Gimnazija “Svetozar Marković” Niš

Maturski rad iz psihologije-Pamćenje i poremećaji pamćenja-

Predmetni profesor: Učenik:

Nikolić Svetlana Dugonjivac Irina

Mart, 2013

Sadržaj

Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Reprodukcija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Prepoznavanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Podela pamćenja prema vremenuzadrzavanja informacija. . . . . . . . . . . . . . . . . . Kratkoročno pamćenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . Prelazak kratkoročnog udugoročno pamćenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Dubina prerade informacija. . . . . . . . . . . . . . . Značaj lične aktivnosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Kvalitativne promene u pamćenju. . . . . . . . . .Racionalizacija pamćenja . . . . . . . . . . . . . . . . . Asimilacija kod pamćenja. . . . . . . . . . . . . . . . . Problem svedočenja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sugestivna pitanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Poremećaji pamćenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Amnezija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Amnestički sindrom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Psihogeno-funkcionalne amnezije. . . . . . . . . . .

Pamćenje i poremećaji pamćenja

-Uvod-

Pamćenje je trajanje onoga sto je učenjem prethodno stečeno. Umesto o trajanju, može se govoriti o retenciji ili zadržavanju prethodno stečenog. O zadržavanju se ne zna ništa neposredno, već smao posredno, preko odredjenih manifestacija pamćenja. Postoje tri osnovne manifestacije pamćenja:

1. Sećanje ili obnavljanje - ranijih utisaka ili znanja (reprodukcija)

2. Prepoznavanje ili rekognicija

3. Ušteda pri ponovnom učenju – Čak i kada se više ne sećamo nekog gradiva, tj. kada više nismo u stanju da ga reprodukujemo, ako ga učimo po drugi put, učičemo ga brže i naučiti za kraće vreme uz manji broj ponavljanja.

Reprodukcija – “Reprodukovati” znači načiniti neku vrstu duplikata, koja verno imitira osobine “originala”.Međutim i najbolje pamćenje ne može dati tako vernu reprodukciju. Jedan psiholog je rekao: "Reprodukcija, odnosno sećanje ne samo da postaje sve nejasnije nego nam zapravo, kako vreme odmiče, uvek priča drugu priču". Dakle, reprodukcija je proces pamćenja, ali i sposobnost pamćenja, kojom, izazivajući predstave u svesti, obnavljamo ono što smo ranije doživjeli.

Prepoznavanje - Podrazumeva proces u kome smo svesni da je sada prisutni i opaženi objekat nekada bio predmet našeg iskustva. Prepoznavanje ne mora da sadrži svest o tome gde je i kada objekat ranije bio doživljen, već samo neko osećanje poznatosti.

Prepoznavanje se odnosi na sada prisutan i opažen objekat, a reprodukcija na odsutni. Prepoznavanje se može izvrsiti na osnovu samo jedne ili nekoliko zapamćenih karakteristika predmeta, što je nedovoljno za sećanje.Prepoznavanje je lakši vid pamćenja: ono što se može prepoznati, ne može se reprodukovati.

Dakle, pamćenje određujemo kao mogućnost usvajanja, zadržavanja i korišćenja određenih i nama potrebnih informacija.

Bez pamćenja bismo bili nemoćni kao novorođenčad - na nivou pukih refleksa. Ne bismo imali svoj identitet. Upravo ovo je razlog zašto je pamćenje preduslov razvoja i očuvanja vlastite ličnosti. Pamćenje „čuva“ prošlost i „upravlja“ budućnošću koja tek treba da se desi. Za pamćenje su bitna sva tri stepena, ali je naglasak na zadržavanju i korišćenju informacija.

-Podela pamćenja prema vremenu zadržavanja informacija -

Pod podelom pamćenja prema vremenu zadržavanja informacija mogu se izdvojiti tri faze kroz koje informacija prolazi:

1. Senzorno,

2. Kratkoročno,

3. Dugoročno pamćenje.

Draži iz spoljašnje sredine stižu do čulnog aparata (čula, nervnih sprovodnika, čulnih nervnih centara u mozgu). Taj čulni aparat registruje sve draži, ali je u stanju da ih vrlo kratko zadrži (zapamti) . Dakle, postoji čulna, senzorna memoria ili senzorni registar. Posle veoma kratkog vremena informacije u senzornom registru se gube; njihovo trajanje se izražava u hiljaditim delovim sekunde.

