FELJTON

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (1)

Posao svetle perspektive

O bezbeđenje Olimpijskih igara u Atlanti (SAD, 1996) verovatno će biti školski primer na kojem će stručnjaci i svetske firme koje se bave tim poslovima izučavati problematiku obezbeđenja i pokušati da otkriju opšte zakonitosti kako bi dalje unapređivali javnu i sveukupnu bezbednost ljudi, zaštitili imovinu i prirodna bogatstva i još uspešnije se suprostavljali organizovanom kriminalu, krijumčarenju narkotika i međunarodnom terorizmu. Obezbeđenje ljudi, imovine, državnih ustanova, privrednih i vojnih objekata, infrastrukture i javnih dobara je složena delatnost, veoma široko i opsežno razvijena i primenjivana u celom svetu, a posebno u ekonomski razvijenim zemljama. Međutim, čini se da ta problematika još nije u celini sagledana, da nema svoju teoriju i nije utemeljena kao posebna naučna disciplina. Ona se izučava u specijalnim policijskim i vojnim školama ili centrima za obuku, ili kao deo obaveštajne ili kontraobaveštajne aktivnosti. Stručnjaci za tu oblast organizuju često i doobuku za primenu specijalnih tehničkih sredstava i metoda obezbeđenja, ali se čini da za stvaranje pravih eksperata iz te oblasti sve više nedostaje celovita teorija. Veoma razvijena industrija tehničkih sredstava za obezbeđenje dostigla je savršenstvo zahvaljujući, pre svega, razvoju savremene kompjuterske tehnologije i drugih naučnih disciplina na svim područjima čovekovog stvaralaštva. To je, čini se, oblast pred kojom se otvara svetla perspektiva, čiji “imidž” u odnosu na vojsku ima humaniji lik, jer je u funkciji zaštite čoveka, njegovog integriteta, kao i privatne, javne i državne imovine i ambijentalnih uslova u kojima ljudi žive i rade. Kod stručnjaka tog profila sve više se učvršćuje ideja da je moguće razviti univerzalan sistem obezbeđenja, zbog čega su nastale različite koncepcije i modeli zaštite. Pojavile su se i posebne firme, najčešće privatne, koje sve više nude poslove obezbeđenja. S druge strane, pošto razvoj obezbeđenja, kao profesije - struke, zavisi od aktuelnih zbivanja u lokalnim, nacionalnim ili svetskim okvirima, društvenih uslova i mnogih drugih okolnosti, kao što su razvijenost kriminala, politički interesi, a često je u pitanju i

namera da se kroz to područje stekne i profit, to otvara mnoge druge aspekte razmišljanja i koncepcije, koje argumentovano potvrđuju perspektivnost te delatnosti. Državne strukture, naročito na Zapadu, preokupirane su i zaštitom od međunarodnog terorizma i krijumčarenja droge. Privatne firme za obezbeđenje, kao i proizvođači opreme, zainteresovani su za profit, a javne službe imaju prevashodni zadatak da obezbede sigurnost građana, za koje obavljaju mnogobrojne delatnosti. Sve to govori da područje bezbednosti predstavlja veoma aktuelnu stvarnost, te da je nastupilo vreme da se ta problematika izučava stručnije, kvalifikovanije i da je realizuju visokoobrazovni stručnjaci i majstori “novog zanata”.

NIKOLA OSTOJIĆ

Pukovnik je Vojske Srbije i Crne Gore i urednik “Vojnog informatora” u Novinsko-izdavačkom centru “Vojska”. Rođen je 1946. godine u Petrovaradinu, gimnaziju je završio u Novom Sadu, a Vojnu akademiju Kopnene vojske u Beogradu i Sarajevu (1970). Novinarsku karijeru je počeo još 1964. godine, u časopisima “Zemlja i svemir”, “Homo kaj kosmo” i “Priroda”. Kao afirmisani novinar koji je objavljivao analitičke tekstove u brojnim listovima i časopisima, postaje odgovorni urednik lista “Narodna armija” na slovenačkom jeziku (u LJubljani), zatim urednik vojnog sektora u listu “Vojska”, da bi od pre nekoliko godina bio postavljen na čelo časopisa “Vojni informator”. Na novinskim stupcima “Dnevnika” i drugih novina ostali su zabeleženi njegovi izveštaji o ratnim zbivanjima u Sloveniji, Baranji i Slavoniji i iz Zapadne Bosne. Zarobljen je u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine, kada

su muslimanski ekstremisti ubili više desetina starešina, vojnika i civila. Odatle je, nakon oslobađanja, prvi poslao fono-snimak zarobljavanja, koji je razbio dalju propagandu tadašnjeg muslimanskog vojnog rukovodstva.

Dr PETAR KNEŽEVIĆ

Pukovnik je u penziji. Završio je Vojnu akademiju (1956) i Višu vojnu akademiju (1968) bivše JNA. Magistrirao je i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Najveći deo službovanja proveo je u organima bezbednosti i vojnoobaveštajne službe bivše JNA, i to kao pomoćnik urednika i urednik časopisa “Vojna bezbednost”. Bio je i nastavnik u vojnim školama, načelnik organa za naučnoistraživački rad, načelnik katedre u Obaveštajno-bezbednosnom školskom centru i načelnik Odeljenja za analitičko-informativne poslove u Upravi bezbednosti SSNO (bivše Ministarstvo odbrane). Od 1983. do 1987. godine bio je i vojni izaslanik oružanih snaga bivše SFRJ u Egiptu i Sudanu. Objavio je veliki broj stručnih članaka, napisao više tema za potrebe nastave u OBŠC, učestvovao na više naučnih skupova o vojno-političkim temama i objavio više vojnopolitičkih komentara i napisa u javnim glasilima. Kao vojni analitičar bio je i vojno-politički komentator na RTS. Objavio je knjigu “Specijalni rat SAD u Indokini (1978).

Loše vreme za pljačkaše Vilijam Bej je, dok su se odvijale pripreme za otvaranje Olimpijade, pokušao da opljačka banku u predgrađu Atlante, verovatno smatrajući da će to biti lako izvesti zbog opšte gužve u gradu. Ušavši u banku on je zapretio službenicima bombom koju je, navodno, imao u torbi. Naravno, policija je odmah dobila obaveštenje o tome, a pljačkaša je, prilikom izlaska iz banke, uhapsilo dvadesetak pripadnika obezbeđenja američkog predsednika Bila Klintona, koji je u to doba trebalo da prođe autoputem u blizini banke.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (2)

Bez alata nema zanata

Snage bezbednosti bilo koje zemlje sveta nastoje da pravovremeno otkriju improvizovane ili poznate eksplozivne naprave, predmete ili oružje, posebno eksploziv, kako bi predupredile neželjene posledice i počinioce stavili iza brave. Specijalnim aparatima, elektronskim skenerima, može se zaviriti u svaku pošiljku a da se ne otvori i ne ošteti, može se pregledati vozilo, avion ili neko drugo prevozno sredstvo. Tim uređajima su opremljeni ne samo pripadnici specijalnih snaga, već i službena lica na graničnim prelazima i drugim kontrolnim punktovima u objektima koji se štite merama bezbednosti. Postoje razne vrste detektora za otkrivanje klasičnih ili improvizovanih minsko-eksplozivnih naprava i druge vrste oružja koje mogu ugroziti bezbednost ljudi i objekata. Proizvođači tih uređaja izrađuju veoma savremenu detekcijsku opremu različite namene, u koju spadaju: veliki, stalno ugrađeni (stacionarni), ili srednji prenosni (portabl), ili mali ručni metal-detektori, kao i razni skeneri (rendgen-aparati) za pregled poštanskih pošiljki i otkrivanje mina iznenađenja u pismima i manjim paketima. Za pregled prtljaga i poštanskih pošiljki, a posebno za otkrivanje eksploziva u pismima, koristi se rendgenski sistem, odnosno brzoisparavajući sprej sa gama zracima. Eksplozivi, posebno plastični, mogu se, takođe, otkrivati detektorima koji registruju veoma male količine isparenja različitih materija. Radi otkrivanja švercovane robe u skrivenim delovima i šupljinama aviona, voza, kamiona, automobila ili prtljažnim koferima i paketima, koriste se posebni detektori, koji pomoću iks-zraka registruju

promene u gustini materijala i praznom prostoru. Kada otkriju skrivenu robu, radnici obezbeđenja koriste različite komplete istraživačkog pribora. Ako se sumnja ili utvrdi da su u vozilu, pošiljci ili nekom objektu postavljeni eksploziv ili opasne materije, za njihovo uklanjanje ili demontiranje koriste se robotski i teledirigovani uređaji, razne vrste štitova, a ljudstvo koje treba da demontira eksplozivnu napravu oblači zaštitne kombinezone. Izrađen je i pomoćni pribor sa kukama za potezanje sumnjivih predmeta (paketa) sa bezbedne udaljenosti, kako ne bi došlo do neželjenih posledica u slučaju da su u njih postavljene mine iznenađenja. Za brze preglede donjih delova automobila i drugih prevoznih sredstava na granici, pri ulazu u krug javnih ustanova ili preduzeća, obezbeđenje koristi osvetljavajuća teleskopska ogledala. Nekontaktni stetoskopi služe za otkrivanje satnih mehanizama i druge vrste “upaljača” koji rade na sličnom principu i mogu se otkriti po kucanju satnog mehanizma, čak i ako su skriveni u koferima, torbama sa ličnim prtljagom ili iza zidnih, drvenih, staklenih i papirnih pregrada. Metalni detektori u obliku vratnica (dovratka) se najčešće koriste radi sprečavanja unošenja vatrenog ili hladnog oružja i nedozvoljenih metalnih predmeta u javne objekte ili ustanove. Najčešće se postavljaju na ulazima u aerodromske prostorije, pomorska pristaništa, važnije prodajne centre, ambasade, sudove i administrativne zgrade koje su pod sistemom i režimom zaštite državne i vojne bezbednosti. U detektore se ugrađuje najsavremenija tehnologija i elektronska oprema. Konstruisan je da proizvodi magnetno polje koje reaguje na metalne predmete. Kada kroz takva vrata prolazi čovek koji nosi u džepu ili torbi neki metalni predmet, senzor koji detektuje predmet aktivira zvučni i svetlosni signal za upozorenje. Detektor ima prekidač za uključivanje pa može raditi po potrebi ili neprekidno. Većina detektorskih vrata ima najviše osam standardnih programa za detekciju, čija se osetljivost podešava od 1 do 99 i očitava na displeju kontrolne ploče. Takva detektorska vrata mogu biti stacionarna ili prenosna.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (3)

Može i bez pipanja

Organi obezbeđenja na ulazima javnih i poslovnih zgrada za kontrolu posetilaca upotrebljavaju različite ručne metal-detektore. Time se izbegava pretresanje osoba, veoma neugodan postupak, posebno kada su organi obezbeđenja muškarci, a posetioci ugledne i poslovne žene. Ručni metal-detektor omogućava da se lako utvrdi da li posetilac nosi neki metalni predmet ili lično naoružanje u džepovima ili tašni. Ukoliko detektor daje signale, posetilac vadi predmet koji je izazvao reakciju detektora, a to su najčešće ključevi, upaljač ili tabakera, nakon čega se procedura ponavlja. Ako pri ponovnom pregledu detektor ne daje znake, pregled je završen. Procedura za rad s takvim detektorom je veoma jednostavna. NJime se, pokretom i krugovima ispred osobe koja se kontroliše, skenira odelo na grudima i leđima, ispod pazuha, pojas, stopala i nožni zglobovi. Postoji više tipova portabl ručnih metal-detektora, kao što su engleski AF -175, američki “garet”, ili domaće proizvodnje iz Instituta “Mihajlo Pupin” tipa RMD-01. To su jeftini i pouzdani instrumenti za brzu pretragu - kontrolu posetilaca. Oni otkrivaju sve metalne predmete veličine najmanjeg nožića, kao i pištolje i dr. Takvi metal-detektori imaju visok stepen osetljivosti. Uključuju se u rad pomoću prekidača na dršci. Kad otkriju lokaciju sumnjivog metalnog predmeta, daju zvučne i vizuelne signale, posle čega sledi detaljnija pretraga i kontrola.

I mi konja... Centar za senzore Instituta “Mihajlo Pupin” osobito je ponosan na karakteristike njihovih metal-detektorskih vrata, koja se, po želji korisnika, proizvode u 12 boja, u zavisnosti od ambijenta. U model MDV-4720 ugrađena je savremena tehnologija, koja obezbeđuje visoke detekcijske mogućnosti, a optimalna selektivnost može se podesiti da reaguje na različite vrste metala. Uređaj nije osetljiv na ometanje nepokretnih ili pokretnih metalnih predmeta izvan okvira vrata. Pri detekciji uređaj daje jasne zvučne i vizuelne signale, a mogućnost lažnog alarmiranja svedena je na minimum. Detektorska vrata mogu se brzo i lako premeštati, a komandama uređaja se jednostavno i lako rukuje. Nije potrebno naknadno podešavanje i nemoguće je poremetiti konstruktivno rešenje podešenosti za rad aparata. Ako kupac zahteva, za model MDV-4720 moguće je da se u prostoriji organa obezbeđenja ugradi i poseban pult na koji se prenose signali sa displeja metal-detektorskih vrata. U Institutu “Mihajlo Pupin” su razvili program kojim se metal-detektorska vrata povezuju s računarom, što omogućuje naknadnu obradu i analizu detektovanih signala za potrebe eventualne istrage ili rekonstrukciju prethodnih događaja i situacija.

Za otkrivanje improvizovanih mina sa minimalnim elektronskim i metalnim komponentama mogu se koristiti i vojni detektori za mine, tzv. minoistraživači. Takvi detektori su izuzetno osetljivi. U stanju su da otkriju i male mine, koje su u nas tokom rata na prostorima prethodne Jugoslavije nazivane “paštete”. Nemci su proizveli više vrsta detektora za otkrivanje metalnih mina, među kojima se posebno izdvaja minoistraživač ML -1620B. Taj uređaj je namenjen za preciznu detekciju svih tipova metalnih mina, kao i plastičnih eksplozivnih naprava sa minimalnim sadržajem metalnih delova u upaljaču. Uređaj je izrađen primenom novih tehnologija tzv. višeslojnih integrisanih kola i procesora, što je unapredilo pouzdanost i radne sposobnosti detektora. Operator njime može da traži metalne mine u zemljištu sa velikom količinom minerala. Vodootporni su pa se koriste i pod vodom, bez gubitka detekcione osetljivosti. To je omogućeno posebnim tehničkim postupkom, koji odstranjuje tzv. efekat zemljišta. Za taj tip detektora ne postoje lažni alarmi, čak i kad glava za traženje dotakne zemlju. Za vojne potrebe proizvedeno je više tipova magnetometra veoma velike osetljivosti - 0,01 nanotesla (nT) kojim je moguće detektovati metalne predmete veličine 20 mm na dubini od dva metra. Uređaj kontroliše minijaturni PC računar sa memorijom koja može da zabeleži rezultate 200.000 traženja. Senzorska glava, koja radi na principu cezijumovih para, ugrađena je u vodootporno kućište, tako da se može koristiti i pod vodom dubine jednog metra. Kao klasični minoistraživač, magnetski detektor može da radi 100 sati sa jednim punjenjem baterija. na detektor se može namestiti i uređaj SEPOS (Senzorsko-pozicioni sistem), koji predstavlja spoj magnetometra i uređaja za određivanje geografske pozicije. Taj uređaj omogućuje da se sa tačnošću od 100 do 200 centimetara markira položaj nekog metalnog predmeta u zemlji ili vodi. Koristi se uz kompjuter MC1. Softver u kompjuteru obezbeđuje automatski rad po uključivanju detektora.

Detektor na braniku vozila Detektor metala ML-1621 predstavlja modifikovanu verziju nemačkog detektora ML -1620, prilagođenu za ugradnju na vozilo. Detektuje sve vrste metala, bilo da sadrže gvožđe ili ne, na tlu i ispod površine zemlje. Prednost mu je što može da otkriva mine, bombe, različite vrste neeksplodirane municije i tokom kretanja vozila. U detektor su ugrađena savremena integrisana kola, zatvorena u čvrst i pouzdan konstrukcijski okvir, koji se lako montira na branik kola. To ga čini pogodnim za upotrebu pri pretraživanju područja gde su postavljena minska polja ili tokom uvežbavanja jedinice za razminiranje. Impulsna tehnologija omogućava njegovo korišćenje i na mineralizovanom zemljištu, kao i u mutnim slatkim ili slanim vodama, bez gubitka osetljivosti. Proizvođač ističe da je taj detektor koristan za kriminološke istrage i arheološke pretrage terena. Uređaj ima veliki senzorski namotaj, koji omogućava operatoru pretragu velikih površina zemljišta za kratko vreme. Komplet čine: čelični okvir sa šipkama od fiberglasa, pomoću kojih se montira na vozilo, kabl dužine tri metra i kontrolna kutija s opremom za operatera. Dimenzije senzorskog namotaja su 2h0,6 metara, a masa mu je 17 kilograma. Za otkrivanje metalnih parčića, plastičnih mina i udarnih igala optimalna udaljenost od tla je pet centimetara, a maksimalna brzina vozila prilikom pretraživanja ne bi smela da pređe 1,5 metar u sekundi, ili 5,4 kilometara na čas. Napaja se iz akumulatora od 12 volti. Detektor može da se montira na prednji branik, može biti vučen, a mogu ga i ručno nositi dva poslužioca.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (4)

Bomba u ljubavnom pismu Tokom 1995. godine u Austriji su zavladali velika zabrinutost i strah jer je eksplodiralo više pisama u kojima je, umesto pisanog sadržaja, adresantu slat eksploziv. Takozvana pisma-bombe su veoma perfidna i opasna sredstva, jer se aktiviraju udarom ili prilikom otvaranja. Eksplozija može da povredi lice, oči, ruke, čak i da izazove smrt. Godine 1996. kada je već eksplodiralo osam pisama-bombi, austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova angažovalo je brojne domaće i strane stručnjake za antiteroristička dejstva. Analiza neeksplodiranih pisama ukazala je na to da ih šalje Bavarska oslobodilačka armija. Austrijanci su se za pomoć obratili i britanskoj MI- 6, američkoj NSA (National Security Agency) i nemačkoj Državnoj službi za suzbijanje kriminala i terorizma (BKA). U otvorenom neeksplodiranom pismu napisan je šifrovani tekst, koji nije odgonetnut, što kazuje da iza pošiljki stoji sposoban stručnjak kojem će se teško ući u trag. Ustanovljeno je samo to da je pošiljalac svoja opasna pisma predavao na poštu tako da budu isporučeni krajem sedmice ili ponedeljkom, verovatno računajući na to da će tih dana opreznost i budnost primalaca biti manja.

Austrijskim vlastima je trebalo mnogo vremena dok nije otkriven neobični atentator koji je svojim žrtvama slao “paklena pisma”. Potom su sve pošte i službene prostore opremili savremenim sredstvima za otkrivanje eksploziva u poštanskim pošiljkama, njihovo neutralisanje i sprečavanje nesreće nakon otkrivanja takvih pisama ili paketa. Ministarstvo unutrašnjih poslova je preko sredstava javnog informisanja upozorilo sve potencijalne primaoce takvih pisama na posebnu opreznost i saopštilo način zaštite i postupke nakon prijema svake sumnjive pošiljke. Naredne godine 1997. “paklena pisma” počela su da uznemiravaju Amerikance, posebno žitelje dva grada - NJujorka i Vašingtona, koji su bili na meti nepoznatih terorista, NJujorškoj policiji su nekoliko meseci često stizali pozivi građana i službenih lica koji su tražili pomoć specijalnog odreda za otkrivanje i deaktiviranje eksplozivnih naprava. Među poslovne, ali i obične, ljude uvukao se strah, tako da je samo u jednom danu januara 1997. policija u NJujorku dobila dvadesetak poziva građana koji su u podzemnoj železnici videli sumnjive pakete. Na meti nevidljivih terorista našli su se: iranska misija pri Ujedinjenim nacijama, egipatsko diplomatsko predstavništvo, novinske agencije i mnoge javne ustanove. Na adresu arapskog lista “Al-hajat”, čiji je vlasnik saudijski princ Kalid bin Sultan, stigao je najveći broj ubojitih pisama - čak desetak. Više komada ih je stiglo u vašingtonski pres-centar, koji se nalazi nedaleko od Bele kuće. Zgrada pres centra je dva puta evakuisana jer su agenti FBI

Bezbednosni X-sprej Za brzu kontrolu pisama i drugih poštanskih pošiljki, u poštama, kancelarijama i recepcijama kompanija gde se prima pošta, ako se pretpostavlja da se u njima nalazi plastični ili neki drugi eksploziv, odnosno naprava

koja može izazvati neželjene posledice, gotovo idealno sredstvo je bezbednosni sprej za iks zracima (X-Ray Security Spray). Takav sprej čini koverat prozirnim kao da je izložen X-zracima, a kratko vreme posle toga ne ostavlja nikakav trag ili oštećenje, jer brzo isparava.

utvrdili da su u nju poštom dostavljena četiri pisma-bombe, upućena vašingtonskom birou arapskog lista “Al-hajat”. Januara te godine jedno takvo pismo eksplodiralo je u jednoj londonskoj novinskoj agenciji i u redakciji lista na arapskom jeziku “Al-hajat”, ranivši jednog pripadnika obezbeđenja. Policija je potom otkrila još dva pisma-bombe u tek prispeloj pošti. Preduzela je potom izuzetno veliku akciju, angažovala veliki broj specijalista za eksplozive. Eksplozivno pismo je slučajno otkrio jedan novinar, kada je otvarao prispelu poštu, uočivši da iz jedne pošiljke viri žica. Nakon što je obaveštena policija, agenti FBI su otkrili još jednu sumnjivu pošiljku. Pirotehničari su ustanovili da se u pismima nalazi detonator, tankom žicom povezan sa plastičnom eksplozivom. Oba pisma su specijalnim kamionom odneta na poligon izvan grada, gde su aktivirana pomoću specijalnih uređaja. Obe bombe su imale izuzetno veliku eksplozivnu moć, bile su veoma stručno upakovane u poveće bele koverte (18h12 cm), na kojima je adresa bila napisana kompjuterskim štampačem na nalepnici. Poslata su bila iz egipatskog grada Aleksandrije 21. decembra 1996. godine. Pretpostavilo se da je princ Kalid bio meta napada, jer je posle eksplozije kamiona-bombe u Saudijskoj Arabiji (juna 1996), pri čemu je poginulo 19 Amerikanca, obećao Vašingtonu pomoć u pronalaženju terorista. Princ Kalid je, inače, sinovac kralja Fahda I, a bio je komandant saudijskih trupa u zalivskom ratu (1991.) Trag je vodio do nekoliko militantnih i islamističkih međunarodnih terorističkih organizacija. Pisma-bombe dobio je i egipatski radikalni islamista Abdel Rahman, koji se nalazio na izdržavanju zatvorske kazne u američkom federalnom zatvoru u “Levenfortu” (Kanzas). Protivteroristički stručnjaci su ustanovili da je u pismima bio plastični eksploziv “semteks”, nalepljen na tanku plastičnu foliju. Aktivirao se pomoću minijaturnog detonatora pri otvaranju pisma, a veoma teško se otkrivao savremenim detektorima. Sve je ukazivalo na to da su za izradu takvih pisama-bombi bili potrebni visoka tehnologija i poznavanje karakteristika eksploziva, odnosno da su mogli da ih urade samo profesionalci. Posumnjalo se da iza tog talasa “poštanskog terorizma” stoje pristalice slepog egipatskog šeika Omara Abdela Rahmana, fundamentalistički nastrojenog propovednika islama, osuđenog na doživotnu robiju zbog učešća u planiranju više terorističkih akcija u SAD. Talas terorističkih pretnji pojačao je zahteve za nabavku novih uređaja za otkrivanje eksplozivnih naprava u poštanskim pošiljkama. Ti uređaji su instalirani u svim većim američkim kompanijama, naročito na aerodromima. Posebna pažnja je posvećena bezbednosti aviona koji prenose međunarodnu poštu. Za otkrivanje eksploziva u poštanskim i drugim pošiljkama koriste se raznolika oprema i savremena elektronska detektorska sredstva. Sve pošte se opremaju detektorima za pisma-bombe, skenerima za pakete i kontejnerima za odlaganje opasnih pošiljki. Savremeni teroristi su se, međutim, usavršili i u stanju su da sastave pismo-bombu bez metalnih delova, koja eksplodira u kontaktu sa kiseonikom iz vazduha kada se pismo otvori, ili nakon jačeg udarca i na druge načine. To je stručnjake za zaštitu i obezbeđenje ljudi i objekata stavilo pred nove izazove, tako da se koriste novi detektori, koji reaguju na karakterističan miris eksploziva ili otkrivaju tzv. marker kojim se tajno obeležava eksploziv još u toku proizvodnje. Koriste se i specijalne tekućine i sprejevi koji čine kovertu prozirnom, tako da se može otkriti sadržaj pošiljke, kao i uređaji kojima se pošiljka izlaže karakterističnom zračenju, koje omogućuje da se na ekranu kontrolnog uređaja ili na fotografiji može videti šta se nalazi u paketu, torbi i nekoj drugoj pošiljci.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (5)

Tik-tak paketi Pravoremeno otkriti eksploziv i skrivene minskoeksplozivne naprave znači eliminisati opasnosti i sprečiti teške posledice. U tu svrhu se koriste i specijalni detektori koji registruju karakteristično isparenje organskih eksplozivnih materija i narkotika skrivenih u vratima automobila ili specijalnim bunkerima u avionima, na brodovima, šleperima, u vagonima voza ili zgradama, iza zidnih pregrada od metala, drveta, fiberglasa i plasificiranih ploča...

