r Ц~ 21?·X·~T

PlrRJz - ,[)§7:k/V S 2.11/$51

YU 155N 0354·6055

f>VИЦ~ ?-.Ч, ~

АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ Часопис за просторно планирање, урбанизам и архитектуру

Год. IlI, број 3 Београд, 1996.

РЕДАКЦИОНИ ОДБОР

др Михајло Чанак, научни саветник (председник) др Добривоје Тошковић, научни саветник

др Милица Бајић-Брковић, ванр. проф .

др Бранислав Дерић, ванр.проф.

др Борислав Стојков, ванр. проф

др Недељко Боровница, виши научни сарадник

др Зоран Маневић, виши научни сарадник

др Нада Милашин, виши научни сарадник

арх . Бранко Бојовић, стручни саветник ИАУС

арх. Игор Марић, помоћник директора

др Миодраг Вујошевић

арх. Инес Маричић

РЕДАКЦИЈА

др Божидар Стојановић

др Борислав Стојков

мр Миодраг Вујошевић

арх. Игор Марић

Чланови редакције из иностранства

Академик Владимир Николајевич Белоусов (Москва) др Влатко Коробар (Скопје) др Георги Станишев (Софија) арх . Кампион Картер (Лондон)

арх. Евангелија Хаџитрифорос (Солун)

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК

др Зоран Маневић

СЕКРЕТАР РЕДАКЦИЈЕ И ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК

арх. Инес Маричић

КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА

дпп. Мирослав Антанасијевић

арх. Татјана Мићић

ИЗДАВАЧ

Институт за архитектуру и урбанизам Србије

ЗА ИЗДАВАЧА

др Ненад Спасић, директор ИАУС

АДРЕСА РЕДАКЦИЈЕ

Институт за архитектуру и урбанизам Србије

Архитектура и урбанизам

11000 Београд, Булевар револуције 731II Телефони: 011/3370-094,3370-185, факс 3370-203 Часопис излази периодично

ТИРАЖ

500 примерака .

ШТАМПА

Материјал предат у ПIтампу септембра 1997. године

Штампа: Троник.д.о.о.

11070 Нови Београд, Милентија Поповића 62

ЧАСОПИС СЕ РАЗМЕЊ УЈЕ СА ВЕЋИМ БРОЈЕМ ИНСГИТУЦИЈА У ИНОСГРАНИМ ЗЕМЉАМА

У финансирању часописа учествовало је МиНистарство за науку и технологију Републике Србије.

САДРЖАЈ

УВОДНИК

Борислав Сшојков

ЈАВНИ ИНТЕРЕС И ПЛАНИРАЊЕ (ОРU2uналнu научнu рад) 5

ИСТРАЖИВАЊА

Драгиша Дабиh

УРЕЂЕЊЕ ПРОСГОРА ВИСОКОПЛАНИНСКИХ ПОДРУЧЈА (ОРU2uналнu научнu рад) 11

Славка Зековиh

УТИЦАЈ ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА НА ПРОМЕНЕ ЛОКАЦИОНИХ

ПРОСТОРНИХ ФОРМИ ИНДУСТРИЈЕ (йре2леднu члана к)

Марко Госшовиh и Душан JOKcuh МОДЕРНИЗОВАНИ КАТАСГАР У ФУНКЦИЈИ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА (ОРU 2uналнu нау чнu рад)

СВЕТ

Владимир Николајевич Белоусов

МОСКВА-ЗВОНЕЗВОНА

УРБАНИЗАМ

Дејан Ђорђевиh и Љиљана Милинковиh

22

28

35

ПЛАН ПРОТИВ ПЛАНИР АЊА ИЛИ Р АСПР АВА О ИМПЛЕМЕНТАЦИЈИ 41 ( ОРU2uналнu научнu рад)

Љубдраг Шимиh

СТАРО И НОВО - ДОГОВОР ИЛИ ХАОС 46

Соња Продановиh

САНАЦИЈА СТАРИХ РУДАРСКИХ НАСЕЉА - ОСНОВА УСПЕШНЕ УРБАНЕ 50 РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ (Сiiiручнu рад)

Борислав Сшојков

ГЕНЕРАЛНИ ПЛАНПРИШТИНЕ 53

АРХИТЕКТУРА

Игор Mapuh и Мила Пуцар МЕДИТЕР АНСКИ ЦЕНТАР ЗА ЕНЕРГИЈУ И ЕКОЛОГИЈУ, ЕНЕКО-ЦЕНТ АР И 57 ЦЕНТАР ЗА МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНЕ СГУДИЈЕ И ИСГР АЖИВАЊА У БУДВИ (сiiiручнu рад)

Љиљана Милешиh -Абрамовиh ПОСЛОВНИОБЈЕКАТУФРАНЦУСКОЈУЛИЦИ 17-19УБЕОГРАДУ 62

ИСТОРИОГРАФИЈА

Зоран MaHeBuh МИЛОРАД МАЦУРА (ОРU2uналнu научнu рад)

ХРОНИКА

Јован Секулиh

IN МЕМОЮАМ - РАДОМИР СТАНИЋ (1932 -1996)

65

71

УВОДНИК

Јавни интерес и планирање

Борислав Стојков

111111111111111111111111111111111111111111111111111111111 1 1111 11111 11 11 1111111111111111111111111111111111 111 11 11 1 11111 1 1 1 11 UDK 711 .2/.4

У новом републичком Закону о експропријацији основ­

ни помак, са становишта планера и урбанистичког пла­

нирања, је учињен у дефиницији јавног односно општег интереса. Две кључне новине решавају ранији тежак

проблем планера:

• Закон је тај који утврђује предмет опште г UaBHor) интереса .

• Републичка влада је место где се одлучује шта пред­

ставља предмет јавног интереса а не урбанистички

план као што је било по ранијем Закону.

Предмет ј авног интереса је тако преко ноћи постао

теоретско питање највишег ранга са неколико кључних

питања која су била тотално занемарена у периоду

неколико протеклих декада у коме су урбанистички

планови, односно урбанистички планери , били "гос­

подари интереса" , уз разорне последице и за њихову

професију и за саме планове.

Општи приступ

Приближно исти ранг проблема за планере представља

питање циљева, недефинисаност методологије као и

питање остварљивости планова . Међутим, проблем

интереса постаје доминантан утолико више уколико се

политички систем мења и уколико привреда у Србији мења своју структуру и суштину. Тржишна оријен­

тација и плурализам у одлучивању као кључне тачке у

оквиру политичког система изазивају појаву доскора запретених интереса и, нарочито у области планирања,

честе међусобне сукобе интереса, који све више

угрожавају идеалну планску слику планера, односно

његов "цртани филм Утопије". Због тога тема јавног интереса, која уопштено говорећи усмерава плани­рање, треба да буде пажљивије испитана уз истовре­мени развој идеје међузависности са осталим интере­сима, њиховим честим конфликтима и несагласностима које још више потенцирају политичко понашањеи

утицај.

Дефиниција јавног (општег) интереса је нормативно регулисана у Србији али још увек ртвара читаву серију нових дилема од којих неке могу да угрозе процес планирања и, још горе, процес одлучивања. Да ли ј е свака болница, државна или приватна, предмет јавног

интереса? Шта све обухвата регулација новоплани­раних или постојећих путева или улица? Како "социјално становање" треба да буде планирано да би могло да добије епитет јавног интереса? Како се јавю; интерес одражава у различитим друштвеним и култур-

;

ним срединама у држави вишекултурне структуре као

што је Србија и који је однос између јавног интереса и

развоја као планерских критеријума? Итд. Идеја и

појам јавног интереса су сада у честој употреби, а

посебно у области планирања али и у области

политике, јавних медија, политичких и друштвених

наука, економије итд. Упркос томе сама идеја јавног

интереса нема довољно дубоку анализу њеног значаја

тако да се појам често погрешно користи без одгова­

рајућег разумевања а понекад и злоупотребљава.

Проблем погрешне употребе или злоупотребе појма

јавног интереса на несрећу има веома конкретне и

често погубне утицај е на судбину будућих генерација у

појединим градовима. У различитим приликама као

што су политичке дебате, одлучивање о урбанистичким

плановима, грађански судови итд. појам ј авног

интереса има одлучујући значај . Овај појам има доста

конвенционалну употребу највише због тога јер, по својој природи, не трпи сувише јасну дефиницију и

објашњење .

Политички речник има гомилу речи и фраза чиј а дефиниција лежи у мраку, нејасна у полу светлу забуна

и несагласности: речи као што су " либерално" "ради­кално" и чак "демократски " , садрже све каракте­

ристике такве непрецизности. Један од разлога за то

лежи у чињеници да политика представља више вешти­

ну него науку, замка која би морала да буде избегнут а пре свега у планирању. Из тог разлога, међутим, појам

јавног интереса као један од тих нејасних појмова, се често посматра са сумњом и опрезом од оних који су сувише ригорозни у настојању да све дефиниције

разјасне до краја . У таквом напору они понекад суге­ришу да тај појам и не може да буде дефинисан из простог разлога зато што јавни интерес и не постоји. У неким покушај има одређене фундаменталне каракте­ристике концепције јавног интереса су занемарене док

су одређене поенте погрешно постављене. Једну од тих збуњујућих поенти представља проста чињеница

постојања супростављених интереса тј . дистинкције између јавног и појединачних интереса. Пре даље расправе по овом питању кратки историјски преглед

може да буде од користи.

Каква је историја идеје о јавном интересу и приватној користи . изражена у . филозофији Платона, Августина, Локеа, Адама Смита и Маркса , а које су контра­дикторне прошле и садашње теориј е о истом појму? Напокон, која је веза између јавног интереса и полити­чке реалности односно развоја?

Историја појма

Према Платоновим идејама о идеалној држави дис­тинкција између приватног и јавног лежи у иденти­

фикацији другог дела наше душе у апетитивном еле­

менту. Апетити у својој егоцентричности нису у стању

да генеришу заједништво и одрживи ред, изузев под притиском виших правила резоновања. Производња

"б" б огатства се налази у домену риге приватних импул-

са који су оријентисани превасходно ка приватној кори­

сти више него према заједничком добру. Економска

међузависност је та где се потреба за јавним редом

појављује (не сама суштина већ прилика за јавним ре­дом). Према Платоновој филозофији јавни интерес је дакле оријентисан у правцу свести о рационалном

уређењу правде.

У свом капиталном делу "О Божјој држави" један од првих . хришhанских филозофа Августин истиче да

искупљење сваког човека представља његов лични

интерес који представља основу за ред сам по себи. У

хришhанском поретку јавни интерес није каракте­

ристичан самим ограничавајуhим усмерењем управе ка

миру, одбрани и правди, већ више учешhем управе у

трансценденталном пореклу и судбини људског жи­

вота. Бог је третиран као узвишено биhе и крајње

усмерење свих акција. Мир представља јавни интерес,

али ради се о миру, поретку и правди у оквиру учешhа у

трансценденталној егзистенцији и судбини што је

карактеристика хришhанске формуле јавног интереса

(Рах Participans).

Теоретичари приватног интереса Локе (1632-1704) и Адам Смит (1727-1790) аргументу ју да грађанско друштво постоји у интересу приватне користи. У том

смислу прибављање материјалних користи значи

суштину приватне користи. Имовина је врховни циљ

људи на крају уједињених у комонвелт. Природни

закон је одређен задовољством и болом и не пред­

ставља ништа друго него агрегиране приватне користи.

Али која врста јавног аранжмана треба да промовише

обезбеђење индивидуалних задовољстава? Према Сми­

ту друштво је самоадаптирајуhи и самоуравнотежава­

јуhи систем приватних интереса. Према томе, приватни

интерес је сам по себи извор реда. Многи могу да

учествују у ономе што је заједничко за све, али зајед­

ница не може да учествује у различитости безбројних приватних интереса и аспирација. Слобода говора,

слобода у односу на управу итд. представља екви­валенат учешhа у Августиновском смислу (Рах Parti­cipans). Тако јавна промоција приватне користи остаје друштвени приоритет. То значи да постоји јавна брига

за приватном користи (једна од каснијих соци­јалистичких идеја) али у смислу употребе приватног имања као основе за индивидуални живот и слободу

уговора као основе запошљења. Суштина Локеових и Смитових идеја је да јавни интерес значи пре свега задовољење приватних интереса и тежњи.

Уместо ранијих идеја о трансценденталн~м Карл Маркс дефинише троугао, односно релације: ЧОВЕК -РАД - ПРИРОДА као недељиву и међузависну целину. Човек постаје део природе кроз свој рад односно човек производи и контролише свој сопствени живот.

Уколико се рад заснива на приватном власништву, ексклузивни карактер власништва дели једног човека од других резултирајуhи отуђењем. Маркс тврди да је рад заједничка појава а не приватна. Друштвени

6

поредак је у основи поредак заједничког рада и

његовог управљања. Поредак политике ће бити заме­

њен поретком рада. На крају рад и управљање радом представљају јавни интерес. Постоје различити поједи­

начни интереси али они треба да буду задовољени кроз

рад као врхунски јавни интерес.

Неке практичне дилеме

Пракса различитих савремених институција је развила

различите теорије и објашњења јавног интереса у зависности од специфичних становишта и практичних

разлога употребе овог појма.

Правници и адвокати практикују тумачење јавног

интереса које је потпуно процедурално у карактеру. За

њих сва акта која су саображена са законском проце­

дуром имају атрибут или квалитет јавног интереса.

Исти је случај тамо где се јавни интерес прописује и

фиксира кроз јасну дефиницију шта јесте или шта би

могао да буде предмет јавног интереса као што је

случај у новом српском закону. Ова врста дефиниције и праксе је углавном процедурална у суштини те изједна­

чава јавни интерес са актима и правилима која утврђују

изабрани представници народа. Америчко искуство је

добар пример за ово. Као што стоји у одлуци Врховног

суда Пенсилваније "моћ утврђивања шта је у јавном

интересу или не, лежи у легислатури и без такве декла­

рације комисија нема потребне стандарде нити крите­

ријуме". Ово једноставно значи да једини начин да се

утврди шта је у јавном интересу представља начин

позитивне легислативне конкретизације која треба да

буде прихваhена као финални став. Ово такође значи

да администрирање јавног интереса треба нужно да буде сигурно у рукама изабраног легислативног тела .

Искуство са грешкама које такво једно тело може да

учини у име посебних или појединачних интереса је

више него често у многим друштвеним заједницама.

За социологе јавни интерес у датој друштвеној заједни­

ци у одређеном времену је онај који одговара оби­

чајима друштва. То је релативистичка дефиниција која

има предност утолико што прави одређену разлику

између одређених друштава и њихових обичаја али не

довољно. Проблем са оваквим приступом је последњих

деценија доста ублажен иако не до краја, утврђивањем чињенице да у једном друштву различите групе,.чак и

минорне и маргиналне, имају различите обичаје и различите интересе . Дефиниција јавног интереса у таквим случајевима мора да буде сасвим одређена, прилагођена њиховом схватању реалности. Проблем је такође компликован у друштвима у транзицији где обичаји и традиција најчешhе не представљају стабил­не категорије већ доста флуидне и условне. Овај прис­туп има вредно схватање у подвлачењу традицио­

налних вредности и њихове моhи као и у откривању свих проблема у покушају да се дође до универзалне дефиниције јавног интереса.

Према хришћанским етичарима јавни интерес пред­ставља циљ сам по себи. Он се дефинитивно иденти­фикује кроз достигнуhа друштвене заједнице заснован на интелигентној доброј вољи. Јавни интерес треба идентификовати са оним последицама интелигентне,

алтруистички мотивисане колективне селекције у оквиру процеса управљања, која производи ситуације од којих је најпре могуће очекивати стимулисање

даљих интелигентних и алтруистичких селекција код

оних којих се то тиче. У слови који у целини фаворизују

алтруистичку мотивацију су: слобода религиј е, слобода

говора, ( са свим обезбеђењима неопходним у демо­

кратском друштву) , образовање, стандард живота (што не подразумева и луксуз), индивидуални и коопера­тивни рад, итд . Одлуке треба да фаворизују потрошача пре него произвођача, будуће генерације пре него

Појединани интереси

• подстандардно плаћање зараде запосленима у приватном сектору

• две фирме желе да се уједине и да фиксирају цену њихових производа

• потурање производа било каквог квалитета на тржишту

• слободно понашање у урбаном контексту у смислу грађења, саобраћаја , еманација итд .

• изградња зграде према сопственом нахођењу

• подела парцеле на своју руку ради бесправне стамбене изградње

подразумева да један појединац не може да има интерес

супротан интересима политичке заједнице као целине.

Али, према Бентамовој теорији, човек је себичан тако да цела доктрина може да се прихвати само уз

претпоставку да збир себичних појединачних акција

може бити изједначен са максимизираном срећом

заједнице .

Табела 1. "Супротстављени интереси у друштву"

Јавни интерес

• јачање куповне моћи становништва

• развијање конкуренције ради добробити потрошача

• очување стандардног нивоа производње који чува здравље и удобност чланова заједнице

• заштита здравља свих становника и регулисани

развој насеља

• уклапање зграде у регулациону и грађевинску линију и остала правила грађења

• заштита коридора за јавни пут

Табела 1. Суuрошсшављеi-tu uнш ересu у друшшву

садашње, слободу пре него сукобе, као и основну

једнакост међу појединцима по питању права и

праведности. Ова дефиниција ј е углавном заснована на

доброј вољи која је често проблематична као претпо­

ставка, занемарујући заједничку добробит, која поне­

кад захтева чвршће императиве. Ова теориј а, засно­вана на хришћанском доброчинству, артикулише оче­

видну разлику између "меких" вредности и "тврдих"

последица .

у тумачењима ј авног интереса код економиста обично

се мисли на ј авна добра и услуге. Западни свет дај е

приоритет " слободном потрошачком избору " и свака

акција управе планирана да омогући овај избор је у

јавном интересу. Јавно добро је оно код кога кориш­

ћење од стране једног потрошача не омета све остале

потрошаче да користе исто јавно добро . Последично,

јавно добро је перманентно доступно свим потро­шачима без могућности заобилажења (искључења) би­ло ког потрошача. У класичној економској теорији то

је онај случај где јавни интерес значи просто

агрегирање појединачних користи. Задовољење потро­шача (синоним за приватну корист) ј е стандард друш­твене ефикасности који тежи врховном јавном инте­

ресу у данашњем западном свету. Тамо администрација

има два задатка: (1) економско задовољење што је више могуће грађана и (2) националну одбрану - што је могуће сматрати истим јер се то може разумети као

генерална одбрана појединачних користи (што и пред­

ставља глобалну стратегију САД).

Основна премиса у таквом тумачењу ј авног интереса ј е

да он обухвата прост збир појединачних интереса што

представља основну теорију оваплоћену у раду Џереми

Бентама " Увод у принципе морала и законитости " .

Теорија Бентама (1748-1839) могла би да се дефинише као квантитативна одредница јавног добра. Теориј а

7

указује на квантитативну евалуацију индивидуалних

интереса наспрам тзв . јавног интереса. Ова табела

показује примере јавног интереса који се увек иденти­

фикује са интересом читаве заједнице утврђен у том смислу парламентарним путем али исто тако међу

којима је могуће сакрити приватни или групни интерес,

тј. интерес мањине . Истовремено примери приватног

интереса представљају врсту саможивих елемената

супротстављених јавном интересу. Отуд је наведена

листа јавног интереса идентификована са предпостав­

љеним добром за све или за већину . Проблем искрсава

када треба одредити стандарде за мерење добра

уколико се одбаци сумирање појединачних интереса

као критеријум због свог кратког и ограниченог

домета. у покушај има утврђивања овог стандарда

могуће је позвати се на дефиниције Волтера Липмана и

Ериха Фрома:

а) Јавни интерес могуће је сматрати оним што би људи

напокон могли да изаберу када би видели јасно,

размишљали рационално и понашали се

незаинтересовано и беневолентно (Липман) б) Здраво друштво развија човеков капацитет да воли

људе око себе, да ради креативно, да развија свој

разум и објективност и да има свест о себи која је

заснована на искуству његових сопствених

производних способности (Фром).

На основу ове две формуле које теже идеалу

подразумева се да грађани желе (уколико на проблеме _ ледају интелигентно и без жртвовања својих личних потреба и жеља) сређену и продуктивну заједницу у кој ој свако има прилику да .... азвије своје способности до максимума. Свака мера кој а служи и користи

људској тежњи за афирмативним и конструктивним

учешћем у оквиру цивилизације, мора бити сматрана у јавном интересу јер повећава добро свима. Тако би

наша дефиниција јавног интереса могла да буде да он

не тежи нити максималном задовољењу појединачних

жеља нити промовисању заједничке користи већ ка

утврђивању таквих друштвених услова где су појединци

у стању да стварају, кроз продуктивни рад, такве жи­

вотне услове који су у сагласности са људским досто­

јанством.

Ипак остају отворена питања:

• шта се дешава са појединачним интересима који су супротстављени интересима већине (искључујући радикалне и деструктивне елементе)?

• шта се дешава са интересима који су супротстављени традиционалним обичајима и схватањима?

• који је однос између промоције јавног интереса и заштите појединачног интереса у целини.

Индивидуална слобода и јавне потребе

Ова и слична питања доказују постојање дијалектичке

тензије између појединачне слободе и јавне потребе.

Скоро је немогуће претпоставити апсолутну усаглаше­

ност између појединачне слободе и јавног интереса

што представља један од најизразитијих проблема у

планирању.

Најосетљивији задатак планера представља изнала­

жење одговарајућег начина усаглашавања ових вред­

ности друштвеног реда, односно приватних захтева са

потребама заједнице. Антиномија између појединачних

акција (у области грађења) и друштвене воље (заштита земљишта или средине) такође постоји и у самом појединцу. Ради се о познатом сукобу између себичних

тенденција и кооперативних импулса. Јавни интерес

тежи ка социјалној компоненти у људском бићу (свест

да се не живи сам у свету или тзв. друштвена свест). На другој страни приватни интерес посматра исте проб­

леме и са становишта човека као јединке која жели да

пројицира своју персоналност у свет око себе и да реа­

лизује своје сопствене циљеве и амбиције (самосвест). Обе ове групе интереса су позитивне уколико не теже

ка моћи, односно надмоћи над осталим људима или

уколико не чине штету другим људима. Ово је један од

најпознатијих проблема у урбанистичком планирању,

утврђивању градске регулације, утврђивању регула­

ционих линија и контроли коридора. Утопијско друшт­

во Томаса Мора је оно у коме ове две врсте интереса

треба да буду уједињене, тј. где сваки појединац треба

да развије своје појединачне тежње на начин који

одговара добробити свих .

Обратимо сада пажњу на још неке кључне проблеме у планирању са становишта јавног интереса. Ове дилеме

су углавном везане за метод дефинисања циљева у

планирању, дакле нешто што претходи изради план­

ских решења. Циљеви у планирању представљају начин оваплоћења јавног става о предмету планирања и

истовремено метод рационализације приступа пред­

мету планирања на нивоу заједничког (јавног) интереса одређене друштвене заједнице . Иста заједница је одго­ворна за одлучивање о решењима у плану и, у наставку,

за његову реализацију, као и за све последице које произилазе из плана. У ствари план треба да пред­

ставља израз или одраз друштвене воље за коју се

претпоставља да је оријентисана према извесном циљу са јасно дефинисаним путем до њега.

Начин површног, несистематског и произвољног фор­

мулисања циљева, тако чест у планирању, отежава

8

схватање и реализовање јавног интереса и истовремено

изазива конфликте са серијом појединачних интереса.

Зато кључно планерско питање о квалитету односа

који се очекују да буду реализовани у датом насељу или

простору од стране одређене друштвене заједнице,

може да се расправи тек након утврђивања предмета

јавног интереса и проблема који иза тога стоје .

Предмет јавног интереса је основни разлог регионал­

ног и урбанистичког планирања подразумевајући и све

потешкоће које из тога проистичу. "Планом, који је у

ствари серија сугестија за достизање одређених циље­

ва , планер мора да објасни свој став о јавном интересу

као циљу (или серији циљева) одређене друштвене

заједнице. Ови циљеви треба да буду расправљени у

демократском политичком процесу". (А.Алтшулер

"Циљеви обухватног планирања", ЈАЈР, август 1965.). Пажљиво вредновање елемената одређене просторне

структуре и њихових унутарњих веза и међуутицаја као

и идентификација јавних ставова (најосетљивији сег­мент планирања), мора зато да претходе дефинисању оних елемената простора који представљају јавни

интерес.

Проблем јавног интереса има две димензије : садржај

јавног интереса и начин његове идентификације. То је

уствари проблем дефинисања циљева у процесу

планирања. Са становишта јавног интереса општи закључак је да сви корисници простора теже ка (1) вишем квалитету услова у оквиру средине (културни,

социјални, хигијенски) и (2) условима бољег економ­ског просперитета. Плански критеријуми морају да

буду усаглашени са овим циљевима и прилагођени

специфичним показатељима и параметрима у датом

подручју. Појединачни интереси изражени кроз поје­

диначне или групне тенденције по питању насељавања,

пословања, производње и саобраћаја не значе ништа друго већ тенденције достизања појединачних или груп­

них циљева који су често у конфликту са јавним инте­

ресом или узајамно. Још тежи је проблем различитог

сагледавања путева реализације појединачних инте­

реса. У овом случају разлике изазивају наспрамне се к­

торске интересе видљиве у конфликтним секторским

циљевима у многим просторним И урбанистичким

плановима.

Метод идентификације јавног интереса представља веома деликатну фазу планирања. Отуд проистиче и став А.Ф.Бентлија да "јавни интерес уствари не постоји

јер не постоји модел одлучивања способан да пред­

ставља мишљење целог становништва (А.Ф.Бентли, Процес управљања Харвардски универзитет, 1967). Ово отвара следећу дилему: да ли су планови способни

да буду основни инструменти за дефинисање јавног

интереса и његову заштиту и, последично, да ли је

планирање одиста један од основних мисаоних процеса

у коме се одвија идентификација и артикулација јавних

интереса?" (Ћ.Милић, О општем интересу са аспекта

просторног планирања, Простор, бр.4, 1996.).

Закључак

Вратимо се сада на почетак овог чланка и на законски

оквир за дефинисање јавног (општег) интереса у Срби­ји где је Влада Републике место на коме се доноси од­

лука шта је предмет општег интереса. Ова врста поли­

тичке дефиниције је колико стара толико и диску­

табилна. Према овом ставу јавни интерес је онај стан-

дард добра помоћу кога политички акти могу и треба

да буду вредновани.

Другим речима свака акција изведена под етикетом јав­

ног интереса заслужује аПРИQРНО одобравање јер је настала у оквиру процедуре одлучивања у Влади која у

одређеном смислу представља односно симулира ве­

ћину .

Ово се сматра једним од прагматичних решења које

скрива основну опасност у идентификацији јавног

интереса са политичким одлукама јавне управе . Ово

подразумева да се јавни интерес налази у свему што , јавна управа својом одлуком утврди. Премда је листа

објеката од јавног (општег) интереса утврђена репуб­личким законом (школе, здравствени објекти, путеви, јавне зграде, спортски објекти, заштита средине итд . ) сматрајући одлуку Владе о предмету јавног интереса у

том случају као готову ствар , отворене су могућности

за погрешно конципирање стварних интереса одређене

заједнице, за могуће себичне аспирације или чак за

злоупотребе из приватних интереса , за неоправдано

увећање политичке моћи и, напокон, за могуће штете

другим заједницама у суседству или даље. Више него

честа појава је да се наредбе владајућих ауторитета

сматрају аутентичним одразом добра. Искуство у

бившој Југославији са тзв . "политичким фабрикама",

"политичким путевима" итд. не значи ништа друго већ

злоупотребу јавних интереса од стране политички ути­

цајних људи спремних да употребе своју политичку моћ

имплементирајући приватни интерес кроз процес пла­

нирања. Ово може да се упореди са класичном тео­

ријом о божјој вољи: њу није могуће доказати , али ће

последице убрзо бити видљиве .

На крају остају следећа питања:

• да ли је јавни интерес демократска вредност или не • треба ли управа да намеће сопствене вредности друштвеној заједници пред којом одговара

• да ли јавни интерес значи политичку слободу

(слободу избора) или политичку препреку?

Модерна демократија је сведок све веће количине

сукобљених интереса и , с друге стране, захтева за

толеранцијом, хармонијом, независношћу итд. У так­

вом оквиру одређена друштва или друштвене заједнице имају сопствену серију стандарда, вредности и крите­ријума што омогућава избор међу њима. Нема друштва (или друштвене заједнице) које прихвата универзалне стандарде , вредности или критеријуме као датости. Неизбежна чињеница је захтев СВаке друштвене заједнице да има сопствене специфичне циљеве где јав­ни интерес треба увек уважавати на различитим ниво­има и на специфичној Матрици критеријума. Ипак Хабитат Агенда (Истамбул 1996.) декларише да "сви људи имају право и морају такође да прихвате одговор­ност да поштују и заштите права осталих укључујући и права будућих генерација доприносећи активно зајед­ничком добру" . Ова декларација значи специфичну дефиницију јавног интереса на одрживи начин заједно са идејом о ј еднаким могућностима свакога да учест­вује у одлучивању и развоју. Претходни ставови воде ка неколико закључних тачака од којих неке могу да има­ју битан значај за планирање:

1. Јавни интерес је ствар планирања али као крите­ријум а не и као одлука.

9

2. Методологија планирања треба да буде више

индуктивна у смислу бољег разумевања локалних вредности, стандарда и критеријума пре дефиниције

јавног интереса.

3. План мора да буде интегрални а не секторски, са циљевима који одражавају специфичну идеју о јав­ном интересу и различитим активностима (функци­

јама) које су томе прилагођене.

4. Стандарди и нормативи су потребно средство у

дефинисању јавног интереса и прихватљивији као

средство у поређењу са одлучивањем на нивоу

Владе. Ово подразумева да различити нивои (нацио­нални, регионални, општински) имају различиту се­рију стандарда прилагођених различитим традици­

јама, обичајима и менталитетима.

5. Појединачни интереси имају подједнак значај у

оквиру процеса планирања подразумевајући да они

не угрожавају интересе других . Стога појединачни интереси у плану треба да имају законску заштиту у редовној судској процедури што данас није чињеница

у Србији.

На основу ових претпоставки планирање може да

препозна јавни интерес на начин који је усаглашен са

вечитим очекивањима да ј е план у стању да побољша

животну средину и њене капацитете са свим њеним

димензијама у будућности . Утолико, дакле, и планира­

ње (простора, насеља) можемо да прихватимо као де­латност од јавног интереса.

ЛИТЕР А ТУР А :

Платон : О држави

AlIgllstine : De Civitate Dei т. Мор : Ушойија

l ocke : Essay COJlcerllillg Нumаn Understal1dil1g А Smith Ап Inquiry illto the Nature al1d causes оЈ Wealth оЈ

Natio1ls Ј. Bentham : 11ltroductioll to the Principal оЈ Morals and

LegislatioJl К Маркс : Кайишал Ch. Haar : Urbal1 Lаш W. Liman: Public Opinioll Е. Фром: Здраво друшшво А Bentley : Тhe Process оЈ GoVer12ment В, А Altslшlег: Тhe Goals оЈ Comprehensive Рlа?шil1g The Habitat Agenda, IstanbLIi , 1996.

•

И СТР .-----_ ИВАЊА

,--------

О ,

--=

Уређење простора

високопланинских

Драгиша Дабиh

arrangement СЈ! the high mountainous areas јп иiеш оЈ orga­nisation, construction, supply and protection is conditioned Ьу socio-economic structure and Ьу Ље development СЈ! hinterland and

it's related interest to these areas.

7Ье basic programme СЈ! the arrangement оЈ highmountainous territories is related to Ље protection СЈ! nature, natural and cultural values, mountain t()urism шиь complementary activities, local settlements and in!rastructure.

Кеу words: high mountainous areas, tourism, planning and development, envimnmental protection, protection СЈ! nature and built environment.

11111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111 UDК: 911.37(23)

Уређење високопланинских простора у функцији

очувања, унапређења, заштите и ревитализације при­

родних и културних вредности одређено је критерију­

мима њиховог ранга и чини полазни режим за уређење

простора у осталим функцијама, посебно у нацио­

налним парковима. Уређење високопланинских под­

ручја за туризам као водећу развојну активност обух­

вата зимску и летњу туристичку понуду у простору,

туристичке центре и места, као и одговарајуће ин­

фраструктурне системе. Техничко-технолошки прогрес

и осцилације у друштвено-економској сфери условили

су низ промена у односима између туристичке понуде у простору и самих туристичких центара, што је

резултирало савременим поливалентним центрима

четврте генерације, рационално смештеним у нижим

планинским појасевима и добро саобраћајно повезаним

са ски-стадионима и рекреативним парковима у вишим

планинским појасевима. Уређење простора у функцији

осталих активности и изградње инфраструктуре , услов­љено је њиховим еколошким усклађивањем са приро­

дом и функционалним допуњавањем са планинским

туризмом.

Уређење високопланинског простора, у најширем сми­

слу схваћено као његова организација, изградња, опре­

мање и заштита, саставни је део антропогеног ком­

плекса високих планина, чији резултат су створене

физичке структуре у природном високопланинском

рејону и његовом непосредном окружењу. Стварање

антропогених физичких структура високопланинских

подручја условљено је развијеношћу и организованош­

ћу окружења и његовим интересима за коришћење

планинских природних ресурса и то директно (ваздух, климатске погодности и сл.), или посредством произ­водних и непроизводних активности. Предмет уређења

високопланинског простора су планинске регионалне

целине, потцелине и делови, а само уређење садржи

организацију и заштиту територије по физичким и функционалним наменама за очување природе и

културног наслеђа, за туризам (понуда у простору) и комплементарне активности (шумарство, пољопривре­да, водопривреда и др.), организацију система и мреже локалних насеља, туристичких центара и места,

организацију и изградњу крупне инфраструктуре (сао­

браћајнице, водоснабдевање и канализација, енергет­

ска снабдевање, телекомуникације и комунални објек­

ти), организацију, изградњу и реконструкцију садржаја супраструктуре и комуналне опреме насеља, центара и

ваннасељских објеката.

