Poetak svetske kataklizme 13. jun 2004. 00:00 | Komentara: Hici Gavrila Principa bili su povod, ali ne i uzrok rata. Imperijalistiki ciljevi Austrougarske i Nemake. Velike sile, zbog agonije turske imperije, htele dogovor oko naslea.Pie: Neboja BogunoviOVE godine se navrava devet decenija od sarajevskog atentata i objave rata Srbiji. Ta dva dogaaja oznaila su poetak velike ratne kataklizme, koja e odneti 12 miliona ljudskih ivota. Prvi svetski rat, potpuno je izmenio politiku kartu Evrope: sruena su tri velika carstva - nemako, austrougarsko i rusko, a roene su nove drave, meu kojima i Jugoslavija.

Hici mladog Gavrila Principa, koji su ispaljeni 28. juna 1914. godine, na obali Miljacke u Sarajevu i koji su usmrtili prestolonaslednika Austrougarske nadvojvodu Franju Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju bili su, naalost, povod, ali ne i uzrok ovom ratu.

Upravo oko pitanja, da li je atentat na austrougarskog prestolonaslednika i njegovu enu bio neposredni uzrok ratnom poaru na poetku 20. veka, lomila su se koplja meu mnogim istoriarima. Zavisno od toga da li su pripadali pobednikoj ili poraenoj strani u ovom ratu, autori istorijskih dela formirali su svoje stavove u vezi sa njegovim uzrocima i posledicama. Austrijski i nemaki pisci istorijske literature bili su uglavnom skloni da svu krivicu za rat prebace na bosanske nacionalne revolucionare, kao i srpsku vladu, dok su trezveniji i objektivniji istoriari smatrali da su uzroci Prvom svetskom ratu mnogo dublji i da se oni ne mogu traiti samo u inu ubistva astrougarskog regenta i regentkinje u Sarajevu.

Objektivniji pisci istorijskih dela o ovom ratu slau se u tome da njegove uzroke treba prvenstveno traiti u imperijalistikim ciljevima tadanje Nemake i Austrougarske i njihovoj tenji da sprovedu plan "Drang nach Osten" (prodor na istok). Pucnji Gavrila Principa, bili su po njihovom uverenju samo zgodan povod da se pristupi realizaciji ratnih ciljeva ovih dveju carevina.

PREMA tvrdnji istoriara Vladimira Dedijera mnoga istorijska dokumenta o ovim dogaajima su za vreme Prvog i Drugog svetskog rata sklonjena ili nestala, tako da i danas postoji mogunost da se njihovim pronalaenjem kockice ovog kompleksnog istorijskog mozaika ponovo sloe i baci nova svetlost na uzroke velike ratne tragedije.

Atentat u Sarajevu podstakao je mnoge domae i strane autore da sa veom ozbiljnou pristupe prouavanju istorijskih okolnosti koje su uslovile dramatine dogaaje o kojima je re. Jedna od tih okolnosti, svakako je opte stanje u kojem se nalazila Bosna i Hercegovina pre i posle austrougarske okupacije (1878) i aneksije (1908).

Nalazei se u samom epicentru jednog od "najtrusnijih geopolitikih podruja" Evrope i Balkana, Bosna je posle vievekovnog ivota u "tamnom vilajetu" Otomanskog carstva, tek krajem 18. veka poela da privlai panju velikih evropskih sila. Primetivi poetne znake politike, vojne i ekonomske agonije turske imperije, te sile, a naroito Austrija i Rusija, htele su, pre nego to "bolesnik na Bosforu" sklopi oi, da se dogovore o sudbini njegovog naslea u Evropi. Sa takvim namerama su se dve mone evropske linosti toga vremena - ruska carica Katarina Velika i austrijski car Josif Drugi, sin uvene Marije Terezije, susreli 1787. godine u poznatom crnomorskom letovalitu na Jalti, da odlue o sudbini evropskih teritorija turske carevine. Tom prilikom je doneta jedna od onih sudbonosnih istorijskih odluka, koja se u diplomatskom argonu zove "podela interesnih sfera", pri emu dva suverena nisu uvaavala legitimna prava naroda koji su iveli na Balkanu, nego su vodili rauna iskljuivo o svojim imperijalnim interesima.

Prilikom tog susreta odlueno je da zapadni deo Balkana, ukljuujui Bosnu i Hercegovinu bude interesna sfera Austrije, a istoni deo Rusije. Bez obzira na to to se u Petrogradu znalo da u Bosni ivi veliki deo srpskog naroda, ruski dvor je, zanemarujui interese svoje pravoslavne brae, eleo pre svega da se domogne istonog dela Balkana, na kojem se nalazio Carigrad i bosforski moreuz, te vekovne tenje ruskih careva.

DOGOVOR Katarine Velike i Josifa Drugog, sticajem niza istorijskih okolnosti, tada nije realizovan, ali je na sastanku u Jalti povuena zlokobna linija podele sfera uticaja na Balkanu, koja e decenijama zagoravati ivot narodima u ovom delu Evrope.

Ako se dogovor ruskog i austrijskog suverena nije mogao ostvariti u tom trenutku, prva prilika za njegovu realizaciju iskrsla je izbijanjem Bosansko-hercegovakog ustanka, 1875. godine. Diui ovaj ustanak, i borei se za svoja nacionalna i socijalna prava, srpski narod nije ni slutio da je ovom pobunom protiv turskih feudalaca i osmanlijskih vlasti pokrenuo jedan sudbonosan istorijski proces koji je zapoet s dva srpsko-turska rata i jednim rusko-turskim (1876-1878), a zavren Berlinskim kongresom. Fatalnom igrom istorijskih okolnosti, bosansko-hercegovaki ustanici su se oslobodili turskog ropstva, ali im je nametnut novi jaram u vidu austrougarske okupacije.

Berlinski kongres, koji je pompezno otvoren 13. juna 1878. godine i na kojem su se okupili predstavnici Nemake, Austrougarske, Engleske, Francuske, Italije, Rusije i Turske, bio je znaajan za Evropu, ali koban za narod Bosne i Hercegovine. Evropski monici, meu kojima su glavnu re vodili nemaki kancelar Oto fon Bizmark i engleski premijer Dizraeli, odluili su da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu. Mada se ovakva odluka pravdala nesposobnou Turske da posle Bosansko-hercegovakog ustanka zavede red na ovom podruju, kao i potrebom da to uini civilizovana Austrougarska, na videlo su iskrsli i drugi motivi kojima su se rukovodili evropski ministri.

U prvom redu, to je bio strah od Srbije i mogunost da se istoimeni narod sa obe strane Drine - ujedini. Dokumenti Berlinskog kongresa nedvosmisleno pokazuju da je austrougarski ministar inostranih poslova Julijus Andrai, obrazlaui predlog da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu, stidljivo ukazao na strah od Srbije i Crne Gore, koje su odlukama Berlinskog kongresa postale nezavisne drave i ije su se granice pribliile.

"Carska i kraljevska vlada morala je da obrati veliku panju na geografsku situaciju u kojoj bi se nala Bosna i Hercegovina zbog teritorijalnih promena koje bi usledile nakon nove demarkacije Srbije i Crne Gore. Efekat pribliavanja granica ove dve kneevine na putevima koji vode ka istoku bie presudni za privredne interese Monarhije", istakao je Andrai.

ENGLESKI ministar inostranih poslova lord Solzberi bio je mnogo otvoreniji. On je rekao da je: "Geografski poloaj Bosne i Hercegovine od velikog politikog znaaja. Ako bi znatan deo ove provincije pao u ruke susednih kneevina (Srbije i Crne Gore), dolo bi do stvaranja lanca junoslovenskih drava, koje bi se protezale gotovo preko celog Balkana. Svojom vojnom snagom, one bi ugroavale teritorije koje lee juno od njih (misli se na Dalmaciju). Takvo stanje stvari bi, bez sumnje, predstavljalo veu pretnju nezavisnosti Turske, nego bilo ta drugo. Vrlo je verovatno da bi se ova opasnost pojavila ako bi se prepustilo Turskoj da brani ove dve udaljene provincije (Bosnu i Hercegovinu)".

Predsednik engleske vlade lord Dizraeli, mada poreklom Jevrejin, odrao je govor, koji je i po onovremenim kriterijumima odisao rasnom netrpeljivou. On je rekao: "Ako Kongres ostavi ove dve provincije (Bosnu i Hercegovinu) u stanju u kojem se trenutno nalaze, biemo svedoci pojave dominacije slovenske rase, rase koja je slabo raspoloena da ceni druge. Treba imati na umu da predlozi koje je dao lord Solzberi nisu dati u interesu Engleske, ve u interesu mira u itavoj Evropi".

BIZMARK I - SILAPREDSEDAVAJUI kongresa nemaki kancelar Bizmark podrao je austrougarske i engleske delegate sledeim reima: "Nemaka, koja nije direktno zainteresovana za pitanje istoka, ipak se pridruuje elji da se okona ovo stanje stvari, koje, ako se produi, moe izazvati nove nesuglasice izmeu evropskih vlada. Opasno je imati iluziju da se situacija moe popraviti ako se u Bosni i Hercegovini sprovedu reforme preko postojeih institucija. Samo jaka sila, koja raspolae dovoljnim snagama, mogla bi da uspostavi red i obezbedi budunost ovom stanovnitvu." Bizmark je oigledno mislio na Austrougarsku i njenu misionarsku ulogu na Balkanu.(Nastavlja se)Aneksijom u - "prodor na istok" 14. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 Beki dvor nestrpljiv, alje trupe u Bosnu, eli da se uvrsti na jugoistoku Evrope. Grade puteve i eleznice da bi lake eksploatisali prirodne resurse. Tenja da se u Bosni napravi nova nacija.Pie: Neboja BOGUNOVIRUSKI predstavnik Aleksandar Mihajlovi Gorakov, staraco d blizu 80 godina, koji je na kongres doao u invalidskim kolicima nezainteresovano je pratio kongresnu debatu. On se bezvoljno saglaavoa sa sudbonosnim odlukama koje su nametale Nemaka, Austrougarska i Engleska, a koje su se ticale i "pravoslavne brae na Balkanu". To najbolje ilustruje zavrni deo njegovog govora u kojem je rekao: "Rusiju ne interesuje pitanje koje se nalazi na dnevnom redu, ali argumenti koje je izneo grof Andrai, predlozi lorda Solzberija - koje su podrale Nemaka, Francuska i Italija - kao i jasna objanjenja rezolucije, ukoliko se imaju u vidu miroljubivi zadaci koje Kongres namerava da ostvari".

Iako je turski predstavnik pokuao dau esnike kongresa upozori da usvajanje predloene Deklaracije predstavlja krenje meunarodnih normi i ukazao na opasnosti koje prete zbog prihvatanja predloenih reenja, evropski ministri sudoneli bezpogovornu odluku: Austrougarskoj se dozvoljav da vojno okupira Bosnu i Hercegovinu.

Beki dvor je bio jako nestrpljiv da sprovede oduke evrospkih monika isamo 16 dana po zavretku rada meunarodnog skupa u Berlinu, austrougarske trupe su prele bosansko hercegovaku granicu i poele marirati prema Sarajevu, Mostaru, Banja Luci, Tuzli i drugim gradovima. ali, procena ministra Andraija, da e okupacija biti bezbolna i da e beku soldatesku narod Bosne i Hercegovine doekati sa cveem, pokazala se kao pogrena. Istina je da je veina pripadnika katolike vere okupatorske trupe doekala kao spasioce, ali pripadnici druge dve konfesije - pravosalvci i muslimani tako se nisu ponaali.

Srbi su pokazali neprijateljsko raspoloenje a muslimani su bili u stanju pobune. U Sarajevu je imam Hadi Lojo digao na ustanak muslimansko stanovnitvo, uveravajui vernike da e austrougarski car Franjo Jof, kao "nevernik" porui sve damije u Bosni. Otpor veine naroda u Bosni i Hercegovini nije bio bezazlen: prema podacima bekog generaltaba u "operaciji okupacije" uestvovalo je preko 200.000 austrougarskih vojnika, od kojih je 6.198 poginulo, ranjeno ili nestalo. Posle tromesenih orkaja, otpor stanovnitva je skren, a okupatorske vlasti su mogle da na sarajevskoj tvravi istaknu crno utu zastavu Austrougarske monarhije.

Postavljanjem dravnih simbola austrougarske na okupiranoj teritoriji, na vidan nain je oznaeno novo razdoblje u istoriji Bosne i Hercegovine. Novi gospodari su po svaku cenu hteli da istkanu da se njihovim dolaskom prekida kontinuitet vievekovnog osmanlijskog uticaja u ovoj bivoj turskoj provinciji i da nastupa nova era evropske civilizacije. Iz postupaka novih vlasti bilo je vidljivo da beki dvor ne smatra okupaciju jednog dela turske teritorije u Evropi za privremenu meru, kako je bilo zapisano u Deklaraciji Berlinskog kongresa, nego kao trajno reenje dravno pravnog statusa Bosne i Hercegovine.

