B i b l i o t e k aSVEDOANSTVA

Urednik LJUBOMIR KLJAKI

RecenzentiVLADIMIR DEDIJER, akademik

MIHAILO MARKOVI, akademik

PAVLE JAKI

NADUSPOMENAMA

I

RAD BEOGRAD

PREDGOVOR VLADIMIRA DEDIJERA

I

Ako bi se pisala istorija nastanka ovog rukopisa generala Pavla Jakia i svih peripetija kroz koje je proao, onda bi se reljefno pokazala sva muka istoriara i hroniara naeg savremenog doba. Sudbina ovog rukopisa otkriva sve marifetluke liisahana koji su po nareenjima raznih monika hteli, po svaku cenu, da onemogue njegovo tampanje. Meu tim liisaha- nima su i razni politiki generali koji su inove stekli ne na bojnom polju, nego zahvaljujui svojoj velikoj servilnosti prema vlastima.

Jo od drevnog Egipta faraoni su davali jednu treinu itavog nacionalnog dohotka svetenicima u hramovima, prorocima i itaima zvezda, kao i skribima - inovnicima kojima je dunost bila da piu po diktatu, odnosno da brane tezu da je faraon Bog na zemlji, da se svaka njegova re mora sluati, da niko ne sme da posumnja u njegovu infalibilnost, to jest nepogreivost. Prohujalo je skoro 6.000 godina od tog doba. Raale su se nove berietne ideologije koje su obeavale carstvo slobode da bi se kasnije sunovraale u bedu narodnog prezira, ali svet se sve do danas nije oslobodio tih intelektualaca koji se prodaju reimu. To nam pokazuje i teka sudbina ovog rukopisa generala Pavla Jakia. Poruka koju je autor svojevremeno dobio sa najvieg mesta bila je: Moi e da pie, ali nikada nee moi da objavi to to si napisao. Za odranje tog obeanja brinule su se razne ulizice ne samo u Armiji nego i u civilnom sektoru, ukljuujui u to i Srpsku akademiju nauka. Kasnije su i mali biri u izdavakim preduzeima poeli da se iivljavaju nad Jakievim rukopisima. Takvi izdavai smatrali su da nee sauvati svoju stolicu ako na taj nain ne pokau svoju veliku budnost. Oni su te cenzurisane stranice nosili u razne mone ustanove i tako pokazivali svoju lojalnost. General Pavle Jaki je ak morao da se preko suda zatiti od njihovih postupaka.

Dakle, tragina sudbina i ovog rukopisa pokazuje ta znai kada poten ovek hoe da kae svoju istinu o naem dobu i naim vlastodrcima. Naravno, nisu jedine muke Pavla Jakia bile ove sa izdavaima. Kada je on hrabro, jo dok je bio u Armiji, govorio ono to misli doneta je odluka da se izbrie iz javnosti. Zato su itava enciklopedijska izdanja morala da se preureuju da bi ime Pavla Jakia, koji je bio jedan od saradnika i redaktora te enciklopedije, bilo izbaeno iz impresuma ovog izdanja.

Meutim, sve se menja pa je, tako, dolo i vreme kada kod nas ima neto vie slobode. To pokazuju i ove knjige seanja generala Pavla Jakia koje se, posle dugogodinjih zabrana, pojavljuju u javnosti.

II

U poslednje vreme kod nas se pojavio veliki broj knjiga-uspomena oevidaca savremenih dogaaja. Neki od njih su izvesno vreme bili u ii najsudbonosnijih zbivanja nae novije istorije. General Pavle Jaki je jedan od tih ljudi. Njegove uspomene predstavljaju vano svedoanstvo o sudbonosnim danima u kojima je uestvovao.

One slavne 1941. godine kada se cela Srbija digla na noge u borbi protiv okupatora i njihovih slugu - Nedia, Ljotia i Drae Mihailovia- Pavle Jaki je bio komandant Kraljevakog partizanskog odreda. Jo te 1941, u Jakiu sam video visokog intelektualca. On je pre rata zavrio fiziku i matematiku na beogradskom Prirodno-matematikom fakultetu, u Beogradu je studirao i na Elektrotehnikom fakultetu, a uoi samog rata zavrio je studije na parikoj Visokoj koli za optiku. U Parizu je, tako, stekao diplomu prvog inenjera optike u Jugoslaviji. Izmeu studija u Beogradu i Parizu, Pavle Jaki je radio kao profesor u kraljevakoj Gimnaziji. Po povratku iz Pariza, nastavio je svoj rad u Kraljevu. Tamo ga je zatekao i rat.

Na poetku ustanka 1941. godine Pavle Jaki kao komandant Kraljevakog partizanskog odreda i ja kao komesar susednog, Kragujevakog partizanskog odreda, imali smo priliku za este susrete. Zajedno smo doiveli i izdaju etnika Drae Mihailovia. O tome u svojim Uspomenama Pavle Jaki dosta govori. On posebno ukazuje na pogubni smisao etnike doktrine o uvanju glava i ekanju pravog trenutka za borbu, u vreme kada je srpski narod uveliko bio podvrgnut genocidnom unitavanju. Zato je Pavle Jaki u pravu kada kae da je na partizanski rat bio ne samo nacionalno-oslobodilaki nego i egzistencijalno nuan rat.

Prolog leta razgovarao sam sa Antonijem Isakoviem Luletom, slavnim pukomitraljescem Kraljevakog partizanskog odreda, a kasnije IV bataljona Prve proleterske brigade, koji se naroito istakao u proboju nemakog obrua na Sutjesci, na visovima Balinovca. Kao darovit knjievnik, Antonije Isakovi je napisao neke od najboljih pripovedaka u naoj knjievnosti o partizanskoj etici i samortvovanju. Kad god se sretnemo to je najvanija tema naih razgovora, a ne dnevna politika.

Poslednji put smo uzeli da ralanimo pitanje hrabrosti nekih naih najpoznatijih komandanata u ratu. Antonije Isakovi ima uroeni dar istonjakog pripovedaa, koji Ivo Andri tako reljefno i ivo opisuje. Njegove rei su kao tiha reka koja, kako se pria razvija, odjednom jurne kao vodopad. Pavle Jaki je dugo vremena bio komandant Luletu Isako- viu. Zato se Antonije i prisetio bitke protiv ustaa u Livnu jula 1942. godine. Kraljevani su tada preko golog polja prodrli do prvih kua Livna

6

i nateteli na estok otpor ustaa dobro utvrenih u jednoj zgradi. Borba je dugo trajala. Ustaki meci su ve poeli da proreuju nae redove. Tada je, usred belog dana, Pavle Jaki izleteo pred utvreno ustako uporite, raskopao koporan i povikao iz sveg glasa: Ja sam komandant IV kralje- vakog bataljona! Ne ginite ludo! Predajte se! Ustae su tada prestale da pucaju, pojavila se bela zastava i bitka na tom sektoru je bila dobijena.

Imao sam, tokom rata, jo prilika za susrete sa Pavlom Jakiem. On je, kasnije, bio komandant VII banijske divizije u kojoj su bili borci njegove rodne Banije. Ta divizija je bila glavna zatitnica naih jedinica i bolnice sa 4.500 ranjenika u bici na Neretvi, a posle je imala ogroman znaaj i u bici na Sutjesci. Zato su od posebnog znaaja svedoenja Pavla Jakia o borbama i rtvama VII banijske divizije ijih se 4.000 boraca mesec dana pod borbom, od Siska do Bosanskog Petrovca, nosilo sa formacijom od nekoliko desetina hiljada elitnih nemakih vojnika, podravanih velikim tenkovskim jedinicama i avijacijom. Za nau istoriju je takoe od velikog znaaja i injenica da su ve desetkovani Banijci iz VII banijske divizije dve nedelje iznad Gornjeg Vakufa zadravali ogromne nemake snage koje su, po direktnim nareenjima Hitlera, Kajtela i Jodla, imale zadatak da prodru na jadransku obalu i tamo spree oekivani anglo-ameriki desant. O veliini tog podviga govori u prvoj knjizi svojih Uspomena i general Pavle Jaki piui daje VII banijska izdrala dve nedelje borbi pod komandom no na puku i ni koraka dalje.

Ja sam u bici na Neretvi bio delegat Vrhovnog taba i imao zadatak da koordiniram pokrete ranjenika s kretanjem naih divizija. To su bili sudbonosni dani IV ofanzive i ja sam se sa Pavlom Jakiem viao skoro svaki drugi dan. Nai razgovori su bili kratki i odseni. Pavle se urio u svoju jedinicu, a ja meu ranjenike. I na Sutjesci smo se susreli. Njegova jedinica je bila skoro prepolovljena u stalnim borbama sa daleko bolje naoruanim neprijateljem. Muila nas je i glad, a udarile su i zarazne bolesti, naroito tifus. Viao sam Pavlove borce u trorogim partizanskim kapama mrtve kraj pogaenih vatri na Prenju.

U mom Dnevniku 1941-1944, zapisao sam o hrabrim Banijcima, Pavlovim borcima, na dan 20. marta 1943. godine, ovo:

Gledamo Veljko i ja ove nae mrtve drugove, zgrene, zbrkane. Imena im ne znamo, ta emo rei njihovim majkama, sestrama, gde su im grobovi. Sunce je odskoilo, toplo proleno sunce, gledamo dole ispod nas krajiak Konjica, plavu Neretvu i prve grane koje su se orosile pupoljkom. Prolee je, ivot kljua, a ti nai drugovi ovde lee nepomini... Posma- tram jednog druga, skoro deaka, masna troroga banijska kapa sa petokrakom pala mu u vatru i nagorela. Grmi od Visa, pucnjava se sve vie pribliava Bijeloj, a mladi mirno lei, umro je gladan i edan. Ni grob mu se nee znati. Tuan je, pretuan na put. Pobeda nije prazna re. To je Jablanica, to je ovaj put preko Prenja ispresecan tifusarima, raskomadanim ranjenicima.

Posle su nam se putevi raskrstili. U osloboenom Beogradu sluajno sam prisustvovao jednom razgovoru izmeu Josipa Broza Tita i Edvarda

7

Kardelja. Kardelj je traio da naa Armija obavezno izvri prodor preko Istre ka Trstu. Tito se sloio s njim i rekao: Dokle doe na vojnik, to e biti osloboena Jugoslavija. Zato je Josip Broz naredio da se formira IV armija s komandantom Petrom Drapinom, politikim komesarom Bokom iljegoviem i naelnikom taba Pavlom Jakiem. Ova Armija je uestvovala u operacijama za konano osloboenje nae zemlje.

esto razmiljam o podvizima naih partizanskih jedinica u ratu, kao i naih armija u operacijama za konano osloboenje Jugoslavije. Tako je, zahvaljujui odlunosti i neposlunosti Koe Popovia, kao i Pavla Jak- ia, o emu on pie u ovim svojim Uspomenama, u bici na Sutjesci probijen nemaki obru. To je zaista grandiozna operacija nae partizanske vojske. Neu da omalovaim ni prodor Peka Dapevia u Srbiju sa I armijom od50.000 partizana u leto 1944, izmeu dve grupe nemakih armija. To je bila Titova strategijska zamisao, a Peko Dapevi se proslavio jer je posle, zajedno sa Crvenom armijom, uestvovao u osloboenju Beograda. O tim poslednjim operacijama za osloboenje nae domovine mogu rei samo najbolje, kao i o operacijama II i III armije. Ali, ini mi se da je upravo IV armija izvrila najvelianstveniji pohod. Iz severne Dalmacije i Like 90.000 boraca IV armije, dobro opremljenih i naoruanih ak i tenkovima, prodi- ralo je teritorijom skoro bez komunikacija koju su branili najbolji nemaki korpusi na Balkanu. Prodor IV armije bio je nezadriv. Njeni borci su vukli tenkove konopcima na planinske visoravni. Pojedini nemaki korpusi bili su opkoljavani, a njihova glavnina se ubrzano povlaila kroz Istru i Slove- nako primorje ka Trstu.

Naa IV armija je po svom sastavu bila izrazito jugoslovenska. U njenom borakom sastavu bilo je oko 40.500 Hrvata iz Dalmacije, Primorja i Istre (oko 40% od ukupnog sastava Armije), oko 31.500 Srba iz Dalmacije, Hercegovine, Like, Korduna i sa Banije (35% od ukupnog sastava) i 18.000 Slovenaca (20% sastava). Jugoslovenstvo ovih boraca bilo je pojaano i ratnim ciljem IV armije, a to je bilo osloboenje Istre i Slovena- kog primorja, ukljuujui u to i Trst. Tukaj je Jugoslavija - bila je parola ispisivana u Triu, Gorici, svugde u osloboenim slovenakim krajevima i u samom Trstu.