Уређење простора у функцији очувања, унапређења

заштите и ревитализације природних и културно-

11

историјских вредности високопланинских регија, обух­

вата целине и објекте ретке и очуване природе, најчеш­

ће у шумском појасу, очувано етно-наслеђе народног

градитељства у традиционалним насељима и ређе

објекте и целине културно-историјског наслеђа. У

општем случају, уређење целина и објеката природних

вредности подразумева Rајмање али и најпажљивије

интервенције у простору, са циљем да се обезбеде

услови очувања и унапређења природе, као и предви­

ђени режим заштите при њеном коришћењу. Најмање

интервенције уређења и најстрожи режими заштите

спроводе се код површина и објеката природних

феномена који се штите као природни резервати и

природни споменици за културолошко коришћење

(само ознаке и евентуално дискретне ограде). У

просторима предеоних целина природних вредности и

лепота око природних резервата и споменика, режим

заштите је блажи и омогућава нешто веће интервен­

ције уређења у функцији културолошког коришћења (службени путеви и објекти), туризма (неопходни сегменти система жичара и алпских стаза, нордијске

стазе, летње планинарско-излетничке, риболовне и

друге стазе, видиковци и сл.) комплементарних актив­ности (неопходни шумски службени путеви и објекти, мања етно-бачишта, неопходни објекти воДоснаб­

девања и мале хидроенергетике, као и неопходни

сегменти система саобраћаја, енергетског снабдевања

и телекомуникационих веза). Ван ових предеоних цели­на, режим заштите је најблажи и, зависно од њиховог

обухвата националним или регионалним парком,

омогућава оптимално уређење простора за зимску и

летњу туристичку понуду у простору, за туристичке

центре и места као и за садржаје комплементарних

активности функција1 • Засебне предеоне целине које нису обухваћене националним или регионалним

парком, уређују се, зависно од својих природних фено­

мена, претежно као да су у овим парковима.

Национални паркови као најзначајнији комплекси

природних вредности националног и ређе наднацио­

налног значаја и регионални паркови са сличним

вредностима регионалног значаја, уређују се ради очу­

вања ретких природних феномена и њихове природне

средине, за културолошко (научно-истраживачко, еду­

кативно и др.) и усмерено рекреативно коришћење,

преко кога су ови простори постали прворазредни

туристички мотиви. На високим планинама, ови парко­

ви захватају природно највредније делове природних

рејона, у чијим природно антропогеним појасевима се

преклапају са интересима туризма и комплементарних

активности, а њихове заштитне зоне захватају и део ан-

тропогене локалне средине унутар комплексних висо­

копланинских регија и субрегија . Веhина светских на­ционалних и сви регионални паркови, уређују се за

мешовито коришhење, са највеhим толеранцијама код

великих америчких паркова. У Европи се данас само

неки мањи планински национални паркови ypeђ~y и

штите искључиво за културолошко когишhење (при­

мер првог и јединог швајцарског парка Енгадин), док

се веhина третира по узору на француски тип нацио­

налних паркова (са мешовитим коришhењем и заш­

титним зонама), што је случај и у Србији2 .

Уређење културне баштине високопланинских регија

може да буде обухваhено националним и регионалним

парком, или посебним просторним културно-историј­

ским целинама и меморијалним парковима регионал­

ног , националног или наднационалног значаја , а нај­

чешhе се односи на мање, засебне целине и поједина­

чне објекте етно-градитељства, археолошких налазиш­

та, културних споменика и знаменитих места, са њихо­

вим непосредним природним окружењем. Док се зна­

чајнија културно-историјска добра најчешhе штите и

уређују под одређеном друштвеном контролом, њихова

природна окружења, као и већи део етно-баштине у

високопланинским подручјима су запостављени, или су

под утицајем развоја неадекватно трансформисани

(изградња и угрожавање средине око културних доба­

ра, новоградња у старим селима и сл.). Будући да су ова

добра истовремено у просторима од интереса за

туризам и комплементарне активности и да пред­

стављају непосредне туристичке мотиве , усклађивање

њихове заштите и коришћења један је од сложенијих

задатака уређења простора (с обзиром да туристичка понуда подразумева завидан стандард саобраћаја,

смештаја, јавних објеката и др., напредна пољоприв­

реда и занатство - нове економске објекте водоприв­

реде, бране и акумулације и сл.). Прихватљива решења

су у компромисним поступцима реконструкције, реви­

тализације, пејзажног уређења, стилске новоградње

итд., као и у аутентичној обнови појединачних микро­

целина и објеката , као трајних вредности и туристи­

чких мотива.

Уређење простора за туризам као главну развојну

активност високопланинских подручја, јако је спе ци­

фично у односу на друге природне и остале туристичке

просторе, посебно по карактеристикама природног

комплекса и карактеру целогодишње туристичке пону­

де. У општем случају, уређење високопланинских ту­

ристичких простора је сложеније и скупље него код

осталих туристичких подручја, због веће дистанцира­

ности од емитивних центара и долинских јавних садр­

жаја, због неуређености локалне средине, због отежане

саобраhајне приступачности и проходности, због пове­

ћане опасности од елементарних непогода и знатних

ограничења изазваних режимима заштите природе,

због летње нерентабилности жичара, повећаних

зимских енергетских потреба и потреба за термо и

хидро-изолацијом, кратке грађевинске сезоне, повеhа­

них трошкова одржавања итдЗ. Предности високопла­нинских простора за туристичко уређење су знатно

мање и могу се односити на јевтиније земљиште, ло­

калну радну снагу нижих квалификација, на воДоснаб­

девање, допунско локално енергетско снабдевање, не­

ке локалне грађевинске материјале и др.

12

Најшири просторни обухват непосредног, наменског

уређења високопланинских туристичких подручја одре­

ђен је целином микро-регије, односно чешhе потцели­

ном суб-микро регије. Општи, заједнички фактори уре­

ђења микро-регије садржани су у њеном антропогеном,

долинском окружењу, најпре на нивоу туристичке зоне,

а затим државног региона и националне заједнице и

изражени су обимом, квалитетом и просторном

дистрибуцијом заједничких садржаја друштвеног стан­

дарда , међу којима су за високопланинска туристичка

подручја најважнији екстерни прилази и везе саоб­

раћаја, енергетике и телекомуникација, а затим и екс­

терне социјалне и управне институције и мере (изград­

ња некомерцијалних садржаја друштвеног стандарда

здравства, културе, науке , едукације и др.; управљање

институцијама заштићене природне и културне баш­

тине; стимулација отварања првих садржаја понуде у

простору, интерног комуналног опремања, превенције

елементарних непогода и других иницијалних акција од

заједничког интереса). У односу на блиске суседне високопланинске микро-регије (у саставу зоне, мезо и

макро-регије), уређење предметне регије подразумева

остваривање инфраструктурних веза (првенствено

саобраhајних, енергетских и телекомуникационих),

повезивање додирних садржаја понуде у простору

(скијалишта, летње стазе и др.) уз могуће повезивање

заштићених подручја природних вредности, расподелу

неких заједничких садржаја друштвеног стандарда ,

заједничко уређење и коришћење појасева државне

границе, царинских прелаза и др.

Основне акције уређења високопланинских туристич­

ких микро И суб-микро регија , у општем случају обух­

ватају организацију, изградњу, опремање и заштиту

територије и физичких садржаја у следећим прос­

торним категоријама : зимска понуда у простору, летња

понуда у простору, туристички центри и места, као и

инфраструктура.

Уређење територија и садржаја зимске понуде у

простору највећа је специфИ~IНОСТ. ypeђe~a висок~­планинских туристичких реГИЈа, ЧИЈУ основну аКЦИЈУ

чини избор, организација, изградња и опремање алп­

ских скијалишта са алпским ски-стазама жичарама и

пратеhим објектима. Основни критеријуми за избор и

уређење алпског скијаЛИШТ'а су: заступљеност скијаша

по вештини скијања и месту боравка, саобраћајна

приступачност подножја скијалишта, карактеристике и

капацитет алпских ски-стаза , као и њима адекватан

капацитет рационалних жичара 4. Алпски скијаши се по вештини обично сврставају у три категорије - почет­ници (којима одговарају краће, благе и сунчане стазе),

средњи (као највећи део скијашке клијентеле, којој

одговарају средње стазе) и добри (као мањина којој одговарају дуже и теже стазе северних експозиција).

Број и квалитет скијаша све брже расте, са напретком

скијашке технике, едукације и опреме, због чега се

повећава и интерес за дужим, бржим и атрактивним

стазама.

Истовремено, у комерцијалном смислу, за туристичку

понуду су највреднија скијалишта са стазама за све три

категорије клијентеле (са акцентима на ски-школама,

масовној средњој клијентели и анимативној улози

добрих скијаша). По месту боравка, скијаши се у опште}, случају деле на стационарне, смештене крај

скијалишта у туристичком центру, чији капацитет је по

правилу усклађен са капацитетом скијалишта и на

дневне излетнике из нижих туристичких места и

окружења, чије осцилације се (посебно викендом и празницима) тешко могу предвидети и задовољити рационалним скијалиштем. У случају да се у скија­

лиште улази само из туристичког центра, овај може

бити озбиљно загушен периодичном експанзијом днев­

них излетника, због чега се прибегава отварању новог

скијалишта, нових улаза у постојеће скијалиште, или у

крајњем случају, рестрикцији дневних излетника. Ула­

зи у скијалиште ван туристичког центра треба такође'

да буду приступачни за брз долазак скијаша, по прави­

лу друмском саобраћајницом, а где то није могуће гон­

долским жичарама и сл.

Алпске ски-стазе су најчешћи површински облици

скијалишта, поготову кад су већих дужина (уз ређа, широка а краћа просторна скијалишта). Уређују се од врхова и гребена (избегавајући неповољне нагибе,

остењаке, густу шуму, водотокове, изложеност ветру и

лавинама, изложеност сунцу - изузев за ски-школе и

почетнике и сл.), ка погодним морфометријским обли­

цима у подножју, где се природно може да сустекне

више стаза , до висина на којима се снег задржава

минимум четири месеца (на Алпима 1,000 - 1.500 мнв, на планинама у Србији 1.100 - 1.400 мнв), Стазе су

одређене геометријким параметрима висинске разлике

између подножја и врха, развијене дужине, екстремних

и просечног нагиба, минимале и просечне ширине, као

и површине, на основу којих се одређује капацитет

стаза у броју једновременских скијаша, Зависно од

класа скијаша, висинске разлике стаза варирају од

најмањих (неколико десетина метара), преко преовлађујућих за средњу класу (до 500 т) до највећих за добре скијаше (изнад 1.000 т), док се дужине стаза крећу у распону од неколико стотина до неколико

хиљада метара. Нагиби стаза су диференцирани на

исти начин, у просеку 10 - 35 % са екстремима 5-60 %, при чему ширине стаза прате нагибе (просечне око 50 т, са екстремним 20-100 т) због чега је појачана

диференцијација површина стаза да би се обезбедиле

уобичајне брзине скијаша (просечно 10-35 kтЉ). Капацитет стаза, узимајући у обзир све наведене

параметре, мери се детаљније према њиховој површини

(просечно 40-80 скијаша/hа, екстремно 5-100 скија­

ша/hа), а апроксимативно по висинској разлици (гло­

бални просек - 1 скијаш по 1 т виснинске разлике)5. Све стазе усмерене ка једној подножној тачки чине

основну јединицу система стаза, који обухвата више

јединица, при чему од могућих превезених стаза међу

јединицама зависи просторни обухват јединственог

система скијања. Поред главних ски-стаза, уређују се и

разне помоћне стазе мањих нагиба и ширине, ређе на

гребенима, а чешће око подножја (за њихово повези­вање са вишим или нижим центрима). Основу планирања и реализације стаза представља врло студи­

озан теренски рад у свим годишњим добима и BpeMeh­ским условима, како би се нашла креативна решења за

оптимални квалитет и капацитет скијалишта и

оптимално сачувала природа (што се може постићи добрим трасирањем стаза у односу на тле, рељеф, шу­

му и укупан пејзаж). Такмичарске алпске стазе (спуст,

супер велеслалом, паралелни слалом и слалом) орга-

13

низу ју се на најквалитетнијим површинама скијалишта

(у мери у којој за њих има услова и по знатно оштријим критеријумима, зависно од ранга такмичења. Посебан

имиџ скијалишту дају ретке велике стазе за спуст и

супервелеслалом (за разлику од краћих стаза осталих дисциплина које се могу организовати на више скија­

лишта), али укупни захтеви ових простора (стандард и

опрема стазе, организација такмичења, прихват публи­

ке и др,) чине их најскупљим и најсложенијим у уређе­

њу скијалишта.

Жичаре су главна техничка опрема алпског скија­

лишта, која омогућава савремено масовно коришћење

алпских стаза као доминантног мотива зимске и укупне

туристичке понуде високопланинских регија. Наиме,

процват зимског туризма био је пресудно условљен

освајањем производње и монтаже техно-економски

рационалних безбедних и комфорних успињача за

специјалне планинске услове. Пошто се њима могу

савладати и најтежи терени у планинском рељефу и

климату, велике жичаре се изузетно користе и за прис­

туп до подножја скијалишта, где је, иначе јевтинији

друмски прилаз, јако отежан или онемогућен. Ове

жичаре користе се кад је туристички центар лоциран

испод подножја скијалишта, али и за приступ скијаша­

дневних излетника ски-стадиону, или посебном улазу у

скијалиште (без оптерећења центра). Жичаре на

скијалишту организују се као транспортни технички

систем, који преко структуре жичара по врсти и

капацитету, преко њихове физичке диспозиције, режи­

ма коришћења и др. опслужује јединице система

алпских стаза , чијим повезивањем формира функ­

ционални склоп једне целине скијалишта. Систем

жичара заснива се на главним, улазним жичарма које

уводе скијаше у скијалиште и на теренским жичарама

које непосредно опслужују јединице система стаза,

Главне жичаре пролазе из туристичког центра или са

саобраћајно приступачних, засебних улаза у скијалиш­

те и извозе скијаше (у врх скијалишта или до полазиш­

та теренских жичара) уз могућност њиховог враћања,

за шта се данас користе гондолске, кабинске и искло­

пиве седежне жичаре већих дужина, капацитета и ком­

фора. Основи задатак ових жичара је да омогуће брзи

излазак скијаша на скијалиште . (50-80% скијаша у једносатном максимуму, односно свих 100% до два

сата), због чега се често предвиђају и додатне ваздушне

жичаре6 . Теренске жичаре непосредно опслужују једи­нице система стаза и заснивају се на ски-лифтовима и

седежницама, а код разгранатијих система, за обједи­

њавање неколико јединица стаза користи се и тежи

транспорт - кабинским и другим жичарама (са значај­ном функцијом повратног превоз а скијаша у случају

магле и сл.). Технички параметри жичара изражени су

висинском разликом, дужином, нагибом, носивошћу,

снагом погона, брзином и капацитетом. Висинске

разлике уз друге морфометријске и климатске услове

терена и потребе ски-стаза, најважнији су фактор

viзбора врсте жичара одговарајућих дужина, носивости

и капацитета. СКИ-.1!ифтови су најкраћи (најчешће до 1000м), најмање носивости Јнаге погона (обично до

200kw), средњих брзина и најмањег капацитета (до

1000 вожњиlчас, али због мале дужине обично за

највише 300 једновремених корисника по жичари), с

тим што њихове трасе захтевају континуалне нагибе за

вучну стазу и што ограничавају организацију ски-стаза

(које не могу да се укрштају са жичаром). Жичаре седе­

жнице, које као и остале ваздушне жичаре не ограни­

чавају организацију ски-стаза, данас се најчешhе корис­

те као обични двоседи и као бржи исклопиви троседи и

четвороседи (са успором на станицама за укрцавање и

искрцавање и са термо-заштитом за оштрије климатске

услове). Средњих су дужина (до 2500ш), веће носивости

и снаге погона (обично до 400kw), средњег до већег капацитета (обичне двоседежнице око 1200 вожњи!час, а исклопиве до 2400 вожњи!час, обично за 600 - 1200 једновремених скијаша по жичари7 • Кабинске жичаре су исклопива превозна средства веhих дужина, носи­

вости и паганске снаге (до 600 kw) и већег капацитета (до 36000 превозаЈчас), док су гондолске жичаре такође веhих дужина и са највећОМ носивошhу, паганском

снагом и капацитетом, али се као најскупље ређе граде .

Веhина дужих ваздушних жичара које полазе са нижих

кота има међустанице , које ОМОГУћавају већУ флекси­

билност коришhења при изласку на скијалиште и

повратку са њега, посебно у продуженој сезони , кад се

доња снежна граница повлачи на веће висине (на

којима се иначе планира веhина краћих, једноделних

жичара). Због своје осетљивости на кл имат ск е услове,

ваздушне жичаре се постављају подужно на правце

доминантних зимских ветрова. Иако захтевају уже

трасе од ски-стаза (до 20 м), праволиниско постављање жичара на гребенима и кроз шуму озбиљно се

супротставља природном пејзажу, а у горњим поја­

севима скијалишта потребно их је штитити од лавина .

Чак и пажљива изградња жичара изазива видне

ожиљке у природи, посебно због високих прилазних

путева за довоз материјала и опреме, што се у

последње време све више замењује хеликоптерским

транспорт ом. Жичаре прате грађевински објекти ста­

ница и међустаница (са електропогоном и резервним дизел поганом, обичним и исклопивим терминалним

постројењима и др.), чија изградња и уклапање у при­

роду су посебно проблематични на врховима и гребе­

нима.

Стазе и жичаре алпског скијалишта захтевају одго­

варајући покретну опрему (табачи снега чијим су

техничким могуhностима условљени максимални наги­

би стаза, моторне санке, опрема за спасавање, гусени­

чари за сервисирање жичара и др.), са одговарајуhим

гаражама, сервисним радионицама и др. На полазишти­

ма жичара ван туристичких центара (код посебних

улаза у скијалиште и код засебних ски-стадиона) за

потребе скијаша организују се неопходни прихватни

садржај и (паркинг, аутобуска стајалиште, основни

садржај и угоститељства, најма и сервиса спортске

опреме и др.), а на међустаницама и излазним станица­

ма обавезна склоништа са елементарним прихватам.

На такмичарском делу скијалишта, стазе, жичаре и

опрема су прилагођени захтевима ранга такмичења и

потребама публике (са сложеним инсталацијама, обим­нијим сервисним објектима, објектима за прихват

такмичара и гледалаца и др.)

Уређење осталих видова зимске понуде у простору

обухвата нордијско и ТУРНО скијање на уређеним стаза­

ма, скијање на неуређеним теренима, ређе скакаонице

и неке друге зимске објекте (за које нема услова на локацијама туристичких центара). Нордијско скијање,

14

настало из потребе зимског кретања у субполарној

зони Скандинавског полуострва као основа свих

зимских спортова у простору, везано је за средње и

ниже планинске појасеве (у оквиру нормалног ваздушног притиска за физичке напоре, добрих услова

оријентације у простору, ван екстремних зимских

непогода и др . ). У умереној европској зони засновано је на трајању снега доњег природно-антропогеног појаса

природних планинских рејона (1000 до 1500 мнв.

односно до 1650 мнв за такмичарске нордијске дисци­

плине). У наведеним природним условима, нордијска

понуда у простору се уређује као систем нордијских

стаза (рекреативних обично у дужинама од 3-30 kш, такмичарских од 5 - 50 kш) , са полазиштем и терми­

налом у туристичком центру, или пункту ски-стадиона

и сл . Ове стазе са коридором до 10 ш (за две стазе ширине по 3 ш) , најчешhе користе шумске и пољске

стазе и путеве , креhуhи се приближно линијама

изохипси и не реметећи природу и пејзаж планине.

Рекреативне нордијске стазе могу да имају висинске

разлике старта и циља до 3 % од дужине , максималне

нагибе до 12%, а њихов капацитет одређен је подуж­

ним размаком скијаша од 50м и просечном брзином до

10 kшљ8 . Такмичарске стазе за трчање и биатлон имају нешто веће висинске разлике и нагибе , а опремљене су

посебним инсталацијама и пратеhом опремом. Развој

нордијског скијања, иако подстакнут еколошким

мотивима кретања у природи, има мало изгледа да у

рекреацији достигне алпска скијање. Бољу перспек­

тиву у овом смислу има турно СКИЈање, као модерни­

зована верзија раНИЈег теренског скијања, која

подразумева синтезу нордијске и алпске ски-технике и

ски-опреме, што омогућава нордијско кретање и

спуштање на умереним алпским стазама, уз коришћење

постојеhих жичара, чиме се , на већ формираним

скијалиштима, без посебног ремећења чистог алпског и

нордијског скијања, могу остварити знатно обимнија

скијашка кретања и доживљаји. Скијање на неуређе­

ним, природним просторима, као зимска понуда висо­

ких планина , организује се преко појединачних високих

пунктова до којих се долази хеликоптерима и малим

авионима (са слетним површинама дужине до 200 ш и нагиба до 20 %) одакле се скијаши на алпским скијама и моноскијама (а каткад змајевима и параглајдерима) спуштају до нижих прихватних пунктова (првенствено

у туристичким центрима и местима, ређе на другим

саобраhајно приступачним пунктовима). Од зимске

високопланинске понуде, у простору се могу наhи још

такмичарске нордијске скакаонице, обично на најма­

њем растојању од туристичког центра, где има

повољних услова за ове специфичне и скупе грађевине.

Општи тренд уређења укупне зимске понуде у

простору, сразмерно економском и техничком

прогресу, тежио је све веhим висинама, али је у

међувремену установљен комерцијални праг висина,

изнад којих понуда у простору за масовну клијентелу

није рационална (због саобраhајног приступа, удаљава­

ња од смештаја, безедности и др.)

Уређење летње туристичке понуде у високопланин­

ском простору примерено је његовом знатно ширем, а

екстензивнијем коришћењу него у зимском периоду.

Због знатно веће физичке приступачности природе и

потреба еколошке контроле њеног коришћења, летња

планинска понуда у простору организује се претежно

као кретање различитим коридорима који нуде најви­

ше рекреативних доживљаја. Ови коридори обухватају

разноврсне природне стазе и пунктове одговарајУће

проходности и приступачности као и одређене објекте

у њиховој функцији. У вишим појасевима каракте­

ристичне су планинарске (дуже и теже) и планинарско -излетничке (краће и лакше) природне пешачке стазе, са атрактивним ПРИРОДНИ1; видиковцима, одмориш­

тима, елементарним склоништима и малим бивацима

(преноhиште са резервом хране и огрева које се кори­

сти по принципу самопослуге). На највеhим планинама, планинарске стазе се настављају у алпинистичке , које

даље залазе у појас вечног снега и праhене су специ­

јалним базама и склоништима за етапно пењање на

високе врхове. Алпинизам се практикује и у средњим

појасевима на истакнутим морфометријским облицима

(углавном за едукацију и рекреацију), са минималним пратеhим објектима у подножју.

У средњим и нижим појасевима доминирају излетничке

стазе мањих тежина, а чине их природне пешачке стазе

за обилазак приступачних објеката природних

вредности, посебних видиковаца и др., за лов, спортски

риболов, као и приступачније стазе за планинско јаха­

ње, вожњу планинског бицикла, прилаз полетиштима

змајева и параглајдера (уз коришhење постојеhих шум­ских и др. локалних путева). Ове стазе обухватају више

природних пунктова него оне у високим појасевима

(пеhине, извори, потоци, мала језера, шумски комплек­си, ловишта и др.), интензивније се користе у масовној рекреацији и праhене су комплетнијом опремом прос­

тора за потребе корисника и заштите природе . Ту

опрему чине одморишта, пикник пунктови са ватриш­

тима, кампови са основном санитарном опремом, прих­

ватне ловачке, рибарске, природњачке и др. колибе,

прихватилишта (са елементарним функцијама прено­hишта и исхране), планинарски домови, бачишта и др . Највећи број стаза је кружног тока, са више циљних

мотива на траси, какве су по правилу све стазе за изле­

те стационарне клијентеле и излетника из окружења,

због чега је њихов старт и циљ везан за туристичке

центре и насеља (успонско-гребенске планинарске и планинарско-излетничке стазе, панорамске излетничке

стазе, ловне стазе и др.). Ређе су двосмерне стазе (ус­пон до врха и назад, риболовна стаза уз изоловани

водоток и сл.), као и транзитне стазе (углавном деони­це других планинских стаза).

За све стазе се прописују одговарајуhи режими кориш­

ћења, чијим спровођењем се ОМОГУћавају безбедност

корисника и задовољење њихових основних потреба, уз

захтевану заштиту природе. У том смислу под ригороз­

ном су контролом стазе кроз површине природних

резервата и споменика; ловне стазе се користе у

функцији лова само у краhим периодима туристичке

вансезоне; на риболовним стазама се не предвиђају

веће фреквенције корисника; објекти на стазама морају

бити заштиhени од елементарних непогода и сл .

Ј едан, за сада мањи део летње понуде у планинском

простору, мотивисан је зимском понудом у летњем

коришћењу. Са напретком технике и технологије, од

ове понуде се тек могу очекивати резултати, посебно у

продужењу сезоне коришhења скупе опреме алпског

скијалишта, пре свега жичара. Иако је код добро орга­

низоване летње понуде у простору, на водећим

15

мотивима излетничког кретања остварен приличан

степен летњег ангажовања жичара, било је доста поку­

шаја да се развије и летње алпско скијање без снега, на

синтетичким подлогама (за алпске скије), на трави и посебним, монтажним рол-стазама (за рол-скије), са

циљем да се уз минималне адаптације (стаза и ски­опреме) оствари веhи учинак жичара и дође до нових летњих туристичких мотива, али су досад остварени

релативно скромни резултати (углавном уз туристичке центре) . Посебан вид летње понуде представља скија­ње у зони вечног снега на изразито високим планинама,

што уствари представља летњу варијанту зимског ски­

јања на нижим неуређеним теренима (такође излазак хеликоптерима или малим авионима, уз коришhење

алпских скија, моноскија и др., за ексклузивну клијен­

телу добрих скијаша и уз ваздушни транспорт и при

повратку). Генерални тренд уређења летње понуде пратио је зимску понуду, али се у последње време, уз

добре саобраhајне везе, све више ревалоризују запос­

тављене могућности летње понуде нижих појасева.

Организација и уређење туристичких центара и места

на високим планинама у односу на туристичку понуду у

простору (посебно зимску) представља једно од глав­

них питања укупног уређења савремених туристичких

регија. Данашњи центри и места на Алпима могу се

поделити на традиционалне - у нижим планинским поја­севима, настале спонтаном трансформацијом сеоских у

летња туристичка насеља, традиционалне - у средњим

појасевима настале трансформацијом летњих центара у

мешовите центре и на нове центре, настале претежно

плански у последњих пет-шест деценија, у средњим и

вишим појасевима . Појам савремених високопла­

нин ских туристичких центара подразумева првенстве­

но ове последње, за које се, због њихове условљености

зимском понудом у простору, користе синоними

"зимски центри" и "ски-центри". Ти синоними су на

Алпима сасвим оправдани, будући да је развој ових

центара локацијски пратио висинско подизање и напре­

дак стандарда зимске понуде у простору, посебно у алп­

ском скијању .

Организацију и уређење висинских станица (како се у Француској, Швајцарској и Италији најчешhе називају

зимски туристички центри и места) на Алпима карактеришу четири генерације9 • Прву генерацију ста­ница (најпознатије су Межев у Француској, Курмајер у Италији и др.) представљају традиционална сеоска и мешовита насеља у подножју, која су у другој половини

ХЈХ века почела да се трансформишу у бањска,

климатска и слична летња туристичка места (спонта­

ном изградњом кућа за одмор), да би између два светска рата попримила и карактер првих, такође

спонтаних зимских станица. Захваљујући напретку тех­

нике алпског скијања (аустријска техника из Арлберга 1930., француске методе п. Гињоа и Е. Алеа 1936. и др.IО, уз напредак ски-опреме и жичара (нарочито после IV зимске олимпијаде у Гармишпартенкирхену 1936.) расте интересовање за зимским спорт овима и настаје

друга генерација станица. Она представља прве "на­

менске" зимске центре, чија изградња се помера нави­ше, одвајајуhи се од традиционалних насеља и везујуhи

се за "снежни фронт", тј. за скијалишта са дуготрајним

снегом (на висинама 1200 - 1500 мнв, са мин. тромесечним снегом). Прве међу овим станицама нас­тају пред други светски рат, а граде се до краја шесте

St Mlchel

аЛИWТ8

SETAZ

N

Col d u Gallber

2km

деценије овог века (најпознатији Куршевил у Француској, Сестриер у Италији и др.). Основна карак­теристика њихове изградње је у јединственом планира­

њу и опремању земљишта и његовој препродаји при­

ватним градитељима. Трећу генерацију станица чине

"интегралне станице"!! типични савремени високи зим­ски центри, померени на још веће висине (1500 - 2000 мнв И више), испод високих скијалишта са најмање

четворомесечним снегом . Атрибут "интегралне" доби­

ле су због тога што су то први примери јединствено

организоване планске изградње и коришћења планин­

ских центара од стране јединственог крупног носиоца.

Ове станице настају од почетка седме деценије овог века и по јединственој организацији из изградње и

коришћења најкарактеРИС"rичније су у Француској.

Свој размах оствариле су у периоду највећег после­

ратног економског просперитета романске алпске

државе на основу повећања платежних моћи туриста и

тражње за новом модом зимског туризма.

Но, са почетком економске рецесије половином осме

деценије , уз садржај но проширење захтева тражње и

смањење платежне моћи, у овим центрима отвара се

низ проблема њихове изолованости, нефлексибилности

и нерационалности (одвојеност од локалног станов­ништва и активности, засебни а не заједнички објекти

друштвеног стандарда, непредвидљив притисак днев-

venant аи Praz

у.га lа Saullr. 27 О О m

• трговвнскв центар

___ сне.нв фронт @ -.а6ља бара-О спортска центар ~ саештај о 200 ... 00 m

Е·· .. · ntt-ttrt

коју чине "Поливалентне станице"12 јавља се почетком осме деценије као реакција на наведене проблеме

треће генерације станица (прва станица Сан Сикарио у италијанским западним Алпима). Станице су назване поливалентним јер на једном месту нуде више функција

које у претходним генерацијама станица нису биле

заступљене (породични и социјални, летњи и зимски

туризам, излетничко скијање еколоши туризам и др.).

Основни концепт ових станица је у њиховом "спуш­

тању" у ниже појасеве, по могућству у постојећа насе­

ља или уз њих, док се скијање обавља на високим ски­

стадионима . Тиме се валоризују све битне предности и

елиминишу недостаци претходне три генерације ста­

ница (боља саобраћајна приступачност, мањи трош­

кови изградње, одржавања и коришћења, више мотива

и погодности за летњу понуду, интеграција туриста и

туристичких активности са локалним становништвом и

комплементарним активностима, заједничко коришће­

ње садржаја друштвеног стандарда, економски и кул­

турни интерес локалног друштва, боља заштита приро­

де и др., уз задржавање квалитета зимске понуде у

простору), али под условом одржавања добрих саобра­

ћајних веза центра са скијалиштима и другим облицима

понуде на великим висинама, као и одређеног снижа­

вања туристичког стандарда.

них излетника из нижих центара и окружења на скија- Ски-стадиони се организују као засебни спортско-рек­лишта преко високих центара, повећана потреба за реативни паркови алпског скијања на најбољим

затвореним објектима зимске и летње понуде, скромна теренима где снег траје више од 4 месеца, са добрим летња понуда у простору, високи трошкови изградње, саобраћајним приступом, паркинзима и основним

одржавања и коришћења итд.). Четврта генерација прихватним садржајима (угоститељство, најам и сервис

16

_ смештај

О алпске CKI4 CTlI3e

~ ноРдиlско скијаЊ8 E:Z) и,летничко (турно)

КОtЫ<ЧКI4

Оцентар

скијаЊ8 1 z 3 km

2 I .....

~~ ски дoЊII 'жа5ља бара' стадио

са

вештачким

снегом

.. N

ски-опреме и сл.) . За разлику од скијалишта уз станице друге и треће генерације, засебни ски-стадиони могу се

урадити знатно слободније и флексибилније (без број­них органичења изазваних супраструктуром и

инфраструктуром блиског центра), а сви његови корисници су дневни излетници . Постоје реалне идеје

за формирање читавих група паркова са ски­

стадионима (диференцирењем по специјалностима, нпр . за ски-школе и почетнике, за средње и старије

скијаше, за добре скијаше и др.) и летњом понудом чија се клијентела до граничног капацитета заједнички

усмерава и контролише још у подножју планине .

Поједине поливалентне станице могу и директно да

буду повезане са ски-стадионима (сопственим путем

или жичаром, са повратном ски-стазом, која се на

мањим висинама одржава по потреби вештачким

снегом).

Наведени развој генерација зимских станица најкарак­теристичнији је за Француску и делом за Италију (која

је нпр. прва отпочела изградњу станице треће генера­

ције у Бреил Сервинији и Сестријеру још 1935. године), док у Швајцарској и, посебно у Аустрији, има

одступања, нарочито у погледу ниског учешћа центара

треће генерације. Тако, у Швајцарској доминирају трансформисани високи центри прве и друге

генерације, односно села у којима се најпре на мотиви­

ма термализма, климатизма, алпинизма и др. развио

летњи туризам, да би се, уз видно учешће енглеске

клијентеле, најпре кроз клизање, развио зимски

туризам. Зато су ови центри, знатно пре станица

• • .. .. •

I TAL I E

l a

•• .. .. .. + + + .. • .. _.,.+:~:

FRANCE

• N

о 1 Z 3 " 5 8Km .... ~

•

четврте генерације спонтано остварили доста од

њиховог концепта, иако су на великим висинама. Своју

светску популарност дугују некадашњој аристократској

клијентели (Сен Мориц, Давос, Цермат и др . ) . У

Аустгчји су готово сви центри настали поступно м

трансформацијом и развојем села и мешовитих насеља,

преко летњих , у мешовите и зимске центре, често са

спонтаним комплетирањем поливалентних функција.

Савремено уређење планинских туристичких центара

обухвата реконструкцију и доградњу традиционалних

насеља и туристичких места прве и друге генерације,

као и изградњу нових. мешовитих туристичких места,

претежно на принципима поливалентних центара, више

или мање дистанцираних од зимске понуде у простору.

Посебни задаци уређења односе се на одређене

реконструкције, преуређења и прилагођавања

постојећих туристичких центара треће генерације ради

њиховог уклапања у нове концепте уређења

планинских туристичких регија на принципима четврте генерације центара .

Уређење традиционалних места (села и мешовитих насеља) у савремене поливалентне туристичке центре подразумева комплексну трансформацију, унапређења

и проширења садржаја супра и инфраструктуре, уз

очување културно-историјских и етно-вредности и

остварење нових вредности физичких садржаја и

амбијената на мотивима традиције . У поливалентном,

масовном интересовању савремене туристичке

клијентеле, све је заступљенији директни контакт са

локалним становништвом, његовом материјалном и

духовном културом кроз заједничко становање (у

домаћој радиности) заједничко коришћење садржаја

друштвеног стандарда, контакт у непосредним

туристичким активностима и др., што у великој мери

одговара економском и културном интересу локалног

друштва. Поливалентiю уређење централног традицио­налног места рефлектује се на гравитирајућа места у

мрежи локалних насеља (посебно на ближа места у контакту са понудом у простору, у којима се може

17

дистрибуирати допунска комплементарна понуда).

