zajednicom, stoje u tačno utvr- đenoj i delotvornoj vezi sa naglašavanjem samostalnosti njegovih funkcija od me- talne vrednosti. Sigurnost novca počiva na garanciji koju zastupa centralna politič-ka vlast, koja na kraju zamenjuje značaj metala.” (Isto:184). Zahvaljujući tome što su nametnuli (uz primenu sile) zakone kojima se strogo zabranjivala trgovina bez posredništva kraljevskog kovanog novca, kraljevi su uspeli da centralizuju moć tako što su uništili feudalni sistem koji se zasnivao na ličnim odnosima: „Tako su već Karolinzi jasno težili da novčanom privredom potisnu naturalnu razmenu ili razmenu zasnovanu na stoci. Često su propisivali da se ne sme odbijati kovani novac, i oštro su kažnjavali njegovo neprihvatanje. Pravo na kovanje novca bilo je isključi-vo kraljevo, pa je tako sprovođenje prometa kovanog novca značilo protezanje kra- ljeve moći tamo gde je ranije postojao čisto privatan i personalni modus prometa. …Zato je moderna centralistička država narasla takođe uz ogroman uspon novčane privrede… Samodovoljnost feudalnih odnosa uništena je, budući da se u svaku transakciju umetao kraljev novac, koji upućuje na centralnu vlast proširujući veze između ugovornih strana izvan samog kovanog novca, tako da se pojedinci više potisnu ka kruni, da se za nju tešnje vežu, što se pokazalo kao dublji smisao mer- kantilnog sistema.“ (Isto:185-186).

Iako Zimel sasvim ispravno ističe da je osnovna funkcija novca da bude mera vrednosti, da novac ne crpi svoju vrednosti iz supstancijalne vrednosti materije koja je u njemu sadržana ili na koju glasi, da je svaki novac kredit i, iako je uvideo povezanost između razvoja moderne države i depersonalizacije i dematerijalizacije novca, on nije eksplicitno odgovorio na pitanje šta novac čini novcem, to jest kako neko sredstvo plaćanja dobija validnost. Takođe, Zimel nije odgovorio na pitanje koje direktno proizilazi iz prethodnog: ko proizvodi novac i kako se proizvodi no-


56 Ognjen Radonjić


vac, odnosno ko vodi borbu i kakva se borba odvija u tom procesu, jer moć ne pri- svaja samo onaj koji poseduje bogatstvo već i onaj ko uspostavi kontrolu nad proizvodnjom novca.

Odgovore na ova veoma važna pitanja je dao Georg Knap svega pola decenije kasnije. Stavovi Knapa i Zimela o prirodi novca su isti. Međutim, Knap u svojoj analizi pravi korak dalje. On otvara ključno pitanje validnosti novca. Osnovna funkcija nije da bude medijum razmene i vrednost novca se ne utvrđuje u procesu razmene. Novac je sredstvo pomoću kojeg se izražava nominalna vrednost dugovanja i sredstvo pomoću kojeg se dugovanja računaju i pokrivaju. Od svih vrsta dugovanja, najvažniji je poreski dug. Novac je simbol koji je nosioc jedinice apstraktne vrednosti. Otuda je za Knapa novac „simboličko sredstvo plaćanja” (chartal means of payment). (Knapp, G., 1924:38, preuzeto iz Ingham, G., 2004). Vrsta sredstva pla- ćanja je od drugorazrednog značaja i može biti od bilo kog materijala – koža, krzno, duvan, srebro, zlato, bakar, cink. Sredstvo plaćanja nije vezano za bilo koju vrstu materijala. Ono što je bitno je da država proglasi koju vrstu sredstva plaćanja prihvata za namirenje poreskih obaveza. Ona to čini tako što utvrđuje nominalnu novčanu jedinicu mere, na primer dinar, i utvrđuje razmenski kurs između jednog dinara i duvana, kože, zlata ili srebra, pri čemu novčana jedinica mere ne mora postojati u materijalnoj formi.8 Ono što je važno je da se sredstva koja se prihvataju za plaćanje poreza izražavaju u novčanoj jedinici mere.9 Na taj način neko sredstvo plaćanja dobija validnost, to jest postaje novac10, „jedinica u kojoj je iznos plaćanja izražen; i sredstvo plaćanja koje se prihvata za namirenje dugova je nosioc jedinica vrednosti.” (Isto:7-8). Ono što Knap ističe je da država određuje novčanu jedinicu mere i određuje koje će sredstvo plaćanja prihvatiti za namirenje poreskih obaveza, ali to ne znači da država jedina kreira novac. Tu mislimo na različite papirne dokumente (banknote, menice) koje emituju privatne banke u kojima je zabeležen dug banke prema agentu koji poseduje dokument (u njegovim rukama je papirni dokument kredit). Da bi papirni novac koji emituje banka dobio validnost, na prvom mestu dug mora biti izražen u novčanoj jednici meri, i, na drugom mestu, država mora prihvatiti taj dokument kao sredstvo plaćanja poreza. Dakle, ono što je pre- sudno nije ko emituje sredstvo plaćanja, već da li država prihvata sredstvo plaćanja za namirenje poreskog duga. Rečju, svaki novac jeste kredit, ali nije svaki kredit novac. Preciznije, papirni dokument koji emituje banka u kojem se evidentira dug