Stupajui vrstim korakom na balkansko tlo austrougarski car Franjo Josif je smatrao da na to ima puno pravo, jer je time kompenzirao teritorijalne gubitke na Zapadnu Evropu, prouzrokovane porazom austrijske vojske u Italiji i Pruskoj 1859. i 1866.godine. Osim toga, on je mislio da e ulazak njegovih trupa u Bosni i Hercegovini, biti samo prvi korak na putu ka definitivnoj penetraciji Austrougarske na jugoistoku Evrope. U bekim novinama su se tim povodom pojavili lanci u kojima se isticalo da dolazi novo doba "austrougarskog Balkana". Beki dvor je mislio da e prodorom na Balkansko poluostrovo definitivno otkloniti pretnje koje su ovom delu Evrope dolazile od Rusije, kao i da e za takvu politiku dobiti punu podrku meunaronih krugova. Reju, Be se prirpemao da trajno ostane u Bosni i Hercegovini a istovremeno da prui pipke i prema ostalim balkanskim teritorijama.

U tom cilju su najmilitantniji krugovi monarhije sainili strateki program okupacije u kome je u prvom planu bila istaknuta "civilizacijska misija Austrougarske". Po tom programu trebalo je izvriti korenite promene u privrednom, kulturnom iduhovnom ivotu bive turske pokrajine. Imajui u vidu da je Bosna i Hercegovina bogata rudama i prvoklasnim umama, okupatorske vlasti su poele intenzivnu izgradnju puteva i eleznike mree, kako bi na najlaki nain mogli da eksploatiu tamonje privredne resurse. Doavi u ove krajeve sa namerom da trajno ostanu u njima, novi vlastodrci su ozbiljno prionuli na posao "kulturnog i duhovnog preporoda" zaostale tuske provincije. Namera im je bila da umesto kulture islamskog istoka, koja je vekovima bila dominantna u ovim krajevima, nametnu duhovne standarde zapadnoevropske civilizacije. Radi toga je osnovan, izmeu ostalog i Zemaljski muzej, najznanija kulturna institucij u Bosni i Hercegovini, koja je trebalo da unese duh zapada u umalu i zaostalu bosansku sredinu. Nove vlasti nisu izostavile ni "reforme u oblasti religioznih odnosa". Umesto verski tolerantnih franjevaca ustoliili su jezuite, najekstremnije predstavnike rimske kurije.

Realizacija ovako krupnih reformskih zahvata, osmiljenih u Beu, poverena je odanom oveku austrougarskog dvora - Benjaminu Kalaju, koji je imao bogato iskustvo sa ovih prostora. On je bio iskusan diplomata koji je sedam godina (1868 - 1875) proveo na poloaju austrougrskog generalnog konzula u Beogradu. Smatrajui da dobro poznaje prilike u Srbiji, napisao je "Istoriju Srba" i "Istoriju srpskog ustanka" i to ga je u visokim krugovima monarhije kvalifikovalo kao odlinog poznavaoca prilika na Balkanu.

Kalaj je bio uveren da e Austrougarska svoje ciljeve u Bosni i Hercegovini najlake ostvariti ako se od Srba, Hrvata i muslimana, koji su vekovima iveli na ovom prostoru napravi nova nacija, koju je on nazvao "Bonjaci", kao i da se stvori novi "bosanski jezik". U tu svrhu pokrenuo je, izmeu ostalog, i novi list koji se zvao "Bonjak".

Skoro 30 godina Austrougarska je kao okupatorska sila nametala narodima Bosne i Hercegovine svoje "politike, drutvene i kulturne" standarde, a onda je iznenada 1908. godine proglasila aneksiju, odnosno izvrila pripajanje ove teritorije sopstvenoj dravi. Odluka o aneksiji koju je povodom 60.godinjice stupanja na presto, javnosti saoptio car Franja Josif lino, odjeknula je kao bomba, ne samo u Bosni nego i u Evropi. Raniji patroni Bea - Engleska, Francuska i Rusija, koje su na Berlinskom kongresu svesrdno podrale odluku o austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine, sad su bili ogoreni na postupak austrougarskog suverena, jer su iza njega videli namere Dunavske monarhije i njenog pokrovitelja Nemake da otponu realizaciju svoga stratekog plana "Drang nach Osten" (prodor na istok).

Najea reakcija na aneksiju izbila je u Srbiji. Uznemirila se gotovo sva javnost - politiari, privrednici, svetenstvo, umetnic. Najupeatljiviji izraz narodnog nezadovoljstva ispoljen je u govoru nae uvene slikarke Nadede Petrovi, koji je odran na velikom mitingu ispred Narodnog pozorita, i u kome je izmeu ostalog rekla: "Sestre i brao, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabola no u srce srpskog naroda u dvema najlepim pokrajinama - Bosni i Hercegovini. Umesto da je narodu ostavila pravo na slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo...skinula mu je okove s nogu, da bi mu lake stavila lance oko vrata. Trideset godina Bosna i Hercegovina bila je poprite eksploatacije Austrougarske, narod je materijalno isceen, ponien. Naa dunost je da ih u svemu odluno i svesrdno potpomognemo, svuda gde je naa pomo potrebna...

SRPSKA REAKCIJAU Srbiji, kao odgovor na postupak Bea, formirana je tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt" kao i "Narodna odbrana", koje e odigrati vidnu ulogu u dogaajima vezanim za objavu rata Srbiji. Raanje "Mlade Bosne" 15. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 Spontani revolucionarni pokret meu jugoslovenskom omladinom. Propagirali jednakost i emancipaciju ena. Cilj - unitavanje Habsburke monarhije.

DOBRI poznavaoci prilika u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini 19. veka i prvoj polovini 20. veka slau se u jednom: okupacija, a kasnije aneksija ove bive turske teritorije od strane Austrougarske, izazvala je nezadovoljstvo kod veeg dela stanovnitva, a u pojedinim sredinama se ispoljio otvoreni bunt. Kod pripadnika mlade generacije, novonastale prilike iznedrile su revolucionarno raspoloenje i doprinele raanju spontanog otpora prema Austrougarskoj. Jedan od vidova tog otpora bio je i revolucionarni pokret studenata i aka, preteno srpske nacionalnosti koji je nazvan "Mlada Bosna". Istoriar Vladimir Dedijer, koji je detaljno prouio delovanje ove organizacije, kae: "To nije bila jedinstvena, centralizovana i oformljena organizacija s pisanim programom. Mladobosanci su bili deo spontanog revolucionarnog pokreta meu junoslovenskom omladinom, kako u granicama Austrougarske... tako i u Srbiji, Crnoj Gori, pa ak i meu junoslovenskim iseljenicima u Americi. Ove raznorodne grupe ujedinjevao je zajedniki cilj: revolucionarno unitenje Habsburke monarhije.Mladobosanci se ne bi mogli okarakterisati kao iskljuivi nacionalisti. Oni najodluniji meu njima teili su, ne samo nitenju tuinskog jarma, nego i uklanjanju konzervativizma i primitivizma u drutvu; oni su prkosili svim postojeim institucijama, kako dravnim tako i prosvetnim, a vrskim i porodinim; propovedali su jednakost i emancipaciju ena. Posveivali su veliku panju etici i drugim oblastima duhovnog i intelektualnog ivota. Uoi Prvog svetskog rata isticali su se kao najaktivnije literarne grupe u borbi protiv akademizma a za moderne pravce u knjievnosti".Ovu konstataciju Vladimira Dedijera potvruje i Milan Budimir, ak Sarajevske gimnazije i mladobosanac, koji je posle Prvog svetskog rata, postao ugledni filolog, profesor Beogradskog univerziteta i lan Srpske akademije nauka i umetnosti. On kae: "Nae udruenje je bilo politiko-revolucionarno. I u njemu su bili uglavnom Srbi, ali su mu kasnije, kada sam bio pri kraju kolovanja, prili i neki nai drugovi muslimanske veroispovesti. Nai su sastanci bili tajni, sastajali smo se na vrh Ba-arije, u ulici koja se zvala Pilua. Nosili smo knjige - ako nas neko oseti i poseti da imamo zatitu i izgovor: skupili smo se da uimo. A onda je uenje u grupama bilo vrlo razvijeno. Tada jo niko nije govorio o `Mladoj Bosni`, a to je bilo njena gimnazijsko jezgro. Na cilj je bio revolucionarni: osloboenje Bosne i Hercegovine od austrougarske dominacije i zajednika borba sa Srbijom i Crnom Gorom protiv Turaka za osloboenje celog tog junoslovenskog prostora. Na ekonomskom planu govorili smo neprekidno o svetloj budunosti koju bi to osloboenje donelo i siromasima, pre svega seljacima, koji su inili ogromnu veinu u tadanjoj Bosni i Hercegovini".Dedijer je ustanovio da je naziv "Mlada Bosna" prvi upotrebio knjievnik Petar Koi u jednom svom lanku objavljenom u listu "Otadbina", 1907. godine. Kasnije su taj naziv koristili i drugi autori, kao, na primer, Vladimir Gainovi, Bora Jefti, Mladen Stojanovi i dr."Mlada Bosna", kao to je reeno, nije imala vrstu organizacionu strukturu, ali isto tako nije imala ni svoju zvaninu ideologiju, mada je na mladobosance veliki uticaj imalo knjievno stvaralatvo Petra Koia i idejni pogledi Vladimira Gainovia i nekih drugih bosanskih intelektualaca. Knjievno stvaralato Koia je poznato, ali se o idejnim i politikim pogledima Gainovia, kao i o njegovom ivotu, malo zna u irim krugovima.GAINOVI je bio veoma interesantna linost i ostavio je vidan trag na shvatanje mladobosanaca. NJegovo idejno i politiko formiranje poelo je veoma rano, a njegov uticaj na bosanskohercegovaku omladinu bio je izuzetno jak. Rano sazreo, ovaj Hercegovac je izazvao pravo zaprepaenje u knjievnim krugovima Mostara, kada je kao petnaestogodinjak odrao zapaeno predavanje o Petru Koiu.Sveteniki sin, poao je stazama svoga oca i upisao se u Bogosloviju, ali teoloko obrazovanje nije odgovaralo njegovom temperamentu, pa je ubrzo napustio versko kolovanje i otputovao u Beograd. U srpskoj prestonici je maturirao i upisao se na Filozofski fakultet, gde mu je profesor bio Jovan Skerli, ije su ga slobodoumne ideje oduevile. U Beogradu je pristupio tajnoj organizaciji "Ujedinjenje ili smrt" i to je imalo odluujui uticaj na njegovo kasnije politiko opredeljenje i na njegovu revolucionarnu delatnost.Kao jednog od najboljih studenata Beogradskog univerziteta, srpska vlada je Gainovia, kao stipendistu, uputila u Be. Tu se on kratko zadrao pa je ubrzo otiao u Lozanu, u vajcarskoj je upoznato uvenog ruskog boljevikog ideologa Lava Trockog. Prema nekim istorijskim izvorima Gainovi je u Lozani upoznao i Vladimira Iljia Lenjina.Interesantno je da je druenje sa ruskim boljevicima ojaalo Gaanovievo revolucionarno raspoloenje, ali ne u socijalnom, nego u nacionalnom pravcu, to se najbolje vidi iz jednog njegovog pisma koje je uputio jednom svom drugu u Sarajevo u kome se, izmeu ostalog, kae: "Kao to smo govorili u enevi, vreme je da se ozbiljnije o tome progovori u srpskim sredinama (misli se na srpske nacionalne ciljeve) koje su dosad skoro po pravilu, bile bedne, mizerne i oajne. I ako bude snaga, dubokih uverenja i velike vere, moi e biti od sadanjih mrtvih Srba moda naskoro jedno pokolenje koje iz lenjosti ulazi u ivot, iz snova u akciju, iz apatije u buenje. Nadajmo se da e se neto moi uiniti. Ja imam veliku veru..."I pored razliitih idejnih pogleda, Gainovi je ostavio snaan utisak na Trockog. On je u listu "Kijevska misao" objavio lanak u kome je izneo svoj utiask o ovom mladom bosanskom ideologu i revolucionaru: "Pored mene, u uglu `Cafe de la Rotonde`, u gustom dimu, sedi neki mladi Srbin. Bez obzira na veoma arenu publiku, ovek i preko volje zaustavi svoj pogled na njemu. To je jedna izmeu onih figura koje kao da su stvorene da kod urednih ljudi izazovu nespokojstvo. Visok, mrav, ali snaan, mrk, sa izrazom nemira i energije u oima i crtama lica, on otroumno posmatra sve i svakoga, udan utisaka iz tueg ivota, ali sposoban da se ne izgubi u njemu. Ovaj ovek, skoro mladi - jedva ako mu je 23 godine - ima svoj cilj. On je Bosanac, intiman drug Gavrila Principa..."GAINOVI je, naalost, umro u vajcarskoj 1917. godine, ne stigavi da uestvuje u akcijama mladobosanaca, ali njegov idejni i politiki uticaj i njegov revolucionarni duh ostavili su vidne tragove u shvatanju i ponaanju Gavrila Principa i njegovih drugova.Drugi jedan intelektualac ija su shvatanja nailazila na vidan odjek meu studentima i acima iz srpske sredine bio je Dimitrije Mitrinovi, po oceni mnogih istoriara, jedan od najinteligentnijih i najtalentovanijih ljudi svoga vremena. On je propagirao ideje zajednitva Srba, Hrvata i Slovenaca i borio se za stvaranje Jugoslavije.Osim idejnih uticaja ova dva ideologa, mladobosanci su gajili kult prema jednom, takoe mladom oveku, koji se rtvovao za ostvarenje nacionalnih ideala i koji je zbog toga nosio oreol "nacionalnog heroja". Bio je to Bogdan eraji, koji je 1910. godine pokuao atentat na austrougarskog cara Franju Josifa, prilikom njegove posete Mostaru. Iste godine eraji je u Sarajevu u Bosanskom saboru (Skuptini) ispalio revolverske hice na poglavara Bosne i Hercegovine, generala Marjana fon Vareanina. Vareanin je ostao u ivotu, a eraji je umro od metka koji je ispalio u sebe, uveren da je Vareanin usmren.