Најбитнији физички предуслови за уређење традицио~

налног места као високопланинског поливалентног

центра су у његовом добром саобраhајном повезивању

са окружењем, у повољном положају према мотивима и

садржајима зимске и летње понуде у простору (укљу­чујуhи блиске саобраhајне везе са њима), у капацитету

и природним погодностима шире локације насеља, у

могуhностима рационалног водоснабдевања и кана­

лисања отпадних вода, заштиhености од елементарних

непогода и сл. Функционални предуслови су у демо­

графској, социо-економској и квалификационој струк­

тури становништва, запослености, отворености вере и

обичаја према странцима и др., као и у могуhностима

међусобног допуњавања локалних активности туриз­

мом, власништву над земљиштем, цени земљишта и

рада, развијености локалних садржаја друштвеног

стандарда, очуваности старих заната, фолклора и др .

Уређење нових поливалентних високопланинских цен­

тара наслања се на одређена искуства уређења станица

друге и треће генерације, али с обзиром на ком­

плексније функције, представља у опште м случају и

сложенији задатак. Будуhи да су локације центара

друге и треће генерације директно физички везане за

алпско скијалиште (односно најмање за бар један од

његових главних улаза), оне су битно условљене системом ски-стаза и жичара , чији терминали су блиско

приступачни туристичком смештају и још ближе

јавним садржајима. Главни ски-терминал центра афир­

мисао је феномен "ја grenOt.1illeIe" (у слободном преводу са француског "жабља бара" или "дечији базен"), као

средиште збивања у центру . Концентрисањем веhине

масовних рекреативних садржаЈа у овом простору

(школе скијања, исходиште скакаонице, терминал нор­

дијских стаза, осветљена слалом стаза, санкалиште,

полигон акробатског скијања, отворено клизалиште) уз бројне угоститељске, забавне и друге садржаје у

дневном и вечерњем коришhењу, формирано је карак­

теристично језгро зимског имиџа ски-центра. Код

нижих поливалентних центара одвојених од скијалишта

и без дуготрајних снежних и температурних погодно­

сти, могуhности формирања "жабље бар е" знатно су

ограниченије, сем вештачког клизалишта и кратко­

трајних ски-стаза чије се коришhење може продужити

вештачким снегом. С друге стране, одвајањем полива­

лентног центра од алпског скијалишта, омогућен је

знатно бољи избор насељске локације, посебно по

рељефу и погодностима за изградњу смештаја и отво­

рених летњих спортско-рекреативних садржаја (за које

у високим ски-центрима нема довољно услова; што

намеће повеhану изградњу скупих затворених садр­

жаја).

Општи услови уређења савремених туристичких цента­

ра у планинским и другим природним подручјима за

задовољење потреба урбане клијентеле у одмору,

забави, рекреацији и спорту, кроз различита искуства и

доживљаје нових природних и етно-средина и др.,

остварују се креирањем јединственог, привлачног

туристичког имиџа, у општем случају применомприн­

ципа контакта са природом (физичког и визуелног), уклапања у природно окружење и пејзаж (при чему

природне вредности имају предност над изграђеним објектима), концентрацијом изградње у економичним и хуманим целинама (ради што већег очувања природних

површина) , интегрисањем садржаја комплементарних активности, заштитом животне средине центра (посеб­

но сепарацијом пешачког и моторног саобраhаја),

флексибилношhу уређења (због ризика могуhих проме­на код туристичког тржишта и других екстерних фак­

тора током дуже реализације центра) и др.lЗ Положај планинксог центра бира се тако да има погодан и

рационалан саобраhајни приступ из окружења, да му је

блиско приступачан квалитетан ски-стадион са мин. 4-месечним снегом и да је на микро-локацији са погод­

ностима за мин. 2-месечне отворне зимске рекреативне

садржаје (на природном снегу и леду), и са условима за

конкурентну летњу понуду на отвореним просторима

центра и његовог планинског окружења (уз опште

погодности за изградњу смештаја, затворених пратеhих

садржаја, водоснабдевања, канализације и др . ) . Поло­

жај поливалентних центара омогућава знатно у једна­

ченију целогодишњу понуду кроз интензивније уређе­

ње и коришhење летњих садржаја (чија концетрација у

центру може да надомести одсуство зимске "жабље

баре", са терминалом излетника, јахача, ролер-скија­

њем, спортским и забавним манифестацијама на отво­

реном).

Густина изградње у центрима, зависно од распо­

ложивости и цене земљишта, од захтева заштите

природе и рационалности комуналног опремања,

оптимално се креће од 50 - 150 лежаја/hа (код индиви­дуалне градње 50 - 100 лежаја/hа, код спратне изградње до П + 4; 80 - 150 лежајаЉа). Величине центра, базично засноване на активираној понуди у простору, у поједи­

на~IНИМ случајевима су кориговане условима локације и

параметрима рационалности садржаја комуналне опре­

ме, објеката друштвеног стандарда и (посебно затво­рених) спортско-рекреативних садржаја у центру.

Искуства показују да се савремени планински центар

не може оптимално организовати без 2000 лежаја и да се нормални распон креће до 7000 лежаја (мали центри 2000 - 4000 и средњи 4000 - 7000), док се код веhих центара јављају проблеми интерног саобраhаја, зашти­

те природе и др. Најмањом рационалном јединицом

центра у његовој реализацији (прва етапа) сматра се

величина од 500 лежаја. Величином центра са просе­чним светским стандардом туристичке понуде, директ­

но су, по праговима рационалности, условљени његови

пратеhи садржаји (нпр. амбуланта, пошта, дансинг,

отворена тенис игралишта и др. захтевају мин. 2000 лежаја, туристички биро, путничка агенција, биоскоп,

затворени базен, нордијске стазе, отворено клиза­

лиште и др. мин. 4000 лежаја, омладински центар, ко­

њички центар, спортска хала, осветљења слалом стаза

и др. мин. 7000 лежаја итд.)l5.

Зимске олимпијске игре и друга такмичења у зимским

спорт овима имају посебан значај за организацију и

уређење високопланиске зимске туристичке понуде у

простору и у самим центрима. Само увођење Игара

(Шамони, 1924.) било је у великој мери мотивисано промовисањем локалне средине и њеног туризма, да би

се развило у светске манифестације промоције земаља,

моћне рекламе зимских центара, спортова и опреме,

односно великих туристичких и културних догађаја. У

односу на организацију обавезних садржаја за олимпи­

јаду (блокови алпског скијања, нордијског скијања,

скокова, боба и санки, клизања - брзог, уметничког и

хокеја , церемоније отварања и затварања, смештај а

18

учесника, транспорта и смештаја посетилаца, прес

служби и др.) примењивана су два основна приступа:

концентрација и дисперзија16 • Први приступ ( у Сен Морицу, Кортини д'Ампецо и неким др.), ређе је примењиван, јер су сви олимпијски услови ретко

заступљени само у једном центру и јер њихово заокру­

жење и остале трошкове тешко може да поднесе само

један регион. Предности су му у рационализацији

изградње и посебно комунлног опремања, у блиским

саобраhајним везама и др., а касније у јединственој

понуди, рационалном одржавању и сл., а недостаци су

му у интензивном заузимању природе, загушењу при

прихвату посетилаца и њиховом комуницирању међу

борилиштима, у ризику елементарих непогода и недос­

татка снега итд. Зато преовладава дисперзна организа­

ција олимпијских комплекса, јер се лакше обезбеђују

средства и садржај и (од два или више удружених регио­на, односно центара), додуше уз повеhано комуницира­ње и координацију међу садржајима, али и уз мање

оптереhење природе, лакши прихват посетилаца, сма­

њен ризик временских услова (посебно са алтерна­тивним борилиштима) и др. За олимпијске игре конку­ришу, уз центре који су их већ раније организовали, они који треба само да допуне олимпијске садржаје, а

ређе центри који за ту прилику граде готово све

потребне објекте (пример Сарајева), јер се скупи олим­пијски објекти могу исплатити само ако се и после

олимпијаде користе за светска, интернационална и

друга та~мичења, али и за рекреацију у оквиру центра одговараЈуће величине и репутације (што у Сарајеву није био случај).

жавања природе, великих висинских разлика снежних

. услова и др., при чему је рационално обезбеђивање сталне проходности капиталан предуслов туристичке

понуде.

Железничка инфраструктура, у виду зупчасте, уско­

шинс~е железнице одиграла је, посебно у Швајцарској, значаЈНУ улогу У саобраhајном повезивању високих климатских и каснијих скијашких места (још увек у употреби), а железница нормалног колосека се користи

као саобраhајни прилаз до планинских подножја. Снаб­

девање електроенергијом врши се до нижих појасева

ваздушним далеководима (најекономичнији су од 110kv), а даље ваздушним или подземним далеководима (2-10 пута скупљи од ваздушних, те се користе тамо где климатски услови и заштита природе, скијалишта и

других туристичких површина не дозвољавају употребу

ваздушних објеката) . Уз далеководе, знатан проблем уклапања у природу и туристичке садржаје представља изградња веhих трафостаница. Капацитет довода

електроенергије рачуна се на основу потреба у распону

од 0,5 - 5 kW по лежају, што највише зависи од степена коришhења струје за грејање . Јавно осветљење турис­

тичких центара битан је елемент њиховог уређења и

имиџа, посебно у зимском периоду због кратког траја­

ња дневног светла . Мали локални системи за производ­

њу електроенергије по могућству се укључују у главни

дистрибутивни систем (ради обезбеђења потрошача и

предаје вишка енергије), а аутономно раде само они чије повезивање на главни систем, због неприступа­чности, није рационално. Могућност Довођења гасо­вода, велика је предност високопланинских центара у

погледу рационаланог и еколошки прихватљивог

коришhења за грејање , иако је изградња ових инста­

лација на планини осетно скупља него у долини.

Телекомуникационе везе планина са окружењем данас

су веома битан фактор туристичког стандарда и оства­

рују се најчешhе регионалним ваздушним релејима и

другим уређајима за прихват, преусмеравање , појачава­

ње и слање радио и телевизијских сигнала, као и локал­

ном дистрибутивном телефонском, радио и кабловском

ТВ мрежом. Везе у функцији туризма треба да буду

усклађене са везама осталих локалних активности и

насеља (јавна пошта, војска, шумарство, водопривреда

и др.): а добра интерна мрежа радио веза од великог је значаЈа за заштиту, безбедност и спасавање на планини (у оквиру горске службе спасавања, противпожарне

заштите и др.).

~Нф~аструктура високопланинских туристичких реги­

Ја КОЈа претежно служи туристичким активностима и

садржајима, дели се на екстерну и интерну. Екстерна

инфраструктура је део заједничког земаљског и регио­

налног система инфраструктуре, чији огранци или

транзитне трасе залазе у туристичку регију, повезујуhи

је са окружењем, а обухвата ређе магистрални и чешhе

регионални ниво,\друмских и железничких саобра­

hајница, енергетских далековода (струје и гаса) и теле­

комуникационих веза (телефонских, радио и ~ теле­

,визијских), чија су изградња и одржавање поверени државним и регионалним оргаНИЗaI~ијама. Интерна

инфраструктура обухвата .Локалне дистрибутивне мре­

же друм ских саобраhајница, енергетских водова и теле­

комуникационих веза, као и комплетне интерне сис­

теме водоснабдевања, канализације,. грејања, елимина­

ције смећа и другог. Она по ыравилу представља интегрални део туристичке понуде, чију изградњу и Водоснабдевање високопланинских туристичких цен­одржавање финансирају носиоци туризма у одгова- тара заснива се на локалним водозахватима из капти­

рајућој сарадњи са локалним друштвом (чије се раних ИЗl;lора и врела, из живог водотока, језера или комуналне организације' брину о одржавању). По сво- вештачке хидра-акумулације, по могућству са гравита­јим техничким карактеристикама и параметрима ра- ционим вођењем воде до г.отрошача (преко висинских ционалности, инфраструктура има ограничене могућ- pe~epBoapa, примарне и секундарне мреже, по крите­ности етапне р~ализације, због чега је повеhано опте- рИЈУМУ довољног притиска за највише објекте и за рећење инвестиција у прву етапу туристичких центара . противпожарну заштиту), или пумпањем воде из нижих Друмска инфраструктура као главни вид саобраhаЈ'не водозахвата у гравитациони систем. Капацитет водо-Ф вода одређује се према потребама потрошача (501/

ин раструкту.ре високопланинских туристичких реГИЈ' а,

h дневно за кампове и запослене, 100 Ј/дневно за сеоска

омогу ава, заЈедно са жичарама и планинским стазама, насеља, мин 150J/ДHe~HO по туристичком лежају, однос-приступачност свим просторима од интереса за тури- но и до четири пута више ог овог минимума на нивоу

зам и комплементарне активности. Уз јавне, приступне туристичког центра, зависно од његовог ранга) при магистралне и регионалне путеве, обухвата јавне и чему се, где год је могуhеи рационално, посебно службе не локалне путеве и паркинге, чија је изградња третира техничка вода (као додатна резерва за против-у планинским условима скупа и осетљива, због угро- пожарну . ~ заштиту, за одржавање Јавних површина и

19

сл.). Водоводи се по правилу организују као сепаратни системи, међу којима су највећи и најрационалнији они

који уз туристички центар опслужују и низводна локал­на насеља, док се за издвојене туристичке пунктове,

понуде у простору и изолована сеоска насеља граде

мали локални системи. Посебан значај за водо­

снабдевање, противпожарну заштиту шума, регулацију

водног режима и режима наноса, коришћење хидро­

енергије, спортски риболов, рекреацију и друго има развијена мрежа малих вишенаменских хидроакуму­

лација, дисперзованих у читавом планинском сливу.

Канализација фекалних, атмосферских и плитких

подземних вода, веома је сложен проблем интерног

комуналног уређења туристичких центара, посебно

због захтева заштите природе. За фекалну

канализацију, по капацитету предодређену потрошњом

воде у затвореним садржајима уз умањење од 10 - 20%, главни проблем представља степен пречишћавања

отпадне воде, пре њеног испуштања у природни

простор. Овај проблем условљен је ценом уређења за

пречишћавање (иако су освојени уређаји за етапно

повећање капацитета), условима њихове експлоатације на ниским температурама, количином муља код већих

центара, а посебно високим степеном захтевног пре­

чишћавања пре упуштања у резервате водоснабдевања

и пределе посебних вредности. Одвод атмосферских

вода, најчешће у комбинацији са дренажом терена,

захтева обимну мрежу, чија је функција посебно у ели­

минисању загађења која се са јавних површина коло­

воза, тргова, кровова и сл. инфилтрира у природне те­

рене и изворишта.

Грејање туристичких центара најчешће је засновано на централним системима (што је један од значајних критеријума концентрисане изградње центра), који су

најрационалнији и код којих се и при употреби неких

загађујућих енергената може најефикасније вршити пречишћавање и контрола, мада се генерално тежи

употреби чистих енергената, посебно гаса. Употреба

електроенергије за комплетно грејање је најскупља, те

се она најчешће користи за основно (нискотемпе­

ратурно) загревање које задовољава прелазне периоде, док се у зимском периоду појачава до потребног нивоа

употребом јевтиних енергената (где је могуће дрво, затим мазут, нафта и др., уз одговарајуће филтре).

Коришћење соларне енергије, и поред наглашене зим­

ске осунчаности високих планинских простора, није

технички освојено у значајнијој мери (посебно због великих дневних осцилација температуре ваздуха), изу­зев у појединачним креативним архитектонским реше­њима за пасивно коришћење сунца . Одржавање свих подземних инсталација инфраструктуре у зимским условима представља посебан преоблем, чије је трајно решење могуће само скупим синхронизовањем свих или веhине водова у подземне галерије (пример центра Флен у француским Алпима). Елиминисање отпадака из туристичког центра, због отежаног саобраћајног приступа, заштите природе и сл., посебно је сложен проблем у зимском периоду, а решава се одвожењем на низводне, заједничке депоније или фабрике за прераду смећа ван туристичког простора (уз краће, зимско депоновање у оквиру центра), или прерадом (сепарацијом и сагоревањем) на погодним локацијама и уз одговарајућу заштиту у већим туристичким центрима.

20

Уређење осталих простора, претежно нетуристичких,

као и простора ван заштићене природе и културне

баштине, у оквиру високопланинске туристичке регије

обухвата, у општем случају, категорије шумских

површина, појединачних површина, траса и објеката водопривреде и других јавних делатности (рударства,

специјалне намене и др . ), као и пољопривредних површина, локалних насеља и додатне локалне

инфраструктуре.

Шумске површине као привредни ресурс, уређују се за

производњу дрвне масе у оквиру шумских одељења,

газдинских јединица и предузећа, кроз изградњу

шумских путева и пратећих објеката, пошумљавање и

узгојно одржавање (санитарна сеча, израда прогала и

противпожарних баријера и др.). У оквиру опште­корисних функција, штите се и одржавају заштитне

шуме и шуме посебне намене, уређују резервати за

узгој шумске дивљачи, шумска ловишта и сл., уз

прожимање са акцијама уређења у функцији заштите

природе, летњег и зимског туризма, са добрим резул­

татима уређења само у случају компетентног (нај­

чешће државног) управног арбитрирања супроставље­них интереса бројних корисника општих функција са

једне, и шумарства са друге стране (јер се шуме, без обзира на функцију, у одређеној мери морају уређивати

и одржавати).

Заштићени сливови, шира и ужа подручја санитарне

заштите изворишта, извори, водотокови, језера и

вештачке хидро-акумулације за водоснабдевање, уре­

ђују се, штите и користе у садејству са шумарством,

пољопривредом, туризмом и др., ради очувања услова

за формирање издани и површинских вода, као и

њихове заштите од деградације и загађења путем

изградње каптажа, водозахвата, брана, устава, хидро­

регулација и сл.

Остале, ређе јавне активности (војска, јамски рудници и др.), у туристичким подручјима су по правилу лока­

лизоване у посебним ужим просторима, са засебним

интерним режимима уређења и коришћења простора ,

уз услов да се не супростављау заштити природе,

туризму и комплементарним активностима.

Пољопривредне површине, локална насеља и инфра­

структура представљају знатан део антропогене

локалне средине која окружује туристичке центре и прожима се са њиховом понудом у простору (посебно летњом). Уређење пашњака у функцији прегонске испаше није посебно изражено, већ се спроводи ради заштите тла, уређења ски-стаза, инфраструктурних објеката и др., док је уређење ливада и воћњака, а

посебно нижих ораничних и повртарских површина

праћено мрежом сеоских путева, мањим мелио­рацијама (укључујући и наводњавање) и сл. Уређеље локалних насеља ван директног контакта са туризмом

(за разлику од насеља која се развијају као традиционални центри и мањих насеља која се са њима диреКТlIО функционално сједяњавају), условљено је материјалном базом коплементарних активности, меру којима је данас fшјактуелнија прои:нюдња БИОЈIOШКИ здраве хране. Но, насеља, засеоци, и посебно бачишта, до којих досеже лепъа туристичка понуда у простору, зависно од пристуnаЧflOСТИ и flHTepecoBaПJa, могу

постати периферни чиниоци те rшнуде, што иницира њихово прилагођаваље садржајима 'I'РГОБине и угоститељства на бази изворних ЛРОИЗБОЩl тради-

ционалног сточарства и воћарства, Домаће радиности и

занатства, са укључивањем туриста у изворне актив­

ности, уз евентуални краћи стационарни боравак.

Остала насеља и инфраструктура ван туризма, уређују

се, према темпу развоја материјалне основе, уз нагла­шену потребу доброг саобраћајног повезивања са

туристичким центром и другим локалним насељима.

ЛИТЕРА ТУР А:

1. Просторни план Националног парка Копаоник,

Службе ни гласник РС, 4/89.

2. Нека питања националних и регионалних паркова

Југославије, посебно издање Републичког завода за

заштиту природе СР Србије, 1978.

3. Chappis L.: Concevoir autrement, Technique et Агс!1itесtше, 333, 1980., стр 44

4. Bovy М. В. and Lawson F.: Тошism and Recreation Development, Tlle Агсl1itесtшаl Press LTD, London, 1977,стр.66

5. Ор. cit. ,68

6. Ор. cit. ,69

7. Bruder Girak: Sеilbаlшеп, 1990.

8. Heigl F. Die Dimensionirung alpiner Sport - Bzw. Егhоluпgs-еinriсhtLlпgеп, Teil 2, DBZ, 9/80, стр. 1325

9. Cllappis ... ,45

10. Васовић М. и Јовичић Ж.: Важније туристичко­

географске регије Европе, 1982, 46

11. Pradelle D.: Les stations francaises, qLlelqLles reflexions, TechniqLle et Агсl1itесtше, 333, 1980, 40-42

12. Chappis ... , 45

13. Bezancon М.: Constantes et variables d'агсl1itесtше de loisir-la Plagne 1962. А la Plagne 1980., TecniqLle et Агсllitесtше, 333, 1980.,59

14. Bovy and Lawson ... , 114-120

15. Bovy and Lawson ... , 51-54

16. Calbre.L.S.: ]есlХ Olimpiques d'hiver, Grenoble 1968, АгсЫtесtше d'аuјошd 'Ьиј, 126, 196, 125-126.

21

~ е-о Q)

1D о о о

s :s:

Q)

's ОЈ" >-а '" Q)

а.

..g '" о " Q)

со

'"

Утицај техничког

прогреса на промене

локационих и

просторних

форми индустрије

his paper is concemed ШјЉ Ље /ormation 0/ nеш locational and spatial /orms 0/ high-tech industry development, as а consequence 0/ the third scientific

D technological revolution - а nеш, long cycle 0/ develop­ment and globalization 0/ material production. Pointed out is Ље dependence ој high-tech industry development оп both knowlegde and ski{fluness qf highly pro/essional (scienttflc) personnel, and the locational /act0175 0/ agglomeration qfthese industries.

1Ье controversies regarding the influence 0/ high-tech industry developments оп Ље change qf urban structures, local enviroment and regional areas, and Ље role 0/ Ље state јn Ље development 0/ nеш spatial/orms 0/ industlY (high-tech agglomeration, science and industry parks, technopolis, zones and complexes 0/ high-tech industries јn urban centres), are commented ироn. Underlined are general characteristics and Ље role 0/ high-tech industry; business operation јn а system о! иепјсаl integration,

i:i '" с;

<.Ј

Славка Зековиh regional spatial de-aggregation, agglomeration јn а /оrm qf contemporary art{ficial landscapes (silicone landscapes), јmропаnсе 0/ high-tech industry as а conglomerate qf developmental, regional and urban dimensions јn Ље process о! globalization (intemationalisation) 0/ production.

Presented are the outlines qf рпnсфаl spatial/orms qf high-tech industry agglomerations јn highly developed countries јn Westem Europe, South-East Asia and јn Ље ИSА andJapan.

Јп conclusion, it is stated that the development qf technology and dif.ferent locational/orms qf high-tech industries, being generated mainly Ьу the scientific and technical progress, opens пеш prospects јn regional and urban development politics.

111111111111111111111 1 1111 11111 111 1111 111111 1 1111111111111 111111111111111111111111111111111 1 1 11111111111111111111111111111 UDК: 911.37(23)

Уласком светске привреде и индустрије у трећу техно­

лошку револуцију и нови дуги циклус развоја, отворен

је процес настанка постиндустријског друштва, као нај­

више фазе развоја људског друштва.

У светлу ових промена и утицаја "нових" развојних и

локационих фактора уочава се и појава нових савре­

мених "вештачких предела" и просторних форми ин­

дустријске локације , као што су: 'Ъigl1-tесll" агломера­

ције, коридори, научни и индустријски паркови, техно­

полиси, зоне и комплекси "blgll-tecl1" индустрије као

компоненте урбаних и просторних структура . У њихо­

вој генези значајну улогу има државна управа С ствара­њем погодних услова и подстицаја за агломерирање

високо технолошки развијене индустрије) и мулти­

националне компаније су форми директних страних улагања) .

Нове просторне форме "l1igl1-tecl1" индустрије после­

дица су отварања новог дугог циклуса развоја у оквиру

треће технолошке револуције. Оне су материјализо­

вани конгломерати развојне и просторне димензије

процеса интернационализације производње су смислу глобализације) . Ове форме су и модели регионалног урбаног и технолошког развоја појединих високо индустријализованих земаља, засновани на елементима

међународне и међурегионалне поделе рада .

О просторним аспектима и структури "blgll tесЬ" инду­стрије (silicon landscape и l1igll agglomeration) у послед­њој деценији било је релативно мало теоријских и емпиријских радова.

На основу малобројних теоријских и емпиријских

истраживања о последицама и утицају развоја нових технологија на окружење, уочавају се несагласност у

ставовима појединих истраживача.

У истраживањима настанка и еволуције нових простор­

них и урбаних форми 'ЪigЬ tecll" индустрије има доста отворених питања. Нека од њих су везана за процене утицај а дифузије технологије на коришћење земљишта

22

у урбаним агломерацијама, промене локационог пона­

шања индустрије у регионалном контексту, ускла­

ђивање технолошког, урбаног и регионалног развоја,

могуће утицаје технологија на макро и микро нивоу

планирања простора .

О томе какве последице има развој нових технологија

на окружење нема опште сагласности међу теоре­тичарима. Група теоретичара из Велике Британије

CBrotcble, Nijkamp, Hall и Newton)l указује на доми­нацију песимистичних тонова о утицају нових техно­логија на урбане форме, у правцу даље урбане концен­

трације и појаве дисекономија.

Песимистични ставови и процене утицаја нових

технологија на урбане форме крећу се у правцу даљих

урбаних концентрација индустријских капацитета, по­

јаве дисекономија, проблема незапослености, загађења,

недовољне ефикасности планерских метода и инсти­

туција у предвиђању будућих развојно-просторних форми индустрије и њиховог утицаја на простор . Са

друге стране, примена нових технологија условљава повећање флексибилности индустријске локације и алокације запослених, промене у саобраћају и кому­никацијама, трансформације у односима просторних

структура региона или градова, што у крајњој инстанци води ка децентрализацији урбаних и просторних

структура, уз крупне реперкусије у планирању на свим

нивоима.

На основу расположивих знања, у процесу диверси­

фикације гранских и просторних структура индустрије, основни критеријуми алокације су искуство, знање и

вештина запослених, трансфер и флексибилност кре­

тања високообразованог кадра. Алокација "l1igll tecll" индустрије врши се агломерирањем или дифузијом капацитета уз. вертикалну интеграцију и просторну дезагрегацију . Процес вертикалне интеграције и агло­

мерисања индустрије условљава релативно мали утицај

на локалну средину, због експортног и екстерито­

ријалног карактера производње, затвореног система

веза, што се са становишта микроокружеља може

сматрати негативним ефектом.

Претпоставка је да ће развој нових технологија изаз­

вати промене интерних структура региона и урбаних

подручја променама саобраhаја, комуникација и ин­

формационих система . Веhина теоретичара је сагласна

да је у високоиндустријски развијеним регионима дош­

ло до повеhаља међуградских путоваља и комуника­

ција уз истовремени пад унутарградских путоваља, по­

себно у категорији великих урбаних индустријских гра­

дова2.

Истовремено, раст и ширеље нових информационих и ,

других технологија у градовима ће транформисати

структурне и просторне односе између места станова­

ља и радних зона. Све више се у пракси примељује рад

код куће, као последица развоја информационих и

комуникационих технологија. Примена нових инфор­

мационих технологија условиhе повеhаље флексибил­

ности лоцираља фирми, са једне, и повећаље флекси­

билности алокације запослених, са друге странеЗ • У суштини, ова два тренда воде ка децентрализацији

урбаних и просторних структура, уз значајне импли­

кације на економику и просторно планираље.

Раст броја малих индустријских 'Ъigh tech" фирми утиче на повеhаље флексибилности љихових локација

и ширеље компјутерских технологија4.

Аудио комуникације не могу да замене физички тран­

спорт, али су једна од перспектива коју треба раз ма-

7рати, с обзиром на то да везе радно место - место ста­новаља утичу и на промене урбане структуре.

Допринос истраживаљу урбаних форми и настанка

постиндустријских градова дали су Coates J.F. (1982)5, Y01111g К., MiIls L. (198з)6 Keinat W.F. (1986У као и јапан­ски експерти TatsL1no S. (1986)8 и MLirata 9.

Просторне форме "high tech" индустрије Према расположивим знаљима, настанак свих простор­

них форми 'Ъigl1 tecl1" агломерација је последица

тенденције високих технологија за агломерисаљем и

груписаљем, кроз форме савремених "вештачких пре­

дела" (silicon landscapes).

Данас у свету постоји неколико крупних просторних

форми 'Ъigl1 tecl1" агломерација индустрије, од којих су најзначајнији:

1. Силиконска долина у САД; 2. Силиконска клисура у Шкотској; 3. Подручје уз пут 128 близу Бостона, Масачусетс у САД;

4. Коридор М-4 између Бристола и Јужног Велса у Великој Британији;

5. Кембриџ у Енглеској, 6. Модели градова - техно полиса у Јапану, 7. "Нig11 tech" агломерације у земљама Југоисточне

Азије, посебно у " земљама тигрова ".

Силицијумска долина

Силицијумска долина (Silicon Уаllеу), Санта Клара у Калифорнији, почела је да се развија 1930. године. Интензивнија улагаља су почела након другог светског рата изградљом електротехничких и електронских

компанија и авиоиндустрије, уз подршку државе. У

периоду 1946-1955. година значајну улогу у развоју

23

Силицијумске долине имали су Станфорд универзитет и Станфорд истраживачки институт , који су подстакли развој електронских компанија . Ове институције предс­тављале су добру основу за инжељеринг, и истовре­

мено научну базу за успостављаље веза између уни­

верзитетског кампуса и бизниса и формираље једног од

првих индустријских паркова у САД Станфорд индус­

тријског парка.

у Силицијумској долини је 1990. године било око 80 малих 'Ъigl1 tech" семикондукторских индустрија са око 15000 запослених или око 63 % укупног броја у САД10. Оне су условиле настанак важних економија агломе­

рације, веза и трансакциј а, снижаваље трошкова запо­

слених, смаљеље и минимизоваље трошкова сарадље

међу фирмама и трошкова агломерисаља. Трошкови

сарадље међу фирмама уопште имају тенденцију пове­

ћаља, с обзиром на велики обим технолошке размене,

размене лиценци, удруживаља производних техно­

логија, пројектоваља софтвера. Истовремено, трош­

кови развоја нових производа и технолошких процеса

имају врло високо учешће и раст у укупном приходу.

Ове тенденције условиле су динамичан процес агломе­

рисаља 'Ъigl1 tecl1" и семикондукторских индустрија у Силиконскојдолини.

Теоретичар дифузије иновације Hagerstrand Т. (1952)11 указао је на кретаље нових идеја и иновациј а и љихову

тежљу ка хијерархији. Пракса је показала да нове "high tecl1" индустрије у Силиконској долини теже ка верти­

калној интеграцији .

Силицијумска долина је центар истраживаља и менаџ­

мента америчке 'Ъigh tech" индустрије са интензивним растом запослености, великом сензибилношhу и ефи­

касношhу средине за примену научних технолошких иновација и рапидном експанзијом освај аља нових

тржишта12 •

Посебан сегмент 'Ъigl1 tecl1" агломерације чине урбане агломерације. Висок квалитет становаља и живљеља у

урбаној средини Силиконске долине чини део

економија агломерације, од значаја у везама међу

фирмама, и извор атрактивности за привлачеље

научног и стручног кадра. Трошкови живота у овој

урбаној агломерацији су врло високи, што је у складу са

високим нивоом зарада запослених. "Нigl1 tecl1" индус­трија у Силицијумској долини, поред локационе агло­мерације, има тенденцију ширеља интерконтинен­

талних веза и аранжмана. Око 70% индустрије из Сили­цијумске долине сарађује са Јапаном и Југоисточном

Азијом, односно послује у складу са принципима

савремене теорије интернационализације производљеlЗ .

Силицијумска клисура у Шкотској (SШсоn Glen)

Силицијумска клисура је област у централној

Шкотској , у којој су концентрисане високотехнолошке

корпорације из Силицијумске долине и Калифорније,

Бостона, Масачусетса, Кембриџа и других подручја.

Она представља "дериват" Силицијумске долине из Калифорније. Клисура обухвата површину од 1000 квадратних миља (50 миља дужине и 20 миља ширине), између Единбурга и ,Глазгова . Силицијумска клисура је

једно од подручја са најразгранатијом "high tecl1" индустријом из'ван САД. У овом великом географском коридору лоцирано је више од 150 електронских

компанија и велики број малих 'Ъigl1 tecl1" фирми.

У настанку овог подручја пресудну улогу имале су

државне власти и привлачење капитала америчких

мултинационалних компанија, кроз форму директних

страних улагања. Saxenian и Breheny (1983 ) указују на виталну улогу државне управе САД и локалних

истраживачких установа Шкотске у креирању подручј а

''l1igh tech" индустрије . Државни Економски комитет

америчког Конгреса дао је подршку америчком

капиталу да гради фабрике у Шкотској, због присуства

седам великих универзитета, истраживачких центара и

бројних високотехнолошких индустрија у Силиконској

клисури. Међутим, пракса је показала да је истражива­чка сарадња америчких компанија са универзитетима

минорна, али и да су интензивни контакти у виду семи­

нара и брзих курсева и едукације .

Британска државна управа установила је у овој

области 5 нових градова ради привлачења потенци­јалних страних и локалних инвеститора да финансира

изградњу "high tech" фабрика и запосли расположиву радну снагу. Од 1947. до 1962. године настали су

градови (тзв. вртии) Ист Килбрајд (1947), Гленроутс (1948), Камбернолд (1955), Ирвин (1960) и Ливингстон (1962), као "урбани скелет"" blgh tecll" индустрије l4 .

Посебна пажња у Силицијумској клисури поклања се квалитету живота, стамбеном простору , рекреативним

и зеленим површинама, лепоти насеља, за високо­

образовани, технички и професионални кадар .

Развој шкотске "higll tech" индустрије, пре свега

електронске, започет је 1943. године лоцирањем бри­танске фирме Ferranti Ltd у Единбургу . Данас у Шкот­

ској има више од 200 компанија са више од 40000 запослених. У америчким мултинационалним компани­

јама ангажовано је око 40% укупне запослености у електроници Шкотске15 . .

У Силицијумској клисури присутне су америчке

електронске компаније BurrougllS (у Камбернолду и Ливингстону), Fortronics Ltd. , Hewlett Расkагd1 б • Неке од њих (Boroughs, Hewlett Packard) уложиле су део капитала у САД (Њујорк и Флорида), што је пример реверзибилних директних страних улагања у матичну

земљу.

"Иigh tech" агломерација уз пут 128 (Бостон· Масачусетс)

Ово је "higll tech" индустријска агломерациј а у којој се развија софтвер производња, производња научних,

оптичких, мерних, медицинских, стоматолошких инс­

трумената, војна и аероиндустриј а. Настанак ове ''l1igll tech" агломерације иницирала је америчка Истра­

живачка и развојна управа 1946. године . На овом под­

ручју је лоциран Технолошки институт Масачусетс (МТИ) и Харвард универзитет, који су после другог светског рата подстакли развој војних и других техно­логија и приватне иницијативе. Године 1950. Џералд Блекли и М.Фобс основали су индустријски парк на овом подручју. Око 1955. године на овом подручју је било више од 50 компанија , а 1980. више од 80017. Вели­

ка концентрација индустрије у овој ''l1igll tecll" агломе­рацији последица је груписања научних и истра­

живачко-развојних институциј а, присуства значајног научног и техничког потенцијала радне снаге и повољ­

них услова за урбанизацију (висок ниво квалитета становања и опремљености урбаног простора) .

