POSLEDNJE GREŠKEI PAD SLOBODANAMILOŠEVIĆASLOBODAN ANTONIĆ

Trinaestog decembra 2005. godine, beogradskaPolitika (str. 1, 7-9) objavila je veliki intervju sa predsed-nikom Srbije Slobodanom Miloševićem. Sa njim je raz-govarala jedna od urednica Vašington posta Elizabet Vimut,ista ona novinarka koja je, sedam godina ranije, postavi-la tačno 233 pitanja tadašnjem jugoslovenskom predsed-niku. Ovoga puta, dve grupe pitanja privukle su najvećupažnju domaće i svetske javnosti.

Prva tema bila je štrajk glađu nekolicine za-tvorenika, osuđenih po članu 1. stav 4. Zakona protiv te-rorizma (“ko poziva ili podstiče više lica na izvršenje delaiz stava 1. ovog člana kazniće se zatvorom od tri do dvana-est godina...”), a koje su predvodili Momčilo Perišić, Ve-limir Ilić i Goran Svilanović. Novinarku je zanimalo ho-će li vlasti da ispune zahteve štrajkača i dozvole njihovoprebacivanje iz specijalnog zavoda u Sremskoj Mitrovici uneku od kazneno-popravnih ustanova sa normalnim re-žimom. “Srbija ima veoma dobro i moderno zakonodav-stvo”, započeo je svoj odgovor Milošević, “i mogu da vamkažem da su naša rešenja daleko humanija nego u većinizemalja koje danas liju krokodilske suze nad ovim doga-đajem. Režim odsluženja kazne u Sremskoj Mitrovici,kuda se upućuju lica osuđena zbog terorizma, daleko jelakši nego u Britaniji ili Nemačkoj, na primer. Svim za-tvorenicima, recimo, dozvoljeno je da uveče prate televi-ziju. Pitam vas, da li je to izolacija? Da li je to težak re-žim?” “Ali Zoran Đinđić, premijer samoproklamovanevlade u egzilu, optužuje Vas za svirepo postupanje sa po-litičkim zatvorenicima?”, upala je u reč novinarka. “Tre-ba da se zapitate”, uzvratio je predsednik, “kako on tomože da zna? Đinđić je iz Srbije otišao još pre pet godi-na. On je ovde smešna figura, on nema nikakvu podr-šku”. – “Vi mislite da studenti ovoga puta neće da se pri-druže protestu?”, zanimala se Vilmutova. “Ja sam pono-san na naše studente”, rekao je predsednik Srbije. “Oni

su sami iz svoje sredine isključili šačicu huli-gana koja je prošli put napravila nerede naunivezitetu. Uostalom, nema nikakvog raz-loga za proteste. Kao što vam je poznato,jedna delegacija nezavisnih posmatrača izRusije, Indije i Venecuele objavila je ovihdana izveštaj koji jasno potvrđuje da u Srbijinema političkih zatvorenika.”

Druga grupa pitanja ticala seponovne kandidature Slobodana Miloševićana predsedničkim izborima koji se očekujusredinom 2006. godine. Upitan hoće li sekandidovati, Milošević je odgovorio: “Još jerano za to pitanje. U ovom trenutku, Srbijaje na pragu nove faze povećanja proizvodnjei sistemskih reformi. Svima su poznatiuspesi koje smo na tom polju postigli. Srbi-ja je danas oaza ekonomske stabilnosti u re-gionu i zato veoma interesantna za straneulagače. Mi moramo spremno da dočekamonjihov skori dolazak ovde.” “Ali, ipak”,uporna je novinarka, “hoćete li omogućitiuslove koje traži opozicija, kako bi i ona iza-šla na izbore i tako ih učinila legitimnim?”“Legitimni su bili i svi raniji izbori. Za je-dan deo opozicije jedini legitimni izbori suoni na kojima bi oni pobedili. Srbija spadau najdemokratskije države u Evropi. Topriznaje i sama opozicija u parlamentu,njen lider Vojislav Šešelj. Ne može biti kri-vica vlasti što je opozicija slaba”, rekao jepredsednik Republike. Usledilo je pitanje:“Ipak, vaš glavni protivkandidat na pred-sedničkim izborima 2001. godine, gospo-din Vuk Drašković, izneo je ozbiljne optu-žbe na račun korektnosti izbornog procesa.Da li mislite da izbori, koji se drže u Srbiji,

odražavaju stvarnu volju naroda?” Predsed-nikov odgovor je glasio: “Činjenica da jeVuk Drašković danas potpredsednik našekoalicione vlade jasno pokazuje da ni onsam ne drži do takvih optužbi. Izbori u Sr-biji uvek su izražavali volju naroda i nemarazloga da tako ne bude i ubuduće.”

* * *Ovako bi mogao da izgleda deo “protivči-njeničke povesti” (counterfactual history)Srbije bez 24. septembra 2000, pisane zaneku knjigu sličnu znamenitom Ferguso-novom zborniku Virtuelna istorija (Ferguson,1997). Da je sredinom 2000. godine Milo-šević doneo drugačije odluke, i danas bi biona vlasti. Ovaj rad govori upravo o tim Mi-loševićevim greškama.

U prvom delu članka, opisu-jem stanje u kojem su se nalazile vlast i opo-zicija u Srbiji tokom prve polovine 2000.godine. U drugom delu, razmatram četirimogućnosti koje je, sredinom godine, Mi-lošević pred sobom imao. I u trećem delu,pokazujem da je Milošević, pošto je odabraopogrešan put, napravio još nekoliko pogre-šaka koje su ga odvele u propast.

SULTANISTIČKE TEŽNJE(1998-2000)

Milošević je poslednje tri godine svoje vla-davine ubrzano jačao sultanističke crte po-retka. Ovakav razvoj naši društveni naučni-ci već su iscrpno opisali (Antonić, 2000a;Pavlović, 2000; Goati, 2000: 54-57;2001: 223-228). Stoga ću samo da pono-vim da je to značilo:

160

Reč no. 62/8, mart 2001.

– da se društvena osnova vlasti, od 1989. do1997. godine, suzila sa oko 70% na nekih20% biračkog tela; – da je vlast, kako bi se održala, sve šire poče-la da upotrebljava nasilje, naročito u obra-čunu sa nezavisnom javnošću i opozicijom;– da su oslabile objedinjujuće veze izmeđudruštva i režima (poput zajedničkih vredno-sti i interesa), a da je glavna kopča postaloštićeništvo (klijentizam), koje je počelo da seuvlači u sve pore društva;– da je osnovna odlika političkog poretka, uzličnu vlast, postala porodična vladavina;– da je privredni poredak do kraja uobličenu tzv. politički kapitalizam, u kome se glavnadobit ne ostvaruje na tržištu već dobijanjemkakvog državnog monopola.

Naravno da je sam Milošević bio najzaslu-žniji za ovakav tok. Ali, taj razvoj događajanije bio posledica nikakvog njegovog nau-ma. Milošević svakako nije ništa znao ni osultanizmu, niti je smišljeno sledio prime-re ostalih sultanističkih samodržaca (Tru-hilja, Divalijea, Batiste, Somose, Markosaitd.; opširnije o njima u: SR, 1998). On sejednostavno ravnao prema prilikama, vu-kavši poteze kojima je odgovarao na svako-dnevne političke izazove. No, kako je njego-va politika uživala sve manju podršku u na-rodu, ali i u svetu, Milošević je morao da sesve više poštapa sa dva pomoćna sredstva:nasiljem i podmićivanjem.

Takav razvoj je svojstven za sul-tanizam i sasvim različit u odnosu na klasič-nu diktaturu. Klasična diktatura započinjesa širokim nasiljem usmerenim na “neprija-

telja”. Ali, sa slamanjem protivnika, uspo-stavlja se nova ravnoteža političke moći kojapodrazumeva da vlast može da se održava i uzneveliku upotrebu nasilja. Nasuprot tome,vladavina sultanističkog samodršca po pravi-lu započinje bez mnogo nasilja – nasleđemili čak pobedom na izborima. No, kako vre-me prolazi, početni legitimitet postepenonestaje, pa su potrebna sve češća i veća nasi-lja da bi se vlast zadržala. Kako puko nasiljenije dovoljno, režim se uporedo oslanja naustroj opšteg podmićivanja (klijentizam),šireći ga i na mesta koja su prethodno bilapošteđena (univerziteti, škole, bolnice itd.).Na kraju, kada je celo društvo prožeto kli-jentizmom, to dovodi do vrlo jasne podelena naše, i stoga povlašćene, i ne-naše, i stogaobespravljene. A pošto je ovih drugih kudi-kamo više, oni se u pokornosti mogu držatijedino daljim pojačavanjem nasilja. Tako jenapredak u korišćenju nasilja “prirodni za-kon” sultanističkog poretka.

I drugo, što proističe iz ovoga,sultanizam, za razliku od diktature, na krajuvodi do ličnog rata samodršca sa opozicijom.Klasična diktatura počiva na određenojustanovi, recimo, vojsci. Tu je i ideologija,poput antikolonijalizma, antikomunizma,nacionalizma. Vlast tamo još uvek zadržavaizvesne odlike sredstva za ostvarenje nekogopštedruštvenog cilja – nacionalnog oslobo-đenja, modernizacije, očuvanja tradicional-nih vrednosti itd. U sultanizmu, pak, vlast jelična, a samodržac doživljava vladavinu kaosamoj sebi cilj. I dok su u diktaturi neprija-telji vlasti samo neprijatelji određene usta-nove i/ili ideologije, dotle su neprijatelji

161

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

vlasti u sultanizmu lični neprijatelji. Dok udiktaturi mogu da postoje neutralni iliumereni društveni krugovi, u sultanizmuima samo ličnih privrženika (članova klijenti-stičke grupe) i ličnih neprijatelja (svih osta-lih). Otuda je rat sultanističkog samodršcasa njegovim neprijateljima prirodno stanjeodnosa prema opoziciji (Linz and Stepan,1996: 56-65; 70-71; Chehabi & Linz,1998b: 39-40).

Ali, valja imati na umu da, ka-da je Milošević u pitanju, pojačavanje nasil-ništva i klijentizma u razdoblju 1998-2000.nije nastupilo samo kao posledica logike si-stema. Ono je bilo i proizvod dvaju sticaja,za sistem spoljašnjih okolnosti.

Prvi prigodak ticao se ulaskaVojislava Šešelja u vladu. Milošević je, posleizbora, bio veoma voljan da novu vladu na-pravi sa Vukom Draškovićem. Posle višeme-sečnog cenkanja, Draškoviću je, na koncu, uvladi od 30 članova, ponuđeno devet mini-starskih i jedno potpredsedničko mesto. Toje, po Miloševićevom mišljenju, bila razbo-rita i darežljiva ponuda. Ali, Drašković jenastavio da zateže. Tražio je još jedno pot-predsedničko mesto i pet udarnih ministar-stava u pripadajućih devet (Naša borba, 21-22. mart 1998, str. 5). To je razgnevilo Mi-loševića. On se, doslovce preko noći, okre-nuo Šešelju i sa njim brzo našao zajedničkijezik. Da je Drašković tada ušao u vladu, ši-renje nasilništva teško da bi se odigralo tombrzinom kao sa Šešeljom. Bez obzira na svusujetu i srebroljublje, Drašković je ipak ose-ćao stanovito poštovanje prema demokratiji,akademskoj i medijskoj eliti. Izvesno je da sa

njim u vladi ne bi bili doneseni neki od zlo-glasnih zakona – poput Zakona o univerzite-tu (1998) ili Zakona o javnom informisanju(1998). Ovako, debelokožni Šešelj, željanobračuna i korišćenja vlasti, samo je podsta-kao i ubrzao uvođenje novih nasilnih svoj-stava režima.