Nae jedinice pretekle su saveznike trupe i oslobodile skoro itav Trst, osim jedne kasarne gde su bili utvreni Nemci. Nai borci bi savladali i njih, da je komandant jednog slovenakog korpusa izvrio zadatak koji je dobio - da digne u vazduh mostove na razlivenoj Soi. Sam Kardelj je 1951. godine govorio o tome Ladu Kozaku, jo nekim slovenakim istoriarima i meni. Onaj nesreni komandant je mislio: Zato da diemo most kada e nam trebati za nekoliko dana pa nije izvrio zadatak. Meutim, II novozelandska divizija, posle kratkog zadravanja, proiala je tim mostovima i ula u Trst, a lukavi Nemci iz poslednjeg uporita su se predali njima.

Stab IV armije je u Trstu napravio jo jedan herojski podvig. Velike saveznike snage hitale su ka Austriji. Tada se u Trstu nalazio i general Arso Jovanovi, naelnik Generaltaba Jugoslovenske armije. Na osnovu naloga koji je dao general Jovanovi, tab IV armije je ubacio jedan na

8

motorizovani odred meu saveznike jedinice. Zajedno sa saveznicima ovaj na odred je stigao u Koruku, u pozadinu nemake balkanske grupacije koju su kroz Podravinu i Slavoniju gonile nae I i II armija. Taj na odred je tako u Korukoj izvrio opkoljavanje i zarobljavanje velikog broja pripadnika nemakih, ustakih, domobranskih, ali i etnikih i ljotievskih formacija. Meu njima je bio zarobljen i general Aleksander fon Ler, nemaki komandant za Balkan.

U to vreme bio sam lan jugoslovenske delegacije na osnivakom zasedanju OUN u San Francisku. Kada sam se vratio u Beograd avgusta 1945. i podneo izvetaj Josipu Brozu o Americi i donoenju Povelje OUN, on me zadrao na ruku. U razgovoru o zavrnim operacijama Tito je posebno istakao uspehe IV armije.

III

Posle ulaska partizanskih jedinica u Beograd i osloboenja zemlje otpoinje novi period jugoslovenske revolucije ija je osnovna osobina erozija prvobitne partizanske etike. Dragojlo Dudi, prvi predsednik NOO Srbije, koji je poginuo 1941. u uikoj ofanzivi, ostavio je za sobom Dnevnik u kome ima mnogo injenica koje govore o sutini primenjene partizanske etike. Slobodno miljenje, istina i jednakost su tu sveti principi. Bio sam svedok kada je Dragojlo Dudi kritikovao Josipa Broza zbog voenja naih odbrambenih operacija u I ofanzivi. Dudi je bio svestan da mi ne moemo da vodimo frontalni rat sa Nemcima, ve da moramo nastaviti sa partizanskim akcijama u nemakoj pozadini uvajui nau ivu silu. Ja mislim da je Dudi tada bio potpuno u pravu, a jedan od dokaza jeste krvava i nepotrebna klanica na Kadinjai. Pavle Jaki u svojim Uspomenama opisuje kako je u vreme I ofanzive zastupao isti stav kao i Dudi, rizikujui zbog toga ivot.

Dragojlo Dudi je od poetka ustanka bio u Valjevskom partizanskom odredu na rukovodeim dunostima. U svom Dnevniku on opisuje i situaciju kada je njegov odred marovao puna dva dana bez hrane. Kada su partizani u jednom selu konano doli do hrane, Dudi pie da ne zna kakav je bio njen kvalitet jer je u njegovom tabu sveto pravilo bilo da se hrana prvo deli borcima a kasnije, ako neto ostane, lanovima taba. Toga puta za tab nije ostalo nita. Dudi takoe pie kako su prilikom juria, na elu svih partizana, obavezno bili lanovi Komunistike partije. Oni su davali primer ostalim borcima i ginuli. Zato je od 12.000 predratnih komunista u naoj zemlji, 9.000 poginulo u ratu.

Ali, sa pribliavanjem kraja rata sve vie je dolazilo do erozije prvobitne partizanske etike. Razni razlozi su tome kumovali. Nova narodna armija je, tako, brojala na stotine hiljada ljudi koji su u nju unosili svoje obiaje, pa i one koji su uticali na eroziju prvobitne partizanske etike. Mora se, takoe, rei i to da su prvi lanovi vojnih misija iz SSSR-a ubrzavali taj proces raspadanja prvobitne partizanske etike.

9

Meutim, pre ovoga treba rei da Crvena armija zasluuje svaku poast za osloboenje Evrope od faizma u II svetskom ratu. Od 50 miliona ilava II svetskog rata, Rusi i drugi narodi SSSR-a dali su vie od polovine. To se ne srne nikada zaboraviti.

U februaru 1944. godine stigla je sovjetska vojna misija u Bosansku krajinu gde se tada nalazio Vrhovni tab. Mislili smo da e oni govoriti0 naoj strategiji i taktici, o snabdevanju tekim orujem i o drugim vojnim pitanjima. Meutim, njih te stvari nisu zanimale. Oni su, u stvari, prenosili krute dogme Josifa Visarionovia Staljina koji je preko njih pokuao da ugasi plamen jednakosti nae revolucije. Ti Staljinovi predstavnici traili su, pre svega, tri stvari.

Prvo, pitali su da li imamo obavetajnu slubu. Mi smo rekli da imamo samo oficire koji prikupljaju podatke o kretanju neprijatelja. Ali, sovjetski oficiri su savetovali Josipa Broza da kod nas stvori posebnu obavetajnu slubu po sovjetskim uzorima. Tako je u maju 1944. dolo do osnivanja OZN-e. Njen kum bio je lino Staljin. Ovom slubom direktno je rukovodio Josip Broz Tito kao generalni sekretar KPJ i vrhovni komandant. Na elu OZN-e nalazio se Aleksandar Rankovi kao organizacioni sekretar KPJ i druga linost u partijskoj hijerarhiji. O tome mi je priao sam Josip Broz kada sam se posle operacije u Kairu vratio na Vis. Sluba je kontroli- sala i prve partizanske sudove i narodne tuioce. Tako je partijski vrh kontrolisao OZN-u, a posredstvom nje sudstvo i tuilatvo. Taj sistem je ostao sve do dananjeg dana i ugrobio nas jer se, u sutini, nita nije promenilo od tog prvobitnog staljinistikog modela i metoda. Ispada- kadija te tui, kadija ti sudi.

Drugo, Staljinovi predstavnici u naem Vrhovnom tabu su gledali da svim silama ugue prvobitni egalitarizam u naim jedinicama. Oni su savetovali da komandni kadar ima specijalne povlastice i privilegije. Na primer, odmah su uvedene posebne kuhinje za tabove. Nestalo je svetog pravila Dragojla Dudia da prvo jedu borci, pa ako neto ostane rukovodioci. U prvim dodirima sa Crvenom armijom ova diferencijacija se jo vie produbila. Na primer, maral Tolbuhin je dolazio sa svojim tabom u nae krajeve. To su bile itave kompozicije luksuzno opremljene kao kod indijskih maharada. Neki nai komandanti, kao na primer Kota Na, komandant III armije, sledili su taj sovjetski model. Kota Na je iz Novog Sada, iz najboljih hotela, doveo calkelnere koji su pokupili najluksuznije posue i servise i doneli sve to u Kostin tab. Kako mi je priao Josip Kopini, u tabu III armije bilo je nekoliko podgrupa. Niim oficirima posebno se kuvalo, srednjoj grupi neto bolje, a u najuoj grupi na vrhu bio je Kota Na i njegov politiki komesar, kao i neki njihovi visoki gosti. Znaajno je da su i u paniji, pod sovjetskim pritiskom, bila zavedena ista pravila. To je uticalo na mnoge nae pance i njihove navike za vreme1 posle naeg partizanskog rata. Moram rei da nije mali broj onih drugova iz Spanije koji su odigrali ogromnu ulogu u razvitku nae partizanske vojske a koji su, ujedno, bili i najvei protivnici nae takozvane uravnilovke i zastupnici ovih pravila iz panije. Takvi, meutim, nisu bili ikica

10

Jovanovi panac i Marko Orekovi Krntija. Nije takav bio ni Koa Popovi. Oni su se odlikovali skromnou.

Tree, u svim revolucijama i svim bunama od Matije Gupca do naih dana, narod je u voama revolucije gledao i olienje svojih tenji ka slobodi. Tako su i kod nas, naroito posle 1942. godine, nikle prve narodne pesme o Titu i drugim komandantima. Samom Titu je to bilo vrlo milo. To dobro znam jer sam bio pored njega u to vreme. Dolaskom prve sovjetske vojne misije poinje organizovano izgraivanje Titovog kulta. Na primer, sovjetska vojna misija je odmah predloila organizacionom sekretaru KPJ Aleksandru Rankoviu da vie niko ne sme Titu, kao generalnom sekretaru i vrhovnom komandantu, da kae ti, nego samo vi. Aleksandar Ranko- vi je poslao poseban radiogram svim komandantima korpusa sa instrukcijom da vie niko ne sme da kae Titu ti, nego samo vi prilikom podnoenja raporta. Naravno, to nije moglo biti bez Titovog znanja.

Posle osloboenja erozija prvobitne partizanske etike ubrzano je nastavljena jer je Partija imala zadatak da jo vie produbi taj jaz izmeu vlasti i naroda. Ovo se ogledalo u nizu privilegija koje su imali svi rukovodioci kako u Beogradu, tako i svuda po zemlji. I u najmanjoj varoici i selu bio je mali Tito. U jednom nedavnom kazivanju u Borbi rekao sam da su neki nai rukovodei drugovi, naroito iz radnikih i seljakih redova, pohrlili na Dedinje u bogatake vile, pa su poeli da deru i da piju, tako da im je ona stara dobra partizanska etika otila niz creva. Jednom generalu, seljaku iz Zete, palo je na pamet da njegovu malu kerku poduava u sviranju na klaviru Melita Lorkovi, jedna od najveih pijanistkinja Jugoslavije.

Mora se rei a su se s ovim luksuznim nainom ivota i odnaroivanja najmanje mirili oni komunisti, intelektualci koji nisu stupili u rat i revoluciju zbog toga to su bili gladni, nego zato to su osetili svu trule i nepravde u kraljevskoj Jugoslaviji, i koji su na ideju komunizma gledali kao na astralnu pojavu, koji se nisu dvoumili u trenutku rata pa ih je sve to posle rata dralo da ne utonu u ovo birokratsko blato.

General Pavle Jaki pripadao je ovoj manjinskoj intelektualnoj grupi naih rukovodeih ljudi u vojsci. To mu je najvea moralna vrlina. Kao hrabar Banijac on se nije ustruavao da osudi ovu izdaju prvobitne partizanske etike.

Staljinov napad na Jugoslaviju 1948. godine opomenuo je Josipa Broza da emo u toj borbi moi da izdrimo samo ako se budemo vraali na onu prvobitnu partizansku etiku koja je bila suta suprotnost staljinistikom ureenju i hipokriziji u SSSR-u. Sam Tito, koji je od rane mladosti imao sklonost za luksuzom, zaustavio se tada u svom megalomanskom ivotu po kraljevskim dvorovima. Jednom, 1950. godine, kada me je pustio da pregledam njegovu linu arhivu, ruali smo zajedno. Imali smo slovenaku jednolonnicu, to jest ruak od samo jednoga jela. Tito se tada preselle u Rumunsku, kasnije Uiku ulicu, a kancelarije su mu bile u Belom dvoru Ili smo zajedno njegovim automobilom ka Dedinju. Bila je cia zima, a m autobuskim stanicama stajali su dugi redovi promrzlih ljudi. Tito je pitac

zato ti ljudi stoje, a ja sam mu odgovorio da je saobraaj neredovan jer nema dovoljno autobusa. im smo doli u Beli dvor, Tito je pozvao Borisa Kidria specijalnim telefonom i naredio mu da, kako zna i ume, nabavi vie autobusa da se narod ne smrzava.

General Pavle Jaki u doba borbe protiv Kominforma dobija jednu od najodgovornijih dunosti. On je komandant Beogradske armijske oblasti, svih naih jedinka od Subotice do Nia - to je tada bila skoro polovina ukupnog sastava Armije - odakle se mogao oekivati glavni udar Staljinove vojske na nas. Jaki u ovim knjigama opisuje sve tekoe svog rada, a naroito ukazuje na izostanak koordinacije izmeu jedinica nae operativne vojske, pozadine i novih partizanskih snaga za ijeg je komandanta bio odreen Svetozar Vukmanovi Tempo. Posebnu panju privlai Jaki- evo svedoenje o sukobima koje je imao zbog neslaganja s osnovama tadanjeg ratnog plana, kao i zbog suprotstavljanja raznim monicima i njihovoj politici nasilja nad ljudima i njihovim porodicama.

U naoj memoarskoj literaturi najmanje ima svedoanstava o razvitku JNA i o suprotnostima koje su se kod nje pojavljivale, s obzirom na optu diferencijaciju koja se dogaala u naem drutvu. To je jo uvek tabu-tema i u naoj savremenoj istoriografiji. Cenzura je ovde odigrala najvaniju ulogu. U cenzurisanju su se naroito isticali ministri odbrane, general armije Ivan Gonjak, a jo gori je bio general armije Nikola Ljubii. Veina naih penzionisanih generala zato jo uvek uti. Tek se u poslednje vreme pojavljuju memoari pojedinih uglednih linosti iz nae Armije. Ali, tuno je itati uspomene Koe Popovia, moda najpotovanijeg generala i politiara u Jugoslaviji, koji o svom dugogodinjem radu na funkciji naelnika Generaltaba skoro i ne govori.