24

Коридор М·4 (подручје Бристола и Јужног Велса)

Коридор М-4, Силицијумска клисура и Кембришка

"blgh tecll" агломерација репрезентују британске екви­валенте Силицијумској долини и бостонском Путу 128 у САД. Подручј е коридора М-4, односно субрегиона Бристол, има националну и интернационалну репута­

цију као 11 локациона жижа 11 "blgh tech" индустрије. У регионалној политици индустријског развоја Британије

''l1igll tech" индустриј а има централно место, и због тога

ј е Коридор М-4 једна од осовина развоја у контексту

укупне просторне економијеI8•19 • О "high tech" агломе­рацији Коридора М-4, утицајима и импликацијама на

запошљавање и тржиште, процесе генерисања глобал­

ног развоја и промене економских структура ширих подручја , писало је неколико аутора (Breheny et аl.,

1983, Boddy м., 1986, Saxenian, 1983, Aшiп и Goddard, 1986).

Високотехнолошка индустрија Коридора М-4 заснова­

на је на водећим гранама - ваздухопловној и електрон­

ској индустрији (производња компјутера, дискова -Hewlett Packard и државна компанија за производњу

микрочипова) . Поред тога развијена је и фармацеутска индустрија, производња научних и индустријских инст­

румената , производња радио и радарских електронских

компонената .

У овом подручју 1981. године је било запослено 300000 радника, од којих око 60000 или 20% y"higll tech" индус­трији 20.

Подручје агломерације има добре комуникационе везе,

приступачност Хитроу аеродрому, повољан животни простор и могућност запошљавања високостручног

кадра.

Агломерација Кембриџ

(Кембриџ • губур феномен)

Кембриџ-феномен (Cambridge [епотепоп) или Silicon Реп је ''l1igll tecll" агломерација настала крајем седме деценије, у руралном подручју, изван стратегијских

комуникација и великих урбаних индустријских цента­

ра развоја, услед пропулзивног дејства најстаријег

универзитета и универзитетског научног парка у

Европи. Кембриџ ј е специјални облик или модел

високотехнолошке агломерације, настао под утицајем универзитета Кембриџ као најстарије научне установе

интернационалне репутациј е у многим областима

примењене науке.

Прва компанија настала у Кембриџу датира још из

1881. године (CambIidge and Instruments, чији је оснивач син Чарлса Дарвина) . Годин~ 1959. на подручју Кемб­риџа било је 30 високотехнолошких индустрија . Искљу­чиву улогу едукативног и научног центра Кембриџ је

имао све до 1969. године , када су основани Научни

парк, Компјутерски пројектни центар, Кембришка тех­

нолошка асоцијација и лабораторије универзитета отворене за сарадњу са другим локалним и специ­

јализованим националним истраживачким јединицама .

Ослобађањем од рестрикција и ограничења у погледу

активирања, крришћења и планирања земљишта за

развој научно заснованих индустрија у близини Универ­

зитета и Научног парка , привуче н је значајан број аме­

ричких и локалних 'Ъigh tecll" компанија као што су

IВM, МС Donnell . Процес агломерисања нових "high

tech" фирми био је подстакнут финансијском подршком банака и приватним капиталом, уз не мању потпору

државе.

До 1975. године је лоцирано 190 нових "high tech" фир­

ми, а 1985. године, на подручју универзитетског града Кембриџа било је 244 "high tech" националних и интер­националних фирми које запошљавају 15000 радника и реализују око 890 мил. фунти годишње2О• Од тога око 15% је лоцирано у Научном парку, а остале су децен­трализоване у близини универзитетског града.

У периоду 1980-1985. године настало је 200 предузеhа "high tech", или 30-40 годишње. У гранској структури '

"high tech" индустрије доминира производња компју­терских елемената, хардвера и софтвера, научних

инструмената, електронских комуникационих произво­

да, биотехнологија, као и научни консалтинг по прин­

ципу: истраживање-пројектовање-развој, за широку

скалу производа високих технологија. Око 75% фирми су мале, младе и независне, са експортним карактером

производње.

На ширем подручју Кембриџа "high tech" агломерације живи око 250000 становника, од којих у универзи­

тетском граду (ужем подручју) 100000,

Поред "high tech" фирми у подручју су веома развијене и финансијске, услужне фирме приватног и друштвеног

сектора, као последица експензионистичког развојног

деловања Универзитета и ''hig11 tech" индустријских фирми. Овај процес има карактер феномена, а поје­

дини аутори22 га називају "Кембришким ефектом" (Cambridge effecte). Nick Seegal (1985) под појмом "кембришки феномен" подразумева животни и раз­

војни процес агломерисања индустрије и других прив­редних активности становништва и високообразоване

радне снаге и физичких структура, настао као резултат

комплекса дугорочног деловања развојних и лока­

ционих фактора, као што су: универзитетске, научне,

развојно-истраживачке институције, вредности и ста­

рине , урбане вредности, престиж и физичка лепота

простора, квалитет живљења. Као посебно значајан

фактор третирају се флексибилност и слободна поли­

тика комерцијалне експлоатације акадамских знања и

науке, директно везаних за развој "high tech" индус­трије .

Од посебног значаја је и чињеница да "Кембриџ -феномен" није производ државног планирања, већ

углавном иницијативе приватног сектора и локалних и страних инвеститора. Државна управа је пружила

велику финансијску потпору за развој неколико софт­вер компанија, развој едукације и фундаменталних истраживања, повезивања и стварања услова за сарад­

њу универзитетских установа са, углавном, приватним

"high tech" фирмама, као и у стварању малих универ­зитетских "high tech" компанија.

Универзитет има снажну академску, комерцијалну и

консултантску активност која је утицала на развој

локалних high tech" фирми и настанак "Кембриџ -феномена".

Као резултат истраживачко-развојних активности уни­

верзитетског града настала је просторна концентрација

"high tech" индустрија, и то углавном у приватном

власништву. То је последица окупљања истраживачког

и научног кадра који живи на овом подручју и

континуирано делује на локалну, културну, социјалну,

' физичку И развојну особеност "high tech" агломе­

рације.

"Кембриџ- феномен" Је позитиван пример сарадње

универзитета, администрације, јавних и истраживачких активности, локалног планирања и процеса концентра­

ције локалног привредног развоја, са експанзионисти­

чким ефектима "ширења" у међурегионалне сфере.

Новоформиране spin - off компаније су од есенцијалног значаја за националну економију која је "генератор

регионалне запослености", али такође и у светским привредним кретањима23 •

Југоисточна Азија

Подручје осам земаља Југоисточне Азије (Хонгконг,

Сингапур, Тајван, Кореја, Малезија, Индонезија,

Филипини и Тајланд) једино у свету данас има висок привредни раст 5-8% (чак до 15 %) и то У свим

делатностима. Овакве трендове условила је "high tech" производња, која је заснована на циркулацији полуфи­

налних производа из једне у другу државу. У том

процесу, вештине, знања, искуства и рутина високо­

стручног кадра су основни критеријуми алокације и

избора региона ''higll tecll" производње. Од не мање важности у овом феномену су просторна дезагрегација

интернационалних производних фирми и производње и

њихова дисперзиј а у различитим националним тери­

торијама. Стране инвестиције имају значајан утицај на

подручје, трансформацију локалног тржишта радне

снаге , развој пратеhих сервиса и услуга допунских

делатности.

Године 1962. у Хонгконгу је лоцирана прва полуауто­матизована индустрија - корпорација Fairchild (САД) и од тада је настала експанзија индустријског развоја.

Године 1986. у Југоисточној Азији су биле 63 америчке фабрике које запошљавају 10000 радника и 44 локалне (48000 радника). Развој ових фабрика представља специфичан трансфер капитала и знања. Највеће

америчке корпорације у земљама Југоисточне Азије су

Comodore, Data General, Hewlett Packard, General Electric, Fairchild, Texas Instrument, Motorola и Teledyne.

Агломерација ових активности нарочито је важна због

могуhности комуникација, информација, коришhења

материјала, технологија и одвија се у форми верти­калне и хоризонталне интеграције . .

Законитост развоја "high tech" индустрије је висока зависност од умећа, вештине и знања запослених. Као

атрактивни фактори агломерирања ове индустрије

истичу се :

• обиље образоване и јевтине радне снаге (посебно женске),

• стабилна политичка ситуација,

• подршка државних органа, посебно у "земљама тигрова" , пословна клима,

• заштиhене и бенефициране тарифе, извозне стиму­лације, повољна пореска политика, транспортни

трошкови (чине мање од 1 % укупних производних трошкова, због економија агломерирања,) и

• фреквентних вазцушних веза и услуга са свим светским центрима.

Локализација комплекса "high tech" индустрије углав­ном се одвија кроз форме малих силицијумских долина

формираних груписањем америчких и локалних индус-

25

тријских капацитета. Процеси вертикалне интеграције

и агломерирања условили су релативно мали утицај на

локалну средину, због тога што се целокупна произ­

водња одвија у вертикалном систему веза, без пропул­

зивног дејства и отварања даљих могућности развоја . Овај феномен "саморазвоја" експортног и екстери­

торијалног ефекта 'Ъigh tech" производње, и одсуства значајнијег дејства на околни простор, уочавају многи теоретичари (Scott А.Ј., Tatsl1no).

Јапански технополис

Технополис-програм је један од бројних урбаних и

регионалних водећих технолошких развојних модела и

\ инструмената за смањење регионалних разлика. Прог­рам технополиса користи експлицитно водеће високе

технологије развоја великог значаја и дифузне експан­

зије на периферне регионе. Истовремено, технополис­програм је атрактиван правац и начин програмирања

заједничке технологије, иновација и регионалне развој­

не политике интернационално г карактера24,25 .

Поред развојно-технолошке, програм садржи и урбано­

развојну димензију, као комплементарну основу дифу­

зије технолошких иновација. Технолошка димензија је

исказана концентрацијом технологије у свим облас­

тима, посебно у водећим производњама, новим матери­

јалима и биотехнологији.

Високотехнолошка производња није локационо везана

за централна подручја, с обзиром на то да цене произ­

вода дозвољавају флексибилност смештај а и у подес­

ним периферним регионима, уколико имају добре ме­

ђународне комуникационе везе .

Развој урбане димензије технополис-програма укљу­

чује подстицај привредног развоја и индустријског рес­

труктурирања у периферним регионима, изван јапан­

ског индустријског средишта Токио Нагоја - Осака.

Са аспекта настанка програма технополиса, посебно је

значајна генеза Научног града Цукуба (Tsl1kl1ba Science City). Овај нови град је изграђен 1963-1965. Године, на удаљености 60 км од Токија, са строго развојном и научно-истраживачком димензијом. Научни град је

настао као резултат потребе релокације великих уни­

верзитета из токијске агломерације. У генези Научног

града, који има елементе "вртног" града, академски

нуклеус чине универзитети и велики бр~ државних

институција.

Технополис-програм је креирала 1980. године трупа професора Макемоши Ишија при Министарству за

спољну трговину и индустрију (МИТИ) Јапана, као један од четири најзначајнија развојна подухвата држа­

ве. Званична основа технополис-програма је Закон о

ширењу регионалног развоја 'Ъigh tech" индустре, до­нет 1983. године.

Законом су прецизирани услови локалних подручја која могу да изграђују технополисе:

• главни град величине око 150.000 становника, • у главном граду не сме да буде неумерена концен­

трација индустрије,

• у подручју треба да буду универзитетски центри високе технологије,

• подручје треба да располаже локалним пословним предузећима, као предузетничким нуклеусима спо­собним за укључење у пројекат технополиса,

26

• повољан приступ међународним ваздушним везама и јаким друмским и железничким саобраћајницама.

Технополис-програм обухвата подручја величине 200-350 км2 , која поред главног града обухватају и мрежу урбаних центара одређене структуре (главни град око

15.000 становника, 4 града средње величине 50.000-100.000 становника, 2-3 мала града 20.000-50.000 и већа села) . у Јапану је издвојено 47 оваквих подручја24 .

До 1983. године 25 градова у Јапану има изглед техно­полиса, равномерно распоређених у свим регионима

(високоразвијеним, неразвијеним, централним и пери­ферним), од којих су 14 нови индустријски градови. Програм развоја технополиса , као просторне форме

'Ъigl1 tecl1" агломерације, подразумева и концепт интег­

рације локалних насељских подручја. Због тога је једна

од важних урбаних димензија технополиса планирање,

уређење и грађење земљишта у функцији "high tecl1" развоја, становања и стамбених блокова, путева и др .

Техно пали с - агломерације омогућавају висок квалитет животне средине и квалитет живљења, са просечном

величином стана од 265 км2, као битним условом привлачења високообразованог и научног кадра.

у просторном планирању градова техно полиса изузет­

но је високо учешће паркова и рекреативних активно­

сти.

Национални план развоја Јапана (1987.) заснован је на концепту мултиполова, у којима технополиси имају

важну улогу као инструмент за смањење регионалних

разлика на релацији центар - периферија. Истовреме­

но, технополиси су елементи стратегије укључивања

свих региона у интернационалну мрежу корпорација .

То подразумева добру повезаност региона (технополи­са) брзим пругама са Токијем.

Технополис је један од најскупљих инвестиционих поду­

хвата Јапана, поред пројекта "телетопија" (увођење

сателитских комуникација и видео-текста у градове) и

пројекта "интелигентних градова" (развој оптичке и

других мрежа и изградња "интелигентних" комплекса

зграда), који их на известан начин повезује у

јединствену "higl1 tecl1" целину.

Татсуно с.В описује технополис-програм као уникат комбинације искуства Истока и Запада, тј . једну мешавину Силицијумске долине, индустријских парко­

ва, енглеских "вртних" градова и јапанских средњеве­

ковних градова, који представљају стожере економског

и територијалног развоја земље и 21.веку и носиоце друштвених, технолошких и урбаних промена, чији ће

капитал стварати уместо "Japan Inc" - '~apancl1" . То

указује на строгу димензију политике "саморазвоја"

технополисаВ •

Међу теоретичарима постоје и песимисти, скептици и

критичари технополис програмаВ, углавном према дуго­рочним ефектима, с обзиром на то да су локални

ефекти "higl1 tech" индустрије често мањи него што је потребно, због карактера експортне оријентације

производње.

Разматрајући постиндустријске урбане форме (градове - технополисе)- јапански експерти указују и на недо­статке (а неки и на неприхватљивост) јапанског развој­ног и урбаног модела (технополиса). Међутим, већина планера и теоретичара САД-а и Велике Британије примењује њихов метод развоја 17,26.

Развој технологије отвара нове димензије регионалне

(просторне) и урбане развојне политике. У савременим индустријски развијеним регионима основне мере за

смаљеље регионалних разлика засноване су на техно­

лошким иновацијама, истраживаљима и развојним

активностима.

• На основу претходних разматраља може се закључити

да је у савременим условима научно-технички прогрес

у најширем смислу генератор и основни квалитативни

фактор територијалног развоја и настанка нових

просторних форми индустрије. Због тога је данас

нужно истражити љегове ефекте, допринос у индус­

тријском расту, улогу у регионалном развоју, утицај на

промене нивоа и ранга квалитета индустријског развоја

и форми у простору.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Brotcl1ie]. , Nijkamp Р., НаН Р.: Tl1e future of urban form impact of new technology,Croom Helm, Becken­ham,Kent, 1985.

2. Cooke Р . : Tl1eries of planning and Spatial development, Hutchinson,London, 1983,311

3. Kumar А.: Impakt of technological developments оп ш­ban forms and travel behaviour, Regional Studi­es,Yol.24/1990.

4. Forester УЈ., Burnham R.A.: The information technolo­gy evolution, Cambridge, Massachusets, The MIТ PRESS, 1985.

5. Coates ].Р. New technology and their impact, in Knight R.Y.: Cities in tl1e 21st.century, Cambridge press, 1982, р.177-195

6. Young K,Mills L.: Managing the post industrial city, Нејпетапп educational,London, 1983.

7. Keinatll W.F. 1986 : The spatial component of the post industrial society, Есоп. geography, 1983, 223-240

8. Tatsuno S. : Tlle tесlшороlis Strategy: ]арап, l1igh tесlшоlоgy and the control of the twenty first century, Prentice наН, New York, 1986.

9. Мшаtа к.: The Role of industrial роНсу, ВеН and Нитап, London, 1988.

10. Young R.: Industrial location and Regional change: The United States and New York State, Regional Studies, Yol. 20, N° 4/1986.

11. Hagerstrand Т. : Propagation of innovation waves, Stu­dies geograph. Ser. N 4/1952, ор 3-19.

12. Markusen А.: High-tech jobs market and есопотјс developlnent prospects: evidence from California, Built Environment, 1983 Yol. 9, 18-28

13. Angel D.: New Љт formation јп the semiconductor . industry: Elements of а flexible manufacturing system,

Regional Studies, Yol. 24, NO 3/1990.

14. Флексибилни производни системи у индустрији

прераде метала у Београду, Институт економских

наука, Машински, Електротехнички и Саобраћајни факултет, Београд, 1988 .

15. НаН Р. :Silicon landscapes - l1igh technology јоЬ growth, Built Environment, Yol. 9/1983.

16. Haug Р. Research and development intensity in the affiliates of US owned electronics companies manufacturing јп Scotland, Щ~giопаl studies, Yol. 17/1983.

17. Haug Р. : YS l1igh - technology Multinationals and Silicon Glen, Regional Studies, Yol. 20, N° 2/1986, 103-116

18. Breheny М. et. al.: Industrial change in Britain's М-4 Corridor, Built Environment, Yol. 9, NO 1/1983, 61-71

19. Smith М. : Industrial movement and Regional development - The British Case, Pergamon Press, Urban and Regional planning series, Yol. 11, London, 1980.

20. Boddy М., Lovering]. : Нigh-tech technology industry in the Bristol Subregion: The aerospace (defence nexus), Reg. studies, Уо1.20, NO 3/ 1986.

21. Quince S. et. al, : The Cambridge phenomenon: The growth of high technology јп а University town, Cambridge, 1985.

22. Seegal N.: Tl1e Cambridge phenomenon, Regional Studies, Уо1.19, N° 6/1985.

23. Keeble D.: Нigll technology industry and Regional development јп Britain: The case Cambridge phenomenon, Environment planning, С 7,1989, 153-172

24. Masser 1. Technology and Regional development policy: а Rewiev of ]apan's technopolis programme, Regional Studies Yol. 24, NO 1/1990, 41-53

25. Leonard - Barton D., Kraus W.A.: Implementing New technology, Harvard Business Rewiev, Nov - Dec. 1985, 102-110

26. Oakey R.P. : Innovation and Regional growth јп small l1igh technology firms: evidence from Britain and USA, Regional Studies, NO 3/1984.

27

and policy is de,fined in mаnу countries. Starting Jrom а need to Ьаие inforтation about land, among

Модернизовани катастар у функцији instruments serving Jor such аn

impleтentation aim, а special place has cadastre having data base about land. ln order to peiform such а task, cadastre must Ье privatized and modernized. Privatization mеаns entrusting оЈ business to organizations being financed themselves, while modernization mеаns

• одрживог раЗВОЈ а

Марко Гостовиh Душан Ј оксиh

gшtng 0.( пеw products to larger circle 0.( users - in а reasonable time and Ьу acceptable рпсе. From recently, the Junction 0.( cadastre is muсЬ largel' observed within the Jramework 0.( sustainable development.

I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I ! I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I ! I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I I UDK: 528. 24

У задње време је евидентна тенденција у многим СЛУЖБА ЗА КАТАСТАР државама са развијеним катастром да се смање

буџетска средства служби за катастар, не само за модернизацију, већ и за њену редовну делатност -иако катастар стално добија нове функције те та­ко и већи значај у друштву. Паралелно са том тежњом, све израженија је потреба за приватиза­

цијом катастра . При томе, треба истаћи да је ката­

стар по својим карактеристикама, задржавајући

своје основне функције, способан да успешно послује по законима слободног тржишта - будући да пружа услуге великом броју разних корисника.

Под приватизацијом катастра ће се у овом раду

подразумевати: поверавање послова, у већој или

мањој мери, и евентуално и особља и средстава,

организацијама које се самостално финансирају.

Када се разматра приватизација , најчешће се по­

мињу јавни и приватни сектор. Пошто ова подела

не обухвата сва решења која већ постоје у пракси, потребно је увести и израз: независан катастар -који подразумева владину организацију али која

се потпуно самостално финансира, послује као

велика приватна компанија - а у потпуности обав­

ља делатност катастра.

При анализи приватизације катастра, корисно је

прво указати на главне задатке/обавезе државе и

катастарске службе у функционисању катастра:

ДРЖАВА

1. Закони

2. Правилници

3. Програм 4. Гаранција сигурности права својине 5. Статус службе за катастар б. Финансирање службе за катастар (дела или

потпуно)

7. Финансирање катастарске инфраструктуре (стандарди, основне геодетске мреже, основни премер)

8. Надзор над радом катастарске службе 9. Основна државна карта

А) Опште обавезе

1. Организација службе 2. Кадровска политика 3. Политика развоја катастра 4. Инвестиције (радови, опрема, итд.) 5. Надзор радова 6. Сарадња са владиним организацијама 7. Контакт са иностранством 8. Сарадња са образовним институцијама 9. Сарадња са научно-истраживачким

институцијама.

Б) Техничке обавезе

1. Прикупљање података (основни премер,

одржавање) 2. Обрада података 3. Приказ података 4. Чување података 5. Дистрибуција података.

Опште обавезе службе за катастар нису предмет

приватизаЦИЈе.

Под самофинансирањем катастра подразумеваће

се: повраћај средстава служби за катастар од

услуга пружених корисницима.

Да би се објаснила улога приватизације и само­

финансирања катастра у његовом даљем развоју/

модернизацији поћи ће се од следеће схеме:

Земљишна политика -Земљишна администрација

(Управљање земљиштем) Ј,

Информације о земљишту Ј,

Катастар и земљишна књига

Ј,

Нове функције катастра Ј,

Модернизација катастра Ј,

Приватизација и самофинансирање катастра

28

3емљишна политика - земљишна администрација (управљање земљиштем)

У задњих десет година често се говори о

земљишној политици и управљању земљиштем

(енгл . land management), како у развијеним земља­ма тако и у онима у развоју. Будући да су под тим

појмовима подразумевани различити садржаји,

прихваћена је Резолуција о управљању земљиш­

тем на састанку Перманентног комитета FIG (Пе­кинг, 1991). Према Резолуцији, земљишна полити­ка подразумева:

• обезбеђење довољно земљишта за све кориснике

• повољну локацију земљишта и снабдевеност потребном инфраструктуром

• уравнотеженост ових захтева са заштитом сре-

дине прихватљиву економску цену за земљиште

• јасно дефинисано и сигурно право својине.

Усвојена земљишна политика се спроводи преко

инструмената који се збирно зову управљање зем­

љиштем а чине их: 1. просторно и урбанистичко планирање, 2. порези, таксе, вредновање земљи­

шта, 3. прибављање и расподела земљишта, 4. ка­тастар и земљишна књига, 5. LIS/ GIS и б.ИНСТИ­туционалне мере .

Од недавно се у раду ЕСЕ (Европска економска комисија), у оквиру UN - Eeonomie and Social COL1n­eil, уводи термин земљишна администрација (енгл. land administration), који се односи на процесе регистрације и дистрибуције података о праву

својине, вредности и коришћења земљишта, као и

извора везаних за њега. 3емљишна администра­

ција укључује, између осталог, катастар, земљиш­ну књигу, комасаЦИЈУ , вредновање и земљишне

информационе системе за одржив развој (енгл.

sL1stainable development). Такав процес укључује утврђивање права својине и других атрибута зем­љишта, њихов премер и опис, њихову детаљну

документацију и обезбеђење одговарајућих ин­формација за подршку тржишту земљишта.

Упоређујући тумачења термина земљишна поли­тика, управљање земљиштем и земљишна админи­

страција произилази да се ради скоро о идентич­ним садржајима. Ипак треба правити разлику, јер:

• земљишну политику треба схватити као збир мера које имају за циљ да се постигне одрживи развој;

• управљање земљиштем је средство да се достигне тај циљ;

• земљишна администрација је такође средство да се постигне исти циљ.

Заједничка карактеристика управљања земљиш­тем и земљишне администрације је да су многи процеси вођени од Владе. Док управљање зем­љиштем на прво место инструмената за спрово

уређење простора, земљишна администрација

. ђење земљишне политике ставља планирање и наглашава катастар и земљишну књигу1.

Информације о земљишту

Највећи број информација о земљишту је везан за парцелу или адресу. Постојеће базе података

садрже: податке о геометријском облику и

положају парцеле, о људима који имају интересе

везане за парцелу, о тим интересима; податке о

водовима, зградама и транспорту; социо-еко­

но мск е податке. Између ових база података у

односу на катастар и земљишну књигу постоје

неке, и то важне разлике, између осталих:

• законска регулатива

• сигурност података

• редовно одржавање података.

Полазећи од важног начела да катастар буде

језгро за повезивање разних база података, модер­ни катастар настоји да повеже парцелу и адресу

(преко координата). Ово повезивање даје нови квалитет катастру и проширење његове функције.

С друге стране, мора бити јасно да ни модерни

катастар не може да садржи све податке потребне

великом броју корисника.

Функција катастра

Према Резолуцији о катастру (Берлин, 1995), катастар може да асистира у надзору и контроли:

• величине парцела, како минималних тако и

максималних, на пример да се спречи даље

уситњавање

• облика парцела, да се спречи неекономичан

план парцелације или неефикасан систем

путева и водовода

• замене права својине да би се побољшала социјална и економска политика путем

комасације, нове расподеле и др.

• коришћења земљишта, на пример за пољопривреду или да се осигура земљиште за

градњ у по ниским ценама

• предузимања мера за спровођење социјалног програма да би се женама и мањинским група­

ма побољшала могућност добијања земљишта

• вредновања земљишта за државне порезе

• доприноса побољшању градских уређаја, као што је водоводни систем

• вредновања изграђеног земљишта

• прибављања земљишта за јавне или заједничке потребе.

Према Резолуцији о земљишној администрацији, главне добити од добре администрације су:

Ј Машеријал са сасшаНlЩ ексйераша за кашасшар и земљиш­ну књигу, у организацији ЕЦЕ, одржаног йочешком 1996. у Женеви, који је усвојио "Statement оп land administration" (Резолуција о земљишној админисШрацији).

29

1. Гаранција власништва и сигурност права својине 2. Подршка порезу на земљиште и поседе 3. Сигурност за добијање кредита 4. Развој и контрола тржишта земљишта 5. Заштита државног земљишта 6. Смањење расправа о границама парцела

7. ОМОГУћавање земљишних реформи и спрово­ђење земљишне политике

8. Побољшање урбанистичког планирања и раз­воја инфраструктуре

9. Подршка управљању средином 10.Пружање статистичких података за ефикасну

администраЦИЈУ·

Резимирајуhи функције модерног катастра, оне се

могу свести на три основне:

• гаранциј а сигурности права свој ине некретнина

• инструмент за спровођење земљишне политике • база/ј езгро за формирање разних земљишних информационих система .

Модерни катастар

Мада се сматра да је катастар посебно конзерва­

тивна институција, он се брзо развија у задњих 20-30 година, пролазеhи фазе од фискалног ка мо-

I дерном. Под модерним катастром би требало под­

разумевати катастар ажуриран за време прих­

ватљиво за кориснике који им пружа нове произ­

воде на бази информатичких решења и шире услу­

ге , а може да значи, али не мора:

• већУ тачност геометријских података и/или • проширивање садржаја базе података .

Аутоматизација административног дела катастра је завршена у свим земљама са развијеним ката­

стром. Друга је знатно тежа и дуже траје. По

некима, она значи само израду дигиталног катас­

тарског плана, а према другима је треба шире

схватити те обухватити и аутоматизацију нуме­

ричких података премера2 •

Финансирање модернизације катастра

Као што Је речено, први и лакши део

аутоматизације је већ завршен у многим земљама. Аутоматизација техничког дела дуже траје и

тражи знатна средства јер:

• обим посла је велики

• потребна је модерна информатичка техно­логиј а

• потребни су квалификовани извежбани кадро­ви

• често се претходно морају ажурирати/ провери­ти подаци катастра и регистра земљишта.

2 Пошшо се изради дигишални кашасшарски, раде се нове скице ире.мера. Наим.е, иоред деЙlаљних шачака се уйисују

њихови бројеви, шако да је м.огуће, им.ајући координаше за ше шачке, добиши све м.еЬусобне геомешријске односе шачака, као и њихову везу на геодешску м.режу.

Чињеница је да , по правилу, држава није спремна да финансира модернизацију катастра из буџета.

Може се поставити питање откуда такав став.

Одговор је једноставан: катастар са аутоматизова­

ним административним делом задовољава следеhе

основне потребе администрације или великог бро­ја индивидуалних корисника:

• гарантуј е право својине

• обезбеђује податке за опорезивање.

Илустративан је пример Аустрије, државе са ду­гом традициј ом и са развијеним катастром. У За­

кону о премеру (1969) , при дефинисању принципа новог "граничног катастра" (нем. Grenzenkataster) речено је: реорганизација катастра не сме да

додатно оптерети национални буџет.

Приватизација катастра

Одмах треба истаhи да се приватизација разли­

чито схвата у ПОЈединим земљама, првенствено у

погледу делокруга рада приватног сектора. Ту се

разликују два става :

• према једном, приватизација подразумева само прикупљање теренских података и њихову

делимичну обраду ;

• према другом, приватизација се шире тумачи и обухвата комплетну обраду, чување и дистри­буцију података (видети схему) .

у првом случају се ради само о учешhу приватног . сектора у одржавању података катастра, а у дру­

гом о равноправном партнерству два сектора у

развоју катастра . Наравно, увек остаје функција

јавног сектора да контролише рад приватног у

смислу придржавања утврђених стандарда.

Посебан, и најрадикалнији тип је претварање

владине агенције за катастар у независну органи­

зацију која се:

• оријентише ка тржишту;

• послује по принципима велике приватне

компаније;

• финансира самостално.

Наравно и у овом случају држава задржава надзор

над радом независне организације те контролише

извршавање обавеза прописаних законима (Гра­ђански закон и Закон о катастру). Посматрајуhи учешhе приватног сектора у

катастру, а тиме и утицај на модернизацију ката­стра, наведени облици се могу овако рангирати:

1. учешhе у прикупљању података (нпр: Немачка) 2. учешhе у прикупљањ у, обради, чувањ у и ди с­

трибуцији података, значи: равноправно

партнерство приватног и јавног сектора (нпр: Швајцарска)

3. катастар независан од државе (нпр: Холандија)

За други обл:џ:к приватизације катастра је карак­теристчно да он истовремено подразумева и раст

самофинансирања катастра - ' у већој или мањој

мери, зависно од делокруга овлашhења . У случају ужег овлашhења (омеђавање и деоба парцела),

30

приватизација нема утицаја на финансирање ката­стра. Равноправно партнерство значи да се смању­

ју задаци катастра. Његов рад се усмерава на

развој, редовно одржавање и надзор приватног

сектора. То повлачи за собом смањење броја

особља у катастру, а тиме и смањење потребних

буџетских средстава. Треба нагласити да и катас­

тар има повећане приходе у случају равноправног . .

партнерства Јер учеСТВУЈе У власништву ново-

створених производа те и у расподели средстава

остварених њиховом продајом. Независан катас­

тар , пошто послује по принципима тржишта, ост­

варује приходе са њега , стално развијајући своју

технологију те тако смањује број запослених.

Трећи облик јесте самофинансирање катастра али

уствари није приватизација, јер служба за катас­

тар и даље потпуно припада јавном сектору. Овај облик не искључује постојање приватног сектора,

почев од лиценцираних геодета до великих компа­

нија. Међутим, они се не јављају као равноправни

партнер јавног сектора, већ само врше одређене

услуге за њега, као и другим корисницима ван

делатности катастра.

Великом броју корисника је потребан модеран ка­тастар због новог производа: дигиталног катас­

тарског плана. Он је важан као графичка пред­

става у дигиталном облику, али истовремено мно­

гим корисницима је неопходан за формирање њи­

хових информационих система , повезујући атри­

буте са графиком. Типичан је пример јавних кому­налних предузећа, која граде информационе сис­теме за: управљање, планирање, ПрОЈектовање,

одржавање и пружање услуга .

Потреба за дигиталним катастарским планом је

изражена на пример и у урбанистичким заводима.

Ј ер пре свега, њима су потребне флексибилне раз­

мере катастарских планова, и друго, заводима ко­

ји користе рачунарску графику при изради урба­

нистичких решења неопходни су катастарски пла­

нови у дигиталном облику и са садржајем органи­зованим по слојевима (парцеле, зграде, улице, во­ДОВИ итд.).

У сусрет потребама све већег броја корисника може да се изађе само у случају спремности:

• да се финансира израда нових производа,

• да се значајно инвестира у потребну опрему (инструменти и информатичка технологија),

• да се обезбеде квалификовани и извежбани кадрови.

Приватни сектор је спреман на овај изазов!

Будући да је потребно уложити значај на средства

у кадрове, инструменте и информатичку техноло­

гију, приватни сектор, да би постао сталан и поуз­дан партнер јавног, мора имати сигурност. То зна­

чи сарадњу са јаВНИМ за дужи период, по унапред

утврђеном: - плану радова,

- ценовнику услуга.

31

Сигурност је потребна и јавном сектору, првен­ствено у квалитету радова што се постиже лицен­

цирањем дозвола за рад и контролом рада.

Навешће се пример: у градовима јавна комунална предузећа обично траже од службе за катастар ди­гитални катастарски план ради формирања својих

информационих система. Пошто служба из више

разлога није у могућности да то уради (заузетост одржавањем, недостатак кадрова, недостатак

средстава за опрему) , после контакта са корисни­цима, јавља се приватна фирма која има одгова­

рајући кадар, располаже потребном опремом и

средствима која улаже у израду дигиталног ката­

стар ског плана. Од службе катастра се тражи да стави на располагање катастарске планове,

координате и др .

Овај пример указује на неке чињенице важне за

модернизацију катастра. Као прво, приватни сек­

тор је спреман да финансира, заједно са корисни­

цима, израду дигиталних катастарских планова.

Али, овде се не ради само о прикупљању података

и њиховој обради, већ и о дистрибуцији података,

односно о партнерству јавног и приватног сек­тора. То значи да је претходно потребно утврдити

стандарде, између осталих, за:

• заштиту података,

• власништво података.