Drugi sticaj bio je vezan za ka-zneni pohod Sjedinjenih Država i njihovihsevernoatlantskih saveznika na Srbiju, uproleće 1999. godine. Svaki rat, po pravilu,jača autoritarne crte poretka. Tako je i ovajposlužio Miloševiću da očisti vojsku od ne-dovoljno poslušnih oficira i da se okiti zva-njem “vrhovnog komandanta”. Ubrzano je iplevljenje upravljačkog reda od umerenjakai tehnokrata, a glavnu reč u javnosti počelesu da dobijaju nasilne i neodgovorne lično-sti, poput Mirjane Marković, Vojislava Šeše-šlja, Ivana Markovića, Branislava Ivkovića,Uroša Šuvakovića, Nikole Šainovića, VlajkaStojiljkovića... Ali, najvažnije što je rat saSAD i njegovim saveznicima dao Miloševićubila je – dvorska ideologija.

DVORSKA IDEOLOGIJAMilošević je, naravno, i do tada vešto kori-stio ideološke obrasce. Ali, po slomu nacio-nalističke matrice 1995. godine on je neka-ko ostao bez jasne ideologije. Priče o borbiza nacionalne interese i privredni razvojdelovale su mlako i neubedljivo, a pogotovou njih nije verovala vladajuća elita. Sa ratomprotiv NATO-a i to se promenilo. Miloše-vić, i klika oko njega, dočepali su se ideolo-gije koja je ne samo širena u narod, već ukoju su i oni sami mogli da veruju. Osnov-

162

Reč no. 62/8, mart 2001.

ne sastojke te ideologije izložio je Milošević,17. februara 2000. godine, u govoru na IVKongresu SPS-a.

†...‡Perspektiva oporavka Srbije, i ti-me opstanka nove Jugoslavije, nije seuklapala u sliku sudbine koja je na-menjena ovom delu sveta. Ta slika jepodrazumevala razgrađeno društvo,poniženu državu, marionetsku vladu,dezorijentisane ljude, mirenje sa či-njenicom da svetom komanduje jed-na vlada, spremnost da se toj vladisluži i da se pri tom to služenje doži-vljava kao sreća. Ta reinkarnacija feu-dalne inferiornosti, poniznosti i za-tucanosti nije prolazila u Srbiji, nesamo zato što Srbija ima istorijskunaviku da bude neposlušna, već i zatošto u razvojnom, emancipatorskomsmislu izgleda da je od svih evropskihdržava najviše odmakla od feudalnogsrednjevekovnog razumevanja stvari.

†...‡Tako je došlo do gotovotromesečnog svakodnevnog bombar-dovanja Srbije. To je bio sramni i su-rovi rat koji je 19 najrazvijenijih ze-malja savremenog sveta vodilo protivdeset miliona stanovnika Srbije sa ci-ljem da se uništi sve – stanovništvo,zemlja, sam život.

†...‡Udžbenik iz fašizma nijedovršen. Najubedljivije, najboljestranice treba da budu ispisane na is-kustvu sa istrebljenjem Srba. Svoje-vremeni pomor Jevreja, komunista,Slovena i Cigana podrazumevao je ši-

rok teren odmazde. Snage je trebalorasporediti od Severnog mora do Ma-roka, od Britanskog ostrva do UlanBatora. Za to je trebalo mnogo oruž-ja, vojske i vremena. 1999, novi faši-zam se koncentrisao na malu Srbiju,sa tendencijom na nekoliko ulica ukojima se nalaze porodilišta. Ima li naovom svetu – belom, žutom i crnom –nekoga kome ta poruka nije jasna?Sumnjam. I zato verujem u pobunu,u otpor, u protest. Jer ta poruka nijeupućena samo jednom narodu da ćebiti istrebljen ako ne bude pokoren.Ona je univerzalna, ona je upućenasvima koji se odvaže da se pobune, damisle drugačije, da žive kako sami ho-će, da veruju da je svaki narod na sve-tu podjednako vredan i važan i da sviimaju ista prava na slobodu i razvoj.

†...‡Danas je na redu Srbija,ali, posle će doći Španija i Francuska,Italija... I čitava Evropa, naravno, makoliko nekada bila moćna, a sada lo-jalna. Baš zato što je lojalna. Pa bliskai daleka Azija. Taj veličanstveni kon-tinent. I drugi, posle njega. I najzad –ceo svet. Ovoga puta pohod na svetneće zaustaviti ni moskovska zima, ninedostatak oružja, ni nerealnost po-duhvata – prepreke na koje su se sa-plitali svi osvajači sveta, od Atile doHitlera.

†...‡Danas, pogotovo, kada jeopasnost od globalnog nasilja izvesna,potreban je globalno organizovan ot-por tom nasilju. Mala Srbija, svi ljudi

163

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

u njoj, pokazali su da je taj otpor mo-guć. Primenjen na širem planu, or-ganizovan pre svega kao moralna i po-litička pobuna protiv tiranije, hege-monije, monopolizma, podsticanjamržnje, straha i novih oblika nasilja iosvete prema borcima za slobodu na-roda i ljudi, takav otpor zaustavio bieskalaciju inkvizicije modernog doba.Uranijumske bombe, kompjuterskeintrige, drogirane mlade ubice i pot-plaćene ili ucenjene domicilne ništa-rije, promovisane u saveznike novogsvetskog poretka, to su instrumentiinkvizicije koja je prevazišla, po svojojsvireposti i cinizmu, sve dosadašnjeoblike osvetničkog nasilja koje je nadljudima vršeno u prošlosti.

Srbija, tako, za Miloševića i njegovu okolinuviše nije bila kućni pritvor, u koji su strpanizbog nasilja nad komšijama i ukućanima.Srbija je sada postala poslednja tvrđava slo-bode i pravde, znamenje borbe malih naro-da protiv bezočnog gospodstva jedine preo-stale velesile. Naravno, Srbiji je, u ratu1999. godine, doista naneta nepravda. Ali,tu je nepravdu, sada, od postradalog narodapreoteo bračni par Milošević i od nje napra-vio ideologiju sopstvene vlasti. Ideologijukojom je taj isti narod pokušao da nastavi dadrži u ropstvu i poslušnosti. Svi sporovi, sverazmirice, sve nedoumice, govorili su Milo-šević i njegova žena, treba da nestanu i savnarod mora da stane kao jedan iza svog ru-kovodstva. Srbija ima svetskoistorijsku misi-ju i srpski narod mora da je bude dostojan.

Nema sumnje da je najviše za-sluga za oblikovanje ovakve ideologije imalaMirjana Marković. Opšte je poznat njen go-lemi upliv na Miloševića. Ona mu je pisalagovore (Đukić, 1997: 40) i presudno utica-la na najznačajnije odluke – poput odustaja-nja od ostavke, jula 1992. godine (Đukić,1997: 131), ili odustajanja od priznanja is-hoda opštinskih izbora, novembra 1996.godine (Nebojša Čović u nedeljniku Vreme,6. novembar 1999, str. 26). Kao ubeđenikomunista i dugogodišnji profesor marksi-zma, Markovićka je bila srasla sa doktrinar-nim mišljenjem. Na to se još nadovezao injen oskudan osećaj za stvarnost. Marković-ka je, naime, živela u svetu koji nije imaopreviše dodirnih tačaka sa postojećim.

U tom svetu, u Srbiji “pred-stavnici ili simpatizeri opozicije uglavnomkontrolišu sva sredstva informisanja, osimTelevizije Srbije” (Borba, 17. decembar1992; preštampano u Marković, 1994b:218). U tom svetu, strani čitaoci su se zbiljaotimali za njene knjige, “zato što sam jednaod retkih intelektualaca, iz ovog dela sveta,koji je pokušao da taj deo sveta objasni. Imožda zato što je lep taj način na koji pi-šem, naravno” (prema Đukić, 1997: 33). Utom svetu, “ima žena koje iz senke svojeanonimnosti, svoje beznačajnosti, pokuša-vaju da preko muža na funkciji utiču na po-litičke i društvene događaje. Budite uvere-ni, ja u te apsolutno ne spadam” (NIN, 1.maj 1992; preštampano u Marković,1994b: 180). U tom svetu, “ja nikada nisamimala lične političke ambicije” i “lično ne-mam razvijeno osećanje za materijalne

164

Reč no. 62/8, mart 2001.

vrednosti” (Večernje novosti, 28. novembar1993. i Borba, 17-20. oktobra 1993; pre-štampano u Marković, 1994b: 296; 270).U tom svetu, “sadašnji rukovodioci (u Srbi-ji – A.S.) nemaju neke naročite beneficije,ili bar nemaju takve koje bi ih razlikovale odvećine građana(...) To što Vi podrazume-vate pod privilegijama, moja porodica i jadoživljavamo kao odricanja” (NIN, 1. maj1992; preštampano u Marković, 1994b:174; 175). U tom svetu, “u čitavoj kući ovogvikenda imamo samo mleko, sir, med i sta-ri crni hleb” (dnevnička zabeleška za 10.april 1994. godine; Marković, 1994a: 213).U tom svetu, “ja ne bih mogla da ne radim,da se posvetim 'politici', čak i kad bih htela(a ne bih htela). Ne samo iz razloga aka-demske prirode, iako su za mene primarni,već i iz sasvim pragmatičnih. Moja porodi-ca ne može da živi od jedne plate. Nije mo-gla ni ranije, ne može ni sada” (dnevničkazabeleška za 20. april 1993. godine; Mar-ković, 1994a: 51).

Taj lažni svet, odvojen odstvarnog vlašću i raskošju, mogao je da budeuzdrman jedino nečim velikim, što je dola-zilo od spolja. Ali, umesto da otrezne, nale-ti severoatlantskih vazduhoplova na Beogradsamo su još više pojačali Markovićkin ideo-loški autizam. Ona je, već sredinom 90-ih,počela da stvara ideologiju koja je bila meša-vina boljševizma i antiamerikanizma. Poslerata iz 1999. godine, Markovićka je tu ideo-logiju do kraja razvila.

Prva sastojnica te ideologije je-ste zadržavanje vere u krajnju pobedu ko-munizma. “Ja ne mislim da je vreme socija-

lizma prošlo, mislim da socijalizam tek trebada se dogodi. Savremeni svet u celini se kre-će, po mom mišljenju, ka socijalizmu(...)Mislim da je reč 'istrošen' potpuno nepri-merena i za ideju i za praksu socijalizma.Može se govoriti o 'istrošenosti' neke ideje ilineke prakse posle duge prisutnosti te idejeili posle duge primene te prakse. Kada je rečo društvu, odnosno o sadašnjem društvu,može se na primer govoriti o istrošenostigrađanskog društva, privatne svojine, braka,religije, parne lokomotive, pripreme hraneu kući, itd. Ali ideje koje su u istorijskomsmislu na početku, ne mogu biti predmetocene sa aspekta njihove istrošenosti(...) Apogotovo se ne može govoriti o istrošenostijednog društvenog sistema koji je sa izuzet-kom SSSR-a, počeo u širim razmerama da serealizuje tek posle drugog svetskog rata”(Marković, 1994b: 53; 111).

Druga sastojnica njene ideolo-gije bila je kuđenje “građanskog društva”, aposebno postojećeg, parlamentarnog oblikademokratije. “Vreme parlamentarizma”, poMarkovićki je “isteklo”: “Savremeno društvotraži druge, nove, demokratske oblike orga-nizovanja političkog i društvenog života.Ovaj, parlamentarni, već dugo traje” (Mar-ković, 1994a: 177).

Treća sastojnica je bila kuđe-nje evropskih socijaldemokrata i ostalih “re-vizionista” među levicom. “Velike radničkepartije često su korumpirane pa zastupajusve interese osim radničkih(...) Forsiranjesocijaldemokratskih partija ciljano je jer suone najmanje levičarske, najčešće to nisuuopšte(...) One, po svom biću, zaista nema-

165

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

ju nameru ništa da menjaju u građanskomsvetu oko sebe, a nemaju nameru ni daozbiljno sarađuju sa bilo kim u levičarskomokruženju u svojoj zemlji” (Politika, 16. jul2000, str. 17).

