136. Monoteističke religije bile su kompromis izmeđumita i istorije, između cikličnog vremena, koje je i da-lje vladalo u proizvodnji i ireverzibilnog vremena, ukojem su se narodi međusobno sukobljavali i iznovagrupisali. Religije koje su proizašle iz judaizma zapra-vo su apstraktna univerzalna priznanja ireverzibilnogvremena, koje je demokratizovano i otvoreno svima,ali samo u domenu iluzornog. Ukupno vreme je usme-reno ka jednom jedinom završnom događaju: „CarstvoBožje je blizu.“ Iako su izrasle na tlu istorije i u njemupustile korenje, te religije su i danas radikalno suprot-stavljene istoriji. Poluistorijske religije su utvrdile kva-litativni početak u vremenu (Hristovo rođenje, Muha-medovo bekstvo), ali se njihovo ireverzibilno vreme –uvodeći akumulaciju, koja će u islamu poprimiti oblikosvajanja, a u reformisanom hrišćanstvu uvećavanjakapitala – u verskoj misli izokrenulo kao neko odbro-javanje: to je čekanje, u vremenu koje se smanjuje, danastupi Strašni sud i s njim drugi, istinski svet. Večnostje proizašla iz cikličnog vremena. Ona je njegova onos-tranost. Ona je element koji ograničava ireverzibilnostvremena, koji suzbija istoriju unutar nje sâme, postav-ljajući sebe s one strane ireverzibilnog vremena, kaotačka u koju se ciklično vreme vraća i u kojoj se poni-štava. Bosije (Jacques-Bénigne Bossuet) kaže: „A krozvreme koje prolazi, stupamo u neprolaznu večnost.“

137. U srednjem veku, tom mitskom svetu koji svojudovršenost ostvaruje izvan sebe, istorija je već nagriz-la ciklično vreme, iako ono još vlada većim delom pro-izvodnje. Izvesna ireverzibilna temporalnost priznataje svim pojedincima u smenjivanju životnih doba, uživotu koji je shvaćen kao putovanje u jednom sme-ru, kao nepovratni prolazak kroz svet čiji smisao pre-

76

Društvo spektakla

Guy Debord

1967

no vreme otkrivaju ono što je vredno pamćenja i u istimah, opasnost zaboravljanja: „Herodot iz Halikarnasaovde izlaže plodove svojih istraživanja, da vreme ne biuništilo ljudska dela.“

134. Razmišljanje o istoriji ne može se razlučiti od raz-mišljanja o moći. Grci su prvi razumeli šta znači moći prvi su o njoj raspravljali. To je bila demokratija gos-podara društva, sušta suprotnost stanju u despotskimdržavama, u kojima moć ne polaže računa nikom dru-gomdo sebi i to u svomnepristupačnom i neprozirnomunutrašnjem jezgru – to su dvorske revolucije, koje suiznad svake rasprave i kao uspešne i kao neuspešne.Međutim, moć, koju su delile grčke zajednice, bila jeograničena na potrošnju društvenog života, a njegovaproizvodnja bila je odvojen i statičan domen robovskeklase. Živeli su samo oni koji nisu radili. Podele međugrčkim zajednicama i njihova borba za eksploatacijustranih gradova bili su ospoljeni izraz načela razdvaja-nja, na kojem je svaka od njih iznutra počivala. Uprkossvojim snovima o univerzalnoj istoriji, Grčka se ujedi-nila tek kad joj je zapretila invazija spolja; pre toga,njeni nezavisni gradovi-države nisu mogli da usagla-se ni kalendare. U Grčkoj je istorijsko vreme postalosvesno, ali još ne i svesno sebe.

135. Nestajanje povoljnih uslova koji su vladali u grč-kim zajednicama, povuklo je za sobom nazadovanje za-padne istorijske misli, koje nije bilo praćeno obnavlja-njem starih mitskih struktura. U sudarima mediteran-skih naroda, u usponu i padu Rimskog carstva, poja-vile su se poluistorijske religije, koje su postale ključničinioci nove svesti o vremenu i novi oklop odvojenemoći.

75

poznaju seljačke mase – a one se ne menjaju s propaš-ću carstava i njihovih hronologija. Posednici istorije da-li su vremenu smer, a smer je, u isti mah, i značenje.Ali ta istorija se zasebno razvija i nestaje; ona ne uti-če na dublje ravni društva jer ostaje odvojena od za-jedničke stvarnosti. Zato se istorija istočnih carstavaza nas svodi na istoriju religija: svrgnute hronologijeostavile su za sobom naizgled autonomnu istoriju ilu-zija koje su ih obavijale. Pod okriljem mita, gospodarizadržavaju privatno vlasništvo nad istorijom, pre svegatako što se služe iluzijom: u Kini i Egiptu oni su dugoimali monopol na besmrtnost duše, a njihove najrani-je, zvanično priznate dinastije bile su samo imaginarnerekonstrukcije prošlosti. Ali to iluzorno gospodarskoposedovanje tada je bilo jedini mogući oblik posedo-vanja, kako zajedničke istorije, tako i istorije gospoda-ra. Širenje njihove stvarne istorijske moći ide ukorak svulgarizacijom iluzornog mitskog posedovanja. Sve toproizlazi iz sledeće proste činjenice: u meri u kojoj sugospodari preuzimali na sebe dužnost da mitski jemčestalnost cikličnog vremena, kao u sezonskim obredi-ma kineskih careva, oni sâmi su se oslobađali cikličnogvremena.

133. Da bi čista hronologija, koju obogotvorena moćbez objašnjenja nudi svojim podanicima kao zemalj-sko izvršenje mitskih zapovesti, ustupila mesto sves-noj istoriji, bilo je potrebno da velike grupe ljudi iskusestvarno učešće u istoriji. Iz te praktične komunikacijeizmeđu onih koji su priznali jedni druge kao posednikejedinstvene sadašnjosti, koji su iskusili stvarno bogat-stvo događaja kao sopstvenu aktivnost i koji se u svo-joj epohi osećaju kao kod kuće, pomalja se opšti jezikistorijske komunikacije. Oni za koje postoji ireverzibil-

74

Sadržaj

Prolog 5

1: Vrhunac razdvajanja 6

2: Roba kao spektakl 16

3: Privid jedinstva i podeljenosti 24

4: Proletarijat kao subjekt i predstava 34

5: Vreme i istorija 70

6: Spektakularno vreme 83

7: Upravljanje prostorom 90

8: Negacija i potrošnja u kulturi 97

9: Materijalizovana ideologija 112

Predgovor za četvrto italijansko izdanje 117

Predgovor za treće francusko izdanje 135

Neobjavljeni predgovor za prvo izdanje 138

Najava knjige iz 1967. (letak) 139

O autoru 142

3

Gi Debor: bibliografija i drugi izvori 143Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143Filmovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144Nekoliko biografija i antologija . . . . . . . . . . . . . . . 144Postojeći prevodi (Gi Debor i SI) . . . . . . . . . . . . . . 145www . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145Impresum . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146

4

samo spoljni posmatrač, antropolog koji gleda unazadsa osmatračnice istorijskog vremena. U svakom od tihdruštava, neka konačna strukturalizacija isključila jesvaku mogućnost promene. Apsolutni komformizampostojećih društvenih praksi, s kojima su zauvek pois-tovećene sve ljudske mogućnosti, nema više nikakvuspoljnu granicu, osim straha od pada u bezoblično ži-votinjsko stanje. Članovi tih društava mogu sačuvatisvoju ljudskost samo po cenu da zauvek ostanu isti.

131. Nastanak političke moći, koji je izgleda povezan sposlednjim velikim tehnološkim revolucijama (kao štoje topljenje gvozdene rude) na pragu perioda koji ne-će upoznati velike preokrete, sve do pojave moderneindustrije, vremenski se podudara sa slabljenjem krv-nih veza. Od tog doba, smenjivanje generacija izlaziiz sfere čistog prirodnog ciklusa i stupa u sferu doga-đajnosti, smenjivanja moći. Ireverzibilno vreme je vre-me onog koji vlada, a dinastije su njegova prva mernajedinica. Oružje vladara je pismo. U pismu jezik dosti-že svoju potpunu nezavisnu stvarnost kao posrednik me-đu svestima. Ali ta nezavisnost se podudara sa opštomnezavisnošću odvojene moći, kao posredovanje kojekonstituiše društvo. S pismom se pojavljuje svest kojase više ne prenosi u direktnom odnosu među živima:to bezlično pamćenje je zapravo pamćenje društveneadministracije. „Spisi su misli države; arhive su njenasećanja.“ (Novalis)

132. Hronika je izraz ireverzibilnog vremena moći, alii sredstvo koje održava voluntarističko napredovanjevremena beležeći prethodne tragove, pošto orijentisa-nost vremena teži da se izgubi kada se određena moćsruši. Tada vreme ponovo pada u ravnodušni zaboravsvojstven cikličnom vremenu, jedinom vremenu koje

73

ski višak vrednosti, koji je rezultat njene organizacijedruštvenog vremena: samo ona poseduje ireverzibilnovreme života. Bogatstvo koje se nagomilava u sektorumoći i troši na raskošne svetkovine, zapravo je rasipa-nje istorijskog vremena na površini društva. Samo vlas-nici tog istorijskog viška vrednosti poseduju saznanjeo stvarnim događajima i mogu u njima da učestvuju.To vreme, odvojeno od kolektivne organizacije vreme-na koja preovlađuje u repetitivnoj proizvodnji osnovedruštvenog života, teče iznad sopstvene statične zajed-nice. To je vreme avanture i rata, u kojem gospodaricikličnog društva grade svoje lične istorije; to je i vre-me koje se pojavljuje u sudaru sa stranim zajednicama,u poremećaju nepromenljivog društvenog poretka. Is-torija, dakle, iskrsava pred čovekom kao nešto što muje strano, kao nešto što nije želeo i od čega je verovaoda je zaštićen. Ali, s tim preokretom vraća se i onajnegativni ljudski nemir koji se nalazi u začetku celog(privremeno obustavljenog) razvoja.

129. Ciklično vreme je po sebi vreme bez sukoba, alisukob postoji već u tom detinjstvu vremena: istorija senajpre bori za to da postane istorija u praktičnoj aktiv-nosti gospodara. Ona stvara površnu ireverzibilnost;njeno kretanje stvara upravo ono vreme koje ona sâmaiscrpljuje u unutrašnjosti neiscrpnog vremena ciklič-nog društva.

130. „Hladna društva“ su ona društva koja su maksi-malno usporila svoj udeo u istorijskom kretanju i ko-ja održavaju u ravnoteži svoje suprotstavljanje prirod-nom čovekovom okruženju, kao i svoje unutrašnje su-protnosti. Iako krajnja raznovrsnost institucija koje suosnovane u tu svrhu svedoči o fleksibilnosti samostva-ranja ljudske istorije, to svedočanstvo može da primeti

72

Prolog

„Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnomnamerom da naudi društvu spektakla. Ipak, u njoj ne-ma ničeg preteranog.“ — Gi Debor, 1992.

5

1: Vrhunac razdvajanja

„U sadašnje vreme, koje prednost daje znaku nad onimšto je označeno, kopiji nad originalom, predstavi nadstvarnošću, pojavnosti nad suštinom… istinito se sma-tra profanim, a samo je iluzija sveta. Tačnije, sveto seuvećava u meri u kojoj istinito uzmiče, a iluzija pojača-va, tako da najvišem stepenu iluzije odgovara najvišistepen svetosti.“— Fojerbah, iz predgovora za drugo izdanje Suštine hriš-ćanstva (1843)

1. U društvima u kojima preovlađuju moderni usloviproizvodnje, život je predstavljen kao ogromna aku-mulacija prizora. Sve što je nekada bilo neposredno do-življavano, udaljeno je u predstavu.2. Slike odvojene od svih aspekata života stapaju seu jedinstveni tok stvari, u kojem prethodno jedins-tvo života više ne može ostvariti. Fragmentarno opaža-na stvarnost regrupiše se u novo, sopstveno jedinstvo,kao odvojeni lažni svet, predmet pûke kontemplacije.Specijalizacija slika sveta dostiže vrhunac u svetu neza-visnih slika, koje obmanjuju čak i same sebe. Spektaklje konkretizovana inverzija života, nezavisno kretanjeneživota.3. Spektakl se u isto vreme ispoljava kao sâmo društvo,kao deo društva i kao sredstvo objedinjavanja. Kao deodruštva, to je fokusna tačka naše vizije i svesti. Sâma

6

jer znanje uvek prenose živi. Ni smrt, niti prokreacijane shvataju se kao zakon vremena. Vreme ostaje nepo-mično, kao zatvoreni prostor. Kada složenije društvopostane svesno vremena, ono će nastojati da ga negi-ra: ono, naime, vidi vreme ne kao nešto što prolazi, većkao nešto što se vraća. Statično društvo organizuje vre-me u skladu sa svojim neposrednim doživljajem priro-de, dakle po modelu cikličnog vremena.

127. Ciklično vreme preovlađuje već u iskustvu nomad-skih naroda jer oni na svakom mestu kroz koje prođuzatiču iste uslove; Hegel primećuje da je „lutanje no-mada samo prividno, zato što je ograničeno na jedno-lične prostore“. Društvo koje se nastani na određenommestu, uredi ga i individualizuje u skladu sa svojim po-trebama i tako ispuni prostor određenim sadržajem, is-tovremeno se zatvara u unutrašnjost te lokacije. Peri-odični povratak na ista mesta sada postaje čist povra-tak vremena na istom mestu, ponavljanje niza aktiv-nosti. Prelazak iz pastoralnog nomadstva u sedelačkupoljoprivredu označava kraj dokone i prazne slobodei početak mukotrpnog rada. Na agrarnom modelu pro-izvodnje, kojim dominira ritam godišnjih doba, poči-va potpuno razvijeno ciklično vreme. Večnost pripadaunutrašnjosti tog vremena: ona je vraćanje istog, ov-de, na zemlji. Mit je unitarna misaona konstrukcija; ongarantuje da ceo kosmički poredak bude ustrojen okoporetka koji je društvo ostvarilo u svojim granicama.

128. Društveno usvajanje vremena i samoproizvodnjačoveka ljudskim radom događaju se u društvu pode-ljenom na klase. Moć koja se konstituisala iznad siro-maštva društva u kojem vlada ciklično vreme, klasa ko-ja organizuje taj društveni rad i prisvaja njegov ogra-ničen višak vrednosti, istovremeno prisvaja i vremen-

71

5: Vreme i istorija

„Gospodo, život je kratak!I zato, ako živimo,živimo da bismo gazili po glavama kraljeva!“— Šekspir, Henri IV, deo I (1597)

125. Čovek, to „negativno biće koje jeste samo umeri ukojoj potiskuje Biće“, ne može se odvojiti od vremena.Čovekovo prisvajanje sopstvene prirode u isti mah je injegovo shvatanje razvoja sveta. „Sama istorija je deoprirodne istorije, preobražaj prirode u čoveka.” (Marks)I obrnuto, ta „prirodna istorija“ ima svoje stvarno pos-tojanje samo u procesu ljudske istorije, jedine osma-tračnice s koje semože obuhvatiti istorijska celina (kaomodernim teleskopom, koji omogućava našem pogle-du da se vrati unazad kroz vreme i da posmatra udalja-vanje galaksija na rubovima univerzuma). Istorija jeuvek postojala, ali ne uvek u svom istorijskom obliku.Temporalizacija čoveka, koja se odvija kroz društvo, is-to je što i humanizacija vremena. Nesvesno kretanjevremena pokazuje se i obistinjuje u istorijskoj svesti.126. Istinsko, iako još skriveno istorijsko kretanje poči-nje sporim i neprimetnim nastajanjem „stvarne čove-kove prirode“, one „prirode koja se rađa u ljudskoj is-toriji s nastajanjem ljudskog društva“; ali društvo kojeje razvilo tehnologiju i jezik, koje je već proizvod sop-stvene istorije, svesno je samo neprestane sadašnjos-ti. Pamćenje najstarijih je granica sveukupnog znanja,

70

činjenica da je reč o odvojenom sektoru govori o tomeda se nalazimo u domenu obmane i lažne svesti: jedins-tvo koje spektakl postiže nije ništa drugo do zvaničnijezik opšteg razdvajanja.

4. Spektakl nije samo skup slika; to je društveni odnosizmeđu ljudi posredovan slikama.

5. Spektakl se ne može shvatiti samo kao vizuelna ob-mana koju stvaraju masovni mediji. To je pogled nasvet koji se materijalizovao.

6. Sagledan u celini, spektakl je u isto vreme rezultati cilj vladajućeg oblika proizvodnje. On nije samo de-kor stvarnog sveta, već sâmo srce nestvarnosti ovogdruštva. U svim posebnim aspektima – vestima, propa-gandi, reklami, zabavi – spektakl predstavlja vladajućioblik života. To je sveprisutna afirmacija već napravlje-nih izbora, kako u oblasti proizvodnje, tako i u oblastipotrošnje vezane za tu proizvodnju. I oblik i sadržajspektakla služe kao potpuno opravdanje uslova i cilje-va postojećeg sistema. Spektakl je i stalno prisustvotog opravdanja, jer on uspostavlja monopol nad naj-većim delom vremena koje ljudi provode van sâmogprocesa proizvodnje.

7. Sâmo razdvajanje je sastavni deo jedinstva sveta, glo-balne društvene prakse podeljene na stvarnost i sliku.Društvena praksa, koja stoji naspram prividno nezavis-nog spektakla, u isto vreme je i celina koja sadrži tajspektakl. Ali, unutrašnji rascep izobličuje tu celinu, dote mere da spektakl izgleda kao njen jedini cilj. Jezikspektakla sastoji se od znakova vladajuće organizacijeproizvodnje – znakova koji su u isto vreme i krajnjiproizvod te organizacije.

7

8. Odnos spektakla i konkretne društvene aktivnostine može se sagledati apstraktno: svaka strana te su-protnosti i sama je podeljena. Spektakl, koji falsifiku-je stvarnost, proizvod je sâme te stvarnosti. Obrnu-to, stvarni život je materijalno prožet kontemplacijomspektakla i na kraju ga potpuno upija i počinje da seravna po njemu. Objektivna stvarnost prisutna je u obata aspekta. I jedna i druga strana, ustanovljene na tajnačin, preobražavaju se u sopstvenu suprotnost: stvar-nost se pojavljuje u granicama spektakla, a spektaklpostaje stvarnost. To uzajamno otuđenje čini suštinu itemelj celokupnog postojećeg poretka.9. U potpuno izokrenutom svetu, istinito je trenutak laž-nog.10. Pojam spektakla povezuje i objašnjava širok spek-tar naizgled nepovezanih pojava. Prividna različitost ikontrasti između tih pojava izviru iz društvene orga-nizacije pojavnosti, ispod koje treba prepoznati njenupravu prirodu. Sagledan u njegovim okvirima, spek-takl je afirmacija pojavnog i izjednačavanje celokup-nog društvenog života ljudi s tom pojavnošću. Ali, kri-tika koja zahvata sâmu suštinu spektakla otkriva u nje-mu samo vidljivu negaciju života – negaciju koja jepostala vidljiva.11. Da bismo opisali spektakl, njegov nastanak, načinfunkcionisanja i snage koje mu se suprotstavljaju, mo-ramo napraviti neke veštačke razlike. U analizi spek-takla prinuđeni smo da u izvesnoj meri koristimo jeziksâmog spektakla, utoliko što se krećemo kroz oblastmetodologije društva koje sebe izražava kroz spektakl.Naime, spektakl je u isto vreme i jezik i program našedruštveno-ekonomske formacije. To je istorijski trenu-tak u kojem smo zatečeni.

8

123. Proleterska revolucija u potpunosti zavisi od togada li će mase, po prvi put, početi da prepoznaju i živeteoriju, kao razumevanje ljudske prakse. Ona zahtevada radnici postanu dijalektičari i da svoje ideje ostvareu praksi. Ona zahteva od svojih „ljudi bez svojstava“mnogo više nego što je buržoaska revolucija zahteva-la od kvalifikovanih individualaca kojima je poverilasvoj zadatak (budući da je delimična ideološka svest,koju je stvorio jedan segment buržoaske klase, počiva-la na ekonomiji, tom centralnom aspektu društvenogživota, u kojem je buržoazija već bila na vlasti). Sam ra-zvoj klasnog društva, koji ga je doveo do stanja spek-takularne organizacije neživota, čini da revolucionar-ni projekat i očigledno postane ono što je oduvek bio usuštini.124. Revolucionarna teorija je od sada neprijatelj svakerevolucionarne ideologije i ona to zna.

69

radničku klasu. Njen prvi zadatak je da se unutar seberadikalno odvoji od sveta razdvajanja.

120. Revolucionarna organizacija je dosledan izraz te-orije prakse, sve dok ostvaruje dvosmernu komunika-ciju s praktičnom borbom u procesu formiranja prak-tične teorije. Njena vlastita praksa treba da ojača tukomunikaciju i doslednost same borbe. U trenutku re-volucije, kada sva društvena razdvajanja bivaju ukinu-ta, organizacija mora ukinuti samu sebe kao posebanoblik razdvajanja.

121. Revolucionarna organizacija mora da razvije sve-obuhvatnu kritiku društva, to jest, sveobuhvatnu kriti-ku svih aspekata otuđenog društvenog života, odbija-jući kompromis s bilo kojim oblikom odvojene vlasti,bilo gde u svetu. U njenoj borbi protiv klasnog društva,oružje je suština samih boraca: zato revolucionarna or-ganizacija ne sme dozvoliti da se uslovi razdvajanjai hijerarhije, koje nameće vladajući poredak, pojaveunutar nje. Ona se ne sme deformisati vladajućim spek-taklom. Jedino ograničenje u pravu svakog da učestvu-je u njenoj totalnoj demokratiji jeste to što svaki njenpripadnik mora da shvati i usvoji njenu doslednu kri-tičku teoriju i da tu doslednost ispoljava kako na planusame kritičke teorije, tako i u vezi između te teorije ipraktične aktivnosti.

122. Pošto sve veće otuđenje, koje kapitalizam name-će na svim nivoima, čini da radnici sve teže shvatajui imenuju svoju bedu i tako ih dovodi u poziciju datu bedu odbace u potpunosti ili da je ne odbace uopšte,revolucionarna organizacija mora shvatiti da se protivotuđenja ne može boriti otuđenim formama.

68

12. Sâm spektakl predstavlja sebe kao široku i nedos-tupnu stvarnost koja nikada ne može biti dovedena upitanje. Njegova jedina poruka glasi: „Ono što se vidije dobro, ono što je dobro vidi se.“ Pasivni pristanak,koji spektakl zahteva, zapravo je već efikasno namet-nut njegovim monopolom nad pojavnošću, načinomna koji se pojavljuje, koji ne ostavlja nimalo prostoraza bilo kakav odgovor.

13. Tautološki karakter spektakla potiče iz činjenice dasu njegov cilj i njegova sredstva identični. To je suncekoje nikada ne zalazi nad carstvom moderne pasivnos-ti. Ono pokriva ceo globus, večito se kupajući u sops-tvenoj svetlosti.

14. Moderno industrijsko društvo je suštinski, a ne slu-čajno ili veštački spektakularno. Za spektakl – vidljiviodraz vladajućeg ekonomskog poretka – ciljevi su ni-šta, razvoj je sve. Spektakl ne teži ničemu drugom dosebi samom.

15. Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega što sedanas proizvodi, kao opšta artikulacija principa na ko-jima počiva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor,koji direktno proizvodi sve veću količinu slika-stvari,spektakl je glavni proizvod današnjeg društva.

16. Spektakl je u stanju da podredi sebi ljude, upravozato što ih je ekonomija već potpuno podredila svojimciljevima. Spektakl nije ništa drugo nego ekonomijakoja se razvija zbog sebe same. To je, u isto vreme, ve-ran odraz proizvodnje stvari i izobličujuće opredmeće-nje samih proizvođača.

17. Prvi stepen u dominaciji ekonomije nad društve-nim životom ispoljava se kao očigledna degradacija bi-ti u imati: ljudsko ostvarenje više se ne izjednačava sa

9

onim što neko jeste, već sa onim što poseduje. U sadaš-njem stadijumu, kada društvenim životom potpuno do-minira akumulirana ekonomska proizvodnja, dolazi doopšteg pomaka od imati ka izgledati: Sveukupno „ima-nje“ sada mora da obezbedi prestiž i postigne krajnjicilj kroz svoj pojavni oblik. U isto vreme, individualnarealnost je postala društvena, u smislu da je potpunozavisna od društvenih sila i oblikovana njima. Indivi-dualnoj stvarnosti je dopušteno da se pojavi samo kadazapravo nije stvarna.18. Kada se stvarni svet preobrazi u pûke slike, te slikepostaju stvarna bića, koja efikasno podstiču hipnotič-ko ponašanje. Pošto je zadatak spektakla da nam prekorazličitih, specijalizovanih oblika posredovanja poka-zuje svet koji se više ne može direktno doživeti, on ne-minovno, na prostoru kojim je nekada vladao dodir, da-je prednost pogledu: najapstraktnije i najnepouzdaniječulo najbolje se prilagođava opštoj apstraktnosti sadaš-njeg društva. Ali, spektakl nisu samo slike, niti samoslike i ton. To je sve što izmiče čovekovoj aktivnosti,sve što ometa i zavarava njegovu sposobnost preispiti-vanja i korekcije. To je suprotnost dijalogu. Spektakl seregeneriše svuda gde predstavljanje postaje nezavisno.19. Spektakl nasleđuje sve slabosti zapadnog filozof-skog projekta, koji je uvek nastojao da aktivnost shva-ti kao predstavu; on je vezan za neprestani razvoj teh-ničke racionalnosti, koju je iznedrio taj isti oblik misli.Spektakl ne ostvaruje filozofiju, on svodi stvarnost napredmet filozofije; to je sav konkretni život ljudi sve-den na spekulativni univerzum.20. Filozofija, moć odvojene misli i misao odvojene mo-ći, nikada nije bila u stanju da prevaziđe teologiju.Spektakl je materijalna rekonstrukcija religiozne iluzi-

10

nizacije, problemi proleterske revolucije mogu pronaćisvoje pravo rešenje. To je teren na kojem se sreću svipreduslovi istorijske svesti: teren na kojem se ostvaru-je aktivna, direktna komunikacija, gde se ukida svakavrsta specijalizacije, hijerarhije i razdvajanja, i gde sepostojeći uslovi transformišu u „uslove jedinstva“. Utom procesu proletarijat postaje subjekt koji odbacujesvoju čisto kontemplativnu ulogu: njegova svest sadaje jednaka praktičnoj organizaciji koju je sam izabrao,jer se ta svest više ne može razdvojiti od njegovog dos-lednog delovanja na istoriju.

117. S vlašću saveta – koja na međunarodnom planumora zameniti sve druge oblike vlasti – proleterski po-kret postaje svoj vlastiti proizvod. Taj proizvod se višene razlikuje od svog proizvođača, a njegov jedini cilj jenjegovo vlastito ispunjenje. Samo na taj način negacijaživota u spektaklu može i sama biti negirana.

118. Pojava radničkih saveta u prvoj četvrtini ovog ve-ka bila je najnapredniji izraz starog proleterskog po-kreta, ali je prošla skoro nezapaženo, osim u preruše-nom izdanju, jer su saveti bili potiskivani i uništeni, za-jedno sa ostatkom pokreta. Danas, iz perspektive noveproleterske kritike, saveti se mogu sagledati u pravomsvetlu, kao jedini neporaženi aspekt jednog poraženogpokreta. Istorijska svest, koja uviđa da su saveti jediniprostor za njeno delovanje, sada se može uveriti da oniviše nisu na periferiji pokreta koji se gasi, već u samomsredištu pokreta koji se tek uzdiže.

119. Revolucionarna organizacija koja nastaje pre us-postavljanja vlasti radničkih saveta, mora pronaći od-govarajuće oblike borbe; ali, istorijsko iskustvo govorida ona više ne može polagati pravo na to da predstavlja

67

već samo u ispravljanju one apsolutne nepravde, kojaga isključuje iz istinskog života.

115. Novi znaci negacije koji se javljaju u ekonomskinajrazvijenijim zemljama, a koje spektakl ne razume ilipokušava da falsifikuje, dokaz su da je novo doba većpočelo. Već smo videli neuspeh prvog napada radnič-ke klase na kapitalizam; sada prisustvujemo neuspehukapitalističkog obilja. Antisindikalna borba radnika naZapadu prvo je naišla na otpor kod samih sindikata;pobunjena omladina pokreće nove proteste, još uveknejasne i zbunjene, ali koji se jasno vide u odbijanjuumetnosti, svakodnevnog života i stare, specijalizova-ne politike. To su dve strane nove, spontane pobune,koja se u prvi mah ispoljava kao kriminalna, a obe suvesnici drugog proleterskog napada na klasno društvo.Izgubljena deca te još uvek nepokretne armije, koja iz-laze na bojište – izmenjeno, a opet isto – okupljaju seoko novog Generala Luda, koji ih ovog puta poziva daunište mašineriju dozvoljene potrošnje.

116. „Dugo traženi politički oblik kroz koji radničkaklasa može da ostvari svoje ekonomsko oslobođenje“,jasno je naznačen u ovom veku u obliku revolucionar-nih radničkih saveta, koji su donosili sve odluke i ima-li svu izvršnu vlast, povezujući se u saveze (federaci-je) preko delegata koji su odgovorni svojoj bazi i kojimogu biti opozvani u svakom trenutku. Saveti, kakvisu zaista postojali, bili su samo gruba naznaka njiho-vih mogućnosti, jer su odmah bili potiskivani i poraže-ni različitimmehanizmima odbrane klasnog društva, ukoje svakako treba uračunati i lažnu svest. Kao što jePanekuk (Anton Pannekoek) ispravno naglasio, vlastradničkih saveta više „otvara pitanja“ nego što ih reša-va. Ali, upravo u okviru takvog oblika društvene orga-

66

je. Spektakularna tehnologija nije razvejala religioznemitove u koje su ljudi projektovali svoje otuđene mo-ći; ona ih je samo spustila na zemlju, tako da su čak inajsvetovniji aspekti života postali neprozirni i nepod-nošljivi. Lažni raj, koji je nekada bio potpuna negacijazemaljskog života, više se ne projektuje u nebesa; onje ugrađen u sâm taj život. Spektakl je tehnološka ver-zija progona ljudskih moći u onostrano; to je vrhunacčovekovog unutrašnjeg odvajanja od samog sebe.

21. Sve dok je nužnost društveno snevana, san ostajedruštvena potreba. Spektakl je noćna mora modernogdruštva okovanog lancima; on, u krajnjoj liniji, izraža-va samo čežnju tog društva za snom. Spektakl je čuvartog sna.

22. Činjenica da je praktična moć modernog društvaodvojena od društva i da čini nezavisan sektor – spek-takl –može se objasniti samo činjenicom da tojmoćnojpraksi nedostaje čvrstina i da se ona nalazi u stalnojkontradikciji sa samom sobom.

23. U korenu spektakla nalazi se najstarija od svih druš-tvenih specijalizacija – specijalizacija moći. Spektakl sespecijalizovao za ulogu onog koji govori u ime svihdrugih aktivnosti. To je ambasador hijerarhijskog druš-tva pred njim samim, koji uručuje svoju zvaničnu notuna dvoru gde nikome drugom nije dopušteno da go-vori. Tako je najmoderniji aspekt spektakla ujedno inajarhaičniji.

24. Spektakl je neprestani govor vladajućeg poretka osâmom sebi, njegov neprekidni monolog samouzdiza-nja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune do-minacije nad svim aspektima života. Fetišistički prividčiste objektivnosti u spektakularnom odnosu prikriva

11

činjenicu da je u stvarnosti reč o odnosima između lju-di i između klasa: kao da neka druga Priroda, sa svojimneumitnim zakonima, dominira celim našim okruže-njem. Ali, spektakl nije neizbežna posledica tog navod-no „prirodnog“ tehnološkog razvoja. Naprotiv, društvospektakla je oblik koji sam bira svoj tehnološki sadržaj.Ako spektakl, shvaćen u ograničenom smislu „masov-nih medija“, koji su njegova najpovršnija manifestaci-ja, prodire u društvo u obliku čisto tehničke aparature,treba shvatiti da ta aparatura nikako nije neutralna ida je razvijena u skladu sa unutrašnjom dinamikomsâmog spektakla. Ako se društvene potrebe epohe, ukojoj su te tehnologije razvijene, mogu zadovoljiti sa-mo uz njihovo posredovanje, ako su upravljanje druš-tvom i svi kontakti među ljudima postali potpuno za-visni od tih sredstava za trenutnu komunikaciju, on-da je to zato što je ta „komunikacija“ suštinski jednos-trana. Svi mediji preporučuju se vladarima postojećegporetka kao sredstvo za sprovođenje posebnih oblikaupravljanja. Društvena podela izražena kroz spektaklneraskidivo je vezana za modernu državu – taj pro-izvod društvene podele rada, koji je u isto vreme glavniinstrument klasne vladavine i koncentrisani izraz svihdruštvenih podela.