Приватизација катастра има позитивне и негатив­не ефекте за државу, службу катастра и кориснике:

Позитивни ефекти Негативни ефекти

1. Држава

• смањују се буџетски • додатна законска расходи регулатива

• катастар се брже развија • обавеза издавања лиценци

Служба за катастар

• смањује се обим послова • смањује се број особља

• лакша организација • већа контрола радова службе

• потребне мање инвестиције

• већа пажња се може посветити развоју

професије

З.Корисници услуга

• брже добијају услуге

• услуге су по нижим ценама

• услуге су флексибилније

• могуће је мање поверење у услуге

Тражећи одговор на питање да ли ће катастар бити потпуно приватизован, треба очекивати:

lизУггСЛУ'~ајУ)l,када , су катастар и регистар зем­

љишта спојени - он ће стално остати јавни сек­тор, будуhи да правни статус парцеле мора да

гарантује држава.

2. Премер, катастар и њихово одржавање могу се потпуно приватизовати. Посебан статус морају

имати основне геодетске мреже, јер оне не слу­же само катастру, већ имају шири значај, национални и интернационални (научни и технички).

3. Модернизација катастра ће припасти приват­ном сектору.

Самофинавсирање катастра

Кад се катастар устроји, најважнији задаци су:

одржавање, развој/модернизација и формирање

информационих система заснованих на парцели и

адреси (и осталих).

Самофинансирање катастра је тесно повезано с

његовом приватизацијом. Као што показује слика, служба за катастар има два главна извора

прихода:

• један потиче од пружања услуга корисницима

од постојеhег катастра и регистра земљишта,

• други се заснива на пружању услуга модер-

низованог катастра (нови производи и услуге) .

Први извор је устаљен и обезбеђен. То је и један од разлога зашто служба за катастар пружа отпор уласку приватног сектора у делатност катастра.

Други извор је променљив, јер зависи од дости­

гнутог степена модернизације: веhи степен доноси и веће приходе. Међутим, за модернизацију су

Схе.ма шока улаiања и добuiliu

' r.

1 !-----;

! 17 ~ ----- - -----

К: - ------- -- --- --! ~

DRZAVA

Osnovne geodetsk e mre:te

PREМER КATASTAR

REGISTAR PRAVA SVОЛNЕ

------ ------ --------------~-------- ----- -------- --------- --------- ---- --- --- -_. -- - -------------- -- -_ .. -

Odrzavanje ------», S:-! Тпшsakсiје

гr-4---------I- - - - ---.----------------------------------------, Automatizacija

!«--- ------- -----

i«--- ------------

:«--- ------ -----

MODERNIZACIJA

---------------- -- ---- ---- --- --- ----- ---------------------1-.,.....----- ---1 :

Administrativni deo

Tehnicki deo ---- 1--» ~

~--------------~ FORMIRANJE

INFОRМАСЮNIН

SISТEМA

----1--»

PRIVA

- ----;.-,

L-______________________ ~ SЕКТОR

--- ----» ULAGANJA (Sredstva i rad)

t -----7> PRIНODI

'---------~< -----1GOSTALI ~ KORISNI~

32

потребна знатна средства и сада ту "ускаче" приватни сектор са својим улагањем средстава и

рада, с једне стране . С друге стране, служби за ка­тастар мора да припадне део прихода од нових

производа, насталих на бази основних катастар­

ских података.

Самофинансирање катастра према трећем моде­

лу: потпуно независан катастар, али не и прива­

тизован, посебан је облик и , што ће највероват- , није будуhа пракса доказати - веома добар.

Закључак

• За спровођење земљишне политике, у циљу реализације одрживог развоја, неопходне су информације о земљишту.

• Највећом националном базом података о зем­љишту располаже катастар. Уколико се по вежу парцела и адреса, ствара се могућност да катас­

тар буде база за формирање великог броја ин­

формационих система.

• Овим катастар добија нове функције. Али, да би одговорио новом задатку, он мора да се модер­

низу је.

• Данас, под модернизацијом катастра треба под­разумевати нове производе те пружање услуга

све већем броју корисника и на вишем нивоу (не обавезно и већу тачност координата међних та­

чака и/или ширење базе података). То под­разумева, пре свега, израду дигиталног ка­

тастарског плана.

• Модернизација катастра је дуготрајан и скуп процес. Тражи значајнасредcrna - која, по правилу, држава није спремна да обезбеди из буџета.

• Због тога, јавни и приватни сектор треба равно­правно да сарађују на том задатку. Приватни сектор треба да обезбеди сопствена средства и

да заједно са јавним, што пре, користеhи сред­ства великих корисника, крене на модер­

низацију катастра.

• Партнерство јавног и приватног сектора тражи сигурност. За прве је то сигурност у квалитет, а за друге сигурност у добијање послова.

• Пре почетка рада, треба донети одговарајуће стандарде и јасно дефинисати:

- заштиту података, - власништво података.

• Као и развој катастра, тако и приватизација и самофинансирање у свакој земљи носе своје специфичне карактеристике .

• Став државе према приватном сектору и самофинансирању катастра показује њен став према развоју катастра.

• Модернизациј а катастра осим што доприноси побољшању његовог статуса у друштву, има и

значајан политички, економски, социјални и технички утицај на низ сегмената друштва.

33

ЛИТЕРАТУРА

Sonnenberg, Ј. : Тће тodern cadastre in tће Netherlands,

предавање одржано на сабору геодета у

Аран!)еловцу, 1996.

Henssen,].L.G: РоНсу stateтent оп tће surveyor's contribution to land тanageтent, 58. tћ Perтanent coттittee тeeting FIG, Beijing, Cћina, 1991 .

Састанак МОLЛ (Meeting of land adтinistration officials), Женева, 1996. Тће FIG Stateтent оп tће Cadastre, Berlin, Перманентни комитет ФИГ, 1995.

•

СВЕТ

МОСКВА -3ВОНЕЗВОНА

Владимир Николајевич Белоусов Професор Московског архишекшонског инсшишуша, uочасни докшор Универзишеша у Београду

11111111111111111111111111111111111111111111111111111 1111111111 1 111111 11 11111111111111111 1 111111111 11111111111111111111111 UDK 911.375 .54

У току последљих пет година Москва се знатно изме­

нила. Измениле су се социјално-политичке прилике,

појавиле нове зграде банака, трговачких центара, ад­

министративних установа. Продавнице су постале дру­

гачије, сада се у љима може наhи роба најчувенијих

светских кућа, улице су закрчене аутомобилима најраз­

личитијих марки, изронили су обновљени или рекон­

струисани православни храмови, осветљене зграде но­

ћу обасјавају град, у ваздуху су зазвучала звона ... Прес­тоница иде у сусрет својој 850. годишљици.

Пре десетак година било је немогуће замислити да ће

се такве промене догодити у Москви. Деценијама смо

се навикавали на то да урбанисти и архитекти као

наручиоце имају само државу и народ. Народ - то је

била декларативна реч, будуhи да се сва власт налазила

у рукама државног апарата. Сада су се, упоредо са

државом као наручиоцем, појавили и приватни ин­

веститори, иностране фирме, различита акционарска

друштва. Истовремено, окончан је и монопол државних

пројектантских института, никли су приватни архи­

тектонски бирои и фирме. Док су у ранијем периоду

правце стваралаштва одређивали највеhи пројек­

тантски институти, као нпр . Централни научно-истра­

живачки и пројектантски институт за урбанизам, а

назив Института јављало се као име аутора пројекта,

данас је усмераваље архитектонских трагања прешло у

руке ауторских атељеа, тј. у руке конкретних ствара­

лаца, са чијим се именима повезују успеси или прома­

шаји архитектонско-уметничких решеља овог или оног

здања.

у престоници и у целој земљи појавиле су се иностране

фирме(међу којима и из Србије, Црне Горе и др.) . Постепено се у престоници почео рушити монопол гра­

ђевинских фирми. Иако слабу, ипак, конкуренцију им

представљају мала грађевинска предузеhа, међу којима

и инострана, која су активно почела да привлаче

приватне инвеститоре ради изградље и обнове прес­

тижних зграда и, пре свега, банака и објеката послов­

ног простора. Но, без обзира на све промене, Москва

задржава свој непоновљиви облик, своју затечену

структуру, своју динамику развоја и своје особености.

у односу на Београд, Москва ј е - млади град. Москва се први пут помиље тек 1147. године. Али, као и Београд,

35

током многих векова Москва је рушена до темеља и

поново ницала из пепела. Чак и у ХХ веку, Москва је

претрпела уништеља споменика архитектуре у периоду

револуционарних преврата, а доцније и од налета фа­

шистичке авијације. Урбанисти су се трудили да обнове

Москву, мељајуhи структуру града, или су, као

Корбизје, предлагали изградљу нове престонице,

пренебрегавајуhи историјско наслеђе, о чему је главни

архитекта престонице из тога времена, В.Н. Семјонов,

аутор Генералног плана Москве 1935. године, рекао: tI Када болесник треба да се оперише, онда се позива

хирург а не џелат tI •

Данас Москва броји осам и по милиона становника,

што ј е за 500 хиљада маље него 1991. године. Истина, за то време и становништво Санкт Петербурга смаљи­

ло се за 200 хиљада људи. Број становника великих градова Русије почео се смаљивати од 1991. године .

Раније, велики градови су привлачили мигранте

захваљујуhи могуhностима добијаља доброг запослеља,

Генрални uлан Москве, 1992.године

бољим условима у погледу социјалних и комуналних

услуга , бољим стамбеним приликама. Сада, напротив,

пораст цена исхране и услуга и незапосленост у нај­

веhим градовима, погодују насељавању средњих гра­

дова Русије и доприносе одливу становништва из

милионских градова, а нарочито из Москве, која је

постала један од најскупљих градова света.

Међутим, Москва остаје највеhи град у Русији и према

московској урбанистичкој пракси се и даље оријентишу

остали градови. Тако, по први пут у нашој пракси,

Генерални план Москве и Московске области није

разрађен на стари начин - на основу контролних цифа­ра које су задали "директивни органи " , него као одго­

вор на питање "шта учинити са огромним бројем гору­

ћих проблема који стоје пред престоницом?" . Кроз

жучне дискусије и научне конференције, на којима су

учешhе узимали, како стручњаци, тако и најшира

московска јавност, разрађивала се стратегија и тактика

развоја престонице. Резултати тих напора изложени су у виду "Основних праваца развоја Москве и Московске

области за период до 2010. године". Документ је прих­ваћен 1992. године заједничком одлуком московске

Владе и администрације Московске области, као прог­

рам изласка престонице и престоничног региона из

кризне еколошке ситуације, социјалних проблема, као

програм повећања квалитета живљења, развоја инже­

њерске опреме и очувања духовних вредности у архи­

тектонском наслеђу, које су створили наши преци .

В ажан фактор реализације Генералног плана представ­

ља преиспитивање административно-територијалне по­

деле престонице, ради остваривања реалних услова

управљања процесом изградње града у свим рејонима.

Због тога су, уместо 33 рејона , формиране 133 "кому-

Пројекаili развоја градског рејона "]акиманка", Москва, 1995. године

36

налне заједнице" за које су разрађивани детаљни про­јекти Генералног плана, као концепција социјално-еко­

номског развоја, уз уважавање локалних специфи­

чности. Међу првима је разрађен програм социјално­

економског и урбанистичког развоја рејона "Ј аки­

манка", који се налази у оквиру система заједничког

градског центра Москве . Обрађивачи програма, струч­

њаци ангажовани на изради Генералног плана Москве,

архитектонског бироа Белоусова Н.В., архитектонског

бироа "0стоженка" и др ., утврдили су основне проб­

леме рејона и приоритетне правце у њиховом реша­

вању. У програму су разрађени путеви повеhања ефек­

тивности коришhења територије, дати предлози за

функционално зонирање с обзиром на специфичности

рејона, цену земљишта, очување културно-историјских

споменика. Формулисане су и препоруке за финали­

зацију архитектонско-уметничког обликовања рејона

као и за задовољавање захтева у области екологије,

транспорта и уређења градског простора.

Генерални план Москве и Московске области показао

је предности новог приступа изради дугорочних

урбанистичких пројеката, кроз расправу, током које се

поставило питање - да ли је уопште неопходно разра­

ђивати генерални план града као такав. Изнете су,

например, идеје о искључивом пројектном спровођењу

изградње, што је знатно умањивало стратешку улогу

пројектовања у урбанизму. У многим градовима власти

су ускратиле подршку за великим урбанистичким про­

јектима, несвесне опасности коју представља пре­

оријентација на решавање тренутних тактичких зада­

така, када у замену за прве долазе пројекти изградње

који привидно стварају утисак легитимитета унапред

прихваћених и коњуктурних решења. Такви пројекти служе само за "умивање" негативне урбанистичке пра­

ксе. Иако московска искуство у извесној мери служи

као пример другим градовима у погледу организације

процеса изградње града, оно не искључује потребу за

реформом урбанистичке делатности у целини, као ни

његових појединих структурних блокова: научног

приступа, урбанистичке регулативе, инвестициона-гра­

ђевинског блока, механизма управљања. У том правцу

сада раде научници Руске академије архитектуре и грађевинских наука.

Московска искуство показало је да постоји могућност

очувања темпа изградње и у сложеним економским

условима, када се у читавој земљи, више него двос­

труко, смањио обим стамбене изградње и објеката

социјално-културне намене. У Москви је за последњих

5 година ушло у употребу више од 15 милиона т2

укупне површине стамбених зграда, 119 школских

зграда, не рачунајуhи блокове основних школа, 147 дечијих вртиhа, 15 болничких зграда, 48 поликлиника. Овоме треба додати и изградњу подземних инфра­

структурних комуникација дужине више 01' 1500 km, транспортних објеката, хиљаде трговачких кuмплекса,

административних зграда итд. Очигледним показа­тељем служи обезбеђеност становништва престонице

стамбеним простором. У Москви, нпр. на једног човека

долази 20 т2 стамбене површине, док се у Русији очекује. да ће ова цифра бити достигнута тек 2000-те

године. Но, упркос томе, стамбени проблем у Москви

остаје прилично сложен. Од 3 милиона 300 хиљада квадратних метара стамбене површине, који ће уhи у експлоатацију 1997. године, 600 хиљада се дају сиро-

Рејон индивидуалних зzрада Жулебuно, Москва, 1996.Z0д.

машним породицама потпуно бесплатно, а један мили­

он се даје за пресељење становника из трошних панел­

них петоспратница, које треба да претрпе темељну

реконструкцију. Треhина стамбеног простора улази у комерцијалну продају по цени од 1 - 2 хиљаде US долара по квадратном метру.

Пред московским архитектима остаје задатак смањења

цене станова, повеhања стамбеног конфора, задово­

љења захтева различитих наручилаца, и, коначно,

архитектонско-уметничког обликовања стамбене из­

градње сваког од московских рејона.

у рејону Северно Бутово, заслугом ауторског колекти­

ва на челу са академиком Ј.Б. Белопољским, одвија се

изградња комплекса стамбених зграда висине од 3 до 18 спратова, монолитне конструцкије, које се налазе око

малих стамбених кућа. У састав стамбеног комплекса

улазе продавнице, кафе-и, ресторани, хотели са салама

за изложбе и са просторијама музичко-уметничког

центра. Испод централне зграде смештен је двоспратни

подземни паркинг за 250 возила.

у рејону Жулебино за преселење становника из зграда

предвиђених за рушење и за комерцијалну продају,

изграђују се 2-4-собне индивидуалне зграде по пројекту

архитекте Д.л.Иљиша, са гаражама и помоhним прос­

торијама у подруму. Зграде су снабдевене аутономним

системима за загревање и снаб~евање топлом водом.

Комплексан проблем реконструкције и модернизације

стамбених зграда јавља се у историјском језгру Москве

и у рејонима масовне изградње петоспратница. Да би се

реконструисале старе зграде у историјском делу прес­

тонице, неопходно је ангажовати страна предузеhа,

пошто московски градитељи не успевају да изађу на

крај са великим обимом послова, који уз то захтевају и

висок квалитет радова. На пример, у центру Москве, у

улици Сретенка, предузеhе "Енергопројект" из

Београда, у веома тесним роковима реконструисало је

старинску вилу за потребе штедионице.

Грандиозност предстојеhих радова на реконструкцији

петоспратница може се дочарати помоhу бројки: од 180 милиона ш2 укупне стамбене површине у Москви, петоспратницама и ниско-етажним зградама припада

36 милиона . ш2 површине, од чега је 20 милиона ш2

стамбена површина коју заузимају 5.000 послератних панелних и префабрикованих зграда које захтевају

темељна решења.

Проблем је у томе што уклањање једног ш2 петоспрат­нице кошта приближно 300 us долара, а ни рекон-

37

t"!'

~.J'.k ",. --.-"

~""J • ~

. " 3:::

струкција и надградња нису јефтиније. У овом тре­

нутку, прошлогодишњи програм реконструкције једног

милиона · ш2 петоспратница, уз ангажовање средстава инвеститора и организовање пресељења у таласима,

далеко је од завршетка.

Овим проблемом се баве многи стручњаци. Један од

радова у том правцу је научно истраживање на тему

реконструкције рејона масовне стамбене изградње 50 -80-тих година, које су заједнички почели да спроводе

Одељење за урбанизам Руске академије архитектуре и

грађевинских наука, Московски архитектонски инсти­

тут, Институт за архитектуру и урбанизам Србије,

Архитектонски факултет Београдског универзитета и

савези архитеката Србије и Русије.

Архитектонски изглед Москве нагло се мења захваљу­

јуhи појави низа крупних објеката с различитим архи­

тектонским приступом, који уносе измене у силуету

престонице, у затечену обликовно-просторну компози­

цију. Тако, например, знатно се изменио просторни изг­

лед Москве захваљујуhи појави МОћНОГ волумена

обновљеног храма Христа Спаситеља.

Изградња великог друштвено-трговачког комплекса на

Манежном тргу, у самом центру Москве, изменила је

историјску средину овог дела престонице која се

стварала десетинама година. Помпезне зграде банака ,

хотела, као и трговинске установе које су трансфор­

мисане реконструкцијом, стварају нову слику изградње

улица и тргова . При томе, важно је да је Москва

сачувала свој "генетски код" - разноликост, а одсуство јединствене стилске обојености не чини се толико

битним. Ту чињеницу одражава и широко трагање за

новим архитектонским решењима у изградњи Москве,

јер се, за разлику од насилног укорењивања једног

јединог стваралачког правца у прошлости, сада сваки

архитекта труди да пронађе свој израз.

Дијапазон у архитектонском приступу обликовања

зграда је велик. На различитим половима трагања сто­

је и различити објекти. Један - стаклени вишеспратни

волумен зграде "Мек Доналдс" у У лици Огарјева,

изграђен по пројекту неимара А. Воронцова и Ј.Григо­

рјева, који изазива много спорова, иако је по моме

мишљењу, решен на задовољавајуhи начин у контексту

еклектичке средине московских улица која је настала у

ХХ веку. Други - административна зграда у Красно­

сељској улици архитеката А. Асадова и А. Частнева у

духу 'Ъigl1-tесh"-а с примесама руског. Архитектонско

зграда" МекДоналдс" у Улици Огарјева " Москва, 1995. год.

решење је прилично занимљиво и духовито, али би

квалитет детаља могао да буде и бољи.

Такве грађевине као што је величанствени комплекс

Културног центра на Краснохолмском раскршhу архи­

теката Ј.Г.Њедовског и в.красиљникова, одражавају тражење сопственог московског стила. Скулптурал­

ност зграда, сложеност силуета, орнаментика из руског

неимарства, имају за сврху да подсете на националне мотиве. Иако комплекс још увек није у потпуности

завршен, спорови око његове оцене увелико се поде.

Изражава се страховање да би наноси псеудо-руског, која се средином прошлог века преко књижевне сфере зачела у московској архитектури, могли бити шире распрострањени у московској пракси.

Грађевине које су интересантне по замисли, увек изазивају различите оцене , док оне које у себи носе новаторске елементе са становишта архитектонско­

пројектантског решења, мирније пролазе кроз јавно мњење , као што је то нпр. случај са зградом Међу­народне московске банке на Кропотинском кеју архи­текте А.Скокана.

Московски међународни трговачки центар на Красно­пресненском кеју, архитекте Б.Тхора, који ј е тек почео да се гради, а већина зграда , највиших у Европи, још увек се налази на папиру, активно се разматра у

круговима стручњака са аспекта оправданости избора -у правцу изградње "европеизираног " рејона.

38

Можда је очигледан пример постојања тенденције

"авангардизма " и "историцизма " у Москви, комплекс

"Мосенка парк Тауерс " архитеката О.Дубовског и

т.Ревиса у Таганској улици. Упрошhени геометријски

облици нових волумена преплиhу се у комплексу са

старим декором московске улице, чије обновљене фа­

саде као да одговарају новој пароли " национално по

форми, интернационално по садржају " .

Скоро сваког месеца у Москви човек се судара са

новоградњама, од којих неке одмах изазивају задо­

вољство, друге остају непримеhене , док поједине раз­

дражују, можда не толико архитектонским решењима

колико урбанистичком дисонанцом. Истина , архитекта

Јуриј Платонов је рекао да је Москва - град урба­

нистичких грешака . Најважније би било да тих пре­

красних грешака кој е су , по правилу , касније приз­

наване као манифестације талента, буде што више.

Тешко је судити о свим променама које су се десиле у

престоници Русије, али се са сигурношhу може реhи да

у Москви ишчезава сивило и једнообразност.

Упоредо са формирањем нових архитектонских ком­

плекса, остварују се, можда недовољно приметни са

стране, огромни радови на усавршавању инжењерско­

транспортне инфраструктуре и побољшавању животне

средине Москве . Без обзира што вода и ваздух у

престоници не изазивају озбиљну забринутост, ипак у целини проблем коришhења отпадака , вибрација, раз­

личитих зрачења и др . остаје акутан.

До јубилеја Москве биhе завршени " велики пројекти",

престоница ће бити доведена у ред, над градом златних

купола разлиhе се звук звона, а за урбанисте и архи­

текте настављају се напорни радни дани.

ЛИТЕРАТУРА :

• Архитектура и градстроительство России. Доклад Совету по научнo--reхнической политике при Президенте Российс­

кой Федерации - М, Р АЛСН, 1996. • Градостроительство ТИ Проблемы фундаментальных и

комплексных исследований в области расселения и градо­строительства России на современном, Труды Р АЛСН - М,

РАЛСН, 1995. • Кудрявцев мп. Москва - третий Рим, "Сол Систем", 1994.

39

• Новые направления в ЖИЛИIЦном строительстве Москвы -М, Москомархитектура, 1994.

• Смоляр им, Принципы градостроительного проектиро­

вания и предложения по разработке генеральных планов

гороДов в новых социялно-экономических условиях - М,

РАЛсн, "Эра", 1995. • Строительный комплекс Москвы М, Департамент строи­

тельства, 1996.г.

• Традиции и новаторство в современной архитектуре Мос­

квы, "Архитектурный вестник", 1996. Н 2

УРБАНИЗАМ

. i --==

....................

П hateveг diгесtiоn planning theory тау take

Л ан пр отив пл анир ања јn thе/utuге, the соnсеrn with impгoving the гесогd 0/ implementation is likely to Ье theгe

as it has almost always Ьееn thгоughоut planning's ИЛИ р а спр ав а о tuгЬulеnt history. Јп гесеnt уеагs, this соnсеm has

crystallized into а тоге systematic /ocus оп

е ен аЦИЈ И implementation ргосеssеs, јn аn attempt to lеаm

ИМПЛ М Т what аге thе/асtогs associated with the likely success ог/аiluге јn Ље implementation 0.( planning policies. De~pite the blossoming 0.( intегеst

Деј ан Ћорђевић и Љиљана Милинковић оп implementation among some рlаnnегs, this агеа has not yet made /ог itse!( а significant niche јn planning theory. Тhe puгpose 0/ this рарег is three/old: to гaise some

questions relating the development 0.( implementation analysis to p lanning theory: to тар out the current state 0.( the ап 0.( implementation and to point out the extent to шЫсЬ it is use.(ul/or uгЬаn and геgiоnаl planning; and /inally, to point out some 0/ Ље salient /eatures 0/ planning шЫсЬ should Ье taken into account јn constructing аn agenda /ог геsеагсh that would Ье particularly pertint to the study 0.( implementation in uгЬаn and regional planning. HOPe.(ully, such геsеагсh would help /uпЬег оuг knowledge 0/ the processes and conditions that would јn (Ье long run make planners betteг at what (Ьеу аге јn essence made /01': (о affect reality succes~fully so as to /ипЬег planning goals and policies.

Кеу words: plan implementation, modes 0.( implementation, planning policie~~ planning (Ьеогу

1 111 1 1 111 1 11 11 1 1 111111 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 111111111 1 1 1 1111 1 1 1 1 11111 1 1 11111 1 1 1 1 1 1 11 111 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 11 1 1 1 1 1 1 111 1 1 1 UDK 711.2/.4

Развијене земље Запада, неразвијене земље или земље у тзв . транзицији, имају различите облике планирања и

стручног деловања у оквиру сложеног процеса управ­

љања појавама и процесима у простору. Један од

закључака за. конгреса Међународног удружења урба­

них и регионалних планера (одржаног у Прагу сеп­тембра 1994. године) јесте да је свет , преплављен истраживањима , студијама, плановима , који су резул­

тат рада јавних и приватних, локалних или међународ­

них организација. Планирање је процес који предуго

траје , са превише папира, а премало резултата . Плане­

ри и урбанисти су се изгубили у обиљу информација , у

истраживањима која више не могу да контролишу, која

се каткад понављају, а да се о томе не води рачуна. То

има за последицу да, уз инфлацију планова , основни

проблеми у простору остају или неидентификовани или

нерешени.

у условима сталне несигурности, немогућност/ неспо­

собности планера да се "носе" са променљивом, ком­

плексном и све теже разумљивом реалношhу, долази

до појаве дерегулације, до става да планови нису пот­ребни и да је неопходна само минимална регулатива.

Ова појава је нарочито карактеристична за земље у

тзв. транзицији, које су доскора имале веома развијен систем просторног и урбанистичког планирања. Сма­трајуhи да планови представљају ограничење у развоју ,

залажу се за одбацивање планирања, верујуhи да тржи­

ште може да замени планске одлуке (Лазаревиh, 1994). Како свим учесницима у развоју, политичарима, инвес­

титорима, јавности и експертима, омогуhити одгова­

рајућу улогу у процесу управљања променама? Како

омогуhити разрешавање конфликата у простору? Како се сналазити са вишком информација? Како обез­

бедити стабилност услова да би се могла вршити мини­

мална предвиђања? Како обезбедити јасну институ­

ционалну организацију друштва да би се могло извр­шити димензионисање могуhих фактора утицаја на

промене у простору? У потрази за решењима ових проблема, планери из З5 земаља света су на прашком конгресу констатовали да је потребно редефинисати

планирање у односу на измењена очекивања.

Један од закључака прашког конгреса јесте да правити планове има смисла само ако ће се реализовати. Зато

41

се од просторног и урбанистичког планирања очекује

да поред израде планова обухвати и њихову реали­

зацију . Док је традиционално планирање покушавало

да понуди најбоље експертско решење , препуштајући

реализацију политичарима, власти или управи, нова

улога планирања захтева учествовање планера у разре­

шавању конфликата и остварењу договора који ће

омогућити изградњу , односно уређење простора. То је

активност која се умногоме разликује од традицио­

налне улоге планирања као технике одређивања на­мена површина. У складу с тим, планери морају савла­

дати низ нових вештина, кој е ће омогуhити бављење

контраверзама новог приступа: уочавање различитих

интереса, развијање вештине преговарања, посредо­

вања итд.

План против планирања

Процес децентрализације, равномернијег просторног

размештаја становништва и средстава у Србији, не

само да се не одвија предвиђеним темпом, већ се

остварују и супротна кретања. Процеси прекомерне

урбане концентрације или нерационалног коришhења

земљишта и ресурса не доживљавају своја планска ограничења и успорења. Фрагментарни су одговори на питања оптималне (или одрживе) величине великих урбаних агломерација док се, на другој страни, не располаже могуhностима планског или другог дело­

вања на подстицање концентрације људи и средстава тамо где је то потребно (неразвијена и рурална подру­чја). Уколико се жели превазиhи традиционални кон­

цепт физичког планирања (недовољно аргументовано повлачење линија разграничења и намена површина,

без довољно флексибилности и слуха за реалне

процесе у простору), онда просторном и урбанистич­ком планирању не остаје друго него да, у оквирима својих стварних могуhности, потражи прихватљивија и

ефикаснија решења.

Шта се заправо догађа, и да ли је и у којој мери прос­торно (и урбанисти~tко) планирање криво за евидентан недостатак ефикасне организације простора? Постоје ли слабости у систему планирања, или су оне само

последица (не)постојања других регулативних механи­зама управљања простором? На ова, и низ других, јед-

нако важних питања, могућ је само комплексан и

вишеслојан одговор. Мислимо да у овом тренутку

Република Србија, уместо бриге о простору, више

форсира бригу о плану и планирању. Иако се такве

институционалне преференце донекле могу оправдати

имајуhи у виду велике и још увек неиздиферентоване

друштвене промене, тражење ослонца само у систему

планирања за решавање идентификованих проблема и

конфликата у простору није најбоље решење.

И само просторно планирање као струка и јавна пракса

има својих слабости. Једна од њих је опседнутост

процедуром и ефикасношhу методолошких об.џика

планирања. Јачи професионални нагласак на метод 0 -

логији, која покушава да објасни и дефинише процес

планирања у дефинитивним оквирима, готово редовно

резултује неприлагодљивошhу у пракси, како метода,

тако и резултата планског процеса (Срдановиh, 1981). Други од њих је немогућност правовремене и реалне

идентификације потреба и интереса који садрже прос­

торне атрибуте или на планирани простор имају ути­

цаја.

у фази планирања се први пут успоставља контакт са

оним што називамо људским потребама, стварају се

програми и циљеви који представљају основу за

решавање проблема њиховог задовољавања . Критични

део приче утемељен је на чињењици да је однос пот­

реба и њихове интерпретације кроз разраду програма,

циљева и планерских задатака остао у потпуности у

домену процеса планирања (не кривицом професије). Тако су дужност и обавеза задовољавања основних

потреба људи почели све више да прелазе у руке

стручних служби које су преузимале све више обавеза

и одговорности и стицале све више власти (Алтерман,

1980).

Будуhи да потребе предвиђају стручњаци, што је производ искључиво професионалне идеологије и

специфичних стручних оцена индивидуалних потреба

(дакле, једног алтруистичког тумачења народног

благостања), нормално је што се оно базира на оним решењима и услугама које су стручњаци у стању да

понуде. Тако цео систем планирања постаје сам себи

циљ. Овакав концепт планирања развија неугодну

праксу да врши проверу и вредновање сопствених

програма и стандарда, дакле да цео процес верификује већ у почетној фази, на нивоу тзв. "инпута". Не само да

планере мало занима оно што је изван њиховог концепта захтева, потреба и стандарда, већ су, сматра­јуhи своје планове оствареним и пре него што су они били реализовани у пракси, престали да се за њих

интересују, потпуно занемарујуhи њихове позитивне и негативне ефекте у стварном животу.

Јасан је одговор да проблем односа (и раскорака) између потреба и могуhности и његово решавање нису само у домену планирања. Дихотомија између тржишта и плана, те потреба за постојањем других регулативних

механизама управљања простором, посебно оних у облику фискалних, легислативних, социјалних и других

политика добро су проучени (Вујошевиh, 1994). Шта се, међутим, догађа када алтернативних механизама нема

или још нису успостављени, а тржишни механизми још увек трпе оптереhење прошлости и неодлучности институција система око дефинисања стратегије

просторног и сваког другог развоја, као што је то

42

случај у Србији данас? Одговор се најчешhе своди на стварање експертских група, па и у домену планирања

и уређења простора. Недостатак артикулисаних

политика развоја довео је до чињенице да се плани­

рању (и плану) дају прерогативи и поверавају улоге које оно није у могуhности да оствари . Прометејска

улога, поред разумљивих професионалних сатисфак­

ција, носи у себи многе, најчешhе негативне последице .

Резултати овакве праксе добро су познати. По целом

свету срећемо примере где су планери уништили

природне екосистеме, упропастили градске амбијенте и

пореметили животни ток и културу појединих друштве­

них група само зато што их нису познавали или су

сматрали да живот те заједнице треба, по сваку цену,

променити, унапредити и подиhи на виши ниво, без

обзира на то да ли је становништву такав напредак

потребан и да ли га уопште жели. Реакција јавности се

не завршава само на генералној одбојности према

личности и позиву планера већ узима и друге облике,

од којих неки имају изразито просторну димензију .

Отпор према технократији може имати и пасивне

облике, може напросто резултовати непланском град­

њом или коришhењем земљишта, или се може

испољити на егзотичније начине попут тзв . герила

архитектуре (Goodman, 1972). Било како било, планска решења нису никад у довољној мери кореспондирала са

стварним односима и потребама у простору, те се

планови једноставно нису реализовали. Ако до

крајности поједноставимо проблем, или планови (и планери) нису добри, или нешто није у реду са

имплементацијом планова. За тренутак узеhемо као

аксиом да је са првима све у реду, те ћемо пажњу

посветити (не )реализацији планова .

Примена планских докумената је евидентно најслабија

карика у систему планирања (не само у Србији). Поуздан индикатор је и њихово брзо застаревање: упркос тврдњама да се недостатак квалитета планова

покушава надокнадити правном присилом (Милојевић, 1986), чини нам се да је ближе истини наше схватање да адекватне институционалне и законске подршке никад

није било у задовољавајуhој мери, или се (ако је и постојала) није активирала на прави начин. Недостатак

структурних, интегралних и свих других "супер" пла­

нова (за наше услове), као и извесне слабости у реали­зацији плана које се могу јавити везане за његову временску димензију (решења ближа хоризонту плана, односно даља од садашњице нужно су више гене­

ралисана), за наше разматрање су од другоразредног значај а . Простор би био много уређенији да су се и ови "слаби" планови реализовали. Пре него што пређемо

на разматрање проблема имплементације планова, напоменимо да збрка око неразумевања или немо­

гуhности разликовања појмова "план" и "планирање" заправо резултује њиховим поистовеhивањем. Логика нам говори да пој ам "план" има атрибуте статичности, и да управо у планирању као процесу план игра улогу

сидра, без обзира на временске етапе његове реали­

зације. Отуда и наслов овог поглавља : он управо алуди­

ра на улогу плана као документа у троуглу односа

планирање-план-имплементација. Готово парадоксал­но звучи да се као један од основних инструмената за реализацију свих планова вишег реда у пракси

планирања у Србији редовно наводи израда планова

нижег реда - ј едино се планови тзв. непосредне ре али-

зације могу реализовати преко других планова, па онда

говоримо о слабостима локалног планирања у Србији.

Шта је имплементација?