Savremeni teroristi upotrebljavaju i različite vrste eksploziva koji se mogu ugraditi u predmete za svakodnevnu upotrebu. Ti eksplozivi su često malog obima, ali velike razorne snage. U Nemačkoj je 1995. godine povređeno više stranaca, posebno turskih državljana, eksplozivnim i zapaljivim napravama u paketima. Krajem 1996. eksplodirala je bomba u pariskom metrou, a u Alžiru su bombaški napadi postali uobičajen i tipičan način aktivnosti islamskih terorističkih grupa. U leto 1996. godine mađarska policija je ucentru Estergoma, na severu države, u jednoj samousluzi uništila plastičnu bocu od kečapa u kojoj se nalazio eksploziv snage 300 grama TNT (trinitrotoluola). Eksplozivnu napravu je, najverovatnije, ostavio terorista, a primetila ju je prodavačica, “jer poklopac nije bio zatvoren, a iz boce su virile neke žice”. Česte su lažne dojave o postavljanju eksploziva u sredstva javnog saobraćaja, posebno u avione, što izaziva paniku i dodatno opterećuje snage bezbednosti. Atentati na poznate ličnosti i obične građane izvršeni postavljanjem eksploziva u automobile postali su rasprostranjen metod savremenih terorista. I na predsednika BJR Makedonije Kiru Gligorova atentat u Skoplju 1995. izveden je pomoću eksploziva podmetnutog u automobil parkiran na ulici. Eksploziv je aktiviran daljinskim upaljačem u trenutku prolaska vozila u kom se nalazio predsednik Makedonije. Avionima, automobilima, kamionima, vozovima i brodovima krijumčare se droga i radioaktivne materije. Krijumčari veće pošiljke brižno maskiraju, ili dostavljaju dezinformacije policiji i carinskim službenicima, odnosno šalju tzv. mamce, koji imaju zadatak da uposle organe obezbeđenja na drugom mestu prelaza dok “roba” ne prođe granicu.

Otkrivanje narkotika Za otkrivanje opasnih organskih materija čiji je promet u slobodnoj prodaji zabranjen, kao što su eksplozivi i narkotici, a koje krijučari skrivaju u kamionima ili automobilima, u avionima, na brodovima i u zgradama, maskirajući ih pregradnim zidovima od metala, drveta, fibrglasa i plasificiranih ploča, početkom devedesetih godina, na zahtev Ministarstva odbrane Velike

Britanije, razvijen je portabl detektor “demon”.

Otkrivanje eksploziva, postavljenog da izazove tragediju, počinje još od priprema za diverziju ili terorističku akciju, uključujući ostavljanje eksplozivnih tela na skrivena mesta. Da bi otkrila takva mesta, osujetila teroriste i eliminisala opasnost koja može izazvati teške žrtve i materijalne posledice, policija primenjuje posebnu metodologiju. U te svrhe se angažuje širi krug ljudi, posebni timovi specijalista koji koriste razna tehnička sredstva za detekciju i razminiranje. Pri tom je teško reći da li uspeh zavisi od primenjenih metoda, savremene tehnike ili od znanja i iskustva stručnjaka. Nema sumnje da tehnička sredstva pomažu da se brže i temeljitije sprovodi pretraga. Novi detektori otkrivaju eksploziv i eksplozivne naprave, registrujući karakteristična isparenja eksplozivnih materija ili radioaktivno zračenje. U upotrebi je više vrsta takvih detektora. U britanskoj policiji i specijalnim jedinicama NATO koristi se komplet isparavajućeg detektora PD5, koji predstavlja malu hemijsku automatsku labortoriju smeštenu u odgovarajuću tašnu, radi lakšeg prenošenja i manipulisanja. Pomoću kompleta PD5 mogu se otkriti različite vrste eksploziva, po specifičnom mirisu koji registruje sonda visoke osetljivosti. Specijalni mikroprocesor omogućava brzo otkrivanje, identifikovanje i selektovanje svih

vrsta eksploziva. Komplet PD5 se koristi za pretraživanje objekata, predmeta i ljudi kod kojih su skriveni eksplozivi. Istu namenu ima i ispravajući detektor PD4C, u čijoj tašni su zamenjive sonde, u koje se stavljaju uzorci za testiranje hemijskog sadržaja eksploziva, zatim rezervno pakovanje baterija i punjač, kutija sa rezervnim priborom, pribor za čišćenje i uputstvo za rad. Za otkrivanje najsofisticiranijih eksplozivnih naprava upotrebljava se i isparavajući detektor GVD-6. Veoma je precizan, ima osetljivu i selektivnu sondu, što omogućuje da se pomoću njega s velikom pouzdanošću otkriva mesto eksploziva u sumnjivim predmetima. Na sondi se nalazi igla čijim se probadanjem precizno istražuju paketi i prtljag.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (6)

„Treće oko” policije Profesionalni policajci i pripadnici specijalnih jedinica oružanih snaga opremljeni su i namenskim sredstvima za optičko otkrivanje klasičnih i improvizovanih eksplozivnih naprava postavljenih na razna nepristupačna mesta. Ta sredstva se koriste i za optički pregled prostorija, vozila ili objekata u kojima se pomoću hemijskih detektora, ili na drugi način, utvrdi da se nalazi eksploziv, droga ili različita krijumčarena roba. Uobičajeno je da policajci i lica iz obezbeđenja, pre upotrebe, pregledaju vozilo kako bi otkrili eventualno ugrađenu eksplozivnu napravu, upaljač sa satnim mehanizmom, transmiter za praćenje kretanja ili prislušni uređaj. U tu svrhu se koriste kompleti pribora za pretraživanje, iluminaciona teleskopska ogledala, koja su u neku ruku

“treće oko” policajca, kao i nekontaktni operativni stetoskopi, periskopi ili endoskopi. Istraživački pribor tipa SKM-KIT, smešten u odgovarajuću torbu, sadrži endoskop, sa malim sondama za otkrivanje eksplozivnih naprava, na osnovu njihovih fizičkih i magnetnih svojstava, i nekoliko svetlosnih lampi (od običnih do fluoroscentnih), sa produžnim kablom za pretraživanje mračnih prostora i drugi pribor. Zavlačenjem endoskopa u rezervoar i skrivene bunkere na vozilu omogućuje se otkrivanje eksplozivnih naprava, krijumčarenog materijala i sl. Taj pribor je neophodan alat za specijalce u policijama i namenskim jedinicama oružanih snaga širom sveta. Postoje i drugi tipovi pribora i kompleta. Minijaturni istraživački pribor za otkrivanje eksploziva (EOD Miniature Inspection Kit) sastoji se od više vrsta ogledala sa lampama i savitljivom produžnom drškom dužine 760 mm. U kompletu se nalazi i više vrsta većih i manjih ogledala, kojima se može zaviriti u različite prostore (na primer, u rezervoare vozilima i sl.) da bi se pregledala njihova sadržina. Na dršku se može učvrstiti i povećalo koje omogućuje bolji pregled malih prostora. Optički istražni komplet (Visual Search Kit) koriste i istražni organi, a ima više ogledala, običnih i fluorescentnih svetiljki, teleskopskih držača ogledala i stetoskopske cevi. Složenija pretraživanja zahtevaju i kompleksnija tehnička sredstva i pribor. U te svrhe može se koristiti pretražni endoskop sa teleskopskim ogledalom (Search Endoscope & Telescopic Mirrors Kit),

pomoću koga se mogu pretraživati tavanske prostorije ili pregledati šupljine ispod poda kroz pukotine, male otvore na kontejnerima i sl. Neki tipovi endoskopa imaju dužu optičku nit, koja se zavlači u pukotine da bi se videlo šta se krije u nedostupnoj tami. U kompletima se nalaze i teleskopski periskopi ili igle za probijanje tvrdih površina - zidova, podova i sl. Na vrhu endoskopa nalazi se optička glava sa sijalicom koja osvetljava prostor i prenosi sliku optičkim kablom. Na optičku glavu endoskopa se, pomoću posebnog adaptera, može priključiti video-kamera, kako bi se pretrage zabeležile na traku radi naknadne analize ili neposrednog prenosa slike do operativnog centra, tokom istraživačkog postupka. Spolja se donji delovi vozila, ispod kojih se mogu postaviti bombe ili eksplozivne naprave, najčešće optički pregledaju pomoću iluminacionih teleskopskih ogledala sa ručnom lampom, koja može biti montirana na dršku

„Buster” Na zahtev Carinske službe i Obalske straže SAD, konstruisan je novi detektor tipa “Buster”, koji služi za otkrivanje švercovane robe, droge, eksploziva i oružja. Taj uređaj otkriva robu skrivenu iza pregradnih zidova od drveta i metala, zatim u tekstilu ili plasitici, naročito u rezervoarima za gorivo ili u vratima automobila, u krilima aviona, kontejnerima i u drugim skrivenim komorama. Indikator skenira zatvorene komore debljine zidova do 178 mm, registrujući razlike u gustini materijala. Uređaj ima predajnik koji emituje gama - zračenje koje se usmerava na objekat istraživanja. Ispunjeni prostor reflektuje povratnu energiju jaču nego prazan, tako da “buster” upozorava zvučnim signalom na promenu gustine prostora. Uređaj je veličine 140 h 4 h 64 milimetara, a masa mu je 1,1 kilogram.

Elektronski stetoskop Upaljači na principu satnog mehanizma su sve tiši, pa se za njihovo otkrivanje moraju koristiti veoma osetljivi uređaji. Jedan od njih je i elektronski stetoskop koji je u stanju da detektuje zvuk poznatih i improvizovanih upaljača u frekventnom rasponu od 500 Hz do 5,5 KHz. Komplet sadrži kontaktni i nekontaktni senzor, upravljačku kutiju sa pojačivačem, slušalice i set osetljivih mikrofona. Stetoskop je u stanju da priguši šumove ulične buke, glasnog razgovora ili rada određenih uređaja filterom od 2-6 KHz. Napaja se baterijama PP3 9 volti. Kao kontaktni senzor može da radi 14 časova, a kao nekontaktni šest sati. Nekontaktni operativni stetoskop

Za otkrivanje savremenih eksplozivnih upaljača na principu satnog mehanizma konstruisani su različiti uređaji, a jedan od njih je operativni stetoskop ML-83. Tim stetoskopom se, bez dodira sa eksplozivnom napravom, kroz zid, staklo, drvo, papir i u koferima, mogu otkriti takvi upaljači na daljini do osam metara. Rad tog stetoskopa ne ometa okolna buka. Jednim punjenjem baterija od 12 volti može da radi pet sati neprekidno. Sastoji se od pojačivača, kontrolne jedinice, ručnog detektora, seta slušalica, konektorskih kablova i dve baterije.

ogledala. Takvo ogledalo je zaštićeno gumom i najčešće je od nerđajućeg čelika. NJime se, takođe, mogu pregledati donji delovi železničkih vagona, kontejnera, nameštaja i kabastih lučkih pošiljki. Za pretraživanje transportnih kamiona i većih vozila namenjeno je konveksno nelomljivo ogledalo VSM (Vehicle Searche Mirror). Takva ogledala koriste organi bezbednosti i policajci koji brzo moraju pregledati sve tipove automobila na carini i graničnim prelazima, u lukama, parkinzima kod javnih ustanova i objekata koji se štite režimom mera državne bezbhednosti. Jako svetlo osvetljava zatamnjena mesta i čini ih vidljivim na ogledalu. Komplet ogledala VSM ima bateriju od 12 volti, koja se puni i omogućava korišćenje lampe nekoliko sati. Za pregled donjih delova velikih vozila i železničkih kompozicija primenjuje se i istraživačko ogledalo VM/BD, montirano na ram sa točkićima. Ima sklapajuću dršku, radi lakšeg manipulisanja i fluorescentnu lampu. Lampa se može priključiti na automobilski akumulator.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (7)

Pirotehničare odelo čuva

Specijalisti policijskih i snaga bezbednosti, zarad efikasne zaštite pri pronalaženju skrivenih minsko-eksplozivnih naprava i razminiranja nedovoljno poznatih upaljača, koriste raznu zaštitnu opremu, neprobojne kombinezone sa udobnim donjim vešom, zaštitne čizme i rukavice. Da bi životi eksperata za eksplozive bili što manje izloženi ranjavanju i najtežim posledicama, koriste se robotizovani detektori i manipulatori, pomoću kojih se sa bezbedne udaljenosti izvlače sumnjivi minsko-eksplozivni predmeti. Ta vrsta zaštitne opreme ima široku primenu u svetu, a nalazi se i u sastavu jedinica vojne policije Vojske Jugoslavije. Pri uklanjanju ili demontiranju bombe i eksplozivne naprave pirotehničari oblače tzv. antiteroristički komplet. Postoji više tipova takvih kompleta - kombinezona, koji predstavljaju, verovatno, najvrednije zaštitno odelo. Kombinezon omogućuje pokretljivost i komfor tokom demontiranja eksploziva, štiti telo od delova eksplozivne naprave i udara eksplozije, visokog pritiska i toplote. Jedan od takvih kompleta je specijalno zaštitno odelo EOD, za zaštitu od bombe, sa šlemom, model PS-820. Šlem tog odela je otporan na udar i štiti od parčadi brzine 683 m/sek, a vizir na šlemu, od akrilnog ili polikarbonatnog materijala, zaštićuje lice i oči od parčadi brzine 705 m/sek. Masa šlema je 2,7 kilograma, a sa vizirom 3,6. Ergonomski je oblikovan i snabdeven uređajem za hlađenje i vezu. Vizir se može veoma jednostavno menjati. Vidno polje šlema je 68 stepeni po visini, što omogućuje da manipulant-pirotehničar vidi predmet ispred sebe u dohvatu ruku. Zaštitni prsluk od kevlara, težak 12,2 kilograma na grudima štiti od delova eksploziva koji imaju brzinu 1667 m/sek, dok zaštitnici na rukama (mase 4 kg) i nogama (mase 2,7 kg) sprečavaju ubojite parčiće brzine 563 m/sek da nanesu povrede pirotehničaru. Celokupno odelo se hladi, antistatičko je, komforno i ne ometa pirotehničara pri radu s eksplozivnim predmetima. Odelo je testirano i izdržalo je 17 detonacija dinamita na udaljenosti od jednog metra. Prsluk za zaštitu grudi je dugačak od 84 do 112 centimetara, a nogavice od 79 do 81 cm. Antiteroristički kombinezon EOD koristi se sa zaštitno-rashladnim sistemom BD-1 ili bez njega. Taj sistem istovremeno zaštićuje i rahlađuje ljudsko telo prilikom napornog rada ili razminiranja u ambijentu sa visokom temperaturom, kada se ljudsko telo mnogo znoji. Za hlađenje se koristi voda koja cirkuliše i pri tom eliminiše ili smanjuje toplotu. Može se upotrebiti samostalno, pod antiterorističkim kombinezonom, koji se nosi u specijalnim

operacijama za otkrivanje eksplozivnih naprava, zatim ispod odela za zaštitu od bojnih otrova i kao donji veš, za ljudstvo u tenkovskim jedinicama. Ta odeća štiti i od velike toplote i jakih "vatrenih lopti". Komplet BD-1 obuhvata: košulju dugih rukava, duge gaće, kapuljaču sa otvorom za lice, dve flaše vode, baterijsko pakovanje i torbu za nošenje. Komplet je težak 3,9 kilograma. Ćebe za prigušivanje eksplozije Ćebe prigušivač eksplozije bombi koristi se tako što se njime, u nedostatku vremena, da bi se zaštitili ljudi u blizini, prekrije eksplozivna naprava. Može da se koristi i za zaštitu prozora na motornim vozilima ili za njihovo zatvaranje u zgradama, da bi se ljudstvo zaklonilo od ubojitih parčadi eksplozije ili metaka pešadijskog naoružanja. Takvo ćebe štiti od parčadi brzine 400 m/sek, pošto smanjuje energiju i udarnu brzinu delova eksplozivne naprave. Izrađeno je prema standardima OS SAD. Dimenzije ćebeta su 1,5h1,03 metar. Masa kompleta je 14 kilograma. Višenamenski detektor Višenamenski detektor MD-2000 je sastavni deo antiterorističkog kompleta i služi za otkrivanje metalnih i drugih predmeta u objektima, pod zemljom ili skrivenih u prevoznim sredstvima, poput mina, oružja, municije i sl. NJegov rad se zasniva na pulzirajućoj indukcijskoj tehnologiji. Postoje raznovrsna konstruktivna rešenja - sa dužim ili kraćim ispitivačkim sondama. Detektor radi automatski, operativan je 10 sekundi posle uključivanja, a obuka za njegovo korišćenje nije duga. Dimenzije MD-2000 su 1.030h400h80 mm, mase je šest kilograma, a izvor energije su suve baterije, koje se pune.

Šok-bombe Radi privremenog onesposobljavanja terorista koriste se i specijalne ručne granate, čija eksplozija proizvodi zaslepljujuće svetlo i snažan zaglušujući pucanj. Takve bombe se ubacuju kroz prozore ili druge otvore u prostorije gde su se zabarikadirali kriminalci ili teroristi. U svetu postoji više tipova takvih bombi, a poznatije su korejska tipa K-409 i izraelska granata, koja stvara zaslepljujuću svetlost od 1,5 miliona sveća i detonaciju jačine 140 decibela. Takvo dejstvo ne samo da izaziva šok, već ošamućuje i privremeno parališe teroriste.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (8)

Od ovna do hidraulike Svojevremeno su za razvaljivanje vrata korišćeni: „ovan”, malj, šipka sa kljunastim krajem, „pajser” ili „čizme broj 46”. Vrata su se otvarala i pucanjem iz dvocevke u bravu ili eksplozivom. Razvojem nove tehnike i oruđa za provaljivanje usavršeni su metode i taktika nasilnog ulaska u zabarikadirane prostore ili zaključane stanove. Pri tom je za policiju veoma važno da se nasilan ulazak u zabarikadirane prostorije izvede sa što manje buke i što je moguće brže, odnosno da se postigne iznenađenje. Prilikom sukoba policije sa kriminalcima ili otmičarima, operacija nasilnog upada se priprema veoma detaljno, kako bi pripadnici interventnog tima izveli akciju sa što manje rizika da budu otkriveni i da se nađu u životnoj opasnosti. Postoje i druge okolnosti kada treba nasilno ući u kuću ili stan, kao što su požar ili posledice neke prirodne katastrofe. Specijalne potrebe navele su policiju, snage bezbednosti i vatrogasne službe da usavrše taktiku nasilnog upada u borbi protiv kriminalaca ili terorista koji su se zabarikadirali iza debelih ili čeličnih vrata, sa više brava, bezbednosnim uređajima i koji se brane vatrenim oružjem. Savremeni kriminalci, ljudi iz podzemlja i teroristi su veoma vešti, imaju moderno oružje i upornost da uspeju u svojim namerama. Stoga se nasilan upad u zabarikadirane prostore mora izvesti izuzetno brzo i efikasno, a specijalci ili policija moraju biti dobro uvežbani i zaštićeni, kako bi se što više smanjio rizik. Svaka takva akcija mora biti iznenađenje za kriminalce ili teroriste. Taktika nasilnog upada je sve savršenija i uobičajena je podela na akcije sa eksplozivom i bez njega. Eksplozivna sredstva najčešće upotrebljavaju američke policijske snage, koristeći posebnu municiju i pirotehniku. Policiji Velike Britanije nije dozvoljeno da koristi takva sredstva, osim u izuzetnim slučajevima, kao što je bio napad na Iransku ambasadu u zapadnom Londonu 1994, koju su izvele specijalne snage britanske armije. U akcijama upada bez eksploziva u određenim situacijama koriste se razbijači vrata, ili uređaji za sečenje sa termalnim kopljem, ili fleksibilni kabel „keri”, kao i topovi za razbijanje zida. Taktika upada u zabarikadirane prostore bez upotrebe eksploziva može da se koristi kao osnovni ili pomoćni metod. Za razbijanje običnih zaključanih vrata ponekad su dovoljna novija sredstva, kao što je „holi” šipka, koja je u osnovi pajser sa više glava od visokootpornog čelika. To oruđe uspešno otvara spoljna vrata u jednostavnijim okolnostima. Izrađen je i zupčasti otvarač sa drškom, u stvari dvokraka zupčasta poluga, kojom se za nekoliko sekundi mogu otvoriti zabarikadirana vrata u nešto složenijim prilikama. Za otvaranje ojačanih vrata, kada bi buka mogla izazvati probleme, koriste se „hidraulični ovnovi”. Oni su izrađeni kao potiskivači, potezači i podupirači. Iako je reč o veoma efikasnim sredstvima, neka od njih su se pokazala nepodesna za primenu, posebno noću. Amerikanci su izradili ovan „hidra”, koji teži 12 funti, dugačak je 13 inča, a može se nositi i ispod sakoa, što je veoma važno ukoliko se žele prikriti pripreme da se u stan upadne iznenada. Takvo oruđe je, kažu američki policajci, idealno za tajne akcije - njime se lako rukuje i za rad je dovoljan jedan operativac. Razvaljivanje vrata nije jednostavno i povezano je sa višestrukim rizikom po život specijalaca koji upadaju u prostorije, kao i eventualnih talaca u rukama kriminalaca ili terorista. Na primer, primena eksploziva, koja omogućava brz i efikasan upad, stvara udarni talas i veliki pritisak koji može ugroziti i stanare u objektu i članove interventnog tima. I neeksplozivna sredstva imaju svoje mane, te ako se njima ne rukuje pravilno, to smanjuje efikasnost interventnog tima i uspeh akcije, jer upozorava stanara na pripreme za upad, eliminiše iznenađenje i podstiče otpor, čak i primenom vatrenog oružja. Eksperimentima je utvrđeno da je teže

razbiti vrata koja imaju više od četiri brave i ojačan dovratak (ram vrata). Zbog toga je izrađen top za razbijanje zida, koji ispaljuje veoma težak projektil. Takav projektil je izrađen od cementa ili vode u plastičnom okviru, a ispaljuje se određenom brzinom, što mu daje dovoljnu kinetičku energiju da razbije zid. Odmah zatim se njegova energija rasipa i ne predstavlja opasnost. Takav način upada u stanove je mnogo bolji od eksplozivne opcije. Ako se primenjuje eksplozivna opcija, mora se voditi računa da svaki zid ima svoje specifičnosti i da prevelika količina eksploziva izaziva smrtne posledice, a premala dovodi u pitanje efikasnost akcije. Stručnjaci kažu da su eksplozivi „previše razorni, smrtonosni i veoma bučni”. Isprobani su i mnogi drugi načini probijanja zida i ta taktika se dalje unapređuje, nastojeći da se iznađu najefikasnija sredstva koja omogućuju uspešnu akciju.