OSVETAU KRUGU "Mlade Bosne" erajiev postupak tumaen je kao herojski gest "samortvovanja za velike nacionalne ciljeve" i on je u svesti tih mladih ljudi postao simbol otpora protiv austrougarske vlasti. Gavrilo Princip je na suenju u Sarajevu izjavio da je uoi atentata otiao na erajiev grob i na njemu se zakleo da e osvetiti ovog mladog revolucionara.Gavrilo Princip - od izazova do mita 16. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 Poveli ga na upis u austrougarsku vojnu kolu. Umesto nje, upisan u niu trgovaku. Nastavio u sarajevskoj gimnaziji, koju su tada pohaali i Ivo Andri, Vaso ubrilovi.Pie: Neboja BOGUNOVILINOST ije je ime postalo sinonim tajne organizacije "Mlada Bosna" nesumnjivo je Gavrilo Princip. Mada je njegov ivot bio veoma kratak (umro je u 24. godini) o njemu je napisana itava literatura, iji su autori bili mnogobrojni domai i strani pisci.

Jedan od najboljih biografa mladog bosanskog nacionalnog revolucionara, profesor Boidar Tomi detaljno je prouio istorijsku grau vezanu za poreklo porodice Princip i publikovao zanimljive dokumente koji bojektivno osvetljavaju ivotni put najpoznatijeg lana te porodice - Gavrila.

Prema tvrenju profesora Tomia, preci Gavrila Principa koji su poticali iz plemena Jovievi doli su poetkom 18. veka iz Grahova u Crnoj Gori na tromeu Bosne, Like i Dalmacije i naselili se u selo Obljaj u blizini Bosanskog Grahova. To retko prezime - Princip dobili su na udan nain. Naime, jedan od njihovih predaka po imenu Todor, inae veoma krupan i naoit ovek, koji je nosio bogato ukraenu narodnu nonju toga kraja, esto je poslom odlazio u dalmatinske gradove, koji su tada pripadali Mletakoj republici. Gledajui ga u toj slikovitoj nonji sa "srebrnim grudnjakom, kapom sa paunovim perjem, kratkom pukom i velikim noem", kako kae B. Tomi, Mleani su Todora smatrali za "poglavara plemena" i dali mu italijanski nadimak Princip (od latinskog principal). Vremenom, potomci pomenutog Todora uzeli su prezime Princip.

I lanovi porodice Princip su u tekim vremenima ispoljavali osobine svojih suplemenika: pruali su estok otpor svima onima koji su pokuavali da im oduzmu to malo ispoene zemlje, ili da im ugroze nacionalnu i versku samobitnost. Gavrilov deda Jovan, potujui porodinu tradiciju, prikljuio se sa dva svoja brata nezadovoljnim seljacima, koji su se digli na oruje u uvenom Bosanskohercegovakom ustanku, 1875. godine.

Srpski narod sa tromee ustao je tada protiv turskih feudalaca, traei vea socijalna i nacionalna prava. Na elo ustanka u ovom kraju stao je svetenik iz Grahova Polja Ilija Bilbija, koji je u skladu sa obiajima svojih predaka, "kad su nastala teka vremena za narod, ostavio je krst i mantiju i uzeo puku u ruke". Bilbiji se prikljuio i Gavrilov deda Jovo i za sve vreme ustanka nalazio se u glavnom ustanikom tabu u Crnim Potocima. Hrabrost i umenost Ilije Bilbije i Jove Principa impresionirali su uglednog engleskog istoriara ser Artura Evansa, koji je jedno vreme boravio u Crnim Potocima i svoje utiske o ustanicima objavio u "Manester gardijanu", to je znatno doprnelo afirmaciji ciljeva ustanike borbe.

Za razliku od deda Jove, kojeg je krasio borbeni duh ljudi ispod Dinare, Gavrilov otac Petar - Pepo bio je sitan i neupadljiv ovek, smirena ponaanja, usto jako religiozna, "koji nije pio ni vino ni rakiju", kako su zabeleili hroniari ovoga kraja. Suta suprotnost Petru - Pepi bila je i Gavrilova majka Marija - Nana, koja je poticala iz ugledne porodice Mii iz susednog sela Malog Obljaja, ena krupna i energina, spremna da se uhvati u kotac i sa najveim tekoama u ivotu. Iznosei razlike u karakteru izmeu Petra i ene mu Marije, profesor Tomi kae: "Priroda se poigrala ovim neobinim suprunicima, raskono je ukrasila enu osobinama mukarca, a oveku podarila meke, dobrodune crte ene."

Petar i Marija imali su devetoro dece, ali u tekim prilikama u kojima su iveli, bez medicinske nege i osnovnih higijenskih uslova, u ivotu su im ostala samo tri sina. Jedan od njih bio je Gavrilo koji se rodio 13. jula 1894. godine, a ovo ime mu je na krtenju dao prota Bilbija, jer je roen na dan Sv. Gavrila.

Od svog posla - prevoza pote i robe na relaciji Grahovo - Knin, Petar nije mogao izdravati petolanu porodicu, pa je najstariji sin Jovo morao napustiti roditeljski dom i potraiti kakvu-takvu zaradu u zabitim palankama Bosne. Zaposlio se najpre kao koija, a kasnije kao kelner u malom mestu Hadii kod Sarajeva. im je stekao neto novca, poeo je pomagati roditeljima i svojoj mlaoj brati - Gavrilu i Nikoli, koji su ostali u Obljaju.

Jednog dana Jovo je proitao u novinama oglas u kojem Sarajevska vojna komanda obavetava graane da e vriti upis pitomaca u Vojnu kolu. Uslovi su bili vrlo privlani: besplatan stan i hrana i to je najvanije pitomcu se posle zavrenog kolovanja prua sjajna karijera austrougarskog oficira. Odmah je o ovom obavestio oca i predloio mu da Gavrila upie u ovu kolu. Nemajui drugog izbora, Pepo se sloio sa tim predlogom i sa sinom Gavrom, kako su ga iz milote zvali, u prolee 1907. krenuo u Hadie. Sudbina je i ovoga puta pokazala svoje apsurdno lice: za oficira austrougarske armije trebalo je da se koluje ovek, koji e nepunih deset godina kasnije ubiti komandanta te armije.

Spremajui se da upie brata u vojnu kolu, Jovo je navratio u prodavnicu poznatog sarajevskog trgovca Peuta, kako bi kupio rublje za budueg vojnog pitomca. Peut, inae poznat u sarajevskoj ariji kao srpski patriota, iznenadio se kad je uo da njegov prijatelj Jovo hoe svoga mlaeg brata da koluje za habzburkog oficira. Prema svedoenju Boidara Tomia, Peut se sledeim reima obratio svom prijatelju: "Zar dijete da da u zavod u kojem e se odroditi, u kojem e postati dumanin svom roenom narodu? Ako nema drugog puta, onda je bolje da ga iz ovih stopa vrati kui, pa da ivi kao to su mu i dosad stari ivjeli. Ali ako hoe da poslua mene kao prijatelja, daj ga u trgovaku kolu; ona e mu prije nego ikoja druga donijeti hljeba i zarade, i to gospodske zarade." Jovo je prihvatio savet trgovca Peuta i tako je toga avgustovskog dana 1907. godine bila odluena sudbina Gavrila Principa.

Mladi Gavrilo nije bio oduevljen to su ga upisali u Niu trgovaku kolu, jer kako je sam rekao "trgovaku profesiju nije voleo". Biti trgovac, zelena, meu Principovim drugovima, smatralo se najniom moguom profesijom, pogotovo to su seljaka deca oseala i prezir prema sarajevskoj ariji. Po zavretku treeg razreda trgovake kole, Gavrilo je reio da pree u gimnaziju. Ali, trebalo je najpre poloiti dopunske ispite i ubediti brata Jovu, koji je u poetku odbijao taj predlog. Kao poslovan ovek on nije mogao da razume Gavrilov idealizam, ali je na kraju, ipak, popustio, jer je raunao da e mu brat moda ak i vie zaraivati kao pravnik ili profesor, nego kao trgovac. Tako je u avgustu 1910. Gavrilo otiao u Tuzlu, poloio dopunske ispite i te jeseni se upisao u etvrti razred gimnazije.

Nemirni Gavrilov duh nije dozvoljavao da se skrasi na jednom mestu, a uz to je doao u sukob sa jednim profesorom, pa je krajem 1910. godine napustio Tuzlu i vratio se u Sarajevo. Bio je srean to je mogao da se upie u Sarajevsku gimnaziju, koja je bila na glasu i koju je ba u to vreme pohaalo nekoliko aka, koji e kasnije postati slavni i ugledni ljudi, kao na primer knjievnik Ivo Andri, akademici Vaso ubrilovi i Milan Budimir i drugi.