Имплементација се заправо може дефинисати на

различите начине. Са становишта прагматизма може се ј едноставно интерпретирати као жеља да се нешто

обави - на латинском implementLlm значи помоћно

средство (Minay, 1979). Као аналитичка категориј а у оквиру процедуралног приступа, имплементација, у

оквиру рационалног, степенованог, хијерархијског

модела планирања долази на зачеље-дно (Неаlеу , 1979): Као израз микроорганизационог понашања, имплемен­

тација објашњава начин дефинисања и коришћења

политика, просторну алокацију ресурса и приходе од

ових активности. Бихевиоралистички приступ се огле­

да у схватању имплементације као процеса преговара­

ња и погађања, шематизован као однос акције-реакције

или одговора (Stewart and Underwood,1983). Популарно и "легитимно" академско старање о политици и поли­

тичким наукама довело је до схватања да се студије

имплементације могу уско повезати са студиј ама у

којима се дефинишу политике развоја (Alexander and' Beckley, 1979).

Пре него што се процес дефинисања развојних поли­

тика стави под аналитичку лупу, он представља ."црну

кутију ". Отварање црне кутије и сазнавање њеног

садржаја може имати облике теоријског, дескриптив­

ног, наративног, аналитичког, емпиријског, евалуациј­

ског или прескриптивног поступка, као и њихових

међусобних комбинација (Alterman, 1983). Оваква про­цесна оријентација према имплементацији у планирању

заправо одговара суштини имплементације у њеном

најпожељнијем виду.

Илустративнији пример дефиниције и схватања

имплементације као процеса вођења и контроле дао је

Мс LOLlghlin (1972). Општи принцип, назван " регулација контролисања грешке", сагледава планера као управи­

теља који води град (или простор за који ј е урађен план). Његова пажња је усредсређена на план Ћ зацр­

тану путању - будућих стања кроз која град треба да

прође и на опсервације које показују стварно стање . Да

би водио, он има две главне контроле: ј една је његов

утицај над јавним инвестирањем, развој ем и поли­

тиком, а други може да се сагледа као прекидач озна­

чен са да/не помоћу кога он на основу искуства

отпушта или зауставља појединачне предлоге о променама. Професионални елитизам који провејава

кроз Мц Лоугхлин-ов кибернетски приступ је много и

често оспораван, посебно питањима типа " за кога ми уствари планирамо?" Но, то не значи да он у одређеној

мери не кореспондира са неким идејама и праксом

просторног планирања. Изложени поједностављени приказ дефиниција имплементације планова подра­

зумева да су (требало би да буду) у планска решења уграђени инструменти који би требало да обезбеде

њихову реализацију. Диверсификација ових инстру­мената може се извршити на више начина: једну

практичну дао је Стојков (1992): • правни инструменти,

• финансијски инструменти,

• • •

економски инструменти,

организациони инструменти и

технички инструменти

43

Остављајући у овом раду по страни анализу садржаја и

структуре процеса имплементације per se, пажњу ћемо обратити на његове могуће модалитете (у вези са одговарајућим модалитетима планирања) , не

антиципирајући при томе какви би модели и у којој

мери могли бити употребљиви у најављиваној модерној

пракси планирања и уређења простора у Србији.

Модалитети планирања и

модалитети имплементације

Теорија планирања нуди многе концепте планирања и

начине њихове класификације. Сваки од модалитета

планирања подразумева различит поглед на

имплементацију са различитим критеријумима за оцену

успеха, односно неуспеха. Они највише помињани у

теорији планирања су:

• контролно (регулативно) планирање, • иницијативно (пројектно) планирање,

• планирање путем политика,

• трансактивно и адвокатско планирање,

• радикално планирање и

• утопијско планирање.

(Friedmann, 1973, Alterman, 1983).

Контролно (регулативно) планираље. Планирање је у надлежности агенција које је ауторизовала држава, са

израженим атрибутима централизације. Планерски

органи су најчешће институционализовани и у потпу­

ности располажу апаратом легислативне и администра­

тивне контроле и санкција. Имплементација је у окви­

ру овог модалитета виђена пре свега као повиновање,

односно придржавање прописа од стране свих учесни­

ка у процесу планирања. Агенције за планирање обез­

беђују механизме спровођења планских решења.

Кршење прописа доводи до санкција: у теорији плани­рања овакав се модел имплементације често каракте­рише као "слобода акције, али на кратком ланцу"

(Altепnап, 1983).

Иницијативно (пројектно) планираље. Планирање је

овде у надлежности јавне или приватне агенције која

поседује средства за имплементацију . Овај модалитет планирања захтева стварање нових пројеката (грађе­винских, инжењерских, социјалщrх итд.). Имплемен­тација је овде можда најјасније схваћена у односу на друге модалитете планирања. Агенција за планирање

иницира процес, алоцира ресурсе, те поседује значајну контролу у погледу времена реализације пројекта. Она,

наравно, може зависити од других агенција или плано­

ва приликом процеса добијања потребних дозвола за

реализацију , али је контрола над имплементацијом

најнепосреднија у односу на друге видове планирања.

Не значи, међутим, да је имплементација плана најлак­

ша у оквиру овог модалитета. Она је заправо умногоме

условљена организационим питањима, предузимљи­

вошћу агенције и карактеристикама простора за који

се ради план (Minay, 1979).

Планираље путем политика (или "индикативно плани­

раље" у Француској). ПОЛИ'ГIКе планирања су овде

формулисане као ставовг о жељама планерских

агенција , са циљем да се У'i. иче на одлучивање агенције,

те да као препорука или водич служи другим агенција­

ма и појединцима. По питању имплементације, стро-

гост је умањена у односу на контролно планирање: пот­

пуно повиновање планским политикама се и не очекује,

а непридржавање планске акције утврђеним полити­

кама не сматра се неуспехом имплементације. Процес

имплементације заправо представља покушај форму­

лисања политике која би могла да повеже и усклади

различите просторне интересе. Улога планера у про­

цесу имплементације заснива се на координацији међу

агенцијама, у промоцијама формулисане политике и

ангажовању на прибављању политичке и економске

подршке. У Француској су развили варијанту овог кон­

цепта под називом "индикативно планирање" (Lichfield and Darin-Drabkin, 1980) - ове политике периодично

објављује држава, па се може очекивати да приватна

лица, ако их се придржавају, остваре извесан добитак.

Трансактивно и адвокатско планираље. Планирање се

у овом случају види као процес размене између полу­

аутономних група, од којих свака за себе формулише

своје циљеве и политике. У случају трансактивног пла­

нирања може се догодити да не постоји никакво више

тело које регулише облик трансакција (Friedmann, 1973). У класичној концепцији адвокат ског планирања (Davidoff, 1965) алтернативни планови се презентују планерској агенцији која игра улогу судије. Успех или

неуспех имплементације у оквиру ових модалитета није

једноставно формулисати, јер он зависи од угла

посматрања сваке заинтересоване групе - свака оце­

њује успех имплементације према степену остварења

сопствених циљева. Улога планера је да промовише

своје или интересе своје групе путем преговора,

нагодби, налажења подршке, давања мишљења, борбе

у судницама итд.

Радикално планираље. Ово је најмање познато у

теорији планирања. Одликује се мноштвом под облика

и схватања, а заједничка им је тежња ка радикалном

реструктуирању социјалних и економских институција

система (Hudson, 1979). Процес имплементације се

овде може посматрати као код свих претходно

наведених модалитета планирања, са јаким ослонцем

на тежњи за значајнијим политичким променама.

Утопијско планирање. - То је традиционални модали­тет, са израженом тежњом за бољим квалитетом

живљења. Иако само планирање може бити веома детаљно, оно не подразумева постојање било какве

агенције за имплементацију. Могло би се реhи да је утопијско планирање по дефиницији против сваке имплементације, али радије рецимо да се импле­ментација код овог модалитета планирања исказује

кроз пружање планирању веома потребних идеја и вредносних судова (Алтерман, 1983).

Специфичне одлике планирања

од значаја за имплементацију

Теорија урбаног и регионалног планирања је у толикој

мери комплексна, са толико сложеним предметом

проучавања и са толико дефиниција, да је сваки

покушај систематизације веома тежак и озбиљан

подухват. Стога се систематизација одлика планирања

44

од значаја за имплементацију може извршити на више

начина, а овде ћемо употребити једну од практичнијих

(Lewis and Flynn, 1979):

• мешавина модалитета имплементације,

• комплексност политика и различитост нивоа пла-

нирања,

• атрибути планерских политика,

• множина укључених планерских агенција,

• унутарсистемске међузависности,

• осетљивост садржаја и учешће јавности,

• компаративни аспекти планирања коришћења зем-

љиштаи

• планерска професија.

Мешавина модалитета имплементације. - Реално је

претпоставити да ће у конкретном планирању (у

Србији) бити заступљено више наведених модалитета

имплементације истовремено и паралелно. Тако се уз

облике контролног планирања, могу очекивати облици

иницијативног (пројектног), индикативног, па и адво­

катског планирања, који не морају да искључују један

другог. Ако процес имплементације није до краја тео­

ријски проучен, још је много мање расправа о

механизмима планирања који укључују различите

модалитете имплементације (Алтерман, 1983). Биће интересантно видети које ће инструменте држава

Србија у овом смислу употребити, будући да јој недо­

стају адекватни узори на страни.

Комплексност политика и различитост нивоа плани­

рања. Насупрот многим другим подручјима, где су за­

конски акти алфа и омега за имплементацију, планери

су увек осећали и правили разлику око реализације

политика кроз планирање на националном нивоу и нпр.

кроз генерални урбанистички план. При томе, није

посреди само детаљна разрада утврђених политика,

него и разноврсност идентификованих интереса у

конкретном простору. Сложеност проблема додатно

увећава коегзистенција државних са развојним,

гранским, партијским, групним, етничким и другим

политикама, а ова се коегзистенција протеже од нацио­

налног до локалног нивоа планирања. Никакав конзис­

тентан методолошки оквир за имплементацију не може

се конструисати за овако сложену матрицу нивоа и по­

литика планирања, па је ближе стварности очекивање

да ће се успех имплементације вредновати парцијално и

на краће стазе (Alexander and Beckley, 1979).

Атрибути планерских политика. Они су можда најмање

познат аспект система планирања код нас.

Традиционално је у теорији планирања пажња била

усмерена на видљиве аспекте процеса, па је план као

јавни и релативно стабилан документ представљао

израз планерских политика , али је овакво виђење

остављало погубне последице на процес и систем

планирања. Основни атрибути политика од значаја за

имплементацију су њихова флексибилност, могућност операционализације, комплексност или специфичност,

домет у простору и времену, могућност координације

са другим просторним политикама и начини на које су

политике презентоване јавности (Alterman and НШ, 1978).

Множина укључених планерских агенција. Ћ Импле­

ментација плана може у великој мери бити условљена

великим бројем укључених агенција - националних,

регионалних, локалних, јавних , приватних, добровољ­

них и др. Степени међуорганизационе повезаности и

координације умногоме могу детерминисати успех

имплементације (Alterman, 1983). Разноврсност укључе­них агенција, у једнакој мери као и сложеност процеса

имплементације; у извесним случајевима држава може,

ради већег успеха имплементације (или из других раз­

лога), крајње поједноставити ствар и дати лиценцу или

основати само једну агенцију за имплементацију.

Унутар системске међузависности. Сваки програм који

настоји да интервенише у социјалној и економској

сферИ, мора неизоставно повести рачуна о сличним

програмима из других области. Но, планирање је

управо и познато по интердисциплинарном приступу,

иако смо у пракси још далеко од интегралног

планирања . Имплементација социјалних политика,

ипак, у великој мери зависи од имплементације

економских или просторних, па се са резервом може

говорити "о великим економским успесима" када веlш

део стаН9вништва живи око егзистенцијалне границе.

Осетљивост садржаја и учешће јавности. Успех

имплементације ће у великој мери зависити од тога у

којој мери је агенција за планирање успела да

идентификује стварне просторне интересе становниш­

тва, фирми и других групација , те државе (Баррет ет

ал . , 1978). Обезбеђивање адекватног учешћа јавности у процесу планирања требало би да помогне и импле­

ментацији планова . Досад се унутар система простор­

ног планирања у нашој земљи мало водило рачуна о

интересима индивидуалних власника над земљиштем,

иако они поседују око 80% укупне територије . Успех

имплементације на свим нивоима планирања ће у

великој мери зависити од способности државе и пла­

нера да ј авне и приватне интересе у простору помире

на ефикасан начин.

Компаративни аспекти планираља коришhења земљи­

шта. Коришћење земљишта представља највидљивији

индикатор о томе да ли је имплементација успешна или

није . Земљиште се или користи у складу са планом или

неплански , а сагласност начина коришћења земљишта

на терену са оним предвиђеним планом представља

једну од добрих основа за евалуацију како плана тако и

система планирања. Посебно треба напоменути да у

истом смислу постоји могућност међуградских, међуре­

гионалних и међудржавних поређења, која су често

основа за велики број закључака у озбиљној теоријској

литератури и планирању (Неаlеу, 1979).

Планерска професија. Успех имплементације наравно

зависи од знања, искуства и савести планера, а

мултидисциплинарност и бројност планерског тима (уз

добру унутрашњу организацију) представљају гаранци­

ју да ће стручни део посла бити квалитетно урађен.

Планери имају јединствена знања о међузависности

ствари у простору и времену и спадају међу ретке

стручњаке који су навикли да се "крећу" између разних

дисциплина, не затварајући се ни у једну посебну. То,

међутим, не значи да планер не треба да континуирано

прати све промене у струци и окружењу, задржавајући

флесибилан однос који је пожељнији од улоге "пла­

нера-супермена". За професионалне квалитете плане­

ра посебно је важан едукативни аспект, нарочито због

енормног повећања захтева који се пред планера

стављају. Додајмо да логично звучи да ће успех реали­

зације плана моћи најбоље да оцени онај који је план и

направио.

Без обзира на правац који расправе о теорији планира­

ња убудуће заузму, брига за побољшање степена им­

плементације планова биће њихов саставни део. Пос­

ледњих година је та брига резултовала система­

тичнијим истраживањима процеса планирања, у насто­

јању да се идентификују и свхате сви релевантни фак­

тори који могу да утичу на успех или неуспех реализа­

ције планских политика. При томе ће имплементација

планова све мање бити предмет интересовања само

професионалних планера. Интердисциплинарни зада­

так у својој суштини захтева ангажовање свих да би се

реализовали захтеви и задовољиле потребе свих.

Имплементација планова се не спроводи израдом дру­

гих планова, а то је чињеница која се често (намерно?)

заборавља.

Литература

1. Alexander Е . and Beckley R. М. : Роliсу Planning-Implementation: the "Missing Link", 1979.

2. Alterman R. and НilI М.: Implementation in Urban Land Use Plans., 1978.

3. Аltеппап R.: Dесis iоп-mаkiпg iп UrЬап Plan Imрlеmепtаtiоп: Does the Dog Wag tl1e Таil or tl1e Таil Wag ti1e Dog? UrЬап Law апd Роliсу, 1980.

4. Altembln R. : Imрlеl11епtаtiоп Analysis јп UrЬап and Regional Planning - Toward а Resarcl1 Аgепdа, 1983.

5. Ambrose Р.: \Vlbltever Наррепеd to Рlаппing? , 1986. 6. Barret S.M.et аЈ .. Imlementation of tl1e CommllI1ity Land Scl1eme.

1978. 7. DavidoffP.: Advocacy and Рlшаlism iп РЈаппјПБ, 1965. 8. Friedmann].: Rеtrасkiпg America: А Tl1eory of Transactive Planning.,

1973. 9. Gооdmап R.: After tl1e Рlаппеrs., 1972. 10. НеаЈеу Р.: Оп Implementation: Some 11юugl1ts оп tl1e Issues Raised

Ьу Planners Cllrrent Iпtеrеst јп Implementation, 1979., 11. Нlldsоп В. М.: Comparison of Сшrепt Planning Tl1eories. СЩlI1tеrраrts

and Сопtrаdictiопs. ]ошпаl of American РЈаппinБ Association, 1979, УоЈ. 45, No. 4.

12. Лазаревиh Н. : Криза урбаног планирања и Култура се ствара из­

нутра. 1994. 13. Lewis]. апd Flупп R. ТЈ1е Implementation of Urban and Regional

Рlаппiпg Policies. 1979, 14. Licl1field N. and Dаriп-DrаЬkU1 Н.: Land Роliсу јп Рlаппiпg . 1980. 15. McLollgl1lin В.: Urban and Regional Planning - System Approacl1,

1972. 16. Милојевиh А.: Садржај плана и друштвена потреба. "Комуна" ,

1985. 17. Мјпау с.: Fош Types of Planning Implementation, јп : Implementation

- Views from ап Ivory Tower., 1979, 18. Срдановиh Б.: План п'ротив човека. , 1981. 19. Stward М. and Underwood].: Inr Cities - А Mlllti-Agency РlаnnјПБ

and Imрlеl11епtаtiоп Process, 1983. 20. Стојков Б . : Методе анализе и синтезе у просторном планирању,

1992. 21. Вујошевиh М.: Новија схватања у теорији пpocrорног rmанирања. 1994.

45

Старо и ново -договор или хаос

Љубдраг Шимиh

11 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 11 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 UDK: 72.01

Има један детаљ у "Злочину и казни", можда нас гледа, у крајње вулгаризованом облику тог

маргиналан за роман у целини, али готово анто­

логијски за оне који се баве градовима и животом у њима. Раскољников сабрао и одузео све разлоге за и против, подвукао црту и кренуо да обави што

је наумио. Није моје да се бавим том његовом одлуком; из аспекта оног чиме се ја бавим овде ми

је интересантно нешто друго. Раскољников иде

улицом, гледа около и одједном - "паде му напа­

мет" каже писац, "како би лепо било кад би се

Летњи парк проширио на цело Марсово поље, и

кад би се спојио са дворским парком, да би то за

град била дивна и корисна ствар".

Ко живи у граду, тешко да не ухвати себе у улози

неког самозваног планера, и у најчуднијој прили­ци, у пролазу. Овај детаљ у роману Достојевског

зато сам и навео: између свих могуhих мисли У глави, кад се најмање може претпоставити такав начин и предмет рамишљања, човек изабере баш

то, да сад, одједном, нешто ту успут сређује, по­правља, мења. Јер потребу за тим има увек - кад

му можда она није битна, добро му дође да од јед­ног проблема, већег, побегне у други, мањи; али потреба је ту, присутна, она је такође један проб­лем између других. Јер он ту живи, мисли да ће

још живети, па би нешто уклонио, нешто задржао, размишља о томе.

Циљ коме нормално тежи човек кад хоће своје пребивалиште да прилагоди себи, својим потре­бама, пре свега свој стан, на пример, јесте, да му у њему буде удобно и лепо. Зато ће неку ствар заменити другом, новом; нешто ће задржати, зато што му је лепо или корисно. Али ће гледати да задржи неку хармонију, неки склад измеЬу свих тих ствари. Он ту формира неку своју животну средину у малом, како мисли да је најбоље и колико може. Сукоб измеЬу оних који би све да мењају и оних који би све да чувају за мене је знак одсуства способности да се осете праве људске жеље и потребе. Ту се онда и јавља проблем гра­дитељског наслеЬа. Губи се из вида прави циљ рада. Циљ је, уствари, здрава животна средина, конкретно оптимални услови за живот уопште;

према томе, не животна средина како се то код

ПОЈма - чист ваздух, чиста вода - него у смислу

комплетне организације услова живота, укључу­

јуhи и услове за рад и зараду, па на крају укључу­јуhи ту и слику града, доживљај те слике. У граду се тако градитељ еко наслеђе уклапа у систем, пре

свега не омета његово функционисање, не омета

саобраhај, привреду. Не омета развој градског

организма, а представља оквир у коме се лакше

откривају законитости тог развоја. На крају, до­

приноси лепом изгледу града, доживљају лепог. И

то је веома важно: доживети нешто лепо .

За оријентацију у тренуцима несналажења - а

који нормално наиђу - у свему овоме човек, при­

родно, мора негде да тражи ослонац, нешто од че­

га ће почети. Тај ослонац може бити градитељско

наслеђе, али искључиво оно само то никако не

може, јер онда нема арбитраже, нема суда . Осло­

нац прво мора да буде нешто што је старије и јаче од људи, и од било које људске творевине, а што је

учествовало у њеном стварању. То може па и

мора да буде прво природа, природни оквир . А

градитељ еко наслеђе је "за времена". Оно је од људи.

Тек кад се ово схвати, може се узети градитељско

наслеђе као елемент организације простора, али

уз селекцију оног што је битно за живот, за континуитет живота и за доживљај лепог, у исто време. Градитељско наслеЬе је петоспратница исто као и Манакова кућа; немамо никаквог права процењивати вредност једног или другог објекта само из аспекта временске дистанце Uep ко смо у времену), па сасвим подједнако и из аспекта неке " улоге у историји општој или локалној, зато што су све то вредности које свакодневно показују јасно колико су и релативне и пролазне. Најгора вари­јанта је кад дневна политика преузме улогу арбит­ра. ВеЬ у француској револуцији народ је рушио

цркве , тако је страдала црква Сан Жермен д' Оксероа у Паризу. После је поново саграђена. На крају, народу легенда више даје него историја, него чињенице. Баш зато, детаљи су непоуздани ослонци; некаква целина, у простору или у време­

ну, са својим релацијама, везама узрока и: последи-

46

ца, бољи је путоказ. У одређеном природном ок­

виру нешто се догађало, то нешто дало је правац нечему , и то је тако; а извесна временска дистанца

иста је таква целина, где такође постоје везе,

узроци и последице. Поремеhаји су настајали кад год човек није хтео да слуша искуство, сопствено

или туђе. И кад год је мислио да може све. Људи

су једанпут тако кренули да праве Вавилонску

кулу. Изгубили су везу и са земљом и са небом. И

онда, кажу, Бог им је помео језике.

Имао сам пред собом један стари план града,

Старе Загоре у Бугарској. И упоредо с њим план

његове реконструкције , обоје с краја прошлог

века. Град је првобитно имао радијалну шему,

радијалну мрежу улица, истина уских, и кривих , из

турског времена. Онда је дошао неки стручњак, и потпуно избрисао насеље. Као да га уопште никад

ту није ни било (фонд зграда је вероватно био лош), формирао је ново, са ортогоналном шемом

и блоковима скроз исте дужине и ширине на чита­

вој површини. План непријатно подсеhа на гроб­ље; бежи чак и од мале реке која се на њему види

ту близу, и која би могла да му удахне живот, да

насеље веже за тло, да га усидри да не лебди изван

простора и времена.

Само гробља тако беже од реке . Од живог

организма, од места које је живело , где је одмах било јасно где је шта, где је центар, пре свега , где

се људи срећу, где тргују, настала је некропола.

Једино та мала река, која се види на оба плана,

показује јасно да се ради о истом месту; а иначе

ништа друго. Аутор плана се бојао ње, није смео

да јој приђе, јер није знао шта би с њом. Као

неспретан љубавник с лепом женом.

План никад није остварен. Стара Загора је живела и даље свој живот; али, да би живела, није могла

да задржи своје уске и криве улице. Да их је

задржала, град би се развијао негде даље, на другу

страну. Није то нешто чега нема: Башчаршија је

Сл. 1 Део московско?' Кремља йосмашран с јуZозаЙада. Десно "Часоваја башња",у сшвари саха ш кула.

Сасвим десно, на крају, нова з2рада ("висошноје здањије") у даљини.

остала где је , непромењена, али Сарајево се већ читав век помера наниже, бежи све даље од ње, ка

Илиџи. Са београдском Чубуром догађа се су­

протно, она је граду на путу, о њу се град спотиче. Читав и градови могу се претварати у музејске

експонате , али значи да више не живе, као

Пераст, или живе други живот, као Дубровник. А

и за тај други живот Дубровник умногоме дугује

свом природном окружењу, околини у којој је; и

они његови становници који су могли да бирају,

побегли су у ту околину, јер је било лепше живети

у вилама изван његових зидина. У таквим градо­

вима има стари и нови део, и они живе заЈедно.

Заједно могу и морају да живе и стари и нови

делови у градовима где се они узајамно прожи­

мају, где не постоји граница између њих; али

морају да се договоре како.

А као да сва ова питања нису имала посебну

тежину док су човекова техничка средства била

слаба, док су му могуhности биле мале. Исто као што је поремеhаја у природној равнотежи било

увек, али се сада алармантно стање бележи непре­

кидно. Као што је исто тако и грешка у односу на

градитељско наслеђе било увек (да подсетим пакосно , опет , Сен Жермен д' Оксероа). Обнова насеља, подједнако је проблем његове слике,

урбаног пеј зажа и пејзажа уопште. Човек лако

може да сагради зграду вишу од брда, од планине.

Оно што ј е некад био предмет бриге највеhих

мајстора старог урбанизма , градитеља Рима и Санкт Петербурга, Париза и кремљева Москве и

Новгорода, сада постаје ствар случаја. Најлепше

панораме (и нарочито силуете) градова унеповрат уништавају гомиле солитера, димњаци топлана ,

телевизијских торњева. По мом мишљењу, један

поштовања дужан покушај да се бар провери, да се слаже посматрач онако како се у најбољој намери лаже болесник, јесте покушај са московским солитерима који горе завршавају као

Сл . .2. КрогујеВtIlf, l/еншор iјш -' - СН/l.AШК из гооине /995., .у среоини сшоро зiјЈООО "НО'lеЛСШ(ЈО'~

47

кремљевске куле. Издалека гледано, изузет~о

препознатљива силуета Москве из~леда као да ~e баш та, јер се због огромних раСТОЈања димеНЗИЈе губе; а колико кула има и да ли се у међувремену

појавила која више, то ни сами Московљани не

знају. Такво решење показује бар обзир, неко

поштовање према ономе што је било, па и оно што се назива чојством, кад другога браниш од

себе. И сад, упоредити то са оним што се догађа

код нас, између толиких случај ева ево на пример у

Крагујевцу, и то баш у историјском језгру града:

" " да з изнад куполе старог начелства, кад се гле и

главне улице, стрчи неколико солитера. Крагује­

вац иначе има лепо обликован, сређен центар;

зграда начелства представљала је визуелну доми­

нанту која је завршавала неколико улица око ње;

никакав Завод за заштиту споменика ту сада више

не може ништа; штитити сам споменик али не

штитити га од његове околине (од оних који с њом раде шта хоће) лицемерје је, чак злочин,

примитивна сељачка спрдња, ?бест сељачког.ђил­коша која се обара на слаБИЈег, на оног КОЈИ не може да се брани. Старо начелство, притиснуто солитерима, као да ту тавори своје последње дане и чека да буде уклоњено. Исто тако као и црква

Покајница, која се не види од огромног мотела ~a који је ту због ње), и раковички ман~стир, до чи~е капије је дошла индустрија. А могла Је ИНДУСТрИЈа лако да иде ка Кнежевцу, даље .

у једној клисури испред Ивањице, високо на CT~­

ни , постоји мала црква. Чува се предање да Је

"сама прешла" с другог брда, јер је народ није

поштовао.

Али то је, дабоме, прича, чуда нема. Кад би то

могло, какво би то бежање настало. Па склонио

би се некуд прво Споменик незнаног јунака на Авали, побегао би од оног огромног торња. А

зашто је торањ морао да дође баш на Авалу?

Зар није могао можда да буде на Космају? Или на

Сл..? Поноро.ио ьеогрооо со Коле.иегооно Ilре.ио

еНlIlI/(лоllеОll/lI "Лорус':: ПОРllэ, lI.зОоње 1922.

Парцанском Вису? Овако јасно показује колико је

Авала мала. Оскрнављена је и она. Космај је бар јачи да се брани, већи је .

И тако, на крају, дошли смо опет до оног са чим

смо и почели, овог пута у односу на визуелне

перцепције, на доживљај лепог. Од тога је опет немогуће одвојити се: од везе градитељског

наслеђа и природе. Замислимо поглед са Саве и са

њених мостова на Београд, али да нема Саборне

цркве : одједном ничега нема, и постаје BP~O спорно све што је речено о лепоти положаЈа Београда. Класична је слика Београда са бастиона изнад гробнице хероја на Калемегдану, са

погледом дуж Саве узводно, са Саборном црквом и Авалом у даљини. Она се понавља на · старим

разгледницама, и има је у Ларусовој енцикло­

педији с почетка овог века. Београд има шта да

покаже свету, и онима који су много видели, и по­

реде већ виђено. Изванредан склад природе и људ­

ског стваралаштва: црква је на ивици обронка, да је више горе, улево , не би ушла у видокруг са

Савом, да је ниже нестала би, утопила би се у

залеђе. И сада долази оно главно: сасвим је ствар

случаја што ова лепа панорама није већ одавно уништена, јер огромни солитери на Бањици виде

се тек уз саму Авалу, а велика телефонска централа у Катићевој изнад Славије нашла се на том правцу уз саму Саборну цркву, и њен торањ

више није неприкосновена доминантна визуелно

је угрожена. Само је пука случајност што се бањички солитери нису нашли испред Авале, и

што се нешто слично "Београђанки" није нашло у залеђу Саборне цркве; то су огромни објекти који уништавају све око себе чак и на таквим даљи­

нама .

Међутим, уништавању таквих панорама као што

је савски амфитеатар много доприноси и то ш~о

баш они који се баве градовима њих и не познаЈУ како треба, не познају праве вредности. Место

Сл . .( Нешо Ilоноро.ии Веогроои оини"

48

одакле се отвара поглед о коме је реч данас је запуштено и неприступачно, видик ј е у толикој

мери заклоњен дрвећем које се ту нашло без икаквог плана да се више ништа и не види. То

место је само десетину метара удаљено од Завода

за заштиту споменика културе али, мора се приз­

нати, о дрвећу се стара друга радна организација,

а највеhи проблем код нас је проблем сарадње, уопште свакога са сваким. Стварна, ефикасна

заштита градитељског наслеђа тако далеко прева­зилази заштиту конкретних објеката: она осим

заштите објеката захтева и вишеслојну заштиту' његове околине, нарочито ригорозним ограни­

чавањем висине изградње на правцима нај екс­

клузивнијих визура, и, у исто време, заштиту

стајних тачака одакле се ове Доживљавају, њихово

уређење. Чувена панорама Напуља (са оним бором на десној страни кога нажалост однедавно

више нема) везана је искључиво за једно, баш то место и ниједно друго. То су исто панораме Фи­ренце са Виа дел Коле , Ђенове са Сан Бениња, Будимпеште са Гелерта. Колико год градитељско

наслеђе таквих градова вреди због изузетних

ансамбала који се са тих тачака виде (сетимо се само будимпештанских кејова и мостова !), толико вреде и саме те тачке, оне захтевају заштиту. Јер,

не може да се види оно што нема одакле да се

гледа.

Тако , на крају, долазимо до суштине проблема: за

оно што нам даје, градитељско наслеђе захтева

дужан однос, готово да се то назове једним . . '

поштовањем КОЈе му ДУГУЈемо ; с друге стране, оно

не сме бити предмет о који се спотичемо, јер онда поштовања не може бити. Исто ј е као и са оби­

чајима у некој средини: неки помажу људима,

усмеравају живот како је најбоље, резултат су

искуства; други коче живот, чине људе несретним.

И као што се обичаји мењају током времена и

прилагођавају , тако се нешто мора повремено догађати и са градитељским наслеђем. Нешто

остаје, нешто не , или остаје , али измењено мање

или више. Оно што је основно у тој синтези старог и новог, чега се ваља држати и што треба одржа­

ти, јесте континуитет живота и склад облика (и довршеност, недовршене ствари не могу бити

лепе) , и све то на месту где се почело, јер прво су биле планине и реке, па су тек после дошли људи.

А они људи који то забораве, и хоће да су они

старији, и не признају суда изнад себе , па једним аршином мере цркву а другим џамију, то су,

изгледа, исти они који су некад градили Вави­лонску кулу, преузели су улогу судиј а, а не виде да

им је Бог већ одавно помео језике, ј ер гле! - на све стране ничу разне вавилонске куле, кој е граде

исти такви људи, далеко и од земље и од неба које

никад не могу Достиhи. И онда сви заједно , неси­гурни, изгубљени у времену и простору, траже

ослонац, савезника, оно што се данас назива "на­

род", а уствари оне који су исто тако изгубљени,

јер не знају ни шта је природа, ни шта је град, ни , шта су они сами, оне који увек, покренути неким најбесмисленијим мотивом што им га неко поту­

ри, донесу исто тако бесмислену одлуку о коју се после редовно спотичу и на крају траже кривца

свугде сем код себе. И не виде да им се ускоро, врло брзо, неће видети ни цркве ни џамије, видеhе

се само вавилонске куле, и све заједно биhе

бесмисао за који ће увек неко други бити крив, а

као да је онда уопште важно.

"Ви чините што знате, а не знате што чините", ре­као ј е један Црногорац некада на некој скупшти­

ни, а као да је јуче рекао .

А оних тренутака када се у човеку нешто покрене,

када би нешто да покуша у том хаосу, тих тре­

нутака народ се плаши, маса се ухвати за нешто

што ј ој наиђе као ослонац, јер јој треба а репера нема, и она се боји да ће јој то нешто неко узети.

То ће једном бити неки амблем или нека стара

кућа, али сутра ће неко њеној сујети да потури нешто што она још више воли, неке друге податке

(они стари се склоне) а онда то што је било забо­равиhе се или ће бити срушено и проклето. На

крају, зашто је гомили језик мање важан, а вера

више : језик служи да се искажу неке мисли. За

веру је довољно веровати, било шта (а не мора се ни веровати, довољни су амблеми и боје , као на

утакмици).

• 49

~ е-о ф

L.CJ

§

Санација

старих рударских насеља

Ье issue о.! reconstruction ,and revitalisation о.! а neglected housing stock ј!; notjust а technicaljlnancial

or architectural problem а!>' it emphasises а тисЬ more complex question оЈ urban rehabilitation јn general including the

основа успешне elements о.! protection о.! а тисЬ more

relevant urban categories ;the protection о.! social cohesion and p reservation о.! the settlement's identity ,created over several decades о.!

а particular "шау оЈ life " . •

ревитализаЦИЈе ТЬе paper disccusses these issues analising аn example о.! urban and housing reconstruction оЈ аn old council housing block јn the city о.! KOSTOLAC - аn old minning colony built ир qfter the Second World War јn а tipical soc-realism manner.

Соња Продановиh

ТЬе architect uses with а great skill and sensibility the elements о.! tmditional regional architecture ,what made (ы!>' ргојесt relevant јn the broader context.Such аn approach gl·eatly contributed (о visual, architectU1·al and игЬаn layout improvement , а!>' тисЬ а!>' (о the protection о.! а particulaI" identity о.! а minning соиnсј! estate , touched ир with а пеw vernacular regional architectural elements.

КЕУ WORDS; гесоnstruсtiоn, rehabilitation and геvitаlisа tiоn оЈ minning settlements ;impmvement о.! housing stock ;vernaculaT агсhitесtuге and identity; relevance о.! critical геgiоnаlisт.