Zloupotreba

Specijalne jedinice MUP-a Slovenije su 1991. godine, po nalogu Igora Bavčara i Janeza Janše, nasilno upadale u stanove oficira bezbednosti JNA, koristeći razbijače vrata, hemijska i druga sredstva za privremeno onesposobljavanje. Posebno je poznat upad u stan pukovnika JNA Milana Nedovića. Tom prilikom su korišćene tzv. šok-bombe, od kojih je najteže posledice imala pukovnikova supruga. Za primenu takve metodologije, zalagao se i bivši general JNA Martin Špegelj, koji se 1991. opredelio za separatističko rukovodstvo Hrvatske, dajući instrukcije specijalcima Zbora nacionalne garde, kako da ubijaju oficire JNA i članove njihovih porodica u Zagrebu.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (9)

„Razbojnik” na strani pravde Kada je početkom decembra 1995. godine predsednik SAD Bil Klinton boravio u Velikoj Britaniji i Severnoj Irskoj, na ulici Londona, ispred zgrade u kojoj je priređena svečana večera, neko je ostavio sumnjiv paket. To je uznemirilo službu obezbeđenja i dovelo u iskušenje poslovično poznatu efikasnost engleske policije. Sve je pomalo asociralo da možda opet neko pokušava atentat

na američkog predsednika, odnosno da Irska republikanska armija, posebno njeno ekstremno krilo „Šin-fejn” na taj način poručuje Klintonu da njegova posrednička misija između Engleza i Iraca nije baš dobrodošla. Epilog i pojedinosti o tajanstvenom paketu nisu kasnije objašnjeni, ali su svi mediji imali priliku da zabeleže kako je jedno robotizovano vozilo engleske policije snimilo i odnelo paket-bombu na bezbedno mesto. Ko zna da li su poznate engleske i druge firme čija su robotizovana vozila prodata policiji u više zemalja sveta (Španija, Izrael, Danska, Francuska, Irska, Norveška, Tajland i dr.), gde se neka proizvode na osnovu engleske licence, na taj način pokušale samo da diskretno demonstriraju mogućnosti svojih sofisticiranih bezbednosnih sredstava i opreme, te da Amerikancima pokažu šta im je neophodno da bi efikasno štitili svog predsednika, na koga su do sada više puta pokušani atentati. Američka policija takođe koristi robotizovana vozila sa bezbednosnom opremom za otkrivanje, izviđanje, izvlačenje i uništenje minsko-eksplozivnih naprava. Ali, Englezi su za te potrebe proizveli raznovrsnije i suptilnije modele različitih

veličina, i s pravom se smatra da su u tom domenu ispred Amerikanaca. Za visokorazvijene industrijske zemlje ne postoji problem da proizvedu robotizovana vozila koja se koriste u policiji, tako da u svetu postoje različita rešenja. Ruska dostignuća u toj oblasti su malo poznata, ali ono o čemu se zna zaslužuje poštovanje. Robotizovana policijska vozila, sa odgovarajućom opremom za izviđanje, snimanje, izvlačenje i uništavanje nedovoljno poznatih minskoeksplozivnih naprava, zavisno od veličine, mogu se podeliti na: mala, srednja i velika. Zavisno od ambijenta u kojem se koriste, razlikujemo robotizovana vozila za rad u zatvorenim prostorijama i na otvorenom terenu, odnosno u prirodi. Za sve te sisteme je karakteristično da se kretanjem i drugim operacijama upravlja sa daljine i da se sumnjivi predmeti osmatraju na monitoru, sastavnom delu opreme jedinstvenog sistema. U poznatije tipove policijskih robotizovanih vozila spada i „meroder”, ili „razbojnik”, automatizovano vozilo na gusenicama, dužine 119, širine 50 i visine 75 centimetara, sa masom 118 kilograma. Jedno od najmanjih robotizovanih vozila policije „moul”, ili „krtica”, dugo je svega 58, široko 32 i visoko od 45 do 67 centimetara. Poseduje TV kameru koja može da se koristi i pri maksimalnoj elevaciji. Masa tog vozila iznosi svega 11 kilograma. Reč je o minijaturnom vozilu koje se koristi za pregled unutrašnjosti aviona (između sedišta i drugih teže pristupačnih mesta). Vozilo se kreće pomoću baterija.

Robotizovane ronilice Opasnosti od diverzija u lukama, terminalima za pretakanje nafte i drugim lučkim postrojenjima, a posebno na udaljenim platformama za crpljenje nafte, sasvim su moguće. Međunarodni teroristi su nameravali da podmetnu eksploziv u podvodni tunel ispod La Manša, koji povezuje Francusku i Englesku. Takve terorističke akcije i diverzije bi izazvale ne samo velika materijalna razaranja i ljudske žrtve, već bi imale nesagledive psihološke i političke učinke a nanele bi veliku štetu ekonomijama razvijenih zemalja. S obzirom na to da se mine mogu postavljati pod vodom, čija je detekcija veoma složena, da se ronioci diverzanti mogu neopaženo približiti svakom trgovačkom i ratnom brodu na vezu ili sidrištu i da mogu postaviti eksploziv i bezbedno se udaljiti, velika pažnja poklanja se i takvoj vrsti zaštite. Do morskih naftnih platformi može se doći neopaženo i mini-podmornicama. Takva mala podmornica HMS „konkvajrer” ili „osvajač”, potopila je argentinsku krstaricu „General Belgrano” u Falklandskom sukobu 1982, torpedima proizvedenim po tehnologiji staroj više od pedeset godina. Za zaštitu luka, obalnih privrednih postrojenja, posebno lučkih instalacija i brodova u vojnim kompleksima, odnosno za pronalaženje minsko-eksplozivnih naprava pod vodom u njihovoj blizini, uobičajeno je da se koriste mnogi tipovi minijaturnih ronilica za komercijalnu ili vojnu upotrebu, s ugrađenim sonarima i TV kamerama, kao i osmatrački sonari postavljeni na dnu mora. NJima se mogu osmatrati i pratiti kretanja neidentifikovanih plovnih objekata ili ronilaca, a mogu se upotrebiti i za različite radove pod vodom. Takve ronilice sa robotskim rukama mogu se koristiti i za odstranjivanje podvodnih mina i sličnih eksplozivnih naprava. Višenamenskim ronilicama sa različitim sistemima može se upravljati pomoću kabla iz matičnog broda ili daljinskim putem, tako da se operacije mogu izvoditi bez posade. Najviše je proizvedeno ronilica koje se vode žičnim ili optičkim kablom, odnosno radio-putem, a predviđeno je da se koriste za civilne poslove - istraživanje morskog dna i otkrivanje mina u mulju, podvodnom rastinju i među stenama, za kontrolu podvodnih kablova,

razne popravke u podvodnim tunelima, spasavanje iz potonulih plovila i sl. Takve ronilice poseduju ratne mornarice u celom svetu za poslove kod kojih se smanjuje velik rizik u poređenju sa angažovanjem ljudi - ronilaca. Robotizovane ronilice sa odgovarajućom opremom, po potrebi, iznajmljuju obalne straže, policija i drugi organi obezbeđenja. Savremena tehnologija minijaturnih podmornica i ronilica, taktika njihove upotrebe, udružene sa modernim, usavršenim oružanim sistemima, do kraja 20. veka nisu nikad bile testirane u savremenom ratu.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (10)

Kako sačuvati poznate

U savremenim uslovima, krug uglednih i važnih ličnosti (VIP) znatno se proširio, a njihova lična zaštita zavisi uglavnom od materijalne mogućnosti, društvenog i poslovnog prestiža i potrebe posla kojima se bave. Promenjeni društveni uslovi i uloge ljudi raznih profesija postavljaju nove zahteve pred službe obezbeđenja, čiji su se poslovi proširili i komercijalizovali. Tako su nastale i brojne privatne kompanije koje pružaju bezbednosne usluge stalno, duže vreme ili po potrebi - narudžbini. U principu ne bi trebalo da postoje razlike u pogledu kvaliteta obavljanja bezbednosnih poslova državnih i privatnih kompanija, mada privatne agencije u nas još nemaju izgrađenu pozitivnu tradiciju i, samim tim, ne uživaju reputaciju tako sposobnih institucija kao što su državne organizacije bezbednosti. Posle usvajanja stranih iskustava i opremanja modernim tehničkim sredstvima za zaštitu i sarađujući sa državnim organima bezbednosti u zajedničkoj borbi protiv terorizma, diverzija, sabotaža i drugih društveno opasnih kriminalnih radnji, valja očekivati da će i privatne bezbednosne kompanije i u našoj zemlji postati efikasan istrument odbrane društva od nasilja i kriminala. Nastupilo je vreme kada maltene svaki poslovni čovek, ili bilo koja ugledna ličnost društvenog i kulturnog života, uz to bogata, postaje meta napada kriminalaca. Zato je na Zapadu sasvim

prirodno da će takva osoba njeno obezbeđenje posedovati pouzdana i kvalitetna vozila za prevoz (helikopter, mali salonski avion jahtu i sl.), izrađena po narudžbini, ili će u njih biti naknadno ugrađena bezbednosna oprema koja garantuje zaštitu od proboja manjih balističkih projektila, odnosno sva druga tehnička sredstva koja povećavaju bezbednost. U automobil ili drugo prevozno sredstvo, radi zaštite od terorističkih napada i podmetanja minsko-eksplozivnih naprava, može se ugraditi specijalni elektronski sistem za ometanje, tzv. S-JAM (Security Jam, ili bezbednosni ometač), koji onemogućava da se eventualno postavljena bomba aktivira pomoću daljinskog upravljača. Uređaj S-JAM ima veliku mogućnost ometanja, zahvaljujući većoj izlaznoj energiji i baražnom snopu elektromagnetskih talasa, koji ne dozvoljavaju aktiviranje bombe pomoću daljinskog upravljača. Taj uređaj radi na talasnom opsegu 10-550 MHz, ima izlaznu snagu 300 vati i koristi izvor energije od 24 volta. Dimenzije uređaja su 230h330h280 milimetara.

Engleska firma SDMS razvila je specijalni detektor za otkrivanje bombe postavljene ispod vozila, kao i uređaj koji onemogućava da se bomba na principu magnetizma postavi ispod vozila. Firma ne objavljuje sliku takvog detektora niti njegove tehničke podatke, navodno iz bezbednosnih razloga, ali tvrde da se taj sistem upotrebljava već više godina i da je veoma pouzdan. Za zaštitu prozora, vrata, plafona, hodnika i drugih prostora u kojima rade i borave važne ličnosti, a postoje informacije da bi teroristi ta mesta mogli iskoristiti za napade ubacivanjem bombe ili gađanjem iz snajperskih pušaka, postavljaju se balistički zastori ili ćebad izrađena od specijalnih materijala. Ti zastori štite od probojnosti pešadijskog oružja ili parčadi artiljerijske municije i bombi posle eksplozije. Ćebad, zavese i zidni paravani za zatvaranje prozora, vrata i pasaža mogu se raditi po narudžbini u raznim veličinama. Standardna veličina balističkog ćebeta je 1,3h1,8 metar. Lako se mota, skladišti i prenosi. Radi efikasnije zaštite važnih ličnosti prilikom prevoza automobilom ili drugim prevoznim sredstvom, pratioci i lica iz obezbeđenja često će pri ruci imati zaobljene keramičke oklopne ploče, koje će u vanrednim slučajevima postavljati kao zaklon ispred lica koje štite. Manje ploče od keramike namenjene su za ojačanje zaštitnih prsluka i vitalnih organa tela: srca, pluća, želuca i drugih. Osobe koje obezbeđuju važne ličnosti često će sa sobom nositi i tzv. balističke štitove, koji u slučaju iznanadnih napada mogu poslužiti kao pouzdan zakon od puščane municije. Ti štitovi su različitih veličina i u vanrednim situacijama mogu biti spasonosni. Na gornjem delu oklopljeni štitovi imaju prozorčić za osmatranje, izrađen od pleksiglasa ili drugog neprobojnog materijala. Ploče za ojačavanje otpornosti zaštitnog prsluka su poznate u zapadnoj literaturi pod akronimom ili skraćenici CCUAP. Masa svake od tih ploča je jedan kilogram, a postoje i lakše keramičke ploče, poznate pod skraćenim nazivom CCP. Takve ploče izrađuju se i od kevlara, a mogu da se ugrađuju u bočne strane unutrašnjosti automobila, ili da se postave tokom prevoženja važnih ličnosti, ukoliko im zapreti opasnost. Od toga materijala mogu biti izrađene i akt-tašne za prenošenje važnih dokumenata, novca i sl.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (11)

Neće svi pancir

Analiza atentata na predsednika DŽona Kenedija u Dalasu (1963), pokazala je da su na njega pucala najmanje tri snajperista. Takva unakrsna paljba zbunila je obezbeđenje i telohranitelje, koji nisu mogli otkriti odakle se puca, što pokazuje da su atentat na Kenedija organizovali profesionalci. Dokumentacija o istrazi koja je posle atentata vođena i dalje je pod embargom i pojedinosti nisu do kraja razjašnjene. Predsednicima SAD se preporučuje da nose zaštitni (balistički) prsluk kada se kreću u javnosti, ali oni to nerado čine. Predsednik Regan je odbio da nosi takav zaštitni prsluk, a predsednik DŽerald Ford je imao pancir kada su pokušale da ga ubiju dve žene 1975. godine. No, on je kasnije prestao da koristi takav prsluk, jer je, navodno, bio nelagodan za nošenje. Regan je nosio zaštitni prsluk u vreme druge predsedničke kampanje 1980. godine. Predsednik Ričard Nikson je imao poseban oklopljeni

Mete atentatora Prema dostupnim podacima u nekoliko poslednjih decenija 20. veka, nasilno je likvidirano oko stotinu državnika, a zabeleženo je bilo preko hiljadu pokušaja atentata, u kojima su žrtve, mete atentatora, preživele. Samo od 1970. do 1990. godine na listi žrtava je 17 šefova država ili vlada. Među žrtvama atentata bio je i poglavar Rimokatoličke crkve. Uporedo sa agresivnošću atentatora, unapređuju se i razvijaju sredstva za zaštitu i odbranu. Stopostotne odbrane nema, jer je sve više napasnika i atentatora koji ne žale ni sopstvene živote da bi realizovali svoju zamisao ili zadatak koji su dobili od tajne terorističke organizacije, ili to čine iz ideoloških pobuda i fanatizma. Analize pokazuju da se fanatizam terorista znatno povećao, da se sve više njih svesno žrtvuje da bi atentat uspeo. To se pogotovo odnosi na verske fanatike.

automobil, koji je mogao da izdrži eksploziju bombi postavljenih na tlo, a aktiviranih pomoću magnetskog upaljača u trenutku prelaska vozila preko mine.

Japanskog premijera prati od tri do pet telohranitelja, privatnu rezidenciju čuvaju 12, a službenu u Tokiju 50 policajaca. U službi obezbeđenja američkog predsednika i Bele kuće je više od 1.550 agenata i 900 policajaca. Oni brinu i o bezbednosti članova 400 stranih ambasada i konzulata u Vašingtonu. Budžet američke službe obezbeđenja je 16 miliona dolara. I druge javne ličnosti mogu biti meta atentatora, pa i one unajmljuju lično obezbeđenje (telesnu gardu ili “gorile”) i nose zaštitnu odeću. Osim odevnih predmeta za ličnu zaštitu (potkošulja, prsluk, kombinezon i sl.), velika pažnja se poklanja korišćenju prenosnih sredstava za zaštitu i njihovoj efikasnosti. Prenosna sredstva za zaštitu u slučaju neposredne opasnosti mogu poslužiti kao efikasni zakloni za njih, članove pratnje i ljudstvo iz neposrednog obezbeđenja (telesnu gardu). Kritične situacije za napad na javne ličnosti nisu samo neposredni kontakti sa građanima na javnim mestima, sportskim priredbama, političkim mitinzima i sličnim mestima, gde se stvaraju velike gužve, nego i u redovnom saobraćaju, prilikom svakodnevnog odlaska na posao, odnosno povratka s posla, ili tokom privatne i službene posete. Stoga snage bezbednosti moraju neprekidno pratiti situaciju i događaje koji su relevantni za obezbeđenje tih ljudi, analizirati informacije, procenjivati i planirati mere bezbednosti i zaštite, određene kritične tačke i način reagovanja u vanrednim slučajevima. Obavljanje takvih zadataka ne sme počivati samo na rutinskom iskustvu službe i potcenjivanju mogućnosti potencijalnih napadača - atentatora. Obaveštajno-bezbednosne službe i snage neposrednog obezbeđenja, na primer, šefova država, vode i te kako računa o svim detaljima zaštite, analizirajući sve informacije o potencijalnim atentatorima. Iako je malo informacija objavljeno o tome kako je obezbeđivan američki predsednik Bil Klinton prilikom poseta Italiji, Mađarskoj, BiH (Tuzla) i Hrvatskoj (Zagreb, 13. i 14. januara 1996.) slike sa televizije su pokazale koje su sve predostrožnosti preduzimane i zašto su programi poseta pojedinim mestima bili odlagani za nekoliko sati, odnosno zašto se odustalo od njegove posete Sarajevu. Ne treba biti naivan pa poverovati da je magla nad aerodromom Dubrava, kod Tuzle, bila razlog kašnjenja američkog predsednika. Ni to što je Klinton bio sportski obučen ne znači da ispod kožne jakne nije nosio zaštitnu potkošulju ili prsluk. Naravno, nešto je trebalo prikriti, što bi umanjilo, imidž hrabrog predsednika u široj javnosti. Propusti u neposrednom obezbeđenju javnih ličnosti najčešće imaju katastrofalne posledice i zato je malo koristi kada se sve to analizira post festum. Služba obezbeđenja VIP nikada ne sme biti uspavana, kao što je, na primer, bilo prilikom atentata na makedonskog šefa države Kiru Gligorova 3. oktobra 1995. To se donekle može reći i za obezbeđenje egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka na koga je pokušan atentat u drugoj polovini juna 1995. prilikom posete Etiopiji. Taj primer ukazuje na to da služba obezbeđenja ne sme biti komotna ni kada se boravi u drugoj zemlji, u kojoj, po pravilu, obezbeđenje preuzima služba bezbednosti zemlje domaćina. Mubaraka je spaslo samo to što je njegov automobil bio delimično blindiran i ojačan keramičkim pločama sa bočnih strana.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (12)

Atak na „bliznakinje”

U vreme kada se opasnosti od terorizma uvećavaju i kad teroristi mogu koristiti najsavremenija oružja i perfidne metode, borba protiv tog zla je velik izazov, za koji je neophodno hitno rešenje. Na početku 21. veka još nema optimalnog rešenja. Razlozi su političke prirode, zasnovani na geopolitičkim, geostrateškim i drugim interesima velikih sila. Srbija i Crna Gora su se početkom 1998. godine suočile s ekspanzijom terorizma na Kosovu i Metohiji, koji je bio u funkciji destabilizacije prilika na Balkanu, otcepljenja Kosmeta od SRJ i prisajedinjenja Albaniji, odnosno ostvarivanja ideje o “velikoj Albaniji”. Mere koje su preduzimane radi sprečavanja širenja terorizma, kako bi se sprečilo prerastanje u pobunu, naišle su na osudu međunarodne javnosti i ocenjene su kao “prekomerna upotreba sile”. Situaciju na Kosmetu 1999. međunarodna zajednica je iskoristila kao povod za agresiju NATO na SRJ, koja je trajala 78 dana. Docnije, kada je terorizam zapretio Americi atakom na kule bliznakinje Svetskog trgovačkog centra u NJujorku, na značajne privredne objekte u Pensilvaniji i zgradu Pentagona, 11. septembra 2001. za šta su optužene organizacija Al-Kaida i njen lider Osama bin Laden, odnos međunarodne zajednice prema terorizmu poprima dugačiji karakter. Američki predsednik DŽordž Buš tada odobrava plan da se protiv Avganistana upotrebi vojna sila radi uništenja Al-Kaide, te da se otvori svetski front protiv međunarodnog terorizma. Godine 2002. i Izrael je, odgovarajući na eskalaciju palestinskih samoubilačkih terorističkih napada, krenuo u vojni obračun sa Palestincima u Gazi i na