25. Razdvajanje je alfa i omega spektakla. Instituciona-lizacija društvene podele rada u obliku klasne podeleiznedrila je prethodni, religiozni oblik kontemplacije:mitski poredak kojim se svaka vlast oduvek kamufli-rala. Religija je afirmisala kosmički i ontološki pore-dak, koji je odgovarao interesima gospodara, tumačećii ulepšavajući sve što je društvo trebalo, a nije moglo daobezbedi. U tom smislu, svaka odvojena vlast je uvek bi-la spektakularna. Ali, nekadašnja opšta odanost jednoj

12

ne i svoje biće. Proletarijat nije eliminisan. On ostajeprisutan, u jasnom i nesvodivom obliku, u uslovimasve većeg otuđenja modernog kapitalizma. Njega činiogromna većina radnika koji su izgubili svaku kontro-lu nad svojim životima i koji, postavši toga svesni, sebeponovo definišu kao proletarijat, silu koja teži negaci-ji ovog društva iznutra. Taj proletarijat je objektivnoosnažen eliminacijom seljaštva, kao i činjenicom da seuslovi i način rada u uslužnom sektoru i intelektual-nim profesijama sve više oblikuju po uzoru na fabrič-ke. Ipak, subjektivno, proletarijat je još uvek dalekood svake praktične klasne svesti, što važi ne samo za„bele“, već i za „plave kragne“, koji i dalje ne mogu daprevaziđu svu impotenciju i mistifikacije starih pristu-pa. Ali, kada taj proletarijat otkrije da njegova vlastita,otuđena snaga doprinosi stalnom jačanju kapitalistič-kog društva, ne više samo u obliku njegovog otuđenograda, već i u obliku sindikata, političkih partija i insti-tucija državne vlasti, koje je sam stvorio u cilju svogoslobođenja, onda on, kroz konkretno istorijsko iskus-tvo, uviđa i to da se kao klasamora suprotstaviti svemušto mu se nameće spolja, kao i svim oblicima specijali-zacije vlasti. Proletarijat je nosilac revolucije koja višeništa ne ostavlja izvan sebe, revolucije koja podrazume-va stalnu dominaciju sadašnjice nad prošlošću i total-nu kritiku svakog oblika razdvajanja; on mora pronaćii odgovarajuće oblike akcije koji će izneti tu revolu-ciju. Nikakvo kvantitativno ublažavanje njegove bede,nikakvo iluzorno učešće u hijerarhijskom sistemu nemože da doneti trajan lek za njegovo nezadovoljstvo:proletarijat ne prepoznaje sebe ni u jednoj posebnojnepravdi kojoj je bio izložen, niti u ispravljanju bilokoje posebne nepravde ili čak mnogih takvih nepravdi,

65

da sprovede industrijalizaciju može se razviti iz sitneburžoazije i doći na na vlast uz pomoć vojnih oficira,kao što je bio slučaj u Egiptu. Na drugim mestima, kaou Alžiru posle rata za nezavisnost, birokratija, koja setokom rata razvijala kao paradržavna vlast, može učvr-stiti svoju poziciju kroz kompromis s tankim slojemna-cionalne buržoazije. Najzad, u bivšim kolonijama crneAfrike, koje su ostale tesno vezane za američku i evrop-sku buržoaziju, lokalna buržoazija nastaje tako što pri-svaja državu (najčešće na osnovu vlasti tradicionalnihplemenskih poglavica). Strani imperijalisti ostaju pra-vi gospodari tih zemalja, ali u određenoj fazi njihovidomaći akteri mogu biti nagrađeni za prodaju lokalnihproizvoda, tako što će dobiti lokalnu državu – državunezavisnu od lokalnih masa, ali ne i od imperijalizma.Rezultat je veštačka buržoazija, koja nije sposobna daakumulira kapital, već samo da proćerda višak vred-nosti koji ubira iz lokalnog rada i subvencija dobijenihod država-mentora i međunarodnih monopola. Ta kla-sa, nesposobna da ispuni normalnu ekonomsku uloguburžoazije, uskoro se može naći pred izazovom opo-zicionih pokreta oblikovanih po birokratskom mode-lu, prilagođenom lokalnim uslovima, koji teže preuzi-manju njenog poseda. Ali, uspeh te birokratije na pla-nu industrijalizacije počinje da stvara istorijske uslovenjenog poraza: akumulirajući kapital, ona akumulira iproletarijat, stvarajući tako sopstvenu negaciju u zem-ljama gde takva negacija ranije nije postojala.

114. U složenim i strašnim događajima koji su obele-žili epohu klasne borbe i nametnuli joj novi niz uslo-va, proletarijat industrijskih zemalja je izgubio sposob-nost da razvije sopstvenu, nezavisnu perspektivu. Ukrajnjoj analizi, on je izgubio i sve svoje iluzije. Ali,

64

religioznoj predstavi bila je samo izraz opšteg osećanjagubitka, imaginarna kompenzacija za bedu konkretnedruštvene aktivnosti, koja se još doživljavala kao jedi-ni mogući uslov egzistencije. Nasuprot tome, modernispektakl precizno utvrđuje šta društvomože da obezbe-di, ali tako što strogo razdvaja moguće od dopuštenog.Spektakl čini ljude nesvesnim promena uslova njihovepraktične egzistencije. To veštačko božanstvo stvarasâmo sebe i nameće sopstvena pravila. Ono se otkri-va u svojoj pravoj prirodi: kao autonomno razvijena,odvojena sila, zasnovana na sve intenzivnijoj proizvod-nji, koja nameće sve veću podelu rada na parcijalne po-krete diktirane kretanjem mašina, a za potrebe tržišta,koje se neprestano širi. U takvom razvoju, svaka za-jednica i svaka kritička svest iščezavaju; snage koje suse u tom procesu razvijale kao razdvojene još se nisuujedinile.

26. Opšte odvajanje radnika od proizvoda rada teži daeliminiše svaku zaokruženu svest o ostvarenoj aktiv-nosti i svaku direktnu, ličnu komunikaciju između pro-izvođača. Sa sve većom akumulacijom odvojenih pro-izvoda i sve većom koncentracijom proizvodnog pro-cesa, dostignuća te aktivnosti i komunikacija postajumonopol onih koji upravljaju sistemom. Trijumf togekonomskog sistema, zasnovanog na razdvajanju, pro-letarizuje ceo svet.

27. Zahvaljujući uspehu takvog načina proizvodnje, či-ji je glavni proizvod samo razdvajanje, konkretno is-kustvo, koje je u ranijim društvima bilo vezano za ljud-ski rad, zamenjuje se, makar duž ivica sistema, izjedna-čavanjem života sa neradnim vremenom, sa neaktiv-nošću. Ali, takva neaktivnost ni u čemu nije oslobođe-na od proizvodne aktivnosti: ona je i dalje potpuno za-

13

visna od nje, kao nelagodno i opčinjeno pokoravanjezahtevima i posledicama proizvodnog sistema. Sâmoto stanje jeste jedna od posledica sistema. Nema slobo-de izvan žive aktivnosti; spektakl zato poništava svakuaktivnost, pošto je celokupna stvarna aktivnost prisil-no stavljena u funkciju globalne izgradnje spektakla.Na taj način, ono što se naziva „oslobođenjem od ra-da“, slobodno vreme, nije ni oslobođenje od rada, nitioslobođenje od sveta oblikovanog tim radom. Nijednaaktivnost koju je rad oteo ne može se ponovo osvojitiako ostajemo podređeni proizvodima tog rada.28. Vladajući ekonomski sistem je začarani krug izo-lacije. Njegove tehnologije zasnivaju se na izolaciji isamo je uvećavaju. Od automobila do televizije, robekoje spektakl bira da proizvodi istovremeno služe i kaooružje za efikasnu odbranu uslova koji stvaraju „usam-ljenu gomilu“. Spektakl uvek iznova stvara sopstvenepretpostavke, na sve konkretniji način.29. Spektakl je nastao iz izgubljenog jedinstva sveta, aogromna ekspanzija modernog spektakla otkriva svuveličinu tog gubitka: pomeranje svakog individualnograda i svih proizvoda rada u apstrakciju, savršeno seuklapa u prirodu spektakla, jer je upravo apstrakcijakonkretan način njegovog postojanja. U spektaklu sedeo sveta predstavlja tom svetu kao stvaran i superi-oran. Spektakl je opšti jezik tog razdvajanja. Posma-trači su povezani samo jednosmernim odnosom sa cen-trom koji ih razdvaja jedne od drugih. Spektakl ujedi-njuje ono što je razdvojeno, ali samo kao razdvojeno.30. Otuđenje posmatrača, koje nesvesno povećava sna-gu predmeta njegove kontemplacije, odvija se na sle-deći način: što više pokušava da ga shvati, manje živi;što se više poistovećuje sa vladajućom predstavom o

14

tio s nečim potpuno suprotnim sebi i svemu za šta sezalagao u Istoriji i klasnoj svesti. Lukačev primer naj-bolje ilustruje istinitost osnovnog pravila koje važi zasve intelektualce ovog veka: ono prema čemu su po-kazivali respekt bila je tačna mera njihove degradacije.Ipak, svoje aktivnosti Lenjin nije prikrivao takvim ilu-zijama; naprotiv, dopuštao je da „partija ne može daistražuje da li između filozofije njenih članova i partij-skog programa postoji neka kontradikcija“. Partija, čijije idealizovan portet Lukač tako neprikladno oslikao,u stvarnosti je bila podešena samo za jedan specifičani ograničen zadatak: osvajanje vlasti.

113. Pošto se neolenjinistička iluzija današnjih troc-kista nalazi u stalnoj kontradikciji sa stvarnošću mo-dernih kapitalističkih društava (buržoaskih ili birokrat-skih), ne treba da nas čudi što ta platforma ima najboljiprijem u formalno nezavisnim, „nerazvijenim“ zemlja-ma, u kojima birokratski državni socijalizam, u režijilokalnih vladajućih klasa, jedva dostiže nivo čisto ide-ološkog ekonomskog razvoja. Hibridni sastav tih vlada-jući klasa je manje ili više jasno vezan za njihov po-ložaj unutar buržoasko-birokratskog spektra. Njihovostalno manevrisanje na međunarodnom planu, izmeđudva pola kapitalističke vlasti, zajedno s brojnim ideolo-škim kompromisima (najviše sa Islamom) koji proisti-ču iz njihove heterogene društvene baze, lišili su tu de-gradiranu verziju ideološkog socijalizma svakog ozbilj-nog sadržaja, osim policije. Tako jedan tip te birokra-tije formira organizaciju sposobnu da kombinuje bor-bu za nacionalno oslobođenje sa seljačkom pobunom;zatim, kao u Kini, pokušava da primeni staljinističkimodel industrijalizacije na društvo još manje razvije-no nego što je to bila Rusija 1917. Birokratija sposobna

63

dašnjeg društva donekle odgovara značajnoj udalje-nosti u odnosu na neke stavove koji su bili pogrešnii u vreme kada su bili osnova stvarnih borbi. Do 1927.Trocki je bio suštinski odan birokratskoj vrhuški i is-to vreme nastojao da preuzme kontrolu nad njom, radistvaranja autentične, boljševičke spoljne politike. (Naprimer, dobro je poznato da je, u nameri da pomogneu sakrivanju čuvenog Lenjinovog „Testamenta“, išaodotle da okleveta svog najbližeg sledbenika Maksa Is-tmana [Max Eastman], koji je objavio taj dokument.)Trockog je osudila njegova vlastita, polazna perspekti-va: naime, kada birokratija jednom postane svesna dase na domaćem frontu razvila u kontrarevolucionarnuklasu, ona je osuđena da sličnu kontrarevolucionarnuulogu igra i u drugim zemljama (iako, naravno, i daljeu ime revolucije). Njegovi kasniji pokušaji da stvori Če-tvrtu internacionalu patili su od istih slabosti. Postav-ši bezuslovni sledbenik boljševičkog oblika organiza-cije (što je postao tokom druge ruske revolucije, 1917),do kraja života je odbijao da se suoči s pravom priro-dom birokratije kao nove vladajuće klase. Kada je 1923.Lukač predstavio taj isti organizacioni oblik kao dugotraženu vezu između teorije i prakse, u kojoj prolete-ri prestaju da budu samo „posmatrači“ zbivanja unu-tar svoje organizacije i postaju svesni akteri i stvara-oci tih zbivanja, on je boljševičkoj partiji pripisao uzasluge sve ono što ta partija nije bila. Uprkos dubinisvog teorijskog rada, Lukač je ostao samo ideolog kojigovori u ime vlasti potpuno otuđene od proleterskogpokreta, verujući i uspevajući da svoju publiku uverikako se u toj ulozi oseća kao kod kuće. U narednom pe-riodu, kada je vlast pokazala kako lako otpisuje svojelakeje, Lukačeva beskrajna samopokajanja otkrila su,s karikaturalnom jasnoćom, do koje se mere poistove-

62

potrebi, sve manje razume vlastiti život i vlastite želje.Otuđenje aktivnog subjekta u spektaklu ogleda se i učinjenici da njegovi gestovi više nisu njegovi; to su ges-tovi nekog drugog, koji mu ih predstavlja. Posmatračse nigde ne oseća kod kuće, jer je spektakl svuda.31. Radnici ne proizvode sebe već silu koja je nezavis-na od njih. Uspeh takvog oblika proizvodnje i obiljekoje proizvodi, proizvođači doživljavaju kao obilje li-šavanja. Sa sve većim gomilanjem proizvoda njihoveotuđene aktivnosti, svo vreme i sav prostor postaju imstrani. Spektakl je mapa tog novog sveta, koja se tač-no poklapa sa teritorijom koju predstavlja. Sile koje suizmakle našoj kontroli prikazuju nam se u svoj svojojmoći.32. Društvena uloga spektakla je proizvodnja otuđenja.Ekonomska ekspanzija se sastoji, pre svega, u širenjutog posebnog sektora industrijske proizvodnje. „Rast“,podstaknut proizvodnjom koja je sâma sebi cilj, ne mo-že biti ništa drugo do rast istog onog otuđenja koje senalazi u njenom korenu.33. Iako odvojeni od onoga što proizvode, ljudi ipakproizvode svaki detalj svog sveta sa sve većom snagomi tako se još više udaljavaju od njega. Što više njihovživot postaje njihovo delo, to su oni više isključeni izsopstvenog života.34. Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kojempostaje slika.

15

2: Roba kao spektakl

„Suština robe može se shvatiti tek kad ona postaneuniverzalna kategorija društva kao celine. Samo u tomkontekstu postvarenje proizvedeno robnim odnosimastiče odlučujući značaj, kako za objektivni razvoj druš-tva, tako i za odnos ljudi prema tomdruštvu, koje potči-njava njihovu svest i čini od nje samo izraz tog postva-renja… S progresivnom racionalizacijom i mehanizaci-jom rada, to potčinjavanje se samo još više pojačava,tako da ljudsko ponašanje postaje sve manje aktivno,a sve više kontemplativno…“— Lukač, Istorija i klasna svest (1923)

35. U osnovnoj aktivnosti spektakla – integrisanju svihfluidnih aspekata ljudske aktivnosti i njihovom prevo-đenju u čvrsto stanje, u izokretanju svih živih vrednos-ti u čisto apstraktne vrednosti – prepoznajemo svogstarog neprijatelja, robu. Nešto, na prvi pogled, takotrivijalno i očigledno, a opet tako složeno i puno meta-fizičkih nijansi.36. Fetišizam robe, dominacija „vidljivih i nevidljivihstvari“ nad društvom, dostiže vrhunac u spektaklu, ukojem sav stvarni svet biva zamenjen izborom slikaprojektovanih iznad njega, ali kojima ipak uspeva dase nametnu kao jedina stvarnost.37. Svet koji nam spektakl prikazuje, u isti mah prisu-tan i odsutan, jeste svet robe koji dominira celim živim

16

uspostavljena nacionalno, u ime internacionale pers-pektive, sada se mora pomiriti s time da svoj sistemlaži može zadržati samo u nacionalnim granicama. Ne-jednak ekonomski razvoj različitih birokratija sukob-ljenih interesa, koje su uspele da razviju sopstveni „so-cijalizam“, u više zemalja je vodio ka opštoj, javnojkonfrontaciji s ruskom ili kineskom laži. Od tada, sva-koj birokratiji na vlasti ostalo je da pronađe sopstveniput; isto važi i za sve totalitarne partije koje teže vlasti(posebno one koje su preživele iz doba Staljina međunekim nacionalnim radničkim klasama). Taj kolaps nameđunarodnom planu bio je dodatno pogoršan nekimunutrašnjim osporavanjima, koja su prvi put postalavidljiva za vreme pobune radnika u istočnom Berlinu,koji su tražili „vladu metalskih radnika“ – a posebnou slučaju Mađarske, gde je to osporavanje išlo do os-nivanja suverenih radničkih saveta. Ali, na kraju se tourušavanje globalnog saveza zasnovanog na birokrat-skoj mistifikaciji pokazuje i kao krajnje nepovoljno zabudući razvoj kapitalističkog društva. Buržoazija je nadobrom putu da izgubi protivnika koji ju je objektivnopodržavao, jer je stvarao iluziju o jedinstvenom karak-teru cele opozicije postojećem poretku. Podela rada izme-đu ta dva uzajamno podupiruća oblika spektakla dovr-šava se cepanjem samih pseudorevolucionarnih uloga.Spektakularni činilac propasti radničkog pokreta i samhita u susret svom uništenju.

112. Jedini savremeni sledbenici lenjinističke iluzije surazličite trockističke frakcije, koje tvrdoglavo istraja-vaju u poistovećivanju proleterskog projekta sa ide-ološkim, hijerarhijskim organizacijama, uprkos istorij-skom iskustvu koje odbacuje takvu perspektivu. Uda-ljenost trockizma od istinski revolucionarne kritike sa-

61

nućima, što je zahtevalo odbacivanje svih oblika pro-izvoljnosti kojima je još uvek bila podređena. Tako seona odrekla staljinizma kao svog porekla. Ali, ta osu-da je ostala staljinistička – proizvoljna, neobrazloženai otvorena za stalna prilagođavanja – zato što tajna ide-ološke laži nikada ne sme biti otkrivena. Birokratija sene može osloboditi, ni politički, niti kulturno, jer nje-no postojanje kao klase zavisi od njenog ideološkogmonopola, koji je, koliko god bio masivan i nezgra-pan, ipak samo titula vlasti. Ta ideologija je izgubilasvaku strast za svojim originalnim izrazom, ali je i utom rutinskom obliku zadržala represivnu ulogu kon-trole nad svakim mišljenjem i zabrane bilo kakve kon-kurencije. Birokratija je tako ostala beznadežno veza-na za ideologiju u koju više niko nije verovao. Vlastkoju je koristila da bi izazvala strah, sada je izazivalasamo podsmeh, ali je i tako ismevana uspevala da seodrži pod stalnom pretnjom povratka iste one teroris-tičke sile koje je pokušavala da se otarasi. Tako se, kadgod je mislila da dokazuje svoju superiornost na terenukapitalizma, ta vlast otkrivala samo kao siromašni ro-đak kapitalizma. Kao što je njena stvarna istorija bilau suprotnosti sa fasadom legaliteta, a njeno brutalnoodržavano neznanje u suprotnosti s njenim naučnimpretenzijama, tako je i njen pokušaj da se s kapitaliz-mom nadmeće u oblasti proizvodnje robnog obilja biofrustriran činjenicom da to obilje ima sopstvenu, unu-trašnju ideologiju, koja podrazumeva slobodu izbora uneograničenom spektru lažnih spektakularnih alterna-tiva – lažnu slobodu koju birokratska ideologija i daljenije mogla da dopusti.

111. U sadašnjoj fazi razvoja birokratije, njena ideolo-ška pretenzija na vlast svuda doživljava kolaps. Vlast

60

iskustvom. Svet robe se tako prikazuje kakav zaista jes-te, zato što je njegov razvoj identičan otuđenju ljudi,kako jednih od drugih, tako i od svega što proizvode.38. Gubitak kvaliteta, tako očigledan na svakom stup-nju spektakularnog jezika, od predmeta koje glorifiku-je i ponašanja kojim upravlja, potiče iz sâme prirodesistema koji na svaki način izbegava stvarnost. Robnioblik svodi sve na kvantitativni ekvivalent. Razvija seono što je kvantitativno i samo ono što je kvantitativ-no.39. Uprkos tome što isključuje kvalitet, takav razvojprolazi kroz kvalitativne promene: spektakl odražavačinjenicu da je taj razvoj prešao prag sopstvenog obilja.Iako je ta kvalitativna promena uzela maha samo de-limično, u nekoliko ograničenih oblasti, ona je na op-štem planu već prisutna kao standard koji je roba dos-tigla, tako što je celu planetu pretvorila u jedinstvenosvetsko tržište.40. Razvoj proizvodnih snaga je nesvesna istorija ko-ja je realno stvarala i menjala životne uslove ljudskihgrupa. To je ekonomska osnova svih ljudskih poduhva-ta. U prirodnim ekonomijama, pojava robnog sektorapredstavljala je višak preživljavanja. Robna proizvod-nja, koja podrazumeva razmenu različitih proizvoda iz-među nezavisnih proizvođača, dugo je opstajala na za-natskom nivou, kao marginalna ekonomska aktivnostčija je kvantitativna stvarnost ostajala skrivena. Ali,gde god je robna proizvodnja nailazila na društveneuslove u kojima su se trgovina i akumulacija kapitalaodvijali na širokom planu, ona je preuzimala potpunukontrolu nad ekonomijom. Cela ekonomija je postalaono što je sama robna proizvodnja, u tom svom poho-du, već bila: proces kvantitativnog razvoja. Ta stalna

17

ekspanzija ekonomije u obliku roba pretvorila je i sâmljudski rad u robu, u najamni rad, uspevajući da ko-načno ostvari stepen obilja dovoljan da reši inicijalniproblem opstanka – ali samo zato da bi se uvek iznovaregenerisala u istom obliku, ali na višem nivou. Eko-nomski rast je oslobodio društvo pritiska pûkog pre-življavanja, ali ga nije oslobodio njegovog oslobodioca.Nezavisnost robe se proširila na celu ekonomiju i pos-tala njen gospodar. Ekonomija je promenila svet, aliga je promenila u svet pod vlašću ekonomije. Ta lažnapriroda, u kojoj je ljudski rad postao otuđen, zahtevada rad zauvek ostane u njenoj službi; a pošto ona sâmapostavlja taj zahtev i odgovara na njega, svi društvenodozvoljeni projekti i poduhvati bivaju stavljeni u služ-bu njenog jačanja. Obilje roba – drugim rečima, obiljerobnih odnosa – postaje ništa drugo do povećano pre-življavanje.

41. Sve dok uloga ekonomije, kao osnove celog društve-nog života, nije bila primećena, niti shvaćena (upravozato što izgleda tako poznata), dominacija robe nad ce-lom ekonomijom se sprovodila na prikriven način. Udruštvima gde je stvarnih roba bilo malo ili gde su onebile teško dostupne, novac je bio prividni gospodar,predstavnik više sile koja je ostajala nepoznata. Sa svevećom podelom rada i početkommasovne proizvodnjeza globalno tržište, koje je donela industrijska revoluci-ja, roba je konačno postala vidljiva sila koja kolonizujeceo društveni život. U toj tački, politička ekonomija senametnula kao dominantna nauka i kao nauka o domi-naciji.

42. Spektakl je faza u kojoj roba uspeva da kolonizujeceo društveni život. Komodifikacija nije samo očigled-na: mi više ne vidimo ništa drugo. Svet koji vidimo je

18

skimmodelom koji je prvi put isproban i razvijen u Ru-siji). Fašizam je bio očajnički pokušaj da se buržoaskaekonomija spase od dvostruke opasnosti krize i prole-terske subverzije. Bilo je to opsadno stanje, u kojem sekapitalističko društvo spasilo tako što je sebi ubrizgalodozu racionalizacije, u vidu masivne državne interven-cije. Ali, ta racionalizacija je bila podrivena iracional-nošću sopstvenih metoda. Iako je fašizam pozivao naodbranu glavnih ikona buržoaske ideologije, koje supostale konzervativne (porodica, privatno vlasništvo,moralni poredak, patriotizam), u isto vreme mobilišu-ći sitnu buržoaziju i nezaposlene radnike, uspaničeneekonomskom krizom ili razočarane neuspelim poku-šajem socijalista da izvedu revoluciju, on, u suštini, ni-je bio ideološki pokret. Fašizam je otvoreno pokazivaosvoje pravo lice: bilo je to nasilno oživljavanjemita, ko-ji poziva na učešće u zajednici zasnovanoj na drevnimpseudovrednostima: na rasi, krvi, vođi. Bio je to teh-nološki opremljeni primitivizam. Njegova izveštačenareinterpretacija mita, u novom, spektakularnom kon-tekstu, izvođena je primenom najsavremenijih metodauslovljavanja i iluzije. Zato fašizam ima značajnu ulo-gu u formiranjumodernog spektakla, a način na koji jeuništio stari radnički pokret čini ga jednom od temelj-nih sila savremenog društva. Ipak, pošto je bila reč ojednom od najskupljih načina za očuvanje kapitalizma,ulogu fašizma preuzele su najveće kapitalističke drža-ve, kao mnogo snažniji i racionalniji oblici tog poretka.

110. Kada je ruska birokratija konačno uspela da se re-ši svih ostataka buržoaskog vlasništva koji su ometa-li njenu vlast u sferi ekonomije, da razvije ekonomijuzbog svojih ciljeva i bude priznata kao član kluba veli-kih sila, poželela je da na miru uživa u svojim dostig-

59

delimične istine u totalitarni falsifikat. Istorijska misaobila je tako temeljno poništena, da ni sama istorija, čakni na nivou elementarnog empirijskog znanja, više ni-je mogla da postoji. Totalitarno birokratsko društvoživi u večitoj sadašnjosti, a sve što se ranije dogodi-lo postoji samo kao oblast otvorena za policijsku in-tervenciju. Taj projekat, koji je najavio još Napoleon,sa idejom o „monarhistički dirigovanoj energiji seća-nja“, u staljinizmu je ostvaren kroz stalno prepravlja-nje istorije, koje nije menjalo samo tumačenje prošlihdogađaja, već i sâme događaje. Ali, cena tog oslobođe-nja od istorijske stvarnosti bila je gubitak svakog ra-cionalnog, referentnog okvira nužnog za kapitalizamkao istorijski sistem. Dobro je poznato koliko je ruskuekonomiju koštala naučna primena jedne poludele ide-ologije (treba se samo setiti Lisjenkovog fijaska).1 Taprotivrečnost – činjenica da se totalitarna birokratija,koja pokušava da upravlja industrijskim društvom, na-lazi razapeta između svoje potrebe za racionalnošću istalnog potiskivanja racionalnosti – ujedno je i njenanajveća slabost u poređenju s normalnim kapitalistič-kim razvojem. Kao što ne može da reši problem poljo-privrede na uobičajeni kapitalistički način, birokratijaje inferiorna u odnosu na kapitalizam i u oblasti indus-trijske proizvodnje, jer proizvodnju može da planirasamo na autoritaran način, zasnovan na nerealnim ipotpuno falsifikovanim pretpostavkama.

109. Između dva svetska rata revolucionarni pokretradničke klase je bio uništen zajedničkom akcijom sta-ljinističke birokratije i fašističkog totalitarizma (poto-nji je, kao organizacija, bio direktno inspirisan partij-

1 Trofim Denisovič Lisjenko: ruski genetičar-agronom, čiji su kvazinaučnieksperimenti napravili pustoš u ruskoj poljoprivredi. — Prim. prev.

58

svet robe. Moderna ekonomska proizvodnja proširujesvoju diktaturu kako prostorno, tako i po intenzitetu.U manje industrijalizovanim regionima, njena vladavi-na se već ispoljava kroz prisustvo nekoliko prestižnihroba i imperijalističke dominacije, nametnute iz indus-trijski razvijenijih regiona. Njihov društveni prostorneprestano se zastire novim slojevima robe. S napre-dovanjem „druge industrijske revolucije“, otuđena po-trošnja postaje isto toliko dužnost masa, koliko i otu-đena proizvodnja. Celokupni društveni prodati rad pos-taje totalna roba, čiji se neprestani obrt mora održava-ti po svaku cenu. Da bi se to postiglo, ta totalna robamora se u fragmentiranom obliku vratiti isto tako frag-mentiranim pojedincima, koji su potpuno odsečeni odceline proizvodnog procesa. U tom cilju, specijalizova-na nauka dominacije razbija se na ceo niz daljih spe-cijalizacija, kao što su sociologija, primenjena psiho-logija, kibernetika i semiologija, koje su zadužene zanadgledanje samoregulacije svake faze tog procesa.

43. U početnoj fazi akumulacije kapitala „politička eko-nomija videla je proletera isključivo kao radnika“, kojiželi samo da obezbedi minimum uslova potrebnih zaodržanje svoje radne snage, nikada ga ne posmatraju-ći iz perspektive „njegove ljudskosti i slobodnog vre-mena“. Ta perspektiva vladajuće klase uskoro je bilarevidirana: sve veće obilje roba dostiglo je nivo koji jezahtevao višak kolaboracije radnika. Sada, na kraju rad-nog dana, na radnika se više ne gleda s prezirom, kojije ranije tako očigledno bio prisutan u svim aspekti-ma organizacije i održavanja proizvodnje; na njih sesada gleda kao na odrasle osobe, s puno ljubaznosti ipredusretljivosti, u skladu s njihovom novom ulogom,ulogom potrošača. Humanizam robe preuzima nadlež-

19

nost nad radnikovom „ljudskošću i slobodnim vreme-nom“, prosto zato što politička ekonomija sada možei mora da preuzme potpunu dominaciju nad tim sfe-rama i to baš kao politička ekonomija. „Usavršeno pori-canje čoveka“ tako preuzima vlast nad celom ljudskomegzistencijom.44. Spektakl je neprekidni Opijumski rat1 koji se vodizato da bi se ljudi prisilili da izjednače dobra s roba-ma, a zadovoljstvo s pûkim preživljavanjem, i koji seširi po sopstvenim zakonima. Potrošačko preživljava-nje mora stalno da proširuje svoj domen, upravo za-to što uvek podrazumeva osećanje oskudice. Povećanopreživljavanje nikada ne dolazi do razrešenja; ne pos-toji tačka u kojoj bi se njegovo širenje zaustavilo, jerono potpuno pripada domenu oskudice: ono može dapozlati siromaštvo, ali ne i da ga prevaziđe.45. Automatizacija, koja je u isto vreme najnaprednijisektor moderne industrije i najverniji izraz njene prak-se, primorava robni sistem da razreši sledeću kontra-dikciju: tehnološka oprema, koja objektivno vodi kaeliminaciji poslova, mora u isto vreme da sačuva radkao robu i kao jedinog stvaraoca robe. Jedini način dase izbegne ta posledica automatizacije (ili bilo kod dru-gog, manje ekstremnog načina za povećanje radne pro-duktivnosti), koja vodi ka smanjivanju ukupnog obimanužnog radnog vremena, jeste stvaranje novih poslo-va. Tom cilju služi rezervna armija nezaposlenih, kojase uglavnom regrutuje za tercijarni sektor, usluge, kaopojačanje trupama zaduženim za distribuciju i glorifi-kaciju najnovijih roba; na taj način zadovoljava se jed-na stvarna potreba – za sve masivnijim propagandnim

1 Opijumski rat: Rat 1840-42, kojim je Kini nametnuta obaveza uvoza opiju-ma iz britanskih kolonijalnih poseda. — Prim. prev.

20

društvom; kao glumci, morali su da se striktno pridr-žavaju tog scenarija ideološke izdaje. Ali, da bi zaistaučestvovali u tom krivotvorenju, njihova legitimnostje morala biti potvrđena. Nijedan birokrata, kao poje-dinac, nije imao pravo na vlast; da bi se dokazao kaoproleter, morao je da se pokazuje kao sušta suprotnostbirokrati; s druge strane, nije se mogao dokazati ni kaobirokrata, jer je zvanična politika glasila da birokrati-ja ne postoji. Zato je legitimitet svakog birokrate pot-puno zavisio od zvaničnog pečata vladajuće ideologije;ona je svim birokratama koje nije uništila priznavalapravo na kolektivno članstvo u „socijalističkom reži-mu“. Iako su birokrate imale kolektivno pravo na do-nošenje svih društvenih odluka, koheziju njihove klasemogla je da obezbedi samo koncentracija njihove tero-rističke vlasti u jednoj ličnosti. Ta ličnost je bila izvorjedine praktične istine vladajuće laži; samo je ona ima-la pravo da povlači nepokolebljivu liniju razdvajanja –iako je ta linija stalno bila prilagođavana. Staljin je do-nosio neopozive odluke o tome ko jeste, a ko nije članvladajuće birokratije, ko je „proleter na vlasti“, a ko„izdajica i plaćenik Vol Strita ili Mikada“. Atomiziranebirokrate mogle su da dobiju svoj kolektivni legitimi-tet samo kroz ličnost Staljina – gospodara sveta koji jeuskoro počeo da sebe doživljava kao vrhovno biće, nadkojim ne postoji nijedan viši oblik duha. „Svoju pravuprirodu – sveprisutnu vlast – gospodar sveta prepoz-naje kroz razorno nasilje koje primenjuje nad svojimpodanicima, lišenim svake moći.“ On je sila koja samaodređuje oblast svoje dominacije, ali i „sila koja jedinaima pravo da pustoši tu oblast“.