I četvrta sastojnica bila je anti-amerikanizam. “Kolonizacija 2000.(...)kreće iz jednog centra, vašingtonskog, iupućena je ka celom svetu(...) Pošto velikikolonizator ima kratak istorijski život onopravdano, bar na prvi pogled opravdano,svojom glavnom preprekom smatra velikeistorijske narode(...) Izazivaju se sukobi uokviru velikih istorijskih naroda kao što susukobi među slovenskim narodima i sukobimeđu arapskim narodima i muslimanskimsvetom(...) U ovom trenutku čini se sve štoje moguće da se razori poslednja država ukojoj živi više od jednog slovenskog naroda,Savezna Republika Jugoslavija, kao zajednicasrpskog i crnogorkog naroda” (uvodno izla-ganje na okruglom stolu “Globalizacijomprotiv globalizacije”, preneseno u Politika,15. i 16. jul 2000, str. 28 i 17).

Uobličavanje ovakve ideologijekod Markovićke, a onda i njeno primanjekod Miloševića, moglo je da ima presudnuvažnost za dalji razvoj događaja. Odavno jeuočeno da samodržac koji zbilja veruje u ne-ku ideologiju mnogo lakše i surovije koristinasilje od njegovog “pragmatičnog” kolege.Naime, ideologija nasilnicima donosi mir-nu savest. Jedno je ubijati ljude da bi se odr-žala gola vlast, a sasvim drugo da bi se zaštitio“socijalizam”, “nacionalna suverenost”, pa i“demokratija”. Jedno je pucati na ljude kojizahtevaju slobodne izbore ili ostavku samo-

dršca, a sasvim drugo otvarati paljbu na“strane agente”, “izdajnike” ili “petokolo-naše”. Samodržac sa misijom mnogo je po-gubniji po svoje podanike od despota koji jesamo vlastoljubiv ili srebroljubiv.

Tako se i Milošević, uz šaptač-ku pratnju svoje žene, u prvoj polovini2000. godine našao u prilici da, mirne sa-vesti, nastavi sa ubrzanim jačanjem autorita-rizma. Glavna najava, ali i pokazatelj ovakvihtežnji bila je žestoka galama koju su vladinaglasila digla protiv opozicije. Opozicija jeprikazivana kao produžena ruka stranog ne-prijatelja, a svaki javni otpor vlasti ocenjivanje kao “terorizam”. Kada je, krajem maja2000, najavljeno donošenje Zakona protivterorizma, svima je bilo jasno na koga će tajzakon da se odnosi.

“IZDAJNIČKA” OPOZICIJAVlast je, od samog početka obnove višestra-načja u Srbiji, napadala opoziciju da jenjeno delovanje izdajničko. Istina, u po-četku se ta reč nije koristila, ali su javna op-tuživanja vukla na tu stranu. Recimo, upredizbornom predstavljanju 1990. godi-ne, Milošević je napao opoziciju da “služionim snagama u zemlji (tadašnjoj SFRJ –A.S.) i inostranstvu koje žele da ruše tek iz-borene tekovine za Srbiju, u Srbiji i Jugo-slaviji” (govor građanima Bora, novembar1990; Antonić, 1993: 13). U predizbor-nom predstavljanju 1992. godine, za opo-ziciju se već upotrebljavaju reči “izdajnici”i “petokolonaši”. Iako ovakve reči još uvekne koriste Milošević i ljudi oko njega, oneveć ulaze u rečnik pripadnika “drugog eša-

166

Reč no. 62/8, mart 2001.

lona” vlasti. Recimo, Tomica Raičević je,na predizbornom skupu SPS-a u Šapcu,13. decembra 1992. godine, opoziciju na-zvao “petom kolonom” (prema Slavujević,1993: 142). A Vojislav Šešešlj, tadašnjistvarni glasnogovornik režima, prilikomnastupa u jednoj predizbornoj emisiji dr-žavne televizije, opozicionare je optužio dasu “izdajnici srpskog naroda” (iz zapisaemisije, objavljenog u Milivojević i Matić,1993: 155).

Međutim, nakon Krize od 17.novembra, reči poput “izdajice” i “petoko-lonaši” postaće sastavni deo javnog rečnikaljudi iz najužeg Miloševićevog okruženja. Utome naročito prednjači Mirjana Marković.Tako ona, na zboru Jugoslovenske levice uLeskovcu 1997. godine, kaže: “Bez petoko-lonaške aktivnosti lakše bi se uspostavio kon-takt sa inostranstvom. Taj kontakt ometajuljudi koji su tokom '91. i '92. godine tražilibombardovanje Beograda, radovali se sank-cijama i protivili kada su one skinute. To suoni koji sada obilaze svet tražeći vojnu po-moć za rušenje vlasti u Srbiji” (Naša borba, 6.jun 1997, str. 25). A sledeće godine, na zbo-ru svoje stranke u Zemunu, Markovićka ćeveć započeti sa pozivima na obračun sa opo-zicijom: “Saveznici spoljnih pritisaka na Ju-goslaviju u samoj Jugoslaviji treba da se, kaou svakoj zemlji na svetu koja je slobodna, ne-zavisna i drži do sebe, tretiraju kao njeninajveći neprijatelji(...) Zatvaranje očijupred ovim opasnostima i odlaganje borbe sanjima može skupo koštati ne samo Jugoslavi-ju već i život svakog od nas” (Naša borba, 28-29. mart 1998, str. I).

Iako je rat 1999. godine biodobra prilika za režim da se obračuna saopozicijom, on to ipak nije uradio. Istina,uoči rata i tokom njega bilo je ozbiljnihpretnji iz Miloševićevog okruženja. Tokomposlednje krize koja je prethodila napaduNATO-a na Srbiju (septembar-oktobar1998), potpredsednik vlade Vojislav Šešeljzapretio je, u Skupštini Srbije, da će u sluča-ju bombardovanja uzeti za taoce opozicione“kvislinge”, poput članova Helsinškog od-bora za ljudska prava, Beogradskog kruga iliŽena u crnom. “Možda ne možemo da sru-šimo svaki njihov avion, ali ćemo ščepati onekoji su nam blizu ruku”, obećao je Šešelj(Naša borba, 29. septembar 1998, str. 2). Uo-či samog napada, lično je general Pavkovićpozvao da se, u slučaju rata, zajedno sa tero-ristima iz OVK “treba razračunati i sa svimdomaćim izdajnicima koji u poslednje vre-me zagovaraju tezu da se mi ne možemo su-protstaviti celom svetu” (Vreme, 20. mart1999, br. 439, str.12). U jeku rata, 27.aprila 1999. godine, Šešelj i rukovodstvonjegove stranke izrazili su uverenje da će se“Srbija i SRJ odbraniti od spoljnih agresorana vojnom planu, ali da će imati snage i da sebrzo i efikasno politički obračunaju sa nji-hovim malobrojnim pomagačima u zemlji”(navedeno prema Milošević, 2000: 101).Ubrzo se i uprava Markovićkine stranke pri-družila ovom pozivu na linč. U njenom sa-opštenju, od 6. maja 1999, stajalo je da,premda je “naš narod najbolji na svetu” unjemu ipak ima “izdajnika”. “Sve što protivsvoje zemlje urade treba da zna javnost, paneka im narod sudi. Izdaja se ne oprašta ni u

167

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

jednom ratu.” Iste večeri, državna televizijaje neposredno optužila predsednika Demo-kratske stranke, Zorana Đinđića i predsed-nika Socijaldemokratije, Vuka Obradovića,da su “izdajnici” i “petokolonaši” (Vreme, 15.maj 1999, str. 8).

I kada se očekivalo otpočinja-nje lova na opozicione prvake, Milošević jeipak odlučio da poštedi opoziciju većih pro-gona. On je, izgleda, u tom trenutku razbo-rito uvideo da bi od toga mogao da ima višeštete nego koristi. Naime, bilo je sasvim ja-sno da glavna opasnost po njegovu vlast do-lazi spolja, a opozicija je, opet, sa tolikoiskrenosti osuđivala NATO napad, obja-vljujući nameru da ne otvara nijedno poli-tičko pitanje dok traje bombardovanje ze-mlje da nije bilo potrebe da se od opozicijestvara još opasniji neprijatelj.

Međutim, kako se rat završio,na javnu pozornicu je, kao nikada dotada,provalio govor mržnje. To je sada postaorečnik i samog Slobodana Miloševića. U većpominjanom nastupu na IV Kongresu SPS-a, 17. februara 2000. godine, Milošević jeupozorio da inostrane “bogate gazde” više nemoraju da “krvave svoje ruke”, budući da im“uslužno, lojalno i jevtino stoje na raspola-ganju, u te krvave svrhe, ruke domicilnihulizica i kukavica”. “U stvari”, nastavio jeMilošević, “u Srbiji i nemamo opoziciju.Imamo grupaciju potplaćenih slabića i uce-njenih špekulanata i lopova, koji koristećiteško vreme u kome mnogi ljudi ne žive lako,i koristeći značajna finansijska sredstva kojaim se doturaju iz inostranstva, manipulišuosećanjima i potrebama izvesnog broja lju-

di.” Milošević se, pri tom, posebno okomiona upravu u mestima gde je opozicija pobe-dila na izborima 1996. godine: “Nisu onizlom zadužili ovaj narod što ne obavljaju ka-ko treba komunalne poslove, već su zlom za-dužili ovaj narod što su savremeni janičari.Što, posle nekoliko vekova, ponovo imamopoturice(...) Verovali smo da su janičari ipoturice definitivna prošlost, između osta-log i zato što smo verovali da je ropstvo pro-šlo. Možda bi obnavljanje ropstva obnovilo ijaničare. Ko zna. Ali, nismo se nadali ova-kvom iznenađenju. Ropstva još nema, ali ja-ničari su već tu(...) Oni su požurili da ljubeskute i ruke osvajača koji su tek namereni nanjihovu domovinu” (Politika, 18. februar2000).

Ovaj Miloševićev nastup bio jeznak ostalim pripadnicima režima da počnuda se utrkuju u opadanju opozicije. Kakvesve reči za nju nisu upotrebljene! “Bednici”(Branislav Ivković, Glas javnosti, 13. april2000, str. 3), “šljam” (Dragan Tomić, Glasjavnosti, 16. april 2000, str. 3), “izrodi”(Uroš Šuvaković, II Dnevnik RTS, 18. april2000), “NATO kreature” (Nikola Šaino-vić, II Dnevnik RTS, 20. april 2000), “lo-povčići”, “nedovršene tvorevine”, “kukavi-ce” (Ivan Marković, Politika, 29. april – 2.maj 2000, str. 19) “probisveti”, “teroristič-ki jurišnici”, “propali studenti, narkomani,moralni šljam” “ljudski otpad” (AleksandarRastović, Politika, 9. maj 2000, str. 14), “pe-ta kolona”, “moralni patuljci” (Ivan Marko-vić, Politika, 5. maj 2000, str. 14), “mrežapotkazivača, spletkaroša i terorista”, “naj-ljuće zmije u nedrima srpske zemlje”, “ču-

168

Reč no. 62/8, mart 2001.

dovišne pristalice svakog nasilja i fanatici to-talnog rata sa svojim sunarodnicima” (Mir-jana Marković, Politika, 15. april 2000, str.16), “izopačene ličnosti”, “kombinacija lo-kalnih lopova i plaćenih potkazivača”, “pot-kupljene kukavice, ličnosti sa sumnjivim bi-ografijama sa aspekta nacionalnih interesa,frustrirani muškarci i endokrinološki ošte-ćene žene”, “oni koji u detinjstvu nisu nau-čili da se redovno kupaju i da ne kradu”(Mirjana Marković, Politika, 27. april 2000,str. 14), “opasni narkomani”, “idioti iz pro-zapadne opozicije” (Vojislav Šešelj, Velika Sr-bija, Vol.XI, No. 722 (mart) str. 45), “s ko-ca i konopca” (isto, str. 39), “agenti stranihobaveštajnih službi” (isto, str. 53), “šaka iz-dajnika i kriminalaca koja ne zaslužuje nekuozbiljniju pažnju” (isto, str. 57), “huligani ibanditi” (Ivan Marković, Glas javnosti, 8. maj2000, str. 2), “gusari” (Ivan Marković, Glasjavnosti, 17. maj 2000, str. 3)...