PIJEMONT SRPSTVAMADA je sa uspehom zavrio etvrti razred i ve se kod svojih drugova i profesora afirmisao kao vredan i aktivan uesnik literarnih i drugih kruoka, mladi Gavrilo je ponovo poeleo da promeni sredinu. Ovoga puta njegova je elja bila da ode u Beograd, koji je u oima mnogih ljudi u Bosni predstavljao Pijemont Srpstva. Nadahnut tim oseanjima krenuo je peke prema prestonici Srbije, jer nije imao novca za voz ili druga prevozna sredstva i prema sopstvenim reima kada je posle desetak dana "preao granicu izmeu Bosne i Srbije poljubio je srpsku zemlju".(NASTAVLJA SE)Slobodan ovek u Beogradu 17. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 Gavrilo Princip teaio u prestonici, ali bio zadovoljan. Bez straha od andara mogao je da vie "Dole Austrija". Prijavio se u komite, ali je odbijen. Pisao poeziju i nudio je Ivi Andriu.Pie: Neboja Bogunovi U BEOGRAD je Gavilo Princip doao u prolee 1912. godine i nastanio se u blizini Zelenog venca. Najpre je stanovao u ulici Carice Milice br. 12, pa u Lominoj 47, da bi se najzad uselio u jednu prizemljuu u Bosanskoj ulici (posle Drugog svetskog rata ova je ulica zbog nekadanjeg stanara dobila ime Gavrila Principa). Ubrzo se upisao u peti razred Prve muke gimnazije, koja se tada nalazila u Domu Svetog Save u Duanovoj ulici.ivot u Beogradu za mladia iz Bosne bio je teak. Po sopstvenim reima vie je bio gladan nego sit. Da bi zaradio neku paru morao je obavljati teke fizike poslove. Zabeleeno je da je kao pomoni radnik radio na kaldrmisanju Karaoreve ulice. Mada praznog stomaka, uz teak fiziki posao i lo smetaj u iznajmljenoj sobici, Gavrilo je ipak bio zadovoljan, jer se oseao kao slobodan oek i po sopstvenom priznanju "prvi put u ivotu , bez straha od andara mogao je da vie dole Austrija".Kretao se uglavnom u krugu izbeglica iz Bosne, koji su se okupljali u malim kafanicama oko Zelenog venca, meu kojima je najpoznatija bila "Zlatna moruna" (dananja kafana Triglav). U tom drutvu u kojem su najbrojniji bili studenti, aci i sitni inovnici, Gavrilo je upoznao mnoge neobine i zanimljive linosti. Jedna od njih je bio uveni Mustafa Golubovi, tada etniki komita a kasnije jedan od najveih sovjetskih obavetajaca i lini prijatelj Josifa Visarionovia Staljina.Atmosfera u Beogradu u koji je Gavrilo Princip tek stigao bila je veoma udna: mirni ivot prestonice remetile su vesti o moguem ratu sa Turcima. Jedan od hroniara starog Beograda ivorad P. Jovanovi ovako opisuje glavni grad u to vreme: "Beograd uoi balkanskih ratova bio je sav u nacionalnom raspoloenju. U tihim ulicama Vraara, Dorola, Palilule, Varo-kapije, u skromnim prizemnim kuama i njihovim stanovnicima iskrsavala je iva slika toga Beograda. Te stare uiteljske, profesorske, trgovake, inovnike, radnike kue odlikovale su se potenim shvatanjem, ovekovim skladnostima, pouzdanjem u bolji red stvari, u istotu odnosa meu ljudima, eljom da se ivi i za neto vie a ne samo za sebe i za svoj ui interes. Iz tih domova, rasutih po celom Beogardu, strujao je pred balkanske ratove duh nove Srbije".Impulsivni karakter Gavrila Principa bio je zahvaen tim optim raspoloenjem. Sa jednim svojim drugom iz Bosne, u oktobru 1912. godine je otputovao u Prokuplje i prijavio se u dobrovoljce, odnosno komite. U to vreme jedan od najvienijih etnikih komandanata bio je major Vojin tankosi, takoe poreklom iz Bosne, pa je Gavrio mislio da e ga zemljak rado primiti u svoju jedinicu. Meutim, Tankosi je grubo odbio Principa, objasnivi mu da je "fiziki slab za napornu etniku slubu". To je Gavrila toliko uvredilo da je odmah napustio Prokuplje a potom i Beograd i otputovao kod brata u Hadie.Posle uspeno okonanih balkanskih ratova, Gavrilo se vratio u Beograd, jer je morao da polae ispite u gimnaziji. Iz svedoanstva Prve muke gimnazije izdatog 21. avgusta 1913. godine vidi se da je 6. razred zavrio sa vrlo dobrim uspehom.Ovo je ujedno bio i kraj Principovog kolovanja, jer su u meuvremeu nastali dramatini istorijski dogaaji u kojima je on psotao jedan od glavnih aktera.Biografi Gavrila Principa trudili su se da bace to vie svetla na karakterne osobine toga mladog oveka i da deifruju neke tajanstvene crte njegove linosti, koje su uslovile njegove postupke i ponaanje. Svi se uglavnm slau dae bio veoma inteligentan i da je jako mnogo itao. Svaku knjigu koja mu je dola u ruke "prosto je gutao". itao je sve od Aleksandra Dime i Vlatera Skota do erloka Holmsa. Jednom je i sam rekao: "Knjige za mene znae ivot".Kao mnogi mladi ljudi toga vremena i Gavrilo je eleo da bude pesnik. Vladimir Dedijer tvrdi da se dva puta usudio da svojim prijateljima pokae neke svoje stihove. Jednom je to uinio pred mladim literatom Dragutinom Mrasom. Drhtei kao dete, itao je svoje stihoe o uama koje na dnu mora cvetaju za voljenu devojku. Mrasovo miljenje bilo je nepovoljno. Drugi put je Princip pokao da ponudi pesme Ivi Andriu. Govorio mu je o neim svojims tihovima i Andri mu je rekao da ih donese. Princip je obeao, ali ih nije doneo. Kad ga je Ivo Andri pitao zato ih ne donosi, Princip je odgovorio da ih je unitio.Mladi, esnaestogodinji "pesnik" nije imao prilike da negde ojavi svoje stihove. Igrom sudbine jedini njegovi stihovi koji su "publikovani" su oni koji su pronaeni u njegovoj zatvorskoj eliji u Terezinu. Naime, mladi suanj je u dugim zatvorskim danima uspeo da "uklee" drkom od kaike jedan svoj stih na zidu zatvorske elije, koji je pronaen tek posle njegove smrti, a koji glasi:"Nae e sjeni hodati po Beu""Lutati po dvoru, plaei gospodu"Jedan od njegovih biografa i njegov drug iz rane mladosti Drago LJubibrati sea se Gavrila Principa "Kao djeaka duga lica, kovrdave kose, visoka naboranog ela, isturene brade, jakih jagodica i iskrivljena nosa. itavom svojom pojavom zraio je energijom i odlunou, a njegove svijetoplave oi ublaavale su otrinu njegovo lika. Na prvi pogled djelovao je kao povuen i tih, ali bi u razgovoru katkad postajao cinian i grub; bio je uporan, ako ne i tvrdoglav, prilino ambiciozan i pomalo hvalisav".Boidar Tomi smatra da je Gavrilo imao kompleks zbog niskog rasta i da je to po svaku cenu hteo kompenzirati nekim herojskim delom. Tomi kae da je prvi put video Principa u Tuzli sa jednom knjigom pod mikom. To je bila biografija slavnog rimskog imperatora Julija Cezara. Vladimir Dedijer, meutim, misli da je Tankosievo odbijanje da primi Gavrila Principa u svoj etniki odred bio jedan od glavnih razloga to je uvreeni i ponieni mladi eleo da se iskae u nekom podvigu, koji e ga proslaviti.O jednoj drugoj Principovoj karakternoj osobini svedoila je njegova majka Nana poznatom novinaru i knjievniku Gligoriju Booviu: "Bio je miran deak, ali je svaki udarac dvosruko vraao".

POTOVAO STARIJEINTERESANTNA su i zapaanja dva ugledna lana Srspek akademije nauka, Vase ubrilovia i Milana Budimira koji su u mladosti poznavali Principa. Profesor Budimir kae: "Kada je Gavrilo preao iz Trgovake kole u gimnaziju, morao je da polae dopunske ispite i ja sam ga spremao iz latinskog jezika. Bio je veoma inteligentan i vrlo je lako savlaivao gradivo, iako nikad dotle nije imao prilike da ita naui iz latinskog. Veoma sam ga cenio, koliko zbog vrednoe i bistrine, toliko i zbog toga to je umeo da iskae svoje potovanje prema starijima". Vaso ubrilovi se sea svoga kolskog druga kao "oveka nemirnog duha koji ne moe da se smiri, jer ga stalno neto goni".(Nastavlja se)

Revolucionari i Srbi i Muslimani 18. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 U "Mladoj Bosni" uglavnom studenti i aci. Gajili revolucionarne ideje i nacionalne ciljeve. Mnogi obili Evropu.Pie: Neboja BOGUNOVIISTORIARI su utvrdili da je u "Mladoj Bosni" bilo okupljeno nekoliko stotina lanova mahom studenata i aka, koji su uglavnom poticali sa sela i preteno bili srpske nacionalnosti. Iz ovoga kruga izdvajalo se nekoliko njih koji su aktivno uestvovali u pripremi i izvoenju sarajevskog atentata. Pored Gavrila Principa, najaktivniji je bio Danilo Ili, uitelj i pisac, koji je, kao neto stariji od svojih drugova, predstavljao jednu vrstu mosta izmeu raznih generacija mladobosanaca.Vladimir Dedijer dao je veoma slikovit portret ovog najboljeg Principovog druga: "Iliev otac, po zanimanju obuar, umro je kad je Danilu bilo pet godina. Majka je morala da radi kao pralja. Kao dobar ak, bio je poslat u niu trgovaku kolu, koju je zavrio 1905. godine. Poto nije mogao da nae zaposlenje, neko vreme je prodavao novine da bi kasnije postao apta u jednom putujuem pozoritu. Tu je obavljao i sve duge poslove, prepisivao tekstove za glumce, cepao karte na ulazu. Poto je izgubio i ovaj posao, lutao je po Bosni, radei kao nosa na eleznikim stanicama, a jedno vreme je tucao kamen u kamenolomima. Vratio se u Sarajevo, gde je dobio dravnu stipendiju i 1912. godine zavrio uiteljsku kolu. Bio je visok mladi, tih i povuen, umeo je da se ophodi s ljudima; nosio je uvek crnu manu, da bi ga podseala na smrt i prolaznost ivota. Dosta je itao.U junu 1913. godine Gainovi ga je pozvao da doe u vajcarsku. Ili se odazvao pozivu i otiao tamo. Poto nije imao dovoljno novca, prepeaio je najvei deo ove zemlje. Tom prilikom doao je u dodir s nekolicinom ruskih socijalrevolucionara. Po povratku iz vajcarske, na vest da je izbio Drugi balkanski rat, uputio se peice u Srbiju da bi se kao dobrovoljac prijavio u srpsku vojsku. Bio je primljen kao bolniar i nekoliko meseci je radio u bolnici, gde su bili smeteni srpski ranjenici oboleli od tifusa. Po zavretku rata, vratio se u Sarajevo. Svojim prijateljima priao je o svom boravku u vajcarskoj i Srbiji, a oni su ga sluali kao to `muslimani sluaju hadije na povratku iz Meke`, pa je tako dobio nadimak Hadija. Od kraja 1913. pa do 28. juna 1914. Ili je radio kao korektor u dnevniku `Srpska rije`, a od polovine maja 1914. jedan je od urednika nedeljnog lista `Zvono`.Ili je bio vezan za majku i iveo je s njom u oevoj kui u Ulici Oprkanj 3 u Sarajevu. Starica vie nije prala rublje, nego se izdravala izdajui sobe acima. U jesen 1907. godine, u njenu kuu je, u pratnji starijeg brata, uao jedan seljai koji je tada prvi put doao u grad. Starica je prihvatila deaka, koji se upisao u niu trgovaku kolu. Deak se zvao Gavrilo Princip. Danilo mu je ubrzo postao najbolji prijatelj."Drugi Principov intimni prijatelj, takoe neposredni uesnik u atentatu, bio je Nedeljko abrinovi, grafiki radnik. On je bio daleko sloenija linost od Principa, a ivotni put nije mu bio "posut ruama". Roen je u Sarajevu 1895. godine u srednje imunoj porodici. Otac mu je drao malu ugostiteljsku radnju na periferiji grada i kako sam abrinovi kae bavio se "neasnim poslovima policijskog dounika". Moralna posrnulost oca i njegova grubost, koju je najee ispoljavao amarajui maloletnog sina naterali su Nedeljka da napusti kuu i kolu i da poe na zanat. Najpre je uio bravarski, pa limarski zanat, da bi se najzad skrasio kao grafiki radnik - slovoslaga u jednoj sarajevskoj tampariji. Vrlo rano je poeo itati razne knjige i kako kau njegovi drugovi bio je jedan od najnaitanijih meu njima. Za razliku od veine mladobosanaca, abrinovi je kao sedamnaestogodinjak kroio na put, ne nacionalnog, nego socijalnog revolucionara. NJega je pogaao teak materijalni poloaj u kojem se naao posle odlaska od kue, ali je istovremeno bio ogoren i zbog bednog socijalnog poloaja radnike klase uopte.Kao protivnik "klase eksploatatora" uestvovao je u organizovanju niza trajkova u Sarajevu i drugim gradovima Bosne, zbog ega je esto bio politiki proganjan i proterivan iz grada. Verovatno bi mladi abrinovi izrastao u "nepokolebljivog proleterskog revolucionara" da u jednoj tampariji u idu, koja je slovila za "socijalistiko gnezdo" i u kojoj su se tampali socijalistiki listovi nije spoznao licemerje i dvolinost pojedinih radnikih tribuna. U pomenutoj tampariji u kojoj se privremeno zaposlio posle policijskog progona iz Sarajeva, njeni vlasnici, inae istaknuti "borci za socijalnu pravdu" primali su na posao decu od 10 do 12 godina, terali ih da rade prekovremeno i za to ih bedno plaali. Ogoren na dvolinost "radnikih voa" napustio je tampariju i raskinuo sa socijalistikim idejama. U meuvremenu se upoznao sa Gavrilom Principom, to ga je navelo da svoju revolucionarnu energiju usmeri ka nacionalnim ciljevima. Idui "trbuhom za kruhom", abrinovi je jedno vreme boravio u Zagrebu, pa posle toga u Trstu, da bi naposletku naao posao u Beogradu i to u Dravnoj tampariji, koja se tada nalazila u Pop Lukinoj ulici. Po sopstvenim reima zaraivao je 90 dinara meseno, to nije bilo dovoljno da plati stan i hranu, a da se ne govori o kupovini knjiga koje su za abrinovia bile "jedini putokaz u ivotu".U Beogradu se uglavnom druio sa Principom i drugim izbeglicama iz Bosne, svraajui najee u poznatu kafanu "Zlatna moruna" na Zelenom vencu (Sada kafana "Triglav").Trei Principov prijatelj, takoe aktivni uesnik u sarajevskom atentatu bio je Trifun - Trifko Grabe. Roen 1896. godine na Palama kraj Sarajeva u svetenikoj porodici, uio je gimnaziju u Tuzli. Tu je jednom prilikom izazvao teak incident: oamario je svoga profesora, radi ega je isteran iz svih kola u Bosni i Hercegovini i kanjen zatvorom. Poto mu vie nije bilo mesta u rodnom kraju, otiao je u Srbiju i u Beogradu nastavio da pohaa gimnaziju. Sluajno je na Zelenom vencu upoznao Gavrila Principa, koji mu je ponudio da stanuje zajedno sa njim u jednoj skromnoj sobici u nekadanjoj Carigradskoj ulici br. 23. Susret i prijateljstvo sa Principom bili su odluujui za nacionalno i revolucionarno opredeljenje Grabea, kao i za njegov pristanak da uestvuje u atentatu na Franju Ferdinanda.Od ostalih istaknutih mladobosanaca, treba spomenuti jo trojicu neposrednih uesnika u atentatu: najmlaeg Vasu ubrilovia, koji je na dan ubistva austrougarskog nadvojvodu imao nepunih 16 godina, a koji je posle Prvog svetskog rata postao istaknuti istoriar i lan Srpske akademije nauka i umetnosti, zatim Cvetka Popovia, aka, i Muhameda Mehmedbaia, zanatliju. Oni su na dan 28. juna 1914. godine bili na obali Miljacke i naoruani bombama i pitoljima ekali u zasedi Franju Ferdinanda, ali zbog objektivnih ili subjektivnih razloga oruje nisu upotrebili.