Neki podaci iz senzornog registra bivaju selekcionisani i ulaze u sadržaj kratkoročne memorije. Kratkoročna memorija je ograničenog kapaciteta; da bi neki novi sadržaj ušao u nju, nužno je da neki stari iz nje izađe.

Da bi neki sadržaj bio trajno zadržan, tj. da bi prešao iz kratkoročne u dugoročnu memoriju, informacija se mora izvesno vreme zadržati u kratkoročnoj memoriji, mora se ponavljati ili kodirati (osmisliti)

-Kratkoročno pamćenje-

Neposredno (kratkoročno) pamćenje neposredno sledi utisak I traje kratko – desetak do dvadesetak sekundi. Ako se pogleda jedan broj u telefonskom imeniku, zapamti se tek toliko da se može okrenuti, ako se odmah ne dobije veza, broj se odmah zaboravlja. Kada slusate dugu složenu rečenicu , njeni prethodni delovi postoje u neposrednom pamćenju i to omogućuje da rečenicu shvatite u celini.

U eksperimentima se neposredno pamćenje ispituje (između ostalog) na taj način što se ispitaniku pročita određeni broj slogova ili cifara, a od njega se zahteva da ih odmah ponovi. Takvim ispitivanjima je utvrdjeno da je obim neposrednog pamćenja oko sedam podataka.

-Prelazak kratkoročnog u dugoročno pamćenje-

Prelazak iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje zavisi od nekoliko uslova:

1. Pažnja – utisci na koje se pazi imaju uslova da predju u trajni posed pamćenja. Sa druge strane, pažnja zavisi i od emocija, motiva, namera, pažnja će uvek biti usmerena na ono što se smatra žnačajno.

2. Zadržavanje, trajanje jednog utiska u svesti, makar i jedno kraće vreme, ili njegovo ponavljanje.

3. Osmišljavanje – Ako se utisak još i osmisli, on će verovatno biti trajno zapamćen.

-Dubina prerade informacija-

Najvažniji činilac prelaska utisaka iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje je dubina prerade informacija.Što su složenije intelektualne operacije kojima se informacija obrađuje u kratkoročnom pamćenju, to će informacija biti bolje učvršćena u dugoročnom pamćenju.

Ovu teoriju najbolje je izrazio Vilijem Đejms kada je rekao: “ Dobro pamtiti znači razmišljati o onome što se uči“

Značaj lične aktivnosti

Bolje se pamte oni sadržaji do kojih čovek dođe na osnovu ličnog iskustva i sopstvenim naporom. Što je čovek aktivniji i što ta aktivnost angažuje složenije intelektualne procese, učenje i pamćenje biće bolji.

Primer: „Učenje putem otkrića“ najbolji je način nastave i učenja. Kod takvog oblika nastave učenicima se ne saopštavaju gotove naučne istine, već se podstiču da do njih sami dođu, naravno uz posedovanje prethodno stečenih znanja iz potrebnih nastavnih sredstava.

-Kvalitativne promene u pamćenju-

Kada je reč o jedanput doživljenim, opaženim sadržajima, pamćenje nije bukvalna, doslovna reprodukcija „originala“.

Engleski psiholog Bartlett pokazao je da sećanje sadrži mnoge praznine, odstupanja, deformacije, pa čak i „novine“.

Prema njegovim recima sećanje je manje reprodukcija, a više rekonstrukcija na osnovu onoga što je ostalo od originala.

Najnezgodnije je što smo pri tome uvereni da u svom pamćenju imamo vernu, doslednu sliku prošlosti.

Od ranije doživljenog najbolje se zadrži izvestan opšti utisak ili smisao zbivanja. U tom opštem utisku najčešće su saržani iznesni afektivni momenti, neko opšte raspoloženje. Osim toga, često se dobro zadrže izvesni upečatljivi, istaknuti, karakteristični detalji, na primer, upadljiva fraza ili reč, izraz lica itd. To je ono čime sećanje najbolje raspolaže, dok je sve ostalo manje ili vise u polutami zaborava.Zato je Bartlett i rekao da je sećanje pre rekonstrukcija nego reprodukcija događaja i to rekonstruikcija na osnovu opšte šeme događaja i uz pomoć nekoliko istaknutih detalja

Racionalizacija pamćenja

Pod racionalizacijom pamćenja Bartlett je podrazumevao racionalno objašnjenje onoga što je nedovoljno jasno u pamćenju, osmišljavanje nečega što je nepovezano ili što se čini da je bez smisla, davanje raznoga gde oni nedostaju itd. Dakle, racionalizacija je izraz težnje ili napora za osmišljavanjem.