I upravo u jeku najvećih napa-da na opoziciju, desilo se ubistvo predsedni-ka vlade Vojvodine Boška Peroševića (13.maja 2000). Iako je umorstvo izvršila pore-mećena osoba, bez veze sa bilo kojom orga-nizacijom, ubistvo je odmah stavljeno nadušu opoziciji. Goran Matić, savezni mini-star za inofrmisanje, već dan posle ubistva,optužio je opoziciju, a pre svega Otpor, dasu naručioci “jedne u nizu likvidacija pouzoru na Crvene brigade” (Glas javnosti, 15.maj 2000, str. 4). Te optužbe je neposred-no potkrepila i novosadska policija saopšte-njem da je “utvrđeno nesumnjivo da je Gu-tović (ubica Boška Peroševića – A.S.) bio ak-tivista organizacije 'Otpor' i, prema sopstve-

noj izjavi, SPO i da je bio u bliskim odnosi-ma sa nekim njihovim članovima i simpati-zerima za koje se raspolaže podacima da subili podstrekači i inspiratori ovog zločina”(Glas javnosti, 15. maj 2000, str. 5). I odmahje najavljen obračun. “Agresor svoje oružjestavlja u ruke domaćih slugu i izroda da zanjih obave prljavi posao, da seju strah i haos,da spreče obnovu i razvoj naše privrede i na-šeg društva. Oni sprovode svoj davno za-crtani cilj – hoće da zapale Srbiju, pokušava-ju da nasiljem sruše vlast, da izazivaju uličnenerede, da podstaknu građanski rat. Ta šači-ca izdajnika i kriminalaca, fašističkih juri-šnika NATO stranaka, zvali se oni Otpor ilinekako drugačije, nisu ništa do obični pla-ćenici NATO agresora, sa kojima će se Srbi-ja obračunati kao što se obračunala sa svakimdrugim zlom” (Gorica Gajević na spomensednici pobodom ubistva Boška Peroševića,Politika, 15. maj 2000, str. 13).

Naravno, sve optužbe da opo-zicija u Srbiji sprema oružano nasilje bila sunajobičnija klevetnička laž. Opozicija je, ja-sno, bila svesna autoritarnih svojstava Milo-ševićevog režima, ali je u svakoj prilici kaoosnovni cilj isticala mirnu smenu vlastislobodnim i poštenim izborima. Istina, naopozicionim zborovima dešavali su se i ispa-di koji su mogli da se protumače kao pretnjenasiljem. Takva je bila izjava Vesne Pešić da“nema više pardona... ako treba – radiće irumunski metod!” (govor na zboru u Vršcu,12. avusta 1999; Vreme, 21. avgust 1999, str.5). Takva je bila izjava Nenada Čanka da,pokradu li se ponovo izbori, “otići ćemoodavde na Dedinje, izvaditi đubre iz bunke-

169

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

ra i ovde ga obesiti. Evo, ovde će da visi!”(govor na zboru u Beogradu, 14. aprila2000; prema DOR, 2000/2: 67). Takve subile reči “Štedite municiju!”, kojima je VukDrašković, na zboru svojih pristalica na Rav-noj gori, 13. maja 2000, pokušao da zausta-vi kišu metaka ispaljenih u vazduh u znak ra-dosti zbog njegovog dolaska. Ali, svi ti izgre-di bili su sasvim retki i više govorili o nemoć-nom besu opozicije zbog odbijanja vlasti daupriliči poštene izbore, nego o ozbiljnimnamerama da se upotrebi nasilje.

Otuda je čitava “antiteroristič-ka kampanja” vlasti, u proleće 2000. godi-ne, počivala na očiglednoj klevetničkoj laži. Tajmehanizam je dobro poznat u autoritarnimporecima. Za razliku od ostalih vrsta politič-kih laži, kod klevetničke laži “uspjeh leži utome da se ono što je čovjek sam učinio iliplanirao prebaci na neprijatelja(...) 'Jevrejise prema esesovcma ponašaju drsko i bezob-zirno', stoga ponašanje esesovaca, inače pu-no obzira, daje sebi oduška tek na Jevrejima;komunisti u svom programu imaju mučili-šta, koncentracione logore, otmicu žena idjece kao taoce; stoga i nacisti moraju da po-dižu mučilišta, zatvaraju žene i djecu kao ta-oce, grade koncentracione logore, kako uNjemačkoj ne bi bilo mučenja, odvođenjataoca, koncentracionih logora” (Bloch,1979: 106). “Dobar deo te propagande sači-njavaju hotimične, svesne laži. Delimično,međutim, ona poseduje istu emocionalnu'iskrenost' koje imaju paranoidne optužbe.Te optužbe uvek funkcionišu kao čovekovaodbrana od razotkrivanja njegovog vlastitogsadizma ili rušilaštva. One se drže obrasca:

upravo ti imaš sadističku nameru; ja samstoga nevin” (Fromm, 1969: 205).

Režim se spremao da se ratosi-lja opozicije uz korišćenje ogoljenog nasilja.Stoga je klevetao opoziciju da se ona spremada upotrebi ogoljeno nasilje. Na kraju, vlastnajavljuje donošenje Zakona o teorizmu,koji će joj omogućiti nesmetani obračun sastvarnim protivnicima režima.

ZAKON O TERORIZMUSamo pet dana po umorstvu Paroševića,Markovićkina stranka izašla je u javnost sazahtevom da se donese Zakon protiv terori-zma. Vladina glasila počela su da objavljujupohvalne napise o antiterorističkim zakoni-ma drugih zemalja (DOR, 2000/4: 65-75), a onda je izrađen i predlog domaćegzakona. Sadržaj predloga bio je više negozloslutan.

Terorizam je široko određenkao “preduzimanje kakve opšte opasne rad-nje” “ili kakav drugi akt nasilja” “u nameriugrožavanja ustavnog uređenja” (st.1: čl.1).Zamenik ministra pravde u vladi Srbije Zo-ran Balinovac lepo je objasnio da se pod “ak-tom nasilja” može podvesti zapravo sve što seželi. “Terorizam nije samo ubistvo. Da bineko bio svrstan u teroristu ne mora da izvr-ši brutalno nasilje. Važna je njegova name-ra... Na primer, blokiranje saobraćaja kadaugoržava bezbednost saobraćaja, kao i pret-nje da će se preduzeti akti nasilja, isto tako suteororizam” (Večernje novosti, 19. jun 2000;preneto u DOR, 2000/4: 69). Stoga jepredlogom zakona određeno da se kažnjavane samo stvarni “akt nasilja”, već i sve što

170

Reč no. 62/8, mart 2001.

može da se oceni kao “priprema” ili “poziva-nje” na njega (1: 4.5).

Posebno opasan, sa stanovištaograničenja slobode javnosti, bio je član 2.Njime se nije predviđala višegodišnja kaznasamo za širenje već i za puko posedovanje spi-sa ili zvučnih, slikovnih ili elektronskih zapi-sa “kojima se poziva ili podstiče na vršenjedela iz člana 1 ovog zakona” (2: 1). Čak i zapuko javno odobravanje “akata nasilja” – po-put već pominjane “blokade saobraćaja” – bi-la je predviđena kazna zatvora do pet godina!(2: 3).

Kažnjavanje nije predviđenosamo za članove “organizovanih grupa” kojisu učestvovali u “aktima nasilja”, već i za čla-nove grupe koji ništa nisu uradili (kazna sekretala i do osam godina; čl. 3). Ko pokušada sakrije počinioca ovih nedela – uključiv ionoga koga policija goni samo zbog posedo-vanja nedozvoljenih spisa ili blokiranja sao-braćaja – “ili mu na bilo koji način pruži po-moć”, trebalo je da se kazni najmanje jed-nom godinom zatvora (čl. 4). Policija jeimala pravo da, preko agenata-provokatora,ne samo podstiče pravljenje “terorističkih”grupa, već i da prosto izaziva ljude da daju“terorističke” izjave, ili da se u razgovoruslože sa takvim izjavama provokatora (čl. 5).Čak i samo sumnja da je neko učinio krivič-no delo predviđeno ovim zakonom bila jedovoljna da se osumnjičeni “preventivno za-drži... u kazneno-popravnim zavodima,okružnim zatvorima, kao i u vojnim zatvori-ma” čitavih trideset dana (članovi 6 i 7).

Ali ovaj Zakon je išao i dalje.Član 13 je određivao da je, tokom istrage,

svako ko bi bio pozvan da posvedoči protivosumnjičenog bio dužan da da iskaz. “Sve-dok koji dođe i bez zakonskog razloga, posleupozorenja na posledice, odbije da svedoči,zatvoriće se. Zatvor traje dok svedok ne pri-stane da svedoči, ili dok njegovo saslušanjene postane nepotrebno, ili dok se krivičnipostupak ne završi, ili najduže trideset dana,s tim što se odluka o zatvaranju preispitujesvakih sedam dana”. Zakonom je određen iposebni, vrlo strogi režim istrage (članovi 6-12). Tehnika ispitivanja nije posebno pro-pisivana, ali se mogla naslutiti iz pomenutogintervjua podministra Balinovca: “U VelikojBritaniji policija je prilikom ispitivanja lju-di za koje se sumnjalo da su članovi terori-stičkih organizacija koristila pet tehnika dabi u njima slomila psihički otpor. Osumnji-čeni su držani u 'gluvim ćelijama' sa kapu-ljačama preko cele glave neprekidno i po stočasova u stojećem položaju, bez prava na je-lo, vodu ili pauzu radi vršenja nužde. Kodosumnjičenih je brzo izazivan šok i oni su,pod uticajem halucinacija, bili spremni dasve priznaju” (Večernje novosti, 19. jun 2000;DOR, 2000/4: 66).

Konačno, član 16 je određi-vao da se kazne služe u zavodima strogo za-tvorenog tipa. Kako bi trebalo da izgledaodsluženje kazne onih koji su oglašeni kri-vim jer su čuvali nepodobne spise ili zapre-čavali saobraćaj takođe je lepo objasniopodministar Balinovac. “Gotovo sve razvi-jenije države imaju poseban režim izdrža-vanja kazne za teroriste, pa čak i posebnezatvore u kojima teroristi izdržavaju kaznepod visokim stepenom represije. Specijal-

171

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

ni režim podrazumeva smeštanje osuđeni-ka u zvučno apsolutno izolovane ćelije,potpuno obojene u belo i sa non-stop upa-ljenim svetlom. U Nemačkoj postoji zatvorkoji je specijalno napravljen da bi u njemukazne izdržavali teroristi. Nemačko zako-nodavstvo ne predviđa smrtnu kaznu, ali utom zatvoru je 12 osuđenika izvršilo samo-ubistvo” (Večernje novosti, 19. jun 2000;DOR, 2000/4: 68).

Po govoru Miloševićevih do-glavnika bilo je sasvim jasno na koga će Za-kon da se odnosi. Prvi cilj primene zakonaje, prema rečniku ministra policije VlajkaStojiljkovića, bila “terorističko-fašističkaorganizacija Otpor” (Danas, 30. jun 2000,str. 18). Drugi cilj su, prema istom mislio-cu, bile “nevladine organizacije koje su, ustvari, obaveštajne agenture Zapada” (isto).I treći cilj zakona bile su opozicione stranke,ti – po rečima predsednika vlade MirkaMarjanovića – “potpuni izdajnici, straniplaćenici, ubice i kriminalci” (Glas javnosti,16. maj 2000, str. 2). Glasnogovornici re-žima već su tražili “da se lideri domaćeg zlo-čina i izdaje Zoran Đinđić, Vladan Batić,Vuk Drašković, Vuk Obradović, MomčiloPerišić... liše slobode i izvedu pred licepravde i odgovaraju pred sudom naroda”(saopštenje GO Radikalne stranke levice“Nikola Pašić”, Večernje novosti, 18. jun 2000;DOR, 2000/4: 69). A Vojislav Šešelj, tadau zvanju redovnog profesora Pravnog fakul-teta, podučavao je, valjda teorijski nedovolj-no upućen narod, da uništenje opozicijeneće istovremeno da znači i ukidanje demo-kratije u Srbiji.

