parfem - patrik ziskind

ElektrondkoizdanjeJustinadeSade2014

Justin

ade

sad

e

PATRIK ZISKIND

s nemakog preveo

ZLATKO KRASNI

Elektrondko izdanje Justina de Sade2014

Hronologija jednog zloina

PRVI DEO

Parfem: hronologija jednog zloina Patrik Ziskind 4

I U 18. stoleu iveo je u Francuskoj ovek koji je spadao meu najgenijalnije i

najodvratnije likove ove, genijalnim i odvratnim likovima nimalo siromane epohe. Ovde

emo ispriati njegovu ivotnu priu. Zvao se an Batist Grenuj, i iako je njegovo ime za

razliku od imena drugih genijalnih udovita poput de Sada, Sen ista, Fuea, Bonaparte itd.,

danas palo u zaborav to sigurno nije zbog toga to je Grenuj zaostajao za ovim slavnim

mranjacima u pogledu uobraenosti, preziranja ljudi, amoralnosti, ukratko bezbonosti, ve

zato to se njegov genije i njegova jedina ambicija ograniavala na oblast koja u istoriji ne

ostavlja nikakve tragove: na nepostojano carstvo mirisa.

U vreme o kome govorimo vladao je u gradovima smrad kakav mi, moderni ljudi, jedva

moemo da zamislimo. Ulice su smrdele na ubre, dvorita su smrdela na mokrau,

stepenita su smrdela na trulo drvo i pacovski izmet, kuhinje su smrdele na pokvaren kupus

i oviji loj; neprovetrene sobe su smrdele na plesnivu prainu, spavae sobe na zamaene

arave, na vlane madrace i na jak slatkasti miris nonih posuda. Iz kamina je smrdeo

sumpor, iz tavionica je smrdela otra ce, iz klanica je smrdela usirena krv. Ljudi su smrdeli

na znoj i na neopranu odeu; iz usta su smrdeli na trule zube, iz stomaka na sok od luka, a

tela, ako vie nisu bila sasvim mlada, zaudarala su na star sir i na prokislo mleko i na bolesti

lezda. Smrdele su reke, smrdeli su trgovi, smrdele su crkve, smrdelo je pod mostovima i u

dvoritima. Seljak je smrdeo kao i svetenik, egrt kao i majstorova ena, smrdelo je

kompletno plemstvo, ak je i kralj smrdeo, smrdeo je kao grabljivica, a kraljica kao stara

koza, kako leti tako i zimi, jer razlauoj aktivnosti bakterija nisu u 18. veku jo bile

postavljene nikakve granice, tako da nije bilo ni jedne ljudske aktivnosti, ni gradilake, ni

unitavajue, ni jednog ispoljavanja bujajueg ili propadajueg ivota, a da taj nije bio praen

smradom.

I naravno da je smrad bio najvei u Parizu, jer Pariz je bio najvei grad Francuske.


A u samom Parizu pak, bilo je jedno mesto gde je smrad naroito pakleno vladao izmeu

Ulice Fer i Ulice de la Foroneri, naime na Simetijer dez Inosant (Groblje nevinih). Ovde su

osam stotina godina prenosili mrtvace iz bolnice Hotel Dje i okolnih parohija, osam stotina

godina iz dana u dan su kolicima dovozili na desetine leeva i trpali ih u dugake rake, osam

stotina godina su se u grobovima i grobnicama slagale kosti na kosti. I tek kasnije, u

predveerje Francuske revolucije, nakon to su neke od humki opasno propale i smrad

prepunog groblja nije vie terao oblinje stanovnike samo na proteste, ve na dizanje pravih

ustanaka, ono je napokon zatvoreno i naputeno milioni kostiju i lobanja su ubaene

lopatama u katakombe Monmartra, a na njegovom mestu podignuta je zelena pijaca.

Upravo ovde, na najsmrdljivijem mestu celokupnog kraljevstva roen je 17. jula 1738.

an Batist Grenuj. Bio je to jedan od najvrelijih dana u godini. Vrelina se poput olova nadvila

nad grobljem istiskujui u susedne uliice isparenja od raspadanja to su se oseala na

meavinu trulih lubenica i sagorelog roga. Kada su poeli poroajni bolovi, Grenujeva majka

je stajala za ribljom tezgom u ulici Feru i istila krljut sa kesegi koje je prethodno izdvojila.

Te ribe, koje su navodno istog jutra ulovljene u Seni, ve su toliko zaudarale da je njihov

smrad bio jai od smrada leeva. Grenujeva majka nije, meutim, opaala ni smrad riba ni

smrad leeva, jer je njen nos na takve mirise bio u najveoj meri oguglao, a osim toga njeno

telo je bolelo, a bol je ubijao svaku prijemivost na spoljanje ulne utiske. Jedino to je htela

je da taj bol prestane, htela je da to bre zavri sa odvratnim poroajem. Ovo je bio njen

peti poroaj. Svi prethodni odigrali su se ovde, za ribljom tezgom, i svi su bili mrtvoroenad

ili polumrtvoroenad, jer krvavo meso to bi izalo iz nje nije se mnogo razlikovalo od ribljih

iznutrica koje su se ve tu nalazile, i ne bi dugo poivelo, a uvee bi sve zajedno lopatama

bilo raieno i preneseno kolicima do groblja ili dole do reke. Tako je trebalo da bude i

danas, i Grenujeva majka koja je bila jo uvek mlada ena, od dvadeset i neto godina, koja

je jo uvek izgledala lepo i imala skoro sve zube, a na glavi jo neto kose i osim gihta i sifilisa

i jedne lake vrtoglavice nije bolovala ni od jedne ozbiljnije bolesti; koja se jo nadala da e

dugo iveti moda jo pet ili deset godina, i moda se ak jednom udati i dobiti pravu decu

kao potovanja vredna ena kakvog zanatlije udovca ili neto slino...


Grenujeva majka je elela da sve to to bre proe. I kad su poeli trudovi ona je unula

ispod svoje tezge i tu se porodila, kao ve etiri puta pre toga i noem za ribu presekla

pupanu vrpcu novoroene stvari. A onda, da li zbog vruine ili zbog smrada koji kao takav

nije oseala, ve samo kao neto nepodnoljivo, omamljujue kao polje krinova ili kao tesnu

sobu u kojoj ima previe narcisa ona se onesvestila, preturila se na stranu, pala ispod tezge

na sred ulice i ostala da tamo lei sa noem u ruci.

Krici, komeanje, krug gomile koja bulji, zovu policiju. ena jo uvek lei sa noem u

ruci na ulici, polako dolazi sebi.

ta joj se dogodilo?

Nita.

ta radi s noem?

Nita.

Odakle krv na njenim haljinama?

Od riba.

Ona ustaje, odbacuje no i ide da se opere.

Tada, neoekivano novoroene ispod tezge poinje da kmei. Ljudi tragaju, ispod roja

muva i izmeu iznutrica i odseenih ribljih glava pronalaze novoroene, i izvlae ga odatle.

Po dunosti ono je predato dojilji, majku hapse. I zato to priznaje i ne porie da bi onu stvar

sigurno ostavila da crkne, kao to je to inae ve uinila sa prethodne etiri, prave joj proces,

osuuju je zbog viestrukog edomorstva i nekoliko nedelja kasnije na trgu Grev odsecaju

joj glavu.

Dete je do ovog trenutka promenilo ve treu dojilju. Nijedna nije htela da ga zadri

due od nekoliko dana. Previe je poudno, govorile su, sisa za dvoje, ostaloj odojadi

oduzima mleko i time njima, dojiljama, sredstva za ivot, budui da je rentabilno dojenje sa

samo jednim odojetom nemogue. Nadlenom oficiru policije, izvesnom La Fosu stvar je

uskoro dosadila i ve je hteo da dete preda u sabiralite za nahoad i siroad u Ulici Sen

Antoan, odakle su svakodnevno ili transporti dece u veliko dravno sirotite u Ruenu. No,

budui da su ove transporte vrili nosai nosei pletene koare u koje su iz razloga racionalnosti


stavljali istovremeno do etiri odojeta; budui da je zbog toga smrtnost na putu bila izuzetno

velika; budui da je zbog toga nosaima koara preporuivano da prenose samo krtenu

odojad i samo onu koja je posedovala urednu transportnu ispravu; ali budui da dete Grenuj

nije bilo ni krteno niti je imalo ime koje bi mogli da prema propisu unesu u transportnu

ispravu; budui da dalje nije bilo mogue da policija anonimno dete ostavi pred kapijom

sirotita to bi bio jedini nain da se zaobie ispunjavanje ostalih formalnosti dakle usled

niza tekoa birokratske i tehniko-pravne vrste koje su nastajale prilikom odbacivanja malog

deteta, i budui da mu se inae urilo, oficir policije La Fos odustao je od svoje prvobitne

odluke i dao uputstvo da se deak preda nekoj crkvenoj instituciji uz obaveznu priznanicu,

kako bi ga tamo krstili i odluili o njegovoj daljoj sudbini. Oslobodili su ga se u manastiru Sen

Meri u Ulici Sen Marten. Krten je i dobio je ime an Batist. I budui da je prior tog dana bio

dobro raspoloen i jo nije iscrpeo svoj karitativni fond, dete nisu ekspedovali u Ruen, ve su

ga ostavili da cucla na raun manastira. U tu svrhu ono je predato dojilji an Bisi u Ulici Sen

Deni, a koja je do daljnjeg dobijala tri franka nedeljno za svoj trud.


II Nekoliko nedelja kasnije stajala je dojilja an Bisi nosei korpu u ruci pred kapijom

manastira Sen Meri i ocu Terijeu koji joj je otvorio vrata, jednom pedesetogodinjem kalueru

koji je bio proelav i pomalo se oseao na sire, rekla:

Evo! stavivi korpu na prag.

ta je to? ree Terije i nagnu se nad korpu omirisavi je, mislei da u njoj ima neko

jelo.

Kopile edomorke iz Ulice Fer!

Svetenik prodara prstom po korpi i otkri lice usnulog odojeta.

Dobro izgleda. Ruiast i uhranjen.

Zato to se na meni nadrao. Zato to me isisao do kostiju. Ali sad je tome kraj. Odsad

ga sami hranite kozjim mlekom, kaom, sokom od repe. To kopile dere sve.

Otac Terije bio je komotan ovek. U njegovu nadlenost spadalo je upravljanje

manastirskim karitativnim fondom, udeljivanje novca siromasima i onima kojima je on bio

potreban. I oekivao je da mu se za to kae hvala i da ga time dalje ne optereuju. Tehnike

pojedinosti su mu bile veoma odvratne, jer pojedinosti su uvek znaile tekoe, a tekoe su

znaile remeenje njegovog duevnog mira, a to nikako nije mogao da podnese. Ljutio se to

je uopte otvorio kapiju. Poeleo je da ova osoba uzme svoju korpu i ode kui i ostavi ga na

miru sa svojim dojiljskim problemima. Polako se uspravio i udahnuo miris mleka i ovije vune

koji se irio od dojilje. Bio je to prijatan miris.

Ne razumem ta hoe. Zaista ne razumem ta ti je namera. Vidim samo da ovom

odojetu nimalo ne bi tetilo da provede jo neko vreme na tvojim grudima.

Ne bi njemu, odbrusi dojilja, ali bi meni. Smrala sam deset funti, a pritom jela za

troje. A zato? Za tri franka nedeljno!

Aha, razumem, ree Terije gotovo s olakanjem. Jasno mi je: opet je, dakle, re


o novcu.

Nije! ree dojilja.

Jeste! Uvek je re o novcu. Kad god neko zakuca na ovu kapiju re je o novcu. Jednom

sam poeleo da kad otvorim vrata predamnom stoji ovek kome je stalo do neeg drugog.