Moralna veliina generala Pavla Jakia jeste u tome to se on prvi usudio da iznese svoja gledita o tim krupnim problemima piui na njemu svojstven nain ustrog Banijca koji smelo kae popu pop a bobu bob. General Pavle Jaki nema dlake na jeziku. To potvruje i njegovo obimno pismo koje je 1956. godine uputio Josipu Brozu kao Vrhovnom komandantu i generalnom sekretaru SKJ i u kome otvoreno i hrabro iznosi svoje kritiko miljenje o unutranjim protivurenostima i nedostacima u JNA.

Ovog svog naela prvobitne partizanske etike da otvoreno govori i iznosi svoja miljenja general Jaki se pridravao i u ratu i posle rata kao prvi pomonik ministra odbrane Josipa Broza Tita, kao komandant Beogradske armijske oblasti, pomonik naelnika Generaltaba, savezni i republiki poslanik, ali i kao ef specijalnih diplomatskih misija u Parizu, Moskvi, Atini, Ankari i Aliru. Pavle Jaki svedoi da takav njegov stav nije bio bez posledica. Na njega i njegovu porodicu razni vojni i civilni bogovi vrili su pritiske, bio je opanjkavan, njegove izjave su falsifikovane, struni radovi zabranjivani, pa je, u naponu snage, kao jedan od najobrazovanijih generala nae Armije, ratni komandant i narodni heroj, prevremeno penzionisan 1962. godine. Kasnije je stalno bio pod prismotrom, prislukivan i praen, a takoe mu je faktiki bilo zabranjeno da radi kao fiziar ili da objavljuje svoje radove. ak mu nije bilo dozvoljeno ni da radi kao

12

profesor na Elektrotehnikom fakultetu. U svemu ovome naroito prljavu ulogu igrao je KOS.

Ovo su glavni razlozi zbog kojih se knjige Uspomena generala Pavla Jakia nisu mogle objaviti sve do danas. To nisu doputali razni vojni bogovi, jer su smatrali da su neprikosnoveni i da niko, pa ni proslavljeni ratni komandanti i utemeljivai nae Armije i oruanih snaga, ne smeju rei ni re kritike o radu rukovodstva JNA.

IV

Kazivanja generala Pavla Jakia imaju veliku istorijsku vrednost, posebno zbog toga to on odrava tu nau prvobitnu partizansku etiku u kojoj je istina bila najvea vrlina. General Pavle Jaki pie svoje memoare trudei se da kazuje kako je bilo, a ne onako kako to najvii politiki i vojni forumi ele da prikau. Naravno, s obzirom na to da sam ja pristalica teorije distance, moram da napomenem da svedoanstva generala Pavla Jakia nisu jedina i konana istorija doba o kome on pie. Treba saekati da se otvore arhive, a treba da proe i dosta vremena pa da i ostali uesnici ovih dogaaja kau svoju re. Svi mi moramo da idemo na vagu istorije da bi budue generacije, kako istoriara tako i drugih slobodnih ljudi, mogle da nepristrasno donesu svoj sud o nama i naem vremenu. Ta e nas vaga sve razvrstati. Uveren sam da general Pavle Jaki moe mirno oekivati taj neumitni sud narodne istine.

6 -7. januar 1990. Sipar, Istra

Vladimir Dedijer

NADUSPOMENAMA

KNJIGA PRVA

Majci Marici, ocu uri

2 Nad uspomenama I

UVOD

Sadraj koji nudim itaocu - bez literarnih pretenzija - vie sainjavaju moja razmiljanja i analize minulih dogaaja, preteno onih u kojima sam sm uestvovao i neposredno ih doivljavao, negoli obelodanjivanje nepoznatih, tajnovitih i uzbudljivih injenica, iako ni njih nisam zaobilazio. To su lina opaanja i tumaenja svedoka i kritikog i polemikog posmatraa subjektivno odabranih pojedinosti, koje su tokom vremena uzimane kao povod za razmiljanja o ratu i miru, o ljudskoj sudbini, o drutvenom ureenju, moralnim dunostima i smislu ivota.

Nastojao sam da injenino stanje predstavim statino - istinito a da promenama budu podvrgnuti miljenja i ocene toga stanja nastali u razliito vreme i iz raznih perspektiva - ratnih i mirnodopskih.

Preteno usmena komunikacija u partizanskom, narodnom ratu i gubljenje u kriznim situacijama i one oskudne dokumentacije - a neretko delovanje u neskladu s onim javno proklamovanim - veoma oteavaju istorijsku naunu obradu naeg minulog oslobodilakog rata - temelja socijalistike samoupravne Jugoslavije i demokratizma i autokratizma u njoj. To namee moralnu obavezu uesnicima toga rata da bar naknadno zabelee ono to su videli, uli, doiveli i zadrali u svom pamenju0 dogaajima i atmosferi u kojoj se on odigravao.

Kako su ljudi - po sadanjim naunim gledanjima - spiralnim rasporedom samo etiri ekscitaciji podlona nukleotida, sazdani tako da ne postoje dva identina oveka, oni samim tim, razliito vide, tumae, pamte i zaboravljaju ono to se odigravalo pred njihovim oima. Sloenost, raznolikost, jedinstvo i borba raznolikosti u vidu neprekidnog stvaranja raznorodnih energetskih potencijala i njihovog izjednaavanja, a ne jednostavnost, stabilna monolitnost i mirovanje, lee u osnovi opte zakonitosti, mikro1 makroprirode i ljudskog drutva kao njenog dela.

Nije mi bio cilj da dajem celovite slike dogaaja i ljudi, ni ivih ni pokojnih, niti da tvrdo didaktiki definiem ni savremenicima ni potomstvu neke obavezne, opteprihvatljive stavove i bespogovorne sudove. Njih, kao to se zna, stvara na bazi falsifikata naa zvanina savremena istoriografija, proeta tendencijom da kompleksnu istoriju naroda redukuje na nekritiku, podosta izmiljenu istoriju Komunistike partije Jugoslavije i da - uz bele mrlje - vie istie ulogu harizmatskih kultova, nego ideja, programa,

19

politikih opredeljenja i stremljenja ljudi kao objektivnog, a ne subjektivnog odraza stvarnosti.

Namera mi je bila da - koristei svoje i meunarodnim konvencijama utvreno graansko pravo na izraavanje sopstvenog miljenja, nesaglas- nog sa tuim* - od bezbrojnih moguih, dam jednu specifinu multidiscipli- narnu projekciju i vienje zbivanja - vie pojava i delovanja ljudi u njima nego njihovih linih osobina i doivljavanja; eleo sam da, popunjavajui neke bele mrlje, skromno doprinesem saznavanju potpunije istine0 nama, o drutvu i sagledavanju puteva u budunost. Nastojao sam da- izlaui memoarsko-studijski svoje line sudove, a ponegde i svoje originalne poglede na rat, posebno onaj optenarodni - verno i korektno, po mogunosti precizno i jasno, ideoloki i politiki nedeterminisano, obeloda- nim deo onoga to je nastalo i trajno se zadralo u mojoj svesti, ponegde, prirodno u korist ugleda, a ponegde na tetu tuu i sopstvenu.

Nisam eleo niti elim da se udvaram bilo kojoj kategoriji italaca, a ponajmanje birokratskim predstavnicima radnike klase i onima koji e na bazi svoje funkcionersko-hijerarhijske logike odsustvo podanike psihologije kod mene i moja razmiljanja, analize, zakljuke i sudove o kljunim stvarima, zasnovane na objektivnim merilima, meritorno etiketirati kao subjektivizam, neskromnost, pretencioznost i prepotentnost. Oekujem da u i druge podstaknuti na ona razmiljanja, na koja su i mene prisilila zbivanja u tek minuloj prolosti i sadanjosti.

Obimnost i kvantiteta i kvaliteta dae, nadam se, svakom mogunost da nae, pored objekata svog neslaganja i kritike i poneko korisno prihvatljivo saznanje.

Ni priroda - a ovek je samo njen siuni deli - svoje procese ne ostvaruje u pravim linijama i uz saglasnost, nego uz skretanja s pravca, kroz raznovrsne lomove, uspone i padove po statistikim zakonima odstupanja. Stoga mi je strano dogmatsko, sterilizovano, bezbojno prikazivanje zbivanja u minulom oslobodilakom ratu bez strasti, zavisti, gneva, mrnje, nezdrave ambicije, samo kao skupa pozitivnosti, u duhu navodne beskon- fliktnosti i neprotivurenosti u partizanskim, revolucionarnim redovima, u duhu harizme ili boanske, proroanske harizmatske nepogreivosti komunistikog subjektivnog faktora, poput onog katoliko-papskog. A pogreivost je ljudima uroena, malom oveku i istorijskom velikanu. Nepogreivi su samo bogovi i deifikovani kultovi kao ljudske fikcije, odakle kauzalna povratna povezanost izmeu dogme o nepogreivosti i tih kultova,1 mitologija o silama i gospodarima kuranskog i talmudskog tipa i podanikoj robovskoj masi. Otuda sutinske razlike u vienjima stvarnosti pristalica i protivnika kultova.

* U Deklaraciji o pravima oveka Francuske revolucije, izmeu ostalog, pie: . . . Pravo na izraavanje svojih pogleda, bilo u tampi ili nekim drugim putem - predstavlja nunu posledicu principa slobode oveka, a sama nunost da se to proklamuje govorio postojanju despotizma u sadanjem vremenu ili u bliskoj prolosti.

Sloboda tampe znai: sva miljenja svih graana slobodno se mogu objavljivati, izjavio je u specijalnom lanku o slobodi tampe, Lenjin, septembra 1917. godine.

20

Errare humanum est, sed diabolicum perservare.*Heroika se moe stvarati samo kao apoteoza ukupnog dela naroda,

njegovog junatva, upornosti, samoportvovanja, patriotizma, humanosti, ljubavi prema slobodi i oveku, to i lei u osnovi nae cele, pa i najnovije istorije i izaziva opravdan nacionalni ponos.

Pobedu u oslobodilakom ratu 1941-1945. na naem tlu izvojevale su i planski i spontano pobunjene patriotske i revolucionarne narodne mase koje je za predstojee ratne zadatke adekvatno organizovana KPJ, usmerila ka slobodarskim nacionalnim i socijalnim ciljevima. Napori, znoj i krv svih zajedno - politikih i vojnih rukovodilaca, boraca, ilegalaca, interniraca i onih radnika, seljaka i intelektualaca koji su, obavljajui svoj svakodnevni posao, stvarali klimu i uslove neophodne za opstanak oslobodilakog pokreta, inili su motornu snagu borbe i osnovu pobede. Ovo je nuno podvlaiti zbog samopouzdanja i vere u sopstvene snage ljudi i naroda u celini koji su tvorci svega (na alost i svojih despota, heroja - demi- jurga) za razliku od harizmatskog kultizma koji pasivizira i demoralie ljude.

Pri tome se ne misli primitivno da se moe izjednaavati znaaj uloge kljune linosti - efa drave, politikog rukovodioca, vrhovnog komandanta vojske i svakog pojedinog oveka-borca, nego da su veliine pojedinih uloga, recimo vrhovnog komandanta i ukupnog skupa ljudi - boraca- bez koga se nikako ne moe voditi rat - oevidno uporedive veliine, s tim da uloga skupa svih boraca daleko premauje veliinu uloge linosti vrhovnog komandanta. Jer, drava ili politiki pokret relativno lako uvek, pa i u ratu, nadoknauje gubitak kvaliteta - rukovodeih linosti, dok, meutim, gubitkom kvantitativnog identiteta - skupa aktivne mase - oni (drava ili pokret) prestaju da postoje.

Ni sama spontana uzbunjenost narodnih masa, ni sama subjektivna organizovanost ne daju konane dobre rezultate, ve udruena inicijativa i organizovanost u vidu povratne sprege.

Ne sme se, pri razmatranju ovih fundamentalnih problema ljudskog drutva prevideti injenica da je svaki ovek - osnovna elija toga drutva- pored opte ljudskosti i genetski zasnovan da bi se u datim uslovima pojavio na lepezi ljudskih karaktera od krajnje asocijalno-nehumanih do socijalno-humanih. To, u sutini, namee nunost da se u kritici rasizma, totalitarizma, despotizma i zastupanju demokratizma kao isticanja linih i optih interesa i prava ljudi da o njima odluuju, ne ide u anarhistike, apstraktne, sofistike sfere apsolutizovanja svakog individualistikog stremljenja i apriornog negiranja bilo kakve kolektivne prinude, jer u sferi realnog ivota prinuda i sila kao uzroci promene svih stanja predstavljaju neke od osnovnih kategorija prirode i igraju vane, nekad pozitivne, nekad negativne, uloge. U toj perspektivi veliina istorijskih linosti upravo je srazmerna njihovom doprinosu ljudskom progresu, a obrnuto srazmerna oteavanju toga progresa.