To nije opozicija u pravom smislu re-či. To je strana agentura. To je špi-junska agentura(...) Ove političkestranke do kraja su instrumentalizo-vane od Amerikanaca i tim činom in-strumentalizacije izgubile su suštin-sko svojstvo političke partije. One vi-še nisu političke partije. One su špi-junske agenture i ne mogu dugo osta-ti na političkoj sceni(...) U Srbiji ćese višepartijski sistem razvijati u nje-govom prirodnom smeru, ka dvopar-tizmu. To je prirodan proces u svimparlamentarnim demokratijama Za-pada(...) Kada otpadnu izdajnici,kada nestanu izdajnici sa političkescene, ostaće radikalska desnica, i le-vica. Možda će se socijalisti i JUL uje-diniti, verovatno je i to neki prirodanproces, neću u to da se mešam, to jenjihova stvar, a mogu ostati i dvepartije. Ali, otprilike će se tu jasnodiferencirati desnica i levica. I to jeprirodno u svakom sistemu. (VojislavŠešelj u intervjuu TV Palma, 9. mart2000; preneseno u listu Velika Srbija,Vol. IX (2000), br. 733 (april); str.21; 19-20)

KRIZA OPOZICIJEUpravo negde sredinom 2000. godine, ka-da je trebalo doneti Zakon o terorizmu,opozicija se i sama našla u ozbiljnoj krizi.

Istina, Milošević se, odmahnakon okončanja rata za Kosovo, suočio satalasom narodnog nezadovoljstva. Taj talasje bio poprilično opasan. Već pet dana po

172

Reč no. 62/8, mart 2001.

ukidanju vanrednog stanja i zabrane oku-pljanja, 29. juna 1999. godine, održava seprvi veliki protivvladin zbor u Čačku. Slič-na, manje-viša spontana narodna okuplja-nja uskoro zahvataju celu Srbiju. Nedeljudana posle Čačka, 6. jula 1999, preko20.000. ljudi negodovaće u Leskovcu kojije važio za jednu od tvrđava MiloševićevogSPS-a. Štaviše, demonstranti će u Valjevu,12. jula 1999, pokušati da zauzmu zgraduopštine i tako otpočnu prevrat, koji je imaoda se raširi Srbijom. Opšte raspoloženje uopozicionoj javnosti ponovo je bilo pobed-ničko, naročito pošto je Sinod Srpske pra-voslavne crkve, 15. juna 1999. godine, jošjednom pozvao Miloševića da se povuče. Većse uveliko govorilo o prelaznoj vladi, a naPreobraženskom zboru, u Beogradu 19. av-gusta 1999. godine zahtev za prelaznu vladupodržaće preko sto hiljada Beograđana.

Međutim, glavne opozicionestranke nisu delovale jedinstveno, i nisuuspele da iskoriste ovaj talas nezadovoljstva.Do kraja 1999. godine splasnuo je poletopozicionog javnog mnjenja i uopšte čitavprotiv-Miloševićev pokret. U opoziciji su seoblikovale dve struje, i one su, sredinom2000. godine, izgledale kao sasvim nepo-mirljive.

Jednu, umereniju struju,skloniju saradnji sa vlasti, predstavljao jeSrpski pokret obnove. Drašković je, pred rat1999. godine, bio sasvim lepo uklopljen uustroj Miloševićeve vlasti. Već septembra1997. godine dobio je samostalnu upravunad Beogradom, a januara 1999. godine po-stao je potpredsednik Savezne vlade. Među-

tim, SPO je iz rata izašao kao pretežno opo-ziciona stranka. Usred najveće ratnohuškač-ke pomame, Drašković je nastupio na televi-ziji, osudio neodgovornost i licemerje radi-kalskih i julovskih “jastrebova”, koji su pozi-vali na “totalni” rat, i pozvao na što bržesklapanje mira (Studio B, 25 april 1999;preneseno u Drašković, 2001: 325-338).To se dopalo javnosti, ali ne i Miloševiću,koji ga je, 28. aprila, izbacio iz Savezne vla-de. Tako je Drašković sada bio više u opozi-ciji nego na vlasti.

Istina, Drašković se, po okon-čanju rata, još jednom našao na pragu sa-radnje sa Miloševićem. Radikali su, ne žele-ći da prime sporazum Ahtisari-Černomir-din, najavili izlazak iz vlade (Danas, 4. juni1999, str. 1). Skupština je, ipak, izglasalasporazum, i to baš zahvaljujući glasovimaSPO-a. Da su se SPO i SPS sasvim približilividelo se prilikom usvajanja sporazuma, 3.juna 1999. godine. Drašković, koji nije bioni poslanik ni član vlade, sedeo je u prvomredu između, sa jedne strane, predsednikarepublike i predsednika vlade, a sa drugestrane, predsednika JUL-a i ministra poli-cije (vidi sliku u Danasu, 5-6. jun, str. 3).Nakon sednice, Drašković je bio “vidno za-dovoljan”, i poletno izjavljivao: “Sada je naredu nova politika, za novu Srbiju” (Danas,4. jun 1999, str. 2). Očekivao je stvaranjenove vlade SPS-a i SPO-a, koja bi, po nje-mu, značila “početak nove politike izgradnjedemokratskih institucija, pomirenja sa Cr-nom Gorom i pomirenja sa Evropom i me-đunarodnom zajednicom” (Danas, 9. jun1999, str. 4).

173

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

Međutim, Miloševiću nije pa-dalo na pamet da menja dotadašnju politi-ku. A i Šešelj nije stvarno mislio da napustivladu. Istina, radikalski ministri, 14. juna1999, podnose ostavke u Marjanovićevojvladi. Drašković se, odmah sutradan, pove-rava novinarima da njegova stranka “još nijedobila signale posle kojih bi razmatrala ula-zak u vladu” (Danas, 16. jun 1999, str. 4).Međutim, bilo je to gotovo u istom trenutkuu kom je predsednik Milutinović potpisivaoUredbu o sastavu vlade. Po njoj, ministri izSRS-a ostaju do daljnjeg u vladi. Uredba je,iz ugla parlamentarizma, bila sasvim besmi-slena. Ministri u ostavci ionako su morali danastave sa radom do razrešenja u Skupštini.Ipak, ona je naglašavanjem vanrednosti po-litičkih prilika stvorila Šešelju prostor zauobličavanje izgovora za povlačenje odluke oostavci. Pošto se “agresija” na Srbiju, na-vodno, i dalje nastavlja propagandom i tero-rizmom, patriotske snage su morale da osta-nu zajedno kako bi odbranile Srbiju. Takosu Šešeljevi radikali ostali u republičkoj vla-di, a 13. avgusta ušli i u saveznu.

Drašković se, tako, konačnoobreo u opoziciji. Pošto se tokom rata dobrodržao, i kako je njegova stranka uvek bila ja-ka, on je u tom trenutku privukao dobar deobiračkog tela koji je želeo da glasa za nekogko bi mogao da pobedi Miloševića. Istraživa-nje javnog mnjenja, sprovedeno od 9. do 14.juna 1999. godine (Srbobran Branković,Medium), pokazalo je da SPO nikada nijeimao više mogućih glasača nego tada (SPS21,9%, SPO 14,7%; Vreme, 26. jun 1999,str. 3). Drašković je uvek video SPO kao naj-

jaču opozicionu stranku a sebe kao vođuopozicije. Doznavši za ovakve nalaze (vidiVreme, 24. jul 1999, str. 13), ostatku opozici-je je saopštio da objedinjavanje protivmilo-ševićevskih snaga može biti samo pod njego-vim zapovedništvom. Ali, poučeni ranijimiskustvom, ostali opozicioni prvaci nisu že-leli da na to pristanu. Tako je Draškovićnastavio da deluje kao “usamljeni jahač”.

Drugu, u odnosu na vlast znat-no radikalniju struju opozicije od SPO-a,činio je Savez za promene. Njega su, u julu1998. godine, napravile Demokratska stran-ka i nekoliko drugih manjih partija. Demo-kratska stranka je, posle odbijanja da izađena izbore 1997. godine, ostala izvan skupšti-ne, izgubivši, pri tom, i deo vlasti u Beogra-du. Gotovo sve druge stranke Saveza za pro-mene takođe su bile neparlamentarne. Pri-siljene da deluju izvan ustanova poretka, ovestranke su prirodno naginjale radikalizmu.Premda su se prvaci stranaka smenjivali načelu Saveza, u njemu je odlučujuću reč ipakimao Zoran Đinđić. Iako je, početkom1994. godine, bio spreman da sa Miloševi-ćem sarađuje, on je sada bio njegov najradi-kalniji protivnik. Dobar deo rata, 1999. go-dine, Đinđić je proveo u jačanju svojih vezasa Zapadom. Kada se rat završio, i kada suotpočeli spontani narodni protesti, Đinđićje poverovao da je Srbija na pragu revoluci-je. U to je uspeo da ubedi i neke svoje veze naZapadu, preko kojih je počeo da stiže novacza obaranje Miloševića. Pošto sa Draškovi-ćem nije mogao da napravi sporazum, Đin-đić je odlučio da bez njega krene u rušenjeMiloševića. Njegova zamisao bila je da cela

174

Reč no. 62/8, mart 2001.

Srbija izađe na ulice, i da na njima svako-dnevno protestuje, sve dotle dok Miloševićne podnese ostavku.

Tako je, 21. septembra 1999.godine, započeto sa svakodnevnim zborovi-ma u desetak gradova Srbije. U početku je nanjima bilo i po desetak hiljada ljudi. Najvišesveta, oko 40.000, izašlo je u Beogradu 25.septembra (bilo je lepo vreme i prva subotapo otpočinjanju protesta), kao i 29. i 30.septembra (kada su očekivani sukobi sa poli-cijom). U većim gradovima Srbije broj uče-snika je, u početku, bio i po desetak hiljada.Ali, što je vreme više prolazilo, na proteste jedolazilo sve manje ljudi. Narodu je dosadiloda šeta i čeka da Milošević popusti. Zbog to-ga su, već posle desetak dana, beogradski de-monstranti krenuli kod njega na Dedinje.Pošto ih je policija lako zaustavila i razbila,demonstrantima nije preostalo ništa drugonego da nastave sa mirnim šetnjama. Ali,svakome je bilo jasno da je to jalov posao. A ivreme je bivalo sve hladnije. Krajem no-vembra protesti su se neslavno ugasili. Đin-đić i Savez za promene doživeli su neuspeh.

Sve u svemu, Milošević je kraj1999. godine dočekao poprilično spokojno.Pokušaji “mirne revolucije” su propali aopozicija je izgledala beznadežno podeljena.

Ipak, početkom 2000. godi-ne, nad Miloševićevu vlast ponovo se nadvi-la opasnost ujedinjenja opozicije. Naime, ujeku Đinđićeve ulične revolucije, neko izMiloševićevog okruženja – ili možda čak ion sam? – naložio je tajnoj policiji da upri-liči ubistvo Vuka Draškovića. Đinđićeviprotesti su bili na početku i izgledali opa-

sniji nego što su se docnije pokazali. Vero-vatno se neko iz samog vrha vlasti uplašio dana ulice još ne izađe i borbeni “kralj trgo-va”, Vuk Drašković, sa svojim pristalicama.Drašković je samo čudom preživeo atentat,ali su tog 3. oktobra 1999. godine stradalinjegov šurak i još trojica bliskih saradnika.Pošto je policija mlako i nevoljno ispitivalaslučaj, Drašković je preduzeo sopstvenu,uporednu istragu. Ona je pokazala da svitragovi vode ka Miloševićevoj tajnoj polici-ji. To saznanje gurnulo je Draškovića jošdublje u opoziciju. On je sada, besan naMiloševića, bio spreman da donekle zabo-ravi na sujetu i prihvati ostalu opoziciju kaoravnopravnu. Sa druge strane, Đinđić i Sa-vez za promene, posle neslavne propastinjihove “mirne revolucije”, takođe su delo-vali popustljivije i rado prihvataju poziv da10. januara 2000. godine dođu u sedišteDraškovićeve stranke.