Neko ko bi na primer doneo neku malu panju. Na primer malo voa ili nekoliko oraha. U

jesen ima toliko stvari koje bi se mogle doneti. Moda cvee. Ili kad bi samo neko naiao i

prijateljski rekao: Pomoz bog oe Terije, elim vam lep dan! Ali to po svoj prilici vie nikad

neu doiveti. Ako nije prosjak, onda je trgovac, a ako nije trgovac, onda je zanatlija, a ako

nee milostinju, onda pokazuje raun. Ne mogu vie ni na ulicu da izaem. Izaem li na ulicu,

ve posle tri koraka okruuju me individue koje trae pare!

Ja Vam to ne traim, ree dojilja.

Ali ja ti kaem jednu stvar: nisi ti jedina dojilja u parohiji. Ima na stotine prvoklasnih

pomajki koje bi se otimale da ovo predivno odoje za tri franka nedeljno stave na grudi ili

da mu daju kau ili sokove, ili neku drugu hranu...

Onda ga dajte nekoj od njih!

... S druge strane nije dobro toliko etati dete naokolo. Ko zna da li bi mu drugo mleko

toliko prijalo kao tvoje. Navikao je na miris tvojih grudi, to mora da zna, i na otkucaje tvog

srca.

I on opet punim pluima udahnu topao miris to se irio od dojilje, i primetivi da

njegove rei nisu na nju ostavile nikakav utisak ree:

Ponesi sad to dete sa sobom kui! Razmotriu stvar sa priorom. Predloiu mu da ti

ubudue daje etiri franka nedeljno.

Ne, ree dojilja.

Onda u redu: pet!

Ne.

Pa koliko e jo traiti? povika na nju Terije Pet franaka je gomila novca za sitan

posao prehranjivanja malog deteta!

Neu ja nikakav novac, ree dojilja. Neu ovo kopile u svojoj kui.


Ali zato, draga eno? upita Terije i opet prodara prstom po korpi. Pa to je najslae

dete koje postoji. Ruiasto je, ne dere se, dobro spava i krteno je.

Opsednuto je avolom.

Terije brzo izvue prst iz korpe.

Nemogue! Apsolutno je nemogue da odoje bude opsednuto avolom. Odoje nije

ovek, ve predovek i poseduje duu koja jo nije izgraena. Kao posledica toga ono je za

avola nezanimljivo. Da moda ve ne govori? Da li se u njemu neto trza? Pokree li stvari

u sobi? Da li iz njega izbija gadan smrad?

On uopte ne mirie, ree dojilja.

Eto vidi! To je jasan znak. Da je opsednut avolom morao bi da smrdi.

I da bi smirio dojilju i isprobao vlastitu hrabrost Terije podie korpu i priblii je svom

nosu.

Ne oseam nita udno, ree on, nakon to je neko vreme mirisao, zaista nita

udno. ini mi se, meutim, kao da tu mirie neto u pelenama. I on joj prui korpu da ona

potvrdi njegov utisak.

Ne mislim na to, ree dojilja grubo i odgurnu korpu. Ne mislim na ono to je u

pelenama. Njegove izmetine i te kako se oseaju. On sam, to kopile, ne mirie.

Zato to je zdrav, uzviknu Terije, zato to je zdrav, eto zato ne mirie! Samo

bolesna deca miriu, to je poznato. Kao to znamo dete koje ima boginje mirie na konjsku

balegu, a ono koje ima arlah na stare jabuke, a jektiavo dete, ono mirie na luk. Ovo je

zdravo. To je sve to mu nedostaje. Zar treba da smrdi? Pa smrde li tvoja vlastita deca?

Ne, ree dojilja. Moja deca miriu onako kako treba da miriu ljudska bia.

Terije oprezno spusti korpu na zemlju osetivi kako u njemu narastaju prvi talasi besa

zbog tvrdoglavosti ove ene. Nije bilo iskljueno da e mu za nastavak diskusije biti potrebne

obe ruke za slobodniju gestikulaciju, a nije eleo da zbog toga odoje pretrpi neku tetu. Za

sada je, meutim, stavio ruke na lea, ispruio prema dojilji svoj picasti stomak i otro

upitao:


Ti, dakle, tvrdi da zna kako ima da mirie ljudsko dete koje je na to podseam, pogotovo

zato to je krteno i Boje dete?

Da, ree dojilja.

I tvrdi dalje da ako ono ne mirie onako kako ti misli da bi trebalo da mirie ti,

dojilja an Bisi iz Ulice Sen Deni! da je to onda avolje dete?

On visoko podie levu ruku koju je do tada drao za leima i pretei joj pokaza svoj

kaiprst koji je bio savijen poput upitnika. Dojilja je razmiljala. Nije joj bilo pravo to se

razgovor odjednom izrodio u teoloko sasluavanje gde je ona mogla da bude samo slabija

strana.

Nije tano da sam to rekla, odgovori ona izvlaei se. Da li ta stvar ima neke veze

sa avolom ili ne, to odluite Vi sami, oe Terije, ja za to nisam nadlena. Ja znam samo

jedno: da me od ovog odojeta hvata jeza zato to ne mirie onako kako deca treba da

miriu.

Aha, ree Terije zadovoljno i spusti svoju ruku. Ono sa avolom dakle povlai.

Dobro. No sad mi, molim te, kai: kako to mirie odoje kada mirie, kako ti veruje, onako

kako treba da mirie? Dakle?

Dobro mirie, ree dojilja.

ta to znai dobro? izdra se na nju Terije. Dobro mirie tota. Buket lavande mirie

dobro. orba mirie dobro. Arapske bate miriu dobro. Kako mirie odoje, to hou da

znam?

Dojilja je oklevala. Dobro je znala kako miriu odojad, znala je to sasvim tano, pa

ve ih je na desetine hranila, negovala, ljuljala, ljubila... mogla je nou da ih nosom pronae,

ak je i sada oseala miris odojadi sasvim jasno u nosu. Ali ga jo nikad nije opisivala reima.

Dakle? dreknu Terije i nestrpljivo pucnu prstima.

Dakle poe dojilja, to nije ba lako rei, zato to... zato to oni me miriu svuda

jednako, iako svuda dobro miriu, oe, razumete, dakle, na primer na stopalima, tu miriu

kao gladak topao kamen ne, vie kao lonac... ili kao maslac, kao sve maslac. A po telu


miriu kao... kao galeta umoena u mleko. A po glavi, tamo gore, pozadi na glavi, tamo gde

kosa pravi krug, tu pogledajte, oe, tu gde kod vas nema niega... i ona potapa Terijea,

koji je pred ovom bujicom detaljnih budalatina za trenutak zanemeo i posluno spustio

glavu, po eli, ... ovde, tano ovde tu najbolje miriu. Tu miriu na karamel, to mirie tako

slatko, tako divno, oe, ne moete ni da zamislite! Kada ih tu omiriete onda ih volite, bez

obzira da li su vlastita ili tua. I samo tako i nikako drugaije moraju da miriu mala deca. A

kada tako ne miriu, kada tu gore uopte ne miriu, manje od hladnog vazduha, kao ovaj tu,

ovo kopile, tada... objasnite Vi to kako hoete, oe, ali ja i ona odluno prekrsti ruke ispod

svojih grudi i u korpu do njenih nogu baci pogled pun odvratnosti kao da su u njoj abe

krastae ja, an Bisi, to vie ne nosim sa sobom!

Otac Terije polako podie sputenu glavu i pree nekoliko puta prstom po eli, kao da

eli da uredi kosu, stavi prst kao sluajno pod svoj nos i zamiljeno mrknu.

Kao karamel? upita on i pokua da opet nae svoj strogi ton... Karamel! ta ti zna

o karamelu? Da li si ga nekad jela?

Ne ba, ree dojilja ali bila sam jednom u jednom velikom hotelu u Ulici Sen Onore

i gledala sam kako ga prave od topljenog eera i laga. Tako je dobro mirisalo da to vie

nikada nisam zaboravila.

Da, da. U redu, ree Terije i udalji prst od nosa. Sad, molim te, uti! Za mene je

krajnje naporno da dalje razgovaram sa tobom na ovom nivou. Konstatujem, da ti odbija,

kakvi god da su razlozi, da dalje hrani tebi povereno odoje ana Batista Grenuja i sada ga

vraa njegovom trenutnom tutoru, manastiru Sen Meri. Smatram da je to alosno, ali ja tu

nita ne mogu. Moe ii.

Rekavi to on podie korpu, udahnu jo jedanput topao, vunast miris mleka i zakljua

kapiju. Zatim ode u svoju kancelariju.


III Otac Terije bio je obrazovan ovek. On nije studirao samo teologiju, ve je itao i

filozofe, a usput se bavio botanikom i alhemijom. Drao je do snage svog kritikog duha.

Istina, on se ne bi usudio da ide tako daleko, kao to su to radili neki drugi, da dovede u

pitanje uda, proroanstva ili istinu tekstova Svetog pisma, ak i onda kada se oni, strogo

uzevi, ne bi mogli objasniti samo razumom, i kada su mu ak direktno protivreili. Takvim

problemima on se radije nije bavio, bili su mu isuvie neprijatni i samo bi ga bacili u najgoru

nesigurnost i nemir, i to upravo onda kada su mu, da bi se koristio svojim razumom, najvie

bili potrebni sigurnost i mir. Ono protiv ega se, meutim, najodlunije borio bilo je sujeverje

prostog naroda: vradbine i itanje karata, noenje amajlija, zao pogled, prizivanja,

opsenarstvo pri punom mesecu i sve drugo ime su se bavili bilo je veoma alosno videti

da takvi paganski obiaji ak nakon hiljadugodinjeg vrstog instaliranja hrianske vere jo

uvek nisu iskorenjeni! Osim toga, veina sluajeva takozvane opsednutosti avolom i

saveznitva sa satanom, pokazali bi se, prilikom blieg ispitivanja, kao sujeverni spektakli.

Istina, opovrgavati postojanje samog satane, sumnjati u njegovu mo tako daleko Terije

ne bi iao; za reavanje takvih problema koji su se ticali samih osnova teologije, bile su

pozvane druge instance, a ne jedan obian mali kaluer. S druge strane, bilo je sasvim jasno

da, ako jedna bezazlena osoba kao to je ona dojilja tvrdi da je otkrila avolja posla, da tu

avo ni u kom sluaju ne moe biti umean. Upravo to to ona veruje da ga je otkrila bio je

siguran dokaz da tu nije re o avolskim poslovima, jer ni avo nije toliko glup da ga otkriva

ba dojilja an Bisi. I to jo nosom! Najprimitivnijim organom mirisa, tim najniim od svih

ula! Kao da pakao mirie na sumpor, a raj na tamjan i izmirnu! Najgore sujeverje, kao u

ona najmranija paganska vremena, kada su ljudi jo iveli kao ivotinje, kada jo nisu imali

otar vid, nisu poznavali boju, ali su verovali da mogu da namiriu krv, mislili su da pomou

mirisa razlikuju prijatelja od neprijatelja, kada su ih po njihovom mirisu jurili dinovski ljudoderi,


vukodlaci i erinije, i kada su svojim uasnim bogovima prinosili svoje smrdljive rtve

paljenice. Jezivo! Budala vidi nosom vie nego oima i verovatno e svetlost Bogom danog

razuma morati da sija jo hiljadu godina dok se ne rasteraju poslednji ostaci primitivne vere.

Ah, i ovo jadno malo dete! Ovo nevino bie! Lei u svojoj korpi i dremucka, ne sluti

nita o gadnim sumnjienjima kojima ga terete. Ne mirie onako kako prava deca treba da

miriu, usuuje se da tvrdi ona bestidna osoba. Da, a ta kaemo mi na to? Buci-buci!

I on je njihao lagano korpu na kolenima, prstom milovao odoje po glavi i s vremena

na vreme govorio buci-buci, to je smatrao izrazom koji na malu decu deluje neno i

umirujue.

Na karamel bi trebalo da mirie, kakva glupost, buci-buci!

Posle nekog vremena on povue prst, stavi ga pod nos, omirisa, ali nije osetio nita

osim kiselog kupusa koji je pojeo za ruak.