108. Vremenom je ta ideologija, kroz osvajanje total-ne vlasti, i sâma postala totalna, menjajući se tako iz

57

va stvarnost i određuje joj jedini smisao: postoji samoono što ona kaže da postoji. Iako je taj primitivni oblikspektakla bio ograničen uglavnom na nerazvijene re-gione, on je ipak odigrao suštinsku ulogu u globalnomrazvoju spektakla. Taj poseban oblik materijalizacijeideologije nije preobrazio svet ekonomski, kao što jeto uradio razvijeni kapitalizam; on je samo, uz pomoćpolicijsko-državnih metoda, promenio ljudsku percep-ciju sveta.

106. Vladajuća totalitarno-ideološka klasa je gospodarizokrenutog sveta: što je ta klasa moćnija, ona više in-sistira na tome da zapravo ne postoji, a svoju moć ko-risti pre svega zato da bi nametnula to viđenje. Ona je,međutim, skromna samo u tom smislu; naime, ta zva-nično nepostojeća birokratija svoje nepogrešivo vođs-tvo proglašava za krunu dosadašnjeg istorijskog razvo-ja. Iako je njeno postojanje svuda očigledno, birokrati-ja, kao klasa, mora biti nevidljiva. Posledica toga je daceo društveni život postaje oblik ludila. Društvena or-ganizacija totalnog krivotvorenja potiče iz te osnovnekontradikcije.

107. Staljinizam je bio i vladavina terora unutar biro-kratske klase. Teror, na kojem je počivala vlast te klase,nužno se okrenuo protiv nje: ona nije imala nikakvopravno utemeljenje, nikakav zakonski priznat statusposedničke klase, koji bi važio za sve njene pripadni-ke. Njeno vlasništvo moralo je biti maskirano jer setemeljilo na lažnoj svesti koja je svoju vlast mogla daodrži samo pomoću vladavine opšteg terora, u kojoj sunjeni pravi motivi bili potpuno zamračeni. Članovi vla-dajuće birokratske klase imali su samo pravo kolektiv-nog vlasništva nad društvom; u toj velikoj laži, oni suigrali ulogu proletarijata koji upravlja socijalističkim

56

kampanjama, koje treba da navedu ljude da kupuju svenepotrebnije robe.46. Razmenska vrednost se prvo pojavljuje kao izrazupotrebne vrednosti, ali pobeda koju odnosi koristećise svojim oružjima, stvara uslove u kojima se taj oblikvrednosti pojavljuje kao autonomna sila. Time što mo-biliše svu ljudsku upotrebnu vrednost i preuzima mo-nopol nad njenom realizacijom, razmenska vrednostuspeva da nad njom uspostavi potpunu dominaciju.Upotrebljivost se sada vidi samo u okvirima razmene,kojoj je prepuštena na milost i nemilost. Razmenskavrednost, koja je u početku bila plaćenik u službi upo-trebne vrednosti, sada preuzima inicijativu i kreće urat za ostvarenje sopstvenih ciljeva.47. Stalno opadanje upotrebne vrednosti, koje je oduvekpratilo kapitalističku ekonomiju, dovelo je do pojavenovog oblika siromaštva u okviru pojačanog preživlja-vanja. To siromaštvo postoji uporedo sa starim obli-kom siromaštva, koji još istrajava i koji se ogleda učinjenici da je ogromna većina ljudi primorana da pri-hvati ulogu najamnih radnika, u stalnoj jurnjavi za ci-ljevima koje im nameće sistem, i da svako od njih znada se tome mora potčiniti ili umreti. Stvarnost te uce-ne – činjenice da čak i u najsvedenijim oblicima (hrana,sklonište) upotrebna vrednost ima sopstvenu egzisten-ciju samo u okviru iluzije obilja povećanog preživljava-nja – objašnjava opšti pristanak na iluziju modernogoblika robne potrošnje. Stvarni potrošač postaje potro-šač iluzija. Roba je materijalizovana iluzija, a spektaklnjen opšti izraz.48. Upotrebna vrednost je ranije bila shvatana kao im-plicitni aspekt razmenske vrednosti. Sada, u izokrenu-tom svetu spektakla, ona se mora eksplicitno izraziti,

21

zato što je njena realnost erodirala usled prekomernograzvoja robne ekonomije, ali i zato što ona nastavlja dasluži kao lažno opravdanje za jedan lažni život.49. Spektakl je naličje novca. Spektakl je i sâm apstrak-tni, opšti ekvivalent za sve vrste roba. Ali, dok je no-vac dominirao društvom kao izraz opšte ekvivalencijei sredstvo za razmenu različitih dobara čije se name-ne ne mogu porediti, spektakl se javlja kao modernadopuna novca: izraz sveta robe kao celine, koji služikao opšti ekvivalent za sve što taj svet može da budei što može da postigne. Spektakl je novac koji možesamo da se gleda, jer je u njemu sva upotrebna vred-nost već razmenjena za totalitet apstraktnih predstava.Spektakl nije samo sluga lažne korisnosti, već je i samlažna upotreba života.50. Sa postizanjem ekonomskog obilja, ukupni rezultatdruštvenog rada postaje vidljiv i na taj način podređujecelokupnu stvarnost pojavama koje postaju primarniproizvod rada. Kapital više nije nevidljivi centar kojiupravlja procesom proizvodnje: on se neprekidno aku-mulira i širi na ceo svet u obliku vidljivih predmeta.Sveukupno širenje društva je njegov portret.51. Trijumf ekonomije, kao autonomne sile, u isto vre-me nagoveštava njenu propast, jer sile koje je oslobodi-la sada mogu da eliminišu ekonomsku nužnost, koja jebila nepromenljiv osnov svih ranijih društava. Zame-njivanje te nužnosti nužnošću neobuzdanog ekonom-skog razvoja, znači zamenjivanje zadovoljavanja os-novnih ljudskih potreba (danas jedva pokrivenih) ne-prestanom proizvodnjom lažnih potreba, pri čemu sveone, u krajnjoj liniji, vode ka ostvarenju samo jednelažne potrebe: za održanjem vladavine ekonomije kaoautonomne sile. Ali, takva ekonomija gubi svaku vezu

22

vine ekonomije i očuvanje sâme suštine tržišnog druš-tva – rada kao robe. Ali, taj proces je ukazao i na neza-visnost ekonomije: ekonomija je uspostavila potpunudominaciju nad društvom i pokazala se sposobnom daodrži klasnu vladavinu neophodnu za svoje nesmetanoodvijanje. To znači da je buržoazija stvorila nezavisnusilu, koja, sve dok je nezavisna, može da funkcionišei bez buržoazije. Totalitarna birokratija nije bila „pos-lednja posednička klasa u istoriji“, kako je to govorioBruno Rici (Bruno Rizzi); to je bila samo zamena zavladajuću klasu u sistemu robne ekonomije. Klimavisistem kapitalističkog vlasništva bio je zamenjen siro-vijom verzijom samog sebe – pojednostavljenim, ma-nje razuđenim i centralizovanim kolektivnim vlasniš-tvom birokratske klase. Taj nerazvijeni oblik vladaju-će klase odgovara uslovima ekonomske nerazvijenos-ti; on pred sobom nema drugu perspektivu, nego da seuhvati u koštac s tom nerazvijenošću samo u određe-nim delovima sveta. Hijerarhijski i etatistički okvir togsirovog izdanka kapitalističke vladajuće klase obezbe-dila je partija radničke klase (koja je i sama bila obli-kovana hijerarhijskim odvajanjem karakterističnim zaburžoaske organizacije). Kao što je to primetio AnteCiliga tokom robijanja u jednom od Staljinovih zatvo-ra, „tehničko pitanje organizacije postalo je društvenopitanje“. (Lenjin i revolucija)

105. Revolucionarna ideologija – to dosledno razdvaja-nje – koja je u lenjinizmu dostigla najviši stepen volun-tarizma kao oblika upravljanja stvarnošću, sa staljiniz-mom se vratila svojoj suštinskoj nedoslednosti. U tojfazi, ideologija više nije bila oruđe, već sâma sebi cilj.Ali, laž koja više ne dopušta bilo kakav izazov posta-je ludilo. Totalitarna ideologija u isto vreme poništa-

55

stva, Lenjin se pokazao kao najdosledniji zagovornikcentralne, diktatorske vlasti koncentrisane u rukamatog vrhovnog, ideološkog predstavnika. Lenjinu je us-pevalo da uvek bude u pravu, u smislu da je bez izuzet-ka podržavao upravo ona rešenja proistekla iz ranijihizbora manjine koja je sada imala apsolutnu vlast: de-mokratiju, koja je bila uskraćena seljacima uz pomoćdržave, sada je trebalo uskratiti i radnicima, a zatim ikomunističkim sindikalnim vođama, svim običnim čla-novima partije i konačno kadrovima iz najviših sloje-va partijske hijerarhije. Na Desetom kongresu, kada jeKronštatski sovjet već bio vojno poražen i sahranjenpod pravom salvom optužbi, Lenjin je napao radikalnebirokrate koji su se izdvojili u frakciju „radničke opozi-cije“ i uputio im ultimatum čiju je logiku Staljin kasnijeproširio na apsolutnu podelu sveta: „Možete biti ovdes nama ili protiv nas, napolju, s puškama u rukama, aline i nekakva opozicija… Imali smo dovoljno opozicije.“

104. Posle Kronštata, birokratija je konsolidovala svo-ju poziciju jedinog vlasnika sistema državnog kapita-lizma – na unutrašnjem planu kroz privremeni savezsa seljacima („Nova ekonomska politika“), a na spoljaš-njem pomoću radnika mobilisanih u birokratske par-tije Treće internacionale kao podrškom ruskoj diplo-matiji, sabotirajući ceo revolucionarni pokret i podrža-vajući buržoaske režime, radi sticanja veće sigurnostina međunarodnom planu (režim Kuomintanga u Kini1925–1927, Narodni Front u Španiji i Francuskoj, itd.).U sledećoj fazi birokratski režim je nastavio da učvr-šćuje vlast izlažući seljake teroru, u okviru primitiv-ne akumulacije kapitala, najbrutalnije u istoriji. Indus-trijalizacija iz vremena Staljinove vladavine otkrila jekrajnje namere birokratskog sistema: nastavak vlada-

54

sa svim autentičnim potrebama sve dok dolazi iz druš-tveno nesvesnog, koje ne zna do koje je mere zavisno odnje. „Sve što je svesno, sklono je habanju. Sve što je ne-svesno ostaje nepromenjeno. Ali, jednom oslobođenoi ono počinje da se urušava.“ (Frojd)52. Kada društvo jednom shvati da zavisi od ekonomi-je, ekonomija počinje da zavisi od društva. Kada pod-zemna snaga ekonomije dostigne tačku vidljive domi-nacije, ekonomija gubi svoju moć. Ekonomski Id morabiti zamenjen sa Ja. Do te promene može doći samoiz sâmog društva, iz borbe unutar društva. Njen ishodzavisi od ishoda klasne borbe, koja je u isto vreme pro-izvod i proizvođač ekonomske osnove istorije.53. Svest o žudnji i žudnja za svešću su jedan isti proje-kat, koji u svom negativnom obliku teži ukidanju klasai ka tome da radnici direktno raspolažu svim aspek-tima svoje aktivnosti. Suprotnost tom projektu jestedruštvo spektakla, u kojem roba sagledava sâmu sebe,u svetu koji sama stvara.

23

3: Privid jedinstva i podeljenosti

„Na našem filozofskom frontu razvila se živa polemi-ka oko pojma ‘jednog koje se deli na dva’ i ‘dva ko-ja se spajaju u jedno’. Reč je o borbi između pristali-ca i protivnika materijalističke dijalektike, o borbi iz-među dva shvatanja sveta: proleterskog i buržoaskog.Oni koji osnovni zakon prirode vide u tome da se ‘jed-no deli na dva’ pristalice su materijalističke dijalektike.Oni koji osnovni zakon vide u tome da se ‘dva spajajuu jedno’ protivnici su materijalističke dijalektike. Obestrane povukle su jasnu demarkacionu liniju, a njiho-vi argumenti su dijametralno suprotni. Na ideološkomplanu, ta polemika predstavlja odraz akutne i složeneklasne borbe koja se danas odvija u Kini i u celom sve-tu.“

— Crvena zastava (Peking), 21. septembar 1964.

54. Spektakl je u isto vreme ujedinjen i podeljen, kao isâmo moderno društvo. Svako pojedinačno jedinstvozasniva se na nasilnim podelama. Ali, u spektaklu isâma ta kontradikcija dolazi u sukob sa svojim izokre-nutim značenjem: podele koje predstavlja su izraz op-šteg jedinstva, dok je jedinstvo koje predstavlja izrazopšte podeljenosti.

55. Iako se sukobi između različitih sila za kontrolunad istim društveno-ekonomskim sistemima zvaničnopredstavljaju kao nepomirljivi antagonizmi, oni zapra-

24

li tom lažnom dostignuću da se celom svetu predstavikao jedino moguće proletersko rešenje. Preuzimajućimonopol nad državom, kao jedini predstavnik i bra-nilac vlasti radničke klase, boljševička partija je našlaopravdanje za sebe i postala ono što je već bila: partijavlasnika proletarijata, koja je temeljno iskorenila sveprethodne oblike vlasništva.

103. Tokom dvadeset godina, različite socijaldemokrat-ske struje u Rusiji vodile su beskrajnu debatu o uslo-vima koji bi mogli dovesti do pada carizma – slabostburžoazije, većinsko seosko stanovništvo i potencijal-no odlučujuća uloga proletarijata, koji je već bio grupi-san i spreman za borbu, ali koji je činio samomanji deopopulacije. Tu debatu je u praksi razrešio činilac kojise nije pojavljivao ni u jednoj hipotezi: revolucionar-na birokratija, koja se stavila na čelo radničke klase,osvojila je vlast i nastavila da nameće novi oblik klas-ne dominacije. Čisto buržoaska revolucija nije bila mo-guća; priče o „demokratskoj diktaturi radnika i selja-ka“ bile su najobičnije zamajavanje; u isto vreme, vlastproleterskih sovjeta nije mogla da se održi pod priti-skom klase malih zemljoposednika, nacionalne i inter-nacionalne Bele reakcije, ali i sopstvenih predstavni-ka, odvojenih i otuđenih u obliku partije radničke kla-se, koja je preuzela potpunu kontrolu nad državom,ekonomijom, svim oblicima i sredstvima izražavanja,a uskoro i nad mislima ljudi. Teorija o permanentnojrevoluciji, koji su promovisali Trocki i Parvus, a kojuje Lenjin usvojio aprila 1917. godine, pokazala se kaojedina prihvatljiva teorija za zemlje s minimalno razvi-jenom buržoazijom, ali je i tu postala istinita tek s poja-vom do tada nepoznatog faktora – birokratske klasnevlasti. U brojnim raspravama unutar boljševičkog vođ-

53

minacije modernog spektakla: predstavljanje radničkeklase je postalo njen najveći neprijatelj.

101. „U svim prethodnim revolucijama“, pisala je RozaLuksemburg u Die Rote Fahne od 21. decembra 1918,„protivnici su se suočavali otvoreno i direktno: klasaprotiv klase, program protiv programa. U ovoj revolu-ciji, trupe koje štite stari poredak ne bore se pod zna-menjima vladajuće klase, već pod zastavom ’socijalde-mokratske partije’. Kada bi se glavno pitanje ove revo-lucije postavilo otvoreno i direktno – kapitalizam ilisocijalizam? – ogromna većina proletera ne bi imalanikakvih dilema.“ Tako je, samo nekoliko dana pre ko-načnog uništenja, radikalna struja nemačkog proleta-rijata otkrila tajnu novih uslova stvorenih celim dota-dašnjim razvojem (čemu je značajno doprinelo i pred-stavljanje radničke klase): spektakularnu organizacijuodbrane vladajućeg poretka, društvenu oblast kojomvladaju prividi, gde se nijedno „glavno pitanje“ više nemože postaviti „otvoreno i direktno“. U toj tački, revo-lucionarno predstavljanje proletarijata je postalo glav-ni razlog i najvažnija posledica opšteg falsifikovanjadruštva.

102. Organizacija proletarijata po boljševičkom mode-lu bila je, u isto vreme, posledica nazadnih uslova uRusiji i odustajanja radnika iz razvijenijih zemalja odrevolucionarne borbe. Ti nazadni uslovi pogodovali sui naglašavanju kontrarevolucionarnih aspekata, kojeje ovaj oblik organizacije nesvesno uključivao još odsvojih početaka. Uzastopni neuspesi evropskih radnič-kih pokreta da iskoriste zlatnu priliku koja se ukazalau periodu 1918–1920. (neuspeh koji je podrazumevao inasilno uništenje sopstvene radikalne manjine), samosu pomogli konsolidaciju boljševičke vlasti i omogući-

52

vo odražavaju suštinsko jedinstvo sistema, kako name-đunarodnom planu, tako i u okviru svake nacije.

56. Prividni spektakularni sukob između rivalskih obli-ka otuđene vlasti, u isto vreme je i stvaran, utoliko štoizražava neujednačenu i konfliktnu prirodu razvoja sis-tema, kao i manje ili više protivrečne interese klasa igrupa unutar klasa, koje prihvataju taj sistem i koje po-kušavaju da u njemu igraju što važniju ulogu. Kao štorazvoj najnaprednijih ekonomija podrzumeva sukobizmeđu različito definisanih prioriteta, tako se i unu-tar totalitarnih, državno-birokratskih oblika ekonom-skog upravljanja, kao i u zemljama u kolonijalnom ilipolukolonijalnom položaju, javljaju izrazito divergent-ni oblici proizvodnje i vlasti. Primenujući kriterijumekoji se pokažu prikladnim, spektakl je u stanju da te su-protnosti prikaže kao potpuno različite društvene sis-teme. Ali, u stvarnosti, to su samo posebni sektori, čijaje suština potpuno uključena u globalni sistem koji ihobuhvata u jedinstveno kretanje, koje je celu planetupretvorilo u oblast svog delovanja: kapitalizam.

57. Društvo koje je u isto vreme spektakl, ne domini-ra nerazvijenim područjima samo pomoću ekonomskehegemonije; ono dominira njima i kao društvo spektak-la. Čak i kada izostaje odgovarajuća materijalna osno-va, moderno društvo osvaja društvenu površinu svihkontinenata različitim sredstvima spektakla. Ono pos-tavlja pozornicu za lokalnu vladajuću klasu i oblikujenjen program. Pored toga što budi žudnju za pseudodo-brima, spektakl nudi i različite oblike lažne revolucijeza lokalne revolucionare. Birokratski režimi nekih in-dustrijalizovanih zemalja imaju svoje posebne oblikespektakla, ali i oni su samo deo totalnog spektakla, kojisam sebi služi i kao lažna opozicija i kao stvarna podr-

25

ška. Čak i ako lokalni spektakli razviju neke posebneoblike totalitarne specijalizacije u oblasti društvene ko-munikacije i kontrole, sa stanovišta sistema kao celinete specijalizacije igraju samo ulogu koja im je dodelje-na u okviru globalne podele spektakularnih zadataka.58. Iako ta podela spektakularnih zadataka održavapostojeći poredak kao celinu, ona je primarno usme-rena ka zaštiti glavnog uporišta svog razvoja. Spek-takl počiva na ekonomiji obilja, a proizvodi takve eko-nomije u krajnjoj liniji teže dominaciji nad celim tr-žištem spektakla, rušeći sve ideološke ili policijsko-državne protekcionističke barijere, koje postavljaju lo-kalni spektakli u svojoj težnji ka nezavisnosti.59. Iza svetlucave spoljašnosti spektakla, modernimdruštvom dominira težnja ka opštoj banalizaciji, čaki tamo gde su razvijeniji oblici robne potrošnje naiz-gled umnožili mogućnost izbora između različitih ulo-ga i predmeta. Nasleđe religije i porodice (ova drugaje i dalje glavni mehanizam za prenošenje klasne vla-davine s generacije na generaciju), sa svom moralnomrepresijom koju nameću te dve institucije, može se spo-jiti s razmetljivom težnjom ka zemaljskim nagradama,upravo zato što život u ovakvom svetu ostaje represi-van i nudi samo lažne nagrade. Samozadovoljno pris-tajanje na status quomože da koegzistira i s čisto spek-takularnim oblicima pobune: samo nezadovoljstvo pos-taje roba čim ekonomija obilja razvije kapacitete za pre-radu te naročite sirovine.60. Medijske zvezde su spektakularne predstave živihljudskih bića, projekcija opšte banalnosti u slike mo-gućih uloga. Kao specijalisti za prividni život, zvezdesluže kao objekti poistovećivanja, koji ljudima pruža-ju nadoknadu za stvarnost fragmentirane produktivne

26

izrazio suštinu tog novog oblika otuđenja: „Socijalizamznači mnogo rada.“98. Kao marksistički mislilac, Lenjin je bio samo ver-ni i dosledni sledbenik Kauckog, koji je revolucionar-nu ideologiju „ortodoksnog“ marksizma primenio napostojeće uslove u Rusiji, na koje se nije mogla prime-niti reformistička praksa Druge internacionale. U ru-skim uslovima, boljševička praksa upravljanja proleta-rijatom spolja i pomoću disciplinovane, podzemne par-tijske organizacije predvođene intelektualcima, „profe-sionalnim revolucionarima“, postala je nova profesija,koja se nije uklapala ni u jedan postojeći profesional-ni sektor kapitalističkog društva (caristički režim oči-gledno nije bio u stanju da tu postigne bilo kakav kom-promis). Tako su boljševici postali jedini profesionalciu oblasti totalne društvene dominacije.99. S približavanjem rata i kolapsom internacionalnesocijaldemokratije pred izazovom tog rata, autoritar-ni ideološki radikalizam boljševika pokazao se sposob-nim da svoj uticaj proširi širom sveta. Krvavi poraz de-mokratskih iluzija radničkog pokreta pretvorio je ceosvet u Rusiju, dok je boljševizam, kao vlasnik jedinogrevolucionarnog prodora ostvarenog u tom kriznomperiodu, ponudio svoj hijerarhijski i ideološki modelproletarijatu svih zemalja, požurujući ga da se svojojvladajućoj klasi što pre obrati „na ruskom“. Lenjin nijeprigovarao marksizmu Druge internacionale zbog to-ga što je bio revolucionarna ideologija, već zato što jeprestao da bude revolucionarna ideologija.100. Istorijski trenutak u kojem je boljševizam trijum-fovao u Rusiji za sebe, a socijaldemokratija vodila po-bedničku bitku za stari svet, označava konačno uspos-tavljanje onog stanja stvari koje se nalazi u srcu do-

51

kapitalizam bi morao da se pokaže nesposobnim da jetoleriše na ekonomskom planu; ali, pokazalo se da ka-pitalizam nije imao nikakvih problema sa tolerisanjemtog legalističkog političkog izraza. Naučna ideologijasocijaldemokrata je tvrdila da kapitalizam neće moćida toleriše ove ekonomske antagonizme, ali istorija jeuporno dokazivala suprotno.

97. Bernštajn, socijaldemokrata veoma nesklon ideolo-giji, ali zato vrlo privržen metodologiji buržoaske na-uke, bio je makar dovoljno iskren da ukaže na tu kon-tradikciju (prisutnu i kod reformističkog pokreta en-gleske radničke klase, koji se nikada nije opterećivaobilo kakvim revolucionarnim zahtevima). Ali, sâm isto-rijski razvoj je pružio konačni dokaz. Iako pun iluzijasvih vrsta, Bernštajn je tvrdio da kriza kapitalističkognačina proizvodnje neće čudesno uvećati snagu socija-lista, koji su želeli da preuzmu revoluciju oslanjajućise upravo na to ortodoksno viđenje toka događaja. To-kom dubokih društvenih previranja pokrenutih Prvimsvetskim ratom, što je zaista dovelo do buđenja radikal-ne svesti, u najmanje dva navrata se pokazalo da soci-jaldemokratska hijerarhija nije u stanju da nemačkimradnicima pruži edukaciju koja bi ih preobrazila u teore-tičare: prvi put, kada je ubedljiva većina članova partijepodržala imperijalistički rat; drugi put, kada je partijaskršila ustanak spartakovaca. Bivši radnik, Ebert (Fri-edrich Ebert), koji je postao jedan od socijaldemokrat-skih vođa, očigledno je ostao dobar hrišćanin, kada jegovorio da revoluciju mrzi „isto koliko i greh“. Poredtoga, pokazao se i kao pravi vesnik predstavničkog so-cijalizma, koji se uskoro razvio u smrtnog neprijateljaproletarijata u Rusiji i drugde, kada je sasvim precizno

50

specijalizacije u kojoj zapravo žive. Uloga slavnih lič-nosti je da predstavljaju različite životne stilove i raz-ličita društveno-politička stanovišta na potpuno slobo-dan način. One otelovljuju nedostižne plodove društve-nog rada tako što dramatizuju sporedne proizvode tograda, koje magijski projektuju iznad njega, kao njego-ve krajnje ciljeve: vlast i dokolicu, odlučivanje i potroš-nju, kao početak i kraj tog procesa koji se nikada nedovodi u pitanje. U slučaju vlasti, vladajući režim mo-že sebe da personalizuje u liku neke pseudozvezde; uslučaju potrošnje, potrošačke zvezde agituju da budupriznate kao pseudosile koje dominiraju živim iskus-tvom. Ali, ponašanje tih zvezda nije slobodno, niti jeono što nude zaista izbor.

61. Agent spektakla koji stupa na pozornicu u ulozizvezde je sušta suprotnost individui; on je isto tolikoneprijatelj sopstvene individualnosti koliko i individu-alnosti drugih. Time što stupa u spektakl, kao model skojim se treba poistovetiti, on se odriče svih autonom-nih odlika, u težnji da se poistoveti sa opštim zakonomposlušnosti prema postojećem poretku stvari. Potro-šačke zvezde, koje se pojavljuju u obliku različitih ti-pova ličnosti, samo pokazuju kako svaki od tih tipovaima jednak pristup oblasti potrošnje i da iz nje možeizvući jednako zadovoljstvo. Političke zvezde morajuposedovati pun spektar najvrednijih ljudskih osobina:tako su sve zvanične razlike između njih poništene nji-hovom zvaničnom sličnošću, jer sve one moraju bitiizuzetne u svim oblastima delovanja. Kao vođa države,Hruščov je naknadno postao general i preuzeo zaslugeza pobedu u bici kod Kurska, dvadeset godina nakonšto se ona odigrala. Kenedi je preživeo kao govornik,koji je čak i samom sebi održao posmrtni govor, jer je

27

Teodor Sorenson (Theodore Sorensen) nastavio da pi-še govore za njegovog naslednika, u istom onom stilukoji je značajno doprineo pokojnikovoj javnoj ličnos-ti. Istaknute ličnosti koje personifikuju sistem poznatesu upravo zato što nisu ono što izgledaju: one stičuveličinu tako što se spuštaju ispod realnosti najbezna-čajnijeg individualnog života i tako što svi to znaju.

62. Lažni izbori koje nudi spektakularno obilje, izborizasnovani na suprotstavljanju konkurentskih, a ipaksavezničkih spektakala, različitih, a opet međusobnopovezanih uloga (označenih i otelovljenih pre svegau predmetima), razvijaju se u borbu između iluzornihkvaliteta, koja treba da podstakne revnosnu odanostkvantitativnim tričarijama. Oživljavaju se i lažne arha-ične opozicije – regionalizmi i rasizmi, koji služe kaosredstvo za sticanje magijski i ontološki superionogstatusa u okviru potrošačke hijerarhije – kao i beskraj-ni niz delimičnih sukoba, od takmičarskih sportova dopolitičkih izbora, koji stvaraju privid razigranog entu-zijazma. Gde god se uspostavi potrošačko obilje, dužfasade napravljene od iluzornih uloga, javlja se još je-dan spektakularni antagonizam: između mladih i sta-rih. Prave odrasle osobe, ljudi koji su gospodari svojihživota, zapravo ne postoje. U isto vreme, neprestanopodmlađivanje postojećeg ni na koji način nije odlikaonih koji su danas mladi; taj mladalački polet je prisu-tan samo u ekonomskom sistemu, u dinamici kapita-lizma. Stvari su te koje vladaju i koje su mlade, dok seneprestano otimaju za prestiž i zamenuju jedne druge.

63. Spektakularne podele sakrivaju jedinstvo u bedi.Ako se različiti oblici istog otuđenja međusobno borepod maskom nepomirljivih antagonizama, onda je tozato što svi oni počivaju na stvarnim, ali potisnutim

28

templativnim sagledavanjem istorijskog toka. Taj stavje bio lišen i hegelovske dimenzije istorijskog totalitetai statične slike totaliteta koju su razvili utopisti (a naj-raskošnije Furije). Taj naučni stav, koji je uspeo samoda oživi tradicionalnu dilemu između simetričnih etič-kih opcija, prisutan je i u Hilferdingovom (Rudolf Hil-ferding) apsurdnom zaključku da razumevanje istorij-ske nužnosti socijalizma „ne daje nikakve smernice opraktičnom stavu koji bi trebalo zauzeti. Naime, jednoje shvatiti da je nešto neminovno, a nešto sasvim drugostaviti sebe u službu te neminovnosti“ (Finanzkapital).Oni kojima nije uspelo da shvate da su, za Marksa i re-volucionarni proletarijat, jedinstvena istorijska misaoi praktičan stav koji treba zauzeti bili jedno, završili sukao žrtve prakse koju su usvojili.

96. Ideologija socijaldemokratskih organizacija stavi-la je te organizacije pod kontrolu profesora zaduženihza edukaciju radničke klase, a oblik organizacije odgo-varao je toj vrsti pasivnog sledbeništva. Učešće soci-jalista iz Druge internacionale u političkim i ekonom-skim borbama bilo je nesumnjivo vrlo konkretno, aliu isto vreme i duboko nekritičko. Bila je to neskrivenoreformistička praksa u ime iluzorne revolucije. Ova ide-ologija revolucije bila je podrivena sopstvenim prokla-movanim uspesima. Izdizanje socijalističkih novinarai parlamentarnih predstavnika iznad ostatka pokreta,podstaklo je te aktiviste, koji su ionako bili regrutova-ni među buržoaskom inteligencijom, da brzo usvoje iburžoaski životni stil. Čak su i industrijski radnici, re-grutovani u borbama po fabrikama, pod uticajem sin-dikalne birokratije postajali brokeri radne snage, čijije jedini zadatak bio da tu robu prodaju po „dobroj ce-ni“. Da bi ta aktivnost makar ličila na revolucionarnu,

49

bunama u Španiji, koje su na lokalnom nivou trpeleporaz za porazom.

94. Ta iluzija, na kojoj je izvorni anarhizam manje iliviše jasno insistirao, potiče iz uverenja da je revoluci-ja tu, odmah iza ugla, i da će trenutno ostvarenje terevolucije dokazati svu ispravnost anarhističke ideolo-gije, kao i oblika praktične organizacije razvijenih uskladu s tom ideologijom. Godine 1936. anarhizam jezaista uspeo da pokrene društvenu revoluciju, koja jepredstavljala najnapredniji izraz proleterske snage ika-da ostvaren. Ali, čak i u tom slučaju, treba imati u viduda je opšti ustanak počeo kao pûka odbrambena reak-cija na pokušaj vojske da izvede puč. Pored toga, ok-levanje da se revolucija izvede u potpunosti, još u pr-vim danima borbe – zato što je Franko već kontrolisaopolovinu zemlje i bio snažno podržavan sa strane, za-to što je ostatak međunarodnog proleterskog pokretaveć bio poražen i zato što je antifašistički blok uklju-čivao različite buržoaske snage i etatističke radničkepartije – pokazuje da je organizovani anarhistički po-kret bio nesposoban da proširi delimična dostignućarevolucije i da ih zatim odbrani. Njegovi priznati lide-ri su postali ministri, taoci buržoaske države, koja nesamo da je uništila revoluciju, već je nastavila da gubii u građanskom ratu.

95. „Ortodoksni marksizam“ Druge internacionale jebio naučna ideologija socijalističke revolucije, koja jesvu istinu poistovetila sa objektivnim ekonomskimprocesima, a sebi stavila u zadatak da radnicima, edu-kovanim kroz njihove organizacije, dokaže svu ne-umitnost tih procesa. Ta ideologija oživljava neku vr-stu vere u moć pedagoške demonstracije, koju smo sre-tali još kod socijalista-utopista, u kombinaciji s kon-

48

kontradikcijama. Spektakl postoji u koncentrisanom iraspršenom obliku, u zavisnosti od konkretnog oblikasiromaštva koje u isto vreme sakriva i održava. U obaslučaja, to je uvek ista slika srećnog sklada okruženogočajem i užasom, nepomično središte bede.