Asimilacija kod pamćenja

Pod uticajem težnje za osmišljavanjem ono što se opaža i pamti postaje slično starom iskustvu. To je razumljivo pošto se racionalizacija i osmišljavanje vrše na osnovu starog iskustva.taj proces izjednačavanja starog sa novim psiholozi su nazvali asimilacijom kod pamćenja.

Staro znanje na neki način upija , ugrađuje i transformiše novi materijal, tako da ovaj postaje sličan starom. Novi „tragovi“ bivaju utkani u sistem starih menjajući se pri tome i prilagođavajući se postojećem sistemu.Ovakve kvalitativne promene naročito su velike kada čovek u više navrata obnavlja sećanje o nemok neponovljivom događaju. Svaka od tih reprodukcija može da izazove izvesne promene koje se akumuliraju, pa mogu da dovedu do znatno iskrivljenih sećanja

-Problem svedočenja-

Od svedoka na sudu traži se da saopšte činjenice upravo o događajima koji su se nekad zbili, često veoma brzo i neočekivano, tako da nije postojala dovoljna pripremljenost za posmatranje. Tome treba dodati i da su najčešće u pitanju snažno emocionalno obojeni događaji i da svedoci često imaju određena predubeđenja i stavove o posmatranim zbivanjima.Na osnovu svega rečenog o prirodi sećanja jasno je da se ovde stiču mnogi uslovi koji negativno utiču na verodostojnost pamćenja. U istraživanjima je pokazano da je najbolje od svegoka tražiti da oni sami kažu sve što imaju i da istaknu one detalje u koje su najsigurniji.

Sugestivna pitanja

Pitanja koja se svedocima postavljaju mogu biti sugestivna i lako mogu dovesti do falsifikacije pamćenja. Naročito kada se ne postavljaju neposredno posle događaja, već posle više nedelja, meseci, pa i godina.

Koliko je svaka reč u postavljenom pitanju značajna, može se videti iz sledećeg eksperimentalnog istraživanja.Ispitanicima je prikazan film o sudaru dva automobila. Jednoj grupi ispitanika postavljeno je pitanje: „Kolika je otprilike bila

brzina automobila pre nego što su udarili jedan drugog“, a drugoj grupi: „Kolika je otprilike bila brzina automobila pre nego što su smrskali jedan drugog?“. Procenjena brzina u drugoj grupi bila je veća. Iako na filmu nije bilo lomljenja stakla prilikom sudara, ispitanici iz druge grupe su posle nedelju dana češće govorili o slupani staklima. Jedna jedina reč u pitanju bila je dovoljna da izazove falsifikovanje sećanja.

Nakon izvesnog vremena kada se ispitanicima postave sugestivna pitanja, njihovo pamćenje postaje manje pouzdano i povija se prema sugestijama sadržanim u postavljenim pitanjima.Ono čega se ispitanik, odnosno svedok seća jeste neka vrsta amalgama (smeše) onog što je zaista opazio i kasnijih obrada tog sećanja, koje mogu biti pod uticajem raznih činilaca, između ostalog i pod uticajem sugestivnih pitanja.

Istraživanja pokazuju da mnogi ljudi slabo pamte fizionomije, iako su uvereni da to rade dobro. Takođe, pokazano je da i manji obim maskiranja (brkovi, brada, perika, boja kose, naočari) otežavaju pamćenje lica, odela, glasa napadača. Pogotovo ako je u žrtvu bio uperen revolver.

-Poremećaji pamćenja-

Amnezija

Amnezija je kvantitativni poremećaj pamćenja. Karakteriše je gubitak sećanja, potpuno ili delimično zaboravljanje činjenica ili događaja, koji se odnose na određeno razdoblje. Najčešće se javlja kao posledica povrede glave, različitih funkcionalnih i organskih bolesti mozga, drugih bolesti organizma ili jakih duševnih potresa.

