BEOGRAD, 2019.

KOPAONIČKA ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA TRIDESET PRVI SUSRET

KOPAONIK, 13–17. DECEMBAR 2018.

OPŠTE KONSTATACIJE * OSNOVNI REFERAT * PORUKE

KOPAONIČKA ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA DVADESET DEVETI SUSRET

KOPAONIK, 13–17. decembra 2016.

Izdavač: KOPAONIČKA ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA – SLOBODAN PEROVIĆ Beograd, Krunska 74, Tel. (011) 244-69-10

Fax (011) 244-30-24; E-mail: o�ce@kopaonickaskola.rs www.Kopaonikschool.org

Štampa: Futura, Petrovaradin

SADRŽAJ

Akademik prof. dr Slobodan Perović Osnivač Kopaoničke škole prirodnog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Opšte konstatacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27

Otvaranje Trideset prvog susreta Kopaoničke škole prirodnog prava, 13–17. decembra 2018. sa temom:

PRAVO I ZAPOVEST RAZUMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33

Pozdravne reči . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

Osnovni referat - Akademik prof. dr Slobodan Perović . . . . . . . . . . . . . . . . 45

Poruke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125

Završna reč . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183

Zeleno drvo života . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187

Konkurs za 2019. god. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189

Konkurs za nagradu “Profesor Slobodan Perović” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191

Autori i naslovi referata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193

Slobodan Perović

7

Akademik prof. dr Slobodan Perović Osnivač Kopaoničke škole prirodnog prava

Plemeniti glas Univerzuma

Velika naučna dela nikad ne prestaju da žive. Profesor Slobodan Pe-rović tvorac je jednog takvog dela. Svojim ukupnim naučnim, stručnim i moralnim integritetom, profesor Perović snažno je uticao na razvoj prav-ne misli, teorije i prakse, čineći naučni univerzum bogatijim za još jednu di-menziju umnosti, za jedan viši stepen moralne dispozicije, za još jedan ko-rak ka ostvarenju kulture mira i vrline pravde.

Kada je pre više od tri decenije Profesor osnovao Kopaoničku ško-lu prirodnog prava, niko nije mogao predvideti dalekosežni značaj koji će Škola vremenom izgraditi. Svoje prve korake Škola je učinila u oblasti gra-đanskog prava, da bi ih svake godine širila i na druge oblasti prava, sve do obuhvatnosti prava kao celine. Uporedo sa vremenskim i prostornim šire-njem, Škola je kontinuirano jačala i razvijala racionalnu koncepciju prirod-nog prava. Na tim osnovima, pod okriljem Škole stvoren je jedan naučni pokret zasnovan na tradicionalnoj �lozo�ji pravde i racionalnoj koncepci-ji prirodnog prava koje je kodi�kovano u okviru Organizacije Ujedinjenih nacija i drugih miroljubivih asocijacija i integracija. U delima posvećenim Kopaoničkoj školi, profesor Perović je isticao: “Izašla iz ranog detinjstva, Škola je danas stasala i po prirodnom pravu budućnost će joj doneti snagu i bogatstvo mladosti koja čvrsto stoji na umnosti prošlosti i autoritetu prava kao pravde, a ne kao nasilja jednih u odnosu na druge. I zato, vrata koja su u ovoj Školi otvorena, nikada se više ne mogu zatvoriti”.

Rukovođen �lozo�jom prirodnog prava za koju je govorio da živi u večitoj mladosti, od Aristotela i pre njega, do Kanta i posle njega, sve do savremene kodi�kacije prava čoveka, profesor Perović je, svojim naučnim opusom ugrađenim u Kopaoničku školu prirodnog prava, utemeljio i razvio originerni međunarodni univerzitet ljudskih prava. U tim okvirima, Profe-sor je svojim osnovnim referatima publikovanim na decembarskim susre-tima Škole, izgradio zaokružen sistem vrednosti kao naučni osnov za preo-

8

bražaj postojećeg prava u buduće pravo jedne više kulture u kojoj će, kako je govorio, sve manje biti “zakonskog prava”, a sve više pravednog prava.

Tim putem, nastaće: Teorija triparticije posvećena odnosu prirodnog prema pozitivnom pravu u smislu uzornog, supsidijarnog i korektivnog od-nosa; Teorija o demokratskoj kulturi za razliku od simulovane i vulgarne demokratije; Teorija o toleranciji kao neophodnom atributu demokratskog uređenja; Skica tolerancije kao subjektivnog prava; Teorija o neskladu izme-đu proklamovanih i neostvarenih ljudskih prava, u okviru koje su imenova-ni činioci tog nesklada (ekstremno siromaštvo, antipravne države, zloupo-treba i politizacija ljudskih prava) i označene tačke mogućeg izlaska iz krize u koju je zapao koncept ljudskih prava; Teorija zloupotrebe ljudskih pra-va koja postoji kada se ljudska prava vrše protivno svrsi zbog koje su usta-novljena, a u cilju postizanja političkih, �nansijskih ili vojno strateških cilje-va; Teorija o primeni komutativne i distributivne pravde; Teorija o primeni i neprimeni proklamovane podele vlasti.

Profesor Slobodan Perović uvek je poseban značaj i argumentovanu pažnju posvećivao pitanju uloge i položaja suda u sistemu podele vlasti. U tom smislu, Profesor će reći: “Svi smo delo prirode. Svi smo i deo priro-de. Jednaki u dolasku i jednaki u odlasku. Kome onda ići po pravdu? Ići su-diji, znači ići pravdi. U ovih pet antičkih reči smeštena je čitava civilizacija prava i civlizacija sudstva. Iskazana je svrha prava i određen položaj sudije u ostvarenju te svrhe. Povučena je granica koja deli polje prava od pustinje neprava. Ali da bi nam sudija, kao živi pravednik, mogao dati pravdu, po-trebno je da postoji pravedno pravo i da sudija takvo pravo pravedno pri-menjuje. Ako izostanu ova svojstva, onda se pravo pretvara u volju ili samo-volju, tada na istorijsku pozornicu stupaju oni koji sebe smatraju vlasnicima vremena, koji gaze pravo, nesmetano i nekažnjeno, kad god im ono zasme-ta. I tada pravo doživljava brodolom. Ići takvom pravu i takvom sudiji znači ići antipravdi”. Razvijajući ove misli, Profesor je formulisao Dvanaest tabli-ca sudijske nezavisnosti. Prema ovim tablicama, “Sudija je u izricanju prav-de nezavisan od bilo koje vlasti osim vlasti legitimnog zakona. Vršeći svoju dužnost, sudije se izjašnjavaju o životu i slobodama ljudi i samim tim uče-stvuju u upravljanju pravdom. Veće dužnosti od te nema”. Tim putem, Pro-fesor Perović i Kopaonička škola prirodnog prava podigli su naučni i struč-ni glas protiv svakog nasilja kao opozicije umnosti i kao antipoda pravnoj državi i demokratskoj kulturi.

9

U svojstvu osnivača i predsednika Kopaoničke škole prirodnog pra-va, akademik prof. dr Slobodan Perović konstituisao je Heksagon prirodnih prava koji je okupio sve pravne i socijalne discipline oko šest stubova opšte civilizacije (život, sloboda, imovina, intelektualna tvorevina, pravda, prav-na država). Ovih šest stubova Heksagona istovremeno predstavljaju katedre Kopaoničke škole prirodnog prava koje okupljaju čitav niz srodnih disci-plina. Polazeći od sistema postavljenog Heksagonom kao izvorom i nauč-nim motivom, rad Kopaoničke škole prirodnog prava se odvija u sekcijama koje pripadaju odgovarajućim katedrama: Pravo na život (život, zdravlje, ekologija, sport); Pravo na slobodu (krivičnopravna i procesna zaštita lič-nosti, sloboda misli i izražavanja, sloboda veroispovesti, sloboda ličnosti, upravno-pravna zaštita slobode); Pravo na imovinu (kodi�kacije, svojina i druga stvarna prava, svojina i nasleđe, ugovor, odgovornost za štetu, pore-zi, privredna društva, međunarodni privredni ugovori, arbitraža, osigura-nje, banke i bankarski poslovi, radni odnosi); Pravo na intelektualnu tvore-vinu (pravo učestvovanja u kulturnom životu zajednice, pravo na autorsko delo, pravo industrijske svojine, pravo učestvovanja u naučnom napretku); Pravo na pravdu (opšte značenje prava na pravdu, sud u koneksitetu pravde – ustavno sudstvo, sudska praksa i uloga suda, međunarodni odnosi i prav-da – elementi inostranosti, pravo Evropske unije, pravna zaštita izbeglica); Pravo na pravnu državu (teorijski koncept pravne države, praktična ostva-renja pravne države). Za svoj naučni Heksagon, profesor Perović je isticao da predstavlja integritet svih prirodnih prava, zasnovan na �lozo�ji racio-nalne koncepcije prirodnog prava, čineći jedinstven mozaik u kome se pre-poznaju boje različitih posebnih disciplina ali ujedno i jednake izvorne op-štosti.

Posebno značajno delo u naučnom opusu profesora Perovića posve-ćenom Kopaoničkoj školi predstavlja Deklaracija Kopaoničke škole prirod-nog prava, koja čini sintezu dotadašnjih profesorovih radova u ovoj obla-sti, kao i putokaz daljeg rada Škole. “Sa osećanjem naučne časti i naučne odgovornosti, predlog teksta ove Deklaracije podneo sam na Završnoj ple-narnoj sednici 2002. godine, gde je bila prihvaćena, bez ikakvih izmena i dopuna”, napisao je naš Profesor. Deklaracija koja počinje rečima Priroda je mera svih stvari, Prirodno pravo je mera svih prava, predstavlja osnovne konstatacije u �lozofskom i normativnom spisu racionalnog prirodnog pra-va, postojeće stanje i moguće smernice u razvoju i većem stepenu ostvarenja

10

proklamovanih prava u budućnosti, kako na univerzalnom tako i na regio-nalnom planu. Ceo tekst Deklaracije izgrađen je u naučnom i organizacio-nom sistemu Heksagona prirodnog prava. Deklaracija je štampana u jednoj knjizi (60 strana teksta) na šest velikih svetskih jezika: engleskom, francu-skom, nemačkom, španskom, ruskom i kineskom jeziku. Na ovaj način De-klaracija je postala dostupna širokom auditorijumu pravničkog sveta sa ra-zličitih jezičkih područja.

Akademik prof. dr Slobodan Perović bio je predsednik Komisije za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije. Profesor Perović je isticao da je Kopaonička škola “rodno mesto Prednacrta Građanskog zakonika”, te da su prvi značajni koraci u pravcu predloga za izradu ovog Zakonika pre-duzeti u Kopaoničkoj školi prirodnog prava. Škola je, u okviru svoje nauč-ne kompetencije, a posebno sa obrazloženom inicijativom njene Katedre za kodi�kaciju građanskog prava, učinila ovaj predlog delotvornim. U tom po-gledu, Profesor će reći: “U svojstvu osnivača i Predsednika Kopaoničke ško-le prirodnog prava, pripala mi je naučna čast da uputim zvanični predlog Vladi za obrazovanje Komisije za donošenje Građanskog zakonika Republi-ke Srbije, sa osnovnim razlozima i potrebi za donošenje ovog zakonika. U istom predlogu imenovani su i mogući članovi Komisije koji su kompeten-tni da rade u ovoj Komisiji”. Pomenuti predlog u celini prihvaćen je od stra-ne Vlade Republike Srbije, koja je 2006. godine donela odluku o formiranju Komisije za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije.

Delo profesora Perovića posvećeno Kopaoničkoj školi prirodnog pra-va dobiće i posebno značajno međunarodno priznanje izraženo u moral-nom pokroviteljstvu UNESCO-a pod kojim se Škola nalazi od 2005. godine, sa obrazloženjem da “projekti i publikacije Kopaoničke škole prava pred-stavljaju poseban interes za UNESCO i on će sigurno doprineti napretku ljudskih prava i ojačati međunarodno pravo. Njihova težnja se potpuno po-dudara sa tekućim procesom ljudskih prava u okviru sistema Ujedinjenih nacija (Koitchiro Matsura, Generalni sekretar UNESCO-a). Pokroviteljstvo UNESCO-a traje do danas. Ono nije samo protokolarnog karaktera, već je rad Škole od strane UNESCO-a ocenjen kao važan međunarodni događaj. Za Dvadeseti susret Škole, UNESCO je Profesoru Peroviću uputio sledeće reči: “UNESCO čestita svim srcem profesoru Slobodanu Peroviću, osniva-ču Škole prirodnog prava na organizovanju ovog skupa. Mi smatramo da je Kopaonička škola prirodnog prava naš prirodni saveznik u zajedničkim na-

11

porima da se a�rmišu osnovna načela u poštovanju ljudskih prava i ljudskog dostojanstva.”

Ugradivši svoje delo u grandiozni misaoni opus Kopaoničke škole pri-rodnog prava, profesor Slobodan Perović učinio je da sadašnje i buduće ge-neracije pravnika postanu za jedan veliki i značajan korak bliže univerzumu prirodnog prava. Snagom naučnog argumenta podsećao je da nas samo or-ganizovana umnost može uvesti u kulturu mira i raskoš pravde čija prva za-povest glasi – učini Dobro.

Naučni integritet

Akademik prof. dr Slobodan Perović bio je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Matični predmet mu je bio građansko pravo, posebno obligaciono pravo. Bio je dugogodišnji šef katedre za gra-đansko pravo i dugogodišnji predsednik postdiplomskih studija. Veliki broj doktorskih i magistarskih disertacija rađeni su pod njegovim mentorstvom. Bio je dugogodišnji član i predsednik brojnih Univezitetskih tela i profesor po pozivu na brojnim pravnim fakultetima izvan Srbije.

Profesor Slobodan Perović bio je član Slovenske akademije znanosti in umetnosti (1987), član Crnogorske akademije nauka i umjetnosti (2000), član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (2004), član Međuna-rodne akademije za komparativno pravo (International Academy of Compa-rative Law) sa sedištem u Parizu (2006), član Makedonske akademije nauka i umetnosti (2009), član Ruske akademije nauka (2019).

Bio je predsednik Suda Srbije i Crne Gore od osnivanja Suda (2004) do prestanka Državne zajednice Srbija i Crna Gora (jun 2006). Na ovu funkciju izabran je jednoglasnom odlukom Skupštine Srbije i Crne Gore.

Akademik prof. dr Slobodan Perović bio je predsednik Komisije za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije, predsednik odbora za pola-ganje pravosudnog ispita Ministarstva pravde Republike Srbije u pet man-data, član zakonodavno-pravne komisije Skupštine Republike Srbije u četiri mandata (ukupno 16 godina).

Osnivač Kopaoničke škole prirodnog prava i predsednik Udruženja Kopaoničke škole prirodnog prava – Universitas iuris naturalis Copaonici koja je od 2005. godine pod pokroviteljstvom UNESCO.

12

Predsednik Udruženja pravnika Jugoslavije, a kasnije predsednik Sa-veza Udruženja pravnika Srbije i Republike Srpske, kao jedne od najširih asocijacija pravnika na ovim prostorima.

Predsednik Naučnog društva Srbije u četiri mandata (član od 1972. godine) koje se sastoji iz četiri odeljenja: prirodno-matematičkog, tehnič-kog, medicinsko-biološkog i odeljenja društvenih nauka.

Predsednik izbranog suda (arbitraže) Privredne komore Srbije u četiri mandata i arbitar u međunarodnim trgovinskim arbitražama, institucional-nim i ad hoc, sa bogatim iskustvom u ovoj oblasti.

Profesor Slobodan Perović bio je član i glavni urednik više pravnih ča-sopisa, komentara zakona, edicija i enciklopedija prava. Pri tome, posebno mesto zauzima Komentar Zakona o obligacionim odnosima u izdanju Sa-vremene administracije iz 1995. godine, čiji je profesor Perović bio glavni redaktor. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa “Pravni život” od 1980. godine.

Bio je član je Association Henri Capitant des Amis de la Culture Juri-dique Française, kao i drugih domaćih i međunarodnih naučnih i stručnih foruma.

Nikada nije bio član nijedne političke partije.Profesor Slobodan Perović nosilac je ordena Karađorđeve zvezde, kao

i brojnih inostranih povelja i priznanja dodeljenih od strane pravničkih aso-cijacija i akademija prava. Nosilac Zlatne plakete Udruženja pravnika Repu-blike Srpske i Zlatne povelje Pravnog fakulteta Univerziteta u Banjaluci.

Akademik prof. dr Slobodan Perović bio je autor velikog broja knji-ga, udžbenika i monogra�ja, naučnih studija i brojnih radova publikovanih u domaćim i inostranim izdanjima iz oblasti građanskog prava, kompara-tivnog prava i �lozo�je prava. Mnoga od ovih dela objavljena su na fran-cuskom, nemačkom i engleskom jeziku, a neka od njih i na mađarskom, poljskom, španskom i kineskom jeziku. Ukupnim naučnim delom u ovim oblastima uticao je na razvoj pravne teorije i prakse i po tom osnovu stekao naučni autoritet i ugled u zemlji i inostranstvu.

Bibliografske podatke o svim naučnim radovima profesora Perovi-ća ovde nije moguće dati zbog obimnosti i različitosti izdanja i izdavača na

13

našem i inostranom izdavačkom području. Zbog toga, ovde će se naznači-ti samo najvažnije objavljene knjige, monogra�je i studije produbljenog ka-raktera i to u oblasti građanskog prava i �lozo�je prava.

U oblasti građanskog prava, posebno obligacionog, autor je sistem-skih dela, monografskih rasprava i brojnih studija. Glavna dela iz ove obla-sti su: Obligaciono pravo, Beograd, 1990. (800 strana, sedam izdanja, rezi-me 50 strana na francuskom i 50 strana na engleskom jeziku, prikazana u eminentnim francuskim časopisima); Formalni ugovori u građanskom pra-vu, Beograd, 1964. (150 strana, rezime na francuskom jeziku); Opšta teori-ja ugovora, Beograd, 1968. (300 strana); Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti i načelo pravne sigurnosti, Naučni pregled, Beograd, 1974. (rezime na francuskom, engleskom i ruskom jeziku); Zabranjeni ugovori u građan-skom pravu, Beograd, 1975. (260 strana, rezime na francuskom jeziku); Ret-roaktivnost zakona i drugih opštih akata, teorija sukoba zakona u vremenu, Beograd, 1987. (320 strana); Punovažnost ugovora u spoljnoj trgovini, Beo-grad, 1977. (78 strana); Les principes et les règles générales de la nouvelle loi Yougoslave sur les Obligations en matière de contrats, Revue Internationale de droit comparé, 1979, br. 4; A jugoszláv kötelmi jog kodi�kációjának álta-lános jellegzetességeiröl, Jogtudományi közlöny, Tudományos folyórat mel-lékletekkel, Budapest 1981, 9 szám; Die Kodi�kation des Obligationenrechts in Jugoslawien, Achiv für die civilistische Praxis, Tübingen, 1982, He� 4; Le rôle des normes non juridiques dans le droit, XI Congrès internationale de droit comparé, rapports nationaux Yougoslaves, 1982; L’in�uence de l’ ordre public sur la validité des contrats, Université de Paris I, Panthéon-Sorbonne et Université de Belgrade, Paris, 1982. (publikovano i u časopisu Yugoslav law, 1982, br. 2); Ugovor kao akt moralne i pravne civilizacije, Beograd, 1993. (140 strana); Autonomija volje i prinudni propisi, Beograd, 2007. (81 stra-na); Pravne vrednote in podjetništvo, Podjetje in delo, Dnevi slovenskih pravnikov, Portorož 2001; Ugovorno pravo u bivšoj Jugoslaviji, Deutsche stif-tung für Internationale Rechtliche Zusammenarbeit E.V, Dubrovnik 2002; Načelo ekvivalentnosti i dvostrani ugovori, Savez Udruženja pravnika Srbi-je i Crne Gore, Budva, 2004; Sloboda uređenja obveznih odnosa i javni po-redak, Pravni fakultet sveučilišta u Zagrebu, Liber amicorum Jakša Barbić, Zagreb, 2005; Izvršenje ugovornih obaveza i odgovornost za neizvršenje, Ar-hiv za pravne i društvene nauke br. 1–2, Beograd, 2008; Predgovor Zakon o obligacionim odnosima, Beograd, 2010. (devetnaest izdanja, u skraćenoj ver-

14

ziji objavljen kao produbljena teorijska studija na poljskom jeziku (Wstep) u izdanju Poljske akademije nauka.

U oblasti �lozo�je prava, glavna dela su: Kriza pravnog sistema, stu-dija saopštena u JAZ-u u Zagrebu 1987, kao i na Pravnom fakultetu u Lju-bljani 1987, Zbornik radova “Kriza pravnog sistema” Univerzitet u Beogra-du, 1990; Pravno �lozofske rasprave, Beograd, 1995. (540 strana); Prirodno pravo i sud, Beograd, 1996. (130 strana, 1997. godine objavljeno i na fran-cuskom jeziku Le droit naturel et le juge); Kultura zakonitosti i prirodno pra-vo, Beograd, 1997. (120 strana); Sudijska nezavisnost – prolegomena, Beo-grad, 1998. (130 strana, objavljeno i na francuskom jeziku L’independance du juge, kao i na engleskom jeziku Independence of Judiciary); Ljudska prava i sudijska nezavisnost, Beograd 1998. (210 strana); Moć prirodnog prava, Be-ograd, 1998. (105 strana); Kultura prirodnog prava, Beograd, 2000. (64 stra-ne); Neprolaznost Heksagona prirodnog prava, Beograd, 2001. (130 strana); Deklaracija Kopaoničke škole prirodnog prava, Beograd, 2002. (Deklaracija predstavlja sintezu autorovih radova u opusu Kopaoničke škole prirodnog prava. Objavljena je na šest velikih jezika: engleskom, francuskom, nemač-kom, španskom, ruskom i kineskom jeziku); Kulturni identitet i prirodno pravo, Beograd, 2004. (130 strana); Prirodno pravo i univerzalne vrednosti, Beograd, 2005. (116 strana); Prirodno pravo u �lozofskom i normativnom spisu, Beograd, 2006. (116 strana); Budućnost prirodnog prava, Beograd, 2006. (110 strana); Sloboda i prirodno pravo, Beograd, 2007. (136 strana); Prirodno pravo i miroljubive integracije, Beograd, 2008. (110 strana); Vre-menske dimenzije pozitivnog i prirodnog prava, Beograd, 2009. (505 stra-na); Prostorne dimenzije pozitivnog i prirodnog prava, Beograd, 2010. (130 strana); Prirodno pravo i odgovornost, Beograd, 2011. (160 strana); Prirod-no pravo i moral, Beograd, 2012. (168 strana); Prirodno pravo i dostojanstvo, Beograd, 2013. (148 strana); Prirodno pravo i načelo savesnosti i poštenja, Beograd, 2014. (164 strane); Prirodno pravo i autonomija ličnosti, Beograd, 2015. (140 strana); Prirodno pravo i društveni imperativi, Beograd, 2016. (118 strana); Prirodno pravo i stvarnost, Beograd, 2017. (164 strane); Pri-rodno pravo i zapovest razuma, Beograd, 2018. (80 strana); Besede sa Kopa-onika, Beograd, 2018. (20. izdanje, 1083 strane).

15

Neprolaznost umnosti

Sa sazvežđa neprolaznosti sada blista jedna nova zvezda. Snagom umnosti svoju Školu obasjava, sa večnih visina kulture mira tiho nas po-smatra.Tamo gde je nebo, odakle se pružaju beskonačni horizonti znanja i saznanja, gde se celovito vidi i prirodnije čuje, tamo gde se saznaje o svim božanskim i ljudskim stvarima, tamo leži odgovor na večna pitanja rata “duše sa tijelom”, savesti sa iskušenjem, ljubavi sa mržnjom, pravednog pra-va sa nepravednim pravom, mraka neznanja sa učenim znanjem koje sebe spoznaje u demokratskoj kulturi i toleranciji. Pređene lekcije profesora Slo-bodana Perovića.

Na Kopaoničkoj školi prirodnog prava profesor Slobodan Perović učio nas je vrlini pravde i njenim univerzalnim vrednostima: slobodi, do-stojanstvu, moralu, toleranciji, savesnosti i poštenju, odgovornosti. Ovim vrednostima Profesor je posvetio opsežne naučno argumentovane studije izražene u njegovim osnovnim referatima publikovanim povodom decem-barskih susreta Kopaoničke škole. Za nauku, one će ostati uvek aktuelne, ne samo kao teorijski pogled, već i kao pažljivo ucrtan putokaz ka ostvarenju većeg stepena socijalne, ekonomske, moralne, državne, sudske i svake dru-ge pravde kao stožerne vrline. To nas opredeljuje da učinimo kratak pogled na neke od njih.

O putu izlaska iz krize prava

Kriza pavnog sistema postoji u slučaju kada njegova dalja egzistenci-ja zapadne u stanje odlučujućeg trenutka transformacije, i to usled takvih nedostataka u kakvoći i količini prava, koji su doveli do neprimene ili neo-bjektivne primene prava, ugrožavajući ustavnost i zakonitost do te mere, da je, po opštem mišljenju, pravna nesigurnost postala društveni fakt.

Iz ove de�nicije proizilaze sledeći bitni elementi krize pravnog siste-ma: nedostaci u kakvoći prava; nedostaci u količini prava; neprimena ili ne-objektivna primena prava; ugroženost načela ustavnosti i zakonitosti; prav-na nesigurnost kao notorni društveni fakt.

Pitanje je kako izaći iz postojeće krize pravnog sistema, kako u tom pogledu dostići potreban stepen pravne i društvene tolerancije i sigurnosti. Razume se, odgovor ne može ukazivati na put “kratkog daha”, već je u pita-

16

nju društveni proces koji se prostire na neodređeno vreme. Čini se da u od-govoru na postavljeno pitanje treba poći od sledećih momenta.

Moramo se osloboditi svih okvira socijalističke prošlosti i retrograd-nih vrednosti kako bi mogli da izgrađujemo i primenjujemo pravedno pra-vo, a ne pravo kao izraz volje vladajuće klase. To bi bio prvi korak na putu ka pravnoj državi. Ali tu postoji jedna prevashodno važna stvar. Naime, nije reč samo o verbalnom izjašnjavanju, ta mimikrija nam je dobro poznata, nego je potrebno osloboditi se navike, postupka, svesti i namere da se zakon uvek gazi kada to odgovara trenutnoj volji političkog moćnika ove ili one boje. Drugim rečima, moramo se osloboditi opsesije revolucionarne svesti kao izvora prava koja je ušla u sve pore, kako ranijih, tako i sadašnjih nosio-ca javnih funkcija. To je naročito uočljivo kod nepoštovanja ustavnog prin-cipa podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Danas, kao i u periodu ranije komunističke vlasti, upravna vlast je prigrabila poziciju kontrole nad sudskom vlašću.

Druga tačka u pravcu izlaska iz krize, jeste određivanje opšteg kon-cepta našeg prava. Mi danas nemamo nikakav koncept u smislu ideje prava i �lozofske opredeljenosti. Danas je na sceni neka dnevna pragmatika, one ili ove vrste, ali koncepta prava nema. Po mišljenju Kopaoničke škole on bi mogao biti u prihvatanju koncepcije umne, racionalne Škole prirodnog pra-va, a to znači onog prirodnog prava koje je već kodi�kovano i koje danas predstavlja opšteusvojene međunarodne standarde u vidu ljudskih prava u oblasti političkih i građanskih prava, svojinskih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. To pravo je jednim delom implementirano u naš pravni si-stem kroz rati�kovane međunarodne konvencije, koje kao takve predstav-ljaju deo unutrašnjeg pravnog poretka. Međutim problem je u praktičnoj primeni prava koja su sadržana u tim konvencijama.

Nadalje, potrebno je primenjivati legitimne zakone i rati�kovane kon-vencije po metodu komutativne pravde korigovane kriterijumom distribu-tivne pravde.

Najzad, treba dosledno sprovoditi princip trodelne podele vlasti u tom smislu da su naročito sudski organi nezavisni, jer je to izraz ne samo pravnog htenja, već i kulture jednog naroda. Bez nezavisnosti sudstva nema ni pravne države.

17

Oporavak našeg prava može biti usporen delovanjem stručnih kri-vokletnika koji u nastojanju da izbrišu svoj jučerašnji dan, svoju bi ogra�ju i bibliogra�ju, brzo čine preobuku svoje odeće kako bi i dalje bili u kursu društvenog zbivanja i odlučivanja. To strano telo može da ugrozi kulturu biljke ako se ona pravovremeno ne oslobodi te napasti.

U svemu tome naša pravna nauka mora istaći svoj aktivni legitimitet, jer je ona pre svih pozvana da pruži sliku istine postojećeg stanja rukovođe-na dobronamernom sumnjom, a ne bilo kakvom dogmom, kao i da ukaže na koncept našeg prava u njegovoj budućnosti i to u svim sferama društve-nog života, počev od ustrojstva državne asocijacije, pa preko svojinskih i so-cijalnih, sve do kulturnih prava i razume se, pravne države.

Naša pravna nauka je skoro već šest decenija u dobrom delu bila u službi apologetike, čak i dnevne politike. Danas ona nema pravo na takav komoditet, nema pravo na abdikaciju, nema pravo da čeka Beketovog Go-doa ili Mojre grčke boginje sudbine, jer nam se pravo nalazi u dubokoj kri-zi. A ako u toj krizi pravo bude ubijeno, onda pravnici više nemaju šta da izgube.

“Neprolaznost Heksagona prirodnog prava” izvodi iz uvodne usmene reči koju je profesor Slobodan Perović održao na Četrnaestom susretu Kopaoničke škole prirod-nog prava koji je bio posvećen opštoj godišnjoj temi “PRAVO I LJUDSKE VREDNO-STI” u okviru stalnog naslova Škole “Pravda i pravo”, održan 13–17. decembra 2001. godine. Uvodna reč u celini objavljena je u S. Perović, Besede sa Kopaonika, Beograd, 2018, str. 289–323.

Sloboda

Sloboda u simbiozi života, prvo je slovo i noseći stub kopaoničkog Heksagona, stub koji drži sva druga prirodna prava, počev od egzistencijal-nih, pa preko ličnih i imovinskih, sve do političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Jer, kao što nema slobode bez života, tako nema ni bogat-stva života bez slobode.

I zato ova Škola, u ime slobode, sve agresije na naše prirodno pravo na život i svako nasilje kao opoziciju umnosti, smestila je na pusto ostrvo, a naoružanu nepravdu zaustavlja nenaoružanom pravdom i time sve samo-zvane “vlasnike vremena” sa lepotom slobode upoznaje.

18

Sloboda je prirodno pravo čoveka da svojim voljnim radnjama vrši iz-bor sadržine i način svoje delatnosti u različitim područjima individualnog i zajedničkog života, ali tako da, držeći se pravednog zakona i tolerancije kao izraza kulture razuma, ne vređa istu i jednaku slobodu drugih.

Iz ove de�nicije proizilaze sledeći atributi slobode: 1. sloboda je pri-rodno pravo čoveka; 2. sloboda je izraz dostojanstva čoveka; 3. sloboda je samosvesno ograničena pravednim zakonima, odgovornošću i sveopštom tolerancijom; 4. sloboda je opšti pojam koji podrazumeva pojedine vrste sloboda; 5. sloboda je element demo kratske kulture i pravne države; 6. slo-boda je na neprestanom putu ostvarenja i neostvarenja.

Sloboda i dostojanstvo čoveka čine jedinstvenu celinu ljudskosti. Nema dostojanstva bez slobode, kao što nema slobode bez dostojanstva. Čovek koji je sputan okovima nasilja bilo koje vrste, istovremeno gubi i slo-bodu i dostojanstvo. Svaka diktatura je suspenzija slobode i dostojantva, a one obe nalaze azil samo u ostvarenom racionalnom prirodnom pravu koje nam donosi blagodeti demokratske kulture i sveopšte tolerancije kao izraza duhovne slobode čoveka u svim oblicima njegove društvenosti.

Pesma o slobodi nije pesma ako se ne živi. Ona nikada nije završe-na. Pitanje je samo koliko je zajedničkom rukom možemo dodirnuti, mož-da obuhvatiti. Ko ne ume da sluša pesmu o slobodi, slušaće oluju neslobo-de, pustinju antiprava, zločin jačeg. I zato, sloboda je danas ovde sa nama i u nama. Jeste i biće.

“Sloboda i prirodno pravo” izvodi iz uvodne usmene reči koju je pro-fesor Slobodan Perović održao na Dvadesetom jubilarnom susretu Kopao-ničke škole prirodnog prava koji je bio posvećen opštoj godišnjoj temi “PRA-VO I SLOBODA” u okviru stalnog naslova Škole “Pravda i pravo”, održan 13–17. decembra 2007. godine. Uvodna reč u celini objavljena je u S. Perović, Besede sa Kopaonika, Beograd, 2018, str. 607–674.

Moral

Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni – reči su kojima je iskazan aksiom prostorne i vremenske opštosti prirodnog prava i njegov moralni imperativ kao vitalni deo svakog individualnog i društvenog bića. Istovremeno, sa ovih sedam Kantovih reči, označeno je Trojedinstvo činila-

19

ca materijalnog i moralnog sveta: prostor i vreme, prirodno pravo, moral-ni poredak.

Moral kao sistem društvenih normi koji pokazuje i određuje šta je Dobro, a šta je loše u egzistenciji čoveka kao socijalnog bića prirode, ruko-vođen načelom Dobrog sa stanovišta određenog prostora i vremena, pre-suđuje mnoge individualne i društvene suprotnosti, kao što su ljubav i mr-žnja, istina i laž, savest i iskušenje, sloboda i nesloboda, lepota dobrog i avet zla, kultura mira i nekultura rata i nasilja, dogmatska bezobzirnost i tole-rancija kao stožerna vrlina prosvećenog razuma.

Onaj moralni poredak koji je u stanju da razreši ove suprotnosti i koji je uvek na strani Dobrog, jedino ima legitimitet da ponese i da trajno nosi epitet najplemenitijeg svojstva ljudske prirode.

Prirodno pravo služi pravdi kao moralnoj dispoziciji jednakog postu-panja sa jednakim stvarima. Ostvarenje prirodnog prava je izraz demokrat-ske kulture koja prihvata toleranciju kao akt duhovne slobode i kulture ra-zuma. Zakon u sistemu pozitivnog prava može biti pravedan ili nepravedan, upravo po kriterijumu stepena proklamacije i ostvarenja pravde kao moral-ne kategorije.

Pravna i moralna civilizacija, sjedinjene u jednu harmoničnu celinu, koju nam donosi racionalna koncepcija Prirodnog prava, obezbeđuje pri-menu tri drevne zapovesti: pošteno živeti, drugoga ne vređati, svakome dati ono što mu priprada.

Lepota Dobrog i snaga Pravde i Istine, povezane sa ukupnom toleran-cijom kao izrazom duhovne slobode i kulture razuma, integrisane u sistem Pravednog prava, jedino mogu spasiti svet od kataklizme protekle i nastu-pajuće antiumnosti.

Zato besmrtni duh racionalnog prirodnog prava ne sme nikada da se ugasi, a sa njim i Universitas iuris naturalis Copaonici.

“Prirodno pravo i moral” izvodi iz uvodne usmene reči koju je profesor Slo-bodan Perović održao na Dvadeset petom susretu Kopaoničke škole prirodnog prava koji je bio posvećen opštoj godišnjoj temi “PRAVO I MORAL” u okviru stalnog naslo-va Škole “Pravda i pravo”, održan 13–17. decembra 2012. godine. Uvodna reč u celini objavljena je u S. Perović, Besede sa Kopaonika, Beograd, 2018, str. 895–930.

20

Dostojanstvo

Prva reč: sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima (Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. godine).

Druga, a može biti i prva reč: čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima (Žan Žak Ruso).

Treća, a može biti i prva: čovek je mera svih stvari (prepoznajete, Pro-tagora).

Dodajemo: a prirodno pravo je mera svih prava.Dostojanstvo kao apsolutna svrha ljudskosti, pretpostavka je svake ra-

cionalne slobode i jednakosti ljudi bez obzira na njihove razlike po rođenju ili bilo kom legitimnom ubeđenju.

Dostojanstvo podrazumeva sveopštu tolerantnost kao izraz najvišeg stepena individualnog i opšteg razuma ugrađenog u moralnu, pravnu, eko-nomsku, socijalnu i svaku drugu konstituciju organizovane društvenosti.

Dostojanstvo iznad svega donosi kulturu mira kao osnovnu vrednost održanja i opstanka jedne društvene zajednice, što je istovremeno i slika njenog ukupnog identiteta i integriteta.

I po tome: dostojanstvo je sveobuhvatna ustanova ljudskih vrlina.Sloboda i dostojanstvo čine jedinstvenu celinu ljudskosti. Nema do-

stojanstva bez slobode, kao što nema slobode bez dostojanstva. Čovek koji je sputan okovima nasilja bilo koje vrste, istovremeno gubi i slobodu i do-stojanstvo.

Svaka diktatura suspenzija je dostojanstva i slobode. Obe kada su za-robljene ili ponižene nalaze otvoreni azil u ostvarenom racionalnom pri-rodnom pravu. Jer, samo je to pravo u stanju da nam rukopoloži ne samo blagovest već i blagodat demokratske kulture u kojoj dostojanstvo pronala-zi svoj zavičaj.

Tolerancija

Tolerancija je način prevazilaženja razlika. Ona nije samo moral-na dužnost, ona je takođe politički i pravni uslov. Ona omogućava kultu-ru mira.

21

Tolerancija nije činjenje ustupaka, ljubaznosti i popustljivosti, ona je iznad svega aktivan stav inspirisan priznavanjem i zaštitom ljudskih prava i osnovnih sloboda drugih. Nju moraju ispoljavati pojedinci, grupe i države.

Naročito je važno podvući ulogu tolerancije u odnosu na kulturnu, etničku i religioznu raznolikost, kao i dijalog između i u okviru civilizaci-ja, smatrajući je bitnom za uspostavljanje mira, razumevanja i prijateljstva među pojedincima i ljudima iz različitih kultura i nacija ovoga sveta, dok is-poljavanje kulturnih predrasuda, netrpeljivost i ksenofobije prema različi-tim kulturama i religijama stvara mržnju i izaziva nasilje među ljudima i na-rodima širom sveta.

Zato je potrebno priznati svakoj kulturi dignitet i vrednost koju zaslu-žuje, dužno poštovanje i očuvanje bogatstva varijeteta, jer kroz recipročan uticaj sve kulture čine deo zajedničkog nasleđa koje pripada celom čovečan-stvu. Putem kulturnog pluralizma i tolerancije među različitim kulturama i civilizacijama doprinosi se razmeni znanja i intelektualnih, moralnih i ma-terijalnih dostignuća.

Po principu tolerancije niko nema pravo da sebe stavlja iznad drugog i da prigrabljenom silom, pluralizam života pretvara u monizam svoje vlasti i uprave. Dakle, tolerancija je sposobnost i znak duhovnog punoletstva, da se drugi, ne samo poštuje i sasluša, već i da bude priznat kao ravnopravan, bez obzira da li pripada većini ili manjini. U svakom slučaju tolerantan je onaj čovek koji kulturom svoga razuma shvata da je njegov život i njegov sveuku-pni status na prostorima ove planete isti takav kao i svih drugih. Zato toleran-cija mora postati trajni identitet i integritet našeg života. Ona je vezivno tkivo kulture mira i suprotnost nekulturi nasilničkog sukoba i naoružane nepravde. Svedimo sve njene atribute na jedan zaključak: tolerancija je harmonija u ra-zlikama, baš onako, kako je prema grčkoj mitologiji, boginja Harmonija izra-sla iz suprotnosti boga mržnje Aresa i boginje Afrodite, boginje lepote dobrog.

Kada je reč o uticaju tolerancije na pozitivno pravo, trebalo bi pra-vo na toleranciju konstituisati kao posebno subjektivno pravo predviđeno ustavom i drugim zakonima. Ovo subjektivno pravo sastojalo bi se iz odre-đenog ovlašćenja ili skupa ovlašćenja �zičkog ili pravnog lica, kao i zahte-va tj. tužbe u materijalnom smislu reči, a to je mogućnost ovlašćenog lica da od određenog lica traži određeno ponašanje. Pravo na toleranciju bi trebalo da deluje erga omnes ili inter partes, zavisno od prirode konkretnog prava.

22

“Prirodno pravo i dostojanstvo” izvodi iz uvodne usmene reči koju je profe-sor Slobodan Perović održao na Dvadeset šestom susretu Kopaoničke škole prirod-nog prava koji je bio posvećen opštoj godišnjoj temi “PRAVO I DOSTOJANSTVO” u okviru stalnog naslova Škole “Pravda i pravo”, održan 13–17. decembra 2013. godine. Uvodna reč u celini objavljena je u S. Perović, Besede sa Kopaonika, Beograd, 2018, str. 931–959.

Savesnost i poštenje

Savesnost i poštenje je ljudska vrlina koja podrazumeva subjektivnu procenu o konkretnom Dobrom ili Lošem ponašanju, i to na osnovu odgo-varajućih standarda vladajućih na određenom prostoru i vremenu a koji su zaštićeni normama prirodnog i pozitivnog prava.

Iz ove de�nicije proizilaze sledeći elementi: 1. savesnost je ljudska vr-lina; 2. savesnost podrazumeva subjektivnu procenu kao glavni kriterijum za rasuđivanje; 3. savesnost prosuđuje o Dobrom i Lošem ponašanju; 4. sa-vesnost proizilazi iz ustaljenih pravila ponašanja – društvenih standarda; 5. savesnost kao subjektivna procena zasnovana je na objektivnim vrednosti-ma s obzirom na prostor i vreme; 6. savesnost uživa apsolutnu zaštitu pri-rodnog prava i relativnu zaštitu pozitivnog prava.

Svodna reč: neka načelo savesnosti i poštenja, kao izraz ljudskog bla-gonaravlja, širi svoje horizonte u ostvarenoj kulturi mira u kojoj se “sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima”.

“Prirodno pravo i načelo savesnosti i poštenja” izvodi iz uvodne usmene reči koju je profesor Slobodan Perović održao na Dvadeset sedmom susretu Kopaoničke škole prirodnog prava koji je bio posvećen opštoj godišnjoj temi “PRAVO I NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA” u okviru stalnog naslova Škole “Pravda i pravo”, održan 13–17. decembra 2014. godine. Uvodna reč u celini objavljena je u S. Perović, Besede sa Kopaonika, Beograd, 2018, str. 961–1001.

Autonomija volje

Svaki pravni sistem u svom mozaiku pravnih normi nalazi mesta i za jedno područje na kome su veće mogućnosti individualne aktivnosti i eg-zaltacije ličnosti.

23

To je domen, bar u principu, inicijative stranaka i mogućnosti regu-lisanja njihovih pravnih odnosa putem njihovih voljnih akata, ali uvek u okviru i duhu zakonom utvrđenih granica.

Tako, s jedne strane, pravni poredak dopušta slobodu ugovornog ure-đenja odnosa, ali, s druge strane, predviđa i granicu do koje se ta sloboda može prostirati. To je posledica duboke potrebe zajednice da dopusti i omo-gući slobodno ispoljavanje volje određenih subjekata, ali i da vodi računa o opštim normama zajednice koje se ne mogu prepustiti individualnoj arbi-trernosti i proizvoljnosti. Postoji jedan pravni i moralni poredak koji izraža-va opšte potrebe određene pravno organizovane zajednice i koji, u krajnjem ishodu, služi i kao garantija upravo individualnoj volji i njenom ispoljava-nju. Otuda, norme koje predstavljaju opšteusvojena pravila ponašanja do stepena njihove imperativnosti, ne mogu biti narušene voljom stranaka. Te norme izražavaju opšte i zajedničke interese, pa i interese samih stranaka u pitanju.

Problem slobode volje uopšte, pa i ugovorne, nije, dakle, u odstranje-nju te slobode, niti u pružanju apsolutne slobode, već u osećanju mere kako u jednom dualitetu zahteva pronaći pravo mesto jednoj i drugoj društvenoj potrebi: potrebi slobode individualne aktivnosti i neophodne potrebe za za-štitom opštih intelektualnih i materijalnih dobara određene zajednice.

Rešenje ne može biti proizvoljno od zakonodavca postavljeno, već je ono određeno stepenom razvoja društvene sredine, njenog kulturnog statu-sa, ekonomske konstitucije i organizacije, �lozofskog opredeljenja, moralne emancipacije. Različitost ovih izvanpravnih činilaca je očigledna u raznim sredinama i raznim vremenima. Otuda, i granice kojima se obeležavaju po-lja slobode ugovaranja i slobode regulisanja spornih odnosa među samim strankama, nisu ista u raznim pravnim sistemima. Naprotiv, ona se menja-ju, kako suštinski, tako i po načinu ispoljavanja, mada se primećuje i jedan stepen zajedničkih atributa, bar kada su u pitanju izvesne ustanove pomoću kojih se to ograničenje sprovodi.

Razume se, ustanova javnog poretka ima prevashodni značaj u čita-vom sistemu zaštite osnovnih principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje jedne pravno organizovane zajednice. Ona se javlja kao “demarka-ciona linija” koja razdvaja prostor dozvoljenog od prostora nedozvoljenog ugovaranja.

24

Načelo vrline pravde

Kada se pravo shvati i ostvari u sklopu pravde, kada opšta konstatacija jedne zajednice prihvati pravdu kao stožernu vrlinu, tada pravo te zajednice postaje legitimno u svom izvoru i legalno u svojoj primeni. Tada, pravo po-staje sve manje nelegitimno nasilje, a sve više područje samosvesne slobode. To su prostori vladavine pravednog prava kao kulturnog čina.

Pravda je temelj Škole prirodnog prava, počev od grčkih so�sta (V vek stare ere) pa preko Platona i Aristotela (komutativna i distributivna pravda), sve do Huga Grocijusa, Pufendorfa, Tomaziusa, sve do Kanta (ka-tegorički imperativ) i posle njega. Pravda je temelj svih konvencija i drugih izvora međunarodnog prava, počev od Univerzalne deklaracije o pravima čoveka UN iz 1948. godine, i posle nje, u mnoštvu međunarodnih doku-menata miroljubivih asocijacija i integracija kao i regionalnih i nacionalnih ustavnih uređenja.

Pri tome, treba konstatovati da postoji nesklad između proklamova-nih ljudskih (prirodnih) prava i realnog stanja u pogledu nedovoljno ostva-renih proklamovanih prirodnih prava, jer su u realnosti prisutni antagoni-sti ovako formulisanom pravnom poretku, a to su: razne vrste akumulirane energije radi masovnog uništenja ljudi i bića prirode; terorizam; bolest gla-di; ogromne svojinske razlike koje prete humanitarnom katastrofom; ucena kao sredstvo postizanja određenih ciljeva; preteća ekološka katastrofa i dru-ge slične i srodne pojave. U tom pogledu samo zajednička umnost čovečan-stva ima prirodni mandat da nas izvede na put kulture mira.

“Prirodno pravo i autonomija ličnosti” izvodi iz uvodne usmene reči koju je profesor Slobodan Perović održao na Dvadeset osmom susretu Kopaoničke škole pri-rodnog prava koji je bio posvećen opštoj godišnjoj temi “PRAVO I AUTONOMIJA LIČNOSTI” u okviru stalnog naslova Škole “Pravda i pravo”, održan 13–17. decem-bra 2015. godine. Uvodna reč u celini objavljena je u S. Perović, Besede sa Kopaonika, Beograd, 2018, str. 1001–1035.

* * *

To bi bila samo neka osnovna pitanja iz oblasti �lozo�je pravde na koja su dela profesora Slobodana Perovića dala odgovor. Pored njih, tu su i brojne druge pravno �lozofske studije; veličanstveno misaono zdanje iz oblasti građanskog, posebno obligacionog prava izraženo u knjigama, mo-

25

nogra�jama, udžbenicima i gotovo nepreglednom broju radova koje je Pro-fesor napisao i objavio; misija Kodi�katora i iznad svega Profesora prava i pravde, učitelja brojnih generacija sudija, advokata, teoretičara prava, prav-nika svih pro�la. Odgovore na potrebe praktičnog života činio je u svojstvu predsednika suda i arbitra međunarodnih arbitraža. Tim putem, profesor Slobodan Perović, ukupnošću svog naučnog, profesionalnog i pedagoškog rada, obuhvatio je čitav pravnički svet. U tom svetu, kretao se znalački i su-vereno, vođen autoritetom vrhunskog intelekta, pravničkom i opštom kul-turom.

Profesor Slobodan Perović upućivao nam je reči vere u zajedničku umnost savremenog sveta. “Pravo kao umetnost o dobrom i pravičnom, de-mokratska kultura i tolerancija kao izraz najviše duhovne slobode, prirodno pravo racionalnog smera kao univerzalno nadnacionalno, nadklasno i pra-vedno po sebi – ujedinjeni u veliko zdanje dostojanstva čoveka i njegovog socijabiliteta, čine pokretačku snagu sile života, onog života koji na sva zla ovoga sveta odgovara lepotom Dobrog”.

Svojom umnošću, dostojanstvom, tolerancijom i kulturom mira kao determinantama njegove ličnosti, sam Profesor je bio primer vrednosti ko-jima nas je učio. Govorio je da samo dostojanstvom života kao apriornom svrhom, iskru života možemo učiniti besmrtnom, nadvremenom. Iskra ži-vota naučnog dela profesora Slobodana Perovića ostaće kao večna vrednost na Univerzumu prava.

I po tome: zvona ove Škole zvone za njenim Osnivačem. Plemenitim čovekom koji je u srcu nosio pravdu kao stožernu vrlinu. Autoritetom snage umnosti. Profesorom Slobodanom Perovićem.

Prof. dr Jelena S. Perović Vujačić

Dr Marko S. Perović

OPŠTE KONSTATACIJE

29

Trideset prvi susret pravnika Kopaoničke škole prirodnog prava odr-žan je na Kopaoniku, od 13. do 17. decembra 2018. godine, pod stalnim naslo-vom Pravda i pravo, a sa godišnjom temom PRAVO I ZAPOVEST RAZUMA.

Višednevni rad se odvijao u skladu sa usvojenim Heksagonom Kopao-ničke škole prirodnog prava, kroz šest katedri:

I Pravo na životII Pravo na sloboduIII Pravo na imovinuIV Pravo na intelektualnu tvorevinuV Pravo na pravduVI Pravo na pravnu državu.

U okviru katedri radile su sledeće sekcije: Život; Zdravlje; Ekologija; Sport (I katedra).

Krivično-pravna i procesna zaštita ličnosti; Sloboda ličnosti – opšta sloboda i porodično-pravna sloboda ličnosti; Upravno-pravna zaštita slobo-de (II katedra).

Kodi�kacije, svojina i druga stvarna prava, svojina i nasleđe, restitu-cija i privatizacija; Porezi i poreska politika; Ugovor i odgovornost za štetu;

30

Privredna društva; Međunarodni privredni ugovori, Arbitraža; Banke i ban-karski poslovi; Radni odnosi (III katedra).

Industrijska svojina, Autorsko pravo (IV katedra).

Sud u koneksitetu pravde – sudska praksa, procedura, izvršenje; Me-đunarodni odnosi i pravda – međunarodno pravo – elementi inostranosti; Pravo Evropske unije (V katedra).

Pravna država – teorijska i praktična iskustva (VI katedra).

* * *

Za Trideset prvi susret Kopaoničke škole prirodnog prava, pod nazi-vom Pravo i zapovest razuma napisan je veliki broj referata od kojih je publikovano 190 referata, domaćih i inostranih autora. Svi referati su raspo-ređeni prema Heksagonu Kopaoničke škole u 6 katedri i 23 sekcije. Ukupno objavljeni referati obuhvataju četiri toma na 3.051 stranica štampanog teksta.

Trideset prvom susretu Škole prisustvovao je, kao i ranijih godi-na, značajan broj učesnika – pravnika sa raznih univerziteta, akademija, naučnih institucija, sudova, advokature i drugih pravosudnih organizacija, upravnih organa i javnih službi, udruženja građana, nevladinih organizaci-ja, privrednih preduzeća i privrednih asocijacija, bankarskih i osiguravaju-ćih organizacija, kao i drugih društvenih institucija.

U okviru Trideset prvog susreta Škole, u saradnji sa Fondacijom Konrad Adenauer, održan je Okrugli sto Nezavisnost sudstva u sistemu po-dele vlasti.

U radu Škole, pored domaćih učesnika, učestvovali su istaknuti prav-nici, teoretičari i praktičari iz inostranstva i to kao autori objavljenih referata ili kao neposredni učesnici u radu pojedinih sekcija.

* * *

Učesnicima Skupa uručena je i Bibliogra�ja svih objavljenih radova Škole (1987–2018) sa imenima autora i naslovima referata.

31

* * *

Uprava Kopaoničke škole primila je i ove godine veliki broj dopisa – pozdrava i čestitanja iz brojnih evropskih i vanevropskih zemalja od strane značajnih naučnih i državnih institucija, kao i istaknutih naučnika i struč-njaka iz svih oblasti prava. Jedan broj ovih dopisa je pročitan na plenarnim sednicama Trideset prvog susreta. Rad Škole je bio medijski propraćen.

Rad se odvijao na plenarnim sednicama i na specijalizovanim radnim zasedanjima u okviru katedri prema Programu koji je sačinjen shodno kon-cepciji Heksagona Kopaoničke škole prirodnog prava.

U radnim telima i svim drugim oblicima aktivnosti vladala je naučno-stručna i kolegijalna atmosfera.

Urednici, autori i drugi učesnici, a naročito inostrani, izrazili su opštu ocenu prema kojoj je Trideset prvi susret Škole tradicionalno u potpunosti ispunio očekivanja.

* * *

Kopaonička škola prirodnog prava i ovogodišnjim radom je nastavi-la a�rmaciju ideje prirodnog prava, tj. univerzalnih ljudskih prava kojima je temelj stoletna �lozo�ja Prava i Pravde, danas izražena u savremenim kodi-�kacijama ljudskih prava u okviru dokumenata OUN i drugih miroljubivih međunarodnih organizacija.

Škola je i ove godine ponovila konstataciju da između proklamova-nih ljudskih prava i njihovih ostvarenja postoji veliki raskorak koji se može smanjiti ili u velikoj meri prevazići, samo atributima pravne države, demo-kratske kulture i tolerancije kao izraza duhovne slobode i kulture razuma. U tom pogledu postoje velike razlike u svetu i u različitim oblastima života u zavisnosti od stepena opšte kulture konkretne zajednice.

* * *

Na prvoj i završnoj plenarnoj sednici, Kopaoničkoj školi prirodnog prava upućene su reči naučne časti, priznanja i vere u ukupnost njene misi-

32

je koju ona ima u savremenom pravničkom svetu, i to od strane brojnih uče-snika – inostranih i domaćih autoriteta prava i pravne nauke.

* * *

Nastavljajući tradiciju Kopaoničke škole prirodnog prava da se na sin-tetizovan način najširoj javnosti prezentiraju rezultati rada katedri i njihovih sekcija, na Završnoj plenarnoj sednici svi urednici su saopštili osnovne kon-statacije, predloge i sugestije u formi poruka, koje su prihvaćene i koje se, kao sastavni deo Završnog dokumenta, radi obaveštavanja najšire javnosti.

One ne mogu sveobuhvatno da izraze bogatstvo mnogih ideja, pred-loga i mišljenja koja su sadržana u referatima i diskusijama. Zato se, radi bar delimičnog prikaza pitanja koja su tretirana, u prilogu Završnog dokumen-ta, objavljuje i pregled svih tema koje su u referatima obrađene. Celina toga teksta objavljena je u časopisu “Pravni život”, četiri toma, br. 9 do 12 iz 2018. godine, na preko 3.000 stranica. Pored toga, isti tekst objavljen je i u elek-tronskoj verziji.

Ceo rad Trideset prvog susreta Kopaoničke škole prirodnog prava za-beležen je audiotehnikom, tako da se, pored objavljenih referata u časopi-su “Pravni život”, stavlja na uvid i kompletna diskusija koja se vodila na ple-narnim i katedarskim sastancima. Audiotehnički zapisi se nalaze u biblioteci Škole i dostupni su javnosti.

* * *

U ovom izdanju Završnog dokumenta u celini se objavljuje Osnov-ni referat akademika prof. dr Slobodana Perovića sa temom Prirodno pravo i zapovest razuma objavljen u časopisu “Pravni život”, br. 9, Beograd, 2018, str. 7–87.

33

OTVARANJE TRIDESET PRVOG SUSRETA KOPAONIČKE ŠKOLE PRIRODNOG PRAVA

Dr MIODRAG ORLIĆ Počasni predsendik udruženja pravnika Srbije

Koleginice i kolege,Dragi gosti, dragi prijatelji,Gospođe i gospodo,

Čast mi je i veliko zadovoljstvo da otvorim Trideset prvi susret Ko-paoničke škole prirodnog prava pod nazivom Pravo i zapovest razuma. Že-lim vam dobrodošlicu, prijatan boravak na Kopaoniku, lepo vreme i uspeh u radu.

Predlažem da u radnom Predsedništvu ove prve Plenarne sednice budu:

Profesor dr Slobodan Perović, osnivač Kopaoničke škole prirodnog prava, predsednik Komisije za izradu Prednacrta Građanskog zakonika Re-publike Srbije

Dr Vlado Kambovski, član Akademije nauka i umetnosti Republike Makedonije

Dr �omas Meyer, šef Programa nemačke organizacije za međuna-rodnu saradnju GIZ, u okviru Programa za pravnu reformu za Južni Kavkaz

Dr Vitomir Popović, član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske

Dr Penny Booth, profesor prava na Otvorenom Univerzitetu Velike Britanije

Dr Zoran Rašović, član Crnogorske Akademije nauka i umjetnostiDr Milan Škulić, predsednik Udruženja pravnika Srbije i sudija Ustav-

nog suda SrbijeDr Dragiša Slijepčević, sudija Vrhovnog Kasacionog suda SrbijeGospodin Miroslav Nikolić, sudija Ustavnog suda SrbijeGospođa Jasmina Obućina, predsednica Privrednog apelacionog suda

Republike Srbije

34

Dr Vladan Petrov, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u BeograduGospodin Ivica Stanković, vrhovni državni tužilac Crne GoreDr Nebojša Šarkić, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta UnionDr Zoran Lončar, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom

SaduProf. Dr Miodrag Orlić, počasni predsednik Udruženja pravnika Srbije

(Intoniranje akademske himne)

Dr MIODRAG ORLIĆ Počasni predsendik Udruženja pravnika Srbije

Poštovane koleginice i kolege

Pored impresivnog broja pisaca referata i učesnika na ovoj sednici, Predsedništvu se obratio jedan veliki broj naših ranijih vernih učesnika koji ove godine ne mogu da prisustvuju našem radu. Pročitaću vam samo dva pisma.

Dr RAJKO KUZMANOVIĆ, predsednik Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske

Veoma poštovani akademiče Peroviću, godine prolaze i stvaraju ogro-mnu zalihu naših poslova vezanih za Kopaoničku školu prirodnog prava. Tri decenije rada stvorile su ne samo instituciju Kopaoničke škole prirodnog prava, već i mit o svjetski poznatoj Kopaoničkoj manifestaciji. Svi oni koji su imali priliku da na bilo koji način učestvuju u radu Škole, ponosni su na to. Među njima sam i ja, pa želim da tebi lično kao spiritus modensu svega što se dešava i dešavalo ovih tridesetak godina, još jedanput iskažem svu svo-ju privrženost tvome, đelu Kopaoničkoj školi prirodnog prava i onima koji na njoj učestvuju. Divljenju i priznanju tebi i Školi pružili su ugledni umovi pravne kulture iz Francuske, Britanije, Kine i mnogo drugih zemalja a i neke svjetske pravne i kulturne organizacije i institucije poput UNESCO-a.

Ovoga puta neću biti u mogućnosti da dođem na Kopaonik i učestvu-jem u radu. U tom periodu imam zakazano niz sjednica organa Akademije,

35

kao što su sjednice Odbora, Predsjedništva, radne sjednice Skupštine i iz-borne Skupštine za izbor novih članova Akademije.

Uvjeren sam poštovani akademiče Peroviću, da ćeš imati puno razu-mijevanja za moj izostanak. Želim ti puno uspjeha na tridesetom okuplja-nju pravnika na Kopaoniku, od 13. do 17. decembra 2018. godine.

S poštovanjem, tvoj Rajko Kuzmanović, predsjednik Akademije nau-ka i umjetnosti Republike Srpske.

VESNA ILIĆ PRELIĆ Predsednik Ustavnog suda Republike Srbije

Poštovani akademiče profesore Peroviću

Srdačan pozdrav uz želje da i ovogodišnji susret pravnika protekne u kvalitetnoj razmeni stručnih mišljenja i u tradicionalnom druženju učesni-ka Kopaoničke škole prirodnog prava.

Uvaženi profesore, Vama lično iskrene želje za dobro zdravlje, s po-štovanjem predsednik Ustavnog suda Vesna Ilić Prelić.

37

Dr VLADO KAMBOVSKI, član Akademije nauka i umetnosti Republike Makedonije

Poštovano PredsedništvoPoštovane koleginice i kolege

Velika mi je čast da mogu sa ove govornice da pozdravim ovaj veli-čanstveni skup Trideset prvog susreta koji se održava na ovom svetioniku pravde i slobode, prirodnih ljudskih sloboda i prava, ovde na Kopaoniku.

Želim da pozdravim osnivača ove naše Škole, uvaženog akademika Slobodana Perovića sa kojim delimo mnoge ideje, zajedničke poglede, koje su postale dekret, zakon, jedan pravac mišljenja, jedan način razmišljanja o problemima današnjeg prava, naročito u društvenoj tranziciji. Trideset prvi susret se održava na dan kada je pre 70 godina usvojena Univerzalna Dekla-racija o ljudskim pravima. Jedan od temeljnih ako ne i temeljni dokumenat našeg današnjeg prava, dokumenat koji je otvorio novu viziju razvoja savre-menog društva i da se ono sa razlozima razuma i poštovanja jednakih ljud-skih sloboda i prava.

Ta Deklaracija je bila oslonac za razvoj savremenog prava, međuna-rodnog prava, nacionalnog zakonodavstva, jedan pravni dokumenat o pak-tu između prirodnog i pozitivnog prava. Jedan čin koji je imao tokom ovih 70 godina niz revolucionarnih promena na području prava. U tom 70-go-dišnjem razvoju ideje prirodnog prava i pozitivnog prava, veliku ulogu je odigrala i ova na našim prostorima, i Kopaonička škola prirodnog prava. Tokom svoje tri decenija, ona je razvila ne samo doktrinarni pokret na poje-dinim granama prava, već je, pre svega, razvila osnovni metod posmatranja i ocenjivanja ispravnosti pozitivnog prava sa stanovišta prirodnih sloboda i prava, i naročito uglavnom nastojeći, sa velikim zalaganjem profesora Pe-rovića, za stalno širenje kulture prirodnog prava. Kultura koja jedino može danas da nas izbavi iz ovih savremenih izazova pred kojima se nalazi savre-meno društvo.

U ime te tradicije, želim Kopaoničkoj školi puno uspeha u radu.

POZDRAVNE REČI

38

Dr THOMAS MEYER, šef Programa nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ,

u okviru Programa za pravnu reformu za Južni Kavkaz

Poštovani profesore Orliću, takođe, profesore Peroviću, jer on je uvek pristuan u ovoj sali, on je rodonačelnik ove konferencije. Sećam se dobro sastanka sa profesorom Perovićem u svima poznatoj kancelariji u Krunskoj, u Beogradu koji sam imao kada sam došao u Srbiju, 2002. godine, kao mla-di rukovodilac programa. Obratili smo se profesoru Peroviću jer smo žele-li da ga uključimo u stručno mišljenje o nacrtu Građanskog zakonika za Bo-snu, u to vreme. Mislim da je sastanak trajao preko sat vremena, a rekao bih da se bar deset posto mog znanja o građanskom pravu u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji zasniva upravo na tom sastanku.