Oklevao je trenutak, pogledao oko sebe da vidi da li ga ko posmatra, zatim podie

korpu i zagnjuri svoj debeli nos u nju. Mirisao je iznad same glave odojeta, tako da je tanka,

ria deja kosa golicala njegove nozdrve i oekivao je da e udahnuti neki miris. Nije bio

siguran kako treba da mirie glava odojeta. Sigurno ne na karamel, to je bar bilo jasno, jer

karamel je bio topljeni eer, a kako moe odoje koje je do sada pilo samo mleko da mirie

na istopljen eer. Na mleko bi moglo da mirie - na mleko dojilje. Ali nije mirisalo na mleko.

Na kosu bi moglo da mirie, na kou i kosu i moda na malo dejeg znoja. I Terije umrknu

i pripremi se da oseti miris koe, kose i malo dejeg znoja. Ali nije namirisao nita. I pored

najbolje volje nita. Odoje verovatno ne mirie, pomisli, u tome je stvar. Odoje, ukoliko se

dri isto, jednostavno ne mirie, isto kao to i ne govori, ne tri i ne pie. Te stvari dolaze

tek s godinama. Strogo uzevi ovek poinje da zrai mirise tek kad ue u pubertet. To je

tako i nikako drukije. Zar nije jo Horacije napisao: Propinje se, gle, junoa, a rascvetana

mirie djeva poput narcisa bela...? a stari Rimljani su se razumevali u te stvari! Ljudski

miris uvek je bio miris mesa dakle grean miris. Kako bi onda trebalo da mirie odoje koje

ni u snu ne poznaje greh tela? Kako da mirie? Buci-buci! Nikako!

Opet je stavio korpu na koleno i lagano je ljuljao. Dete je jo uvek vrsto spavalo.


Njegova desna pesnica virila je ispod pokrivaa, malena i crvena i ponekad bi se trgla

opipavajui obraz. Terije se osmehnu i bi mu odjednom veoma prijatno. Na trenutak je

dozvolio sebi fantastinu misao da je on sam otac deteta. Da nije postao kaluer, ve

normalan graanin, poten zanatlija moda, da je uzeo enu, enu koja mirie na toplu vunu

i mleko i da sa njom ima sina koga sada ljulja na krilu, svoje roeno dete, buci-buci-buci...

Ba mu je prijala ova misao. U toj misli bilo je neeg tako valjanog. Otac ljulja dete u krilu,

buci-buci, bila je to slika stara koliko i svet i slika uvek nova i ispravna, od kada ima sveta,

ah da! Terijeu bi malo toplo oko srca i sentimentalno u dui.

Tada se dete probudi. Probudilo se prvo nosom. Majuni nos se micao, podigao se

navie i umrknuo. Uvlaio je vazduh i izdisao u kratkim dahovima, kao kod male kijavice.

Tada se nos napri i dete otvori oi. Oi su bile neodreene boje, od sive poput ostrige do

krem bele poput opala, presvuene nekakvom sluzavom skramom i oigledno nisu obeavale

dobar vid. Terije je imao utisak da ga nisu primetile. Drugaije je stajala stvar sa nosom. Dok

su zamagljene oi deteta zurile negde u nepoznato, nos kao da se usresredio na odreeni

cilj, i Terijea obuze veoma udno oseanje da je taj cilj on, njegova linost, Teije sam. Male

nozdrve oko dve rupice usred dejeg lica nadimale su se poput cvasti to se rascvetava. Ili,

bolje reeno, poput plitica onih malih biljki mesoderki to su rasle u kraljevskoj botanikoj

bati. I kao kod njih, i ovde je izgledalo da se osea neko udovino usisavanje. Terije je

imao utisak kao da ga dete gleda svojim nozdrvama, kao da ga gleda otro i ispitivaki,

prodornije nego to bi to mogao da uradi oima, i kao da svojim nosom guta neto to izlazi

iz njega, Terijea, neto to on ne moe da zaustavi niti da sakrije... Dete bez mirisa ga je

bestidno omirisavalo, o tome je re! Ono ga je njukalo! I njemu se odjednom uini da smrdi

na znoj i sire, na kiseli kupus i neopranu odeu. Izgledao je samom sebi nag i ruan kao

da u njega zuri neko koji sa svoje strane o sebi nita ne otkriva. Kao da je mirisao i kroz

njegovu kou, u njegovu unutranjost, najnenija oseanja, najprljavije misli otkrivale su se

pred ovim poudnim malim nosom koji jo uvek nije bio ni pravi nos ve bubetka, jedan

majuni organ sa rupicama koji se stalno irio i nadimao i podrhtavao. Terije se najei. Bi mu

muka. On sa svoje strane zapui svoj nos kao da je namirisao neto runo, neto s ime nije


hteo da ima posla. Nestade ona prijatna misao da je re o vlastitom mesu i krvi. Raspri se

sentimentalna idila o ocu i sinu i milostivoj majci. Rastrgan bi prijatni veo misli to ga je

izmatao oko deteta i sebe: na njegovim kolenima je lealo strano bie, jedna neprijateljska

ivotinja, i da on nije imao tako trezven i Bojim strahom i racionalnim uvidima voen

karakter on bi ga pod plimom gaenja odbacio od sebe poput pauka.

Terije naglo ustade i stavi korpu na sto. Poele da se ove stvari oslobodi to bre, po

mogunosti odmah, najbolje ovog asa.

Tada ono poe da kmei. vrsto je zamurilo, zinulo tako da mu se videlo crveno drelo

i poelo je da krii tako piskavo da se Terijeu zaledila krv u ilama. On je ispruene ruke

drmusao korpu i vikao buci-buci da bi uutkao dete, ali ono se dralo jo glasnije i sasvim je

pomodrelo u licu i izgledalo kao da e da eksplodira od dreke.

to dalje s njim! pomisli Terije, to dalje sa ovim... avolom htede da kae i trgnu se

i ujede se za usnu,... to dalje s ovim udovitem, s ovim nepodnoljivim detetom! Ali kuda?

Poznavao je tuce dojilja i sirotita u kvartu, ali to mu je bilo previe blizu ova stvar je morala

to dalje, tako daleko da se vie ne uje, tako daleko da mu je neko ne bi mogao bilo kad

doneti opet pred vrata, po mogunosti moralo bi da ide u drugu parohiju, jo bolje na drugu

obalu, najbolje van gradskih zidina, u Fobur Sen Antoan, da, ba tamo!, tamo e ovo derite

to vriti, daleko na istok, s one strane Bastilje gde nou zatvaraju kapije.

I ogrnu svoju mantiju, zgrabi korpu iz koje se razlegao vrisak i potra, potra kroz splet

uliica do Ulice Fobur Sen Antoan, pa uz Senu prema istoku, izvan grada, daleko, daleko, sve

do ulice aron, pa skoro do njenog kraja, gde je, u blizini manastira Madlen de Trenel

poznavao adresu izvesne madam Gajar, koja je prihvatala decu svakog uzrasta i svake vrste,

pod uslovom da je neko za to plaao, i tamo je predao dete koje je jo uvek vritalo, uplatio

za godinu dana unapred i pobegao nazad u grad, odbacivi, im je stigao u manastir, svoju

odeu kao da je umazana, okupao se od glave do pete i legao u postelju gde se mnogo puta

krstio, dugo molio i napokon, s olakanjem, zaspao.


IV Madam Gajar, iako jo nije imala ni trideset godina, imala je ve ceo svoj ivot za

sobom. Spolja je izgledala stara onoliko koliko je odgovaralo njenom pravom dobu, a

istovremeno dvostruko i trostruko i stostruko starija; naime, kao mumija jedne devojke;

iznutra je, meutim, bila odavno mrtva. Kao dete je od svoga oca dobila araem udarac po

elu iznad samog korena nosa i od tada je izgubila ulo mirisa, kao i svako oseanje za ljudsku

toplinu i ljudsku hladnou i uopte bilo kakvu strast. Ovim udarcem naalost joj je postala

isto tako strana kao i raanje, radost isto tako tua kao i oajanje. Nije oseala nita kada je

kasnije jedan mukarac spavao s njom, i isto tako nita kada je rodila decu. Nije alila za

onom koja su joj umirala, niti se radovala onoj koja su joj ostajala. Kada je mu tukao ona

se nije trzala, i nije osetila nikakvo olakanje kada je u Hotel Djeu umro od kolere. Dva jedina

oseanja koja je poznavala bila su blago pogoranje raspoloenja kada bi se pribliavala mesena

migrena i sasvim blago poboljanje raspoloenja kada bi migrena prolazila. Ova ugaena ena

nije osim toga nita drugo oseala.

S druge strane... ili moda upravo zbog svoje savrene bezoseajnosti madam Gajar

posedovala je nemilosrdan smisao za red i pravdu. Ni jednom detetu koje joj je bilo povereno

nije davala prednost, niti je bilo koje izdvajala. Davala im je tri obroka na dan i ni kaiicu vie.

Male je previjala tri puta dnevno i to samo do drugog roendana. Ako je neko i posle toga kakio

u gae dobijao je amar i jedan obrok manje. Tano polovinu novca koristila je za pitomce, tano

polovinu je uvala za sebe. U jeftinim vremenima nije pokuavala da povea svoju zaradu; ali u

tekim vremenima ne bi davala ni jednu jedinu paru iz svog depa, makar se radilo o ivotu i

smrti.

Posao joj se inae ne bi isplatio. Novac joj je bio potreban. Sve je do tanina proraunala.

U starosti je htela da uzima rentu i osim toga da moe sebi da dozvoli da umre kod kue, a ne

da crkne u Hotel Djeu kao njen mu. Njegova smrt je inae ostavila sasvim hladnom, ali je


hvatala jeza od ovog javnog opteg umiranja sa stotinama nepoznatih ljudi. elela je da sebi

priuti privatnu smrt, i u tu svrhu joj je bila potrebna gomila novca za hranu. Istina, bila je

zima kada su joj od dva tuceta malih stanara umirali troje ili etvoro. Ali, i pored toga, ona

je stajala mnogo bolje od veine drugih privatnih vaspitaica i daleko je prevazilazila velika

dravna ili crkvena sirotita ija kvota gubitaka je esto iznosila devet desetina. Rezerve joj

nisu nedostajale. Pariz je godinje proizvodio deset hiljada novih nahoadi, kopiladi i siroia.

Na taj nain gubici su se mogli preboleti.

Za malog Grenuja zavod madam Gajar je bio pravi blagoslov. Verovatno ni na jednom

drugom mestu ne bi uspeo da preivi. Ali ovde, kod ove bezdune ene on je napredovao.

Posedovao je ilavu konstituciju. Onaj koji je kao on preiveo vlastito roenje u smeu nije

mogao tako lako da propadne. Bio je u stanju da danima jede razreene supe, najrazblaenije

mleko mu je bilo dobro, podnosio je ak i trulo povre i pokvareno meso. Tokom svog

detinjstva preiveo je ospice, srdobolju, male boginje, koleru, pad s visine od est metara u

bunar i opekotinu na grudima nastalu od vrele vode. Istina, od svega je imao oiljke i

posekotine, kraste i malo obogaljeno stopalo zbog ega je hramao, ali je iveo. Bio je ilav

poput otporne bakterije i samodovoljan poput krpelja koji mirno sedi na drvetu i ivi od

malene kapi krvi koju je zaplenio pre nekoliko godina. Minimalna koliina hrane i odee bila

je dovoljna za njegovo telo. Za duu mu nije trebalo nita. Sigurnost, panja, nenost, ljubav

ili kako se sve zovu one stvari koje su navodno potrebne detetu nisu malom Grenuju ni

najanje nedostajale. tavie, utisak je da ih se on sam liio da bi uopte mogao da ivi od

samog poetka. Krik nakon njegovog roenja, krik ispod krvave tezge kojim je sebe doveo u

ivot a majku na gubilite, nije bio nikakav instinktivan krik za saaljenjem i ljubavlju. Bio je

to dobro odmeren, gotovo bi se moglo rei zrelo odmeren krik kojim se novoroene odluilo

protiv ljubavi, a ipak za ivot. U tim okolnostima prvo je bilo mogue i bez onog drugog, a da je dete trailo oboje onda bi bez sumnje uskoro bedno skonalo. Ono je, istina, tada moglo

i da iskoristi drugu mogunost koja mu je stajala na raspolaganju i da uti, i da izabere put

od roenja do smrti koji nee ii zaobilaznim putem preko ivota, i time bi svetu i samom

sebi utedeo mnogo nesree. Da bi se, meutim, tako skromno povukao bio bi potreban bar


minimum uroene ljubaznosti, a nju Grenuj nije posedovao. Od samog poetka je bio

udovite. Odluio se za ivot iz istog prkosa i iz iste zloe.