POMO INTELEKTUALACAMEU mladobosancima koji nisu neposredno uestvovali u samom atentatu, ali su na razne naine bili ukljueni u zaveru protiv austrougarskog nadvojvode, treba istai starijeg brata Vase ubrilovia - Veljka, po zanimanju uitelja, zatim Mika Jovanovia, trgovca iz Tuzle, Mladena Stojakovia, lekara i narodnog heroja iz Drugog svetskog rata, kao i njegovog brata Sretena, vajara, autora Karaorevog spomenika na Svetosavskom platou u Beogradu, Jezdimira Dangia, andarmerijskog potpukovnika i etnikog vojvodu iz Drugog svetskog rata, kao i Mitra Kerovia i sina mu Neu i najzad Jakova Milovia, zemljoradnike iz istone Bosne.(NASTAVLJA SE)Atentatori kreu u akciju 19. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 Individualni teror kao otpor prema zavojevaima. Princip razmiljao o atentatu na Oskara Pooreka. Sazrela ideja o atentatu na nadvojvodu Ferdinanda.Pie : Neboja Bogunovi

OGORENJE Gavrila Principa i ostalih mladobosanaca na austrougarske vlasti koje su nametnule jednu vrstu kolonijalnog reima u Bosni i Hercegovini, reima ija je osnovna karakteristika bila - politiko obespravljivanje naroda i ekonomska eksploatacija, preraslo je kod ovih mladih ljudi u otvoreni bunt, a kasnije u revolucionarnu akciju. Ve kao osamnaestogodinjak, Princip je po sopstvenim reima akumulirao toliku mrnju prema okupatorskom reimu da je sve ee razmiljao o mogunosti individualnog terora. Kada je u Sarajevo stigla vest iz Zagreba da je omladinac Luka Juki pokuao atentat na hrvatskog bana Slavka Cuvaja, kod Principa je poela da sazreva misao da i on pokua da ubije nekog iz dinastije Habzburg, ili bar nekog od austrougarskih ministara. Kao pristalica shvatanja da je individualni teror legitiman i jedino mogui vid otpora prema stranim zavojevaima i eksploatatorima, mladi Gavrilo je, po sopstvenom priznanju, ve od poetka 1912. godine razmiljao da izvri atentat na vrhovnog poglavara Bosne i Hercegovine, generala Oskara Pooreka, predstavnika najmilitantnijeg dela austrougarske politike elite i velikog srbomrsca. Ovu nameru nije mogao da ostvari jer je ubrzo otiao u Beograd da nastavi kolovanje. Misao da puca na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda iskrsla je u Principovoj glavi tek kada je polovinom marta 1914. godine u bekom listu Di Zeit, koji je neko prokrijumario iz Zemuna u Beograd, proitao da nadvojvoda dolazi u zvaninu posetu Sarajevu. Verovatno je Princip uvrstio ovu svoju odluku kada je saznao za razloge Ferdinandove posete, koji su nairoko komentarisani u srpskoj prestonici. Smatralo se, naime, da nadvojvoda dolazi u Bosnu iz sledeih razloga: vojnih - kako bi manevrima dva armijska korpusa u blizini granice sa Srbijom pokazao politikim i vojnim krugovima u Beogradu, koji su trijumfovali posle dobijenih balkanskih ratova, da Austrougarska nee sedeti skrtenih ruku, ako bi oni imali kakve pretenzije prema Bosni, politikih - da bi pred svetom pokazao da je Bosna i Hercegovina posle aneksije postala neotuivi deo Austrougarske monarhije, i najzad linih - da bi svoju enu Sofiju, koja nije poticala iz visokih aristokratskih krugova i kraljevske familije, predstavio pred meunarodnom javnou kao buduu austrougarsku caricu.SVOJU vrstu nameru da ubije naslednika carskog prestola, Princip je prvo hteo da saopti Nedeljku abrinoviu. Zbog toga ga je pozvao u mali park na Obilievom vencu (pored dananjeg restorana Prolee) i upitao da li on eli da uestvuje u ovoj akciji, poto je za njeno uspeno sprovoenje potrebno angaovati vie ljudi. Kada je abrinovi dao pristanak, dva mlada oveka su se zaklela da e svoju nameru sprovesti u delo, bez obzira na opasnost koja ih oekuje, kao i rtvu koju moraju podneti. Princip je nameravao da jo jednog svog druga ukljui u ovu akciju. Odluio je da to bude Trifko Grabe, sa kojim je zajedno stanovao. Bez obzira na to to je Grabea smatrao za suvie plemenitu osobu koja moda nee shvatiti znaaj ovoga ina, Princip ga je upitao da li odobrava atentat i da li je spreman da u njemu uestvuje. Kada je i od njega dobio pozitivan odgovor, Princip je zakljuio da je formiranjem ove trojke okonan prvi ali najpresudniji deo rizine akcije. Interesantno je da je Princip, u vreme priprema za izvrenje svoga nauma bio, prema svedoenju ljudi sa kojima je dolazio u kontakt, u napetom psihikom stanju, koje bi se moglo okarakterisati kao uzavrelo borbeno nadahnue. Jedan od njegovih tadanjih prijatelja Dobrosav Jevevi (etniki vojvoda za vreme Drugog svetskog rata), kae da je Gavro esto citirao sledee Nieove stihove:Ja znam odakle samNezasit kao plamenarim i izgorevam samog sebeSve to god obuhvatim zasvetliSve to iza sebe ostavim ugljenisano jePlamen sam bio i ostaoTrojica mladia iz Bosne lako su donela sudbonosnu odluku, ali realizacija njihovog plana ila je neto tee: trebalo je nabaviti oruje i sa njim se bezbedno domoi Sarajeva. Principu je u jednom trenutku kao spasonosno reenje sinula misao da bi mu u njegovim namerama mogao pomoi neki Milan Ciganovi, koji je jedno vreme stanovao u istoj kui gde i on, i koga je dobro poznavao. Ciganovi je bio poreski slubenik, rodom iz Bosanskog Petrovca, koji je vaio za jednog od najistaknutijih komita, odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.Princip nije znao da je Ciganovi u tesnim vezama sa majorom Vojinom Tankosiem, komandantom etnikih odreda iz balkanskih ratova, a preko njega i sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijeviem Apisom, naelnikom Obavetajne slube Generaltaba i jednim od najistaknutijih ljudi u tajnoj organizaciji Ujedinjenje ili smrt. Pokazalo se da je Ciganovi bio pravi izbor jer je trojici zaverenika obeao da e im nabaviti oruje, kao i novac, koji im je bio potreban za podmirenje putnih trokova do Sarajeva. Meutim, kada je bivi komita saznao da mladii nisu sluili vojsku, zahtevao je od njih da se obue u rukovanju sa pitoljima i bombama. Zato ih je odveo na Topidersko strelite, gde su vebali da gaaju razne predmete na odstojanju od 60 i 200 metara, kao i da aktiviraju rune bombe. Prema tvrenju Grabea, najbolji u obuci bio je Gavrilo, koji je metu na rastojanju od 200 metara pogodio est puta, a treim korakom dva puta.POSLE uvebavanja u Topideru, Ciganovi je zahtevao da mladii odu kod majora Tankosia, kako bi se i on uverio u njihovu spremnost za izvrenje zadatka. Princip je odbio da ide, jer je jo pamtio da ga je bivi komandant komitskih odreda odbio da primi u dobrovoljce za vreme Balkanskih ratova, a abrinovi je bio zauzet na poslu u Dravnoj tampariji. Kod Tankosia je otiao samo Grabe i u omanjoj kui na Vraaru upoznao je legendarnog etnikog vojvodu i jednog od najaktivnijih ljudi u tajnoj organizaciji Ujedinjenje ili smrt, koji je trojici mladia zaeleo sretan put za Sarajevo.Kada su sve pripreme bile zavrene, Ciganovi je 27. maja uvee, dan pre njihovog odlaska u Bosnu, u jednoj kafani na Zelenom vencu atentatorima predao etiri pitolja sa etiri rezervna arera i est runih bombi, kao i izvesnu sumu novca. Tom prilikom im je predao i boice sa cijankalijem, to je predstavljalo jasnu poruku da se zadatak mora izvriti po cenu ivota.Sa orujem, novcem i pismima za pogranine organe, Princip, abrinovi i Grabe ukrcali su se na lau sa kojom su stigli u abac. U tom gradu su se javili kapetanu Radetu Popoviu, koji je bio ef vojne obavetajne slube na granici i predali mu pismo koje mu je uputio Ciganovi. Popoviu je bio nadreeni stareina major LJubomir Vulovi, a ovome pukovnik Apis (treba napomenuti da su pukovnik Apis i major Vulovi na poznatom Solunskom procesu, 1917. godine, osueni na smrt i streljani, izmeu ostalog, i zbog umeanosti u Sarajevski atentat).

ZAOBILAZILI ANDARMERIJURADE Popovi je Principa i njegova dva druga uputio u Loznicu, gde ih je saekao granini finans Rade Grbi, koji je obavljao i obavetajne poslove na granici sa Bosnom. Pod zatitom mraka on je trojicu mladobosanaca prebacio do Isakovia ade na Drini i tu ih povezao sa Jakovom Miloviem, koji je, takoe, obavljao delikatne poslove za srpsku vojnu obavetajnu slubu u Bosni. Uz pomo Milovia oni su peke stigli do kue Mitra Kerovia u selu Tobut, gde su i prenoili. Sutradan u ranu zoru su sa Mitrovim sinom Neom nastavili u seljakim kolima put za Tuzlu. Po jakoj kii i velikom blatu, izbegavajui susret sa policijskim patrolama i zaobilazei andarmerijske stanice, jedva su stigli u ovaj grad.(NASTAVLJA SE)

Organizovan odlazak na atentat 20. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 Objavljen program boravka Ferdinanda, to je bila velika greka. Upozorenje iz Beograda da se odustane od atentata. Josip Sunari upozorio generala Pooreka da se otkae poseta nadvojvode, zbog srpskog buntovnog raspoloenja.Pie : Neboja Bogunovi