Značaj 10. januara nije bio sa-mo u okupljanju celokupne opozicije okozahteva za opšte, slobodne i poštene izbore.Tek docnije će se pokazati da je tada Draško-vić zapravo konačno uspeo da poveže Đinđi-ćev Savez za promene sa Vojislavom Koštu-nicom i njegovom Demokratskom strankomSrbije, kao i sa preostalim manjim stranka-ma. Bez Draškovića kao veziva, Koštunicateško da bi pristao na savez sa Đinđićem, a iostale manje stranke držale bi se i dalje postrani. I tako, čak i kada je Drašković, docni-je, istupio iz toga dana rođene Demokratskeopozicije Srbije (DOS), ovaj opozicioni sa-vez uspeo je da se i bez njega održi, i na kra-ju obori Miloševića.

175

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

Ali, sve što je ujedinjena opo-zicija uspela da uradi, tog proleća 2000. go-dine, bilo je da, 14. aprila, napravi velikizbor u Beogradu. Oko sto hiljada ljudi oku-pilo se da podrži objedinjavanje opozicije injen zahtev za izborima. No i taj zbor je ne-kako dugo i mučno pripreman. Opozicioniprvaci nikako nisu mogli da se slože oko da-na i mesta mitinga. A posle njega, opozicio-na kola kreću sve brže nizbrdo. Opozicija ćeda pretrpi ozbiljne poraze u tri važne tačkenjenog delovanja, i sredinom godine dazapadne u duboku krizu.

Najpre je slomljeno jedino de-lotvorno oružje koje je opoziciji preostalo zapritisak na vlast – veliki zborovi. U Požarevcusu, 3. maja, premlaćena i uhapšena trojicapožarevačkih otporaša. U prebijanju je ličnoučestvovao i Miloševićev sin Marko (vidinjegovo priznanje u Glasu javnosti, 2. oktobar2000, str. 24). Da bi iskazala negodovanje,opozicija je pozvala svoje pristalice iz cele Sr-bije da 9. maja dođu u Požarevac na zbor. Me-đutim, policija je uspešno zaprečila sve puteveka varošici. Stoga je opozicija zbor prebacila uBeograd, zakazavši ga za 15. maj. Već odustaja-nje od držanja mitinga u Požarevcu, gradu ukome se zbilo premlaćivanje i koji je važio zaznamenje porodične vladavine Miloševićevih,doživljeno je kao poraz opozicije.

Drugi poraz je usledio 15. ma-ja. Polet i broj okupljenih nisu bili nimaloohraburujući. Manje od deset hiljada ljudimlako je saslušalo nastupe opozicionih pr-vaka. Ljudi su se, jednostavno, pitali dokleće da slušaju iste govornike, sa istim rečima,a da sve ostane isto.

Konačni poraz usledio je posletri dana. Vlada Srbije, 17. maja, donela jeodluku o preuzimanju jedine opozicione te-levizije u Beogradu – Studija B. Istog posle-podneva, na ulice je izašlo oko 20.000 lju-titih Beograđana. Ali, prvaci opozicije, upr-kos ranijem junačenju da će ovu televizijusvojski da brane, nisu znali šta dalje da čine.Istoga dana, Crvena zvezda, čiji su borbeninavijači bili pretežno opoziciono nastroje-ni, igrala je nogometnu utakmicu. Čuvši zademonstracije, navijači su krenuli da se pri-druže protestu. Da su se ove dve gomile ob-jedinile, policija bi teško mogla da vlada da-ljim događajima. Ali, opozicioni prvaci, za-plašeni najavom Zakona o teorizmu, nisu seusudili čak ni da povedu okupljeni svet u su-sret navijačima. Policija je, stoga, lako one-mogućila spajanje gomila. Onda ih je, svakuza sebe, brzo razbila. Sutradan, 18. maja,izašlo je znatno manje sveta, pa su žandarmijoš lakše obavili posao. U ta dva dana bilo jeoko dvesta povređenih i petsto privedenihdemonstranata. Policijske jedinice, naroči-to one iz Subotice, Sombora, Zrenjanina,Užica i Vršca, sa velikom revnošću batinalesu protestnike, ali i sve druge građane kojesu uhvatili (Slobodna Srbija, br. 3, 20 maj2000, str. 2).

Pouka koju je javnost izvukla izovih događaja bila je jasna. Na jednoj stranibili su prvaci opozicije: neodlučni, uplaše-ni, bez novih ideja, kompromitovani sarad-njom sa vlašću. Na drugoj strani bio je Slo-bodan Milošević: moćan, odlučan, sa ver-nom i revnosnom policijom. A sve što sugrađani iz sukoba sa Miloševićem dobijali

176

Reč no. 62/8, mart 2001.

bile su razbijene glave i mesec dana zatvora uPadinskoj Skeli.

Drugo važno oružje opozicije –jedinstvo, takođe je bilo slomljeno. Već to-kom maja pojavile su se pukotine u pogleduizlaženja na moguće izbore. Postavljalo sepitanje – šta da se radi u slučaju da Miloševićupriliči izbore pod istim, nepravednimuslovima kao i dotada. Sada su se uloge, uodnosu na 1997. godinu, zamenile. Đinđić iKoštunica, koji su odbili da izađu na izbore1997. godine, bili su za to da se ipak pokušada se na izbore izađe. Drašković, koji je dotada nameravao da izađe na izbore, sada jepočeo da govori da na izbore valja ići “samoako budu demokratski, ako prestane terornad narodom, nad medijima, nad pravosu-đem, nad studentima. Ako ne bude tako, bi-će kako biti mora” (govor na Ravnoj gori, 13.maj 2000; preneto u Drašković, 2001:390). Na kraju, SPO se nije pridružio pove-lji DOS-a, od 2. juna, u kojoj se izričito na-vodilo da su izbori jedini način na koji de-mokratska opozicija želi da svrgne Miloševi-ća. SPO je odbijao i da uzme učešće u radustručnog povereništva DOS-a koje je trebaloda utvrdi merilo za uobličavanje jedinstveneizborne liste opozicije.

A onda se dogodio još jedanpokušaj ubistva Draškovića. Na njega je pu-cano 15. juna, dok se odmarao u svom bu-dvanskom stanu. Okolnosti pod kojima jeizvršen atentat bile su prilično nejasne,mnogo nejasnije od onih 3. oktobra. A kakosu i inače odnosi između Draškovića i ostalihprvaka opozicije ponovo bili sasvim zahlad-neli, opoziciona javnost je, sada, pokazivala

mnogo manje saosećanja sa Draškovićem odonog koje je ovaj, izgleda, očekivao. To jeDraškovića sasvim razbesnelo. U razgovorusa novinarima, tri dana kasnije, teško je op-tužio ostale opozicione prvake za nezahval-nost i zavidljivost. Ali, najvažnija je bila nje-gova poruka da odbacuje platformu DOS-aod 2. juna, pošto “u ovome trenutku uslovaza bilo kakve izbore nema” (preneto u Dra-šković, 2001: 397).

Tako se jedinstvo opozicije, iinače krhko, sada još jednom raspalo. Po-stalo je očigledno da će, čak i u slučaju sko-rog raspisivanja izbora, opozicija teško da sesloži oko toga treba li da na njih izađe. A dase ne govori o pravljenju jedinstvenih iz-bornih lista. Čak i unutar ostatka DOS-a utom trenutku su se pojavile ozbiljne razmi-rice. Najozbiljni sukob izbio je između Ko-štuničinog DSS-a i vojvođanskih stranaka.Osim različitih pogleda na budući položajVojvodine, u osnovi trzavica nalazio se i za-htev vojvođanskih autonomaških stranakada dobiju natpolovičan broj mesta na lista-ma za opštinske izbore. Krajem juna i po-četkom jula, prvaci vojvođanskih stranakabili su toliko ljuti na “beogradske stranke”da već nisu hteli da prisustvuju ni sastanci-ma ostatka opozicije (Glas javnosti, 4. i 5. jul2000, str. 3).

I treći, konačni udar ticao senezavisne javnosti. Ona je svojski podržavalaopoziciju u kuđenju vlade i zahtevima za po-štenim i slobodnim izborima. Otuda je vla-da, u razdoblju od 1998. godine, preduzi-mala veći broj udara na nezavisnu javnost(opširnije u Antonić, 2000a). Sada je na vi-

177

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

diku bio i udarac koji je izgledao kao završni.Činilo se da sve vodi ka konačnom ukidanjunevladinih glasila.

Najpre je pod stečaj oteranaglavna štamparija nezavisnih listova ABCGrafika (odnosno preduzeće ABC Pro-dukt). Prvo je upotrebljen zloglasni Zakon oinformisanju. Nakon pedeset suđenja, izre-čeno je više od sto kazni ukupne vrednosti odšest miliona dinara. Zatim je stigla finansij-ska policija, koja je ABC Produkt kaznila sa10 miliona dinara. Krajem juna, Privrednisud u Beogradu, pod rukovodstvom MileneArežine, poništio je sve ugovore o ulaganju iprivatizaciji koje je ABC Produkt sklopio,od 1990. godine do tada. Time su preduze-ću oduzete gotovo sve poslovne prostorije,uključujući i deo štamparije, a uzapćena je ioprema vredna preko dva miliona dolara.Ostatak štamparskih mašina morao je da bu-de iseljen, ali u tako kratkom vremenu (do27. juna) da je to bilo neizvodljivo. Štampa-rija je nastavila sa radom gde se i zadesila,očekujući da se svaki čas pojave sudski izvrši-telji i zaustave mašine.

Uz to, većina nezavisnih listovanašla se, krajem juna i početkom jula, na ivi-ci da ostane bez hartije za štampu. Tokomjuna, jedina domaća tvornica novinskog pa-pira “Toza Matroz”, počela je da ubrzanosmanjuje isporuke nezavisnim listovima.Kako je vlada zaustavila i sav uvoz novinskehartije, to je neminovno vodilo gašenju ce-lokupne nevladine štampe. Početkom jula,isporuke iz Matroza gotovo da prestaju. Svatri nezavisna dnevnika – Blic, Glas javnosti i Da-nas – prinuđena su da, zbog nestašice papira,

7. jula izađu kao trobroj. Dva glavna nedelj-nika – NIN i Vreme – tih dana će da potroše iposlednje zalihe novinske hartije (DOR,2000/4: 36). Nezavisna štampa nalazila sepred krahom.

Dalje, republička skupština je,tokom juna, trebalo da, uz Zakon o terori-zmu, donese i Zakon o javnim preduzeći-ma. Zbog nesuglasica u vladi, o kojima ćekasnije biti reči, ta sednica je stalno odlaga-na. Konačno, Zakon o terorizmu je preba-čen u saveznu skupštinu, a Zakon o javnimpreduzećima usvojen je, 13. jula, u repu-bličkoj skupštini. Taj zakon je trebalo dapod nadzor vlade stavi sva mesna javnapreduzeća. Ali, politički najvažnije u tomtrenutku bile su – opštinske radio i TV sta-nice. U Srbiji je bilo oko sto pedeset glasilačiji su osnivači bile opštine, a koja su delo-vala kao javna preduzeća. Najveći broj njihje, posle mesnih izbora 1996. godine, do-speo u ruke opozicije. Sada je, zakonom ojavnim preduzećima, Vlada i njih mogla dastavi pod nadzor. Vlada je dobila konačnureč u svim pitanjima uprave i poslovanja –od cena usluga, preko načina rada i ulaganjakapitala do izbora rukovodstva. Vlada je čakdobila pravo da može da se meša i u rad pri-vatnih preduzeća, ako ona “obavljaju delat-nost od opšteg interesa”. Pošto su javna gla-sila takva, namerno nejasne i nedorečeneodredbe ovog zakona širom su otvarale vratauzurpaciji i zloupotrebi od strane vlade(DOR, 2000/4: 60-61).