* Ljudski je pogreiti, a avolski ustrajati u pogreci.

21

Posleratni razvitak u oblicima i putevima, umnogome razliitim od onih vizionarskih - to je i zakonito-i sukobljavanje naunih, revolucionarnih', dogmatskih i harizmatskih, mitolokih, birokratsko-autokratskih shva- tanja i tumaenja drutvenih pojava, nametnuli su i uporeivanje onog ideoloki opredeljenog i onog u praksi ostvarenog i traenje semena posle- ratnih zbivanja - dostignua i promaaja - u onim ratnim vojnopolitikim dogaanjima.

Kao to je istorija politika koja se dogaala, tako je i politika istorija koja se stvara. (Marks)

Moja misao vojnog rukovodioca bila je u prvom delu Razmiljanja obuzeta preteno vojnotehnikom stranom rata. Ovo je, mislim, korisno i nuno, osim ostalog i zbog toga to tekua jugoslovenska istoriografija vie vrednuje zakulisne obavetajne mahinacije i razna uska savetovanja - meu njima i ona na kojima su donesene pogrene odluke (npr. ono u Ivaniima 1942!), nego vane bojeve i bitke jedinica oslobodilake armije u kojima su borake mase svojom krvlju i kostima sagradile temelje slobode jugosloven- skih naroda.*

Moju panju je ne manje privuklo ono ideoloko i politiko, tada marginalno, to je u ratu samo trenutno bleskalo, da bi posle njega izraslo u dominantni faktor.

O njemu kao ideoloko-politikom karakteru izvoda oslobodilakog rata 1941-1945 - o socijalistikoj Jugoslaviji - govori se vie u drugom delu Razmiljanja. Tu je re o onome to se moe nazvati i naziva se harizmatski, mitoloki, kultovski duh i etatistiko-birokratski despotizam, socijalistiki nacionalizam, feudalni socijalizam, nacionalsocijalizam, ukorenjeni ne samo tamo gde sam ih ja uoavao tokom rata oko sebe. To je, u sutini, meavina dobroudnog nacionalizma - nacionalne sebinosti sa zloudnim ovekonegatorskim agresivnim nacionalizmom-ovinizmom u redovima kvazikomunista, komunista, maskirana progresivnom frazeologijom o pravu na nacionalni identitet, nacionalnu svest, o samoupravljanju. Ona danas preti ne samo ideolokim i politikim sukobima, nego i novim graanskim i meudravnim ratovima na bazi razliitog tumaenja komunistike ideologije, konkretnije, odnosa klasnog i nacionalnog, objektivnog i voluntaristikog, slino onim hrianskim pravoslavno-katolikim i katoliko-protestantskim verskim razlikama kao ideolokoj osnovi ver- skih, a po sutini klasnih ratova.

* U tom duhu Slovenci nastoje, 1989. godine, da derogiraju proslavu 22. jula - poetak oruane borbe na poziv KPJ - i da kao Dan ustanka slovenakog naroda proglase 27. april - dan sastanka nekoliko politikih ljudi Slovenije i odluku da se pristupi stvaranju politike organizacije Osvobodilne fronte, bez pominjanja Jugoslavije i oruane borbe protiv okupatora. Bio je to pandan Narodnom savetu (grupi slovenakih politikih stranaka, bez komunista), proglaenom 11. aprila (sutradan posle proglaenja NDH) za suverenu vlast u Sloveniji, koja je 12. aprila predala Sloveniju italijanskoj vojsci.

A ovo i tota drugo maligno na telu jugoslovenskog drutva normalno je ispoljavanje shvatanja i politikog delovanja starog jedno stolee i vie, kao da se u 20. veku nita nije desilo: ni faizam, ni socijalizam, ni dekolonizacija, ni nauno-tehnika revolucija, pa klerikalnim i nacionalistiko-ovinistikim kanonima treba, navodno, prekriti sva progresivna ideoloka i politika stremljenja.

22

Proizlazi to iz injenice da svako ita Svete knjige - ukljuujui i komunistike - iz perspektive svojih interesa i ciljeva.

A kako su u Jugoslaviji razlike meu pojedinim nacijama - nacionalne specifinosti - kao izraz religiozno-ideolokih sukoba katolianstva i pravoslavlja, hrianstva i islama - verske, policentrine prirode, njihovo preterano isticanje - kao argument protiv stvarnog ili imaginarnog unitarizma - makar i pod parolom demokratizacije i decentralizacije, nacionalne ravnopravnosti, socijalistikog samoupravljanja itd., vodi balkanizaciji, parcelizaciji i birokratsko-etatistikoj nacionalistikoj dezintegraciji socijalistikog jugoslovenstva. Te razlike predstavljaju potiskivanje progresivne naune ideologije u korist agresivnih nacionalnih versko-kleri- kalistikih ideologija, to jest konzervativni, reakcionarni in. Asinhrono je to u horu opte meuzavisnosti i integracije: ideoloke s komunistike strane i ekonomsko-tehnoloko multinacionalne s buroaske, kapitalistike strane - integracije koju namee trea nauno-tehnika revolucija.

Mitologija, harizmatski kultizam, socijalistiki nacionalizam u komunistikim redovima - prvi plodovi staljinizma, a drugi, tradicija i otpora staljinistikom cezarizmu - posledice su skretanja s materijalistikih ideolokih pozicija ka harizmatskom, idealistikom, magijskom, dogmatskom tumaenju drutvenih pojava svojstvenom paganizmu i totalitarizmu. Potiskivanjem drutvenih kategorija demos, etnos, populus, klasa, ovek-graanin na raun kulta republike dravnosti i suverenosti i apso- lutizovane nacije i pozivanjem na marksistiki socijalizam-komunizam kao ideoloko-politiko opredeljenje uz istovremeno davanje naciji i nacionalnoj dravi odluujue uloge i u socijalistikoj prelaznoj epohi - u kojoj bi ove kategorije morale odumirati u procesima terestrike integracije - razaraju se, po mom miljenju, tekovine oslobodilake borbe jugoslovenskih naroda: samoupravni demokratizam i socijalistika Jugoslavija.

Republiki, nacionalni i verski antagonizmi i kljuevi, dravni i partijski konfederalizam, secesionizam, raskorak izmeu rei i dela i prezadu- enost zemlje, na alost, i suvie govore o tome.

U Jugoslaviji su, meutim, svi krajevi, sve etnike grupacije, svi stanovnici uinili veliki, iako ne jednak, korak na putu opteg progresa i bez nje svako ponaosob teko bi mogao da nacionalno opstoji i neto ekonomski i kulturno znai.

Taj moderni nacionalizam, feudalsocijalizam birokratizovanih naciokratija u redovima jugoslovenskog socijalistikog drutva, protkan antijugoslovenskim bunilom, izolacionizmom i separatizmom, plod je oktroisane birokratske kontrarevolucije, katolikog kleroekspanzionizma, kominternovskog antijugoslovenstva - protivnika svake Jugoslavije. On ocrnjuje do te mere jugoslovenstvo - prvo kratkotrajno zajedniko ivljenje Junih Slovena, kako ono graansko, unitaristiko-hegemonistiko, tako i ono partizansko, ratno i ovovremeno socijalistiko, ravnopravno, da vekovno germansko i tursko robovanje ima nekako prizvuk idile.

A drutvena i politika kriza nisu proizvod zajednikog ivota u Jugoslaviji kao takvog, nego ideolokog i politikog separatistikog, ezintegra-

23L.

cionog duha i praktinih ustavnih, zakonskih reenja proizalih iz njega, to jest reakcionarnih, nesavremenih, nedemokratskih tendencija.

' U toj i takvoj atmosferi i oni koji su se zaklinjali ili se jo uvek zaklinju u Lenjina, kao u ikonu, civilizacijske i istorijske ritmove i epohe zamenjuju svojim linim parametrima, zanemarujui pri tom naune elemente karak- terizacije pravednih, oslobodilakih i nepravednih zavojevakih ratova, zasnovane na objektivnim pokazateljima: ideoloko-politikim i ratnim ciljevima, karakteru oruanih snaga i drutveno-ekonomskim porecima ratujuih strana. Oni nigde ne vide preplitanje pravednih i nepravednih, glavnih i sporednih elemenata u vremenu i prostoru svakog konkretnog rata. Oni - uz isticanje svojih uskonacionalnih i linih raspoloenja ispred sutine svetskoistorijskih tokova, meanjem objektivnog i subjektivnog, nunog i sluajnog - naune rezone potiskuju kominternovskim, staljinistikim, revizionistikim pragmatistikim pogledima na balkansko nacionalno pitanje, umnogome podudarnim s vatikansko-katolikim, germansko-faisti- kim antijugoslovenstvom, a posebno antisrpstvom. Iz njih su proizale ne samo formule velikosrpskog hegemonizma i vetake simetrije nego i dvostrane mrane tenje da se uniti pravoslavlje i srpstvo, ranije kajzerovskim, a kasnije hitlerovskim raseljavanjem sa Balkana u Afriku i Sibir i kominternovskim izostavljanjem srpske, u nizu balkanskih sovjetskih republika...

Zato svoj izraz (ne)raspoloenja i averzije prema ovom drutvenom poroku - nacionalistiko-rasistikom antijugoslovenstvu, kao i prema drugim slinim politikim, drutvenim i ekonomskim porocima ne elim da skrivam, iako to povreuje princip pozitivistike istoriografije i teoriju distance koju savremeni racionalizam eli da ukloni.

Samostalnost, kritinost u miljenju, zakljuivanju i odluivanju tokom oslobodilakog rata 1941-1945, drutveno-ekonomske izgradnje socijalistike Jugoslavije, a sledstveno tome i u naunim i memoarskim spisima, kod mene zakonito proistiu iz moje duboke, duhovne povezanosti s prirodnim naukama - fizikom i matematikom. One su proizvod bavljenja naukom iz unutranje potrebe, koja ne rauna s utroenim vremenom i materijalnim koristima.

Objektivni i kritiki a ne voluntaristiki i mitoloki pristup svakom delu pojedinca i naroda imperativ je savremene epohe koju kao epohu robotizacije, kompjuterizacije i usmerenih zraenja visokih energija-lasera - karak- terie naunost i nunost kvalitativnih nauno-tehnolokih i drutveno- -ekonomskih promena, koje pored boljitka donose i civilizacijsko ekoloko zlo. To, razume se, vai i za nau najnoviju istoriju, oslobodilaki rat 1941-1945. godine koji je, uprkos postojanju brojnih kvislinkih i separatistikih struja i vojski - najvee, u globalu posmatrano, zajedniko delo jugoslovenskih naroda.

Ljudi koji nisu spremni da istorijska nauka njihove linosti vrednuje na bazi injenica objektivnim politikim, vojnim, moralnim nenihilistikim merilima, ne bi se smeli prihvatati dunosti sa kojih se bitno utie na tok dogaaja i na koje istorijski reflektori upiru svoje svetio sa svih strana. To

24

samo po sebi govori da su se oni moda i morali zadrati na poslovima ispod nivoa istorijskih reflektora.

Nije ni logino ni objektivno utemeljeno da se iz postavke drevne egipatske doktrine: Faraoni mogu biti kritikovani tek posle smrti, jer za ivota moraju ostajati nepogreivi - koristi samo drugi a ne i prvi deo.

Prikazivanje istorijskih i ratnih i mirnodopskih zbivanja samo u pozitivnom aspektu, kroz uspehe a bez promaaja ne obezbeuju potomstvo od ponavljanja promaaja, a suprotno je i pouci Tukidida: Ne bojim se neprijateljeve strategije, ve naih sopstvenih greaka. Ovaj metod i stil ne deluju uverljivo i protivuree tumaenjima prirodnih i drutvenih pojava kao jedinstva i borbe suprotnosti, pozitivnih i negativnih tendencija. Mit ima svoju ar, ali je istina mnogo korisnija, lepa i prijatnija ljudskoj dui.

A da su, na bazi objektivnog kritikog posmatranja, umesto harizmat- skog, divinisanog samohvalisanja, i proglaavanja oiglednih neuspeha i promaaja za vrhunska dostignua, izvueni na vreme zakljuci i pouke iz nekih povremenih slabosti rukovoenja vojnopolitikog vrha u ratu (kominternovske separatistike tenje, nedovoljna racionalnost, kolektiv- nost i organizovanost, neblagovremenost pri donoenju odluka, neodlunost, nedoslednost i esto menjanje odluka i nareenja pri njihovom ostvarivanju), koje su dolazile do izraaja u nekim kriznim situacijama, moda partijsko-politiko i dravno rukovodstvo Jugoslavije ne bi dolo u situaciju da osamdesetih godina u svom navodnom samozvanom vrhunje- nju na grafikonu svetske drutvene misli - nije u stanju da donosi blagovremene i svrsishodne odluke i da ih sprovodi u ivot, u emu se i sastoji sutinski zadatak i drutvene misli i svakog rukovodstva.