PRINCIPA i Grabea, pokisle, blatnjave i umorne primili su u svoje skromne ake sobice njihovi raniji kolski drugovi iz Tuzlanske gimnazije Stevan Boti i Boidar Tomi, dok se abrinovi, koji je u Tuzlu doputovao preko Zvornika, smestio u neki mali hotel.Plaei se da su zbog dolaska Franje Ferdinanda pojaane mere bezbednosti u Sarajevu i da je grad verovatno pod policijskom blokadom, Princip je predao pitolje i bombe Miku Jovanoviu, uglednom trgovcu i direktoru Srpske banke u Tuzli. Oslobodivi se tekog i opasnog tereta, atentatori su bezbrino seli u voz za Sarajevo. U jednom od kupea, sasvim neoekivano su se susreli sa policijskim agentom iz Sarajeva Ivanom Vilom, kojeg je abrinovi poznavao odranije. U toj neprijatnoj situaciji atentatori su pokuali da se sklone, ali kada su videli po Vilovom licu da on nije posumnjao u njih, seli su pored njega. to je najudnije, od ovog agenta su saznali mnoge detalje u vezi sa Ferdinandovom posetom glavnom gradu Bosne i Hercegovine, jer je priljivi policajac, ne sumnjajui u mladie, hteo da se prikae pred njima kao vaan faktor u obezbeenju visokog gosta. Stigavi konano u Sarajevo, abrinovi je otiao kod roditelja, Grabe, takoe kod familije na Pale, dok se Princip uputio u stan Danila Ilia. Od Ilia je saznao da je on pripremio jo jednu trojku (Vasa ubrilovi, Cvetko Popovi, Muhamed Mehmedbai) i da e i sam uestvovati u akciji. Ili je posle toga otputovao u Tuzlu da bi od Mika Jovanovia preuzeo oruje i doneo ga u Sarajevo.Princip je u meuvremenu proitao u listu Bosanska pota jedan lanak u kojem se opirno opisuje program boravka Ferdinanda i njegove supruge u Sarajevu, kao i marruta kretanja kolone automobila sa gostima. Oigledno je bosanskim vlastima bilo potrebno da detaljno obaveste graane o programu boravka visokih gostiju, kako bi u to veem broju izali na ulice, ne shvatajui da time sa stanovita obezbeenja ine krupnu greku.U trenutku kad su pripreme za atentat bile pri kraju, Princip je kod Danila Ilia, primetio kolebanje. Ili je naime Principu u poslednjem trenutku izloio svoje sumnje u korisnost atentata na austrougarskog prestolonaslednika i svoju bojazan da e taj in imati teke posledice za poloaj srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Zbog toga je od svog najboljeg druga zahtevao da odustane od svoje namere. Analizirajui promenu ponaanja Danila Ilia, istoriar Vladimir Dedijer je na osnovu pouzdanih istorijskih izvora utvrdio da je Ili u poslednjem trenutku dobio upozorenje iz Beograda da se odustane od atentata. Naime, elni ljudi tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt, kada su saznali da je njihov istaknuti lan major Tankosi, preko svog poverljivog oveka Milana Ciganovia predao Principu i njegovim drugovima pitolje i bombe, poeli su kritiki razmiljati o moguim posledicama ovog ina na meunarodni poloaj Srba, jo neoporavljenih od Balkanskih ratova, kao i na opasnost po zemlju ukoliko Austrougarska preduzme revanistike korake. Zbog toga je Apis uputio u Bosnu svog agenta uru arca da u poslednjem trenutku sprei atentat. Iz istorijskih izvora se moe saznati da se arac sastao sa Iliem u Bosanskom Brodu i preneo mu upozoravajuu poruku iz Beograda. Svoje tvrdnje o promeni miljenja kod veine lanova rukovodstva tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt Dedijer potkrepljuje Apisovom izjavom datom pukovniku edomiru Popoviu u kojoj se kae:Ipak, kad sam posle nekog vremena razmislio malo bolje o toj stvari, reio sam da pokuam da se prebaeni mladii vrate i da se na neki nain sprei atentat. Meutim, kada je Ili zahtevao od Principa da prekine pripreme za akciju ovaj ne samo to o tome nije hteo da razgovara, nego je dugim ubeivanjem privoleo Ilia da i on uestvuje u tome. Princip, pored toga to je bio ubeen u ispravnost svoje namere, bio je i veoma smiren. No pred atentat sedeo je do 23 asa sa drutvom u poznatoj Semizovoj kafani u centru Sarajeva, zabavljajui se i alei se. Posle, kao to je reeno, otiao je na erajeviev grob i poloio cvee. Uinio je to po sopstvenom priznanju, u znak potovanja prema ideji rtvovanja. Vrativi se kui, keko je rekao u istrazi, itao je knjigu pisca Kropotkina i razmiljao ta moemo da uinimo u sluaju jedne svetske socijalne revolucije.Dok su atentatori poslednju no provodili u zaguljivim sarajevskim kafanama, u isto vreme, ali nekoliko kilometara dalje, odvijala se bletava ceremonija. Posle uspele smotre jedinica, nadvojvoda je doao na Ilixu, banjsko mesto u neposrednoj blizini bosanskog glavnog grada, gde ga je ekala supruga sa dvorskom pratnjom. Dan uoi atentata, odnosno 27. juna uvee, za njih je bio prireen gala banket sa veerom, na kojem se okupilo oko etrdesetak najuglednijih predstavnika tadanjih bosanskih vlasti. Nadvojvoda i nadvojvotkinja bili su, kako su kasnije posvedoili prisutni gosti, jako raspoloeni i oduevljeni prijemom u Bosni. Istina, nadvojvotkinja Sofija je dola na Ilixu sa izvesnim slutnjama da se njenom muu moe neto ravo desiti, ali njene crne misli su se rasprile posle veoma lepog doeka, koji je branom paru bio prireen. Istoriar Vladimir Dedijer kae da se nadvojvotkinja ponovo setila tih svojih strahovanja kada joj je jedan od prvaka bosanskog Sabora, dr Josip Sunari, bio predstavljen. Pratei pomno javne poslove svog mua, vojvotkinja je saznala da je dr Sunari upozorio bosanskoga poglavara, generala Pooreka, da bi trebalo otkazati nadvojvodinu posetu u vreme kad je srpsko stanovnitvo zahvatilo buntovno raspoloenje.Kada se politiar poklonio i poljubio joj ruku, ona mu je rekla: Dragi moj doktore Sunariu, eto, ipak, niste u pravu. Stvari ne ispadaju uvek onako kako vi predskazujete. Gde smo god bili, svako nas je, do poslednjeg Srbina, pozdravao s toliko prijateljstva, utivosti i istinske srdanosti da smo veoma zadovoljni svojom posetom. Vae velianstvo, odgovorio je dr Sunari, neka da Bog da mi te rei ponovite kad opet budem imao ast da vas vidim, suta uvee. Veliki e mi kamen pasti sa srca.Treba rei da je nadvojvoda i u Beu, kao te noi na Ilixi bio ozbiljno upozoren na opasnosti koje vrebaju prilikom ovog njegovog putovanja. Strahovanja su se poveala kada je objavljen program njegovog boravka, po kojem je trebalo da 28. juna, na srpski praznik Vidovdan, sa Ilixe doputuje u Sarajevo.Baron Karl fon Rumerskirh, maral nadvojvodinog doma i najstariji lan njegove pratnje na ovom putu, bio je miljenja da posetu Sarajevu treba otkazati. Franjo Ferdinand je to odbio, jer je smatrao da bi otkazivanje posete bilo uvredljivo za austrougarskog poglavara Bosne, generala Pooreka i okrnjilo bi njegov ugled meu bosanskim stanovnitvom. Odbivi savete svojih najbliih saradnika, prestolonaslednik se sa suprugom ukrcao u specijalnu elezniku kompoziciju, koja ga je sa Ilixe odvezla u Sarajevo.

DOBRO RASPOLOENJEJUTRO 28. juna bilo je vedro i sunano, a raspoloenje branog para, kako tvrde hroniari, vie nego dobro. Dvorska kompozicija se zaustavila na sarajevskoj eleznikoj stanici oko 10 asova. Iz nje je prvi izaao nadvojvoda, obuen u sveanu uniformu konjikog generala, koju je krasio plavi mundir sa tri zlatne zvezdice na visokom okovratniku, a za njim se pojavila nadvojvotkinja Sofija u beloj svilenoj haljini sa hermelinskim krznom preko ramena i sa velikim belim eirom.Oevici ovog dogaaja nisu propustili da spomenu da je Franjo Ferdinand u tom trenutku imao pedeset, a njegova supruga etrdeset godina.(NASTAVLJA SE)Dva metka nisu promaila 21. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 Nedeljko abrinovi bacio bombu na kola nadvojvode, kod Miljacke. Ferdinand je odgurnuo. Na dobrodolicu gradonaelnika, prestolonaslednik otro reagovao. Poorek garantovao bezbednost.Pie: Neboja BogunoviVISOKE goste je doekao i pozdravio poglavar Bosne i Hercegovine Oskar Poorek. Posle obilaska poasne ete, nadvojvoda i nadvojvotkinja su uli u jedan od est automobila koji su ih ekali ispred eleznike stanice. Brani par je seo u otvoreni sportski automobil (kabriolet), sa sputenim platnenim krovom. Ispred njihovog automobila ila su dvoja kola sa ljudima iz obezbeenja, a iza njih su se kretala tri automobila sa oficirima iz nadvojvodine pratnje. Kolona se uputila Apelovom ulicom pored Miljacke idui prema Gradskoj venici (Belediji), gde su goste ekale najuglednije zvanice iz Sarajeva. Nadvojvoda je od ofera zatraio da se kola kreu to sporije kako bi mogao paljivo da razgleda grad i da otpozdravi graanima koji su ga doekali u Apelovoj ulici.

Bilo je tano 10 asova i 10 minuta, opisuje ovaj dogaaj V. Dedijer, kada je jedan visoki mladi, obuen u dugaki crni kaput i sa eirom irokog oboda upitao jednog policijskog agenta, koji je na ulici vrio obezbeenje, u kojim se kolima nalazi nadvojvoda. Kada je dobio odgovor, aktivirao je bombu i bacio je na nadvojvodin automobil. Bomba je pala na sputeni krov, nadvojvoda ju je u magnovenju odgurnuo, i ona je skliznula ispred sledeeg automobila i eksplodirala. Istog trenutka mladi u crnom kaputu bacio se u korito reke Miljacke. Bio je to Nedeljko abrinovi.

Prilikom eksplozije bombe ranjena su dva via oficira iz nadvojvodine pratnje i odmah su perbaena u vojnu bolnicu. Prema tvrenju oevidaca ovog dogaaja, Franjo Ferdinand nije u tom trenutku pokazao nekakve znake panike, nego je samo uzviknuo: "To je bio neki ludak. Gospodo, nastavimo po programu". ofer je posluao nareenje, ali je ubrzao vonju, plaei se novog atentata.

U meuvremenu zvanice su ekale visoke goste u Gradskoj venici, uverene da je eksplozija koju su uli u daljini samo deo ceremonijala sveanog doeka, odnosno ispaljen topovski plotun u ast dolaska nadvojvode i njegove supruge.

ZAHVALJUJUI novinaru bekog lista "Neue Freie Presse", koji je prisustvovao doeku Franje Ferdinanda u Sarajevu, moemo da osetimo atmosferu koja je vladala u Gradskoj venici, samo nekoliko trenutaka posle eksplozije abrinovieve bombe: "Gradonaelnik je stajao na elu svojih odbornika, koji su bili postrojeni u dva reda - s jedne strane muslimani, sa fesovima i u turskoj nonji, a s druge strane hriani, u frakovima, s cilindrima u ruci. Prisutan je bio i lokalni predstavnik Jevreje. Videvi nadvojvodu, gradonaelnik je zapoeo svoju dobrodolicu:

- Vae carsko i kraljevsko visoanstvo,

Naa srca puna su sree u trenutku velianstvene posete, kojom je Vae velianstvo izvolelo poastvovati glavni grad nae zemlje... Ali ga je nadvojvoda otro prekinuo: - Herr Burgermeister, (gospodine gradonaelnie) kakva korsit od vae govorancije? Ja dolazim u Sarajevo u prijateljsku posetu, a na mene bacaju bombe. To je neuveno.

Gradonaelnik nije znao ta da odgovori, ali se umeala vojvotkinja, proaptavi nekoliko rei na uvo nadvojvodi, koji je posle kraeg oklevanja rekao: - Sad moete da nastavite svoj govor.

Unezvereni gradonaelnik nekako se pribrao i nastavio: - ... naa duboka zahvalnost na milostivoj i oinskoj brizi Vaeg visoanstva... za najnoviji dragulj u svetoj carskoj kruni, za nau dragu otadbinu Bosnu i Hercegovinu... Posle zamuckivanja gradonaelnika uzeo je re nadvojvoda Franjo Ferdinand i izmeu ostalog rekao:

- S posebnim zadovoljstvom primio sam uveravanja o vaoj nepokolebljivoj odanosti i privrenosti NJegovom carskom velianstvu, naem milostivom caru i kralju Franji Josifu i ja vam najsrdanije zahvaljujem, Herr Burgermeister, na oduevljenim ovacijama koje su upuene meni i mojoj supruzi od ovdanjeg stanovnitva, tim pre to u tome vidim izraze njihove radosti to pokuaj ubistva nije uspeo.

Kada je zavren protokolarni deo prijema, Franjo Ferdinand je priao generalu Pooreku i upitao ga: - Mislite li da e na mene biti izvren jo neki atentat? Prema tvrdnji austrougarskog ministra Leona fon Bilinskog, Poorek je kategoriki odgovorio: - Poite spokojno. Primam na sebe svu odgovornost."

Nadvojvoda je, naime, hteo da poe u bolnicu gde su bila prebaena dva austrougarska via oficira, koja su ranjena prilikom abrinovievog atentata. Zbog toga je marruta kretanja kolone automobila morala da bude izmenjena, jer su po prethodnom planu gosti trebalo da posete Zemaljski muzej. Ova izmena marrute, kako se kasnije ispostavilo, bila je kobna.

Istoriar Vladimir Dedijer, gotovo u reporterskom stilu opisuje dalji tok dogaaja: "Tano u 10.45 nadvojvoda napusti Gradsku venicu. Opet je bio u kolima treim po redu. Kolona automobila kretala se Apelovom obalom punom brzinom. Ali kad su prva kola, u kojima je sedeo ef obezbeenja, stigla do ugla Apelove obale i ulice Franje Josifa, ona su, prema prvobitnom programu, skrenula desno. Voza nadvojvodinog automobila upravo je hteo da skrene za njima, ali je poglavar Poorek koji se nalazio u istim kolima na njega povikao: `ta je to? Stoj! Vozi pogrenim putem! Treba da nastavimo Apelovom obalom.`

PRITISNUVI konicu, voza je zaustavio sportska kola ba pred jednom vinarskom ranjom, uz trotoar naikan svetom. U tom trenutku jedan omanji mladi duge kose i duboko usaenih plavih oiju potegao je revolver. Neki policajac uoio je opasnost i upravo kad je hteo napadaa da zgrabi za ruku, udario ga je neko ko je tu blizu stajao, verovatno neki prijatelj atentatorov. Zauli su se revolverski pucnji. Atentator je bio na nekoliko koraka od svoje mete.

U prvi mah inilo se da je i taj pokuaj propao. General Poorek ugledao je nadvojvodu i vojvotkinju kako nepomino stede na svojim mestima. Ali kad su kola pola unazad Apelovom obalom, vojvotkinja je pala prema nadvojvodi, a na nadvojvodinim ustima poglavar je opazio krv.

FRANC Harah (oficir iz nadvojvodine pratnje) koji je stajao na suprotnoj strani kola, nije mogao nita da uini. On se te scene sea ovako: "Dok sam izvlaio maramicu da obriem krv sa nadvojvodinih usana, NJeno visoanstvo je kriknulo: `Za ime boje! ta ti se desilo?` Zatim se skljokala sa svog sedita, a lice joj je palo meu nadvojvodina kolena. Nije mi bilo ni na kraj pameti da je i ona pogoena. Pomislio sam da se onesvestila od uzbuenja. NJegovo kraljevsko visoansvo reklo je: `Soferl, Soferl (Sofija) nemoj da umre. ivi za moju decu.` Na to sam zgrabio nadvojvodu za okovratnik mundira, kako mu glava ne bi klonula, i upitao ga: `Osea li Vae visoanstvo jak bol?` Na to je on razgovetno odgovorio: `Nije to nita.` Lice mu je bilo malo zgreno, i on je est ili sedam puta ponovio, gubei svaki put sve vie svest i sve tiim glasom: `Nije to nita.` Onda je nastala kratka pauza, pa se zaulo krkljanje iz njegovog grla, prouzrokovano gubitkom krvi. To je prestalo kad smo stigli do poglavarove rezidencije. Dva tela bez svesti uneta su u zgradu, gde je ubrzo ustanovljena njihova smrt. Ovoga puta atentator je bio Gavrilo Princip ija dva metka nisu promaila cilj."