Naravno, on nije doneo odluku kao to je donosi odrastao ovek koji svoj manji ili vei

razum i iskustvo koristi da bi izabrao jednu od vie razliitih opcija. On se odluio vegetativno

kao to se baeno zrno pasulja odluuje da li da isklija ili da radije ne preduzima nita.

Ili poput onog krpelja na drvetu kome ivot nema nita drugo da ponudi do neprestano

prezimljavanje. Mali, runi krpelj koji svoje olovnosivo telo formira u kuglu da bi spoljanjem

svetu ponudio to manju povrinu; koji svoju kou ini glatkom i grubom da iz njega nita

ne bi izlazilo ni najmanja transpiracija. Krpelj koji se pretvara da je jo manji i neugledniji,

da ga niko ne bi video i zgazio. Usamljeni krpelj koji je usresreen u sebe, sedi na svom

drvetu slep, gluv i nem i samo njui, njui godinama, na kilometre krv ivotinja koje prolaze,

do kojih vlastitom snagom nikad nee stii. Krpelj bi mogao i da dozvoli sebi da padne. Mogao

bi da padne na tle ume, da sa svojih est noica gamie nekoliko milimetara tamo ili ovamo,

i da legne pod lie i umre, to za njega ne bi bila teta, bog zna da ne bi. Ali krpelj tvrdoglav,

ukoen i gadan ostaje da ui i ivi i eka. eka da u najneverovatniji sluaj dovede krv u

vidu ivotinje direktno pod drvo. I tek tada on prestaje da bude povuen, pada hvata se

kandama i bui i grize sebi put u tue meso...

Takav krpelj bio je i dete Grenuj... iveo je uauren u samog sebe i ekao je bolja

vremena. Svetu nije davao nita osim svog izmeta; ni osmeha, ni zvuka, ni sjaja oka; ak ni

vlastiti miris. Svaka druga ena bi ovo monstruozno dete odbacila. Ali ne i madam Gajar. Ona

nije namirisala da on ne mirie i od njega nije oekivala nikakvu duevnost, zato to je njena

vlastita dua bila zapeaena.

Druga deca su, meutim, odmah osetila kako stoje stvari sa Grenujem. Ve od prvog

dana pridolica im je bio odvratan. Izbegavali su njegov leaj i meusobno su se zbijali kao

da je u sobi zahladnelo. Oni mlai su ponekad nou vritali; inilo im se kao da kroz sobu

duva promaja. Drugi su sanjali kao da im neto oduzima dah. Jednom su se stariji dogovorili

da ga udave. Na njegovo lice su nagomilali krpe i ebad, i slamu, i na sve to su dodali cigle.

Kada ga je madam Gajar iskopala sledeeg jutra bio je sav zguvan, ugnjeen i modar,


ali ne mrtav. Pokuali su jo nekoliko puta, uzalud. Da su ga direktno davili za vrat, vlastitim

rukama, ili mu zapuili usta ili nos, to bi bio sigurniji metod, ali se nisu usudili. Nisu hteli da

ga dodirnu. Gadili su ga se kao kakvog debelog pauka koga ne moe da vlastitom rukom

zgnjei.

Kada je porastao odustali su od pokuaja ubistva. Verovatno su shvatili da se nije

mogao unititi. Umesto toga klonili su ga se, beali od njega, pazili u svakom sluaju da

ga ne dodirnu. Nisu ga mrzeli. Nisu bili ni ljubomorni, niti zbog hrane zavidni. Za takva

oseanja u kui Gajar nije bilo ni najmanje povoda. Jednostavno im je smetalo to je on

bio tu. Nisu mogli da osete njegov miris. Bojali su ga se.


V Pri tom on, objektivno, nije posedovao nita to uliva strah. Bio je, kad je narastao, ne

naroito visok, nije bio jak, istina ruan, ali ne tako ekstremno ruan da bi ga se ljudi plaili. Nije

bio agresivan, nije bio levak, nije bio podmukao, nije provocirao. Radije se drao po strani. I

njegova inteligencija izgledala je kao da je sve, samo ne strana. Tek sa tri godine poeo je da

stoji na nogama, svoju prvu re izgovorio je u etvrtoj, bila je to re ribe koja je u trenutku naglog uzbuenja izbila iz njega kad je iz daljine neki prodavac riba proao Ulicom aron

reklamirajui iz sveg glasa svoju robu. Sledee rei koje su mu se otele bile su: Pelagonija, kozja tala, kelj i aklorer; ovo poslednje je bilo ime nekog batovanskog pomonika iz oblinjeg zavoda Fij de la Kroa, koji je kod madam Gajar povremeno obavljao grublje i najgrublje

radove i odlikovao se time to se u ivotu jo nijedanput nije okupao.

Kad je re o glagolima, pridevima i umetnutim reima tu je bio manje govorljiv. Osim da

i ne koje je inae veoma kasno izgovorio po prvi put izgovarao je samo imenice, povremeno

ak samo imena konkretnih stvari, biljki, ivotinja i ljudi, i to samo onda ako su ga ove stvari,

biljke, ivotinje ili ljudi neoekivano iznenadile svojim mirisom.

Sedei pod martovskim suncem na gomili bukovih cepanica, koje su pucketale na toploti,

dogodilo se da je prvi put izgovorio re drvo. Stotinu puta pre toga je ve video drvo, tu re je

ve stotinu puta uo. Razumeo je i ta ona znai, jer su ga zimi esto slali napolje da donosi

drva. Ali drvo kao predmet nikada u nije bilo dovoljno zanimljivo da bi se potrudio da izgovori

njegovo ime. To se dogodilo tek onog martovskog dana dok je sedeo na naslaganoj gomili. Ta

gomila je poput klupe bila naslagana na junoj strani upe madam Gajar, ispod jedne strehe.

Osmueno slatko mirisale su gornje cepanice, na mahovinu je mirisalo iz dubine gomile, dok je

zid upe od smrekovine u toploti odavao miris smole.

Grenuj je ispruenih nogu sedeo na gomili, leima oslonjen na zid upe, zatvorio je oi i

nije se pomerao. Nije nita video, nita nije uo i nita nije oseao. Samo je udisao miris drveta


to se oko njega isparavao, hvatajui se pod krovom kao pod pokrivaem. Pio je ovaj miris,

davio se u njemu, impregnirao se njim do poslednje unutranje pore, sam se pretvorio u

drvo, u drvenu lutku poput Pinokija leao je na cepanicama, kao da je mrtav, sve dok,

nakon dosta vremena, moda tek nakon pola sata nije izustio re drvo. Kao da je ispunjen drvetom do uiju, kao da mu je drvo ve u grlu, kao da su mu stomak, drelo, nos prepuni

drveta, tako da je ispovratio tu re. I to ga je privelo svesti, spasilo ga, ba kad je silovita

prisutnost drveta, njegov miris pretio da ga uniti. Pridigao se, skliznuo niz gomilu

cepanica i oteturao se kao da je na drvenim nogama. Danima je jo bio sav obuzet ovim

doivljajem, i kad god bi uspomena na taj miris u njemu snano narasla, brbljao bi kao

da neto priziva drvo, drvo. Tako je nauio da govori. Sa reima koje nisu oznaavale neki mirisan predmet,

dakle sa apstraktnim pojmovima, pre svega etike i moralne prirode, imao je najveih

tekoa. Nije mogao da ih upamti, zamenjivao ih je, i kao odrastao koristio ih je nerado i

esto pogreno: pravo, savest, Bog, radost, odgovornost, skromnost, zahvalnost itd.

sve to su ti pojmovi trebali da znae ostalo je za njega skriveno pod velom tajne.

S druge strane, uobiajeni jezik uskoro nije bio dovoljan da opie sve one stvari to

ih je u sebi sakupio kao olfaktivne pojove. On uskoro nije oseao samo miris drveta, ve

vrstu drveta: javorovo drvo, hrastovinu, borovinu, brestovinu, krukovo drvo, staro,

mlado, trulo, crvotono, drvo obraslo mahovinom, ak pojedinane cepanice, iverje i

piljevinu i oseao ih je kao isto tako razliite predmete, dok drugi ljudi nisu mogli ni da

ih razlikuju oima. Slino je bilo i s ostalim stvarima. To to je ono belo pie koje je madam

Gajar svako jutro davala svojim tienicima uvek opisivano kao mleko, iako je po

Grenujevom oseanju svakog jutra mirisalo sasvim drugaije i imalo razliit ukus, u

zavisnosti od toga koliko je bilo toplo, od koje krave je poticalo, ta je ova krava pasla,

koliko su masnoe ostavili i tako dalje... to to se dim koji se sastojao od stotinu

pojedinanih mirisa koji su se u minutu, ak u sekundi, pretvarajui se u novo jedinstvo,

zvao, kao dim vatre, samo jednim imenom dim... to to su zemlja, predeo, vazduh koji su od koraka do koraka i od daha do daha bili ispunjeni drugim mirisom i posedovali time


uvek drugi identitet, a ipak uvek opisivan s one tri nezgrapne rei sve te groteskne

nesrazmere izmeu bogatstva sveta koji se opaa pomou ula mirisa i siromatva jezika

imale su za posledicu da deak Grenuj pone da duboko sumnja u smisao jezika; i pristajao

je da ga koristi samo ako je to neophodno zahtevalo optenje s drugi ljudima.

Sa est godina svoju okolinu je ve potpuno olfaktivno poznavao. U kui madam

Gajar nije bilo ni jednog predmeta, ni jednog mesta u severnom delu Ulice aron, ni

jednog oveka, ni jednog kamena, stabla, buna ili plota, niega, bez obzira koliko bilo

siuno to on preko mirisa nije poznavao i u njegovoj jedinstvenosti vrsto ga uvao u

pamenju. Sakupio je i imao na raspolaganju desetine hiljada, stotine hiljada specifinih

mirisa, tako jasnih, tako ivih da ne samo da bi ih se setio kad bi ih opet namirisao, ve

bi uistinu osetio njihov miris im bi ih se setio; tavie umeo je da ih ak u mati

meusobno kombinuje i da u sebi na taj nain proizvodi mirise kakvi u stvarnom svetu

uopte nisu postojali. Izgledalo je kao da poseduje ogroman samoizgraen vokabular

mirisa koji mu je omoguavao da po volji gradi velike koliine novih mirisnih reenica i

to u dobu kada su druga deca svojim teko u glavu uteranim reima mucala prve

konvencionalne reenice, nimalo dovoljne da opiu svet. Njegov dar bi se moda najbolje

mogao uporediti sa darom muzikog vunderkinda koje je odslualo melodije i harmonije i

preko njih upoznalo alfabet pojedinanih tonova, da bi onda sasvim samo komponovalo

nove melodije i harmonije naravno, s tom razlikom to je alfabet mirisa bio neuporedivo

vei i razliitiji od alfabeta tonova, i sa jo jednom razlikom to se stvaralaka aktivnost

Grenuja kao vunderkinda odigravala samo u njemu samom i to niko nije mogao da je

opazi osim njega.