111111111111111111111111111111111111 11111111111111111111111111111111111 1111111 1111 11111 11111 1111111111111111111111111 1111 1 UDK 91 1.37(23)

Проблем реконструкције и санације запуштеног

стамбеног фонда не представља само техничко -инвестициони и архитектонски проблем, већ

задире у много сложенија питања урбане ревита­

лизације , укључујући и елементе очувања социјал­

не кохезије и очување створеног насељског иден­

титета .

Понуђена решења санације стамбених блокова у

Костолцу аутора арх. Николин е Вуј ошевић пред­

стављаЈУ изазов конвенционалном приступу и зато

заслужују посебан осврт.

Основно је питање на какав начин архитекта СИ урбаниста) приступа проблему? Приступ . који овде имамо, је изазовно неконвенционалан и реф­

лективан, па стога и нуди боља решења, кој а при­

мерениј е задовољавају пројектантске , урбанисти­чке али и социјалне потребе у времену економс­

ког застој а.

Оваква ревитализација становања даје основе за преиспитивање ситуације "око нас" , као и многих

начелних проблема са којима се данас суочавају

не само наши градови, већ и сама професија архи­

теката и урбаниста.

Сама типологија града Костолца, као једног од на­

ших многих, погрешно обликованих и уништава­

них урбаних локалитета, заслужује начелни осврт на овакав приступ.

Костолац је "индустријски град" , без обзира што

испод њега леже урбани, цивилизацијски слојеви .са огромном количином " артефаката" римског

периода, које је индустријски и урбанистички булдожер збрисао из "меморије града".

Безличност архитектонског и урбанистичког из ­

раза везаног за реал - социјалистичку архитектуру и филозофију насеља као "производног кампуса" даје основно обележје овом граду.

50

Чињеница да су станови грађени за рударско насеље , везује се и за ј евтину конструкцију и за

анонимну, функционалистичку архитектуру пре

свега броја " х " станова за " н" - становника. Низак стандард акумулативности експлоатационе прив­

реде , довео ј е до ситуациј е да су након 20 година поједини стамбени објекти доведени у стање "суб­стандардног ", скоро нехигиј енског становања.

у неким другим временима можда би се ишло на

тоталну реконструкциј у, што не би истовремено значило ни боља архитектонско - урбанистичка

решења, а свакако не ни економичнија.

Потврду за то можемо , нажалост, наћи на бројним локацијама главног града - од Дорћола, Неимара, а и да не помињ.емо тзв. интерполације. Дуго­годишњи недостатак визиј е и стратегиј е, не само према урбаном наслеђу и морфологији урбаног блока, већ и става према власништву и

одговорности за одржавање, многе наше градове

довео је до стања запуштености. Затим, категоризовани као "суб~стандардни", углавном

су до сада рушени и замењивани одскорашњом

поплавом анегдотског "постмодернистичког"

израза, а и ранијом разградњом урбаних блокова слободно стојећим стамбеним објектима.

Затечена ситуација у Костолцу само је део те опште слике, па је приступ архитекте Николине Вујошевић управо због тога релевантан. У

решавању проблема једног типичног "индустријског насеља" суочени смо пре свега са

две чињенице. Прво, прошлост, а посебно период послератне изградње, одражава ре ал­

социј алистичку интерпретацију "модерне" . Паралелно с тим, развој нових индустријских постројења просто је " брисао" идентитет градова. Стварани су униформни амбијенти, погоршани лошим архитектонским изразом и лошим занат-

ским радовима у моделу "блоковског социјалног

становања" .

Други проблем "индустријског града " је питање његове будуhности. Не поставља се само питање

узрока његове запуштености, већ пре свега на

који начин се могу успешно излечити "бољке"

таквог развоја.

Примери овде приказани илуструју могућност да

се пажљивом, зналачком реконструкцијом могу у

оронула насеља вратити елементи традиционал­

ног урбаног и архитектонског израза. ' Истовремено, треба истаhи у овом примеру

економичност решења, високо креативну сарадњу

архитекте и статичара проф. Др Милорада

Ристиhа који духовитим статичко/структуралним решењима стварао потпуно нову високо­

квалитетну типологију станова.

Реконструкција је урађена за неколико различи­

тих типова стамбених објеката и на различитим локацијама, али све заједно чини целину урбане

ревитализаЦИЈе.

1) у Улици Николе Тесле санирана су три објек­та, са реконструкцијом крова који даје нови,

али и усклађен изглед са другим објектима.

2) у Рударској улици дозидан је спрат, а спољаш­њом обрадом фасаде дати су неки елементи

локалне архитектуре.

3) у Улици Вељка Дугошевиhа обрађен је низ објеката са обе стране улице.

О техничким детаљима, као и трошковима (иако врло релевантним за успешност овог приступа) нећемо говорити. Приказаhемо само концеп­

туална и функционална решења. Упоређењем

графичких прилога постојеhег и ново-пројек­

тованог решења, успешност и довитљивост архи­

текте и статичара " чита" се сама по себи.

Аутор, очигледно свестан тренутка рецесије али

можда и осећаја идентитета станара у ново оствареним власничким односима, покушао је да

без драстичне интервенције обезбеди нов високи квалитет становања.

Архитекта Николина Вујошевиh је том послу

пришла на заиста занимљив начин. У данашње

време доминације "анегдотских" надзиђивања

типа "мансардне капе", она ове објекте није третирала као "платформу" личног огледања

вокабулар а постмодернистичког или сличних

израза. Напротив, занатски професионално, скоро

као добар хирург пришла је сваком објекту, сваком стану и крову посебно . Али уједначена

концепција, архитектонски израз и конструктивно

решење "провлачи" се кроз цео подухват.

Сваки објекат је решаван појединачно, али је занатски и пројектантски остварена идеја "сло­бодне организације простора стана" у сваком објекту. Појачавањем мреже стубова на фасади и

51

ојачавањем степенишног језгра и задржавањем димњачких и канализационих вертикала, добила

је "слободне" површине станова, што јој је омогу­

hило низ изузетно савремених варијанти флекси­билних станова. Тако "прекројени" станови не са­

мо што одражавају савременије концепције стано­

вања, већ дају и могућност њиховим станарима да

сами бирају варијанту. Тиме је постигнут завидан степен адаптабилности и самоучествовања у фор­

мирању породичног простора, што може на

најбољи начин да прати промене у структури

потреба породице. Архитекта је истовремено дао

изузетан значај ентеријеру стана. Принцип да сваки стан има камин, не само као резервно

ложиште, већ пре свега као место окупљања

породице, провучен је рационално и ненаметљиво

кроз све станове.

Сачуван је основни растер фасадних отвора и

балкона са одговарајуhим интерполацијама. Посе­бан израз дају површине изведене у " стакленим призмама" , што објектима даје израз освежености

и " чистоhе " - наслуhује фасаде "модерне". Сличан приступ архитекта Николина Вујошевиh

има и према третману кровних површина.

Иако су кровови решавани на различитим типо­

вима објеката, а неки објекти су и надзиђивани, остварен је исти "израз" крова (кроз сличне нагибе , стрехе и сл . ) , што на неки начин повезује ове објекте али даје и нови идентитет не само

објекту већ насељу у целини.

Објекти који су надзидани у спољној обради добили су "трем-спрат" (Ул. Вељка Дугошевиhа), што доприноси подсеhању на неки израз тради­

ционалне архитектуре тог краја, али не еклек­

тично , већ заиста модерно - вернакуларно1 (скоро у духу раних А. Алтових радова).

Наравно, ни свеобухватнији план урбане реви­

тализаЦИЈе Костолца не би могао надокнадити

изгубљено.

Примери овде приказани са "наговештајима"

елемената народног градитељства, много више

легитимизују право на " реинтерпретацију

традиције" у духу канона "постмодерне", него многа друга решења око нас. Овакав приступ даје

наговештај могућег постепеног реидентифи­

ковања насеља кроз сличне реКОНСТРУКЦИЈе и

санације и стамбеног (и градског) ткива.

Зато и сматрамо да је врло значајно приказати овај пројект. Јер колико год је могуће водити

полемику око постмодернистичке реконструкције

балканске чарш~је или рударског града

I Израз који Покрива Појам " I-Шродне архиiПекiПуре", аЛll йроиtllреног кваЛIIUll!ша аРХIIUll!кшуре локuлиUIl!Uш, амбијенutaЛне и еКОЛОUlке органске

йовезаносuш, углавНОАf ситаране у CeOCKlI.M I-ШсељuМLl од самvградиUIl!ЉU .

социјалне колоније, ово Је конкретан и охрабрујуhе успешан, рационалан и јефтин пример другачијег приступа.

БИБЛИОГРАФИЈА:

1) Група аутора: СТАН 1; СТАН П; издавач Војно­грађевинска дирекција Д.с.Н.О, уредник Аљоша

Жанко.

2) NORМAN ВIRNBAUM: ТНЕ CRISIS OF INDUSТRIAL SOCIEТY Oxford, University Press, 1969.

3) THEI CROSBY: Architecture: CIТY SENCE, Студио Виста Лондон 1965.

4) Ранко Финдрик: О народном градитељству у Србији,

његовом чувању и заштити; Саоптења завода за

заштиту споменика културе Србије

5) БРАНИСЛАВ КОЈИЋ: СИСТЕМАТИЗАЦИЈА НАСЕЉА У СРБИЈИ; Глас САНУ, књ. 13, Београд, 1967.

6) Група аутора: URВAN PROCESSES - As viewed Ьу the Social Sciences; The Urban Institute Washington D.C (материјали са Симпозијума 1973.)

7) БРАНКО МАКСИМОВИЋ, УРБАНИЗАМ, Науч­на књига, Београд, 1986.

8) MODERNIТY AND РОРULЛR СШ TURE AL V AR AAL ТО MUSEUM (IП Међународни симпозијум - Награда А. Aalta) Jyvaskyla, 1985.

г-ОYOSОwгsтМ-------"О RA ________________________ _

YOS08AH . STAN I I -w-t---+-t-+ I 11--1-":;' I*---~ ~~~~~ I

I I I

. I I I I I I I

I I

11

L __________ . ______ -- ______ . _____________ ..;. ______ , ______________________ --1

52

Носилац израде йлана:

Обрађивач:

Руководилац израде йлана:

Радни шим:

Година израде:

Година усвајања:

Генерални план

Приштине

Секретаријат за урбанизам Скупштине општине При шти не

Институт за архитектуру и урбанизам Србије

Проф. др Борислав Стојков

арх. Љубина Стефановиh-Тасиh арх. Шевhет Пеhанин

инж. Мирко Бајиh (ЈУГИНУС - саобраhај Др Зоран Маневиh (историјски аспект) Др Божидар Стојановиh (екологија) Др Добривоје Тошковиh (прагови развоја) инг. Радован Реџиh (водовод и канализација) и други

1996.

1996.

1111111111111111111111111111111111111 1 111111111111 1111111111111111111111111111111111111111111111111 11111 111 11 1111111111111 UDK: 711.4.011

53

Иако је последњи Генерални план усвојила 1988. године, Скупштина града Приштине је већ крајем 1995. године донела одлуку о приступању изради новог генералног плана. Требало је додуше ради­ти измену и допуну плана што се одмах показало

неоправданим јер су разлози за измену и допуну били тако крупни да су читав планерски механи­

зам одмах усмерили ка новом плану. Нови систем финансирања комуналне инфраструктуре, преста­нак функционисања фонда за неразвијене, нови економски и политички услови, нови систем вред­

ности као и нереална решења, поготово у области саобраћаја, канализације и водовода, упутили су планерски тим на истраживање новог, адаптира­

ног модела урбаног развоја Приштине. Иако ра­ђен у другачијим условима, ранији план заслужује пажњу како у методолошком смислу тако и у пог­

леду одређених решења која враде и данас. Ради . тога су многа решења задржана и у новом плану омогућивши тиме особени континуитет урбаног развоја Приштине, града посебног менталитета и недефинисаног идентитета.

Израда плана Приштине је обављена у изузетно тешким околностима од којих су најтеже: недоста­так релевантних података о становништву (неод­говарајући попис 1981. као и недостатак пописа 1991.), недостатак информација о социјалним слу­жбама (паралелни латентни системи албанског жив ља) , немогућност потпуне комуникације са албанским становништво м које иначе чини већину у Приштини и њихово неучествовање у процесу

планирања; недостатак информационе основе о бесправно подигнутим објектима (који иначе обухватају око 30% грађевинског фонда Пришти­не) и друге потешкоhе. Ипак, захваљујуhи стру­чним и комуналним службама града Приштине, потребни подаци за планирање су обезбеђени и извршена је неопходна пројекција за 2011. годину и тиме омогућено дефинисање стратегије урбаног развоја Приштине, града за планираних 250.000 становника. Пошто се ради о једном од 6 макро­регионалних центара Србије, урађена су и озбиљ­на регионална истраживања, посебно у области саобраhаја, водовода и канализације, енергетике и животне средине. Унутар подручја плана приме­њена је техника испитивања прагова развоја како би се утврдили реални потенцијали и ограничења за будуhу изградњу Прищтине.

Читав методолошки поступак организован је тако да обезбеди спроводење принципа одрживог раз­вој а, те у том погледу план пружа читаву серију новина у поступку израде генералног плана.

Ово се пре свега односи на примену индуктивног поступка, односно темељно регистровање постоје­hих ресурса и вредности Приштине који су пред­стављали еталон за планирање будуhег развоја. Посебно је вредновано урбано ткиво овог града специфичне мешавине од спонтано оријенталног до строго плански грађеног у интернационалном стилу са крупним траговима соцреалистичког ду­

ха. Примењена техника зонирања града изузетно је помогла код дефинисања урбане матрице и ло-

калних специфи~IНЬСТИ гpal)et:Ьa k:dj·e еу планом да­ље потенциране. У том погледу посебна јепажња посвеhена централној градској зони у којој се на-лази и мања серИЈа сачуваних културно историј­ских вредности којима је посвеhена пропорцио­нално већа пажња ради рехабилитације и реви­тализације изгубљеног духа града.

Ради озбиљних проблема са квалитетом животне средине пажљиво је извршено еколошко зонира­ње и, у наставку, прописане мере за унапређење квалитета животне средине посебно у односу на енергетски комплекс у Обилиhу, индустријску зо­ну према Косово пољу као и у односу на саобра­ћај. Код саобраhаја је примењен начин планирања који одговара најсавременијим принципима пла­нирања са нагласком на поштовање постојеhе матрице улица, повезивање зона, пажљиво пове­

зивање улазно-излазних праваца (према Београду, _ Пеhи и Призрену) као и коришhење железнхчке мреже за јавни градски саобраhај.

Осим овога значајан нагласак је на планирању зеленог појаса, клинова и коридора који треба да омогуће формирање еколошке целине града,

повезујуhи основне зелене правце и штедеhи исто­времено град са угрожених подручја. Урађен је први пут план предела користеhи планске и законске инструменте који би требало Приштину да подигну на виши ниво квалитета живота .од

досадашњег. Решења водовода и канализација, постављена на регионалном нивоу, треба да упот­пуне решења за побољшање квалитета живота

града Приштине .

Приликом израде плана обављена је од почетка рада сарадња са културном и стручном јавношhу која је , иако недовољна са становишта искуства других градова, помогла да решења у плану добију потребну локалну димензију и .колорит, односно да град у плану лако препознаЈУ његови станов­

ници и да такав град одговара њиховим аспира­

цијама и циљевима.

Занимљиво је поређење урбанистичких планова Приштине од оног који је радио арх. Прљевиh 1948., преко планова арх. Добровиhа до плана који је водио арх. Љуци 1988. године, у односу на пос­тојеће градско ткиво, урбану матрицу и дефи­нисање градског грађевинског подручја. За разли­ку од ранијих планова који су с једне стране тежи­ли снажном ширењу градевинског подручја града а с друге трансформисању урбане матрице и урба­ног ткива (донекле са изузетком планаР. Љуција), овај најновији Генерални план тежи максималном одржању и, где је то могуЬе, сужењу градског граl)евинског подручја. Уз то овај план тежи очу­вању и органском развоју урбане матрице пошту­јуhи спонтани, органски поредак Врањевца и Лаб­ског али и савремену регулацију Добровиhевог административног центра или касније насталих насеља Бела , чесма (Дарданија), Улпијана или Сунчев Брег. На тај начин се, према мишљењу обрађивача плана, поштује и унапреl)ује слојеви­то ст града као ШТ9 је Приштина и омогућује његов даљи развој на квалитетнијој основи.

54

Стратегија урбаног развоја­

структурни план

ш -• .. -

s

Правци развоја

Осовине развоја

Зелени клинови

Полови атракције

Зона санације

Зона насељавања

NE

•

- Ype~eHa при градска насеља

Зоне заштите:

_ Историјско језгро

_ Парк природе

о о о о Зона у посебном режиму еко контроле

• Привредне инвестиције

~ Капитални објекти инфраструктуре

® Нове раскрснице

Примарне саобра1;ајнице

_ Секундарне саобра1;ајнице

_ Аутопут М 25

Железничка пруга

_ Пешачка зона

План саобраhајне мреже

АРХИТЕКТУРА

P!t'RJ2-lJ8ТkN~) . 2.11 Ј f?'1

јМЕДИТЕРАНСКИЦЕНТАР

! ЗА ЕНЕРГИЈУ И . '" r-

'fЕКОЛОГИЈУ, џ

~EHEKO - ЦЕНТАР И «

iЦЕНТАРЗА ~МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНЕ ~

!СТУДИЈЕИ

ИСТРАЖИВАЊА У

БУДВИ

Игор Мариh, Мила Пуцар

Preparatory activities ате underway

/от the establishтent о/ the Medi­terranean Center /от Energy and Ecology -ЕNБСО CENГER and the Center /от тultidisciplinary studies and investigations јn Весјсј, Monte­

negro.

А town planning and arcmtectural conceptual design has Ьееn prepa­red оп the basis о/ biocliтatic рпn­

ciples and use о/ natural energy sources аиаааblе а! the site. It has Ьееn planned that (Ье whole сот р­

lex should Ье јn а largest possible extent energy-autonoтous and that needs /от water and space heating,

cooling, ventilation and а part о/ electrical energy needs шШ Ье соие­red through the use о/ nеш and те­

nешаblе energy sources. ТЬе рарет

brieJly reviews part о/ Ње study analyzing biocliтatic eleтents nее­

ded јn site planning and archi­

tectural design о/ the coтplex.

11111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111111

У оквиру међуакадемијске сарадње

Српске академије наука и уметнос­

ти (САНУ) и Црногорске академи- '

је наука и умјетности (ЦАНУ) од­вија се и Програм за успостављање

и изградњу 11едитеранског центра

за енергију и екологију (ЕНЕКО­

ЦЕНТАР). На истој локацији се, поред комплекса ЕНЕКО-ЦЕНТ­

Р А предвиђа и изградња објеката Центра за мултидисциплинарне сту­

дије и истраживања, који би треба­

ло да омогуhи примену заједничких програма и MeђYHapoд~e сарадње југословенских универзитета.

На основу Програма развоја ЕНЕ­

КО-ЦЕНТРА из 1993.г. и добијене сагласности и ПОДРlllке одговарају­

hих савезних и републичких инсти­туција, 1996. г. израђена је биокли­

матска студија и идејни пројекат комплекса Центра.

ЕНЕКО-ЦЕНТ АР у Бечиhима је укључен у Светску мрежу за обнов­љиве изворе енергије WREN (World Renewable Energy NetWork - UNES­СО). У преговорима је да постане регионални центар УНИДО-а као и да уђе у програм Светског соларног самита, WSS (World Solar Sammit). Неопходно је да се створе услови да

ЕНЕКО-ЦЕНТАР постане инсти­

туција међународног карактера ка­

ко би се омогуhило његово укљу­чивање у остале релевантне међу­

народне институције.

Активиости Центра

Активности ЕНЕКО ЦЕНТРА ће

бити усмерене на иницирање, прог­

рамирање, координирање и одвија­

ње различитих пројеката који ће

имати заједнички циљ рационалну производњу, трансформацију и ко­

РИlllhење енергије у контексту заlll-

57

тите и унапређења животне среди­

не и обухватиhе:

• Научна и теХНОЛОlllка истражи­вања. Посебна пажња ће се обрати­

ти на регионална иновациона ист­

раживања у области Јужног Јадра­на и Источног 11едитерана;

• У саВРlllавање и образовање на­учних и стручних кадрова специ­

јализованих у областима енергије и екологије;

• Информационе активности, мо­ниторинг, формирање банки пода­

така и издавачке активности;

• у слуге консултација, маркетин­га и трансфера технологија .

При реализацији наведених актив­

ности Центар ће се укључити у

међународне и регионалне мреже

сличних институција ради сарадње на проблемима глобалног и регио­

налног значаја. Посебна пажња ће

бити посвећена истраживачко-раз­

војним програмима из следећих

области:

• Развој метода и средстава за енергетски рационално планирање

и пројектовање зграда и насеља као

и реконструкцију постојећих;

Развој еколошки прихватљивих

и рационалних енергетских техно­

логија за производњу и дистрибу­

цију на бази традиционалних извора

примарне енергије;

• Развој компоненти, уређаја, сис­тема и метода за примену нових и

обновљивих извора енергије;

• Проучавање утицаја који загађе­ња воде и ваздуха, као резултата

енергетских процеса, имају на здра­

вље становништва и биомедицин­

ска испитивања ендемичности;

• Студија технологија за одлагање комуналног отпада у циљу обезбе­

ђивања биолошке продуктивности

и способности репродукције морс­ког екосистема;

• Студије загађења земљишта због трансфера и преципитације чврстог и течног отпада при произ­

водњи И потрошњи енергије;

• Развој еколошких технологија;

• Метеоролошка истраживања;

Испитивање утицаја загађивача

на понашање материјала и произво­

да.

Очекивани резултати

Главни задатак ЕНЕКО-ЦЕНТРА ће бити обављање истраживања,

усавршавања, информативних и консултационих активности на под­

ручју производње и коришћења

енергије. Задаци Центра ће затим обухватати и решавање еколошких

проблема, са посебним нагласком на морско окружје у циљу :

• пружања подршке одговорним

органима власти при утврђивању развојне политике, приоритета и

програма енергетске ефикасности,

заштите и унапrеђења животне средине;

• прикупљања, дисеминације и анализе искустава других земаља

на подручјима правне и регула­тивне праксе, институционалне

' .... 1

............

структуре, инструмената политике,

ефикасног инспекцијског и управ­ног надзора са казненом политиком

у области заштите животне средине;

;8

\ ................. .

А laborutor lJe "", ,,,,,,~1,

В laboratorlj e .... ....... ,~14 С cc: ntralnl objekat ... d90 D ргјЈе nlп l ob jekat I

all1fiteatri, .. . "". оо" 1220 D'alt1 fi lca t:L г .......... ... 230 Е SП1 е~'ај пi objckat,J43 F istra1nc jcd lnice" ... 266 G i SIГol '-п е Jedin icc ..... ~71 Н labora torije ... , ........ 204

Uku pno ........... ... ..4150

1 otvoren e Illo'-bene роуг§ lпе. ,,, .. 2()78

Ј еkо ·рark."."".""" . нзв ko lsko.pe!"~ke pov.262S

• решавања проблема и предла­гање решења која омогућују увође­ње енергетски ефикасних техноло­

гија, уређаја и опреме путем међу-

народне трговине , билатералне и регионалне сарадње;

• пружање информација о мулти­

латералним и билтералним извори­

ма финансирања, донацијама и зај­

мовима.

Ј едан од предуслова за реализацију

наведене стратегије је институцио­

нално повезивање ЕНЕКО ЦЕНТ­

Р А са савезним, републичким и

локалним органима управе. Учеш­

ће представника привреде и других

корисника у формирању и раду

~eHTpa треба да са друге стране

омогући њихову непосредну сарад­

њу са пројектантима и произвођа­

чима у фазама конципирања, про­

јектовања, провере и пласмана на

тржишту појединих услуга, произ­

вода и постројења.

Идејно решење

Урбанистички аспекти

Врло покренут микрорељеф , стрм

.терен, традиционални начин плани­

рања села у будванском залеђу и

биоклиматски фактори су били по­

лазни мотиви за планирање ЕНЕ­

КО ~EHTPA и ~eHTpa за мулти­

дисциплинарне студије и истражи­

вања, као органи формираног

склопа регионалних карактеристи­

ка, засновани на биоклиматским

принципима употребе природних извора енергије са задате локације.

Планирана уситњена физичка

структура омогућава поступну изг­

радњу Центра што се препознаје и

у начину настајања и грађења паш­

тровских насеља.

Постављеним урбанистичким ре­

шењем добијен је слободан склоп

урађен као органска симбиоза

терена, традиције, климе и високе

технологије, присног амбијента,

који је визуелно препознатљив.

Архитектонски концепт

Архитектонски концепт следи идеју

органског развоја паштровске куће,

прати нагиб терена и на неагре­

сиван начин поштује традицију

градње карактеристичне за ово

поднебље.

У функционалном, технолошком и

обликовном смислу објекти су ура­

ђени по стандардима и у духу мо­

дерних светских тенденција у архи­

тектури. Основна тежња при

решавању архитектуре била је да се

постигне одговарајућа материја­

лизација садржаја и духа ~eHTpa.

Предвиђено урбанистичко решење

подразумева градитељску баштину

Паштровића као мерило и ствара­

ње особености и препознатљивости

као циљ.

Објекти су састављени из више основних јединица (модул бш х бш)

и са једноводним косим кровом чи­

не препознатљив волумен тради-

59

ционалног низа кућа под једним

кровом. Форма која произилази из

овакве архитектуре је појачана

уметнутим стакленицима, тако да

се у силуети насеља увек ритму је

исти облик у различитим матери­

јалима.

Употребљени су камен, елементи

од теракоте (цреп) као традицио­нални материјали и челик, стакло,

пластика као модерни материјали.

3идна платна са прозорима и вра­

тима смењују се са застакљеним

површинама третираним на више

начина помоћу пергола, жалузина,

Тромбових зидова и слично.

Улица је пројектована као простор

омеђен слободно по терену постав­

љеним кућама на коме се налазе

подзиди, степеништа, проиирења.

Гумно тангира улицу и као централ­

ни мотив и жижна тачка симбо­

лизује спој традиције и технике та­

ко што добија као надградњу купо­лу високе технологије и модерног

дизајна.

Фазе изградље

С обзиром на изузетно стрм терен,

сложеност функција и економске могућности, аутори су се определи­

ли за концепт изградње који би

омогућио вишефазну изградњу за­

висно од материјалних могућности,

с тим да се не угрози функцио­

нисање појединих целина.

Биоклиматски и

енергетски концепт

Планирано је да цео комплекс буде

енергетски аутономан, и да своје

потребе за грејањем, хлађењем,

вентилацијом, топлом

делимично електричном

покрива коришћењем

О"

Тром60В3НД

ЛеШџ . i)uн

. . . .. . .

водом, и

енергијом

нових и

БНОКЛНМ8ТСК8 РОТОНД8

• }УЖ,,11 XQAY3Im~ заtIJеорtш • сг.ерЈlи IlpO;JOPU оаЈ80ЏНU • ЦЩЖУАtlција atJ.Jдyи

обновљивих извора енергије. Већи­

на објеката је делимично укопана у

терен што је са енергетског ста­

новишта врло рационално, јер се на тај начин користе предности заш­

титних особина земљишта.

У објектима је предвиђено кориш­

ћење пасивних и активних солар­

них система, с тим што је већи

акценат стављен на пасивне систе­

ме, што је и светски тренд када се

ради о овом извору. Поред тога

предвиђено је коришћење и испи­

тивање осталих обновљивих извора

енергије као што су енергија ветра,

воде, биомаса, геотермална енер­

гија итд.

Уштеда енергије у пасивном систе­

му постиже се употребом прик­

ладних материјала који су способни

да акумулирају примљену топлотну

енергију, правилном оријентацијом

објекта, великим прозорима на јуж­

ној страни и њиховом изолацијом ноћу, мањим прозорима на северној страни, енергетском оптимизацијом

зграде, топлотном изолацијом, тер­

малним зонирањем објекта итд.

Предвиђена је флексибилна топ­лотна изолација ради спречавања

великих топлотних губитака у току

ноћи. Објекат се штити од прегре­

вања лети засторима, зеленилом,

циркулацијом ваздуха итд.

Предвиђено је да се изнад паркинга

постави конструкција на којој би се налазили соларни колектори. ИНС­

талационим системом би били пове­

зани са објектом и служили за

загревање топле воде. Овај простор

би уједно служио и као полигон за

60

Термо • СИфОНСКН коnектор

Леiliо · Hoh Кprиrнl.lffu.н

испитивање ефикас­

ности и трајности

постављених уређа­

ја.

На локацији Центра

предвиђено је и фор­мирање полигон а за

дугорочна испитива­

ња материјала и

компоненти под

условима изложено­

сти повећаном зра­

чењу сунца, влази и

салинитету, као и

постројење за деса­

линацију воде .

. . .......... . • •• а •••••

Пословни објекат

у Француској улици 17-19

Обнова размишљања о архитек­

тури града и оживљавање класич­

них архитектонских тема типичне

су појаве у духу постмодерног

времена. Свест о вредности тра­

диције , историјског, духовног и амбијенталног континуитета и

могућност њихове креативне

транспозиције постали су састав­

ни део савремене архитектонске

праксе .

Пројекат пословног објекта архи­

текте Предрага М. Јаниhа у Фран­

цуској улици, тренутно у почет­

ним фазама изградње, нагове­

штава комплексни приступ осет­

љивом проблему уклапања у ис­

торијски миље центра Београда.

Хетерогени амбијент Француске

улице инспирисао је архитекту

Ј аниhа да пројекат концепцијски

постави у неколико прецизно ко­

дираних планова уз примену ви­

шезначне семантике . Први план

успоставља комуникацију са непо­

средним окружењем у коме доми­

нира кућа Николе Пашиhа као споменик културе . Контраст из­

међУ неокласицистичке архитек­

туре из деведесетих година прош­

лог века и сјаја нове структуре премошhен је камерним просто­

ром дворишта. Наспрам постав­

љање прошлости и садашњости у

Вентуријевском смислу опле­

мењује и доприноси богатству

значења. Следеhи план са изди­

ференцираним фасадним пољима

од којих је прво постављено на

регулационој линији Француске

улице, а друго повучено за два

метра, одводи у сферу декон­

структивистичких размишљања.

Хоризонтални план открива не­

правилну основу са јавним садр­

жајем у виду локала и пасажем у

нивоу приземља. Зграда је у це-

Предраг М. Јаниh

Инвеститор: Јокић-Консулт доо

Година пројектовања: 1995/96 Годщ!а изградње: 1996/97

лини организована као апстрак­

THa композиција, али по начину

моделовања форми и употреби

стилизованих елемената асоци­

ра на београдске палате зрелог модернизма из међуратног пе­

риода . Кос кров, поред основне

архетипске симболике, спе ци­

фичном попречном поделом, у сегментима који су фланкирани

62

скулптурама по узору на фран­

цуске класицистичке моделе , до­

бија и изразито естетску компо­

ненту. Скулптуре, као традицио­

нално средство наглашавања, са

светлосним ефектима стакленог

фона позадине, стварају илузију кровног венца велике декора­

тивности и допадљивости. У

избору рефлектујуhег стакла и

природног камена за обраду

фасадних површина препознаје

се диктат високе технологије

али и намера да се искористе

експресивне огледалске особине стакла као материјала. Стакло одражава небо, промене свет­

лости, пресликава околна здања,

про свега одмерени неокласи­

цизам Пашиhеве куће, чиме се

отвара нова димензија у комуни­

каЦИЈСКОМ следу. Сфумирано

светло у стаклу (ЈдаЈе утисак

провидности и неодређености

све до потпуне дематерИЈали­

зације. На другом полу значења

претвара се у велики video-scrin који у контексту Француске ули­

це може да унесе дах свежине и

треперавости.

Пројекат архитекте Јаниhа на­

говештава дело комплексног

значења, контекстуално, јасних

уметничких претензија и слоје­

витог односа према прошлости

са тежњом да се успостави логи­

чки континуитет. Ауторска ар­

хитектонска реторику надахнута

је савременим плуралистичким

сензибилитетом који се креће у широком распону од "Нigh-Te­

ch" -а касномодерне, преко сло­боде постмодерног компонова­

ња до деконструктивистичких

премиса.

у визуелизацији и настајању

архитектонског дела пројекат је

неопходна фаза којој се конвен­

ционалним језиком геометриј­

ске пројекције предочавају све његове битне особине. Међу­тим, просуђивање утилитарних и уметничких домета остаје у

оквиру претпоставки све до суо­

чавања са реалном егзистенци­

јом изграђеног дела.

Љиљана МилеШиh-Абра.мовиh

Основа uрuземља

о

о

Основа сйраша

63

::':.:'.'.C-4-оЩ ... ....... . ..•

о

о

о о о

ИСТОРИОГРАФИЈА

Милорад Мацура (1914 - 1989)

Milorad Macura is ој а generation imbued equafZy Ьу the Corbusian and the liberalist ideas шhiсh has, јп the period preceding the Second World War, jought against, already passing Ьу, eclectisisrl1: and Ље, up-and-coming, Nazi monumentalism. Along шith his јеllош ".fighters', Milorad Pantovic and Vladeta Maksimovic, Macura could IZOt accord шith the Stalinist model od social-realism in Ље period ajter the Ша1'. Тhe Yugoslav communists' breaking ир llIith Ље Soviets in 1948, has enabled the architects to jreely express their ideals. As ajervent Corbusier jollolller. Macura direct{y employed Le Corbusier's ideas Јn the architecture ојриЫЈС buildings (Тhe Army Рrintшоrks building, 1950-56; Hotel/Rest Ьоmе in Igalo, 1960), or in housing blocks (in Kralja Petra Street in Belgrade, 1953-56). In his last realised lUork, the Neuro-Surgery Clillic in Belgrade, Ье has returned to the authentic soureces ој modern tradition Јn architecture.

ln his numerous tlJeoreticallvritings, Macura jought jor the affirmation ој" good' and" hones(' architecture, Јn concordance шith the architectU1'al ideals that /Је and his ge1leratio1l harboured. With desire to set Ље theoretical joundations jor contemporary architecture and tошn planning, Ье has contributed (о Ње estalllishmellt ој the lnstitute jor Architecture and Тошn Planning ој Serbla as аn . illdependent alld highly projessional illstitutiOll.

1 1 1 1 1 1 11 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1111 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 11 11 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 11 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 111 1 1 1 1 1111 1 1 11 UDK 72.014:39

Пред крај 1935. године догодила се на Београдском универзитету једна од честих побуна са уобичајним

епилогом: кажњавањем студената 1. На подужем списку кажњених нашла су се и нека каснија добро позната

имена, Милентија Поповиhа, студента технике и Авда

Хуме, студента филозофије. На­

шао се ту и један заблудели сту­

дент теологије , и један студент

архитектуре. Тај непокорни буду­

hи архитекта био је Милорад Ма­

цура.