RAZMILJAO ZBOG SOFIJEINTERESANTNO je kako je sam Princip na sasluanju, neposredno posle atentata opisao taj dogaaj: "Kad sam zastao na uglu Latinskog mosta kod ilerove radnje, uo sam kako svet vie: `iveo". Odmah zatim naiao je prvi automobil i ja sam se naprezao ne bih li u njemu ugledao prestolonaslednika, kog sam poznavao po slikama to su se poslednjih dana pojavile u novinama.

Kad je naiao drugi automobil, poznao sam u njemu prestolonaslednika. Ali videi da pored njega sedi neka dama, razmiljao sam jedan trenutak da li da pucam ili ne pucam. U istom trenutku obuzelo me je neko udno oseanje i ja sam sa trotoara nanianio na prestolonaslednika, a to mi je bilo utoliko lake to je automobil na zavijutku usporio.

Kako sam u tom trenutku nianio, ja ne znam, ali znam da sam nianio u prestolonaslednika.

Mislim da sam dvaput pucao, moda i vie puta, jer sam bio veoma uzbuen. Da li sam pogodio rtve ili nisam, ne mogu da kaem, jer su me u istom trenutku ljudi poeli da tuku."(NASTAVLJA SE)Velike antisrpske demonstracije 22. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 Poziv na lin, uz izlive mrnje. U Sarajevu unitene srpske radnje i imovina. Zastraivanje stanovnitva, uz masovna hapenja vienijih Srba. Nije bilo bolje ni u Zagrebu. U propagandi prednjaila tampa. Najava genocida.Pie : Neboja BogunoviNije prolo ni nepunih deset asova od ovog dogaaja, a u Sarajevu, Zagrebu i drugim veim mestima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj organizovane su masovne antisrpske demonstracije u znak protesta zbog ubistva austrougarskog prestolonaslednika koje su podstrekivane i usmeravane od vlasti i katolikih klerikalnih krugova.U Sarajevu je 28. juna uvee, velika rulja sveta, u kojoj su prednjaili Muslimani i Hrvati, nasrnula na trgovake radnje, ugostiteljske objekte i stanove, iji su vlasnici bili Srbi. Povod za okupljanje patriotskog graanstva Sarajeva bio je proglas Gradskog zastupstva u kojem je, izmeu ostalog reeno: Mi osuujemo zloin i duboko smo potreseni to je atentat izveden u Sarajevu, ije se stanovnitvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa pozivamo puanstvo da takove elemente koji se daju na ovakove zloine nagovoriti, iz svoje sredine istrijebi. Bit e sveta dunost puanstva da tu sramotu opere.Bio je to otvoreni poziv na lin koji su, naalost, mnoge Sarajlije iz muslimanske i katolike sredine prihvatile. Izliv mrnje prema Srbima na ulicama Sarajeva, jeste prema svedoenju oevidaca bio vie nego patoloki. Razularena masa je razbijala izloge radnji i kafana, izbacivala stvari na ulice i lomila ih. Iz tekstilnih radnji napolje su izbacivani tofovi, iz knjiara - knjige, iz mesara - meso, a sa posebnom ostraenou su huligani na plonike istakali iz buradi pie koje je pripadalo ugostiteljima srpske nacionalnosti.Na ugledni istoriar i akademik Vladimir orovi, ovako opisuje pir razularene gomile u noi 28. juna 1914. godine: Nosei pred sobom carsku sliku i neprestano pevajui himnu... pooe da demoliraju ne samo zgrade srpskih ustanova... nego i srpske radnje i privatne kue... slavei taj bestijalni nagon razaranja kao kakvo znaajno delo nacionalnog heroizma. Nisu bile poteene ni one bedne potleuice u Patkama i Pirui, gde se sirotinja skuplja u po jednoj sobi i gde je sav nametaj inilo nekoliko drvenih stvari i nekoliko ubogih krpa. Bilo je to uopte delo najbestidnije i najgre surovosti.U ovom ostraenom bezumlju mase najvie je stradao hotel Evropa (koji i danas postoji), iji je vlasnik bio Srbin Gligorije Jeftanovi. Isto tako, unitena je i ugostiteljska radnja abrinovievog oca.Vandalsko ponaanje gomile zapalo je za oi i nekim strancima koji su u to vreme boravili u glavnom bosanskom gradu. Dopisnik Frankfurter Cajtunga, na primer, poslao je novinski izvetaj svom listu u kojem je napisao: Bio sam svedok kako rulja unitava srpske radnje, jednu za drugom. Policija bi se pojavila tek kada je sve bilo gotovo i kad je gomila krenula u pljaku na neko drugo mesto... Taj ulini olo upadao je u privatne stanove, unitavajui sve to bi mu do ruku dolo, a odnosei pri tome sve to je od vrednosti... Prema tvrenju Vladimira orovia, konce antisrpskih demonstracija i pogroma u Sarajevu drao je u svojim rukama katoliki nadbiskup Josip tadler. Jedan od vidova represije i zastraivanja srpskog stanovnitva bilo je hapenje i zlostavljanje ljudi u zatvorima. U roku od 48 asova pohapeno je preko 200 najvienijih Srba, meu njima najvie je bilo trgovaca, profesora, svetenika, inovnika i drugih.Nije bilo bolje ni u Zagrebu. Tamo su, nakon prvih vesti o atentatu, na ulice u centru grada izale gomile sveta koje su uzvikivale antisrpske parole: Dolje Srbi, Dolje srpske sluge, Na vjeala veleizdajnici i slino. Masa je provalila u prostorije Srpske banke, jedne od najuglednijih finansijskih institutcija u Hrvatskoj, iji su vlasnici i akcionari bili uglavnom Srbi, zatim u prostorije patriotskog drutva Srpski soko, redakciju srpskog lista Novosti i dr. Najvee razaranje je doivela pravoslavna crkva u centru grada, u kojoj je razularena gomila unitila sve to joj je dolo u ruke. U svom bezumlju masa je provalila u Hrvatski sabor gde je odravana komemorativna sednica povodom Ferdinandove smrti i spreila predsednika ovog najvieg zakonodavnog tela Bogdana Medakovia (oca Dejana Medakovia, biveg predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti) da odri govor.Na Jelaievom trgu organizovan je veliki miting na kojem je, izmeu ostalih govorio i predstavnik najzagrienijih srbofoba - frankovaca LJubomir Matrovi, koji je u svom govoru pozvao na osvetu austrougarskog prestolonaslednika: Ovaj grozni in je plod velikosrpske propagande, rekao je Matrovi a izvedoe ga Srbi, i to na Vidovdan! Vidovdan je dan srpske osvete a od danas nek bude i dan osvete nae, jer tko se ne osveti taj se ne posveti... i mi emo se tog drati, osvetit emo hrvatskog prestolonasljednika, osvetit emo Hrvatsku.Neki istoriari koji su pisali o uzrocima Prvog svetskog rata primetili su da se najea propaganda protiv Srba vodila u tampi. Sve je to injeno vrlo organizovano. Verovatno je dirigentsku palicu ove orkestrirane hajke drao u rukama neko iz vlasti ili klerikalnih krugova, koji je osmiljavao najstranije optube protiv Srba u elji da baci anatemu na itav jedan narod. Naslovi i tekstovi iz tadanjih novina to najbolje pokazuju. U listu Hrvatska, koji je izlazio u Sarajevu, pojavio se 3. jula 1914. godine lanak u kojem je zahtevano proterivanje Srba iz Bosne i Hercegovine. Jedna reenica iz tog novinskog teksta zagovarala, je ak, i genocid: Na narod najavljuje Srbima borbu na ivot i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine. Ni drugi novinski lanci nisu bili blai. U pomenutom listu pojavio se tekst u kojem je napisano sledee: Srbi su ljute zmije od kojih si tek siguran onda kad im satre glavu.lankopisci su se izgleda takmiili ko e veu uvredu naneti jednom narodu u Bosni i Hercegovini koji je ostao potpuno nezatien. Evo tih primera: Oba zloinca su fanatini Srbi (misli se na Principa i abrinovia) sinovi onog kletog plemena, koje svuda sije mrnju, klanje i ubojstva, koje gramzei za vlau podlo obara pred sobom sve, umiljajui da e time zastraiti hrvatski narod. Malo dalje se kae: Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, to ga je vjetar natruhnuo po naem hrvatskom tlu, da raa zloin i zlobu, sije neslogu i razbojniki prolijeva krv.Ve po oprobanom receptu, vienom mnogo puta u DD veku, za sve se okrivljavao nekakav srpski nacionalni program, kao i beogradska tampa: Dva su srpska bandita izvrila ono, to je iz dana u dan pripovijedala srbijanska tampa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Splitu. Provedeno je djelo to je stajalo u programu srpskoga nacionalizma i u programu srpske opozicije u bosanskom saboru.Govorei o dobro orkestriranoj propagandi protiv Srba posle sarajevskog atentata i uoi objave rata Srbiji, istoriar Andrej Mitrovi, konstatuje: Sve je ovo raeno po poznatoj logici da onoga koga si reio da uniti, najpre treba potpuno da ocrni. Sve je dobijalo razmere anateme i doista je bilo rei o jednom od prvih primera konstruisanja i ideoloko-politike osude, inae estog metoda u celoj istoriji DD veka.

ZATO NISU DEJSTVOVALITrifko Grabe se po svemu sudei u poslednjem trenutku pokolebao jer je posumnjao u svrsishodnost ovog ina. Izgleda da je tako mislio i Danilo Ili.Jo jedna stvar je interesovala istrane organe: Zato Princip i abrinovi posle izvrenog atentata nisu upotrebili ampule sa cijankalijem. Obojica su odgovorili da su to uinili, ali da otrov nije dejstvovao.Zato ostali atentatori nisu dejstvovali, bilo je pitanje na koje su odgovor hteli da saznaju, kako novinari tako kasnije i istoriari. Svaki od petorice mladobosanaca, koji su tog jutra sa pitoljima ili bombama ekali u Apelovoj ulici nadvojvodu Ferdinanda izneo je svoje razloge za neuestvovanje u atentatu.Muhamed Mehmedbai je na primer izjavio da mu je Danilo Ili rekao da bombu baci samo ako prepozna Franju Ferdinanda, a on ga nije prepoznao. Vasa ubrilovi je istranim organima rekao da nije pucao zbog toga to mu je bilo ao vojvotkinje. Cvetko Popovi je na suenju izjavio da nije pucao jer nije imao hrabrosti, i da ne zna to se sa njim tog trenutka dogodilo.(NASTAVLJA SE) Uklonio onog to je inio zlo 23. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 U zatvoru muili i nevine ljude, pa Gavrilo Princip odluuje da sve prizna. Pohapeni svi uesnici i sauesnici, osim Mehmedbaia. Pred sud je izvedeno 25 optuenih, meu kojima su i maloletnici.Pie: Neboja Bogunovi