64. Koncentrisani spektakl je prevashodno vezan za bi-rokratski kapitalizam, iako se, kao tehnika za jačanjedržavne vlasti, može primeniti i u manje razvijenimekonomijama, ali i u zemljama razvijenog kapitalizma,posebno u trenucima krize. Birokratsko vlasništvo jei sâmo koncentrisano, utoliko što svaki birokrata sti-če pravo na to vlasništvo samo kao pripadnik zajed-nice birokrata. Pošto je proizvodnja roba u birokrat-skom kapitalizmu manje razvijena, ona takođe popri-ma koncentrisan oblik: roba koju birokrate prisvajajuje ukupan društveni rad, a ono što prodaju društvu jeopšte preživljavanje. Diktatura birokratske ekonomijene ostavlja eksploatisanim masama ni delić prostoraza slobodan izbor, jer ona sâma mora da pravi sve iz-bore; zato se svaki nezavisan izbor, bez obzira da li jereč o izboru hrane ili muzike, tretira kao objava rata.Taj oblik diktature može opstati samo uz neprestanuprimenu nasilja. Njegov spektakl nameće sliku dobrakoja sažima sve što zvanično postoji, sliku koja se obič-no svodi na jednu ličnost, onu koja sistemu garantujetotalno jedinstvo. Svako je dužan da prihvati magijskopoistovećivanje s tom apsolutnom zvezdom ili da nes-tane. Taj gospodar nepotrošnje svih ostalih je heroj-ska slika koja sakriva apsolutnu eksploataciju, koja sesprovodi u cilju prvobitne akumulacije kapitala, stalnopodsticane nasiljem. Ako cela kineska populacija mo-ra da izučava Maovu misao do tačke poistovećivanjas njim, onda je to zato što ona ne može da bude ništa

29

drugo. Dominion koncentrisanog spektakla je policij-ska država.65. Difuzni, raspršeni spektakl vezuje se za robno obi-lje, za stabilne uslove razvojamodernog kapitalizma. Unjemu svaka pojedinačna roba afirmiše veličinu ukup-ne robne proizvodnje, a spektakl je njen raskošni,reklamni katalog. Nepomirljivi zahtevi otimaju se zamesto na pozornici ujedinjenog spektakla ekonomijeobilja, a različite zvezde-robe istovremeno promovišuoprečne društvene politike. Automobilski spektakl, naprimer, teži savršenom saobraćajnom protoku i tako iz-aziva rušenje starih gradskih oblasti, dok gradski spek-takl nastoji da ih očuva kao turističke atrakcije. Ionakosumnjivo zadovoljstvo potrošnje celine tako se stalnoodlaže, jer stvarni potrošač ima pristup samo delićimapotrošačkog raja, kojima, bez izuzetka, nedostaju kva-liteti celine.66. Svaka pojedinačna roba bori se za sebe. Ona ospo-rava sve ostale robe i nastoji da se nametne svuda, kaojedini primerak svoje vrste. Spektakl je epska poema teborbe, koju ne može da okonča čak ni pad Troje. Spek-takl ne opeva ljude i njihova oružja, već robe i njihovestrasti. U toj slepoj borbi, svaka roba, sledeći sopstve-ne strasti, nesvesno podstiče nešto što je premašuje:globalizaciju robe, koja se podudara s komodifikacijomcelog globusa. Tako dolazimo do sledećeg rezultata toglukavstva robe: dok se svaka pojedinačna roba iscrplju-je borbom, opšti robni oblik nesmetano nastavlja putka svojoj apsolutnoj realizaciji.67. Zadovoljstvo više ne dolazi iz upotrebe roba pro-izvedenih u ogromnim količinama; u njima se uživaupravo zato što su roba. Potrošača ispunjava pravi reli-giozni zanos prema suverenoj slobodi robe, čija upotre-

30

obuhvatnu lekciju, u kojoj je video dovoljnu i sasvimdovršenu platformu celog pokreta. To stanovište izra-zio je i Bakunjin u pismu iz 1873. godine, kada je na-pustio Federaciju Jure: „U prethodnih devet godina In-ternacionala je razvila sasvim dovoljno ideja da spasisvet, samo kada bi ga ideje mogle spasiti. Izazivam sva-kog ko tvrdi da ima neku novu. Nema više vremenaza ideje, vreme je za akciju.“ Taj stav bez sumnje slediproletersku istorijsku misao da se ideje moraju stavitiu praksu, ali zato potpuno napušta istorijski teren, sauverenjem da su odgovarajući oblici tog prelaska napraksu već pronađeni i da se nikada neće promeniti.

93. Anarhisti, koji su svojim ideološkim uverenjima se-be jasno izdvojili od ostatka radničkog pokreta i samisu reprodukovali to razdvajanje kompetencije u sops-tvenim redovima, stvarajući tako uslove koji pogodu-ju neformalnoj dominaciji svake pojedine anarhističkeorganizacije nad svojim članstvom, oličene u njihovimvodećim propagandistima i ideolozima, specijalistima,čiji su osrednji intelektualni dometi bili dodatno ogra-ničeni stalnim pozivanjem na nekoliko večitih istina.Ideološka odanost anarhista donošenju jednoglasnihodluka, utrla je put nekontrolisanim manipulacijamatih specijalista za slobodu. Revolucionarni anarhizamje očekivao istu jednoglasnost, postignutu istim sred-stvima i od masa nakon njihovog oslobođenja. Poredtoga, odbijanje anarhista da uzmu u obzir velike raz-like u položaju različitih manjina uključenih u aktu-elne borbe, a zatim i u postrevolucionarnu zajednicuslobodnih ljudi, stalno ih je vodilo u izolaciju, posebnokada bi se ukazala potreba za donošenjem kolektivnihodluka; to se potvrdilo u bezbrojnim anarhističkim po-

47

ški autoriteti. Moćne organizacije poput nemačke So-cijaldemokratije i Federacije iberijskih anarhista (FAI)verno su služile svaka svojoj ideologiji, a posledice susvuda bile drugačije od onoga što se želelo.

92. Činjenica da su anarhisti videli ciljeve proleterskerevolucije kao neposredno ostvarive, izražava svu sna-gu i slabost borbe kolektivističkih anarhista (jedinestruje anarhizma koju treba uzeti ozbiljno; pretenzi-je individualističkih oblika anarhizma oduvek su bi-le smešne). Od istorijske misli moderne klasne borbeanarhisti su preuzeli samo zaključke; njihovo isključi-vo insistiranje na tim zaključcima bilo je dopunjenosvesnom ravnodušnošću prema pitanju metode. Njiho-va kritika političke borbe je samim tim ostajala apstrak-tna, dok je njihova posvećenost borbi na ekonomskomplanu bila usmerena ka prividu konačnog rešenja, ko-je se, po njima, moglo postići jednim udarcem, na dangeneralnog štrajka ili opšte pobune. Anarhisti su bilipotpuno posvećeni ostvarenju jednog ideala. Anarhizamostaje samo ideološka negacija države i klasnog društva– upravo onih društvenih uslova koji i podstiču odvo-jene ideološke pristupe. To je ideologija čiste slobode,koja sjedinjuje sve i odbacuje svaku predstavu o isto-rijskom zlu. To sjedinjavanje svih delimičnih zahtevau jedan, sveobuhvatan zahtev predstavlja najveći do-prinos anarhista, koji su odbacili postojeće stanje sastanovišta života kao celine, a ne samo iz nekog ogra-ničenog, specijalizovanog kritičkog ugla. Ali, pošto seto sjedinjavanje videlo samo kao apsolutno, u skladusa individualnim hirom i bez davanja prednosti nekomodređenom načinu aktuelizacije, anarhizam je bio osu-đen na propast kao suviše nedosledan. U svakoj kon-kretnoj borbi anarhizam se pozivao na uvek istu, sve-

46

ba postaje sama sebi svrha. Talasi entuzijazma za odre-đenim proizvodima podstiču se uz pomoć svih sred-stava komunikacije. Neki film je u stanju da pokrenemodnu groznicu; neki magazin, koji otkriva nova mes-ta noćnog života, pokreće celu liniju novih proizvoda.Neprestano smenjivanje tih ćudljivih trendova ukazu-je na činjenicu da masa roba postaje sve apsurdnija, daje sâma ta apsurdnost postala roba. Tričarije koje sedobijaju kao bonus pri kupovini nekog luksuznog pro-izvoda, ali koje onda počinju da se prodaju i razmenju-ju kao kolekcionarske dragocenosti, izraz sumističnogsamoprepuštanja onostranosti robnog univerzuma. Sa-kupljači tih tričarija, proizvedenih samo zato da bi bi-le sakupljane, akumuliraju zapravo robne oproste: slav-na znamenja stvarnog prisustva robe među vernicima.Postvareni ljudi ponosno izlažu dokaze svoje intimnos-ti s robom. Poput starog religioznog fetišizma, s njego-vim grčevitim napadima i čudesnim izlečenjima, fetiši-zam robe podstiče sopstvene trenutke vatrene egzalta-cije. Sve to ima samo jednu svrhu: proizvodnju navikepotčinjavanja.

68. Lažnim potrebama, koje nameće moderna potroš-nja, ne mogu se suprotstaviti nikakve izvorne potrebeili želje koje nisu i same oblikovane društvom i njego-vom istorijom. Ali, proizvodnja obilja roba predstavljatotalni raskid sa organskim razvojem društvenih potre-ba. Njihova mehanička akumulacija stvara bezgranič-nu izveštačenost, koja nadjačava svaku izvornu želju.Kumulativna snaga te autonomne izveštačenosti imaza posledicu falsifikovanje celog društvenog života.

69. Slika blaženog društvenog jedinstva u potrošnjiipak samo odlaže svest potrošača o stvarnoj podelje-nosti do njegovog sledećeg razočarenja nekom određe-

31

nom robom. Svaki novi proizvod se svečano najavlju-je kao jedinstvena kreacija, koja će dramatično skratitiput do toliko žuđene obećane zemlje totalne potrošnje.Ali, kao i u slučaju pomodnog dodeljivanja nekog naiz-gled aristokratskog imena, koje se na kraju daje svimpojedincima istog uzrasta, predmeti čije posedovanjeobećava posebnost dospevaju u masovnu potrošnju sa-mo ako su proizvodmasovne proizvodnje. Svoj prestiž-ni status ti osrednji predmeti duguju tome što, makarza trenutak, dospevaju u žižu društvenog života, slav-ljeni kao otkrovenje nedokučivih ciljeva proizvodnje.Ali, predmet koji je u spektaklu bio prestižan, postajeobičan čim ga potrošač – a s njim i svi ostali potroša-či – donese kući. Uvek prekasno, on otkriva njegovusuštinsku bedu, koja je posledica bede načina njego-ve proizvodnje. U međuvremenu, neki drugi predmetje već spreman da ga zameni u svojstvu predstavnikasistema, žudeći za svojim trenutkom slave.

70. Lažni karakter tog zadovoljstva otkriva se upra-vo kroz neprestanu promenu proizvoda i opštih uslo-va proizvodnje. Entiteti, koji se bezočno predstavljav-ju kao vrhunac savršenstva, bivaju zamenjeni kako udifuznom, tako i u koncentrisanom spektaklu, a jedi-no što se nikada ne menja je sâm sistem. Staljina su,kao i bilo koju drugu demodiranu robu, prezrele isteone snage koje su ga prvobitno promovisale. Svaka no-va laž reklamne industrije prećutno priznaje onu pret-hodnu. A sa svakim sunovratom personifikacije totali-tarne vlasti, iluzorna zajednica, koja ga je nekada jed-noglasno podržavala, razotkriva se kao pûka gomilausamljenika lišenih iluzija.

71. Stvari koje spektakl predstavlja kao večne zasniva-ju se na promeni i zato se menjaju zajedno sa svojom

32

su ubrzo usledili, izbacili su na površinu sukob izmeđudva različita viđenja proleterske revolucije, od kojih jesvako imalo jedan autoritaran aspekt koji je blokiraomogućnost svesnog samooslobođenja radničke klase.Rascep između pristalica Marksa i Bakunjina, koji jeuskoro postao nepremostiv, nastao je oko dva pitanja:pitanja vlasti u budućem revolucionarnom društvu i pi-tanja organizacije sadašnjeg pokreta, pri čemu je svakiod suparnika kasnije potpuno promenio svoje stavove.Bakunjin je odbacio kao iluziju stav da se klase mo-gu ukinuti primenom autoritarnih sredstava na držav-nu vlast, upozoravajući da bi to vodilo ka ponovnomuspostavljanju vladajuće birokratske klase i ka dikta-turi onih koji sebe smatraju najupućenijima. Marks,koji je verovao da će zajedničko sazrevanje ekonom-skih kontradikcija i radničke svesti u demokratskimuslovima ograničiti ulogu proleterske države na krat-ku, prelaznu fazu, neophodnu da bi se učvrstili novidruštveni odnosi, osudio je Bakunjina i njegove sled-benike kao autoritarnu, konspirativnu elitu, koja sebesvesno stavlja iznad Internacionale, sa sumanutim pla-nom da društvu nametne neodgovornu diktaturu naj-revolucionarnijih elemenata (ili makar onih koji su se-be smatrali takvima). Svoje sledbenike Bakunjin je za-ista mobilisao na toj osnovi: „Usred opšte bure mi tre-ba da budemo nevidljivi vodiči revolucije, ne pomoćubilo kakvog vidljivog oblika vlasti, već pomoću kolek-tivne diktature naše Alijanse – diktature bez ikakvihoznaka, naziva i zvaničnog statusa, a opet još moćnije,upravo zato što neće imati nijedno od pojavnih obelež-ja vlasti.“ Tako su se te dve ideologije radničke klasenašle nepomirljivo sukobljene, svaka sa svojom deli-mično tačnom kritikom, ali sa izgubljenim jedinstvomistorijskemisli i pretenzijom da se nametnu kao ideolo-

45

je tačka u kojoj se moraju stvoriti praktični uslovi zaformiranje svesti, uslovi u kojima se teorija prakse pot-vrđuje kao praktična teorija. Ali, revolucionarna teori-ja je doslovno ignorisala to ključno pitanje organizaci-je tokom celog perioda formiranja radničkog pokreta,kada je ta teorija još uvek imala jedinstven karakternasleđen od istorijske misli (i kada je s pravom preten-dovala da se razvije u jedinstvenu istorijsku praksu).Umesto toga, pitanje organizacije je postalo najslabijatačka radikalne teorije, oblast konfuzije, koja je vodilaka povratku na hijerarhijske i etatističke taktike po-zajmljene od buržoaske revolucije. Oblici organizacijaradničkog pokreta, nastali iz tog teorijskog nehata, po-kušali su da održe jedinstvo teorije, razbijajući se naspecijalizovane i fragmentirane discipline. Ta ideolo-ški otuđena teorija nije više bila u stanju da prepoz-na praktičnu opravdanost jedinstvene istorijske misli,koju je zapravo izdala, posebno kada se opravdanostnjenog postojanja iskazivala u spontanim pobunamaradničke klase; ona je čak aktivno doprinosila potiski-vanju svakog izraza ili sećanja na to jedinstvo. A upra-vo ti istorijski oblici, koji su nastajali u samoj borbi, bilisu jedini praktičan teren na kojem je teorija mogla dase potvrdi. Upravo ti oblici su bili ono što je nedosta-jalo teoriji, samo što ta potreba nije bila formulisanai teorijski. Sovjet, na primer, nije bio teorijsko dostig-nuće. Ako se vratimo još dalje u prošlost, vidimo dase najveća teorijska istina Međunarodnog radničkogudruženja nalazi u samom njegovom praktičnom pos-tojanju.

91. Početni uspeh Prve internacionale omogućio je dase oslobodi svih zbunjujućih uticaja vladajuće ideologi-je koji su preživeli unutar nje. Ali, poraz i progon koji

44

osnovom. Spektakl je totalno dogmatičan, a ipak nes-posoban da isporuči bilo kakvu čvrstu dogmu. Prednjim ništa nije dovoljno postojano. Ta nepostojanostje prirodno stanje spektakla, a opet potpuno suprotnanjegovim pravim težnjama.72. Nestvarno jedinstvo spektakla sakriva klasnu po-delu koja pruža osnov stvarnom jedinstvu kapitalistič-kog oblika proizvodnje. Ono što obavezuje proizvođa-če da učestvuju u izgradnji sveta, u isto vreme ih raz-dvaja od njega. Ono što sjedinjuje ljude oslobođene lo-kalnih i nacionalnih ograničenja, u isto vreme ih i raz-dvaja. Ono što zahteva sve veću racionalnost, u istovreme hrani iracionalnost hijerarhijske eksploatacije irepresije. Ono što stvara apstraktnu moć društva, stva-ra i njegovu konkretnu neslobodu.

33

4: Proletarijat kao subjekt ipredstava

„Jednako pravo na sva dobra i zadovoljstva ovog sveta,uništenje svake vlasti, ukidanje svih moralnih ograni-čenja – to su, u krajnjoj liniji, bili zahtevi koji su stajaliiza pobune od 18. marta i povelja te strašne organiza-cije koja joj je dala svoju vojsku.“

— Parlamentarna istraga o pobuni od 18. marta (oPariskoj Komuni, 1871) (Enquête parlementaire surl’insurrection du 18 mars 1871, 1872)

73. Pokret koji menja postojeće uslove bio je dominant-na društvena sila još od pobede buržoazije u ekonom-skoj sferi. Njegova dominacija je postala vidljiva kadaje ta pobeda bila ostvarena i na političkom planu. Ra-zvoj proizvodnih snaga je uzdrmao stare proizvodneodnose, a celokupni statični poredak se urušio. Sve štoje bilo apsolutno, postalo je istorijsko.

74. Kada su ljudi bačeni u istoriju i primorani da učes-tvuju u radu i borbama koji je čine, onimoraju da sagle-daju svoje odnose na jasan i nedvosmislen način. Ta is-torija nema drugi cilj osim onoga što se razvija unutarnje, iako se u konačnom, nesvesnom i metafizičkom vi-đenju istorijske ere smatralo da je razvoj proizvodnihsnaga ono što je sâmu istoriju učinilo predmetom isto-rijskog kretanja. S druge strane, subjekt istorije može

34

novi oblik vlasti, ako ne postane svesna klasa. Razvojproizvodnih snaga, sam po sebi, ne garantuje sticanjete moći – čak ni posredno, usled sve većeg lišavanjakoje taj razvoj povlači za sobom. Tom cilju ne služi niosvajanje državne vlasti u jakobinskom stilu. Proleta-rijat ne može da iskoristi nijednu ideologiju koja svojeposebne ciljeve lažno predstavlja kao opšte, jer se onne može zadovoljiti ni jednom delimičnom stvarnošćukao svojom sopstvenom.

89. Ako se Marks, posebno za vreme svog aktivnogučešća u proleterskoj borbi, previše oslanjao na nauč-ne metode, do te mere da je stvorio intelektualnu osno-vu za iluziju ekonomizma, jasno je da on lično nije imaotakvih iluzija. U čuvenom pismu od 7. decembra 1867.godine, koje je pratilo jedan kritički osvrt na Kapital –a koje je sâm napisao, sa idejom da ga Engels predsta-vi štampi kao delo jednog protivnika – Marks je jasnoukazao na ograničenja svoje nauke: „Lične sklonostiautora (koje su mu možda nametnuli njegova politič-ka uverenja i prošlost), naime, način na koji on ličnovidi i predočava krajnje posledice sadašnjih kretanjai društvenih procesa, nemaju veze s njegovom javnopublikovanom analizom.“ Ograđujući se tako od „ten-dencioznih zaključaka“ sopstvene objektivne analize,uz ironiju onog „možda“, povodom vannaučnih izbo-ra koji su mu navodno bili „nametnuti“, Marks je po-sredno otkrio metodološki ključ koji povezuje ta dvaaspekta njegove misli.

90. Spajanje znanja i akcije mora se sprovesti unutarsame istorijske borbe, tako da se oni neprestano uza-jamno potvrđuju. Proletarijat je bio formiran kao su-bjekat koji u tom procesu organizuje revolucionarnuborbu i reorganizuje društvo u trenutku revolucije – to

43

visnu ekonomsku moć, u prelaznom periodu u kojemje država počela da slabi, a feudalizam počeo da naru-šava ravnotežu između različitih društvenih snaga. Sdruge strane, moderna država, čija je trgovačka politi-ka počela da pruža podršku razvoju buržoazije i kojase razvila u državu same buržoazije, tokom liberalne(laissez-faire) epohe, postepeno je izrasla u centralnusilu planskog upravljanja ekonomskim procesom.Mar-ksu je ipak uspelo da opiše „bonapartistički“ prototipmoderne državne birokratije, stapanje kapitala i drža-ve u „nacionalnu vlast kapitala nad radom, javnu silustvorenu u cilju održavanja društvenog podaništva“ –oblik društvenog poretka u kojem buržoazija odbacujesav istorijski život, osim onog svedenog na ekonomskuistoriju stvari, izlažući tako i sebe „osudi na političkuništavnost, kao i sve druge klase“. Ovde se već naziredruštveno-politička osnova modernog spektakla, kojanegativno ukazuje na to da je proletarijat samo preten-dent na istorijski život.

88. Jedine dve klase kojima se bavi Marksova teorija,dve čiste klase kojima je posvećena celokupna anali-za Kapitala, jesu buržoazija i proletarijat. To su jedinedve revolucionarne klase u celoj istoriji, ali koje delu-ju u vrlo različitim uslovima. Buržoaska revolucija jeokončana; proleterska revolucija je i dalje neostvarenprojekat, koji se oslanja na ranije revolucije, ali koji seod svih njih kvalitativno razlikuje. Ako se previdi ori-ginalnost istorijske uloge buržoazije, onda je lako pre-videti i konkretnu originalnost proleterskog projekta,koji neće postići ništa ako ne razvije sopstvenu zasta-vu i ne prepozna „svu veličinu svog zadatka“. Buržo-azija je došla na vlast jer je to bila klasa koja je razvi-jala ekonomiju. Proletarijat ne može da razvije vlastiti,

42

biti jedino samoproizvodnja života – živi ljudi koji pos-taju gospodari i vlasnici sopstvenog istorijskog sveta isopstvenih potpuno svesnih poduhvata.

75. Klasna borba, koju je tokom dugog revolucionar-nog perioda zaoštravao uspon buržoazije, razvijala seuporedo s dijalektičkom „istorijskom mišlju“, koja seviše nije zadovoljavala tumačenjem postojećeg. Njencilj je bilo pronalaženje načina da se postojeće preva-ziđe i tako ujedno odbace i svi oblici razdvajanja.

76. Za Hegela pitanje više nije bilo kako tumačiti svet,već kako tumačiti promenu sveta. Ali, pošto je sebeograničio na pûko tumačenje te promene, Hegel pred-stavlja samo filozofsku kulminaciju sâme filozofije. Onje pokušao da shvati svet koji se razvija sam po sebi.Takva istorijska misao stiže uvek kasno; ostaje joj dasamo retrospektivno objašnjava ono što se već dogodi-lo. Zato ta svest uspeva da prevaziđe razdvajanje samona planu misli. Hegelov paradoksalni stav – podređi-vanje smisla cele stvarnosti njenoj istorijskoj kulmina-ciji, uz istovremeno proglašavanje sopstvenog sistemaza tu kulminaciju – proističe iz proste činjenice da jetaj mislilac buržoaskih revolucija XVII i XVIII veka ufilozofiji video samo način za izmirenje s posledicamatih revolucija. „Čak i kao filozofija buržoaske revoluci-je, ona ne uspeva da obuhvati ceo proces te revolucije,već samo njegovu završnu fazu. Zato to i nije filozofijarevolucije već Restauracije.“ (Karl Korš, Teze o Hegelu irevoluciji) Hegel je po poslednji put obavio zadatak fi-lozofa: „glorifikaciju postojećeg“; ali ono što je za njegaveć postojalo kao jedino stvarno bilo je ništa manje ne-go celokupno istorijsko kretanje. Pošto je ipak zadržaospoljašnju poziciju misli, taj njen položaj mogao je damaskira samo pomoću prethodno zacrtanog projekta

35

Duha – te apsolutne, herojske sile, koja je postigla svešto je htela i htela sve što je postigla – i čiji se krajnjicilj podudara sa sadašnjim trenutkom. U tom procesuprevazilaženja istorijskom mišlju, filozofija je došla dotačke u kojoj je mogla da glorifikuje svet samo ospo-ravajući ga; naime, da bi uopšte govorila, morala je dapođe od pretpostavke da je celokupna istorija došla dosvog krajnjeg cilja, a da je jedini sud, koji bi mogao dautvrdi istinu, već zatvoren.77. Kada proletarijat kroz svoje akcije pokazuje da ta is-torijska misao nije zaboravljena, njegovo osporavanjezaključaka te misli u isto vreme potvrđuje njen metod.78. Istorijska misao se može spasiti samo ako postanepraktična misao; a praksa proletarijata, kao revoluci-onarne klase, nije ništa drugo nego ta istorijska svestkoja deluje u totalitetu svog sveta. Svi teorijski pravcirevolucionarnog radničkog pokreta – Marks, ali i Štir-ner (Max Stirner) i Bakunjin – izrasli su iz kritičkogsukobljavanja sa Hegelovom mišlju.79. Marksovu teoriju nemoguće je razdvojiti od Hege-love metode, ali i od revolucionarnog karaktera te te-orije, od njene istine. U tom smislu, odnos izmeđuMar-ksa i Hegela uglavnom je bio zanemarivan i pogrešnotumačen ili čak osuđivan kao slaba tačka onoga što sekasnije tako pogrešno preobrazilo u doktrinu poznatukao „marksizam“. Bernštajn (Eduard Bernstein) je po-sredno otkrio vezu između dijalektičke metode i agita-cije u prilog istorije, kada je u svojoj knjizi „Teorijskisocijalizam i praktična socijaldemokratija“ ukazao nanenaučno predviđanje skore proleterske revolucije uNemačkoj, izneto u Manifestu iz 1847: „Ta istorijskaautosugestija, greška kakvu ne bi napravio čak ni naj-naivniji politički vizionar tog doba, bila bi sasvim nes-

36

ci o budućem razvoju radničke klase, zajedno sa orga-nizacionom praksom koja se oslanjala na te zaključke,postali su prepreke s kojima se proleterska svest suoči-la u kasnijem periodu.

86. Teorijski nedostaci naučne odbrane proleterske re-volucije (kako u sadržaju, tako i u obliku u kojem je bi-la izložena) u krajnjoj liniji proističu iz poistovećivanjaproletarijata s buržoazijom u težnji ka revolucionarnomosvajanju vlasti.

87. Marks je još u Komunističkom manifestu pokušaoda dokaže legitimnost proleterske vlasti, navodeći kaoargument uzastopne pokušaje njihovih prethodnika,što ga je vodilo ka preteranom pojednostavljivanjuistorijske analize i njenom svođenju na linerani pri-kaz razvoja oblika proizvodnje, u kojem klasna bor-ba nužno vodi „ili ka revolucionarnom preobražaju ce-log društva ili ka međusobnom uništenju sukobljenihklasa“. Ipak, istorijske činjenice govore da je „azijat-ski način proizvodnje“ (kako ga je Marks nazivao nadrugim mestima) opstao u skoro neizmenjenom obli-ku uprkos svim klasnim sukobima, da slugama nika-da nije uspelo da zbace feudalne gospodare i da nijednapobuna robova u antičkom svetu nije vodila ka vladavi-ni slobodnih ljudi. Taj linerani prikaz previđa činjeni-cu da je buržoazija jedina revolucionarna klasa koja jeikada pobedila, da je to jedina klasa za koju je razvojekonomije bio istovremeno i uzrok i posledica dolaskana vlast. Isto pojednostavljivanje vodilo je Marksa kazapostavljanju ekonomske uloge države u upravljanjuklasnim društvom. Uspon buržoazije je oslobodio eko-nomiju od države, ali samo utoliko što je prethodnostanje bilo oruđe klasne represije unutar statične ekono-mije. Buržoazija je prvobitno razvila sopstvenu, neza-

41

nasleđu koje ostavio radničkom pokretu. Napredova-nje istorijskog subjekta je opet bilo odloženo, dok jeekonomija, ta istorijska nauka par exellence, sve višedobijala na značaju kao garant svoje buduće i neminov-ne negacije. Tako je revolucionarna praksa, jedini pravifaktor te negacije, bila sve više potiskivana iz teorij-skih razmatranja. Najveća važnost je pridavana strp-ljivom proučavanju ekonomskog razvoja, a sva patnjakoju je taj razvoj nosio sa sobom bila je dočekivana shegelovskom smirenošću. Rezultat je bilo „groblje do-brih namera“. Sada je jasno da se, u skladu s „naukomo revoluciji“, svest uvek javlja prerano i da mora bitipromišljena. „Istorija je pokazala da nismo bili u pra-vu, ni mi, niti oni koji sumislili kaomi“, pisao je Engels1895. „Postalo je jasno da je ekonomski razvoj širomkontinenta u to vreme bio daleko od zrelosti“ (Pred-govor za, Karl Marx, Die Klassenkämpfe in Frankreich1848 bis 1850, 1895). Tokom celog života Marks je gra-dio doslednu teoriju, ali izlaganje te teorije odvijalo sena terenu vladajućemisli, kao kritika posebnih discipli-na, pre svega političke ekonomije, glavne nauke buržo-askog društva. Upravo u tom osakaćenom obliku, kojije kasnije prihvaćen kao „ortodoksan“, Marskova teori-ja je postala „marksizam“.

85. Slabosti Marksove teorije prirodno su vezane zaslabosti revolucionarne borbe proletarijata tog vreme-na. Nemačka radnička klasa nije ostvarila revoluciju iz1848. godine; pariska Komuna bila je poražena u izola-ciji. Samim tim, ni revolucionarna teorija nije moglabiti potpuno ostvarena. Činjenica da je Marksu uglav-nom ostajalo da tu teoriju brani i dalje usavršava u čita-onici Britanskogmuzeja, imala je obogaljujuće posledi-ce na samu teoriju. Marksovi naučno izvedeni zaključ-

40

hvatljiva, posebno ako se ima u vidu da je u to vremeMarks već ozbiljno izučavao ekonomiju, kada u njoj nebismo prepoznali odraz antitetičke Hegelove dijalekti-ke, od koje se ni Marks, ni Engles nisu nikada potpunooslobodili. U to vreme opšteg previranja, taj uticaj sepokazao još fatalnijim po njihovu misao.“

80. Preokret koji je Marks izveo u cilju „spasavanja“misli od buržoaske revolucije, prenoseći je u drugači-ji kontekst, nije bio prosto stavljanje materijalističkograzvoja proizvodnih snaga na mesto Hegelovog Duha,koji hrli u susret sebi sâmom – Duha, čija je objekti-vizacija identična njegovom otuđenju i čije istorijskerane ne ostavljaju ožiljke. Naime, kada istorija jednompostane stvarna, ona više nema cilj. Marks je razorioHegelov stav distanciranja od događaja, kao i pasivnukontemplaciju, ne pozivajući se pri tom na bilo kakvuvišu, spoljnu silu. Zato je od tada jedina briga teorije dabude svesna svojih postupaka. Nasuprot tome, današ-nja pasivna kontemplacija ekonomskih kretanja pred-stavlja netranscendirani produžetak nedijalektičkog as-pekta Hegelovog pokušaja da stvori zaokruženi sistem:samo dokaz da tom ekonomskom procesu, da bi oprav-dao sebe, nisu više potrebni ni Hegel, niti dokazi dobi-jeni na čisto kontemplativnom planu. To kretanje, kojemoderno društvo danas slavi, jeste onaj sektor sveta ukojem za misao više nema mesta, sektor čiji mehanič-ki razvoj efikasno dominira celim društvom. Marksovprojekat je projekat svesne istorije, u kojem se kvan-titet, nastao iz slepog razvoja čisto ekonomskih pro-izvodnih snaga, mora preobraziti u kvalitativno prisva-janje istorije. Kritika političke ekonomije je prvi čin togkraja preistorije: „Od svih instrumenata proizvodnje,najveća proizvodna sila je sâma revolucionarna klasa.“

37

81. Marksova teorija je tesno povezana s naučnommiš-lju utoliko što i sâma nastoji da racionalno shvati sna-ge koje zaista deluju u društvu. Ali, ona ide i dalje odnaučne misli; ona čuva naučnu misao samo tako što jestalno prevazilazi. Ona pokušava da shvati društveneborbe, a ne društvene zakone. „Priznajemo samo jednunauku: istoriju.“ (Nemačka ideologija)

82. Buržoaska epoha, koja istoriji želi da podari nauč-no utemeljenje, previđa činjenicu da nauka kojom ras-polaže i sama nastaje na temeljima istorijskog razvo-ja ekonomije. Ali, istorija suštinski zavisi od tog eko-nomskog znanja sve dok ostaje samo ekonomska isto-rija. Mera u kojoj naučne opservacije previđaju uticajistorije na ekonomiju (i ceo proces koji stalno menjavlastite naučne premise), ogleda se i u aroganciji onihsocijalista koji su poverovali da su precizno izračunaliritam ekonomskih kriza. Sada, kada se pokazalo da ne-prestane intervencije političke vlasti uspevaju da spre-če krize, isti taj mentalitet u tome vidi osetljivu rav-notežu, koja vodi ka konačnom uspostavljanju opšteekonomske harmonije. Projekat prevazilaženja ekono-mije i upravljanja istorijom mora da obuhvati naukuovog društva, ali ne može i sam da bude naučni pro-jekat. Revolucionarni pokret ostaje buržoaski, sve doksmatra da aktuelnom istorijom može upravljati sred-stvima naučne spoznaje.