8 U 18 veku, engleska funta i francuska livra nisu postojale u materijalnoj formi – u vidu kovanog novca. Ingham, G. (2004).

9 Čak i u kasnom 19 veku u Engleskoj, veliki broj različitih sredstava plaćanja (zlatni kraljevski kovani novac, veliki broj različitih bankarskih banknota, domaćih menica, lokalni bakarni novac) je bio izražen u funti sterlinga. Isto.

10 Pri čemu forma nije ograničena na neki konkretan materijal, što istorija i pokazuje jer su u raz- ličitim periodima različiti materijali služili kao sredstvo za namirenje dugova prema državi.

56 Ognjen Radonjić


58 Ognjen Radonjić

banke prema svom klijentu može biti sredstvo plaćanja u lokalnoj zajednici, to jest među klijentima banke, jer svi klijenti znaju da će banka (emitent) prihvatiti taj papirni dokument i namiriti svoj dug prema donosiocu, odnosno prihvatiti da donosi-lac namiri svoj dug prema njoj.11 Bankama se isplati da emituju sopstveni novac jer na taj način, sa ograničenim rezervama državnog novca, mogu zaraditi veće profite. Dakle, ono što takvom dokumentu daje vrednost nije njegova eventualna konvertibilnost u državni novac ili zlato, već činjenica da ga emitent prihvata za namirenje svojih obaveza prema trećim licima, odnosno za namirenje obaveza trećih lica prema njoj. Onog momenta kada država prihvati papirni dokument neke banke za pla- ćanje poreza, klijenti te banke i svake druge banke će biti spremni da ga prihvate u procesu razmene jer znaju da sa tim novcem mogu da namire „dug nad dugovima”. Na taj način, papirni novac banke postaje novac i pomoćno sredstvo plaćanja čime postaje sastavni deo monetarne ponude. Ipak, ova vrsta plaćanja nije definitivna, jer kada prihvati papirni novac banke vlasti mogu da traže njegovu konverziju u drža- vni novac ili zlato. Zato je ova vrsta novca pomoćno sredstvo plaćanja. Konačno sredstvo plaćanja ili valuta postaje kada država odluči, ne samo da prima taj papirni dokument (u kojem je dokumentovan dug) za plaćanje poreza, nego i da svoje obaveze prema dobavljačima i svojim kreditorima isplaćuje u njemu. Ovo je obično važilo za samo jednu banku, banku koja je postala centralna banka. To je trenutak kada je papirni novac postao nekonvertibilan, to jest simbol vrednosti koji se koristi danas u svim modernim državama. Na kraju, važno je napomenuti da, kako iz naše analize proističe, pored države, novac proizvode i banke čime se otvara važno filozofsko i socioekonomsko pitanje, pitanje borbe ključnih interesnih grupa za us- postavljanje kontrole nad proizvodnjom novca – borbe koju vode država, novčani rentijeri (kreditori) i dužnici (proizvođači i potrošači). Istorijski gledano, u različi- tim epohama su različiti akteri zauzimali dominantnu poziciju u ovoj borbi.12

11 Papirnim dokumentima koje su emitovale banke su se plaćale obaveze prema trećim licima tako što se dug banke X koji je dokumentovan u papirnoj formi i koji se nalazi u vlasništvu osobe Y koristi za izmirenje obaveza osobe Y prema osobi Z – dakle, dug u vidu papirnog novca (priznanice) je transferibilan. Priznanica koja se nalazi u rukama korisnika ili osobe Y je kredit, jer ona istovremeno predstavlja dug emitenta ili banke X prema osobi Y, odnosno nakon transakcije prema osobi Z.

12 U poslednjoj trećini 20. veka pobedu odnose novčani rentijeri čiji cilj nisu produktivne investicije od kojih širi slojevi društva imaju koristi, već berzanske špekulacije, koje im donose ogromne profite dok uzlet traje, a čije troškove, kad balon pukne, snosi zajednica kao celina (privatizacija dobitaka i socijalizacija troškova). Proces privatizacije dobitaka i socijalizacije troškova se jasno može videti na primeru tekuće globalne finansijske krize.