Kao što znate, ja dolazim iz nemačke organizacije GIZ gde radi oko 19.000 zaposlenih. Svaki put kada se prijavljujem za učešće na Kopaoniku, moram da popunjavam brojne obrasce, znate da je birokratija druga strana posla – i mojim kolegama nije jasno kako to da ja na Kopaonik dolazim iz razloga koji nisu profesionalni. Međutim, moram da priznam da ovde dola-zim i iz profesionalnih razloga, da sa vama učim i da sa vama razgovaram o pravnim pitanjima današnjice. Ipak, ovde dolazim i iz ličnih razloga. Ne bih hteo nikoga ovde da povredim, jer ovde u sali ima mnogo mojih prijatelja, ali profesor Perović i profesor Orlić su poseban razlog. U svojoj duši ose-tio sam potrebu da učestvujem upravo zbog njih, a ne zbog profesionalnih razloga, odnosne podrške pravnoj reformi. Ako pak, to pogledamo iz bliže perspektive, ja to to ne bih nazvao opštom podrškom pravnoj reformi, već međunarodnim učešćem u pravnoj reformi u raznim zemaljama.

Još na početku 21. veka prevladavalo je mišljenje da smo mi zapadna zemlja, mi znamo tačno kako to treba da funkcioniše i želimo da pokažemo drugim zemljama kako se to radi. Nisam pristalica toga stava, već smatram da je međunarodna zajednica mnogo toga naučila u poslednih 15 godina. O tome, između ostalog, govori i usvajanje Agende 2030, na osnovu koje je utvrđeno zajedničko poimanje razvoja kao takvog, bez obzira da li se radi o zemljama sa bivšom socijalističkim tradicijom, o nerazvijenim zemljama ili tzv. razvijenim zemljama.

I zaista sam zahvalan što svake godine imam priliku da krenem na put zajedno sa vama bez obzira gde se tada nalazim. To predstavlja kontinuitet i tradiciju ali to je ujedno i izvor inovacija u mom radu koje svakodnevno ko-ristim. Hvala vam najlepše.

39

Dr VITOMIR POPOVIĆ, član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske

Uvaženo PredsedništvoKoleginice i kolege

Dozvolite mi da, u ime Udruženja pravnika Republike Srpske, pože-lim mnogo sreće i uspjeha u održavanju 31. Kopaoničke škole prirodnog prava. Udruženje pravnika Republike Srpske duguje posebnu zahvalnost akademiku profesoru dr Slobodanu Peroviću i profesoru Miodragu Orliću, koji su na određen način, izvršili integraciju ova dva Udruženja i omogućili da Udruženje pravnika Republike Srpske zajedno i ravnopravno učestvuje u održavanju svih skupova Kopaoničke škole prirodnog prava.

Kao član Komisije za izmene Zakona o obligacionim odnosima naji-skrenije zahvaljujem kolegi Meyeru što je imao snage da prepozna da je Za-kon o obligacionim odnosima jedan od najmodernijih zakona, a nije, kako su to govorili njegovi prethodnici, delo komunističke prošlosti. Mi smo imali mnogo problema da objasnimo da se radi o jednom od najmoderni-jih zakona koji je donesen na bazi Švajcarskog zakonika o obligacijama, koji u sadrži norme i francuskog Code Civil-a ali određena rješenja iz anglosak-sonskog prava i da su poslednje izmene toga zakona, koje su aplicirale na određene pojmove i kategorije vezane za društvenu svojinu, bile već prome-njene već 1993. god. u Republici Srbiji ali i u Republici Srpskoj, koja je svo-jim Ustavnim zakonom preuzela primjenu bivšeg jugoslovenskog Zakona o obligacionim odnosima.

Drage kolege, želim vam mnogo sreće i uspeha, srećne nastupajuće praznike u nadi da se vidimo i naredne godine povodom održavanja Tride-set drugog susreta Kopaoničke škole prirodnog prava.

Dr ZORAN RAŠOVIĆ, član Crnogorske Akademije nauka i umjetnosti

Poštovani profesore PerovićuPoštovani profesore OrlićuPoštovano radno PredsedništvoKoleginice i kolege, dragi prijatelji

Imam ugodnu priliku i čast, a smatram da mi je i dužnost, da se obra-tim sa ovoga visokoga i prestižnog mjesta prirodnom ambijentu, brojnoj

40

privilegovanoj pravničkoj zajednici. Primite uvjerenje o mom dubokom po-štovanju ove gromadne škole i njenih polaznika, koja više od tri decenije njeguje i favorizuje pravo koje se ujedno sa nama rodilo – to jest pravdu i pravicu u Bogišićevom smislu.

Njegovana prema prirodi pravde, ova Škola je sve vrijeme prirodna i naučna, zaslugom njenih organizatora i revnošću i odricanjem povjerenoj službi njenih polaznika, ova Škola se iz godine u godinu pokazivala u ovom poduhvatu i do kraja. Više od tri decenije iz ove Škole razvijala se prav-da. Duboko osjećajući njen smisao, vrijednost i njenu ljepotu, mene, prije svega, obuzima osjećanje duboke zahvalnosti prema zaslugama ove Škole. Ostajući uvijek dosljedna sebi, željna života, prepoznatljiva sa svojim listom, cvatom i plodom, uvjeren sam da i sada dijelite sa mnom ista osjećanja pre-ma njenim rezultatima. Vi ste uveliko doprinijeli da ona raste i jača.

Poštovani prijatelji, želim da i ovom prilikom, na izmaku kalendarske godine u kojoj smo obilježili 130 godina od proglašenja Opšteg imovinskog zakonika za Knjaževinu Crnu Goru, i 40 godina od proglašenja Zakona o obligacionim odnosima, podsjetim na ove najveće zakone slovenskog juga i na njegove tvorce – Valtazara Bogišića i profesora Mihaila Konstantinovi-ća. Ovi zakoni su tako veliki i zato što su njihovi tvorci izvukli ono sviježe iz duha naroda, iz kovanice jezika, iz skladišta morala koji je dignut za života. Dva njihova tvorca imala su puno toga zajedničkog, počev od lične erudici-je i lične otmjenosti, stila suptilnog i lakog, duha nenadmašnog, skromnosti bardova naše nauke, nenadmašnih zakonopisaca, ličnosti jedne više kulture i jedne više ideje o životu. Obojica, književnog ukusa što nam norme njiho-ve najbolje kazuju, profesori Univerziteta a bili i ministri pravde.

Poštovani prijatelji, ove godine smo u našem svetom zdanju „Biljardi“ postavili obilježje koje podsjeća na to da je u svečanoj sali Velikog suda prije 130 godina, proglašen Opšti imovinski zakonik za Knjaževinu Crnu Goru. Ovo obilježje dodatno će svjedočiti o gromadnosti slave zakonika niklog iz narodnog temelja, narodnog prava izgrađenog u saglasju sa naukom, prak-tikom i zakonodavnom radnjom evropskom.

Uvjeren sam, članovi naše privilegovane pravničke zajednice, da dije-lite sa mnom ista osjećanja i prema Skici profesora Mihaila Konstantinovi-ća. I ona, razumije se, zaslužuje trajno obilježje na odgovarajućem mjestu. Možda već sljedeće godine na pola vijeka od njenog rođenja.

Poštovani prijatelji, ubjeđen sam da će i ove godine ova Škola se oko-ristiti plodovima snage i pokreta, i da će kazati nešto veliko, lijepo, opojno, novo i izuzetno. Ne sumnjamo da će biti novog smisla da joj riječ ođekne

41

kako nas je, uostalom, i naučila. O prirodnom pravu, o pravdi i pravici, po duši i savjesti u skladu sa javnim vjerovanjem i poštenjem i na zapovijest ra-zuma. Prostog razuma i smisla. Takvu radnju ova Škola vrši svih ovih godi-na, prirodno bez ikakve pomisli unaprijed začete.

Želim ovoj Školi da joj dijelo dobro pođe za rukom u ambijentu pri-rodnog sa pravom prirodnim, u 31. godini života.

PENNY BOOTH profesor Otvorenog Univerziteta Engleske

Uvaženo predsedništvo i prijatelji

Ogromno mi je zadovoljstvo i velika čast što sam ovde, na 31. Konfe-renciji Kopaoničke škole prirodnog prava.

Kopaonik je, po mom mišljenju, veoma važan skup. On predstavlja svedočanstvo posvećenosti i profesionalnosti svih kolega koji, suočeni sa ra-znim teškoćama i nepredviđenim okolnostima, istrajavaju na ovom važnom zadatku. To je priznanje osnivanju ove Škole. Ovo bih istakla kao svoju naj-bitniju konstataciju.

Naravno, ako ste sinoć slušali vesti, moglo bi se reći da vlada moje ze-mlje nastavlja svoje aktivnosti iako možda ne bi trebalo. Ali, mi smo pravni-ci, ne političari. Naš važni angažman mora da se nastavi u oblasti prava, jer suočeni sa teškoćama, ono što imamo jeste uzajamno razumevanje i imamo pravo i vladavinu razuma. Poslednih trideset i jednu godinu upoznala sam samo mali broj organizacija koje redovno održavaju skupove na ovakav na-čin. To je veliko ostvarenje - učestvovati u diskusijama i razmatranjima koja su značajno doprinela, ne samo razvoju prava u ovom regionu, već i pravu u mnogim drugim zemljama.

Pravne konferencije nisu posebno redak događaj, često se održavaju. Ali dozvolite da vas uverim - malo je njih koje su tako visokog dometa kao što je Kopaonik. Nešto što je možda još manje uobičajeno jeste to što, ovde, na Kopaoniku, mi dosledno ostvarujemo saglasnost mišljenja i imamo re-dovnu mogućnost za otvorenost i prijateljsku kolegijalnost među svim uče-snicima.

U svetu u kojem živimo, gde možda strepimo od toga šta nam sledeći trenutak može doneti, ostvarenje razumne kolegijalnosti je nešto što treba da bude pozdravljeno. Vi ste do sada bili odani akademskom istraživanju, pravdi i razumu. Vi ste već unapredili pravo i vladavinu razuma.

Pozdravljam vas. Hvala lepo.

42

IVICA STANKOVIĆ, Vrhovni državni tužilac Crne Gore

Poštovani profesori, Peroviću i OrlićuPoštovani članovi radnog PredsjedništvaKoleginice i kolege

Pravo i zapovijest razuma – tema široka u rasponu pojmova; dubo-ka u problemskoj slojevitosti, visoka u intelektualnom zahtjevu. Uostalom, kao i uvijek na Kopaoničkoj školi prirodnog prava čijoj 31. sesiji imam čast i zadovoljstvo da održim pozdravnu riječ. Ta riječ je uvijek nedostatna ono-liko koliko pravu nedostaje pravde, zapovijesti ideje, a razumu uma. I kao što nad kazanom riječju lebdi njena misao, tako i nad našim napisanim na-slovom lebdi jedan viši koji glasi: pravda i ideja uma. Tako nam trijada pra-vo, zapovijest, razum, liči na sjenke trojstva: pravda i ideja, um, ako tu temu sagledavamo iz ugla prava na pravdu, što je inače jedini apstrakti pojam u Heksagonu prirodnog prava. I zato je uspjeh u govoru na ovakve teme, ne ako damo pravi odgovor, nego ako postavimo pravo pitanje. Na jedno takvo pitanje asociraju riječi velikog Imanuela Kanta. Dvije stvari me ispunjavaju sve većim poštovanjem što ih više promišljam: zvjezdano nebo nad mnom i moralni zakon u meni. Ovim misaonim zamahom do visina bojnih i natrag, do dubina unutrašnjeg svijeta čovjeka, Kant je zahvatio nešto prije prava i nešto iznad pravde, a to su moral i smisao. Ako je pravo minimum mora-la, pitanje bi glasilo: da li je moral minimum pravde, odnosno čega je mini-mum pravde. Konačno, da li se pitanje o moralu krije u riječima trećeg ve-likog uma koji želim da pomenem, Fjodora Mihailoviča Dotojevskog – ako Boga nema, sve je dozvoljeno, ili ako Boga nema – sve je podložno mojoj volji.

Dr VLADAN PETROV, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Od 2003. godine sam na Kopaoničkoj školi. Imam tu lepu privilegi-ju da mogu da kažem da sam osetio duh Kopaoničke škole prirodnog prava, taj duh koji se i dalje razvija.

Vidim da vas ima iz svih grana prava: od mojih bivših studenata pre-ko sudija, advokata, visokih funkcionera iz oblasti pravosuđa, ustavnog sud-stva. Dakle, ono što je noseće u pravu kod nas, u Republici Srbiji, Republici

43

Srpskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori ali i na svetskom planu jer imamo nekoliko izuzetnih referentnih ljudi koji su privrženi ovoj Školi, što ukazu-je da Kopaonička škola prirodnog prava živi i da predstavlja instituciju koja ima i dalje veliki potencijal.

Način na koji ideje Kopaoničke škole prirodnog prava, profesora Pe-rovića i ostalih profesora, ali i svih onih na koje se teorija prirodnog pava profesora Perovića oslanja, a to su već neki pomenuti profesori i mislioci iz ranijih vekova, nameć zaključak da svi mi pravnici u našim aktivnostima treba da se u svakodnevnom životu nadahnjujemo idejama Škole prirod-nog prava.

Ideja o pravu identiteta koja podrazumeva da bez obzira na konkret-na rešenja i konkretne prilike evropske vrednosti kao što su: vladavina pra-va, podela vlasti, pravna država, ljudska prava i slobode, predstavljaju teko-vine koje neprestano moramo graditi i baštiniti. Duboko smo uvereni da vrednosti za koje se zalaže Kopaonička škola prirodnog prava, predstavljaju vanvremenske i neprolazne vrednosti i da smo mi njihovi čuvari. Mislim da imamo šansu da dalje napredujemo i da će naš put u svakom slučaju na kra-ju biti put koji će biti kvali�kovan kao ispravan, koji će dati najbolje moguće rezultate, ne samo po pravnu civilizaciju i kulturu na ovim prostorima nego i na svetskom nivou.

O S N O V N I R E F E R A T

47

SLOBODAN PEROVIĆ

PRIRODNO PRAVO I ZAPOVEST RAZUMA

I

Pravna nauka, zakonodavstvo i praktična primena prava, tri su temelja pravne i moralne civilizacije svake organizovane društvenosti. Trojstvo tih neop-hodnosti, istovremeno su i pokazatelji dostignutog stupnja komutativne i distri-butivne pravde i pravičnosti kao individualizovane opšte pravde (Ius est ars boni et aequi).

Ta vekovna renesansa stvarnosti, s obzirom na različite prostorne i vremen-ske dimenzije, ispoljava se na različite načine: (1) podnošljivo ostvarenje praved-nog prava kao najveći stepen određenog kulturnog identiteta; (2) ali, i kao simu-lovano obećanje ustrojstva takvog prava; (3) i najzad, nepravedno pravo u sistemu vladavine antiprava, te svemoćne volje jednih u odnosu na druge (različiti dik-tatorski poreci koji ne priznaju prirodnu jednakost ljudi, kao što je npr. robovla-snički poredak).

Profesor dr Slobodan Perović, predsednik Udruženja Kopaoničke škole prirodnog prava Universitas iuris naturalis Copaonici.

48

II

Pomenute pojave prošlosti i danas, predmet su brojnih naučnih i stručnih analiza, zapažanja, kritika, predloga, i to sa najraznovrsnijih “visina i dolina” na svim jezicima ovog našeg planetarnog sveta. To su traktati, monografska dela, udžbenici, zakonske kodi�kacije, komentari, zbornici i druge slične edicije koje pomenutu stvarnost ljudskog bitisanja posmatraju sa stanovišta svih naučnih i stručnih uglova i organizovanih disciplina. Među njima su npr. sociološka istra-živanja, istorijska i komparativna, politička, ekonomska, vojna i međunarodna, kaznena i mnoga druga slična i srodna pitanja koja čine čitav svet ispitivanja i opažanja.

III

Imajući u vidu opštu temu ovogodišnjeg 31. zasedanja Kopaoničke ško-le prirodnog prava (Universitas iuris naturalis Copaonici) pod naslovom PRAVO I ZAPOVEST RAZUMA, ovaj uvodni referat je obuhvatio samo pravno-�lozofski okvir ove teme sa uobičajenom namerom, kao i proteklih trideset godina života i rada Kopaoničke škole, da podstakne i pravno uobliči prirodno (ljudsko, praved-no, umno) pravo kao izraz duhovne slobode i kulture razuma, posebno u smislu ostvarenja kodi�kovanog ljudskog prava od strane Organizacije ujedinjenih naci-ja, i drugih miroljubivih regionalnih i lokalnih asocijacija.

IV

To su razlozi što je i ovogodišnji uvodni referat posvećen mnogim pravno-�lozofskim pitanjima ali ovom prilikom sa motivom Kantove �lozo�je Kritike či-stog uma.1

V

Po Kantovom “obrascu” sintetički sudovi su mogući a priori kao princi-pi, ne samo u matematici, već i u svim teorijskim naukama. Da bi došao do jed-nog “iskustvenog suda opšteg i nužnog važenja Kant je rasčlanio saznanje na tri osnovne moći i u svakoj od njih tražio sintetičku funkciju koja tu opštost i nuž-nost daje. Te tri moći su: ČULNOST (Sinnlichkeit), RAZUM (Verstand) i UM (Ver-

1 Imanuel Kant, Kritika čistog uma, izd. Kultura, Beograd 1970, sa predgovorom Veljka Koraća, naročito str. XX predgovora.

49

nun�). Čulnost je prvi stepen saznanja i njome počinje svako saznanje. Ono ide razumu i završava se kod uma”.2

VI

Gornju misao odnosno konstataciju, ponovimo još jedanput: sva naša sa-znanja, a to sigurno znači i pravna saznanja, imaju stupnjevit put. On je obeležen rečima: čulno saznanje kao prva faza saznanja, pri čemu čulno saznanje jednog pravnog pravila postiže se prvenstveno jezikom, mada može i drugim normalnim čulima. Posle saznanja formulisanog pravnog pravila, dolazi druga viša faza, to je razum koji procenjuje čulnost sa stanovišta konkretnih društvenih determinan-ti, o kojima će posebno biti reči. Najzad, posle saznajne čulnosti i ocene razuma koji pretpostavlja određenu neophodnost u vidu konstitucije imperativne ili dis-pozitivne norme u skladu sa celinom postupka razuma, dolazi treća faza umnosti pravnog poretka koji nužno podrazumeva kulturu mira i pravdu kao majku pra-va; ili drugim rečima, konstituciju i primenu pravednog, umnog, ljudskog ili pri-rodnog prava, što su sve u suštini sinonimi za pravo ljudskosti, i njihovo dosto-janstvo, bez obzira na razlike po rođenju ili bilo kakvom legitimnom ubeđenju.

VII

Ali, da bi se, bar većim delom, ostvario socijalni epitet pravednog prava, po-trebno je da se u određenom socijabilitetu ostvare mnogi činioci (determinante) koji u jednom skupnom smislu presudno utiču na konsticiju i primenu prava kao izraza određenog stepena razvoja sveukupnog identiteta određene kulturne sredi-ne. Razume se, da je mnoštvo tih činilaca, ne samo višestruko po svojoj prirodi, već je u svojoj ukupnosti odlučujuće u formiranju i primeni pravnog sistema pra-vednog prava.

VIII

Pre svega, to je ostvarena kultura mira, kako u unutrašnjim sukobima, tako možda i još više, u međunarodnim odnosima. U nekulturi ratnih zbivanja, bez obzira na odgovarajuće brojne konvencije koje predviđaju određena ponašanja i za vreme ratnih događaja, sigurno je da to nisu uslovi za konstituciju i primenu pravednog prava. Dakle, u uslovima relativno “mirnog stanja” uspostavljanje pra-vednog prava u velikoj meri zavisi od stanja svesti i savesti u pogledu ponašanja i primene ustaljenih normi u pogledu principa jednakog postupanja u jednakim slučajevima, ili drugim rečima, visok stepen osećanja pravde i pravičnosti u datim

2 Kant, nav. delo, str. 270 i sl.; V. Korać, nav. delo u predgovoru, str. XX.

50

objektivnim okolnostima uspostavljenog mira i sveopšte tolerancije kao izraza slo-bode, dostojanstva i poštovanja sveukupne kulture razuma. Razume se, u ovom istom redu nalazi se i uslov razvijene nauke kao iskustvene discipline, religije kao nadiskustvenog učenja o najvišem biću i �lozo�je kao racionalnog sistema umno-sti pogleda na svet i pitanja odnosa između mišljenja i bića, duha i materije. Na-dalje, pravedno pravo zavisi u istoj meri i od stanja moralne zasnovanosti, etičke kulture, tradicije i ustaljenih pravila ponašanja. U mnoštvu tih činilaca sigurno je da se nalazi i ekonomska konstitucija i njen svojinsko pravni karakter. Kao dalja determinanta pravednog prava nalazi se i stanje političke zrelosti i prosvećenosti u sistemu vladavine prava i pravne države, a posebno principa trodelne podele vla-sti i nezavisnosti suda i sudijske funkcije.

Nadalje, tu značajnu ulogu ima i uspostavljanje i očuvanje pravne i svake druge sigurnosti, što takođe predstavlja uslov pravednog prava. U značajne čini-oce dolazi i zaštita životne sredine, kao i radne navike i radna etika u smislu po-štovanja ravnopravne i socijalne pravde. Kao značajnu činjenicu u pogledu osno-vanosti pravednog prava, treba navesti i stanje porodice i porodične strukture kao osnovne ćelije društve. Važno mesto u ovom nabrajanju, svakako zauzima i stanje javnog mnjenja na području medijske, naučne i stručne opservacije, kao i stupanj tehničko tehnološke obrazovanosti.

Na kraju ovog dela, treba istaći da se nabrajanje i redosled gore pomenutih determinanti kao uslovi za konstituciju i primenu pravednog prava ovim ne iscr-pljuju, već se ređaju i drugi činioci koji u kontinuitetu dovode do pravednog pra-va, njegove misije i njegove neophodnosti za ostvarenje umnog i prirodnog ljud-skog prava u brojnim miroljubivim konvencijama koje su, mnoge od njih makar samo i u papirnoj verziji, ali ipak i one govore o pravednom pravu, pored onih koje su već u određenoj meri primenjeni na različitim meridijanima ovoga sveta.

IX

Prvi korak u susret sa razumnim pravom, jeste spoznaja “čulnosti” postoje-ćeg, pre svega, pisanog prava, podrazumevajući tu i dobre običaje, odgovarajuće pravne standarde, moralne imperative, pravne praznine, kao i druge slične pojave u sistemu primene prava. U stvari, reč je o smislu i domašaju odgovarajućeg op-šteg pravnog pravila u postupku primene na konkretne individualne situacije. Na tom pitanju razvile su se mnoge teorije.3

3 Videti, Radomir Lukić, Tumačenje prava, monogra�ja, izd. Savremena administracija, Beo-grad 1961; Dragan Mitrović, Uvod u pravo, izd. Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2010, str. 312–348; Nikola Visković, Teorija države i prava, izd. Birotehnika, Zagreb 2001, str. 237–267; Mihajlo Vu-

51

X

Za potrebe ovog referata pomenućemo samo neka pitanja iz materije tuma-čenja prava (npr. predmet i vrste tumačenja; jezičko tumačenje pravne norme i prava uopšte; logičko, sistematsko, istorijsko tumačenje prava; tumačenje i postu-panje sa zakonskim prazninama), ali akcenat je na pitanju spoznaje “čulnosti”, jer je, kako smo već istakli, prema Kantu “čulnost” prvi i neophodni uslov za drugu sintetičku funkciju koju je nazvao razum prava (koja čini naslov ovogodišnjeg za-sedanja Kopaoničke škole prirodnog prava – 2018). Da bi nas “razum prava” mo-gao uvesti u treću sintezu umnosti prava ili drukčije rečeno u pravedno prirodno ili ljudsko pravo, razume se pod uslovom kumulacije kulturnih činilaca određene zajednice, o čemu je već bilo govora.

XI

Iz svih tih razloga, kada je reč o čulnosti prava i brojnim mogućnostima njegove interpretacije, ovde je potrebno istaći jezičko tumačenje upotrebljenih pravnih izraza ali sa jednim bitnim načinom tumačenja, a to je ciljno tumačeje, koje u krajnjem ishodu, sa manje ili više razuma, svodi sve načine tumačenja na cilj koji se postiže formulisanim pravnim pravilom.

XII

Pošto smo se prethodno, bar u osnovnim crtama upoznali sa “čulnošću” prava kao prvom stupnju sintetičkih sudova, kao i sa metodama tumačenja prava, sada prelazimo na moć “razuma” koji predstavlja stupanj na putu moguće kon-stitucije “umnosti prava” tj. prirodnog prava koje kod svih ljudi ima istu snagu i iste zajedničke tačke ljudskosti, bez obzira na njihove moguće razlike po rođenju ili legitimnom ubeđenju. Oni su obdareni razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva (Ius naturale est quod apud homines ean-dem habet potentiam – Sek. Ulpianus, Digesta.1,1,1,3).

XIII

S obzirom na mnoštvo pravnih pravila koje bi trebalo analizirati sa stanovi-šta razuma, za potrebe ovog referata, zadržaćemo pažnju samo na nekoliko prav-

ković, Interpretacija pravnih propisa, monogra�ja, Zagreb 1953; F. Gény, Méthode d’interpretation et sources en droit privépositif, I–II, Paris 1932; Artur Kaufman, Pravo i razumevanje prava, osnov-ni problemi hermenautičke �lozo�je prava, s nemačkog preveo Danilo N. Basta, izd. Gutenbergova galaksija, Beograd–Valjevo 1998, str. 49.

52

nih ustanova čija primena izaziva brojnost i spornost njihove realizacije. Te usta-nove su: javni poredak kao ograničenje autonomije volje; dostojanstvo sudijske dužnosti i nezavisnosti; odgovornost bez krivice za naknadu štete prouzrokova-ne opasnim stvarima i opasnom delatnošću; primena načela savesnosti i poštenja.

XIV

Autonomija volje, kao jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima, proklamovano je sintezom društvene realnosti koja glasi: strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog po-retka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. Ovo načelo dobilo je konkretnu primenu na širokom prostoru obligacionih odnosa, a naročito u do-menu predmeta i kauze (osnova) ugovorne obaveze kao i širokom prostoru ni-štavosti ugovora. Na taj način, Zakon je predvideo polje primene načela autono-mije volje, ali istovremeno, označio je i granice te autonomije. To su neophodna opšta ograničenja u smislu imperativne zaštite opštih vrednosti izražene klasič-nom ustanovom javnog poretka, i dobrih običaja čija sadržina zavisi od kulturnog diverziteta određene pravno organizovane zajednice. Za potrebe ovog referata, s obzirom na saznanje “zapovest razuma”, veću pažnju ćemo posvetiti pomenutim opštim ograničenjima autonomije volje.

XV

Ustanova javnog poretka kao opšta ograničenja autonomije volje bila je u prošlosti, kao što je i danas, predmet veoma različitih teorijskih stavova.4 Među-

4 Simon: L’ordre public en droit privé, Rennes 1941; Malaurie: L’ordre public et le contrat, Reims 1953; Claps–Lienhart: L’ordre Public, Lyon 1934; Marmion: Etudes sur les lois d’Ordre Pu-blic en droit civil interne, Paris 1924; Oprea: Essai sur la notion des bonnes moeurs dans les obliga-tions en droit civil allemand, Paris 1935; Saiget: Le contrat immoral, Paris 1939; Pascanu: La notion d’Ordre Public par rapport aux transformations du droit civil, Paris 1937; Tchavdaro�: De la notion des bonnes moeurs, Toulouse 1927; Savey–Casard: Le refus d’action pour cause d’indignité, Lyon 1930; Dorat des Monts: La cause immorale, Paris 1956; Bertrand: La notion d’ordre public en matiè-re de nulités, Lille 1939; Bonnecase: La notion juridique des bonnes moeurs, Etudes de droit civil a la mémoire de H. Capitant, Paris, str. 91; Morandiére: L’ordre public en droit privé interne, Etudes de droit civil a la mémoire de H. Capitant, Paris, str. 381; Kayser: Les nullités d’ordre public, Revue tri-mestrielle de droit civil, 1933, str. 1115; Cohendy: Des intérłts de la distinction entre �nexistence et la nullité d’ordre public, Revue trimestrielle de droit civil, 1914, br. 1, str. 33; Darbellay: �éorie géné-rale de l’illicéité, Fribourg 1955; Guiraud: La police et l’ordre public, Bordeaux 1938; Bernard: La no-tion d’ordre public en droit administratif, Paris 1962; Stojanović: Sloboda ugovaranja i javni poredak, Arhiv, 1968, br. 3, str. 385; Rastovčan: Moral, dobri običaji i zloupotreba prava u građanskom zakoni-ku, Zagreb 1927; Loza: Ugovori protivni moralu – posledice njihovog zaključenja i izvršenja, Narod-na uprava, Sarajevo 1960, br. 7–8, str. 338; Bukljaš: Ugovori protivni pravu i moralu, Naša zakonitost,

53

tim, i pored veoma bogate teorije, ovaj pojam je sve do naših dana ostao čuven po svojoj nepreciznosti i neuhvatljivosti.5

Izvestan broj autora zastupa shvatanje da nije ni moguće ni potrebno usta-noviti jednu de�niciju javnog poretka koja bi bila prihvaćena u praktičnoj pri-meni prava.6 Prema ovom shvatanju pojam javnog poretka treba prepustiti sudu da ga on u svakom konkretnom slučaju utvrđuje i primenjuje bez ikakve ili bez čvršće sugestije od strane pravne teorije.7 Druga grupa autora zastupa stanovi-šte da treba pružiti karakteristične oznake javnog poretka ali da ga ne treba pot-puno i precizno de�nisati. Za razliku od prethodne grupe autora, ovo stanovi-šte ne ostavlja sudu široku slobodu procene, već mu pruža uputstva, ukazujući na pravac istraživanja sadržine i okvira javnog poretka. Radi se o pružanju bližih in-dikacija kojima se, u izvesnom smislu, trasira put kojim sud treba da ide u prak-tičnoj primeni javnog poretka.8 Za razliku od prethodne grupe autora ovo stano-vište se u daleko većoj meri približava de�nisanju javnog poretka, mada to ne čini

Zagreb 1957, br. 3–4, str. 104; Živanović: Osnovni problemi etike (�lozo�je moralne), Beograd 1935; Perić: Uticaj sudije na javni moral, Privatno pravo, Skupljene rasprave iz građanskog prava Ž. Perića, Beograd 1912, str. 261; Marković: Poštenje i moral u pravu, Arhiv, 1922, str. 332; Krulj: Zabranje-ni pravni poslovi u našem pravu, Arhiv, 1956, br. 3, str. 346; Krulj: Pravilo o isključenju povraćaja u slučaju ispunjenja nedopuštenog ugovora, Institut za uporedno pravo, Beograd 1965; Šmalcelj: For-ma ugovora i načelo poštenja i savjesnosti u prometu, Naša zakonitost, Zagreb 1963, br. 11–12, str. 481; Perović: Pravne posledice nemoralnih ugovora, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 1966, br. 2, str. 197; Perović: Moralizovanje ugovora, Pravni život, 1971, br. 10, str. 3.

5 Malaurie: L’ordre public et le contrat (Etude de Droit civil comparé), t. I, Reims 1953, str. 3; Richardson, v. Mellish (182) 2 Bing. 252 (cit. prema Malaurie: navedeno delo, str. 3); Alglave: De�-nition de l’ordre public en matière civile, Revue pratique de droit, 1868, str. 44; Vareilles–Sommières: Les lois d’Ordre Public et la dérogation aux lois, Revue de Lille 1899, str. 674; Kautschuk Paragrap-he in K. G. Wurzel, das juristische Denken Wienne 1904, str. 84 (cit prema Malaurie: ibidem); Gény: Méthode d’interprétation et sources en droit privé positif, t. II, Paris 1919. str. 178; Perović: Zabra-njeni ugovori, Beograd 1975, str. 99 i sl.

6 Morandière: L’ordre public en droit privé interne, Etude de droit civil ů la mémoire de H. Capitant, Paris, str. 381–401; Pascanu: La notion d’ordre public par rapport aux transformation du droit civil, Paris 1973; Demogue: Traité des obligations en général, t. II, Paris, str. 594–753; Josserand: Cours de droit civil positif Français, Paris 1938, t. I, str. 86 i sl.; Japiot: Des nullités en matières d’actes juridiques, Dijon, 1909; Huc: Commentaire théorique et pratique du Code civil, t. I, Paris 1892, str. 172–205. Opširnije: Perović: Sloboda uređivanja obveznih odnosa i javni poredak, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, 2006, str. 401 i sl.

7 Opširnije: Perović: Pravno �lozofske rasprave, Beograd 1995, str. 276 i sl.8 Planiol, Ripert, Boulanger: Trité élémentaire de droit civil, t. II, Paris 1952, str. 35–42; Lou-

is-Lucas: Volonté et cause, Dijon 1918; Beudant: Cours de droit civil français, t. I, Paris 1934, art. 190–200; Baudry-Lacantinerie: Précis du droit civil, t. I, Paris 1898, str. 51. Opširnije: Perović: nave-deno delo, str. 294 i sl.

54

putem pružanja jedne formule koja bi na uopšten i sintetizovan način pokazala osnovne osobine javnog poretka. Prema sledećem stanovištu, izraženom uglav-nom u XIX veku, pojam javnog poretka ne treba israživati na planu njegovih ka-rakterističnih svojstava nego jednostavno treba istraživati i nabrajati zakone jav-nog poretka. U stvari, prema ovom shvatanju, zadatak teorije je u tome da ono sačini popis svih zakona, odnosno propisa, koji ulaze u pojam javnog poretka, bez opšteg zajedničkog pogleda na ovaj pojam. Na pitanje šta je javni poredak, koji su njegovi okviri i šta on obuhvata sa gledišta intencije zakonodavca, pristalice ovog shvatanja uglavnom ne daju odgovor u vidu neke sintetičke formule već se za-dovoljavaju nomenklaturom zakonskih tekstova, koji, prema njihovom mišljenju, treba da uđe u polje javnog poretka.9

XVI

Izvesni autori na samom kraju 19. i početku 20. veka stoje na stanovištu da javni poredak treba istraživati otkrivanjem i primenom jednog kriterijuma koji bi bio relativno precizan i koji bi dozvoljavao klasiranje određenih pravila u ma-teriji javnog poretka.10 U okviru ove grupe autora, javni poredak se de�niše na različite načine, počev od njegovog značenje u tekućem i uobičajenom smislu, pa sve do �lozofskog i pravnog smisla. U pravnom smislu reći će se da je javni po-redak zajedničko dobro, društveni odnosno socijalni interes11; da je u stvari kre-acija zakona u određenom društvenom poretku12; da je javni poredak u suštini državni poredak kojim se uređuju institucije i organizuju pravila neophodna za vršenje i dobro funkcionisanje države13; da on predstavlja skup imperativnih za-kona14; da je javni poredak, u stvari, društveni interes shvaćen u smislu društve-ne solidarnosti.15

9 Demolombe: Traité de la publication des é�ets et de l’application des lois en général, t. I, Paris 1880, str. 14; Laurent: Principes de droit civil français, t. I, Paris 1878, str. 82–88; Larombière: �éorie et pratique des obligations, t. I, Paris 1885, str. 330 i sl.; Aubry et Rau: Cours de droit civil français, t. I, Paris 1869, str. 116 i sl. Opširnije: Perović: navedeno delo, str. 308 i sl.

10 Vareilles-Sommières: Les lois d’ordre public et la dérogation aux lois, Revue de Lille, 1899; Alglave: Action du Ministère public et théorie des droits d’ordre public en matière civile, Paris 1874, t. I; Capitant: Introduction ů l’etude du droit civil, Paris 1927, str. 60; Marmion: Etude sur les lois d’ordre public en droit civil interne, Paris 1924; Duguit: Etudes de droit public, t. I, 1901, str. 55. Opširnije: Perović: navedeno delo, str. 328 i sl.

11 Vareille Sommières: op. cit.12 Alglave: op. cit.13 Capitant: op. cit.14 Marmion: op. cit.15 Duguit: op. cit.

55

XVII

Veliki broj ispoljenih shvatanja o pojmu javnog poretka daje osnova za-ključku da je reč o jednoj ustanovi društvenog i pravnog poretka koja je složeni-ja od prostog izraza pozitivnopravne norme odnosno zakonskog propisa. Njeno zakonsko određenje je samo jedan od mogućih vidova ispoljavanja tako da se za ovu ustanovu može reći da predstavlja simbiozu elemenata pravnog i društvenog poretka uopšte. Otuda, de�nicija javnog poretka treba, pre svega, da izrazi tu spe-ci�čnost. Potrebno je, dakle, ukazati na činjenicu da je javni poredak satkan od mnoštva osnovnih principa koje prihvata jedna društvena zajednica u svom tra-janju i to principa ekonomske, �lozofske, etičke, političke i pravne prirode. Me-đutim, ovi principi ulaze u svet regula javnog poretka posredstvom odgovaraju-ćih društvenih normi i to prinudnih pravnih normi i moralnih imperativa. To je drugi momenat koji bi de�nicija javnog poretka, takođe, trebalo da ima u vidu. S obzirom da je reč o društvenim normama koje na opšti način izražavaju oprede-ljenja i stremljenja jedne društvene zajednice u određenom vremenu, to ustano-va javnog poretka ne može biti “okovana u večnosti”, apsolutno data, već je ona promenljiva, kako u vremenu, tako i u prostoru. Uopštena formula ove ustano-ve treba, zbog toga da izrazi i njenu, u izvesnom smislu, relativnost odnosno mo-gućnost njene promene, adaptacije, pa čak i transformacije shodno promenjenim društvenim potrebama i zahtevima. Ovo je, dakle, još jedan element u opštem mozaiku de�nicije javnog poretka o kome treba voditi računa.

XVIII

Međutim, javni poredak iako nije ustanova koju karakteriše numerus clau-sus, isto tako ona ne sme biti isuviše neodređena i u potpunoj �eksibilnosti preda-ta sudu kao instrument pomoću koga se vrši kvali�kacija ugovora sa gledišta nje-gove dozvoljenosti odnosno nedozvoljenosti. Tada, preti opasnost da primena ove ustanove ne znači atak na načelo pravne sigurnosti.

I to je, možda, sedes materiae celog pitanja: kako uskladiti opštost, poliva-lentnost i �eksibilnost jedne “kaučuk” norme kao što je norma javnog poretka sa preko potrebnom dozom pravne sigurnosti sa kojom svaki pravni poredak mora da računa.

Izložena shvatanja o pojmu javnog poretka neposredno ili posredno upravo su ovo pitanje imala u vidu, i ono je, kao što smo videli, u različitim “oscilacijama” mišljenja dobijalo i različite odgovore. U svakom slučaju i ovaj element zaslužuje da bude obuhvaćen de�nicijom javnog poretka.

56

Ako se baci jedan skupni pogled na iznesena različita shvatanja o pojmu javnog poretka sa stanovišta elemenata de�nicije javnog poretka koje smo ovde označili kao preko potrebne, može se zapaziti da su ti elementi bili u optici ra-zličitih teorija. Međutim, izgleda da su posmatrani izolovano i u izvesnom smi-slu nepovezano zajedničkim imeniteljem jedne opšte de�nicije. Autori koji su po-rekli mogućnost de�nisanja javnog poretka nisu se ni trudili da sve ove elemente uzmu u obzir, jer su oni smatrali da to nije ni potrebno, pa ni moguće, jer celo pi-tanje treba “preseliti” iz domena teorije u domen prakse i ostaviti sudu da on ose-ti i pronađe granice i sadržinu pojma javnog poretka. Oni autori koji su ukazi-vali samo na neke karakteristične oznake javnog poretka, već samim tim što su se unapred opredelili za evidentiranje samo nekih karakterističnih oznaka javnog poretka, sami su sebe stavili u položaj da ne vode računa o svim potrebnim ele-mentima javnog poretka koji treba da se steknu u jednom kumulativnom smislu. Oni, pak, koji su se opredelili za sistem kazuistike, nabrajajući zakone javnog po-retka, nisu bili u stanju da pruže jednu opštu de�niciju javnog poretka koja bi bila ispunjena potrebnim elementima.

Najzad, oni autori koji su prihvatili metod sintetičkog formulisanja, uzima-li su u obzir neke potrebne elemente i od njih gradili de�niciju javnog porekla, ali, pri tome, čini se, da su zanemarili i druge elemente koji su takođe karakteristični za ovaj pojam. Otuda, izgleda da bi de�nicija javnog poretka trebalo da bude iz-građena od svih gore pomenutih elemenata u smislu jednog mozaika koji bi razli-čitošću svojih sastavnih delova pružao jedinstvenu celinu ove pravne i društvene pojave.

XIX

Uzimajući u obzir sve potrebne elemente za de�nisanje javnog poretka, ele-mente koji su se iskristalisali iz dugogodišnje primene ove ustanove u praktičnoj aplikaciji prava, kao i iz veoma bogate teorije koja je u prošlosti pratila ovu usta-novu, može se reći da je javni poredak skup principa na kojima je zasnovano po-stojanje i trajanje jedne pravno organizovane zajednice, a koji se ispoljavaju preko određenih društvenih normi (pravnih i moralnih) koje sranke u svojim odnosima moraju poštovati. Ovaj opšti pojam javnog poretka primenjen samo na materiju ugovornih odnosa nalazi mesta u domenu predmeta i kauze ugovora.

Ustanova javnog poretka, kao što se vidi po svojim atributima predstavlja speci�čnu i veoma složenu pojavu društvenog života. Njeni sastavni delovi, iako u nečemu heterogeni, ipak čine jednu celinu čijom strukturom naročito dominira-ju sledeće tačke: skup određenih društvenih i pravnih principa; ispoljavanje ovih principa kroz određene društvene norme; relativna vrednost javnog poretka s ob-

57

zirom na mesto i vreme; primena javnog poretka ne sme ugroziti načelo pravne sigurnosti.

XX

Sadržina i okvir ustanove javnog poretka, pre svega, zavisi od prirode i ka-raktera osnovnih principa na kojima je zasnovana jedna zajednica i njena prav-na organizacija. Tu su, najpre, principi ekonomskog konstituisanja i ekonomske organizacije jedne društvene zajednice, a zatim principi moralnog poretka, kao i principi koji proizilaze iz određenog političkog i �lozofskog opredeljenja. Svi ovi principi kumulativno utiču na izgled javnog poretka, koji, zbog toga, predstavlja žižu u kojoj se ovi principi sjedinjuju kao osnovne determinante pojma. Drugim rečima, karakter društvenih odnosa određuje �zionomiju javnog poretka. On je u svakom društvu spona, ali ujedno i demarkaciona linija između individue i za-jednice. On je spona, jer samim tim što ograničava individualnu volju, on je čini i pravno valjanom u skladu sa opštim interesom i u domenu dozvoljenog ugova-ranja omogućava pravni promet između određenih subjekata u datom društvu. Ali, on je i demarkaciona linija, jer razdvaja polje dozvoljenog od polja nedozvo-ljenog ugovaranja, stavlja granicu individualnoj volji u cilju zaštite opštih intere-sa. Gde će ta granica biti postavljena i koje će opšte interese štititi, to upravo zavisi od karaktera pomenutih principa, od stepena istorijske emancipacije jedne druš-tvene zajednice.

Granice slobde ugovaranja, koje su satkane od tih izvanpravnih činilaca, bile su u prošlosti, kao što smo videli, postavljane na veoma različita mesta i na različite načine. Ali, uvek se ispoljavala jedna či-njenica: granica slobode ugovara-nja sublimira osnovne principe na kojima počiva jedan društveni poredak.

Međutim, svi ovi principi ili njihov eho dobijaju u izrazu javnog poretka je-dan određeni i energičniji vid, tako da se oni posredstvom javnog poretka i sank-cijom koju on sobom donosi ispoljavaju i odražavaju i u svetu pravnih regula.

XXI

Otuda, javni poredak se ne sastoji samo od pozitivnopravnih normi koje su snabdevene karakterističnim svojstvima, nego i od drugih pravila ponašanja, pre svega, od moralnih normi odnosno dobrih običaja. I zato se obično kaže da je je-dan ugovor ništav ukoliko se protivi javnom poretku ili dobrim običajima.

U stvari, dobri običaji ulaze u pojam javnog poretka, oni su samo jedan as-pekt javnog poretka,16 zbog čega je, čini se, pleonazam reći “javni poredak i do-

16 Mazeaud: Leçons de droit civil, t. II, Paris 1962, str. 94.

58

bri običaji”. Ukoliko se to i čini onda je to zbog toga što hoće da se što više istakne pravilo prema kome ugovor ne može proizvoditi pravna dejstva ukoliko je u su-protnosti sa određenim normama moralnog poretka. Ovo dolazi otuda što prav-ni poredak nije okrutno razdvojen od moralnog poretka.17 Moralne norme i kada nisu neposredno pravno sankcionisane, one ulaze u pore pravnog poretka,18 no-seći sobom svoj dobro poznati pečat relativizma.

Organizacija jedne društvene zajednice ne počiva samo na pravnim nor-mama. Ona je zasnovana i na moralu. Povreda određenih moralnih normi tako-đe narušava društveni poredak, kao što je to slučaj i sa povredom pravnih nor-mi.19 Razlika je samo u karakteru sankcije. Dok je moralna norma sankcionisana javnim mišljenjem i dok je ona difuzna i neizvesna, dotle je pravna norma uvek pravno sankcionisana i unapred je izvesna.

17 O odnosu prava i morala postoji bogata literatura; vid. naročito: La règle morale dans les obligations civiles, Paris 1927; Lèvy–Bruhl: La morale et la science des moeurs, Paris 1937; Delos: Le problÈme des rapports du droit et de la morale, Archives de philosophie du droit et de sociologie ju-ridique, 1933, br. 1–2; str. 84–111; Cardahi: Droit et morale, t. I, II, III, Paris 1950; Darbellay: La rÈgle juridique. Son fondement moral et social, Paris 1945; Salmans: Droit et morale, Bruges 1924; Me-stre: Morale et obligation civile, Revue trimestrielle de droit civil, 1925, str. 51; Savatier: Des e�ets de la sanction du devoir moral, Poitiers 1916; Saiget: Le contrat imoral, Paris 1939; Dorat des Monts: La cause immorale, Paris 1956; Dilet: Morale théorique et science des moeurs, Archives de Philosophie du droit et de Sociologie, 1937, br. 3–4, str. 26; Bonnecase: La notion juridique et bonnes moeurs, Etudes de droit civil a la mémoire de Henri Capitant, Paris, str. 91; Grospiron: L’exécution des con-ventions immorales, Beauvais 1918; Lukić: Sociologija morala, Beograd 1975; Rastovčan: Moral, do-bri običaji i zlouporaba prava u građanskom zakoniku (Studija iz komparativnog civilnog prava), Za-greb 1927; Bukljaš: Ugovori protivni pravu i moralu, Naša zakonitost, Zagreb 1957; br. 3–4, str. 104; Loza: Ugovori protivni moralu – posledice njihovog zaključenja i izvršenja, Narodna uprava, Saraje-vo 1960, br. 7–8, str. 338; Gams: Povraćaj u pređašnje stanje kod nemoralnih pravnih poslova, Ana-li, 1958, br. 2, str. 206; Perić: O školama u pravu, Arhiv, 1921, br. 4, str. 241; Taranovski: Enciklopedi-ja prava, Beograd 1923; Žarković: Poštenje i moral u pravu, Arhiv, 1922, str. 332; Živanović: Osnovni problemi etike, Beograd 1935; Pavićević: Osnovi etike, Beograd 1967; Perović: Moralizovanje ugovo-ra, Pravni život, 1971, br. 10, str. 3–18.

18 Tako npr. domen naturalnih obligacija stalno je pod lupom i moralnih i pravnih normi. Vid.: Zuglia: Prirodne obaveze u teoriji i srpskom privatnom pravu, Subotica 1924; Gobert: Essai sur le rôle de l’obligation naturelle, Paris 1957; �omas: Essai sur les obligations naturelles en droit privé français, Montpellier 1932; Massol: De l’obligation naturalle en droit immain et droit français, Paris 1958; Cendrier: Les e�ets de l’obligation naturelle - l’encontre des créanciers civiles, Paris 1932; Pla-niol: Assimilation progressive de l’obligation naturelle et du devoir moral, Revue critique, 1923; Ču-binski: Prirodne obaveze i njihova suština, Branič 1925, br. 6, str. 105; Perović: Naturalne obligacije i moralne dužnosti, Pravni život, 1969, br. 12, str. 14.

19 Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru propisivao je da “i što je zabranjeno, može da ne bude pošteno” (čl. 999). Taj princip bio je još u Digestima zabeležen rečima “Non omne quod licet honestum est” (Paulus 144, Dig. 50, 17).

59

XXII

Reč je, dakle, o ustanovljenju jedne društvene norme koja nema tako evi-dentan i pregledan teren kao što je to slučaj sa pravnim regulama. Razbacane po širokom polju javnog mišljenja i griže savesti, moralne dužnosti postaju difuzne i ne mnogo izvesne, naročito kada treba da budu prihvaćene i primenjene od stra-ne sudije. Ako se tome doda dužnost ustanovljenja ne samo postojeće moralne svesti, već i moralnog programa koga jedna sredina treba da sledi, onda se s pra-vom nameće pitanje gde u sferi moralnih opredeljenja pronaći dovoljno stabil-nu tačku neophodnu za presuđenje stvari. Ovo tim pre, kada se danas u sudskoj praksi sa pojačanom pažnjom vodi računa u materiji ugovora o poštovanju mo-ralnih normi odnosno dobrih običaja, pažnja koja daje za pravo da se govori o moralizovanju ugovora u većem stepenu nego što je to bilo ranije.20

Bez obzira na teškoće koje se javljaju na planu ustanovljenja moralnih nor-mi i njihovog suprotstavljanja konkretnom ugovornom odnosu, treba reći da pri-mena moralnih normi kroz ustanovu javnog poretka dovodi do promene sankcije koju ove norme sobom nose. Naime, ukoliko se jedna moralna norma inkorpori-ra u pore javnog poretka čije prisustvo u konkretnom slučaju lišava jedan ugovor njegovih pravnih efekata, onda povreda te norme nije više praćena samo javnom osudom i grižom savesti, već i pravnom sankcijom koja se izražava uništavosti ugovora.

Ipak, i pored svega što je rečeno o dobrim običajima kao elementu pojma javnog poretka, u literaturi su izražena i mišljenja da ove pojmove treba razdvo-jiti.21 Dok se pod javnim poretkom podrazumevaju samo pravne norme, dotle se pod dobrim običajima podrazumevaju određene društvene (moralne) norme koje nisu pravno sankcionisane, već su usvojene u opštoj svesti jedne društvene sredine.

XXIII

Sam pojam dobrih običaja u pravnoj literaturi nije iscrpno obrađen. Prista-lice škole egzegeze22 pokušale su da nađu de�niciju dobrih običaja u samom tek-

20 Perović: Moralizovanje ugovora, Pravni život, 1971, br. 10, str. 3. i sl.21 Cigoj: Obligacijsko pravo, splošni del, Ljubljana 1962, str. 77.22 O ovome vid.: Roger Dorat des Monts: La cause immorale (Etude de jurisprudence), Paris

1956); Duration: Cours de droit civil, suivant le code françias, IV éd., t. I, Paris 1841, str. 8, 24. i sl.; Demolombe: Traité de la publication des efets et de l’application des lois en général, t. I, Paris 1880, str. 14–18; LarombiÈre: �éorie et pratique des obligations, t. I, Paris 1885, 330. i sl.; Huc: Commen-taire théorique et pratique du Code civil, t. I, Paris 1892, str. 172–205.

60

stu zakona. Shodno toj opštoj tendenciji, objašnjenje dobrih običaja bilo je skuče-no okvirima neposrednog zakonskog izraza. Najviše što se u tom smislu učinilo bilo je navođenje nekoliko primera nemoralnih ugovora ili konstatacija da se do-bri običaji nemogu vređati pojedinačnim ugovorima.

Za razliku od autora koji su se inspirisali egzegetskim metodom, druga gru-pa autora u istraživanju pojma dobrih običaja prihvata jednu sociološku tezu.23 Prema njima, u svakoj epohi ljudskog života postoji jedna doktrina morala koja je usvojena u opštoj svesti. U tom smislu može se uvek reći da postoji jedan javni moral. Ugovori suprotni tom moralu biće, samim tim, suprotni dobrim običajima i kao takvi pogođeni sankcijom ništavosti.24

XXIV

Ugovori nisu samo proizvodi slobodne volje, nego i sredstva kojima se po-stižu ciljevi socijalne utilitarnosti. Oni treba da budu u skladu sa društvenim inte-resima. Zabranjeni su, dakle, ne samo ugovori kojima se neposredno vređa zakon ili opšti pravni principi, nego i oni kojima se izigrava zakon ili koji su suprot-ni dobrim običajima. Oni ugovori koji su suprotni dobrim običajima, nazivaju se nemoralnim ugovorima.

Oni se ne određuju prema nekom zamišljenom moralnom idealu, već pre-ma faktičkom stanju i opštem mišljenju. To opšte mišljenje ima kreativnu snagu, ono doprinosi stvaranju prava, a takođe utiče i na njegovu modi�kaciju.25

Čini se, da se pre može prihvatiti jedna sociološka, a ne egzegetska teza, kada je u pitanju određenje moralne norme kao elementa pojma javnog poret-ka. Moralne norme, karakterišu se speci�čnošću svoje sankcije, ali kada se nađu u polju javnog poretka, onda one dobijaju snagu pravne norme u tom smislu što je ugovor ništav ukoliko se protivi tim normama.

23 Laurent: Principes de droit civil français, t. I, 3 éd., Paris 1878, str. 82–88; Demogue: Tra-ité des obligations en général, t. I, Sources des obligations, t. II, Paris 1923, str. 594. i sl.; Baudry – La-cantinerie et Houques–Fourcade: Traité thérique de droit civil, 3 éd., t. I, Paris 1907, str. 239; Lucas: Volonté et cause. Etude sur le Role respectif des Eléments générateurs du Lien obligatioire en Droit privé, Paris 1919, str. 156–180; Capitant: Introduction a l’étude du droit civil, Notions générales, 5 éd., Paris 1927, str. 60; Alglave: Action du MinistÈre Public et théorie des droits d’ordre public en matière civile, 3 éd., t. I, Paris 1874, str. 491. i sl.; Planiol–Ripert: Traité élémentaire de droit civil, t. II, Paris 1952, str. 35–42.

24 Laurent: ibidem.25 Demogue: ibidem.

61

Pojam ovih normi je dao Bogišićev zakonik koji na jedan slikovit način, kome bi se teško šta moglo dodati, određuje da se pod pravilima blagonaravlja i poštenja podrazumevaju “ona pravila obične ljuckote i pravičnosti, na pokorava-nje kojima vlast u opšte ne može svagda upravo da prinudi, ali za to narodna vi-jest svagda osuđuje one koji ta pravila prestupaju”.26

XXV

Za naše pitanje je od značaja primetiti da one norme koje sankcioniše “na-rodna svijest” transformišu svoju sankciju ukoliko se nađu u okviru ustanove jav-nog poretka, pošto je ugovor ništav u slučaju da je protivan ovoj ustanovi. Pitanje se tako svodi na utvrđivanje kriterijuma na osnovu kojih će se određene norme moralnog poretka naći u krilu javnog poretka. U sudskoj praksi nisu retki sluča-jevi da se vrši pozivanje na izvanpravne regule prilikom ocene valjanosti nekog ugovora. Pozivanje na dobre običaje, moral, poštenje, i sl. kao da sve više postaje stil obrazloženja sudskih odluka, zbog čega se može govoriti o sve većem morali-zovanju ugovora.

XXVI

Ali, s tim se javlja i jedno pitanje i jedna sumnja. Nije li to udaljavanje od prava i ugrožavanje načela pravne sigurnosti. Da li sve veće prisustvo izvanprav-nih normi remeti neophodnu ravnotežu između sveta formalnopravnih regula i sveta moralnih normi.

Bilo je mnogo pravnika i posle Kvintilijana i Seldena koji su “upućivali gor-ke i oštre reči pravičnosti; mnogi od njih i danas tvrde da pravičnost znači proi-zvoljnost sudijinu, da ostaje na kraju uvek subjektivan i podsvesan pojam s neja-snim konturama i sentimentalnom sadržinom, da sudi više po instinktu nego po razumu, da je divlja biljka koja raste tamo gde nema pravne sigurnosti, da ruši sve pregrade i oduzima sve poverenje ostavljajući nas bez oslonca, da je mračan oblak u kome se samo prilenji sudija dobro oseća”.27

26 Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru (čl. 785). Inače, opšte odredbe kojima se ugovori proglašavaju ništavim ukoliko se njima vređaju dobri običaji sadržane su u nizu kodi�kacija građan-skog prava iz prošlog i ovog veka. Nemački i austrijski Građanski zakonik, kao što smo već videli, po-znaju samo dobre običaje kao granicu slobode ugovaranja, dok francuski, švajcarski, srpski i Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru, pored dobrih običaja, poznaju još i javni poredak kao opšte ogra-ničenje slobode ugovaranja.

27 Marković: Pravičnost kao izvor prava, Arhiv za pravne i društvene nauke, 1939, br. 1, str. 26.

62

Ali, kao da se svi ovi argumenti odbijaju od druge grupe argumenata koji nam šalju svoj eho: insistiranje u svim situacijama na pukoj primeni slova zako-na svodi ulogu suda na jedan automatizam koji često može da dovede do nepra-vičnih rešenja. Pravne norme se karakterišu vremenskom i prostornom opšto-šću. Otuda, one zanemaruju razlike koje postoje između dva slučaja na koja se ima primeniti ista pravna norma. U prvom redu, dakle, zbog svoje opštosti, prav-na norma nije u stanju da ostvari zahtev da se na stvarno jednake slučajeve ima da primeni isti postupak, zbog čega je još davno rečeno “summum ius, summa iniuria”.28

XXVII

Ako se uzmu u obzir svi gore pomenuti argumenti, izgleda da rešenje leži u jednoj sredini. Isključivi zahtevi formalnopravne primene prava mogu povrediti osećanje pravičnosti, dok isključivi zahtevi pravičnosti vređaju načelo pravne si-gurnosti koje je neophodno u svakoj pravno organizovanoj zajednici. Ako se već opredeljujemo za jednu sredinu, potrebno je ustanoviti neke čvršće kriterijume pomoću kojih bi se izvesne izvanpravne, pre svega, moralne norme uvele u polje javnog poretka. To se može, izgleda, postići na taj način što se sud u konkretnom slučaju ne bi samo pozivao na izvesne principe pravnog i moralnog poretka uop-šte, dakle, na jedan generalan i u izvesnom smislu apstraktan način, nego bi tre-balo da te principe aplicira kroz konkretna pravna sredstva i institute. Sud mora sasvim tačno i precizno da ustanovi da li su se u primeni nekog moralnog nače-la ispunili svi potrebni uslovi konkretnog pravnog sredstva kojim se to načelo za-štićuje. Čini se, da se samo tako može postići zahtev neophodnog dualiteta koga čine formalnopravna izvesnost i osećanje pravičnosti. U tom smislu izgleda nam da je teorija o zabranjenom predmetu i zabranjenom cilju ugovaranja opravdana i sasvim pogodna za praktičnu primenu javnog poretka.

XXVIII

Osnovni principi o kojima je do sada bilo reči i koji determinišu ustanovu javnog poretka ispoljavaju se preko određenih društvenih, tj. pravnih i moralnih normi. S obzirom na podelu normi u smislu različitog intenziteta na planu obave-znosti, treba reći da se javni poredak odnosno gore pomenuti principi kroz javni poredak izražavaju kroz prinudne pravne propise i moralne imperative.

28 “Najveće pravo najveća nepravda” u smislu da previše stroga primena zakona često čini nepravdu (Ciceron, De O�. I, 10, 33).

63

Za javni poredak su, dakle, karakteristične imperativne norme, što znači ta-kva pravila društvenog ponašanja koja se u određenim pravnim situacijama mo-raju poštovati.

XXIX

Stranke, stupajući u ugovorne odnose, i pored načela dispozicije, moraju svoje odnose urediti tako da ne vređaju okvire javnog poretka koji su imperativ-nim putem određeni. Otuda i opšte pravilo ugovornog prava po kome su ugovor-nici slobodni da u granicama prinudnih propisa odnosno javnog poretka i moral-nih imperativa svoje odnose urede po svojoj volji. Propisi imperativnog karaktera izražavaju opšte interese i zbog toga su oni jedan “viši” zakon u tom smislu što ga stranke, pod pretnjom sankcije, moraju poštovati. Ova činjenica je, kao što smo videli, isticana od mnogih autora koji su se bavili istraživanjem javnog poretka, mada nije od svih viđena na isti način. Jedni su videli imperativne norme samo na planu zaštite javnih interesa, dok su dispozitivne norme rezervisali isključivo za tren privatnih odnosno pojedinačnih interesa. Razlikovanje normi na dispo-zitivne i imperativne činjeno je, dakle, s obzirom na različitost interesa. Drugi su opet primenom čisto formalnog kriterijuma istraživali imperativne zakone i njih proglašavali, bez ikakvih daljih suštinskih analiza, zakonima javnog poretka. Pri tome, ostali su im po strani moralni imperativi. Treći su sve zakone proglasili za-konima javnog poretka, jer se svim zakonima štite opšti interesi. Četvrti su impe-rativne zakone videli samo na planu vanimovinskih odnosa, što znači da u mate-riji ugovora ovih zakona nema, pa sledstveno tome nema ni javnog poretka, itd.

XXX

Posle svega, čini se, da se može reći da svaka pravna norma kao opšti akt, bez obzira da li je imperativne ili dispozitivne prirode, izražava opšte interese, pa da se stoga rešenje ne može naći isključivom primenom kriterijuma opšteg intere-sa, kako to izvesni autori čine. Međutim, sve norme ne zaštićuju opšte interese na isti način i istim intenzitetom. Postoji tu jedna neminovna postepenost i gradaci-ja u tom smislu što se izvesnim normama energičnije štite opšti interesi na način da ih stranke u svojim odnosima moraju poštovati, dok se drugim normama ovi interesi zaštićuju na takav način da stranke u svojim odnosima mogu odstupiti od tih normi, ali samo u okviru javnog poretka odnosno drugih prinudnih propisa.

Samo prva grupa normi karakteristična je za javni poredak, s tim što tre-ba dodati da se ovim normama pridružuju i određene norme moralnog poretka.

64

Obe vrste normi, kada se nađu u polju javnog poretka, nose isto svojstvo koje se izražava u imperativnosti njihove primene.

XXXI

Ako se, dakle, pođe od konstatacije da su imperativne norme svojstvene javnom poretku, onda se postavlja pitanje kako se one prepo-znaju u čitavom ar-senalu društvenih pravila ponašanja. Pre svega, treba reći da se jedan od pouz-danih načina u postupku utvrđivanja imperativnih normi može videti u karakte-ru sankcije koju zakon predviđa za nepoštovanje predviđenog pravila. Za prekršaj imperativnih propisa predviđa se, između ostalog, i sankcija ništavosti ugovora ili nekog njegovog dela. Prema tome, ako se zakonom izričito predviđa takva sankci-ja ili ona očigledno proizilazi iz teksta zakona, a reč je o jednoj suštinskoj zabrani koja proizilazi iz fakta zaštite opštih interesa, onda smo na dobrom putu da takvu normu prepoznamo kao imperativnu i da je kao takvu uvedemo u svet normi jav-nog poretka. Pri tome, često može dobro poslužiti i gramatičko tumačenje zakona i upotreba pojedinih reči, kao što je npr. reč “mora”, za razliku od reči “može”, a, takođe, i drugi načini interpretacije, među kojima posebno teleološko tumačenje.