Amnestički sindrom

Organska amnezija ili amnestički sindrom nastaje zbog fizičkih, toksičkih i drugih činilaca koji izazivaju promene u strukturi ili funkciji centralnog nervnog sistema. U tim slučajevima amnezija je izazvana kako onemogučivanjem procesa pamćenja, tako nesposobnošću da se oni zadrže i reprodukuju. U praksi se organska amnezija najčešće vidi zbog oštećenja dubljih moždanih struktura ili moždane kore i to posle povreda (potresa mozga, nagnječenja ili kontuzije mozga), davljenja, neuspelog vešanja ili, pak, nakon težih trovanja, epileptičkog napada, delirantnih pomućenja svesti ili sumračnih stanja, poremećaja moždane cirkulacije ili degenerativnih promena pojedinih delova mozga.

Najčešća, organski uzrokovana amnezija, nastaje nakon povrede glave - posttraumatska amnezija. Javlja se nakon pretrpljenog potresa mozga ili nagnječenja mozga.

U koliko se osobe ne mogu prisetiti događaja neposredno pre povrede (traume), govori se o - retrogradnoj amneziji. Ona pokriva različito dugo razdoblje pre nastanka povrede, najčešće nekoliko sekundi ili minuta, retko nešto duže. Retrogradna amnezija upućuje na to da se i nakon završenog procesa opažanja još neko vreme nastavlja mnestički proces “stabilizacijsko ili fiksacijsko vreme”, nužno da se stvore engrami, odnosno fiksiraju slike sjećanja.

Ako osobe nakon povrede glave deluju svesno i razgovaraju, ali se poslije tih događaja ne sećaju, riječ je o - anterogradnoj amneziji. Te osobe nisu sposobne zapamtiti nove događaje. Ovaj oblik anmenzije pokriva izvesno razdoblje i posle očigledna vraćanja svesti i uspostavljanja kontakta s okolinom. Najčešće se vidi nakon pretrpljenog potresa ili nagnječenja mozga, kada može biti udružena s retrogradnom amnezijom. I anterogradna amnezija izazvana je nesposobnošću stvaranja slika sećanja i njihova zadržavanja.

U tim slučajevima posredi je oštećenje kratkoročnog pamćenja koje je karakterisano oštećenjem čuvanja i reprodukcije novih spoznaja. U toj funkciji nužni su uredna registracija i kratkotrajno čuvanje novog znanja. U spremanju i reprodukciji znanja važnu ulogu imaju moždane strukture ispod moždane kore (limbičke strukture), zatim hipokampus, mamilarna tela i dorzomedijalna jezgra talamusa. Oštećenje tih struktura uzrokuje nemogućnost pohranjivanja novog materijala (anterogradna amnezija) ili prisećanja pamćenja iz recentne prošlosti (retrogradna amnezija).

Za razliku od kratkoročnog, dugoročno pamćenje nije vezano uz određena moždana područja nego uz integritet celokupne moždane kore, a verovatno i struktura ispod nje.

Kao primer može se navesti kako se starije osobe teško prisećaju skorašnjih događaja, ali se mogu dobro prisetiti zbivanja iz svoje mladosti. Stoga difuzna oštećenja moždane kore uzrokuju poremećaje i dugotrajnog pamćenja, najčešće kod Alchajmerove bolesti i multiinfarktne demencije.

I poremećaj neposrednog pamćenja javlja se zbog oštećenja, tj gubitka ćelija moždane kore, koje negativno utiču na govorne, osetno-motoričke i opšte intelektualne funkcije.Pamćenje je u tim slučajevima znatno otežano ili nemoguće, pa se razvija nesposobnost sećanja, posebno za svežije događaje. U početku je očuvana sposobnost reprodukcije engrama (slika sećanja iz daljnje prošlosti), ali postepeno se i to sećanje može izgubiti.

Lakunarna amnezija

Lakunarna amnezija ponekad se vidi kod senilne i arteriosklerotične demencije, progresivne paralize, delirantnih i sumračnih stanja različita uzroka. To je fragmentirani tip amnezije koji nesistematski i neselektivno zahvata različite događaje iz jednog perioda, a sećanja za druge su očuvana.