Prema spoljanjem svetu postajao je sve zatvoreniji. Najradije je sam lunjao kroz

severni deo Fobur Sen Antoana, kroz bate s povrem, vinograde, po livadama. Ponekad

se uvee nije vraao kui, nije ga bilo danima. Obavezno kanjavanje tapom podnosio je

ne pokazujui bol. Kuni pritvor, uskraivanje obroka, rad po kazni nisu uspeli da promene

njegovo ponaanje. Povremeno poseivanje bogoslovije Notr Dam de Bon Sekur u trajanju

od godinu i po dana ostalo je bez vidljivog dejstva. Malo je nauio da ita slova i da pie


vlastito ime i to je sve. Njegov uitelj ga je smatrao za malounog.

Madam Gajar je, meutim, primetila da je posedovao odreene sposobnosti i

osobenosti koje su bile veoma neobine, da ne kaemo natprirodne: tako je izgledalo da

mu je potpuno nepoznat deji strah od mraka i noi. Mogli su ga u svako doba poslati po

neku stvar u podrum, kuda su se druga deca jedva usuivala da idu i sa svetiljkom, ili

napolje u upu da usred noi donese drva. I on nikad ne bi poneo svetiljku, i uprkos tome

bi se snaao i odmah doneo ono to je traeno, a da nikad nije uzeo pogrenu stvar, niti

se sapleo ili neto oborio. Jo udnije je izgledalo to je on, kako je madam Gajar verovala

da je ustanovila, mogao da vidi kroz papir, tkaninu, drvo, ak kroz zidove i zatvorena

vrata. Znao je koliko tienika ima u spavaonici i koji su, a da u nju uopte nije uao. Znao

je da se u karfiolu krije gusenica pre nego to su ga presekli, a jednom kada je svoj novac

tako dobro sakrila da ga sama vie nije mogla nai (menjala je svoja skrovita) on je, ne

tragajui ni sekunde, pokazao na jedno mesto iza grede od kamina i gle, tu je bio! ak

je mogao da vidi i budunost, tako to je naime, umeo da najavi posetu neke osobe dugo

pre njenog dolaska, ili to bi nepogreivo predskazao pribliavanje nevremena pre nego

to bi se na nebu pokazao i najmanji oblak. To to on sve ovo, istina, nije video, nije video

oima, ve je to nanjuio svojim sve otrijim i preciznijim njuhom: gusenicu u karfiolu,

novac iza grede, ljude iza zidova i na daljini od nekoliko ulica to madam Gajar ni u snu

ne bi palo na pamet, ak i da onaj udarac araem nije otetio njen olfaktorium. Bila je

ubeena da deak bez obzira na eventualnu malounost poseduje i drugu prirodu. I

budui da je znala da ljudi sa dve prirode privlae nesreu i smrt uhvatio je strah. Jo

stranija, gotovo nepodnoljiva bila joj je misao da ivi pod istim krovom sa nekim ko

ima sposobnost da njen briljivo sakriven novac vidi kroz zidove i grede, i od kada je

otkrila ovu uasnu sposobnost Grenuja radila je na tome da ga se oslobodi i dobro se

poklopilo to je, negde u isto vreme Grenuj je napunio osam godina manastir Sen Meri

bez navoenja razloga obustavio svoje godinje isplate. Madam ih nije opomenula. Reda

radi ekala je jo nedelju dana i kada oekivani novac ipak nije stigao, uzela je dete za

ruku i otila s njime u grad.


U Ulici Morteleri, blizu reke, poznavala je jednog tavljaa po imenu Grimal, koji je

imao neprestanu potrebu za mladom radnom snagom ne za normalnim egrtima ili

uenicima, ve za jeftinim radnicima. U tom zanatu bilo je, naime, poslova skidanje mesa

sa trulih ivotinjskih koa, meanje otrovnih tenosti za tavljenje i za bojenje, iznoenje

opasne kore za injenje koa koji su bili toliko opasni po ivot da jedan odgovoran majstor

nikad nije svoje majstore troio na to, ve besposlen olo, lutalice ili izgubljenu decu, za koju

u sluaju da se neto dogodi niko se ne bi raspitivao. Naravno da je madam Gajar znala da

Grenuj u Grimalovoj tavionici nije, prema ljudskim standardima, imao nikakve izglede da

preivi. Ali ona nije bila ena koja bi se time optereivala. Svoju dunost je, uostalom, obavila.

Period negovanja je bio zavren. ta e se dalje dogoditi sa tienikom to se nje nije ticalo.

Ako preivi, u redu, ako umre, opet u redu glavno je da sve bude po zakonu. I tako joj je

gospodin Grimal pismeno potvrdio predaju deaka, a ona je sa svoje strane napisala

priznanicu za petnaest franaka provizije i krenula kui u Ulicu aron. Nije oseala ni najmanji

trag neiste savesti. Naprotiv, verovala je da je postupila ne samo po zakonu, ve i pravedno,

jer bi dalji boravak deteta za koji niko nije plaao svakako iao na teret ostale dece ili ak na

njen vlastiti teret i mogao bi da ugrozi eventualno budunost ostale dece ili njenu vlastitu

budunost, a to znai, njenu vlastitu, izdvojenu, privatnu smrt koja je bila jedino to je jo

elela od ivota.

Budui da na ovom mestu pripovesti naputamo madam Gajar i da je kasnije neemo

vie sretati, opisaemo u nekoliko reenica kraj njenih dana. Madam je, iako je jo kao dete

iznutra umrla, doivela na svoju nesreu veoma visoku starost. Godine 1782. sa gotovo

sedamdeset godina ona je napustila svoj posao, i kao to je planirala poela je da se bavi

rentom, sedela je u svojoj kuici i ekala smrt. Ali smrt nije dolazila. Umesto nje dolo je

neto s ime ni jedan ovek na svetu nije mogao da rauna i to u zemlji jo nikada nije

postojalo, a to je revolucija, to jest jedna nagla promena ukupnih drutvenih, moralnih i

transcedentalnih odnosa. Ova revolucija nije u poetku imala nikakvog uticaja na linu

sudbinu madam Gajar. Ali onda napunila je tada ve skoro osamdesetu odjednom je

poelo da se pria da je njen davalac rente morao da emigrira, da mu je oduzet posed koji


je na licitaciji kupio jedan fabrikant pantalona. Neko vreme je izgledalo da ni ova promena

ne nosi nikakve fatalne posledice za madam Gajar, jer je fabrikant pantalona i dalje tano

isplaivao rentu. No, onda je doao dan kada ona svoj novac nije vie dobijala u vrstom

novcu, ve u obliku malih tampanih papiria i to je bio poetak njenog materijalnog kraja.

Nakon dve godine renta nije bila dovoljna ni da se plati drvo za ogrev. Madam bee

naterana da proda svoju kuu, za smenu malu cenu, jer je odjedanput osim nje bilo hiljade

drugih ljudi koji su isto tako morali da prodaju svoje kue. I opet je kao protivvrednost dobila

samo ove glupe papirie, i oni opet nakon dve godine nisu gotovo nita vredeli, a godine

1797 tada se ve pribliavala devedesetoj ona je izgubila svoju celokupnu, tegobnim,

viegodinjim radom nagrabljenu imovinu i stanovala je u maloj nametenoj sobi u Ulici

Kokij. I tek sad, sa dvadesetogodinjim zakanjenjem, stigla je smrt i to u liku jedne

dugotrajne bolesti lezda koja je madam epala za grlo i otela joj prvo apetit, a zatim glas,

tako da se nijednom reju nije mogla pobuniti kad su je odneli u Hotel Dje. Tamo su je uneli

u istu salu ispunjenu stotinama samrtnika, u kojoj je ve umro njen mu, stavili je u

zajedniki krevet sa pet drugih starih potpuno nepoznatih ena, leale su dodirujui se jedna

uz drugu, i ostavili su ih da tamo umiru tri nedelje sasvim javno. Onda je uivena u dak,

da bi u etiri sata ujuto zajedno sa pedeset drugih leeva bila baena na kola i uz priguene

zvuke jednog malog zvona odvezena na novoosnovano groblje Klamar, milju pred kapijama

grada, i tamo baena u masovnu grobnicu pod debeo sloj negaenog krea.

Bilo je to godine 1799. Bogu hvala, madam nije slutila nita o sudbini koja joj predstoji

kada je onog dana godine 1747. pola kui napustivi deaka Grenuja i nau priu. Moda

bi izgubila svoju veru u pravdu i time jedini smisao ivota u koji je verovala.


VI Ve na prvi pogled kojim je odmerio gospodina Grimala ne, ve na prvi udisaj kojim

je osetio Grimalovu mirisnu auru Grenuj je znao da je ovaj ovek u stanju da ga za najmanju

neposlunost prebije na smrt. Njegov ivot je sada vredeo tano onoliko koliko i posao koji

je mogao da obavlja, sastojao se jo samo od koristi koju mu je Grimal pripisivao. I tako je

Grenuj nalegao na rudu, ne pokuavajui da se pobuni ni jedan jedini put. Iz dana u dan svu

energiju svog prkosa i svoje tvrdoglavosti uaurio je u samog sebe, koristei je samo za to

da na nain krpelja preivi epohu predstojeeg ledenog doba: ilavo, samodovoljno,

neupadljivo, uvajui svetlost ivotne nade na najmanjem, ali dobro uvanom plamenu. Bio

je primer pokornosti, skromnosti i vrednoe sve to bi mu se reklo posluao je, jeo je sve

to su mu dali. Uvee je bez gunanja putao da ga zatvaraju u ostavicu sagraenu bono

od radionice u kojoj se uvao alat i visile usoljene sirove koe. Ovde je spavao na goloj

utabanoj zemlji. Preko dana bi poinjao da radi im bi svanulo, zimi osam, leti etrnaest,

petnaest, esnaest asova: skidao je meso s koa to su uasno smrdele, potapao ih u vodu,

skidao dlake, potapao u kre, premazivao ih, prelazio preko njih valjkom, bajcovao ih, sekao

drva, gulio koru sa breza i tisa, sputao se u jame ispunjene isparenjima koja nagrizaju kou,

slagao je, kako su mu egrti nareivali, koe i koru jedne na druge, razbacivao je zgnjeene

iarke, prekrivao je uasnu lomau tisovim granama i zemljom. Godinama kasnije morao je

da je opet raskopava i u utavljenu kou mumificirane leeve izvlai iz njihovog groba.

Kada nije zakopavao i iskopavao koe, tada je donosio vodu. Mesecima je teglio vodu

sa reke, uvek po dve kante, na stotine kanti dnevno, jer je zanat zahtevao ogromne koliine

vode za pranje, za omekavanje, za kuvanje, za bojenje. Mesecima nije imao na telu ni suvu

krpicu od silnog noenja vode, uvee mu se sa odee cedila voda, i njegova koa je bila

hladna, meka i natopljena poput koa koje je prao.

Nakon godinu dana ove vie ivotinjske nego ljudske egzistencije dobio je bedrenicu,


stranu taviteljsku bolest, iji je ishod obino smrtan. Grimal ga je ve otpisao i poeo da

trai zamenu istina, ne bez aljenja, jer samodovoljnijeg i vrednijeg radnika od ovog

Grenuja jo nikad nije imao. Nasuprot svim oekivanjima Grenuj je, meutim, preiveo ovu

bolest. Ostali su mu samo oiljci velikih crnih priteva iza uiju, na grlu i na obrazima koji su

ga unakazili i uinili ga jo runijim nego to je inae bio. Osim toga je dobio nemerljivo

velika prednost otpornost na bedrenicu, tako da je od sada mogao ispucalim i krvavim

rukama da skida meso i sa najgorih koa, ne izlaei se opasnosti nove zaraze. Time se nije

razlikovao samo od egrta i uenika, ve i od vlastitih potencijalnih naslednika. I budui da

vie nije bio tako lako zamenjiv kao ranije, vrednost njegovog rada je porasla, a time i

vrednost njegovog ivota. Odjednom nije vie morao da spava na goloj zemlji, ve mu je

dozvoljeno da u upi sagradi sebi leaj od drveta, na to su mu nabacali slamu i dali vlastito

ebe. Nisu ga vie zakljuavali na spavanje. Jelo je bilo izdanije. Grimal ga vie nije drao

kao kakvu ivotinju, ve kao korisnu domau ivotinju.