Međutim, pri svemu ovom treba uvek imati u vidu osnovnu tezu zakona odnosno zakonskog propisa, njegovu svrhu, kao i razloge koji su inspirisali zako-nodavca da donese ispitivanu pravnu normu. Potrebno je, dakle, sve pomenute momente imati u vidu i imperativni karakter jedne pravne norme odrediti sa sta-novišta upravo tih momenata. Što se tiče moralnih normi, njihovo prepoznavanje treba da usledi primenom gore istaknutih kriterijuma, koji se, u stvari, svi svode na utvrđenje opšteg mišljenja odnosno prosečne kolektivne svesti. Najzad, treba primetiti da se u savremenom pravu sve više javljaju imperativne norme i u do-menu ugovornih odnosa i da stoga ustanova javnog poretka ovde dobija u svome značaju i svojoj moći, tako da bi danas bilo potpuno nerealno tvrditi, kao što su nekada to izvesni autori tvrdili,29 da se imperativne norme odnose samo na mate-riju vanimovinskih odnosa.

XXXII

Kao sledeći atribut pojma javnog poretka treba istaći njegovu relativnu vrednost s obzirom na vreme i mesto u kome se primenjuje. Relativnu vrednost ove ustanove treba shvatiti tako da ona u jednom društvu nije jedanput za svag-da data, ona nije postavljena kao dogma, već je podložna promenama i evoluciji,

29 Marmion: Etude sur les lois d’ordre public en droit civil interne, Paris 1924.

65

kako u pogledu same sadržine, tako i u pogledu domašaja njenih okvira. To pro-izilazi već iz samog fakta što javni poredak determinišu osnovni principi na koji-ma se zasniva jedan društveni poredak, pa u zavisnosti od njihove promene, s ob-zirom na vreme i mesto primene, i javni poredak menja svoj lik.

Otuda, okviri javnog poretka se menjaju i to ne samo u zavisnosti od ra-zličitih društvenih sistema, nego i u istom društvu, ponekad i u kraćem vremen-skom razmaku, pojam javnog poretka dobija drugu sadržinu i drugi obim.

Ako se posmatra društvena evolucija, danas se primećuje da ona ima ten-denciju da umnožava odredbe javnog poretka. Zahvaljujući gipkosti ovoga poj-ma, moguće ga je uvek primeniti kada to društvene potrebe zahtevaju. Dovoljno je u tom smislu pogledati ustanovu javnog poretka u jednoj retrospektivi, pa za-ključiti da su njene granice i njena sadržina bile u prošlosti pod presijom stalne promene, s obzirom na razvoj i bitne osobenosti pojedinih društveno-ekonom-skih sistema.

Međutim, potrebno je još istaći da pojam javnog poretka, pored promena koje dolaze usled evolucije određenih društvenih principa, doživljava naročito vidne promene usled revolucionarnih preobražaja društva. Pošto revolucije dono-se nagle promene osnovama jednog društvenog sistema i u suštini znače energič-no odstupanje od postojećeg poretka stvari i jedno drugačije opredeljenje u po-gledu uređenja određenih društvenih odnosa, i sam javni poredak izražava nove ideje na kojima je zasnovano postojanje i trajanje jedne društvene zajednice.

Drugim rečima, promene sadržine i okvire javnog poretka nekada su teško vidljive i dolaze postepeno evolucijom kroz duže vreme, dok su nekada drastič-no vidljive i dolaze naglim preobražajem društva. Posle takvih istorijskih “kora-ka”, javni poredak izražava osnovne tekovine revolucionarnih promena i naroči-to u početku veoma energično reaguje na stari poredak stvari u pravcu njegovog menjanja, usavršavanja ili odbacivanja (npr. Francuska revolucija). Razume se, to nije slučaj samo sa pravnim normama, već i sa normama moralnog poretka, koje su, takođe, podložne određenom stepenu transformisanja.

Otuda, relativna vrednost javnog poretka, s obzirom na vreme i mesto pri-mene, predstavlja njegovo imanentno svojstvo. Ali, upravo zbog toga svojstva, kao i zbog određenog stepena �eksibilnosti i polivalentnosti ovoga pojma, treba pronaći određene kriterijume koji će u praktičnoj primeni javnog poretka pred-stavljati “čuvare” načela pravne sigurnosti sa kojima svaki pravni poredak mora računati. I tu nastaje sledeće svojstvo de�nicije javnog poretka, svojstvo koje tre-ba da iskaže praktičnu upotrebu ovoga pojma, ali tako da se ne dovede u pitanje

66

pravna sigurnost koja u domenu ugovora znači da se ugovorne obaveze moraju poštovati i izvršavati na način kako je to saglasnošću volja bilo predviđeno.

XXXIII

Različita shvatanja o pojmu javnog poretka, isticala su neuhvatljivost ovo-ga pojma i nesigurnost u njegovoj primeni, tako da je ta “kaučuk” norma, dovodi-la ili do potpune teorijskopravne abdikacije ili do izvesnih de�nicija koje nisu bile u stanju da “obuzdaju” javni poredak u njegovom “atakovanju” na načelo prav-ne sigurnosti. Jer, ako se kaže da sud prilikom konkretne procene važnosti jednog ugovora sa stanovišta javnog poretka, nije ničim drugim vezan, već samo sopstve-nim osećanjem nekih opštih načela, bez konkretnije aplikacije, osećanjem koje se može pretvoriti u neograničenu slobodu i moć čiji ishod može značiti i akt koji je contra legem, onda je to krupan atak na načelo pravne sigurnosti, koji u krajnjoj konsekvenci dovodi u pitanje i sam opstanak pravnog poretka.

XXXIV

Ustanova javnog poretka, bez sumnje, ne može imati takvu funkciju, ona ne može izolovano delovati, van drugih društvenih instituta i zahteva, a upravo je zahtev svakog društvenog i pravnog poretka izvesna sigurnost pravnih institu-cija, sigurnost koja nije sama sebi cilj, već koja služi ostvarenju cilja prava. Prema tome, evolucije i promene pravnih institucija su, s jedne strane, nužne jer one tre-ba da prate društvene odnose i zahteve, ali, s druge strane, arsenal pravnih usta-nova mora biti prožet načelom pravne sigurnosti koja će stalno pratiti pravo u po-kretu, u njegovom kretanju na putu stalne evolucije. Jer, ako bi pravo bilo lišeno potrebne doze sigurnosti, ako bi jedno pravo čas bilo pravo, a čas antipravo, ako ne bi bilo objektivnih kriterijuma u njegovoj primeni, ako jedno pravo ne bi sače-kalo da preživi paperje – onda takvo pravo ne može računati na krila.

Drugim rečima, načelo pravne sigurnosti je neminovni atribut svakog prav-nog poretka, čije postojanje ne sme biti ugroženo, kao što to isto načelo ne sme imati toliku moć da pravne institucije “okameni u večnosti”, jer bi i tada, kao i u prvoj hipotezi, pravo izdalo sebe i svoju “vokaciju” koju ima u društvu.

XXXV

Stoga, treba reći, da primena javnog poretka mora zadovoljiti oba zahteva: s jedne strane, da ne dopusti pravne efekte onih ugovora koji se protive određenim društvenim normama kojima se štiti opšti interes i koje su obuhvaćene pojmom

67

javnog poretka, ali, s druge strane, javni poredak ne sme biti instrument u ruka-ma suda koji bi ga odveo u pretorsku praksu ili u neku vrstu proizvoljnosti koja bi u stvari značila atak na pravnu sigurnost.

Ovo osnovno pitanje u materiji javnog poretka, čini se, da može biti rešeno na taj način što će se osnovni principi koji ulaze u pojam javnog poretka, u prak-tičnoj aplikaciji prava, primenjivati kroz konkretnije i određenije ustanove i prav-ne kategorije.

Potrebno je, dakle, visoke principe na kojima je zasnovano jedno društvo i njegov pravni poredak, izraziti i sprovesti kroz konkretna pravna sredstva. Ako tako ne bi bilo, onda bi se delatnost suda zasnivala na nekoliko opštih principa u kojima bi se celo pravo iscrplo. Još su Digesta postavila najopštiji pravni prin-cip “Honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere”,30 ali taj princip u praktičnoj primeni prava mora dobiti sasvim konkretne okvire i konkretnu sa-držinu kroz pojedina pravna pravila, ako se hoće da sačuva princip pravne sigur-nosti. Otuda, pozivanje suda samo na izvesne uopštene i dosta apstraktne pojmo-ve i principe, može dovesti do “proizvoljnih” rešenja i do pretorske prakse, pa čak, i pod pretpostavkom da je takav akt bio inspirisan najboljim motivima.

XXXVI

Izvesna širina i difuznost takvog pozivanja treba da bude “propuštena” kroz lupu konkretnih pravnih ustanova i njihovih uslova. To nikako ne znači da se sud ima odreći ovih opštih principa koji ulaze u pojam javnog poretka. Naprotiv, oni uvek treba da predsedavaju delatnošću suda, ali u praktičnoj primeni javnog po-retka, upravo zbog načela sigurnosti pravnog prometa, njih treba konsekventno sprovesti kroz konkretne ustanove i pravna sredstva.

Tako npr. princip ekvavalentne razmene materijalnih dobara kod dvostrano obaveznih ugovora je princip javnog poretka. Stranke ga moraju poštovati, a sud prilikom rešavanja konkretnog slučaja mora o njemu voditi računa. Ali, sud ne bi mogao da poništi jedan ugovor s pozivom da ovaj princip u konkretnom slu-čaju nije poštovan, ukoliko ne bi ustanovio da su ispunjeni uslovi koji se zahteva-ju za neko konkretno pravno sredstvo (npr. prekomerno oštećenje, zelenaški ugo-vor, raskid ili revizija ugovora zbog promenjenih okolnosti, postojanje �zičkih ili pravnih mana) kojim se štiti princip ekvivalencije.

30 “Pošteno živeti, drugoga ne vređati, svakome priznati ono što mu pripada” (Ulpianus – D. 1.1.10.1.).

68

Da li je princip ekvivalencije narušen u tolikoj meri da ugovor treba poni-štiti – odgovor daju različiti pravni instituti koji i postoje upravo radi toga da za-štite ovaj princip, i sudija, ako se hoće da sačuva načelo pravne sigurnosti, ima njih da se drži.

XXXVII

Zadatak je sudije, dakle, da rukovodeći se principom ekvivalencije u kon-kretnom dvostrano obaveznom ugovoru ustanovi uslove koji se traže za pojedi-ne ustanove, pa ukoliko su se oni stekli, da mu ta konkretna ustanova posluži kao osnov presuđenja.

Čini se, da sud ne bi mogao reći da je jedan ugovor protivan moralu, po-štenju, dobrim običajima, i sl. i da kao takav ne proizvodi pravna dejstva, a da to ne obrazloži konkretnim pozivom na odgovarajuće pravne i moralne ustanove. Iz svega ovoga može se izvesti zaključak da javni poredak, usled njegove opštosti i �eksibilnosti, a zbog očuvanja načela pravne sigurnosti, treba prihvatiti i prime-niti kroz određenije ustanove i pravne instrumente.

XXXVIII

Da bi primena javnog poretka odgovorila zahtevu opšteg interesa u ime koga se ništi jedan ugovor, ali istovremeno i zahtevu pravne sigurnosti, čini se, da bi primena javnog poretka u materiji ugovora uglavnom trebalo da se odvija kroz pravila koja se odnose na zabra-njenost predmeta i cilja (kauze) ugovora.

Na taj način bi se osnovni principi koji ulaze u pojam javnog poretka po-smatrali kroz prizmu konkretnijih pravnih sredstava i tako u najvećoj meri zado-voljili zahtevi koji proizilaze iz primene ove ustanove.

Tako, teorija o zabranjenoj kauzi ispunjava funkciju, ne samo individualne, već i društvene zaštite, jer se pomoću nje štite opšti interesi koji se javljaju povo-dom određenih moralnih i materijalnih vrednosti koje su ugrađene u jedan druš-tveni sistem.

Ova teorija, za razliku od teorije predmeta ugovora, vodi računa o moti-vima stranaka. Zabranjeni i nemoralni motivi čine sastavni deo kauze kod do-bročinih ugovora, dok kod teretnih ugovora oni se u načelu ne uzimaju u obzir. Međutim, i ovde mogu ući u “ugovorno polje” i dovesti do ništavosti ukoliko je zabranjen ili nemoralan motiv bio u svesti stranaka tako da ih je zajedno odveo istom cilju. To znači ako je ugovornik znao ili je morao znati za nedozvoljen mo-tiv svoga sa-ugovornika, onda je takav ugovor nedozvoljen.

69

XXXIX

To omogućava sudu da “zaviri u savest” ugovornika i da jednim veoma ela-stičnim stavom procenjuje dozvoljenost i moralnost ugovora. On nije ograničen samo na predmet ugovora, već ispituje i njegov cilj, pa i motive stranaka prema utvrđenim pravilima za pojedine vrste ugovora.

Na taj način se u dobroj meri izbegava eventualna proizvoljnost suda u po-gledu ocene i konkretne upotrebe osnovnih društvenih i moralnih principa, jer oni “propušteni” kroz teoriju predmeta i kauze ugovora dobijaju konkretniji prav-ni izgled, a samim tim, i načelo pravne sigurnosti dobija sigurniju podlogu.

Kauza (osnov, cilj) objašnjava rađanje ugovornih obaveza, ili tačnije, ona objašnjava zašto se ugovornici obavezuju (cur debetur), za razliku od predmeta ugovorne obaveze koji odgovara na pitanje na šta se ugovorne strane obavezuju (quid debetur). Kao što je znano, obe ove kategorije predstavljaju nužne uslove za nastanak i dejstvo jednog obligacionog ugovora. Da bi to dejstvo bilo punovažno zahteva se dopuštenost predmeta i kauze ugovorne obaveze, jer ako su oni pro-tivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ugovor je tada pogođen sankcijom ništavosti.31

Iako je teorija predmeta, a naročito teorija kauze u pravnoj doktrini izazva-la čitav mozaik različitih shvatanja,32 sudska praksa je u tom pogledu ispoljila da-leko smireniji stav. Ona pokazuje naročiti interes za predmet i kauzu ugovorne obaveze kada su oni nedopušteni, što je upravo i središte pitanja primene javnog poretka i dobrih običaja preko ovih ustaljenih i pravno izgrađenih pojmova. Nji-hovom primenom omogućava se veći stepen pravne sigurnosti u postupku proce-ne da li je jedan ugovor ugrozio one pravne i moralne vrednosti koje su obuhva-ćene ustanovom javnog poretka.

31 U tom smislu i Zakon o obligacionim odnosima čl. 49, 51.32 Pojam kauze u pravnoj nauci bio je poznat još u rimskom pravu, ali teorija kauze u smi-

slu koherentnog izlaganja počela se razvijati tek od 17. veka. U rimskom pravu kauza se upotreblja-vala u različitim značenjima, npr. ona je označavala sam ugovor, sadržinu ugovora, pravnu činjenicu koja stvara obaveze, uslov, cilj ugovora, itd. O ovome, v. Georgesco: Essai sur le mot “causa” dans le latin juridique, Bucuresti 1936. U našoj pravnoj literaturi kauza se prevodi kao osnov, uzrok, pravni naslov ili prosto kauza. Vid.: Konstantinović, Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima, Beograd 1969; Cigoj: Obligaciono pravo, Ljubaljana 1962, str. 42; Gams: Kauza i pravni osnov, Anali, 1959, br. 2, str. 156. Inače, teorijska shvatanja o kauzi mogu se klasirati na: klasično shvatanje, negacija kau-ze, novija shvatanja kauze u smislu subjektivnog i objektivnog pravca, kao i mešovito shvatanje kau-ze. Opširnije, vid.: Capitant, De la cause des obligations, Paris 1923; Chevrier, Essai sur l’histoire de la cause dans les obligations, Paris 1929; Dabin, La théorie de la cause, Bruxelles 1919; Colin: �éo-rie de la cause des obligations conventionnelles, Paris 1896.

70

U tom smislu, sudska praksa, sa uobičajenim stepenom pravne sigurnosti, utvrđuje, ne samo nedopuštenost kauze sa stanovišta konkretnih zakonskih za-brana, već i sa stanovišta prividnosti kauze u smislu simulovanog i �ktivnog cilja koga stranke ugovorom nekada žele da postignu. Naime, inspirisane raznim mo-tivima, stranke mogu lažno predstaviti kao da su zaključile jedan ugovor sa odre-đenom kauzom, a da ga u stvari uopšte nisu zaključile ili mogu prikriti stvarnu kauzu, a prema trećim licima isticati neku drugu koju u stvari nisu htele.

U prvom slučaju, reč je o �ktivnoj, a u drugom o simulovanoj kauzi. One su prividne i obe dovode do toga da ugovor ne proizvodi pravna dejstva.33

Međutim, kod simulovane kauze treba reći da samo ona ne proizvodi dej-stvo jer je lažna, dok prikrivena kauza može biti valjana, naravno pod uslovom da nije zabranjena ili nemoralna.

To pravilo je Bogišićev zakonik predvideo sledećim rečima: pošto je istina istina, a pretvaranje laž, biva da, kad ugovornici uistinu nešto posve drugo čine nego što, pretvarajući se, kazuju (npr. radi se o daru, a pokazuju kao da je proda-ja) taki se ugovor treba suditi po onome što se u istini s namjerom čini, a ne po onome što se pretvorno pokazuje.34

Ipak, sigurnost pravnog prometa nalaže, da se protiv trećih savesnih lica koja su pribavila neko pravo na osnovu takvih izjava, ne može isticati prigovor prividnog posla.35

XL

Iako je javni poredak svake zemlje speci�čan i karakterističan za tu zemlju, s obzirom da on izražava načela na kojima je zasnovana njena sveukupna kon-stitucija (�lozofska, moralna, ekonomska, politička, pravna), ipak, javni poredak svake zemlje prosvećene civilizacije, danas ne može biti “ostrvo “ za sebe, već se on proširuje, pa u izvesnoj meri i uni�kuje, savremenim međunarodnim standar-dima izraženim kroz kodi�kovano pravo OUN.

To pravo je ustanovljeno raznim deklaracijama, konvencijama i međuna-rodnim standardima, kojima su obuhvaćena ljudska prava kao prirodna prava svojstvena svakom čoveku i svim narodima. Time se čini korak ka prevazilaženju

33 Contractus imaginari iuris vinculum non obtinent (Modestinus, 54, Dig. 44, 7) – Prividni ugovori ne zadobijaju pravnu snagu.

34 Čl. 913. Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru.35 Vid. § 916. Austrijskog građanskog zakonika. Poljski građanski zakonik to pravilo takođe

predviđa, ali samo za teretne ugovore (čl. 83, st. 2). Naša sudska praksa takođe zauzima stanovište da prividnost kauze ne utiče na prava savesnih trećih lica (Zbirka sudskih odluka, knj. I, sv. 2, br. 342.

71

pozitivnog prava kao nacionalnog prava, heteronomnog, klasnog, posteriornog, promenljivog i nestalnog i ulasku u široko polje prirodnog prava koje je univer-zalno, nadnacionalno, autonomno i pravedno per se.36 Reč je o brojnim doku-mentima Međunarodne zajednice među kojima posebno treba istaći opštu De-klaraciju o pravima čoveka iz 1948. godine, koja po broju i sadržini prava čoveka predstavlja do sada najveću kodi�kaciju prirodnog prava u istoriji pravne kultu-re. Ona je pored klasičnih, političkih i građanskih prava, obuhvatila još i čitav niz ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, čime je zaokružen dignitet čoveka kao društvenog bića. Deklaracija je u svom višedecenijskom trajanju postala pravi izvor brojnih dokumenata, univerzalnih i regionalnih: Međunarodni pakt o gra-đanskim i političkim pravima (1966), Međunarodni pakt o ekonoms kim, socijal-nim i kulturnim pravima (1966), Evropska konvencija o zaštiti ljuds kih prava i sloboda (1950) sa četrnaet protokola, Američka konvencija o ljudskim pravima (1969), Afrička povelja o pravima čoveka i naroda (1981), Po velja osnovnih pra-va Evropske unije (2000) koja predstavlja sastavni deo predlo-ga Ustava Evropske

36 Pufendorf, Le droit de la nature et des gens, Amsterdam 1734; Jou� roy, Cours de droit natu-Le droit de la nature et des gens, Amsterdam 1734; Jou�roy, Cours de droit natu-rel. Paris 1866; Burlamaqui, Principes du droit de la nature et des gens, Paris 1821; Joach Georgi Dar-jes, Observations iuris naturalis, socialis et gentium, vol. 1–2, Jena 1751; Ahrens i Brockhano, Cours de droit naturel ou de philosophie du droit, Leipzig 1868; Seldeni, De jure naturali et gentium, Argen-naturali et gentium, Argen-et gentium, Argen-gentium, Argen-Argen-torati 1665; Gottl. Heinecci, Elementa iuris naturae et gentium, Halae 1768; Antonio-Maria Bensa, Iuris naturalis universisumma, 1885; Christiano Wol�o, lus naturae, Francofurti 1741; Christ. Suliotis, Le droit naturel ou philosophie du droit. Paris 1888; Vareilles-Sommières, Les principes fondamen-droit naturel ou philosophie du droit. Paris 1888; Vareilles-Sommières, Les principes fondamen-naturel ou philosophie du droit. Paris 1888; Vareilles-Sommières, Les principes fondamen-du droit. Paris 1888; Vareilles-Sommières, Les principes fondamen-Vareilles-Sommières, Les principes fondamen-res, Les principes fondamen-Les principes fondamen-taux du droit, Paris 1898; Richard Cumberland, Traité philosophique des lois naturelles, Amsterdam 1744; Joël-Benoit. Droit de Dieu et droits de l‘homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de droit na-Joël-Benoit. Droit de Dieu et droits de l‘homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de droit na-Droit de Dieu et droits de l‘homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de droit na-Dieu et droits de l‘homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de droit na-et droits de l‘homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de droit na-l‘homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de droit na-Paris 1988; Albert Valensin, Traité de droit na-Traité de droit na-de droit na-na-turel, t. 1–2, Paris 1922; Michel Villey, Philosophie du droit, Pa ris 1984; A. Piot, Droit naturel et réa-Paris 1922; Michel Villey, Philosophie du droit, Pa ris 1984; A. Piot, Droit naturel et réa- ris 1984; A. Piot, Droit naturel et réa-A. Piot, Droit naturel et réa-Piot, Droit naturel et réa-Droit naturel et réa-lisme, Paris 1930; Georges Gurwitch, Droit naturel ou droit positif intuitif. Archives de Philosophie du.droit et de Sociologie Juridique, 1933, n. 3–4; isti autor; L’idée du droit social, Paris 1932; Georges Del Vecchio, Justice-Droit-Etat, Paris 1938; Alfred Maniqk, Die idee des naturrechts, 1926; François Emanuel, L’idée du droit, Paris 1937; Louis Le Fur, Les grands problèmes du droit, Paris 1937; Jacques Maritain, Les droits de l‘homme et ‘ la loi naturelle, Paris 1947; John Locke, Essai sur le pouvoir ci-Les droits de l‘homme et ‘ la loi naturelle, Paris 1947; John Locke, Essai sur le pouvoir ci-vil, Paris 1953; Sylvio Trentin. La crise du droit et de l‘état, Paris-Bruxelles 1935; Félix Senn, De la jus-Sylvio Trentin. La crise du droit et de l‘état, Paris-Bruxelles 1935; Félix Senn, De la jus-La crise du droit et de l‘état, Paris-Bruxelles 1935; Félix Senn, De la jus-tice et du droit, Paris 1927; Giulio Bruni Roccia, La dottrina del diritto naturale, Milano 1950; � o-del diritto naturale, Milano 1950; � o-diritto naturale, Milano 1950; � o-naturale, Milano 1950; � o-Milano 1950; � o-�o-mas d’Aquin, Des lois, Paris 1946; Henri Rommen, Le droit naturel, Paris 1945; Henri de Page, Droit naturel et Positivisme juridique, Bruxelles 1939; isti autor: L’idée de droit naturel, Bruxelles 1936; Em-isti autor: L’idée de droit naturel, Bruxelles 1936; Em-L’idée de droit naturel, Bruxelles 1936; Em-manuel Lavy, Intro duction au droit naturel, Paris 1922; Maurice Hauriou, Aux sources du droit, Pa-ris 1933; Erich Jung, Das problem des natürlichen Rechts, Leipzig 1912; Gorazd Kuselj, Razmerje med pozitivnim in prirodnim pravom, Revija Leonove družbe, Ljubljana 1931; Mireea Djuvara, Droit ra-in prirodnim pravom, Revija Leonove družbe, Ljubljana 1931; Mireea Djuvara, Droit ra-prirodnim pravom, Revija Leonove družbe, Ljubljana 1931; Mireea Djuvara, Droit ra-Droit ra-tionnel et droit positif. Recueil Gény, I, str. 245-276; Keller K.., Droit naturel et droit positif en droit international public. Paris 1931; Đordo Del Vekio, Pravo, pravda i država, rasprave iz �lozo�je prava, preveli sa italijanskog Miodrag Ristić i Đorde Tasić, Beograd 1940, str. 73 i sl.

72

unije. Proces zaštite ljudskih prava na evropskom kontinentu išao je i preko završ-nih dokumenata, brojnih konvencija o evrospkoj saradnji u materiji ljudskih pra-va (završni akti iz Helsinkija, Madrida, Beča, Pariza, Moskve).

S obzirom na implementaciju ljudskih prava (predviđenih u pomenutim do kumentima Međunarodne zajednice) u nacionalna zakonodavstva, pojam jav-nog poretka doživljava, ne samo kvalitativno i kvantitativno proširenje, već u do-broj meri i uni�kaciju onih prava koja ulaze u zaštićeni krug imunitetskih prava od nosno savremene međunarodne standarde.

XLI

Racionalno prirodno pravo, kao celina transcendentnog i empirijskog svoj-stva prava,37 mora imati dva toka svoje opstojnosti: autoritet zakonodavnog akta

37 Videti, Imanuel Kant, Kritika čistog uma (prevod Nikole Popovića), izdanje: Kultura, Beo-grad 1970, str. 54 i dalje. O Kantu kao tvorcu �lozofskog učenja “transendentalni idealizam”, opširni-je v. Veljko Korać, Na izvoru transcendentalnog idealizma, u knjizi I. Kant, navedeno delo, str. 5 i da-lje; v. takođe, Stevan Vračar, Strukturalnost �lozo�je prava, Novi Sad, 1995, str. 82 i sl., 98 i sl.; Toma Živanović, Sistem sintetičke pravne �lozo�je, Naučno delo, Beograd, 1959, str. 543 i dalje. Kant (na-vedeno delo, str. 55) razlikuje dve vrste saznanja – empirijsko i transcendentalno. U tom smislu, on kaže: “Ja nazivam transcendentalnim svako saznanje koje se ne bavi predmetima, već našim aprior-nim pojmovima o predmetima. Jedan sistem takvih pojmova zvao bi se transcendentalna �lozo�ja”. Ustvari reč je o apriornosti formi opažanja i mišljenja koje se nalazi u čulnosti (iskustvu) i u razumu (umno saznanje). Te dve sfere saznanja, čulnost i razum, po Kantovom shvatanju su “dva stabla ljud-skog saznanja koja možda niču iz jednog zajedničkog korena, ali koji nama nije poznat; pomoću čul-nosti predmeti nam bivaju dati, a razumom se zamišljaju. Ukoliko bi sada čulnost sadržala predstave a priori koje sačinjavaju uslove pod kojima naši predmeti bivaju dati, utoliko bi ona ulazila u tran-scendentalnu �lozo�ju. Transcendentalno učenje o čulnosti moralo bi da čini prvi deo teorije o ele-mentima, jer uslovi pod kojima predmeti ljudskog saznanja jedino bivaju dati prethode onim uslo-vima pod kojima se oni zamišljaju” (navedeno delo, str. 58). Prema ovoj �lozo�ji, čist um nije sam sebi cilj, već on ima, u sferi morala i prava, i sposobnost praktičnog delanja, dakle, on je i praktičan um ili čist praktičan um (sistem transcendentalne �lozo�je Kant je izložio, ne samo u Kritici čistog uma, već i u Kritici praktičnog uma i Kritici moći suđenja). Drugim rečima, praktični um posedu-je i sposobnost “iz dvajanja zapovesti čovekovoj slobodnoj volji (um kao zakonodavac) u smislu za-konskih i moralnih normi, i to je praktična ili normativna funkcija uma” (v., T. Živanović, navedeno delo, str. 545; S. Vračar, navedeno delo, str. 98; Henri Rommen, Le droit naturel, Histoire–Doctrine, Paris, 1945, str. 126). Na osnovu ovih stavova Kanta, čini se, da se može reći, da je svako pozitivno pravo sastavljeno od elemenata umnosti i elemenata čulnosti. Prvim se ispoljava apsolutna ideja pra-va putem apriornih transcendentnih saznanja koja pravu obezbeđuju stalnost i nadnacionalnost, a to znači univerzalnost. Drugim, čulnim, ispoljava se relativna ideja prava putem datih predmeta i po-steriornog empirijskog saznanja koja pravu daju pečat prolaznosti i posebnosti, a to znači i prostor-no vremenske relativnosti.

73

kao tolerantno pravednog rešenja – legitimitet u izvoru38 i pravedno ostvarenje tog prava u postupku njegove realizacije – legalitet u primeni.39

U svetlu takve celine prava, a posebno njene konkretne primene, dostojan-stvo pravde i pravičnosti, pre svih, nalazi se u rukama sudije.

Vršeći svoju dužnost, sudije se izjašnjavaju o životu i slobodama, kao ele-mentarnim prirodnim pravima ljudi, i svim drugim pravima i dužnostima koji otuda izviru i koji čine nepregledni spektar ljudskih prava, a koji im je zakonom stavljen u nadležnost.40

Rešavajući konkretne životne situacije u krugu određene kompetencije, su-dije, svojom stručnošću i savešću, nose i donose glas zakona,41 ali ne po načinu pozitivističkog mehanizma i automatizma, već po ne ophodnosti primene i inter-pretacije zakona u smislu legitimne pravde.42

38 Pojmu pravne države moguće je prići sa različitih tački gledanja. Opširnije, v., Gordana Vukadinović, Izbor tekstova iz teorije prava, Priština, 1996; isti autor, Od države legaliteta ka drža-vi legitimiteta, Pravna država, Novi Sad, 1995, str. 182; Milivoje Marković, Pravna država, Beograd, 1939, str. 3 i dalje; Danilo N. Basta, Šta nije pravna država, Gledišta, 1989, br. 10–12, str. 75; Ljubomir Tadić, Metamorfoze pravne države, objavljeno u knjizi Pravna država, Beograd, 1991, str. 5 i dalje; A. Aulis, Kriza legitimiteta u post-industrijskom društvu, Filozofska istraživanja, 1987, br. 20, str. 230; J. Habermas, Problemi legitimacije u kasnom kapitalizmu, Zagreb, 1982, str. 10; Lidija Basta, Politika u granicama prava, Beograd, 1984, str. 92; Neuman, Demokratska i autoritarna država, Zagreb, 1974, str. 25; Lj. Tadić, O pojmu legitimnosti državne vlasti, Jugoslovenski časopis, 1–2, 1979; Kosta Čavoš-ki, Partijska država kao poricanje vladavine prava, objavljeno u knjizi Pravna država, Beograd, 1991, str. 113; John Rawls, Teorija pravde, Naše teme, Zagreb, 1990, brojevi 4–5, 5–13.

39 Preko zahteva legaliteta ostvaruje se vladavina prava odnosno pravna država. Kada su svi pred zakonom jednaki, pa se zakon jednako primenjuje na jednake slučajeve, onda je to, pored legiti-miteta, drugo svojstvo pravne države. To svojstvo ne egzistira na zasebnom polju, ono nije izolovano, već se uzima u kumulativnom smislu sa zahtevom legitimiteta. Prema Dušanovom zakoniku, na Sa-boru donet zakon jači je i od samog cara; ništava je carska naredba koja je protivna zakonu, takvu na-redbu, koju je car izdao po srdžbi ili ljubavi prema pojedincu sudije ne treba da izvrše; svaki sudija ima da sudi samo po zakonu, a ne po strahu od “carstva mi”. Opširnije, v., S. Perović, Pravna država i kriza pravnog sistema, objavljeno u knjizi Pravna država, Beograd, 1991, str. 77–112, naročito str. 110.

40 V., Osnovni principi vezani za nezavisnost sudstva, usvojeni od strane Sedmog kongre-sa Ujedinjenih nacija za sprečavanje zločina i postupanja prema prestupnicima, održanog u Milanu od 26. VIII do 6. IX 1985. i potvrđeni od strane Generalne skupštine u njenim rezolucijama 40/32 od 29. XI 1985. god., i 40/146 od 13. XII 1985. Ovi Osnovni principi ne podležu rati�kaciji jer ne predstavljaju međunarodni ugovor (v., Ljudska prava, Međunarodni dokumenti, “Centar Marketing”, Beograd, 1993, str. 317). V. takođe, i Nacrt Univerzalne deklaracije o nezavisnosti sudstva od 20. VII 1988, Jugoslovenska revija za krivično pravo i kriminologiju, Beograd, 1989, br. 1.

41 Iudex est lex loquens (sudija je zakon koji govori).42 Sud će, pored ostalih slučajeva, pristupiti upotrebi pravila prirodnog prava u slučaju kad

pred sobom ima jednu normu pozitivnog prava koja je očigledno nepravedna tako da se protivi ose-

74

Monizam zakonske dogme, kada izriče samovolju nepodnošljive neprav-de, ako već nije uklonjen umnošću zakonodavca, jedino se može sprečiti plura-lizmom njegove interpretacije od strane sudije.43 U tom procesu, sudija, kao treća vlast (troisiЉme pouvoir), poslednja je brana i odbrana pravednog prava pred an-tinomijom zakonskog neprava.44

XLII

Držeći se principa legaliteta pozitivnog prava, sudija putem interpretacije zakona, postaje akter dosuđene pravičnosti kao izraza univerzalne pravde i sto-žerne vrline čoveka i svih njegovih asocijacija.45

Pred dualitetom pozitivnog (često nepravednog) i prirodnog prava (pra-vednog per se), moguće je prići formulom triparticije: uzorno, supsidijarno i korektivno (posebno, interpretativno) dejstvo prirodnog prava u odnosu na po-zitivno.46

U krugu svoje o�cijelne vokacije i na polju svoje dužnosti savesti, sudija se izjašnjava o našem životu, svekolikim slobodama i njenim granicama, pravima i

ćanju pravde. Tada sud pristupa tumačenju takve norme, koristeći se svim metodama tumačenja, ali uvek povezanih ciljnim tumačenjem kojim otkriva prirodu, značaj i svrhu koja se normom postiže, a to je, u krajnjem ishodu, legitimna pravda koja je sastavljena od komutativne i distributivne pravde. Razume se, ceo postupak tumačenja treba voditi tako da se ne povredi načelo legaliteta, ali, s druge strane, i da se postigne svrha pravednog prava.

43 Opširnije, Evgenije Spektorski, Istorija socijalne �lozo�je, Beograd–Podgorica, 1997, str. 199.44 U sistemu podele vlasti na zakonodavnu, upravnu i sudsku, ova se u teoriji i jurispru-

denciji imenuje kao treća vlast (troisième pouvoir) koja postoji u pravnoj državi. Opširnije, Carr‚ de Malberg, Contribution … la �‚orie g‚n‚rale de l’Etat, Paris, 1920; M. Hauriou, Pr‚cis de Droit Administratif, Paris, 1923; D. Danić, O jemstvima sudijske nezavisnosti, Beograd, 1935; S. Jovanović, O državi, osnovi jedne pravne teorije, Beograd, 1922; Milan Vladisavljević, Materijalna koncepcija sudske funkcije, časopis Arhiv, 1933, br. 3; Ž. Perić, O ulozi sudske vlasti, Beograd, 1909.

45 Aristotel, Nikomahova etika (prevela sa starogrčkog R. Šalabalić), Beograd, 1970, knjiga V, str. 111 i sl., ili u prevodu T. Ladana, Zagreb, 1982, knjiga V, str. 87 i sl. Prema Aristotelu, pravda je vr-lina i kao moralna odredba ona sadrži u sebi sve druge vrline. Drugim rečima, pravednost nije nika-ko samo neki deo vrline, već ona predstavlja celinu svih vrlina. Ona je potpuna vrlina, pre svega, zato što predstavlja potpunu praktičnu primenu vrline, a potpuna je zato što onaj ko je poseduje može da je primeni i prema drugima, a ne samo prema sebi.

46 Opširnije, J. Charmont, La renaissance du droit naturel, Paris, 1910, str. 167 (drugo izdanje 1927, str. 213; Đ. Del Vekio, Pravo, pravda i država, rasprave iz �lozo�je prava (prevod M. Ristić i Đ. Tasić), Beograd, 1940, str. 115–124; Gény, Méthode d’interpr‚tation et sources en droit priv‚ positif, vol. 2, izd. 2, Paris, 1919, str. 89 i sl.

75

dužnostima celine kodeksa naših prava, putem onih sudijskih reči koje moraju nositi težinu prevladavanja vremena.47

Na taj način, sudija učestvuje u “upravljanju” pravdom. Veće dužnosti od ove nema. Pet antičkih reči (ići sudiji znači ići pravdi) stoje kao spomenik-dokaz ove istine.

XLIII

Posle ovih reči, nije teško imenovati još jednu istinu: sudijska nezavisnost i nepristrasnost je neminovna i notorna pretpostavka ustanove sudstva. Ona je na-sušni hleb, voda za piće i vazduh za disanje svakog suda prava i pravde koji se na-lazi pod svodom vladavine prava i pravne države.48

I zato, pitanje nezavisnosti sudije nije samo pravno pitanje. To je pitanje op-šte kulture jedne zajednice.49 Kultura koja je određena prirodom i domašajem

47 “Bez sudije nema prava, a bez prava, život nema nikakve vrednosti. Sudija je oživotvore-ni zakon. Zakon u njemu svoju ličnost i život dobija. Eto vašeg opredeljenja, za koje treba da se sada pripravite, kako ćete mu posle moći odgovoriti. Ako ste odvažni tako uzvisiti se, dobro došli. Ja svom dušom želim, koliko god više mogu, narodu srbskom izvesti istinite, naučene i sposobne, a pre sve-ga, poštene i savesne sudije” – ovim rečima se 1849. godine Dimitrije Matić, profesor Otečestvenog prava obratio budućim pravnicima (Srpske novine, br. 49 od 10. IX 1849. Opširnije v., Božidar Mar-ković, Dimitrije Matić – Lik jednog pravnika, izdanje Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1977, str. 19.

48 G. Radbruh, Filozo�ja prava, izdanje Nolita, Beograd, 1980, str. 293. Na ovom mestu Rad-bruh upotrebljava ove reči kada hoće da podvuče demokratiju kao nužnu pretpostavku pravne drža-ve. On kaže, da treba da tražimo pravdu, ali da istovremeno vodimo računa o pravnoj sigurnosti, jer je i ona sama jedan deo pravde. I dalje, po rečima Radbruha, pravna država je jedino u stanju da za-dovolji obe ideje – pravdu i pravnu sigurnost. Pri tome, “demokratija je svakako jedno dobro vredno hvale ... a najbolje u demokratiji je upravo to što je samo ona podobna da obezbedi pravnu državu” (ibidem).

49 “Uz najbolju volju ne bi se moglo tvrditi, da pravna nauka i teorija obiluju s mnogo pojmo-va, koji su van spora i opće priznati. Jedan je od takih sudijska nezavisnost. On uopće nije pravni, već problem opće kulture. Zemlju bez sudijske nezavisnosti teško možemo smatrati kulturnom zemljom. Sudijska nezavisnost nije samo naturalni dio pojma sudstva, već upravo njegov esencijelni dio, bez njega nema ni sudstva. Ma kako okretali i razgledavali pojedine probleme sudstva, pa pri tome i zau-zeli diametralno oprečna stajališta, uvijek se svi vraćamo sudijskoj nezavisnosti, kao pojmu koji stoji izvan i nad svim tim sporovima” – Ivo Krbek, Garancije sudijske nezavisnosti (posebni otisak iz Spo-menice kongresa pravnika), Beograd, 1935, str. 2 i sl. O nezavisnosti sudije videti naročito: Danilo Danić, O jemstvima sudijske nezavisnosti, Beograd, 1935; Ivo Krbek, Garancije sudijske nezavisno-sti, Beograd, 1935; Đorđe Tasić, O jemstvima sudske nezavisnosti, Beograd, 1935; Krivic Rudolf, O jemstvu sodniške neodvisnosti, Beograd, 1935; Nikola Georgiev, Garanci za nezavisimosta na sudija-ta, Beograd, 1935; Živojin Perić, O sudskoj nezavisnosti, Beograd, 1899; Živojin Perić, O ulozi sudske vlasti po srpskom zakonodavstvu, Beograd, 1909; Adam Lazarević, Za problemot na sudskata neza-visnost, postojanost i nepodvižnost, Skopje, 1960; Zoran Pokrovac, Sudačka neovisnost, postulat ve-

76

osnovnih principa na kojima je zasnovana ta zajednica, njenim �lozofskim opre-deljenjem, ekonomskom i političkom konstitucijom, tehničkom civilizacijom, moralnom emancipacijom, jurističkom opservacijom.

XLIV

Kada se demokratski princip organizuje po načelu ustavnosti i zakonitosti, tada se nezavisnost sudije obezbeđuje delovanjem pravne države.

To znači, da nezavisnost sudije, kao neminovni atribut njegove funkcije, predstavlja organski deo pravne države.

To je ona država koja je u svom pravnom sistemu u tolikom stepenu obez-bedila vladavinu načela legitimiteta i legaliteta, da se ona kreću u granicama druš-tvene tolerancije.

Stepen društvene tolerancije ogleda se u dvojakom smislu: da li je u kon-kretnoj situaciji bila obezbeđena slobodna volja i njeno slobodno ispoljavanje i to svih onih koji su pozvani da donesu određenu odluku (izražavanje relevantne vo-lje većine), što se može utvrditi i egzaktnim putem, i drugo, da li je ostvaren ne-ophodni stepen pravne sigurnosti.50

zanosti zakonom i slobodnopravni pokret, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, br. 4, 1992, u ovom radu naročito: Hermann Kantorowicz, Der Kampf um die Rechtswissenscha�, Heidelberg, Winter, 1906. Opširnije, Giorgio Del Vecchio, Giustizia e diritto, Roma, 1934, str. 80 i sl. Prema ovom autoru, pravnik i naročito sudija, mora, koliko je mogućno, da gospodari celim sistemom i, gotovo, da ga oži-vi, da oseti njegovo duhovno jedinstvo, počevši od dalekih i prećutnih premisa do najmanjih odreda-ba, kao da je on sam tvorac svega, i da u njemu govori sam zakon. U smislu tog visokog ideala, sudi-ja je živi pravednik, kako je to Aristotel govorio (prevod Đ. Tasića, u izdanju Biblioteke javnog prava, Beograd, 1940, str. 85).

50 Područje društvene tolerancije uzimamo kao jedan od kriterijuma za utvrđenje prisustva i odgovarajućeg stepena legitimiteta i legaliteta, kao atributa pravne države. Ako se pod idealnom pravnom državom podrazumeva država koja je obezbedila vladavinu načela legitimiteta i legalite-ta do stepena zamišljene konsekvence, da je svaki zakon izraz volje svih, i da je svaki zakon uvek u svakom slučaju primenjen na pravičan i “jednak” način, onda, takve države nema, niti će je ikada biti. U tom smislu, dakle, nijedna država nije pravna. Jer, ako bi zamislili da se ona može ostvariti u tom “idealnom” smislu, onda bi to više bila neka apostolska a ne realna ljudska tvorevina. Što se tiče kriterijuma preko koga bi se mogao “izmeriti” stepen primene pomenutih načela u jednoj zajednici, i eventualna ugroženost područja društvene tolerancije, čini se, da bi tu jedino relevantni kriterijum mogao biti u egzaktno utvrđenoj činjenici da li je, u konkretnoj situaciji, bila obezbeđena slobodna volja svih relevantnih činilaca u donošenju odgovarajućeg opšteg akta. Po sebi se razume, da to nije moguće obezbediti u uslovima bilo kog monizma – političkog, ekonomskog, pravnog ili moralnog. Pluralizam svih tih društvenih uslova je preduslov za ostvarenje načela legitimiteta, ali nije i njegov meritum. Da bi se našlo na području tzv. društvene tolerancije, načelo legitimiteta, u uslovima pomenutog pluralizma, mora biti tako ispoljeno, da se preko njega, istinito, a ne �ktivno,

77

Izrečene konstatacije donose nam zaključak: nezavisnost sudije moguće je ostvariti samo u hipotezi vladavine prava i pravne države. Razume se, država ne stiče svojstvo pravne države, niti sudija stiče nezavisnost, samo na taj način što će se te reči upisati u neki zakon ili ustav.51 Ona to postaje kada rezultat (ishodište) prava ukazuje na či njenicu da je određeno pravo legitimno u svom nastanku i da je legalno u svojoj primeni.

XLV

Kada se pođe od univerzalnih i stalnih ljudskih vrednosti koje čine osnovu škole racionalnog prirodnog prava, postavlja se pitanje, može li uopšte biti prav-ne države bez primenjenog kodeksa ljudskih prava zasnovanog na �lozo�ji pri-rodnog prava.

Pitanje se nastavlja: može li se princip nezavisnosti sudije ostvariti u idejnoj oskudici pozitivističke škole koja “samo riječi zakonske znade”,52 bez razumnog saznanja njihovog smisla u postupku primene pravednog prava.

U odgovoru na ovo pitanje potrebno je upoznati se sa tri dimenzije principa nezavisnosti sudije: nezavisnost sudije u postupku primene prava, statusna neza-visnost, i jemstva ili garancije nezavisnosti sudije.

XLVI

Nezavisnost sudije u postupku primene prava svodi se na pitanje pozitiviz-ma ili univerzalizma prava. Još je antičko pravo razlikovalo ius i leges, pa se po-stavlja pitanje da li sudija primenjuje samo zakon koji je na pravnoj snazi u tre-nutku njegove primene i to u smislu njegovog slova, ili sudija izriče pravdu držeći

izražava relevantna volja većine, što se može utvrditi egzaktnim putem. S druge strane, kada je reč o kriterijumu za utvrđivanje činjenice da li se načelo legaliteta kreće u granicama društvene tolerancije ili su te granice ugrožene, čini se, da bi stepen pravne sigurnosti odnosno nesigurnosti, tu bio “ključ” u rukama egzaktnog ispita. Pri tome, ovde se misli na pravnu nesigurnost kao zbirni i kumulativni pojam u kome su ispoljeni svi uzroci koji su doveli do te pojave kao notornog društvenog fakta.

51 Tako, “nezavisnost sudova ne sastoji se samo u tome što će se reći da su oni nezavisni, ako se uz to ne propišu i mere koje će toj nezavisnosti dati praktičnog smisla” (Živojin Perić, O sudskoj nezavisnosti, Beograd, 1899, str. 13).

52 Ko samo riječi zakonske znade, taj još zakona ne zna, dok mu ne shvati razum i smisao (čl. 993. Bogišićevog Opšteg imovinskog zakonika za Knjaževinu Crnu Goru, 1888).

78

se važećeg zakona, njegovog smisla i razuma, pa čak i drugih usvojenih pravila ponašanja koja dopunjuju zakonsku dogmatiku.53

Odgovor na ovo pitanje u suštini određuje granice nezavisnosti sudije u po-stupku primene zakona i prava uopšte. Istovremeno, to je i centralno pitanje su-dijske nezavisnosti.

Kada je sudija samo automatizovani primenjivač zakonske norme, pa čak i one, koja u toliko nepodnošljivoj meri protivreči pravdi da se silom fakta mora povući pred pravdom,54 i kada se sudiji ne dozvoljava da putem interpretacije ta-kvu zakonsku normu privede pravičnom rešenju, onda se princip nezavisnosti su-dije u postupku primene prava pretvara u svoju suprotnost. Sudija tada postaje zavisan od normativne snage jedne dogme, suprotno opštem mišljenju i svom su-dijskom uverenju.

XLVII

Viša kultura zakonitosti ispoljena umnom koncepcijom prirodnog prava,55 kao i čitava civilizacija prava i pravosuđa, opominje, ukazuje i uči nas, da ovde

53 Božidar Marković, Ogled o odnosima između pojma pravde i razvitka pozitivnog privat-nog prava, Beograd, 1995, naročito str. 9 i sl. Prema ovom autoru, čini se, da ima nečeg postojanog što je iznad zakona i pozitivnog prava. Postoje načela koja upravljaju i samim zakonima tako da po-zitivno pravo nije neka proizvoljna tvorevina, poslednji pojam, nego je izraz izvesne prethodno po-stojeće stvarnosti. Nadalje, ovaj autor na ovom mestu navodi stanovište E. Dirkema (Durkheim, Re-vue internationale de l’enseignement, I, t. 15, str. 47), prema kome, videti u zakonodavnoj volji jedini izvor prava, to znači uzeti slovo za duh, spoljašnji izgled za stvarnost. Ovu ideju između ostalih, za-stupa i Stammler (Die Lehre von dem richtigen Rechte, Berlin, 1902, str. 29 i sl.), prema kome, po-zitivno pravo je samo drugorazredna stvar, tehnika, spoljašnja strana stvarnosti koju treba upozna-ti pre nego što se ona izrazi u propisima. Pozitivno pravo je uslov a ne cilj, sredstvo, a ne svrha. Celo pozitivno pravo samo je težnja da postane pravedno pravo (navedeno prema B. Markoviću, op. cit., str. 11. Na istom mestu dati su i drugi bibliografski podaci autora koji zastupaju ovo stanovište).

54 Opširnije, Gustav Radbruh, Filozo�ja prava, Beograd, 1980, naročito str. 288, gde se kaže: “Sukob između pravde i pravne sigurnosti mogao bi se rešiti na taj način da pozitivno pravo, koje obezbeđuje propis i moć, ima prednost i onda kad je sadržinski nepravedno i nesvrsishodno, osim u slučaju kad pozitivni zakon u toliko nepodnošljivoj meri protivreči pravdi, da zakon kao “neispravno pravo” mora odstupiti pred pravdom. Nemogućno je povući oštriju liniju između slučajeva zakonskog neprava i zakona koji važe uprkos neispravne sadržine, ali se najoštrija granica može povući tamo: kad se čak i ne teži za pravdom, kad se jednakost, koja čini jezgro pravde, prilikom donošenja propisa pozitivnog prava svesno osporava, onda zakon nije, recimo, samo “neispravno pravo”, on šta više uopšte nema pravnu prirodu. Jer pravo se, pa ni pozitivno pravo, ne može drukčije de�nisati nego kao poredak i propisivanje, određeni po svome smislu da služe pravdi”.

55 Na objašnjenju izvora, smisla i domašaja prirodnog prava, zasnovana su različita učenja počev od antičkog (Aristotel), i teološkog (Akvinski), pa preko biološko-racionalnog (Grocijus), sve do racionalnog (Dekart) i sublimiranog racionalnog u vidu transcendentne �lozo�je (Kant). Op-

79

sudijskoj nezavisnosti treba otvoriti šire prostore, jer, pravo je fenomen dobrog i pravičnog,56 a nije, niti može biti, samozvani fakt nasilne volje jednih u odnosu na druge.57 I po tome:

I. sudija je u izricanju pravde nezavisan od bilo koje vlasti, osim vlasti legi-timnog zakona;

II. sudija donosi nepristrasne odluke u zakonom predviđenom postupku na osnovu procene činjenica i razumevanja zakona u smislu ostvarenja komutativne i distributivne pravde;

III. sudija primenjuje i norme o ljudskim pravima koje proizilaze iz potvr-đenih i objavljenih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih međunarodnih standarda koji su sastavni delovi unutrašnjeg pravnog poretka svake prosvećene zajednice;

IV. sudija je ličnost javnog poverenja;

širnije, T. Živanović, Sistem sintetičke pravne �lozo�je, Beograd, 1959, str. 523 i dalje, a naročito na str. 541 tekst pod naslovom “Racionalno (umno) prirodno pravo kao racionalni realitet”. Čini se, da objašnjenje prirodnog prava treba tražiti na koordinatama koncepcije racionalnog (umnog) prirodnog prava. U težnji da pozitivno pravo dostigne određeni stepen pravednog ili umnog prirodnog prava ono mora dati prevagu umnosti u odnosu na čulnost prava. Naime, umnošću prava se ispoljava apsolutna ideja prava putem apriornih transcendentnih saznanja koja pravu obezbeđuju stalnost i nadnacionalnost, a to znači i univerzalnost. Drugim rečima, čulnim, ispoljava se relativna ideja prava putem datih predmeta i posteriornog empirijskog saznanja koja pravu daju pečat prolaznosti i posebnosti, a to znači i prostorno vremensku relativnost. Veća količina umnosti čini da pozitivno pravo (kao pravo zajednice života umnosti i čulnosti) postane pravednije, postojanije i opštije. Naprotiv, što je više elemenata čulnosti, to je pozitivno pravo nepravednije, nestalnije i lokalnije. Filozofski neutemeljena sredina, agresivna u svojoj �zičkoj prirodi, čulnosti i neznanja (istorijska nužnost) ne pruža, po prirodi same stvari, dovoljno mesta elementu umnosti. Takva zajednica je na nižem stupnju jurističkog razvoja, jer se i njena opšta kultura tu nalazi. Ona druga, �lozofskiija i opšteprosvećenija, eo ipso, u svoj pravnički kodeks unosi više umnosti i samosvesne slobode, ali nikada toliko da može poneti sintagmu “sfera prava je sfera slobode” (Hegel, Pravni i politički spisi, Nolit, Beograd, 1981, str. 210), jer i taj kodeks raspolaže dobrom količinom elementa čulnosti.

56 Ius est ars boni et aequi (Ulpianus – D. 1, 1, 1, pr.).57 To je ona nasilnička de�nicija prava koja celokupno pravo svodi na volju vladajuće kla-

se. Po njoj, država svoj monopol za �zičko nasilje ostvaruje putem prava kao volje vladajuće klase. U tom smislu, npr. Radomir Lukić u svim izdanjima udžbenika Uvod u pravo. Razume se, da takav pristup pravu predstavlja političku kvali�kaciju koja služi trenutnim političkim potrebama. Kada se, dakle, pravo shvati kao nasilje jednih nad drugima, onda zakonici koji su građeni na takvom poima-nju prava, jesu nelegitimni zakonici koji traju dok traje volja te vladajuće klase odnosno partije. Op-širnije videti Zbornik radova u knjizi Pravna država, u izdanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 1991; Gordana Vukadinović, Izbor tekstova iz teorije prava, Priština, 1996, na-ročito str. 189–211.

80

V. sudijska dužnost je zasnovana na visokom stupnju pravničke i opšte kul-ture, pa sudiji mora biti dostupna mogućnost stalnog usavr-šavanja;

VI. sudija kao i drugi građanin, uživa opštu slobodu mišljenja, govora, iz-ražavanja uverenja, profesionalnog udruživanja, okupljanja i kretanja, ali svagda tako da čuva dostojanstvo svog poziva i nepristrasnost i nezavisnost sudstva;

VII. vršenje sudijske dužnosti ne sme biti predmet nedostojnih uticaja, pod-sticanja, pritisaka, pretnji ili intervencija, direktnih ili indirektnih, od strane bilo koga i iz bilo kojih razloga;

VIII. svako je dužan da, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i morala, poštuje nezavisnost sudije i da se uzdrži od svakog akta nedostojnog uti-caja. Svako lice koje svojim aktom nedostojnog uticaja naruši ili ugrozi nezavi-snost sudije, kazniće se po zakonu;

IX. država garantuje nezavisnost sudije doslednom primenom ustavnog na-čela vladavine prava i načela podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, po kome sudska vlast pripada sudovima;

X. sudija ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje ili za glas koji je dao u vršenju sudijske dužnosti. Imunitet sudije uređuje se zakonom;

XI. sudija ne može vršiti vansudske poslovne aktivnosti kojima se kompro-mituje njegova sudska nezavisnost ili dostojanstvo;

XII. sudija se mora izuzeti da postupa po određenom predmetu u slučaju da postoje takvi razlozi koji dovode u pitanje njegovu nepristrasnost, kao i kada može doći do sukoba interesa koji je nespojiv sa vršenjem sudijske funkcije i ne-zavisnosti sudije.

Ovaj “Zakon XII tablica sudijske nezavisnosti” odnosi se samo na položaj sudije koji on mora imati u postupku primene objektivnog prava na konkretne ži-votne odnose.

Taj zakon se “dopunjava” i onim odredbama koje se odnose na nezavisnost statusa sudije i garantije te nezavisnosti, o čemu će dalje biti reči.

Međutim, zadržimo se još na pitanju sudijske nezavisnosti u postupku pri-mene prava.

XLVIII

Postavlja se pitanje: da li ustavna ili zakonska odredba treba da glasi da je sudija u izricanju pravde nezavisan i da sudi po zakonu, ili ta odredba, u svo-joj dispoziciji, treba da eliminiše izricanje pravde, i da sudsku nezavisnost izrazi samo rečima da sudija sudi na osnovu ustava i zakona.

81

Pomenuti “Zakon XII tablica” upravo je zasnovan na ideji da se sudska ne-zavisnost u postupku primene prava ne sme zatvoriti kapijama slova zakona, već da ta nezavisnost podrazumeva slobodu primene prava u ime i na osnovu legiti-mne pravde. Otuda, ovako koncipirana nezavisnost i počinje rečima da je sudija u izricanju pravde nezavisan od bilo koje vlasti i uticaja osim vlasti zakona i njego-vog legitimiteta.

Sudijska nezavisnost, kao načelo pravno organizovane zajednice, često je podignuta na stepen ustavnog načela. Međutim, istorijska i komparativna anali-za nam pokazuju da se ovo načelo izražava ili monizmom pozitivističke škole ili sintagmom izricanja pravde u postupku primene zakona, što ukazuje na širu kon-cepciju koja je svojstvena pravnoj �lozo�ji racionalnog prirodnog prava.

XLIX

Posmatran sa stanovišta opšteg sistema prava, odnos apriornog prirodnog i posteriornog pozitivnog prava, mogao bi se označiti sledećom triparticijom: pri-rodno pravo je supstrat i uzor pozitivnom pravu; prirodno pravo je supsidijar-ni neposredni izvor prava; prirodno pravo je korektivan faktor u primeni pozitiv-nog prava. Skraćeno govoreći, prirodno pravo je uzorno, supsidijarno i korektivno u odnosu na pozitivno. Ova tri odnosa svojom kumulativnošću iskazuju postoje-će stanje stvari.

L

Kada je reč o odgovornosti bez krivice za naknadu štete prouzrokovaeo opasnim stvarima i opasnom delatnošću zadržaćemo pažnju na ovom značajnom teorijskom i praktičnom pitanju.

Zasnivanje odgovornosti na krivici štetnika predstavljalo je veliki napredak u istoriji pravne civilizacije, i tu nam je rimsko pravo ostavilo dragocene tekovine. Princip “ko god je kriv, treba da odgovara” dobio je, najširu primenu tokom pro-teklih vekova. Ali, kraj 19. veka i početak 20. veka, doneo je i kraj apsolutne vla-davine ovog principa. Pored njega i istovremeno sa njim, zasnovana je objektivna odgovornost za prouzrokovanu štetu koja se ne zasniva na krivici štetnika, već na faktu prouzrokovanja štete putem držanja ili upotrebe tzv. opasnih stvari. Ova od-govornost koja se još naziva i odgovornost bez krivice i koja je, na granici 19. i 20. veka, bila teorijski obrazložena od strane Žosrana (Josserand) i Saleja (Saleilles), danas je neminovnost savremenog sveta.58

58 Josserand L.: La responsabilité du fait des choses inanimées, Paris, 1897.

82

U stvari, poslednje godine 19. veka, a naročito naše vreme, koje je donelo visok stepen tehničke civilizacije, primoralo je pravnu doktrinu i jurisprudenciju da konačno odstupi od hiljadugodišnje dogme prema kojoj se odgovornost uvek zasniva na krivici štetnika. Sve do toga vremena tradicionalna teorija odgovorno-sti, sa svojim korenom u rimskom pojmu akvilijanske krivice, zasnivala je svoja pravila na tri kumulativno zahtevane činjenice: šteta, uzročna veza i krivica. Na-ime, da bi žrtva neke štete mogla da dobije odgovarajuću naknadu, trebala je da dokaže, između ostalog, i krivicu štetnika. Ona je bila ugaoni kamen klasične teo-rije odgovornosti na čijem pročelju je bio ispisan aksiom: nema odgovornosti bez dokazane krivice.

Dugo je izgledalo da se ne može ništa desiti što bi pokolebalo veru u jedno ovakvo pravno pravilo. Ono je odgovaralo i pravnom i moralnom osećanju da ni-šta nije prirodnije nego da neko odgovara za štetu koju je drugome svojom krivi-com prouzrokovao. Uvek kada se neko ponaša onako kako nije trebalo da se pona-ša pri datim okolnostima i kada iz takvog ponašanja proistekne šteta za drugoga, takvo lice ovu štetu mora naknaditi. Teško bi se i danas mogli potpuno osporiti os-novi na kojima počiva pravilo da se odgovornost zasniva na krivici. To pravilo je izraz duge evolucije i društvenog imperativa da svako snosi posledice svoga čina koji se može kvali�kovati kao njegova krivica. I zato krivica kao osnov odgovorno-sti za prouzrokovanu štetu nije napuštena u savremenom pravu i može se verovati da će ona u nekom vidu uvek pratiti pravila odgovornosti. Ali, ako ona, kao osnov odgovornosti, produžava da živi i u naše doba, to ne znači da i dalje ostaje kao je-dini kriterijum koji se uzima u obzir prilikom dosudivanja naknade.

LI

Krivica se, kao osnov odgovornosti, u uslovima savremenog sveta i visoko razvijenog tehničkog uma, pokazala kao nedovoljna i nejaka da pravno obuhva-ti čitav novi svet slučajeva u kojima uzrok štete ostaje anoniman. Princip po kome se odgovornost neizbežno zasniva na krivici vekovima je odgovarao društvima u kojima su se potrebe čoveka uglavnom zadovoljavale angažovanjem jednostavnih sredstava tehnike. Slučajevi štete, u odnosu na naše vreme, po svome broju i uče-stalosti nisu predstavjali neku značajnu društvenu pojavu kojoj bi zakonodavac trebalo da posveti osobitu pažnju.

Međutim, 20. vek, a naročito savremeno doba donelo je ostvarenje neslu-ćenog tehničkog progresa, ali progresa kome stalno podnosimo nove žrtve i koji stalno uzima svoj “danak u krvi”. Štetni događaji velikom progresijom rastu, a u mnogim od njih nije moguće otkriti krivicu jer ove naprosto nema, pošto je šte-

83

ta neminovni pratilac opšteg progresa i načina života savremenog čoveka. Svake godine u svetu više od sto hiljada ljudi nalazi smrt samo u saobraćajnim udesima. Taj broj je petnaest ili dvadeset puta veći kada je reč o težim telesnim povredama kao posledica ovih udesa. I naša zemlja u tom pogledu nije nikakav izuzetak.

Sve ovo ukazuje na jednu antinomiju koju donosi visok razvoj tehničke ci-vilizacije: savremeni čovek je uspeo radi sebe da ostvari neslućeni tehnički pro-gres, ali istovremeno taj progres ga jednim delom uništava.