58 Ognjen Radonjić


3. Kejnzova preferencija likvidnosti i neneutralnost novca

Džon Mejnard Kejnz, jedan od prvih, i sigurno najeminentniji zastupnik teorije disekvilibrijuma je u svojoj Raspravi o novcu (1930)13 prihvatio Knapovu drža- vnu teoriju novca, dok se u svom najpoznatijem delu Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (1936) direktno sukobio sa ortodoksnom pretpostavkom da je novac neutralan. U uvodnom delu ove knjige Kejnz naglašava da „…novac ulazi u privre- dnu shemu na jedan bitan i poseban način” i da je „...monetarna privreda u suštini takva da su promenljiva gledišta o budućnosti u stanju da utiču na količinu zaposlenosti, a ne samo na njen raspored.” (Keynes, J.M., 1936:52). Da bismo otkrili po čemu je to novac poseban i zašto su savremene kapitalističke privrede sa sofistici-ranim finansijskim sistemima sklone špekulativnim uzletima i depresijama, neop- hodna je pozitivistička analiza funkcija novca.

Kako Kejnz ističe, osnovna funkcija novca je da bude mera vrednosti. Novčanu jedinicu mere propisuje država i u kroz nju su izražene cene i dugovi. Koje će sredstvo plaćanja dobiti validnost, zavisi od države, jer u novac spadaju samo sredstva plaćanja koja država prihvata za namirenje poreskih dugova, kao i sredstva koja država koristi za namirenje svojih obaveza prema kreditorima. Kejnz prihvata kre- ditnu teoriju novca, po kojoj banke kreiraju papirne dokumente koji se koriste u međusobnim transakcijama između banke i njenih klijenata. Onog momenta kada država prihvati papirni dokument banke kao sredstvo plaćanja poreza, bankarski novac dobija validnost. Dosledno, u skladu sa kreditnom i državnom teorijom, Kejnz ističe da, tako što odobravaju kredite, čime se kreiraju depoziti i rezerve u drugim bankama, banke proizvode novac. U poslovima u kojima se koriste čekovi, međusobna prebijanja i žiro obračun, banke mogu kreirati novac bez ograničenja ukoliko se kreću u korak jedna sa drugom. Dakle, novac se ne kreira egzogeno, već endogeno, to jest nasuprot (neo)klasičnoj teoriji po kojoj se depoziti kreiraju na bazi uloga štediša, krediti kreiraju i depozite i rezerve.

Pošto je pihvatio državnu teoriju po kojoj je osnovna funkcija novca mera vrednosti kao i da validnost novcu daje država, sledeće pitanje koje je Kejnz otvorio je zašto ljudi uopšte drže gotov novac: „Novac (po neoklasičarima, prim. aut.), kao što je dobro poznato, ima dve osnovne svrhe. Kao novčana mera vrednosti olakšava razmenu bez potrebe da uđe u kadar kao stvaran predmet (neutralnost novca, prim. aut.). U tom smislu je novac pogodnost lišena značaja ili realnog uticaja. Na drugom mestu je on čuvar blaga. Tako nam je rečeno bez osmeha na licu. Ali u svetu klasične ekonomije kakva je ludost čuvati novac! Jer priznata je karakteristika novca kao čuvara blaga da je jalov; dok praktično svaka druga forma čuvanja blaga donosi neku kamatu ili profit.“ (Keynes, J.M., 1937:215-216).

13 Treatise on Money.

58 Ognjen Radonjić


60 Ognjen Radonjić

Podsetimo, po Sejovom zakonu tržišta, agent tačno može da predvidi, pa samim tim i planira svoju buduću potrošnju. On pouzdano može da predvidi kolike će cene biti u budućnosti, koliki će mu biti tekući dohodak i kakve će njegove potrebe biti. Ukoliko on anticipira da će nominalno izražena vrednost buduće željene po- trošnje biti iznad nominalno izraženog iznosa njegovog tekućeg dohotka, agent će se opredeliti za štednju. Štednja se preko kreditnog tržišta plasira u investicione projekte, tako da, u agregatnom smislu, ne dolazi do pada u tražnji. Nove investici-je će povoljno uticati na produktivnost, profitabilnost i privredni rast u budućnosti. Drugim rečima, kada agent štedi možemo zamisliti da ne štedi u novcu već u maši- nama, alatkama, kamionima, zalihama itd. U svakom slučaju, tražnja za tekućom proizvodnjom ostaje nepromenjena, jer se agentova štednja usmerava ka kupovini realnih dobara i usluga. Osnovna pretpostavka koja stoji iza ovog savršenog samo- regulativnog tržišnog mehanizma tako da su krize jedino moguće u kratkom roku zbog sektorskih frikcija (rigidnost cena i nadnica nadole), dok u dugom roku sistem teži ravnoteži, je pretpostavka da je budućnost rizična, to jest da agenti mogu na bazi prošlog iskustva relativno pouzdano predvideti budućnost.