Kad je napunio dvanaest godina Grimal mu dade pola nedelje slobodno, a sa trinaest

mogao je ak da preko nedelje, uvee posle rada izae na jedan sat i radi ta hoe.

Pobedio je jer je iveo, i posedovao je koliinu slobode dovoljnu da nastavi da ivi.

Vreme prezimljavanja je prolo. Krpelj Grenuj se ponovo pokrenuo. Nanjuio je vazduh

sutranjice. Osetio je u sebi lovca. Pred njim se nalazilo najvee mirisno lovite na svetu:

grad Pariz.


VII Bilo je kao u zemlji dembeliji. Ve su same oblinje etvrti Sen ak de la Bueri i Sen

Estah bili zemlja dembelija. U uliicama bono od Ulice Sen Deni i Ulice Sen Marten ljudi su

iveli tako zgusnuto jedni pored drugih, kue su se tako priljubljivale uz susedne, pet, est

spratova visoke, da se nebo nije videlo, a vazduh je pri zemlji stajao kao u vlanim kanalima,

ustajao od mirisa. Meali su se mirisi ljudi i ivotinja, isparenja jela i bolesti, vode i kamena,

i pepela i koe, sapuna i svee ispeenog hleba i jaja kuvanih u siretu, knedli i izglaanog

mesinga, alfije i piva i suza, masti i mokre i suve slame. Hiljade i hiljade mirisa tvorili su

jednu nevidljivu kau koja je ispunjavala klisure uliica, i koja bi se samo retko isparavala

preko krovova lebdei uvek nad zemljom. Ljudi koji su tamo iveli nisu u ovoj kai vie nita

naroito mogli da namiriu; ona je nastala od njih, i uvek iznova ih je natapala, jer je to bio

vazduh koji su udisali i od koga su iveli, to je bilo poput tople odee koja se dugo nosi, koja

vie ne mirie i ne osea se vie na koi. Grenuj je, meutim, sve to mirisao kao da to radi

prvi put. I nije osetio samo ukupnost mnotva ovih mirisa, ve ga je analitiki delio na njegove

najmanje i najdalje delove i delie. Njegov fini nos rasplitao je klupko od isparenja i smradova

u pojedinane niti osnovnih mirisa koji se vie nisu mogli rastavljati. Predstavljalo mu je

neopisivo zadovoljstvo da ove niti raspreda i ispreda.

esto bi zastao, naslonjen na zid kakve kue ili u nekom mranom oku, zatvorenih

oiju, poluotvorenih usta i rairenih nozdrva, tiho kao riba grabljivica u velikoj, mranoj vodi

koja sporo tee. I ako bi mu napokon daak vazduha prineo kraj nekog mirisnog konia, on

bi ga zgrabio i nije vie oseao nita drugo osim tog jednog mirisa, vrsto bi ga drao, duboko

bi ga uvlaio u sebe i uvao za sva vremena. Mogao je to da bude neki davno poznati miris,

ili neka njegova varijacija, ali je mogao da bude i neki sasvim nov, neki koji je imao tek male

ili nikakve slinosti sa svim to je do tada namirisao, da ne kaemo video: na primer, miris

ispeglane svile; miris aja od majine duice, miris komada srebrom optoenog brokata, miris


epa iz boce retke vrste vina, miris elja od kornjainog oklopa. Grenuj je jurio upravo takve,

njemu jo uvek nepoznate mirise, lovio ih strau i strpljenjem pecaroa i sakupljao ih je u

sebi.

Kada bi se sit namirisao guste uline kae, krenuo bi u prozranije krajeve gde su mirisi

bili razreeniji, gde su se meali s vetrom i irili se, gotovo kao parfem: na primer na trgu

Hala, gde je u veernjim mirisima dan jo uvek nastavljao da ivi, nevidljiv, ali jasan kao da

se tu jo uvek guvaju trgovci, kao da po svuda jo uvek stoje prepune korpe povra i jaja,

burad puna vina i sireta, dakovi sa zainima i krompirima i branom, sanduci s ekserima i

zavrtnjima, tezge s mesom, stolovi puni tkanina i posua i onova i stotinu drugih stvari

koje se tamo preko dana prodaju... sav taj mete je do najmanje pojedinosti bio prisutan

u vazduhu to ga je ostavio za sobom. Grenuj je miriui razgledao pijacu, ako se tako

moe rei i mirisao je bolje nego to je neko drugi mogao da vidi jer je opaao naknadno i

zbog toga na vii nain: kao esenciju, kao duh neeg to je tu postojalo, neto to nije bilo

ometano uobiajenim atributima sadanjosti poput buke, bletavosti, gadljivog

dodirivanja ljudskih telesa.

Ili je pak iao tamo gde su njegovoj majci odsekli glavu, na trg Grev koji se poput

velikog jezika pruao prema reci. Ovde su bili za stubove privezani ili na obalu izvueni

brodovi koji su mirisali na ugalj i ito i seno i vlanu uad.

A sa zapada je kroz ovaj jedini prosek to ga je reka usekla kroz grad dopirala iroka

struja vetra donosei mirise iz unutranjosti, s livada kod Neuija, uma izmeu Sen

ermena i Versaja, dalekih gradova poput Ruena ili Kena, a ponekad ak i s mora. More je

mirisalo kao naduvano jedro u kome se hvatala voda, so i neko hladno sunce. Mirisalo je

jednostavno, to more, ali je istovremeno mirisalo tako veliko i jedinstveno da je Grenuj

oklevao da njegov miris deli u riblje, u vodeno, u algasto, u svee i tako dalje. Vie je voleo

da miris mora ostavi u jednom komadu, da ga kao celinu uva u seanju i da uiva u njemu,

tako nepodeljenom. Miris mora mu se toliko dopao da je poeleo da ga jednom dobije istog

i nepomeanog i u tolikim koliinama da se u njemu moe udaviti. A kasnije, kada je iz

pripovedanja drugih uo koliko je more i da se po njemu moe brodom putovati danima,


a da se ne ugleda kopno, tada nije nita vie voleo nego da zamilja kako se nalazi na jednom

takvom brodu, da sedi visoko gore u korpi na najvioj katarki i da prolee kroz beskrajan

miris mora, koji zapravo i nije bio nikakav miris, ve dah, jedan izdah, kraj svih mirisa, i da

se od tog zadovoljstva rastvara u ovom dahu. Ali dotle nee nikada doi jer Grenuj koji je

stajao na obali trga Grev i vie puta udisao i izdisao daak morskog vetra to je dopirao do

njegovog nosa nee nikada u ivotu videti more, pravo more, veliki okean koji se nalazio na

zapadu, i nikada nee moi da se pomea s ovim mirisom.

etvrt izmeu Sen Eustaha i Hotel de Vila uskoro je tako dobro upoznao preko njenih

mirisa da se tu mogao snai i po najguoj pomrini. I tako je svoje lovite proirio, najpre

na zapad prema Foburu Sen Onore, zatim uz ulicu Sen Antoan sve do Bastilje, i napokon,

ak na drugu stranu reke prema etvrti Sorbon i Fobur Sen ermen gde su iveli bogati ljudi.

Kroz gvozdene ograde kapija mirisalo je na kou od koija i na puder u perikama paeva, a

dalje preko visokih zidina iz vrtova dopirao je miris utilovki i rua i svee seenih kalina.

Upravo ovde je Grenuj po prvi put osetio miris parfema u pravom smislu te rei: jednostavnu

vodicu od lavande ili rue, kojom su prilikom sveanosti posipali fontane vrtova, ali i

kompleksnije, skupocenije mirise mousne teksture pomeane sa uljem od nerolije i

tuberoze, jasmina ili cimeta, koji su se uvee poput teke trake vijorili iza ekipaa.

Registrovao je ove mirise kao to je registrovao i profane, radoznalo, ali bez naroitog

divljenja. Primetio je, istina, da parfem ima nameru da deluje opojno i privlano i prepoznao

je u njemu kvalitet pojedinih esencija od kojih se on sastojao. Ali sve skupa one su mu

izgledale ipak vie grubo i prosto, i vie zbrda-zdola nabacane nego komponovane, i znao je

da bi mogao da proizvede sasvim druge prijatne mirise kad bi samo raspolagao istim

elementima.

Mnoge od ovih osnovnih elemenata poznavao je ve sa pijanih tandova za cvee i

zaine; drugi su u bili novi i njih je isfiltrirao iz meavine mirisa i uvao ih bezimene u seanju:

ambra, cibetka, pauli, sandalovo drvo, bergamot, vetiver, opoponaks, izmirna, hmeljev cvet,

dabrovica...


On nije postupao kao probira. Izmeu onoga to se u zemlji oznaavalo kao dobar ili

lo miris on nije poznavao razlike, jo uvek ne. Bio je poudan. Cilj njegovog lova sastojao se

u tome da jednostavno poseduje sve to svet ima da ponudi u mirisima, i jedini uslov je bio

da su ti mirisi novi. Miris oznojenog konja znaio mu je isto koliko i neni zeleni miris

nabubrelih ruinih pupoljaka, prodoran smrad jedne stenice ne manje od mirisa pikovanog

teleeg peenja to se isparavao iz bogatih kuhinja. Sve, sve je drao, usisavao u sebe. I u

sintetizovanoj mirisnoj kuhinjii njegove fantazije, u kojoj je neprestano sastavljao nove

kombinacije mirisa nije jo uvek vladao nikakav estetski princip. Bile su to bizarnosti koje je

stvarao i odmah potom unitavao poput deteta koje se igra kockicama inventivno i

destruktivno, bez prepoznatljivog stvaralakog principa.


VIII 1. septembra 1753. na godinjicu kraljevog dolaska na presto grad Pariz je na Pon

Roajalu napravio vatromet. On nije bio tako spektakularan kao vatromet u slavu kraljevog

venanja ili kao onaj legendarni vatromet povodom roenja prestolonaslednika, ali je to ipak

bio veoma upeatljiv vatromet. Na katarke brodova namotali su zlatne suneve tokove. Sa

mosta su takozvani vatreni bikovi bljuvali vatrenu kiu zvezda u reku. I dok su svuda uz

zagluujuu buku pucale petarde i bombice po trotoaru, rakete su se pele u nebo i na crnom

nebeskom svodu crtale bele ljiljane. Gomila od nekoliko hiljada ljudi koja je bila okupljena

kako na mostu, tako i po kejovima na obe strane reke pratila je spektakl oduevljenim

uzvicima ah i oh i bravo, pa ak i iveo iako je kralj na presto stupio jo pre trideset i osam

godina i vrhunac njegove popularnosti je ve odavno proao. Sve je to u stanju da uradi

jedan vatromet.

Grenuj je stajao nem u senci paviljona Flor, na desnoj obali, prekoputa Pon Roajala.

Nije aplaudirao, nije ak ni gledao kad su rakete poletale. Doao je jer je verovao da e

namirisati neto novo, ali se uskoro ispostavilo da vatromet u smislu mirisa nema ta da

ponudi. Ono to je tamo u rasipnikoj mnogostrukosti sevalo i rasprskavalo se i pucalo i

zvidalo ostavljalo je za sobom krajnje jednolinu meavinu mirisa sumpora, ulja i alitre.