LII

Ta simbioza napretka i opasnosti, progresa i žrtve, predstavlja pravu epide-miju od koje je svet nesposoban da se izleči. Žrtve ove epidemije su danas veće od žrtava mnogih kataklizmi u istoriji čovečanstva za koje smo navikli da ih pomi-njemo kao vrlo velike. Razume se, ovim se nikako ne želi reći kako tehnički i dru-gi progres treba da zastane dok se ne reše izvesni humanitarni problemi. Svrha ovih navoda i citiranih brojki bila je samo ta, da se sa više plastičnosti predstavi društveni značaj pravnih pravila koja treba da prate pojavu razvijenog tehničkog uma i sve praktične posledice koje se otuda rađaju na terenu prava. Ovo tim pre, kada se imaju u vidu i sve opasnosti koje proizilaze iz otvaranja “planetarne ere” u kojoj se čovek služi raznim energijama, a posebno atomskom, što će sve više uti-cati i na izmenjen izgled pravnih normi kojima će se ovi odnosi regulisati59.

Zbog svega ovoga, pravna organizacija odgovornosti za štetu morala je da pretrpi bitne izmene. Klasična škola o dokazanoj krivici štetnika, kao uslova na-knade, nije mogla da izdrži snažan talas tehničkog napretka, a da ne ostavi žrtvu bez naknade.

Pravo je po svojoj vokaciji, moralo da reaguje na nove pojave i zbivanja koja su od vitalnog interesa za društvenu zajednicu, jer da je u tom pogledu ostalo nemo, ono bi izdalo sebe.

Nikle su nove teorije predložena su nova rešenja, a sudska praksa je usvojila pravilo da kada šteta dolazi od tzv. opasnih stvari, onda se odgovornost ne zasni-va na krivici, tj. krivica se uopšte ne utvrđuje60. Dužnik naknade, pod određenim

59 Cigoj S.: Nuklearno odškodinsko pravo, Ljubljana, 1985.60 U tom smislu v. evoluciju francuske sudske prakse u pogledu primene čl. 1382 Građanskog

zakonika, koja je, praktično, od subjektivne prešla na objektivnu odgovornost, a da pomenuta odred-ba Zakonika nije promenjena. Za tu čuvenu odredbu Zakonika rečeno je: “Ona postavlja jedan tako širok princip pravičnosti, da bi svaka aktivnost bila paralizovana njenom doslovnom primenom” (Lévy E.: L’exercice du droit collectif, Revue trimestrielle de droit civil, 1903, str. 95).

84

uslovima postaje sopstvenik, a ponekad, čak i držalac opasne stvari odnosno vrši-lac opasne aktivnosti. Određivanje pojma opasnih stvari praktično znači ustanov-ljenje okvira u kome funkcioniše odgovornost bez krivice.61

Otuda, kada je reč o pravnom regulisanju materije odgovornosti, svaki sa-vremeni zakon o obligacijama mora voditi računa o tome da je složena životna realnost čoveka dvadesetog veka unela i u materiju odgovornosti dva kriteriju-ma, od kojih je jedan objektivni zasnovan na riziku, i drugi subjektivni zasnovan na krivici.62

LIII

To dvojstvo osnova odgovornosti u savremenom pravu rađa, izmedu ostalog, i pitanje stepena ostvarenja opšte pravde u Aristotelovom značenju tog pojma.63

Što se tiče, subjektivne odgovornosti, pitanje krivice i njenog stepenovanja u odnosu na visinu naknade, bilo je rešavano, kao što smo pokušali da pokaže-mo, primenom principa komutativne pravde korigovanog obzirima distributiv-ne pravde.

Posebno, tu treba naglasiti, da je tradicionalni način određivanja visine na-knade, polazio od težine krivice, pa je štetnik koji je štetu prouzrokovao namerno (dolus) ili krajnjom nepažnjom (culpa lata) bio dužan da naknadi celokupnu šte-tu (kako stvarnu, tako i izgubljenu dobit), a onaj koji je štetu prouzrokovao nehat-nom radnjom, bio je dužan da naknadi samo stvarnu štetu.64 Tim je, tradicional-no pravo iskazivalo veću privrženost distributivnoj pravdi, jer je individualnom svojstvu štetnika (stepen krivice) pridavalo veću važnost od integralne naknade koja je atribut komutativne pravde.

61 Kao opasne stvari smatraju se one pokretne ili nepokretne, čiji položaj, ili upotreba, ili oso-bine, ili samo postojanje predstavljaju povećanu opasnost štete za okolinu, pa ih treba posebno nad-gledati (v. čl. 136 Skice za zakonik o obligacijama i ugovorima).

62 Starck B.: Droit civil, Paris, 1972, str. 152; Mazeaud, Tunc: Traité théorique et pratique de la responsabilité civile délictuelle et contractuelle, t. I, Paris, 1965, str. 452; Tourneau Ph.: La responsa-bilité civile, Paris, 1976, str. 615; Tunc A.: Les problèmes conteporaine de la responsabilité civile, Re-vue internationale de droit comparé, Paris, 1967, str. 771; Weill A.: Droit civil, Les obligations, Paris, 1971, str. 680.

63 Aristotel, Nikomahova etika, Beograd 1970, knj.V, str. 113 i sl.64 Đorđević, Stanković: Obligaciono pravo, Beograd, 1980, str. 394 i sl.; Milošević Lj.: Obliga-

ciono pravo, Beograd, 1966, str. 119; Radišić J.: Obligaciono pravo, Beograd, 1990, str. 270 i sl.; Sal-ma J.: Obligaciono pravo, Beograd, 1988, str. 523 i sl.

85

Naprotiv, mnoga savremena prava,65 u principu, ne čine ovo razlikovanje, te smatraju da oštećeno lice ima pravo na potpunu naknadu štete (stvarne i izmakle dobiti), bez obzira na stepen krivice onoga koji je štetu prouzrokovao.

To je posledica ideje potpune naknade i stanovišta da u ceo sistem naknade treba na prvo mesto postaviti interese oštećenika. Ističe se, da je za oštećenika po pravilu indiferentna okolnost sa kojim stepenom krivice mu je štetnik prouzroko-vao štetu, za njega je, dakle, važna integralna naknada, a ne stepen krivice štetnika.

Na taj način, savremeno pravo je, u materiji naknade štete po osnovu su-bjektivne odgovornosti, smanjilo prostor distributivne, a uvećalo domašaj komu-tativne pravde. Razume se, ne u smislu apsolutne vladavine komutativne pravde, već u smislu njenog relativnog domašaja, o čemu je već bilo reči.

LIV

Međutim, pitanje je kako se objektivna odgovornost objašnjava sa stanovi-šta komutativne i distributivne pravde. Čini se, da pojava ove odgovornosti proi-zilazi iz dva zahteva. Prvi se vidi u društvenoj neophodnosti danas razvijene teh-ničke civilizacije da se šteta reparira bez obzira na individualnu krivicu štetnika, uvek kada je takva krivica postala anonimna, ili je opšta, u smislu, što se određe-na aktivnost već samim svojim faktom, vezuje za povećani rizik. Tada, treba po-stupiti po principu “gde je dobit, tu i teret treba da bude”.66

U takvim uslovima, odgovornost zasnovana na stvorenom riziku, došla je i na zahtev komutativne pravde da oštećeni ima pravo na integralnu naknadu, bez obzira na krivicu učinioca. I to je drugi zahtev na kome počiva objektivna odo-vornost.

Ali, naknada putem proste aritmetičke proporcije ni ovde nije mogla sama da reši problem. S obzirom da je uzrok štete ostao izvan polja krivice, trebalo je potražiti sopstvenika ili držaoca opasne stvari, kao i samog oštećenog i primenom kriterijuma njegovog individualnog svojstva i odnosa prema šteti, doneti kom-pleksnija pravila koja sadrže i obzire distributivne pravde. Tako, radnja oštećenika

65 Zakon o obligacionim odnosima (čl. 189) ne pravi tradicionalnu razliku između naknade obične štete i izmakle koristi u zavisnosti od toga da li je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili ne-pažnjom. Određivanje obima naknade s obzirom na stepen krivice, ovaj zakon u principu ne prihva-ta. Po njemu, oštećenik ima pravo kako na nakandu obične štete, tako i na naknaidu izmakle dobiti.

66 Ubi emolumentum, ibi et onus esse debet (Sec. Paulus, D. 50, 17, 10).

86

u smislu doprinosa nastanka štete, može osloboditi sopstvenika opasne stvari da štetu naknadi, delimično ili potpuno.67

Najzad, kada je reč o objektivnoj odgovornosti, treba primetiti, da se ona, bar početnim korakom, približava socijalizaciji odgovornosti koja je više izraz distributivne, nego komutativne pravde.

Naime, ovde se, u suštini, polazi od pretpostavke da svi pripadnici određene zajednice doprinose, neposredno ili posredno tehničkom životu i njegovom na-pretku, pa samim tim i učestvuju u “opštoj krivici” za štetu koja proizilazi iz tog napretka. Ali, to je jedna široka formula sociološkog obrazloženja koja se danas u pravu izražava kroz ustanovu odgovornosti za stvoreni rizik.

LV

Ako je objektivna odgovornost proistekla iz aktuelnog stepena razvoja teh-ničkog uma, i zahteva veće socijalne pravde, onda je njeno prisustvo danas samo uvod u snažniju fazu socijalizacije odgovornosti za štetu koja proizilazi iz “opšte krivice”.

Kao što je početkom 20. veka, subjektivna odgovornost bila nemoćna da obuhvati novi svet odnosa nastao štetnim efektima opasnih delatnosti i stvari, tako je i danas, i objektivna odgovornost ostala nejaka da odgovori na brojne zah-teve oštećenih ili unesrećenih.68

Savremeni svet i njegova tehnička civilizacija na početku tzv. planetarne ere, stravičnom progresijom umnožava štetne događaje koji često po svom obimu prevazilaze državne i prirodne granice i prete ekološkom katastrofom (napr. šte-te koje potiču od nuklearne energije). Taj “progres” i sve opasniji automatizam ži-vota, pravo sa svojim postojećim ustanovama, jednostavno nije u stanju da prati.

Čini se, da je u takvoj situaciji, socializacija odgovornosti jedini put kojim će se pravo u ovoj oblasti pro futuro kretati. Samo snažni socijalni fondovi, organizo-vani na stepenu nekog kolektiviteta (država, osiguravajuća društva) i po pravilima jedne nove pojave i nove teorije socijalizacije odgovornosti, mogu u izvesnim slu-čajevima da budu e�kasni i pravični, dok u drugim (slučajevi velikih katastrofa), to mogu samo delimično da ostvare, a u trećim, nikako. U ovom poslednjem slučaju (na sreću, za sada ipak retkom), pravo je potpuno nemoćno, i štetu tada treba pri-hvatiti kao vis maior, kao slučaj sudbine koji ostaje bez naknade.

67 U tom smislu čl. 177 Zakona o obligacionim odnosima, i čl. 137 Skice za zakonik o obliga-cijama i ugovorima.

68 Tunc A.: La responsabilité civile, Paris, 1981.

87

LVI

Teorija socijalizacije odgovornosti treba da obuhvati onu oblast deliktne štete koja dolazi kao posledica grupne ili individualne opasne aktivnosti kojom se u većem stepenu ugrožavaju brojna lična i materijalna dobra. Tu se, po priro-di nastanka i dejstvu opasnih stvari i opasnih lktivnosti, krivica učinioca gubi kao titulus odgovornosti. Za razliku od “običnih” opasnih stvari i aktivnosti, ovde su posledice i štetni efekti takvi da dovode u pitanje ličnu i materijalnu egzistenci-ju većeg broja ljudi, sve do stepena moguće katastrofe. I to, bilo jednokratne upo-trebe i dejstva (napr. izvor akumulirane energije), bilo kontinuiranog korišćenja opasnih stvari koje neminovno uzimaju “danak u krvi” i čine enormne materijal-ne i moralne štete (napr. saobraćaj, posebno automobilski).

Kod ovakvih šteta potrebno je organizovati obavezno osiguranje i formira-nje socijalnih fondova iz kojih će se, po posebnim pravilima, vršiti naknada sva-kom licu koje je žrtva predvidenog štetnog događaja.

Na taj način, odvojila bi se naknada štete od odgovornosti za štetu. Sa sta-novišta klasičnih pravila odgovornosti, to se teško može razumeti, ali sa stanovi-šta opstanka i imperativa današnjeg života, to se lako može razumeti. Krivica kao relevantna okolnost, ostala bi samo za regresni zahtev prema namernom počinio-cu štete, kao i za režim boni�kacije prilikom uplate odgovarajućih premija.

Kod ovakvih enormnih i masovnih šteta, bitna je naknada, koja mora biti sigurna i e�kasna, oslobođena klasičnih kategorija sudske procedure, a to se je-dino može postići formiranjem obaveznih fondova osiguranja. Teret dopirno-sa i pravo na naknadu, treba rasporediti po načelima komutativne i distributivne pravde. U svim drugim slučajevima šteta od opasnih stvari i opasnih aktivnosti primenjivala bi se i dalje, već klasična, teorija objektivne odgovornosti, po ustalje-nim načelima i pravilima.

I najzad, stara i prastara teorija subjektivne odgovornosti sa krivicom kao neophodnim uslovom za naknadu, zadržala bi svoje prisustvo u svim drugim oblastima prouzrokovanja, gde se šteta ne javlja kao posledica opasnih stvari i opasnih aktivnosti.

Ova trihotomija pravno oranizovane odgovornosti, čini se, da bi odgovarala današnjoj razuđenosti izvora opasnosti i lepezi njihovih štetnih posledica. Ako bi se postavilo pitanje budućnosti međusobnih odnosa u izrečenoj trihotomiji, reklo bi se, da socijalizacija odgovornosti čeka da na šira vrata uđe u pravni život dva-desetprvog veka.

88

LVII

Pored do sada izloženih ustanova u okviru zapovesti razuma, zadržaćemo pažnju još na opštem načelu savesnosti i poštenja. Načelo savesnosti i poštenja čini pravni poredak svake organizovane zajednice bogatijim za još jednu dimen-ziju ljudskosti, humanijim za jedan viši stepen moralne dispozicije, za još jedan krug kulture mira i vrline pravde.

Naprotiv, onaj pravni sistem koji sopstvenim činom ili agresijom drugih, liši sebe epiteta savesnosti i poštenja, pretvara podnošljivo polje prava u nepodnošlji-vo “zakonsko nepravo”. Ono nepravo, koje jednoumnom snagom i samovoljom zakonskog fakta, briše pravnu civilizaciju izraženu u večnoj i prvoj zapovesti Di-gesta: Honeste vivere, a s njom i sve izvedene imperative – nikoga ne vređati i sva-kome dati ono što mu pripada.69

LVIII

Polazeći od racionalne koncepcije prirodnog prava, kao i od normativne kulture pozitivnog prava, ovde se iznosi jedan pokušaj de�nisanja načela savesno-sti i poštenja, koji, čini se, može doprineti da se ovo načelo bliže odredi u čitavom mozaiku teorijskih i legislativnih teškoća koje prate ovo načelo u njegovom sinte-tičkom formulisanju.

Sa tom impresijom Autor ovih redova čini jedan od mogućih predloga de-�nisanja savesnosti i poštenja, koje sa područja metapravnih disciplina ulazi u okvir jurističkog sveta, gde uživa odgovarajuću primenu i zaštitu pravnih i moral-nih imperativa. Evo, dakle, tog predloga:

Savesnost i poštenje je ljudska vrlina koja podrazumeva subjektivnu procenu o konkretnom Dobrom ili Lošem ponašanju, i to na osnovu odgovarajućih standar-da vladajućih na određenom prostoru i vremenu a koji su zaštićeni normama pri-rodnog i pozitivnog prava.

Iz ove de�nicije proizilaze sledeći elementi: 1. savesnost je ljudska vrlina; 2. savesnost podrazumeva subjektivnu procenu kao glavni kriterijum za rasuđiva-nje; 3. savesnost prosuđuje o Dobrom i Lošem ponašanju; 4. savesnost proizilazi iz ustaljenih pravila ponašanja – društvenih standarda; 5. savesnost kao subjektiv-na procena zasnovana je na objektivnim vrednostima s obzirom na prostor i vre-

69 Honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere, - iuris praecepta sunt. (Ulpia-nus – D. 1, 1, 10, 1). Pošteno živeti, drugoga ne vređati, svakome priznati ono što mu pripada, to su osnovne zapovesti prava.

89

me; 6. savesnost uživa apsolutnu zaštitu prirodnog prava i relativnu zaštitu pozi-tivnog prava.

LIX

Što se tiče etimološkog značenja sintagme “savesnost i poštenje”, kao i ra-zličitih izraza koji u izvesnoj meri zamenjuju načelo savesnosti i poštenja, treba reći da tu postoje različite mogućnosti, kako u pogledu terminologije na različi-tim jezičkim područjima, tako i u pogledu brojnih izraza koji su slični ili srodni ovoj sintagmi. Tako, kada je reč o uporednoj jezičkoj terminologiji, u upotrebi su reči: bona �des, bonne foi, Treu und Glauben, bouna fede, Good Faith and Fair Dealing. Svi pomenuti izrazi u osnovi ovoga značenja pripadaju familiji “general-nih klauzula” u smislu odgovarajućih društvenih i pravnih standarda koji se od-nosa na savesnost i poštenje subjekata prava u njihovim odnosima, bez obzira na razlike koje postoje u pojedinim pravnim disciplinama.70 Kada su u pitanju razli-čiti izrazi na našem jeziku koji su slični ili srodni sa sintagmom “savesnosti i po-štenja”, sa manjim ili većim odstupanjima u odnosu na reči “savesnosti i poštenje” – mogu se navesti sledeće reči: savestan, ugledan, uljudan, revnostan, predan, pa-žljiv, marljiv, odan, obazriv, uredan, tačan, nepogrešan, uzoran, spravedljiv, prave-dan, nepristrasan, revnosan.71

LX

Među mnogim vrlinama kao moralnim vrednostima i osobinama lično-sti, tačnije, kao pozitivno etičko svojstvo čoveka, načelo savesnosti i poštenja, po svom izvornom i izvedenom značenju, spada u taj genusni pojam koga nazivamo ljudskim vrlinama.

70 Opširnije, D. Stojanović, Savesnost i poštenje u prometu, izd. Savremena administracija, Beograd 1973, str. 6 i dalje; R. Sacco, Pravo i princip dobre vere, Pravni život, br. 12/2014; M. Orlić, Zaključenje ugovora, Institut za uporedno pravo, Beograd 1993, str. 441 i sl.; O. Antić, Savesnost i poštenje u obligacionom pravu, Pravni život, br. 10/2003; J. Salma, Obligaciono pravo, Novi Sad 1999, str. 123-130; D. Tratar, Načeo dobre vere – zaštita ustavnih vrednosti u građanskom pravu, Pravni život, br. 10/2014; M. Baretić, Načelo savjesnosti i poštenja u obveznom pravu, Zbornik Pravnog fakulteta sveučilišta u Rijeci, br. 1/203; G. Marty et P. Raynaud, Droit civil, tome IX, Les obligations, Sirey, Paris, 1962, str. 203-213, 273; M. Planiol, G. Ripert, Traité élémentaire de droit civil , Paris, 1931, str. 444; A. Wil, Droit civil, Les obligations, Dalloz, Paris, 1971, str. 365 i dalje; F. Tervé, Ph. Simles, Yv. Lequette, Droit civil, Les obligations, Dalloz, Paris, 2002, str. 47 i sl., 434 i sl.; J. Carbonnier, Droit civil, Les biens, Les obligations, Qudrige/Puf, Paris, 2004, str. 1716, 211, 2115.

71 Videti: Miodrag Lalević, Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskog jezika, izd. Nolit, fototip-sko izdanje Leksikografskog zavoda, Beograd 2004, I izdanje, Beograd 1974.

90

U opštem značenju, ljudske vrline su bile i ostale predmet različitih �lozof-skih značenja, počev od antičkog, pa sve do našeg vremena. Formirale su se kraće ili duže liste nabrajanja pojedinih vrlina72. Za Sokrata, u vrline spadaju, pre svega znanje, a zatim, pravednost, hrabrost, pobožnost. Platon ističe četiri osnovne vrli-ne: razboritost, hrabrost, umerenost i pravednost, vezujući ih za “delove duše” čo-veka u njegovom psihičkom životu, a kada je reč o društvu, onda vrline proizila-ze iz strukture konkretnog društvenog poretka. Aristotel je označio čak četrnaest vrlina: hrabrost, umerenost, darežljivost, plemenitost, ponos, čast, blagost, ugod-ljivost, pravost, ophodljivost, stidljivost, negodovanje, pravičnost, prijateljstvo.73

Međutim, Aristotelov doprinos teoriji vrlina je višestruk: nije reč samo o nabrajanju vrlina, već i o njihovom uopštavanju i podeli, tako da Aristotel sve vrline deli na dijanoetičke vrline i etičke vrline. Dijanoetičke se stiču proučava-njem, učenjem i revnosnim vežbanjem (dakle, intelektualnim radom), dok ova druga kategorija vrlina proizilazi iz uobičajenih navika i odgovarajućih društve-nih standarda.

Pored podele vrlina na dijanoetičke i etičke, Aristotelov doprinos se ogle-da i u samom de�nisanju etičkih vrlina, a ponajviše u tome, što je, primenjujući princip sredine (prosečnosti) došao do relevantnih vrlina koje ulaze u polje dosto-janstva, npr. umerenost je sredina između neosetljivosti i razuzdanosti, hrabrost je sredina između plašljivosti i neustrašivosti, ponos je sredina između poniznosti i oholosti.

Ovaj princip sredine, koji podrazumeva jednaku udaljenost od dve krajno-sti, Aristotel je ugradio i u sam pojam vrline, uz elemente slobodne volje i razmi-šljanja o izboru sredine između dve krajnosti.

LXI

Kada je reč o pojmu vrline, Aristotel je određuje na sledeći način: Vrlina je odabiračka naklonost volje, koja se drži sredine podesne za sopstvenu prirodu, a određene razmišljanjem, i to onako kako bi je odredio razuman čovek. A sredina je držanje između dveju mana, jedne koja je preteranost i druge koja je nedosta-tak. Drugim rečima, vrlina je sredina između dve suprotne osobine volje, od kojih jedna prevršuje srednju i pravu meru, a druga je ne dostiže.

72 Videti, Ivan Kolarić, Filozofsko-teološki leksikon, izd. Legenda, Čačak 2010, str. 28, gde se izlaže Aretologija kao etička disciplina koja izučava vrline.

73 Videti, Aristotel, Nikomahova etika, predgovor Miloš Đurić, izd. Knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci–Novi Sad, 2003, str. 12 i dalje, naročito str. 20 i dalje.

91

Ovu Aristotelovu de�niciju etičke vrline, u prevodu i interpretaciji heleniste Miloša Đurića, pisca Predgovora Nikomahove etike74 prate znamenite reči objaš-njenja date de�nicije, pa ih u dobrom delu ovde i navodimo: Aristotel je dao ori-ginalnu de�niciju etičke vrline. Ona ima tri dela i sadrži u sebi celokupnu njego-vu etiku. Što se tiče prvog dela de�nicije vrline kao “odabiračke naklonosti volje”, Aristotel smatra da neko može biti odgovoran za svoje delo samo onda ako je nje-gova odluka bila slobodna. Pohvalu ili pokudu zaslužuje neko delo samo onda kad je učinjeno slobodnom voljom, a oprašta se kad je učinjeno nehotično. Slo-bodno vršenje radnje vezano je još za izbor volje, a izbor volje vrši se s razumom i umom... Za drugi deo de�nicije vrline kao “držanja sredine podesne za sopstve-nu prirodu” dao je Aristotel objašnjenje koliko genijalno toliko i prosto, sasvim u smislu najovejanije prirode helenskoga duha: U svemu što je kontinuirano i što je deljivo mogućno je naći troje: više, manje i jednako, i to ili s obzirom na samu stvar ili s obzirom na našu prirodu. Jednakost je sredina između preteranosti i nedostatka. Sredinom, pak, u stvari naziva ono što je jednako udaljeno od jed-ne i druge krajnosti i što je jedno te isto u svemu; a sredinom s obzirom na našu prirodu, nazivamo ono što nije ni suviše ni premalo, a to nije jedno te isto u sve-mu... Osobina zla je preteranost i nedostatak, a osobina vrline sredina. Jer, dobar se može biti samo na jedan način, a na mnogo načina rđav.

Što se tiče trećeg dela de�nicije, tj. da je vrlina držanje sredine “određene razmišljanjem, i to onako kako bi je odredio razuman čovek”, to znači da odre-đivanje sredine ne zavisi od proizvoljnosti nego od razumne ličnosti a ova sva-ku pojedinu stvar pravilno procenjuje, i njoj je u svakom konkretnom pojedinom slučaju istina očevidna.75

LXII

Iz svega do sada rečenog, može se zaključiti da dostojanstvo čine ljudske vr-line koje ispunjavaju zahtev sredine između dve krajnosti prema formuli ni suviše ni premalo. Tako npr., vrlina darežljivosti podrazumeva sredinu između sebičnog samoljublja i raskalašnog rasipništva; vrlina plemenitosti podrazumeva sredinu između tesnogrudosti i pokondirenosti; vrlina pravičnosti podrazumeva sredi-nu između stvaranja nepravičnosti i trpljeja nepravičnosti. Pronalaženje te sredi-ne prepušteno je izboru autonomne volje koji se procenjuje prema standardu pa-

74 Videti gore navedeno izdanje.75 Miloš Đurić, Predgovor, Nikomahova etika, izd. Knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski

Karlovci–Novi Sad, 2003, str. XXI i sl.

92

žnje razumnog i pažljivog čoveka, uzimajući u obzir odgovarajuće determinante konkretnog društvenog poretka.

Kao što se vidi, broj ljudskih vrlina nije taksativno određen u smislu nume-rus clausus, već on zavisi od opšteg pogleda na određene etičke vrednosti čoveka koje, bar u nekim svojim osobinama, razlikuju s obzirom na prostorne i vremen-ske okvire. Otuda, u gore pomenute ljudske vrline, po svojim etičkim svojstvima, načelo savesnosti i poštenja ulazi u pojam ljudskih vrlina.

LXIII

Još od antičke �lozo�je, od grčkih so�sta76 i kasnije Platona i Aristotela, po-stavilo se pitanje da li pored pozitivnog (postojećeg) prava kao izraza organizo-vane volje ljudi, postoji i neko drugo od prirode dato pravo, univerzalno i večno i koje, kao pravedno po sebi,77 stoji iznad pozitivnog.

Na tom pitanju, nastala je �lozo�ja prirodnog prava,78 koja od perioda ljud-skog detinjstva nadživljava vreme i koja i danas predstavlja suštinu objašnjenja fe-nomena prava.79

76 Opširnije v.: M. Đurić, Ideja prirodnog prava kod grčkih so�sta, Beograd 1958.77 O suštini prirodnog prava, a posebno o prirodnom pravu kao pravednom po sebi, opširni-

je v.: T. Živanović, Sistem sintetičke pravne �lozo�je, izdanje Srpske akademije nauka, Beograd 1959, str. 523.

78 Pufendorf, Le droit de la nature et des gens, Amsterdam 1734; Jou� roy, Cours de droit na-Le droit de la nature et des gens, Amsterdam 1734; Jou�roy, Cours de droit na-turel. Paris 1866; Burlamaqui, Principes du droit de la nature et des gens, Paris 1821; Joach Geor-gi Darjes, Observations iuris naturalis, socialis et gentium, vol. 1–2, Jena 1751; Ahrens i Brockhano, Cours de droit naturel ou de philosophie du droit, Leipzig 1868; Seldeni, De jure naturali et gentium, Argentorati 1665; Gottl. Heinecci, Elementa iuris naturae et gentium, Halae 1768; Antonio-Maria Bensa, Iuris naturalis universisumma, 1885; Christiano Wol�o, lus naturae, Francofurti 1741; Christ. Suliotis, Le droit naturel ou philosophie du droit. Paris 1888; Vareilles-Sommières, Les principes fon-Le droit naturel ou philosophie du droit. Paris 1888; Vareilles-Sommières, Les principes fon-droit naturel ou philosophie du droit. Paris 1888; Vareilles-Sommières, Les principes fon-naturel ou philosophie du droit. Paris 1888; Vareilles-Sommières, Les principes fon-du droit. Paris 1888; Vareilles-Sommières, Les principes fon-Vareilles-Sommières, Les principes fon-res, Les principes fon-Les principes fon-damentaux du droit, Paris 1898; Richard Cumberland, Traité philosophique des lois naturelles, Am-du droit, Paris 1898; Richard Cumberland, Traité philosophique des lois naturelles, Am-Cumberland, Traité philosophique des lois naturelles, Am-Traité philosophique des lois naturelles, Am-des lois naturelles, Am-lois naturelles, Am-naturelles, Am-sterdam 1744.

79 Joël-Benoit, Droit de Dieu et droits de l’homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de dro-Droit de Dieu et droits de l’homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de dro-Dieu et droits de l’homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de dro-et droits de l’homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de dro-l’homme. Paris 1988; Albert Valensin, Traité de dro-Paris 1988; Albert Valensin, Traité de dro-Traité de dro-de dro-it naturel, t. 1-2, Paris 1922; Michel Villey, Philosophie du droit, Pa ris 1984; A. Piot, Droit naturel et réalisme, Paris 1930; Georges Gurwitch, Droit naturel ou droit positif intuitif. Archives de Philo-sophie du.droit et de Sociologie Juridique, 1933, n. 3-4; isti autor; L’idée du droit social, Paris 1932; Georges Del Vecchio, Justice-Droit-Etat, Paris 1938; Alfred Maniqk, Die idee des naturrechts, 1926; François Emanuel, L’idée du droit, Paris 1937; Louis Le Fur, Les grands problèmes du droit, Paris 1937; Jacques Maritain, Les droits de l’homme et la loi naturelle, Paris 1947; John Locke, Essai sur le pouvoir civil, Paris 1953; Sylvio Trentin. La crise du droit et de l’état, Paris-Bruxelles 1935; Félix Senn, De la justice et du droit, Paris 1927; Giulio Bruni Roccia, La dottrina del diritto naturale, Mi-del diritto naturale, Mi-diritto naturale, Mi-naturale, Mi-Mi-

93

I pored negacije koju je škola prirodnog prava doživela od strane pozitivi-sta u ovom veku,80 pisci našeg vremena su spremni da kažu da je danas neophod-nost prirodnog prava isto toliko očigledna koliko je bila i pre više vekova, pa čak i milenijuma.

Ne priznavati prirodno pravo isto je što i reći da je celokupno pravo pozi-tivno pravo, što bi značilo da je pravo samo ono što zakonodavci i sudovi raznih zemalja proglase za pravo. Međutim, očigledno je da treba, a ponekad je i neop-hodno, spomenuti “nezakonite” zakone i “nezakonite” odluke. Time priznajemo da postoji izvestan uzor prema kome prosuđujemo šta je zakonito a šta nije. To je uzor prema kome donosimo sud o prirodnom pravu. Taj uzor je nezavisan od pozitivnog prava i uzvišeniji je od njega. To je uzor prema kome donosimo sud o pozitivnom pravu. Zato bi odbacivanje prirodnog prava vodilo katastrofalnim posledi cama.81

Iz ovoga sledi, da transcendentna i empirijska svojstva prava večito postav-ljaju i održavaju isto pitanje – gde se nalaze temelji i izvori prava po kome treba da se ponašamo.82 Pitanje istorijskog kraja prirodnog prava, pitanje je njegovog

lano 1950; � omas d’Aquin, Des lois, Paris 1946; Henri Rommen, Le droit naturel, Paris 1945; Hen-�omas d’Aquin, Des lois, Paris 1946; Henri Rommen, Le droit naturel, Paris 1945; Hen-Rommen, Le droit naturel, Paris 1945; Hen-Le droit naturel, Paris 1945; Hen-ri de Page, Droit naturel et Positivisme juridique, Bruxelles 1939; isti autor: L’idée de droit naturel, Bruxelles 1936; Emmanuel Lavy, Intro duction au droit naturel, Paris 1922; Maurice Hauriou, Aux sources du droit, Paris 1933; Erich Jung, Das problem des natürlichen Rechts, Leipzig 1912; Gora-Erich Jung, Das problem des natürlichen Rechts, Leipzig 1912; Gora-problem des natürlichen Rechts, Leipzig 1912; Gora-des natürlichen Rechts, Leipzig 1912; Gora-natürlichen Rechts, Leipzig 1912; Gora-Rechts, Leipzig 1912; Gora-zd Kuselj, Razmerje med pozitivnim in prirodnim pravom, Revija Leonove družbe, Ljubljana 1931; Mircea Djuvara, Droit rationnel et droit positif. Recueil Gény, I, str. 245-276; Radoš Jovo, Blohovo shvatanje prirodnog prava, Novi Sad, magistarski rad; Keller K., Droit naturel et droit positif en dro-it international public, Paris 1931.

80 Đorđo Del Vekio, Pravo, pravda i država, rasprave iz �lozo�je prava, preveli sa italijanskog Miodrag Ristić i Đorđe Tasić, Beograd 1940, str. 73 i sl.; Jovan Sterija Popović, Prirodno pravo, Bibli-oteka Klasici jugoslovenskog prava u izdanju Službenog lista SRJ, Beograd 1995, str. 47 i sl.; T. Živa-nović, navedeno delo, str. 523 i sl.

81 Leo Strauss, Prirodno pravo i istorija, (prevod M. Lučić), izdanje “Veselin Masleša”, Sarajevo 1971, str. 10.

82 O pozitivnom pravu po sebi i njegovoj transcendentnoj realizaciji u prirodnom pravu, v. T. Živanović, navedeno delo, str. 627 i sl. Prema ovom autoru, apsolutna ideja prava (transcendentno pravo) se transcendentno i istovremeno ostvaruje samo u univerzalnom i večitom prirodnom pravu. Nacionalno i vremeno prirodno pravo je samo evolutivno prilagođavanje univerzalnog i večnog pri-rodnog prava posebnim nacionalnim i vremenim potrebama u skladu s njegovim pravnim principi-ma.

94

početka.83 Povratak prirodnom pravu u vidu “renesanse” samo je dokaz njegove večite mladosti.84

LXIV

Očigledno, pitanje vodi prema Aristotelu. Po njemu, “državno pravo je dvo-jako: prirodno i pozitivno. Prirodno je ono koje svuda ima istu važnost, bez ob-zira da li je voljom ljudi usvojeno ili nije, a pozitivno je ono pravo za koje je pr-vobitno bilo sporedno da li je glasilo ovako ili onako, ali to više nije otkako je zakonski ustanovljeno. Mnogi misle da je celokupno pravo ove vrste (tj. pozitiv-no), jer, vele oni, sve što je od prirode ne može da se menja i svuda ima istu moć, kao što vatra gori ovde isto tako dobro kao i u Persiji, dok u pozitivnom pravu uopšte vide nešto što može (prema iskustvu) da se menja.85

LXV

Ova ideja o jedinstvenom prirodnom pravu koje bi važilo za sve ljude pro-bijala se kasnije kroz naučne radove pristalica škole prirodnog prava, tako da se govorilo o pravu svetskog građanstva ili kosmopolitskom prirodnom pravu.86

Ta ideja je zastupana sa potrebnim stepenom realnosti i njeno ostvarenje se videlo za neku daleku budućnost.

83 Opširnije v. Joachim Ritter, Meta�zika i politika, Studije o Aristotelu i Hegelu, preveli A. Pažanin i P. Barišić, izdanje Informatora, Zagreb 1987, str. 149. Prema ovom autoru, gde se obnova nečeg starog progoni, tu se ne može postaviti pitanje njegovog istorijskog kraja.

84 V. Charmont, De la renaissance du droit naturel, Paris 1910, str. 167, drugo izd., 1927, str. 213. Pod ovim nazivom, prirodno pravo se više shvatalo kao “ideja vodilja za zakonodavca”, a ne kao celovit sistem pravnih normi. Više o tome videti: J. Ritter, navedeno delo, str. 146.

85 Aristotel, Nikomahova etika, knjiga V, deo VII, 1–6. U prevodu R. Šalabalić, u izdanju Kulture, Beograd 1970, str. 129.

86 Opširnije v. J. Sterija Popović, Prirodno pravo, Beograd 1995, izdanje Službenog lista SRJ, str. 204. Ovaj autor, spreman je da kaže, da kada se pretpostavi da svaki pojedinačni narod poštuje ne samo svoja, nego i uopšte prava svih, onda razum predstavlja svet kao skup slobodnih i moralnih bića koja zajedno hitaju prema obrascu čovečnosti. Kada se, dakle, pravda utemelji među svim naro-dima koji žive na zemlji, čim se svaka država postara da pravo i pravica jedinstveno vladaju i to kako u pogledu domaćeg života, tako i spoljnih odnosa među njima, svi se ljudi, razumljivo tako predstav-ljaju kao da su skupljeni i povezani u cilju održavanja prava. Tada se međunarodno pravo uzdiže na nivo svetskog prava ili kosmopolitskog, po kome svaki čovek nije samo član svoga naroda, nego i ce-log društva koje živi na zemljinoj površini. Celo čovečanstvo tada u mislima postaje kao neka celi-na povezana pravima i dužnostima koja ima toliko delića koliko je na svetu postojećih država – dum gentes pacem ineunt, eam sempiternam pollicentur. Prout duellum absurdum est, ita etiam bellum.

95

Tako, prema rečima jednog od prvih profesora prava na Pravnom fakulte-tu u Beogradu s polovine 19. veka,87 ideja o sveopštem (kosmopolitskom) prirod-nom pravu značila bi obrazac o večitom miru koji se u pesmama opisuje kao zlat-ni vek.

Premda ta ideja stoji daleko od stvarnosti, ona, prema ovom autoru, ipak nije nemoguća, prvo zbog toga što se ljudska priroda može usavršiti, a drugo, zato što čovečanstvo jako napreduje ka duševnom punoletstvu.

Taj večiti mir se može ostvariti popravljanjem političkog i moralnog stanja kod svih naroda. I najzad, evo zaključka: ako će, dakle, pre uređenja ovakvog sa-veza među ljudima proteći stotine ili hiljade godina, opet ovaj večiti mir ostaje kao najlepši zadatak za ljudski rod.88

Polazeći od ove univerzalnosti prirodnog prava, mnogi su autori u prirod-nom pravu videli ceo pravni sistem, u kome se, po uzoru na pozitivno pravo, pre-poznaju i pojedine grane prirodnog prava, kao što su krivično, građansko, uprav-no i druge klasične pravne discipline.89

Tako, prema ovom shvatanju, postoje dva pravnička sveta – prirodno pravo i pozitivno pravo.90 Pri tome, prirodno pravo nije razrađeno u sistem �zički pri-nudljivih normi, kao što je pozitivno pravo, pa se prirodno pravo svodi na ide-ju vodilju u smislu opšteg principa kojim treba da se inspirišu svi poslenici prava, počev od zakonodavca, sve do praktičara.91

LXVI

U tom sledstvu, postoji čitava skala razlikovanja pozitivnog prava od pri-rodnog.

87 Jovan Sterija Popović, Prirodno pravo, izdanje Službenog lista SRJ, Beograd 1995, str. 205.88 Jovan Sterija Popović, ibidem.89 Henri Ahrens, Droit nautrel ou de philosophie du droit, 6. izdanje, tom II, Leipzig 1868,

str. 105 i dalje; Vareilles-Sommières, Les principes fondamentaux du droit, Paris 1889, str. 20 i sl.; Al-bert Valensin, Traité de droit naturel, tom II, L’ordre humain, Paris 1925, str. 29 i sl.

90 Henri Rommen, Le Droit naturel, prevod i uvod Emile Marmy, Paris 1945, str. 283 i sl.; Jacques Maritain, Les droits de l’homme et la loi naturelle, Paris 1957, str. 61 i sl.; Henri De Page, Droit naturel et Positivisme juridique, Bruxelles 1939, str. 5 i sl.; Richard Cumberland, Traité philo-sophique des lois naturelles, Amsterdam 1774, str. 102 i sl.

91 Charmont, De la renaissance du droit naturel, Paris 1910, str. 167. Ako se ideja prirodnog prava ne može opravdati empirijskim postupkom, onda ona čini jedan akt vere (une denné du senti-ment). Opširnije, T. Živanović, navedeno delo, str. 527.

96

Pozitivno pravo je heteronomno i zavisno je od mnogih činilaca društvenog života, posebno od organizovane ljudske volje izražene zakonima državne pri-nude. Prirodno pravo je autonomno, dakle, nezavisno od voljnog faktora, ono je sebi suveren, ono je pravedno po sebi.92 Prirodno pravo predstavlja nesamovolju prava,93 ono je tvorevina prirode i deluje kao i drugi prirodni zakoni.

Pozitivno pravo nastaje aktom određene društvene snage koja donosi svo-je zakone (materijalni izvor prava ili poreklo prava), a koji su ili rezultat neke vr-ste društvene konvencije ili su ishodište organizovane sile jednih prema drugima, nekada i manjine nad većinom.94 Prirodno pravo proizilazi iz same prirode stva-ri i čovek ga stiče dolaskom na ovaj svet, kao što je slučaj i sa drugim prirodnim zakonima, npr. �zičkim zakonima. Prirodno pravo leži u samom čoveku, u samoj njegovoj prirodi.95 Ono postoji kao objektivni realitet, ono je ius constitutum, a ne constituendum, i to sa psihološkom i moralnom prinudljivošću.96 Ono, dakle, nije samo misaoni princip prava,97 već pravo koje ima svoju objektivnu egzisten-ciju.

Pozitivno pravo je nesavršeno i nezavršeno pravo,98 što za sobom povlači stalnu potrebu njegovog prilagođavanja zahtevima društvenoga fakta u vidu veči-tih izmena i dopuna, bilo da je reč o evolutivnom ili revolucionarnom preobraža-

92 V. naročito Ahrens, navedeno delo; u istom smislu, ali i sa izvesnim odstupanjima, v. Jacques Ellul, Le fondement théologique du Droit, Paris 1946; Joël-Benoit d’Onorio sa drugim koau-ël-Benoit d’Onorio sa drugim koau-l-Benoit d’Onorio sa drugim koau-torima, Droits de Dieu et droits de l’homme, Paris 1988.

93 Đorđo Del Vekio, Pravo, pravda i država, rasprave iz �lozo�je prava, prevod M. Ristić i Đ. Tasić, Beograd 1940, str. 115.

94 Tako, prema jednoj nasilničkoj de�niciji prava, celokupno pravo se svodi na volju vladaju-će klase. Prema tom stanovištu, država svoj monopol za �zičko nasilje ostvaruje putem prava kao vo-lje vladajuće klase. U tom smislu videti npr. Radomir Lukić, u svim izdanjima Uvoda u pravo, udž-benika na Pravnom fakultetu u Beogradu. Razume se, da takav pristup pravu predstavlja političku kvali�kaciju koja služi trenutnim političkim potrebama. Kada se, dakle, pravo shvati kao nasilje jed-nih nad drugima, onda zakonici i udžbenici koji su građeni na takvom poimanju prava traju dok tra-je volja te vladajuće klase.

95 Ius naturale est, quod natura omnia animalia doeuit (Ulpianus – D. 1, 1, 1, 3). Prirodno pravo je ono što je priroda dala svim živim bićima. U tom smislu Christian Wolf, Jus naturae, Met-hodo scienti�ca pertractum, 9. izdanje, knj. 1–8, Francofurti ed Lipsiae, Libraria Rengeriana, 1741–1748; Christodul Suliotis, Le droit naturel ou philosophie du droit, Paris 1888, str. 187 i sl.; Henri De Page, L’idée de droit naturel, Bruxelles 1936, str. 2 i sl.

96 T. Živanović, navedeno delo, str. 530.97 J. Ritter, Meta�zika i politika, studije o Aristotelu i Hegelu, prevod A. Pažanin i P. Barišić,

Informator, Zagreb 1987, str. 145.98 Henri De Page, Droit naturel et Positivisme juridique, Bruxelles 1939, str. 6 i sl.; Đorđo Del

Vekio, navedeno delo, str. 115 i sl.; J. Ritter, navedeno delo, str. 139 i sl.

97

ju sistema prava. Prirodno pravo je savršeno (le droit parfait), idealno i idejno99 i u �lozofskom smislu, apsolutno dato.100

Kao takvo, pozitivno pravo je promenljivo i nestalno, naročito sa gledišta vremenske i prostorne dimenzije, dok je prirodno pravo nepromenljivo i več-no.101

Pozitivno pravo je neopšte. Ono je parcijalno u odnosu na opštost ovoga sveta. Zato je ili nacionalno ili korporativno, u svakom slučaju nije univerzalno.

Naprotiv, prirodno pravo je univerzalno, sveljudsko, bez obzira na nacional-nost i rasu, pošto su svi ljudi pred prirodom jednaki. Stoga, prirodno pravo nije ni nacionalno ni klasno, već je nadpozitivno primarno i originerno.102

Pozitivno pravo je često nepravedno, a pojedina rešenja ovoga prava mogu čak biti i protivna zdravom razumu.

Prirodno pravo je, naprotiv, pravedno i uzvišeno, jer živeti u skladu sa pri-rodom, znači živeti savršeno i uzvišeno.103 Pozitivno pravo bi trebalo da sledi po-redak koji je uspostavila priroda, jer taj poredak ima idealno važenje.104

LXVII

U opštoj teoriji prava, ukazane razlike između prirodnog i pozitivnog pra-va utvrđuju se kao tačke razdvajanja dva pravnička sveta. Na svaku nesavršenost pozitivnog prava odgovara se savršenošću prirodnog prava i tako se komparacija svodi na tezu i antitezu.105

99 H. Ahrens, ibidem; G. Meyer, Lehrbuch des deutschen Staatsrechts, 1905, str. 70 i sl.; L. Strauss, Prirodno pravo i istorija, Sarajevo 1971, str. 75 i sl.

100 T. Živanović, navedeno delo, str. 523; J. St. Popović, navedeno delo, str. 49.101 Ch. Suliotis, navedeno delo, str. 8 i sl.; J. Maritain, Les droits de l’homme et la loi naturelle,

Paris, izd. 5, str. 61 i sl.; H. Rommen, Le droit naturel, Paris 1945, str. 247 i sl.102 Ius naturale est quod apud homines eandem habet potentiam (Sec. Ulpianus – D. 1, 1, 1,

3). Prirodno pravo je ono koje kod svih ljudi ima istu snagu. U tom smislu J. St. Popović (navede-no delo, str. 49) kaže da prirodno pravo nije delimično ni proizvoljno, nego je opšte i nepromenljivo, srazmerno je shvatanju svakog naroda i svakog čoveka kao moralno-umnog stvorenja, a pozitivnom zakonu služi kao obrazac.

103 L. Strauss, navedeno delo, str. 108, 146. Živeti uzvišeno, prema ovom autoru, znači živeti �-lozofski, jer otkriće prirode je posao �lozofa. Zbog toga, tamo gde nema �lozo�je, nema ni znanja o prirodnom pravu.

104 Đ. Del Vekio, navedeno delo, str. 115 i sl.105 Opširnije, Božidar S. Marković, Essai sur les rapports entre la notion de justice et

l’élaboration du droit privé positif, Paris, Librairie Arthur Rousseau, 1930. (prevod objavljen u iz-

98

Međutim, prirodno pravo, kao pravo pravedno po sebi, nikada i nigde nije bilo postavljeno kao celovit sistem prava koji bi se primenjivao po metodu pozitiv-nog prava.106 Prirodno pravo deluje kao neka vrsta modela ili uzora, kao kriteri-jum i meta poređenja za ocenu pozitivnog prava u smislu njegovih dobrih ili ma-nje dobrih ili rđavih rešenja.107

Na toj osnovi počivaju stalne i nepregledne modi�kacije i reforme pozitiv-nog prava koje postaju imanentno svojstvo tog prava. Kada se u tom procesu nor-me prirodnog prava nađu u polju pozitivnog prava, onda one ulaze u tkivo pozi-tivnog prava i postaju njegov sastavni deo, što znači da se primenjuju, ne samo na osnovu moralne, već, pre svega, na osnovu pravne sankcije.

Veći stepen prisustva normi i načela prirodnog prava, čini pozitivno pra-vo pravednijim i kvalitetnijim pravom. Međutim, proces revizije pozitivnog pra-va može ići i drugim pravcem, onim koji ga udaljava ili čak i odvaja od prirodnog prava. Tada pozitivno pravo, kao plod volje ili samovolje manjine ili pojedinca, postaje nepravedno pravo koje završava u poplavi antiprava. Da li će se jedno po-zitivno pravo naći na putu pravednog ili nepravednog prava, to zavisi od �lozof-skog opredeljenja, ekonomske i političke konstitucije, moralne emancipacije.108

danju Pravnog fakulteta u Beogradu, 1995); G. Vukadinović, Ž. Ž. Ruso i prirodno pravo, Novi Sad 1993; S. B. Popović, O pravnoj državi, izdavačka agencija “Draganić”, Beograd 1995. (naročito deo o odnosu prirodnog i pozitivnog prava, str. 60 i sl.); D. Stojanović, Pravedno pravo, “Yusticia”, Beograd 1993; J. Filipović, Filoso�ja prava iz 1839. godine, izdanje Prosveta, Niš 1994; J. St. Popović, Prirod-no pravo, izdanje “Službeni list SRJ”, Beograd 1995. (naročito str. 47–73); Henri De Page, Droit natu-rel et Positivisme juridique, Bruxelles 1939.

106 L. Strauss, Prirodno pravo i istorija, Sarajevo 1971, str. 75 i sl.; T. Živanović, navedeno delo, str. 527; Charmont, De la renaissance du droit naturel, Paris 1927, str. 213; S. Trentin, La crise du dro-it et de l’ètat, Paris 1935. (naročito glava V, Droit naturel et droit positif, str. 212–288); G. Gurvitch, Droit naturel ou droit positif intuitif, Archives de Philosophie du droit et de Sociologie juridique, br. 3–4, Paris 1933.

107 Božidar S. Marković, navedeno delo, str. 67–77; Monteskje, O duhu zakona, izd. Filip Viš-njić, Beograd 1989, tom I (naročito, deo o zakonima prirode i pozitivnim zakonima, str. 11–17); Le Fur, La �éorie du droit naturel, Paris 1928; F. Taranovski, Enciklopedija prava, Beograd 1922, str. 214.

108 Vareilles-Sommièes, Les lois d’ordre public et la dérogation aux lois, Revue de Lille, 1899, str. 674; Gény, Mèthode d’interprètation au sources en droit privé positif, t. II, Paris 1919, str. 178; Morandièe, L’ordre public en droit privé interne, Etude de droit civilé à la mémoire de H. Capitant, Paris, str. 381–401; Pascanu, La notion d’ordre public par rapport aux transformation du droit civil, Paris 1973; Claps-Lienhart, L’ordre public, Lyon 1934; Živanović, Osnovni problemi etike (�lozo�-je moralne), Beograd 1935; Perić, Uticaj sudije na javni moral, Privatno pravo, skupljene rasprave Ž. Perića, Beograd 1912, str. 261; Marković, Poštenje i moral u pravu, Arhiv, 1922, str. 322; Ripert, La règle morale dans les obligations civiles, Paris 1927; Lèvy-Bruhl, La morale et la science des moeurs, Paris 1937; Delos, Le problème des rapports du droit et de la morale, Archives de Philosophie du dro-it et de Sociologie juridique, 1933, br. 1–2, str. 84–111; Cardahi, Droit et morale, Paris 1950; Darbe-

99

LXVIII

Sve pomenute razlike podignute dualitetom prirodnog i pozitivnog prava mogu se svesti na osnovnu: prirodno pravo potiče od prirode, a pozitivno pravo od ljudi.

Pošto je i čovek deo prirode, odnos između prirodnog i pozitivnog prava u nekoj dalekoj budućnosti treba videti u njihovoj potpunoj korelativnosti i uza-jamnoj pretpostavljenosti. To znači da pomenute razlike ne moraju voditi u od-nos neslaganja i antagonizma, već naprotiv, u odnos saglasnosti i suštinske podu-darnosti. U stvari, tu se javlja jedna vrsta antinomije. Pošto je čovek deo prirode, kako je moguće da on stvara svoje pozitivno pravo koje nije u skladu sa pravom prirode. Odgovor, čini se, leži još u jednoj davnašnjoj konstataciji Ulpianusa, pre-ma kojoj je pravo nauka o pravednom i nepravednom, pošto se saznaju božanske i ljudske stvari.109

Pošto božanske i ljudske stvari čovek do danas nije u potpunosti saznao, niti će ih u skoroj budućnosti saznati,110 on je u tom smislu nesavršeno prirodno biće koje stvara i svoje nesavršeno pravo. Za razliku od prirodnog, ovo nesavrše-no pravo nosi ime postojećeg ili pozitivnog (postavljenog) prava.

Drugim rečima, suština ideje prirodnog prava mora ostati nepoznata sve dok je ideja prirode suštinski nepoznata.111 Ako bi priroda svoje zakone do kraja otkrila i prirodno pravo bi doživelo svoju vladavinu.

A dotle, svaka pravno organizovana zajednica treba da nastoji da svoje po-zitivno pravo približi visokim načelima prirodnog prava. I pošto su svi ljudi deli-

llay, La règle juridique. Son fondement moral et social, Paris 1945; Salmans, Droit et morale, Bruges 1924; Savatier, Des e�ets de la sanction du devoir moral, Poitiers 1916; Mnogi pisci će reći da je po-zitivno pravo utoliko pravedno ukoliko više odgovara osnovnim idejama koje se nalaze iznad pozi-tivnog prava. Ono je samo uslov a ne cilj, sredstvo a ne svrha. Celo pozitivno pravo samo je težnja da postane pravedno pravo – Stammler, Die Lehre von dem richtigen Rechte, Berlin 1902, str. 29, 31, 34 (cit. prema B. Marković, navedeno delo, str. 11).

109 Iurisprudentia est divinarum atque humanarum rerum notitia, iusti atque iniusti scientia (Ulpianus – D. 1, 1, 10, 2).

110 Upravo zbog toga ne postoji, niti je postojao pravni sistem koji je apsolutno pravedan u svom izvoru, a još manje u njegovoj primeni.

111 Otkriće prirode, prema rečima L. Strauss-a (op. cit., str. 75) pripada �lozo�ma. I zbog toga nema znanja o prirodnom pravu tamo gde nema �lozo�je. Filozo�ja je traženje “principa” svih vrsta, a to znači u prvom redu traženje “početaka” svih stvari ili “traženje prvih stvari”. U ovome je �lozo�-ja jednaka sa mitom. Međutim, philosophos (“ljubitelj mudrosti”) nije isto što i philomythos (“ljubi-telj mita”). Aristotel je nazivao prve �lozofe jednostavno “ljudima koji raspravljaju o prirodi” i razli-kovao ih je od ljudi koji su im prethodili, i koji su “raspravljali o bogovima” (L. Strauss, ibidem).

100

ći jedne jedinstvene prirode, sa istim univerzalnim htenjima, pa čak i potrebama, pri saznanju da priroda nije uredila ovaj svet po robinzonskom principu, zajed-ničko i pravedno pravničko zdanje gradi se zajednički.

LXIX

Mostovi saradnje, znanja i savesti, te tačke vezivanja univerzalnog praved-nog prava, ne grade se nepoverenjem i srdžbom niti se grade apriornom isključi-vošću. Ti mostovi se grade, pre svega, autoritetom uma, saznanjem da su svi ljudi pred prirodom jednaki, da je život delo prirode, a ne produkt konvencije i nasi-lja jednih prema drugima; saznanjem da svaka jedinka i svaka skupina na jednom meridijanu ima ista urođena prava kao i drugi koji žive na drugim meridijanima.

Dostići vrhove tog saznanja, znači, između ostalog, i organizovano živeti po takvim pravilima društvenog ponašanja koja su u svom izvoru legitimna i koja su u svojoj primeni legalna.112

To znači usvojiti i primeniti pravdu u Aristotelovom smislu, dakle, prav-du kao stožernu vrlinu, pravdu komutativnu (jednako u jednakim slučajevima) i pravdu distributivnu.

A to su elementi jednog prava koje je univerzalno, koje nije ni nacionalno ni klasno, već je večno i autonomno. To su temelji škole prirodnog prava zasnova-ne još u antičkoj �lozo�ji Grčke i u pravu starog Rima.113

Takvo prirodno pravo, kao što je već istaknuto, nije nikada bilo postavljeno kao celovit sistem upravo zbog nemogućnosti čoveka kao prirodnog bića da ot-krije do kraja zakone prirode. Ono je samo jednim svojim delom inkorporirano u nesavršeno pozitivno pravo i prema stepenu zastupljenosti prirodnog prava na polju pozitivnog prava, utvrđuje se i gradacija ovoga prava u smislu njegove pra-vednosti i nepravednosti.

LXX

Fenomen prava sastavljen je uvek iz dva osnovna svojstva: transcendentnog i imanentnog svojstva. Prvo je apriorno, univerzalno i apsolutno, a drugo je po-steriorno, empirijsko i relativno.114

112 Najjači nije nikad dovoljno jak da uvek bude gospodar ako ne pretvori svoju snagu u pra-vo, a poslušnost u dužnost (Ruso, Društveni ugovor, Beograd 1949, str. 11). O ovome opširnije, Ta-dić, O pojmu legitimnosti državne vlasti, Jugoslovenski časopis, br. 1–2, 1979.

113 Za istorijski razvoj doktrine prirodnog prava, v. Henri Rommen, Le droit naturel, histoire-doctrine (prevod na francuski Emile Marmy), Paris 1945.

114 Kant, Kritika čistog uma (prevod N. Popovića), izdanje, Kultura, Beograd 1970, predgovor V. Koraća, Na izvoru transcendentalnog idealizma, u kome se kaže: Kant je u osnovi celog svog sistema

101

U spoljnjem svetu, pravo se nikada ne predstavlja jednim svojstvom: tran-scendentnim ili empirijskim. Samo u kompoziciji oba svojstva, pravo nalazi svo-ju postojbinu.

Transcendentno svojstvo izražava apsolutnu ideju prava koja mu obezbeđu-je stalnost i univerzalnost, dok se empirijskim svojstvom ispoljava njegova pro-storna i vremenska relativnost i promenljivost. Otuda, empirijsko pravo je i naci-onalno pravo, a transcendentno pravo je nadnacionalno.115

postavio sintetičku funkciju uma, shvaćenu kao čistu apriornost, čistu subjektivnost, koja omogućuje da se nesređena materija, koja u ljudski svet dolazi putem čula, podigne na stepen najverodostojnijeg saznanja. Sintetička funkcija saznanja, postavljena na apriorističku osnovu, postala je glavni problem svih Kantovih istraživanja i tako je prvo i osnovno pitanje Kritike čistog uma: kako su mogući sintetički sudovi a priori? U ovom pitanju, koje je Kant nazvao “glavnim transcendentalnim pitanjem”, skriven je u stvari praizvor njegovog apriorizma, njegovog transcendentalizma i njegovog agnosticizma. Kantovo radikalno razdvajanje apriornog i aposteriornog, protivstavljanje apriornog – aposteriornom i njegova pretpostavka da apsolutno postoje sintetički sudovi a priori i da se mogućnost takvih sudova ne sme uopšte ni tražiti, već njihovo postojanje treba uzeti kao neku vrstu aksioma, izazvalo je i sva druga razdvajanja i protivstavljanja, koja su u Kritici čistog uma dala nekritička obeležja. Kad je jednom apriorno rastavljeno od aposteriornog, kako je to Kant učinio, onda je bio otvoren put da se i formalno odvoji od sadržajnog, pojavno od stvarnog i da se međusobno protivstave. A to protivstavljanje dovelo je u Kritici čistog uma, pa i u celom Kantovom sistemu, do oštrog razdvajanja dvaju bitnih slojeva, od kojih jedan ima opštost, nužnost, racionalnost, sintetičku moć, istinitost, dok je drugi ograničen slučajnostima, neistinitošću, itd. Postulat apriornosti izveo je Kant, kao i racionalisti, pre svega iz matematičkih aksioma i smatrao je da mu opštost i nužnost matematičkih stavova daju jedinu čvrstu osnovu na kojoj može da gradi celu svoju �lozo�ju (ibidem). O primeni Kantovog transcendentalnog idealizma na pravo uopšte, a posebno na prirodno pravo i pozitivno pravo, v. T. Živanović, Sistem sintetičke pravne �lozo�je, izd. Srpske akademije nauka, Beograd 1959, str. 623–632, gde se govori o pozitivnom pravu po sebi i njegovoj transcendentnoj realizaciji u prirodnom pravu.

115 Za odnos između prirodnog i pozitivnog prava, v. naročito navedeno delo T. Živanovića (ibidem) koji smatra da odnos između prirodnog i pozitivnog prava ne mora biti odnos neslaganja, što, uostalom, zastupaju i mnogi drugi pisci (u tom smislu, v. Đorđo Del Vekio, navedeno delo). Pre-ma Živanoviću, ideja prirodnog prava je objektivisana i ona leži u svakom čoveku. To znači da ona, svesno ili nesvesno, motiviše i rukovodi zakonodavce prilikom regulisanja određenih društvenih pi-tanja, te pozitivno pravo samo može, a ne mora biti u suprotnosti s prirodnim. Nadalje, prema ovom autoru, postepeno saznavanje ideje prirodnog prava i samih prirodno-pravnih principa utiče na usa-vršavanje pozitivnog prava, što je sve i u zavisnosti od razvoja pravne nauke. Kod rimskih pravnika saznanje te ideje je dostiglo veliku visinu. Njihova prirodno-pravna saznanja su u velikoj meri ušla u rimsko pravo. U pozitivnom pravu oni su izdvajali norme koje proističu iz prirodnog prava, zasniva-jući se, na prirodi stvari ili naturalis ratio. Nadalje, po rečima ovoga autora, posle vekovne zamrače-nosti pravničkog duha, ideja prirodnog prava ponovo je počela da dejstvuje u 17. i 18. veku, a naroči-to je bila produbljena u prvoj polovini 19. veka. Međutim, u drugoj polovini 19. veka, iako je doživela dekadenciju, naučna obrada pozitivnog prava u 20. veku se oslonila na doktrinu prirodnog prava, što je dovelo do sadašnjeg stanja zakonodavstva u kome su ozakonjeni mnogi principi škole prirodnog prava. Na osnovu toga se čini razlikovanje u raznim pravnim oblastima između prirodno--pravnih i

102

Taj dualitet prirodnog i pozitivnog prava po kome živimo i po kome uprav-ljamo naša individualna i zajednička htenja, našu delatnost i vitalne potrebe, predstavlja ustvari jedan živi svod ispod koga se nalazi horizont pravne i moral-ne civilizacije.

Prošlost nam je svedok, da se na njemu odigrava i evolucija i revolucija prava.

LXXI

Umna ili �zička priroda naša, određuje hoće li prirodno pravo u transcen-denciji čiste misli biti udaljeno od pozitivnog prava ili će mu biti približeno i u mnogim ustanovama sasvim prisutno.

Umna priroda, racionalna u svom biću, gradi evoluciju prava, dok ona dru-ga, �zička i nasilna, izvodi revoluciju prava. Kada je pozitivno pravo u konsekven-ci autoriteta uma prirodnog prava, onda se snažnim društvenim preobražajem i pozitivno pravo više približava svojoj prirodnoj matici. Naprotiv, ukoliko je �zič-ka priroda čovekova vođena nekim drugim umom ili antiumom, onda se pozitiv-no pravo udaljava od svoje stožerne vrline i odlazi u pustoš neprava.