Sa druge strane, da bi dao odgovor na pitanje zašto ljudi drže gotov novac i samim tim ukaže na objektivne razloge zbog kojih su krize normalan ishod esen- cijalno monetarnih ekonomija, Kejnz je morao da udari u samo srce (neo)klasične teorije – odbacio je pretpostavku da agenti na bazi prošlih iskustava mogu relativno pouzdano da predvide budućnost.14 Kako Kejnz kaže, budućnost nije predetermini- sana, već je otvorena – nju kreiraju ljudi svojim akcijama koje preduzimaju na bazi očekivanja: „Ali ovi skorašnji pisci (neoklasičari, prim. aut.) slično njihovim pret- hodnicima (klasičari, prim. aut.) i dalje su se bavili sistemom u kome je količina zaposlenih faktora data i gde su druge relevantne činjenice poznate sa manjom ili većom sigurnošću. ...Kalkulus verovatnoće, koji je kao što je pomenuto držan u po- zadini, po pretpostavci je bio u stanju da reducira neizvesnost na isti kalkulabilni status kao i sama izvesnost; … Pod neizvesnim znanjem, dopustite mi da objasnim, ja ne mislim samo da napravim razliku između onoga što je sigurno i onoga što je samo verovatno. ... Smisao u kojem ja koristim termin jeste taj u kojem je prospekt evropskog rata neizvestan, ili cena bakra i kamatna stopa kroz dvadeset godina, ili zastarelost nove invencije, ili pozicija bogatstva privatnih vlasnika u socijalnom sistemu 1970. Kod ovih stvari ne postoji naučna osnova na bazi koje je moguće for- mirati bilo kakvu kalkulabilnu verovatnoću. Mi prosto ne znamo.“ (Isto:213-214).

Rečju, pod pretpostavkom da je budućnost rizična bilo bi neracionalno odlagati potrošnju. Naime, zarađivanje dohotka predstavlja neprijatnost (posao iziskuje psi- hofizičke napore i neretko stres), dok se pak pretpostavlja da su realni proizvodi i

14 O razlici između neoklasičnog koncepta rizične i Kejnzovog koncepta fundamentalno neizvesne budućnosti detaljnije videti u Davidson, P. (1991), Dow, S.C. (2005), Gillies, D. (2005), Radonjić, O. (2007, 2009a, b), Runde, J. (1991).


60 Ognjen Radonjić


usluge jedine retke stvari koje donose prijatnost. Ukoliko je budućnost rizična, to jest relativno poznata, neracionalno je izlagati se neprijatnosti samo iz razloga da bismo u rukama imali likvidnu aktivu (novac i hartije od vrednosti) umesto da tro- šimo novac na stvari koje nam donose osećaj prijatnosti i uživanja. Opet, sa druge strane, ukoliko prihvatimo Kejnzovu pretpostavku da je budućnost fundamentalno neizvesna (a ne rizična), odlaganje odluke o potrošnji može biti racionalan izbor u izrazito nesigurnim vremenima. Na pitanje zašto onda ljudi uopšte drže novac u gotovom ili hartijama od vrednosti i ne troše ga ili ga ne plasiraju na kreditno tr- žište (gde se preduzetnici zadužuju radi kupovine investicionih dobara) Kejnz od- govara: „...delimično na razumnoj i delimično na instiktivnoj bazi, naša želja da dr- žimo novac u ulozi čuvara blaga je barometar stepena nepoverenja u naše sopstvene kalkulacije i konvencije koje se tiču budućnosti. … Posedovanje gotovog novca uljuljkava našu uznemirenost; i premija koju tražimo da bi se rastali od novca (kamatna stopa, prim. aut.) mera je stepena naše uznemirenosti.“ (Isto:216).

Naime, u dinamičnim i nepredvidivim okruženjima, kao što je to poslovno okruženje, uvek je moguća pojava nepredviđenog događaja koji nas može dovesti u poziciju da nismo u stanju da podmirimo tekuće obaveze ili obaveze koje će u bli- skoj ili daljoj budućnosti dospeti. Stoga je pitanje likvidnosti jedno od najvažnijih pitanja kome tržišni agenti pridaju pažnju. Biti nelikvidan može imati dramatične posledice na potrošnju potrošača ili proizvodnju proizvođača gde je granični slučaj bankrot.