Hipermenzije

Pod pojmom hipermnezija podrazumeva se pojačana sposobnost sećanja, odnosno pamćenja doživljaja iz određenog perioda ili samo specifičnih događaja i doživljaja koji imaju posebnu važnost. Obično je posredi pamćenje jako emocionalno obojenih doživljaja, koji se inače registruju jače od drugih, pa sećanja na

njih ostaju vrlo živa i detaljna. Susreće se u situacijama koje ugrožavaju život, izazivaju strah i psihički šok, stanjima povišene telesne temperature, pod delovanjem nekih sredstava, kao što je amfetamin, druge psihostimulativne droge i halucinogeni, u shizofreniji (gde su takva sećanja utkana u halucinacije) , te u sećanjima izazvanim hipnotičkom sugestijom ili psihoanalitičkom terapijom.

Prolazna - globalna amnezija

Prolazna - globalna amnezija u podlozi ima smetnje moždane cirkulacije. Reč je o prolaznom smanjenom dotoku krvi u delovima mozga smeštenim duboko ispod moždane kore, koje nazivamo talamus i hipokampus. U takvim slučajevima, promene kao što su sitniji moždani udari zbog začepljenja krvnih sudova ili pak sitnog krvarenja katkad su vidljive dostupnim metodama pretraga (CT ili MRI mozga).

Bolesnici su najčešće osobe srednjeg doba, koje iznenada gube kratkoročno pamćenje, a očuvane su budnost, uljudnost, te motorne i osetne funkcije. Očuvano je i neposredno sećanje, ali bolesnik nije u stanju upamtiti nove informacije. Poremećaji su naizraženiji u početku i postepeno nestaju za 12 do 24 sata bez posledica. Prognoza je u takvim slučajevima dobra.

Gubitak kratkoročnog pamćenja takođe uzrokuju oštećenja različitih, dublje ispod moždane kore smeštenih delova mozga, zbog drugih uzroka, a ne cirkulacijskih promena (najčešće slepoočnog režnja, dela mozga koji nazivamo talamus, kod obostranog oštećenja dela mozga koji nazivamo hipokampus).

Takva su oštećenja moguća i pri nedostatku vitamina B (tiamina) i tada govorimo o Korsakovljevu sindromu. U tim slučajevima postoji sklonost minimiziranja poremećaja nadomještanjem ispada sećanja uopštenim izjavama ili konfabulacijama (nadomještanje praznina u pamćenju izmišljenim događajima). Slične konfabulacije mogu se videti iu kod bolesnika nakon povrede mozga ili sa moždanim krvarenjem (izliv krvi na mozak).

Psihogeno-funkcionalne amnezije

Amnezija se simulira češće nego drugi psihički poremećaji i to bi trebalo stalno imati na umu. Amnezije psihogeno-funkcionalnog porekla nastaju u slučajevima kad nije bilo gubitka svesti, odnosno poremećaja svesti i ako ne postoji oštećenje inteligencije. Uzrok psihogene amnezije često je očigledan. Prethodno obradom treba isključiti organski uzrok smetnji. Kod psihogeno izazvanih amnezija obično se gubi sećanje na ono što je u direktnoj vezi s njenim uzrokom.

Amnezija, dakle, ima selektivan karakter, pa se naziva sistematizovana.

Katatimna anmezija

Pod pojmom katatimna anmezija podrazumeva se ograničen gubitak sećanja za neki jako afektivno obojeni doživljaj, kao što je neželjena trudnoća, gubitak voljene osobe i slično.

U psihogenoj amneziji zapravo postoji inhibicija sećanja iz psiholoških razloga. Engram (slika sećanja) postoji, ali se ne reprodukuje. Dakle, nije posredi gubitak slika sećanja, nego aktivna, nesvesna odbrana od doživljaja koji su nepodnošljivo bolni i izazivaju anksioznost putem "zaboravljanja ".

Psihogena amnezija u nekim je slučajevima bežanje od određenih situacija i aktivnosti koje bi mogle imati bolne posledice. Naziva se još i funkcionalnom amnezijom, a najčešće se susreće kod konverzivne neuroze.

Lečenje amnezija u svakom slučaju zavisi od uzroka koji je doveo do poremećaja, tj oštećenja pamćenja. Zapravo se leči sam uzrok. U nekim slučajevima rezultat je potpuni oporavak pamćenja, ali katkad oštećenje ostavlja trajne posledice na pamćenje.