Sve dosadašnje evolucije i revolucije prava stoje kao spomenici ove konsta-tacije. Zato, ako hoćemo da nam empirijsko pravo bude ljudsko,116 pravedno i si-gurno, naš zajednički opus mora biti inspirisan i vođen racionalnom umnom sna-gom prirodnog prava.117

čisto pozitivno-pravnih ustanova. Pojedini građanski zakonici, čak izričito upućuju sud, da u odsu-stvu zakonskih odredaba koje bi se mogle primeniti analogijski, ima da reši predmet prema “opštim principima prava” ili se to upućivanje izričito vrši na prirodno pravo (npr. paragraf 7 austrijskog, i paragraf 8 srpskog Građanskog zakonika. Kad, dakle, u pozitivnom pravu ima praznina, norme za popunu istih, sudija ima da nađe u prirodnom pravu. Ono sadrži principe za sve pravne odnose, koji nastaju s potrebama egzistencije društva – države, bilo u svom večitom, bilo u svom vremenom delu. Ali, prirodno pravo stoji nad pozitivnim pravom samo kao ideal pravde, kao jedno savršeno, idejno pravo. To znači, dakle, da ono treba da služi zakonodavcu i sudiji kao uzor pri izradi pozitivnog pra-va odnosno pri popunjavanju praznina pozitivnog prava, koje se u praksi pokažu, a ne da se sudija sme pridržavati onih njihovih normi (ius condendum) koje se ne podudaraju s pozitivnim pravom (ius conditum). Bez zakonskog ovlašćenja za to, funkcija sudije pomešala bi se s funkcijom zakono-davca, usled čega bi pozitivno pravo izgubilo onu izvesnost koja mu pripada.

116 Jacques Maritain, Les droits de l’homme et la loi naturelle, Paris 1958, str. 67 i sl.; S. Perović, Prirodno pravo i ljudska prava, u knjizi Prava i slobode – međunarodni i jugoslovenski standardi, iz-danje Beogradskog centra za ljudska prava, Beograd 1995, str. 9–19; S. Popović, O pravnoj državi, iz-davačka agencija “Draganić”, Beograd 1995, str. 44 i sl.; Patrick Wachsmann, Les droits de l’homme, Paris 1995; T. Paine, Prava čoveka, izd. Libertas, Beograd 1987.

117 H. Ahrens, Cours de droit naturel ou de philosophie du droit, izd. 6, tom I, Leipzig 1868, str. 35 i sl.; H. Grotius, De jure belli ac pacis, 1625; C. Wolf, Jus naturae, Methodo scienti�ca per-

103

LXXII

Posmatran sa stanovišta opšteg sistema prava, odnos apriornog prirodnog i posteriornog pozitivnog prava, mogao bi se označiti sledećom triparticijom: pri-rodno pravo je supstrat i uzor pozitivnom pravu; prirodno pravo je supsidijarni neposredni izvor prava; prirodno pravo je korektivan faktor u primeni pozitiv-nog prava. Skraćeno govoreći, prirodno pravo je uzorno, supsidijarno i korektivno u odnosu na pozitivno.

Ova tri odnosa svojom kumulativnošću iskazuju postojeće stanje stvari. Međutim, različitost stepena kohezije ovih odnosa i različitost intenziteta

njihovog prisustva u praktičnoj primeni prava, očigledna je sa stanovišta različi-tosti prostora i vremena u kome jedan opšti pravni sistem postoji. Bez sumnje, to je znak još značajne vladavine nesavršenog i promenljivog pozitivnog prava, s ob-zirom na prirodnu nesposobnost savremenog čoveka da u celosti uspostavi vlada-vinu apsolutne ideje prava koja se transcendentno jedino može ispoljiti kroz atri-bute prirodnog prava.

Pokušaćemo da bliže odredimo pomenutu triparticiju odnosa prirodnog i pozitivnog prava.

LXXIII

Mnogi autori, članovi velike porodice i škole prirodnog prava, isticali su, da se prirodno pravo svodi na ideju vodilju koju zakonodavac treba da ima u vidu prilikom stvaranja normi pozitivnog prava.118 Hoće se reći, da prirodno pravo nije postavljeno kao celovit pravni sistem koji se primenjuje sam po sebi, već je to samo jedan �lozofski postavljen ideal prava i pravde119 koji treba da posluži

tractum, 9. izd., knj. 1–8, Francofurti ed Lipsiae, Libraria Rengeriana, 1741–1748; Kant, Metaphysik der Sitten, 1. Teil. Metaphysische Anfangsgründe der Rechtslehre, 1797; A. Fouillée, L’idée moderne du Droit, Paris 1920.

118 J. Charmont, La renaissance du droit naturel, Paris 1910, str. 167 (drugo izdanje 1927, str. 213); T. Živanović, navedeno delo, str. 527; F. Taranovski, navedeno delo, str. 214.

119 Đ. Del Vekio, Pravo, pravda i država, rasprave iz �lozo�je prava (prevod M. Ristić i Đ. Ta-sić), Beograd 1940, str. 115–124; Prema Radbruhu, pravo je stvarnost čiji je smisao da služi pravdi. Ovaj autor poredi pravdu sa pravičnošću. Za njega, u borbi za prevlast u pravu, s pravdom se takmiči pravednost. Polazeći od stanovišta Aristotela, ovaj autor konstatuje da pravda i pravičnost nisu razli-čite vrednosti, nego različiti putevi da se dođe do jedinstvene pravne vrednosti. U zaključku o ovom pitanju, on će reći: “Pravičnost je pravda pojedinačnog slučaja, i to što nju uzimamo u obzir, ne pri-siljava nas, dakle, da nešto menjamo u našoj formuli: da je pravo ona stvarnost čiji je smisao da služi pravdi” (G. Radbruh, Filozo�ja prava – prevod D. Guteša, izd. Nolit, Beograd 1980, str. 48).

104

kao supstrat i uzor pozitivnom pravu.120 U stvari, mnoga rešenja pozitivnog pra-va zasnovana su na načelima ius naturae, tako da ona čine elemente pozitivnog prava,121 sjedinjene u konkretnoj pravnoj normi.

Takva pravna norma ima svoj život i primenjuje se kao i svaka druga, što znači, da pravna sankcija prevashodno obezbeđuje njenu primenu. Međutim, ana-lizom njenog porekla, otkriva se naturalis ratio koji stoji u osnovi takve norme.

U tom smislu, pomenimo samo nekoliko slučajeva. Da pozitivno pravo če-sto uzima u obzir i vinculum aequitatis, vidimo već na primeru komutativne i dis-tributivne pravde i njenoj primeni u konkretnim ustanovama obligacionog prava. Mislimo, pre svega, na primenu ove pravde u materiji obligacionih ugovora122

120 Đ. Del Vekio, ibidem; H. Perelman, Pravo, moral i folozo�ja (prevod D. Guteša i V. Mihaj-lović), izd. Nolit, Beograd 1983, str. 4 i sl.

121 Tako, “u mnogim slučajevima i, naročito, kada je u pitanju priznati čisto logičke potrebe ili neposredne zahteve našega bića, norme jus naturae ili naturalis ratio otkrivaju se, najednom, kao elementi pozitivnog prava, i upravo kao njegov supstrat, koji traje i predaje se dalje, preko njegovih promena. Tako npr. da niko ne može preneti na drugoga više prava od onoga što ima on sam; da je na silu dopušteno odgovoriti silom, i da, time, svako ima pravo da se brani; da, u svakoj stvari, koristi imaju da pripadaju onome kome pripada šteta; da niko ne može nezasluženo da se obogati na štetu drugoga, – ova, i druga tome slična shvatanja, dobijena iz smisla prirodnog prava, i u tome značenju a�rmisana još od rimskih pravnih pisaca, izražavaju, takođe, načela koja su sasvim obična u današ-njim zakonima, bilo da su ona u njima izrikom kazana, bilo da ih ovi podrazumevaju, kao maksime, prećutne ili koje se podrazumevaju, kojih kada bi nestalo, mnoge pojedinačne odredbe bi izgubile svoj smisao. Potreba da se pribegne tim shvatanjima i, uopšte, smislu prirodnog prava, održava se u životu blagodareći neizbežnoj nesavršenosti svakog pozitivnog prava” (Đ. Del Vekio, navedeno delo, str. 116).

122 Aristotelove kategorije komutativne i distributivne pravde ostale su i danas nezaobilazne prilikom proučavanja pojma pravde i pravičnosti uopšte i posebno u ustanovama obligacionog pra-va. Pod komutativnom pravdom Aristotel podrazumeva jednako postupanje sa jednakim stvarima i nejednako postupanje sa nejednakim stvarima, srazmerno njihovoj nejednakosti (iustitia commuta-tiva). Ali, to postupanje se vrši tako, da ova aritmetička proporcija u vidu komutativne pravde podra-zumeva i svoju korekturu geometrijske proporcije u vidu distributivne pravde. Distributivnu prav-du Aristotel vidi kao odnos pojedinca prema zajednici. U tom odnosu relevantna su individualna svojstva, tako da onaj ko je zaslužniji više dobija jer su njegove zasluge veće. U svakom slučaju, dis-tributivna pravda unosi u opšti pojam pravde određeni stepen relativnosti što znači da pravda pose-duje prostorno vremensku dimenziju i odnosi se na konvencionalne kategorije pozitivnog prava, ali ne i na prirodno pravo koje je univerzalnog karaktera. Prema Aristotelu, dakle, u postupku primene prava, distributivna pravda ima korektivni značaj jer ona uzima u obzir prirodu i osobenost ličnosti, uvažava njenu vrednost ili zaslugu, prihvata njena relevantna svojstva, i na taj način postiže izjedna-čavanje (iustitia distributiva). Izvorno v. Aristotel, Nikomahova etika (prevela sa starogrčkog R. Šala-balić), izd. Kultura, Beograd 1970, knj. V, str. 111 i sl.

105

i materiji deliktne štete i njene naknade.123 Najveći deo obligacionih ugovora po-čiva na pravilu jednake vrednosti uzajamnih prestacija124 i to pravilo zaštićeno je brojnim sredstvima obligacionog prava, kao što su zaštita u slučaju �zičkih mana i evikcije,125 prekomernog oštećenja i drugih vrsta lezije,126 klauzule rebus sic stantibus.127

123 Komutativna i distributivna pravda podjednako se odnose, kako na ugovornu, tako i na deliktnu štetu. Ekvivalencija prestacija kod dvostranih ugovora, posledica je zahteva komutativne pravde. Povredom te ekvivalencije ulazi se u polje štete i neophodnost njene naknade, kao što se i preduzetom deliktnom radnjom narušava do tada postojeća jednakost odnosa između oštećenog lica i štetnika, pa otuda, po principu komutativne pravde, i obaveza za uspostavljanjem pređašnjeg stanja. Primena komutativne pravde u materiji deliktne odgovornosti, daje princip integralne naknade, od koje se može odstupiti primenom distributivne pravde koja unosi određeni stepen relativnosti, s ob-zirom da u određenim slučajevima uzima u obzir individualna svojstva lica u pitanju.

124 Ti ugovori se nazivaju dvostranim ili sinalagmatičnim jer stvaraju uzajamne obaveze kao izraz saglasnosti volja. Vid. R. Houin, La distinction des contrats synallagmatiques et des contrats unilatéraux, Paris 1937, str. 194 i sl.; Marty-Raynaud, Droit civil, tom II, Les obligations, Paris 1962, str. 49 i sl.

125 U zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih da-vanja, a zakonom se određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledi-ce (čl. 15. Zakona o obligacionim odnosima). Kada je reč o zaštiti u slučaju �zičkih i pravnih mana (evikcije), opširnije v. Gross B., La notion d’obligation de garantie dans le droit des contrats, Paris 1964; Aref A., De la théorie générale de la garantie pour vices cachés a l’exclusion de la vente et échan-ge, Paris 1936; Cottin E., La dé�nition du vice caché dans la vente, Etude de droit comparé, Paris 1939; Perić Ž., Građansko pravo. O obavezi zaštite kod ugovora o prodaji i kupovini, Beograd 1928; Marković L., O obavezi prodavca da garantuje za kakvoću stvari, Branič 1906, str. 101; Barbić J., Pra-va kupca u slučaju isporuke robe s nedostacima u kvaliteti, Anali 1965, br. 1–2, str. 127.

126 Opširnije v. Aranđelović D., O oštećenju preko polovine kod teretnih ugovora, Zbirka ra-sprava, Beograd 1926, str. 21–43; Konstantinović M., Oštećenje preko polovine i zelenaški ugovori, Anali, 1954, br. 2, str. 213; Pérot-Morel M., De l’équilibre des prestations dans la conclusion du con-trat, Grenoble 1961; Valmont M., Le fondement juridique de la lésion dans les contrats entre majeurs, Paris 1938; Salma J., Prekomerno oštećenje, Enciklopedija imovinskog prava, tom II, Beograd 1978, str. 1176 i sl.; Popović S., Odricanje od prava na raskid ugovora zbog oštećenja preko polovine, Prav-ni život, 1959, br. 9–10, str. 28.

127 Aranđelović D., Clausula rebus sic stantibus i nedostižnost davanja, Zbirka rasprava, Beo-grad 1926, str. 43; Kapor V., Uticaj promenjenih okolnosti na ispunjenje privrednog ugovora, Arhiv, 1952, br. 4, str. 401; Urošević L., Klauzula “rebus sic stantibus”, Pravosuđe, 1937, br. 1, str. 10 i br. 2, str. 85; Bruzin A., Essai sur la notion d’imprévision et sur son rôle en matière contractuelle, Le Puy 1922; Popescu M., Essai d’une théorie de l’imprévision en droit français et comparé, Paris 1937.

106

Ovde je ideja komutativne pravde128 snažno ušla u ugovorno polje, ali je ona prilagođena i zahtevu distributivne pravde129 u mnogim situacijama ugovor-nog prava.130

LXXIV

Primena ovih načela očigledna je i u oblasti naknade štete prouzrokovane deliktnom radnjom.

Naime, zakonsko pravilo o integralnoj naknadi štete131 inspirisano je nače-lom komutativne pravde,132 a pravila odstupanja od tog načela dolaze nam kao posledica distributivne pravednosti,133 prema kojoj se uzimaju u obzir individual-na svojstva štetnika i oštećenog prilikom utvrđivanja visine naknade štete.134

Kada je reč o deliktnoj šteti treba pomenuti i savremena pravila koja se od-nose na odgovornost za opasne stvari i opasne aktivnosti (tzv. objektivna odgo-

128 Opširnije v. Danilović J., Pravičnost kao merilo pri sudskom odlučivanju, Pravni život, br. 10–12, 1988, str. 1349, kao i studiju istog autora Pravičnost kao pokazatelj pri određivanju i odmera-vanju obligacionih odnosa, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 4, 1970.

129 Marković B., Pravičnost kao izvor prava, Arhiv, jan. 1939, str. 20; isti autor, Pravičnost i pravni poredak, Arhiv, 1938, januar–februar, str. 106; isti autor, Suđenje po pravičnosti u opštem i ar-bitražnom pravu, Pravni život, br. 2, 1986, str. 135.

130 Brun A., Rapports et Domaines des Responsabilités Contractuelle et Délictuelle, Lyon 1931; Mazeaud H., Responsabilité délictuelle et responsabilité contractuelle, Revue trimestrielle de droit civil, 1929, str. 551–669; Perić B., O odnosu između kontraktualne i deliktne građanske odgo-vornosti, Arhiv, 1953, str. 108.

131 Pravilo o integralnoj naknadi štete obično se izražava rečima da je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu (čl. 185. Zako-na o obligacionim odnosima).

132 Opširnije v. Perović S., Komutativna pravda i naknada štete, Pravni život, br. 9–10, 1992.133 Marković B., ibidem; Danilović J., ibidem.134 Tako, sud može, vodeći računa o materijalnom stanju oštećenika, osuditi odgovorno lice

da isplati manju naknadu nego što iznosi šteta, ako ona nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom nepažnjom, a odgovorno lice je slabog imovnog stanja te bi ga isplata potpune naknade dovela u oskudicu. Nadalje, postoji i pravilo koje vodi računa o individualnim svojstvima lica u pitanju, a pre-ma kome, ako je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto radi koristi oštećenika, sud može odredi-ti manju naknadu, vodeći računa o brižljivosti koju štetnik pokazuje u sopstvenim poslovima. Naj-zad, tu je i pravilo, prema kome, ako je oštećenik doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, on ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Pri tome, kada je nemoguće utvr-diti koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnosti-ma slučaja (čl. 191. i čl. 192. Zakona o obligacionim odnosima).

107

vornost o čemu je već bilo reči u prethodnim poglavljima) gde se krivica ne ispi-tuje, već se osnov odgovornosti nalazi u pravilu “gde je dobit, tu i teret treba da bude”.135

Ovo pravilo predstavlja izraz osećanja pravde i pravičnosti, i to u smislu učenja škole prirodnog prava.136

U tom redu ideja, nalazi se i pitanje socijalizacije odgovornosti137 koja se javlja u savremenim uslovima masovnih šteta. Antički pojmovi komutativne i dis-tributivne pravde i ovde ne gube u svojoj aktuelnosti.

Naprotiv, oni i danas čine inspiraciju i osnov teorije socijalizacije odgovor-nosti koja se javlja kao neminovnost savremenog sveta i visoko razvijenog tehnič-kog uma.138

135 Ubi emolumentum, ibi et onus esse debet (Sec. Paulus, D. 50, 17, 10). Za štetu od opasne stva-ri odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (čl. 174. ZOO).

136 Kraj prošloga veka doneo je i kraj apsolutne vladavine principa subjektivne odgovornosti koja se zasnivala isključivo na krivici štetnika. Pored ovoga principa i istovremeno sa njim, zasno-vana je objektivna odgovornost za prouzrokovanu štetu koja se ne zasniva na krivici štetnika, već na faktu prouzrokovanja štete putem držanja ili upotrebe tzv. opasnih stvari. Drugim rečima, ova odgo-vornost se zasniva na osećanju naše pravičnosti, da svako treba da odgovara za štetu koju je drugome naneo koristeći se opasnim stvarima ili opasnim aktivnostima, bez obzira da li je u konkretnom slu-čaju kriv za nastupanje te štete. Uzima se, da je takvo lice moglo da spreči nastanak štete, ako nikako drugačije, onda bar uzdržavanjem od držanja i korišćenja takvih stvari koje mu donose odgovaraju-ću korist. Opširnije, v. Josserand L., La responsabilité du fait des choses inanimées, Paris 1897; Tunc A., Les problèmes contemporaine de la responsabilité civile, Revue internationale de droit comparé Paris 1967, str. 771; Ristić R., Teorija objektivne odgovornosti, Novi Sad 1934.

137 Ako je objektivna odgovornost proistekla iz aktuelnog stepena razvoja tehničkog uma, i zahteva veće socijalne pravde, onda je njeno prisustvo danas samo uvod u snažniju fazu socijalizacije odgovornosti za štetu koja proizilazi iz “opšte krivice”. Kao što je početkom 20. veka, subjektivna od-govornost bila nemoćna da obuhvati sve odnose nastale štetnim dejstvima opasnih stvari i opasnih delatnosti, tako je i danas, na kraju tog istog veka, i objektivna odgovornost postala nejaka da odgo-vori na brojne zahteve oštećenih ili unesrećenih. U tom smislu, v. opširnije, Tunc A., La responsabi-lité civile, Paris 1981.

138 Teorija socijalizacije odgovornosti treba danas da obuhvati onu oblast deliktne štete koja dolazi kao posledica grupne ili individualne opasne aktivnosti kojom se u većem stepenu ugrožava-ju brojna lična i materijalna dobra. Za razliku od “običnih” opasnih stvari i aktivnosti, ovde su posle-dice i štetni efekti takvi da dovode u pitanje ličnu i materijalnu egzistenciju većeg broja ljudi, sve do stepena moguće katastrofe (npr. oslobađa-njem snažnih izvora akumulirane energije). Kod ovakvih šteta potrebno je organizovati obavezno osiguranje i formiranje socijalnih fondova iz kojih će se, po posebnim pravilima, vršiti naknada svakom licu koje je žrtva predviđenog štetnog događaja (v. Tunc A., ibidem).

108

Princip komutativne pravde nalazi se, kao motiv ili supstrat, i u drugim oblastima privatnog prava.

Tako, kod derivativnog sticanja prava, primenjuje se princip po kome niko ne može na drugoga preneti više prava nego što sâm ima.139 Ovaj princip zaštićen je brojnim pravilima pozitivnog prava.140

LXXV

Svaki pravni sistem deluje kao zaokruženo pozitivno pravo, bez obzira na različitost porekla njegovih rešenja. Međutim, ono je i nepotpuno i nesavršeno i otuda stalna potreba za njegovim dopunama i izmenama.141 Često, ono je i nedo-voljno da u potpunosti obuhvati i u svemu reguliše ljudske odnose, tako da uvek ostaje jedan prostor koji nije regulisan pozitivnim pravom ili nije precizno regu-lisan. Tada, postavlja se pitanje na osnovu kojih pravila sud rešava takve odnose.

Ukoliko se drži principa stricti iuris, nastali spor ne može da reši, jer prema datoj hipotezi, ne postoje odredbe pozitivnog prava koje regulišu taj odnos. Na-protiv, ukoliko sam kreira pravno pravilo i primeni ga na sporni slučaj, očigled-no je da vređa, pa čak i grubo krši, savremeni princip ustavnosti i zakonitosti po kome sud primenjuje, a ne stvara zakon. U sistemu podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, takvo postupanje suda bilo bi protivno tom sistemu i vodilo bi

139 Nemo plus iuris in alium transferre potest quam ipse habet (Sec. Paulus – D. 50, 17, 120). U istom smislu i čl. 1009. Bogišićevog Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru od 1888. godine, prema kome, “tek ono što sam imaš, možeš drugome dati; otuda izreka: nemoš’ drugome više prava ustupiti n’o što sam imaš”.

140 Tako npr. prema pravilu Resoluto iure dantis, resolvitur ius accipentis, kada padne pravo prenosioca, pada i pravo pribavioca, jer ovaj, po pravilima derivativnog sticanja, ne može steći više prava nego što je imao njegov prethodnik (tradens). Brojna pravila pozitivnog prava kojima se šti-ti ovaj princip, inspirisana su načelom savesnosti i poštenja, kao i osećanjem pravičnosti, što sve čini zgradu škole prirodnog prava.

141 U teoriji se ukazuje na stalnu krizu pozitivnog prava upravo sa stanovišta čestih izmena ovoga prava. Ističe se, da je pozitivnom pravu potrebna dogmatska konstrukcija da bi se održalo, ali s druge strane, sama priroda stvari nagoni ovo pravo da izađe iz svoje dogme da bi se “u mnogo široj sferi istine ponovo spojilo sa onim načelima iz kojih je izišlo i koja ostaju neiscrpna” (Đ. Del Vekio, navedeno delo, str. 122).

109

ga u pretorsku praksu.142 Najzad, sud ne može da odbije da sudi s pozivom da ne-dostaju propisi pozitivnog prava koje on treba da primeni na konkretan slučaj.143

Problem praznina u pozitivnom pravu rešava se na različite načine,144 ali analogija, kao sredstvo kojim se popunjava pravna praznina, bez sumnje, zauzima važno mesto kod ovog pitanja.145

142 Tačno je da sudija uvek treba da vodi računa o pravičnosti (Iudex aequitatem semper spectare debet – Ulpianus, D. 13, 4, 4, 1), ali, on je zakon koji govori (Iudex est lex loquens) i dobar sudija neka ne čini ništa po svom nahođenju, i neka ne sudi po onome što se njemu sviđa, nego stro-go po zakonu i pravu (Iudex bonus nihil ex arbitrio suo faciat, nec proposito domesticae voluntatis, sed iuxta leges et iura pronunciat). Iz svega ovoga zaključuje se da su još pravnici starog Rima razli-kovali jus od leges. Sudija, dakle, treba, pre svega, da vodi računa da sudi po zakonima (leges), ali je istovremeno ovlašćen da u određenim slučajevima primenjuje i druga pravila društvenog ponašanja (običaj, pravičnost, bona �des), što čini širu zgradu prava (jus), u kojoj zakoni imaju bitno mesto, ali u kojoj oni nisu sami.

143 Kada bi bilo drugačije, naša pravna sigurnost bi bila ozbiljno narušena. Otuda, neka zako-nodavstva izričito predviđaju obavezu suda da reši nastali spor, a u slučaju da on to odbije, predviđe-ne su, pod određenim uslovima, i odgovarajuće sankcije. Tako, po Napoleonovom zakoniku (čl. 4), ta dužnost sudije je ovako formulisana: “Sudija koji odbije da sudi, pod izgovorom da zakon ćuti, da je nejasan ili nedovoljan, može biti krivično gonjen zbog uskraćivanja pravde”.

144 Problem pravnih praznina je, pre svega praktično pitanje, tj. kako sud da postupi u slučaju kada jedan odnos nije regulisan pozitivnim pravom. Razume se, da ovaj problem ima svoje teorijsko objašnjenje. Tako, “Čim sudija postane svestan postojanja neke praznine, on je obavezan da je popu-ni. Po de�niciji, dakle, u jednom nepotpunom sistemu ne postoji tehnika zavisna od formalne logi-ke koja omogućuje vezivanje jedne nezavisne tvrdnje za taj sistem. To je razlog zbog čega je pokušaj de�nisanja praznina čisto formalnim izrazima unapred osuđen na neuspeh, pošto bi zamrzavajući prazninu jednom za svagda, to sprečilo sudiju da izvrši svoju dužnost. Ali, s druge strane, u našem sistemu, u kome zadatak izgrađivanja jednog novog prava spada izrečno u nadležnost zakonodavca, postoje granice sudijskog ovlašćenja, jer on mora da izriče pravo, ali ne može da radi protiv izrečne ili pretpostavljene volje zakonodavca. Ako ima “šupljina” u pozitivnom pravu, kao što nam je magi-stralno pokazao Savatje (Savatier, Les creux du droit positif au rythme des mètamorphoses d’une ci-vilisation, Les lacunes, str. 66), uloga sudije nije da o tome brine; pozivanje na zakonodavca pokaza-će se neophodnim. Po sebi se razume, i svi su svesni toga, da su pojmovi “praznina” i “šupljina” samo metafore, čija tehnička primena u pravu može da izazove neke teškoće, pa čak i nesuglasice. No prin-cip je prost: sudija može da popuni praznine, ali ne i šupljine, koje zahtevaju delanje zakonodavca” (Perelman, Pravo, moral i �lozo�ja, izd. Nolita, Beograd 1983, str. 129 i sl.).

145 Ipak, i to pitanje u teoriji prava nije nesporno pitanje. Tako, po jednom autoru, “ako nedo-staje zakon, treba konsultovati običaj ili pravičnost. Pravičnost je vraćanje prirodnom zakonu, kad pozitivni zakoni ćute, kad su suprotni ili nejasni” (Portalis, cit. prema Perelmanu, navedeno delo, str. 133). Nadalje, izvesni autori će reći “dajući sudiji ovlašćenje da popunjava praznine u zakonu, njemu omogućuje i da bespravno prisvoji zakonodavnu vlast” (Perelman, ibidem). Međutim, analogija kao metod popunjavanja pravnih praznina prihvaćena je u uporednom pravu od strane mnogih zakona i ona ima dugu tradiciju. Tako, već u Digestama je stajalo: Lex scripta si cessit, id custodiri oportet quod moribus et consuetudine introductum est, et si qua in re hoc defecerit, tunc id quod proximum est consequens ei est (Sec. Iulianus – D. 1, 3, 32, pr.). Ako je ukinut pisani zakon, treba se držati onog

110

S obzirom da kod analogije sud primenjuje pravnu normu predviđenu za neki drugi slučaj koji je sličan onom koji je predmet spora, može se reći da je i u ovom slučaju zakon izvor prava.

Međutim, za nas se postavlja pitanje, može li sud u slučaju pravne praznine da neposredno primeni pravila prirodnog prava, s obzirom da su ona, per de�niti-onem, univerzalna, potpuna i savršena.

Polazeći od već iznete teze o dualitetu transcendentnog i imanentnog svoj-stva prava, o njegovom apriornom i posteriornom sastavu, čini se, da u slučaju pravne praznine prirodno pravo treba da dobije snagu supsidijernog i neposred-nog izvora prava.

Kada se, dakle, usled pravne praznine jedan spor ne može rešiti primenom normi pozitivnog prava, niti njihovom analognom primenom (suđenje po slično-sti), tada pravila prirodnog prava postaju neposredni izvor prava i sud je dužan da ih primeni na isti način kako to čini i sa normama pozitivnog prava.

Dužnost suda da supsidijerno primeni pravila pravde koja su obuhvaćena doktrinom prirodnog prava,146 nikako nije samo plod teorijskih preporuka, već i imperativa pozitivnog prava.

LXXVI

Treći odnos (pored uzornog i supsidijernog) prirodnog prava prema pozi-tivnom, može se označiti kao korektivni. Naime, pravna norma, kao norma pro-storne i vremenske opštosti, nekada može zanemariti razliku koja postoji između dva slučaja na koja se ima primeniti. Drugim rečima, ponekad stroga “igra” prav-ne tehnike, koja može biti svojstvena pozitivnom pravu, može dovesti do nepra-vičnih rešenja pretvarajući životne odnose u tzv. tvrde slučajeve.147 Evolucija po-znaje brojne napore da se ublaži ova moguća osobenost pravne norme – počev od rimskog pretora, pa sve do sudova pravičnosti (Equity).

U stvari, pitanje glasi, kako pravnom normom regulisati određene društve-ne odnose a da pri tome isključivi zahtevi formalno-pravne primene prava ne po-vrede osećanje pravičnosti odnosno da isključivi zahtevi pravičnosti ne dovedu u pitanje princip pravne sigurnosti. Čini se, da rešenje leži u nekoj pravičnoj sre-

što je uvedeno običajem i praksom, a ako bi u tome nešto nedostajalo, treba se poslužiti onim što je najsrodnije i najlogičnije.

146 Gény, Mèthode d’interprètation et sources en droit privé positif, vol. 2, izd. 2, Paris 1919, str. 89 i sl.

147 Espèces dures, Hard cases.

111

dini, u tome da, s jedne strane, zakonodavac dozvoli primenu pravičnosti i dru-gih sličnih kriterijuma samo onda kada priroda konkretnog pravila to dozvoljava, a s druge strane, u postupku primene takvih pravila, sud ne bi mogao dosuđiva-ti neku “svoju” pravičnost, već samo onu koja se objektivno iskazuje i utvrđuje.148

Rešenje ovog pitanja zavisi od dobro postavljenog odnosa pozitivnog pra-va prema prirodnom, koje treba da služi kao neka vrsta korekcije formalizovanog ili šematski postavljenog pozitivnog prava. U tom smislu, treba primetiti dva mo-guća pravca: ili će sam zakonodavac uputiti sudiju na primenu određenih meta-pravnih kriterijuma (pravičnost, savesnost i poštenje) ili će sam sudija putem cilj-nog tumačenja odgovarajuće norme pozitivnog prava (teleološka interpretacija) doći do njenog prirodno-pravnog supstrata. U tom smislu, potrebno je ukazati na neke zakonske situacije, pre svega, na odgovarajuća rešenja našeg Zakona o obli-gacionim odnosima.

Ovaj zakon, najpre u smislu osnovnih načela, predviđa da su strane u obli-gacionom odnosu dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja149 a zatim, da su dužne da u pravnom prometu postupaju u skladu sa dobrim poslovnim obi-čajima.150

Što se tiče pravičnosti, kao elementa za odlučivanje, ovaj zakon je predviđa na više mesta i upućuje sud na primenu pravičnosti.151

Pravičnost, kao kriterijum za odlučivanje, Zakon predviđa i kod odgovor-nosti u slučaju udesa izazvanog motornim vozilima u pokretu. Ako je do udesa došlo isključivom krivicom jednog ima-oca, primenjuju se pravila odgovornosti po osnovu krivice, a ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za uku-pnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. Međutim, ako

148 Na tom putu, kako je slikovito rečeno, sud treba da ide jedan korak dalje od zakona, ali ne bez zakona. Međutim, ako su norme pozitivnog prava u potpunoj divergenciji sa društvenim faktom, tada pravo dolazi u duboku krizu koja se može završiti ili izlaskom iz krize odstranjenjem svih ele-menata krize ili agonijom prava koja vodi u nepravo. Opširnije, G. Morin, La révolte des faits contre le code, Paris 1920; Perović S., Pravna država i kriza pravnog sistema, Pravno �lozofske rasprave, iz-danje Službenog lista SRJ, Beograd 1995, str. 373 i sl.

149 Opširnije videti, Stojanović D., Načelo savesnosti i poštenja, u Komentaru Zakona o obligacionim odnosima, tom I, izdanje Savremene administracije, Beograd 1995, str. 11–22.

150 Stojanović D., navedeno delo, str. 49.151 Opširnije, Danilović J., Pravičnost kao merilo pri sudskom odlučivanju prema Zakonu o

obligacionim odnosima, Pravni život, br. 10–12, 1988, str. 1349; isti autor, Pravičnost kao pokazatelj pri određivanju i odmeravanju obligacionih odnosa i Nacrt budućeg zakonika o obligacijama i ugo-vorima, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 4, 1970.

112

nema krivice nijednog, imaoci odgovaraju na ravne delove, ako razlozi pravično-sti ne zahtevaju što drugo.152

U nekim posebnim slučajevima Zakon utvrđuje visinu odgovarajuće na-knade putem unošenja kriterijuma pravičnosti, predviđajući, na taj način, pojam tzv. pravične naknade. Ovaj pojam se naročito primenjuje u materiji naknade ne-materijalne štete gde se predviđa da u slučaju smrti ili teškog invaliditeta nekog lica, sud može dosuditi članovima njegove uže porodice pravičnu novčanu na-knadu za njihove duševne bolove, odnosno pravo na pravičnu novčanu naknadu zbog pretrpljenih duševnih bolova ima i lice prema kome je izvršeno neko krivič-no delo protiv dostojanstva ličnosti i morala.153

Pored toga, pojam pravične naknade Zakon predviđa i u nizu slučajeva ugo-vorne odgovornosti.

LXXVII

Kao što se vidi, Zakon je kroz odredbe o osnovnim načelima, kao i kroz mnoge druge konkretne odredbe, prihvatio izvesne kriterijume “koji se drže i koji vladaju u narodnome i sudskom životu, a koji nisu ušli među pravila pisa-nog zakona”.154 To su pojmovi pravičnosti, savesnosti i poštenja i dobrih običaja, koji služe kao korekcija svega onoga što predstavlja podlogu maksimi “summum ius summa iniuria”.155 Ali, u tom dopunjavanju pravnih propisa, postoji opasnost da se pređe granica čija bi povreda značila ugrožavanje cilja prava i načela prav-ne sigurnosti. Otuda, na sudskoj praksi je dužnost da prilikom konkretne prime-ne pomenutih pravila pronađe takva rešenja koja je neće svoditi na običan au-tomatizam, ali koja je neće ni transformisati u pretorsku praksu, jer u sistemu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, sudovi se moraju držati legalite-ta koji ostaje u centru zbivanja. To znači, da odredbe o izvesnim vanpravnim kri-terijumima ne treba pratiti pogledom egzegeze, pogledom koji je okupiran samo slovom zakona, jer “ko samo riječi zakonske znade, taj još zakona ne zna, dok mu ne shvati razum i smisao”.156 Takav pristup u savremenom pravu ne bi bio adekva-

152 Komentar uz čl. 178. ZOO, navedeno delo, str. 408.153 Komentar uz čl. 201. i čl. 202. ZOO, navedeno delo, str. 470 i sl.154 Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru iz 1888. godine (čl. 779).155 Cicero – De o�. 1, 10, U slobodnom prevodu – najviše pravo, najveća nepravda. U stvari,

formalizovano pozitivno pravo kada bude dovedeno do apsurda jer se protivi društvenom faktu, pa i zdravom razumu, onda je to najveća nepravda.

156 Član 993. Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru iz 1888. godine.

113

tan životnim zahtevima i načelima prirodnog prava. Naprotiv, primenu pravično-sti, savesnosti i poštenja i dobrih običaja, treba prihvatiti saznanjem da ta pravila ljudskog ponašanja čine korektiv pravnoj tehnici pozitivnog prava, tako da tek u njihovoj skupnosti pravna norma dobija veći stepen primerenosti odgovarajućem društvenom faktu.157

Sve to ukazuje na okolnost da zakon ne može biti prepušten samo volji ili samovolji zakonodavca. Naprotiv, zakonodavac mora voditi računa o svim ele-mentima kulture one sredine kojoj je zakon namenjen, o njenom �lozofskom konceptu, ekonomskoj konstituciji, moralnom poretku, kao i o univerzalnim na-čelima prirodnog prava. Jer, “čini se, da ima nečeg postojanog što je iznad zako-na, ili bolje rečeno, iznad pozitivnog prava. To jest, da ima načela koja upravljaju i samim zakonima, da pozitivno pravo nikako nije neka proizvoljna tvorevina, po-slednji pojam, nego da je izraz izvesne prethodno postojeće stvarnosti koju Pau-lus tako osnovano naziva ius quod est”.158 I zato, “videti u zakonodavnoj volji jedi-ni izvor prava, to znači uzeti slovo za duh, spoljašnji izgled za stvarnost”.159

LXXVIII

Posle izlaganja o poreklu i evoluciji prirodnog prava i njegovog značaja za savremeno pravo, posebno u brojnim kodi�kovanim međunarodnim konvenci-jama, evo još jedanput u najkraćim konstatacijama, poreklo i evolucija prirodnog prava.

U tom smislu ovde navodim samo opšte odredbe Deklaracije Kopaoničke škole prirodnog prava, koju sam, uz osećanje naučne časti, u celini formulisao i koja je 2002. godine bila, bez ikakvih izmena usvojena na plenarnom zasedanju Škole i sledeće godine (2003) bila publikovana na šest jezika: engleski, francuski, nemački, španski, ruski i kineski.

157 Gény, Science et Technique en droit privé positif. Nouvelle contribution à la critique de la mèthode juridique, t. II, Paris 1914, str. 16 i sl.

158 Božidar S. Marković, Ogled o odnosima između pojma pravde i razvitka pozitivnog privatnog prava, izdavač Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 1995, str. 9.

159 Durkheim E., Sociologie et Philosophie, Paris 1924, i u Revue internationale de l’enseignement, t. 15, str. 47. U tom smislu i B. Marković, ibidem; Duguit, Les doctrines juridiques objectivistes, Paris 1927, str. 7 i sl.; Le Fur, La théorie du droit naturel, Paris 1928, str. 93; Monteskje, O duhu zakona (prevod A. Mimica) izd. Filip Višnjić, Beograd 1989, tom I, str. 15 i sl.

114

LXXIX

Sila života. – Priodno pravo zasnovano na autoritetu razvijenog razuma i zajedničke umnosti, obezbeđuje mu racionalnu slobodu u svim oblicima njego-vog socijabiliteta.

Okove mu donosi pozitivno pravo i to ono koje je zasnovano na volji, samo-volji ili nasilju jednih u odnosu na druge – “Čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima”. Okove mu skida ono pravo koje je zasnovano na paradigmi prirodne i socijalne pravde.

Proizilazi: datost pravednog prava ne razdvaja, već spaja. Iako prirodno pra-vo nije nigde i nikada bilo postavljeno kao celovit sistem koji bi se primenjivao po metodu pozitivnog prava, ipak prirodno pravo svuda i svagda delovalo je i delu-je kao neka vrsta supstrata, modela ili uzorka, kao kriterijum za ocenu pozitivnog prava u smislu njegovih dobrih ili manje dobrih ili rđavih rešenja.

Ta stalna terapija svedoči o tome da se pozitivno pravo ponaša kao hronični bolesnik u odnosu na uzorne, opšte i apriorne ustanove prirodnog prava. Postoje, dakle, neka viša načela po kojima se i sami zakoni upravljaju.

Snagom i autoritetom uma, moguća razdvojenost ova dva stabla, ne vodi, ili ne bi trebalo da vodi, u antagonizam, već u kompoziciju transcendentnog i empi-rijskog svojstva prava u kojoj racionalna i umna priroda gradi evoluciju prava u smislu njegove pravednosti, opštosti i nadnacionalnosti.

Kultura prirodnog prava. – Prirodno pravo je deo opšte kulture – intelektual-ne, duhovne i materijalne, nadnacionalne i nadklasne, kulture svakog čoveka i svih ljudi zajedno, bez obzira na sve razlike koje postoje u �zičkim i umnim svojstvima ljudi, njihovim asocijacijama i širim zajednicama, sve do državnih subjektiviteta i njihovih saveza.

Pravo koje je postavljeno zajedničkom voljom ili samovoljom, kao promen-ljivo, prostorno ograničeno i nesavršeno, a koje nazivamo pozitivnim pravom, dostiže u svojoj izvornosti i izvršnosti, onaj stepen svoje kulture koji je utvrđen i životno potvrđen kulturnim identitetom prirodnog prava.

Moć prirodnog prava. –Pošto se sva ljudska bića rađaju jednaka u dostojan-stvu života, prirodno pravo je univerzalno i sveljudsko. Razlike u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili

115

društvenog porekla, imovine ili drugih sličnih okolnosti – mogu biti sastavni de-lovi samo pozitivnog prava, dok je prirodno pravo sazdano na jedinstvu svih ovih razlika.

Prirodno pravo služi pravdi kao moralnoj dispoziciji jednakog postupanja sa jednakim stvarima i nejednakog postupanja sa nejednakim stvarima, srazmer-no njihovoj nejednakosti.

Sfera prirodnog prava je sfera slobode, ali one slobode koja je u međuzavi-snom odnosu sa slobodom drugih, što znači da je sloboda čoveka ograničena slo-bodom drugih, ona je stoga samosvesna ili racionalna i pravda se ovde postiže proporcijom sloboda.

Ostvarenje prirodnog prava je izraz demokratske kulture koja pretpostavlja toleranciju kao akt duhovne slobode i kulture razuma.

Nema pravne države bez ustanovljenog i primenjenog prirodnog prava u granicama društvenog razuma.

Prirodno pravo obezbeđuje i razvija ekološku etiku kao neophodnost očuva nja života na našoj planeti.

Trajnost prirodnog prava . – Starost rodne kuće prirodnog prava utvrđuje se brojem stoleća; najstarija era, njegova je postojbina.

Filozo�ja prirodnog prava nadživela je sve vekove, da bi nam se danas, kao racionalna koncepcija, predstavila imenom ljudskih prava ili prava čoveka u kodi-�kovanom mozaiku dokumenata Ujedinjenih nacija i standardima Međunarod-ne zajednice.

Naći se pod svodom prirodnog prava, znači biti iznad prolaznosti pozitiv-nog prava, njegove voljnosti ili proizvoljnosti, u svakom slučaju, iznad oskudice sadašnjosti; i po tome: pitanje istorijskog kraja prirodnog prava pitanje je njego-vog početka.

Evolucija prirodnog prava. – Antičko shvatanje prirodnog prava koje je po-niklo u učenju grčkih so�sta i koje je preraslo u �lozofski sistem Platona i Aristo-tela i dalje razvijano kroz rimsku Stoičku školu, zasnivalo se na tri osnovna stava: zakon kao delo ljudske volje potčinjen je višim zakonima prirode; suštinsko svoj-stvo prirodnog prava jeste pravda kao moralna kategorija koja ujedinjuje komuta-tivnu i distributivnu pravdu; zakon može biti pravedan ili nepravedan.

Shvatanje prirodnog prava izraženo u antičkoj grčkoj i rimskoj �lozo�ji i eti-ci poslužilo je kao temelj za dalji razvoj prirodnog prava i to, najpre, u dva pravca:

116

teološka interpretacija, naročito u smislu srednjovekovne sholastike (Toma Akvin-ski), i interpretacija koja prirodno pravo odvaja od teologije u smislu laicizacije prirodnog prava i svodi ga na racionalno objašnjenje (Hugo Grocijus).

U okviru racionalne koncepcije prirodnog prava, javljaju se opet dva osnov-na pravca: jedan, koji prirodno pravo svodi na biološko-racionalno objašnjenje i drugi, koji prirodno pravo objašnjava isključivo autoritetom uma, zbog čega se i naziva racionalno ili umno objašnjenje prirodnog prava.

Biološko-racionalna doktrina počev od XVII veka ispoljila je stav po kome se prirodno pravo objašnjava povezanošću čovekovog određenog biološkog svoj-stva sa njegovim umom. Ta svojstva su ili čovečiji nagon društvenosti (Hugo Gro-cijus), nagon samoodržanja (Tomas Hobs), stanje bespomoćnosti (Samuel Pufen-dorf) ili jedno imanentno svojstvo čoveka težnja za životom koje je dirigovano njegovim umom (Christian �omasius) ili čovekovo osećanje pravde (Herbert Spenser) ili najzad koherentna teorija biološko-umnog pravca 19. veka (Henri Ahrens).

Evolucijom biološko-racionalne doktrine, teorija prirodnog prava došla je do čisto racionalne koncepcije po kojoj je razum (ljudski um) izvor ukupnog sa-znanja, što je proizilazilo iz opšte �lozo�je racionalizma 17. veka (Rene Dekart).

Racionalna koncepcija dobila je svoju �lozofsku sublimaciju u 18. veku u delima Imanuela Kanta, koja je do danas u suštini ostala jedna od glavnih izvo-ra objašnjenja prirodnog prava. Putem teorije saznanja koja se prostire na čul-nu oblast (empirijsko saznanje) i nečulnu oblast (transcendentno saznanje) došlo se do sinteze o čistom umu kojim se stiče transcendentno saznanje kao i saznanje iz čulne oblasti. Prema ovoj �lozo�ji, pomoću čulnosti predmeti nam bivaju dati, a razumom se zamišljaju. Na toj postavci, moralni i zakonski imperativi proizila-ze iz uma iz čega sledi zaključak da je ljudski um zakonodavac prirodnog prava, zbog čega se ono, prema ovoj �lozo�ji, i naziva umnim prirodnim pravom.

Teorijski izgrađena, racionalna koncepcija prirodnog prava, doživela je svo-ju najširu primenu u drugoj polovini Dvadesetog veka sve do danas, u brojnim dokumentima Ujedinjenih nacija i standardima Međunarodne zajednice, tako da se danas može govoriti, ne samo o renesansi prirodnog prava, već o jednoj, do sada najpotpunijoj kodi�kaciji prirodnog prava čoveka koja je učinjena u istoriji pravne i moralne civilizacije.

Brojne deklaracije, povelje, konvencije, završna dokumenta i drugi opšti akti u okviru delatnosti UN kojima je stvoren jedan novi pravnički svet, imaju za

117

svoj zajednički imenitelj kulturu razuma i vrlinu pravde, dva stuba misaonog zda-nja racionalne koncepcije prirodnog prava.

Ovako razvijen opus prirodnih prava praćen je danas bogatom književno-šću na različitim jezičkim područjima, uglavnom pod naslovom ljudskih prava ili prava čoveka.

Prirodno pravo kao genusni pojam. – Između izraza “prava čoveka” i izra-za “ljudska prava” nema razlike u pojmovnom smislu. Čovek je jedinka koja čini ljudsku skupinu u pretpostavci neke brojnosti. Kao što nema ljudskih prava bez čoveka, tako nema ni prava čoveka bez društvenosti.

Oba pomenuta izraza dolaze iz različitih pravnih i jezičkih područja. Tako, izraz “ljudska prava” je u upotrebi na širokom polju anglo-američkog prava (Hu-man Rights) koji se proširio i na druga područja, posebno evropska, gde se tradi-cionalno upotrebljava izraz “prava čoveka” (Droits de l’Homme).

Bez obzira na različitost terminologije, �lozo�ja prirodnog prava zajednič-ka je i jednom i drugom izrazu. Nema, dakle, teorije “ljudskih prava” ni teorije “prava čoveka” bez teorije prirodnog prava.

Svaka doktrina i svaka praksa ljudskih prava ili prava čoveka, mora biti ute-meljena na riznici prirodnog prava i to onog koji svoj izvor nalazi u ljudskom ra-zumu i autoritetu uma kao sublimiranog prirodnog svojstva čoveka.

Izraz “prirodno pravo” je genusni pojam i iza njega stoji pravna i �lozofska civilizacija od Aristotela i pre njega, do Kanta i posle njega, sve do Univerzalne deklaracije o pravima čoveka (1948) i posle nje.

U širokoj javnosti sva tri izraza se danas upotrebljavaju i nema naučnog ra-zloga koji bi ovu trihotomiju trebalo da uskrati.

Dva načina ispoljavanja. – Ideja prirodnog prava, sa stanovišta načina izra-žavanja, imala je dva vida svoje opstojnosti: jedan �lozofski i drugi pravno nor-mativni izraz koji se u prošlosti očitovao u mnogim poveljama i deklaracijama, kao što su Magna carta libertatum (1215), Bil o pravima (1689), Deklaracija o ne-zavisnosti trinaest američkih država (1776), Povelja o pravima Virdžinije (1776), francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina (1789).

Svi ovi istorijski akti samo su parcijalno regulisali izvesna pitanja u sferi pri-rodnih prava čoveka; uglavnom to su ona prava koja bi danas nazvali klasičnim političkim i građanskim pravima, dok su ekonomska i socijalna prava na širem planu bila izvan reglisanja pomenutih konvencija i povelja.

118

Prirodna prava čoveka, za razliku od pomenutih deklaracija i povelja proš-losti, doživela su svoju obuhvatnost i skoro potpunu kodi�kaciju u Dokumenti-ma Ujedinjenih nacija i odgovarajućim međunarodnim organizacijama, čija pro-širenja i proklamacije danas predstavljaju maticu zajedničke savesti, ali izvršenje i praktična ostvarenja ovih prava predstavljaju hroničnu teškoću koju savremeni svet još nije u stanju da otkloni.

Zajedničke tačke ljudskosti. – Univerzalnost prirodnih prava čoveka prokla-movana je, pre svih i iznad svih međunarodnim dokumentima, Opštom dekla-racijom o pravima čoveka iz 1948. godine, koja po broju i sadržini prava čoveka predstavlja do sada najveću kodi�kaciju prirodnog prava u istoriji pravne kul-ture. Ona je, pored klasičnih političkih i građanskih prava, obuhvatila još i čitav niz ekonomsih i socijalnih prava čime je zaokružen dignitet čoveka kao društve-nog bića.

Deklaracija je u svom poluvekovnom trajanju (i neku deceniju više) posta-la pravi izvor odakle su poleteli rojevi raznih dokumenata, univerzalnih ili regi-onalnih: međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966), među-narodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966), evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950), američka konven-cija o ljudskim pravima (1969), afrička povelja o pravima čoveka i naroda (1981), povelja osnovnih prava Evropske unije (2000); proces zaštite ljudskih prava na evropskom kontinentu išao je i preko Završnih dokumenata brojnih konvencija o Evropskoj saradnji u materiji ljudskih prava – završni akti iz Helsinkija, Madrida, Beča, Pariza, Moskve.

Opšta deklaracija o pravima čoveka iz 1948. godine, svojom osnovnom i uvodnom odredbom prihvata racionalnu koncepciju prirodnog prava i na njoj gradi zdanje ljudskih prava: “sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u do-stojanstvu i pravima; ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema dru-gima da postupaju u duhu bratstva; svako ima pravo na život, slobodu i bezbed-nost ličnosti”.

Horizonti Deklaracije, pored ovih osnovnih prirodnih prava čoveka, obu-hvataju i druga prava koja se, prema savremenoj terminologiji, nazivaju “politi-čim i građanskim”. To su: pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; pravo na slobodu mirnog zbora i udruživanja; pravo na slobodu kretanja i izbora sta-novanja u granicama pojedine države i pravo napuštanja svake zemlje, uključu-jući i vlastitu i vraćanje u svoju zemlju; pravo azila od proganjanja; pravo na jed-no državljanstvo. Deklaracija, zatim, proklamuje još i ova prava: pravo na pravni subjektivitet, pravo na jednakost pred zakonom i na podjednaku zaštitu zakona;

119

pravo na pravično suđenje, pravo na pretpostavku nevinosti dok se ne utvrdi kri-vica; pravo na legalitet u krivičnom postupku.

Deklaracija predviđa i čitav niz socijalnih prava, kao i onih koja proizilaze iz rada. To su: pravo na socijalno osiguranje; pravo na rad, slobodan izbor zapo-slenja i zadovoljavajuće uslove rada; pravo na jednaku platu za jednaki rad; pravo stupanja u sindikat; pravo na školovanje; pravo na standard koji garantuje zdrav-lje i blagostanje; pravo učešća u kulturnom životu zajednice; pravo na zaštitu au-torskog prava; pravo na sklapanje braka i osnivanje porodice; pravo svakoga da poseduje imovinu.

Sva ova prirodna prava čoveka proklamovana imenovanom Deklaracijom, našla su, na odgovarajući način, mesta u celini Heksagona Kopaoničke škole pri-rodnog prava, koja u okviru svojih šest Katedri naučno i stručno proučava, obra-zlaže i predlaže rešenja mnogih pitanja, a sve pod okriljem racionalne koncepci-je prirodnog prava.

Ohrabrenja. – Putem implementacije i internacionalizacije prirodnih pra-va kodi�kovanih u pomenutim Dokumentima, autoritet prirodnog prava dobio je u svom legitimitetu i širini toliko mesta da se moglo govoriti o začecima jednog univerzalnog ili svetskog prava.

Sve je to ulivalo nadu da će naša civilizacija ostvariti takozvani zlatni vek u kome će prirodna prava biti jednom zauvek zaštićena i ostvarena.

Vreme nesloge. – Ali taj univerzum pravednog prava nije nastupio. Umesto njega, u praktičnom ostvarenju kodi�kovanih i implementiranih prirodnih prava, nastupilo je vreme nesloge i nasilja jednih u odnosu na druge, došlo je do ogro-mne razlike između proklamovanih i neostvarenih prirodnih prava čoveka, što je danas sudbinsko pitanje opstanka pravničke i svake druge civilizacije.

Antinomija je potpuna: kodi�kacija prirodnih prava predstavlja veličan-stvenu misaonu zgradu savremenog čoveka, ali istovremeno i gaženje te i takve zgrade.

Drugim rečima, visok stepen kulture prirodnog prava u izvoru, kodi�ka-ciji, legitimitetu i istovremeno visok stepen nekulture u neostvarenju tih prava. Umesto jednakog postupanja sa jednakim stvarima, nastupilo je vreme nejedna-kog postupanja sa jednakim stvarima, što je prava suprotnost vrlini pravde kao temelju racionalne koncepcije prirodnog prava.

Trilogija neostvarenja. – Uzroci ovakvog stanja su i brojni i raznovrsni, za-visno od prostorno-vremenske realnosti, geografskog i ideološkog faktora, religij-

120

ske i �lozofske svesti, ekonomske mogućnosti i ekonomske konstitucije, rečju, od stepena opšte i jurističke kulture.

Ipak, kada je reč o neostvarenju prirodnih prava na najširem planu, unutar i izvan pojedinih familija prava (velikih pravnih sistema), mnoštvo uzroka mogu se svesti na tri osnovna: ekstremno siromaštvo znatnog broja zemalja, postojanje većeg broja antipravnih država, zloupotreba ljudskih prava.

Proklamovana prirodna prava doživljavaju “sudbinu reke ponornice” u onom delu sveta koji danas živi u ekstremnom siromaštvu i gde objektivno nije moguće ostvariti mnoga ljudska prava, a posebno ona koja su utvrđena kao eko-nomska, socijalna i kulturna ljudska prava. To je pravi atak na elementarno ljud-sko dostojanstvo i �zičku egzistenciju gde norme Opšte deklaracije o pravima čo-veka ili norme bilo koje druge deklaracije, jednostavno nisu dobile svoj odziv i opravdanje. Ovde, humanitarna katastrofa ozbiljno preti i katastrofom neostvare-nja ljudskih prava.

U značajnom delu sveta koji ne pripada ekstremnom siromaštvu, ljudska prava su uglavnom prihvaćena na papiru putem rati�kacije ili implementacije ovih prava u nacionalna zakonodavstva. Međutim, u ovim državama nedostaje le-galitet u ostvarenju ljudskih prava pošto je vladavina prava ovde zamenjena vla-davinom samovolje detentora vlasti.

To su one države koje ne mogu poneti epitet pravnih država s obzirom da se načelo legitimiteta i legaliteta prava u tim državama nalazi ispod stepena društve-ne tolerancije. To je niža kultura prava i ona nije polje na kome ljudska prava do-življavaju uzdizanje.

Uzrok neostvarenja ljudskih prava može se videti i u faktu zloupotrebe ljud-skih prava koja se ponekad preduzima čak i od strane pravnih država.

Zloupotreba ljudskih prava postoji u slučaju kada se ona vrše protivno ci-lju zbog koga su ustanovljena ili priznata. Danas se često preduzimaju mere za-štite ljudskih prava koje u suštini znače ili odmazdu (sistem taliona, ekvivalencija nasilja) ili postizanje određenih političkih, vojnih, nacionalnih ili ekonomskih ci-ljeva. U svakom slučaju, takvom “zaštitom” čine se nove, često i teže povrede ljud-skih prava od onih koja se štite.

Nesrazmernost između proklamovanih i neostvarenih ljudskih prava dovo-di do nedozvoljenog stepena pravne nesigurnosti, što može biti znak krize ovog prava.

Mogući pravci ostvarenja. – Polazeći od uzroka nezadovoljavajućeg ostvare-nja proklamovanih ljudskih prava u svetskim okvirima, ovo vitalno pitanje među-

121

narodne zajednice ne može biti rešeno u bliskoj budućnosti; to je društveni pro-ces koji se prostire na neodređeno vreme.

Određene metapravne determinante bitno utiču na ostvarenje legaliteta ljudskih prava, u prvom redu stepen opšte i profesionalne kulture, a zatim, sta-nje univerzalne svesti i savesti, javno mnjenje, medijska, naučna i stručna op-servacija, politička zrelost i prosvećenost, moralna emancipacija, ekonomska inspiracija i radna etika, socijalni kapital i socijalne kohezije, porodična struk-tura, ustaljena pravila ponašanja, poverenje u zajedničke norme, tehnička obra-zovanost.

Sve ove determinante u jednom organizovanom društvu imaju neki svoj stepen i standard i upravo od visine tog standarda zavisi i visina ostvarenja ljud-skih prava. Podizanjem tog standarda na viši stepen ljudskosti, pitanje ostvarenja ljudskih prava ulazi u područje zadovoljavajuće ili podnošljive društvene i prav-ne tolerancije.

Dužnost je naša i individualna i opšta da učestvujemo u procesu približava-nja legitimiteta prema legalitetu ljudskih prava. Ako to ne učinimo, postojeće ko-di�kacije ljudskih prava ostaće u istoriji zabeležene, ne samo kao iluzije i neostva-rene želje, već i kao čin zajedničke odgovornosti onih koji odlaze pred onima koji dolaze.

Na istim društvenim koordinatama u smislu ostvarenja ljudskih prava nala-zi se i faktor ustrojstva jednog društva na temeljima demokratske kulture koja po-drazumeva i pravo na toleranciju. Zasigurno, to nije ni vulgarna vladavina većine koja može dovesti do tiranije manjine, ni simulovana demokratija čije su demo-kratske proklamacije samo papirne, već takav tip demokratije u kojoj pored no-tornih svojstava demokratije, tolerancija predstavlja conditio sien qua non ostva-renja prirodnih prava čoveka; ona je tačka visokog razuma i legitimacija pravne države.

Ako je stepen razvoja jednog društva zarobljen dogmom bilo koje vrste (rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, političko i drugo mišljenje, nacionalno i druš-tveno poreklo, imovina), onda je to antipod demokratskoj kulturi, bez obzira na zakon većine koji je karakterističan za demokratsko društvo.

Tolerancija i dogmatska netolerancija, dva su saputnika života čoveka kao društvenog bića.

I zato, ako se determinante pravnog poretka jednog društva vode evoluci-jom ka toleranciji, udaljavajući ga od dogmatske netolerancije, onda je to istovre-meno i znak većeg ostvarenja ljudskih prava.

122

Jedan vid uticaja na ostvarenje legaliteta ljudskih prava jeste i reagovanje i insistiranje opšte javnosti da svi činioci prava, a posebno nezavisno sudstvo, pra-vedno i e�kasno primenjuju norme o ljudskim pravima koje proizilaze iz rati-�kovanih konvencija i opšteprihvaćenih međunarodnih standarda prosvećenih zajednica.

Pri tome, legalitet u primeni ljudskih prava zahteva dubinu �lozo�je komu-tativne i distributivne pravde koja je još od antičkog vremena preživela sve vekove i koja se i danas javlja kao temeljna odrednica kulture prava.

Svako drugo pragmatsko i ne�lozofsko postupanje u konceptu ostvarenja ljud-skih prava, vodi rezultatu kratkog efekta, kako u prostoru tako i u vremenu.

Ishodišta. – Trilogija neostvarenja i mogući pravci ostvarenja prirodnih pra-va čoveka, dva su pola naše opstojnosti.

Na mnogim stranama savremenog sveta pravo se vraća svom primitivnom izvoru – učini zlo; neka druga strana sveta nošena je nalogom – ne učini zlo.

Pravo koje je nadahnuto autoritetom uma prirodnog prava i koje je danas kodi�kovano u međunarodne standarde ljudskih prava, čini začetak treće epohe koja naređuje – učini dobro.

Crni oblaci koji su se nadvili nad ostvarenjem proklamovanih prirodnih prava čoveka, prete da nam zarobe treću epohu ove moralne triparticije i vrate nas primitivnom izvoru odmazde i personalne egzekucije.

Samo veće dejstvo organizovane umnosti u stanju je da sačuva i produži ži-vot sintagme – učini dobro.

Na toj mogućnosti Kopaonička škola gradi svoju trajnu inspiraciju. Odliko-vana poverenjem naučne i stručne javnosti, snagom svoje duhovne slobode, Ko-paonička škola, na svo zlo savremenog sveta odgovara lepotom dobrog.

LXXX

Do sada je bilo reči o saznanju čulnosti prava, a zatim, kao drugi stupanj sintetičke funkcije prava posvećen je razumu kao drugom stupnju opšteg siste-ma prava, da bi treći deo kao najviši stupanj pravednog prava bio posvećen umno-sti prava. Razume se, da pomenuti stepeni sintetičke funkcije prava nisu drastično razdvojeni, ali ipak se o tim svojstvima prava može govoriti kao o zasebnim celi-nama, ali sa kategoričkim zaključkom da se umnost prava kao najpravičniji deo pravne civiliacije, javlja u kontinuitetu prethodne dve faze razvoja, pod pretpo-stavkom da se prirodno pravo u odnosu na pozitivno pravo, javlja u više pozici-

123

ja, čineći ga, ne samo podnošljivim, već i neophodnim da ispuni funkciju, jer svi smo delo prirode, svi smo i deo prirode, jednaki u dolasku i jednaki u odlasku.

LXXXI

Savremena oreganizovana umnost čovečanstva ima prirodni mandat i za-povest razuma da nas izvede iz postojećeg stanja opšte opasnosti (nuklearni i sva-ki drugi terorizam; ekstremno siromaštvo jednog dela ovoga sveta koji pati i od “bolesti gladi”; preterana politizacija koja najčešće dolazi iz nekog izvora meta-pravne moći; ucena kao znak osiromašene kulture koja često ide sve do osiro-mašenog uranijuma; preteća opasnost ekološke prirodne poremećenosti) i da nas uvede u Kulturu mira, vrlinu Pravde i opštu Toleranciju. Ona to može i mora, iz-među ostalog, i na način ostvarenja svih onih prava i sloboda koja su proklamo-vana i kodi�kovana na čitavom zakonodavnom prostoru miroljubivih asocijacija i integracija univerzalnog, regionalnog i nacionalnog karaktera.

125

Professor Dr SLOBODAN PEROVIĆ President and Founder of the Association of the Kopaonik School of Natural Law – Universitas iuris naturalis Copaonici

NATURAL LAW AND THE OTHER REASON

Summary

In his keynote paper prepared for the 31st Conference of the Kopaonik School of Natural Law, the Author discusses and analyses numerous issues from the aspect of general legal philosophy, as well as from the aspect of speci�c legal institutions which have been integrated to a certain degree in the form of general entities. Legal science, legislation and practical application of the law, are the three fundaments of legal and moral civilization of any organized society. �e trinity of the aforementioned necessities are, concurrently, indicators of the achieved level of commutative and distributive justice and equity, as individualized general jus-tice (Ius est ars boni et aequi).