A socijalistiki harizmatski kultizam - proizvod odreenih etatistikih svojinskih i drutvenih odnosa, razara vere naroda u sopstvene snage- svoje pravo tetoinstvo iskazuje posle nestanka kultonosaca, tvoraca, spasitelja, kada na istorijskoj sceni ostaju u pojam utuene i dezorijenti- sane narodne mase, na demokratski poredak stvari nenaviknute.

Odreena odstupanja od izloenih principa strogo objektivnog, naunog, izbalansiranog posmatranja i ocenjivanja pojava u ovom mom preteno memoarskom delu, samo kao prilogu potpunijoj istorijskoj slici, prirodna su i plod su i mojih linih ljudskih mana i ogranienosti pri odslikavanju stvarnosti. Uslovljena su i time to sam ranije napisao studije nauno-kritikog karaktera Savremeni rat - posveena rtvama drugog svetskog rata i Jugosloveni u borbi za opstanak i slobodu u kojoj sam tragao za istorijskim korenima jugoslovenstva i naeg specifinog ratnog iskustva, i na narodnooslobodilaki rat 1941-1945. prikazao ne, kako je uobiajeno, kao zbir sedam okupatorskih ofanziva, nego kao kompleksan skup atomiziranih teritorijalnih partizanskih borbenih akcija i kauzalnog niza svojevrsnih manevarskih partizanskih operativnih ofanziva - silazno- -uzlaznih transformacija, s jedne, i okupatorsko-kvislinkih protivofan- ziva, s druge strane, kao plod semena hajuko-uskoke gerile i narodnih buna i ustanaka.

Polazio sam od injenice da su uloge subjektivnih faktora u oslobodilakom ratu 1941-1945. i u posleratnoj izgradnji, CK KPJ, V NOVJ

25

i Vrhovnog komandanta i dugogodinjeg efa jugoslovenske drave Josipa Broza Tita i drugih legendi revolucije - utvrene i pozitivno, skoro iskljuivo harizmatsko-apologetski ocenjene u brojnim istoriografskim i drugim publikacijama, itaocu poznatim i dostupnim, te da su dodatni hvalospevi i mitoloko-kultovska isticanja i ovde suvini, a dodaci izostavljenog i kritiko ispravljanje onog subjektivistiki opredeljenog - neophodni.

O uspesima i slavi partizanskog pokreta i njegovog rukovodstva najre- itije govori sama po sebi pobeda u oslobodilakom ratu, pobeda koju nikad i niko nije izvojevao bez tekih muka, neuspeha, promaaja i privremenih poraza. Ali istorijska pobeda kao delo velikog broja ljudi ne moe biti automatsko pokrie za bilo ije subjektivne promaaje i greke, ne moe nikom pribaviti oprotaj od grehova.

Ovaj moj istorijsko-materijalistiki pogled na drutvena zbivanja suprotan harizmatskom, kultovskom, uslovio je isticanje brojnih pojedinosti, usmerenih protiv kulta linosti - heroja - demijurga, to e, znam, uznemiriti mnoge komunistike vernike.

Nikom ne osporavam pravo da veruje u sliku sveta stvorenu iz religiozne perspektive - budistike, judaistike, hrianske, islamske i socijalistike harizmatsko-kultovske, ali insistiram na svom pravu da svet prikazujem u materijalistikim neharizmatskim bojama, pogotovu kada je omogueno mnogima da javno govore (pa i rade!) i protiv integriteta socijalistike Jugoslavije, a ja je naunim metodom branim i od mitoloke, harizmatsko-kultovske i separatistiko-faistiko-revanistike opasnosti. Ne elim pri tome da moje misli svedoka i istoriara-amatera zvue ni kao opta mudrost odozgo, ni kao moralistike pridike mladima koji e, polazei od datog celokupnog pozitivnog i negativnog socijalistikog i socijalistikog iskustva graditi sebi put kroz ivot kako smo to radili mi i nai preci.

Avgust 1982. godine PavleJakiBeograd

** *

Piui svoje naune i memoarske tekstove imao sam u vidu da je nauno slobodno razmiljanje - nesaglasno s onim opteprihvatljivim- u uslovima birokratsko-etatistikog kultizma - imanentan, neoprostiv greh - delikt miljenja.

Zato me nije mnogo iznenadila injenica da je prvoj knjizi mojih Razmiljanja godinama autoritativno osporavano pravo na javnost (da bi tajno bila umnoavana i koriena), uprkos tome to su je na bazi pozitivnih recenzija samoupravni organi IRO Narodna knjiga 1983, a NIRO Mladost 1985. godine uvrstili u svoje izdavake planove.

Kada se to stavi u okvire vladajueg nedemokratskog opresivnog pritiska na svaku slobodnu misao, onda se zabrana moe smatrati samo kao kompliment spisima - njome poaenim.

26

Primedbe, optube i osude - izreene posle tajne zabrane svedene su na zajedniki imenitelj - neprihvatljivost, uznemiravanje javnosti, a zasnovane su na sutinskom neslaganju politikih vrhova s racionalnim izlaganjem pogleda i tumaenja pojava, nesaglasnim s mitolokim, iracionalnim poretkom stvari. Napisano je i reeno - najee na uvredljiv nain - zvanino i nezvanino i na raznim mestima, izmeu ostalog:

- da ja diram u nedodirljive legende o ranjenicima i Titu, to jest da u vidu antiharizmatske jeresi pravim delikt miljenja;

- da demistifikujem na rat, nameem nunost da se pie nova istorija NOR-a;

- da svojim kritikim razmatranjima navodno elim, objektivno i subjektivno da kompromitujem Revoluciju, Partiju i njihove voe, one koji nisu meu ivima pa ne mogu da se brane;

- da se ne mogu ni posredno ni neposredno upuivati nikakve kritike primedbe na raun Josipa Broza Tita - tvorca - i pobede u oslobodilakom ratu i samoupravnog socijalistikog modela, nezavisnosti Jugoslavije, nedodirljivog simbola Titove Jugoslavije - oslonjene navodno na njegovu mitoloku linost, kohezionu snagu personalne unije, te daje samim tim moguna (poeljna) samo apologetska, harizmatska publicistika i isto- rijska graa;

- da ja preterano istiem sebe i svoje jedinice;- da kritikujem politiku koju sam, navodno, podaniki podravao

i njene blagodeti uivao dok sam bio na vlasti, a da je njeno gubljenje izazvalo kod mene kompleks line uvreenosti i nezadovoljstva;

- da uznemiravam javnost i elim da naknadno poravnavam raune s Partijom, iako on na to nema prava jer ima veliku penziju, a nije ni bio pravi borac-revolucionar itd., itd.1

Nisam, razume se, imao prilike da javno - povodom ovih klietiranih birokratskih rafala - upuenih mi tajnim kanalima iz Predsednitva SFRJ, JNA i nekih republika i pokrajina - postavim neka relevantna pitanja i tumaenja, pa to sada inim ovde, uz znatna proirivanja i dorade mog prvobitnog teksta, uslovljena i novim dogaajima i saznanjima i njihovim odrazom u mojoj svesti i razmiljanjima.

1 Predstavnik radnike klase, pravoverni, partijni general Duan Kora, branilac titoistikog harizmatskog kultizma, javno se izjasnio u ovom smislu posle najnovije najave mojih knjiga. On je to uinio u vreme kada je ceo svet, posle faistikog bacio pod noge i nasilje staljinistikog totalitarizma. U autoritativno intoniranom napadu sa tribine SK SSRNJ, 10. aprila 1990. godine, vie na moju linost nego na ono to ja elim da saoptim javnosti, Kora je pokuao da me, uprkos mogue krivine odgovornosti, po kratkom postupku diskredituje kao autora, podmeui mi nepostojee bolesti.

Taj od meningitisa oboljeli ovjek, nikako se ne moe svrstati u Titovog bliskog suradnika, kae Kora (Vjesnik, 1 1 . 4 . 1990. g.), kao da o Titu imaju pravo da piu samo njegovi bliski suradnici.

Meni, po Korau, ne pripada mesto na osnovu mog praktinog i naunog rada, ni pravo na javnu re, ni na argumentovane naune rasprave, nego mesto i postupak slian onom u slavnom Formanovom filmu Let nad kukavijim gnezdom, ili u onom koji je pokrenut prema potpukovniku Veljkoviu (Duga, 3. 2. 1990) - u duevnoj b o l n i c i . . . a generalu Korau i ostalim zastupnicima duhovne i moralne inkvizicije, navodno neosporno, pravo suenja svakome (i o svemu), zasnovano na samovolji i beskrupuloznosti.

27

Ko je, kada i zato mistifikovao jugoslovenski narodnooslobodilaki rat 1941-1945. i proeo njegovu istoriju legendama i prevazienom iraci- onalistikom teorijom heroja i mase, pasivnog objekta tvorca?

Nije li (de)mistifikacija NOR-a povezana s (de)mistifikacijom savre- menih zbivanja u kojima, umesto proklamovanog socijalistikog samoupravnog demokratizma, dominira birokratska kontrarevolucija i harizmat- ski kultizam - kult linosti, negacija istorijsko materijalistikog tumaenja istorije?

Nije li bolje da mi akteri NOR-a sami svoje delo - prema kome smo po prirodi stvari subjektivistiki nastrojeni - bar donekle nauno, kritiki ocenimo kako nam kasnije zlonamernici ne bi, ljuljanjem amca s kultovima i prljavom vodom izbacili i dete - socijalizam i socijalistiku Jugoslaviju?

Kakva je to napisana istorija, koju ponitava moja memoarska knjiga?

Sta znai da nekoga kompromituje istina o njegovom radu i delu; zar za runou portreta mora biti kriv samo autor, a ne i model?

Kakva je to javnost koju uznemiravaju i kojoj su apriorno neprihvatljivi moji zakljuci izvedeni iz mog linog uvida i naunog novomaterijalistikog - kao to se zna i socijalistiko-komunistikog pogleda na svet - a prihvatljivi su joj mitologija i kultovi linosti?

Savremeni slobodni svet koji - za razliku od onog birokratsko-etati- stikog, autokratskog - bitno karakterie naunost i demokratizam, ne rukovodi se, kada su u pitanju javne linosti, izbegavanjem analiza njihovog delovanja s pozitivne i negativne strane, a jo manje onom maksimom De mortuis nihil nisi bene. Naunom kritikom pristupu drutvenim pojavama teko da se moe pripisati nemoralna crta kompromitovanja onih koji ne mogu da se brane.

Drutvo e, oekujem, javno a ne tajno, kako se to ini kroz dirigo- vane recenzije - (cenzure kao nekontrolisano opresivno delovanje!) osporiti, ako bude raspolagalo dokaznim injenicama i svojim potrebama, moja prianja o raznim pa i sopstvenim originalnostima i brojnim ekstravagantnim linim ponaanjima i postupcima.

Neosnovano, lano samohvalisanje bilo bi u flagrantnoj suprotnosti s mojim uverenjem da je opta narodna stvar uvek ispred i iznad linih interesa, s mojim brojnim, javnim osudama birokratsko-kultovskog metoda i prakse. Njihovi nosioci odbacuju svaku kritiku analizu, falsifikatima- krivinim delom - prikrivaju svoje krupne politike i ekonomske promaaje, veliaju sebe, prisvajajui nezaraeno - tua dela, a svojima pripisujui boanski oreol nepogreivosti.

injenica da sam decenijama iveo i jo uvek ivim pod teretom iskonstruisanih, tekih politikih i moralnih optubi s tim povezanih, daje mi, mislim, moralno pravo pa i obavezu prema ljudima s kojima sam iveo, a pre svega prema mojoj porodici, da o tome i sam poneto saoptim javnosti u memoarskom obliku, nuno obojenim veim ili manjim subjekti- vizmom, emocionalnou i poleminou, ak i kad ih kao autor nastojim izbei po svaku cenu.

28

Sadraj moga ivota inila je strasna odanost neprekidnom, upornom i raznovrsnom umnom, naunom radu, kao sri normalnog postojanja i smisla ivljenja i osnove zadovoljstva, to mi je donosilo - istina uz razne lomove - izvanredne rezultate ne samo u izuzetno brojnim, uspeno zavrenim kolama, nego i na bojnim poljima.

Ja nisam nezadovoljan svojom sudbinom, jer su mi zadovoljstva koja donosi stvaralaki rad daleko iznad neprijatnosti - njegovog zakonitog pratioca, kao bol novih ideja.

Orui, uz stalne sumnje i u sebe, drutvenu i naunu ledinu, bio sam svestan rizika i opasnosti od inercijalnih i reaktivnih sila. Zato moje kritike pojava i ljudi koji su se sukobljavali sa mnom i inili mi zlo bilo objektivno, bilo subjektivno, nisu izraz neke ucveljenosti nego sastavni deo mog ivotnog stava da kritikujem i borim se protiv zla kao takvog uvek i u svakoj prilici pa, razume se, i u sluaju kada se ono ustremljuje direktno na mene lino. Takvom radnom, naunom aktivnou uspeno sam se titio od psihogenog stresa koji osobama moga karaktera i mentaliteta preti posle prekida radne, naune i javne aktivnosti.