83. Utopijski pravci socijalizma, iako istorijski zasno-vani na kritici postojeće društvene organizacije, s pra-vom se nazivaju utopijskim sve dok ignorišu istoriju(to jest, sve dok ignorišu stvarne borbe i protok vre-mena, koji ne dotiču njihovu nepromenljivu sliku sreć-nog društva), ali ne i zato što odbijaju nauku. Napro-tiv, utopijski mislioci bili su potpuno u vlasti naučne

38

misli ranijih vekova. Oni su predviđali dovršenje i is-punjenje tog opšteg racionalističkog sistema. Sebe ni-su videli kao goloruke proroke, jer su čvrsto verova-li u društvenu moć naučnog dokaza, tako da su čak,kao Sen-Simon, verovali u mogućnost osvajanja vlastiuz pomoć nauke. Zombart (Werner Sombart) se pitao:„Zašto hoće da osvoje borbom ono što samo treba doka-zati?“ Ali, naučno razumevanje utopista nije uključiva-lo svest da neke društvene grupe imaju interes da odr-že status quo i da na raspolaganju imaju sve potrebnesnage, kao i oblike lažne svesti potrebne da se to stanjetrajno održi. Njihovo poimanje stvarnosti je daleko za-ostajalo za istorijskom realnošću razvoja sâme nauke,podređeno društvenim imperativima tog razvoja, kojisu određivali ne samo koji će nalazi biti prihvaćeni veći šta uopšte može, a šta ne može biti predmet naučnogistraživanja. Utopijski socijalisti su ostali zatočenici iz-nošenja istine u naučnom maniru, a ta istina je za njihbila samo apstraktna slika – oblik mišljenja koji se po-javio u prethodnim fazama društvenog razvoja. Sorel(Georges Sorel) je primetio da su model za otkrivanjei izlaganje društvenih zakona utopisti videli u astrono-miji: njihovo neistorijsko shvatanje harmonije bilo jeprirodna posledica njihovog pokušaja da na društvoprimene nauku koja je najmanje zavisila od istorije. Tuharmoniju su opisivali na isti način na koji je Njutnopisivao opšte naučne zakone, a srećan rasplet, koji sustalno prizivali, „imao je u njihovoj društvenoj nauciistu ulogu kao i inercija u klasičnoj fizici“. (Građa zateoriju proletarijata)

84. Naučno-deterministički aspekt Marksove misli jeupravo ono što ju je učinilo podložnom „ideologizaci-ji“, kako za njegovog života, tako još i više u teorijskom

39

Anarhistička bibliotekaAnti-Copyright

Guy DebordDruštvo spektakla

1967

Guy Debord, La Société du spectacle, Gallimard, Paris, 1992; Societyof the Spectacle, translated by Ken Knabb, Bureau of PublicSecrets, 2002; Guy Debord, Oeuvres, Gallimard, Paris, 2006.

Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, Beograd, 2003 (2012, 2017), uzpomoć Slavice M. Porodična biblioteka br. 4, drugo izdanje, radna

verzija, 2017. Prvo štampano izdanje: maj 2003.http://anarhija-blok45.net1zen.com

anarhisticka-biblioteka.net

biva izvan njega samog: hodočasnik je čovek koji iz-lazi iz tog cikličnog vremena i postaje stvarni putnik,a ne simbolički, kao svi ostali. Lični istorijski život idalje nalazi svoje ispunjenje u sferi moći, u tome štoučestvuje u borbama za moć ili za svrgavanje postoje-će moći. Ali, ireverzibilno vreme moći sada se neogra-ničeno deli zahvaljujući ujednačavanju orijentisanogvremena u okrilju hrišćanske ere – to je svet naoruža-ne vere, u kojem se igra gospodara okreće oko vernostii utvrđivanja ko kome treba da bude veran. To feudal-no društvo, nastalo iz susreta „organizacione struktureosvajačke vojske, koja se razvila za vreme osvajačkogpohoda“ i „proizvodnih snaga zatečenih u osvojenimzemljama“ (Nemačka ideologija) – a među te proizvod-ne snage treba uvrstiti i njihove proizvodne jezike –podelilo je vlast u društvu između crkve i države, kojaje, sa svoje strane, podeljena na složene odnose size-renstva i vazalstva, kao i na seoske posede i gradskezajednice. U toj raznovrsnosti mogućeg istorijskog ži-vota, posle neuspeha Krstaških ratova – glavnog, zva-ničnog istorijskog poduhvat tog sveta – polako se ot-krivao potajni rad epohe: ireverzibilno vreme koje jepostepeno i neprimetno podrivalo društvo, vreme kojeje živela buržoazija proizvodeći robe, osnivajući i šire-ći gradove, posvećujući se komercijalnom istraživanjuplanete – praktično eksperimentisanje koje je zauvekuništilo mitsko ustrojstvo kosmosa.

138. U doba opadanja srednjeg veka, svest još privr-žena starom poretku, doživljavala je ireverzibilno vre-me koje je proželo društvo u obliku opsednutosti smr-ću. To je melanholija nad raspadanjem jednog sveta,poslednjeg u kojem je sigurnost mita još bila protiv-teža istoriji; ta melanholija vidi kako se sve zemaljske

77

stvari nužno kvare i propadaju. Velike pobune evrop-skih seljaka bile su, između ostalog, njihov pokušajda odgovore istoriji koja ih je nasilno istrgla iz patri-jarhalnog sna zajamčenog feudalnim sistemom. To jemilenaristička utopija zemaljskog raja, u kojoj u prviplan izbija ono iz čega je potekla poluistorijska religi-ja, kada su rane hrišćanske zajednice, kao i judaistič-ki milenarizam iz kojeg su potekle, odgovorile na ne-mire i nesreće svog vremena tako što su najavile bli-sko ostvarenje Božjeg carstva, dodajući time antičkomdruštvu element nemira i subverzije. Kada je počeloda deli vlast u carstvu, hrišćanstvo se odreklo onogašto je preostalo od te nade kao pûkog sujeverja: to jesmisao Avgustinovog uveravanja da je Božje carstvoodavno nastupilo, da je ono zapravo osnovana crkva,uveravanja koje je prototip apologije moderne ideolo-gije. Društvena pobuna milenarističkog seljaštva pri-rodno se najpre izražava kao želja da se uništi crkva.Ali, milenarizam se razvija u istorijskom svetu, a nena tlu mita. Moderna revolucionarna očekivanja nisuiracionalni nastavak milenarističke verske strasti, kaošto Norman Kon veruje da je pokazao u svojoj Težnjiza milenijumom (Norman Cohn,The Pursuit of the Mil-lennium, 1957). Naprotiv, sam milenarizam, poslednjaborba revolucionarne klase koja govori religijskim je-zikom, već je bio moderna revolucionarna tendencija,kojoj je nedostajala samo svest o sopstvenoj istorijskojprirodi. Milenaristi su bili osuđeni na poraz zato štonisu bili u stanju da prepoznaju revoluciju kao sops-tveni poduhvat. To što je milenaristima bio potrebanspoljni podsticaj na delovanje, Božja odluka, zapravoje posledica činjenice da su pobunjeni seljaci uvek išliza vođama koji nisu pripadali njihovim redovima. Se-ljačka klasa nije mogla da stekne tačnu svest o funkci-

78

onisanju društva i o načinu vođenja sopstvene borbe:upravo zato što njeno delovanje i njena svest nisu bi-li jedinstveni, ona je izražavala svoj projekat i vodilasvoje ratove u skladu sa slikom zemaljskog raja.

139. Novo zaposedanje istorijskog života, renesansa,koja je videla svoju prošlost i svoje opravdanje u an-tici, donosi radostan prekid s večnošću. Njeno irever-zibilno vreme jeste vreme beskonačnog gomilanja saz-nanja; istorijska svest proizašla iz iskustva demokrat-skih zajednica i sila koje ih uništavaju, ponovo je, sMakijavelijem, preuzela analizu desakralizovane moćii izrekla o državi ono što je do tada bilo neizrecivo. Ubujnom životu italijanskih gradova, u umeću svetkova-nja, život se shvatao kao uživanje u proticanju vreme-na. Ali, to uživanje u prolaznosti i sâmo je moralo bitiprolazno. Pesma Lorenca de Medičija, koju Burkhart(Jacob Burckhardt) smatra suštim izrazom „duha rene-sanse“, zapravo je pohvala koju to krhko svetkovanjeistorije izriče samom sebi: „Kako je lepa mladost – štotako brzo mine.“

140. Neprestana težnja apsolutne monarhije, to jestnjene države, da monopolizuje istorijski život, težnjakoja je jedan vid prelaza ka potpunoj dominaciji buržo-aske klase, pokazuje istinu novog, ireverzibilnog vre-mena buržoazije. To je vreme rada, koje je prvi put os-lobođeno cikličnosti. S buržoazijom rad postaje procespreobražavanja istorijskih uslova. Ona je prva vladaju-ća klasa koja shvata rad kao vrednost. Ukidajući sveprivilegije, ne priznajući nijednu vrednost koja ne pro-izlazi iz eksploatacije rada, buržoazija je opravdano po-istovetila svoju sopstvenu vrednost vladajuće klase sradom, a napredak rada sa sopstvenim napretkom. Kla-sa koja gomila robu i kapital neprestano menja priro-

79

du, tako što menja sam rad oslobađajući njegovu pro-duktivnost. Ukupan socijalni život već se usredsrediou ornamentalnom siromaštvu dvora, u drečavoj nošnjiledene državne administracije koja kulminira „profesi-jom kralja“; sve istorijske slobode morale su se pomi-riti sa svojom propašću. Sloboda feudalaca, da se po-igravaju sa ireverzibilnim vremenom, istrošila se u nji-hovim poslednjim izgubljenim bitkama – u ratovimaFronde i u ustanku Škotlanđana u korist Čarlsa Edvar-da. Svet je promenio osnovu.

141. Pobeda buržoazije je pobeda duboko istorijskog vre-mena, vremena ekonomske proizvodnje, koje trajno ipotpuno preobražava društvo. Sve dok je agrarna pro-izvodnja glavni oblik rada, ciklično vreme, zaostalo nadnu društva, objedinjuje i podstiče sile tradicije kojekoče kretanje. Ali, ireverzibilno vreme buržoaske eko-nomije iskorenjuje te žive fosile širom sveta. Istorija,koja je do tada izgledala kao niz aktivnosti pripadnikavladajuće klase i zato bila pisana kao istorija događaja,sada se shvata kao opšte kretanje koje na svom putu ne-milosrdno gazi pojedince. Istorija, koja otkriva svojuosnovu u političkoj ekonomiji, postaje svesna postoja-nja onoga što je bilo njeno nesvesno, ali ne uspeva daga osvetli, tako da ono i dalje ostaje nesvesno. Jedinastvar koju je tržišna ekonomija zaista demokratizovalajeste ta slepa preistorija, kao nova sudbina kojom nikone vlada.

142. Istorija koja je prisutna u svim dubinama društvateži da nestane s njegove površine. Pobeda ireverzibil-nog vremena je, u isti mah, njegova metamorfoza uvreme stvari jer je oružje te pobede serijska proizvod-nja u skladu sa zahtevima tržišta. Glavni proizvod kojije sa ekonomskim razvojem premešten iz sfere luksuz-

80

nih retkosti u sferu tekuće potrošnje jeste, dakle, istori-ja, ali samo kao istorija apstraktnog kretanja stvari, ko-je dominira svakom kvalitativnom upotrebom života.Dok je ciklično vreme moglo da podnese porast onogdela istorijskog vremena koji su proživljavali pojedincii grupe, dominacija ireverzibilnog vremena proizvod-nje težiće da društveno eliminiše to proživljeno vreme.

143. Buržoazija je, dakle, omogućila svest o ireverzibil-nom vremenu i nametnula to vreme društvu, ali munije dozvolila da ga upotrebi. „Istorija je postojala, alije više nema“, zato što klasa posednika ekonomije, ko-ja ne može da raskine sa ekonomskom istorijom, morada potiskuje svaku drugačiju upotrebu ireverzibilnogvremena kao neposrednu pretnju. Vladajuća klasa, sa-činjena od stručnjaka za posedovanje stvari koji su, kaotakvi, u posedu tih stvari, mora da veže svoju sudbinuza održavanje te postvarene istorije, to jest za očuva-nje nove nepokretnosti unutar istorije. Radnik, koji senalazi u osnovi društva, prvi put nije materijalno otu-đen od istorije, jer je sada baza onaj deo društva ko-ji se ireverzibilno kreće. Zahtevajući da živi istorijskovreme koje sam proizvodi, proletarijat otkriva prosto,nezaboravno jezgro svog revolucionarnog projekta, asvi prethodni neuspeli pokušaji ostvarenja tog projek-ta obeležavaju moguća polazišta novog istorijskog ži-vota.

144. Ireverzibilno vreme buržoazije, koja je postala gos-podar istorije, najpre se predstavilo kao apsolutni po-četak: prva godina Republike. Ali revolucionarna ide-ologija opšte slobode, koja je prognala i poslednje os-tatke mitskog sistema vrednosti, kao i sve vidove tradi-cionalnog uređenja društva, već je nagovestila stvarnuvolju koju je zaodenula rimskom togom: neograničenu

81

slobodu trgovine. Pošto je ubrzo otkrilo da će morati daobnovi pasivnost, koju je iz temelja uzdrmalo da bi us-postavilo sopstvenu apsolutnu vladavinu, robno druš-tvo je „u hrišćanstvu, s njegovim kultom apstraktnogčoveka… našlo svoju najprikladniju dopunu.“ (Kapital)Buržoazija je s tom religijom tako sklopila kompromis,koji se ogleda i u predstavljanju vremena: napustila jesvoj kalendar, a njeno ireverzibilno vreme se uobličilopo kalupu hrišćanske ere i postalo njen produžetak.145. S razvojem kapitalizma ireverzibilno vreme seujednačilo na svetskom nivou. Univerzalna istorija pos-tala je realnost jer se ceo svet objedinio u razvoju togvremena. Ali, ta istorija, koja je u svakom trenutku svu-da ista i dalje nije ništa drugo do odbacivanje istori-je unutar nje same. Ono što širom sveta izgleda kaoisti dan, u stvari je samo vreme ekonomske proizvod-nje, vreme isečeno na jednake apstraktne segmente. Toujednačeno ireverzibilno vreme pripada svetskom trži-štu, pa tako i svetskom spektaklu.146. Ireverzibilno vreme proizvodnje je, pre svega, me-ra robe. Dakle, vreme koje se zvanično priznaje širomsveta kao opšte vreme društva, zapravo samo odraža-va posebne interese od kojih je sačinjeno, i nije ništadrugo do posebno vreme.

82

Bureau of Public Secrets (kompletna Situationist International Ant-hology i tekstovi svih filmova): http://www.bopsecrets.org

Situationist International Online (najveća arhiva): http://www.cddc.vt.edu/sionline/index.html

Not Bored: http://notbored.orgASituationist Book Collector’s Blog (dokumenti i originalna izdanja):

http://situationnisteblog.wordpress.comDebordiana (FR): http://debordiana.chez.com/debordiana.htm; ht-

tp://debordiana.noblogs.orgPorodična biblioteka: http://anarhija-blok45.net1zen.comAnarhistička biblioteka: http://anarhisticka-biblioteka.net/authors/

situacionisticka-internacionala

Impresum

Guy Debord, La Société du spectacle, Gallimard 1992(1967); Society of the Spectacle, trans. by Ken Knabb,Bureau of Public Secrets, 2002; Guy Debord, Oeuvres,Paris, Gallimard, 2006.Prvo štampano izdanje: anarhija/ blok 45, Porodičnabiblioteka br. 4, maj 2003 (sa ilustrovanim Dodatkom,o SI, Deboru, reakcijama na ovu knjigu, itd., što je ovdeizostavljeno).Preveo Aleksa Golijanin, 2003 (2012, 2017).OVAJ PREVODNIKADANEBI UGLEDAOSVETLOSTDANA DA NIJE BILO SLAVICE.aleksa.golijanin@gmail.comhttp://anarhija-blok45.net1zen.com

146

6: Spektakularno vreme

„Nemamo ničeg svog, osim vremena, u kojem živi čaki onaj koji druge kuće nema.“—Baltazar Grasijan, Priručni orakul i umeće razboritosti(Baltasar Gracián, Oráculo manual y arte de prudencia,CCXLVII, 1647)

147. Vreme proizvodnje, vreme-roba, zapravo je besko-načno gomilanje istovetnih intervala. To je apstrakt-no ireverzibilno vreme čiji se svi segmenti moraju po-kazati na hronometru kao kvantitativno jednaki. Re-alnost tog vremena može se svesti na uzajamnu za-menljivost njegovih jedinica. O društvenoj vladavinivremena-robe moglo bi se reći: „Vreme je sve, čoveknije ništa; u najboljem slučaju on je skelet vremena.“(Beda filozofije) To je obezvređeno vreme, sušta suprot-nost vremenu definisanom kao „polje u kojem se razvi-jaju ljudske snage“.148. Opšte vreme ljudskog nerazvoja postoji i u kom-plementarnom vidu, kao potrošno vreme proisteklo izmodernog oblika proizvodnje i koje se vraća u svakod-nevni život društva kao pseudociklično vreme.149. Pseudociklično vreme nije ništa drugo do potroš-ni oblik proizvedenog vremena-robe. Ono ima ista os-novna svojstva: homogene, uzajamno zamenljive jedi-nice i odsustvo kvalitativne dimenzije. Ali, kao potpro-izvod vremena-robe, koji ima ulogu da uspori konkret-ni svakodnevni život i da održava njegovo zaostajanje,

83

pseudociklično vreme je opterećeno pseudovalorizaci-jama i pokazuje se kao niz navodno individualizovanihmomenata.150. Pseudociklično vreme je vreme potrošnje kojaje svojstvena modernom ekonomskom preživljavanju,uvećanom preživljavanju u kojem je svakodnevno is-kustvo lišeno odlučivanja i podvrgnuto ne više prirod-nom poretku, već pseudoprirodi koja se razvila iz otu-đenog rada; stoga ono sasvim prirodno pronalazi sta-re ciklične ritmove koji su vladali životom preindus-trijskih društava. Pseudociklično vreme se, u isti mah,oslanja na prirodne tragove cikličnog vremena i gradinove homologne spojeve: dan i noć, radne i neradnedane, periodične odmore.151. Pseudociklično vreme je vreme koje je preobliko-vala industrija. Vreme zasnovano na proizvodnji robei sâmo je potrošna roba, koja objedinjuje ono što serazdvojilo sa dezintegracijom starih unitarnih društa-va – privatni, ekonomski i politički život. Sveukupnopotrošno vreme modernog društva na kraju se shva-ta kao sirovina za raznovrsne nove proizvode, koji seiznose na tržište kao upotreba društveno organizova-nog vremena. „Proizvod koji već postoji u obliku po-godnom za potrošnju, može poslužiti i kao sirovina zaneki drugi proizvod.“ (Kapital)152. U svojim najrazvijenijim sektorima, koncentrisanikapitalizam orijentiše se ka prodaji „potpuno oprem-ljenih“ blokova vremena, pri čemu je svaki od njih je-dinstvena roba koja u sebi spaja određen broj različitihroba. Tako se u sve moćnijoj ekonomiji usluga i „slo-bodnog vremena“ može pojaviti formula „sve je uklju-čeno u cenu“, bilo da je reč o spektakularnom živomokruženju, kolektivnom turističkompseudoputovanju,

84

Len Bracken: Guy Debord, Revolutionary, Feral House 1997.Ken Knabb (ed.): Situationist International Anthology, Bureau of Pu-

blic Secrets, 1981; 1989; 1995.Christopher Gray (ed.): Leaving the Twentieth Century: The Incom-plete Work of the Situationist International, London: Free Fall,1974; Rebel Press, 2001.

Tom McDonough (ed.): Guy Debord and the Situationist Internati-onal: Text and Documents, MIT Press, 2002.

Postojeći prevodi (Gi Debor i SI)

Društvo spektakla i Komentari društvu spektakla, Arkzin, Zagreb,1999.

Situacionistička internacionala: Beda studentskog života, anarhija/blok 45, Porodična biblioteka br. 7, 2004. Prevod: AG.

Gi Debor, Urlici u slavu de Sada (filmovi), anarhija/ blok 45, Poro-dična biblioteka br. 9, 2006. Ovo izdanje sadrži tekstove četiriDeborova filma: Urlici u slavu de Sada (1952), O prolasku neko-liko osoba kroz prilično kratku jedinicu vremena (1959), Kritikaodvajanja (1961) i In girum imus nocte et consumimur igni (1978).U međuvremenu je na stranici Porodične biblioteke objavljen itekst filma Odbacivanje svih mišljenja, pozitivnih i negativnih, iz-rečenih o filmu „Društvo spektakla“ (1975).

Situacionistička internacionala: izbor tekstova, Gradac, 164–165–166, 2008. Uredio AG, preveli Miodrag Marković i AG. Ovaj tro-broj časopisa Gradac donosi prevode 107 tekstova Letrističke iSituacionističke internacionale.

www

145

Preface à la quatriéme édition italienne de „La Société du spectacle“.Paris, Champ Libre 1979; Paris, Gallimard, 1992.

Cette mauvaise réputation…, Paris, Gallimard, 1993.Oeuvres (sabrana dela), Paris, Gallimard, 2006.

Filmovi

Hurlements en faveur de Sade. Film Lettristes, 1952. (90 min.)Sur le passage de quelques personnes a travers une assez courte uni-

te de temp. Dansk-Fransk Experimentalfilmskompagni, 1959. (20min.)

Critique de la séparation, 1961. DanskFransk Experimentalfilm-skompagni (20 min.)

La Société du spectacle. Simar Films, 1973. (90 min.)Réfutation de tous les jugements, tant élogieux qu’hostiles, qui ont

été jusqui’ici portes sur le fim La Société du spectacle. Simar Films,1975. (25 min.)

In girum imus nocte et cosumimur igni. Simar Films, 1978. (80 min.)Guy Debord, son art et son temps (dokumentarni, autorka Brigitte

Cornand). Canal +, 1994. (60 min.)

Nekoliko biografija i antologija

Vincent Kaufmann:GuyDebord: La révolution au service de la poésie,Librairie Arthéme Fayard, 2001. Eng., Guy Debord: Revolution inthe Service of Poetry, University of Minnesota Press, 2010.

Anselm Jappe: Guy Debord, University of California Press, 1999;PM Press, Oakland, CA, u najavi za 2018.

Andrew Hussey, The Game of War: The Life and Death of Guy De-bord, London, Jonathan Cape, 2001; Pimlico, 2002.

144

pretplati na potrošnju kulturnih dobara ili prodaji sa-me društvenosti u obliku „uzbudljivih razgovora“ i „su-sreta sa slavnim ličnostima“. Takva spektakularna ro-ba, koja sigurno ne bi imala prođu kada realnosti kojeparodira ne bi bile sve siromašnije, može se uporedi-ti s modernim načinima prodaje po tome što se možedobiti na kredit.

153. Potrošno pseudociklično vreme je spektakularnovreme, kako u užem smislu, kao vreme provedeno ukonzumiranju slika, tako i u opštijem smislu, kao slikapotrošnje vremena. Vreme potrošnje slika, medijumasvih roba, istovremenao je polje u kojem potpuno do-laze do izražaja i instrumenti spektakla i cilj koji oniglobalno predstavljaju, stecište i oličenje svake pojedi-načne potrošnje: znamo da se ušteda vremena, kojojmoderno društvo neprestano teži – bilo da je reč o br-zini prevoza ili o supi iz kesice – na kraju svodi na toda prosečni Amerikanac gleda televiziju tri do šest satidnevno. Društvenom slikom potrošnje vremena domi-niraju isključivo trenuci dokolice i odmora – trenucikoji se dovode u vezu s daljinom i koji su, po definiciji,poželjni kao i svaka spektakularna roba. Ta roba je ov-de eksplicitno prikazana kao niz trenutaka realnog ži-vota čije ciklično vraćanje željno iščekujemo. Ali, upra-vo u tim trenucima koji su dodeljeni životu, spektaklse razvija i reprodukuje i tako postiže viši stepen inten-ziteta. Ono što je prikazano kao pravi život, pokazujese samo kao još spektakularniji život.

154. Iako ovo doba vidi sebe kao učestalo vraćanjemnogobrojnih svetkovina, ono je, zapravo, doba bezsvetkovina. Ono što je u cikličnom vremenu trenutakučestvovanja zajednice u raskošnom trošenju života,nije više moguće u društvu bez zajednice i bez rasko-

85

ši. Njegove vulgarizovane pseudosvetkovine, parodijedijaloga i poklona, navode ljude na preterano trošenjenovca, ali im donose samo razočaranje, koje se kom-penzira obećanjem nove obmane. Što više opada upo-trebna vrednost vremena modernog preživljavanja, tose ono više razmeće u spektaklu. Realnost vremena za-menjena je njegovim publicitetom.155. Dok je u starim društvima potrošnja cikličnog vre-mena bila u skladu s njihovim realnim radom, pse-udociklična potrošnja razvijene ekonomije protivrečiapstraktnom ireverzibilnom vremenu njene proizvod-nje. Dok je ciklično vreme bilo realno proživljeno vre-me nepokretne iluzije, spektakularno vreme je iluzor-no proživljeno vreme realnosti koja se neprestano pre-obražava.156. U procesu proizvodnje uvek se javlja nešto novo,ali potrošnja je prošireno vraćanje istog. Zato što mr-tav rad dominira živim radom, u spektakularnom vre-menu prošlost dominira sadašnjošću.157. Nedostatak opšteg istorijskog života znači da ni in-dividualni život još nema istoriju. Spektakularno dra-matizovane pseudodogađaje, koji se neprestano nudepažnji, nisu doživeli oni koji dobijaju informacije o nji-ma; štaviše, ti događaji se odmah zaboravljaju jer se su-više brzo smenjuju: spektakularna mašina neprestanopulsira i proizvodi nove. S druge strane, ono što je zais-ta doživljeno nema nikakve veze sa zvaničnim irever-zibilnim vremenom društva i direktno je suprotno pse-udocikličnom ritmu njegovih uzgrednih proizvoda. Toodvojeno individualno iskustvo svakodnevnog životališeno je jezika, pojmova i kritičkog pristupa sopstve-noj nezabeleženoj prošlosti. Ono ne može da se izrazi.Ono je neshvaćeno i zaboravljeno, pregaženo lažnim

86

Gi Debor: bibliografija i drugiizvori

Bibliografija

Fin de Copenhague, Debord-Jorn, Copenhagen: Bauhaus Imaginiste,1957; Paris, Allia, 1986.

Mémoires, (koautor Asger Jorn), Paris, International Situationniste,1959; Paris: Le Belles Lettres, 1993.

Contre le cinéma, Aarhaus, Denmark, Institute scandinave de van-dalisme compare, 1964.

La Société du spectacle. Paris, BuchetChastel 1967. Paris, Champ Li-bre 1971, 1983, 1987. Paris, Gallimard 1992.

La Véritable scission dans l’Internationale (koautor Gianfranco San-guinetti). Paris, Champ Libre 1972.

In girum imus nocte et comsumimur igni, Paris: Gerard Lebovici,1978; 1990.

Ordures et déballés a la sortie du film „In girum imus nocte et cosu-mimur igni“, Paris, Champ Libre, 1982.

Commentaires sur la société du spectacle, Paris, Gerard Lebovici,1979; Paris, Gallimard, 1992.

Considérations sur l’assassinat de Gerard Lebovici, Paris, Gerard Le-bovici, 1985.

Le „Jeu de la guerre“: relevé des positions successives de toutes lesforces au cours d’une partie, Paris: Gerard Lebovici, 1987.

Panégyrique: volume 1. Paris: editions Gerard Lebovici 1989.

143

O autoru

„Gi Debor (Guy Debord). Sebe smatra filmskim stvaraocem.Član Situacionističke internacionale (SI) i jedan od njenih osnivača(1957). Dugo vremena ličnost odgovorna za publikacije SI u Francu-skoj. Sada, kao i onda, uključen u razne aktivnosti te organizacije unekoliko zemalja u kojima se odvija situacionistička agitacija, po-sebno u Nemačkoj, Engleskoj i Italiji. Sebe ponekad naziva Gondiili Dekajo.1 Godine 1967. objavio knjigu Društvo spektakla. Sledećegodine, jedna od vodećih figura najesktremnije struje u previranji-ma iz maja 1968. Posle tih događaja, njegove teze su imale velikiuticaj na evropsku i američku ultralevicu. Francuz. Rođen 1931. go-dine, u Parizu.“

Ironična autobiografska crtica iz drugog izdanja Druš-tva spektakla (Champ Libre, 1971). Gi Debor se ubio 30.novembra 1994, ispalivši sebi metak u srce.

1 Gondi ili kardinal Rec (Jean François Paul deGondi, cardinal de Retz, 1613–1679), autor čuvenih Memoara (Mémoires, period do 1655), na koje se Debor ne-koliko puta pozivao u svojim tekstovima i jedan od glavnih aktera pobune poz-nate kao Fronda (Fronde, 1648–1653). Colin des Cayeaux (Kajo ili Dekajo), lopovi razbojnik (datum rođena nepoznat, verovatno obešen 1460. ili 1461), pratilacslavnog francuskog pesnika Fransoa Vijona (François Villon, rođen 1431, sudbi-na posle 1463. nepoznata; te godine je bio osuđen na smrt vešanjem, prvo zbogkrađe, onda i zbog jednog uličnog obračuna, da bi presuda posle bila preinačenau progonstvo; od tada mu se gubi svaki trag).

142

spektakularnim pamćenjem onoga što ne zavređuje dabude zapamćeno.

158. Spektakl, kao način na koji današnje društvo para-liše istoriju i sećanje i suzbija svaku istoriju koja prois-tiče iz istorijskog vremena, jeste lažna svest vremena.

159. Da bi se radnicima nametnuo status „slobodnih“proizvođača i potrošača vremena-robe, njihovo vrememoralo je najpre biti predmet nasilne eksproprijacije.Pojavu novog, spektakularnog oblika vremena omogu-ćilo je upravo to prvobitno oduzimanje vremena pro-izvođača.

160. Neizbežna biološka ograničenja radne snage – oči-gledna zavisnost od prirodnog ciklusa budnosti i sna,kao i obogaljujuće posledice ireverzibilnog vremenana život pojedinca – moderni proizvodni sistem tre-tira isključivo kao drugorazredna pitanja. Kao takva,ona se ignorišu u svim zvaničnim izjavama i u pred-stavljanju potrošnih dobara, vidljivog izraza njegovogtrijumfalnog pohoda. Paralisan, u lažnom središtu kre-tanja svog sveta, posmatrač više ne vidi život kao kre-tanje ka ostvarenju i smrti. Onaj koji je odbio da ži-vi ne može više da prihvati ni sopstvenu smrt. Rekla-me životnog osiguranja sugerišu da će čovek biti odgo-voran za ekonomski gubitak ako umre ne doprinevšifunkcionisanju sistema, dok reklame za „američki na-čin umiranja“ ističu čovekovu sposobnost da u posmrt-nom stanju očuva najveći mogući privid života. U svimpodručjima reklame, starenje je strogo zabranjeno. Nasvakom pojedincu je da mudro ekonomiše svojim „ka-pitalom mladosti“; pokazuje se, međutim, da taj kapi-tal, ma koliko brižno negovan, nikada ne može dostićitrajnost i kumulativnu moć ekonomskog kapitala. To

87

društveno odsustvo smrti identično je društvenom od-sustvu života.

161. Kao što je pokazao Hegel, vreme je nužno otuđe-nje, sredina u kojoj se čovek ostvaruje tako što gubisebe, u kojoj postaje drugi da bi postao ono što uis-tinu jeste. Suprotnost vremenu je upravo vladajućeotuđenje, koje je proizvođaču nametnuto kao tuđa sa-dašnjost. U tom prostornom otuđenju, društvo, koje ukorenu razdvaja čoveka od aktivnosti koju od njegakrade, zapravo odvaja čoveka od njegovog sopstvenogvremena. Upravo društveno otuđenje, koje se u načelumože prevazići, zabranilo je i okamenilo mogućnosti irizike živog otuđenja u vremenu.

162. Iza prolaznih moda koje se neprestano smenju-ju na frivolnoj površini spektakla pseudocikličnog vre-mena, vrhunski stil našeg doba i dalje prebiva samo uonome čime vlada pritajena, a ipak očigledna nužnostrevolucije.

163. Prirodna osnova vremena – konkretno iskustvoprolaženja vremena – ljudska je i društvena i zato štopostoji za čoveka. Ograničenost ljudske prakse, različi-tih nivoa rada, humanizovala je, ali u isti mah i dehu-manizovala vreme, kako ciklično vreme, tako i odvoje-no, ireverzibilno vreme ekonomske proizvodnje. Revo-lucionarni projekat besklasnog društva, sveukupnogistorijskog života, teži ukidanju društvene mere vre-mena u korist ludičkog modela ireverzibilnog vreme-na pojedinaca i grupa, modela u kojem istovremenopostoje nezavisna, ali i udružena vremena. To je pro-gram potpunog ostvarenja komunizma u vremenu, ko-munizma koji ukida „sve što postoji nezavisno od po-jedinaca“.