According to Kant’s ‘pattern’, synthetic judgments are possible a priori as principles, not only in mathematics, but also in all theoretical sciences. In that sense, Kant parses general cognition into three fundamental powers, looking for a synthetic function in each one of them that provides for that generality and ne-cessity. �e three powers discussed are: sensibility Sinnlichkeit), understanding (Verstand) and reason (Vernun�).

In discussing the cognition of the sensibility of law, as the �rst level of the general function of law as a science and law as practice, the Author of this key-note paper dwells, among the rest, also on a substantial number of interpretations of legal norms, giving priority to targeted interpretation of legal norms and law in general.

In view of the multitude of legal issues encompassed by the indispensable understanding of law, as the second stage towards the reason of law, the Author

126

analyses and presents his own conclusions about numerous current issues. Such issues, which have the feature of major legal institutions are in particular: public policy as a restriction of the autonomy of the will. �e Author goes on to discuss the signi�cant matter of dignity and independence of judgeship, presenting the 12 tablets of judges’ independence; this is followed by liability without fault for com-pensating damage caused by hazardous things and hazardous activities, which is of extraordinary signi�cance for the current development of the technical civili-zation. Finally, this part of the keynote paper is dedicated to the concept and ap-plication of the principle of good faith and fairness. Emphasis is laid on the im-perative character of this principle, as well as on the application of the social and legal standard of boni mores, both business and general social standards. Here, the Author also highlights the relationship between moral and legal norms, an issue which was and still is of topical importance and signi�cance in modern times for understanding law in general, from the aspect of literature, as well as case law and business practice.

Following an analysis of the understanding of law, the Author proceeds with presenting the basic attributes of just law (natural or reasonable law) elab-orating in particular on the numerous issues in the sphere of natural law, such as: the origin and the culture of natural law; the power and durability of natural law; di�erent understandings in the evolution of natural law; natural law as a ge-nus concept; two ways of manifestation of natural law; common points of human-ity; encouragement in codi�cations and times of discord in modern world; pos-sible directions of accomplishment; outcomes in modern world. All these topics, as well as other ones, either related or similar, are observed through the Hexagon: the right to life, the right to freedom, the right to property, the right to intellectual creation, the right to justice and the right to a state ruled by law.

In conclusion, the Author of this keynote paper points to the disparity be-tween the proclaimed features of just law and the reality of life which is exactly opposed to the reality of life in many vital areas (mass weapons for killing people, terrorism, diseases, hunger and blackmail) including other methods which are absolutely contrary to the proclaimed natural (human) rights. For all these rea-sons, the Author argues and intercedes in favour of a culture of peace in his key-note paper, as well as in favour of just law and overall tolerance as an expression of self-conscious freedom and culture of reason.

P O R U K E

129

Na Završnoj plenarnoj sednici, 16. decembra 2018. godine, nakon vi-šednevnog intenzivnog angažovanja svih učesnika, urednici pojedinih sek-cija izneli su sledeće poruke, koje su dobile opštu podršku.

I – PRAVO NA ŽIVOT

1. Život

Dr ĐORĐE ĐORĐEVIĆ, profesor Kriminalističko-policijske akademije U Beogradu

1. Pravo na život kao osnovno pravo čoveka i kao uslov za postoja-nje svih drugih ljudskih prava nesumnjivo se, pre svih drugih prava, može smatrati prirodnim pravom. Ovakav značaj prava na život svakako zahteva i njegovu odgovarajuću pravnu zaštitu. Ona se ostvaruje u mnogim granama prava među kojima je sigurno najznačajnija krivičnopravna zaštita.

2. Terorizam kao jedan od posebno opasnih oblika napada na život i telesni integritet ljudi, u savremenom društvu, na žalost, dobija sve šire raz-mere. Rezličitim terorističkim aktima povređuju se ili ugrožavaju životi ve-likog broja ljudi, a pored toga prouzrokuje i niz drugih štetnih posledica. Zbog toga borba protiv terorizma zahteva maksimalnu angažovanost svih društvenih činilaca koji rade na njegovom suzbijanju. Kad je u pitanju naše krivično zakonodavstvo, Zakonom o izmenama i dopunama KZ iz 2012. godine u ovu materiju uneto je niz novina uvođenjem pet novih krivičnih dela u skladu sa rešenjima prihvaćenim u međunarodnim dokumentima i u uporednom pravu. Iako nove inkriminacije otvaraju neke teorijske, pa i praktične dileme oko primene nekih opštih instituta krivičnog prava kod

130

ovih krivičnih dela, nova rešenja u celini gledano trebalo bi da doprinesu uspešnijoj borbi protiv ovog oblika kriminaliteta.

3. Potreba sve jače zaštite prava na život obuhvata i pojačanu zaštitu prava na život nerođenog deteta. Naše krivično zakonodavstvo je u posled-nje vreme na tom polju učinilo značajne korake uvođenjem novih inkrimi-nacija kojima se nerođenom detetu pruža pojačana zaštita, ali posredno, preko zaštite života i telesnog integriteta njegove majke. Međutim, stiče se utisak da ne postoje smetnje da se nerođenom detetu pruži i neposredna krivičnopravna zaštita putem uvođenja inkriminacije povrede fetusa, zašta postoje primeri u uporednom krivičnom zakonodavstvu.

4. Jačanje krivičnopravne zaštite prava na život manifestuje se i u či-njenici da gotovo sve izmene i dopune u našem krivičnom zakonodavstvu u poslednje vreme sadrže i neke odredbe kojima se ovo pravo dodatno za-štićuje. Tako su i Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2016. godine, uvedene neke novine koje između ostalog imaju za cilj po-jačanu zaštitu prava na život. To se u prvom redu odnosi na novouvedene inkriminacije: ‘’Sakaćenje ženskog polnog organa’’, ‘’Proganjanje’’ i poseban oblik krivičnog dela ‘’Rasna i druga diskriminacija’’. Iako nesporno dopri-nose jačanju krivičnopravne zaštite ovog osnovnog ljudskog prava, novou-vedena krivična dela nose i brojne probleme i nedoumice naročito oko nji-hove nedovoljne uklopljenosti u ostale odredbe KZ i brojna preklapanja sa već postoječim inkriminacijama, pa se može postaviti pitanje opravdano-sti njihovog uvođenja i načina rešavanja spornih pitanja do kojih će u prak-si sigurno dolaziti.

2. Zdravlje

Dr HAJRIJA MUJOVIĆ, naučni savetnik Instituta društvenih nauka u Beogradu

1. Kada je u pitanju korupcija u zdravstvu neophodno je baviti se više njenom prevencijom nego represijom. Potrebno je jasno razgraničiti dopu-štena od nedopuštenih davanja na strani pacijenta kao korisnika zdravstve-nih usluga. Potrebno je podjednako otkrivati ''veliku'' i ''malu'' korupciju.

2. Obrada i sigurnost podataka u zdravstvenom sistemu kod pružan-ja zdravstvenih usluga danas su u potpunosti preneti u oblike informacio-no-tehnološkog sistema i upravo zbog toga zaslužuju najviši stepen zaštite

131

u skladu sa savremenim standardima. Pravo Srbije treba uskladiti sa Evrop-skom uredbom o zaštiti podataka o ličnosti iz 2016. godine koja promoviše integrisani pristup i opštu zaštitu poverljivosti podataka i privatnosti svakog pojedinca u vezi s tim.

3. Potrebno je rea�rmisati izričit i pisani pristanak pacijenta, uvek kada je to moguće, bez obzira o kojoj vrsti medicinskog postupanja je reč, jer se smatra da samo takva forma pristanka omogućava puno ostvarenje pacijentovih prava i prevenciju sporova i neželjenih događaja do kojih može doći.

4. Srbija je usvojila Zakon o DNK registru koji do sada nije imala i koji je bio neophodan sa stanovišta prakse. Predlažu se određena poboljša-nja zakonskog teksta, a odnose se na odredbe o prenošenju podataka, što se sada prepušteno podzakonskom aktu, zatim o brisanju podataka i o roko-vima čuvanja podataka. Poruka ove sekcije je takođe da se odredbe Zakona tumače sistemski, povezano sa rešenjima registra u zdravtsvu i u skladu sa najnovijim standardima zaštite podataka o ličnosti u EU.

5. Medicinska dokumentacija je od velikog značaja za funkcionisanje zdravstvenog sistema i ona nosi težinu dokaza u određenim pravnim po-stupcima. Iz tih razlooga potrebno je raditi na razvijanju svih njenih obli-ka i ažurnosti, a ujedno i na otklanjanju nedostataka i grešaka u njenom vo-đenju.

3. Ekologija

Mr GORDANA PETKOVIĆ, načelnik Odeljenja za evropske integracije i međunarodnu saradnju iz oblasti zaštite životne sredine, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine R. Srbije

1. Postupak prilagođavanja standardima životne sredine je komplek-san i dug, kako kroz prenošenja tekovina EU u nacionalne propise, tako i zbog njihove implementacije.

2. Kao država kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, Srbija se suo-čava sa institucionalnim i �nansijskim izazovima u oblasti zaštite životne sredine koji se odnose na institucionalno jačanje i značajne infrastruktur-ne investicije. U tom smislu, neophodno je preduzeti mere u pravcu jačanja kapaciteta Agencije za zaštitu životne sredine i operacionalizacije Zelenog fonda Republike Srbije.

132

3. Pregovaračka pozicija za Poglavlje 27 Životna sredina i klimatske promene mora biti zasnovana na detaljnoj proceni administrativnih kapa-citeta i �nansijskih izvora, koristi i troškova implementacije EU propisa u oblasti zaštite životne sredine.

4. U uslovima sve veće liberalizacije trgovine i investicija neophodno je da se Srbija, koju očekuju složeni pregovori u okviru Poglavlja 27, fokusi-ra mere na jačanje privrednog razvoja, transfer čistih tehnologija i raspola-ganje prirodnim bogatstvima na održivi način.

5. Međunarodno pravo životne sredine u oblasti odgovornosti za štetu je razvijeno. Prisutni su stalni pokušaji da se uspostavi odgovornost države za štete nanete životnoj sredini, naročito u slučajevima prekograničnih za-gađenja. Međutim, brojni ugovori u ovoj oblasti nisu rati�kovani ili njiho-va primena ne daje dovoljno rezultata, pa odgovornost za razvoj i primenu ovih dokumenata leži kako na međunarodnoj zajednici, tako i na državama na nacionalnom planu.

6. U cilju sprečavanja i otklanjanja štete po životnu sredinu zasno-vanog na principu ‘’zagađivač plaća’’, neophodno je unaprediti zakonodav-no-pravni okvir u oblasti odgovornosti za štetu kojim se obezbeđuje da za-gađivači postanu �nansijski odgovorni za remedijaciju i sprečavanje štete pričinjene životnoj sredini.

7. Osnov za �nansiranje i investiranje privatnog sektora u sistem za-štite životne sredine (upravljanje otpadom, korišćenje vodnih resursa za proizvodnju energije i dr) je unapređenje e�kasnog zakonodavno-instituci-onalnog okvira za primenu javno-privatnog partnerstva i koncesija. U slu-čaju koncesija posebno je precizno odrediti način i nadležnosti dodele pra-va na korišćenje prirodnog bogatstva.

8. Razvoj prava klimatskih promena zahteva ne samo usvajanje strate-gije i zakona koji bi bili u skladu sa strateškim i pravnim okvirom EU za kli-matsku i energetsku politiku za period do 2030. godine, već i integraciju u sve relevantne sektore i povezivanje, pre svega sa ekološkim pravnim pravi-lima koja imaju horizontalnu primenu, kao što je pristup ekološkim infor-macijama koje se odnose na klimatske promene, procena uticaja na životnu sredinu i integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja zaštite životne sre-dine.

9. Ocenjujemo celishodnim da Republika Srbija intezivira aktivno-sti koje se odnose na primenu Pariskog sporazuma donošenjem Strategije o klimatskim promenama sa Akcionim planom i Zakona o klimatskim pro-

133

menama, kao preduslova za uspostavljanje sistema za monitoring, izvešta-vanje i veri�kaciju neophodnu za e�kasniju implementaciju sistema za tr-govinu emisijama.

10. Pravo na zdravu životnu sredinu je opšte ljudsko pravo, zajemče-no ustavom mnogih država, uključujući u Ustav Republike Srbije. Zaštita životne sredine i zdravlje ljudi su u neposrednoj korelaciji s obzirom da je zdrava životna sredina uslov života i zdravlja ljudi.

11. Ekološki kriminal predstavlja značajan i rastući problem sa kojim se suočava država u cilju održivog upravljanja i zaštite životne sredine. Bor-ba protiv ekološkog kriminala zahteva široku međunarodnu i nacionalnu akciju preduzimanjem mera prevencije, pooštravanjem krivičnih sankcija za izvršioce krivičnih dela i saradnjom nadležnih međunarodnih agencija za suzbijanje kriminala.

13. U Krivičnom zakoniku Republike Srbije neophodno je revidirati Poglavlje Krivična dela protiv životne sredine u cilju usklađivanja sa među-narodnim i evropskim normama u ovoj oblasti.

14. U međunarodnim odnosima, pitanja rešavanja sporova iz oblasti zaštite životne sredine postaju sve značajnija. Arbitražno rešavanje ekološ-kih sporova ističe se kao posebno značajno u tom polgedu.

15. U cilju uspostavljanja uni�kovanog podsistema međunarodnog prava koji bi rešavanje sporova zaštite životne sredine kao speci�čne vrste sporova učinilo e�kasnijim i pravno sigurnijim, javlja se potreba osnivanja specijalizovanog tribunala nadležnog za pitanja zaštite životne sredine. Po-trebna je detaljna analiza svih aspekata činjeničnog i pravnog okvira koji se odnose na njegovo osnivanje.

4. Sport

Dr EDITA KASTRATOVIĆ, profesor Fakulteta za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd

1. Sport je značajan za pojedince, kao i za društveni i kulturni razvoj svake zajednice, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou. On je po-vezan sa različitim sferama, kao što su obrazovanje, zdravstvo, socijalna za-štita, nacionalno planiranje i odmor. Iz tih razloga, nadležni organi na svim nivoima imaju obavezu da obezbede razvoj sporta na svojoj teritoriji i una-prede učešće stanovništva u sportskim aktivnostima.

134

2. Postoji potreba za projektima za podsticanje i razvoj sporta kod dece i omladine. Cilj ovih projekata bi bio motivisanje i podsticanje dece i omladine na izbor sporta i masovnije uključivanje u sportske klubove ili društva. Pored toga, putem ovih projekata bi se omogućilo sprovođenje programa mera edukacije u borbi protiv nasilja u sportu kako na sportskim terenima tako i van njih.

3. Neophodno je sprovođenje istraživanja u cilju prikupljanja naučnih saznanja koja bi doprinela utvrđenju realnog stanja negativnih pojava pri-sutnih u sportu i oko sporta.

4. Smatramo da je dosledna i ujednačena primena zakona, a pre sve-ga, odgovarajuća kaznena politika ključan faktor uspeha u borbi protiv na-silja u sportu. S druge strane, Sekcija stoji na stanovištu da dalje izmene za-kona u smislu podizanja posebnog maksimuma zatvorske kazne za krivično delo nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu ne bi po-stile potreban efekat.

5. U svim ozbiljnim raspravama o sportu publika ima svoje zasluženo mesto. Ponekad je to učešće u nečem negativnom (neredi, kriminal, uklju-čivanje u politička dešavanja), ali najčešće je reč o pozitivnim aktivnostima, kao što je prigodno navijanje za svoju državnu reprezentaciju, za svoj klub ili za svog pojedinca. Iz tih razloga potreban je poseban oprez prilikom pre-duzimanja koraka koji bi ugrozili publiku i mogućnost neposrednog navija-nja na sportskim događajima.

II – PRAVO NA SLOBODU

1. Kirvično-pravna i procesna zaštita ličnosti

Dr MILAN ŠKULIĆ, sudija Ustavnog suda Srbije, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Poruke obuhvataju tri osnovna pitanja: 1) teret dokazivanja u krivič-nom postupku, 2) problem komandne odgovornosti i 3) opšti problemi re-forme krivičnog postupka Srbije, ali i krivičnog prava uopšte, a posebno u odnosu na novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije, te planirane novele Krivičnog zakonika.

135

1. Poruke koje se odnose na teret dokazivanja u krivičnom postupku

Zaključeno je da je neophodno dosledno poštovati osnovni mehani-zam tereta dokazivanja u krivičnom postupku, propisan u Zakoniku o kri-vičnom postupku, a utemeljen na elementarnoj krivičnoprocesnoj logici, da osnovni teret dokazivanja snosi ovlašćeni tužilac.

Problematika tereta dokazivanja, kako sa stanovišta predmeta dokazi-vanja, tako i posebno, u pogledu utvrđivanja pravila kojima se determiniše na kome u krivičnom postupku „leži“ teret dokazivanja, kao i koje su posle-dice nedokazivanja/nedokazivosti, predstavlja skup nekoliko klasičnih kri-vičnoprocesnih instituta i mehanizama, koji se moraju dosledno poštovati u svakom demokratskom krivičnom postupku.

Teret dokazivanja je od velikog značaja u krivičnom postupku, nepo-sredno je povezan sa načelom pravičnog vođenja krivičnog postupka, ali i pravom na odbranu okrivljenog u krivičnom postupku, te dejstvom pretpo-stavke nevinosti, koja nije sadržana samo u Zakoniku o krivičnom postup-ku, već je i važna ustavnopravna garancija.

Teret dokazivanja je povezan i sa pitanjem (ne)delovanja ili limitira-nog delovanja načela istine u krivičnom postupku. Moguće je usklađivanje na adekvatan način limitiranog načela istine i pravila o teretu dokazivanja u srpskom krivičnom postupku, propisivanjem u ZKP-u da sud ima pravo i dužnost da izvede sve dokaze potrebne za utvrđivanje potpunog i istinitog činjeničnog stanja, ali tako da to bude u okviru pravila da tužilac snosi teret dokazivanja optužbe, te pod uslovom da se odbrana tome ne protivi.

U savremenom krivičnom pravu se uočava prilično problematična tendencija da se neki dokazni problemi u praksi, rešavaju odgovarajućim rešenjima iz domena materijalnog krivičnog prava. U tom pogledu su na primer, danas tipična rešenja koja se odnose na neke institute međunarod-nog krivičnog prava, poput komandne odgovornosti, ili određenih oblika „zavere“ kao učestvovanja u krivičnom delu, a jedan od njenih oblika je i „zajednički/udruženi zločinački poduhvat“, koji je inače, prilično široko, a po svemu sudeći, često i sasvim arbitrarno, primenjivan od strane Haškog tribunala, što je neprihvatljivo za krivičnopravno i krivičnoprocesno zako-nodavstvo Srbije.

136

2. Poruke koje se odnose na komandnu odgovornost u krivičnopravnom sistemu Srbije

Katedra je zaključila da je dobro što se u Krivičnom zakoniku Srbi-je, komandna odgovornost de�niše kao posebna vrsta krivičnog dela ne-činjenja, a ne formalno kao oblik odgovornosti. Ovo normativno rešenje je slično onome koje postoji u nemačkom krivičnom pravu i ono je više u duhu evropsko-kontinentalnog pogleda na problematiku komandne od-govornosti.

Katedra smatra da nije moguće norme koje se odnose na komandu odgovornost kao posebno krivično delo propisano u KZ-u Srbije, primenji-vati retroaktivno, jer je to zabranjeno zbog dejstva načela zakonitosti, koje je ustavnog karaktera i predstavlja izuzetno važan segment pravne države.

3. Poruke koje se odnose na reformu krivičnog materijalnog i krivičnog procesnog zakonodavstva Srbije

Skoro celokupna krivičnoprocesna teorija u Srbiji i veliki deo prakse, već godinama izuzetno oštro kritikuju tekst novog Zakonika, tvrdeći da je u njemu sadržan određen broj protivustavnih normi, omaški i grubih pravno-tehničkih grešaka, ali i da je zasnovan na suštinski izuzetno lošem i nepra-vičnom konceptu.

Katedra smatra da je neophodno reformisati krivični postupak u Srbi-ji, pri čemu bi se moralo poći od sledećeg:

1. razviti koncept javno-tužilačke istrage, ali tako da on bude usklađen sa potrebama naše zemlje i našom krivičnoprocesnom tradicijom, a ne da se u okviru njega „eksperimentiše“ sa svojevrsnim „egzotičnim“ idejama, poput tzv. paralelne istrage. Dobar uzor u tom pravcu može da bude novi ZKP Austrije, zemlje u kojoj je nedavno sudska istraga, zamenjena državno-tužilačkom;

2. dati veći značaj načelu neposrednosti, što znači da se ne mogu ru-tinski i sasvim jednostavno dokazi tužioca automatski koristiti na glavnom pretresu (jer to nisu dokazi suda, niti dokazi izvedeni pred sudom), pri čemu istovremeno treba omogućiti šire angažovanje sudije (bilo da je to sudija za istragu, ili sudija za prethodni postupak), prilikom obezbeđenja

137

dokaza u istrazi, onda kada postoji opasnost da oni neće moći da se ponove na glavnom pretresu, ili kada se radi o dokaznim aktivnostima u korist od-brane;

3. pažljivije postupiti prilikom uvođenja u sistem raznih oblika zado-bijanja tzv. kooperativnih svedoka (svedoci saradnici, odnosno „okrivlje-ni/osuđeni saradnici), jer sistem uveden Zakonikom iz 2011. godine u tom pogledu omogućava i neke potencijalne zloupotrebe, naročito kada se radi o primeru da se čak osuđujuća presuda donesena na temelju iskaza okriv-ljenog/osuđenog saradnika, koristi (čita) kao dokaz u drugom predmetu, uz istovremeno onemogućavanje da se saokrivljeni/saoptuženi ispituju kao svedoci i sl.;

4. bolje de�nisati sporazum o priznanju krivičnog dela, kao i meha-nizam oportuniteta krivičnog gonjenja, pri čemu treba posebno imati u vidu i potrebu adekvatnije zaštite interesa oštećenog, ali pri tom, uvesti i striktnu zabranu da se sama presuda proistekla iz sporazuma o priznanju okrivljenog, rutinski koristi kao dokaz u drugim krivičnim postupcima, te čak i uz svojevrsnu „zabranu“ da se okrivljeni koji su sklopili sporazuma o priznanju krivičnog dela, ispituju kao svedoci u drugim krivičnim postupc-ima, odnosno postupcima koji se vode protiv drugih okrivljenih, čime se drastično odstupa od načela neposrednosti;

5. razviti alternativne načine rešavanja predmeta krivičnog postupka, odnosno tzv. uprošćene i sumarne procesne forme, te postupak za lakša krivična dela načelno učiniti bržim i jednostavnijim;

6. ukinuti održavanje pripremnog ročišta, jer se ono u praksi pokaza-lo kao izuzetno komplikovano i potpuno nekorisno, a istovremeno se time i nepotrebno odugovlači postupak, te uvesti bolji i e�kasniji sistem sudske kontrole optužnice;

7. naći pravu meru između delovanja načela istine i pravila o teretu dokazivanja;

8. urediti na bolji način glavni pretres, tako da se otklone neki sada postojeći nepotrebni elementi koji omogućavaju odugovlačenje krivičnog postupka, ali ga istovremeno i značajno poskupljuju;

9. učiniti sud dokazno aktivnijim, ali tako da to bude u skladu sa os-novnim elementima načela pravičnog vođenja krivičnog postupka.

138

10. razviti e�kasniji i pravičniji sistem pravnih lekova u krivičnom postupku.

Katedra posebno ističe da se u reformisanju i noveliranju kako Za-konika o krivičnom postupku, tako i Krivičnog zakonika, ne sme suviše žuriti, a dalekosežne i važne promene bi morale uvek biti praćene i kvalitet-nom javnom raspravom.

2. Sloboda ličnosti

Dr OLGA CVEJIĆ-JANČIĆ, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu

1. Pravo deteta da zna svoje poreklo, garantovano Konvencijom UN o pravima deteta (1989.) a zatim i Ustavom Srbije (2006.), koji predviđa da svako dete ima pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identi-tet (čl. 64. st. 2) treba jednako i bez diskriminacije primenjivati na svu decu, bez obzira na način zasnivanja roditeljskog odnosa. To znači da ovo pra-vo treba primenjivati ne samo na decu rođenu u braku, van braka i usvoje-nu decu već i u odnosu na decu začetu uz pomoć biomedicine. Pravo dete-ta da sazna svoje poreklo ne znači i pravo na zasnivanje roditeljskog odnosa ili priznavanje bilo kakvih prava i obaveza između deteta i genetskog ili bi-ološkog roditelja, jer se roditeljski odnos iz koga prističu ta roditeljska i po-rodična prava i obaveze utvrđuje na osnovu posebnih pravila (to je pravna pretpostavka Pater is est quem nuptiae demonstrant, odluka suda ili prizna-nje očinstva ili materinstva, usvojenje), dok pravo na saznanje porekla zna-či samo pravo deteta da zna od koga potiče i pravo da na taj način izgradi i očuva svoj identitet. Ono je po pravilu izuzetno važno za svako dete i pri-krivanje istine o poreklu može dovesti do nepopravljivih poremećaja odno-sa između pravnih roditelja i deteta, ukoliko dete sazna istinu na neadveka-tan način, suviše kasno i nepripremljeno za saznanje tako važne činjenice koje se tiču njegovog identiteta i njegovog života.

2. Demografski problemi su i dalje centralna tema ove sekcije jer je obnavljanje stanovništa pitanje od suštnske važnosti za opstanak jednog naroda ali i države. Država mora svojim merama sistematski, sveobuhvat-no i istrajno stimulisati povećanje nataliteta, ali ne merama zabrane preki-

139

da trudnoće, koje predstavlja pravo na telesnu i reproduktivnu autonomiju žene, niti drugim radikalnim merama i zabranama, već merama podstica-nja rađanja koje će uticati na roditelje da se opredeljuju za veći broj dece bez straha za budućnst za svoje dece. Najnoviji Zakon o �nansijskoj podršci po-rodici sa decom je predvideo neka pozitivna rešenja (koja još treba dopuni-ti i poboljšati) i koja će, ako se budu dosledno i striktno primenjivala, po-moći porodicama sa decom da lakše podnesu teret reprodukcije. Tome npr. doprinosi roditeljski dodatak, dečji dodatak, naknada zarade za vreme po-rodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta i druge mere (npr. nakna-da troškova boravka u predškolskoj ustanovi deci bez roditeljskog staranja, deci sa smetnjma u razvoju i deci sa invliditetom i kao i deci korisnika nov-čane socijalne pomoći) ali te mere nisu dovoljne. Treba raditi i na tome da majke sa više dece imaju prednost pri zapošljavanju, da se olakša dobijanje kredita za rešavanje stambenog problema porodica sa više dece, sa povolj-nijim kamatama ili umanjenjem kamate za svako novorođeno dete, koje će subvencionisati država i sa progresivnim otpisivanjem dela kredita porodici sa više dece, zatim značajno smanjiti porez na dohodak porodicama s većim brojem dece tako da je i ekonomski povoljnije imati više dece i raditi za svo-ju decu nego davati porez državi. Pored toga, treba stimulisati i poslodavce da primenjuju mere pronatalitene populacione politike putem npr. otvaraja-nja obdaništa, vrtića i dnevnih boravaka u prostorijama poslodavca za decu svojih radnika, uz smanjenje dela poreza takvim poslodavcima, besplatnom promocijom njihovih proizvoda ili uz druge olakšice i povlastice zbog po-drške politike povećanja rađanja.

3. Načelo najboljeg interesa deteta, iako garantovano Konvencijom o pravima deteta (1989) i Porodičnim zakonom Republike Srbije (2005), nije Ustavom proklamovano kao opšte ustavno načelo kojim bi se garantovala zaštita najboljeg interesa deteta u svim postupcima i aktivnostima koji se na njega odnose. To bi trebalo ispraviti novim Ustavom koji se najavljuje i u skladu sa Konvencijom o pravima deteta predvideti da će “[U] svim aktiv-nostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodav-na tela, najbolji interesi deteta biti od prvenstvenog znacaja”ili još koncizni-je na način kako je to predviđeno Porodičnim zakonom “[S]vako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču

140

deteta”. Sadržina ovog načela nije detaljnije normirana ni Konvencijom ni našim Porodičnim zakonom, niti porodičnim zakonodavstvom većine dru-gih zemalja, zbog toga što bi to bilo teško i nezahvalno, a zatim i nepotreb-no, jer, kako se ističe i u praksi Evropskog suda za ljudska prava i u teoriji, najbolji interes deteta se ne može generalizovati, što pravna norma zahteva; najbolji interes deteta je individualna stvar koja se razlikuje od deteta do de-teta, a zatim i kod jednog istog deteta se menja obzirom na uzrast i konkret-ne životne okolnosti koje se takođe menjaju, tako da najbolji interes deteta treba sagledavati u kontekstu okolnosti svakog pojedinog slučaja tj. svakog konkretnog deteta. Neke od okolnosti koje mogu uticati na utvrđivanje naj-boljeg interesa deteta mogu biti predviđene zakonom.

4. Internet je danas postao deo savremenog života čija upotreba dobi-ja sve šire razmere u svim sferama ljudske delatnosti, kako privatnoj tako i poslovnoj. I u budućosti će se broj korisnika interneta povećevati, jer pru-ža niz prednosti i ušteda za sve korisnike. S druge strane su i mogućnosti zloupotreba informaciono komunikacionih tehnologija (IKT) proširene, što predstavlja poseban rizik od izloženosti dece nasilju, pornografskim i drugim uznemiravajućim sadržajima i zloupotrebi njihove privatnosti. Ve-liki broj dece školskog uzrasta od 7-18 godina provode znatan deo aktivnog vremena koristeći IKT bilo u domaćinstvu, obrazovnim ustanovama ili u vršnjačkim grupama. Uređaji za korišćenje IKT su raznovrsni i lako dostu-pni, pa je i opasnost od zloupotreba dece povećana. Zloupotrebe IKT mogu se ispoljiti kroz tzv. sajber buling, gruming, i sl. a rizično ponašanje na inter-netu obuhvata i zavisnost od socijalnih mreža, kao tip internet zavisnosti i korišćenje interneta za promovisanje nasilja. Zbog toga je značajno raditi na osposobljavanju svih, a posebno roditelja i dece, za bezbedno korišćenje IKT, kao i uključiti zaštitu dece pri korišćenju IKT u buduću Strategiju o ra-zvoju informacione bezbednosti RS.

Krivičnim zakonodavstvom je predviđeno krivično delo iskorišćava-nje računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za iz-vršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu (član 185 b) ali sajber-buling, iako sve učestaliji oblik vršnjačkog nasilja putem IKT među decom, kao ni gruming i seksting, nisu prepoznati kao posebne vrste nasilja nad decom putem IKT. Krivičnopravnu zaštitu dece je potreb-no unaprediti i proširiti i na ove oblike zloupotrebe IKT a zatim su potreb-

141

ne dalje izmene i dopune nacionalnih propisa u okviru procesa pristupanja RS Evropskoj uniji, kako bi se u potpunosti uskladile sa pravnim tekovina-ma EU u ovoj oblasti.

5. Prema odredbama Porodičnog zakona odluku o naknadi troško-va postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud donosi po slobodnoj oce-u vezi sa porodičnim odnosima sud donosi po slobodnoj oce-ni, vodeći računa o razlozima pravičnosti (čl. 207 Porodičnog zakona), dok je prema Zakonu o parničnom postupku pravilo da odluka o troškovima postupka zavisi od uspeha stranaka u parnici (čl. 150 -173 ZPP). Odluka o troškovima postupka doneta po slobodnoj oceni mora biti obrazložena, a naročito se moraju navesti razlozi pravičnosti kojima se sud rukovodio. Propust suda da obrazloži koje konkretne okolnosti tj. koji razlozi pravično-sti su u uticale na odluku o troškovima predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka (čl. 374. stav 2. tačka 12. ZPP). Međutim, i pored izri-čitih procesnih normi sudska praksa je po tom pitanju prilično neujednače-na. Naime, usled nedostatka kriterijuma kojima bi se precizirao prilično ra-stegljiv pojam “pravičnost”, sudije najčešće dosuđuju da svaka stranka snosi svoje troškove, a obrazloženja ovakvih odluka su ili vrlo štura ili ih nema. Zbog toga je predlog sekcije da se razmotri potreba da se odredabe Porodič-nog zakona o naknadi troškova postupka u porodičnim odnosima dopune i principom krivice odnosno da se, slično nemačkom zakonodavstvu, predvi-de okolnosti o kojima sud mora voditi računa prilikom odlučivanja o troš-kovima postupka a naročito o okolnostima koje mora uzeti u obzir kada do-nose odluku da samo jedna stranka snosi troškove postupka.

6. Pored odgovarajućeg i e�kasnog pravnog okvira za borbu pro-tiv nasilja u porodici (krivičnopravnog, porodičnopravnog), veoma važnu ulogu u borbi protiv vršnjačkog nasilja imaju mediji. Odgovorno medijsko izveštavanje može da utiče na prevencju nasilja zbog čega je veoma važno da mediji profesionalno i odgovorno pristupaju temi nasilja. Mediji bi mo-rali voditi računa o poštovanju etičkih načela i standarda kada izveštavaju o žrtvi nasilja i ne bi smeli da iznose podatke kojima se povređuje njihovo pravo na život, dostojanstvo, privatnost i bezbednost, iako toga ima dosta u pojedinim medijima. Sa druge strane, nedostaju tekstovi o prevenciji i spre-čavanju nasilja, naročito o prevenciji porodičnog nasilja nad starima (eko-nomskog pogotovo) koje je slabo prepoznato u našem društvu. Istraživa-nje sprovedeno od strane pokrajinskog zaštitnika građana o odnosu medija

142

prema krivičnom delu nasilje u porodici i pravu na privatnost u tom kon-tekstu, koje se odnosi na tromesečni period (maj-juli 2018), a obuhvatilo je dnevne listove Politika, Dnevnik, Danas, Blic i Kurir, pokazalo je da pisa-ni mediji i njihova internet izdanja ne posvećuju odgovarajuću pažnju ovoj temi na adekvatan način. Pojedini mediji (kao Blic, Kurir) naginju senzaci-onalističkom izveštavanju, često na tabloidan način, što ne doprinosi bor-bi protiv nasilja. Mediji bi, medjutim, trebalo da objavljuju i tekstove o bor-bi protiv ovog fenomena i o pokušajima resocijalizacije nasilnika, tako da se i na taj način utiče na smanjenje nasilja.

3. Upravno-pravna zaštita slobode

Prof. dr DRAGOLJUB KAVRAN, Dr DOBROSAV MILOVANOVIĆ, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Na osnovu izloženih referata i diskusije koja je usledila, na Sekciji koja je okupila veliki broj učesinika, utvrđeni su sledeći zaključci grupisani u če-tiri tematske celine:

Tema 1. Pretpostavke za uspešnu primenu Zakona o opštem uprav-nom postupku

1. U cilju uspešne primene ZUP-a, neophodno je kontinuirano uskla-đivati posebne zakone sa ZUP-om, upravnu i upravnosudsku praksu, uspo-staviti optimalnu organizaciju na osnovu funkcionalne analize, obezbedi-ti delotvornu primenu normi u upravnom postupanju, interoperabilnost u elektronskoj upravi, pojednostaviti procedure i jačati svest svih zaintereso-vanih strana o ciljevima i sadržini novih propisa.

2. Potrebno je unaprediti pravni položaj stranke u vezi sa njenim pravnim zastupanjem u upravnom postupku, putem standardizacije pravi-la o naknadi troškova u skladu sa složenošću predmeta, nužnih i neophod-nih troškova.

Tema 2. Unapređenje organizacionog modela Upravnog suda i načina funkcionisanja upravnog spora

Sekcija ocenjuje da je potrebno:

143

1. Preispitivanje rešenja ZUP-a, ZUS-a i Zakona o uređenju sudova u cilju njihovog usklađivanja i reorganizacije upravnog sudstva.

2. Proširenje meritornog odlučivanja u upravnim sporovima uz uva-žavanje jasnih kriterijuma za izuzetke;

3. Ograničenje mogućnosti vraćanja predmeta organima uprave (naj-više do dva puta);

4. Uspostavljanje e�kasnijeg sistema izvršenja pravnosnažih sudskih presuda (izricanje novčane kazne licu odgovornom za donošenje novog re-šenja).

Tema 3. Pretpostavke za dalji razvoj profesionalizacije javne uprave

1. Usvajanje novih propisa u oblasti rada javne uprave (Zakona o dr-žavnim službenicima, Zakona o zaposlenima u AP i JLS, Okvira kompe-tencija) i njihovo usklađivanje sa drugim propisima kojima se reguliše rad uprave, upravno postupanje i principi rada javnih službenika.

2. Smanjenje političkih uticaja i diskrecionog odlučivanja u procesu selekcije i postavljenja službenika na rukovodećim radnim mestima, u cilju profesionalizacije uprave.

3. Uvođenje kompetencija u sve funkcije upravljanja kadrovima.4. Uspostavljanje koherentnog sistema uprave na centralnom i lokal-

nom nivou radi e�kasne primene svih instituta – mobilnost, preuzimanje, stručno usavršavanje, vrednovanje radne uspešnosti i drugih.

Tema 4. Jačanje institucionalnih kapaciteta i učešća građana na nivou jedinica lokalne samouprave

1. Jačanje institucionalnih kapaciteta jedinica lokalne samouprave, donošenje posebne odluke za uključivanje građana u cilju delotvornog do-nošenja odluka i standardizovanog odlučivanja građana na nivou lokalne samouprave.

2. Poboljšanje mehanizama neposredne demokratije i participacije građana.

144

III - PRAVO NA IMOVINU

Opšta pitanja – kodi�kacije: Svojina i druga stvarna prava; Svojina i nasleđe; Ugovor i odgovornost za štetu

Prof. dr SLOBODAN PEROVIĆ Predsednik Kopaoničke škole prirodnog prava Prof. dr MIODRAG ORLIĆ Počasni predsednik Udruženja pravnika Srbije

Umesto uobičajenih poruka sekcije, na ovom mestu objavljujemo referat Osnivača Kopaoničke škole prirodnog prava i Predsednika Komisije za izra-du Građanskog zakonika Republike Srbije, akademika prof. dr Slobodana Perovića pod naslovom “Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije”.1 Referat se objavljuje u celini.

Prof. dr SLOBODAN PEROVIĆ Predsednik Komisije za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije Predsednik Saveza Udruženja pravnika Srbije i Republike Srpske

PREDNACRT GRAĐANSKOG ZAKONIKA REPUBLIKE SRBIJE

OPŠTI ZNAČAJ KODIFIKACIJE

Na putu stalnog nastavljanja i usavršavanja pravnog poretka, jedna od značajnih etapa je i donošenje velikih zakonika kojima se u celini obu-hvataju određene oblasti društvenog života. Do ovakvih kodi�kacija obič-no se dolazi posle dužeg razvoja, kad se pravni odnosi dovoljno iskristali-šu i učvrste, odražavajući na taj način stabilnije društvene odnose. Ali, za uspešnu kodi�kaciju potreban je i odgovarajući stepen razvoja pravne nau-ke, parktikularnog zakonodavstva i sudske i poslovne prakse sa izgrađenim normama ponašanja, pravnih pojmova i ustanova.

1 Akademik prof. dr Slobodan Perović, Predsednik Saveza Udruženja pravnika Srbije i Republike Srpske, Predsednik Komisije za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije, Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije, “Pravna riječ”, br. 47/2016, Banja Luka, 2016, str. 11–31.

145

To ne može biti samo jednostruki, usko stručni i pravno tehnički po-gled i fakt, već istovremeno i izraz čitavog raspona izvanpravnih činilaca čija sadržina zavisi od prirode i stepena razvoja društvene zajednice, njenog kulturnog identiteta, ekonomske kontitucije i organizacije, �lozofskog i po-litičkog opredeljenja moralne emancipacije, stanja javnog mnjenja u pogle-du pravičnosti kao konkretizovanje pravde, tolerancije kao visokog stepena razuma i demokratske kulture zasnovane na sveopštoj harmoniji u razlika-ma po rođenju ili ubeđenju, kulture mira kao osnovne odrednice, kao i dru-gih srodnih ili sličnih izvanpravnih činilaca koji bitno utiču na sadržinu i si-stem identiteta određene kodi�kacije.

Kada jedna kodi�kacija prihvati, u suštini i formi, i na dosledan način izrazi ukupnost pomenutih determinanti, onda takva kodi�kacija, bez obzi-ra na prostor i vreme, uveličava bogatstvo opšte pravne zajednice i svih nje-nih individualiteta i organizovanih socijabiliteta. Ona, u vidu Zbornika sa-kuplja i vrši kvalitativnu harmonizaciju partikuloarnog prava i na taj način uvećava pravni sistem za još jednu univerzalnu dimenziju prava kao nauke o dobrom i pravičnom: ius est ars boni et aequi.

Drugim rečima, jedan opšti Građanski zakonik koji obuhvata široku oblast srodnih pravnih disciplina, nije, kako to može izgledati neobavešte-nim nepravnicima, samo zbir dosadnih propisa kojima se samo određuje šta se sme, a šta ne sme činiti.

Kodi�kacija u vidu Građanskog zakonika je nešto mnogo više. Svaka njena odredba je izraz neke ideje – socijalne, �lizofske, političke, ekonom-ske, običajne i svake druge koja doprinosi vladavini pravednog prava u jed-noj pravno organizovanoj zajednici. I po tome: opšti Građanski zakonik je u izvesnom smislu izraz postojećeg stanja, ali istovremeno, on ima i jednu ak-tivnu ulogu koja se ogleda u širenju tih ideja i ukazivanju na pravce razvo-ja tih ideja.

U tom smislu, dovoljno je pomenuti kodi�kovane građansko-pravne ustanove evropske pravne civilizacije koje su nadživele sve vekove od prvo-bitnih izvora rimskog prava, sve do naših dana. Dakle, jedna velika tradicija evropske familije prava kojoj mi neminovno pripadamo i koja, pored nor-mativnog dela, širi ideje komutatitvne i distributivne pravde.

I zato, velike kodi�kacije na polju civilnog prava nikada ne prestaju da žive. Vremenom, upotrebom državne vlasti, one mogu biti stavljenje van pravne snage, ali nikada i van snage života i naučnog univerzuma.

146

Uzimajući u obzir sve ove činioce, kodi�kacija ne sme da preraste u prepreku daljeg razvoja prava, opasnost koja se iskazuje već iz samog pojma kodi�kacije kao čvrstog zakonodavnog okvira.

I zbog toga, kodi�kacijski akt treba da zadovolji dve naizgled suprotne težnje: da učvrsti već izgrađene odnose preko jedne koherentne celine do-prinoseći većem poštovanju načela pravne sigurnosti, ali i da istovremeno ne zatvara put daljoj evoluciji prava, već naprotiv da tu evoluciju podstiče.

Kodi�kacija prava ne može, dakle, izolovano delovati, izvan drugih društvenih instituta i zahteva. Evolucija i promene pravnih pravila su, s jed-ne strane, nužne jer one treba da prate razvoj društvenih odnosa i zahteve koji proizilaze iz tih odnosa, ali, s druge strane, pravne ustanove organizo-vane u kodi�katorskom delu, moraju biti prožete načelom pravne sigurno-sti koje će stalno pratiti pravo u pokretu, u njegovoj neprestanoj dinamici.

Ako bi jedno pravo bilo lišeno potrebne doze pravne sigurnosti, ako bi jedno pravo čas bilo pravo, a čas antipravo, ako ne bi bilo objektivnih kri-terijuma u njegovoj primeni, onda takvo pravo ne može računati na krila. To bi bila samo neka papirna egzistencija prava ili samo spisak samo lepih želja. Drugim rečima, načelo pravne sigurnosti je neminovni atribut svakog pravnog poretka i ono ne može biti dovedeno u pitanje. Ali, isto tako nače-lo pravne sigurnosti ne sme pravne kategorije da okameni u večnosti, jer bi tada, kao i u prvoj hipotezi izdalo sebe i svoju vokaciju koju ima u društvu. O toj okolnosti svaka uspešno izvedena kodi�kacija mora voditi računa.

Zato je na tvorcima svake uspešno izvedene kodi�kacije, između osta-log, i ta odgovornost da pronađu najadekvatniju optiku kojom će prepo-znati one odnose koje kodi�kacija treba da reguliše tako što će stvaralačkoj sudskoj praksi pružiti više prostora snabdevajući je samo generalnim klau-zulama (npr. dužna pažnja, najbolji interesi deteta, savesno ponašanje), ali za razliku od onih odnosa koje treba čvrsto �ksirati, čak i do stepena ma-tematičke preciznosti (npr. oštećenje preko polovine kod dvostrano obave-znih ugovora gde vlada princip ekvivalencije uzajamnih davanja).

Naprotiv, ukoliko u jednom pravnom sistemu izostane pravna sigur-nost, kako u izvoru, tako još više u njegovoj primeni i postupku izvršenja, kada dođe do vladavine socijalne, ekonomske i pravne nesigurnosti, onda se gubi vera u autoritet prava. To sve govori o obeležjima krize pravnog si-stema, dakle, o jednom stanju u kome se odlučuje o transformaciji društve-nih i pravnih ustanova.

147

Drugim rečima, kriza pravnog sistema postoji u slučaju kada njego-va dalja egzistencija zapadne u stanje odlučujućeg trenutka transformacije, i to usled takvih nedostataka u kakvoći i količini prava, koji su doveli do ne-primene ili neobjektivne primene prava, ugrožavajući ustavnost i zakonitost do te mere, da je, po opštem mišljenju, pravna nesigurnost postala društve-ni fakt.

Svi elementi krize pravnog sistema, počev od nedostataka u kakvo-ći prava (neusklađenost, prekomero normiranje, ishitrenost rešenja, eho ži-vota, formalizam, jezik zakona, visok stepen potrebe tumačenja zakona), pa preko nedostatka u količini prava (hipertro�ja, česte izmene, pravna svest), sve do neprimene i neobjektivne primene (nužnost pojave, uzroci), i ugro-ženosti načela ustavnosti i zakonitosti, slivaju se u jedan zbirni atribut krize koji se zove pravna nesigurnost.

Svaka uspešno izvedena kodi�kacija znatno doprinosi jačanju prav-ne sigurnosti kao neminovne pretpostavke pravne države i univerzalne vrednosti.

EVOLUCIJA SRPSKOG ZAKONODAVSTVA

Kada je reč o kodi�kaciji građanskog prava u Srbiji, treba, pre svega, primetiti da je Srbija još pre 170 godina donela svoj Zakonik graždanskij za Knjaževstvo Srbsko, tačnije na Blagovesti 1844. godine. To je bio jedan od prvih zakonika ove vrste u tadašnjoj evropskoj familiji prava, tačnije, treći posle francuskog Code civil-a 1804. i austrijskog Opšteg građanskog zako-nika iz 1811, koji je bio više nego uzor Srpskom građanskom zakoniku. Ra-đen je od 1828–1844. godine, sa prekidima s obzirom na kolebanja između pomenutih zakonika koji bi od njih trebalo da bude uzor.

Ovaj zakonik je bio na snazi punih 100 godina sve do 1946. godine, kada je zajedno sa svim zakonika predratne Jugoslavije izgubio pravnu sna-gu pod dejstvom revolucionarne svesti kao izvora prava.

To je, možda, jedini primer u istoriji da se jednim zakonom ukidaju svi do tada važeći zakoni, dakle, da se izvrši abrogacija celokupnog pravnog sistema koji je u ovoj oblasti, po mnogim pitanjima, izražavao tekovine rim-skog prava, ili šire, građanskopravne ustanove evropske familije prava. Od tog vremena, pa sve do danas, Srbija nije izvršila kodi�kaciju u vidu opšteg građanskog zakonika. Ili sasvim konkretno: Srbija je danas jedna od retkih zemalja koja nema svoj Građanski zakonik, što je teško razumeti ako se zna

148

da je bila među prvim evropskim zemljama koja ga je imala još sredinom 19. veka.

Ali, nije sve tako nepremostivo što bi na prvi pogled izgledalo. Naime, veliki deo materije građanskog prava kod nas je parcijalno regulisan, tako da tu imamo zelena polja, čitave oaze pozitivno-pravnih rešenja i to na viso-kom stepenu pravne kulture, kao što je postojeći Zakon o obligacionim od-nosima (1978) koji je nam je doneo sve epitete upućene od naše i inostra-ne javnosti. Posle nestanka Jugoslavije kao državne tvorevine, ovaj Zakon je u najvećoj meri preuzet od strane bivših republika Jugoslavije, dakle, država se raspala a Zakon preživeo.

KOPAONIČKA ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA RODNO MESTO PREDNACRTA GRAĐANSKOG ZAKONIKA

Inicijativa. – Prve značajne korake u pravcu predloga za izradu Gra-đanskog zakonika Reprublike Srbije, preduzela je Kopaonička škola prirod-nog prava, koja je, u okviru svoje naučne kompetencije u oblasti prirodnih (ljudskih) prava, a posebno sa obrazloženom inicijativom njene Katedre za kodi�kaciju građanskog prava, učinila je ovaj predlog delotvornim, s obzi-rom da je isti prihvaćen od strane Vlade Republike Srbije formiranjem Ko-misije za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/06, 110/06, 85/09). U stvari, to nije bilo ni brzo, ni jednostavno. Kopaonička škola je činila višegodišnje predloge od 2002–2006. godine. Zvuk jačine ove inicijative nailazio je na muk tišine.

Međutim, pošto je Kopaonička škola u međuvremenu dobila opšta priznanja u pravničkoj domaćoj i inostranoj javnosti, i posle njene Deklara-cije (2002) koja je prevedena i objavljena na šest svetskih jezika, i posle do-bijanja pokroviteljstva UNESCO-a (2005) i publikovanim dokumentima u časopisnoj literaturi, najzad, kao što je već istaknuto, 2006. godine formira-na je Komisija za izradu Građanskog zakonika u čijem je sastavu, po pred-logu osnivača i predsednika Udruženja Kopaoničke škole prirodnog prava, bilo imenovano 12 članova, koji su uglavnom bili istaknuti članovi Kopao-ničke škole, profesori građanskog prava, kao i drugi stručnjaci iz ove obla-sti. Formirane su i radne grupe izvan sastava Komisije po kriterijumu struč-nosti.

Na osnovu gore izloženih inicijativa, u svojstvu osnivača i Predsed-nika Udruženja Kopaoničke škole prirodnog prava, pripala mi je naučna čast da uputim zvanični predlog Vladi za obrazovanje Komisije za donoše-

149

nje Građanskog zakonika Republike Srbije, sa osnovnim razlozima i potre-bi za donošenje ovog zakonika. U istom predlogu imenovani su i mogući članovi Komisije koji su kompetentni da rade u ovoj Komisiji. Ta lista pred-loženih kandidata uglavnom je usvojena sa docnijim izmenama i dopuna-ma (videti gore pomenute brojeve Službenog glasnika i naročito objavljenu knjigu pod naslovom Rad na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije – Izveštaj Komisije sa otvorenim pitanjima, Beograd, novembra 2007, str. 407 sa imenima predloženih kandidata za članove Komisije i njihovim biograf-skim i bibliografskim podacima str. 13–16 pomenute knjige).

Pomenuti predlog, pored gore rečenog sadržavao je osnovne razloge i potrebu za donošenje Građanskog zakonika koji su u potpunosti prihvaće-ni od strane Vlade.

Ovde se, radi opšteg uvida u rad Komisije, iznose svih jedanaest ta-čaka o osnovnim razlozima za donošenje Građanskog zakonika Srbije. Oni glase:

– Polazeći od postojećeg stanja zakonodavstva u oblasti građansko-pravnih odnosa, ustanovljene sudske prakse i razvijene pravne teorije, stvo-reni su svi neophodni uslovi za kodi�kaciju građanskog prava u obliku Građanskog zakonika Republike Srbije, za čije donošenje je ustavni osnov neosporan.

– Ova kodi�kacija bi obuhvatila klasična područja građanskog pra-va: ustanove Opšteg dela građanskog prava; stvarno pravo sa svojinom kao centralnom ustanovom društvenog i pravnog poretka i pravima izvedenim iz svojine – službenosti, založno (hipotekarno) pravo; obligaciono pravo sa ustanovama ugovora i prouzrokovanja štete kao osnovnih izvora obligacio-nih odnosa; nasledno pravo sa testamentom i zakonskim naslednim redom kao osnovama za nasleđivanje; porodično-pravni odnosi, a posebno imo-vinski odnosi, kao i druge izvedene discipline koje su u tesnoj vezi sa klasič-nim građanskim pravom, a koje su se u našem pravnom sistemu razvile do stepena mogućnosti njihove kodi�kacije.

– Srbija je, kao što je dobro poznato, donela svoj Građanski zakonik još 1844. godine, koji je bio na snazi punih sto godina, sve do 1946. godi-ne, kada je, zajedno sa svim zakonima Srbije i predratne Jugoslavije, izgubio pravnu snagu pod dejstvom “revolucionarne svesti” kojom je izvršena abro-gacija do tada važećeg celokupnog pravnog sistema, a koji je, u ovoj oblasti izražavao tekovine evropske pravne civilizacije. Od tog vremena, pa sve do danas, Srbija nije izvršila kodi�kaciju u vidu opšteg Građanskog zakonika,

150

pa se u tom pogledu, nalazi u dužničkoj docnji u odnosu na druge zemlje u okviru Evropske familije prava.

– Na izradi ovakve kodi�kacije, istorijsko i komparativno iskustvo ukazuje na činjenicu da ona traje veoma dugo. Međutim, kada je reč o radu na izradi Građanskog zakonika Srbije treba konstatovati da bi taj rad tra-jao daleko kraće, a to znači da bi Srbija u toku narednih godina mogla dobi-ti svoj Građanski zakonik. Ova konstatacija zasniva se, pre svega, na činje-nici, da je najveći deo materije već regulisan posebnim zakonima, a neki od njih na visokom stepenu evropske pravne kulture, kao što je postojeći Za-kon o obligacionim odnosima, što je konstatovano, ne samo od naše, već i od evropske pravničke javnosti. S druge strane, i druge oblasti su delimično ili u celini već regulisane, tako da sve to daje solidnu osnovu za izradu Gra-đanskog zakonika u predvidljivom roku.

– Rad na izradi Građanskog zakonika ne svodi se samo na prostu re-cepciju postojećih posebnih zakona u ovoj oblasti i njihovo tehničko uo-bličavanje u smislu Kodeksa. On bi, pre svega trebalo da obuhvati analizu postojećih zakonskih rešenja, njihovo osavremenjivanje i dogradnju, a na-ročito njihovo usklađivanje, kako međusobno, tako i sa savremenim tekovi-nama civilizacije prava, pravne prakse i pravne teorije, opšte i naše.

– Neophodna je odgovarajuća zakonska rešenja u ovoj oblasti usa-glasiti sa rešenjima rati�kovanih međunarodnih konvencija, kao i drugim međunarodnim standardima, a naročito sa pravom Evropske unije, gde je u toku rad na izradi Građanskog zakonika EU, rad koji se neće okončati u neposrednoj budućnosti, ali koji bi svakako bio u paralelnoj optici rada na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije. Pojedina rešenja u ovoj obla-sti trebalo bi usaglasiti sa čitavim sistemom smernica koje dolaze iz Evrop-ske unije, a koje se odnose na sasvim konkretna pitanja iz ove oblasti pra-va. To je danas fakt, ne samo sa zemljama članicama Evropske unije, već i sa onim zemljama koje se nalaze na putu ka članstvu u Evropsku uniju, gde se nalazi i Republika Srbije i njen pravni sistem.

– Srbija je danas jedna od retkih zemalja koja početkom XXI veka nema svoj Građanski zakonik, što je, teško razumeti ako se zna da je ona bila među prvim evropskim zemljama koje su još u XIX veku imale svoj Građanski zakonik. Stoga, izradu Građanskog zakonika, treba otpočeti bez odlaganja, ne samo zbog urgentne potrebe, već i zbog opšteg stanja našeg prava, njegove istorije i kulture, kao i zbog značajnog koraka ka vladavini pravne sigurnosti, jer svaka kodi�kacija u oblasti Građanskog prava, kao što je poznato, već samim svojim postojanjem uveličava bogatstvo pravne za-

151

jednice i doprinosi stabilnosti pravnih ustanova, što predstavlja jedan od neophodnih uslova konstitucije pravne države. Ona omogućava svim prav-nim subjektima, kako građanima, tako i pravnim licima da na jednom me-stu imaju korpus svih građanskih subjektivnih prava.

– Ako se, pođe od činjenice da su sve kodi�kacije privatnog prava na evropskom kontinentu bile prožete tekovinama pravne nauke, i da su one, upravo u vremenu pojave tih kodi�kacija i njihovog oživotvorenja u praksi, doživljavale zapažen progres, onda nema razloga da bude drugačije i sa ko-di�kacijom građanskog prava u Srbiji.

– Uzimajući u obzir rezultate pravne nauke i rešenja komparativnog prava, ta kodi�kacija ne bi smela da preraste u prepreku daljeg razvoja pra-va, posebno autonomnog prava privrednih subjekata, opasnost koja se iska-zuje već iz samog pojma kodi�kacije kao čvrstog zakonodavnog okvira. I zbog toga kodi�katorski akt treba da zadovolji dve naizgled antinomne te-žnje: da učvrsti već izgrađene odnose jedne koherentne celine doprinoseći većem poštovanju načela pravne sigurnosti, ali i da istovremeno ne zatvara put daljoj evoluciji građanskog prava i stalnog usavršavanja pravnog poret-ka u celini, već naprotiv, da tu evoluciju podstiče.

– Na tvorcima i ove kodi�kacije, između ostalog, leži i ta odgovor-nost da pronađu najadekvatniju optiku kojom će prepoznati one odnose koje kodi�kacija treba da reguliše tako što će stvaralačkoj sudskoj i poslov-noj praksi pružiti više prostora, snabdevajući je samo gipkim normama koje se mogu prilagođavati realnom životu (standard, običaj, pravičnost, save-snost i poštenje), za razliku od onih odnosa koje treba čvršće zakonom po-staviti i �ksirati.

– Potrebe prakse, naročito privredno-poslovne prakse, brzo se menja-ju pod uticajem različitih faktora (državni intervencionizam, �nansijsko tr-žište, nadnacionalne asocijacije), a naročito pod uticajem naglog tehničkog razvoja koji donosi nove načine komuniciranja i nove sadržaje građansko pravnih odnosa. Sve to govori u prilog stanovištu da se prilikom izbora po-jedinih rešenja kao posledice ove ili one teorije, mora voditi računa o po-trebama praktičnog života jer i kodeks, kao i svaki dugi zakon se donosi upravo radi tog realnog i što kvalitetnijeg i humanijeg života, a ne radi za-dovoljenja neke teorije koja ne odgovara tim zahtevima. Otuda je potreb-no učiniti zajednički napor da kodi�kacija građanskog prava, ne samo u njenom nastanku, već naročito u vremenu njene primene i oživotvorenja u praktičnom svetu doprinese ostvarivanju očekivanih rezultata.

152

Kontinuirano učešće i praćenje rada. – Kontinuirano praćenje rada Ko-misije za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije odvijalo se uglav-nom u tri pravca: 1) tradicionalni decembarski susreti domaćih i inostra-nih pravnika evropskih i vanevropskih zemalja u okviru Kopaoničke škole prirodnog prava; 2) tromesečni izveštaji Komisije upućeni Generalnom se-kretarijatu Vlade odnosno Ministrastvu pravde koje je imalo i svoje pred-stavnike u Komisiji; 3) objavljivanje pojedinih delova Prednacrta u obliku štampanih knjiga kao i u elektronskoj formi, što je sve skupa imalo odgova-rajući odjek u praktičnoj javnosti, a što se ogleda i u brojnim napisima i od-govarajućim časopisima, zbornicima i drugim oblicima komunikacija.

U okviru pomenutog kontinuiranog rada Kopaonička škola je, svake godine na tradicionalnim decembarskim susretima, donosila Završna do-kumenta u kojima je formulisala svoje zaključke o mnogim pitanjima koja su predmet rada na kodi�kaciji, što je, bez sumnje, uticalo i na sadržinu Ko-di�kacije. Ta hronolgija je bila dugotrajna, argumentovana i publikovana u Porukama pomenutih završnih dokumenata (od 2002–2015. g.). Zbog obi-mnosti tog materijala, ovde upućujemo na ta Završna dokumenta.

Rezultati rada. – Komisija je održala 85 sednica na kojima je vođen i elektronski zapisnik. Prednacrt sadrži 2.838 članova i oko 500 alternativnih predloga, što je siguran povod za uspešno održavanje javne rasprave. Ko-misija smatra da će veliki broj alternativnih predloga omogućiti de�nitivna kvalitetnija rešenja u predstojećem Nacrtu ovog zakonika koji bi tada mo-gao ući u zakonodavnu proceduru. Alternativna rešenja, po mišljenju Ko-misije, doprinose izboru adekvatnih rešenja uzimajući u obzir sve aspekte Zakonika, posebno našu i evropsku komparativnu sudsku i poslovnu prak-su. Pomenuti broj članova Prednacrta odgovara nekom komparativnom standardu evropskih kodi�kacija građanskog prava donesenih u drugoj po-lovini 20. veka i prvoj polovini 21. veka, za razliku od kodi�kacija građan-skog prava iz 19. veka čiji je broj nešto manji i koji iznosi negde od 1.000 do 1.500 članova. Naš Zakon o obligacionim odnosima (1978) na kome se ra-dilo 16 godina, sadrži 1.108 članova, što predstavlja samo jedan deo opšteg Građanskog zakonika, a koji je posle više od tri decenije primene dobio sve epitete naše i međunarodne, a posebno evropske kontinentalne pravničke javnosti. Upravo stoga, on je, najblaže rečeno, u svemu kompatibilan sa Na-čelima evropskog ugovornog prava iz 2000. godine koja čine samo jedan mali deo eventualno budućeg Građanskog zakonika Evropske unije.

Sve to govori o opravdanom očekivanju da će posle uspešne javne ra-sprave o Prednacrtu Građanskog zakonika, Srbija, posle 170 godina računa-

153

jući od 1844. godine kada je među prvima u Evropi donela Zakonik građan-ski za Knjaževstvo Srbsko, dobiti kodi�kovano građansko zakonodavstvo u vidu Građanskog zakonika Republike Srbije, u skladu sa tekovinama evrop-ske pravne civilizacije u ovoj oblasti ukupnosti pravnog sistema.

Pojedine delove Prednacrta, Komisija je posebno publikovala tako da je u toku rada u okviru Ministarstva pravde 2009. godine objavljen deo o obligacionim odnosima koji je bio predmet diskusije u organizaciji ovoga Ministarstva u prisustvu 120 pozvanih pravnika, najvećim delom iz prak-se. U istoj organizaciji održana je 2012. godine javna rasprava iz porodičnog prava i nasleđivanja.

Kompletan Prednacrt je početkom jula 2015. godine bio predmet dis-kusije na Pravnom fakultetu u Beogradu, takođe, u organizaciji Ministar-stva pravde, gde je saopštena odluka ovog Ministarstva da se otvara javna rasprava o Prednacrtu. Posle toga održane su tri javne rasprave i to pred apelacionim sudovima u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu, kao i pred ape-lacionim i kasacionim sudom u Beogradu sa proširenim auditorijumom. U tom smislu, kasnije su održane veoma brojne rasprave na tradicionalnim skupovima pravnika, profesionalnih udruženja i opšte medijske javnosti.