Moj ivot i memoarska kazivanja o njemu su daleko ispod ljudske dramatike Golog otoka, ali ona govore o udnoj pojavi - injenici da se i ja nisam naao u ovom sramnom muilitu, iako sam, kako se to vidi iz mojih kazivanja, esto delovao suprotno mnogim odlukama i direktivama jugoslovenske Vrhovne komande i Slube bezbednosti.

Doivljeno me nije ispunilo ni malodunou ni nevericom u ljudski progres ni gorinom nezadovoljnika... Nastojim da zbivanja posmatram filozofski - kao borbu suprotnosti i negaciju negacije, kao bit ivota, u kojima ne satire samo novo u nastajanju ono staro, nego i staro u samood- brani esto novome zadaje teke udarce.

Onaj ko se baca u vrtloge ivota mora biti spreman na neuspehe, poraze, rtve i vea i manja stradanja, zasluena i nezasluena.

Poneka re o takvim linim doivljajima utkanim u ratna i posleratna drutveno-politika zbivanja i podosta umeanim u politike lomove u knjizi memoarskog anra, ne bi se mogla olako, bez argumentacije kvalifikovati kao izraz nezdrave pojave - kao samohvalisanje, elja da naknadno stiem slavu, poravnavam raune i perem ruke kao da za naknadnost nisu odgovorni oni koji su decenijama zatvarali i jo uvek (kako se vidi u mom sluaju!) zatvaraju usta narodu inkvizitorskom intelektualnom torturom.

To je tumaenje i gledanje etatistike birokratije po ijoj logici samo vlast automatski donosi ne samo drutveni ugled i privilegije nego i pamet i znanje i pravo da se objavljuje sopstvena mudrost (ukljuujui tu plagijatorski i istorijsku arhivsku grau i tue line i drutvene radove!)- kao neprikosnovena istina i istovremeno drugima spreava ne samo da govore nego i misle.

Iz harizmatskih, kultovskih razloga, treba spreavati da i ja pred oi javnosti iznesem kako sam u posleratnom vremenu proganjan, pre svega zato to sam u svojim naunim radovima nastojao da iznalazim i jugosloven- skom drutvu sugeriem nove, ne samo vojnoodbrambene, nego i naune

29

i drutveno-politike ideje, asinhrone onima koje su kroz kontrarevoluci- onarni faistiki revanizam antijugoslovenski secesionizam, socijalistiki nacionalizam, feudalni, dezintegracioni socijalizam nametali nosioci oktroisane kontrarevolucije - naciolozi i naciokrati. Oni su socijalistiku Jugoslaviju doveli u stanje teke ideoloke, politike i ekonomske krize.

A kriza je normalna kada se ima u vidu da je u naoj borakoj viziji drava komuna ili socijalistiko-komunistiko drutvo bez eksploatacije i dominacije, moralo biti drutvo ekonomski efikasnije, politiki demokratskije i ljudski humanije od buroaskog kapitalistikog koje smo razarali.

Imao sam nameru - a ova se nikad ne ostvaruje u potpunosti - da pojedine dogaaje i linosti - ukljuujui tu i svoju - ne prikazujem metafiziki, izolovano od istorijskih tokova. A te nae najnovije tokove bitno karakterie: ukupnost oslobodilake borbe jugoslovenskih naroda za nezavisnu socijalistiku Jugoslaviju, borbe zapoete 1941. godine i voene neprekidno do 1945. godine; angaovanje u uslovima birokratskog, autokratskog reima na praktinoj izgradnji prvih stepenica na putu u nove sfere demokratije - samoupravnog socijalistikog modela, u duhu Prudonove ideje samoupravljanja; odbrana nacionalne nezavisnosti i politika nesvrstanosti. Talasi ovih pojava uzdigli su jugoslovenske istaknute linosti, koje bi, sa svoje strane kao simboli trebalo da govore konkretno o istorijskom zamahu minulih drutvenih zbivanja.

Nastojao sam - to ne znai i uspeo - da shvatim vie drutvene dogaaje i atmosferu nego pojedine linosti u prolosti, gledajui u injenicama iskustva osnove na kojima se stvaraju moralni, socijalni i filozofski principi, nespojivi s primitivnom religioznom ideologijom kulta linosti- osnovom despotizma i bespravlja.

elim da javnost oceni da li je napaena Banija sa svojih vie od 30 hiljada rtava (13% stanovnitva) i njena Sedma divizija na osnovu onoga to je - po cenu oko 4 hiljade izgubljenih boraca - izvela februara, marta i juna meseca 1943. godine na Prenju, Sutjesci i iznad Gornjeg Vakufa (gde je ostavila 800 poginulih i isto toliko ranjenih boraca) zasluila moda i bolje istorijsko mesto i karakteristiku od one proizvoljne, peorativne u legendama rairene - tifusarska. Isto tako sam ivotno zainteresovan da se istinito utvrdi kako je dolo do njenih spektakularnih gubitaka i stradanja ranjenika, kako se odgovornost za to, kao u samohvalisavim i harizmatskim legendama, ne bi svaljivala na mene lino.

Savremenici dobro znaju, a mlaima to treba rei, da je moja ostavka na slubu, posebno vojnu (vezana za likvidatorstvo koje se u ilegali plaalo glavom), posmatrana u to vreme - 50-ih godina - kao neoprostiv greh, uvod u izdaju i povod za teka proganjanja. Naime, po tada vladajuim gledanjima i politikoj doktrini, liniju, u ilegali mistifikovane nepogreive Partije koja ima staklene noge ali gvozdene ruke, trebalo je nepokolebljivo i uvek slediti bez obzira na praktino delovanje njenog rukovodstva. Ja sam to odbio cenei i govorei prijateljima da je to skakanje naglavce u provaliju, ali da to ne mogu i ne elim izbei, po cenu gubljenja svog politikog i moralnog identiteta.

30

Zbivalo se to mnogo pre uvoenja iz inostranstva velikih dravnih dugova, kada se samo kao travice na naoj magistrali nasluivalo Kosovo, nezdrave nacionalne deobe i nova socijalna raslojavanja.

Zato ocene neije javne rei ne bi trebalo izricati s pozicija ko i kada, nego ta govori i kakve je u raznim prilikama zauzimao stavove. A njih zbog toga treba obavezno poznavati kako bi se istinito opredelili politiki i moralni likovi onih koji su formulisali i u praksi realizovali osnove i osnove politike zemlje i koncepcije narodne odbrane i onih koji su se tim osnovama i osnovama protivili i protivili.

Na prigovore za utanje moe se uzvratiti ukazivanjem na injenicu da su usmeni i pismeni tragovi otpora politikoj praksi bili i jo uvek su kod nas pod embargom.

Istina je - kao odraz procesa u fizikoj realnosti - sveobuhvatni vremensko-prostorni kontinuum - dostupna subjektivnom faktoru, pojedincu i organizaciji u veoma ogranienim kvantitetima i kvalitetima, obojenim filozofskim pogledom na svet.

Pri tome i u domenu ne samo prirodnih, nego i drutvenih nauka treba polaziti od univerzalnih prirodnih zakona: zakona akcije i reakcije, zakonao odranju skupova energija i koliine kretanja, transformacije mase i energije, Ajntajnove relacije (AE = C2Am), koji se u ekonomiji pojavljuju kao zakon vrednosti a na vojnopolitikom planu kao princip odnosa snaga. Ovaj zakon lei u osnovi i Marksove definicije vrednosti robe. Ne smeju se zanemarivati ni zakon verovatnoe ni zakon neodreenosti, u fizici Hajzenbergova relacija neodreenosti

koji ukazuje da sutinski podaci o nekim pojavama (prirodi elektricitetai svetlosti) zavise i od uslova u kojima se one ispituju i pribora pomou kojih se posmatraju.

Re je o oevidnim, dosad nevieno brzim, teko shvatljivim i uhvatljivim naunotehnikim i drutvenim promenama stanja - o neodreenosti u makrodimenzijama, poput onih u mikrosvetu kvanta i elementarnih estica, i o nunosti dijalektikog, procesnog miljenja i zakljuivanja.

Sve ovo, razume se, ne kao vulgarni determinizam - fatalizam, nego kao okviri mogunosti ljudskog faktora.

Optepoznata je stvar da se nuklearne elektrane i sve tehnike naprave grade uz strogo uvaavanje tih zakonitosti, a da se pokuaji da se one pogaze - stalno u svetu prisutni - peorativno karakteriu kao fantaziranjeo perpetuum mobile.

Praksa pokazuje da i veoma skupe pokuaje, da se izgrauje ljudsko drutvo i vode ratovi uz voluntaristiko zanemarivanje i odbacivanje ovih zakonitosti, treba, takoe, svrstati u fantazmagoriju o perpetuum mobile.

A zamenjivanje i meanje objektivnih naunih i voluntaristikih krite- rijuma dovodi i do terminoloke zbrke i s njom povezane aktivnosti. Uzmimo za primer termin politika reakcija.

Zna se da je reju reakcija okarakterisano - reagovanje na jakobin- ski teror Francuske revolucije, to jest politiki progresivno delovanje. Ve dugo re reakcija oznaava opti otpor progresivnim kretanjima, pre svega socijalistiko-komunistikim, ukljuujui u njega i otpor oktroisanoj birokratsko-harizmatskoj kontrarevoluciji i staljinistikom teroru, slinom onom jakobinskom.

A kako sada nazvati otpor - pohod na staljinistiku kontrarevoluciju i teror povezan s njom - sovjetsku perestrojku i reforme u zemljama realnog socijalizma? Jer perestrojka je razbila ideoloko-politike osnove koalicije neviene u istoriji: antisovjetske, antikomunistike i revan- istiko faistike koalicije, utemeljene na Staljinovoj cezaristikoj politici koja je protiv SSSR usmerila gotovo ceo svet.

Kako sam ja imao dosta prilika da jugoslovenski oslobodilaki rat i drutveno-politika zbivanja posmatram iz raznih nacionalnih i socijalnih sredina i kroz duhovne instrumentarijume drutvenih, vojnopolitikih, fundamentalnih prirodnih i tehnikih nauka, to je uslovljavalo nestandardne, specifine fluidne slike i viesmerne pravce sagledavanja.

Istorijska, a posebno vojnoistorijska nauka - nauka o sveukupnosti istorijskog ratnog ivota, ukoliko se dri naunih postulata, a ne konjunktu- rizma i doktrine da je istinita samo ona istorija koja slui interesima i ugledu vlastodraca, usmerava svoju glavnu panju na analize ratne prolosti u nameri da ustanovi konkretnu istinu, izvue pouke za budunost i da poveava veru narodnih masa u sopstvene snage uklanjanjem kultizma koji tu veru u temelju podriva. Ona svoju nenaunost otkriva ponajvie nastojanjem da se prikriju i lano opravdaju subjektivne greke i propusti, pre svega vrhovnog vojnopolitikog rukovodstva i komandovanja.

Treba stalno imati na umu da se savremeni rat - vremensko-prostorna veoma sloena pojava, kao i drutveno-ekonomska zbivanja nikako ne mogu objasniti legendama, magijskim mitovima i kultovima, nego naunom analizom stvarnosti prakse i sluajnosti, to jest onih mogunosti koje u datim objektivnim okolnostima subjektivne snage mogu iskoristiti u svom interesu, ili to prepustiti drugima, ili otii unepovrat.

Uz to, ne bi trebalo zaboraviti ni onu Volterovu maksimu: Ne slaem se s tvojim uverenjem, ali spreman sam i ivot rtvovati da svoje uverenje moe iskazati.

Budui da se nikad sa sigurnou ne moe predvideti ono to e se dogoditi ili proizai iz naunih istraivanja, greke u nauci nisu greh, nego eliminatorno sredstvo asimptotskog pribliavanja istini.

I Kolumbo je Ameriku otkrio grekom, kao Zapadnu Indiju.

Septembar, 1989. g. p jBeograd

32

PRVI DEO

PETROVA GORA - LEGENDA SOLDATENLANDA- SOLDAKE ZEMLJE

Za vreme vekovnih hriansko-islamskih verskih ratova Petrova gora se nalazila u teitu trougla gradova-tvrava: Bihaa, Siska i Karlovca, gornjokarlovake soldake zemlje - Korduna, preko kojeg su turske vojske izvodile pljakake pohode na zapadnu Hrvatsku i Sloveniju. Tu u meureju i na reci Uni (Biha, 1530-1592) i Kupi (Sisak, 1593) odigrali su se brojni istorijski krajiko-turski ratni okraji.