Iz straha od nelikvidnosti, ljudi uvek iz tekućeg dohotka izdvajaju određena sredstva u vidu štednje. Štednja je osiguranje od pojave nepredvidivih događaja. Ljudi štede na više načina i svi su povezani sa posedovanjem trajnih dobara (du- rables). Novac takođe spada u trajna dobra u smislu da se pomoću njega može pre- neti određeni iznos današnje kupovne moći u budućnost. Tačnije, novac nije samo sredstvo pomoću koga možemo da poravnamo današnje obaveze koje smo reguli- sali ugovorom (bilo promptno bilo terminski)15 već je i sredstvo koje nam omoguća-va da odložimo naše današnje pravo raspolaganja na resurse i potrošnju neograni-čeno u budućnost. Dakle, novac predstavlja vremeplov za čuvanje vrednosti. (Da- vidson, P., 2002, 2009). Osim novca, likvidonosnu funkciju (očuvanje vrednosti kupovne moći do momenta kada se ukaže potreba za trošenjem) mogu vršiti i druga trajna dobra. Međutim, koliko su druga trajna dobra efikasna u vršenju likvidono- sne funkcije, zavisi od troškova njihovog održavanja i stepena njihove likvidnosti. (Isto). Logično, što su troškovi održavanja veći i što je veći rizik oštećenja dobra, to

15 Savremene ekonomije su organizovane tako da se trgovina obavlja na bazi ugovora na promptnom i terminskom tržištu. Na promptnom tržištu se isporuka dobra i plaćanje za dobro vrše istovremeno, dok se na terminskom tržištu plaćanje i isporuka izvršavaju tačno određenog dana ili meseca u budućnosti, pri čemu plaćanje ne mora da koincidira sa isporukom. Takođe, na terminskom tržištu se plaćanje i isporuka ne moraju vršiti odjednom, već sekvencijalno.

60 Ognjen Radonjić


62 Ognjen Radonjić

je dobro manje pogodno da vrši funkciju likvidnosti. Stepen likvidnosti bilo kog trajnog dobra pak zavisi od stepena u kome je promptno tržište na kome se trguje tim dobrom kontinuirano i duboko. Kontinuiranost i dubina promptnog tržišta se odnosi na dve stvari. Prva je koliko je skupo organizovati kupoprodaju, tačnije koliko je skupo spojiti prodavce sa kupcima. Što su transakcioni troškovi, niži to je tržište dublje. Odgovarajaća dubina tržišta obezbeđuje za nas drugu bitnu stvar, a to je da su promene cena iz momenta u moment male ili, ekonomskim rečnikom, da su cene „lepljive“ (sticky prices). Osnovni preduslov da bi neko promptno tržište bilo kontinuirano i duboko jeste da postoji kredibilni market-mejker (market-mak- er) ili institucija koja garantuje da će u slučaju većih neravnoteža iz svog inventara reagovati i stabilizovati tržište tako da se cene menjaju stabilnim ritmom.

Kada je u pitanju novac, market-mejker su monetarne vlasti, što garantuje du- binu i stabilnost tržišta (ako pretpostavimo da nema inflacije). Takođe, vrednost novca izraženog u jedinicama samog sebe je nepromenljiva, tako da ne postoji rizik od kapitalnog gubitka.16 Pošto rizik od kapitalnog gubitka ne postoji, novac je jalov, tj. ne donosi nikakve prinose. Nešto manje likvidni od novca su finansijski instru-menti (naravno, likvidnost varira zavisno od vrste emitenta, roka dospeća hatije od vrednosti i faze poslovnog ciklusa). Finansijski instrumenti su trajna dobra koja imaju niske troškove održavanja ili niske rizike od oštećenja i kredibilne market-mejkere. Kod njih postoji rizik od kapitalnog gubitka zbog čega finansijski instru-menti nose periodične prinose u vidu kamate ili dividende. I, na kraju, najmanje likvidna trajna dobra su kapitalna dobra, dobra čiji su troškovi održavanja i skladi- štenja veoma visoki i koja u principu nemaju kontinuirana i duboka promptna trži- šta za polovnu robu.17 Opet, čak i kada bi pretpostavili da je tržište za polovnu kapi- talnu opremu duboko, kontinuirano i da ima kredibilnog market-mejkera, kapitalna dobra su, kada je likvidonsona funkcija u pitanju, i u ovom slučaju inferiorna iz vi- še razloga. Prvi je taj da, ako hoćemo da prodamo neku mašinu, mi moramo da pre- kinemo proces proizvodnje, čime se prekida proizvodnja prinosa za vlasnika. Tako- đe, troškovi demontaže, ponovne montaže i isporuke opreme su veoma visoki. Dru- ga važna stvar je da je kapitalna oprema nedeljiva. Stoga, ukoliko mi, na primer, za predstojeći period želimo da povećamo potrošnju u mnogo manjem iznosu nego što je vrednost kapitalne opreme, mi ćemo bez obzira na to morati da prodamo ceo stroj. Stoga, ceteris paribus, što je jedinica aktive usitnjenija, to je veća mogućnost da se ona proda.