Zapadnoj obali. Palestinski otpor i terorističke samoubilačke akcije ne jenjavaju. Dana 19. juna 2002. u izraelskom autobusu u Jerusalimu poginulo je 19 ljudi, a više od 50 je ranjeno. Istog dana je jedan bombaš-samoubica aktivirao bombu na raskrsnici u Jerusalimu, od koje je osam osoba poginulo a 37 je ranjeno. Izraelska vlada je odlučila da upotrebi tenkove i oklopne transportere radi uništenja objekata u kojima su se nalazili štabovi palestinskih službi bezbednosti, kancelarije terorističkih organizacija, izbeglički logori u Nablusu, Kalkiliji, DŽeninu, Ramali... Svetska javnost detaljno je informisana i o terorističkim bombaškim napadima ETA u Španiji, IRA u Velikoj Britaniji i ekstremnih Sika u Indiji i Šri Lanki. Sva dosadašnja sagledavanja međunarodnog terorizma ukazuju na to da do optimalnog modela odbrane od terorizma nije lako doći, jer je to isto toliko složeno i delikatno pitanje kao i sama suština i karakter terorizma s kojim se suočavamo. Stiče se utisak

Atentati na američke predsednike Od 1776. godine, otkako su SAD stekle nezavisnost, u atentatima su ubijena četiri predsednika i jedan predsednički kandidat: Abraham Linkoln (14. aprila 1865), Džejms Garflid (2. jula 1881), Vilijem Mek Kinli (6. septembra 1901), Džon Kenedi (22. novembra 1963). I na Frenklina Ruzvelta je pokušan atentat mesec dana pre nego što je preuzeo dužnost u Beloj kući. Metak namenjen Ruzveltu smrtno je pogodio gradonačelnika Čikaga. Pokušan je atentat i 1. novembra 1950. na američkog predsednika Harija Trumana. Predsednika Džeralda Forda atentatori su pokušali da ubiju 5. i 22. septembra 1975. godine.

da je protiv terorizma veoma teško boriti se na individualnom i državnom nivou, zato je to pitanje postalo preokupacija maltene celog sveta. Do sada su održani brojni međunarodni skupovi i donete razne rezolucije, ali je činjenica da se o bitnom pomaku i iznalaženju optimalnog modela za suprotstavljanje međunarodnom terorizmu još ne može govoriti. Naime, još nije obezbeđen politički koncenzus u borbi protiv terorizma. Izostaje aktivno učešće svake države, kao relevantnog subjekta svetske zajednice u savremenim međunarodnim odnosima. Borbu protiv terorizma, usložavaju različiti nacionalni interesi u međunarodnim odnosima, a samim tim i teškoće njihovog usaglašavanja. Čak i Amerika, kojoj niko u svetu ne osporava vodeću političku ulogu i vojnu moć, nije u stanju da samostalno organizuje i vodi uspešnu borbu protiv terorizma na sopstvenoj teritoriji, a još manje da zaštiti svoje vitalne interese na međunarodnoj sceni. To je jedan od bitnih zaključaka do kojih su, krajem devedesetih godina 20. veka, došli američki analitičari Jožef Bodanski (autor knjige “Cilj Amerika”), odgovorni generali u Združenom generalštabu oružanih snaga SAD, eksperti CIA i FBI, članovi kongresnih komisija i dr. Otuda ne čudi što su Amerikanci najveći inicijatori da se što pre postigne saglasnost država o borbi sa međunarodnim terorizmom, pa i da se spreče odmazde, kao što su bila bombardovanja u Avganistanu i Sudanu 1998. godine, nakon eksplozija automobila-bombe u Keniji (Najrobi) i Tanzaniji (Dar es Salam) ispred američkih ambasada (7. avgusta 1998). Za Amerikance nije toliko sporno suprotstavljanje terorizmu na sopstvenoj teritoriji, koliko odbrana američkih vojnih baza širom sveta. Protivteroristička odbrana je za SAD postala aktuelna posle bombaškog napada islamskih fundamentalista na bazu Kobar Tauers u Saudijskoj Arabiji 1996, kada je poginulo 19, a ranjeno više desetina američkih vojnika i instruktora. Sve su to bili, uz mnoge druge, veoma važni razlozi da se septembra 1997, u bazi mornaričke pešadije “Kvantiko”, blizu Vašingtona, održi savetovanje o protivterorističkoj borbi za predstavnike američkih komandi izvan SAD, i u zemlji, kao i iszložba specijalnog naoružanja i opreme istaknutih proizvođača u SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Izraelu, Švedskoj i drugim zemljama Zapada. Na izložbi opreme i naoružanja za protivterorističke snage viđeno je više od 350 renomiranih proizvođača razne opreme i naoružanja za protivterorističku borbu. Pojavili su se i predstavnici Izraela i Irske sa svojom opremom, a demonstrirane su i neke vežbe. Prema oceni američkog brigadnog generala DŽejmsa Konveja, načelnika Uprave Združenog generalštaba SAD za borbu protiv terorizma, bila je to prilika da se na jednom mestu sretnu proizvođači i korisnici opreme za borbu protiv terorizma, da se razmene iskustva i saznanja i usaglase tzv. taktičko-tehnički zahtevi vojske i policije sa mogućnostima proizvođača i komercijalnim uslovima.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (13)

Svet protiv terorizma

Zaštita američkih vojnika u bazama širom sveta aktuelan je ne samo za Pentagon, Stejt department i Združeni generalštab, nego i za predsednikovu administraciju i zemlje domaćine američkih vojnih baza. Amerikanci u vojnim bazama širom sveta imaju 250.000 vojnika, koji su potencijalna meta terorističkih napada. Stoga je američka administracija inicirala usaglašavanje političkih stavova o borbi protiv međunarodnog terorizma na samitu sedam industrijski najrazvijenijih zemalja sveta i Rusije, u Parizu 30. jula 1996, a ne u generalnoj skupštini i savetu bezbednosti OUN, procenjujući da je to celishodnije i da ima više izgleda na uspeh. Međunarodni program borbe protiv terorizma, usvojen na samitu u Parizu, imao je 25 tačaka (preuzetih obaveza). On je obuhvatao mere granične kontrole i međusobnog obaveštavanja, onemogućavanje azila za osumnjičene, uvođenje standardnih pravnih normi i kaznenih konsekvenci u nacionalne krivične zakone do zajedničkih protivterorističkih akcija i ekstradicije osumnjičenih. Iako su učesnici tog skupa preuzeli odgovornost za borbu protiv terorizma, jednog od

brojnih svetskih zala, postigavši konsezus o mnogim temama, ipak su ostale neke nepremostive razlike u gledištima SAD i ostalih zemalja (Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Italije, Japana, Kanade i Rusije). Izbegnuto je javno iznošenje nesaglasnosti i definisanje pojma “državni terorizam”. Amerikanci su zahtevali da se protiv Irana, Iraka, Libije, Sudana i još nekih država uvedu stroge sankcije, pošto ih smatraju “sponzorima međunarodnog terorizma”, ali nisu dobili saglasnost učesnika, niti su učesnici odustali, a još manje promenili stav da bi se približili američkom gledištu. Naprotiv, Amerikanci su prihvatili stanje status kvo, pošto im je neophodna kakva-takva saradnja sa najvažnijim subjektima međunarodne zajednice (drugim državama) u borbi sa međunarodnim terorizmom. Pentagon je, shvatajući potrebu i složenost odbrane od terorizma, naredio Združenom generalštabu da formira novi organ - upravu koja će planirati obuku i opremanje jedinica za protivterorističku borbu u okviru jedinstvenog modela i doktrine (1997). Vojni eksperti u tom organu Združenog generalštaba dobili su zadatak da razrade doktrinu za borbu protiv terorizma. DŽejms Konvej, brigadni general koji rukovodi tim poslovima, u intervjuu objavljenom u časopisu “DŽejns difens vikli” 3. septembra 1997. je istakao da je njegova Uprava u Združenom generalštabu izradila upustva za zaštitu OS SAD od terorizma, kao i 33 prateća dokumenta kojima se propisuju mere i aktivnosti komandi i jedinica u borbi protiv terorizma. Modeli organizovanja borbe protiv terorizma su u svakoj državi tajna, koja nije poznata široj javnosti. O tim modelima se ne priča čak ni prijateljima, ni savezničkim zemljama. Koliko je to pitanje složeno i koliko se ljubomorno čuvaju iskustva u borbi protiv terorizma najbolje pokazuje pomenuti intervju brigadnog generala DŽejmsa Konveja novinarki Barbari Star. On se nije stideo da prizna kako su Amerikanci pokušavali da iskoriste dostupna iskustva Izraelaca i Engleza u borbi protiv terorizma, ali da u neposrednom kontaktu, na licu mesta, od kompetentnih ljudi u Londonu i Tel Avivu, osim opštih filozofskih i doktrinarnih stavova, nije bilo koristi. Krajem prethodnog milenijuma u SAD su intenzivirana izučavanja iskustva iz mnogih država u svetu radi usavršavanja taktike i strategije borbe sa međunarodnim terorizmom u 21. veku. Vojni stručnjaci su zaključili između ostalog, da su iskustva Izraelaca u borbi protiv islamskog terorizma i na Zapadnoj obali malo poučna za Amerikance, jer je struktura oružanih snaga Izraela u poređenju sa SAD sasvim specifična. Izraelske jedinice se formiraju mobilizacijom, a u miru postoje mala jezgra jedinica. Za Izrael je značajno i to što je njihovo težište u protivterorističkoj borbi zaštita civilnog stanovništva, a ne oružanih snaga.

Američka stvarnost je sasvim drugačija - SAD imaju respektivne mirnodopske jedinice, naročito izvan zemlje, u kriznim žarištima širom sveta, koje su meta terorističkih napada. Iskustvo Izraelaca u borbi sa fanatizovanim islamskim teroristima bilo je korisno za obaveštajnu službu i specijalne jedinice SAD, koje moraju stalno pratiti, analizirati i procenjivati namere i aktivnosti međunarodnog islamskog terorizma, sa kojim se i Amerika suočava. Britanci su stekli bogato iskustvo u borbi sa IRA (Irska revolucionarna armija) i usvojili odgovarajući model organizovanja i upotrebe jedinica za protivterorističku borbu, ali o tome malo pišu i govore. General Konvej kaže: “Najvrednije sugestije Britanaca Amerikancima bile su sadržane u stavu da, kad je reč o teroristima, svakom mora biti jasno da ima posla sa veoma moćnim, sposobnim i inteligentnim neprijateljem.” Iskustva Britanaca u borbi sa teroristima zasnovana su na principima neprekidnog osmatranja, izviđanja i maksimalne budnosti. Od stražara do svakog vojnika ponaosob koji se nalazi na dužnosti, ili u svakodnevnom životu, taj princip se disciplinovano poštuje i postao je, maltene, “ukalupljeni način njihovog života”. Amerikanci smatraju da je to iskustvo Britanaca - stalno osmatranje i registrovanje promena - univerzalno i zalažu se da bude prihvaćeno i u oružanim snagama SAD. Stalna budnost, osmatranje i izviđanje terorističkih snaga i aktivnosti je uslov bez kog se ne može uspešno realizovati protivteroristička odbrana, ma kakav moćan model da je razvijen i izgrađen.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (14)

Crveni timovi agenata

Uprava za protivterorističku borbu u Združenom GŠ SAD, pod komandom generala Konveja, izradila je stručna uputstva u kojima se propisuju standardizovane mere protivterorističke zaštite, koje moraju biti primenjene u svim vojnim bazama OS SAD širom sveta, što je samo početna osnova novog modela. Amerikanci su svesni da sve to još nije dovoljno da se eliminišu opasnosti od međunarodnog terorizma. Reč je više o upravnom organu i mehanizmu za borbu protiv terorizma, čiji je zadatak da razvije i operacionalizuje praktičan model i dokaže njegovu efikasnost. O drugim aspektima američke taktike za protivterorističku borbu malo je bilo poznato, ali je izvesno da se takav metod razvijao i u vojsci i policiji, kroz saradnju sa drugim zemljama, uvažavajući iskustva protivterorističkih jedinica “Delta” i DEA, organizovanih za borbu protiv rasturača narkotika. O novim načinima suprotstavljanja terorizmu govori i izjava DŽordža Buša

mlađeg, jula 2002. godine, kojom najavljuje “crvene timove” federalnih agenata, čiji je zadatak da razmišljaju kao teroristi, ne bi li predvideli načine na koji američki ciljevi mogu biti napadnuti i samim tim ih bolje zaštitili. Amerikanci su čvrsto rešili da na pragu 21. veka, reorganizuju i modernizuju snage za borbu protiv savremenog terorizma, polazeći od iskustva drugih zemalja i novih izazova. Čini se da su iskustva stečena u organizovanju i modelovanju protivterorističke odbrane glavne baze američkih vojnika u Tuzli dobili poseban značaj 1998. godine, zbog aktuelnosti. Ta iskustva su primenjena i prilikom planiranja i organizovanja obezbeđenja baze “Bondstil” u Uroševcu, koju su Amerikanci izgradili nakon dolaska mirovnih i NATO snaga na Kosovo i Metohiju 1999. godine. Amerikanci znaju da zaštita i odbrana od terorizma nije ni lak niti jednostavan posao, već sistematsko pitanje odbrane. Zato su dragocena sva iskustva i saznanja, naročito ona koja mogu imati univerzalan karakter i primenjivost. Da je put do toga dalek potvrdili su teroristički napadi na diplomatska predstavništva SAD u Najrobiju (Kenija) i Dar es Salamu (Tanzanija) 7. avgusta 1998, kao i napadi 11. septembra 2001. godine. Teroristički napadi 7. avgusta bombardovanjem terorističkih baza u Avganistanu i Sudanu, nanoseći žrtve civilnom stanovništvu. Bombardovanje Avganistana 1998. bila je samo predigra za rat protiv terorističke organizacije Al-Kaida 2001-2002. Nema suštinske razlike između američkih akcija i terorističkih napada na američke ambasade. Naprotiv, američke akcije odmazde bile su beskrupuloznije nego teroristički napadi, jer su primenili najsavršenije oružje, ne vodeći računa o civilnim žrtvama. Nesumljivo je da su čelnici Amerike, kao jedine zemlje na svetu koja ima najjaču vojnu snagu, najveće vojne i policijske potencijale i najveći uticaj na svetsku politiku i ekonomiju, zainteresovani da se protiv međunarodnog terorizma bore i političkim sredstvima. Brojne su konferencije koje su tim povodom inicirane i na kojima se raspravljalo kako političkim sredstvima umanjiti opasnost od međunarodnog terorizma, ali je malo pokazatelja koji bi ukazali da je ta politička aktivnost dala značajnije rezultate. Nezaobilazan forum za donošenje političkih odluka su i Ujedinjene nacije. OUN i Savet bezbednosti su uvek osuđivali međunarodni terorizma i donosili više antiterorističkih konvencija i rezolucija. Amerikanci su shvatili posle 11. septembra 2001, nakon poznatih terorističkih napada otetim avionima na zgrade Međunarodnog trgovinskog centra u NJujorku, na Pentagon i u Pensilvaniji, da moraju uključiti i svetsku organizaciju u organizovanu borbu protiv međunarodnog terorizam. Tada je Savet bezbednosti doneo, na predlog američkog ambasadora u UN, nekoliko rezolucija. Već 12. septembra iste godine, na 4370. sednici SB, usvojena je rezolucija 1368, kojom se najoštrije osuđuju teroristički akti počinjeni 11. septembra 2001. i izražava saučešće žrtvama i njihovim porodicama. Savet bezbednosti podržava borbu svim raspoloživim sredstvima protiv pretnji međunarodnom miru i bezbednosti izazvanih terorističkim aktima. U toj borbi SB priznanje neotuđivo pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu u skladu sa Poveljom UN. Apeluje na sve države da neodložno zajedno deluju radi privođenja počinilaca, organizatora i pokrovitelja tih terorističkih akata, radi zadovoljenja pravde, i naglašava da će svi koji su odgovorni za pružanje pomoći, podrške ili utočište počiniocima organizatorima ili pokroviteljima biti smatrani odgovornim. Tom rezolucijom se apeluje na međunarodnu zajednicu da udvostruči napore u sprečavanju i suzbijanju terorističkih akata, kroz saradnju i potpuno sprovođenje relevantnih međunarodnih antiterorističkih konvencija i rezolucija Saveta bezbednosti, a posebno rezoluciju 1269 od 19. oktobra 1999. Na kraju se naglašava da će se Ujedinjene nacije i dalje baviti suzbijanjem međunarodnog terorizma, rešene da preuzmu sve mere odgovora na terorističke napade od 11. septembra 2001. i da se bore protiv svih oblika

terorizam u skladu sa odgovornostima u okviru Povelje Ujedinjenih nacija. Potom je 28. septembra 2001. usledila rezolucija SB br. 1373, u kojoj se, uz uobičajenu osudu terorističkih napada koji su se dogodili u NJujorku, Vašintgonu i Pensilvaniji 11. septembra, zaključuje da takvi akti predstavljaju pretnju međunarodnom miru i bezbednosti i da se ponovo potvrđuje pravo na individualnu i kolektivnu odbranu koje je priznato poveljom UN i ponovljeno u rezoluciji 1368, 2001. godine. Izražava se duboka zabrinutost povećanjem broja terorističkih akata u različitim regionima sveta, motivisanim netolerancijom i ekstremizmom, i naglašava se potreba borbe svim raspoloživim sredstvima, u skladu sa Poveljom UN, protiv pretnji međunarodnom miru i bezbednosti izazvanih terorističkim napadima. Na druge države se apeluje da zajedno sprečavaju i suzbijaju terorizam i dosleno sprovode međunarodne sporazume u vezi sa njim. Priznaje im se potreba da preuzimaju i dodatne mere kojima bi se sprečilo i suzbilo finansiranje i pripremanje terorističkih akata.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (15)

Globalni odgovor na pretnju

Rezolucija ima karakter odluke koja obavezuje sve države da sprečavaju finansiranje terorističkih akata, krivično sankcionišu prikupljanje novca za njihovo izvršenje, zamrznu novac ili privredne resurse onih koji nmeravaju da izvrše teroristički akt i zabranjuje pružanje finansijske pomoći terorističkim organizacijama. Takođe se predlaže da se sve države suzdrže od bilo kakve podrške terorističkim strukturama i sprečavaju regrutovanje terorističkih grupa i njihovo snabdevanje oružjem. Zatim, da spreče terorističke akte, uključujući međusobno obaveštavanje i razmenu informacija. Pored obaveze da se sprečava finansiranje, kretanje terorističkih grupa, međusobno izveštavanje, SB NU tom rezolucijom obavezuje sve zemlje da terorizam proglase za ozbiljna krivična dela u nacionalnom zakonodavstvu, a takva lica izvedu pred lice pravde. Međunarodna zajednica se obavezuje da ne pruža utočište teroristima i pomagačima, ne odobrava im izbeglički status i sprečava veze između međunarodnog terorizma i transnacionalnog organizovanog kriminala, nezakonite trgovine

drogom, pranja novca, nelegalne trgovine oružjem i nelegalnog transporta nuklearnih, hemijskih, bioloških i drugih opasnih materija, uz saradnju na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Tim merama bi trebalo da se ojača globalni odgovor na međunarodni terorizam, koji predstavlja ozbiljan izazov i pretnju međunarodnoj bezbednosti. Spomenutom rezolucijom se ističe da su akti, metodi i praksa terorizma, kao i njihovo finansiranje, u suprotnosti sa ciljevima i principima UN. Pored toga, odlučeno je da se osnuje komitet SB za sprovođenje rezolucije, a države međunarodne zajednice se obavezuju da za 90 dana obaveste taj komitet o merama koje su preduzete radi spovođenja rezolucije, izražavajući odlučnost da se preduzmu svi koraci koji bi to obezbedili. Nesumnjiva je namera svetskog foruma da ozbiljno preduzme odgovarajuće mere radi sprečavanja međunarodnog terorizma. U tome je vidljiva i želja da se odluke SB urade i u nacionalna zakonodavstva. No, činjenica je da je aktivnost UN poslužila SAD kao pokriće za vojnu kampanju u Avganistanu i primenu vazdušno-kopnenih dejstava. Planirajući vojne aktivnosti u operacijama na avganistanskoj teritoriji, američki vojni stručnjaci proveravali su načela vazdušno-kopnene bitke, koja su bila i osnova za dejstvo protiv SR Jugoslavije u agresiji NATO 1999. godine i planiranje kopnene intervencije nakon bombardovanja koje je trajalo 78 dana, zatim načela doktrine urbanog ratovanja, kao i principe informatičkog i psihološkog ratovanja. Verovatno su tvorci avganistanskog scenarija imali u vidu i druge ciljeve. Optužba Avganistana i talibanskog režima bila im je izvanredno pogodna da realizuju složenu političko-vojnu kampanju, na osnovama koje su, inače, prihvatljive za opštu borbu protiv međunarodnog terorizma. Tek će neko buduće vreme potvrditi ili opovrgnuti pretpostavke da su SAD i Pentagon, CIA i druge strukture imale više i dugoročne ciljeve. O tome se stavovi brojnih analitičara razlikuju. No, tako je i sa mnogim drugim aktuelnim međunarodnim pitanjima, kao i sa terorizmom i njegovim kontraverznim poimanjem, za nekoga je to nasilje sa nejasnom pozadinom, a za druge legitimno sredstvo oslobodilačke borbe, ili pravo na odmazdu). Aktivnost međunarodnog foruma se nastavlja, pa je Rezolucijom 1390, donetom 16. januara 2002, Savet bezbednosti, potvrđujući svoje prethodne rezolucije, konstatovao da su optužnice protiv Osame bin Ladena i njegovih saradnika od strane Amerike, zbog podmetanja bombi na ambasade SAD u Najrobiju, u Keniji i Dares Salamu u Tanzaniji, opravdane, te da su talibani odgovorni za to što su dozvolili da Avganistan bude iskorišćen za obuku, aktivnosti i izvoz terorizma od strane Al-Kaide i drugih terorističkih grupa, kao i za upotrebu stranih plaćenika u neprijateljskim akcijama u Avganistanu. Osuđeni su teroristička organizacija Al-Kaida i druge srodne terorističke grupe, zbog mnogobrojnih kriminalnih, terorističkih akata koji su izazvali smrt mnogih nevinih civila i uništavanje imovine. Na osnovu tih činjenica, u toj rezoluciji SB ponovo konstatuje da su akti međunarodnog terorizma pretnja po međunarodni mir i bezbednost. Iz navedenog proizilazi da su rezolucije i stavovi izneti u njima u funkciji globalne politike antiterorizma, ali da dozvoljavaju političke, ekonomske i vojne aktivnosti koji su za SAD interesantne zbog globalne politike i liderske pozicije u svetu. Američki vojni eksperti su doktrinu nacionalne odbrane i vojnu strategiju uveli borbu protiv međunarodnog terorizma kao osnovnu komponentu međunarodnog mira i bezbednosti. Time su u nadležnosti vojnih snaga preneli deo policijskih poslova i obezbedili da se svi vojni efektivi mogu koristiti u borbi protiv međunarodnog terorizma. U toj funkciji su pored vojne moći i sile, i ekonomija, diplomatija, informativni segment i drugi potencijali, označena pojmom “sva dozvoljena sredstva”. U borbi protiv Al-Kaide i njenog čelnika Osame bin Ladena, kako se govori u Rezoluciji SB 1390, od 16. januara 2002. godine, kao i protiv talibana i ostalih pojedinaca, grupa i drugih nacionalnih struktura koji su povezani sa njima, nabrojane su i aktivnosti koje treba da sprovode sve države međunarodne zajednice: sprečiti ulazak članova i simpatizera te organizacije na nacionalnu teritoriju, onemogućiti njihovo snabdevanje, prodaju teritorija, plovila i vazduhoplova za potrebe terorističkog delovanja, a posebno oružja, municije, eksploziva, vojne opreme, vozila i rezervnih delova. Ostavljajući 12 meseci za analizu i ocenu efikasnosti zahtevanih mera, Savet bezbednosti ostavlja sebi u nadležnost da odluče koje mere će ostati na snazi, koje treba poboljšati ili proširiti.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (16)