Upravo je nameravao da napusti ovu dosadnu predstavu i krene kui pored galerije

Luvra, kad mu vetar donese neto, neto majuno, to se jedva moglo opaziti, neku esticu,

atom mirisa, ne, jo manje: vie slutnju jednog mirisa nego pravi miris a istovremeno i

sigurnu slutnju da je re o neemu to jo nikad nije omirisao. Vratio se opet svom mestu

pored zida, zatvorio je oi i rairio nozdrve. Miris je bio tako izuzetno nean i fin da nije

mogao da ga zadri, stalno se opirao opaanju, bivao prikriven barutnim dimom petardi,

blokiran isparenjima mase ljudi, razlomljen i rastrgan od hiljade drugih mirisa grada. Ali onda,

iznenada, opet se pojavio, samo oblai, jednu kratku sekundu kao predivna najava... i odmah


nestao. Grenuj je bio na mukama. Po prvi put nije samo njegov poudni karakter bio taj koji

je dobio uvredu, ve je uistinu njegovo srce sada patilo. inilo mu se da je ovaj miris klju

za poredak svih ostalih mirisa, da se o mirisima ne razume nita ako se ne razume ovaj

jedan, i on, Grenuj, proerdao je svoj ivot ako mu ne uspe da ga poseduje. Morao je da ga

ima ne zbog pukog posedovanja, ve zbog mira svog srca.

Gotovo mu je pozlilo od uzbuenja. Nije ak uspeo ni da sazna iz kog pravca je uopte

dolazio taj miris. Ponekad su intervali pre nego to bi opet do njega dopro oblai trajali

minutima i svaki put bi ga obuzeo uasan strah da ga je zauvek izgubio. Spas je napokon

naao u oajnikom uverenju da miris dopire s druge obale reke, negde iz jugoistonog

pravca.

Odvojio se od zida paviljona Flor, uronio u gomilu ljudi i krio sebi put preko mosta.

Svakih nekoliko koraka je zastajkivao. Propinjao se na vrhove prstiju da bi nad glavama ljudi

njuio vazduh, najpre nije njuio nita od silnog uzbuenja, zatim je ipak neto nanjuio,

umrknuo je vazduh ak jae nego ranije, znao je da je na pravom putu, opet je zaronio,

probijao se dalje kroz gomilu posmatraa i ljudi koji su pravili vatromet, koji su svaki as

svoje baklje prinosili fitiljima raketa, gubio je u otrom dimu baruta svoj miris, hvatala ga je

panika, gurao se i laktao i krio sebi put, nakon beskrajno dugih minuta stigao je na drugu

obalu do hotela Maji, na kej Malakes, gde ulazi Ulica Sen...

Tu je zastao, sabrao se i mirisao. Imao ga je. vrsto ga je drao. Poput trake stizao je

miris niz Ulicu Sen, nezamenjivo jasan, pa ipak i dalje veoma nean i veoma fin. Grenuj oseti

kako mu srce lupa i znao je da ono ne lupa zbog napora tranja, ve zbog njegove uzbuene

bespomonosti pred prisutnou ovog mirisa. Pokuao je da se seti neeg to bi se s njim

moglo uporediti i morao je da odbaci sva poreenja. Ovaj miris je imao sveinu; ali ne sveinu

divljeg liuna ili pomorande, ne sveinu izmirne ili lista cimeta ili mente ili breze ili kamfora ili

borovih iglica, niti majske kie ili ledenog vetra ili izvorske vode... ali ipak je posedovao

toplotu; ali ne kao bergaomt, empres ili mous, ne kao jasmin ili narcis, ne kao ruino drvo

i ne kao perunika... Ovaj miris bio je meavina od oba, od nepostojanog i tekog, ali ne

meavina, ve jedinstvo, i uz to malo i slabo, a ipak solidno i izdrljivo kao komad tanke


sjajne svile... opet, ne kao svila, ve popud meda slatko meko u kome se topi keks neto

to i pored najbolje volje nije ilo zajedno: mleko i svila! Neshvatljiv je bio ovaj miris, neopisiv,

nije se nigde mogao svrstati, nije zapravo uopte smeo ni da postoji. Pa ipak bio je tu

velianstven, kao da se sam po sebi podrazumeva. Grenuj ga je sledio dok mu je srce

prestraeno lupalo, jer je slutio da on ne sledi taj miris, ve da ga je miris zarobio i sada ga

neodoljivo privlai sebi.

Krenuo je uz ulicu Sen. Nikoga nije bilo na ulici. Kue su bile prazne i tihe. Ljudi su bili

dole na reci i posmatrali vatromet. Nije smetao nikakav grozniav miris ljudi, nikakav otar

smrad od baruta. Ulica je mirisala po uobiajenim mirisima vode, izmeta, pacova i otpadaka

povra. Iznad toga je, meutim, neno i jasno lebdela traka koja je vodila Grenuja. Nakon

nekoliko koraka nonu svetlost neba progutale su visoke zgrade i Grenuj nastavi put kroz

mrak. Nije ni morao nita da vidi. Miris ga je sigurno vodio.

Posle deset metara skrenuo je desno u Ulicu Mare, jedan moda jo mraniji, tek za

duinu rairenih ruku uzak sokak. udno je to miris nije postao mnogo jai. Postao je samo

istiji i tako, putem svoje sve vee istoe poprimao je sve silovitiju privlanost. Grenuj je

hodao bez vlastite volje. Na jednom mestu miris ga snano povue u desno, naizgled usred

zida jedne kue. Otvori se nizak hodnik koji je vodio u zadnje dvorite. Poput meseara Grenuj

proe kroz ovaj hodnik, pree preko zadnjeg dvorita, zavi za ugao, dospe u jedno drugo,

manje dvorite i ovde se napokon ukaza svetlost. Trg se mogao prei u samo nekoliko koraka.

Iz zida je virio jedan kosi drveni krov. Nad stolom ispod krova gorela je svea. Za tim stolom

sedela je devojka i istila denerike. Uzimala je plodove iz korpe sa svoje leve strane, skidala

peteljke i kotice noem i bacala ih u kantu. Mogla je imati trinaest, etrnaest godina. Grenuj

se zaustavi. Odmah je znao ta je bio izvor mirisa koji je osetio preko pola milje dalje, na

drugoj obali reke: ne ovo prljavo zadnje dvorite, niti denerike. Izvor je bila devojka.

Na trenutak bio je tako zbunjen da je zaista pomislio da u ivotu nije video nita tako

lepo kao to je ta devojka. Pri tom je samo video njenu siluetu od pozadi u svetlosti svee.

Mislio je, naravno, da jo nije nikada nije tako neto lepo namirisao. Poto je ipak poznavao

ljudske mirise, na hiljade njih - mirise mukaraca, ena, dece, nije mogao da shvati da iz


oveka moe da zrai tako osoben miris. Ljudi su uglavnom mirisali neodreeno ili bedno.

Deca su mirisala bledo, mukarci na urin, na otar znoj i sir, ene na ueglu mast i ukvarenu

ribu. Krajnje nezanimljivo, odbojno su mirisali ljudi... I tako se desilo da Grenuj po prvi put

u ivotu nije poverovao svom nosu i morao je da se pripomogne oima da bi poverovao u

ono to je namirisao. Ova zabuna ula nije dodue dugo trajala. Bio mu je uistinu potreban

samo trenutak da se optiki uveri i onda se utoliko bezobzirnije prepusti opaajima svog ula

njuha. Sada je mirisao da je ona ovek, irisao je znoj njenog pazuha, masnou njene kose, riblji miris njenog pola, i mirisao je s najveim zadovoljstvom. Njen znoj mirisao je svee

poput morskog vetra, masnoa njene kose slatko kao orahovo ulje, njen pol kao buket

vodenih ljiljana, koa kao kajsijin cvet... i povezivanje svih ovih komponenti davalo je jedan

parfem tako bogat, tako ujednaen, tako aroban da je sve to je Grenuj do sada od parfema

mirisao, sve to je sam u sebi stvorio pravei zgrade od mirisa, odjedanput je postajala ista

besmislica. Stotine hiljada mirisa nisu vie vredeli od ovog jednog mirisa. Ovaj jedan bio je

vii princip po ijem uzoru su drugi morali da se ravnaju. On je bio ista lepota.

Grenuju je bilo jasno da bez posedovanja ovog mirisa njegov ivot nema nikakvog

smisla. Morao ga je upoznati do najmanje pojedinosti, do poslednjeg najnenijeg ravanja;

obina kompleksna uspomena na njega nije bila dovoljna. Hteo je da kao sa igom za kovanje

novca utisne ovaj uzvieni parfem u haos svoje crne due, da ga ispita u tanine, i da ubudue

samo prema unutranjim strukturama ove arobne forule razmilja, ivi, mirie.

Polako je krenuo ka devojci, sve blie, stupio je ispod nadstrenice i zastao korak iza

nje. Ona ga nije ula.

Bila je crvenokosa i nosila je sivu haljinu bez rukava. Njene ruke su bile veoma bele, a

ake ute od soka raseenih denerika. Grenuj je stajao nadvijen nad njom i udisao sada

njen potpuno neokrnjen miris onako kako se irio iz njenog vrata, njene kose, iz izreza njene

haljine i putao je da u njega struji kao blagi lahor. Jo nikad mu nije bilo tako prijatno.

Devojka, meutim, oseti hladnou.

Nije videla Grenuja. Ali je osetila strah, neku udnu jezu kakva se dobija kada nekog

spopadne iznenada davno zaboravljen strah. Uinilo joj se kao da iza njenih lea duva hladna


promaja, kao da je neko otvorio vrata koja vode u ogroman hladan podrum. I ona odloi svoj

kuhinjski no, priljubi ruke uz grudi i okrenu se.

Tako se ukoila od straha kad ga je ugledala da je on imao mnogo vremena da joj ruke

stavi oko grla, nije pokuavala ni da krikne, nije se pomakla, nije uinila ni jedan odbrambeni

pokret. On je nije ni pogledao. Njeno lepo lice prekriveno sunanim pegama, rumene usne,

krupne sjajne zelene oi nije video, jer je vrsto drao oi zatvorene dok je davio, i jedina

briga mu je bila da ne izgubi ni deli njenog mirisa.

Kad je bila mrtva, poloio ju je na pod usred kotica od denerika, rascepao joj haljinu

a reka mirisa postala je poplava, preplavljujui ga svojim bogatstvom. Zario je svoje lice u

njenu kou i rairenim nozdrvama iao od njenog stomaka, grudi, do vrata, u lice i kroz kosu

i nazad ka stomaku, nie od njenog pola, njenih butina, njenih belih nogu. Omirisao je od

glave do pete, prikupio je poslednje ostatke njenog mirisa pod bradom, u pupku i u pregibu

njene ruke.

Kada je usisavao sve njene mirise ostao je uei jo neko vreme pored nje, da bi se

sabrao jer je bio prepun nje. Nije hteo da izgubi nita od njenog mirisa. Prvo je morao da

vrsto zatvori unutranje pregrade. Tada je ustao i ugasio sveu.

U ovo vreme ljudi su ve poeli da se vraaju kuama pevajui i uzvikujui iveo! uz

Ulicu Sen. Grenuj nanjui sebi put kroz mrak izaavi na ulicu prekoputa Ulice Petit Ogisten

koja je vodila paralelno sa Ulicom Sen prema reci. Malo kasnije otkrie udavljenu devojku.

Podie se graja. Upalie se buktinje. Doe straa. Grenuj je odavno bio na drugoj obali.

Ove noi njegovo skrovite izgledalo mu je kao plata, a njegova slamarica kao baldahin.

ta je srea, to do sada u ivotu jo nikad nije doiveo. Poznavao je, istina, veoma retka

stanja tupog zadovoljstva. Sada je, meutim, drhtao od sree i od tolikog blaenstva nije

mogao da zaspi. inilo mu se kao da je po drugi put roen, ne, ne po drugi, po prvi put, jer

do sada je postojao samo animalno u krajnje nebuloznom poznavanju samog sebe. Sa

dananjim danom mu je, meutim, izgledalo da konano zna ko je on: naime, nita drugo

do genije; i da njegov ivot ima smisao, i svrhu, i cilj, i viu predodreenost: i to ne manju

nego da napravi revoluciju u svetu mirisa; i da samo on na svetu poseduje sva sredstva za


tako neto: naime, osoben nos, fenomenalno pamenje, i kao najvanije od svega, miris ove

devojke iz Ulice Mare u kojem je na nain arobne formule bilo sadrano sve to je sainjavalo

jedan veliki miris parfem: nenost, snaga, trajnost, raznolikost i uasavajua, neodoljiva

lepota. Naao je kompas za svoj budui ivot. I kao sva genijalna udovita kojima neki

spoljanji dogaaj otvara prav put u spiralni haos njihovih dua, Grenuj nije vie odstupao

od onoga to je verovao da je prepoznao kao pravac svoje sudbine. Sada je shvatio zbog

ega se tako ilavo i zagrieno drao ivota: morao je da postane stvoritelj mirisa. I to ne

bilo kakav, ve najvei tvorac parfema svih vremena.