16 Kapitalni dobitak/gubitak je dobitak/gubitak koji se javlja na bazi razlike u ceni po kojoj smo nešto kupili i potom prodali.

17 Zbog čega ih je veoma teško i skupo prodati (visoki transakcioni troškovi), a i kada se prodaju, zbog niske likvidnosti tržišta se prodaju sa značajnim diskontom (prodajna cena je znatno ispod kupovne cene mašine, minus amortizacija).


62 Ognjen Radonjić


Budućnost koja je neizvesna i u kojoj je pitanje likvidnosti od suštinskog zna- čaja (neo)klasični ekonomisti su jednostavno zaobišli pod velom pretpostavke da je moguće korigovati ugovor „...bez troškova ukoliko neko na početku ne trguje po ravnotežnim cenama u kojima je sadržana objektivna realnost vođena realnim pa- rametrima predeterminisanog ekonomskog sistema.“18 (Davidson, P., 2002:59). Otuda je novac neutralan, to jest samo lubrikant koji omogućava da se razmena efikasno obavi. Ipak, kada u kadar uđe fundamentalno neizvesna budućnost, novac nije neutralan i njegova ključna uloga nije samo da se koristi kao mera vrednosti i sredstvo razmene. Zbog neizvesne budućnosti ljudi sklapaju terminske ugovore kako bi osigurali prodaju svojih proizvoda i kako bi kontrolisali troškove proizvod-nje. Takođe, pošto ljudi ne mogu pouzdano da predvide čak ni blisku budućnost, novac predstavlja vid osiguranja u periodima za koje je agent percipirao da su izrazito neizvesni. Mogućnost da odložimo donošenje rizične i/ili ireverzibilne poslovne odluke smiruje naše strahove, stabilizuje očekivanja i sprečava nastanak pa- nike.

Sada dolazimo do trenutka kada je važno napraviti razliku između (neo)klasič-nog i Kejnzovog koncepta štednje. Po (neo)klasicima, kao što smo videli, kada se nešto uštedi to zapravo znači da je istovremeno došlo do rasta u investicijima, tako da ne postoji problem deficita agregatne tražnje. Pad u ličnoj potrošnji se nadome- šta rastom u investicionoj potrošnji. Krize su moguće, ali samo u kratkom roku zbog rigidnosti cena i nadnica nadole. U dugom roku će, suočeni sa padom u tra- žnji, proizvođači i radnici sniziti cene svojih proizvoda, odnosno nadnica i na taj način stimulisati potrošnju, odnosno zaposlenost. Za razliku od (neo)klasičara, Kej- nz je celokupan proces štednje razložio na dve odluke. Prvu odluku je nazvao sklo- nost potrošnji (propensity to consume), gde agent odlučuje koliki će deo tekućeg dohotka potrošiti na tekuću proizvodnju, a koliki će deo dohotka uštedeti. Posle ove, agent se suočava sa sledećom odlukom koja se naziva preferencija likvidnosti (liquidity preferance). Ovde agent odlučuje o tome koliki će deo ušteđenog novca plasirati direktno ili preko finansijskog posrednika na dugoročno orijentisano kreditno tržište (novac se koristi za investicionu potrošnju), a koliki će deo držati u vidu gotovog novca (savršena likvidnost) ili likvidnih hartija od vrednosti. U nesigurnim vremenima će se agent opredeliti za gotov novac ili likvidne hartije od vrednosti što zapravo znači da ponuda neće kreirati svoju tražnju (dohodak neće kreirati potrošnju u istom iznosu), to jest neće doći do rasta u investicionoj potroš-

18 Bez ove pretpostavke neoklasična teorija bi bila u sukobu sa realnošću pošto bi moglo da dođe do situacije da ugovor sprečava racionalnog agenta da optimizira svoju ciljnu funkciju. Zbog toga neoklasičari objašnjavaju postojanje ugovora neekonomskim faktorima kao što su dru- štveni običaji jer, u okolnostima u kojima je agent „zaključan“ ugovorom, tržište gubi svoju esencijalnu ulogu da na bazi signala koje kontinuirano šalje (stalne promene cena) vrši efikasnu alokaciju retkih resursa na optimalne upotrebe. Davidson, P. (1991).