Primena dvostrukih merila

Za političko delovanje Saveta bezbednosti u borbi protiv međunarodnog terorizma karakteristično je da se vezuje za konkretne sadržaje, što usvojenim rezolucijama daje privremeni karakter. Moglo bi se reći da takav pristup nema dovoljno širine i dubine da

bi iza njega stajali dobro osmišljena teorija antiterorizma i optimalni model odbrane od terorizma. Uočava se, čak, da u pristupu dominiraju metode i sredstva iz vojnih arsenala, primenjivani u Zalivskom ratu 1991, razrešavanju krize u prethodnoj Jugoslaviji 1991-1998, intervencije u Etiopiji, kao i u kampanji NATO i bombardovanju SRJ 1999. godine. To podrazumeva kombinovanu primenu metoda političke, diplomatske, ekonomske i informativne blokade i primenu vojne sile sa distance, radi slamanja protivnika. U kreiranju strategije i taktike borbe s međunarodnim terorizmom uočavaju se i metode primenjivane u mirovnim operacijama u kojima učestvuju snage SAD i NATO. Takav pristup ukazuje da politički šablon razmišljanja američkih eksperata za antiterorizam nije odmakao od globalnih pogleda američke nacionalne doktrine i strategije odbrane, doktrine NATO, i da se temelji na sopstvenim interesima, odnosno da ne uvažava brojne specifičnosti država u međunarodnoj zajednici. Primenjujući rezoluciju, Amerikanci koriste i dvostruka merila, posebno u ocenjivanju karaktera pojedinih organizovanih entiteta koji se bore za otcepljenje dela državne teritorije i zato koriste terorističke metode, kao što je slučaj sa Oslobodilačkom vojskom Kosova, na Kosmetu. Tu organizaciju su jugoslovenske vlasti nazvale terorističkom, dok su američki političari izbegavali da joj daju taj karakter, jer to nije odgovaralo njihovim interesima. Bio je to nastavak prethodne politike, koju su još 1989. lobirali republikanski kongresmen iz NJujorka DŽozef DŽo Diogardi i njegov politički istomišljenik Robert - Bob Dol, lider republikanske većine u Kongresu od 1993. do 1996. godine. Diogardi vodi poreklo iz albanske zajednice iz italijanske provincije Pulja. Uspon u američkoj politici duguje albanskoj dijaspori u NJujorku, u prvom redu novcu koji je dobijao od Albanaca, vlasnika lanaca picerija i restorana.

Taj lobi u SAD otvoreno zagovara velikoalbansku ideologiju. Liga Albanaca u SAD ima Internet sajt, sa mapom “velike Albanije”, u kojoj su, kao “albanske zemlje”: zapadna Albanija, Kosovo, jug Srbije, zapadna Makedonija i južni Epir. Pored Dola, Diogardi je od sredine osamdesetih godina uspostavio bliske veze i s izvesnim brojem uticajnih članova Komiteta za međunarodne odnose Predstavničkog doma i Senata. Albansko-američka građanska liga devedesetih godina imala je velik uticaj na američku politiku prema Kosovu, Srbiji i Jugoslaviji. Najznačajniji promoteri i zastupnici šiptarske ideje u Kongresu i Senatu bili su: Liberman, Mek Kejn, Mik Mekonel, Patrik Lejhi i DŽo Bajden, Eliot Eaglen i DŽejms Trafikanti. Predstavnici Kongresa i Senata koji su pod uticajem albanskog lobija zauzimaju značajna mesta u tim institucijama. Zahvaljujući svom položaju, nametali su važna pitanja šiptarski separatistički pokret i ona kojima je posredno slabila pozicija SRJ prema Kosovu i Metohiji, da bi stavovi američkog Kongresa i drugih političkih institucija bili za “šiptarsku stvar”. Takva poređenja ukazuju na to da američki političari preduzimaju korake u svim oblastima, u skladu sa tekućim i dugoročnim interesima. Amerikanci su u teoriji doktrine nacionalne odbrane i bezbednosti, kao i u izradi optimalnog modela odbrane od terorizma, pošli od neposrednih interesa koje diktiraju politički, ekonomski i vojni establišment. Za ostvarivanje svojih interesa američka politika koristi Ujedinjene nacije i druge međunarodne institucije, kao i svoju poziciju u Savetu bezbednosti, Međunarodnom monetarnom fondu, Svetskoj banci i NATO, uz čiju pomoć i podršku obezbeđuju vodeću poziciju u međunarodnoj zajednici. Koliko je to efikasno u protivterorističkoj borbi? Uvažavajući ocenu Aleksandra Konovalova, predsednika Instituta za strateške procene u Moskvi, sve međunarodne institucije - OUN, OEBS, NATO itd. - stvarane radi osiguravanja međunarodne bezbednosti, prihvatajući nekritički američke stavove i zahteve, pokazale su da su apsolutno nesposobne da izađu nakraj sa principijelno novim rizicima i asimetričnim opasnostima po međunarodnu bezbednost, među kojima je i terorizam. Svesni toga, američki stratezi su još 1991. ostavili sebi mogućnost da samostalno deluju u međunarodnim okolnostima protiv opasnosti za koje njeni eksperti procene da ugrožavaju interese SAD ili međunarodne zajednice. Od 11. septembra 2001. godine uočljivo je da SAD demonstriraju sve veću sklonost ka jednostranim, a ne kolektivnim akcijama. Amerikanci ocenjuju da međunarodne institucije i obaveze prema njima čak i prema saveznicima sputavaju slobodu jednostranog delovanja i smanjuju efikasnost borbe protiv međunarodnog terorizma i drugih asimetričnih pretnji bezbednosti. Pored toga, SAD ispoljavaju sve veću sklonost da deluju na osnovu fleksibilnih ad hok koalicija, proklamujući njihove ciljeve i omogućavajući onima koji to žele da se pridruže. Sastav tih koalicija može izgledati veoma čudno, ali se to objašnjava isključivo političkom celishodnošću. U avganistanskoj kampanji su saveznici Amerike bili Pakistan, Rusija i, u izvesnoj meri, Velika Britanija. Svaka od tih država imala je brojne razloge da podržava SAD.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (17)

Bezbednost i sloboda akcije

Na početku novog milenijuma mnogo se priča o razradi nove doktrine SAD i NATO. Amerika i alijansa smatraju da one treba da preuzmu funkcije kao što su sprečavanje širenja oružja za masovno uništavanje, borba protiv terorizma, nezakonitog prometa

narkotika, nelegalne migracije itd. Međutim, prilagođavanje doktrine SAD i alijanse odbijanju novih izazova i asimetričnih opasnosti po međunarodnu bezbednost u nizu slučajeva nije moguće, jer se aktuelna situacija previše razlikuje od ciljeva i zadataka koje su sebi postavili kreatori doktrine nacionalne bezbednosti i međunarodne politike u SAD. Novi strategijski koncept (1999) naglašava “političke ambicije i vojne mogućnosti SAD da bude i ostane jedina globalna sila, a NATO vojno-politička organizacija koja će na osnovu političke i vojne sile i moći biti u stanju da uspostavlja mehanizme za kontrolu, rukovođenje i preusmeravanje kriza i sukoba u pravcu koji mu odgovara, odnosno da ih sa dovoljno sile i energično može zaustaviti, ugasiti ili sprečiti njihovo nastajanje, odnosno razbuktavanje”. To podrazumeva i borbu sa međunarodnim terorizmom. U kom pravcu će se delovati u borbi sa međunarodnim terorističkim organizacijama, zavisi, pre svega, od interesa SAD. Vojna sila treba da bude krajnje sredstvo, a njena moć i naglašena spremnost za brzo angažovanje u kontroli sukoba, uspostavljanju mira u ugroženim područjima i borbi protiv terorizma treba da čine neku vrstu deterenta za izazivače nemira i terorističke organizacije. Strategijska koncepcija borbe protiv međunarodnog terorizma, dakle, počiva na ideji preoblikovanja međunarodnog bezbednosnog okruženja, kao i ideji nacionalne bezbednosti SAD, i odražava globalistički pristup bezbednosti, a zasniva se na odgovarajućem vojnom, ekonomskom i političkom potencijalu. U toj strategiji nuklearne snage i njihovo

naoružanje predstavljaju jedan od najznačajnijih elemenata strategije SAD u borbi protiv međunarodnog terorizma. Osnove na kojoj počivaju politička doktrina i strategija borbe svetske organizacije sa međunarodnim terorizmom koncipirane su na dokumentima i stavovima politike nacionalne odbrane SAD. Iako postoje brojne studije o međunarodnom terorizmu, koje su sačinili instituti za strateške procene (formirale su ih UN, ili sa njima sarađuju), pristup koji nameću SAD konkretnije je izražen u doktrinarnim američkim dokumentima. Ne postoje izvorni dokumenti Ujedinjenih nacija za borbu protiv transnacionalnog terorizma. Osnovne smernice te borbe međunarodnom forumu nameću stratezi i tvorci doktrine nacionalne odbrane SAD i one se mogu sagledati u izveštaju o četvorogodišnjem pregledu odbrane Vilijema Koena 1997. godine, u studijskom članku Ralfa Petersa sa futurističkim pogledom na američku odbrambenu politiku u 2021, zatim “Zajedničkoj viziji 2010” i “Koncepciji budućih zajedničkih operacija” CFJO, izveštaju o četvorogodišnjem pregledu odbrane Donalda Ramsfilda 2001, studiji “Globalni trendovi 2015” i drugim dokumentima u kojima se analizira nova vojna strategija SAD i NATO na početku novog milenijuma. Strategija o kojoj je reč definisana je za razdoblje 1997-2015. godine. NJome je istaknut cilj da SAD osigura bezbednost i slobodu akcije, uključujući suverenitet, teritorijalni integritet i slobodu, sigurnost američkih građana kod kuće i u inostranstvu i zaštitu najznačajnije infrastrukture SAD. Polazna osnova antiterorističke borbe međunarodne zajednice na početku 21. veka je procena da terorizam dobija transnacionalnu dimenziju, a plodno tlo za njegovo delovanje će biti države sa slabim sistemima uprave, etničkim, kulturnim i verskim tenzijama, slabom privredom i propusnim granicama. U takvim državama će lokalne terorističke grupe biti izazov za vlast jer će težiti da se povežu sa transnacionalnim terorističkim mrežama koje traže utočište. Istovremeno, nastaviće se udaljavanje od političkog terorizma koji pomaže država ka raznovrsnijim, samostalnim mrežama. Da bi se zaštitile od totalnog uništenja, međunarodne terorističke organizacije će se raspršiti u mnoge zemlje sveta na manje operativne delove, a informaciona tehnologija omogućiće njihovo povezivanje i svakodnevnu komunikaciju u globalnom svetu. Do 2015. godine taktika terorista postaće sve sofisticiranija i namenjena izazivanju masovnih žrtava, procenjuje se u studiji “Globalni trendovi 2015”. Očekuje se da će teroristički napadi biti sve ubojitiji. Avganistan će i 2015. godine biti međunarodno izolovan, i dalje će biti veliki izvoznik narkotika i utočište za islamske radikalne i terorističke grupe. Takve procene su zasnovane na kriterijumima globalizacije i nisu optimističke, ali predstavljaju osnovu za planiranje antiterorističke doktrine, strategije i politike međunarodne zajednice. Pri tome SAD zadržavaju pravo da definišu transnacionalne i nacionalne bezbednosne prioritete i da utvrde “modalitete interdisciplinarnog političkog reagovanja”. Uz to, kreatori američke državne strategije i nacionalne bezbednosti smatraju da je neophodno preoblikovanje tradicionalnih struktura vlasti. Taj proces će se zasnivati na osnovama globalizacije, a one države koje će se tome opirati neće od tog procesa imati nikakve koristi, već mogu biti i potencijalni uzročnici lokalnih i regionalnih sukoba, stvarajući još veći jaz između regionalnih dobitnika i gubitnika. Zbog toga SAD moraju 2015. godine zadržati veliku tehnološku prednost u poznavanju situacije na bojištu, uz pomoć informacione tehnologije i naoružanju sa preciznim vođenjem. Jer, transnacionalni terorizam smišlja strategije, taktiku i oružje da bi umanjio snagu SAD i do 2015. godine biće sposoban da primeni asimetrične napade, izbegavajući direktne sukobe sa vojskom SAD. Ova formulacija ukazuje na to da stratezi SAD ceo preostali svet posmatraju kao savremeno bojište u kojem transnacionalni terorizam ima uporište.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (18)

Nezgodna pitanja za Amere

Velika je podudarnost američke doktrine nacionalne odbrane i strategije sa konceptom borbe međunarodne zajednice protiv terorizma, koju su 11. septembra 2001. promovisale Ujedinjene nacije. U studiji “Globalni trendovi 2015” se konstatuje da će se od Ujedinjenih nacija i regionalnih organizacija tražiti da rešavaju verske, etničke, ekonomske ili političke nesuglasice i učestvuju u sprečavanju međunarodnog terorizma, zbog toga što će velike države svesti na minimum svoje direktno angažovanje. U toj aktivnosti borba protiv transnacionalnog terorizma imaće značajno mesto. Koncepcija borbe sa međunarodnim terorizmom svetske organizacije ne treba da počiva na analitičkim procenama i praksi koju promovišu SAD. Usvajanju rezolucija svetskog foruma treba da prethode ozbiljne analize okolnosti i uslova koji pogoduju širenju i delovanju transnacionalnog terorizma. Zasigurno je da američki stratezi beže od sveobuhvatnog i analitičkog pristupa, jer bi drugačiji pogledi inicirali brojna pitanja koja su veoma neugodna za američku administraciju, kao na primer: zašto je američka politika podržavala formiranje talibanskog pokreta sedamdesetih godina 20. veka, da bi se na njega obrušila svom silinom početkom novog milenijuma?

Da li su iskrene namere koje zastupaju američki predstavnici u UN i SB po pitanju međunarodne saradnje, izveštavanja i sprovođenja mera koje preporučuje svetski forum u borbi sa međunarodnim terorizmom? Mnogi predlozi mogu doprineti efikasnijoj borbi protiv međunarodnog terorizma, ali samo ako se usvoje i iskustva i saznanja brojnih država koje na regionalnom, nacionalnom ili lokalnom nivou vode ozbiljnu borbu sa nacionalnim ili drugim separatističkim organizacijama koje koriste terorizam kao način za ostvarivanje svojih interesa i ciljeva. Pri tome ne sme biti dvostrukih aršina, igara iza kulisa i političkih manipulacija s određenim terorističkim strukturama koje nemaju međunarodnu dimenziju i kao takve ne mogu ugroziti SAD, kao što mogu organizacije koje imaju značajnu finansijsku i političku podršku brojnih međunarodnih struktura. Ni kasnije rezolucije SB UN, kao na primer Rezolucija 1378, doneta 2001. godine, ili s brojem 1383, usvojena iste godine, ne pružaju širu osnovu i jedinstvene kriterijume drugim zemljama sveta za borbu sa međunarodnim, regionalnim ili lokalnim terorističkim organizacijama, niti osnovu za realizaciju univerzalnog modela, zasnovanog na širokoj i

sveobuhvatnoj teoriji. Štaviše, primena stavova iz te rezolucije ne omogućuje efikasnu borbu sa regionalnim i lokalnim terorističkim organizacijama. Savet bezbednosti UN zadržava, dakle, pravo da selektivno deli prava međunarodnim subjektima za obračun sa terorizmom na svom području ili u regionu. U slučaju SRJ međunarodni forum je imao pravo da oceni da li su primenjene neadekvatne mere ili nesrazmerna sila na Kosmetu za borbu sa terorističkom organizacijom UČK (OVK), dok u slučaju bombardovanja talibana u Avganistanu i terorističkih struktura Al Kaide čak podržava aktivnosti nesrazmerne primene sile. Jednu viziju razvoja globalnih odnosa u svetu dao je i Hadsonov institut za strateške studije u Ženevi, predviđajući masovnu urbanizaciju na početku 21. veka. Do 2015. godine u svetu će biti 7,2 milijarde stanovnika. Najviše stanovnika, odnosno čak 95 posto više, biće u zemljama u razvoju. Tamo gde su politički sistemi nestabilni, kombinacija porasta stanovništva i urbanizacije povećaće nestabilnost. Novi milenijum će obeležiti masovne migracije stanovništva u megapolise, pa će doći da još veće polarizacije između superrazvijenih i zemalja u razvoju. To će doprineti da se počne razmišljati o preraspodeli sfera moći i uticaja, kao i o stvaranju nekih novih trilaterala - SAD, Evropa i Japan ili Rusija, Kina i Indija. Zato se postavlja pitanje: koliko su realne dugoročnije procene američkih i NATO analitičara na osnovu kojih su stratezi razvijali novu doktrinu, koja utiče na model borbe sa međunarodnim terorizmom? Sve to govori da će i buduća strategija SAD i NATO biti pragmatična i da će se realizovati u duhu objektivnih promena, koje zasigurno neće biti baš takve kakvima su ih naslikali “vizionari sumorne budućnosti čovečanstva”. Američki predsednik DŽordž Buš mlađi, govoreći u Beloj kući o strategiji odbrane SAD od terorizma, jula 2002. godine, nakon sastanka sa predstavnicima Kongresa, istakao je da odbrana zemlje ima prioritet u državnoj politici. Osnova te nove politike je povećano korišćenje senzora za detekciju hemijskog, biološkog i nuklearnog oružja na granicama, koordinacija antiterorističkih akcija na federalnom, državnom i lokalnom nivou i formiranje odseka za unutrašnju bezbednost, sa 170.000 zaposlenih. Ti ljudi će biti angažovani za nadgledanje granica, bezbednost saobraćaja, uvođenje standardizovanih putnih dokumenata za strane posetioce, uspostavljanje jedinstvenih standarda za izdavanje vozačkih dozvola i upotrebu najnovijih metoda za identifikaciju ljudi. Novina je i uvođenje tzv. crvenih timova federalnih agenata, koji će razmišljati kao teroristi, da bi predvideli ciljeve koji mogu biti meta terorističkih napada i predlogali nove načine i tehnologiju za zaštitu. Agresija NATO na Jugoslaviju 1999. godine, teroristički napad na Ameriku 11. septembra 2001, pretnje SAD DR Koreji i Iraku i napad 2003. najava su burnih događaja i promena u 21. veku. Prevazilaženje nesporazuma i opasnosti moguće je kroz jačanje međunarodnog ugleda organizacije OUN i njeno prerastanje u svetski forum svih međunarodnih činilaca, oslobođen interesa pojedinih velesila i njihovih sledbenika. To bi znatno doprinelo izgradnji teorije i univerzalnog modela borbe sa međunarodnim terorizmom. S aspekta bezbednosti ljudi, njihove imovine, društvenih i drugih struktura, stavovi SAD znatno utiču na izbegavanje stvaranja ozbiljne opšte i univerzalne teorije i strategije i sveobuhvatnog modela za suprotstavljanje međunarodnom terorizmu. Merila, metodologija primene bezbednosnih mera i zaštite života ljudi, njihove imovine, kao i javnih objekata, nesumnjivo zavise od globalnih stavova i vladajuće teorije. Kad shvatanje civilizacijske uloge najznačajnijih subjekata međunarodne zajednice preraste parcijalne interese, interese pojedinih struktura i drugih nosilaca sile i moći u međunarodnim odnosima, doći će vreme za univerzalnije teorije i otkrivanje zakonitosti koje će omogućiti bezbedniji razvoj čovečanstva.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (19)