Бунтовник из студентских дана,

није се дао увести у мирне воде

грађанског конформизма ни по

завршетку студија. У време када

су тоталитарни режими припре­

мали реализацију свог програма

завођења "новог поретка" у Ев­ропи (1937- 1939) и, нарочито, у

доба када су рат и неиздрживи

притисак националсоциј ализма

почели да се осећају и у нашим

крајевима, Мацура се прикључио демократским и родо­

љубиво настројеним архитектима који су одлучно од­

бијали ваљаност конкурсних пројеката поклоника фа­

шистичких и нацистичких идеја за зграду Опере2 или натурање пројекта Олимпијског стадиона истакнутог

нацистичког архитекте Вернера Марха3 на терену ис­под Калемегдана.

Ратно време Мацура је провео привидно примирен, у чиновничкој бусији Народне банке. Али, одмах иза

рата, крв рођеног бунтовника почиње да кључа, и он се

упиње да пронађе бреше увалу "соцреализма", који је претио да потопи све слободарске идеје. У једном пост­хумно објављеном тексту4 Мацура јавно поставља пи­тање које је тада, у прво послератно доба, многима би­

ло на уснама: "Како је могуће да авангардна земља со­

цијализма ствара такву (конзервативну) архитектуру? " Из прикривеног сукоба са званичном архитектонском

политиком, која у домаћој средини није инсистирала на

65

неокласицистичком монументализму, али је била

изразито одбојна према западњачком "формализму",

Мацура је изашао као победник, уз не малу помоh јед­

ног аутор итатив но г инвеститора, генерала Ивана Гош­

њака. У већ помињаним сећањима, Мацура утврђује да

је Гошњакова коначна одлу­

ка да се 1950. године започне са грађењем Војногеограф­

ског института по пројекту

који се и савременицима чи­

нио недвосмислено корбизи­

јанским, била историјски чин

"којим је проваљен бедем ко­

ји се испречио на путу разви­

така наше архитектуре."5

После 1950. године и раскида са соцреализмом, Мацурин

немирни дух окреће се

проблемима организације

струке. Када су 1953. године реорганизовани пројектант­

ски заводи Београда и Срби­

је, Мацура са групом сарадника оснива биро "Архи­

тектура и урбанизам". Према његовим замислима тре­

бало је да то буде "стажни атеље" нека врста архи­тектонског "чистилишта", у коме ће млади архитекти стицати неопходно радно искуство пре потпуног осамо­

стаљивања. Оваква концепција, уобичајена у пред­

ратној средини, када су архитекти махом били само­

стални аутори, изазивала је у колективистички органи­

зованом друштву силне неспоразуме. Када су се наго­

милани неспоразуми изродили у немогућност управ­

љања колективом, Мацура напушта положај директора

Архитектонског бироа и почетком шездесетих година,

по наговору Уроша Мартиновића, прихвата изузетно

сложени задатак, конституи('~ње Института за архи­тектуру и урбанизам Србије, као самосталне радне

организације.

Мацура се на положају првог директора новооснованог

Института задржао пуних шест година (1962-1968),

остварујуhи програм заснован на сложеном поимању

човековог окружења, подстичуhи до тада ниподаштаване или сасвим заборављене гране

архитектонске струке, као што су рад на историо­

графији или рад на терминологији.

Оба Мацурина организациона подухвата, и оснивање

"стажног бироа", и касније оснивање научно-истра­живачке установе у области архитектуре, употпуњу­

ју лик човека који се у животу није клонио неоче­

киваних и, последично, ризичних потеза. За разлику

од овог друштвеног ангажмана , Мацура је сопствено

архитектонско дело развијао сталожено , ' без

претераних осцилациј а, без ризичних експеримен­

тисања, држеhи се, све до пред крај каријере

неприкосновеног ауторитета Ле Корбизјеа.

Са Корбизјеовим делима Мацура се први пут сусрео пред крај 1937. године, када је свој први зарађени

новац употребио да би обишао Париз. Тада је

покуповао Корбизјеове књиге "на тезгама, крај

Сене" како каже , и по повратку у земљу оставио их "за нека друга времена'l6 . Та "друга времена" биле су ратне године осаме и летаргије , када су запаљиви

Корбизјеови текстови, "архитектура или револуција", уливали лажну веру у месијанску улогу архитекте.

Колективни ентузијазам послератног доба указивао се

Мацури као природни миље за примену корбизијанских

назора. Тада су се зачињале и идеје о просторном

планирању, преображају укупног простора "обрађеног

људском руком". Земља се понова рађала из пепела и улога архитекте чинила се узвишеном, продуховљеном.

Бирајуhи сараднике за свој Урбанистички институт, Ни­

кола Добровиh им је подносио на потпис упитник и захте­

вао да изјаве како ће се чиста срца прикључити слико­

вито речено - вишем "свештеничкоме реду те високе кул­турне дисциплине'f7, урбанистима.

У дружењу са урбанистима и проблемима урбанизма

Мацура се задржао релативо кратко, ни две пуне године .

За то време, Добровиhев "виши свештенички ред" сеља­

као се из једне зграде у другу, "свештеници" су јурили по зими, гацали по најдубљем снегу, тражеhи локациј е за

објекте који су тада постојали искључиво у главама

планера прве петолетке .

Два значајна Мацурина дела настала су у том кратком

периоду: конкурсни пројекат за палату Председништва

66

владе ФНРЈ и директивни план Новог Београда. Оба

пројекта била су резултат рада групе аутора на челу са

Мацуром и оба су остала не само нереализована, већ и

сачувана искључиво у фрагментима8 .

Судећи по овим фрагментима, недовољно јасним фото­

графијама макета и скицуозним основама, пројекат

палате Председништва владе ауторског тима у коме је

водећа личност био Мацура, схваћен је као идејни опо­

нент пројекту Аугустинчића, Галића, Шегвића и Бона.

На овој разлици архитектонска јавност поделила се "за

и против" темељних ознака соцреализма: монументал­ности, патоса, окретања облицима којима је исказивана

моћ прошлих цивилизација. Свега тога није било у

пројекту Мацуре, Илићеве, Кортуса и Анагностија .

Уместо пирамиде и каријатида , они су понудили једно­

ставну функционалистичку композицију, оживљену

једном трапезоидном и једном кружном формом на

крајевима.

Слагања или неслагања у оцени овог првог значајног

Мацуриног дела чине се логичним у склопу разли­

читих, често контрадикторних идеја о путевима даљег

послератног развоја архитектуре. Али, жестока

критика која је пратила Мацурино јавно излагање

Директивног плана за изградњу Новог Београда, плана који се није битно разликовао од претходно изнетих

идеја више аутора и који је антиципирао све особине

будућег Новог Београда -схематичност урбанистичке

композиције, постављање блокова у слободном прос­

тору, пренаглашена улога саобраћаја, мамутске димен­

зије јавних простора- све се то изродило у расправу,

после које је Милорад Мацура поднео писмену оставку

на службу у Урбанистичком институту и прешао на рад

у Пројектантски завод Београда .

Списак објеката које је Мацура пројектовао за време

рада у Пројектантском заводу Београда (1949-1953) није дугачак, а иза назива дела често недостају било

какви ближи подаци о његовом изгледу. У овом списку

препознајемо прва два павиљона будућег комплекса

Рехабилитационог центра на Бањици. Далеко најзна­

чајнији подухват је пројектовање и почетак изградње

Војногеографског института и Војне штампарије у Улици Мије Ковачевића у Београду.

Посебно истицање овог Мацуриног дела није новина; његов историјски значај запазили су већ сви они који

су у било ком контексту приказивали послератни

развој наше архитектуре9 . Хронолошки, пројектовање објекта поклапа се са познатим Дубровачким савето­вањем на коме је дошао до пуног изражаја раскид са дотада неприкосновеним совјетским узорима. Грађење

објекта (1950-1956) догађа се у периоду бурних промена у архитектонској струци, оснивања атељеа (1953), и појаве првог Домаћег архитектонског остварења чија је вредност призната у европским размерама, хала

Београдског сајмишта (1957). Нимало случајно, приказ пројекта и тока изградње зграде Војногеографског

института нашао се на ударним странама првог броја

новог домаћег архитектонског часописа1О , што пот­врђује да су и савременици били потпуно свесни да је

овим делом "проваљен бедем" који је дуго година спречавао развитак архитектонских идеја, како то

наводи Мацура у својим већ помињаним сећањима.

Такође, неће бити новина ни запажање да зграда Војногеографског института не скрива, како у ~лану,

67

тако и у елевацији , многе одлике корбизијанских ин­

спирација. Општа сличност између Марсејског блока и Војногеографског института толико је уочљива, да

може да завара лаика да помисли да се ради о

објектима из исте серије, исте намене и истог облика.

Детаљнија анализа, међутим, показује да овде постоји

сличност, али не и истоветност конкретних решења.

Стубови Марсејског блока, на пример, укопани су у

терен, док су се у Мацурином објекту они нашли у

цезури која нам се услед денивелације терена само

визуелно чини приземном.

Вертикала која Корбизјеову главну фасаду дели на два

неједнака дела, у Мацуриној интерпретацији постаје

тек наговештај, изведен уз помоћ кратких и уских

перфорираних хоризонтала подржаваних балконима

при крају фасаде. Корбизјеова композиција је центрич­

на , са једним вертикалним елементом као осовином

климакса, Мацурина је грађена на равнотежи два вер­тикална елемента, од којих се један поклапа са улаз ом

а други је на крају објекта .

Откуда , онда , толико изражена општа сличност?

Сличност се заснива искључиво на препознатљивим

елементима као што су облик стубова, брзи ритам

брисолеја или скулпторално обликовани делови

структуре који су пробили кровну површину и нашли

се изложени погледима пролазника.

Мада се сви каснији Мацурини објекти, како по

историјском значају, тако и по ликовним вредностима,

не могу мерити са Војногеографским институтом, ипак

они заслужују нашу пуну пажњу не само да би се у

целини сагледало дело једног плодног и значајног

аутора , већ и стога што представљају сведочанство о карактеристикама Домаћег градитељства током читаве

шесте деценије нашег века.

Паралелно са великом зградом Института, Мацура гра­

ди и низ мањих објеката , павиљоне Рехабилитационог

центра у Сокобањској улици, као и две мале зграде са

дуплекс становима у оближњој Златарићевој улици,

прве примере ове врсте стамбених објеката у Београду.

Има више разлога што су ови мали објекти аутору

лично нарочито прирасли за срце . После неминовних

разочарања која прате конкурсе за велике јавне објек­те, после стручно немотивисаног отпора концепцији

плана Новог Београда, отпора који му је практично

одузео право да се и даље бави урбанистичком делат­

ношћу, после силних мука са одобравањем пројекта за

Војногеографски институт, ови мали објекти скромних

димензија дошли су као мелем на рану. Мацура их се

тако и сећа: као прегршт малих слатких етида, изве­

дених скромним средствима, уз забавна експерименти­

сања са ваљкастим крововима од ламелираног дрвета

на пратећим објектима комплекса у Сокобањској ули­

ци или дрвеним оградама балкона објеката у Злата­рићевој улици.

После оснивања бироа "Архитектура и урбанизам" (1953), па све до оснивања Института за архитектуру и урбанизам (1962), Мацура гради више стамбених и стамбеНО-ПОСЛОВНИЈ\ објеката, блокова сличних особи­на и препознатљиве архитектуре. Међу њима значај­

нији су од осталих стамбена зграда Центропрома у ул. Пролетерских бригада и стамбена зграда СУП-а у ул. краља Петра. Оба објекта подигнута су на изузетно

осетљивим локацијама. Зграда Центропома не само

lllТО доприноси промени већ претходно начетог карактера једне од најлеПlllИХ београдских улица, него

се јОlll и директно наслања на једно од најзначајнијих

Браlllованових дела, вилу Ђорђа Генчиhа. Блок у Ул.

краља Петра наlllао се у непосредном суседству последlЬИХ остатака балканске архитектуре и таквих културно-историјских споменика какви су Саборна

црква или Конак кнегиње Љубице. Упркос свим

Мацуриним напорима да помири нове и наслеђене

облике, упркос напорима да прикрије разлике повла­

чењем објеката са регулационе линије, или да се при­

ближи наслеђу барокним алтернирањем положаја бал­

кона на парним и непарним спратовима, непомирљиве

разлике у волуменима остале су присутне.

Могуће је поставити питање колико би тек драстична

била неслагаlЬа да је пројектовање било поверено неком мање сензибилном архитекти? Није логично

оптуживати архитекту за греlllне локације или за

греlllне програме које инвеститор намеће, често уз помоh државе или политичке принуде.

Остала Мацурина дела настала у овом периоду, стамбена зграда у Синђелиhевој улици, стамбено­

пословни блокови предузеhа "Воћар" или предузеhа

"Напред", пословна зграда Савеза глувих у улици Светог Саве, стамбена зграда у Змај Јовиној улици, Антитуберкулозни диспанзер у Сремској Каменици,

употпуњују палету елемената на којима Мацура гради

свој архитектонски израз. То нису "корбизијански" објекти у оном смислу у коме је то Војногеографски

институт, али су и даље присутни симболи корбизи­

јанског наслеђа, делимично отворено приземље и,

нарочито, карактеристични облик стубова.

Последње Мацурино реализовано дело, зграда

Неурохируршке клинике на Врачару, сасвим се одваја

од корбизијанског наслеђа. Зграда је пројектована крајем lllездесетих, а изведена крајем седамдесетих

година, у доба када се корбизијанско архитектонско

наслеђе већ увелико било истопило или измеlllало са

наслеђем других великана модерне архитектуре. Отуда није ВИlllе тако лако открити преДЛОlllке за Мацурине идеје, као lllТО је то био случај у ранијим делима. Има детаља који подсеhају на Николу Добровиhа, нагла­

шена употреба "стаклених опека" или смело детаlllИ­рани и обликовани анекс, неlllТО lllТО би се могло тума­

чити као oдaBalЬe почасти старом мајстору коме не

само Мацура, већ и читава једна генерација наlllИХ архитеката, дугује безмерну захвалност lllТО их је увео

у "ВИlllИ свеlllтенички ред те високе културне дисцип­лине" урбанизма и архитектуре. У радовима теоријске природе, текстовима чији облик варира од новинске

критике до есеја, од ватрених залагања за "добру" (lllТО је у речнику његове генерације био синоним за савре­мену) архитектуру, до смирених ПОКУlllаја класи­фикације и научног објаlllњења порекла те "добре" архитектуре.Мацура је износио .своја веровања, изно­сио своје опсервације, увек са наглаlllеним личним

ставом, чистим и јасним језиком. Понекад су се његова

раЗМИlllљања кретала самом ивицом између науке и

паранауке, као на пример у теоријској разради термина

"Spatium" понекад су погађала у среДИlllте круга архитектонских проблема, као у новинским текстовима

'Тешко је не говорити" и ''Без јединственог стила",

68

објављиваним у дневном листу ''Политика'' почетком lllездесетих година.

Милорад Мацура симболизује ентузијазам својствен периоду послератне обнове и изградње земље. Покре­

тао је велике иницијативе, следио велике узоре. Пре­

преке на које је наилазио, савлађивао је на импулсивни

начин, онако како се најчеlllhе радило у то херојско доба: или се препрека РУlllила, или се прихватао нови

посао који је увек био на дохвату руке. У Мацурино

доба, између 1946. и 1956. године, није било СУВИlllНИХ, залудних архитеката, било је само MalЬe или ВИlllе ангажованих, мање или ВИlllе срчаних. У том погледу,

Мацурино дело је парадигматично. Оно је најпре

сведочење о једном од најсрчанијих аутора у наlllој

новијој архитектонској историји.

КашаЛО2 йројекаша u објекаша

1. Сшамбено насеље, 1936.,Пројекаiii, Награђени Свешосавски ше­маш; заосuшвUlшина аушора

2. Нови Београд,1947., Конкурсни йројекаш (М Мацура, . Коршус, п.АнагносШи, Р.Илиh), Архишекшура, 3, 1947, 20.

3. Палаuш СИВ-а у Ново),! Београду, 1947., Конкурсни йројекаш (ММацура, Ј.КорШус, п.АнагносШи, Р.Илиh) Архишекшура, 3, 1947, 10-}2, 15.

4. Ценшар Новог Београда, 1947-48., Пројекаiii, Сшојановиh, Маршиновиh, Београд 1945-1975, 44- 45

5. Задружни дом,Ј948., Тийски йројекаЩ Глас 5.3.1948, 5.

6. Генерални йлан Смедерева, око 1950., Пројекаiii, Градови и насеља у Србији, 1953., 191-202

7. Дечије јасле у Скадарској ул., 1950., Пројекаiii, Глас 12.8.1950. 8. Дом кулшуре, 1950., Пројекаiii, 20 окшобар 22.4.1950, 2. 9. Дечије обданиUlше на Вождовцу, 1950.Пројекаiii, Глас 10.6.1950,3. 10. Завод за рехабилишацију инвалида у Сокобањској ул.1950-53.,

Објекаiii, Архишекшура урбанизам, 8-9, 1961, 20-22 11. Војна UlшамUaрија (Војно географски инсшишуш) у Ул. Мије

Ковачевиha, 1950-56,Објекаiii, Преглед архишекшуре, 1, 1954; 46. 12. Сшамбена з2рада "Ценшройрома" у Ул. Пролешерских бригада,

1953-55.,Објекаiii, ИАБ Ф 34.16.1953 13. Сшамбена зграда йредузеhа "Воћар"на углу Бирчанинове 37 и

Кашиhеве ул., 1956.0бјекаiii, ИАБ Ф 2.13.1953 14. Сшамбени блок у Ул. краља Пешра 10, 1953-57., Објекаiii,ИАБ

Ф 37.11.1953 15. Зграда са двоешажнuм сшановuма у Златариhевој ул.1954-

55. , Објекаiii, ИАБ Ф 18.21.1954 16. Сшамбена зграда Народне банке у Змај Јовиној ул.,

1957.,Објекаiii, Вечерње новосши 10.1.1958. 17. Школа у Раковици, око 1958., Објекаiii, Белоусов, Современная

архитекryра Юrocлавии, 1973, 116-117

18. Аншишуберкулозни дисйанзер у Сремској Каменици, 1955-60.,Објекаiii, Архишекшура урбанизам, 8-9, 1961, 4-10.

19. ОдмаралиUlше рашних војних инвалида у Игалу, 1959-60.,Објекаiii, ИТ новине 17.10.1969.

20. 32рада Банке у Бачкој Паланци, 1962., Објекаiii, Архишекшура урбанuзам, 20, 1963, 38-39.

21. Сшамбено йословни објекаш йредузеhа "Найред" у Ул. йроше Машеје, око 1960., Објекаш (знашно реконсшруисан око 1980.)

22. Сшамбена зграда у Синljелиhевој ул., 1960., Објекаiii,ИАБ Ф 171.4.1960

23. Дом Савеза слейих у Ул. Свешог Саве, 1962-67., Објекаiii, Сшојановиh, Маршuновиh, Београд 1945-1975,129

24. Сйомен гробље у ПриUlшини, 1960., Конкурсни йројекаЩ Заосшавиlшина аушора

25. Клинички ценшар, 1966-70., йројекаЩ 26. HeypoxupYUlK(l клиника, 1969-73., Објекаш 27. Психијашријски дисйанзер са сшационаром у Београду, 1970.,

йројекаЩ Зборник радова ИАУС, бр. 6, Београд 1972,26-27 28. Термо блок Медицинског факулшета у Београду,

1970.,пројекаiii, Зборник радова ИАУС, бр.6, Бюipi)1!Ј72, 28-2! ,

Библиографија

TeKciii08tt аУШОјЈа

Haи~e јаШо. Ушисци једноi CKayiiiCKOi вође, Заiреб 1937; Проблема­шика наше архишекшуре, Архишекшура, бр.3, Заiреб 1947, 3-17; Сшановање, Наше iрађевинарсiiiво, Беоiрад 1950, 558-559; Сшанова­ње (рефераiii на 1 савешовању архишекаша и урбанисiiiа lуiославије), Архишекшура, бр.l1 -12, Заiреб 1950,23-29; Исiiiо у: Рефераши за Пр­во савешовање архишекаша и урбанисiiiа lуiославије, изд. Научна

књиiа, Бео'iрад 1950, 27-45; Архишекш и йројекшовање, Ibid,187-196;

Смедерево у: Михајло Мишровиh (ур.),Градови и насеља у Србији,

развој, урбанисiiiички йланови и из'iрадња 1946-1951, Беоiрад 1953, 191 -202; Ново и сшаро у архишекшури Бео'iрада, Бео'iрадске новине

29.1.1954; Галерија савремене архишекшуре и урбаниз.лш, БеО'iрадске ,

новине 12.3.1954; Посiiiанак и развој С.лlедерева, Наш 'iлас, бр. 29,31, С.лlедерево 1954; Нова йрада Геоiрафскоi инсшишуша и и~Uш.лIЙарије у Бео'iраду, Пре'iлед архишекшуре, бр. 1, Бео'iрад 1954, 4-6;Научно­

исшражива чки рад и йолиiiiика сiiiамбене из'iрадње, Прво ойшiiiе­

ју'iословенско савешовање о сiiiамбеној из'iрадњи и сшановању, изд.

Сiiiална кнференција 'iрадова lуiославије, Љубљана 1956, 1-20; Про'iра.лt сiiiамбене из'iрадње, 1 KOH'ipec архишекаша lу'iославије,

Корефераiiiи 1, изд. Савез друшiiiава архишекаша ФНРI, Беоiрад

1958, 19-34; Социолоiија сшановања и индусiiiријализација сшамбене архишекшуре, Урбанизам архишекшура, бр. 2, Беоiрад 1960, 31-33; Архишекшура нашеi йролеhа, Полиiiiика 1.5.1960; Техника и

архишекшура, Полиiiiика 16.10.1960; Два решења крова шерасе,

Архишекшура урбанизам, бр.4, Бео'iрад 1960, 40; У сЙо.лtен Милану Минићу, Архишекшура урбаниза.лt, бр. 7, Бео'iрад 1961; Све је мање свеже'i ваздуха, Полиiiiика 5.3.1961; Без јединсiiiвено'i сiiiила, Поли­шика 30.4.1961; Куле савремених iрадова, Архишекшура урбанизам,

бр.11-12, Бео'iрад 1961; Зайиси на MapiUHaMa Правилника о конкур­си.лш, Архишекшура урбанизам, бр.16, Беоiрад 1962, 51; Дискусија йо­водо.лl Йис.лш Савеза урбанисiiiичких друшiiiава .Јуiославије, Архи­

шекшура урбанизам, бр.18, Беоiрад 1962, 48; Тешко је не 'ioBopuiiiu, Полиiiiика 14.10.1962; Исiiiорија урбаниз.лш у Србији, Полиiiiика

8.9.1963; Про'iра.лшрање и йлан сiiiа.лtбене из'iрадње. Рационална

сiiiаAlбена изiрадња, изд. часойис Из'iрадња, БеОiрад 1963, 11-18; Просiiiорна ор'iанизација и из'iрадња у оквиру иншенција HOBO'i Ус­шава, Човјек и йросшор, бр. 120, За 'iреб 1963, 1,7; Задружна шiiiе­дионица и ко.лtунална банка у Паланци, Архишекшура урбаниза.лt,

бр. 20, БеО'iрад 1963, 38-39; Извод из рефераiiiа одржано'i на дру'iо.лt KOHipecy архишекаша .Јуiославије у: Архишекшура урбаниза.лt, бр.27, Беоiрад 1964, 44-45; Проiiiивречносiiiи нашеi apxuiiieKiiiOHCKoi сiiiваралашiiiва. Реч за Окруiлшt сiiiолом "Борбе", Борба 17.1.1965, 12; Друшiiiвени йросшор као йредмеш научноисiiiраживачкоi рада -СЙ(lljltу.лl, Савре.лtене урбанисiiiичке шеме, изд. ИАУС, Беоiрад s.d. (1965), 45-63; Архишекшура индусшријски насiiiала, Архишекшура урбанизам, бр.35-36, БеОiрад 1965, 44-46, 89; Индусiiiријска архи­

шекшура, ИТ Новине 14.7.1966; Прилt)i сисiiiе.лшiiiизацији .лшiiiерије научноисiiiраживачко'i рада у обласiiiи архишекшуре и урбанизма,

Саойшiiiења ИАУС, Беоiрад 1966, 4-15; Личносiii Николе Добровиha,

Архишекшура урбанизам, бр.43, Беоiрад 1967; Сiiiоiодишњица upBoi урбанисiiiичкоi йлана Бео'iрада 1867-1967, Архишекшура урбаниза.лl, бр. 49-50, Беоiрад 1968; Урбанисiiiичко уређење комйлекса Медицин­CKoi факулiiiеiiiа у Беоiраду, Зборник радва ИАУС, бр. 6, Беоiрад 1972, 16-19; Неурохируршка клиника у Беоiраду, Iblcl,23-25; Психиј­

ашријски дисйанзер са сшационаром у Беоiраду, Jbid, 26-27; Термо блок Медицинско'i факулiiiеiiiа, Ibld, 28-29; Време безвлашhа, Поли­

шика 11.6.1983 (рейринш у: Урош Маршиновић, Фраiменiiiи једнo'i виђења архишекшуре, йред20вор, Беоiрад 1983).

TeKcu70811 О ауи70јЈУ II његО8l1..4t ОеЛll..4ttl

.ЈосиЙ Сајсел, Конкурс за урбанисiiiички йлан HOBoi БО'iрада,

Архишекшура, бр.3, За'iреб 1947, 20; Аноним, Пеiiiи разiовори о

архишекшури, Човјек и йросшор, бр.111, Заiреб 1962, 1-2; Михајло Мишровић, Савремена срйска архишекшура (каiiiало'i), изд. Музеј

савре.лtене умешносищ БеОiрад 1968; Alberto МатЬпаnј, L' architetfU1-а тoderna nеј paesi balcanici, Болоња 1969, 156; АnОnјт, Одмаралишiiiе рашних војних инвалида у Иiалу, ИТ Новине

17.10.1969; Зоран Маневић, Новија срйска архиШекШура. Срйска

архишекшура 1900-1970 (каiiiалоi), изд . Музеј савремене умешносши,

Беоiрад 1972, 30 и Гордана Гордић, Биоiрафије, Ibid,136; Драiица Маринковић, Болница какву одавно желимо. Завршена нова з'iрада

Неурохируршке клинике, Полиiiiика 17.5.1973, 11; Андреја Марић,

Архишекш Милорад Мацура, Саойшiiiења, ИАУС, бр.8, Бео'iрад

69

1979, 55-59; Зоран Маневић, Милорад Мацура. Живоiii йосвећен

архишекшури, ИТ Новине 28.11.1983; Зоран Маневић, Мацура,

изд.Савез архишекаша Србије, Беоiрад s.d. (1984); У.м.(арШиновиh), Мацура Милорад, Ликовна енциклойедија lу'iославије, Заiреб 1987, 229; Александар Миленковиh, Криiiiичке филозофеме архиiiiекшуре, Бео'iрад 1987, 57; Алексеј Бркиh, Знакови у камену. Срйска модерна архишекшура 1930-1980, Бео'iрад 1992, 65-66, 68, 76, 126, 128-130, 168, 184.

Са Унивgзиiiiеiiiа. данас су насшављена йредавања на свШI Факулiiiеиш.лш. Пресуде Универзиiiiеiiiско'i дисцийлинско'i суда Правда 22.1.1936 9.

2 Уи. М.Ивациh, Реишвање йроблема з'iраде за Ойеру йред скуЙо.лt архиШекаШа. Зашiiiо Йозива.лю сii]pанце - сiiiручњаке да решавају наше архишекшонске Йробле.лlе?, Правда 6. 3.1939.

-' О йокушају йршtене нацисiiiичке архишекшуре у Бео'iраqy и oiiiUQPy. архишекаша в . Зоран Маневиti, А.ЕхиШекШура и йолишика (1937:1941), Зборник за ликовне умеiiiносищ књ.20, Нови Сад 1984, 300-304.

4 Тексш о развоју йослераiiiне архишекiiiуре йисанје за йошребе САНУ и недавно иубликован l' издању Балканолошкоi инсШиШуШа. С! Исiiiорща Беоiрада, Беоiрад 1996.

5 Ibid. 6 Милорад Мацура. Живоiii йосвећен архиiiiекiiiурu,ИТновине

28.11.1983,9. 7.Један йршtерак овo'i "Уйишника" чува се у доcui.еу н.Добровиhа, у докуменшацији "Лексикон а срйских архиiiiекаиш 19. и 20. века".

8 С/: Милорад Мачура, Проблемаiiiика наше архишекiiiуре, J).pxuiiieKutypa, бр.3, Заzреб 1947,3-17

9 q. : Зl!Pан Маневић, Новија срйска аl2хишекiiiура)': <;Рйска архишекiiiура 1900-1970, Беорад 1972; МиХајЛО Мишровиh, Новија ар'хишекшура Беоiрада, Беоzрад 1975 и др.

10 Милорад MaLjYl2a, Нова з'ipада reo'ipacJ!!:Ko'i инсшиiiiуiiiа и и~шамйарије у Бео'iраду, Преiлед архии~екшуре, Беоzрад 1954, 4-6.

ХРОНИКА

][ N ]Е ]~ ][ А М[

Радомир Станиh (1932-1996)

Радомир Станић рођен је 1932. у Трнави, код Чачка. Филозофски факултет, групу за историју уметности, завршио је 1957. у Београду. Одмах по завршетку студија, , кратко време радио је у Народном музеју у Чачку, а потом у Историјском. архиву у истом граду , вршеlш дужност директора Архива . Своју конзерваторску делатност започиње веli 1961. године, само четири године по ДИIIломирању, у граду споменику Ћ Мостару, као историчар уметности, конзерватор. Радеliи, пре свега, на непосредној заштити споменика културе у Херцеговини, Станиli заиочиње и своја прва истраживања, којих се није одрекао све до краја живота, на откривању и проучаваљу херцегова­

чке културне и историјске баштине.

Од 1966. до 1978. године Станиh. наставља своју конзерватор­ску делатност у Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву као његов директор. Од тек фор­миране установе оптереhене низом нерешених питања, Станиli за само нешто више од једне деценије, афирмише Завод као једну од изузетно креативних уста­

нова, која успешно обавља низ значајних и фундаменталних послова на подручју југо­западне Србиј'е, изводеliи заједно са својим сарадницима праве подухвате на истра­

живању терена, непосреДно] заштити и

обради документације. Покренуо је и био

први уредник стручно - научне публика­ције "Рашка баштина".

у Републичком заводу за заштиту споме­

ника културе нашли смо се заједно 1973. године, ја само неколико месеци раније , а

Станиli директно са терена на коме се

налазила наша најзначајнија споменичка

баштина. Дошао је у тренутку када , на жа­лост, није постојала неопходна сарадља Републичког завода за заштиту споменика културе не само са његовим Заводом у

Краљеву, него ни са заводима у Нишу, Крагујевцу, Београду,

као и заводима у Војводини и на Косову. Његовим доласком у Републички завод настаје, после оснивања Суреповог завода, права ренесанса службе заштите споменика културе

у Србији. "Својим конструктивним. далековидим, непристрасним и одмереним ставовима , Станиh је допринео

ширењу поверења и стварању заједништва у међусобним

односима завода, у остваривању јединства међУ установама заштите и превазилажењу ранијих супротности", - записала је Мирјана Шакота, историчар уметности, поводом додељиваља награде Друштва конзерватора Србије Радо­миру Станиhу 1984. године.

Била је то заиста права и до сада једина ренесанса службе у заштити наших вечних пацијената, историјске и културне баштине , не само у Србији, него и у другим републикама, посебно у Црној Гори и Македонији , као и споменика српског порекла у тада суседним земљама Грчкој, Румунији,

Мађарској и Италији - у Трсту.

Тих година, све до распада бивше Југославије, били смо, без

сумље, најјача, прецизније, водећа организација заштите споменика културе у Југославији, како по квалитету и обиму изведених радова, нарочито у области средљевековне

културне баштине, тако и по кадровској и техничкој опремљености. у свему томе изузетно значајну улогу одиграо је Радомир Станиh, Заједно смо, захваљујуhи београдском и његовом краљевачком искуству , изградили нову филозофију у нашој значајној и по свему деликатној

71

делатности да, пре свега, споменик културе никада није

завршен за сва времена, јер се на љега увек мора, после одређеног периода, поново враliати и, друго, да нема његовог

трајаља, ако му се истовремено са лечењем, посебно када се

ради о профаним споменицима културе, не одреди и љегова будуhа намена и садржај.

Радомир Станиli уносио је свакодневно целога себе у ткиво историјске и културне баштине нимало не штедеliи свој

живот и здравље. Био је то човек изузетне, могао бих реliи, натприродне енергије, мени до данас недокучиве. За разлику од нас осталих љегов дан и ноћ нису трајали 24 часа, веli много дуже. Како, не знам . Али знам да је било тако. За ових љегових 18 година проведених у Републичком заводу, Станиli је примио, поред многобројних награда и признаља и две, за њега, најдраже награде: Орден Светог Саве I реда и

Вукову награду, Има у томе и неке

симболике. Имам утисак као да су му те две награде лично уручили Свети Сава и Вук Караџиli. Свети Сава за све што је за живота урадио на успостављаљу топлих, прија­

тељских и изванредпих односа са Српском православном црквом, а нарочито са мона­

сима и монахињама, незамељивим чуварима

наших манастира, највреднијег што српски

народ има у својој историјској и културној

баштини, а Вук Караџић - за љегову племе­

ниту радозналост и љубав неопходну за успешно откриваље и проучавање нашег

културног наслеђа.

Његова писана реч као да је увек била дале­ко моhнија од усмене речи. Чини :ми се да ниј е било дана а да Станиli није нешто објавио - заправо више написао него рекао.

О томе сведочи преко 2000 љегових библио­

графских јединица, многобројне студије и записи.

Радомир Станиh целог свог живота није признавао реч смрт. Јер је и Вук ту реч скратио за једно слово у односу на реч живот . И стога је и сасвим разумљиво да се Станиli, и у ове

последље несрећне ратне године за нашу земљу, лично

ангажовао, веli увелико нарушеног здравља, у спасавању и

заштити споменика културе на ратом захваliеном подручју, а све до љегових последљих часова у болничкој постељи

примао сараднике, писао реферате, саветовао и припремао обележаваље и прославу 800 - годишљице манастира Хилан­дара и 50 - годишњице Републичког завода за заштиту споменика културе.

у нашем народу уобичајено је да се каже "кога нема без љега се може". За нашу изузетно специфичну и одговорну службу то се не може реhи . Јер, поред извесног броја драгоцених сарадника које смо, само у ових неколико последњих година, у овој години и ових дана, изгубили и без

којих се не може, и за Радомира Станиhа се мора признати: без Станиhа се не може. И зато, примиhемо љегов губитак као нашу обавезу да сачувамо за сва будуhа поколеља

љегово име и љегов свеколики стваралачки опус. Јер,

Iџ)стојао је само један непоновљиви Радомир Станиh.

Јован Секулuh