62 Ognjen Radonjić


64 Ognjen Radonjić

nji. Dakle, novac i hartije od vrednosti, a ne samo industrijski proizvodi i usluge, doprinose rastu korisnosti agenata jer im pružaju sigurnost da će u slučaju dešava- nja nepredviđenih događaja biti u mogućnosti da zadrže likvidnu poziciju. Odluka da se uštedi, ne implicira odluku da se, kad za to dođe vreme, ušteđeni novac po- troši tačno određenog datuma za tačno određen proizvod. Štednja nije prosta za- mena današnje za veću buduću potrošnju određenog proizvoda u tačno određenom budućem momentu. Odluka da se danas ne troši, ne znači da će se ušteđeni novac potrošiti za dan, za mesec, godinu dana ili ikada i ne znači da ćemo sa tim novcem kupiti neki određeni, danas poznati proizvod. Odluka da se štedi je prenošenje kupovne moći u neodređenu i neograničenu budućnost bez jasno definisanog izbora. Na taj način, štednja uzrokuje pad u današnjoj tražnji, pri čemu ne dolazi do rasta u investicionoj potrošnji kako bi se proizvođač osposobio da izađe u susret većoj bu- dućoj, danas tačno anticipiranoj tražnji. Posledica je pad u efektivnoj tražnji. Ovo ne znači samo da je moguće da u dugom roku nivo proizvodnje bude na nivou koji je ispod pune zaposlenosti (nevoljna nezaposlenost faktora proizvodnje) čak i kada su cene i nadnice fleksibilne nadole, već i da u periodima velike nesigurnosti (na primer period posle sloma berze) Sejov zakon tržišta neće funkcionisati – niže cene proizvoda neće stimulisati rast u tražnji i pad nadnica neće stimulisati rast u zaposlenosti. Ovo su periodi kada ljudi gomilaju novac, to jest kada deficit u agregatnoj tražnji iziskuje ekspanzivnu državnu potrošnju i monetarnu politiku kako bi se iz- begla duboka ekonomska depresija poput one iz tridesetih godina prošlog veka. Dakle, iz Kejnzove analize jasno proizilazi da je novac osoben, to jest poseban (pe- culiar) zbog toga što je, nasuprot učenju ortodoksne teorije, u stanju da destabilizu-je realnu ekonomiju.

Zaključno, novac je društvena institucija čija je važna uloga ograničenje neizvesnosti. Kao takav, novac nije neutralan već, zavisno od motiva, očekivanja, optimizma i pesimizma tržišnih učesnika vrši snažan i značajan uticaj na realni sektor proizvodnje. Proizvodnja nije, kao što to (neo)klasici ističu, ograničena samo retkim resursima i tehnologijama proizvodnje. Na kretanje realnog sektora presud-no utiču očekivanja agenata na finansijskim tržištima. Na proizvodnju očekivanja utiču povoljno u periodima kada su agenti optimisti, i obrnuto ukoliko su pesimisti, iako, možda, u stvarnosti ne postoje fundamentalni faktori kojima se optimističko, odnosno pesimističko raspoloženje može opravdati: „Naročito će u neredovnim pri- likama, kada je hipoteza o neograničenom trajanju postojećeg stanja stvari manje verovatna, pa makar ni onda ne bilo naročitih razloga da se očekuje neka određena promena (vezana za fundamente, prim. aut.), tržište biti izloženo nerazumnim ta- lasima optimističkog i pesimističkog raspoloženja koji su u neku ruku shvatljivi pošto ne postoji čvrsta osnovica za neki racionalan proračun.“ (Keynes, J.M., 1936:193).


64 Ognjen Radonjić


Zaključak

Ova studija je pokazala da je opšteprihvaćeno načelo u savremenoj ekonom-skoj teoriji da su novac ljudi izumeli spontano i bez prinude sledeći sopstveni interes, da je osnovna funkcija novca da bude veo u razmeni realnih dobara i da je po svojoj prirodi neutralan zabluda. Novac je nastao prinudom kao plod težnje države da što efikasnije nametne i vrši naplatu poreskih obaveza stanovništva. Njegova funkcija je da bude mera vrednosti koja omogućava laku i jednostavnu uporedivost različitih roba i usluga. Vrednost novca ne zavisi od vrednosti materije koja ga sa- činjava već od nominalne novčane jedinice mere koju propisuje država i razmen-skog kursa nominalne novčane jedinice mere sa različitim sredstvima plaćanja (robe koje vlasti prihvataju za plaćanje poreza) kojeg, opet, propisuje država. Novac predstavlja dug i njega ne kreira samo država, već i banke. Takođe, novac nije neutralan. Zbog toga što je budućnost fundamentalno neizvesna, posedovanje gotovog novca doprinosi rastu korisnosti agenata jer ih štiti od potencijalno negativnih posledica događaja čije se javljanje nije moglo predvideti. Njegova vrednost po- sebno raste u periodima kada je nezvesnost u poslovnom okruženju izrazita. Tako je moguće da, u periodima kada dobrobit i normalno funkcionisanje sistema kritično zavise od potrošnje koja, usled straha ljudi, izostaje, umesto da se samoisceli, tr- žište zahvati duboka depresija. Na taj način, novac vrši nezavisan i presudan uticaj na kretanje realnog sektora jer od očekivanja agenata zavisi da li će oni trošiti. Bez adekvatne potrošnje, to jest usled nedovoljne potrošnje, privredni sistemi su osuđeni na stagnaciju i, u najgorem slučaju, trajnu depresiju. Zbog toga je važno da politička elita dva puta razmisli pre nego što kao univerzalno sredstvo za lečenje kriznih situacija predloži ekonomske mere koje imaju za cilj rast u štednji.