Naš protivteroristički model

Početkom devedesetih godina model transformacije VJ (“Model 21”) predviđao je, između ostalog, da se protivterorističke snage Vojske Jugoslavije organizuju na nov način, opreme i naoružaju savremenim protivterorističkim i drugim specijalnim borbenim i neborbenim sredstvima i opremom i obuče za delovanje u složenim mirnodopskim i borbenim uslovima. Potrebu za tim nametali su situacija u okruženju SRJ i rastući šiptarski terorizam na Kosovu i Metohiji. Programom “Model 21” planirani su: opremanje, finansije, način popune i obuka specijalnih snaga VJ. Nova organizacija specijalnih sastava polazila je od procene opasnosti od terorizma i predviđala dovoljne snage koje takvu opasnost mogu sprečiti. Model koji je koncipiran za suprotstavljanje terorizmu bio je složeniji oblik protivterorističkog sistema, a sačinjavali su ga: protivterorističke snage, obaveštajni i bezbednosni organi,

policija i dr. O osavremenjivanju specijalnih jedinica Vojske Jugoslavije i razradi modela suprotstavljanja terorizmu raspravljalo se početkom 1997. u Bezbednosno-obaveštajnom školskom centru VJ u Pančevu. Na skupu su razmatrani relevantna domaća i strana saznanja, iskustva i novine o razvoju i borbenom osposobljavanju specijalnih jedinica, s ciljem da se iznađu najbolja rešenja o organizaciji, formaciji, opremanju, upotrebi i komandovanju specijalnim jedinicama VJ. Saznanja i iskustva izneta na tom savetovanju dala su impuls osavremenjivanju specijalnih jedinica VJ. Obogatila su i teoriju i praksu njihove upotrebe u miru i ratu. Imala su dalekosežan domet jer su pretpostavljala veoma složene situacije u kojima bi se upotrebile specijalne snage. Bila su zasnovana na savremenoj vojnoj misli s kraja 20. veka, koja je pod uticajem političkih promena i tehničko-tehnoloških dostignuća menjala odnos prema oružanoj borbi i prihvatala nove kriterijume za angažovanje oružanih snaga u savremenim sukobima. Osnove “Modela 21” Vojske Jugoslavije, usvojene na Vrhovnom savetu odbrane, predstavljale su temelj za definisanje namene, najbitnijih zadataka, organizacije i formacije specijalnih jedinica VJ, odnosno njihove upotrebe. Nije se pošlo od nule, jer su već postojala odgovarajuća rešenja. Tako je krajem devedesetih godina počela optimizacija specijalnih snaga, u više varijanti, kako bi se iznašla ona koja bi bila najprimerenija materijalnim mogućnostima zemlje i stepenu opasnosti, koja obezbeđuje efikasan model protivterorističke borebe. Vođeni novim inicijativama, vojni stručnjaci u svetu su reafirmisali ulogu specijalnih sastava, a njihovu namenu podigli na operativno-strategijski nivo odlučivanja i angažovanja. Moglo bi se, čak, reći da su specijalne snage, posle okončanja hladnog rata i procene da je malo verovatno izbijanje velikih i nuklearnih ratova, preuzele primat od nuklearnih i drugih strategijskih snaga. Predviđalo se da će u budućnosti, u okviru strategije sukoba tzv. niskog

inenzviteta, one biti glavno sredstvo politike i pozicije sile. Reafirmisana je uloga američkih “zelenih beretki”, rendžera i marinaca, engleskih jedinica SAS, ruskih jedinica SPECNAZ i vazdušno-jurišnih brigada, nemačkog GSG-9, izraelskih, grčkih i drugih specijalnih sastava namenjenih za izvođenje specijalnih operacija. Pod specijalnim jedinicama na Zapadu podrazumevaju posebno organizovane, najčešće malobrojne ali savremeno opremljene i veoma dobro obučene vojne jedinice (timove) za izvršavanje posebnih (specijalnih) zadataka, odnosno za diverzantske, gerilske, izviđačke, protivdiverzantske, obaveštajne i protivgerilske aktivnosti, jurišna i minerska dejstva, elektronsko, informatičko, psihološko-propagandno delovanje i druge oblike tzv. nekonvencionalnog ratovanja. Specijalne snage su u to vreme bile organizovane u sastavu oružanih snaga kao jedinstvena komanda i jedinica, ili u vidovima (KoV, RV, i PVO, RM), mada u njihov sastav ulaze i specijalizovane jedinice rodova i službi. Takve snage su najčešće bile profesionalne a međusobno su se dosta razlikovale po brojnosti, organizaciji, nazivu i specijalnostima. NJihova obuka je, kao i obuka svih specijalaca, dugotrajna i veoma naporna. Specijalci su u stvari, vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti ratovanja. Zato je njihova upotreba definisana posebnim propisima, uputstvima i naređenjima. Kriterijumi za popunu i prijem ljudstva u specijalne jedinice su veoma rigorozni. Samo najsposobniji i psihofizički spremni pojedinci mogu postati pripadnici tih jedinica. Za njihovo obučavanje potrebna su specijalna vežbališta i poligoni, nastavni centri, a u nekim zemljama i posebne vojne škole, kao nadgradnja posle završenog osnovnog vojnog obrazovanja, obuke i školovanja. Nama susedne zemlje su takođe razvijale specijalne sastave, a posebno Armija Federacije BiH, u muslimanskoj i hrvatskoj vojsci. Obučavali su se u centrima koje su formirali Amerikanci, u sklopu plana “Opremi i obuči” za Armiju Muslimansko-hrvatske federacije BiH. Težište je bilo na obuci i osposobljavanju izviđačkih i diverzantskih snaga. Vojska Republike Hrvatske, od pripremanja bivše SRH za secesiju, posebnu pažnju posvećuje specijalnim sistemima, tako da su u početku specijalne jedinice bile maltene sve jedinice Zbora nacionalne garde. Kasnije su se izdvojile odrđene specijalnosti iz opštih jedinica ZGN - formirane su četiri vrste tih jedinica ranga brigade, bataljona i čete.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (20)

Vrhunski profesionalni sastavi

Još u JNA, nakon ubacivanja ustaško-terorističke grupe na Radušu (1972), formirane su neke specijalne jedinice u duhu tog vremena i zahteva. Osnovno jezgro su sačinjavali: vojno-policijske i izviđačke jedinice, diverzantski odredi i 63. padobranska brigada. Transformacijom JNA u Vojsku Jugoslavije (1992) znatno su se izmenile fizionomija specijalnih jedinica i nadležnost u komandovanju. Formiranjem Korpusa specijalnih jedinica stvoren je moćniji sastav, koji predstavlja prvi korak ka integraciji specijalnih jedinica (izviđačkih, padobranskih, prepadnih, protivterorističkih i jedinica vojne policije). Vojska Jugoslavije, pored toga, raspolagala je sa više raznorodnih jedinica koje su se nalazile u sva tri vida, a po specifičnosti organizacije i namene izdvajale su se od drugih jedinica. U VJ su specijalne snage bile mobilni, posebno organizovani, veoma dobro opremljeni i obučeni sastavi, namenjeni za pripremanje, organizovanje i izvođenje specijalnih dejstava na kopnu, moru i u vazduhu. Specijalne jedinice su, pak, bile deo specijalnih snaga koje se iz tog sastava izdvajaju po zadacima i kvalitetu ljudstva, opremljenosti i obučenosti. To su bili profesionalni sastavi, vrhunski opremljeni, obučeni i namenjeni za izvođenje specijalnih operativnih i strategijskih dejstava.

U to vreme su Vojsci Jugoslavije bile neophodne specijalne jedinice (vojne policije, izviđačke, diverzantske i protivterorističke) specijalni timovi za urbano i psihološko-propagandno ratovanje. Pri tom je uvažavano da i u mirnodopsko vreme i u ratu, urbano, informatičko, psihološko i elektronsko ratovanje poprima sve veći značaj i postaje nezaobilazan pratilac oružanih sukoba. Zemlje NATO, posebno američke oružane snage, pridaju veliki značaj posebnim oblicima urbanog ratovanja, psihološkim, elektronskim i informatičkim dejstvima. To je potvrdila i eskalacija terorizma na Kosmetu početkom 1998. godine. Zbivanja u SRJ sredinom devedesetih godina ukazivala su i na potrebu da se specijalne snage reorganizuju i osavremene, osposobljavajući se za psihološko i elektronsko ratovanje. Nema vojske u svetu koja ne osposobljava i ne oprema svoje vojno-policijske jedinice za mirnodopske i ratne zadatke. Posebna pažnja se poklanja opremanju i osposobljavanju jedinica za protivteroristička dejstva. Planiranje specijalnih dejstava je veoma složeno, rizično i zahteva veliku tajnost od momenta pripremanja do realizacije. Iako se u vojsci zna ko naređuje i ko planira specijalne operacije, pokazalo se da je to veoma delikatno i nešto složenije čak i za vojno rukovodstvo, naročito u vreme mira. Zbog toga je komandovanje specijalnim sastavima posebno regulisano i prilagođeno savremenim uslovima i mogućnostima upotrebe, uključujući i to ko predlaže neposredno angažovanje specijalnih jedinica. Veći kvalitet komandovanja i rukovođenja se postiže ako se pravovremeno formiraju timovi za komandovanje u jedinicama koje se angažuju za specijalne operacije. To je potvrđeno tokom angažovanja graničnih jedinica i specijalnih sastava u borbi protiv albanskih terorista na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. godine. Osnova za organizaciju specijalnih snaga VJ na prelomnici vekova bili su program modernizacije i “Model 21”, kao i zaključci sa savetovanja u Pančevu, usvojeni i na Kolegijumu načelnika GŠ VJ. Analizirana praksa u stranim armijama i angažovanje VJ na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. ukazali su da, radi izvršavanja složenijih zadataka, naše specijalne jedinice treba združivati u privremene sastave, na primer za odbranu državne granice, zauzimanje izdvojenih objekata, napad na utvrđeno mesto i sl. Sadejstvo sa jedinicama MUP se organizuje kada se zajedno angažuju u određenim akcijama u zagraničnom prostoru ili na većoj dubini državne teritorije. Sagledavanje aktuelnih problema specijalnih sastava u VJ istaklo je potrebu da se osavremene postojeća i nabave nova sredstva veze i da se taj sistem učini što manje osetljivim na prisluškivanje, gonimetrisanje i ometanje, kako bi komandovanje specijalnim jedinicama postalo efikasnije. Specijalcima su, potrebne radio-stanice koje poseduju strane specijalne jedinice, a koje se upotrebljavaju bez korišćenja ruku. Praksa je, takođe, potvrdila da su planovi borbene obuke specijalnih jedinica veoma kvalitetni. Na osnovu procene opasnosti, aktuelnih i materijalnih mogućnosti u specijalnim jedinicama VJ 1997. godine, poboljšana je organizacija i dograđena formacija prema savremenim zahtevima. Počelo je i opremanje jedinica modernom tehnikom i specijalnim naoružanjem različite namene. Kroz praksu su iznalaženi i novi modeli upotrebe i komandovanja, kako bi se protivteroristička borba učinila efikasnom. Dalji razvoj odvijao se u duhu “Modela 21”, po kojem se celokupna Vojska Jugoslavije preobražavala u savremeno organizovanu, moderno opremljenu, brojno manju, borbeno efikasniju i profesionalizovanu vojnu organizaciju, po uzoru na modele i standarde stranih armija i na osnovu potpisanih međunarodnih sporazuma.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: Bezbednost u službi života (21)

JEDINICE VOJNE POLICIJE Jedinice za protivteroristička dejstva (pra takva jedinica formirana je u bivšoj JNA 1978. godine) najosposobljeniji su profesionalni sastavi Vojne policije, namenjeni za ofanzivne i defanzivne antiterorističke zadatke u miru, neposrednoj ratnoj opasnosti, vanrednom i ratnom stanju. Pripadnici tih jedinica su obučeni da obezbeđuju i štite najviše vojne ličnosti, u određenim slučajevima i državnike, te za oslobađanje talaca. Poznati su po nazivu "Sokolovi" i "Kobre". Reč je o najosposobljenijim timovima za oslobađanje talaca u miru (vojnih lica ili uglednih javnih ličnosti) koje su kidnapovali otmičari (teroristi ili drugi kriminalci), bez obzira na motive i razloge otmice. Pripadnici tih jedinica su obučeni da u ratu mogu ofanzivno delovati prema otkrivenim diverzantskim snagama neprijatelja (operativnog i strategijskog značaja) tokom priprema za izvođenje dejstava ili približavanja objektu napada. Ostale jedinice Vojne policije specijalne namene osposobljene su za hine vojnopolicijske zadatke i izvođenje opštih borbenih dejstava kako u ratu tako i u miru, a posebno za savladavanje otpora i uništavanja otkrivenih i okruženih diverzantsko-terorističkih, odmetničkih i pobunjeničkih grupa. Te jedinice mogu da izvršavaju i ostale vojnopolicijske zadatke, kao i da se upotrebe za kontrolu teritorije, potragu za ubačenim (ostavljenim) diverzantskim, terorističkim, odmetničkim i pobunjeničkim grupama i sl. U miru, složenim bezbednosnim prilikama i vanrednom stanju, te će jedinice prve izvršavati zadatke s povećanim stepenom rizika. To su, ujedno, snage za intervencije na ugroženoj teritoriji, posebno u slučaju ugrožavanja državne granice, izbijanja separatističke pobune, otmice vojnih lica, drumskih prevoznih sredstava i dr. Obuka tih sastava je skupa, dugotrajna, opremljeni su specijalnim naoružanjem i opremom i, naravno, posebno uvežbani za namenske zadatke. U Vojsci Jugoslavije mogle su se i druge jedinice, sa manjom ili većom pripremom, angažovati za protivterorističke zadatke. Takva rešenja postoje i u oružanim snagama Francuske, Italije, Velike Britanije i nekih drugih zemalja. To znači da se za sadejstvo sa sastavima MUP, radi kontrole ljudi i vozila na komunikacijama, mogu angažovati razne rodovske jedinice (bile su upotrebljene tokom rata u prethodnoj Jugoslaviji 1991-92). Bile su korišćene i za gušenje separatističke pobune na Kosmetu 1998-99, protiv pripadnika terorističke organizacije UČK. Nastavnim planovima za borbenu obuku u Vojsci Jugoslavije, ne samo specijalne, već i sve pešadijske jedinice su uvežbavane kako da postupaju u slučaju napada diverzantsko-terorističkih grupa. Zbog toga su mogle biti angažovane u traganju za

neprijateljskim diverzantima i teroristima, odnosno prilikom blokade zemljišta, za uništenje otkrivenih terorističkih sastava, pojačano obezbeđenje određenih vojnih objekata i druge složenije zadatke. Da bi mogli da ih izvrše, pripadnici specijalnih jedinica poznaju taktiku specijalnih dejstava, ali i znanja iz drugih oblasti: tehnike, psihologije, geografije, građevinarstva, saobraćaja, kriminalistike... Raspolagala je Vojska Jugoslavije dobro organizovanim specijalnim jedinicama Vojne policije, prvenstveno namenjenim za protivteroristička dejstva. U te svrhe mogle su biti upotrebljene i druge jedinice, bez većih izmena u sistemu osposobljavanja, komandovanja i načinu dejstva. Da se gledalo dalje i razmišljalo o osavremenjivanju taktike i modela protivterorističke borbe, govorila je i jedna od brojnih vežbi VJ i specijalnih sastava Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, izvedena 2001. godine pod nazivom "Štit 2001". Vežba je izvedena na poligonu "Nikinci", pred najvišim državnim i vojnim zvaničnicima, te delegacijom inostranih vojnih predstavnika. Cilj je bio da se proveri i demonstrira osposobljenost specijalnih sastava VJ i MUP za borbu protiv terorista i pobunjenika. U izvođenju vežbe učestvovale su elitne jedinice: 72. specijalna brigada Generalštaba VJ, kao nosilac vežbe, 63. padobranska brigada, Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti RS i Specijalna antiteroristička jedinica policije. Vežbu je pratila izložba specijalne opreme i naoružanja, a prikazano je i dejstvo samostrelom, hladnim oružjem, upotreba službenih pasa i borilačke veštine. Pripadnici Specijalne brigade VJ izveli su i dva atraktivna prikaza spuštanja užadima iz helikoptera na zgradu koju su zaposeli teroristi radi oslobađanja talaca, te zaustavljanje vozila u pokretu i hapšenje terorista. U drugom delu programa prikazan je kompletan tok jedne antiterorističke operacije, od vatrene pripreme, podrške avijacije, do bliske borbe pešadijskih snaga sa teroristima. Pri tom je korišćena iskljuvo bojna municija. Model protivterorističke borbe podrazumevao je izvođenje specijalne operacije protiv terorista i pobunjenika, uz neposrednu podršku artiljerije, lovačke avijacije, borbenih helikoptera i oklopnih jedinica. Pored provere združenog komandovanja i funkcionisanja veze, primenjene su i neke nove taktike, koje je iznedrila praksa u sprovođenju protivterorističkih akcija na Kosovu i Metohiji 1998-1999. godine, radi utrđivanja njihove primenjivosti u drugim okolnostima. Vežba je pokazala da profesionalci uvek imaju usmeren pogled u budućnost. Predviđaju različite okolnosti za koje specijalne jedinice moraju biti spremne. Različita dejsta i taktičke postupke u borbi sa potencijalnim organizovanim terorističkim grupama proveravaju na mnogim vežbama, analiziraju ih i izvlače iskusta. U delikatnim okolnostima nepoznanica ne sme biti, niti se tada može eksperimentisati taktikom.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (22)

Skupi, ali efikasni

Specijalci ne bi bili to što jesu da nisu opremljeni savremenim sredstvima za antiterorističke i druge specifične akcije. NJihova oprema i naoružanje obezbeđuju precizno dejstvovanje, maskiranje, sigurno komandovanje i vezu, veoma dobru pokretljivost, brzo i kvalitetno održavanje i opravku specijalnih borbenih sredstava i opreme, Vojska Srbije i Crne Gore će i u budućnosti ulagati znatnu sumu u opremanje i naoružavanje specijalnih jedinica. Pošto savremena vojna tehnologija napreduje velikim koracima, biće otežano učestvovanje u trci koju diktiraju razvijene zemlje. Hvatanje tog koraka biće teško ne samo za našu zemlju, već i za mnoge druge, veće je ekonomski jače zemlje. Savremeni trendovi zahtevaju da specijalci budu naoružani modernim pištoljima, automatima i puškama, među kojima poseban značaj imaju kvalitetne snajperske i puške većeg kalibra AMR (Anti-material Rifle), pumparice (sačmarice) i drugo specijalno vatreno i hladno oružje. Velik značaj imaju i prigušivači pucnja, optoelektronska sredstva za osmatranje i gađanje noću, kao i sredstva za privremeno onesposobljavanje, tzv. nesmrtonosno oružje NLW (Non-Lethal Weapons). Pokretljivost se obezbeđuje specijalnim

borbenim i neborbenim vozilima, helikopterima i avionima. Te jedinice, odnosno svaki njihov pripadnik koriste relativno skupa, ali efikasna sredstva za ličnu i balističku zaštitu, kao što su: zaštitni prsluci, šlemovi, štitovi, zaštitne maske... Padobrancima je neophodna savremena oprema, koja se u svetu neprekidno usavršava. Neprekidno se razvijaju novi padobrani, paraglajderi i minijaturne letelice kojima se letači mogu neprimećeni spustiti na mesto odakle kreću na izvršenje specijalnog zadatka. Pomorski i rečni diverzanti takođe imaju specijalnu opremu i naoružanje. I za obuku smučanja i zimskog i letnjeg alpinizma neophodna je kvalitetna i raznolika, veoma skupa oprema. Kvalitetna i efikasna sredstva veze sa zaštićenim prenosom podataka obezbeđuju efikasno komandovanje. Strane armije za specijalce obezbeđuju posebne uslove za obuku. Među njima poseban značaj imaju: savremena elektronska sredstva za osmatranje i dejstva noću, laserski merači daljine i obeleživači cilja, prijemnici GPS, IC detektori, različiti uređaji za zaštitu objekata i prostora. Većina jedinica za specijalna dejtsva u razvijenim armijama poseduje, čak pokretne automatske interaktivne filmske ili televizijske streljane za vežbe gađanja i poligone za uvežbavanje dejstva u gradskoj sredini, tunelima, gradskoj kanalizaciji ili javnim parkiralištima. Za potrebe VJ su početkom devedesetih godina razvijena određena sredstva naoružanja i vojne opreme za specijalne jedinice. Koriste se i novi pištolji, automati 9 mm, velike preciznosti i vatrene moći, male mase i dimenzija, čime je poboljšana mogućnost specijalnih jedinica u vođenju bliske borbe, posebno u urbanim sredinama. Počela je 1998. primena pasivnih nišana druge generacije za dejstvo noću, domaće izrade. Unapređeni su i maskirni komplet, inžinjerijska sredstva, kao i neka diverzantska i detektorska sredstva. Nova zaštitna maska M-3, sa uređajem za pijenje vode i za govor, spada u veoma kvalitetna svetska rešenja. Obezbeđeni su i novi modeli ranaca, opasača i uprtača za nošenje naoružanja i lične opreme vojnika različitih specijalnosti, prilagođeni različitim borbenim zadacima. Razvijen je i nov borbeni prsluk, kao i borbeni i transportni ranac modularnog tipa. Vojska Jugoslavije se opredelila da deo naoružanja i sredstava za specijalne jedinice nabavi i iz uvoza. Posebna pažnja posvećena je sredstvima za individualnu balističku zaštitu, savremenom naoružanju i opremi koja povećava efikasnost oružja prilikom

instinktivnog gađanja u uslovima stresa i borbe u urbanoj sredini. Deo sredstava je usavršavan kako bi se povećale vatrena moć, preciznost i ergonomska prilagodljivost. U projektu razvoja VJ “Model 21” bilo je zacrtano da će se razvijati minijaturni uređaji za upravljanje vatrom, koji će povećati preciznost dejstva u protivterorističkim, antisnajperskim i dejstvima protiv protivničkih specijalnih snaga i terorista. Planirana je i izrada poligona za vatrenu i taktičku obuku jedinica vojne policije u naseljima, te taktička staza za vežbanje specijalnih dejstava, nova filmska streljana, poligon za obuku podmorničara i dr. Deo tih objekata je izrađen i koristi se za obuku od 2000. godine. Stečena saznanja o razvoju i iskustva o upotrebi specijalnih jedinica, kao i predloženi model razvoja i angažovanja timova za rukovođenje u kriznoj situaciji i specijalnih sastava, ostaju solidna osnova narednom razvoju. Realizacija planova i projekata bila je, međutim, uslovljena mnoštvom činilaca koji su uticali na razvoj i transformaciju vojske u zajednici država Srbije i Crne Gore.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (23)

Sačmarice, hekleri, škorpioni... Vojna policija će uvek biti respektivna snaga za izvršenje specijalnih vojnopolicijskih zadataka. Devedesetih godina i početkom novog milenijuma jedinice Vojne policije bile su deo specijalnih jedinica Vojske Jugoslavije, prilagođene za izvršavanje određenih zadataka. Organizacijsko-formacijska struktura i tehnička opremljenost omogućavala je efikasno izvršavanje namenskih zadataka u miru, vanrednom stanju, u uslovima neposredne ratne opasnosti i mobilizacije, kao i u ratu. Bile su te jedinice, načelno, upotrebljavane i za otkrivanje i suzbijanje kriminala, regulisanje i kontrolu vojnog saobraćaja i očuvanje reda i discipline u Vojsci Jugoslavije. U njihovoj nadležnosti je bilo i obezbeđenje komandi, štabova i ustanova, kao i pravaca i rejona značajnih za odbranu zemlje. Upotrebljavane su, takođe, za borbu protiv diverzantsko-terorističkih i odmetničkih grupa. U načelima upotrebe je bilo zapisano da jedinice Vojne policije mogu biti angažovane i na drugim, tzv. opštevojnim zadacima, kada u borbenim dejstvima sadejstvuju ostalim jedinicama rodova i službi VJ. Za izvršavanje namenskih zadataka najveći deo jedinica Vojne policije posedovao je standardno naoružanje i opremu, ali specijalni timovi i sastavi imali su posebno naoružanje i opremu i smatrani su najelitnijim jedinicama VJ. Od specijalnog naoružanja, prema potrebi, koristili su snajperske puške kalibra 7,9 ili 12,7 mm sa prigušivačem za likvidaciju neprijateljskih snajperista i gađanje drugih protivničkih živih ciljeva na većem odstojanju. Naoružani su bili specijalnim puškama, takozvanim sačmaricama (pumparicama) kalibra 12 mm, koje su koristile u bliskoj borbi protiv terorista i diverzanata, u zatvorenom i na otvorenom prostoru. Skoro svaki pripadnik tih jedinica imao je revolver 9 mm (duge ili kratke cevi) za blisku borbu u urbanim sredinama i za samoodbranu. U posebnim prilikama, naročito ako su bili prisiljeni da vode blisku borbu u naseljima, pripadnici jedinica Vojne policije dejstvovali su malim automatskim puškama tipa “hekler & koh” kalibra 9 mm, ili koristili automatski pištolj “škorpion” 7,62 mm. U taktici njihovih dejstava bila je predviđena upotreba samostrela, za tihu i nečujnu likvidaciju neprijateljskih stražara. U njihovom arsenalu nalazili su se i lanseri ručnih bombi, prenosne protivtenkovske rakete “bumbar”, “zolja” i “osa”, bacači plamena i slična oružja specijalne namene.