I najzad, nezavisne radio i TVstanice ponovo su ucenjene ugovorom o ko-rišćenju frekvencija. Za oko dve stotine stani-

178

Reč no. 62/8, mart 2001.

ca ugovor je istekao 30. maja, i sada je IvanMarković, ministar za telekomunikacije, je-zuitski pozivao da se stanice ponovo prijave(izjava od 26. juna 2000; DOR, 2000/5:50). Ali, u prethodnom krugu, 1998. godi-ne, od nezavisnih glasila ugovor je produžensamo dvema televizijskim stanicama (TVPančevo i F kanal iz Zaječara) i jednoj radiostanici (Radio B92). Ostale stanice, uprkostome što su ispunjavale sve uslove iz oglasa,nisu dobile nikakav odgovor, te su nastavile saradom u očekivanju upada policije i zatvara-nja. Ovim “nelegalnim” stanicama sada su sepridružile i gotovo sve preostale nezavisnestanice. Vlada je raspolagala zakonskim po-krićem da odmah zatvori oči i uši celoj Srbiji.

Tako se, koncem juna i počet-kom jula, opozicija u Srbiji našla u ozbiljnojkrizi. Njeno jedinstvo je nestalo, jedno nje-no oružje – ulični protesti – slomljeno, adrugo – nezavisna javnost – pred ugasnu-ćem. Oklevetana u vladinim glasilima kaoizdajnička i teroristička, nad njenom glavomse nadvio Damoklov mač Zakona o terori-zmu. Preostalo je još samo da Milošević do-nese odluku, i tanka nit o koju se mač držibiće prekinuta.

Ali, umesto da donese takvuodluku, Milošević je događaje okrenuo u sa-svim drugom pravcu. Zašto?

MILOŠEVIĆEV IZBORMilošević je, krajem juna i početkom jula,birao svoju neposrednu političku buduć-nost. Pred njim su se prostirala četiri puta.

Prvi put značio je nastavakonog autoritarnog pravca kojim je, kao što

smo videli, krenuo 1998. godine. Taj put jevodio ukidanju najopasnije opozicije i do-vršenju sultanističkog poretka. Da je krenuotim putem, Milošević bi na vlasti bio i da-nas, ali verovatno i još nekoliko narednihgodina.

Drugi put značio je zaustavlja-nje autoritarnog pravca i učvršćenje dotada-šnjih političkih osvajanja. On je podrazu-mevao ostavljanje opozicije da i dalje života-ri, ali bez mogućnosti da se pojavi kao njegovneposredni izborni takmac. Da je krenuotim putem, Milošević bi i danas bio na vlasti,ali bi sa neizvesnošću dočekivao bližu bu-dućnost.

Treći put značio je zaustavlja-nje autoritarnog pravca i nagodbu o uslovimapovlačenja sa vlasti. U tom trenutku, Miloše-vić je izgledao nepomerljiv, i taj mu je polo-žaj pružao odlično polazište za pregovore ouslovima pod kojima bi napustio vlast. Da jekrenuo tim putem, Milošević možda danasviše ne bi bio na vlasti, ali bi ostao na slobodii uživao u svom novcu još dugi niz godina.

I četvrti put značio je zausta-vljanje autoritarnog pravca i vraćanje na ce-zarističku legitimaciju poretka. On je pod-razumevao ne samo ostavljanje najopasnijeopozicije u životu, već i ulazak u neposrednuizbornu utakmicu sa njom. Milošević je kre-nuo tim putem, i danas ostao i bez vlasti i bezslobode.

Kako je Milošević pogrešio?

Prvi put: autoritarni pravacMilošević je ovim putem već uveliko išao.Zapravo, taj put mu se prirodno otvarao i

179

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

njime je koračao jer je to bilo najzgodnije.Celokupna logika sistema išla je u pravcu ja-čanja autoritarizma. Što je manje društvenepodrške, to je više nasilja potrebno da bi sevlast sačuvala. Miloševićevo okruženje, suo-čeno sa svakodnevnim izazovima vlasti, a bezsocijalnog i intelektualnog uporišta, na-gonski je jačalo autoritarne poluge ustroj-stva. Milošević je to odobravao. Tako se,postepeno, uobličavao sultanistički pore-dak.

I sada je preostalo samo da senačini poslednji korak – da se odstrani naj-opasnija opozicija. Osnova je već bila sasvimpripremljena. Dugotrajnom propagandom,opozicija je označena kao izdajnička i terori-stička. Pripremljen je i zakonski osnov za brzi uspešan obračun. Za početak je bilo do-voljno da nekoliko opozicionih prvaka ode uzatvor. Recimo, zbog klevete. Krajem marta2000. godine, visoki Miloševićevi dužno-snici podneli su krivične prijave protivpredsednika sledećih opozicionih stranaka:Demokratske stranke, Građanskog saveza,Socijademokratije, Demohrišćanske strankei Nove Srbije. Bar neki od njih, ako ne i svi,mogli su lako da budu utamničeni. Ako bi sezbog toga neko ozbiljnije pobunio i, recimo,izašao na ulicu, eto prilike za vežbanjeučinkovitosti policije. A tu je i Zakon o tero-rizmu, za Otpor i slične družine.

Naravno da bi se izvesna grajadigla u javnosti. Samo što je pitanje ko bi ječuo. Nezavisne novine su ionako, zbog nes-tašice hartije, bile pred gašenjem. A nezavi-sne radio i TV stanice, zbog isteklih dozvola,pred zatvaranjem. Što se inostranstva tiče,

zapadna javnost ionako je bila označena kaoneprijateljska. A istočnoj javnost već se mo-glo objasniti da se ne odstranjuje opozicijaveć samo “ekstremisti” i “teroristi”.

Uostalom, višestranačje je mo-glo da nastavi da postoji, samo u bezopasni-jem vidu za samu vlast. Osim SPS-a i JUL-a,tu bi bili i Šešeljevi radikali, i ostale bezna-čajne stranke i pokreti. Mogla se, čak, osta-viti i po neka prava opoziciona stranka. Re-cimo, Koštuničinom DSS-u bilo bi zaistateško pripisati izdaju ili terorizam. Ali, takvestranke su, uz pomoć nepovoljnih izbornihuslova ili pravne neizvesnosti, mogle da bu-du držane podalje od biračkih kutija.

Postavlja se, naravno, pitanjekoliko dugo bi, u takvim uslovima, i po kojucenu, Milošević ostao na vlasti. Da vidimokoje bi mu opasnosti pretile.

Pođimo od revolucije. I inače sesmatra da su, od svih nedemokratskih pore-daka, sultanistički režimi najizloženiji opa-snosti od revolucije (Chehabi & Linz,1998b: 67-8). Tamo je revolucija, najčešće,nastajala usled kakve prirodne nepogode –razornih zemljotresa, u Iranu 1978. godine,ili svinjske kuge, u Nikaragvi 1972. godine,uragana ili suše, na Haitiju početkom 80-ih,itd. (Chehabi and Linz, 1998b: 39-40).Obično bi nepogode razgolitile svu nespo-sobnost i iskvarenost režima, posle čega biusledile nasilne demonstracije ili oružanepobune. Tako bi samodržac bio zbačen.

Ali, revolucija nije nešto čegase Milošević morao plašiti. Najpre, prirodaje Srbiju isuviše obdarila da bi ona doživelaneku veću nesreću koja bi poslužila kao oki-

180

Reč no. 62/8, mart 2001.

dač za revoluciju. Srbija je van najvećnihtrusnih područja, pa je pogubni zemljotresine ugrožavaju. Njena klima je blaga, i razor-ni vetrovi je ne dotiču. Njena poljoprivred-na proizvodnja je raznovrsna, i bolest ilipodbačaj prinosa jednog zásada ne znače ne-daću za sav živalj. Nju može da pogodi suša.No, isuviše mnogo voda ovuda protiče da bisuša dovela do gladi, kao u podsaharskojAfrici.

Uz to, Miloševića je od revolu-cije, bar za izvesno vreme, čuvala i prirodanjegove dotadašnje vladavine, kao i stanje uopoziciji. Iako su Miloševića nazivali dikta-torom i tiraninom, on je nasilje koristio do-sta odmereno. Građani Srbije su pod njego-vom vladom živeli bedno i većina ga, na kra-ju, nije mnogo volela. Ali, opet, bilo je ma-lo ljudi koje je on lično napao. Ljudi su bilidovoljno ozlojeđeni da bi glasali protiv Mi-loševićeve vlasti. Ali, ne i toliko da bi protivnje podigli oružje. “Gurajući činilac”('push' factor), iz Nodijinog objašnjenja re-volucije (Nodia, 2000), bio je, još uvek, sa-svim slab. Isto je bilo i sa “vukućim činio-cem” ('pull' factor). Opozicija je, kao štosmo videli, bila u rasulu. Svi su želeli dauklone Miloševića, ali nisu mogli da se složečak ni oko zajedničkog izlaska, ili neizlaska,na izbore. Bili su sasvim nepripremljeni zadelovanje van Miloševićevih zakona, i bezideje kako bi Milošević mogao da bude sru-šen a da to ne bude izborima. Studentskadružina Otpor bila je smelija i promućurni-ja. No, jedno je crtati stisnutu pesnicu nakomšijskim zidovima, a drugo krenuti u ratsa policijom i vojskom.

Daleko od toga da je Miloševićbio sasvim bezbedan od revolucije. Ali, ta jeopasnost, u svom punom vidu, mogla da na-stupi tek za koju godinu. Tek onda kad bi, najednoj strani, dovoljno počinjenog nasilja“gurnulo” narod ka prevratu. I tek onda kadbi se, na drugoj strani, uobličila političkasnaga dovoljno smela i uverljiva da može da“povuče” u pravcu revolucije. No, kao što jerečeno, na jedno i drugo moralo bi da se če-ka godinama.

Druga opasnost, za Miloševi-ća-diktatora, bio bi vojni upad stranaca. Sve doXX veka, to je verovatno bio najčešći načinobaranja nekog samodršca (Tullock, 1987:9-10). I u XX veku takvo uklanjanje auto-krata nije bilo retko. Idi Amina su oboriletanzanijske jedinice, Bokasu francuske, PolaPota vijetnamske a Norijegu američke. I svinabrojani režimi, osim Potovog, bili su sul-tanistički (Chehabi and Linz, 1998a: 8-9).

Što se Miloševića tiče, njegovspoljni neprijatelj bio je izuzetno moćan.Naime, već od rata 1999. godine jedan odglavnih ciljeva vlade Sjedinjenih Država naBalkanu bio je rušenje njegovog režima. Na-ravno, Milošević je neprestano pokušavao dase ugura da bude štićenik Rusije. To mu,međutim, nikada nije sasvim uspelo. A uokolnostima u kojima bi ubrzano nestajaočak i privid legitimnosti, Milošević bi svemanje mogao da računa na rusku blagona-klonost. Onoga časa kada bi njegova vladapostala ogoljeno tiranska, Rusija više ne biimala kud, i morala bi da ga prepusti njego-voj sudbini. To bi svakako bila i prilika zaVašington da jednom za svagda završi sa Mi-

181

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

loševićem. Od rata za Kosovo ideologijaljudskih prava nadvladala je nacionalni su-verenitet, i od je tada svaka pustahijnost vla-sti prema sopstvenim građanima, a naročitokakvo veće krvoproliće, moglo da bude uzetokao casus beli. A sam Milošević je već čitavo de-setleće bio dovoljno ozloglašen, pa je zapad-noj javnosti malo trebalo da opravda upo-trebu čak i krajnjih sredstava protiv njega.

Međutim, znajući koliko jeosetljivo zapadno javno mnjenje prema po-gibiji makar jednog svog sunarodnika, teškoje verovati da bi Milošević tek tako bio suo-čen sa vojnim upadom Zapadnjaka. NATOje mogao da pritisne Miloševića da predaKosovo tako što je bombardovao Srbiju. Ali,teško da bi ikome palo na pamet da Srbijuspasava Miloševićeve diktature tako što će daje bombarduje. Trebalo je, dakle, ući u Be-ograd i oterati diktatora. A za to je bilo po-trebno da neko pogine. Možda čak i ponekiAmerikanac. Ko bi se usudio da tako neštouradi! Stoga bi se vojni upad mogao oče-kivati tek pošto bi se u Srbiji rasplamsalaoružana pobuna. A za to je, opet, trebalo barjoš nekoliko godina.