88 141

140

164. Svet već sanja o takvom vremenu, ali mora postatisvestan tog sna da bi ga ostvario.

89

7: Upravljanje prostorom

„Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slo-bodu, a ne uništi ga, može samo da očekuje da i sâmbude uništen; naime, takav grad uvekmože naći povodza pobunu, u ime svoje ranije slobode i drevnih običa-ja, koje ne mogu da potisnu ni protok vremena, nitisva potonja blagodet. Šta god novi vladar činio, kakvegod mere predostrožnosti preduzimao, stanovnici ni-kada neće zaboraviti tu slobodu i te običaje – osim akose ne razdvoje i ne rasele.“

— Makijaveli, Vladar (1513)

165. Kapitalistička proizvodnja je ujedinila prostor, ru-šeći sve barijere između društva i njegovog okruženja.Ta unifikacija predstavlja u isto vreme ekstenzivan iintenzivan proces banalizacije. Akumulacija robe, ma-sovno proizvedene za apstraktni prostor tržišta, kojaje uzdrmala sve regionalne i zakonske barijere, kao isva korporativna ograničenja koja su u srednjem vekuimala za cilj očuvanje kvaliteta zanatske proizvodnje,podrila je i autonomiju i kvalitet samih mesta. Ta silahomogenizacije je teška artiljerija koja ruši sve Kine-ske zidove.

166. Slobodan prostor robe se neprestano menja i pre-oblikuje ne bi li postao što sličniji sebi, ne bi li se štoviše približio idealu nepokretne monotonije.

90

Najava knjige iz 1967. (letak)

Letak koji je pratio izlazak knjige, 1967. Tekst je pre-uzet iz teze 123 (poglavlje 4, „Proletarijat kao subjekti predstava“). Na drugoj polovini letka nalazio se stripsa tekstom iz knjige Raula Vanegema (ili Vanehema),Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade gene-racije (Raoul Vaneigem, Traité de savoir-vivre à l’usagedes jeunes générations, 1967).

139

Neobjavljeni predgovor za prvoizdanje

Evo prve situacionističke teoretske knjige. Situacionisti su je-dan prilično tajanstven pokret, ali o kojem se sada sve više govori.Okupljanje predstavnika studenta iz Strazbura oko njihovih teza(Beda studentskog života, 1966), za koje je „Le Mond“ pisao da sudostigle stepen „ekstremizma koji je teško nadmašiti“, izazvalo jeskandal. Očigledan je i njihov uticaj na pokret „provo“ (Amster-dam), iako su oni kritikovali naivnost javnih istupa tog nedozrelogoblika agitacije. U ovom trenutku, njihove ideje se nalaze u sredi-štu najnaprednijih borbenih struja koje se formiraju u Engleskoj iAmerici.

Gi Debor, urednik časopisa Situacionistička internacionala, uovoj knjizi izlaže osnove nove kritike, koju je teško klasifikovati,ali koja svuda počinje da dovodi u pitanje moderno društvo. Funk-cionisanje „masovnih medija“, urbanizam, neuspeh radničkog po-kreta, degradacija života u kontekstu otuđene proizvodnje, razma-traju se iz sveobuhvatne perspektive. Ova knjiga neće propustitida iznenadi, budući da protivreči svim uverenjima današnje levi-ce. Metodološka dominacija kretanja moderne misli, koja počinjesa Hegelom i Marksom, ovde je, kao što će se moći videti u tokuizlaganja, usmerena na potpuno drugačiji cilj: revoluciju.

Tekst prosleđen izdavaču, povodom izlaska knjige(Buchet-Chastel, Paris, 14. XI 1967), ali koji je ostaoneobjavljen. Guy Debord, Oeuvres, Gallimard, Paris,2006, str. 875.

138

167. Eliminišući geografsku udaljenost, to društvo pro-izvodi novu unutrašnju udaljenost, u obliku spektaku-larnog razdvajanja.

168. Turizam – protok ljudi upakovan za potrošnju,nusproizvod protoka robe – prilika je da se negde ode ividi ono što je već banalizovano. Ekonomska organiza-cija putovanja ka različitim mestima unapred garantu-je njihovu jednoličnost. Modernizacija, koja je već re-dukovala vreme putovanja, istovremeno je ograničila irealni prostor u kojem se i ka kojem se može putovati.

169. Društvo koje menja celo svoje okruženje razvilo jesopstvene tehnike za oblikovanje same teritorije kojačini osnov za sve različite aspekte tog projekta. Urbani-zam, „gradsko planiranje“, jeste metod kojim kapitali-zam preuzima kontrolu nad celim prirodnim i ljudskimokruženjem. Sledeći logiku potpune dominacije, kapi-talizam može, a sada i mora, da ceo prostor prekroji usvoj vlastiti dekor.

170. Upadljiva potreba za zamrzavanjem života, ko-ju kapitalizam ostvaruje kroz urbanizam, hegelovskimrečnikom se može opisati kao apsolutna prevlast „mi-roljubive koegzistencije unutar prostora“ nad „nemir-nim postajanjem, u protoku vremena“.

171. Dok sve tehničke snage kapitalizma rade na prime-ni različitih oblika razdvajanja, urbanizam tim snaga-ma pruža osnov i priprema teren za njihov dalji razvoj;urbanizam je sama tehnologija razdvajanja.

172. Urbanizam je moderan način za rešavanje aktuel-nog problema očuvanja klasne vladavine pomoću raz-bijanja radnika, među kojima je, u uslovima urbaneproizvodnje, došlo do opasnog približavanja. Nepresta-na borba protiv svega što bi moglo da vodi ka takvom

91

približavanju našla je u urbanizmu najefikasniju oblastdelovanja. Još od Francuske Revolucije, svi potonji re-žimi nastojali su da razviju sredstva za uspostavljanjereda i zakona na ulici, što je kulminiralo ukidanjemsâme ulice. Pišući o „civilizaciji… koja ide jednosmer-nim putem“, Luis Mamford (Lewis Mumford) je u Gra-du u istoriji ukazao na činjenicu da je, s razvojem ma-sovne komunikacije na velikim udaljenostima, izolaci-ja stanovništva postala mogo efikasniji način kontrole.Ali, opšti trend ka izolaciji, koji čini samu suštinu ur-banizma, mora da uključi i kontrolisanu reintegracijuradnika na osnovu planiranih zahteva prodizvodnje ipotrošnje. Ta reintegracija dovodi izolovane pojedinceu blizak kontakt, ali samo kao izolovane pojedince: fa-brike, kulturni centri, turističkamesta i izgradnja stam-benih četvrti, potpuno su u funkciji uspostavljanja telažne zajednice. Ista kolektivna izolovanost preovlađu-je čak i unutar porodične ćelije, gde svepristuni prijem-nici poruka spektakla ispunjavaju izolaciju vladajućimslikama – slikama koje svu svoju snagu crpu upravo izte izolacije.

173. U svim ranijim epohama arhitektonske inovacijebile su namenjene isključivo vladajućoj klasi. Sada, poprvi put u istoriji, pojavljuje se arhitektura posebno di-zajnirana za siromašne. Estetska beda i široke razmeretog novog iskustva stanovanja proističu upravo iz nje-govog masovnog karaktera, koji je opet posledica nje-gove funkcije i modernih uslova izgradnje. Očiglednojezgro tih uslova je autoritarno odlučivanje, koje aps-traktno pretvara celo okruženje u okruženje apstrak-cije. S početkom industrijalizacije, svuda se pojavljujeista arhitektura, čak i u zemljama najzaostalijim u tompogledu, kao osnovni preduslov za razvoj novog tipa

92

je rutinski zabeležen, datiran i proglašen dovoljno poznatim; samojedan prost znak – „pad Berlinskog Zida“, besomučno ponavljan –odmah je prihvaćen kao zamena za sve druge nesumnjive znakedemokratije.

Tokom 1991. prve posledice te spektakularne modernizacije do-vele su do potpunog raspada Rusije. Tako su, mnogo očiglednijenego na Zapadu, pogubne posledice opšteg ekonomskog razvojapostale vidljive. Pometnja koja danas vlada na celom Istoku ipak jesamo posledica tog opšteg razvoja. Svuda se postavlja isto strašnopitanje, koje već dva veka proganja svet: kako naterati siromašneda rade, kada ih jednom porazite, a sve njihove iluzije nestanu?

Teza 111, koja je uočila prve znake opadanja Rusije, čiju smokonačnu eksploziju upravo ispratili, i koja je tako nagovestila sko-ri nestanak svetskog društva i njegovo (kako bi se to danas rek-lo) brisanje iz memorije kompjutera, ponudila je i jednu strateškuprocenu čija će ispravnost uskoro biti očigledna: „U krajnjoj ana-lizi, ovo urušavanje globalnog saveza zasnovanog na birokratskojmistifikaciji pokazuje se i kao krajnje nepovoljno za budući razvojkapitalističkog društva.“

Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom nameromda naudi društvu spektakla. Ipak, u njoj nema ničeg preteranog.

Gi Debor, 30. jun 1992.

137

rima o društvu spektakla (1988), izneo sam neoborive dokaze da jenekadašnja „svetska podela spektakularnih zadataka“ između rival-skih tabora zgusnutog i raspršenog spektakla, izrodila kombinacijute dve forme: integrisani spektakl.

To stapanje moglo bi se izraziti nešto izmenjenim tekstom teze105 Društva spektakla, u kojoj sam, na osnovu situacije koja je va-žila pre 1967, naglasio razliku između te dve prakse: pošto je Velikiraskol unutar klasne vladavine prevaziđen, sada bismo mogli rećida je jedinstvena praksa integrisanog spektakla „svet izmenila eko-nomskim, a percepciju ljudi policijskim sredstvima“ – pri čemu jereč o sasvim novoj vrsti policije.

Svet je mogao da se zvanično proglasi ujedinjenim, zato što sestapanje na ekonomskom i političkom planu već dogodilo. Štaviše,sumorna perspektiva, koja preti svakoj odvojenoj vlasti, diktirala jepotrebu da se svet ujedini još ranije, da bi u uslovima potpunog kon-senzusa mogao da deluje kao blok, kroz jedinstvenu organizacijusvetskog tržišta, u isto vreme prerušenog i podržanog spektaklom;a opet, taj svet nikada neće biti ujedinjen.

Totalitarna birokratija, „koja u tržišnoj ekonomiji služi kao za-mena za vladajuću klasu“, nikada nije s tako malo vere gledala nasvoju sudbinu. Ona je znala da će uvek biti samo „nerazvijeni oblikvladajuće klase“, iako je uvek želela da postane nešto više. Pre mno-go godina, teza 58 postavila je kao aksiom da se „spektakl zasnivana ekonomiji obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj linijiteže dominaciji nad celim tržištem spektakla“.

Ta žudnja spektakla za modernizacijom i unifikacijom, zajednosa svim drugim tendencijama ka pojednostavljivanju društva, vodi-la je ka tome da 1989. ruska birokratija iznenada, kao po komandi,pređe na ideologiju demokratije – drugim rečima, na diktaturu „slo-bodnog tržišta“ – i tako prizna sva prava homo spectatora (čoveka-posmatrača). Niko se na zapadu nije duže od jednog dana bavio zna-čajem i mogućim posledicama tog izuzetnog medijskog događaja –samo još jedan dokaz, možda izlišan, o napretku tehnika spektakla.Trebalo je samo registrovati očigledan geološki potres. Fenomen

136

društvenog života. Protivrečnost između rasta materi-jalnih snaga društva i hroničnog izostanka progresa upravcu bilo kakve svesne kontrole nad tim snagama,otkriva se najjasnije kroz razvoj urbanizma, pitanje ter-monuklearnog naoružnja ili kontrole rađanja (gde sena horizontu već nazire mogućnost manipulacije po-tomstvom).

174. Samouništenje urbanog okruženja uveliko je u to-ku. Eksplozija gradova koja je njihovo ruralno okruže-nje prekrila „bezobličnom masom urbanih otpadaka“(Mamford), direktna je posledica imperativa potrošnje.Diktatura automobila, te robe-vodilje prve faze ekono-mije robnog obilja, ostavlja svoj trag u vidu autopute-va koji razdiru stara gradska jezgra i podstiču sve ve-ću disperziju. Unutar istog procesa, delimično obnov-ljeno urbano tkivo ubrzano se kristališe oko „pogonaza distribuciju“ – džinovskih prodajnih centara, izgra-đenih usred nedođije i okruženih hektarima parkinga.Međutim, ti hramovi grozničave potrošnje izloženi suistoj, neodoljivoj centrifugalnoj sili, koja ih odbacuječim oko sebe razviju dovoljno urbanih elemenata dabi bili zamenjeni novim prodajnim centrima. Međutim,tehnička organizacija potrošnje je samo najvidljiviji as-pekt opšteg rastakanja, koje je grad dovelo do tačke ukojoj počinje da troši samog sebe.

175. Ekonomska istorija, koja je tokom celog razvojagravitirala oko suprotnosti između grada i sela, danasje došla dotle da poništava oboje. Kao rezultat sadašnjeparalize svakog istorijskog razvoja osim nezavisnogkretanja ekonomije, taj početak nestajanja gradova isela ne ukazuje na prevazilaženje njihove razdvojenos-ti, već na njihov istovremeni kolaps. Uzajamna erozijagrada i sela, posledica neuspeha istorijskog razvoja ko-

93

ji je morao da prevaziđe postojeću urbanu stvarnost,ogleda se u eklektičkoj mešavini njihovih istrgnutihfragmenata, koja pokriva najveći deo industrijalizova-nih oblasti širom sveta.

176. Univerzalna istorija je rođena u gradovima, a svo-ju zrelost je dostigla kroz odlučujuću pobedu gradanad selom. Za Marksa, jedna od najveći zasluga bur-žoazije kao revolucionarne klase bila je ta što je „potči-nila selo gradu“, u kojem je „sam vazduh oslobađajući“.Ali, ako je istorija gradova istorija slobode, ona je ta-kođe i istorija tiranije, državne uprave koja kontrolišene samo selo već i grad. Grad je služio kao istorijskopoprište bitke za slobodu u vreme kada se u toj bor-bi još nije moglo pobediti. Grad je fokusna tačka isto-rije jer u sebi istovremeno otelotvoruje koncentracijudruštvene snage, koja omogućava istorijski projekat isvest o prošlosti. Neprekidno uništavanje gradova jesamo još jedan znak neuspeha čovečanstva da podre-di ekonomiju istorijskoj svesti; znak neuspeha društvada se ujedini kroz prisvajanje onih sila koje su do sadabile otuđene od njega.

177. „Selo predstavlja suštu suprotnost: izolaciju iodvajanje.“ (Nemačka ideologija) Na isti način na kojiuništava gradove, urbanizam stvara lažno selo, razdvo-jeno od prirodnih odnosa svojstvenih tradicionalnomselu i od direktnih (i direktno izazvanih) društvenihodnosa istorijskih gradova. Uslovi stanovanja i spekta-kularna kontrola pomoću „planskog okruženja“, vodi-li su ka pojavi veštačkog novog seljaštva. Geografskaraštrkanost i zatucanost, koji su oduvek sprečavali se-ljaštvo da preduzme neku nezavisnu akciju i postanestvaralačka istorijska snaga, danas odlikuju i te moder-ne proizvođače: njima je svet koji stvaraju nepristupa-

94

Predgovor za treće francuskoizdanje

Društvo spektakla se prvi put pojavilo u novembru 1967. godine,u Parizu, u izdanju Buchet-Chastel. Nemiri 1968. učinili su knjigupoznatom. Drugo izdanje, bez ikakvih izmena, objavila je 1971. go-dine izdavačka kuća Champ Libre, koja je 1984. promenila naziv uEditions Gérard Lébovici, u čast ubijenog urednika. Knjiga je redov-no štampana sve do 1991. Tekst ovog trećeg izdanja identičan jeonom iz 1967. godine. Naravno, isto pravilo važiće i za druge mo-je knjige čije izdavanje priprema Gallimard; nisam od onih koji seispravljaju.

Ovde izložena kritička teorija nema razloga da se menja sve dokopšti uslovi dugog istorijskog perioda, koje je ona po prvi put tač-no opisala, ostaju nepromenjeni. Potonji razvoj naše epohe samo jepotvrdio i dodatno ilustrovao teoriju spektakla. Potvrda ove teorijemože se smatrati istorijskom i u manje uzvišenom smislu: ona sve-doči o tome šta je tokom sukoba iz 1968. godine bilo najekstremnijestanovište, drugim rečima, dokle se u tom trenutku moglo ići. Odtada su čak i najveće budale tog vremena mogle da nauče lekcijui to na svojoj koži: šta tačno znači „negacija života koja je postalavidljiva“, „gubitak kvaliteta“ u vezi sa oblikom robne proizvodnjeili „proletarizacija sveta“.

Kasnije sam, po potrebi, dodavao zapažanja o nekim najznačani-jim novinama koje je razvoj događaja izbacio na površinu. U pred-govoru za novo italijansko izdanje iz 1979. godine, bavio sam se no-vinama u prirodi industrijske proizvodnje i tehnikama upravljanja,koje su pratile promene u samoj vladavini spektakla. U Komenta-

135

Ko još može verovati u neki manje radikalan realistički ishod?Ispod svakog dostignuća i svakog projekta ove nesrećne i smešnesadašnjosti ispisane su reči Mene, Tekel, Ufarsin,15 koje najavljujuneminovni pad svih gradova iluzija. Dani ovog društva su odbroja-ni. Njegovi razlozi i njegove zasluge su izvagani i pokazalo se da nepretežu. Njegovo stanovništvo je podeljeno na dve strane, od kojihjedna želi da ovo društvo nestane.

Gi Debor, januar 1979.

15 Reči koje se pojavljuju na zidu, za vreme gozbe na dvoru vavilonskog caraBaltazara (Valtasar, Belšazar), koje, po tumačenju proroka Danila (Danijela), naj-avljuju njegovu skoru propast: „Izbrojano, izvagano i podeljeno.“ Ili, u prevoduStarog zaveta:

„A ovo je pismo napisano: MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN.A ovo znače te reči: MENE, brojao je Bog tvoje carstvo i do kraja izbrojao.TEKEL, izmeren si na merila, i našao si se lak.FERES, razdeljeno je carstvo tvoje, i dano Midijanima i Persijanima.“(Biblija, Danilo, 5: 25; prevod: Đura Daničić, Vuk Karadžić)

134

čan, isto kao i prirodni radni ritam agrarnih društava.Seljaštvo je oduvek pružalo pouzdan osnov „orijental-nom despotizmu“, utoliko što je svojom rascepkanošćustalno podsticalo tendenciju ka birokratskoj centraliza-ciji. Novo seljaštvo, generisano sve većom birokratiza-cijom moderne države, razlikuje se od starog po tomešto njegova apatija sada mora biti istorijski proizvede-na i održavana; prirodno neznanje zamenio je organi-zovani spektakl falsifikovanja. Pejzaž „novih gradova“,koje naseljava to novo, tehnološko seljaštvo, upadljivje odraz represije istorijskog vremena na kojem počiva.Njihov moto bi mogao da glasi: „Ovde se nikada ništanije dogodilo, niti će se dogoditi.“ Snage istorijskog od-sustva bile su u stanju da stvore svoj vlastiti pejzaž, jerse njihovo istorijsko oslobođenje, koje se mora odigra-ti u gradovima, još nije dogodilo.

178. Istorija koja preti ovom pomračenom svetu mo-gla bi potencijalno da podredi prostor direktno doživ-ljenom vremenu. Proleterska revolucija predstavlja tukritiku ljudske geografije, kroz koju bi pojedinci i za-jednice mogli i morali da stvaraju mesta i događaje uskladu s prisvajanjem ne samo svog rada, već svoje ce-lokupne istorije. Uvek promenljivo polje igre tog no-vog sveta i slobodno poigravanje s pravilima sâme igre,omogućiće oživljavanje regionalne autonomije, kojaviše neće biti vezana isključivo za neki određen loka-litet; tako će se ponovo otvoriti mogućnost za pravaputovanja – putovanja kroz autentičan život, koji je isâm putovanje, koje sadrži sav smisao tog života.

179. Najrevolucionarnija ideja u vezi sa urbanizmom,sama po sebi, nije ni urbanistička, niti tehnološka ili es-tetska. To je projekat rekonstrukcije celokupnog okru-ženja u skladu s potrebama radničkih saveta, antidr-

95

žavne diktature proletarijata, tog izvršnog dijaloga. Sa-veti će biti delotvorni samo ako uspeju da preobrazepostojeće uslove u celini; oni pred sebe ne mogu pos-taviti neki skromniji zadatak, ako zaista žele da buduprepoznati i da sami sebe prepoznaju u svetu koji stva-raju.

96

„E la vita non è la morte/ E la morte non è la vita/ La canzone è giàfinita.“13

Svako ko bude pažljivo čitao ovu knjigu primetiće da ona ne nu-di nikakve garancije o pobedi revolucije, trajanju njenih operacijaili teškim putevima kojima mora proći, a još manje o tome kakoće ta revolucija, što se ponekad olako obećavalo, doneti savršenusreću svakome. Moj pristup, u isto vreme istorijski i strateški, ma-nje nego bilo koji drugi14 polazi od toga kako bi život trebalo dabude idila lišena svih nevolja i svakog zla, samo zato da bi namabilo prijatnije, a da su uzrok nedaća ljudi samo nedela nekolicinebogataša i glavešina. Svako je plod svojih dela, pa ako mu njegovapasivnost prostire postelju, neka se onda i izvali u nju. Najvažnijaposledica katastrofalnog raspada klasnog društva jeste činjenica daje po prvi put u istoriji prevaziđeno pitanje da li ljudi, kao celina,vole ili ne vole slobodu: sada će biti prisiljeni da je vole.

Opravdano je priznati sve teškoće i veličinu zadataka koji stojepred revolucijom koja želi da stvori i održi besklasno društvo. Onamože lako započeti svuda gde autonomni radnički saveti, koji nepriznaju bilo koji autoritet izvan njih samih ili bilo čije vlasništvo ikoji svoju volju postavljaju iznad svih zakona i specijalizacija, uki-nu odvajanje pojedinca, robnu ekonomiju i državu. Ali, revolucijaće pobediti samo ako se nametne svuda, univerzalno, ne prepušta-jući ni delić teritorije bilo kojem obliku otuđenog društva, koje idalje postoji. Tada ćemo opet videti Atinu ili Firencu, iz koje nikoneće biti proteran, kako seže do svakog kutka sveta, i koja će, po-što porazi sve svoje neprijatelje, najzad moći da se radosno predaistinskim podelama i beskrajnim sukobima istorijskog života.

13 Doslovno: „Život nije smrt/ smrt nije život/ pesmi je već kraj.“14 Parafraza i problematizacija rečenice iz Marksovog predgovora za prvo iz-

danje Kapitala, 1867, u kojoj ovaj uspostavlja vrlo krutu vezu između „pojedinca“i njegovog društvenog određenja: „Moj pristup, koji na razvoj ekonomskog for-miranja društva gleda kao na proces prirodne istorije, manje nego bilo koji drugismatra pojedinca odgovornim za društvene odnose kojima je kao biće određen,ma koliko da se subjektivno može uzdići iznad njih.“

133

rat iz sociologije. Spektakularna roba danas mora da kao normalnei bliske stvari predstavlja ono što je postalo sasvim neobično. Da lije to zaista hleb? Vino? Paradajz? Jaje? Kuća? Grad? Ne, sigurno,zato što je niz unutrašnjih promena, kratkoročno ekonomski koris-nih za one koji kontrolišu sredstva za proizvodnju, uspeo da zadržiime i dobar deo izgleda tih stvari, ali ih je lišio njihovog ukusa isadržaja. Ipak, stalno nas uveravaju kako razna potrošačka dobranesumnjivo odgovaraju svojim tradicionalnim imenima, a kao do-kaz se navodi to što ničeg drugog i nema, tako da je poređenje pos-talo nemoguće. Kao što danas samo nekolicina ljudi zna gde trebapotražiti ono izvorno u mestima koja još uvek postoje, tako i lažnomože legalno preuzeti ime istinitog, koje je izumrlo. Isti princip kojivlada hranom i ljudskim staništem, proteže se svuda, sve do knjigai najnovijeg privida demokratske rasprave, koji spektakl nalazi zashodno da nam prikaže.

Suštinska protivrečnost spektakularne dominacije zahvaćenekrizom jeste u tome što nije uspela tamo gde je bila najjača, u ne-kim prostim materijalnim zadovoljstvima, koja isključuju mnogadruga zadovoljstva, ali za koja se mislilo da su dovoljna u stalnomobnavljanju privrženosti masa proizvođača-potrošača. Upravo tamaterijalna zadovoljstva spektakl je zagadio i prestao da isporuču-je. Društvo spektakla je svuda počelo u prinudi, prevari i krvi, alije obećavalo bolje dane. Verovalo je da ga ljudi vole. Sada više neobećava ništa. Ono više ne kaže: „Ono što je prividno je dobro; onošto je dobro, prividno je.“ Sada jednostavno kaže: „To je tako.“ Onoiskreno priznaje da je nepopravljivo, iako je stalna promena – pro-mena svega što postoji u ono najgore – njegova suština. Izgubiloje svaku opštu iluziju o samom sebi.

Sve eksperti vlasti i svi njihovi kompjuteri uključeni su u stal-ne, multidisciplinarne konsultacije, ako ne zato da bi pronašli lekza bolesno društvo, onda zato da bi makar održali privid njegovogpreživljavanja, onoliko dugo koliko je to moguće, čak i posle padau komu, kao u slučaju Franka ili Bumedijena (Boumediene). Jednastara narodna pesma iz Toskane završava se mnogo brže i mudrije:

132

8: Negacija i potrošnja u kulturi

„Da li zaista veruješ da će Nemci izvesti političku re-voluciju za našeg života? Dragi prijatelju, to su samopusti snovi… Sudimo o Nemačkoj na osnovu njene sa-dašnje istorije – a ti svakako nećeš prigovoriti da je ce-la istorija falsifikovana ili da sav današnji javni životne odražava stvarno raspoloženje ljudi. Uzmi bilo kojenovine i odmah ćeš se uveriti da mi nikada nismo pres-tali (i da nas u tome nikakva cenzura nije sprečavala)da slavimo slobodu i nacionalnu sreću u kojoj danasuživamo!“— Ruge, pismo Marksu, mart 1844.

180. Kultura je opšta sfera znanja i predstava o proživ-ljenom iskustvu unutar istorijskih, klasno podeljenihdruštava. To je uopštavajuća snaga, koja postoji kaoodvojen entitet, kao podela intelektualnog rada i kaointelektualni rad podele. Kultura se jasno odvaja od je-dinstva na mitu zasnovanog društva „kada ljudski ži-vot izgubi moć ujedinjavanja, kada suprotnosti izgubesvoje žive veze i odnose, i postanu autonomne“. (Hegel,Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema) Postav-ši nezavisna, kultura započinje svoju imperijalističkukarijeru samoobogaćivanja, koja, u krajnjoj liniji, vodika ukidanju te nezavisnosti. Istorija, koja je omogućilarelativnu autonomiju kulture, kao i sve ideološke ilu-zije o toj autonomiji, ispoljava se i kao istorija kulture.Trijumfalni pohod istorije kulture može se shvatiti kao

97

progresivno razotkrivanje nedovoljnosti sâme kulture,kao marš ka njenom samoukidanju. Kultura je oblastpotrage za izgubljenim jedinstvom. U toj potrazi, kul-tura, kao odvojena sfera, osuđena je da negira sebe.181. U borbi između tradicije i inovacije, što je osnovnatema unutrašnjeg kulturnog razvoja istorijskih društa-va, inovacija je ta koja uvek pobeđuje. Ali, kulturnuinovaciju ne stvara ništa drugo do ukupno istorijskokretanje; kretanje koje, postajući svesno sebe kao celi-ne, teži da ode s one strane sopstvenih kulturnih pret-postavki i tako se usmeri ka prevazilaženju svih oblikarazdvajanja.182. Brzo proširivanje društvenog znanja, uključujućii svest o istoriji kao glavnoj osnovi kulture, vodilo jeka nepovratnom formiranju samosvesti koja je uništilaBoga. Ali, taj „prvi uslov svake druge kritike“ (Marks)ujedno je i prvi zadatak neprekidne kritike. Kada višenema ni jednog odbranjivog pravila ponašanja, svakiplod kulture gura kulturu ka njenom kraju. Za kulturuvaži isto što i za filozofiju: u trenutku kada postane pot-puno nezavisna, svaka njena disciplina je osuđena napropast – pre svega zato što i dalje pretenduje da pružisveobuhvatan izveštaj o društvu kao celini, a na kra-ju i zbog fragmentarnog karaktera svoje metode, kojamože biti operativna samo unutar određene dicipline.Nedostatak racionalnosti je ono što kulturu, kao odvo-jenu sferu, osuđuje na propast, jer ta kultura već nosiu sebi težnju ka pobedi racionalnog.183. Kultura je iznikla iz istorije koja je rastočila pret-hodni način života, ali, pošto je ona zasebna sfera unu-tar delimično istorijskog društva, njeno razumevanje ičulna komunikacija neminovno ostaju delimični. Onaje smisao jednog nedovoljno smislenog sveta.

98

S tim žalosnim činjenicama mnogi Italijani su se upoznali iz pr-ve ruke, dok ih je mnogo više odmah uzelo u obzir. Ali one nikadanisu obelodanjene, zato što prvi nisu imali načina da to urade, adrugi volje. Ipak, na ovom nivou analize, treba podsetiti na „spekta-kularnu“ politiku terorizma, nasuprot onome što vulgarno, a opetuvijeno, ponavljaju mnogi novinari i profesori, kako su teroristiponekad vođeni željom da se o njima priča. Italija je zbir društve-nih kontradikcija celog sveta i sada pokušava da, na dobro poznatnačin, u jednoj zemlji ujedini represivnu Svetu Alijansu klasne vla-davine, buržoaske i birokratsko-totalitarne, koja već otvoreno de-luje na celoj površini zemlje, u ekonomsku i policijsku solidarnostsvih država, iako, opet, ne bez određenih razmirica i izmirivanjaračuna na italijanski način. Pošto je na trenutak bila najrazvijeni-ja zemlja koja se najviše približila proleterskoj revoluciji, Italija jei najmodernija laboratorija međunarodne kontrarevolucije. Drugevlade, rođene u prespektakularnoj buržoaskoj demokratiji, s divlje-njem gledaju na italijansku vladu zbog hladnokrvnosti koju uspevada zadrži, iako je iako je sa svih strana izložena poniženjima, kaoi zbog smirenog dostojanstva s kojim se valja u blatu. To je lekcijakoju će u dužem periodu morati da primenjuju i kod kuće.

U stvari, vlade i brojne podređene sile koje im pomažu, svudanastoje da postanu umerenije. Već se zadovoljavaju time da svojevratolomno i panično upravljanje procesom koji postaje sve čud-niji i kojim očajnički pokušavaju da ovladaju, prikažu kao mirno irutinsko obavljanje tekućih poslova. Slično njima, zahvaćena viho-rom vremena, spektakularna roba je prošla kroz zapanjujući obrtu toj vrsti lažnog opravdanja. Ona je nekada, kao izuzetna dobra –ključ za neki nadmoćni ili čak elitistički oblik egzistencije – pred-stavljala sasvim normalne i obične stvari: automobil, cipele, dokto-

br. 5 , August Cesarec, Zagreb, 1983.) U pismu Bretonu, od 7. marta 1937, direkt-no sa aragonskog fronta, Benžamen Pere potvrđuje Orvelovu ocenu o ulozi stalji-nista, nekoliko meseci pre sukoba iz maja 1937, kada je razdor postao očigledan,ali objašnjava i svoje razloge za prelazak u anarhističku miliciju, zbog konfuznogi kontradiktornog ponašanja POUM u mnogim drugim pitanjima.

131

tivna, ali koja će uskoro biti na strani većine, a ne samo strana uokviru većine.

Kao što kašeta uvek smrdi na ribu11, tako će i staljinisti uvek bitiu svom elementu kada se oseti zadah prikrivenog državnog zločina.Zašto bi oni bili pošteđeni toga, u atmosferi pregovora u vrhu itali-janske državne vlasti, s nožem u rukavu i bombom ispod stola? Zarto nije stil u kojem su se rešile razmirice između Hruščova i Berije,Nađa i Kadara, Maoa i Lin Piaoa? Najzad, vođe italijanskog stalji-nizma i sami su u mladosti bili koljači, u vreme prvog „istorijskogkompromisa“, kada su, za račun demokratske španske republike izajedno sa ostalim službenicima Kominterne, izveli kontrarevoluci-ju 1937. Tada su njihove sopstvene „crvene brigade“ otele AndresaNina12 i ubile ga u nekom od tajnih zatvora.