Specijalne jedinice VJ bile su osposobljene da izvršavaju zadatke i u noćnim uslovima, specijalnom optoelektronskom opremom druge i treće generacije, kao što su: pešadijski radari IR-3, “olifant” i drugi modeli, dvogledi za noćno osmatranje, nišanski durbini, laserski obeleživači cilja i dr. Sve jedinice Vojne policije su bile motorizovane, a za obavljanje namenskih zadataka koristile su specijalna policijska vozila sa rotacionim svetlima, borbena vozila VPB M-86, oklopne transportere OT M-80, vozila za prevoženje zatvorenika, motocikle, helikoptere i drugo. Specijalci za otkrivanje i uništavanje minsko-eksplozivnih naprava, kao i jedinice za borbu sa diverzantsko-terorističkim grupama, bili su u formacijskom sastavu jedinica Vojne policije. Osnova njihovog uspeha su: dobra obuka i uvežbanost, hrabrost i odvažnost, kao i stalna borbena gotovost. Reč je zaista o elitnim profesionalnim jedinicama i pojedincima koji su, koristeći namensku opremu, bili osposobljeni da efikasno izvršavaju složene zadatke u svim složenim i borbenim situacijama. Za zaštitu komandnih mesta, ustanova, vojnih magacina - skladišta i preduzeća za namensku proizvodnju korišćeni su raznovrsna preventivna oprema i sredstva koja otkrivaju i onemogućavaju tajno unošenje minsko-eksplozivnih naprava radi izvršenja terorističkih i sabotažnih akcija. Vojna policija je, kao i mnoge druge strukture društva, bila opremljena ručnim metal-detektorima, a na ulazima u vojne objekte su još početkom devedesetih godina postavljena metal-detektorska vrata. Poštanske pošiljke, tašne, odnosno prtljag koji se unosi u vojne objekte, i osobe koje službeno

ulaze u vojne ustanove - proveravaju se raznim skenerima, radi pravovremenog otkrivanja i onemogućavanja unošenja tajno ugrađenih minsko-eksplozivnih naprava. Elektronska ograda kao vid tehničke zaštite koristi se u VJ za obezbeđenje skladišta i drugih značajnih vojnih objekata još od sredine sedamdesetih godina i predstavlja jedno od osnovnih sredstava za preventivnu zaštitu od iznenadnih terorističkih i diverzantskih napada na vojne objekte i ustanove. Još pre dve decenije su značajnija skladišta i objekti JNA obezbeđivani elektronskim ogradama, a u opitne i školske svrhe sistem je razvijen za obezbeđenje Obaveštajno-bezbednosnog školskog centra u Pančevu. Takav sistem zadržava napadača na odstojanju sa kojeg ne može ugroziti štićeni objekat. Sistem zaštite objekta pomoću elektronskih ograda se neprekidno usavršava. Elektronske ograde su sve savremenije. Mogu biti i prenosne, a naveliko su se koristile u Vojsci Jugoslavije za zaštitu važnih elemenata borbenog poretka, kao što su: komandna mesta, centri veze, vatreni položaji artiljerije i drugih borbenih sistema. Još u vreme zajedničke Jugoslavije su neke domaće firme (npr. “Geofon” u Tesliću) proizvodile sisteme elektronskih ograda za zaštitu važnih civilnih i vojnih objekata. Takav sistem zaštite sačinjavali su senzori koji proizvode mikrotalasnu barijeru dužine 150-200 metara, zatim geofonski senzori ugrađeni u žičanoj ogradi, zajedno sa kontrolnim zonskim modulima, kao i video-kamere povezane sa TV sistemom tzv. zatvorenog kruga. U ogradu su se ugrađivali IC senzori, koji stvaraju infracrvenu barijeru. Nedozvoljen ulazak u IC barijeru odmah se registruje u komandnoj sobi. Sistemom je upravljala centrala MPC01, u stvari računar koji je objedinjavao elemente sistema u celinu. Ta centrala je mogla da obradi podatke 60 senzora. Zvučni i svetlosni signali na sinoptik-tabli, odnosno kontrolno-indikacionoj shemi objekta koji se štiti, otkrivali su sve pokrete u nedozvoljenoj zoni.

Vrste ručnih detektora Postoje tri vrste ručnih detektora za metal: - detektori opšte namene - registruju metalne predmete (od gvožđa i drugog metala), mase do 0,1 grama; - veoma osetljivi metal-detektori - otkrivaju metalne predmete male mase, do 0,05 grama; - ručni metal-detektori dvojne namene (kombinovane opšte namene i veoma visoke osetljivosti). Ručni metal-detektori za izvor energije koriste akumulatorske baterije koje se mogu puniti i traju 12 meseci. Masa detektora je približno 250 grama, a uobičajene dimenzije su oko 360h55h30

milimetara.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (24)

Korpus specijalnih jedinica Kao i druge oružane snage u svetu, i vojska bivše Jugoslavije imala je specijalne snage, objedinjene u sastavu Korpusa specijalnih jedinica. U sastavu tog korpusa do 1998. godine bile su 72. specijalna brigada i 63. padobranska brigada. Epitet specijalnih jedinica nosili su i određeni pomorski sastavi i oni u Rečnoj ratnoj flotili, te neke jedinice u RV i PVO, jedinice vojne policije specijalne namene i jedinice za specijalna dejstva iz KoV. Deo tih jedinica osposobio se, tokom separatističkog rata u prethodnoj Jugoslaviji, za izviđanje strategijskog i operativnog značaja, pre svega u neprijateljevom rasporedu na određenoj dubini. Specijalne snage su bile uvežbane za angažovanje u diverzantskim i prepadnim akcijama protiv elemenata neprijateljskog borbenog poretka iza linije fronta. Jedinice za protivteroristička dejstva bile su opremljene i uvežbane za borbu sa teroristima i u miru, naročito sa ubačenim diverzantsko-terorističkim grupama, u svakom ambijentu na teritoriji naše države. Nažalost, složena situacija na jugu Srbije, odnosno eskalacija terorizma na Kosmetu i Metohiji, zahtevala je njihovo angažovanje 1998. i 1999. godine. S obzirom na to da je psihološko ratovanje poprimilo sve značajniju ulogu u savremenim uslovima, kako u miru tako i u ratu, a nezaobilazni je prethodnik i pratilac ratnog sukoba, u Vojsci SRJ bili su razvijeni odgovarajući organi za suprotstavljanje psihološko-propagandnom delovanju protivnika. Određene su i jedinice za aktivna psihološko-propagandna dejstva. U tim organima su se nalazili specijalisti za vođenje psihološko-propagandnog ratovanja, razvrstani u posebne timove, čiji su rad objedinjavale nadležne komande. Transformacijom JNA u Vojsku Jugoslavije, koja je počela devedesetih godina, formiranjem novih sastava, znatno se izmenila fizionomija specijalnih jedinica i nadležnosti u komandovanju. Najznačajniju promenu činili su formiranje Korpusa specijalnih jedinica 1992. godine, ukidanje diverzantskih sastava i formiranje odgovarajućih jedinica za izviđačke zadatke. Pred kraj 20. veka Vojska Jugoslavije je raspolagala sa više raznovrsnih jedinica u sva tri vida, koje su se po specifičnosti organizacije i nameni izdvajale od ostalih formacijskih sastava. Među specijalnim jedinicama VJ su sastavi nazvani “Sokolovi”, “Kobre” i pripadnici 63. padobranske brigade. Te jedinice su se nalazile u sastavu 72. specijalne brigade VJ. Pripadnici te brigade su svojom veštinom, na delu potvrđivali svoj slogan: “Ko sme, taj može, ko ne zna za strah, taj ide napred!” Kandidati koji su želeli da postanu pripadnici jedne od jedinica u 72. specijalnoj brigadi, odnosno među “Kobrama”, ili “Sokolovima”, morali su, najpre, da prođu rigoroznu zdravstvenu i psihofizičku proveru, zatim više kurseva specijalne obuke i tromesečni probni rad. Cilj takve selekcije bio je da se odaberu najbolji i najsposobniji, jer avanturistima i zalutalima u toj jedinici nije bilo mesta. Uvežbavanja i jačanje fizičke snage kroz česte vežbe, koje iziskuje stalno naprezanje i čiji intenzitet se neprekidno povećava (česti su marševi pod punom ratnom opremom), i savladavanje različitih prepreka obezbeđivali su visoku borbenu gotovost tih jedinica. U drugom mesecu borbenog obučavanja marševalo se 30 kilometara, u trećem 10 kilometara više, uz normirano vreme, sa naoružanjem i opremom, koja teži 25 kilograma. Stalnim i raznovrsnim fizičkim aktivnostima proveravani su izdržljivost,

odlučnost, upornost i ofanzivni duh. U jedinici su ostajali samo najjači odvažni pojedinci, spremni da se uhvate u koštac sa najvećim naporima koje iziskuju specijalni zadaci. Otprilike 20 - 30 odsto prijavljenih kandidata prolazilo je selekciju, posle čega su primani u službu po ugovoru i upućivani na dalju obuku. Tek tada su ih čekala prava iskušenja. Program borbenog osposobljavanja za sve pripadnike 72. specijalne brigade VJ je veoma kompleksan i trajao je dve godine. Obuhvatao je potpun trening za “komandose”, zasnovan na iskustvima iz najpoznatijih svetskih specijalnih jedinica, obogaćen sopstvenim saznanjima i prilagođen našim uslovima. Nakon osnovne obuke za specijalnost, koja traje osam meseci, kandidati polaze brojne specijalističke kurseve. Na njima ovladavaju veštinama letenje i zimske alpinistike, tehnikom skijanja, padobranstva, plivanja i ronjenja, pružanja prve sanitetske i medicinske pomoći. Najsloženija je obuka preživljavanja u surovoj i često negostoljubivoj prirodi, odnosno osposobljavanje za neprimetan boravak u neprijateljevoj pozadini. Dugotrajnim uvežbavanjem ovladavaju tehnikom samoodbrane i borbe prsa u prsa, upotrebom savremenih eksploziva i upaljača, rukovanja raznim vrstama vatrenog i hladnog naoružanja i dr. Posebno se uvežbavaju taktika specijalnih dejstava, postavljanje zasede, izvođenje brzih prepada, neprimetno prilaženje protivniku i likvidacija stražala samostrelom i hladnim oružjem, rušenje objekata i provlačenje između neprijateljevih položaja.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (25)

Hladna glava - vruće srce ”Kobre” su bile formacijska jedinica u sastavu 72. specijalne brigade VJ. Pripadnici te jedinice i drugih specijalnih jedinica, koji su činili njenu osnovnu snagu bili su profesionalci: oficiri, podoficiri i vojnici po ugovoru, mada je bilo i vojnika na odsluženju vojnog roka. Za njih je važilo da su majstori borilačkih veština, zavidne i stabilne psihofizičke konstitucije, uvek hladne glave i vrućeg srca, osposobljeni i spremni za najrizičnije zadatke. To je bila respektivna i odlično obučena višenamenska jedinica, svrstana u elitni sastav 72. specijalne brigade. Kao pripadnici specijalnih sastava, bili su osposobljeni za izviđačko-diverzantske, prepadne, protivterorističke i druge specijalne zadatke, prvenstveno u neprijateljevoj pozadini. Jedinica je formirana još 1978. godine kao protivterorističko odeljenje, a 1983. prerasta u protivteroristički vod Vojne policije u Gardijskoj brigati. Ta jedinica je upotrebljavana za obezbeđenje važnih ličnosti, protivterorističke akcije, oslobođanje talaca i neke druge posebne vojnopolicijske zadatke visokog rizika. U jedinicu su primani samo kandidati koji su najmanje dve godine službovali u trupi kao komandiri odeljenja ili voda, što je podrazumevalo određeno iskustvo i potvrdu o savladanosti osnovnih vojničkih veština. Pošto je

to jedinica za specifične i rizične zadatke, osposobljavanje u jedinici je bilo veoma složeno. U sledećoj fazi osposobljavanja pripadnici jedinice ovladavali su specijalnim veštinama u rukovanju vatrenim oružjem, posebno pištoljem i drugim streljačkim naoružanjem. Vojnici tada upoznaju i složenija oružja, kao što su ručni raketni bacači, minobacači, automatski bacači granata i mnoga specijalna oružja i druga tehnička sredstva koja koriste pripadnici specijalnih jedinica u vojskama i policijskim snagama širom sveta. Tokom zajedničke obuke, sledećih šest meseci, pripadnici jedinice savlađuju složen program taktičke obuke i taktike specijalnih dejstava. Uvežbavaju se radnje, reagovanje i postupci tokom borbi u naselju, oslobađanje talaca iz aviona, zgrada, autobusa, voza i drugih prevoznih sredstava. Obučavaju se za praćenje, obezbeđenje i zaštitu uvaženih vojnih i političkih ličnosti. Uz to, uvežbava se korišćenje i upravljanje raznovrsnim vozilima i primena brojnih tehničkih sredstava: elektronskih uređaja za osmatranje, izviđanje, dejstvo u noćnim uslovima i druga oprema specijalaca. U toj fazi obuke usklađuje se rad pojedinaca u grupi, a pripadnici jedinice se navikavaju na zajedničku aktivnost tokom izvršavanja specijalnih zadataka, odnosno uvežbavaju kako da deluju kao jedinstven tim, kao prava “kobra”, da iznenada i sa što manje gubitaka ostvare cilj. Kondiciona obuka je bila stalna za sve pripadnike jedinice. Nakon devet meseci obučavanja, svaki pojedinac prolazio je test obučenosti i sposobnosti. Najbolji su regrutovani u stalne pripadnike “Kobri” i u jedinici su mogli ostati na službi do navršene 35. godine života. Zadaci jedinice nametali su i potrebu da svaki njen pripadnik poznaje veštine i znanja različitih specijalnosti i struka, radi međusobnog zamenjivanja. “Kobre” su, kao i druge specijalne jedinice, ovladavale alpinističkim veštinama, tehnikom smučanja i spasavanja u planini. Bili su i vrsni ronioci i padobranci. Radi provere i dokazivanja u mirnodopskim uslovima, pripadnici jedinice marševali su na velikim daljinama, učestvovali na

orijentacionim takmičenjima i brojnim pokaznim vežbama. Tokom taktičkih vežbi angažovani su, najčešće, na simuliranim borbenim zadacima. Stalna aktivnost pripadnika jedinice je uvežbavanje u gađanju bojnom municijom u filmskoj streljani ili na pokretnom strelištu, odnosno bacanje noža ili sekirice. Sve aktivnosti su izvođene u uslovima s povećanim rizikom i što većem približavanju realnim uslovima. Takav pristup ima za cilj

prevazilaženje stresa, savladavanje straha i uzbuđenja, uspostavljanje koncentracije i dostizanje određene rutine. Sve je podređeno zahtevu da grešaka ne sme biti. Zbog toga često prikazuju gađanje u stojeću metu postavljenu između dva pripadnika jedinice. Formacijsko naoružanje “Kobri” nije se razlikovalo od ostalih jedinica, ali najčeće su korišćena vatrena i druga sredstva, prilagođena zadatku i situaciji. Osnovno je oružje: pištolj CZ 99, kalibra 9 mm, PARA i revolveri “zastava”, 357 magnum, automati m-85, kalibra 5,56 mm, i “Hekler&Koh” MP05, kolibri 9 mm. Prema potrebi, pripadnici jedinice su naoružani i automatskim puškama 7,62 mm, snajperskim puškama M-76 kalibra 7,9 mm i drugim naoružanjem. Pripadnici “Kobri” obavezno su nosili balističke pancire i imali savremena sredstva za vezu. Za tiho likvidiranje protivničkih vojnika ili terorista, do udaljenosti 100 metara, bili su uvežbani da koriste samostrel sa optičkim nišanom i pištoljskim rukohvatom. Bešumni let strele i pogodak, mogu izazvati snažan psihološki efekat u redovima protivnika, diverzanata ili terorista. S obzirom na to da je jedinica u stanju stalne borbene gotovosti, a da im je načelo da što pre stignu na mesto akcije, za prevoz su koristili oklopne transportere, a na raspolaganju im je uvek bio i helikopter. NJihovo vreme za stizanje na mesto akcije nije smelo biti duže od jednog sata. Za pripadnike “Kobri” je bilo karakteristično i to da su bili profesionalci, aktivni oficiri čiji identitet je vojna tajna.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (26)

Najteže za najbolje U okviru 72. specijalne brigade VJ postojala je i protivteroristička grupa “Sokolovi”, namenjena za najteže specijalne zadatke. Oni su ti koji će se kvalifikovano i stručno upustiti u borbu sa teroristima i diverzantima. Kao i “Kobre”, i “Sokolovi” su predstavljali elitnu jedinicu i bili ponos 72. specijalne brigade. Jedinica je bila sastavljena od najboljih među najboljima, od starešina i vojnika koji po sposobnostima i kvalitetima odskaču od drugih, sa značajnim stažom u VJ. Spremni su bili da svakog momenta, na komandu starešine jedinice, odlučno krenu na svaki borbeni zadatak. A za to su bili opremljeni i vrhunski osposobljeni. Odlikovali su ih brzina dejstva, pokretljivost, veoma visok stepen koordinacije delovanja pojedinaca i sposobnost da se adaptiraju u različitim složenim i veoma promenljivim situacijama. Jedinicu su sačinjavali isključivo profesionalci, vešti borci, uvežbani da zadatke izvršavaju timski, kako to rade i specijalci u drugim protivterorističkim jedinicama stranih armija. Kao i u ostalim jedinicama 72. specijalne brigade, obuka “Sokolova” je bila raznovrsna, neprestana i obuhvatala specifičnu taktiku protivterorističke borbe, kao što je upad u zgrade ili zatvoreni prostor gde se drže taoci. Više puta su pripadnici te jedinice prikazali, na pokaznim vežbama, kako se izvodi prepad na otmičare u automobilu, vozu, avionu, helikopteru ili brodu. To su akcije koje se uvek označavaju visokim stepenom rizika, pa se zbog toga prilikom treninga, vodi računa o svakom detalju. Tokom uvežbavanja razrađuju se različite varijante, supozicije nastale promenom situacije i, naravno, sve radnje se uvežbavaju do automatizma. Pripadnici jedinice u akciji ne smeju da pogreše. Za njih sekunde znače mnogo, pa se sve radnje i postupci uvežbavaju “na štopericu”, kao i brzo i precizno pucanje iz različitih položaja i u različitom ambijentu. Mnogi mogu da im zavide na sposobnosti da brzo i vešto voze automobil i dejstvuju iz njega u slučaju potrebe. Sve to se obezbeđuje stalnim proigravanjem varijanti izvođenja akcija, treninzima i učešćem na takmičenjima. Za njih predaha nema, jer svaki, pa i kraći prekid, usporava reflekse, umanjuje snagu i vitalnost, ili, kako to specijalci znaju da kažu, ubija ofanzivni i borbeni duh. Kao i druge pripadnike specijalnih jedinica, i “Sokolove” karakterišu izvanredna koncentracija, samokontrola, rutina i odlična uvežbanost. Oni ne smeju da zaostanu za kolegama specijalcima u stranim armijama. Toga su svesni, pa su napore usmerili i na

Obuka Osnovna obuka trajala je tri meseca i njen zadatak je da razvije individualne sposobnosti i ovladavanje specijalnim vojnim veštinama. Sastojala se od četiri segmenta: fizičke pripreme, rukovanja vatrenim oružjem, osposobljavanja za korišćenje složene specijalne opreme i specijalne vojnopolicijske obuke. U svakoj fazi obuke pojedinac se osposobljavao za samostalno delovanje i pripremao za narednu fazu obuke. Tokom fizičke pripreme pripadnici jedinice ovladavali su borilačkim veštinama i neprekidno trenirali, kako bi stekli dobru kondiciju i specifičnu telesnu snagu. Taj period karakterišu stalni treninzi i vežbe borbi prsa u prsa uz upotrebu hladnog oružja, najčešće noža, samostrela i sekirice. Tokom osnovne obuke vojnici su ovladavali i tehnikom borbe golim rukama.

to da u nekim elementima budu ispred njih, pre svega po junačkom srcu, borbenom iskustvu i moralno-psihološkoj pripremljenosti za specijalne zadatke. Svaki zadatak za njih je izazov, u kojem se neprekidno potvrđuju kao pripadnici jedne od elitnih jedinica Vojske Jugoslavije. Pripadnici 63. padobranske brigade su stekli brojna borbena iskustva. NJihova intenzivna angažovanost počela je u 1991. u Sloveniji, za vreme kratkotrajnog separatističkog rata, kada su obezbeđivali aerodrom Cerkno. U Hrvatskoj i BiH su obezbeđivali povlačenje jedinica JNA, starešina i članova porodica iz tih bivših federalnih jedinica SFRJ. Na Kosovu i Metohiji su obezbeđivali stanovništvo od terorističkih napada. Upućivani su i na specijalne zadatke u komande i jedinice angažovane za obezbeđenje državne granice, u borbama protiv šiptarskih terorista ubačenih iz Republike Albanije tokom proleća i leta 1998. godine. Najveće iskustvo stekli su u borbenim dejstvima 1999. na Kosmetu. Na delu su dokazali da su osposobljeni za specijalna dejstva u najsloženijim situacijama. Zadatke izvršavaju nakon desantiranja iz aviona, još dok im kupola padobrana nije splasnula. U osnovi su osposobljeni za izviđačko-diverzantske zadatke u dubini protivničkog borbenog rasporeda. U skladu s tim su koncipirani obuka i stalno održavanje borbene kondicije. Pripadnik jedinice je dobrovoljac, snažne volje, uveren u svoje sposobnosti i mogućnosti. Kao i za druge specijalne jedinice, sve sposobnosti kandidata proveravaju se na strogim zdravstvenim pregledima i psiho-fizičkim testovima. Borbena obuka je stalna u toj jedinici. To je žestok svakodnevni vojnički život, u kojem se sve sposobnosti i veštine svakodnevno proveravaju u praksi. Počinje od prvog dana dolaska u jedinicu i traje neprekidno, do kraja vojnog roka ili ugovora. Pripadnici jedinice nose crvene beretke sa specijalnim amblemom. Padobranci, pored pešadijske i padobranske obuke, savlađuju veštine i znanja koja im omogućuju da prežive u kritičnim uslovima, da savlađuju vodene i mnoge druge terenske prepreke, vladaju borilačkim veštinama, rukovanjem eksplozivom i specijalnim eksplozivnim sredstvima. Svaki pojedinac mora položiti i kurseve letnje, zimske alpinistike i smučanja. U nastavku borbenog obučavanja prolaze višu padobransku obuku, osposobljavaju se da koriste sredstva i naoružanje za tihu likvidaciju protivničkih vojnika, diverzanata ili terorista, pri čemu se skoro svakodnevno uvežbavaju u praktičnom rukovanju i korišćenju vatrenog i hladnog oružja. Trenažni skokovi su ne samo svakodnevna aktivnost već i osnovni uslov za izvršavanje odgovornih borbenih zadataka u složenim meteorološkim i zemljišnim uslovima.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (27)