NAČELNA OPREDELJENJA

Prednacrt započinje odredbama koje su svojstvene celom Zakoniku i koje predstavljaju kohezionu snagu svih drugih članova raspoređenih prema kriterijumu prirode građansko-pravnih odnosa. Predmet regulisanja Zako-nika obuhvata opšti deo građanskog prava, ugovorne i druge obligacione odnose, svojinu i druga stvarna prava, porodične odnose, nasleđivanje.

Cilj Zakonika je formulisan rečima: da sva ljudska bića rađaju se slo-bodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. I po tome: Zakonik svim svojim odredbama teži ostvarenju vrline pravde.

U tom smislu se proklamuje i načelo jednakosti ljudskih prava pre-ma kome Zakonik na odgovarajući način predviđa istu zakonsku zaštitu ce-lokupnosti ljudskih prava u svim oblastima koje čine predmet njegovog re-gulisanja. Sud ili drugi nadležni organ dužan je da ovu zakonsku odredbu primenjuje na sve subjekte bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, je-zika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društve-nog porekla, imovine, rođenja ili drugih srodnih ili sličnih okolnosti.

154

U stvari, već iz preambule Prednacrta utvrđuje se njegova orijentaci-ja na ostvarenje i jačanja vladavine pravednog prava. Pri tome, preambula dalje predviđa da Zakonik nastavlja tekovine evropske pravne civilizacije u oblasti kodi�kacije građanskog prava, a pri tome, polazi od razvoja pravne nauke, zakonodavstva i sudske prakse u pravnom poretku Republike Srbije.

NAČELO VRLINE PRAVDE I DOSTOJANSTVO LIČNOSTI

Kada se pravo shvati i ostvari u sklopu pravde, kada opšta konstatacija jedne zajednice prihvati pravdu kao stožernu vrlinu, tada pravo te zajednice postaje legitimno u svom izvoru i legalno u svojoj primeni. Tada, pravo po-staje sve manje nelegitimno nasilje, a sve više područje samosvesne slobode. To su prostori vladavine pravednog prava kao kulturnog čina.

Pravda je temelj Škole prirodnog prava, počev od grčkih so�sta (V vek stare ere) pa preko Platona i Aristotela (komutativna i distributivna pravda), sve do Huga Grocijusa, Pufendorfa, Tomaziusa, sve do Kanta (ka-tegorički imperativ) i posle njega. Pravda je temelj svih konvencija i drugih izvora međunarodnog prava, počev od Univerzalne deklaracije o pravima čoveka UN iz 1948. godine, i posle nje, u mnoštvu međunarodnih doku-menata miroljubivih asocijacija i integracija kao i regionalnih i nacionalnih ustavnih uređenja.

Svi ovi i mnogi drugi razlozi, opredelili su Komisiju da pravdu ugradi u Prednacrt kao stožernu vrlinu koja predsedava svim ustanovama ove Ko-di�kacije.

Pored vrline pravde Prednacrt proklamuje i dostojanstvo ličnosti koja se nerazdvojno povezuje sa pravdom odnosno pravičnošću kao konkretizo-vanom pravdom. Dostojanstvo ličnosti Prednacrt predviđa u odeljku o pra-vima ličnosti i kao zbirni pojam sasvim konkretnih ličnih prava, kao što su – pravo na život, telesni i moralni integritet, pravo na racionalnu slobodu, čast, ugled, porodični mir i druga prava ličnosti.

Inače, dostojanstvo ličnosti, u međunarodnim i nacionalnim okviri-ma, zauzima prvo mesto u redosledu nabrajanja prava ličnosti, kao što su: Univerzalna deklaracija o pravima čoveka (1948); Povelja osnovnih prava Evropske unije; Ustav Republike Srbije (2006).

U tom kontekstu, Prednacrt proklamuje da je dostojanstvo ličnosti neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju. Iz prava na dostojanstvo

155

proizilaze sva druga prava ličnosti. U stvari, dostojanstvo je apsolutna svrha ljudskosti, pretpostavka svake racionalne slobode ljudi bez obzira na njiho-ve razlike po rođenju ili ubeđenju. Dostojanstvo podrazumeva sveopštu to-lerantnost kao izraz najvišeg stepena individualnog i opšteg razuma, iznad svega, dostojanstvo donosi kulturu mira.

Sasvim konkretno, uzimajući u obzir sve atribute dostojanstva mogli bi reći da je dostojanstvo neprikosnovena i neotuđiva sveobuhvatna ustano-va ljudskih vrlina ustaljenih u jednom organizovanom socijabilitetu, i kao apsolutna svrha ljudskosti zaštićena je pravnim i moralnim imperativima prirodnog i pozitivnog prava. Kao što se vidi, iz ovako određenog pojma dostojanstva proizilaze sledeća svojstva: dostojanstvo ima univerzalnu vred-nost; dostojanstvo je neprikosnovena i neotuđiva ustanova; dostojanstvo je sveobuhvatna ustanova ljudskih vrlina; dostojanstvo je zaštićeno pravnim i moralnim imperativima; dostojanstvo je istovremeno ustanova prirodnog i pozitivnog prava.

Da bi ovako određena ustanova dostojanstva bila u stanju da oživo-tvori pomenuta svojstva, potrebno je da se u određenoj zajednici ispune sle-deće pretpostavke: vladavina slobode, pravde, morala, tolerantnosti, pravne sigurnosti, i najzad, kultura mira kao zajednički kapacitet pomenutih pret-postavki. Imajući sve ovo u vidu, Prednacrt je ustanovi dostojanstva dao prioritet u materiji prava ličnosti.

NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA

Načelo savesnosti i poštenja Prednacrt uvodi u svoje odredbe rečima da je savesnost i poštenje vrhovno načelo Zakonika i da se primena ovog načela ne može isključiti ili ograničiti, što znači da je imperativnog karakte-ra. Savesnost i poštenje se pretpostavlja, a ko tvrdi suprotno, dužan je da to dokaže. Smatraće se da je savestan onaj koji nije znao ili u konkretnoj situa-ciji nije mogao da zna za činjeice ili okolnosti od bitnog značaja za ostvari-vanje ili zaštitu određenog građanskog prava.

Savesnost i poštenje, taj plemeniti glas Univerzuma i njegov odjek u opredeljenom Individualitetu, čini pravni poredak svake organizovane za-jednice bogatijim za još jednu dimenziju ljudskosti, humanijim za jedan viši stepen moralne dispozicije, za još jedan krug kulture mira i vrline pravde.

Naprotiv, onaj pravni sistem koji sopstvenim činom ili agresijom dru-gih, liši sebe epiteta savesnosti i poštenja, pretvara podnošljivo polje prava

156

u nepodnošljivo “zakonsko nepravo”. Ono nepravo, koje jednoumnom sna-gom i samovoljom zakonskog fakta, briše pravnu civilizaciju izraženu u pr-voj zapovesti Digesta: Honeste vivere, a s njom i sve izvedene imperative – nikoga ne vređati i svakome dati ono što mu pripada.

Savesnost i poštenje je ljudska vrlina koja podrazumeva subjektivnu procenu o konkretnom Dobrom ili Lošem ponašanju, i to na osnovu odgo-varajućih standarda vladajućih na određenom prostoru i vremenu a koji su zaštićeni normama prirodnog i pozitivnog prava.

Iz ovoga proizilaze sledeći elementi: savesnost je ljudska vrlina; save-snost podrazumeva subjektivnu procenu kao glavni kriterijum za rasuđiva-nje; savesnost prosuđuje o Dobrom i Lošem ponašanju; savesnost proizilazi iz ustaljenih pravila ponašanja – društvenih standarda; savesnost kao su-bjektivna procena zasnovana je na objektivnim vrednostima s obzirom na prostor i vreme; savesnost uživa apsolutnu zaštitu prirodnog prava i relativ-nu zaštitu pozitivnog prava.

Široko polje primene. – Kada je u pitanju primena načela savesnosti i poštenja u konkretnim pravnim ustanovama, treba reći da se ono primenju-je na širokom polju građanskopravnih disciplina, i u tom smislu ovde navo-dimo samo neke značajne primere. Tako, načelo ekvivalencije odnosno na-čelo jednake vrednosti davanja u zasnivanju dvostranih ugovora povređeno je npr. kod prekomernog oštećenja, zelenaških ugovora, uticaja promenje-nih okolnosti na egzistenciju ugovora, prevara, pretnja i prinuda kao mana volje, tumačenje ugovora, pravična naknada, pregovori, ugovori po pristu-pu, i druge slične pravne situacije.

Načelo savesnosti i poštenja, pored obligacionog prava, naročito je za-stupljeno u stvarnom pravu, posebno kod različitih načina sticanja svojine. Tako, za orginalno sticanje svojine putem održaja zahteva se savesna i zako-nita državina sa različitim rokovima za pokretne i nepokretne stvari; za sti-canje svojine od nevlasnika, između ostalih uslova, neophodna je savesnost sticaoca na pokretnoj stvari koju je pribavio uz naknadu od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari.

Kada su u pitanju različiti načini sticanja svojine putem priraštaja kao što su građenje i sejanje na tuđem zemljištu, pored drugih uslova, načelo sa-vesnosti je od bitnog značaja za rešenje svih pomenutih pitanja. U svim tim slučajevima, između ostalog, gleda se na savesnost odnosno nesavesnost jedne ili druge strane u postupku sticanja prava svojine.

157

NAČELO AUTONOMIJE VOLJE

Svaki pravni sistem u svom mozaiku pravnih normi nalazi mesta i za jedno područje na kome su veće mogućnosti individualne aktivnosti i eg-zaltacije ličnosti. To je domen, bar u principu, inicijative stranaka i moguć-nosti regulisanja njihovih pravnih odnosa putem njihovih voljnih akata, ali uvek u okviru i duhu zakonom utvrđenih granica. Tako, s jedne strane, pravni poredak dopušta slobodu ugovornog uređenja odnosa, ali, s druge strane, predviđa i granicu do koje se ta sloboda može prostirati. To je po-sledica duboke potrebe zajednice da dopusti i omogući slobodno ispoljava-nje volje određenih subjekata, ali i da vodi računa o opštim normama zajed-nice koje se ne mogu prepustiti individualnoj arbitrernosti i proizvoljnosti. Postoji jedan pravni i moralni poredak koji izražava opšte potrebe određe-ne pravno organizovane zajednice i koji, u krajnjem ishodu, služi i kao ga-rantija upravo individualnoj volji i njenom ispoljavanju. Otuda, norme koje predstavljaju opšteusvojena pravila ponašanja do stepena njihove impera-tivnosti, ne mogu biti narušene voljom stranaka. Te norme izražavaju opšte i zajedničke interese, pa i interese samih stranaka u pitanju.

Problem slobode volje uopšte, pa i ugovorne, nije, dakle, u odstra-njenju te slobode, niti u pružanju apsolutne slobode, već u osećanju mere kako u jednom dualitetu zahteva pronaći pravo mesto jednoj i drugoj druš-tvenoj potrebi: potrebi slobode individualne aktivnosti i neophodne potre-be za zaštitom opštih intelektualnih i materijalnih dobara određene zajed-nice. Rešenje ne može biti proizvoljno od zakonodavca postavljeno, već je ono određeno stepenom razvoja društvene sredine, njenog kulturnog statu-sa, ekonomske konstitucije i organizacije, �lozofskog opredeljenja, moralne emancipacije. Različitost ovih izvanpravnih činilaca je očigledna u raznim sredinama i raznim vremenima. Otuda, i granice kojima se obeležavaju po-lja slobode ugovaranja i slobode regulisanja spornih odnosa među samim strankama, nisu ista u raznim pravnim sistemima. Naprotiv, ona se menja-ju, kako suštinski, tako i po načinu ispoljavanja, mada se primećuje i jedan stepen zajedničkih atributa, bar kada su u pitanju izvesne ustanove pomoću kojih se to ograničenje sprovodi.

Razume se, ustanova javnog poretka ima prevashodni značaj u čita-vom sistemu zaštite osnovnih principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje jedne pravno organizovane zajednice. Ona se javlja kao “demarka-ciona linija” koja razdvaja prostor dozvoljenog od prostora nedozvoljenog ugovaranja.

158

Imajući sve ovo u vidu, Prednacrt je proklamovao autonomiju volje sa njenjim ograničenjima, sledećim rečima: subjekti građanskih prava su slo-bodni da svoje odnose urede po svojoj volji u granicama prinudnih propi-sa, javnog poretka, dobrih običaja i morala. Podrazumeva se da svako od ovih ograničenja zahteva opširnije obrazloženje, ali zbog prirode ovoga tek-sta, ukazujemo samo na postojanje mnoštva teorijskih pogleda na ustano-vu javnog poretka kao ukupnosti načina ograničenja autonomije volje. Po našem mišljenju, mogli bi reći: javni poredak je skup principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje jedne pravno organizovane zajednice, a koji se ispoljavaju preko određenih društvenih normi (pravnih i moralnih) koje stranke u svojim odnosima moraju poštovati. Kao što se vidi, sadrži-na i okvir javnog poretka, pre svega, zavisi od prirode i karaktera osnovnih principa na kojima je zasnovana jedna zajednica i njena pravna organizaci-ja. To su principi koji proizilaze iz određenog �lozofskog, moralnog, eko-nomskog i političkog uređenja jedne zajednice. Svi oni kumulativno utiču na izgled javnog poretka.

NAČELO ZABRANE PROUZROKOVANJA ŠTETE

Prednacrt Građanskog zakonika sadrži i načelnu zabranu prouzroko-vanja štete prema kojoj je svako dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta. U sledstvu ovog načela Prednacrt pred-viđa i pravilo prema kome: ko drugome prouzrokuje štetu svojom krivicom dužan naknaditi je. Za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu odgovaraju njihovi sopstvenici, bez obzira na nji-hovu krivicu. Za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučaje-vima predviđenim Zakonom.

Naknade prouzrokovane štete nije samo pravna kategorija već je ona itovremeno i norma pravičnosti koja se iskazuje kroz pojmove komutativne i distributivne pravde. Primenjena na materiju deliktne štete komutativna i distributivna pravda bila je od uticaja na evoluciju pravila građansko-prav-ne odgovornosti od antičkog vremena sve do savremenog prava. U toj evo-luciji krivica kao uslov odgovornosti dobila je puni smisao i značaj s počet-ka 19. veka i ona je temelj subjektivne odgovornosti. Međutim, početkom 20. veka, usled naglog razvoja tehničke civilizacije i tzv. opasnih stvari i opa-snih aktivnosti, pored subjektivne odgovornosti, razvija se i objektivna od-govornost koja se zasniva na stvorenom riziku i koja eliminiše krivicu kao uslov odgovornosti – odgovornost bez krivice.

159

Naše vreme je vreme ostvarenja neslućenog tehničkog progresa, ali progresa kome stalno podnosimo nove žrtve. Štetni događaji velikom pro-gresijom rastu, a u mnogim od njih nije moguće otkriti krivicu jer ove na-prosto nema, ona je anonimna, pošto je šteta neminovni pratilac opšteg progresa i načina života savremenog čoveka. Sve ovo ukazuje na jednu an-tinomiju koju donosi visok razvoj tehničke civilizacije: savremeni čovek je uspeo radi sebe da ostvari neslućeni tehnički progres, ali istovremeno taj progres ga jednim delom uništava.

Ta simbioza napretka i opasnosti, progresa i žrtve, predstavljaju pra-vu epidemiju od koje je svet nesposoban da se izleči. Žrtve ove epidemije su danas veće od žrtava mnogih kataklizmi u istoriji čovečanstva za koje smo navikli da ih pominjemo kao velike. Razume se, ovim se nikako ne želi reći kako tehnički i drugi progres treba da zastane dok se ne reše izvesni huma-nitarni problemi.

Svrha ovih navoda bila je samo ta, da se sa više plastičnosti predstavi društveni značaj pravnih pravila koja treba da prate pojavu razvijenog teh-ničkog uma i sve praktične posledice koje se otuda rađaju na terenu pra-va. Ovo tim pre, kada se imaju u vidu i sve opasnosti koje proizilaze iz otva-ranja “planetarne ere” u kojoj se čovek služi raznim energijama, a posebno nuklearnom, što će sve više uticati na izmenjen izgled pravnih normi koji-ma će se ovi odnosi regulisati.

Zbog svega ovoga, pravna organizacija odgovornosti za štetu mora-la je da pretrpi bitne izmene. Klasična škola o dokazanoj krivici štetnika, kao uslova naknade, nije mogla da izdrži snađan talas tehničkog napretka, a da ne ostavi žrtvu bez naknade. Pravo je po svojoj vokaciji moralo da rea-guje na nove pojave i zbivanja koja su od vitalnog interesa za društvenu za-jednicu. Nikle su nove teorije, predložena su nova rešenja, a sudska praksa je usvojila pravilo da kada šteta dolazi od tzv. opasnih stvari, onda se odgo-vornost ne zasniva na krivici, tj. krivica se uopšte ne utvrđuje. Dužnik na-knade, pod određenim uslovima postaje sopstvenik, a ponekad, čak i dr-žalac opasne stvari odnosno vršilac opasne aktivnosti. Određivanje pojma opasnih stvari praktično znači ustanovljenje okvira u kome funkcioniše od-govornost bez krivice.

Razume se, objektivna odgovornost za prouzrokovanu štetu je u na-šem pravnom sistemu bila blagovremeno uvedena, a posebno odgovaraju-ćim odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Prednacrt je pred sobom imao da reši i upotpuni postojeće odredbe o ovoj vrsti odgo-vornosti, naročito u pogledu određivanja pojma opasnih stvari i opasnih

160

delatnosti. Prema Prednacrtu opasne stvari su pokretne ili nepokretne, čiji položaj, ili upotreba, ili osobine ili samo postojanje, predstavljaju povećanu opasnost štete za okolinu. Pored određivanja pojma opasnih stvari i opasnih delatnosti Prednacrt je proširio ovu vrstu odgovornosti na odgovornost za štetu od građevina kao i odgovornost za štetu od životinja. Pri tome, saču-vao je odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojim se regulišu mnoga pitanja iz ove oblasti, s tim što je kod pojedinih pitanja formulisao odgova-rajuće alternativne predloge.

PRIMENA PROKLAMOVANIH NAČELA

Pored do sada izloženih načela Prednacrta, ovde ćemo ukazati i na neka nova rešenja ili modi�kovana postojeća rešenja i to najpre u obligacio-nom pravu a zatim u stvarnom pravu, porodičnom i naslednom pravu. Ra-zume se da nam prostor ovoga referata ne dozvoljava da ulazimo u sva pi-tanja koja su predmet Prednacrta, pa ćemo se stoga ovde zadržati samo na nekim pitanjima za koja smatramo da su u ovom momentu važna, ne samo radi upoznavanja javnosti, već radi poziva na javnu raspravu o mnogim pi-tanjima, posebno onim koja su formulisana kao alternativni predlog.

Kad je u pitanju deo Prednacrta koji se odnosi na obligacije kao osno-va za izradu ovog dela teksta Prednacrta sasvim razumljivo poslužio je va-žeći tekst Zakona o obligacionim odnosima (1978) koji je u svojoj vitalnosti od 38 godina nadživeo sve ideološke dogme i koji je dobio opšte priznanje domaće i inostrane pravničke javnosti.

Sve ovo ukazuje na okolnost da su odredbe postojećeg Zakona o obli-gacionim odnosima, kroz ovaj Prednacrt kao delo beogradske pravne ško-le doživele još jednu mladost. Počev od Skice profesora Mihaila Konstan-tinovića, pa preko oslobađanja ovog Zakona od ideoloških stega vremena i prostora na kome je važio (1993), evo ga i danas u kontekstu Prednacr-ta Građanskog zakonika, sa različitim alternativnim rešenjima koja u javnoj raspravi o Prednacrtu, čekaju eho praktičnog i teorijskog života.

Imajući u vidu obimnost dela Prednacrta koji se odnosi na obligacije, ukratko ćemo ga izložićemo u tri dela.

Prvi deo. – Unete su de�nicije o najvažnijim ustanovama:Pre svega, data je de�nicija obligacije sa svim tradicionalnim obeležji-

ma koja služi kao zajednički imenitelj za sve izvore obligacija: ugovor, prou-

161

zrokovanje štete, neosnovano obogaćenje, nezvano vršenje tuđeg posla, jed-nostrana izjava volje.

S obzirom na subjektivnu i objektivnu odgovornost, data je de�nici-ja pojma krivice kao osnova odgovornosti: kriv je onaj koji se nije ponašao onako kako je trebalo da se ponaša u datim okolnostima.

Formulisana je de�nicija opasnih stvari i opasnih delatnosti, što je od značaja za objektivnu odgovornost: sopstvenik stvari, pokretnih ili nepo-kretnih, čiji je položaj, ili upotreba, ili osobine, ili samo postojanje predstav-ljaju povećanu opasnost štete za okolinu (opasne stvari) odgovara za štetu koja potiče od njih, bez obzira na krivicu.

De�nisan je pojam bitne povrede ugovora što je kategorija Bečke kon-vencije o međunarodnoj prodaji robe: bitna povreda ugovora postoji kad neispunjenje ugovorne obaveze od strane dužnika prouzrokuje takvu štetu poveriocu koja ga suštinski lišava koristi koju je od ugovora opravdano oče-kivao ili usled koje se za poverioca svrha ugovora ne može ostvariti.

Data je de�nicija privrednih ugovora: to su ugovori koje međusobno zaključuju privredni subjekti, kao što su: privredna društva, druga pravna lica i pojedinci, koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privred-nu delatnost.

Drugi deo. – Mnoge postojeće odredbe su proširene posebno u mate-riji odgovornosti za štetu: u slučaju saobraćajnih udesa; javnih demonstra-cija i manifestacija; terorističkih akata; odgovornosti za štetu od građevina; odovornosti za štetu od životinja, kao i druge vidove deliktne odgovornosti.

Značajno proširenje je u materiji naknade neimovinske (moralne) štete. U Prednacrtu se ova odgovornost proširuje na svaku povredu prava ličnosti bez kumulacije sa duševnim bolom ili strahom. Pored toga, odgo-vornost je proširena i u tom smislu da ovu štetu može pretrpeti ne samo �-zičko, već i pravno lice shodno njegovoj prirodi.

Treći deo. – Regulisani su izvesni imenovani ugovori koji do sada nisu bili ili su bili samo delimično regulisani kao što su: poklon, posluga, sarad-nja u poljoprivredi, ortakluk, kao i novi ugovori autonomnog privrednog prava: lizing, franšizing, ugovor o distribuciji.

Radi potpune slike regulisanih imenovanih ugovora kako klasičnih, tako i novih ugovora naročito u privrednim odnosima, ovde iscrpno navo-dimo oko 50 imenovanih ugovora koji su Prednacrtom predviđeni:

162

Kupoprodaja, zajam, poklon, zakup, posluga, ortakluk, saradnja u po-ljoprivredi, ugovor o delu, ugovor o građenju, izdavački ugovor, o licenci, prevoz, ostava, uskladištenje, nalog komision, trgovinsko zastupanje, distri-bucija, franšizing, posredovanje, špedicija, kontrola robe, organizovanje pu-tovanja, osiguranje svih vrsta, doživotna renta, zaloga, jemstvo, asignacija, poravnanje, ugovori na sreću, bankarski poslovi: novčani deposit, ulog na štednju, otvaranje i vođenje računa, bankarski tekući račun, ugovor o plat-nim uslugama, ugovor o depozitu hartija od vrednosti, ugovor o sefu, kredi-tu, akreditivu, bankarskoj garanciji, poslovi sa platnom karticom.

Svojina i druga stvarna prava. – Prednacrt je u delu koji se odnosi na stvarno pravo regulisao sve tradicionalne ustanove ove grane prava, ali uz brojne modi�kacije prilagođene ambijentu našeg pravnog života.

U tom smislu, prva i najvažnija ustanova ovog dela Prednacrta je svo-jina koja se reguliše kao ljudsko pravo. Prema Prednacrtu, svako �zičko ili pravno lice ima pravo na neometano vršenje i mirno uživanje svojih dobara na kojima ima pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Svojina se može oduzeti nekom licu samo iz razloga javnog interesa i uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Sopstvenik kome je odu-zeto ili ograničeno pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo, ima pravo na pravičnu naknadu koja ne može biti manja od tržišne cene. Pri tome, sma-tra se, da pravo svojine nije ograničeno ni u pogledu sadržine ni u pogledu trajanja. Ko tvrdi da ima pravo koje ograničava nečiju svojinu, dužan je do-kazati da takvo ograničenje postoji. Inače, sam pojam svojine određen je re-čima da je svojina najšire pravo �zičkog ili pravnog lica da stvar po svom nahođenju drži, upotrebljava, pribira plodove ili druge koristi od stvari i da njome raspolaže u granicama zakona. Sopstvenik ima pravo da svoju stvar ne upotrebljava izuzev ako se posebnim zakonom predviđa dužnost upotre-be stvari. Sopstvenik može isključiti sva lica iz dodira sa stvarju i zahteva-ti predaju stvari od bilo kog lica u čijoj državini se stvar nalazi bez pravnog osnova. U pogledu ograničenja predviđeno je da svojina obavezuje pravno, društveno i moralno, te sopstvenik prilikom vršenja svog prava dužan da postupa sa potrebnim obzirima prema opštem interesu i pravima i intere-sima drugih lica, koja nisu u suprotnosti sa njegovim pravom. Zatim je de-taljno regulisano pitanje sticanja svojine, kako na derivativni način (stica-nje na osnovu pravnog posla), tako i sticanje svojine na originarni način na osnovu zakona (sticanje od nevlasnika, održaj, sticanje priraštajem, građe-nje i sađenje na tuđem zemljištu, nalaz stvari i dr.).

163

Posebno su predviđeni načini zaštite prava svojine kao i modaliteti prava svojine (susvojina, zajednička svojina, etažna svojina). Prednacrt za-tim reguliše pravo službenosti (stvarne i lične) a zatim pravo građenja, za-ložno pravo, posebno hipoteku. Završni deo ovoga dela Prednacrta odnosi se na državinu kao faktičku vlast na stvari i njenu zaštitu.

Porodični odnosi. – Prednacrt u delu o porodičnim odnosima sadrži takođe tradicionalne ustanove i kategorije među kojima treba posebno na-glasiti odredbe o podsticanju i rađanju dece kao i raznim radnopravnim, stambenim, ekonomskim, socijalnim i drugim merama. Naročito predviđa formiranje fonda za stimulaciju poželjnog nataliteta u skladu sa mogućno-stima budžeta.

Posebnu zaštitu Prednacrt predviđa za porodične odnose i zaštitu dece, uvek sa kriterijumom “najboljeg interesa deteta”.

Pitanje izdržavanja su takođe predmet regulisanja ovoga dela Pred-nacrta. Neka pitanja zaslužuju da budu predmet posebne javne rasprave, a koja se mogu regulisati i posebnim propisima. Naime, Prednacrt je predvi-deo nekoliko odredbi kojima bi mogla da budu regulisana mnoga pitanja, posle svestrane i kompetentne javne rasprave. Tu su i alternativne moguć-nosti verskog braka; usklađivanje sa konvencijama UN; materinstvo i očin-stvo uz biomedicinsku pomoć; potpuno i nepotpuno usvojenje.

Nasleđivanje. – U pogledu nasleđivanja, Prednacrt predviđa usklađe-nost sa drugim propisima, a predviđa i proširenje osnova za nasleđivanje – ugovor o nasleđivanju, ali samo između supružnika i u korist dece, za-jedničke ili dece jednog bračnog druga; delimično su izmenjeni razlozi ne-dostojnosti za nasleđivanje; uvedeno je javnobeležničko zaveštanje; zaštita domaćih državljana; stranci i reciprocitet.

ZAKLJUČAK

Predajući Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije opštoj i zvaničnoj javnosti, Komisija osnovano očekuje delotvorne predloge, poruke i sugestije, kako bi u primerenom roku ovaj Prednacrt posle konačne ver-zije teksta, prerastao u Nacrt i bio spreman da nađe mesto u odgovarajućoj zakonodavnoj proceduri. Sveobuhvatna javna rasprava o predloženim reše-njima Prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije treba da odgovori o vrednostima njegovih opredeljenja u kontekstu njegove opšte ocene. Čini se, da takvu ocenu može dati jedino vreme koje je pred njim kao i argumen-

164

tovane potrebe našeg ukupnog socijabiliteta, vreme u kome će ovaj Zakonik biti pod stalnom lupom života.

2. PoreziDr GORDANA ILIĆ-POPOV, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

1. “Ko god se nada da će videti savršen porez, nada se nečemu čega nije bilo, nema i nikada neće biti” (A. Pope). Međutim, primarni zadatak dr-žave u poreskoj oblasti je da radi na podizanju poreske svesti kod obvezni-ka, ali i da poštovanjem načela jednakosti u oporezivanju obezbedi da pore-ski sistem bude što pravičniji.

2. U savremenim uslovima, koje obeležavaju izazovi ekonomske, poli-tičke, tehničke, informacione i druge prirode, treba činiti izmene u tradicio-nalnom načinu postupanja poreskih organa, tako da odnos poreskih organa i poreskih obveznika bude kooperativan i zasnovan na klijentsko-uslužnom pristupu, čime bi se ublažila i suprotstavljenost javnog i privatnih intere-sa. Poreske obveznike treba shvatati ne samo kao poreske dužnike, već i kao korisnike poreskih usluga. Takav pristup bi unapredio odnos poreskih or-gana sa poreskim obveznicima, doprineo gradjenju uzajamnog poverenja i poštovanja, smanjio otpor plaćanju poreza i poresku evaziju, povećao prav-nu i poslovnu sigurnost, doprineo boljem korišćenju resursa poreske ad-ministracije i dr. Potrebno je racionalizovati i pojednostaviti poreske pro-cedure, uspostaviti ravnotežu između prava i obaveza i smanjiti troškove oporezivanja.

3. Treba razvijati alternativne načine rešavanja poreskih sporova, ka-kav je poreska arbitraža, koja je instrument unapređene zaštite prava pore-skih obveznika. To će, između ostalog, olakšati Srbiji suočavanje sa obave-zom da u pristupnim pregovorima prihvati Arbitražnu konvenciju Evropske unije.

4. Jedna od posledica globalizacije tržišta je i mobilnost privrednih društava, sa ciljem izbora optimalnog pravnog, ali i poreskog, okvira za obavljanje poslovne delatnosti. Ali, u slučaju kada privredno društvo pre-mešta svoje stvarno ili registrovano sedište ili imovinu na teritoriju druge države, ono se može suočiti, između ostalih, i sa poreskim preprekama, u vidu obaveze plaćanja tzv. izlaznih poreza, koji takva privredna društva do-vode u nepovoljniji poreski položaj u odnosu na ona koja svoju imovinu

165

ili rezidentstvo zadržavaju u okvirima jedne poreske jurisdikcije. Iako bi se mogli opravdati sa aspekta zaštite javnog interesa, odnosno zaštite poreske osnovice, primena izlaznih poreza u slučaju privrednih društava predstav-lja ograničenje slobode poslovnog nastanjivanja. Zbog toga, države članice Evropske unije, pri formulisanju mehanizma izlaznog poreza moraju oda-brati one mere koje nameću što manje ograničenja poreskim obveznicima, a obezbeđuju što veću zaštitu javnog interesa.

5. Plaćanje poreza se zasniva na principu sposobnosti plaćanja, a eko-nomska snaga poreskog obveznika je uvećana svakom vrstom prihoda koju je on ostvario, pa i onima ostvarenim na način koji je suprotan zakonu. Sa-glasno načelu fakticiteta u srpskom poreskom pravu, prihodi koji su neza-konito stečeni se takođe podvrgavaju oporezivanju. Time se, međutim, ne konvalidira pravni posao koji je doveo do njihove realizacije, niti se takvi prihodi legalizuju. Službena mišljenja Ministarstva �nansija obiluju poziva-njem na načelo fakticiteta, ali ne u cilju aktiviranja punog potencijala an-ti-abuzivnog pravila, već više, reklo bi se, kao apstraktna “podrška” datog obrazloženja. Iako bi primena načela fakticiteta u punom obimu mogla da doprinese i krivičnopravnoj zaštiti javnih prihoda u Srbiji, vrlo oskudna sudska i upravna praksa na tom polju ostavlja prostora za dalju raspravu.

6. Da bi građani imali blagovremenu, potpunu i pouzdanu informaci-ju u kojim iznosima i za koje namene se troši novac poreskih obveznika, ne-ophodan je dobro organizovan i funkcionalan sistem budžetske kontrole – upravna (unutrašnja) kontrola, institucionalna (računsko-sudska) kontrola i politička (skupštinska) kontrola izvršenja budžeta. Potreba za e�kasnom kontrolom izvršenja budžeta postoji iz razloga što se putem budžeta preras-podeljuje značajan deo nacionalnog dohotka, pa je zato za pravilnost njego-vog izvršenja zainteresovana čitava društvena zajednica.

3. Privredna društva

Dr MIRKO VASILJEVIĆ, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Dr DRAGIŠA SLIJEPČEVIĆ, sudija Vrhovnog kasacionog suda Srbije MIROSLAV NIKOLIĆ, sudija Ustavnog suda Srbije

Sekcija Privredna društva na 31. Susretu Kopaoničke škole prirodnog prava imala je ukupno sedam referata, uključujući i jedan referat iz oblasti

166

Prava hartija od vrednosti, koji u širem smislu tretira privrednopravni insti-tut (konkretno institut čeka), iako uže posmatrano nije saedes materie ove sekcije. Relevantni zaključci ove sekcije, kako za zakonodavca, tako i za sud-sku i poslovnu praksu su posebno sledeći:

1. Aktivizam akcionara, kao jedan od ključnih problema savreme-nog upravljanja kompanijama (korporativno upravljanje), posebno u akci-onarskim društvima sa velikim brojem akcionara, treba stalno podsticati i novim pravnim instrumentima, posebno imajući u vidu da se i struktu-ra akcionara sve više menja i uključuje umesto neprofesionalnih akciona-ra profesionalne akcionare (institucionalni investitori, investiciona društva, privatni penzioni fondovi). Srbija u ovom smislu treba da sledi i odgovara-juće promene regulative EU na ovom planu (promene odgovaajuće Direkti-ve o ostvarivanju prava akcionara iz 2007. godine, a koje su nedavno usle-dile – 2017. godina). Naime, poboljšanje pravila u funkciji olakšanja vršenja prava akcionara istovremeno su praćena i pravilima veće transparentnosti ovih investitora, kao i upravitelja imovinom i savetnika, a što je sve u funk-ciji zaštite imovinskih prava akcionara.

2. Institut povezanih lica u srpskom stečajnom pravu i pravu privred-nih društava, opštih i specijalizovanih, nije uređen na jedinstven način, što izaziva dosta konfuzije u primeni, s obzirom na to da postoji isprepletenost ovih statusnih formi organizovanja. Iako određene speci�čnosti ovih razli-čitih formi organizovanja nalažu i postojanje određenih različitosti, čini se da su one prenaglašene u odnosu na potrebu postojanja zajedničkog opšteg okvira. S druge strane, konstituisanje posebnog četvrtog stečajnog reda za potraživanja povezanih lica prema stečajnom dužniku u promenama stečaj-nog zakona, kao i isključivanje učešća povezanih lica u glasanju za plano-ve reorganizacije stečajnog dužnika doprinosi ravnopravnijem statusu osta-lih komercijalnih poverilaca i ove institute treba unapređivati i u regulativi i u praksi. Najzad, institut konsolidovanog stečaja povezanih lica, već i zbog same precizne neodređenosti ovog pojma, ko i zbog drugih brojnih kon-troverzi ovog instituta, treba da bude pod posebnom kritičkom lupom, po-sebno zbog opasnosti da dominantno zavisna društva matičnih kompanija koja posluju u Srbiji mogu biti sistemom takvog međunarodnog stečaja ma-tičnog društva izvan Srbije povučena u „kolektivni stečaj“ iako samostalno kod njih nisu ispunjeni stečajni razlozi. U ovom pogledu konkretan puto-

167

kaz mogu da budu i novi propisi o stečaju grupe društava doneti u nemač-kom pravu

3. Primena instituta kompanijskog prava o jednakom tretmanu akci-onara zahteva prethodni odgovor na pitanje da li je to pojedinačno pravilo koje se zbog svoje prirode konkretnosti i određenosti može direktno prime-njivati ili je to opšti princip koji se zbog svoje nekonkretnosti, neodređeno-sti i nepreciznosti ne može direktno primeniti već kroz druge konkretnije pravne institute uređene konkretnim pravilima. S obzirom na to da ovo nije uniformno uređeno ni u uporednom pravu ili pravu EU, ili da nije uopšte uređeno, a da u srpskom kompanijskom zakonu ima prirodu opšteg princi-pa, to njegova primena zahteva konkretizaciju kroz posebna pravila i insti-tute.

4. Indirektni značaj za privredna društva, posebno u sektoru �nansij-skih organizacija, ima i pravo hartija od vrednosti, pojedinačnih i serijskih. Iako u savremenim uslovima institut čeka ima sve manju važnost, ipak od-govori na neka otvorena pravna pitanja ipak imaju svoju važnost, poput pi-tanja prirode čekova u srpskom čekovnom pravu nakon ukidanja krivičnog dela „izdavanja čeka bez pokriće“, čime izgleda da svi čekovi dobijaju priro-du certi�ciranih čekova, s obzirom na to da se izdavanje čekovnih blanke-ta od strane banke klijentima banke i potencijalnim izdavaocima čeka može pravno smatrati i radnjom „suizdavanja čeka“ i time garancije postojanja pokrića (ili i blokade tok pokrića do isplate), eventualno u sadejstvu sa ugo-vorom o zajmu do određenog iznosa.

5. Korporativni i berzanski skandali pokrenuli su potrebu uređe-nja funkcije revizora, a posebno funkcije interne revizije i odbora za revi-ziju, u privrednim društvima na novoj osnovi, sa pojačanim funkcijama i odgovornošću. Srpski zakonodavac u tom smislu mora pratiti savremena kretanja regulative na ovom planu, kako bi se obezbedila pravovremo pre-ventivno dejstvo na moguće štetne odluke uprave kompanija po interese ak-cionara i poverilaca (komercijalnih-ugovornih, vanugovornih-deliktnih, za-poslenih).

Urednik Sekcije, Prof. dr Mirko Vasiljević

168

4. Međunarodni privredni ugovori, Arbitraža

Dr JELENA S. PEROVIĆ VUJAČIĆ, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Dr THOMAS MEYER, šef Programa za pravnu reformu za Južni Kavkaz (GIZ)

1. Model zakoni se donose na međunarodnom nivou, u cilju izrade uniformnih pravila koja odražavaju moderne standarde i vladajuće tenden-cije u određenoj oblasti prava, a koje bi mogli da prihvate različiti pravni i ekonomski sistemi u svetu. Za razliku od međunarodnih ugovora i jedno-obraznih zakona koji državama potpisnicama ne dozvoljavaju izmene nji-hovih pravila (osim malobrojnih i ograničenih rezervi), model zakon na-cionalnom zakonodavcu ostavlja slobodu da prilikom donošenja zakona u materiji na koju se model zakon odnosi, izvrši određena odstupanja od re-šenja model zakona. U izradi model zakona posebno aktivnu ulogu ostva-U izradi model zakona posebno aktivnu ulogu ostva-ruje UNCITRAL. Kao primer uspešne primene model zakona izrađenih od strane ove Komisije, na prvom mestu se ističe Model-zakon o međunarod-noj trgovinskoj arbitraži iz 1985, sa izmenama iz 2006. godine, na osnovu koga je 80 država sveta, uključujući i Srbiju, donelo svoje zakone o arbitra-ži. Pored toga, UNCITRAL je usvojio i niz drugih model zakona iz razli-čitih oblasti međunarodnog privrednog prava, kao što su na primer: Mo-del zakon o međunarodnim kreditnim transferima iz 1992, Model zakon o elektronskoj trgovini iz 1996. sa Vodičem za primenu, na osnovu koga je 71 država izradila svoje zakone iz te oblasti, Model zakon o prekograničnoj insolventnosti sa Vodičem za primenu iz 1997, koji je poslužio kao osnov za izradu nacionalnih zakona u 44 države sveta, uključujući i Srbiju, Model zakon o elektronskim potpisima sa Vodičem za primenu iz 2001, na osno-vu koga su 32 države izradile svoje zakone koji uređuju ovu materiju, Mo-del zakon o međunarodnoj trgovinskoj koncilijaciji (mirenju) sa Vodičem za primenu iz 2002, koji je poslužio kao osnov za izradu nacionalnih zako-na u 33 države sveta. Polazeći od brojnih prednosti kojima se odlikuju mo-del zakoni u sferi međunarodnih ugovornih odnosa, nacionalnom zakono-davcu se preporučuje da se, pri donošenju odgovarajućeg zakona, ugleda na rešenja model zakona izrađenih od strane uglednih i međunarodno prizna-tih organizacija, a pre svega UNCITRAL-a.

169

2. Model ugovori i model klauzule izrađene od strane međunarodnih organizacija, izraz su onoga što se na međunarodnom nivou smatra reše-njem koje treba preporučiti. Iz tih razloga, a posebno imajući u vidu razlike između pravila ugovornog prava nacionalnih pravnih sistema, kao i rizike formulisanja nepreciznih,, nejasnih i kontradiktornih ugovornih klauzula, ovi dokumenti pokazuju se optimalnim rešenjem koje treba imati u vidu prilikom zaključenja međunarodnih privrednih ugovora. U izradi model ugovora i model klauzula posebno je aktivna Međunarodna trgovinska ko-mora (ICC). Model ugovori i model klauzule Međunarodne trgovinske ko-more odlikuju se uspostavljanjem ravnopravnog tretmana ugovornih strana i izbalansiranim odnosom između njihovih prava i obaveza, kao i odsu-stvom upućivanja na bilo koje nacionalno pravo. Izrađeni su takvom tehni-kom da ih ugovorne strane mogu koristiti neposredno, bez pomoći pravnih savetnika. Iz tih razloga, ovi dokumetnti uživaju visok stepen prihvaćeno-sti u međunarodnim poslovnim kurgovima. Međunarodna trgovinska ko-mora, u poslednje dve decenije, izradila je čitav niz model ugovora i model klauzula, kao što su na primer: Model ugovor o međunarodnoj prodaji (�e ICC Model International Sale Contract), Model ugovor o distribuciji (�e ICC Model Distributorship Contract), Model ugovor o selektivnoj distribu-ciji (�e ICC Model Selective Distribution Contract), Model ugovor o trgo-vinskom zastupanju (�e ICC Model Commercial Agency Contract), Model ugovor o posredovanju (�e ICC Model Occasional Intermediary Contract), Model sporazum o poverljivosti (�e ICC Model Con�dentiality Agree-ment), Model ugovor o međunarodnom transferu tehnologije (�e ICC Mo-del International Transfer of Technology Contract), Model ugovora o među-narodnom franšizingu (�e ICC Model International Franchising Contract), Klauzula o višoj sili (�e ICC Force Majeure Clause 2003), Klauzula o pro-menjenim okolonostima (�e ICC Hardship Clause 2003), itd.

3. Ugovorne strane u arbitražnoj klauzuli moraju jasno izraziti svoju saglasnu volju da spor bude konačno presuđen od strane arbitraže. Volja za zasnivanjem arbitražne nadležnosti treba da bude formulisana nedvosmi-sleno, tako da ne ostavlja mesta sumnji u pogledu namere strana da sporni odnos povere arbitraži na meritorno odlučivanje i da arbitražnu odluku pri-hvate kao konačnu i obavezujuću. U slučaju kad se strane opredele za odre-đenu institucionalnu arbitražu, za zasnivanje arbitražne nadležnosti u nače-lu je dovoljno ugovaranje pravila te arbitraže. Za razliku od institucionalnih arbitraža, ad hoc arbitraže nemaju svoja pravila postupka, pa je potrebno da strane koje se opredele za ad hoc arbitražu, u arbitražnoj klauzuli predvide

170

sva pitanja relevantna za konstituisanje nadležnosti arbitraže i vođenje po-stupka pred njom. Potpuna klauzula o ad hoc arbitraži treba da odredi pra-vila postupka (najčešće UNCITRAL Arbitražna pravila), broj arbitara (naj-češće arbitar pojedinac ili veće od tri arbitra) i način njihovog imenovanja, mesto arbitraže, jezik arbitražnog postupka, kao i ovlašćenika za imenova-nje. Pri tome, za samo konstituisanje nadležnosti ad hoc arbitraže nije neop-hodno da klauzula sadrži sve navedene elemente, već samo one koji nedvo-smisleno ukazuju na nameru strana da spor povere ad hoc arbitraži.

4. Arbitraža može odlučivati samo u granicama ugovora o arbitra-ži. Odlučivanje izvan granica postavljanih ugovorom o arbitraži znači pre-koračenje ovlašćenja arbitara i predstavlja razlog za poništaj arbitražne od-luke i odbijanje njenog priznanja i izvršenja. Iz tih razloga, potrebno je da ugovorne strane u arbitražnoj klauzuli pažljivo preciziraju sporove koje žele da podvrgnu arbitraži. Takva bi, na primer, bila klauzula:“Svaki spor koji eventualno proistekne iz ovog ugovora ili u vezi sa njim, uključujući naro-čito spor u pogledu postojanja, punovažnosti, zaključenja, tumačenja, izvr-šenja, izmena, povrede, raskida ili drugog načina prestanka ugovora, biće konačno rešen od strane...arbitraže“. Putem ovakvih klauzula precizno se utvrđuju granice u kojima arbitraža odlučuje, čime se limitira prostor za os-poravnje njene nadležnosti po ovom osnovu. Istovremeno, ovakve klauzu-le omogućavaju da jedan isti forum rešava sva sporna pitanja koja između strana nastanu povodom ugovora, što se pokazuje kao optimalno rešenje pre svega sa stanovišta potreba e�kasnosti i ekonomičnosti u međunarod-nom poslovnom prometu.

5. U savremenom arbitražnom pravu izražena je tendencija ublažava-nja strogosti zahteva pismene forme arbitražnog ugovora. Takva tendenci-ja rezultat je potreba savremenog poslovnog prometa koji, u uslovima razvi-jene informatike i elektronskih komunikacija, nameće brzinu i e�kasnost u zaključenju pravnih poslova i otvara pitanja uvođenja novih, pojednostav-ljenih formi zaključenja arbitražnog ugovora, posebno putem elektronske komunikacije. Rešenja UNCITRAL Model-zakona nakon izmena usvojenih 2006. godine rezultat su takve tendencije. Novo rešenje Model-zakona osta-je pri zahtevu pismene forme arbitražnog ugovora ali je ovaj zahtev drastič-no ublažen predviđanjem da pismena forma postoji u slučaju kad je sadr-žina arbitražnog ugovora zabeležena u bilo kojoj formi, bez obzira da li je arbitražni ugovor zaključen usmeno, konkludentnom radnjom ili na dru-gi način. Pored toga, novo rešenje Model-zakona predviđa čitav niz različi-tih načina zaključenja arbitražnog ugovora putem sredstava elektronske ko-

171

munikacije. Sličan pristup u pogledu forme arbitražnog ugovora usvojen je i u srpskom Zakonu o arbitraži, u nešto blažoj formi u odnosu na rešenje UNCITRAL Model-zakona i bez navođenja konkretnih načina zaključenja arbitražnog ugovora putem sredstava komunikacije. U kontekstu pomenu-tih ublaženja zahteva pismene forme, potrebno je konstatovati da, ako dođe do spora, odsustvo jasne i precizne arbitražne klauzule zaključene u klasič-noj pismenoj formi, otvara prostor za različite mala �dei postupke strana u sporu, bilo u smislu osporavanja nadležnosti arbitraže pozivanjem na nepo-stojanje ili ništavost arbitražne klauzule bilo u pokušaju nametanja drugoj strani nadležnosti arbitraže. Iz tih razloga, ugovornim stranama, a posebno onim koje nemaju većeg iskustva u domenu arbitraže, sugeriše se da osta-nu na sigurnom terenu klasične pismene forme arbitražnog ugovora. Op-timalno rešenje sa stanovišta pravne sigurnosti ugovornih strana ogleda se u unošenju u ugovor klauzule o arbitraži kojom se na jasan i precizan način predviđaju sva pitanja relevantna za konstituisanje nadležnosti arbitraže i vođenje arbitražnog postupka.

6. Princip autnomije ugovora o arbitraži široko je prihvaćen u među-narodnim i nacionalnim izvorima arbitražnog prava. Najznačajnija pravna posledica principa autonomije ugovora o arbitraži ogleda se u njegovoj ne-zavisnosti u odnosu na glavni ugovor. Iz toga proizilazi da postojanje, pu-novažnost i pravna dejstva ugovora o arbitraži ne zavise od pravne sudbi-ne glavnog ugovora. Polazeći od toga, moguće je zaključiti da, kad je reč o odnosu ugovora o arbitraži i glavnog ugovora, gašenje obaveza iz glav-nog ugovora, kao i prestanak glavnog ugovora, u načelu ne dovode do gaše-nja ugovora o arbitraži. To znači da će u slučaju spora, arbitraža, na osnovu principa autonomije ugovora o arbitraži, biti nadležna da odlučuje o ovim pitanjima. Ipak, u tom kontekstu, ugovorne strane treba da imaju u vidu da postoje i slučajevi u kojima određeni nedostatak u glavnom ugovoru ne do-vodi samo do ništavosti tog ugovora, već automatski pogađa i ugovor o ar-bitraži koji je u njemu sadržan (na primer nedostatak pravne sposobnosti ili sposobnosti ugovaranja jedne od ugovornih strana u momentu zakljče-nja ugovora koji sadrži arbitražnu klauzulu, nedostatak forme koja je ugo-vorena kao uslov punovažnosti glavnog ugovora (forma ad solemnitatem), slučaj u kome je ugovor koji sadrži arbitražnu klauzulu zaključen pod utica-jem neke od mana volje koje sprečavaju punovažan nastanak ugovora, i sl).

172

5. Radni odnosi

PREDRAG TRIFUNOVIĆ, sudija Vrhovnog kasacionog suda

1. Uočava se se da poslodavci povređuju pravila o istovremenoj ispla-ti potraživanja iz radnog odnosa i doprinosa, pa su sudovi preopterećeni parnicama u vezi uplate doprinosa socijalnim fondovima i kada je to jedini tužbeni zahtev (sporna je nadležnost). Zbog svoje pravne prirode (vrsta po-reza) i zakonodavnih rešenja (Zakon o doprinosima) oni predstavljaju tzv. ‘’upravnu materiju’’ jer Uprava prihoda naplaćuje i kontroliše uplatu dopri-nosa. U uporednom pravu, kao i zemljama u okruženju (Hrvatska i Crna Gora) sporove u vezi doprinosa rešavaju organi uprave odnosno upravni ili administrativni sudovi. Izuzetno, doprinosi mogu biti predmet parnice kad se istovremeno raspravlja o zaradi, naknadi zarade, naknadi štete s obzirom da zajedno sa drugim elementima čine tzv. bruto zaradu. Sud bi bio nadle-žan i u situaciji kada Uprava prihoda po obaveštenju oštećenog ne postupa. Tada se tužbom radi naknade štete i pred redovnim sudom može ostvariti pravo na uplatu doprinosa. U vezi sa izloženim primećuje se da tužioci ‘’ce-paju potraživanja’’ i da vode više sukcesivnih parnica. Masovnost ove pojave zahteva intervenciju zakonodavca i precizno razgraničenje nadležnosti kao i izmene i dopune ZPP (odeljak o troškovima), kako bi se sprečilo nesave-sno parničenje i zloupotreba prava. Kopaonička škola apeluje da poslodavci (u javnom i privatnom sektoru) poštuju zakon i uplaćuju doprinose sa sva-kom vrstom isplate. Fond PIO je specijalizovan za ovu vrstu upravne mate-rije pa predlažemo da se kontrola uplate doprinosa poveri kao ranije soci-jalnim fondovima.

2. U cilju konkretizacije i primene Konvencije MOR-a br. 181 i Di-rektive EU 2008/104 o agencijskom zapošljavanju na Sekciji je ocenjeno da oblast agencijskog zapošljavanja (za sada efektivno radi oko 100 agencija) nije celovito uređena. Zakon o zapošljavanju i ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti nije potpun. Uočava se da se krše prava radnika, zbog čega je nužno doneti poseban zakon (koji je u pripremi). Tim zakonom bi se po-punile postojeće pravne praznine i ostvario bi se konvencijski cilj -jednak tretman angažovanih radnika preko agencije u odnosu na zaposlene koji su zaključili ugovor na neodređeno ili određeno vreme.

3. Sekcija podseća na nužnost donošenja Zakona o štrajku (do sada je bilo više radnih verzija) i u osnovi podržava predložene novine smatrajući

173

ih korisnim (štrajk solidarnosti, pokušaj mirnog rešavanja spora pred Repu-bličkom agencijom za mirno rešavanje spora, formiranje arbitražnih veća, a naročito utvrđivanje minimuma procesa rada ako taj institut nije uređen zakonom ili kolektivnim ugovorom). Smatramo da je nužna detaljnija i pre-ciznija razrada instituta prestanka radnog odnosa (ne postoji u radnoj ver-ziji) zbog nezakonitog štrajka u cilju prevazilaženja sadašnje prakse u kojoj pojedini poslodavci vrše masovna otpuštanja radnika kada se utvrdi i naj-manja nezakonitost u postupku organizacije i sprovođenja štrajka. Po do-broj uporednoj praksi koju podržava MOR, nedopušteno je kolektivno ot-puštanje celog preduzeća već se otpuštaju samo organizatori nezakonitog štrajka naročito ako se ugrožava bezbednost ljudi i imovine.

4. Na Sekciji je ocenjeno da u praksi postoji zloupotreba instituta ’rada na povremenim i privremenim poslovima’’ angažovanjem radnika na radna mesta koja su sistematizovana čime se čini povreda Zakona o radu kao i seta zakona i propisa koji regulišu radne odnose državnih službenika i lokalne samouprave. Povreda pravila o povremenim i privremenim poslo-vima ima za posledicu brojne sporove. Sudska praksa (ranije protivrečna) sada se uglavnom ustalila u shvatanju da višegodišnja zloupotreba institu-ta rada na povremenim i privremenim poslovima na radnim mestima koja su sistematizovana i nužna u trajanju od preko dve godine, ako se iza tih ugovora u suštini krije ugovor o radu, ima za posledicu prerastanje u rad-ni odnos na neodređeno vreme (opšti režim), što je u skladu sa dobrom uporednom praksom. U cilju sprečavanja tih pojava, nužno je pojačano an-gažovanje inspekcije rada i upravne inspekcije (pojava prisutna i u radu dr-žavnih organa).

5. U cilju sprečavanja pojava zlostavljanja na radu nužno je kontinu-irano razvijati kulturu rada, tolerancije i dostojanstva na radu; obrazovati rukovodeće radnike i razvijati svest o štetnosti psihičkog terora na radnom mestu jer se stvara loša radna, a samim tim i socijalna sredina. Nužno je da sudovi doslovno primenjuju pravilo o teretu dokazivanja (da je na po-slodavcu), sporove brže rešavaju (hitni su) i u praksi dosuđuju adekvatnu i pravičnu naknadu neimovinske štete (opšte je mišljenje da su sadašnje na-knade štete izuzetno niske).

6. Poslednjih decenija uočava se da se prava iz oblasti penzijskog i in-validskog osiguranja smanjuju usled �nansijskih i drugih ograničenja. Ra-niji propisi do 2003. godine poznavali su tzv. ‘’ostatak radne sposobnosti’’ i omogućavali invalidu druge ili treće kategorije da radi skraćeno vreme, da promeni radno mesto, stručno se osposobi za drugi posao, prekvali�kuje ili

174

dokvali�kuje i nastavi da radi putem različitih oblika rada čega sada nema. Zbog toga bi trebalo dopuniti zakon iz ove oblasti i na nov, �eksibilniji na-čin de�nisati ‘’pojam invalidnosti’’ i preostalu radnu sposobnost. U praksi se primećuje da invalidske komisije ne priznaju invalidnost licima kojima je potpuno oduzeta poslovna sposobnost u vanparničnom postupku čime se vrši gruba zloupotreba prava i njihova diskriminacija jer ne mogu da ostva-re pravo na invalidsku penziju i biološki opstanak. Apeluje se na nadležne državne organe (komisije i Upravni sud) da preispitaju dosadašnju ‘’lošu’’ praksu.

6. Banke i bankarski poslovi

Prof. dr STOJAN DABIĆ, Međunarodni centar za razvoj �nansijskog tržišta, Beograd

1. Bankarski sektor je visoko likvidan, sa dobrom adekvatnošću kapi-tala i dominirajućim stranim vlasništvom.

2. Zbog visokog procenta loših plasmana u privredi, bankarski sektor Srbije se opredelio da višak svojih likvidnih sredstava usmeri u kupovinu državnih hartija od vrednosti. Banke su većinski investitori u državne harti-je od vrednosti sa oko 60% udela u vlasništvu. Na ovaj način bankarski sek-tor, u smislu partnerstva sa državom, prati trendove iz zemalja u okruženju,

3. Umereno rastući trend loših potraživanja od stanovništva ukazu-je da građani još uvek redovno servisiraju svoje obaveze i pored očiglednog pada životnog standarda.

4. U ukupnom iznosu spornih potražaivanja od stanovništva najviše učešće imaju krediti odobreni sa valutnom klauzulom vezanom za švajcar-ski franak. Rešenje za stambene kredite indeksirane u švajcarskim franci-ma države u našem okruženju rešavale su na različite načine. U Mađarskoj i Rumuniji su doneti zakoni o konverziji švajcarskih franaka u nacional-nu valutu. U Hrvatskoj i Crnoj Gori izvršena je konverzija u evre. Hrvatske banke su podnele tužbu međunarodnoj arbitraži protiv Hrvatske države za naknadu štete koju će pretrpeti na osnovu primene zakona o načinu reguli-sanja odnosa između korisnika kredita i banaka.

5. U ovogodišnjoj raspravi o navedenom problemu, korisnici kredi-ta i njihovi zastupnici su ponovili svoje ranije iznete tvrdnje da su ih ban-ke obmanule, da im nisu ukazivale na opasnosti valutnog rizika i da su odo-

175

bravajući kredite u stranoj valuti zaradile na kursnim razlikama. Korisnici kredita nisu sporili da su u momentu zaključenja ugovora o kreditu imali mogućnost da biraju u kojoj valuti da koriste kredit. Međutim, oni tvrde da su banke namerno ponudile nepovoljne uslove za korišćenje dinarskih kre-dita (viša kamatna stopa i kraći rokovi otplate), samo da bi privolele kori-snike kredita da kredite koriste u stranoj valuti i da na taj način na njih pre-nesu negativne kursne razlike u slučaju promene kursa valute korišćenog kredita pa zato traže da sudovi presuđuju raskid ugovora o kreditima indek-siranim u švajcarskim francima zbog promenjenih okolnosti izraženih kroz enormno visoku promenu kursa švajcarskog franka.

Predstavnici banaka su se suprotstavili ovim navodima korisnika kre-dita pozivajući se na zakonsku obavezu da svoje plasmane odobravaju u va-luti izvora iz kojih se odobravaju krediti krajnjim korisnicima. Prema na-vodima banaka, korisnici kredita su se opredeljivali za korišćenje kredita indeksiranim u švajcarskim francima smatrajući da će, zbog niske kamat-ne stope, uštede u plaćanju kamate biti veće od eventualne promene kursa pa se zbog toga nisu ozbiljnije upuštali u analizu svoje buduće kreditne spo-sobnosti bez obzira na upozorenja Narodne banka Srbije. Nakon ponovlje-nih nepomirljivih stavova banaka i korisnika kredita nominiranih u švaj-carskim francima, očigledno je da će se rešenje morati tražiti kroz aktivno učešće države. Korisnici kredita nominiranih u evrima su upozorili Državu da svojim učešćem u rešavanju ovog problema ne dovede njih u nepovoljni-ji položaj od korisnika kredita vezanih za švajcarske franke.

6. Pre 13 godina učesnici u radu ove Sekcije su ukazali na opasno-sti od ispoljenih tendencija ubrzanog gašenja i prodaje domaćih banaka strancima. Tom prilikom ukazano je na pogrešna očekivanja da će inostra-ne banke doći na srpsko tržište da razvijaju domaću privredu. Osnovni ra-zlozi interesovanja stranaca za kupovinu domaćih banaka i otvaranje svojih �lijala su bile enormno visoke aktivne kamatne stope i visoka tražnja građa-na za kreditima. Sve dok se na srpskom �nansijskom tržištu može zaraditi i do deset puta više nego na uređenom domicilnom tržištu, strane banke će ostati kod nas. Onog trenutka kada se i kod nas urede odnosi i moguća za-rada svede na nivo zarade na ostalim uređenim tržištima, za očekivati je da će ove banke napustiti Srbiju i preseliti se na druga područja gde je mogu-ća veća zarada. Ono što je prognozirano pre 13 godina tek sada se ostvaruje. U ovoj godini nekoliko banaka je promenilo vlasnike od čega su dve dobi-le domaće vlasnike. Nije iznenađenje što strani investitori prodaju banke u

176

Srbiji, a kupuju ih domaći biznismeni jer su se uslovi poslovanja na �nansij-skom tržištu Srbije približili uslovima na razvijenim tržištima.

7. Postignuta makroekonomska stabilnost 2018. godini imala je po-zitivan uticaj na stabilnost domaćeg deviznog tržišta. Narodna banka Srbi-je očekuje da će faktori koji su u prethodnom periodu uticali na stabilna kretanja na deviznom tržištu, pre svega povoljna makroekonomska situaci-ja u zemlji, nastaviti da deluju stabilizujuće i u 2019. godini. Na osnovu po-stignutih rezultata u 2018. i predviđanja za 2019. godinu može se očekivati relativno mirovanje deviznog kursa i u celoj 2019. godini u okvirima izme-đu 117 i 120 dinara ukoliko ne dođe do nepredviđenih političkih lomova. Držanje referentne kamatne stope NBS na relativno niskom nivou, propisi koji ograničavaju visinu naknada za bankarske usluge, kao i najavljena sta-bilnost deviznog kursa su verovatno razlog što još nekoliko vlasnika stranih banaka u Srbiji namerava da ih proda i napusti ovo tržište.

IV- PRAVO NA INTELEKTUALNU TVOREVINU

DIMITRIJE MILIĆ, advokat u Beogradu

1. Učesnici Katedre podržavaju dalji napredak Republike Srbije u pro-cesu harmonizacije zakonodavstva u oblasti intelektualne svojine sa evrop-skim zakonodavstvom, što je potvrđeno otvaranjem poglavlja 7 u pregovo-rima o pristupanju EU sredinom 2017. godine.

2. Istaknuta je potreba za povećanjem broja zaposlenih, prijem novih kadrova, jačanjem tehničkih kapaciteta Zavoda za intelektualnu svojinu što bi doprinelo e�kasnijem radu i ostvarivanju punog kapaciteta u skladu sa pregovaračkim poglavljem 7 o intelektualnoj svojini.

3. Katedra stoji na stanovištu da je potrebno menjati postojeća rešenja da po žalbama na odluke Zavoda odlučuje Administrativna komisija Vla-de Republike. Za odlučivanje po žalbi potrebna su specijalizovana, struč-na znanja. Katedra predlaže da se formira odgovarajući drugostepeni organ koji bi preuzeo administrativne komisije većine postupaka i odlučivanje po žalbi.

4. Zakon o autorskim i srodnim pravima potrebno je uskladiti sa ogo-varajućim propisima EU.

177

5. Pojedini zakoni, kao što je na primer Zakon o vinu, potrebno je uskladiti sa odgovarajućim propisima iz oblasti intelektualne svojine i me-đunarodnim konvencijama koje je potpisala Republika Srbija.