11 U pismu Paolu Salvadoriju od 7. februara 1979, Debor predlaže ovome dapronađe neki italijanski pandan francuskom, „La caque sent toujours le hareng“(„kašeta uvek smrdi na haringu“). Rešenje iz Arkzinovog izdanja (videti bibliogra-fiju), sa svojim dalmatinskim prizvukom, ovde je sasvim dobro poslužilo. Debordalje objašnjava neke nijanse te fraze, koje u prevodu ipak izostaju: „Pronađi nekiitalijanski ekvivalent, ali to mora biti nešto uvredljivo i vulgarno. Na francuskom,’haringa’ znači i ’makro’, svodnik. Kakva lepa slika za staljiniste!“

12 Andrés Nin ili Andreu Nin i Pérez, 1892–1937. Vođa POUM, Partido Obre-ro de Unificación Marxista (Radnička partija ujedinjenih marksističkog ujedinje-nja), nezavisne marksističke partije, u čijim su se redovima borili i Džordž Or-vel (George Orwell) i nadrealista Benžamen Pere (Benjamin Péret). Najveće žrtverepublikansko-komunističkog (staljinističkog) puča iz maja 1937, čija su glavnameta ipak bili anarhisti, ali suviše brojni i uticajni da bi se mogli direktno likvi-dirati. Ipak, i oni su bili primorani da usvoje novu „realističku“ politiku republi-kanske koalicije, koja je najviše zavisila od pomoći Sovjetskog Saveza. Prethodnosu, iako ne tako jedinstveno i izričito kao POUM, smatrali da se revolucija i bor-ba protiv fašista moraju voditi uporedo, umesto da se ratni ciljevi svedu samo naovo drugo, a eventualna revolucija ostavi za period posle uspostavljanja stabil-nog demokratskog poretka. Ta nova politika bila je direktiva Kominterne i uslovza dobijanje sovjetske pomoći u naoružanju i oficirskom kadru. Iako su u slučajuŠpanije spoljašnji razlozi bili preteški i presudni, Orvel je u toj politici video glav-ni unutrašnji razlog republikanskog poraza: ljudi su izgubili motivaciju; umestoda se bore i rizikuju sve za nešto novo, ostalo im je samo da odvrate fašističkuopasnost i praktično se vrate na odnose pre izbijanja rata. (Kataloniji u čast, 1938;Sjećanje na Španjolski građanski rat, 1942; George Orwell, Odabrana djela, knjiga

130

184. Kraj istorije kulture pokazuje se na dva suprotnanačina: kao projekat koji teži sopstvenom prevazilaže-nju unutar sveukupnog istorijskog kretanja i kao nje-na težnja da se sačuva u obliku mrtvog predmeta spek-takularne kontemplacije. Prva težnja je vezala svojusudbinu za društvenu kritiku, druga za odbranu klasnevladavine.

185. Svaki od ta dva načina koji označavaju kraj kul-ture, postoji nezavisno, unutar svih aspekata saznanjai unutar svih aspekata čulnog predstavljanja (to jest,onoga što se nekada zvalo umetnošću, u najširem smis-lu). U slučaju saznanja, akumulaciji fragmentarnih saz-nanja koja su postala beskorisna – budući da odobre-nje od strane postojećih uslova zahteva odricanje odsopstvenog znanja – suprotstavlja se teorija prakse, ko-ja jedina ima pristup istini svakog od tih oblika znanja;samo ona zna tajnu njihove upotrebe. U slučaju čul-nog predstavljanja, kritičkoj autodestrukciji nekadaš-njeg zajedničkog jezika društva suprotstavlja se njego-va veštačka rekonstrukcija u obliku robnog spektakla,iluzorne predstave neživota.

186. Kada društvo jednom izgubi svoje mitski zasnova-no zajedništvo, ono gubi sve referentne tačke istinskizajedničkog jezika, sve do trenutka kada podele unutarte nepomične zajednice ne budu prevaziđene pojavomprave istorijske zajednice. Kada se umetnost, koja jebila taj zajednički jezik društvene neaktivnosti, razvi-je u nezavisnu umetnost u modernom smislu, koja iz-rasta iz svog prvobitnog religioznog univerzuma i pos-taje individualna proizvodnja pojedinačnih ostvarenja,i ona biva podređena kretanju koje upravlja istorijomsvih posebnih kultura. Njena deklaracija o nezavisnos-ti ujedno je i objava njenog kraja.

99

187. Pozitivan značaj moderne dekompozicije i des-trukcije cele umetnosti leži u uništavanju jezika komu-nikacije. Negativna posledica tog razvoja je to što za-jednički jezik više ne može da poprimi oblik jednostra-nih zaključaka koji su odlikovali umetnost istorijskihdruštava – zadocnele portrete tuđih života lišenih dija-loga, koji su taj nedostatak smatrali neizbežnim – ali,koji se mora ponovo pronaći u praksi koja ujedinju-je direktnu aktivnost s njenim vlastitim jezikom. Stvarje u tome da se zaista uzme učešće u zajednici dijalo-ga i u igri s vremenom, koje je do sada, u poetskim iumetničkim delima, bilo samo predstavljano.

188. Kada umetnost postane nezavisna i počne da sli-ka život u raskošnim bojama, to je znak da se život većpribližio kraju. Taj trenutak ne mogu da podmlade ni-kakve boje, ma koliko jarke, već samo sećanje. Veličinaumetnosti vidi se samo u sumrak života.

189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi putse ispoljava u baroku. Barok je bio umetnost sveta kojije izgubio središte s kolapsom poslednjeg mitskog po-retka: srednjovekovne sinteze ujedinjenog hrišćanstvai duha jednog Carstva, koja je uspostavila harmonijuizmeđu nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost prome-ne neminovno je odisala prolaznošću koju je otkrivalau svetu oko sebe. Ona je izabrala „život umesto več-nosti“ (Eugenio d’Ors). Najveća dostignuća baroka bilisu, pre svega, teatar i festival ili teatarski festivali, ukojima je jedini cilj svakog pojedinačnog umetničkogizraza bio da doprinese izgradnji scene koja je služilakao centar ujedinjavanja. Ta scena je bio pasaž, izrazugrožene ravnoteže unutar vladajuće dinamike haosa.Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka usavremenim estetskim raspravama, ukazuje na svest

100

da konačno skrše pokret revolucionarnog radništva. Druga struja,koja je u ovom trenutku u poziciji da izdaje naređenja nadzornici-ma „crvenih brigada“, nije verovala u to ili je makar verovala dastaljiniste, zbog bednih usluga koje bi mogli pružiti, na šta bi iona-ko pristali, ne treba preterano štedeti već da ih treba batinati jošjače, da se ne bi suviše osokolili. Videli smo da ta analiza nije bi-la bez vrednosti: kada je Moro otet, u prvom napadu na „istorijskikompromis“, koji je na kraju legalizovan parlamentarnim ukazom,staljinistička partija je nastavila da se pravi kako veruje u nezavis-nost „crvenih brigada“. Zarobljenik je održavan u životu onolikodugo koliko je trebalo produžiti poniženje i sramotu prijatelja, kojisu trpeli ucenu plemenito se čudeći šta ti nepoznati varvari uopšteočekuju od njih. Zato je sve okončano čim su staljinisti pokazalizube i javno aludirali na zakulisne manevre, a Moro je umro preva-ren. Ali, „crvene brigade“ imaju drugu funkciju, od mnogo opštijeginteresa, a to je da zbune ili diskredituju proletere koji se zaistapobune protiv države, a jednog dana će možda i likvidirati one naj-opasnije među njima. Staljinisti odobravaju tu ulogu, zato što im topomaže u obavljanju njihovog teškog zadatka. Oni ograničavaju is-pade strane koja se pokazuje štetnom po njih, tako što u ključnimtrenucima javno iznose uvijene insinuacije, kao i glasnim i jasnimpretnjama u pregovorima s državnim vlastima. Njihovo oružje od-vraćanja jeste to što bi u svakom trenutku mogli reći sve što znajuo „crvenim brigadama“, od samog početka. Ali, svakome je jasnoda to oružje ne mogu upotrebiti, a da ne unište „istorijski kompro-mis“ i da zato iskreno žele da u toj stvari ostanu diskretni, kao iu slučaju operacija nekadašnje SID. Šta bi bilo sa staljinistima akoizbije revolucija? Zato se i dalje ritaju, ali ne previše. Deset meseciposle otmice Alda Mora, kada su iste nepobedive „crvene brigade“po prvi put ubile jednog staljinističkog sindikalistu, takozvana Ko-munistička Partija je odmah reagovala, ali na čisto protokolarnomterenu, naime, tako što je zapretila svojim saveznicima ne bi li jeovi konačno uvažili kao partiju koja je svakako lojalna i konstruk-

129

sastanaka? Pošto to nisu bili u stanju da urade 1968. u Francuskoji 1975. u Portugaliji, revolucija nije uspela. Besmisleno je i odvrat-no podmetati kako „ekstremističke radničke frakcije“ ne bi mogledoći do te neophodne tačke bez terorista „iza sebe“. Naprotiv, tose desilo zato što je veliki broj italijanskih radnika odbacio politi-ku staljinističkih sindikata, koju sada sprovode „crvene brigade“,čiji nelogični i slepi terorizam za njih može biti samo smetnja. Ma-sovni mediji su onda iskoristili priliku da tu politiku, bez trunkedileme, prepoznaju u veštom rasporedu radničkih trupa i njihovimproblematičnim vođama. Boka insuinira kako su staljinisti moralida trpe te uvrede, koje su uveliko zaslužili svuda u poslednjih šez-deset godina, zato što bi ih u suprotnom fizički napali teroristi, kojesu autonomni radnici držali u rezervi. To je samo posebno glupa bo-kaserija („boccasserie“, po samom Boki, „bokovština“; prim. prev.),budući da svako zna da su u to vreme i mnogo kasnije „crvene bri-gade“ dobro pazile da staljiniste ne napadaju lično. Iako žele daostave takav utisak, „crvene brigade“ ne biraju svoje periode aktiv-nosti i svoje žrtve slučajno i po ličnom nahođenju. U takvoj klimi,neizbežno se proširuje periferni sloj za iskreni terorizam manjihrazmera, koji se manje ili više nadzire i privremeno toleriše, kaoribnjak u kojem se krivac uvek može uhvatiti i poslužiti na tanjiru;ali, „udarne snage“ glavnih intervencija mogle su se sastojati samood profesionalaca, kao što potvrđuje svaki detalj njihovog stila.

Italijanski kapitalizam i njegova vladajuća garnitura imaju ve-oma podeljena mišljenja o zaista vitalnom i izuzetno neizvesnompitanju upotrebe staljinista. Neki moderni sektori krupnog privat-nog kapitala su odlučno skloni tome ili su to bili; drugi, koje po-državaju mnogi menadžeri iz redova polunacionalizovanog predu-zetničkog kapitala, imaju negativniji stav. Najviši državni perso-nal raspolaže velikim prostorom za autonomnije manevrisanje, za-to što su odluke kapetana starije od volje brodovlasnika kada brodtone, ali je podeljen između sebe. Budućnost svakog klana zavisi odtoga kako će nametnuti svoje interese, dokazujući ih u praksi. Moroje verovao u „istorijski kompromis“, to jest, u sposobnost staljinista

128

da umetnički klasicizam više nije moguć: svi pokuša-ji, tokom poslednja tri veka, da se uspostavi normativ-ni klasicizam ili neoklasicizam bili su samo kratkotraj-ne veštačke konstrukcije, koje su govorile zvaničnimjezikom države (bilo apsolutne monarhije, bilo revo-lucionarne buržoazije zaogrnute u rimske toge). Onošto je sledilo posle baroka, bila je umetnost u još ve-ćoj meri individualistička i negatorska, koja je u tala-sima, od romantizma do kubizma, ponavljala svoje na-pade, sve dok nije potpuno rasparčala i uništila celusferu umetnosti. Nestanak istorijske umetnosti, kojaje bila deo interne komunikacije jedne elite i koja jeza društvenu osnovu svoje polunezavisnosti imala do-nekle razigrane uslove koje su poslednji izdanci aris-tokratije uspevali da održe, takođe ukazuje na činjeni-cu da je kapitalizam prvi oblik klasne vladavine kojipriznaje totalni nedostatak ontološkog kvaliteta; svojsmisao on nalazi samo u upravljanju ekonomijom, štoukazuje na gubitak svakog ljudskog umeća. Skladnojedinstvo baroknog ansambla, kojeg već dugo nema usvetu umetničke kreacije, u izvesnom smislu oživljenje u današnjoj mahnitoj potrošnji celokupne dosadaš-nje umetnosti. Pošto su sve umetničke forme prošlostiprepoznate i priznate istorijski, a zatim retrospektivnoreklasifikovane kao faze jedinstvene „svetske umetnos-ti“, ta umetnost je postala deo globalne pometnje kojasama po sebi predstavlja neku vrstu barokne struktu-re višeg nivoa, strukture koja apsorbuje i sam barok isve njegove moguće reinkarnacije. Naime, po prvi putu istoriji, umetnosti svih epoha i civilizacija mogu sesagledati i prihvatiti zajedno, a sama činjenica da jedanas moguće sakupljati te umetničke suvenire i pre-birati po njima ukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovodoba muzeja, u kojem je umetnička komunikacija pos-

101

tala nemoguća, svi raniji umetnički izrazi prihvataju sena isti način: svi eventualni problemi u komunikacijis nekim od tih izraza pomračeni su današnjom nemo-gućnošću komunikacije u celini.190. Umetnost u fazi nestajanja – u procesu negacije,koji teži sopstvenom prevazilaženju unutar istorijskogdruštva u kojem istorija još nije direktno življena – uisto vreme je umetnost promene i najčistiji izraz nemo-gućnosti promene. Što su njene pretenzije veće, ona sesve više udaljava od svog ispunjenja. Umetnost je nuž-no avangardna; u isto vreme, ona zapravo ne postoji.Ona je avangarda sopstvenog nestajanja.191. Dada i nadrealizam su dva događaja koji obeleža-vaju kraj moderne umetnosti. Iako su toga bili samo de-limično svesni, oni su bili savremenici poslednje velikeofanzive revolucionarnog proleterskog pokreta; poraztog pokreta, koji ih je zatekao u klopci umetničke sferečiju su oronulost osuđivali, bio je glavni razlog njihovenepokretnosti. Dada i nadrealizam bili su istorijski po-vezani, ali i suprotstavljeni. U taj sukob bili su ugrađeninajznačajniji i najradikalniji dometi oba pokreta, ali unjemu se razotkrila i unutrašnja nedovoljnost njihovejednostrane kritike. Dada je pokušala da ukine umet-nost, a da je ne ostvari; nadrealizam je hteo da ostvariumetnost, a da je ne ukine. Kritička pozicija koju sukasnije razvili situacionisti pokazala je da su ukidanjei ostvarenje umetnosti nerazdvojni aspekti prevazila-ženja umetnosti.192. Spektakularna potrošnja koja je sačuvala kulturuprošlosti u zamrznutom obliku, sa svim ponavljanjimanjenih negativnih aspekata, na planu kulture predstav-lja otvoren izraz onoga što u svom totalitetu zapravojeste: izricanje neizrecivog. Čak i najekstremnija des-

102

Đorđo Boka (Giorgio Bocca), koji se smatra najboljim analitiča-rem italijanske štampe i koji je 1975. prvi naseo na Cenzorov Realis-tički izveštaj10, povukavši za sobom u istu grešku celu naciju ili ma-kar onaj kvalifikovani sloj koji piše za novine, nije se obeshrabriou obavljanju svog posla zbog te nesrećne demonstracije sopstvenegluposti. I možda je pravi blagoslov za njega što je to tada bilo do-kazano naučnim eksperimentom, zato što bismo u suprotnom bilisigurni da je samo iz podmitljivosti ili straha mogao 1978. napisatiknjigu Moro: Una tragedia italiana (Moro: Jedna italijanska trage-dija), u kojoj žuri da proguta doslovno sve mistifikacije puštene uopticaj i da onda ih izbljuje nazad, preporučujući ih kao izvrsne. Sa-mo jednom se prisetio glavnog pitanja, koje je, naravno, postavionaglavačke, kada je napisao:

„Stvari danas stoje drugačije; s crvenim terorom iza sebe, eks-tremističke radničke frakcije mogu se suprotstaviti ili pokušati dase suprotstave politici sindikata. Svako ko je prisustvovao nekomradničkom skupu, u fabrikama kao što je Alfa Romeo iz Arezea,mogao je da vidi kako grupa ekstremista, ne veća od stotinu poje-dinaca, može zauzeti prve redove i izvikivati optužbe i uvrede naračun Komunističke Partije, koje ova mora da trpi.“

Za revolucionarne radnika nema ničeg normalnijeg od toga davređaju staljiniste, čime stiču podršku skoro svih svojih drugova.Oni žele revoluciju. Zar na osnovu dugog, prethodnog iskustva ni-su naučili da je prvi korak u tom pravcu isključivanje staljinista sa

10 Cenzor, Istinoljubivi izveštaj o poslednjoj šansi za spas kapitalizma u Italiji(Censor, Rapporto veridico sulle ultima opportunita di salvare il capitalismo in Ita-lia), samizdat, avgust 1975. Autor je zapravo Đanfranko Sangvineti (GianfrancoSanguinetti), bivši član SI i Deborov najbliži saradnik do 1980. Pamflet je predstav-ljen kao delo anonimnog „bogatog industrijalca“, bliskog vrhu demohrišćanskevlasti („Cenzor“) i donosi detaljnu analizu italijanske političke scene, iz ugla vla-dajuće elite, kao i njenih pravih aspiracija. Niko nije primetio falsifikat; štampa,predvođena Bokom, mesecima je spekulisala o navodima iz Izveštaja i njegovomautoru, da bi u decembru iste godine Sangvineti javno izneo njegove prave na-mere. Ubrzo je, pod pritiskom vlasti, morao da napusti Italiju. Najveći književno-politički skandal u istoriji Italije posle Drugog svetskog rata.

127

isti posao, koji ovog puta imamnogo veću operativnu vrednost, SIDnemože da se bori protiv njih, zato što je raspuštena. Kod tajne služ-be dostojne svog imena, i njeno raspuštanje je tajno. Ne možemoproceniti koliki je deo jedinica dobio priliku za časno povlačenje,kao ni šta je pripisano „crvenim brigadama“, a šta možda pozajm-ljeno iranskom Šahu, kao u slučaju podmetanja požara u jednombioskopu u Abadanu. Isto tako ne možemo znati ni koliki je deodiskretno likvidirala sama država, verovatno zgrožena saznanjemda su njene instrukcije ponekad bile prekoračene i za koju se znada će bez oklevanja pobiti Brutove sinove9 da bi se njeni zakonipoštovali, pošto je njeno beskompromisno odbijanje da razmisli opružanju makar minimalnih ustupaka radi spasavanja Alda Mora,konačno dokazalo da još uvek poseduje sve nepokolebljive vrlinerepublikanskog Rima.

treba napomenuti, zbog onih komentatora SI iz akademskog i umetničkog miljea,po pravilu pošteđenih bilo kakvih rizika, koji su ovaj i još neke Deborove kasnijetekstove svrstavali u kategoriju „paranoidnih“ (Povodom ubistva Žerara Lebovisi-ja, 1984; Komentari o društvu spektakla, 1988). U Francuskoj i Italiji policija je ru-tinski pratila članove SI i njene simpatizere, još od 1966. i Strazburškog skanda-la (pamflet „Beda studentskog života“), a naročito od 1968, kada je, po okončanjupobune, praktično cela grupa morala da napusti Francusku. Glavni pomagač SI iDeborov bliski prijatej, Žerar Lebovisi, ubijen je iz zasede 1984 (Gérard Lebovici,filmski producent, osnivač izdavačke kuće Editions Champ Libre, koja je trebaloda bude „Gallimard revolucije“), dok su Debor i Đanfranko Sangvineti (videti da-lje u tekstu), tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, više puta bili primorava-ni na izgnanstvo. Prisustvo situacionista, kao zakletih neprijatelja države, ne sa-mo u policijskim dosijeima, već i u popularnoj svesti tog vremena, beleže i nekipoznati filmovi, kao što je „Istraga nad besprekornim građaninom“, Elija Petrija(Elio Petri, Indagine su un cittadino al di sopra di ogni sospetto, 1970; scena saslu-šanja uhapšenih studenata). Ipak, treba imati u vidu da je SI bila raspuštena još1972, da je nije smenila nijedna druga grupa, čak ni najlabavija, i da njeni bivšičlanovi sigurno nisu privlačili toliku policijsku i medijsku pažnju kao neke ultra-levičarske terorističke organizacije, naročito Crvene brigade i RAF.

9 Makijaveli, Vladar : „Onaj ko zavede tiraniju, a ne ubije Bruta ili ko osnujerepubliku, a ne ubije Bruta i njegove sinove, neće vladati dugo.“ Još jedna aluzi-ja koju Debor otkriva italijanskom prevodiocu, Paolu Salvadoriju, u pismu od 7.februara 1979.

126

trukcija jezika zvanično se pozdravlja kao još jedan iz-raz razmetljivog pristanka na status quo, u kojem je svakomunikacija elegantno proglašena odsutnom. Kritič-ka istina te destrukcije – stvarni život moderne poezijei umetnosti – očigledno je potisnuta, jer spektakl, čijaje funkcija da istoriju sahrani u kulturi, primenjuje sop-stvenu strategiju promocije modernističkih pseudono-viteta. Tako je moguće da se jedna škola nove književ-nosti, koja otvoreno priznaje da se ne bavi ničim dru-gim do kontemplacijom pisane reči radi nje sâme, do-čeka kao nešto novo. U međuvremenu, uporedo s tvrd-njom da sama smrt komunikacije ima svoju posebnulepotu, većina modernih tendencija u okviru spektaku-larne kulture – koja je u isto vreme najtešnje vezanaza represivnu praksu ukupne društvene organizacije– pokušava da „kolektivnim projektima“ stvori kom-pleksno neoumetničko okruženje sačinjeno od istrg-nutih elemenata; na primer, urbanistički projekti kojiuključuju ostatke stare umetnosti ili hibridne estetsko-tehnološke forme. Na planu spektakularne pseudokul-ture, to je izraz opšteg pokušaja razvijenog kapitalizmada preoblikuje fragmentiranog radnika u „društvenointegrisanu jedinku“ – tendencija koju odnedavno opi-suju neki američki sociolozi (Rajsman, Vajt, itd.). (Da-vid Reisman; William Whyte) U svim tim oblastima,cilj ostaje isti: preurediti društvo bez zajedništva.

193. Od kada je postala roba, kultura teži da postanevodeća roba društva spektakla. Klark Ker (Clark Kerr),jedan od najistaknutijih ideologa tog trenda, izračunaoje da ceo proces proizvodnje, distribucije i potrošnjeznanja već dostiže 29% američkog bruto nacionalnogproizvoda. On predviđa da će u drugoj polovini ovogveka kultura postati vodeći sektor američke ekonomi-

103

je, kao što je to u prvoj polovini veka bila automobil-ska industrija ili kao što je to u drugoj polovini prošlogveka bila železnica.

194. Zadatak različitih oblasti znanja je da u procesu ra-zvoja spektakularne misli odbrane jedno neodbranjivodruštvo i tako ustanove opštu nauku lažne svesti. Tamisao je potpuno uslovljena činjenicom da ona ne mo-že, niti želi da prizna svoju materijalnu zavisnost oddruštva spektakla.

195. Zvanična misao društvene organizacije pojavnos-ti i sâma je zamračena opštim nedostatkom komuni-kacije koji treba da odbrani. Ona ne shvata da je su-kob u osnovi svega što postoji na ovom svetu. Speci-jalisti vlasti spektakla, vlasti koja je apsolutna u oblas-ti sopstvene jednosmerne komunikacije, apsolutno sukorumpirani svojim iskustvom prezira i uspehom togprezira; naime, oni za svoj prezir nalaze opravdanje usvesti o tome do koje je mere pasivni posmatrač dosto-jan prezira.

196. Pošto trijumf sistema spektakla otvara nove pro-bleme, dolazi do nove podele zadataka unutar specijali-zovanemisli tog sistema. S jedne strane, spektakularnakritika društva spektakla, kojom se bavi moderna soci-ologija, usmerena je na istraživanje razdvajanja pomo-ću konceptualnih i materijalnih instrumenata sâmograzdvajanja. S druge strane, različite discipline, u kojese ušančio strukturalizam, razvijaju apologiju spektak-la – ispraznu misao koja nameće zvaničnu amneziju uodnosu na celokupnu istorijsku praksu. Ali, lažno oča-janje nedijalektičke kritike i lažni optimizam otvorenepromocije sistema, jednako su podanički.

104

ca. I ona je, kao i druga strana, planirala infiltraciju agenata svojihspecijalnih službi u tajnu terorističku mrežu, gde bi ovima bilo jošlakše da napreduju do samog vrha i sruše svoje nadređene, kao štosu to nekada za račun carističke Ohrane uradili Malinovski (Mali-nowski), čovek kome je uspelo da prevari čak i lukavog Lenjina,i Avez, koji je, kada se jednom našao u vrhu „borbene organizaci-je“ Partije socijalista-revolucionara, to iskoristio da bi organizovaoubistvo premijera Stolipina. Samo jedna nesrećna okolnost ometadobru volju države: njene specijalne službe počele su da se raspa-daju. Sve do sada, nijedna tajna služba nije bila demontirana, kao,recimo, neki džinovski tanker nasukan u priobalnim vodama ili ne-ka industrijska postrojenja u Sevesu.7 Zadržavajući svoje arhive,doušnike i aktivne oficire, tajna služba jednostavno menja ime. Ta-ko je u Italiji SIM (Servizio Informazioni Militare), Vojna obaveštaj-na služba fašističkog režima, poznata po sabotažama i ubistvimau inostranstvu, pod demohrišćanskim režimom postala SID (Servi-zio Informazioni Difesa; Bezbednosno-obaveštajna služba). A kadaje neka vrsta foto-robota doktrine „crvenih brigada“ – bedna ka-rikatura onoga što bi trebalo da misle i čine oni koji zagovarajuukidanje države – bila kompjuterski programirana, jedan lapsus(ako je istina da te mašine zavise od nesvesnog onih koji ih hranepodacima) učinio je da isti inicijali, SIM, znače „Stato imperialis-ta delle multinazionali“ (Imperijalistička država multinacionalnihkompanija), što je onda bilo pripisano pseudokonceptu koji „crve-ne brigade“ automatski ponavljaju. Ta SID, ogrezla u italijanskojkrvi, morala je nedavno biti raspuštena, zato što je, po naknadnompriznanju same države, još od 1969. organizovala i direktno izvela –najčešće, iako ne i uvek bombama – taj dugački niz pokolja, koji su,u zavisnosti od sezone, bili pripisivani anarhistima, neofašistima isituacionistima.8 U času kada „crvene brigade“ obavljaju potpuno

7 Seveso, grad u Italiji, nadomak Milana. Misli se na industrijsku nesreću,od 10. jula 1976, kada je iz jedne hemijske fabrike, kasnije zatvorene, u vazduhispušteno nekoliko kilograma TCDD dioksina.

8 Navođenje situacionista u ovom kontekstu nije preterivanje, što možda

125

Zapravo je na samom društvu spektakla bilo da doda nešto ovojknjizi, iako verujem da za time nije bilo potrebe: za još jačim i uver-ljivijim dokazima i primerima. Mogli smo da vidimo kako se falsi-fikovanje zgušnjava i srozava do proizvodnje najtrivijalnijih izmiš-ljotina, kao lepljiva magla nagomilana iznad tla svakodnevnog ži-vota. Videli smo kako tehnička i ekonomska kontrola ljudi i prirod-nih sila stremi apsolutu i ide čak do „telematskog“ (informatičkog)ludila, dok se njene greške uvećavaju istom brzinom kao i njenasredstva. Videli smo kako se državna laž razvija po sebi i za sebe,potpuno zanemarivši svoju kontradiktornu vezu sa istinom i uver-ljivošću, tako da je mogla zaboravljati na sebe i menjati se iz časa učas. Italija je nedavno bila u prilici da se zamisli nad tom tehnikom,u vreme otmice i ubistva Alda Mora, kada je ova dostigla vrhunac,ali koji će uskoro biti prevaziđen, ne samo ovde već svuda. Verzijaitalijanskih vlasti, koju su brojne naknadne izmene više pogoršalenego ojačale, a svi komentatori bili dužni da javno prihvate, nijebila uverljiva nijednog sekunda. U nju nije ni trebalo poverovativeć je samo trebalo da stoji u izlogu, kao jedina roba, da bi ondasve bilo zaboravljeno, baš kao i neka loša knjiga.

Bila je tomitološka opera s grandioznom scenskommašinerijom,čiji su teroristički junaci zapravo lisci koji hvataju plen u klopku, la-vovi koji se ne plaše nikoga, sve dok taj plen drže u šaci, ovčice kojeiz tog udara nisu izvukle ni najmanju sitnicu koja bi mogla naškodi-ti režimu kojem se navodno suprotstavljaju. Rečeno nam je kako su„crvene brigade“ imale sreću da se nose s najnesposobnijom polici-jom na svetu i da su se, pored toga, lako infiltrirale u njene najvišesfere. To objašnjenje nije baš dijalektičko. Pobunjenička organiza-cija koja neke svoje članove dovodi u kontakt s državnim bezbed-nosnim službama, u koje ih uvodi godinama ranije, gde ovi lojalnoobavljaju svoju dužnost, sve do velike prilike, morala bi imati u viduda i manipulatori ponekad bivaju izmanipulisani; zato ne bi smelada pati od te olimpske sigurnosti u sopstvenu nekažnjivost, karakte-ristične za vrhovnog komandanta „crvenih brigada“. Ali, italijanskavlada je naumila nešto bolje, uz zdušno odobravanje svojih pristali-

124

197. Sociolozi koji su počeli da postavljaju pitanje uti-caja modernog društvenog razvoja na životne uslove(pre svega u SAD), prikupili su veliki broj empirijskihpodataka, ali nisu uspeli da dosegnu pravu prirodupredmeta svog istraživanja: oni nisu videli da je tajpredmet, sam po sebi, kritika društva. Posledica togaje da svi oni koji imaju iskrene reformističke name-re mogu samo da apeluju na etičke standarde ili nazdrav razum ili na neke druge mere od kojih nijednane predstavlja odgovor na probleme na koje ukazuju.Pošto njihov kritički metod nije svestan negativnostikoja leži u srcu ovog sveta, on se fokusira na opisivanjei osudu celog niza negativnosti, koje zagađuju površi-nu sveta kao neka iracionalna, parazitska pošast. Tarevoltirana dobra namera, koja se čak i u sopstvenimmoralističkim okvirima iscrpljuje u osudi samo nekiheksternih posledica sistema, može sebe videti kao kri-tičku samo ako ignoriše suštinski apologetski karaktersvojih pretpostavki i metoda.

198. Oni koji osuđuju sklonost društva obilja ka stvara-nju otpada, kao nešto apsurdno i opasno, ne shvatajupravu svrhu tog otpada. U ime ekonomske racional-nosti oni nezahvalno napadaju vernog iracionalnog ču-vara koji tu ekonomsku racionalnost čuva od kolapsa.Danijel Borstin, na primer, čija knjiga Slika (Daniel Bo-orstin,The Image: A Guide to Pseudo-events in America,1962) opisuje potrošnju spektakularne robe u Americi,ne dospeva do pojma spektakla, jer misli da može darazdvoji privatni život i „poštenu robu“ od „incidenata“koje osuđuje. On ne shvata da sâma roba stvara zakonečija „poštena“ primena vodi ka odvojenoj realnosti pri-vatnog života i njegovom pokoravanju kroz društvenupotrošnju slika.

105

199. Borstin opisuje ispade sveta koji nam je postaostran, kao da je reč o ispadima stranim našem svetu.Kada u maniru moralnog ili psihološkog proroka osu-đuje vladavinu površnih slika kao proizvod „naših ek-stravagantnih očekivanja“, on im prećutno suprotstav-lja „normalnost“ života koji realno ne postoji ni u nje-govoj knjizi, niti u njegovom dobu. Pošto se pravi ljud-ski život koji Borstin evocira nalazi u prošlosti, uklju-čujući tu i prošlost u vlasti religiozne rezignacije, onnikako ne može da sagleda prave razmere dominaci-je koju današnje društvo postiže pomoću slika. Istinaovog društva je ništa manje nego njegova negacija.

200. Sociologija koja misli da se odvojena industrijskaracionalnost može izolovati od društvenog života kaoceline, lakomože da proglasi tehnike reprodukcije i ko-munikacije nezavisnim od opšteg industrijskog razvo-ja. Tako Borstin zaključuje da je situacija koju opisujenastala nesrećnim i bezmalo slučajnim susretom jedneneumerene tehnologije za projektovanje slika i neume-renog apetita ka senzacionalizmu današnje publike. Tovodi ka tumačenju spektakla kao posledice neumere-ne čovekove sklonosti da bude posmatrač. Borstin nevidi da prodor prefabrikovanih „pseudodogađaja“, ko-ji inače kritikuje, izvire iz proste činjenice da ukupnastvarnost današnjeg društvenog postojanja sprečavaljude da stvarnost doživljavaju neposredno. Pošto is-torija proganja moderno društvo kao bauk, pseudois-torija se mora širiti na svakom nivou, da bi sačuvalaugroženu ravnotežu sadašnjeg zamrznutog vremena.