Pored, za feudalnu epohu velike privilegije slobodnih seljaka, Srbi- -Krajinici - privilegovani nacion koji nije hteo da zemlju na sablji dobijenu ore za Herafte - imali su i privilegiju da pod kupe puaka sklanjaju svoje deje kolevke, izmeu njih obrauju svoju zemlju i brane je od najezde akindija - specijalnih turskih jedinica organizovanih za prepade i pljake.

A kako je hrianska civilizovana Evropa cenila te branioce svoga mira - ratnike koje je unijatila i katoliila, dok su oni sanjali o pravoslavnoj Rusiji - koja im je nade esto izneveravala, reito govori rezignacija pesnika Maurania u epu Smrt Smail-age engia: ... ne bi zato varvarim ve zvali, to vi mroste dok su oni spali.

Vojnoratniki, od kmetskog demokratskiji, drutveno-ekonomski krajiki poredak porodio je u krajikoj sredini veoma visoku nacionalnu i individualnu svest o vitetvu, borbenosti i slobodi stalno na oruju oslonjenoj, a kod karijerista i duh vazalnog, najamniko-izbeglikog pol- tronstva, u narodu prokletog i osuenog.

Taj duh - i sujetom optereen - skupo plaen krvlju, doveo je - uz obavezno katolienje - mnoge Krajinike, Srbe, u redove beko-habsbur- kog generaliteta, Banovca Svetozara Borojevia - Fon Bojna - i do ina feldmarala i komandanta austrijskog fronta na Soi tokom prvog svetskog rata, a Svetozara Pribievia iz banijskog sela Glaviani kod Dvora na Uni, nedaleko od sela Borojevia do uloge krupne politike linosti u Austrougarskoj Monarhiji, u istoriji njenog zalaska i stvaranja zajednilce drave Junih Slovena - Jugoslavije.

3 Nad uspomenama I 33

Vojna Hrvatska imala je 27 10. 1810. godine 279.666 stanovnika, od toga Srba 160.160 (53,63%), Hrvata 118.506 (42.37%).'

Meu istaknutim Srbima - Krajinicima, plemiima i vojnim licima zabeleeni su i: Mikainovi Mihailo, general, baron fon legenfeld; Ljubi- brati Jefto, general, konte de Trebinje; Zdelarevi Samuilo, general; Papilu Pavle, general, baron; eujac Arsenije, general, baron fon Helden- feld; Davidovi Pavle, general, baron; Putnik Avram, general; Prodanovi Sava, general; Duka, feldmaral, baron; Radievi Maksim, general; Mihajlovi Stevan, feldmaral; Duka ore, general; Stojevi Andrija, podmaral; Radivojevi Pavle, podmaral, baron; Brankovi Jovan, general.

Ljubav prema naputenoj postojbini Srbi - serbski nacion - izbe- glice, Krajinici - izraavali su esto i u geografskim imenima: reica Trepa u Vrginmostu ima, na primer, isto ime kao i rudarsko-industrijski centar u dolini Ibra i dr. Oni koji su se na granici 17. i 18. veka odselili u Rusiju- Novu Serbiju, Donec su prozvali Dunavac, a svoja naselja Panevo, Subotica.

Tu, na samim obroncima Petrove gore (selo Blatua), pred izbijanje prvog svetskog rata (2. decembra 1913) zapoeo je moj ivot u dvanaesto- lanoj - onoj krajikoj - zadrunoj seljakoj porodici.

Na tom, nacionalno-verski, hriansko-islamski i hrvatsko-srpski, sto- leima uzavrelom podruju pored Suve mee - kladuke granice Vojne krajine - bihako-cazinskog strategijskog mostobrana na kome je Turska dugo branila svoj Bosanski paaluk - usadili su mi se u detinju duu mnogi detalji koji e mi tokom celog ivota praktino a ne knjiki ukazivati na sloenost balkanskih drutvenih odnosa i dugotrajnost uklanjanja verskih i nacionalnih antagonizama, zasaenih od strane velikih zavojevaa na balkansku zemlju.

Tako, ako jo i danas ustanovite da kua u koju ste uli od mleka proizvodi vrhnje moete biti sigurni (bez itanja oenaa!) da je to katoliko-hrvatska kua, a ako u njoj naiete na skorup - mladi kajmak, morate je svrstati u pravoslavno-srpsku sortu. Stoleima se pazi da se to ne bi meusobno zarazilo.

Godinama su nae livade kosili za novac poznati dobri kosci, muslimani iz okoline Kladue. Moja majka, obavezna da im sprema jelo, potovala je njihov zahtev da ne sme biti svinjske masti nego samo ulje- zejtin. Ali jednom prilikom nije bila u mogunosti da se dri toga, pa je jelo spremila s mau. Prilino uznemirena zbog toga, majka me povela sa sobom da joj pomognem pri noenju ...

Umorni, gladni ljudi posedali su na sveu - pokoenu travu i poeli da jedu i hvale ukusnu hranu.

- To je prava naa hrana, po naem adetu, zakonu - priao je jedan od njih. - A ima ih meu nama koji kre na zakon - a ja bih im ovom kosom odekao glavu.

1 Ferdo Maoanin, Vojna krajina, Liber, Zagreb, 1984. godine, str. 324.

34

Moj otac - svetski ovek - jedne godine pekao je rakiju kod Turaka. Tokom dva meseca hranio se samo voem s grane - ljivama i jabukama.

Ove, s namerom istaknute injenice versko-nacionalnih malignih oso- benosti - kobnih mrnji - ukorenjenih duboko u svest i ivot ljudi, kao posledica vekovnog hriansko-islamskog obrauna i Istonog pitanja, moraju imati u vidu protagonisti i graditelji bratstva, jedinstva i zajednitva jugoslovenskih naroda, posebno oni koji apsolutizuju svoje teze: da su svi muslimani u Jugoslaviji jedinstvena muslimanska nacija; da su muslimani Srbi; da su muslimani najistiji Hrvati... Blie je istini da meu njima ima: verskih muslimanskih fundamentalista, naslednika tursko- -osmanlijske nacionalne svesti koji sanjaju o svetskom muslimanskom gospodstvu; muslimana u kojima tinja nacionalna svest srpskih predaka; muslimana sa sveu Hrvata; muslimana sa sveu muslimansko-bosanske autonomnosti.

Demokratski duh i versko-nacionalna tolerantnost koja nalae potovanje svaijih ljudskih, politikih i graanskih prava i verskih i nacionalnih oseanja, a ne versko-nacionalna maligna agresivnost i ovinizam, imperativ su zajednikog ivljenja jugoslovenskih brojnih versko-etnikih grupacija, neodvojivo izmeanih i po mnogo emu slinih i sudbinski povezanih.

To burno, eksplozivno i teko ivljenje Srba (a i ostalih balkanskih naroda!) pesimisti nazivaju njihovom tragedijom, a optimisti slavnom istori- jom ... Tragajui za izvorima tih zbivanja zalazi se i u genetiku, u mentalne i nacionalne karakterne osobenosti, u zlu kob sudbine koja, navodno, donosi samo stradanja, u borbenost i vitalnost koja donosi slavu i uivanja u njoj itd., itd.

Meutim, pri tumaenju istorije balkanskih naroda - nuno je da se dobro sagleda karakter srednjoistono-balkanskog geopolitikog prostora- azijsko-dardanelsko-evropskih vrata i da se uoi da se na tom prostoru odigralo vie no ma gde na Zemaljskoj kugli velikih ljudskih migracija i sudbonosnih ratnih pohoda i ratova.

Podsetimo se samo nekih: pohod Grka na Troju (14-12. v.p.n.e.); pohod Persijanaca na Grku (5. v. p. n. e.); pohod Aleksandra Velikog na Bliski istok i Indiju (4. v. p. n. e.); rimska ekspanzija na istok (do 5. v. n. e.); grko-vizantijska ekspanzija na zapad (do 5-10. v.n.e.); seobe naroda (6-7. v.n.e.) koje su dovele Slovene na Balkan; krstaki - verski pohodi na istok (11-13. v.n.e.); islamsko-osmanlijski pohodi na zapad (14-17. v. n. e.); hriansko-germanski pohodi na jugoistok (17-20. v. n. e.).

Svi ovi, i jo mnogi drugi slini, nepomenuti sudbonosni istorijski dogaaji bitno su opredeljivali nain ivljenja na balkansko-srednjoistonoj vetrometini: kao vrtlono-ratniki, nemiran, buran, o emu i danas govori versko-graanski rat u Libanu i iransko-iraki verski rat. Dok je za Sveane i Norveane normalno mirnodopsko stanje, za Balkance - prvenstveno za Srbe - uzburkano, ratno stanje, stanje zbegova i seoba bilo je uobiajeni nain ivota. U tim uslovima u kojima se oformio pogled na svet, nacionalni karakter i mentalitet, bilo je - a i sada je - teko biti i opstati. Od tih

3* 35

objektivnih uslova treba polaziti pri odreivanju pravca subjektivnog delo- vanja naroda i pojedinca i razgovora o zloj sudbini, tragici i istorijskoj slavi, intelektualnom radu, miru i ratu. Nemir blizak ratu ovde, na Balkanu, je imanentno dat.

U duhu krajikog lakog otiskivanja u svet, delovi moje ire familije, i po ocu i po majci, naselili su se u SAD, Francuskoj, u Sisku, Beogradu, u manastiru ii, pa ta sudbina izbeglice - skitnice nee ni mene mimoii.

Otac uro je u dva navrata bio na radu u SAD, odakle se vraao sa znatnom zaradom. etvorogodinji vojni rok sluio je u austrijskim garnizonima i bekom dvoru u Franc-Jozefovoj carskoj gardi. Celog ivota je pamtio nemake komande i ponosno prepriavao zgode i nezgode u carskoj austrijskoj vojsci u koju se od hiljadu momaka uzimalo samo pet-est. To mu, naravno, nimalo nije smetalo da bude izraziti Srbin i pravoslavac koji je budno motrio da majka po tom nagovoru ne bi zanemarila srpsku slavu Sv. Nikolu i ostale verske pravoslavne obiaje.

Odreena blaga crta nemako-hrvatske i nemako-srpske bipolarnosti predstavljala je vanu nacionalnu osobenost Krajinika - i Srba i Hrvata.

Za razliku od oca svetski nastrojenog, moja mati Marica, nepismena seljanka, uvaavana u selu kao razumna i radna ena, bila je, kao i ded Pavle, vrsto vezana za selo i kuu. Ona e uloiti velike majinske napore i samoportvovanje, kakvi su i inae bili neophodni za kolovanje seljakog deteta i njegovo probijanje kroz lavirinte nepoznatog gradskog sveta.

U ovom potroakom drutvu koje razara sve rodbinske veze i gura oveka u usamljeniko oajanje, esto se seam patrijarhalnih odnosa i svoje veze s dedom Pavlom, koji je mene - najstarijeg unuka, naslednika i imena - smatrao svojim detetom. Kada me jednom prilikom grdio otac zbog toga to sam svojom krivicom prouzrokovao smrt opteomiljenog ovna, ded me branio: Nee ti meni valjda tui dijete (to jest mene) zbog nekakvog ovna, rekao je ded svom najstarijem sinu, da bi ovaj jednostavno ostao bez rei. A bilo je to posle njegovog drugog boravka u Americi.

Moj otac je iz dalekog sveta donosio pored novca i za ono vreme novu poljoprivrednu tehnologiju - vetako ubrivo, novo seme deteline, gvozdeni plug i dr.

Pamtim prvo duboko oranje gvozdenim plugom na koje se sjatilo celo selo, posmatrajui s nevericom, kao nekakvo udo. Ovi Jakii poludeli, kvare svoju dobru zemlju, govorili su gledajui kako konjima i volovima izbija pena na usta vukui gvozdeni plug koji je razarao ledinu, zaravnavao jarke i zazore i tako udvostruavao plodnu povrinu.

A kada se zazelenelo kukuruzno polje i prinosi daleko premaili one posle brljanja zemlje drvenim ralom, svi su postupno poeli dobavljati gvozdene plugove. Primer je bio zaista oigledan, kako sa stanovita konkretne akcionosti, tako i kao jo jedno upozorenje da saznanje i svest nastaju iz objektivne stvarnosti i kreu se iza nje pod dejstvom inercijalnih, konzervativnih sila.

Ovakav metod dobrovoljnosti i oglednog primera pokazivao se svrsi- shodniji od poznatog pokuaja socijalistike kolektivizacije sela pedesetih godina, uz odsustvo materijalne zainteresovanosti i entuzijazma zaintereso- vanih, prisilnim, staljinistikim metodom, koga je odbacilo jugoslovensko, u oslobodilakom ratu znatno politizovano seljatvo, prelazei preko ove, ne male greke KPJ, nadovezane na zloglasni, za poljoprivrednu proizvodnju destimulativni otkup - politiki i antikapitalistiki usmeren i nedovoljno razumljiv pritisak na seljatvo koje je podnelo glavni teret oslobodilakog rata 1941-1945.

ERAJU NAS NA NAU SRBIJU!