Ognjen RadonjićFilozofski fakultet, Beograd

Literatura

Aristotel (1970), Politika, Kultura, Beograd. Burda, M., i Č. Viploš (2004), Makroekonomija, Treće izdanje, Centar za liberalno-demo-

kratske studije, Beograd. Davidson, P. (1991), „Is Probability Theory Relevant for Uncertainty?“ Journal of Econom-

ic Perspectives, Vol. 5, No.1.

64 Ognjen Radonjić


66 Ognjen Radonjić

Davidson, P. (2002), Financial Markets, Money and the Real World, Edward Elgar Publi- shing Limited, Cheltenham UK, Northampton USA.

Davidson, P. (2009), John Maynard Keynes, Palgrave Macmillan, Basingstoke, Hampshire.Dow, S.C. (2005), “Probability, uncertainty and convention: economists’ knowledge and the

knowledge of economic actors .“ In The Philosophy of Keynes’s Economics: probabili-ty, uncertainty and convention, ed. Jochen Runde and Sohei Mizuhara, 199-207. London and New York: Routledge.

Ingham, G. (2004), The Nature of Money, Polity Press, Cambridge, UK.Galbraith, J.K. (1975), Novac: odakle je došao, gde je otišao, Grmeč, Beograd, 1997.Gillies, D. (2005), “Probability and Uncertainty in Keynes’s The General Theory.“ In The

Philosophy of Keynes’s Economics: probability, uncertainty and convention, ed. Jochen Runde and Sohei Mizuhara, 108-26. London and New York: Routledge.

Keyens, J.M. (1930), A Treatise on Money, Macmillan, London.Keyens, J.M. (1936), Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Kultura, Beograd, 1956.Keynes, J.M. (1937), „The General Theory of Employment: Summary“ Quarterly Journal

of Economics, February, 1937.Knapp, G. (1924), The State Theory of Money, Augustus M. Kelley, New York, 1973. Mankiw, G. (2004), Principles of Economics, Thompson, South-Western, Mason, Ohaio. Menger, C. (1892), „On the Origins of Money“ Economic Journal, Vol. 2., http://socserv.

mcmaster.ca/econ/ugcm/3ll3/menger/money.txt Mishkin, F.S. (2004), The Economics of Money, Banking and Financial Markets, Addison-

Wesley Longman Inc, United States.Radonjić, O. (2007), „Fundamentalna neizvesnost i Keynesova teorija verovatnoće.” Theo-

ria, Časopis Srpskog filozofskog društva, Beograd, godina L, No. 4.Radonjić, O. (2009a), „Životni nagoni: Keynesova teorija racionalnog investicionog odluči-

vanja u uslovima fundamentalne neizvesnosti.” Theoria, Časopis Srpskog filozofskog društva, Beograd, godina LII, No. 1.

Radonjić, O. (2009b), Finansijska tržišta: Rizik, neizvesnost i uslovna stabilnost, Službeni glasnik, Beograd.

Runde, J. (1991), „Keynesian Uncertainty and the Unstability of Beliefs.“ Review of Poli- tical Economy, 3.2.

Samuelson, P. and W. Nordhaus (1994), Ekonomija, XV izdanje, Mate d.o.o., Zagreb. Simmel, G. (1907), The Philosophy of Money, Routledge, London & New York, 2004.Wray, R.L. (2000), “Modern Money.“ In What is Money?, ed. John Smithin, 42-66. London

and New York: Routledge.


66 Ognjen Radonjić

Ognjen Radonjić

Ontology of Money: Simmel, Knapp and Keynes(Summary)

Debates on the origins and functions of money, one of the most important social in- stitutions, continue to this day. This debate does not have only academic significance, but also its implications have far-reaching influence on the benefits of all economic agents. We argue that mainstream theory of money is incorrect and that origins of money lie in state’s imposition of taxes. Primary function of money is to be measure of value. Also, money is not neutral, i.e. monetary system has independent and powerful influence on real sector. Thus, it is possible that in periods of high business uncertainty consumers will defer con- sumption decisions and, in that way, deepen financial crisis.

KEY WORDS: Say’s Law, money, debt, liquidity preference, crisis.

ontologija novca: zimel, knap i · pdf file46 ognjen radonjić ontologija novca: zimel, knap i...

Documents