201. Moderna tendencija ka strukturalističkoj sistema-tizaciji zasniva se na izričitoj ili prećutnoj pretpostavcida će to brzo zamrzavanje istorijskog vremena traja-ti večno. Antiistorijska misao strukturalizma veruje u

106

bilo zato što su u starom domenu umetnosti još uvek nalazili ne-što vredno pljačke, ali, iznad svega, i zato što se činilo da barjakomrevolucije već mašu neke druge, mnogo vičnije ruke. Ali, taj ciljnikada nije pretrpeo tako potpun poraz, niti je bojno polje ikadaizgledalo tako pusto, kao u času kada smo se mi rasporedili na nje-mu. Mislim da podsećanje na te okolnosti može najbolje objasnitiideje i stil Društva spektakla. Ako se neko uopšte potrudi da proči-ta ovu knjigu, mislim da će se složiti da petnaest godina koje samproveo razmišljajući o uništenju države, nisam ni prespavao, nitiproćerdao.5

U ovoj knjizi nema ni jedne reči koju bi trebalo promeniti; osimtri ili četiri slovne greške, ništa drugo nije ispravljeno u desetakkasnijih izdanja, koliko ih je bilo u Francuskoj. Laskam sebi da spa-dam među retke savremene primere osobe koja je pisala, a da jedogađaji nisu odmah opovrgli, i to ne stotinu ili hiljadu puta, kaodruge, nego nijednom. Ne sumnjam da će potvrda na koju nailazesve moje teze potrajati do kraja ovog veka, a verovatno i duže. Raz-log je jednostavan: shvatio sam konstitutivne faktore spektakla, „uokviru opšteg kretanja i, samim tim, s njihove efemerne strane“.6Drugim rečima, sagledao sam celinu istorijskog kretanja koje jemo-glo izgraditi ovaj poredak, koji sada počinje da se raspada. U tomsmislu, jedanaest godina koje su prošle od 1967, čije sam sukobeupoznao izbliza, bile su samo trenutak u neminovnom ishodu ono-ga što je bilo napisano, iako su, unutar samog spektakla, te godinebile ispunjene pojavom i smenjivanjem šest ili sedam generacijamislilaca, od kojih je svaka bila konačnija od prethodne. U tom pe-riodu, spektakl nije radio ništa drugom osim što je bio još vernijisvom pojmu, dok se stvarni pokret njegove negacije samo širio, sveviše i sve intenzivnije.

5 Diverzija (détournement) odlomka iz Makijavelijevog pisma FrančeskuVetoriju (Francesco Vettori), od 10. decembra 1513, povodom Vladara: „Ako nekobude čitao ovo delo, primetiće da petnaest godina koje sam proveo proučavajućidržavničko umeće nisam ni prespavao, niti proćerdao.“

6 Marks, Pogovor za drugo nemačko izdanje Kapitala, 1873.

123

Nema sumnje da neka opšta teorija, koja pred sobom ima takavcilj, nikako ne sme dopustiti sebi da deluje pogrešno već na prvipogled i da se zato ne sme izložiti riziku da se nađe u raskoraku skasnijim razvojem događaja. Ali, ona isto tako mora biti i potpu-no neprihvatljiva. Na potpuno zaprepašćenje svih onih koji samosredište postojećeg sveta smatraju dobrim, ona ga mora pokazatilošim, upravo zato što uspeva da otkrije pravu prirodu tog sveta.Teorija spektakla zadovoljava oba uslova.

Najveća vrlina ispravne kritičke teorije jeste to što sve ostale od-mah čini smešnim. Tako su 1968, kada nijedna druga organizovanastruja – koje su, u pokretu negacije kojim je započelo propadanjetadašnjeg oblika vlasti, samo branile sopstvenu zaostalost i svojesitne interese – nije raspolagala knjigom moderne teorije, niti jebila u stanju da prepozna bilo šta moderno u klasnoj vladavini ko-ju je pokušavala da zbaci, situacionisti mogli da izlože jedinu teori-ju zastrašujuće majske pobune; oni su bili i jedini koji su govorili onovim, gorućim problemima, koje niko drugi nije ni spominjao. Koplače nad konsenzusom? Mi smo ga uništili. Cosa fatta capo ha.4

Petnaest godina ranije, 1952, četvoro ili petoro ne baš uglednihosoba iz Pariza, rešilo je da istraži zastarevanje umetnosti. Zahva-ljujući srećnoj posledici odvažnog napredovanja tim putem, izgle-dalo je da su stare linije odbrane, o koje su se razbili prethodni napa-di društvene revolucije, probijene i prevaziđene. Ukazala se prilikaza nov napad. Prevazilaženje umetnosti bilo je taj „severozapadniprolaz“ geografije pravog života, za kojim se toliko često tragaloduže od jednog veka, posebno od početka samouništenja modernepoezije. Prethodni pokušaji, u kojima su se mnogi istraživači izgu-bili, nikada nisu vodili direktno ka toj perspektivi. Verovatno je to

4 Približno: rešena stvar, „šta je učinjeno, učinjeno je“. Izreka koju navodiDante u Paklu, pevanje xxviii, stihovi 106–109 („što bi, bi“, u prevodu Mihovi-la Kombila, Nolit; Beograd, 1974). Pripisuje se firentinskom političaru Moski deiLambertiju (Mosca dei Lamberti, kraj XII veka, do 1243), koji je na većanju o tomeda li se treba osvetiti protivničkom taboru, navodno rekao: „Oni koji razmatrajusve, nikada neće rešiti ništa. Cosa fatta capo ha!“

122

večno postojanje sistema, koji nije nastao i koji nika-da neće nestati. Njegova iluzija da je celokupna druš-tvena praksa nesvesno određena prethodno uspostav-ljenim strukturama, počiva na neopravdanoj analogi-ji sa strukturnim modelima koje su razvile lingvistikai antropologija (ili čak modelima korišćenim za ana-lizu funkcionisanja kapitalizma), dakle, na modelimakoji su bili pogrešni čak i u izvornom kontekstu. Tajpromašeni rezon izvire iz ograničenog intelektualnogi imaginativnog potencijala akademskih funkcionera,koji su do te mere posvećeni svom bogobojažljivomslavljenju sistema, da im ne ostaje ništa drugo nego dacelu stvarnost grubo svedu na taj sistem.

202. Da bismo razumeli strukturalističke kategorije,treba da imamo u vidu da te kategorije, kao i one udrugim istorijskim društvenim naukama, odražavajuoblike i uslove društvenog postojanja. Kao što o nekojosobi ne sudimo na osnovu onoga šta ona misli o se-bi, tako ni o nekom društvu ne možemo suditi ili muse diviti polazeći od toga da je jezik kojim to društvogovori o sebi nužno istinit. „O tom periodu promenene možemo suditi na osnovu njegove svesti o toj pro-meni; naprotiv, ta svest se može shvatiti samo u sve-tlu kontradikcija materijalnog života.“ Strukture su de-ca vladajućeg poretka. Strukturalizam je misao potpi-sana od strane države, oblik misli koji postojeće uslo-ve spektakularne „komunikacije“ smatra apsolutnim.Njegov metod istraživanja kodiranog sadržaja poruke,sam po sebi je tek odraz njegovog nekritičkog prihva-tanja društva, u kojem komunikacija poprima oblik vo-dopada hijerarhijskih signala. Strukturalizam ne uspe-va da dokaže transistorijsku prirodu društva spektakla;naprotiv, sâmo društvo spektakla, koje se nameće kao

107

jedina stvarnost, jeste opravdanje frigidnog sna struk-turalizma.203. Kritički koncept spektakla svakako se može izo-krenuti u plitku formulu društveno-političke retorike,pomoću koje bi se sve moglo objasniti i kritikovati ap-straktno, što bi samo osnažilo sistem spektakla. Jasnoje da nas sâme ideje ne mogu odvesti s one strane vla-dajućeg spektakla; u najboljem slučaju, one nas moguodvesti samo s one strane postojećih ideja o spektak-lu. Da bi zaista uništili spektakl, ljudi moraju staviti upokret praktične sile. Kritička teorija spektakla nećebiti istinita sve dok se ne poveže s praktičnim silamanegacije ovog društva; a ta negacija, nastavak revolu-cionarne klasne borbe, može postati svesna sebe samoako razvije kritiku spektakla, teoriju o svom stvarnompoložaju, o konkretnim uslovima sadašnjeg izrabljiva-nja, koja će osloboditi sav njen skriveni potencijal. Tateorija od radničke klase ne očekuje čuda. Ona vidi re-definisanje i ispunjenje proleterskih zahteva kao dugo-ročni cilj. Insistiranje na veštačkim razlikama izmeđuteorijske i praktične borbe – budući da formulacija i ko-munikacija koje ta teorija želi da postigne nisu mogu-će bez rigorozne prakse – jeste zastor koji pomračujei otežava put kritičke teorije, ali i sudbinu praktičnogpokreta koji pokušava da deluje na društvenom planu.204. Kritička teorija mora da se izražava svojim jezi-kom – jezikom kontradikcija, koji je formalno i sadr-žajno dijalektički. Njena kritika je u isto vreme sveobu-hvatna i istorijska. To nije „nulta tačka pisanja“ već nje-na suprotnost. To nije negacija stila, već stil negacije.205. Sam stil dijalektičke teorije predstavlja skandal iuvredu važećih jezičkih standarda i senzibiliteta obli-kovanog tim standardima, zato što koristi postojeće

108

teško. Većina strateških kritika potpuno bi nestala ili bi se svela navrlo neznatne distinkcije u razumevanju kada bi pisci hteli ili mo-gli da se u mislima postave u sve okolnosti u kojima su se nalaziliakteri.“

Godine 1967. hteo sam da Situacionistička internacionala (SI) do-bije teorijsku knjigu. U to vreme SI je bila ekstremistička grupa ko-ja je najviše doprinela povratku revolucionarne borbe u modernodruštvo. Bilo je lako primetiti kako se ta grupa, koja je odnela pobe-du na planu kritičke teorije i vešto manevrisala na terenu praktičneagitacije, približava vrhuncu svoje istorijske akcije. Tako se ukaza-la potreba za knjigom koja će biti na raspolaganju u previranjimakoja će ubrzo uslediti, ali koja će nastaviti da živi i posle njih, udužem periodu subverzivnog delovanja koje su ti nemiri otvorili.

Dobro je poznata sklonost ljudi da beskorisno ponavljaju pojed-nostavljene fragmente starih revolucionarnih teorija, čija im izliza-nost ostaje skrivena, usled proste činjenice da nikada nisu ni po-kušali da ih primene u bilo kakvoj delotvornoj borbi za preobražajuslova u kojima zatiču sebe; zato ništa bolje ne shvataju ni kako sute teorije mogle da se, s promenljivom srećom, praktično primeneu sukobima iz drugih vremena. Uprkos tome, kada se tom pitanjupriđe hladne glave, jasno je da oni koji zaista žele da uzdrmaju pos-tojeće društvo moraju formulisati teoriju koja to društvo temeljnoobjašnjava ili koja makar ostavlja utisak da može pružiti zadovo-ljavajuće objašnjenje. Čim se neka takva teorija malo proširi, poduslovom da je to praćeno sukobima koji narušavaju javni mir, čaki pre nego što bude ispravno shvaćena, sveprisutno nezadovoljstvobiće samo još jače i ogorčenije zbogmaglovite svesti o tome da uop-šte postoji neka teorija koja osuđuje postojeći poredak. Posle toga,kada s gnevom započnu rat za slobodu3, svi proleteri će moći dapostanu stratezi.

3 Aluzija na Sen Žista, „Rat za slobodu se mora voditi s gnevom“. U pismuPaolu Salvadoriju, od 7. februara 1979, Debor objašnjava: „Gnev nije rabbia (bes):on je nešto manje nasilan; on je opravdaniji.“

121

da bi joj pridali neki značaj, do sada nisam primetio nikog ko birizikovao da kaže, makar ukratko, o čemu je tu uopšte reč: tačni-je, samo ih je zanimalo da ostave utisak kako je njima to svakakojasno. U isto vreme, oni koji su u njoj pronašli neku manu, kao danisu pronašli nijednu drugu, pošto ništa drugo nisu ni rekli. I uvekbi ta jedna mana kritičaru bila dovoljna. Jedan zamera knjizi da sene dotiče problema države; drugi joj zamera da ignoriše postojanjeistorije; treći je odbacuje kao iracionalnu i nečuvenu pohvalu čistedestrukcije; četvrti je optužuje da je služila kao tajni vodič za svevlade formirane posle njenog objavljivanja. Pedeset drugih je od-mah došlo do raznih neobičnih zaključaka, u istom snu razuma.2I bez obzira da li su pisali u časopisima, knjigama ili pamfletimasastavljenim ad hoc, svi su koristili taj ton mušičave impotencije, unedostatku nečeg boljeg, naravno. S druge strane, koliko je menipoznato, svoje najbolje čitaoce ova knjiga danas nalazi u italijan-skim fabrikama. Italijanski radnici – koji mogu pružiti primer svo-jim drugovima iz ostalih zemalja, svojim nedolaženjem na posao,svojim divljim štrajkovima, koje ne mogu okončati nikakvi poseb-ni ustupci, svojim lucidnim odbijanjem rada i svojim prezirom pre-ma zakonu i prema svim etatističkim partijama – u svojoj praksi sudovoljno dobro shvatili o čemu je reč, tako da su im teze iz Društvaspektakla mogle koristiti, čak i ako su ih čitali samo u osrednjimprevodima.

Komentatori su se najčešće pravili kako ne znaju čemu bi moglaposlužiti neka knjiga koju ne mogu svrstati u neku od kategorijaintelektualne produkcije koje vladajuće društvo priznaje i ako nijenapisana iz ugla neke od specijalizovanih delatnosti koje to druš-tvo ohrabruje. Tako je izgledalo da su namere autora skrivene. Ipak,u njima nije bilo ničeg tajanstvenog. U Pohodu na Francusku 1815,Klauzevic (Clausewitz) je primetio: „U svakoj strateškoj kritici, naj-važnije je postaviti se u položaj aktera; istina, to je često veoma

2 Aluzija na naslov Gojinog crteža, „San razuma rađa čudovišta“ (El sueñode la razón produce monstruos), iz ciklusa Los Caprichos, 1797–1799.

120

koncepte svestan njihove nestalnosti i nužnosti njiho-ve destrukcije.

206. Taj stil, koji u sebi nosi vlastitu kritiku, mora izra-žavati dominaciju sadašnje kritike nad celom njenomprošlošću. Način izlaganja dijalektičke teorije otkrivanjen negativni duh. „Istina nije poput gotovog proizvo-da na kojem se više ne vide tragovi alata.“ (Hegel) Tateorijska svest o kretanju, čiji tragovimoraju ostati vid-ljivi na njoj samoj, izražava se izokretanjem uobičaje-nih odnosa između koncepata i diverzijom (détourne-ment) nad svim ranijim kritičkim dostignućima. He-gelova praksa izokretanja genitiva bila je izraz istorij-ske revolucije, iako samo na planu misli. Mladi Mar-ks, nadahnut primerom Fojerbaha, koji je sistematskiizokretao subjekat i predikat, na najefektniji način jekoristio taj pobunjenički stil, koji na „filozofiju bede“odgovara „bedom filozofije“. Diverzija radikalizuje za-ključke prethodne kritike, okamenjene u prihvaćeneistine i tako pretvorene u laž. Kjerkegor je takođe na-merno koristio taj metod, iako ga je istovremeno i osu-đivao: „Uprkos svim vašim trikovima i obrtima, kao štose pekmez uvek vraća u špajz, tako i vi završavate s ne-kommalom frazom koja nije vaša, i koja podstiče uzne-miravajuća preispitivanja.“ (Filozofski fragmenti) Kaošto priznaje u istoj knjizi, ta upotreba diverzije podra-zumeva distancu prema svemu što je postalo zvaničnaistina: „Još jedno zapažanje, povodom vaše primedbeda u svom izlaganju često koristim pozajmljene izraze.To ne poričem. U stvari, to sam radio namerno. U slede-ćem poglavlju knjige, ako ga uopšte napišem, nazvaćutaj problem njegovim pravim imenom i odenuti ga uodgovarajuću istorijsku odeždu.“

109

207. Ideje se usavršavaju. Značenje reči igra veliku ulo-gu u tom usavršavanju. Plagijat je nužan. Napredova-nje zavisi od njega. On se pripija uz piščevu rečenicu,koristi njen izraz, briše pogrešnu ideju i zamenjuje jeispravnom.1

208. Diverzija je suprotnost citatu, pozivanju na teorij-ski autoritet, već narušen samom činjenicom da je pos-tao citat – deo istrgnut iz svog konteksta i kretanja, au krajnjoj liniji i iz opšteg okvira svog doba, kao i izkonkretnog stava (ispravnog ili pogrešnog). Diverzijaje fleksibilni jezik antiideologije. Ona se pojavljuje ukomunikaciji koja zna da taj jezik ne može garantova-ti nikakvu izvesnost. To je jezik koji ne može i ne že-li da bude potvrđen nekom prethodnom ili kritičkomreferencom. Naprotiv, njegova unutrašnja doslednosti praktična delotvornost su ono što daje vrednost jez-gru starih istina koje ponovo stavlja u pokret. Diverzi-ja je utemeljila svoj zadatak samo na sopstvenoj istini– istini sadašnje kritike.

209. Diverzija otvoreno izražena u teoriji odbija svakupomisao da bi ta teorija mogla biti autonomna. Da biu domen sâme teorije uvela istu vrstu nasilne diverzi-je, koja remeti i odbacuje svaki ustanovljeni poredak,diverzija stalno podseća na to da sâma teorija nema ni-kakav značaj, da se može ostvariti samo kroz istorijskuakciju i kroz istorijsku korekciju stava o toj praksi.

210. Prava vrednost kulture može se postići samo ne-gacijom kulture. To više ne sme biti samo kulturna ne-gacija. Ona u izvesnoj meri ostaje na planu kulture, alisada ima potpuno drugačije značenje.

1 Da bi ilustrovao prethodnu tezu, Debor citira Isidora Dikasa, Lotreamona,od reči do reči, ne navodeći izvor. Odlomak je iz Dikasovih Poezija. — Prim. prev.

110

neuspešnim, u prvih par nedelja po objavljivanju. To je ono na če-mu sav taj izdavački krpež danas zasniva svoju politiku brzopleteproizvoljnosti i fait accompli (svršenog čina), koja je možda sasvimprimerena za one knjige o kojima će se pričati, svejedno kako isamo jednom. Te privilegije ovde nema i potpuno je uzaludno pre-voditi moju knjigu na brzinu, zato što će taj zadatak uvek iznovapreuzimati neki drugi ljudi, a loše prevode stalno smenjivati bolji.

Jedan francuski novinar1, koji je nedavno objavio prilično debe-lu knjigu, najavljivanu kao delo koje bi moglo oživeti celokupnuidejnu debatu, nekoliko meseci kasnije je svoj neuspeh objašnja-vao kao posledicu nedostatka čitalaca, a ne ideja. Onda je zaključiokako živimo u društvu u kojem više niko ne čita knjige i kako bi seMarks, kada bi danas objavioKapital, jedne večeri pojavio u nekomtelevizijskom programu posvećenom literaturi, da se već sutradano njemu ne bi govorilo ništa. Ta smešna greška zaudara na milje izkojeg potiče. Ako bi neko danas objavio knjigu koja donosi istin-sku kritiku društva, onda je jasno da bi se uzdržao od pojavljivanjana televiziji, kao i na drugim, sličnim skupovima, tako da bi se otoj knjizi pričalo i posle deset ili dvadeset godina.

Iskreno, verujem da nema nikog na ovom svetu ko bi se mogaozainteresovati za moju knjigu, osim onih koji su neprijatelji posto-jećeg društvenog poretka i koji delotvorno rade s tih pozicija. Mojusigurnost u tom pogledu, teorijski dobro utemeljenu, potvrđuje is-kustveno opažanje retkih i oskudnih kritika ili aluzija koje je knjigaizazvala među onima koji imaju ili se trude da steknu autoritet po-treban da bi se u spektaklu govorilo javno, pred onima koji ostajunemi. To šareno društvo stručnjaka za prividne rasprave, koje se idalje, samo neumesno, naziva „kulturnim“ ili „političkim“, nužnoje usvojilo logiku i kulturu sistema koji ih upošljava, ne samo za-to što su za to bili izabrani već, iznad svega, zato što nikada nisubili obučavani za nešto drugo. Među onima koji su navodili knjigu

1 Alain de Benoist (1943), francuski filozof, osnivač „Nove desnice“ (Nouvel-le Droite).

119

na sličan način. Plaćeni intelektualni rad normalno teži da se pokorizakonima industrijske proizvodnje dekadencije, u kojoj profit izda-vača zavisi od brzine obavljenog posla i lošeg kvaliteta upotreblje-nog materijala. Ta proizvodnja, tako gordo oslobođena od svakogprivida brige za ukus javnosti – pošto je, finansijski usredsređena izato uvek bolje opremljena i tehnološki, preuzela monopol nad ce-lim tržišnim prostorom svojom nekvalitetnom ponudom – u stanjuje da sve besramnije manipuliše usiljenom potražnjom i opštim gu-bitkom ukusa, kao glavnim posledicama svega toga u masi njenihklijenata. Bez obzira da li je reč o stanovanju, teletini ili plodovimaneukog duha lošeg prevodioca, glavna preokupacija, koja se takosuvereno nameće, postala je činjenica da se danas može brže i jefti-nije dobiti ono za šta je kvalifikovanom radu nekada bilo potrebnoviše vremena. Ipak, s druge strane, istina je da prevodioci danas ne-maju mnogo razloga da razbijaju glave nad značenjem neke knjige,a posebno da prethodno nauče jezik o kojem je reč, budući da skorosvi savremeni autori koji se danas objavljuju očigledno pišu u žurbi,iz straha da će ubrzo zastareti. Kakva je svrha prevođenja nečegašto je ionako bilo uzalud napisano i što na kraju niko neće čitati? Tanaročita harmonija je onaj aspekt u kojem je spektakularni sistemdostigao savršenstvo, iako se u svakom drugom pogledu raspada.

Ipak, ta praksa današnjih izdavača ne može se primeniti na Druš-tvo spektakla, koje zanima drugačiju publiku, zbog drugačije name-ne. Knjiga ima raznih, ali one su danas podeljene mnogo oštrijenego ranije. Mnoge se nikada i ne otvore; nekolicina se ispisuje nazidovima. Svoju popularnost i uverljivost ove druge duguju upravotome što prezira dostojne instance spektakla i ne govore o njimaili se na njih osvrću samo uzgred, s nekim banalnim zapažanjima.Pojedinci koji su spremni da rizikuju svoje živote zbog opisa odre-đenih istorijskih događaja i njihove primene, poželeće, prirodno, dasami istraže dokumente, u rigorozno preciznim prevodima. Nemasumnje da se u sadašnjim uslovima višestruko povećane produkcijei prekomerno centralizovane distribucije knjiga, u tom kvazitotali-tetu, ogromna većina naslova pokazuje uspešnim ili, mnogo češće,

118

211. Izraženo jezikom suprotnosti, kritika kulture jesveobuhvatna kritika utoliko što obuhvata kulturu kaocelinu – sva njena saznanja i poeziju – i utoliko što seviše ne odvaja od kritike društva kao celine. Ta sveobu-hvatna kritička teorija danas ide u susret sveobuhvat-noj društvenoj praksi.

111

9: Materijalizovana ideologija

„Samosvest postoji po sebi i za sebe samo ako postoji iza drugu samosvest. Drugim rečima, ona postoji samoako je prepoznata i prihvaćena.“— Hegel, Fenomenologija Duha (1807)

212. Ideologija je temelj misli klasnog društva tokomistorije ispunjene sukobima. Ideologije nikada nisu bi-le pûka fikcija; one su iskrivljena svest o stvarnosti izato su, kao takve, bile realni faktor u proizvodnji re-alnih pogubnih posledica. Ta veza je intenzivirana na-predovanjem spektakla – materijalizacijom ideologijekoju je doneo uspeh autonomnog sistema ekonomskeproizvodnje. Spektakl poistovećuje društvo sa ideolo-gijom, koja celu stvarnost oblikuje po sopstvenoj slici.213. Čim ideologija – ta apstraktna pretenzija ka uni-verzalnom i sve iluzije vezane za nju – stekne priz-nanje u uslovima univerzalne apstrakcije i delotvornediktature iluzija koja preovlađuju u modernom druš-tvu, ona više nije voluntaristička borba fragmentar-nog, već njegov trijumf. Ideološke pretenzije poprima-ju oblik zaravnjene, pozitivističke preciznosti: one vi-še ne predočavaju mogućnost istorijskog izbora, većsamo diktat bespogovornih činjenica. Posebni naziviideologija se polako gube. Posebni ideološki oblici kojipodupiru sistem svode se na „epistemološku osnovu“,koja sebe vidi kao nešto što nadilazi sve ideologije. Ma-terijalizovana ideologija nema ime, kao što nema ni ne-

112

Predgovor za četvrto italijanskoizdanje

Prevodi ove knjige, prvi put objavljene u Parizu krajem 1967, po-javili se u desetak zemalja; često se dešavalo da se nekoliko prevodapojavi na istom jeziku, kod konkurentskih izdavača; i skoro svi subili loši. Svi prvi prevodi nigde nisu bili verni i tačni, sa izuzetkomportugalskog i možda danskog. Prevodi objavljeni na holandskomi nemačkom bili su dobri u svojim drugim verzijama, iako je ne-mački izdavač tada propustio priliku da ispravi brojne štamparskegreške. U Engleskoj i Španiji trebalo je sačekati treće izdanje, da bise videlo šta sam zaista napisao. Ipak, najgore je bilo u Italiji, gde jejoš 1968. izdavač De Donato objavio daleko najčudovišniji prevod,što je samo delimično bilo popravljeno s dva rivalska izdanja kojasu usledila nešto kasnije. Povrh toga, Paolo Salvadori je pronašaoodgovorne za taj ispad, upao u njihove prostorije i doslovno ih isp-ljuvao, što je sasvim prirodno za dobrog prevodioca kada naiđe naloše. Dovoljno je reći da je četvrti italijanski prevod, koji je uradioSalvadori, izvanredan.

Ta ekstremna manjkavost tolikih prevoda, koje, sa izuzetkom če-tiri ili pet najboljih, nisam odobrio, ne znači da je ovu knjigu težerazumeti nego bilo koju drugu koja je zaslužila da bude napisana.Takav tretman nije rezervisan prevashodno za subverzivnu litera-turu, zato što falsifikatori tu makar ne moraju da strahuju da će ihautor izvesti na sud ili zato što bi netačnosti pridodate tekstu mogleohrabriti buržoaske i birokratske ideologe u njihovim pokušajimada ga ospore. Nemoguće je prevideti činjenicu da je većina novijihprevoda, u bilo kojoj zemlji, čak i kada je reč o klasicima, urađena

117

221. Samooslobođenje našeg vremena je oslobođenjeod materijalne osnove izokrenute istine. Tu „istorijskumisiju uspostavljanja istine u svetu“ (Kritika Hegelovefilozofije prava, varijacija) ne mogu da ostvare ni izo-lovani pojedinci, niti rascepkane i manipulisane mase.To može postići samo klasa koja je u stanju da ukinesve klase, tako što će svu vlast otuđenih oblika demo-kratije svesti na savete, u kojima praktična teorija pot-vrđuje samu sebe i sama procenjuje svoje akcije. To ćebiti moguće tek kada se pojedinci „neposredno povežusa opštom istorijom“ (Nemačka ideologija), a njihov di-jalog stekne sposobnost da postavlja sopstvene uslove.

(1967)

116

ki poseban istorijski program. Drugim rečima, istorijarazličitih ideologija je završena.214. Ideologija, čija celokupna unutrašnja logika vodika onome što je Manhajm (Karl Mannheim) nazvao„totalnom ideologijom“ – despotizmom jednog frag-menta, koji se nameće kao lažna svest o zamrznutomtotalitetu, kao totalitarni pogled na svet – doživljavasvoju kulminaciju u nepokretnom neistorijskom spek-taklu. U tački svoje kulminacije i ona se rastvara udruštvu kao celini. Kada se to društvo i samo konkret-no razgradi, ideologija – ta poslednja iracionalnost ko-ja stoji na putu istorijskom životu – takođe mora nes-tati.215. Spektakl je vrhunac ideologije jer on najpotpuni-je otkriva i izražava suštinu svih ideoloških sistema:osiromašenje, porobljavanje i negaciju stvarnog živo-ta. Spektakl je materijalni „izraz razdvajanja i otuđenjaizmeđu čoveka i čoveka“. To je „nova snaga obmane“,koja počiva na sistemu proizvodnje u kojem se „sa svevećom masom stvari, uvećava i otuđena sila kojoj suljudi potčinjeni“. To je najviši stadijum ekspanzije ko-ja potrebu okreće protiv života. „Potreba za novcemje jedina stvarna potreba koju moderni ekonomski sis-tem proizvodi i ujedno jedina potreba koju proizvo-di.“ (Ekonomsko-filozofski rukopisi) Hegelov opis novcakao „samopokretača života nečeg što je mrtvo“ (Jenskarealfilozofija) proširuje spektakl na ceo društveni život.216. Nasuprot projektu naznačenom u Tezama o Fojer-bahu (ostvarenje filozofije kroz praksu, što nadilazi su-protnost između idealizma i materijalizma), spektaklzadržava sve ideološke crte materijalizma i idealizma,tako što ih predstavlja kao lažnu konkretnost svog uni-verzuma. Kontemplativni aspekt starog materijalizma,

113

koji svet vidi samo kao predstavu, a ne kao aktivnost– i koji tako zapravo idealizuje materiju – ostvaruje sekroz spektakl u kojem su konkretne stvari automati-zovani gospodari društvenog života. Obrnuto, sneva-na aktivnost idealizma u spektaklu se ostvaruje kroztehničko posredovanje znakova i signala, koji konač-no materijalizuju apstraktni ideal.

217. Paralelu između ideologije i šizofrenije, o kojojje govorio Jozef Gabel u Lažnoj svesti (Joseph Gabel,La Fausse Conscience,1962), treba posmatrati u kontek-stu te ekonomske materijalizacije ideologije. Društvoje postalo ono što je ideologija već bila. Potiskivanjeprakse i antidijalektička lažna svest koja nastaje usledtog potiskivanja, ispunjavaju svaki trenutak svakod-nevnog života podređenog spektaklu. Ta podređenostsistematski uništava „sposobnost za susret“ i zamenju-je je društvenom halucinacijom: lažnom svešću o su-sretu, „iluzijom susreta“. U društvu u kojem niko nemože da prepozna onog drugog, niti da sam bude pre-poznat, svaki pojedinac gubi sposobnost da prepoznasopstvenu stvarnost. Ideologija je ovde kod kuće; raz-dvajanje je izgradilo njen svet.

218. „Izgleda da su u kliničkoj slici šizofrenije“, pišeGabel, „najtešnje povezane dezintegracija dijalektiketotaliteta (s razdvajanjem svesti kao ekstremnim obli-kom) i dezintegracija dijalektike postajanja (s katatoni-jom kao ekstremnim oblikom).“ Zatvorena u zaravnje-ni univerzum, okružena ekranom spektakla koji je op-činjava, svest posmatrača opaža samo fiktivne sagovor-nike, koji je izlažu jednosmernom monologu o svojimrobama i politici svoje robe. Spektakl se, u svom pu-nom rasponu, pokazuje kao „fenomen ogledala“ („sig-ne dumiroir“, kao u depersonalizaciji; prim. prev.). Ono

114

što se u njemu vidi je dramatizacija iluzornog bekstvaod opšteg autizma.

219. Spektakl uništava granicu između sopstva i sveta,gazeći to sopstvo, sa svih strana opkoljeno prisustvom-odsustvom sveta. Spektakl uništava i granicu izmeđuistinitog i lažnog, tako što neposredno doživljenu is-tinu potiskuje ispod konkretnog prisustva lažnog, izakojeg stoji cela organizacija pojavnosti. Pojedinci ko-ji pasivno prihvataju svoju podređenost otuđenoj sva-kodnevnoj realnosti tako se guraju u ludilo, koje natu sudbinu reaguje tako što traži oslonac u iluzornimmagijskim tehnikama. Pravi izraz tog lažnog odgovorana komunikaciju na koju je nemoguće odgovoriti jes-te potrošnja. Potrošačeva prinudna sklonost ka imiti-ranju je istinski infantilna potreba, uslovljena svim as-pektima tog suštinskog lišavanja. Kao što kaže Gabel,u opisu sasvim drugog nivoa patologije, „abnormalnapotreba za predstavljanjem kompenzuje se paničnimosećanjem postojanja na margini života“.

220. Ako logika lažne svesti ne može da uistinu spoz-na sebe, potraga za kritičkom istinom o spektaklu mo-ra biti istinska kritika. U praksi, ona mora da se borimeđu ostalim neprijateljima spektakla, ali tako što sanjima neće imati nikakve veze. Time što bezglavo pris-taju na bedne reformističke kompromise ili upuštaju upseudorevolucionarne zajedničke akcije, svi oni kojegoni apstraktna želja za neposrednim rezultatima, za-pravo se pokoravaju zakonima vladajuće misli, usvaja-jući perspektivu koja ne priznaje ništa osim najnovijihvesti. Tako se isti delirijum javlja i u redovima onih ko-ji tvrde da mu se suprotstavljaju. Kritika koja teži daode s one strane spektakla mora znati kako da čeka.

115