Oprema na svetskom nivou

Jedna kvantitativna i kvalitativna analiza, izvršena početkom 1997. godine za potrebe Savetovanja o specijalnim jedinicama u VJ, pokazala je da naše jedinice, u pogledu standardne opreme i naoružanja, nisu bitnije zaostajale za specijalnim jedinicama najsavremenijih zemalja sveta. Automatska puška 7,62 mm i puška 5,56 mm ravne su savremenim puškama istog kalibra u stranim armijama. No, kad je reč o sofisticiranoj specijalnoj optoelektronskoj i drugoj opremi i naoružanju, tu još Vojska nije uhvatila korak sa onima koji prednjače. Može se ipak reći da su naši stručnjaci za specijalno ratovanje pratili i dobro razumevali savremene trendove i nabavljali sredstva koja se mogu kupiti na svetskom tržištu specijalne opreme, a pokazala su se veoma efikasnim. Nova saznanja i iskustva bili su podsticaj našim institutima i proizvođačima vojne opreme i naoružanja da razvijaju savremena sredstva i opremu za specijalce. Razvijaju se pištolji i automati koji po taktičko-tehničkim, odnosno borbenim karakteristikama prevazilaze osobine oružja koje smo do sada imali. Na pomolu su novi pištolji, automati među kojima i “Zastavin” automat master, zatim automatska puška M21, snajperske i nove dalekometne puške. Tokom 1997. u Vojsci Jugoslavije počeo je rad po projektu “Model opremanja vojnika pešadije u funkciji optimizacije borbene efikasnosti, autonomnosti u izvršavanju borbenih zadataka i mogućnosti za preživljavanje na bojištu”. Taj model uvažavao je najnovija saznanja o karakteristikama savremenog rata i uticaju razvoja savremene borbene tehnike na promenu fizionomije bojišta. Koristi se u svim vojskama sveta za kreiranje višenamenskih snaga za bojišta 21. veka i projektovanje savremenog modela opremanja vojske. Uvažavala su se i opredeljenja najvećih sila sveta da se ratnim izazovima i opasnostima suprotstave distancionim dejstvima, kao i ocene svetskih foruma da će u novom milenijumu dominirati različita teroristička dejstva. Sagledavana je i komponenta urbanog ratovanja, s obzirom na

to da je to najteži i najsloženiji oblik pešadijskih dejstava, u kojima odlučujuću ulogu imaju specijalne snage. Sve to kazuje da će i u 21. veku pešadijska i specijalna dejstva imati strategijski značaj. To se najočitije pokazalo u Avganistanu 2001. i 2002. godine. Model opremanja Vojske Jugoslavije predviđao je razvoj četiri podsistema. Prvi je bio podsistem naoružanja čiju okosnicu čini automatska puška M21 5,56 mm. Ta puška je ispitana u Tehničkom opitnom centru VJ i pokazala je neke prednosti u odnosu na automatsku pušku M70, 7,62 mm, kojom je bila naoružana Vojska Jugoslavije. Rezultati su ukazivali na to da je efikasnost puške M21 5,56 mm za 34,3 odsto bolja u odnosu na pušku M70 7,62 mm. Puška M21 ima 20 odsto veći brisani domet, dvostruko veću položenost putanje pri gađanju na daljinama do 300 metara i 50 odsto manju energiju trzanja. Ta puška sa zrnom 5,56 mm postiže veći efekat na cilju i ima probojnost na 700 metara, 35 posto veću od probojnosti zrna 7,62 mm. Uporednim gađanjem je utvrđeno da metak 5,56 mm probija ploču balističkog prsluka NATO na daljini 640 metara, dok metak 7,62 mm to može samo na daljini do 460 metara. Drugo oružje predviđeno za opremanje jedinica VJ, a koje je najpre stiglo u specijalne sastave, bio je potcevni bacač granata 40 mm. Preciznost gađanja tim oružjem je 20 posto veća u odnosu na tromblonsku minu. Metak 40 mm sa projektilom parčadnog dejstva ima 25 posto veći domet u odnosu na tromblonsku trenutnu minu, a metak sa projektilom kumulativnog dejstva čak 58 posto veći domet u odnosu na nju. Pri korišćenju metka 40 mm sa projektilom dimnog dejstva pokazalo se da su njegove taktičko-tehničke karakteristike 20 posto bolje od odgovarajućeg tromblonskog projektila. Drugi podsistem za upravljanje vatrom predviđao je primenu više tipova optičkih i laserskih nišana. Ispitivani su domaći pasivni nišani 5h80, koji su u upotrebi, nišani 3h50, koji su razvijani, i izraelski pasivni monokular “mini n/seas”. Rezultati su ukazivali da

je optimalno rešenje za pušku M21 refleksni nišan sa pasivnim monokularom, koji je omogućio vrsnim strelcima veći procenat pogađanja meta, uz istovremeno manji utrošak municije i vremena po pogođenoj meti. Kod laserskih obeleživača cilja pokazalo se da na 100 i 300 metara daljine domaći i izraelski obeleživači obezbeđuju iste pogotke, ali je kod domaćeg tipa veći utrošak municije i vreme za pogađanje. Konačni rezultati govorili su da je izraelski integrisani podsistem za upravljanje vatrom na AP M21 5,56 mm ostvario za 21,2 posto veću vatrenu efikasnost u odnosu na domaća rešenja. Podsistem za preživljavanje na bojištu predviđao je da se vojnik Vojske Jugoslavije opremi savremenom odećom sa posebnim karakteristikama, savremenim šlemom i balističkim borbenim prslukom, kao i opremom za atomsko-biološko-hemijsku zaštitu. Sve to, sa sistemom naoružanja, sistemom za upravljanje vatrom i drugom opremom, treba da obezbedi autonomnost u izvođenju borbenih dejstava. Projektom je predviđeno da podsistem za obezbeđenje autonomnosti u borbenim

dejstvima treba da omogući vojniku da bez dodatnog snabdevanja može neprekidno da izvodi borbena dejstva 8-10 sati, da ima kod sebe rezerve hrane i vode za dva dnaa, raspolaže potrebnom količinom sanitetskog materijala za ukazivanje samopomoći prilikom ranjavanja, preloma, opekotina i delovanja radioloških i hemijskih kontaminenata.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (28)

Korak u 21. vek Prema "Modelu 21" Vojske bivše SRJ, do 2002. godine bilo je planirano da se osavremeni i opremom i borbenim sredstvima, sa težištem na korišćenje digitalne tehnologije, objedinjavanju senzora i upravljanju jedinicama pomoću savremenih komandno-informacionih sistema. To nije u potpunosti realizovano, zbog materijalnih teškoća. Industrija Jugoslavije već od sredine devedesetih godina proizvodi laserske obeleživače cilja, koji su na nivou savremenih sredstava u svetu. Opremanje pasivnim naočarima i laserskim daljinomerima povećalo je efikasnost specijalnih jedinica danju i noću. Taj program se nastavlja. Poseba pažnja je posvećena sredstvima za privremeno onesposobljavanje. Klasičnim i standardnim sredstvima, uz domaće bacače bombe i dimne kutije, sposobnost specijalnih jedinica da se efikasno nose sa demonstrantima i uličnim huliganima je znatno povećana. Za specijalne operacije i savlađivanje otmičara pripadnici specijalnih jedinica VJ, kao i svetski specijalci, raspolagali su ručnim "fleš" i "šok" bombama, dimnim kutijama, hemijskim sprejom, gumenim i hemijskim mecima... Specijalna borbena i druga vozila su prilagođena našim uslovima, a prema finansijskim mogućnostima naše države, specijalne jedinice su opremane vozilima novije generacije, među kojima i helikopterima. Sredstva za ličnu ABHO zaštitu su bila veoma kvalitetna, dok je kvalitet balističkih prsluka, zaštitnih ploča, balističke pokrivke lica, zaštitnih šlemova i štitova odgovarao svetskim standardima. Obnovljena je i padobranska oprema. Isprobavani su savremeni padobrani i vojnici su ovladali njihovim korišćenjem. Vodilo se računa da i naoružanje i oprema pomorskih i rečnih diverzanata odgovara nameni i zadacima. Poligoni i vežbališta za obuku specijalnih jedinica su bili dovoljni za aktuelne potrebe, ali ne i za one u novom milenijumu. Planirano je da se usvoje u naoružanju VJ novi automat 9 mm, male mase, velike preciznosti i vatrene moći, novi sistemi oružja

5,56 mm, pasivni noćni nišani i dvogledi druge generacije, savremeni pištolji i revolveri, maskirni premazi za lice, maskirni kompleti, inžinjerijski nož, novi radio-upravljači i druga savremena sredstva i naoružanje. To je trebalo da učini opremu specijalnih jedinica VJ tehnički kvalitetnijom, a same jedinice borbeno moćnijim, pokretljivijim i efikasnijim, a time moralno jačim da se uspešno suprotstave svakom protivniku. Program opremanja je bio podeljen na nekoliko faza. Neposredno je sinhronizovan sa realizacijom "Modela 21" VJ i usaglašen sa procenjenim materijalno-finansijskim mogućnostima države. Takva sredstva i oprema trebalo je da zadovolje ne samo bezbednosne, ergonomske i taktičko-tehničke potrebe, već da omoguće upotrebu specijalnih jedinica u veoma složenim borbenim uslovima, koje će nametnuti eventualni sukobi i rat u 21. veku. Plansko opremanje vojske nastavljeno je početkom 2000. godine. Osnovna intencija je bila da se oprema i naoružanje približi svetskim standardima i unificira. Aktuelnim modelom opremanja vojnika Vojske SCG njegova kompletna oprema teška je 35,7 kilograma. Od toga na sebi nosi 22,2 kilograma, u borbenom rancu 4,1 kilograma, u transportnoj vreći 6,8 i u transportu jedinice 2,6 kilograma, što je na nivou rešenja u SAD, Francuskoj ili Nemačkoj, gde oprema teži do 40 kilograma. Ustanovljeni standard predviđa da opterećenje vojnika u borbi može da bude do jedne trećine njegove telesne težine. Za Vojsku SCG, uvažavajući prosečnu težinu vojnika iz podataka o karakteristikama regruta, model opremanja vojnika pešadije projektovan je tako da težina opreme i naoružanja u borbi ne sme da bude veća od 25 do 27 kilograma. Vojnik Vojske SCG je prema tom modelu bio opterećen sa dva kilograma više od vojnika u zapadnim armijama. Pojedini stručnjaci u zemlji i inostranstvu smatraju da je i to preveliko opterećenje i da ono sputava vojnika te da je optimalna opterećenost vojnika u borbi u savremenom ratu 15-17 kilograma. Dosezanje te granice je prvorazredni izazov za čitave timove istraživača u mnogim savremenim armijama.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (29)

„Master” kragujevačkih majstora

Opšte je mišljenje da je uloga klasičnih automata umanjena uvođenjem lakih automatskih pušaka. Bez obzira na to, automat kao oružje velike brzine gađanja još koriste snage bezbednosti i policije u situacijama kada bi puška bila suviše robusna ili suviše moćno oružje za bezbednu upotrebu. Ideja ponovnog oživljavanja automata sredinom devedesetih godina sve je prisutnija na svetskom tržištu oružja i u opremanju savremenih armija. Uvažavajući najznačajnija iskustva i saznanja u proizvodnji te vrste naoružanja, fabrika oružja “Zastava” u Kragujevcu je Vojsci bivše SRJ ponudila rešenje novog automata, pod marketinškim imenom “master” FLG, sa metkom 9h19 mm “parabelum”. Automate će i ubuduće koristiti specijalne jedinice, posade aviona, osoblje na brodovima i posade oklopnih vozila za neposrednu odbranu. Praksa je pokazala da je automat najpodesnije oružje pripadnika specijalnih jedinica za borbu protiv terorista u urbanim sredinama i na skučenom prostoru. U takvim situacijama to oružje se nosi i upotrebljava jednom rukom, što omogućuje korisniku penjanje i obavljanje drugih radnji koje zahtevaju drugu ruku slobodnu. To je opredelilo konstruktore da savremenim automatima smanje masu i veličinu. I ostali zahtevi vezani su za specifičnu upotrebu tog oružja, koje ne treba da ima jak pucanj ni veliki plamen (što se postiže korišćenjem prigušivača). Treba da ima dobru preciznost prvog hica, kontrolisano gađanje, selektivnu paljbu i izdržljivost cevi veću od 300.000 ispaljenih metaka. U svetu već postoje različiti automati, među kojima su najpoznatiji: “tompson” M1927, 45 ACP i “ingram M10, kalibra 9 mm. SAD, “sten mark II”, i S1A3 “sterlig”, kalibra 9 mm (Velika Britanija), “makarov” kalibra 9 mm TT (Rusija),

M61 “skorpion” kalibra 7,65 mm (Češka), “uzi” kalibra 9 mm (Izrael), PM5 (Nemačka), “stejer” AUG kalibra 9 mm (Austrija), “socimi” 821 kalibra 9mm, “spectre” M4 kalibra 9 mm i M12 “bereta” kalibra 9mm (Italija), M56 kalibra 7,62 mm TT (Jugoslavija) itd. No, mnoge zemlje su inicirale razvoj novih automata ili pokušale da poboljšaju karakteristike dosadašnjih modela. Najčešće se koristi metak evropskog porekla 9h19 mm “parabelum”, koji je deklarisan kao metak “9h19 NATO”. Zajedničke službe za streljačko oružje JSSP (Joint Service Small Arms) u SAD i nemačka firma “Hekler&Koh” ponudili su svetskom tržištu automat HK 54A-1 sa integralnim prigušivačem kalibra 9 mm kao standardan automat NATO. Potpuno nov pristup automatskom pešadijskom oružju ima američka firma “Kaliko” predlažući automat M-951 kalibra 9 mm “kaliko”. Belgijska firma “Fabriljue Nationale” razvila je automat P-90, sa specijalnim metkom 5.7h28 mm (kalibar 5,7 mm). Francuska firma GIAT razvija automat kalibra 5,7 mm sa metkom 5,7h25 mm. U specijalnim jedinicama armije Ruske Federacije koriste se novi automati PP 90, kalibra 9h18 mm, kao i automat “makarov - bizon” kalibra 9 mm, sa metkom 9h19 mm, i “makarov modernizovani”, kao i automat 9A-91, kalibra 9 mm, sa specijalnom municijom SP-5 i SP-6. Novi razvojni projekti automata za Vojsku bivše SRJ, sredinom devedesetih godina, bili su neracionalni i skupi, pa se razmatraju mogućnosti proizvodnje automata na osnovu dosadašnjih najfrekventnijih kalibara pištoljske municije: 7,62 mm TT, 9h19 m NATO, 45ACP i novijeg metka .40S&W. Pošto se za izbor metka za novi automat koriste kriterijumi koji kazuju kakva je putanja projektila, kinetička energija, probojnost i zaustavna moć zrna, uvažavajući cenu, uz postojanje brojne familije savremene municije, za nas je neracionalno razvijati novi metak. Zato su se balistički stručnjci opredelili da analiziraju postojeću municiju. Utvrdili su da projektil 7,62 mm TT ima najpoloženiju putanju, odnosno da na početnom delu putanje do 50 metara projektil 7,62 mm ima najveću energiju, dok na daljinama od 50 do 150 metara prednost daju. 40S&W, a na udaljenosti većoj od 50 metara najveću energiju ima projektil 9 mm NATO. Najbolju probojnost na daljinama do 150 metara ima projektil 7,62 mm, dok je na daljinama većim od 150 m superioran projektil 9 mm NATO. Najveću zaustavnu moć, kao merilo onesposobljavanja neprijatelja ima projektil .45ACP, a najmanju projektil 7,62 mm TT. Dakle, projektil 40 S&W i .45 ACP se izdvajaju po zaustavnoj moći, ali su neprihvatljivi sa vojnog stanovišta zbog male probojnosti i manje položene putanje od projektila 7,62 mm i 9mm NATO. Tako su naši stručnjaci, imajući u vidu hipotetičku upotrebu novog automata i navedene činjenice, došli do zaključka da se metak 9mm NATO može smatrati optimalnim.

NIKOLA OSTOJIĆ I DR PETAR KNEŽEVIĆ: BEZBEDNOST U SLUŽBI ŽIVOTA (30)

Oružje koje dolazi Među novim oružjem koje dolazi, na početku novog milenijuma, jeste i pištolj Cz999. To je, kako kažu njegovi konstruktori, veoma pouzdano i moćno lično naoružanje za neposrednu odbranu ili samoodbranu. Namenjeno je u bliskoj borbi za

onesposobljavanje protivnika. Pištolj koristi municiju kalibra 9 mm i predstavnik je ličnog oružja koje se do sada pokazalo najefikasnijim pri upotrebi. Dugogodišnje iskustvo govori da pištolji kalibra od 9 do 11 mm, čije zrno ima težinu 7-14 g, a poprečno opterećenje 12-14 g/cm2, imaju najbolje dejstvo. Zrno kalibra 9 mm postiže početnu energiju od 45 kgm, čime se obezbeđuje efikasna moć na udaljenosti do 100 metara. Pored toga, pištolji tog kalibra imaju veliku preciznost gađanja, sigurni su pri rukovanju i funkcionišu besprekorno. NJima se lako rukuje i veoma su pogodni za brzo otvaranje vatre, s obzirom na malu težinu i dimenzije. Pri dejstvu pištoljem tog kalibra strelac se ne zamara. Kod pištolja kalibra 9 mm posebno se vodi računa o ergonomskim karakteristikama. Rukohvat sa osam cevi zaklapa obični ugao 1.100-1.150, što obezbeđuje tačno gađanje i bez nišanjenja, kao i dejstvo iz stojećeg, klečećeg ili ležećeg stava, u pokretu ili sa

kratkim zastojem. Pištolji tog tipa obezbeđuju pojedinačnu paljbu, za razliku od nekih koji mogu da dejstvuju i rafalno. Pištoljem se dejstvuje na malom odstojanju, pri čemu je dinamika veoma izražena, te strelac nema mnogo vremena da precizno nišani. Zato se pištoljem nišani u figuru, uvažavajući situaciju i poziciju da li je figura nepokretna ili pokretna, a posebno da li se protivnik približava ili odlazi. Sve to, kao i mnoge druge karakteristike od kojih zavisi pouzdanost dejstva mehanizama pištolja, preciznost i besprekorno funkcionisanje u različitim meteorološkim i drugim uslovima, moraju imati u vidu konstruktori koji žele da izrade pouzdano, precizno i jednostavno oružje. Inženjeri “Zastave-oružja” uložili su dosadašnja saznanja iz oblasti mehanike, balistike i ergonomije u konstrukciju pištolja koji je naslednik tipa CZ99 i dobio je naziv “tri devetke”. Novo oružje znatno su poboljšali tehničkim modifikacijama i primenom određenih rešenja koja se koriste u izradi savremenih pištolja. Tako je Cz999 nešto manji i lakši od svog prethodnika, ima manju silu okidanja, a rukohvat je potpuno prilagođen anatomiji šake. Sve modifikacije obezbeđuju da pištolj “tri devetke” funkcioniše i kao revolver i pištolj, tako da svaki zaljubljenik u oružje može da ispoštuje ranije stečene navike. Revolverski režim dejstva sprečava izbacivanje metka iz ležišta posle opaljenja. To obezbeđuje regulator paljbe za pištoljski ili revolverski rad, koji se nalazi sa gornje strane navlake pištolja. Mehanizam tog pištolja sa trzanjem zatvarača obezbeđuje pouzdano funkcionisanje, što je već karakteristika prethodnika Cz99. Da će to biti oružje specijalaca ukazuje manja sila okidanja. Pištolji koji dejstvuju sa manjom silom okidanja su pogodniji za dejstvo u pokretu. Novina na tom pištolju je indikator na desnoj strani rukohvata, koji iskače iz ležišta kada u okviru ostanu još tri metka. To je veoma značajno za strelca koji u složenim situacijama nema takvu pažnju da broji ispaljene metke. Specijalci u vojsci i policiji, koji najčešće koriste pištolje u akcijama, pored toga što žele da imaju pouzdano oružje, moraju u svakom momentu da znaju koliko metaka ima u pištolju. Značajno je i to da se vizuelno ili dodirom može utvrditi da li se metak nalazi u cevi. Na predstaljanju tog oružja rečeno je da su modifikacije pištolja znatno poboljšale njegove borbene karakteristike i učinile ga upotrebljivim za pripadnike vojske i policije, a posebno u specijalnim jedinicama. Naravno, to će potvrditi praksa. U pištolju se mogu koristiti dve vrste cevi. Jedna obezbeđuje dejstvo standardne municije 9 mm para, a druga cev metak kalibra 40 “Smith&Weson”. Kako pištolj Cz999 može da koristi dve vrste cevi, tako može i dve vrste okvira. Ako se dejstvuje iz cevi za metak 9 mm para, može se koristiti okvir od 15 metaka, dok se za dejstvo metkom 40 S&W koristi okvir od 10 metaka. Masa pištolja sa cevi za metak 9 mm para je 0,922 kilograma, dok je sa drugom vrstom cevi nešto manja i iznosi 0,912 kg. Dužina pištolja je 108 mm a izrađen je od čelika i aluminijske legure. Pištolji kalibra 9 mm pojavili su se posle Drugog svetskog rata, kada su konstruktori težili postizanju optimalnih rešenja. Razvoj je bio usmeren na poboljšanje municije i primenu lakih legura. Pištolj Cz999 je tipično vojno (borbeno) oružje, koje može postati ozbiljan konkurent sličnim tipovima ličnog naoružanja u svetu, a predstavlja izazov i za kolekcionare. Kao i svi drugi pištolji, i “tri devetke” može da se nosi u futroli, za pojasom ili o ramenu.

(KRAJ)