Jo iste noi ispitao je, najpre budan, a zatim u snu, ogromne razvaline svog seanja.

Ispitao je milione i milione mirisnih kockica i doveo ih u sistematski red: dobro sa dobrim,

loe sa loim, fino sa finim, grubo sa grubim, smrad sa smradom, ambrozijsko sa

ambrozijskim. Tokom sledee nedelje ovaj poredak je postao jo finiji katalog mirisa sve

bogatiji i razliitiji, sa sve jasnijom hijerarhijom. I uskoro je mogao da pone da planski podie

prve zgrade od mirisa: kue, zidove, stepenice, kule, podrume, sobe, tajne odaje... jedna

svakog dana ira, svakog dana lepa i savrenija unutranja tvrava predivnih mirisnih

kompozicija.

To to je na poetku ove divote stajalo ubistvo bilo mu je, ako je uopte bio svestan

toga, sasvim svejedno. Slike devojke iz Ulice Mare, njenog lica, njenog tela nije vie mogao

da se seti. Uostalom, on je sauvao ono to je na njoj bilo najbolje i prisvojio ga: princip

njenog mirisa.


IX U to vreme u Parizu je bilo vie od dvanaest proizvoaa parfema. estoro ih je ivelo

na desnoj obali, estoro na levoj obali, a jedan tano izmeu, naime, na mostu Pond an,

koji je povezivao desnu obalu sa Il de la Site. Ovaj most bio je na obe strane okruen tako

zbijenim etvorospratnicama da se prilikom njegovog prelaska reka nigde nije videla, ve se

prolazniku inilo da se nalazi na sasvim normalnoj, vrsto utemeljenoj i povrh svega jo

krajnje elegantnoj ulici. I zaista je most Pond an vaio za jednu od najfinijih poslovnih

adresa u gradu. Ovde su se nalazile najrenomiranije radnje, ovde su sedeli zlatari, majstori

za abonos, najbolji vlasuljari i taneri, proizvoai najboljeg rublja i arapa, poslastiari,

trgovci jahakim izmama, vezioci epoleta, livci zlatnih dugmadi i bankari. Ovde se nalazila i

radionica i kua proizvoaa parfema i rukavica uzepea Baldinija. Iznad njegovog izloga bio

je rairen jedan sjajan zeleno lakiran baldahin, pored njega je visio Baldinijev grb, sav u

zlatu, jedna zlatna boica iz koje je rastao buket zlatnih cvetova, a ispred vrata se prostirao

crveni tepih koji je takoe nosio Baldinijev grb, izvezen zlatom. Kad bi se otvorila vrata zaula

bi se persijska zvona i dve srebrne aplje bi poele da iz svojih kljunova izbacuju mirisnu

vodicu od ljubiice u jednu pozlaenu posudu koja je imala oblik boce sa Baldinijevog grba.

Iza pulta od svetle bukovine stajao je, meutim, sam Baldini star i ukoen poput stuba sa

napuderisanom srebrnastom perikom i obuen u plavi kaput ukraen zlatom. Oblak mirisne

Frangipanijeve vodice kojom je svako jutro mirisao okruivao ga je gotovo vidljivo i udaljavao

njegovu linost u magliastu daljinu. U svojoj nepokretnosti izgledao je kao vlastiti inventar.

Samo kad bi se zaulo zvonce i kad bi aplje poele da izlivaju vodicu to se nije deavalo

ba esto u njega bi iznenada uao ivot, njegov lik bi utonuo u sebe, postao bi malen i

ivahan, i uz mnogo naklona izaao bi iza pulta tako brzo da je oblak miriljave vodice jedva

mogao da ga prati dok je ve molio muteriju da zauzme mesto kako bi u pokazao

najprobranije mirise i kozmetiku.


Baldini ih je imao na hiljade. Njegova ponuda je ila od istih esencija, cvetnih ulja,

tinktura, sekreta, balzama, smola i drugih droga u suvoj, tenoj ili votanoj formi, preko

razliitih pomada, pasta, pudera, sapuna, krema, saeta, bandolina briljantina, voska za

brkove, kapi za bradavice i flasteria za lepotu, sve do voda za kupanje, losiona, miriljavih

soli, kiselina za toalet i bezbroja pravih parfema. Baldini se, meutim, nije zadovoljavao ovim

proizvodima klasinog negovanja lepote. Njegova ambicija se sastojala u tome da u svojoj

radnji ima sve to je bilo kako mirisalo, ili je na bilo koji nain sluilo mirisu. Tako su se ovde,

pored mirisnih tapia, mirisnih svea i mirisnih traka stekli i svi mogui zaini od anisovog

semena do kore cimeta, sirupi, likeri, voni sokovi, vina s Kipra, Malage i Korinta, med raznih

vrsta, kafe, ajevi, sueni i kandirani plodovi, smokve, bombone, okolade, kesteni, pa ak i

filovani kapri, krastavci i luk i marinirana tuna. A onda i miriljavi vosak za peaenje,

parfimisani papir za pisma, ljubavno mastilo koje mirie na ruino ulje, fascikle od panske

koe, drai za pera od bele sandalovine, kutije i krinje od kedrovine, potpuri i posude za

cvee, kadionice od mesinga, boice i lonii od kristala sa obraenim zapuaima od ilibara,

miriljave rukavice, maramice, muskatovim cvetom ispunjeni jastuii za igle i tapete

natopljene mousom koje sobu mogu da ispunjavaju mirisom due od sto godina.

Naravno da sva ova roba nije mogla da bude smetena u pompeznoj radnji koja je

gledala na ulicu (ili na most), tako da su u nedostatku podruma kao magacin morali da slue

ne samo ostava kue, ve ceo prvi i drugi sprat, kao i gotovo sve prostorije koje su gledale

ka reci u prizemlju. Posledica toga je bila da je u Baldinijevoj kui vladao neopisiv haos mirisa.

Koliko god da je bio probran kvalitet pojedinih proizvoda jer Baldini je kupovao samo

najbolji kvalitet toliko je nepodnoljivo bilo njegovo mirisno zajednitvo, nalik na orkestar

od hiljadu ljudi u kome svaki muziar svira drugu melodiju, i to fortisimo. Sam Baldini i njegovi

pomonici bili su otupeli na ovaj haos poput starih dirigenata koji su svi nagluvi; pa ak i

njegovoj eni, to je stanovala na treem spratu i ogoreno ga branila od daljeg prodiranja

skladinih prostorija, jedva da su vie smetali ovi silni mirisi. Drugaije je stajala stvar sa

muterijom koja bi po prvi put ula u Baldinijevu radnju. Njega bi preovlaujua smesa mirisa

udarila u lice poput pesnice, i ve prema njegovoj konstituciji uinila ga egzaltiranim i smetenim,


u svakom sluaju bi toliko zbunila njegova ula da esto nije znao zbog ega je doao u

radnju. Kuriri su zaboravljali svoje porudbine. Odseni mukarci postajali su smeteni, a

poneka dama dobila bi poluhisterian, poluklaustrofobian napad, pala bi u nesvest i povratila

bi se tek uz pomo najjae miriljave soli od karanfilovog ulja, amonijaka i kamfora.

S obzirom na takve okolnosti nije zapravo ni bilo udno to su se persijski zvonii na

vratima radnje uzepea Baldinija sve ree oglaavali, i to su srebrne aplje sve ree izlivale

svoju vodicu.


X enije! povika Baldini iza pulta gde je ve satima stajao ukoen kao stub i zurio u

vrata, navucite vau periku! I izmeu bavi s maslinovim uljem i viseih unki iz Bajone

pojavio bi se enije, Baldinijev pomonik, malo mlai od ovog, ali i on ve starac, i preao bi

u finiji deo radnje. Iz depa od kaputa izvukao je periku i navukao je na glavu.

Izlazite, gospodine Baldini?

Ne, ree Baldini, povuiu se na nekoliko sati u moju radnu sobu i ne elim da me

iko ometa.

Ah, razumem! Radite na novom parfemu.

BALDINI: Tako je.Grofu Verhamonu je potreban miris za jednu pansku kou. Trai

neto sasvim novo. Trai neto kao... kao... mislim da se zvalo Amor i Psiha, to to je traio,

i potie navodno od onog... onog fuera iz Ulice Sen Andre dez Art, onog... onog...

ENIJE: Pelisijea.

BALDINI: Da. Pelisije. Tano. Tako se zove fuer. Amor i Psiha od Pelisijea

Poznajete li ga?

ENIJE: Da, da. Kako da ne. Moe se osetiti sada svuda. Mirie na svakom oku. Ali,

ako mene pitate nita naroito! Ne moe se ni na koji nain meriti s onim to ete Vi

komponovati, gospodine Baldini.

BALDINI: Naravno da ne moe.

ENIJE: Mirie krajnje neobino taj Amor i Psiha.

BALDINI: Vulgarno?

ENIJE: Sasvim vulgarno, kao i sve od Pelisijea. Mislim da u njemu ima liunovog ulja.

BALDINI: Zaista? I ega jo?

ENIJE: Moda esencije od pomorandinog cveta. I moda tinkture od ruzmarina. Ali

nisam siguran.


BALDINI: To mi je sasvim svejedno.

ENIJE: Naravno.

BALDINI: Uopte me se ne tie ta je ovaj fuer Pelisje smukao u svoj parfem. Neu

dozvoliti da me tako neto inspirie!

ENIJE: U pravu ste, mesje.

BALDINI: Kao to znate, ja se nikad ne inspiriem. Ja moje parfeme izraujem.

ENIJE: Znam, mesje.

BALDINI: Iz samog sebe ih poraam!

ENIJE: Znam.

BALDINI: I planiram da za grofa Verhamona kreiram neto to e zaista naii na burno

odobravanje.

ENIJE: Ubeen sam u to, gospodine Baldini.

BALDINI: Vi preuzmite radnju. Potreban mi je mir. Ne dajte da me iko ometa, enije...

I rekavi to, odunja se, ne vie ukipljen, ve kao to ide uz njegove godine, povijen,

gotovo kao premlaen, i polako se popne stepenicama do prvog sprata gde se nalazila

njegova radna soba.

enije zauze mesto iza pulta i namesti se kao i majstor pre njega, zagledavi se

ukoeno u vrata. Znao je ta e se dogoditi tokom sledeih asova: u radnji ba nita, a gore,

u Baldinijevoj radnoj sobi uobiajena katastrofa. Baldini e skinuti svoj plavi, mirisnom

Frangipanijevom vodicom natopljeni kaput, see za pisai sto i ekati inspiraciju. Ovo

nadahnue nee doi. Onda e pohitati ka ormaru sa stotinama boica sa uzorcima i nasumice

neto promukati. Ova meavina nee uspeti. On e opsovati, otvoriti prozor i baciti je dole

u reku. Onda e probati neto drugo, ni to nee uspeti, onda e vikati i lupati i u sobi ve

ispunjenoj omamljujuim mirisima dobiti greve od urlanja. Oko sedam sati uvee siie sav

jadan, drhtae i plakae i rei e:

enije, nemam vie nos, ne mogu da stvorim parfem, neu moi da isporuim pansku

kou za grofa, izgubljen sam, mrtav sam iznutra, hou da umrem, molim Vas, enije,

pomozi

parfem - patrik ziskind

Documents