Moja prva seanja, uspomene deteta ispod etiri godine, vezana su iskljuivo za prvi svetski rat. Pamtim mnoge pojedinosti, dogaaje, iji sam pravi smisao shvatio tek u svoje zrelo doba.

Pamtim da se povodom pogibije naeg komije Mila Dobria u Po- orekovom pohodu na Srbiju s tugom i ogorenjem govorilo: Utopio se u Drini, Ceraju nas na nau Srbiju...

Pamtim kako je jednog kinog dana u kuu banula austrijska feldan- darmerija - ereani. I dok su andarmi sedali sa dedom za sto, nas decu i nepoznatog oveka gurnuli su u zapeak. Baba i majka spremale su gostima jelo - meso, jaja, sir (eh, da je i nama, deci, toga bilo!). U jednom trenutku baba Marta je s uenjem uzviknula: Ma, joj, jesi li ti to, Simo?!

Bio je to zaista na prvi komija Simo Bojanjac kojeg su andarmi po tom nevremenu uhvatili kod kue kao vojnog begunca, zelenokadrovca i vezanog u lisice gurnuli meu nas decu u zapeak dok se oni pogoste za stolom.

Molim vas, gospodo, da ga odveete, da neto pojede, zapomagala je baka sa suzama u oima, dok smo mi deca posmatrali neobino kome- anje.

Cesarsko-kraljevska vlast se smilovala, na komija Simo je bez lisica na rukama pojeo svoj obrok i ne slutei da e mu to biti poslednji.

Na polasku baka je obletala oko orunika i molila i preklinjala da mu ne steu lisice.

Kratko vreme po odlasku gostiju nastala je uzbuna u kui. Traeno je isto platno i aravi za previjanje rana i noenje komije Sime.

Ma ne bismo mi njega ubili da nam nije pobegao sa ,lisicama, ovako- morali smo..., pravdao se vo andarmerijske patrole.

Simo, otac dvoje nejake dece, iskoristivi nebudnost andarma dok su traili gaz preko nabujalog potoka, jurnuo je u nau veliku umu, povezanu ne samo sa Petrovom gorom nego i sa bosanskim umama, i, neobjanjivo, umesto da se dri ume, istrao na istinu i izloio se ubitanoj puanoj vatri.

Izreetan mecima, izdahnuo je posle nekoliko asova zelenkadrovac Simo...

I tako su, po onoj narodnoj gore visoko, dole tvrdo, za svog ugnjetaa - Austro-Ugarsku ginuli Krajinici na Drini, u Galiciji, na Soi, kao vojnici, kao begunci zelenokadrovci po krajikim umama.

O prisustvu hajduka i brojnog zelenog kadra - popratne pojave unutranjeg raspadanja i izdisanja velike habsburke carevine - govorile su i este krae i pljake stoke i poere za njom sve do reke Une, gde joj se gubio trag u bosansko-krajikoj hajduiji.

U uzbudljivim prepriavanjima tih dogaaja sluali smo i o hajducima Tadiu i brai Suziima, o prebacivanju u buretu preko Une i skrivanju tu negde, u blizini, po umama Orlove i Pogledia, uesnika u bosanskom ustanku 1875-1878. princa Petra Mrkonjia, tada framasona, parikog komunara, kasnije srpskog kralja Petra I Karaorevia.

Pamtim veliku uzbunu u kui povodom zlostavljanja ljudi i ena na vaaru u Glini zbog srpske narodne nonje - pregaa, zlostavljanja uz povike Srbe na vrbe, podstaknutih veleizdajnikim procesom, odmazdom za sarajevski atentat koji su izvrili Gavrilo Princip i mladobosanci.

Ostali su mi u seanju esti pogrebi u selu i prie o panjolki- panskoj groznici koja je, kako sam kasnije saznao, pokosila milione ljudi u Evropi.

Pamtim grmljavinu topova koju je moj ded propratio na gumnu reima: Bogme, gruva u Taliji! to e kasnije Ernest Hemingvej oveko- veiti u knjizi Zbogom oruje.

Moda je ba tada - posle podeljenog ruma bez kojeg nema turma- moj zemljak general-feldmaral Svetozar Borojevi, Fon Bojna, kolega Pooreka i Makenzena, koji su Krajinike terali na Srbiju, naredio krajikim hrvatskim, srpskim i bosanskim regimentama da krenu na Taljamento i Pijavu i tako dobro uzdrmaju Antantinu koaliciju. A na tom podruju severne Italije njihovi i nai pradedovi su pod komandom primerno kolebljivog i slabog austrijskog generala Maka, zajedno sa slavnim ruskim vojskovoom Suvorovom, na prelazu iz 18. u 19. vek suzbijali Napoleonovu najezdu na istok. Nali su se Krajinici u Italiji i sredinom 19. veka, kada su pod komandom feldmarala Radeckog - kojem je slavni kompozitor Jozef Straus posvetio nita manje slavan mar koji Belije i dan-danas sluaju sa nostalgijom i oduevljenjem - guili - kod Kustoce i Novare - nacionalno- oslobodilaku borbu Italijana.

Pamtim i prie sa komianja, prela i veernjih sedeljki sa majstorima- Hrvatima Muama iz sela Greana koji su nam gradili kuu. Oneo duhovima, veticama i vukodlacima kasnije su mi razdirale duu strahom dok sam nou morao prolaziti pored groblja na putu do voza kojim sam svakodnevno putovao u glinsku gimnaziju.

Pravi smisao onoga to sam sluao u rodnoj kui o krajikom ratovanju, hajduiji, radu u amerikim fabrikama i rudnicima, bunama i ustan- cima, o oevoj vojnoj slubi na bekom dvoru u onoj udesno kitnjastoj uniformi, saznavao sam, razume se, kasnije kroz celi ivot.

38

Ovde sam uo i prve verodostojne prie o oktobarskoj revoluciji u Rusiji. Najvie mi se nekako dopadalo ono o esto spominjanom Vladivostok^ ... Kad mi, crveni, pred Vladivostok, a po njemu bele zastave u znak predaje i crvene u znak pozdrava.

Tragove zle sudbine Srba-Krajinika - kojima su austrijski oficiri na njihovom jeziku izgovarali samo reenicu: Vi, Srbi, najradije birate posao vojniki, i razaranja u prvom svetskom ratu gledao sam stalno u komi- jama bez ruku, nogu i oiju - invalidima bez invalide. Meu mnogobrojnima mi je najivlji spomen ostao na Trkulju Iliju Iletu. On je negde u Galiciji ili u dolini Soe bio teko kontuzovan. Vratio se kui na izgled zdrava ljudina. Ali ono to je on radio vie nego reito je govorilo0 njegovoj poremeenosti i gledanju na materijalna dobra poput Grka Zorbe, junaka istoimenog filma. Dok su u prolee seljaci odlazili da obrauju svoja polja, lieta, glava krajnje siromane porodice, zapoinjao bi svoje radove na padinama ispod svoje kue. itavo brdo bi ispresecao rovovima, sklonitima, galerijama. Po onome to mi je ostalo u seanju, mislim da je to po dimenzijama mogao biti fortifikacijski obraen bataljon- ski odbrambeni rejon sa baterijom artiljerije. I tek bi ga u poznu jesen kie1 snegovi oterali s polja i sve to zaruili. Ali lieta bi narednog prolea poinjao sve iz poetka, i tako godinama... Kada bi me ded poslao da ga pozovem da radi kod nas u nadnicu, lieta bi, vrskajui i kao izvinjavajui se govorio: Ne mogu dok ovog vraga ne svrim.

Jednoga dana prvi put smo zauli gde neto nepoznato bruji gore u nebu. Bio je to avion. Pamtim da nam je ba lieta uzbuen objasnio: To je eroplan. Ta vam je tica velika ko taj va mlini. Pamtim i sad da mi je to poreenje bilo nekako udno i sumnjivo: otkud ta ptica moe da bude koliko i naa vodenica-potoara?!

ta radi? - pitali bi me bezbroj puta drugovi i prijatelji tokom godina i decenija, dok sam kao i suvie mlad penzioner - po odluci, u jugoslovenskom socijalistikom drutvu nepostojee cenzure - obimne rukopise svojih naunih radova slagao u linu arhivu.

Istrajavam na Iletinom poslu - odgovarao sam u gorkoj ironiji.Dugo je na krajikim kostima i invalidima opstajalo habsburko car

stvo. Oni koje sam ja gledao nisu ga, na nau sreu, uspeli odbraniti.Ali i pored tekih uspomena na nacionalno i versko ugnjetavanje,

zadrao se dosta dugo kod mnogih Krajinika i al za Vranjinim vremenom - u sutini seanje na zlatnu valutu u epohi cvatueg kapitalizma u Evropi, krajem 19. i poetkom 20. veka, karakteristinoj i po odsutnosti ratova, normalnog vida ivota Vojne krajine - Soldatenlanda.

Mene na to vreme podsea i oev eir pun austrijskih zlatnika koje je on prebrojavao. Tom prilikom je poklonio i meni nekoliko Franc Jozefa, da bih se igrao s njima, umesto s klikerima.

Mnogo znaajnije je, meutim, ono proaustrougarsko u odnosu na Hrvate, Srbe i Slovence, anacionalno naslee, ukorenjeno u svest veoma brojnih bivih visokih austrougarskih inovnika, oficira i feudalaca i njihove dece (raznih Sarkotia, Kvaternika, Pavelia, Mandia, Budaka, Lorko-

39

vica) koji su kao eksploziv razarali drutveni organizam - u istoriji prve zajednike drave Junih Slovena - Jugoslavije, da bi se u punom sjaju pokazali aprila 1941. godine, kada su, pod zatitom faistike zavojevake vojske, uspostavili Nezavisnu Dravu Hrvatsku, kao jedan od elemenata zaplanirane nove Balkanske podunavske federacije za koju se, sem austrougarskih revanista uporno zalagao i premijer Velike Britanije- Vinston eril.

PET NA TUR

Moju detinju duu u najranijem detinjstvu mnogo je trovao strah od kole. esto sam sluao od starijih: Bie ti u koli pet na tur, tako da se u mojoj svesti kola poistoveivala s batinama, to, u stvari, i nije bilo daleko od istine.

Kada sam (1921) kao ak-peak savladao strah od vukova i besnihi pasa, peaei est dana u sedmici pet kilometara do kole u susednom selu Perni, jer je moja kola u selu Blatui bila jo dalje, i pet kilometara natrag do kue, doiveo sam - pored saznanja da u koli ne tuku svaki dan - neto neoekivano. Bez ikakvog razloga i povoda s moje strane, vei deo drugova i drugarica iz mog razreda poeli su kolektivno da me svakodnevno bezduno tuku i svakojako vreaju dok smo prolazili jedan kilometar zajednikog puta. Iz njihovog dobacivanja sam mogao zakljuiti da me tuku kao stranca iz drugog sela. Mesecima sam to strpljivo i utke podnosio, ne alei se ni roditeljima ni uiteljici.

Jednoga dana sam se ipak grubo suoio sa onim zlokobnim pet natur.

Otvorite pernice, strogo je naredila uiteljica i krenula od klupe do klupe, paljivo zagledajui nae pisae pribore - pisaljku i spuvu. Ja sam s ponosom otvorio svoju pernicu u kojoj se blistala nova-novcijata zailjena olovka kohinor, koju mi je otac odnekud s puta doneo.

Kad je uiteljica ugledala ponos moje pernice, epala me je za vrat i, tukui me akake, vikala: Mar napolje! Usplahirena, dotrala je do katedre, zgrabila glogovu ibu i u besu je poela da me tue gde je stigla, ak i po licu. Tek kada se izmorila i polomila nekoliko glogovaa okrenula se prema meni, koji sam se tresao od jecanja, naredila da kleknem i objasnila i meni i preneraenom razredu svoj pedagoki postupak: kanjava me jer sam, navodno, ukrao njenu olovku.

Uzalud sam ja uvreen, kroz pla i ridanje, objanjavao da mi je olovku otac kupio. Danas krade olovke, sutra e jaja i kokoke, a onda volove ... - grmela je stara uiteljica, dok su drugovi iz razreda podrugljivo dobacivali: oe olovaka?, kradljive ...

I u tom trenutku uvreenost zbog nepravde i gnev zbog nasilja sruili su strahopotovanje seljaeta prema uitelju kao nekom nestvarnom i nedostinom idolu.

40

Digao sam se i sa ispruenim krvavim rukama potrao prema nasilnici. Da neu moda vae volove krasti? To je moja olovka. Neete vi mene vie tui. Videete kada moj otac doe!

Na mene se sruio nov pljusak udaraca glogovaom. Mar u oak, da klei. I da zna, ovako u te tui osam dana!

Izdravi posle nastave dva asa u retu - zatvoru, vratio sam se kui, ovog puta bez batina mojih drugova, koji su se ve ranije razili kuama.

Kod kue sam se lomio ta da inim. Teko mi je bilo da kaem ta se dogodilo, a teko mi je bilo i da preutim jer je valjalo batine trpeti narednih osam dana i uz sve to ostati pred razred