IZ sudskih i istranih spisa se vidi da su za nepun as posle ispaljenih hitaca na austrougarskog prestolonaslednika, dvojica atentatora dovedeni u policijsku stanicu. Princip i abrinovi su bili okrvavljeni i u pocepanim odelima. Prema datom iskazu pred istranim sudijama, njih su zverski tukli policajci i graani koji su se nali na ulici. Posle nekoliko dana uhvaen je i trei atentator iz beogradske grupe - Trifko Grabe.Leei u memljivoj eliji i okovan tekim gvoem Princip je primetio da u zatvoru mue ljude, masovno dovoene pred isledne organe koji su od njih zahtevali da priznaju uee u ubistvu Ferdinanda. Nevini ljudi su toliko zlostavljani da su njihovi krici dopirali do elije glavnog atentatora.Grozni prizori muenja naveli su Principa da se iz saaljenja odlui na jedan neobian postupak: zahtevao je od istranog sudije da se suoi sa Trifkom Grabeom i Danilom Iliem. U zapisniku sa sasluanja svoj zahtev je ovako obrazloio: "Ispriau sve sasvim tano i navesti krivce, i to samo iz tog razloga da ne stradaju nevini ljudi, jer mi krivci bili smo ionako spremni da odemo u smrt. Ali molim da me prije sasluanja sasvim kratko suoite sa Danilom Iliem i Trifkom Grabeom, kojima u rei samo dvije-tri rijei. Onda u sve iskazati. Inae neu nita priznati, pa makar me ubili".Na ovakav Principov ultimativni zahtev istrani sudija morao je pristati, jer bi se u protivnom sudski postupak produio u nedogled, to vlastima nije bilo u interesu. Kada su Ili i Grabe dovedeni iz svojih zatvorskih elija i suoeni sa Principom, saznali su za motive ovog njegovog udnog postupka. Iz zapisnika o sasluanju to se najbolje vidi:"Gavrilo Princip privodi se iz zatvora i na odstojanju od osam koraka suoava sa Trifkom Grabeom, kojem kae: - Priznaj sve: kako smo dobili bombe, kako smo putovali i u kakvom smo drutvu bili, da se ne bi naudilo pravednicima.Tad se iz zatvora privodi Danilo Ili i, poto je Trifko Grabe prethodno odveden, suoava se sa Principom, nata ovaj izjavljuje: - Poto je sud ve mnogo saznao, a da bismo spasli nevine, potrebno je da ti sve kae, kome si razdao oruje i gdje se oruje nalazi. Na to je Danilo Ili odveden u zatvor, a i on je rekao, kao maloprije Grabe, da e sve priznati."Grabe i Ili, koji dotada nita nisu priznali, bili su u prvom trenutku zaueni ovakvim Principovim stavom, ali su kasnije, kako su rekli na sudu, sve to razumeli i saglasili se sa tim. Shvatili su, naime, da ako su oni spremni da se rtvuju za odreenu stvar, to ne mogu da zahtevaju i od drugih ljudi.Istina, njihova spremnost da pred istranim organima sve priznaju da bi spasli nevine ljude, imala je i jednu nepredvienu posledicu: pohapeni su i neki njihovi sauesnici, koji bez ovoga priznanja ne bi bili otkriveni. U zatvoru su se tako nali svi uesnici i sauesnici u atentatu, osim Muhameda Mehmedbaia.POHAPENI su i oni seljaci koji su beogradskoj atentatorskoj trojci omoguili da od Isakovieve ade na Drini nesmetano stignu u Tuzlu. Mehmedbai, kao jedini musliman, koji je neposredno uestvovao u zaveri, uspeo je da pobegne u Crnu Goru, jer je, kako je sam rekao, na glavi nosio fes i zbog toga nije bio sumnjiv policijskim organima.Posle druge i temeljne istrage, suenje je otpoelo 12. oktobra, a zavrilo se 23. oktobra 1914. godine. Pred Veliko vee Vojnog suda u Sarajevu izvedeno je 25 optuenih, meu kojima je bilo dosta maloletnika. Sudsko vee su inili stranci: predsednik je bio Luii fon Kurinaldi, poreklom Italijan, a sudije Majer Hofman i Bogdan Naumovi, prvi Nemac, a drugi Ukrajinac.Glavna taka optube je bila veoma udna: Princip i njegovi drugovi su okrivljeni jer su hteli "da Bosnu i Hercegovinu otrgnu od Austrougarske monarhije i da je pripoje Kraljevini Srbiji" i zbog toga su izvrili "potajno ubistvo iz zasjede."Prisutnim novinarima je palo u oi da su gotovo svi optueni negirali umeanost zvaninih vlasti u Srbiji u ovo ubistvo. Gavrilo Princip je i u istrazi i pred sudom izjavio: "Mene niko nije nagovarao na ovo djelo, niti sam sa kim bio u dogovoru." Kasnije je bio jo odreeniji u negiranju uea zvaninih srpskih organa u ubistvo Ferdinanda: "to se nama hoe sugerisati da je neko bio inicijator, to nije istina. U nama je nikla ta ideja, te smo izvrili atentat." Da bi potkrepio ovu tvrdnju Princip je izneo: "Da oficiri iz vladajuih krugova nisu znali za pripremu atentata, vidi se po tome to nam je Ciganovi (koji im je predao oruje - prim. aut.), rekao da emo u Srbiji sasvim sigurno biti uhapeni ako nam vlasti uu u trag".Sudsko vee je bilo jako zainteresovano da sazna koji su motivi bili presudni da tako mladi ljudi dignu ruku na austrougarskog velikodostojnika. Gotovo svi optueni su bili jedinstveni u odgovoru da ih je na ovo delo nateralo teko stanje i patnje njihovog naroda, prouzrokovano samovoljom austrougarskih vlasti.KAD ga je predsednik Sudskog vea upitao ta podrazumeva pod "patnjom naroda", Princip je odgovorio: "to je potpuno osirotio, to ga smatraju stokom. Seljak je u bjedi, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim i nije mi ao". Zatim je dodao: "Zloinac nisam, jer sam uklonio onog koji je inio zlo". Kao potvrdu takvog stava izjavio je da mu je "ao to je ubio vojvotkinju Sofiju, ehinju, jer je nije hteo ubiti, budui da je taj hitac bio namenjen Pooreku, ali da mu nije ao to je ubio austrougarskog prestolonaslednika".I ostali okrivljeni davali su sline iskaze. abrinovi je odgovarajui na pitanje predsednika Vea, zato je bacio bombu na prestolonaslednika Ferdinanda, rekao: "Ja sam precizno nianio u nadvojvodu da bih ga ubio jer je on... neprijatelj Slovena uopte, a osobito Srba".Vladimir Dedijer istie da su svi prvooptueni izjavili da im je glavni cilj bio "revolucionarno unitenje Austrougarske i osloboenje Junih Slovena". Princip je nekoliko puta izjavio da je on "revolucionar, da mrzi Austriju i da ona treba da bude unitena". Grabe je rekao da Sloveni moraju dobiti prava koja uivaju drugi narodi u Monarhiji, naroito politika prava. Predsednik se upustio u diskusiju sa Grabeom oko ovog pitanja, napomenuvi "da u vojsci ima mnogo Slovena koji se bore za Austrougarsku". Na to mu je Grabe dobacio: "Kad se slovenski vojnici bore za austrijsku stvar, onda su nesvjesna masa". Dravni tuilac je na to skoio: "Molim da se to unese u zapisnik, jer ja u ga zbog toga goniti".abrinovi je u istrazi rekao da je "Austrija trula... Sva joj je sila na bajonetima". Vaso ubrilovi je obrazloio da biti nacionalista "znai da se mora boriti da njegov narod doe na onaj stepen na kojem su i drugi narodi". A kad ga je predsednik, kasnije, upitao na kakvim principima poiva ureenje Austrougarske Monarhije, on je odgovorio: "Mogu kazati to da u Austrougarskoj Monarhiji vladaju Nijemci i Maari, a Sloveni se ugnjetavaju".Grabe je nazvao sarajevski atentat "najveim revolucionarnim aktom koji je izveden u istoriji" i dodao da su on i Princip, u trenutku kad su saznali da e Ferdinand doi u Bosnu", zakljuili kako je vreme da Austrija i, posebno, Franja Ferdinand, plate za sve ono zlo koje su naneli Bosni i Hercegovini".Grabe je, takoe, rekao da Sloveni ne uivaju jednaka prava s drugim narodima, da je njihov kulturni razvitak ugroen, da nemaju dovoljno osnovnih kola, gimnazija, ni univerziteta. Predsednik je pokuao da opovrgne njegovo tvrenje, na to je Grabe dobacio: "to pobijate ono to svaki poten ovjek misli".

PRESUDE CEREMONIJALNO

POSLE 11 dana, suenje je okonano 23. oktobra, a presuda izreena 28. oktobra 1914. godine. Austrougarske vlasti su se potrudile da poslednji dan suenja i izricanje presude bude ceremonijalni, kako bi javnost stekla utisak da je Sud potovao sve norme pravne drave. Sudije su bile obuene u crna odela, to je, izmeu ostalog, bio znak da e se na ovom procesu izrei i smrtne presude. I, zaista, petorica optuenih osuena su na najteu kaznu. To su bili Danilo Ili, Veljko ubrilovi, Miko Jovanovi, Neo Kerovi i Jakov Milovi. (Poslednjoj dvojici su u drugostepenom postupku ublaene kazne).Klicali protiv Austrije 24. jun 2004. 00:00 | Komentara: 0 Gavrila Principa greka ukritenici spasila smrtne kazne. Osuenik na smrt abrinovi pred gubilitem itao Bibliju. Osueni pred egzekuciju mirni i dostojanstveni. Ostali, u kazamatima, "osueni na ivot".Pie: Neboja BogunoviTROJICI prvooptuenih - Principu, abrinovi i Grabeu, nije izreena smrtna kazna, jer su na dan atentata imali manje od 20 godina, odnosno po austrougarskim zakonima bilu su maloletnici. Umesto najstroe kazne izreena im je kazna od 20 godina teke robije.Interesantan sluaj dogodio se sa Gavrilom Principom. Njega je smrtne kazne spaslo jedino slovo u krtenici, odnosno u matinim knjigama. Naime, prota iz Bosanskog Grahova Ilija Bilbija napravio je slovnu greku: u crkvenoj krtenici upisao je netaan datum Gavrilovog roenja - 13. juna 1894, dok je u matine knjige uneo isprava - 13. jul (umesto "l" stavio je "n"). Zbog ovoga je u toku suenja voena otra rasprava izmeu tuioca i branioca. Tuilac je traio da se kao datum Principovog roenja prihvati 13. jun, kako stoji u krtenici, to bi znailo da je Princip u trenutku atentata (28. jun) imao 20 godina i 15 dana, odnosno bio punoletan i automatski bi mu sledila smrtna kazna. Sudsko vee nije prihvatilo obrazloenje tuioca, nego je kao datum roenja prihvatilo podatak iz zvaninih matinih knjiga. To je Principa spaslo od najtee kazne.Trojica osuenika na smrt - Danilo Ili, Miko Jovanovi i Veljko ubrilovi proveli su poslednje dana "na belom hlebu", piui pisma porodicama i rodbini, a Veljko ubrilovi, koji je inae bio religiozan oek pred izvoenje na gubilite itao je Bibliju.U zoru 3. februara 1915. godine po hladnom i sveem vrmenu sva trojica su izvedena u dvorite vojnog zatvora, gde su ve bila pripremljena veala. Svi koji su prisustvovali egzekuciji, slau se u izjavama da su osuenici, ekajui da im se oma metne na vrat bili mirni i dostojanstveni.Dravni delat, Alojz Zajfrid, Austrijanac po narodnosti ovako je opisao poslednje trenutke Ilia, ubrilovia i Jovanovia: "Sa osuenicima, kojima su skinuli lance jo u eliji, doao je svetenik koji je itao poslednju molitvu. Oni su bili vrlo sabrani i mirni. Kad je ponovo proitana presuda, koju su mirno sasluali, doao je na red jedan izmeu njih koji je bio onizak. Bio je to Veljko ubrilovi. Kad je stao pod stub, poeo je da skida kragnu i kravatu. Ja sam hteo da mu pomognem, jer je teko otkopavao, a on mi je mirno dodao: "Nije potrebno, sam u!" Drugi je bio mrav (Miko Jovanovi). I on je bio miran. Trei (Danilo Ili), koji je kao najkrivlji bio poslednji, bio je takoe vrlo miran i sabran. Jedan od ove trojice - ne seam se koji - rekao mi je: "Molim vas da me samo dugo ne muite!" - Ne brinite, ja sam peen u svom zanatu, nee sve ni sekundu trajati - rekao sam mu".Na pitanje da li su ta govorili u poslednjem asu svoga ivota, delat je odgovorio: "Kako da ne, ja sam to bolje uo nego drugi, jer su doboi lupali. Klicali su protiv Austrije, i to vrlo ivo. ta bi drugo i moglo biti, ta oni su ubili naega cara i mrzili su Austrougarsku. Ja ovdje - kao Austrijanac, koji voli svog vladara - kaem da hrabrijih i mirnijih osuenika u mojoj praksi nisam imao."Treba napomenuti da suenjem madobosancima u Srajevu nije stavljena taka na represije austrougarskog reima u Bosni i Hercegovini. Odrani su sudski procesi i u Banja Luci, Bihau, Travnikui na njima je osueno vie desetina lica.ivot Danila Ilia, Veljka ubrilovia i Mika Jovanovia zavren je na vealima, ali sudbina ostalih osuenika koji su dobili vrmenske kazne nije bila ni malo bolja. za veinu njih moe se rei da su bili "osueni na ivot", ivot nedostojan ljudskog bia: okovani u lance, koji su bili teki preko deset kilograma, bez dovoljno hrane i vode, mueni od zatvorskih straara, molili su Boga da to pre umru. Dokumenti pronaeni posle zavretka Prvog svetskog rata koji se odnose na Gavrila Principa, Nedeljka ubrinovia i Trifka Grabea pokazuju da su zatvorske vlasti elela da svojim nehumanim psotupanjem i raznim metodama muenja postignu ono to nisu uinile sudske vlasti: da trojicu prvooptuenih na ovaj surov nain usmrte.Prva trojica optuenih su posle izricanja presude upueni na izdravanje kazne u vojni kazamat, koji se nalazio u staroj tvravi iz XVIII veka u mestu Terezino u ekoj. Okovani u teke lance i praeni od naoruanih vojnika oni su poetkom decembra 1914. godine ukrcani u specijalni vagon na Sarajevskoj eleznikoj stanici, koji e ih odvesti na put bez povratk.aU toku putovanja straari su saznali da je Beograd pao u austrougarske ruke (to se dogodilo na samom poetku Prvog svetskog rata) i to trijumfalno saoptile Principu. Po iskazu jednog od vojnika koji su sprovodili osuenike, on je na to prkosno odgovorio - "Srbija moe biti okupirana, ali ne i pobeena."Usred zime, koja je te godine bila