6. Zakon o patentima koji je stupio na snagu 16.12.2018. pretrpeo je manje izmene u skladu sa harmonizacijom prava EU i data su bolja rešenja u delu građansko-pravne zaštite patenata.

7. Pravo intelektualne svojine ima poseban značaj za privredni i eko-nomski napredak. Podsticanje stvaralaštva, tehničkog razvoja, novih teh-nologija, informatike, so�verske industrije od najvećeg su značaja u sa-vremenim uslovima. Za ostvarenje tih ciljeva potrebno je obrazovanje, sistemsko ulaganje u školovanje kadrova, kao i kontinuirano obrazovanje i usavršavanje.

9. Za zaštitu intelektualne svojine po prihvaćeim evropskim standardi-ma potrebni su stručni, osposobljeni kadrovi i institucije koje će zakone pri-menjivati u praksi i doprineti boljem i e�kasnijem postupku pred sudom.

10. Za rešavanje sporova u Srbiji, posle izmena propisa za sve sporo-ve za �zička lica nadležan je Viši sud u Beogradu, a za pravna lica Privredni sud u Beogradu za Srbiju. Katedra smatra da u tim sudovima treba formira-ti posebna veća, specijalizovana za tu vrstu sporova.

Godišnjim programom rada tih sudova potrebno je precizno odrediti način usavršavanja sudija i sudskih pomoćnika, njihovu edukaciju u sarad-nji sa Zavodom za intelektualnu svojinu, Pravosudnom akademijom i odgo-varajućim fakultetima.

V – PRAVO NA PRAVDU

1. Sud u koneksitetu pravde

Dr GORDANA STANKOVIĆ, profesor Univerziteta u Nišu

1. Poslednja objavljena verzija Nacrta ustavnih amadmana u obla-sti pravosuđa još uvek izaziva komentare stručne javnosti s obzirom na to da Nacrt ne de�niše sadržinu sudske vlasti, uvodi mogućnost preispitivanja svake sudske odluke od strane Ustavnog suda koji nije deo sudskog siste-ma, ograničava slobodno sudijsko uverenje prilikom tumačenja prava na-metanjem dužnosti sudijama da vode računa o ujednačenoj sudskoj praksi

178

iako propisuje da sudije sude na osnovu ustava, zakona i potvrđenih među-narodnih ugovora, sadrži pojedina neadekvatna rešenja koja se odnose na status sudija i nezavisnost i samostalnost sudstva. Isto tako, Nacrt ustavnih amandmana ne spominje nove pravosudne profesije i ne precizira sadržinu njihove delatnosti i ne razgraničava je od sudske vlasti.

2. Česte izmene i dopune već usvojenih zakona koje nisu rezultat ra-zvoja pravnog okruženja imaju za posledicu nedoslednu pravosudnu prak-su i doprinose opštem pomanjkanju pravne sigurnosti.

3. Prekomerni broj novih zakona nije garancija stvarne i delotvorne zaštite prava jer nju može da obezbedi samo delotvorna primena zakona i pravičan postupak.

4. Reformski zahvati u domenu srpskog parničnog procesnog prava svodili su se ili na poboljšanje e�kasnosti postupka i unapređenje prava na suđenje u razumnom roku kao elementa prava na pravično suđenje ili na prebacivanje odgovornosti za kvalitet meritornih odluka na parničare. Za razliku od dosadašnjih promena procesnog akona koje su vršene u ovom milenijumu, poslednja promena ZPP iz novembra 2018, koja predstavlja sprovođenje Strategije za rešavanje problematičnih kredita iz 2015. i Akci-Strategije za rešavanje problematičnih kredita iz 2015. i Akci-onog plana za sprovođenje Strategije za rešavanje problematičnih kredita, koje su predviđale izmene Zakona o parničnom postupku kako bi se omo-gućilo kupcu problematičnog kredita da na lakši način stupi u započetu parnicu umesto banke koja mu je problematičan kredit ustupila, predstavlja zakonodavni zahvat koji se odnosi na jedan od tradicionalnih procesnih in-stituta i na uslove pod kojima je moguća procesna sukcesija i promena u lič-nosti stranke u toku parnice.

5. Najavljene promene Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na kojima se radi, treba iskoristiti da se poboljšaju pojedina zakonska rešenja, otklo-ne uočene nedoumice i nejasnoće zakonskog teksta, ali i eliminišu termi-nološke greške i neadekvatni i pogrešni rubrumi. Ukoliko se ispostavi da je neracionalno noveliranje zakonskog teksta, koji je ionako prenormiran s obzirom na metodologiju koja se odnosi na pripremu zakonskih tekstova, predlažemo donošenje novog zakona jer bi to iz praktičnih razloga bilo ra-cionalno rešenje, kao i posebnog zakona o javnim izvršiteljima.

6. Pravo na besplatnu pravnu pomoć, garantovano Ustavom, posle niza godina rada na pripremi ovog pravnog dokumenta i nekoliko neus-pelih pokušaja pravnog normiranja koji su kritikovani u stručnoj javnosti, operacionalizovano je odredbama Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći koji

179

je uspostavio sistem pružanja besplatne pravne pomoći u postupcima prav-ne zaštite namenjen određenim kategorijama �zičkih lica koja imaju potre-bu za pružanjem pravne zaštite radi zaštite njihovih prava koja treba da se ostvare ili se nisu ostvarila u faktičkim životnim odnosima u cilju ostvariva-nja vladavine prava. Ovaj zakon, čija primena tek predstoji, nije uspostavio celovit i jedinstven sistem pružanja besplatnih pravnih usluga određenim kategorijama građana, niti je usklađen s drugim zakonima koji predviđaju da određene pravne usluge pružaju pružaoci koji nisu navedeni u zakonu ili koji nisu registrovani za pružanje besplatne pravne pomoći.

2. Međunarodni odnosi i pravda

a) Međunarodno pravo – elementi inostranosti

Dr RODOLJUB ETINSKI, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

1. Međunarodni sud pravde tumači jednu od osnovnih međunarod-nih obaveza, obavezu pregovaranja u dobroj veri tako da ona uključuje, iz-među ostalog, i obavezu svake strane da uzme u obzir interese svake druge strane. Razumno bi bilo da svaka vlada, kada odlučuje o pitanjima od naci-onalnog interesa, razmotri kakve će posledice njena odluka imati po intere-se drugih država i da uzme u obzir interese drugih država, jer problemi koje prouzrokuje drugima vremenom će postati i njeni problemi.

2. Države treba da stanu sa trkom u naoružanju, da prestanu sa razvo-jem novih oružja i da sredstva namenjena za naoružanja usmere u razvoj nauke i tehnologije, kako bi omogućile usporavanje klimatskih promena i umanjile štetne efekte tih promena. Trka u naoružanju ne može da donese nikakvo dobro čovečanstvu. To mogu da učine zelene tehnologije kojim će se zaustaviti emisija gasova staklene bašte i tako zaustaviti porast tempera-ture na Zemlji.

3. Problem izbeglica se mora rešavati kao aktuelni problem, osloncem na načelo humanosti i kao hronični problem međunarodne zajednice traj-nim i e�kasnim otklanjanjem uzroka izbeglištva kao što su oružani sukobi danas ili ekološke katastrofe sutra. Globalni sporazum o bezbednim, ured-nim i regularnim migracijama, podržan na sastanku u Marakešu 11. de-cembra ove godine od 164 države donosi rešenje koje uzima u obzir intere-

180

se svih involviranih subjekata, kako migranata tako i država. Zabrinjavajuća je, međutim, činjenica da najmoćnija država i nekoliko evropskih država nije podržao ovaj globalni sporazum. Da li te države zaista misle da mogu da ostanu izolovana ostrva u svetskom okeanu večnih migracija? Da li one zaista misle da rešenje mogu da budu zidovi ili žičane ograde na granicama?

4. Sve države Jugoistočne Evrope treba da posvete pažnju i da odvo-je više sredstava za poštovanje i ostvarivanje prava pripadnika nacionalnih manjina, a koja obuhvata naročito pravo na korišćenje manjinskih jezika, prava na obrazovanje i informisanje na tim jezicima kao i pravo na razvoj manjinskih kultura.

2. Međunarodni odnosi i pravda

b) Pravo Evropske unije

Dr RADOVAN VUKADINOVIĆ, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu

1. EU se više od deset godina nalazi u razvojnoj krizi, koja je u for-malnom smislu izazvana krizom na �nansijskom tržištu 2007. godine, ali se kasnije proširila na ostale oblasti društvenog i privrednog života i dovela je u iskušenje ne samo odnose i poverenje država članica, već i odnos Unije prema trećim državama, naročito u pogledu dinamike eventulanog širenja.

2. U poliitčkom smislu, krizu je pojačao i tzv. talas migranata, oko či- i tzv. talas migranata, oko či-jeg rešavanja države članice nisu mogle da usaglase svoje stavove.

3. S obzirom da države članice nisu zauzele jedinstveni stav ni u po-gledu nekih drugih ekonomskih i političkih izazova, oživele su rasprave o pravoj sadržini proklamovanog načela lojalnosti ili iskrene saradanje izme-đu država članica, ali i oko sadržine novo usvojenog načela nacionalnog identiteta država članica.

4. Kako Lisabonskim sporazumom pred Uniju nisu postavljeni novi veliki razvojni ciljevi, kao što je to bio slučaj sa ranijim Ugovorima o osniva-nju EU, nakon njegovog stupanja na snagu, veća pažnja je posvećena delo-tvornijoj primeni postojećih propisa koji čine pravo EU, kao što je e�kasni-ja zaštita prava potrošača.

181

5. U oblasti zaštite prava potrošača, analiziran je tzv. “Novi paket pod-sticaja”, (New Deal for Consumers), čijom primenom bi trebalo omogućiti kolektivnu zaštitu indidvidualnih interesa u slučajevima tzv. masovnih po-vreda prava EU, kao što su oblasti zaštite potrošača ili zaštite konkurencije, kako je to bilo u slučaju “diseselgate.”

6. “Novim paketom” je predloženo usvajanje nove Direktive o repre-zentativnim tužbama, čiji bi model (opt-in ili opt-aut) trebalo da oprede-le države članice shodno svojim interesima. U svakom slučaju, cilj je da se oštećenim potrošačima omogući naknada potpune štete.

7. S obzirom da je Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Republika Srbija preuzela obaveze usklađivanja svojih propisa sa pravom EU, kao i delotvornog sprovođenja tako donetih propisa, konstatovano je da je u brojnim oblastima harmonizacija svedena samo na usvajanje novih ili izmenu postojećih propisa, ali da i dalje ili ne postoji želja za njihovim pot-punim i e�kasnim sprovođenjem, ili za to ne postoje adekvatni prateći uslo-vi, kao što su kadrovski ili �nansijski, ali ni politička klima.

8. Potpuno razumevanje komunitarnih tekovina i njihovo delotvorno sprovođenje, u delu koji se odnosi na pravo EU, podrazumeva da se Pra-vo EU izučava na sistematski način na pravnim i srodnim fakultetima u po-trebnom obimu i na način kako se to čini u državama članicama EU. Stoga razloge za nezadovoljstvo dinamikom otvaranja i zatvarnja pregovaračkih poglavlja ne bi trebalo tražiti samo u nedostatku dobre političke volje druge strane, već i u sopstvenim nedostacima.

VI – PRAVO NA PRAVNU DRŽAVU

Dr SAŠA BOVAN, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta U Beogradu

1. Univerzalizam savremenog prava danas, nažalost, najviše se ispolja-va u vidu jedne duboke i hronične krize.

2. Povratak prava svojoj suštini, smislu i svrsi, najpre je moguć vraća-njem njegovim prirodnopravnim korenima. To konačno podrazumeva insi-stiranje na moralnosti, pravednosti i racionalnosti prava.

182

3. U svom obuhvatu, ovi imperativi ukazuju na najdublju suštinu pra-va koja se ogleda u njegovoj umnosti (pravo kao zapovest razuma), koja po-smatrano na globalnoj ravni sve više postaje nedostižni ideal. Ovaj fatalni udes modernog prava, oličen u njegovoj neumnosti, izgleda anticipira invo-luciju čitave naše civilizacije i ljudskog roda.

4. Izražavamo zahvalnost Upravi Kopaoničke škole prirodnog prava što je ovogodišnji susret koncipirala pod temom “Pravo i zapovest razuma”, jer je tako otvoren prostor za jedno dublje i sveobuhvatno pretresanje sud-bine prava i društva u bliskoj budućnosti.

VI – PRAVO NA PRAVNU DRŽAVU

Ustavno pravna pitanja

Dr VLADAN PETROV, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Dr MILE DMIČIĆ, profesor Pravnog fakulteta Univeziteta u Banjaluci.

1. I nakon sprovedene reforme, sistem lokalne samouprave u Srbiji pati od istih slabosti kao i do sada, a one se mogu otkloniti jedino izmena-ma i dopunama svih zakona koji regulišu njen položaj. Neophodna je celo-vita zakonodavna reforma sistema lokalne samouprave.

2. Ustavni sud, razvijajući doktrinu ustavnosudskog aktivizma, mora biti jako obazriv. Upotreba ciljnog tumačenja neminovno podrazumeva da se ustavne norme koje mogu biti međusobno konkurentne tumače u sve-tlui političkih i moralnih vrednosti koje su istovremeno i ustavne vrednosti. Stoga, Ustavni sud, kako ne bi otišao u sferu politike, mora te vrednosti ja-sno da de�niše.

3. Odnos izmeđuUstavnog suda i redovnog suda nije odnos konku-rencije, negó odnos u kom oba suda treba da pruže komplementarnu zašti-tu, odnosno kompletnu i sveobuhvatnu zaštitu ljudskih prava.

4. Zapovest razuma obavezuje prilikom rešavanja identitetskih pitanja za jednu društveno-političku zajednicu, kao što je za Srbiju pitanje Kosova i Metohije. Na prvom mestu potrebno je voditi računa o pravu i pravdi, a ne o aktuelnosti političkog trenutka.

183

5. Pitanju sudijske odgovornosti u sklopu ustavnih i pravosudnih re-formi treba pristupiti sa odgovornošću i oprezom, bez ishitrenosti i „nor-mativnog optimizma“. Iskustva svedoče da učestalost u propisivanju novih rešenja i užurbana implementacija kao odgovor na zahteve evropskih adre-sa, ne mogu zameniti osmišljen i temeljan pristup kojim se, poštujući me-đunarodne standarde, uvažava sopstvena društvena i pravna realnost.

6. S obzirom na dosadašnja negativna iskustva koja je Srbija imala sa većinskim, ali i sa proporcionalnim sistemom, neophodno je dobro osmisli-ti izbornu refomu. Zalažemo se za uvođenje mešovitog sistema, koji bi u na-šim uslovima trebalo da objedini sve dobre karakteristike oba glavna izbor-na sistema.

185

ZAVRŠNA REČ

SLOBODAN PEROVIĆ

Poštovane kolege

Vi koji činite životopis ovog Univerziteta pravde više od 30 godina nje-govog života i rada. Univerziteta pravde koji će, itekako, ostati zabeležen u analima naše pravne nauke. Vi koji ste glasnici pravednog prava, vi ste nosi-oci savesnosti i pravničke kulture, i zato treba reći da smo u velikom ili ma-lom broju okupljeni, uvek inspirisani onim što se zove pravnička kultura.

Prošle godine smo imali 30 godina Kopaoničke škole, a sada ulazimo u četvrtu deceniju i nadamo se da ćemo u toj deceniji imati još bolje rezul-tate. Prošle godine smo govorili o nekim vidovima i rezultatima Kopaonič-ke škole, a to su bili teorijski impulsi, to su bile izdavačke delatnosti i to je bila jedna velika grupa koja je provodila izdavačku delatnost onoga što se ovde zbivalo. Najzad, treća dimenzija je bila okupljanje pravnika širom me-ridijana ovoga sveta.

Ove godine nema nikakvih razloga da to ponavljamo, već samo da to uvećavamo. Otuda, smatram da je ova godina donela jednu novinu u tom smislu što smo dali možda malo više prostora �lozo�ji opštoj i pravnoj nego što je to bilo ranije. Mislim na Emanuela Kanta koji je argumentova-no, iskustveno i trezveno podelio ljudska saznanja na čulnost, na razum i na umnost.

Naša ovogodišnja okupljanja su uglavnom oko ova tri stuba intelektu-alne kulture. Čulnost je prvi korak u savlađivanju onoga što se naziva kul-

Usmena reč Akademika prof. dr Slobodana Perovića, osnivača Kopaoničke škole prirodnog prava, na Završnoj plenarnoj sednici Trideset prvog susreta Kopaoničke škole prirodnog prava koja je održana 16. decembra 2018. godine.

186

tura prava, ali to je tek početni korak. Drugi korak jeste razum, zbog čega sam ovogodišnju temu i posvetio upravo toj etapi, razvoju i činu intelektu-alne kulture, a to je razum. Treći i najviši stepen te kulture jeste umnost koja je karakteristična za prirodno pravo. Razume se, da li se jedno društvo na-lazi na jednom, drugom ili trećem stupnju saznanja zavisi, ne od dekreta, već zavisi od onih društvenih determinanti koje određuju �zionomiju jed-nog društva. Pre svega, kultura mira je prvi osnovni element tog lanca inte-lekta. Posle toga, razume se da dolaze puno determinanti koje ću delimično samo pomenuti: pravda, tolerancija, nauka, religija, moral, politika, ekono-mija, porodična struktura, pravna sigurnost, itd.

Svi ti elementi u nekom svom zajedničkom imenitelju daju �ziono-miju jednom pravnom sistemu. Ne može se, dakle, doneti dekret o tome da smo takva i takva zemlja. To je papirna demokratija koja je na neki na-čin neistinita. Izvesne determinante određuju da li se nalazimo u fazi čulno-sti, razuma ili umnosti. Kada je reč o čulnosti, to je prvi korak, u kome se rukovodimo onim što vidimo ili čujemo. Zato će Kant to nazvati čulnošću. Ali kad uzmemo taj materijal činjeničnog stanja, videćemo da onda razum određuje pravi karakter tog društvenog socijabiliteta.

Završavajući ovaj uvodni deo, ako je reč o zapovesti razuma ili impe-rijumu razuma, onda ću pomenuti nekoliko instituta.

Šta znači javni poredak? Da li je to pravna norma ili moralna norma, ili je boni mores ili je to sve zajedno. O tome postoje mnoga mišljenja. Evo jedne krupne institucije koja zahteva razum, a ne neko ponavljanje i neku skrivalicu papirne demokratije. O javnom poretku postoji mnogo teorija.

Još jedna institucija je tema sudstva i uloge suda. U tom pogledu, iz-govaram reči: svi smo deo i delo te prirode, jednaki u dolasku i jednaki u odlasku. Kome onda ići po pravdu? Aristotel će reći: ići sudiji znači ići prav-di. Lepo rečeno, dobrim delom istina, ali vas pitam: da li ići sudiji znači ići pravdi, pretpostavlja pravedno pravo i pravedno postupanje i primenu ono-ga što taj aksiom nalaže. Da bi išli sudiji po pravdu, moramo znati da li po-stoji pravedno pravo, a to je ono pravo koje nazivamo prirodnim pravom.

Kao treću dimenziju razuma izabrao sam upravo još i razum odgo-vornosti za štetu koja je prouzrokovana opasnom stvari i opasnom delatno-

187

šću. Jedini razum je mogao da oslobodi krivicu akvilijanskog porekla i iz-gradi teoriju objektivne odgovornosti.

A onda, šta reći o savesnosti i poštenju, tom glasu prirode. Na koliko mesta u građanskom pravu mi uzimamo savesnost i poštenje kao relevan-tnu činjenicu.

Evo, dakle, nekoliko krupnih pitanja koja se rešavaju razumom na bazi ustanovljenih determinanti jednog društva o kome sam govorio.

Vidite, prirodno pravo je imalo svoju veliku evoluciju. Više vekova, čak pre Aristotela, Hipije iz Elide će kazati: ja sve nas smatram sunarodni-cima, ja sve nas smatram bratstvenicima i sugrađanima ali po prirodi, a ne i po ljudskim zakonima koji često unose tiraniju među ljudima.

Završavajući ovu reč da kažem i ovo: umetnički svet gleda u sliku Monalize kao oličenje lepih boja i lepote ljudskog stvorenja. Mi pravnici iz evropskih prostora i zemalja, tako gledamo na naše kodi�kacije građanskog prava. Za nas su to Monalize. I upravo zbog toga što je pred nama kodi�ka-cija koja je upravo danas pri završetku u Srbiji, jer je prva donesena 1844. godine, možemo reći da svaka kodi�kacija građanskog prava živi čak i onda kada bude ukinuta od strane države. Otuda, držimo se tog ukusa razuma i budimo razumni i realni u stvaranju i još više u primeni prava.

189

ZELENO DRVO ŽIVOTA

Kopaonička škola prirodnog prava ima čast i privilegiju da prav-ničku javnost obavesti da Škola nastavlja sa radom, rukovođena vrednos- tima koje je utemeljio, pro�lisao i razvio njen osnivač, akademik prof. dr Slobodan Perović.

Na Skupštini Kopaoničke škole prirodnog prava održanoj 4. aprila 2019. godine u Beogradu, u prisustvu preko 150 učesnika, uglednih pravni-ka iz Srbije i inostranstva, odlučeno je da Škola ubuduće nosi naziv “Kopa-onička škola prirodnog prava – Slobodan Perović”, a za novog predsednika Škole jednoglasno je izabrana prof. dr Jelena S. Perović Vujačić.

Naredni, Trideset drugi susret Škole biće održan na Kopaoniku, u tra-dicionalnom terminu od 13. do 17. decembra 2019. godine, sa opštom te-mom “Pravo i snaga umnosti – posvećeno osnivaču Kopaoničke škole akade-miku prof. dr Slobodanu Peroviću”.

Na Skupštini Kopaoničke škole ustanovljena je nagrada “Profesor Slo-bodan Perović” za tri najbolja rada mladih učesnika Škole na temu “Pravo i snaga umnosti – posvećeno osnivaču Kopaoničke škole akademiku prof. dr Slobodanu Peroviću”.

U prilogu Završnog dokumenta objavljuju se Konkurs za prijem i objavljivanje referata za Trideset drugi susret Kopaoničke škole, kao i Kon-kurs za nagradu “Profesor Slobodan Perović”. Bliže informacije o konkursi-ma dostupne su na sajtu Kopaoničke škole: www.kopaonikschool.org.

“Izašla iz ranog detinjstva, Škola je danas stasala i po prirodnom pravu budućnost će joj doneti snagu i bogatstvo mladosti koja čvrsto stoji na umno-sti prošlosti i autoritetu prava kao pravde, a ne kao nasilja jednih u odnosu na druge. I zato, vrata koja su u ovoj Školi otvorena, nikada se više ne mogu za-tvoriti”

(Slobodan Perović, Besede sa Kopaonika, Beograd, 2018, str. 321).

KOPAONIČKA ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA – SLOBODAN PEROVIĆ32 godine

obaveštava pravničku i drugu naučnu i stručnu javnost da raspisuje

K O N K U R SZa prijem i objavljivanje referata povodom Trideset drugog susreta učesnika Kopaoničke

škole koji će se održati od 13. do 17. decembra 2019. godine pod stalnim naslovom »Pravda i pravo«. Opšta tema ovogodišnjeg skupa je

PR AVO I SNAG A UM NO ST IPosvećeno osnivaču Kopaoničke škole prirodnog prava

akademiku prof. dr Slobodanu Peroviću

U okviru opšte teme sami kandidati, shodno Heksagonu Kopaoničke škole prirodnog pra-va, biraju niže navedene oblasti u kojima mogu konkurisati, označavajući temu po slobodnom izboru. Tako izabrana tema se obrađuje ili sa stanovišta jedne ili više pravnih disciplina.

Prioritet u prihvatanju referata za objavljivanje imaju Autori koji su prethodnih godina izlagali svoje radove na susretima Kopaoničke škole. Odluku o prijemu i objavljivanju radova do-nosi Uređivački odbor Kopaoničke škole. Način objavljivanja radova koji ispunjavaju predviđene naučne standarde, kao i njihov broj, određuje se u zavisnosti od �nansijskih mogućnosti.

Uslovi neophodni za uzimanje rada u razmatranje od strane Uređivačkog odbora pred-viđeni su Uputstvom za autore priloženim uz ovaj Konkurs.

U prijavi koja se podnosi uz rad moraju biti naznačeni ime i prezime autora, zvanje i zanimanje, potpuna adresa i kontakt telefon i e-mail.

Krajnji rok za podnošenje rada: 25. septembar 2019. godine. Sa posebnom zahvalnošću primaju se radovi predati i pre krajnjeg roka.

Rad se dostavlja u elektronskoj formi na elektronsku adresu Kopaoničke škole prirodnog prava: konkurs@kopaonickaskola.rs a prijem rada se može proveriti i kontaktom na elektronsku adresu: jperovic@beotel.rs.

Rad koji ne ispunjava bilo koji od navedenih uslova neće biti uzet u razmatranje.Oblasti u kojima se može konkurisati čine tradicionalni Heksagon Kopaoničke škole pri-

rodnog prava, i to:I Pravo na život (život, zdravlje, ekologija, sport).II Pravo na slobodu (sloboda misli i izražavanja, sloboda ličnosti, sloboda kretanja, sloboda veroispove-

sti, krivično-pravna i procesna zaštita ličnosti, upravno-pravna zaštita slobode).III Pravo na imovinu (svojina, kodi�kacije, svojina i druga stvarna prava, svojina i nasleđe, denacionali-

zacija, privatizacija, porezi i poreska politika, nepokretnosti, ugovor i odgovornost za štetu, privred-na društva, privredni ugovori, banke i bankarski poslovi, osiguranje, radni odnosi).

IV Pravo na intelektualnu tvorevinu (autorsko pravo, pravo industrijske svojine, pravo učestvovanja u kulturnom životu).

V Pravo na pravdu (opšta značenja, sud u koneksitetu pravde, nezavisnost sudstva, ustavno sudstvo, sudska praksa i uloga suda, arbitraže međunarodne i domaće, međunarodni odnosi i pravda, pravo Evropske unije, pravna zaštita izbeglica i prognanih lica).

VI Pravo na pravnu državu (teorija pravne države, ustavno pravna pitanja, vladavina i nevladavina prava u praksi).

Učesnici konkursa mogu se obavestiti o rezultatima Konkursa krajem oktobra 2019. godine.

KOPAONIČKA ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA – SLOBODAN PEROVIĆ

obaveštava pravničku i drugu naučnu i stručnu javnost da raspisuje

K O N K U R Sza nagradu “Profesor Slobodan Perović”

Za prijem i objavljivanje referata povodom Trideset drugog susreta učesnika Kopaoničke škole koji će se održati od 13. do 17. decembra 2019. godine pod stalnim naslovom »Pravda i pravo«. Opšta tema ovogodišnjeg skupa je

PR AVO I SNAG A UM NO ST IPosvećeno osnivaču Kopaoničke škole prirodnog prava

akademiku prof. dr Slobodanu Peroviću

Dobitnicima nagrađenih radova biće uručeno pismo počasti (litteras honoris) i omoguće-no da svoje radove predstave učesnicima 32. Susreta Kopaoničke škole prirodnog prava – Slobo-dan Perović. Porodica osnivača Kopaoničke škole prirodnog prava, akademika prof. dr Sloboda-na Perovića obezbeđuje sredstva za novčani deo nagrade po ovogodišnjem konkursu. Nagradni fond za novčani deo nagrade iznosi 2.250 evra u dinarskoj protivrednosti, od čega je 1000 evra namenjeno dobitniku prve nagrade, 750 evra dobitniku druge nagrade i 500 evra dobitniku treće nagrade, sve u dinarskoj protivvrednosti.

Konkurs je otvoren do 30. avgusta 2019. godine do 17 časova.Proglašenje dobitnika i dodela nagrada održaće se u okviru uvodne plenarne sednice 32.

Susreta Kopaoničke škole prirodnog prava – Slobodan Perović, 13. decembra 2019. godine.Za nagradu mogu konkurisati učesnici Kopaoničke škole prirodnog prava do 35 godina

starosti, uključujući i studente osnovnih, master i doktorskih studija pravnih faulteta. Radovi se pišu na srpskom ili engleskom jeziku, u dužini i prema uputstvima za autore priloženim uz ovaj konkurs.

Stručni žiri za ocenu radova čine:Predsednik: Prof. dr Jelena S. Perović Vujačić – predsednik Kopaoničke škole prirodnog

prava – Slobodan Perović.Članovi: Akademik prof. dr Rajko Kuzmanović, predsednik Akademije nauka i umjetno-

sti Republike Srpske; Akademik prof. dr Vlado Kambovski, Akademija nauka i umetnosti Ma-kedonije; Akademik prof. dr Zoran Rašović, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti; Prof. dr Gordana Vukadinović, Univerzitet u Novom Sadu; Prof. dr Nikola Mojović, Pravni fakultet Univerziteta u Banjoj Luci; Prof. dr Nataša Delić, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu; G-đa Ljubica Tomić, advokat iz Beograda; Dr �omas Meyer, rukovodilac programa GIZ.

Radove treba dostaviti u elektronskoj formi, u word formatu, na elektronsku adresu konkurs@kopaonickaskola.rs a prijem rada se može proveriti i kontaktom na elektronsku adre-su: o�ce@kopaonickaskola.rs. Podaci o autoru (ime, prezime, zvanje i zanimanje, potpuna adresa, kontakt telefon i e-mail, a za studente i broj indeksa i godina/stepen studija) navode se u propratnom dopisu, dok sam tekst rada ne treba da sadrži bilo kakve podatke o autoru jer će posebna komisija anonimizirati radove pre nego što ih pošalje na čitanje i ocenjivanje stručnom žiriju. U propratnom dopisu potrebno je naznačiti da se rad dostavlja na osnovu konkursa za na-gradu “Profesor Slobodan Perović”. Eventualne dodatne informacije o konkursu mogu se dobiti putem elektronske adrese konkurs@kopaonickaskola.rs.

AUTORI I

NASLOVI REFERATA

pripremljeni za XXXI SUSRETKOPAONIČKE ŠKOLE PRIRODNOG PRAVA

(13–17. decembar 2018. god.),publikovani u četiri toma

časopisa “PRAVNI ŽIVOT”, br. 9–12, 2018. god.

197

OSNOVNI REFERAT

Prirodno pravo i zapovest razuma

Prof. Dr Slobodan PerovićPredsednik Udruženja Kopaoničke škole prirodnog prava – Universitas iuris naturalis Copaonici

P r v a k a t e d r a

PRAVO NA ŽIVOT

1. Život

1. Novine u Krivičnom zakoniku Srbije i zaštita prava na život dr Đorđe Đorđević, pro-fesor Kriminalističko-policijske akademije, Beograd.

2. Psihopate – krivičnopravni problemi – dr Jovan Ćirić, Ustavni sud Srbije. 3. Ubistvo u krivičnom pravu istočno-evropskih država – dr Dragan Jovašević, profesor

Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu. 4. Pravo na život i krivičnopravna zaštita nerođenog deteta – dr Dragana Kolarić, profe-

sor, i dr Saša Marković, docent, Kriminalističko-policijski univerzitet. 5. Primena nekih opštih krivičnopravnih instituta u oblasti krivičnih dela terorizma –

dr Ivana Bodrožić, docent Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu. 6. Krivična odgovornost za tešku telesnu povredu – Vladimir Miletić, sudija Prvog

osnovnog suda u Beogradu.

Urednik: dr Đorđe Đorđević, profesor Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu.

198

2. Zdravlje

1. Pacijenti, neformalna davanja i prevencija korupcije u zdravstvu – dr Hajrija Mujović, naučni savetnik Instituta društvenih nauka u Beogradu, Centar za pravna istraživanja.

2. Zaštita osobnih podataka pacijenta – dr Blanka Kačer, docent; Marieta Usmiani, stu-dentica Poslijediplomskog specijalističkog studija i Klara Rukavina, studentica, Pravni fakultet Sveučilišta u Splitu.

3. Forma pristanka na medicinsku meru i medicinsko istraživanje u srpskom pravu – dr Dragica Živojinović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

4. Tehnologije internet (medicinskih) stvari i zaštita podataka u zdravstvenom sektoru – dr Katica Tomić, Rechtsanwälte BVM, Beč, Austrija.

5. Zakon o nacionalnom DNK registru: čekajući odluku Ustavnog suda – Tijana Đurđević, doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

6. Medicinska dokumentacija – prim. dr Ivana Stojanović, specijalista patolog i citopato-log Kliničkog centra – Niš.

Urednik: dr Hajrija Mujović, naučni savetnik Instituta društvenih nauka u Beogradu.

3. Ekologija

1. Ključni izazovi evropskih integracija u oblasti zaštite životne sredine – mr Gordana Petković, načelnik Odeljenja za međunarodnu saradnju iz oblasti zaštite životne sredine, Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije i mr Slobodan Prošić, ministar sa-vetnik (u penziji), Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije.

2. Novi oblik odgovornosti za štete u životnoj sredini – prof. dr Dragoljub Todić, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd i Tina Janjatović, samostalni savetnik, Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije, Beograd.

3. Uticaj ekološkog acquis-a i pregovora o Poglavlju 27 na razvoj prava klimatskih pro-mena u Srbiji – dr Mirjana Drenovak-Ivanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

4. Pravo korišćenja vodnog resursa i vodnog dobra za proizvodnju energije u Republici Srbiji – dr Branislava Lepotić-Kovačević, predsednica Udruženja za pravo energetike Srbije, JP Transna�a Pančevo.

5. Odredbe o rešavanju sporova u međunarodnim ugovorima o zaštiti životne sredine – dr Bojan Tubić, docent i Stefan Radojčić, saradnik u nastavi, Pravni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.

6. Krivična odgovornost pravnih lica za ekološki kriminal – Nikola Paunović, istraživač pripravnik, stipendista Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.

7. Pravo životne sredine i ustavne norme – dr Jelena Šogorov-Vučković, profesor Fakulteta za evropske pravno-političke studije, Novi Sad.

199

8. Pravna zaštita životne sredine i pojam štete u međunarodnom pravu – Milica Petrović, advokatski pripravnik, Beograd.

Urednik: mr Gordana Petković, načelnik Odeljenja za evropske integracije i međunarodnu saradnju iz oblasti zaštite životne sredine, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredi-ne Republike Srbije.

4. Sport

1. Fair play samo u teoriji – slučaj “dron” i slučaj “orao” – dr Edita Kastratović, profesor i dr Milan Dragić, docent Fakulteta za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd i Milica Kastratović, student demonstrator, Fakulteta za poslovne studije i pravo, Beograd.

2. Quo vadis, lex sportiva – dr Hrvoje Kačer, profesor u trajnom zvanju na Pravnom fakul-tetu Sveučilišta u Splitu.

3. Krivičnopravna zaštita od nasillja na sportskim priredbama u Republici Srbiji – dr Nenad Đurđević, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu i dr Božidar Otašević, docent Kriminalističko policijske akademije u Beogradu.

4. Primena odredbi Zakona o opštem upravnom postupku – dr Dejan Šuput, pomoćnik direktora, sektor pravnih, administrativnih i poslova licenciranja, Fudbalski savez Srbije.

5. Sport i kriminalitet – doc. dr Boro Merdović, Ministarstvo unutrašnjih poslo-va Republike Srbije; doc. dr Dragan Živaljević, Akademija za nacionalnu bezbednost, Beograd i doc. dr Adem Preljević, Državni univerzitet u Novom Pazaru, Novi Pazar.

6. Uloga sportskih aktivnosti u prevenciji kriminaliteta maloletnika – dr Joko Dragojlović, docent; dr Jelena Matijašević-Obradović, profesor, Pravni fakultet za pri-vredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad. i dr Zoran Mašić, profe-sor Fakulteta za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd

Urednik: dr Edita Kastratović, profesor Fakulteta za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd.

D r u g a k a t e d r a

PRAVO NA SLOBODU

1. Krivično-pravna i procesna zaštita ličnosti

1. Teret dokazivanja u krivičnom postupku – dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

200

2. O položaju oštećenog u krivičnom postupku – dr Vanja Bajović, docent Pravnog fakul-teta Univerziteta u Beogradu.

3. Kazna doživotnog zatvora u međunarodnom, evropskom i makedonskom pravu – dr Aleksandra Gruevska-Drakulevski, profesor Pravnog fakulteta “Justinijan Prvi”, Univerzitet “Sv. Kiril i Metodij”, Skoplje.

4. Komandna odgovornost – Ivana Miljuš, saradnik u nastavi na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i Bojana Stanković, viši savetnik u Višem sudu u Beogradu.

5. Evaluacija implementacije Policijsko-obaveštajnog modela u Ministarstvu unutraš-njih poslova Republike Srbije – dr Zoran Đurđević, profesor Kriminalističko-policijske akademije, Beograd i Ilija Racić, koordinator u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Beograd.

6. Položaj organa starateljstva u krivičnom postupku prema maloletnicima – Jovana Krvavac, master pravnih nauka, Budva.

7. Pitanje nezavisnosti u radu sudija – msc. Emil M. Turković, advokat, Beograd i doc. dr Slavica S. Dinić, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije.

8. Kaznena politika i recidivizam – mr Jasmina Igrački, istraživač-saradnik, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Urednik: dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerzi teta u Beogradu.

2. Sloboda ličnosti

1. Re�eksije o značaju krvne veze u odnosima roditelja i dece – profesor dr Olga Cvejić Jančić, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

2. �e Steinfeld and Keidan Case in English Law – Penny Booth, LL.D., Professor, the Open University, United Kingdom.

3. Uzroci demografske krize srpskog naroda i održivost najnovijih mera pronalitetske politike – dr Dragan Bataveljić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu i Branka Bataveljić, stručni saradnik Osnovnog suda u Kragujevcu.

4. Nasilje u porodici i pravo na privatnost – dr Zoran S. Pavlović, profesor Pravnog fakul-teta Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu.

5. Sistem sprečavanja nasilja u porodici – dr Snežana Soković, profesor Pravnog fakul-teta Univerziteta u Kragujevcu; dr Branislav Simonović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu; Višnja Ranđelović, asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

6. Aspekti biomedicinski potpomognute oplodnje – dr Olga Jović-Prlainović, profe-sor Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

201

7. Rizici i zaštita učenika pri korišćenju informaciono komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji – dr Nadežda Ljubojev, vanredni profesor Univerziteta u Novom Sadu, Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanjin.

8. Nove tendencije u razvoju zakonodavstva u oblasti biomedicinski potpomognutog oplođenja – dr Marta Sjeničić, viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka, Beograd, dr Ranko Sovilj, istraživač saradnik Instituta društvenih nauka, Beograd i dr Sanja Stojković-Zlatanović, naučni saradnik Instituta društvenih nauka, Beograd.

9. Načelo najboljeg interesa deteta u teoriji i sudskoj praksi Srbije – dr Melanija Jančić, docentkinja Fakulteta za evropske pravno-političke studije, Novi Sad, Univerzitet Edukons, Sremska Kamenica i Olivera Pejak-Prokeš, sudija Apelacionog suda u Novom Sadu.

10. Uticaj odluka Evropskog suda za ljudska prava na sudsku praksu domaćih država – dr Uroš Novaković, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

11. Parnični troškovi u postupcima povodom porodičnih odnosa – dr Anđelija Tasić, do-centkinja Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.

12. Radnopravni okviri pomirenja profesionalnog i privatnog života samohranog roditelja u Republici Srbiji – dr Dragana Radovanović, docent Pravnog fakultata za privredu i pravosu-đe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad.

13. Medicinsko-pravni problemi utvrđivanja porekla deteta začetog iz postupka bio-medicinski potpomognute oplodnje – dr Jelena Šantrić, naučni saradnik, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu i Dunja Šantrić, master prava, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu.

14. Pet meseci primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici u Republici Srbiji – Nikola Pantelić, zamenik tužioca u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu i Savo Malešić, tužilački pripravnik u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu.

15. Atimija vanbračne dece u atičkom pravu – Ivana Vrkatić, asistent Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu.

16. Razvod braka u prisustvu međunarodnog elementa – Milica Arsić, doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Urednik: prof. dr Olga Cvejić-Jančić, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

3. Upravno-pravna zaštita slobode

1. Pretpostavke za primenu Zakona o opštem upravnom postupku – dr Dobrosav Milovanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

2. Troškovi zastupanja stranaka u upravnom postupku – dr Zoran Lončar, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

202

3. �e surname problem of mutual children of divorced parents – Prof. Dr. Zehra Odyakmaz, Instructor of Administrative Law Department in Law Faculty of Ufuk University and Associate Prof. Dr. Bayram Keskin, Instructor of Administrative Law Department in Law Faculty of Kocaeli University.

4. Upravni spor pune jurisdikcije – Ljubodrag Pljakić, sudija Vrhovnog kasacionog suda, u penziji.

5. Žalba kao redovan pravni lek po novom Zakonu o opštem upravnom postupku Republike Srbije – dr Dragan Vasiljević, profesor Kriminalističko-policijske akademi-je, Beograd.

6. Izmene pravnog okvira u pravcu jačanja profesionalizacije uprave – dr Zorica Vukašinović-Radojičić, profesor Kriminalističko-policijske akademije, Beograd.

7. Neposredno učešće građana u ostvarivanju lokalne samouprave – dr Predrag Dimitrijević, profesor, dr Dejan Vučetić, profesor - Pravni fakultet Univerziteta u Nišu i dr Jelena Vučković, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

8. Overview of the new law on administrative disputes of the Republic of Macedonia – Borče Davitkovski, Ph.D., professor and Ana Pavlovska-Daneva, Ph.D., professor, Faculty of Law “Iustinianus Primus”, Skopje and Konstantin Bitrakov, LL.M., assistant re-searcher, Macedonian Academy of Sciences and Arts.

9. Upravni spor u javnim nabavkama – Saša Varinac, advokat i Aleksandra Litričin, advo-kat iz Zajedničke advokatske kancelarije “Varinac & Litričin”, Beograd.

10. Reforma državne uprave putem stručnog usavršavanja i osposobljavanja državnih službenika – dr Vesna Bilbija, savetnik, Upravni sud Republike Srbije.

11. Obaveštavanje i dostavljanje u upravnom postupku po novom Zakonu o opštem upravnom postupku RS iz 2016. g. – dr Petar Teo�lović, profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić Novi Sad, Univerziteta Union Beograd.

12. Položaj lokalnih službenika u Srbiji i zemljama regiona – Uroš Radulović, doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

Urednici: prof. dr Dragoljub Kavran; dr Dobrosav Milovanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

T r e ć a k a t e d r a

PRAVO NA IMOVINU

A. Opšta pitanja – kodi�kacije

1. Doprinos Marka Miljanova Bogišićevoj anketi – dr Radomir Prelević, advokat u Podgorici.

203

2. Quod ab initio vitiosum est u rimskom naslednom pravu – dr Vladimir Vuletić, profe-sor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Nikola Ristović, advokat u Beogradu.

3. Pravna sposobnost zadužbine – Jelena Veselinov, upravnik poslova Matice srpske, Novi Sad.

4. Šta je javno dobro – Đorđe Marilović, viši asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu.

5. Alternativne obaveze de lege ferenda – dr Srđan Radulović, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

6. Actio iniuriarum protiv paterfamilijasa – dr Andreja Katančević, docent Pravnog fa-kulteta Univerziteta u Beogradu.

B. Svojina 1.a. Svojina i druga stvarna prava

7. Sticanje prava svojine održajem – prof. dr Duško Medić, sudija Ustavnog suda Repu-blike Srpske.

8. Occupatio od rimskog do savremenog srpskog prava – dr Emilija Stanković, pro-fesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu i dr Srđan Vladetić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

9. Restitucija eksproprisane imovine u ogledalu vladavine prava – dr Zoran Jelić, kon-sultant, Beograd.

10. Zemljišni registar – dr Igor Vujović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Bijeljini.

1.b. Svojina i nasleđe

11. Ograničenje slobode raspolaganja zaveštanjem i slobode ugovoranja doživotnog iz-državanja – dr Nataša Stojanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.

12. Namirenje povređenog nužnog dela iz zaveštajnih raspolaganja u srpskom pravu – dr Novak Krstić, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.

13. Usmeno zaveštanje u srpskom i uporednom pravu – Tamara Đurđić, asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

14. Vindikacioni legat u uporednom pravu – Danica Radovanović, master prava, Beograd.

C. Ugovor i odgovornost za štetu

15. Propisivanje pravila o naknadi štete posebnim zakonima – dr Branko Morait, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Banjaluci.

16. Formularni elektronski ugovori – dr Igor Kambovski, profesor Pravnog fakulteta, Univerzitet “Goce Delčev”, Štip, Makedonija.

17. Novčana renta u slučaju trajne nesposobnosti zbog povećanih medicinskih potreba – Jelena Borovac, sudija Vrhovnog kasacionog suda.

18. Dozvola i odobrenje za zaključenje obligacionog ugovora – Marko Perović, asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

204

19. Otkaz i raskid kroz prizmu ugovora o prodaji toplotne energije – Dejan Pilipović, MA, asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Banjoj Luci.

20. Vraćanje poklona posle prestanka braka u Prednacrtu Građanskog zakonika Srbije – dr Dragan D. Pantić, advokat u Velikom Gradištu.

Urednici: prof. dr Slobodan Perović, predsednik Udruženja Kopaoničke škole prirodnog pra-va; prof. dr Miodrag Orlić, Univerzitet u Beogradu.

2. Porezi

1. Poreske implikacije davanja u zakup nepokretnosti u Srbiji – dr Gordana Ilić-Popov, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

2. Speci�čnosti reformisanja tradicionalnih poreskopravnih odnosa – dr Marina Dimitrijević, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.

3. Stope poreza na imovinu u Republici Srbiji – dr Cvjetana Cvjetković-Ivetić, asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

4. Izlazni porezi u slučaju privrednih društava u pravu Evropske unije – Lidija Živković, saradnik u nastavi Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

5. Oporezivanje nezakonito stečenih prihoda u Republici Srbiji – mr Minja Đokić, dok-torand Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i advokat.

6. Kontrola trošenja novca poreskih obveznika u Crnoj Gori – dr Gordana Paović-Jeknić, redovni profesor Pravnog fakulteta - Podgorica, Univerzitet Crne Gore.

7. Zastarelost u poreskom postupku – dr Predrag Č. Stojanović, profesor Pravnog fakulte-ta Univerziteta u Kragujevcu i dr Violeta Miladinović, šef Odseka za utvrđivanje i kontrolu Odeljenja lokalne poreske administracije Opštinske uprave opštine Ćuprija.

Urednik: dr Gordana Ilić-Popov, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

3. Privredna društva

1. Savremeni pravni okvir za angažovanje akcionara – dr Miodrag Mićović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

2. Kritički osvrt na položaj povezanih lica u stečajnom postupku u svetlu novih zakon-skih rešenja – dr Vladimir Kozar, profesor Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu i dr Vanda Božić, naučni saradnik Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu.

205

3. Jednak tretman akcionara – pravno pravilo ili princip – dr Jelena Lepetić, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

4. Da li su klasični čekovi u Srbiji, u stvari, certi�cirani – dr Svetislav Janković, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

5. Novi propisi o stečaju grupe društava u Nemačkoj – dr Đuro M. Đurić, gostuju-ći naučni saradnik na Univerzitetu Zarlanda, Saarbrücken, Deutschland i dr Vladimir M. Jovanović, profesor Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu.

6. Odbor za reviziju u privrednim društvima – dr Branislav Radulović, docent Pravnog fakulteta Univerziteta “Mediteran”.

7. Privredna komora Srbije pred izazovima privrede i moderne države – Milan S. Čukić, viši savetnik u Centru za bilateralnu saradnju i koordinaciju rada predstavništava Privredne komore Srbije.

Osiguranje

8. Opšti i posebni uslovi osiguranja kao sastavni deo ugovora o osiguranju – prof. dr Vladimir Čolović, naučni savetnik Instituta za uporedno pravo, Beograd.

9. Direktiva EU o distribuciji osiguranja – dr Jovan Slavnić, profesor Univerziteta u Novom Sadu; počasni predsednik Udruženja za pravo osiguranja Srbije (AIDA Serbia).

10. Obavezno osiguranje od odgovornosti dve pravosudne profesije u Srbiji – mr Slobodan Ilijić, član Predsedništva Udruženja pravnika Srbije.

Urednici: dr Mirko Vasiljević, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu; dr Dragiša Slijepčević, sudija Vrhovnog kasacionog suda Srbije; Miroslav Nikolić, sudija Ustavnog suda Srbije.

4. Međunarodni privredni ugovori, Arbitraža

1. Postupak izuzeća arbitara u međunarodnoj trgovinskoj arbitraži – dr Jelena Perović, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

2. Arbitražno rješavanje sporova po Dejtonskom mirovnom sporazumu – dr Vitomir Popović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Banjoj Luci.

3. Investicioni sporovi vezani za solarnu energiju pokrenuti protiv Španije na osno-vu Ugovora o energetskoj povelji – dr Maja Stanivuković, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i dr Petar Đundić, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

4. . Medijacija kao alternativni metod rešavanja sporova na osnovu interesa strana – dr Marija Krvavac, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedi-štem u Kosovskoj Mitrovici.

Urednici: dr Jelena Perović, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; dr �omas Meyer, šef Programa za pravnu reformu za Južni Kavkaz.

206

5. Radni odnosi

1. Doprinosi kao jedini tužbeni zahtev – upravna ili sudska nadležnost – Predrag Trifunović, sudija Vrhovnog kasacionog suda i Mirjana Popović, savetnik Vrhovnog ka-sacionog suda.

2. Perspektiva dostojanstvenog rada u Republici Srbiji - sa aspekta zapošljavanja – dr Slobodanka Kovačević-Perić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini, sa pri-vremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

3. Koncept privremenog agencijskog zapošljavanja – dr Radoje Brković, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

4. Šteta u radnim odnosima i odgovornost poslodavca za njenu naknadu – prof. dr Osman Kadriu, sudija Ustavnog suda Republike Makedonije.

5. Zaštita od zlostavljanja - mobinga na radu – Vladimir Vrhovšek, sudija Višeg suda u Beogradu i dr Vladimir Kozar, profesor Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu.

6. Pravo na štrajk u Republici Srbiji – dr Ivica Lazović, Zamenik direktora u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova, Beograd.

7. Institut mirovanja radnog odnosa u pravnom sistemu Srbije – Aleksandar Antić, asi-stent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

8. Radno-pravni položaj pomoraca prema Direktivi EU 2018/131 – doc. dr Iris Bjelica-Vlajić, predavač Visoke brodarske škole akademskih studija u Beogradu.

9. Ugovori kojima se ne zasniva radni odnos sa poslodavcem – Vera Bakić, zastupnik JP “Putevi Srbije”.

10. Pravo na invalidsku penziju – dr Vesna Stojanović, docent Fakulteta za poslovne studi-je i pravo Univerziteta Union Nikola Tesla u Beogradu.

11. Sudska zaštita od zlostavljanja na radu – Jovana Petrović, student druge godine aka-demskih studija Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

Urednik: Predrag Trifunović, sudija Vrhovnog kasacionog suda.

6. Banke i bankarski poslovi

1. O nužnosti zakonskog uređenja kreditnog izveštavanja – dr Dijana Marković-Bajalović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu.

2. Kriptovalute – računalna provokacija, monetarno-�nancijska moda ili budućnost – dr Marko Babić, profesor Ekonomskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu.

3. Mjenica izdata “bez pokrića” kao osnov krivične odgovornosti u Bosni i Hercegovini – Danijela Radonić, sekretar Višeg privrednog suda u Banjoj Luci.

207

4 Ček - pojedinačna i formalna hartija od vrednosti – dr Miroslav Milosavlјević, pro-fesor VUB Istočno Sarajevo-Sokolac, Republika Srpska i msr Jelena Milosavlјević, Vojvođanska banka a.d. Novi Sad.

5. Speci�čnosti zaloge akcija kao sredstva obezbeđenja plaćanja – Dragica Martinović, pravni savetnik, Energoprojekt Holding a.d.

6. Strategije za podizanje e�kasnosti upravljanja neto obrtnim sredstvima na berzi – dr Mihajlo Rabrenović, profesor i dr Maja Cogoljević, profesor, Fakultet za poslovnu eko-nomiju i preduzetništvo u Beogradu, i Soliman Musbah Albandag, doktorand Fakulteta za poslovne studije u Beogradu; Univerzitet “Azzaytuna” u Taruni, Libija.

Urednik: prof. dr Stojan Dabić, Međunarodni centar za razvoj �nansijskog tržišta, Beograd.

Č e t v r t a k a t e d r a

PRAVO NA INTELEKTUALNU TVOREVINU

1. Suspenzija isključivih prava autora i prava na naknadu – Dimitrije P. Milić, dugogo-dišnji sudija Vrhovnog suda Srbije, sada advokat u Beogradu.

2. Opasnosti zamene posle kupovine u evropskom i nemačkom pravu žiga – dr Božin Vlašković, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

3. Upravljanje interpretatorskim pravom od strane organizacije za kolektivno ostva-rivanje prava – dr Sanja Danković-Stepanović, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

4. Oglašavanje ništavim patenata i malih patenata – dr Snežana Šarboh, samostalni savet-samostalni savet-nik Zavoda za intelektualnu svojinu, Beograd.

5. Zvučni žig – Njegoslav Jović, MA, viši asistent Pravnog fakulteta Univerzitet u Banjoj Luci.

6. Merodavno pravo za zaštitu pronalazaka iz radnog odnosa – dr Jelena Belović, profesor, i Gordana Damjanović, asistent, Pravni fakultet Univerziteta u Prištini, Kosovska Mitrovica.

7. Pronalasci zaposlenih na visokim školama u nemačkom pravu – dr Ksenija Vlašković, pravno kadrovski analitičar Rektorata Univerziteta u Kragujevcu.

8. Vina sa geografskim poreklom i geografske oznake porekla – dr Mario Lukinović, do-cent Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu i Zoran Dragojević, rukovodilac Grupe za dizajn i oznake geografskog porekla Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije.

Urednik: Dimitrije Milić, advokat u Beogradu.

208

P e t a k a t e d r a

PRAVO NA PRAVDU

1. Sud u koneksitetu pravde

1. Pri zna nje tu žbe nog zah te va – dr Gordana Stanković, profesor Univerziteta u Nišu.

2. Prekid postupka za raspravljanje zaostaštine poverenog javnom beležniku – dr Arsen Janevski, profesor u trajnom zvanju, Pravni Fakultet “Justinijan Prvi”- Skopje, Republika Makedonija.

3. Obrazloženje sudskih odluka i pravo na obrazloženu odluku – dr Dušica Palačković i dr Zoran Ponjavić, profesori Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

4. Prilagođavanje pravne pomoći potrebama dece u kontekstu građanskog pravosuđa – dr Nevena Petrušić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.

5. Zaštita prava na suđenje u razumnom roku – Rastko Nešković, samostalni savetnik, Državno pravobranilaštvo, Odeljenje za zastupanje Republike Srbije pred Evropskim su-dom za ljudska prava.

6. Prethodno pitanje u vanparničnom postupku – dr Milena Trgovčević-Prokić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu.

7. Obavezna medijacija kao način rešavanja sporova – Ana Lukić-Vidojković, sudija Osnovnog suda u Nišu.

8. Speci�čnosti pravnog položaja običnog umešača u parničnom postupku – Jelena Čanović, doktorand i asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

9. Odnos izvršnog i vansudskog postupka – mr Vladimir Crnjanski, doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu.

10. Mediation in republic of macedonia: legal and institutional presumptions – Andon Majhoshev, Ph.D., Associate Professor, and Svetlana Popova, secretary of doctoral stud-Svetlana Popova, secretary of doctoral stud-, secretary of doctoral stud-ecretary of doctoral stud-ies, University of “Goce Delchev”, Štip, Macedonia.

11. O intervencijskoj tužbi – Branka Babović, asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

12. Načelo zaštite izvršnog dužnika u izvršnom postupku – mr Vujadin Masnikosa, zame-nik predsednika Komore javnih izvršitelja Republike Srbije i dr Aleksandar Radovanov, profesor Emeritus Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad.

13. Sve promene u Zakonu o parničnom postupku – Vukašin Ristić, advokat u Beogradu.

Urednik: dr Gordana Stanković, profesor Univerziteta u Nišu.

209

2. Međunarodni odnosi i pravda

a) Međunarodno pravo – elementi inostranosti

1. Međunarodni sud: razumnost zahteva da se poštuju legitimni interesi drugih država – dr Rodoljub Etinski, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

2. Novčana naknada ekološke štete pred Međunarodnim sudom pravde – dr Sanja Đajić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

3. Međunarodni sud pravde između deduktivnog i induktivnog pristupa u tumačenju pravila – dr Bojan Milisavljević, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

4. Generalna skupština Ujedinjenih nacija i savremeni međunarodni poredak – dr Duško Dimitrijević, naučni savetnik, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd.

5. Pravo izbeglica i tražilaca azila na poštovanje porodičnog života u međunarodnom pravu – dr Bojana Čučković, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

6. Međunarodni ugovori kao izvori kosmičkog prava– dr Boris Krivokapić, profesor Poslovnog i Pravnog fakulteta Univerzitet “Union – Nikola Tesla”.

7. Međunarodnopravni aspekt sredstava za masovno uništavanje u ratu – dr Jelena Đ. Lopičić-Jančić, profesor Fakulteta za Međunarodnu politiku i bezbednost, Univerzitet “Union – Nikola Tesla” u Beogradu.

8. Teorijske koncepcije međunarodnopravnog subjektiviteta – dr Matej Savić, docent Fakulteta političkih nauka UNIBL, Univerzitet u Banjaluci.

9. Međunarodno pravni značaj Bermudskih sporazuma jedan i dva – dr Filip Turčinović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union “Nikola Tesla”, Beograd i mr Aleksandra Kovačević, advokatska kancelarija A. Kovačevića, Cetinje.

10. Odgovornost međunarodnih organizacija za kršenje ljudskih prava – Ana Budak, LL.M., doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

11. Bilateralni ugovorni odnosi Srbije sa susednim državama u oblasti zaštite prava na-cionalnih manjina – dr Katinka Beretka, docent Pravnog fakultet za privredu i pravosu-đe u Subotici.

12. Searchand the right to privacy in the international law – dr Toni Gjorgiev, docent, Military Academy “General Mihailo Apostolski” Skopje.

Urednik: dr Rodoljub Etinski, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

b) Pravo Evropske Unije

1. EU paket novih podsticaja za potrošače – dr Radovan Vukadinović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu i dr Jelena Vukadinović-Marković, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, Beograd.

210

2. Pravo na slobodu izražavanja prema Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih pra-va i osnovnih sloboda – akademik Miodrag N. Simović, profesor Pravnog fakulte-ta Univerziteta u Banjoj Luci; dr Marina M. Simović, profesor Fakulteta pravnih nau-ka Panevropskog univerziteta “Apeiron” u Banjoj Luci; dr Vladimir M. Simović, profesor Fakulteta za bezbjednost i zaštitu Nezavisnog univerziteta u Banjoj Luci.

3. Evropska unija deset godina nakon početka krize – dr Jelena Ćeranić, viši naučni sar-danik Instituta za uporedno pravo u Beogradu i Mirjana Glintić, istraživač saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu.

4. Uloga i značaj Suda pravde Evropske unije u stvaranju i primjeni prava EU – dr Bojana Lakićević-Đuranović, docent Pravnog fakulteta Univerziteta Crne Gore.

5. Sporazumi o pridruživanju kao instrumenti politike proširenja Evropske unije – dr Danijela Lakić, docent Pravnog fakulteta, Slobomir P Univerzitet, Bijeljina, Republika Srpska.

Urednik: dr Radovan Vukadinović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

Š e s t a k a t e d r a

PRAVO NA PRAVNU DRŽAVU

1. Teorijski konstrukt umnost/uređenost kao socio-antropološki kriterijum de�nisanja prava – dr Saša B. Bovan, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

2. Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima kao zapovest prirodnog prava – akade-mik Vlado Kambovski, Makedonska akademija nauka i umetnosti.

3. Sudsko odlučivanje između zapovijesti razuma i utjecaja emocija – dr Boštjan Tratar, docent Fakulteta za državne i evropske studije, Brdo pri Kranju, višji državni odvetnik Republike Slovenije, Ljubljana.

4. Pravo kao instrument uma – dr Sanja Đurđić, profesor i rukovodilac studijskog progra-ma Pravo, Fakultet za pravne i poslovne studije “dr Lazar Vrkatić”, Univerzitet Union u Beogradu.

5. Udruživanje kao zapovest razuma – Ilija Jovanov, asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

6. Šta zdrav razum može da učini za ljudska prava – dr Mirjana Dokmanović, naučna sara-čna sara-dnica Instituta društvenih nauka, Beograd.

Urednik: dr Saša Bovan, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Ustavno pravna pitanja

7. Izmene u zakonodavstvu o lokalnoj samoupravi u Republici Srbiji – dr Marko Stanković, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

211

8. Odlučivanje Ustavnog suda Srbije u postupku po ustavnoj žalbi – dr Maja Nastić, pro-fesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.

9. Izvršenje odluka Ustavnog suda Republike Srbije – dr Nebojša Šarkić, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu i Zoran Vavan, doktorand Pravnog fakulte-Zoran Vavan, doktorand Pravnog fakulte-ta Univerziteta Union u Beogradu i asistent na Fakultetu za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić Novi Sad, Univerzitet Union Beograd.

10. Ustavno-sudsko tumačenje i rasuđivanje – dr Tamaš Korhec, profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije “Dr Lazar Vrkatić” Novi Sad, Univerzitet Union.

11. Vladavina prava i Ustavna judikatura – mr Tomislav Stojković, sudija Ustavnog suda Republike Srbije.

12. Djelotvornost ustavne žalbe u ustavnopravnom sistemu Crne Gore – dr Dragoljub Drašković, predsjednik Ustavnog suda Crne Gore.

13. Ustavna žalba u pravnom sistemu SR Njemačke – mr Hamdija Šarkinović, sudija Ustavnog suda Crne Gore.

14. Referendumsko izjašnjavanje o statusu KiM – dr Vladimir Đurić, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo i Savo Manojlović, istraživač saradnik Instituta za uporedno pravo.

15. Izazovi disciplinske odgovornosti i etičkog postupanja sudija – dr Mladen Vukčević, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta “Mediteran” u Podgorici.

16. Položaj kralja prema Ustavu Kraljevine Srbije iz 1888. godine – dr Vladimir Mikić, stručni saradnik Univerziteta u Beogradu.

17. Ustavnopravni aspekt instituta pomilovanja – Miroslav Đorđević, istraživač saradnik Instituta za uporedno pravo.

18. Odabir najboljeg izbornog sistema – Dušan Ilić, istraživač pripravnik Instituta za Evropske studije u Beogradu.

Urednici: dr Vladan Petrov, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu; dr Mile Dmičić, profesor Pravnog fakulteta Univeziteta u Banjaluci.

CIP - Каталогизација у публикацијиБиблиотеке Матице српске, Нови Сад

929:34 Perović S.340.12(082)

КОПАОНИЧКА школа природног права. Сусрет (31 ; 2018 ; Копаоник) Završni dokument : opšte konstatacije, osnovni referat, poruke / Kopaonička škola prirodnog prava, Trideset prvi susret, Kopaonik, 13-17. decembar 2018. - Beograd : Kopaonička škola prirodnog prava - Slobodan Perović, 2019 (Petrovaradin : Futura). - 211 str. ; 24 cm

Tiraž 1.000. - Str. 7-25: Akademik prof. dr Slobodan Perović, оsnivač Kopaoničke škole prirodnog prava / Jelena S. Perović Vujačić,Marko S. Perović. - Str. 47-123: Prirodno pravo i zapovest razuma / Slobodan Perović.

ISBN 978-86-7542-195-5

а) Перовић, Слободан (1932-2019) б) Природно право -- Зборници

COBISS.SR-ID 329599751