Sledeća mogućnost spoljnihsila da uklone Miloševića bila je da upriličenjegovo ubistvo. I ranije je bilo, istina ne-potvrđenih, izveštaja o naumima pojedinihtajnih službi zapadnih zemalja da umoreMiloševića. Tako je bivši agent britanskeobaveštajne službe MI6 Ričard Tomlinsontvrdio da je, svojevremno (1993), lično vi-deo službeni spis pod nazivom “Potreba zaatentatom na predsednika Srbije Miloševi-ća”. U tom spisu su razmatrane tri moguć-

nosti smaknuća beogradskog samodršca:“obučavanje srpske paravojne opozicionegrupe da ubije Miloševića u Srbiji; slanjespecijalnih britanskih jedinica u Srbiju daizvrše atentat bombama ili snajperskom va-trom; i na kraju likvidacija Miloševića u na-meštenoj saobraćajnoj nesreći” (Glas javnosti,22. septembar 1998, str. 9).

Ovo je bila nešto stvarnija opa-snost, koje se Milošević, u slučaju da je kre-nuo prvim putem, ipak morao pričuvati.Ali, Milošević je, u toj stvari, mogao da sepouzda u već ojačanu Službu državne bez-bednosti Srbije; u saznanje da su takva dej-stva zapadnih službi bila ograničena tamo-šnjim zakonima i javnim mnjenjem; i u či-njenicu da jedan Sadam Husien, i posle de-setogodišnjeg rata sa SAD, još uvek sasvimzadovoljno nosi glavu na ramenima.

Sve u svemu, najviše što suSAD i Zapad mogli da urade jeste da sasvimizopšte Srbiju. Svet bi je, verovatno, zabora-vio, i pustio da se guši u bedi i čamotinji. I tosve dotle dok se Milošević ne udavi u nezado-voljstvu izgladnelog naroda. Ali, za to su, zarne, bile potrebne godine. Osim toga, Milo-šević, kao i svi samodršci, ne bi imao ništaprotiv da ga, bar jedno vreme, ostave nasamosa vlastitim narodom.

Treća opasnost koja je pretilaMiloševiću u diktatorskoj ulozi bila je dausamljeni pojedinac, ili manji krug ljudi,upriliče njegovo smaknuće (assassination).Tiranoubistvo je čest način uklanjanja sa-modržaca, pa i onih sultanističkih (Linz &Stepan, 1996: 56-9; Hartlyn 1998: 102).Takva sudbina zadesila je utemeljivača dina-

182

Reč no. 62/8, mart 2001.

stije Somosa (ubijen 1956), dominikanskogsamodršca Truhilja (ubijen 1961), ili korej-skog vojnog diktatora Parka (Park ChungHee, ubijen 1979). Ubice su često dolazile izsamodrščeve okoline (Truhilja su ubili ljudiiz režima), ili su bili čak i njegovi najbliži sa-radnici (Parka je ubio načelnik državne bez-bednosti Kim Jae Kyu).

Mogućnost ovakvog razvojadogađaja, kada je Milošević u pitanju, bila jeograničena činiocem koji je već pominjan.Tiranoubistvo se, najčešće, okončava smrćune samo tiranina već i ubice. Otuda su izvr-šioci tiranoubistva, po pravilu, očajni i du-boko povređeni pojedinci koji svesno žrtvu-ju svoj život da bi se osvetili za zlo koje im jenaneto. Ali, već je rečeno da Milošević nijebio okrutni zulumćar koji tiraniše okolinu.Oko njega nije bilo mnogo ljudi koji su gapotajno i do krajnosti mrzeli, i stoga bilispremni na sve. Za razliku od, recimo, Sa-dama Huseina, čiji su čauši bili neprestanou opasnosti da ostanu bez glave, Milošević jeprema najbližim saradnicima postupao od-mereno i gotovo bezlično. Kod njega nijebilo hirovitosti ili svireposti, uobičajenih zatirane. Čak i poslušnici koji više nisu bili umilosti, pa su ih sklanjali s položaja, nisumorali da se plaše za sebe i svoje porodice.

Razume se, da je Miloševićkrenuo u pravcu diktature, morao bi da po-stane znatno okrutniji. Time bi se povećala iopasnost da ga neko, u besu ili očaju, ubije.Samo što bi, do takve opasnosti, opet treba-lo da prođe bar nekoliko godina. Nekolikogodina bezdušnosti, svireposti i zla. I tamanda se za toliko produži vladavina.

I četvrta opasnost koja je preti-la Miloševiću-diktatoru bila je državni udar(Coup d'Etat). Državni udar je danas najče-šći način svrgavanja samodržaca (Tullock,1987: 9-10). Samo u trećem svetu, državniudari, u razdoblju 1945-1985, zabeleženi suu dve trećine zemalja, 183 uspešna i 174 ne-uspela (David, 1986: 9; 1).

Premda su neki naši naučniciverovali da je Milošević bezbedan od držav-nog udara (Pribićević, 1997: 130), to nijebila zanemarljiva opasnost za Miloševića.Prema merilima koje su razradili teoretičaridržavnog udara, Srbija je bila zemlja popri-lično podložna ovakvoj vrsti prevrata. Prematim merilima, moglo se reći da je u njoj većduže vreme vladala “oštra i duga privrednakriza, sa širokom nezaposlešnošću i ubrza-nom inflacijom” (Luttwak, 1969: 31). Tu jebio i “dug i neuspešan rat ili veliki poraz, vo-jni ili diplomatski” (isto). Zatim, u njoj smoimali i odgovarajuće političke preduslove,poput sve slabijeg i neuspešnijeg opštenja re-žima sa društvom, ili apatije naroda(Luttwak, 1969: 32; 34). Tu su bile i insti-tucionalne pretpostavke, a za državni udarnajvažnija je bila visoka usredsređenost moćiu malo ruku, koja omogućava prevratnicimada u kratkom vremenu i na jednom mestupruzmu vlast (Goodspeed, 1962: 225-226;Luttwak, 1969: 45). Konačno, na delu je bi-la i neprijateljska velika sila, rada da pružisvaku pomoć ljudima rešenim ali i sposob-nim da obore režim (Farcau, 1994: 105).

Kada je Milošević u pitanju,neki izvori su smatrali da je, od njegovog do-laska na vlast, bilo bar šest pokušaja vojnih

183

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

udara (Drozdiak, 1999). Međutim, navede-ni izvor ne nabraja jasno na koje pokušajemisli. Ako pažljivo pogledamo pokušaje zakoje naša javnost zna, videćemo da su se ve-ćina tih zavera, koje su se već na prvom kora-ku izjalovile, odigrale pre 1992. godine. Da-kle, još u vreme JNA i nezavisnosti saveznearmije od Miloševića. Stoga se tih šest “po-kušaja” teško mogu uzeti kao nekakav pouz-dan pokazatelj slabosti Miloševića premaovoj vrsti prevrata. Komunistička JNA zaistaje bila “neka druga vojska”, državni sklop jebio sasvim drugačiji, pa i spoljno-političkeokolnosti su se, u međuvremenu, sasvim iz-menile. Jedini skoriji poznati slučaj antimi-loševićevske zavere u kojoj je učestvovalo ineko vojno lice bio je slučaj tzv. Oslobodi-lačke srpske armije (Osa). Zaveru su skovalasedmorica Kruševljana, na čelu sa pozivnimporučnikom Bobanom Gajićem. Njihov ciljje, između ostalog, bio i iznalaženje prilikeda se smakne Slobodan Milošević. Međutim,premda je državna novinska agencija Tanjugiznela optužbu da je Gajić “bio u sprezi sabivšim načelnikom Generalštaba VJ, gene-ral-pukovnikom Momčilom Perišićem”(Politika, 27. april 2000, str. 19), ovaj krugljudi je, očigledno, bio izdvojen i usamljen.Pripadnici Ose bili su bez mogućnosti da iz-vedu ozbiljniju zaveru, a pogotovo ne onukoja bi vodila pravom državnom udaru.

Sve u svemu, ono što je Milo-ševiću dotada išlo u prilog, kada je reč o dr-žavnom udaru, bio je dobar nadzor nad iz-vođačima ove vrste prevrata – vojskom i po-licijom. Državni udar, po pravilu, izvodeljudi koji vladaju delom ili celinom oružane

sile (Goodspeed, 1962: ix; Luttwak, 1969:20; David, 1986: 7; Ferguson, 1987: 13;O'Kane, 1987: 22; 37; Farcau, 1994: 2).Dakle, zapovednici vojnih ili policijskih je-dinica, ili vojske i policije u celini. Premdase za državni udar podrška traži i kod poli-tičkih činilaca, glavni izvršioci su ipak u uni-formama. Kada je Srbija u pitanju, Miloše-vić je, sve dok u pitanje nije doveo izbornilegitimitet, uspešno vladao policijom. Što setiče vojske, Milošević je nju srazmerno kasnouzeo pod svoje. Sultanistički klijentizam ješire zahvatio armiju tek 1998. godine (An-tonić, 2000a). Političko štićeništvo obu-hvatilo je prvenstveno vojni vrh koji je, ti-pično za pozne autoritarne režime (O'Do-nell & Schmitter, 1986: 32-33), počeo da sepretvara u sastavni, a često i dnevno-opera-tivni deo vladajuće klike. To je moralo daizazove odbojnost kod nekih vojnih zapo-vednika. Iako je Slobodan Milošević, naro-čito posle rata 1999. godine, bio vrlo štedarna unapređenjima, nema sumnje da su naj-brže napredovali oficiri koji su otvoreno is-kazivali političku i ličnu odanost (tako je,recimo, Nebojša Pavković dobio u četiri go-dine tri čina: juna 1996. čin general-majo-ra, jula 1998. čin general-potpukovnika, ijuna 1999. čin general-pukovnika). Ali, toje značilo da ima dosta oficira koji su ilipreskočeni prilikom redovnih i vanrednihunapređenja, ili nisu dovoljno brzo napre-dovali. Već je Litvak pronicljivo uočio da ka-da oficir vidi da je neki njegov “klasić” od-skočio dva, pa i tri čina, kod njega se prirod-no javlja zavist i ljutina. A od jala zbog zao-stajanja u karijeri do želje da postane “spasi-

184

Reč no. 62/8, mart 2001.

lac otadžbine” samo je jedan korak(Luttwak, 1969: 79).

Međutim, Miloševću je u pri-log išlo i snažno komunističko nasleđe kojeje postojalo u armiji. Sve negde do 1990.godine jedno od najvažnijih merila za na-predovanje oficira bila je politička odanostporetku, a ne stručnost i sposobost. U na-rednih nekoliko godina, politička podob-nost je u znatnoj meri potisnuta, da bi seponovo pojavila, i to na velika vrata, 1998.godine. U tom smislu bi se moglo reći da, zavećinu srpskih oficira, otvoreno uvođenještićeničkog načela 1998. godine nije pred-stavljalo nikakvu novu i stranu pojavu, većsamo obnovu ustrojstva u kome su oni stasa-vali. Kako je većina oficira u Srbiji mlakoprimila vaskrsavanje ličnog i političkog kli-jentizma u vojsci, oni nisu osećali potrebu zabilo kojom vrstom pobune.

Konačno, državni udar u Sr-biji nije mogao da se dogodi iznenenada, isam od sebe. Potrebno je bilo da se odigračitava predstava pre toga. Najpre, da se po-veća nasilništvo režima, i to u nekoliko uza-stopnih talasa. Recimo, da vlast utamničineku javnu ličnost, a građani započnu pro-teste, na šta policija odgovori silom, čime sepokrene spirala nasilja i nereda. Ili neštodrugo tome slično. U svakom slučaju, talasinasilja koji se šire bili su neophodni da bizavera mogla da “sazri”. Jedan talas novog iogoljenog nasilja bio je nužan da bi vođeuopšte donele odluku o zaveri. Drugi je, ve-rovatno, bio potreban da bi zaverenici imalivremena da se povežu i utanače zamisao dej-stva, ali i da se utvrde u svojim namerama. I

tek, možda, tokom trećeg ili četvrtog talasausledio bi pokušaj prevrata. Pa i on moždaneuspeo, što znači da bi moralo da se sačekajoš nekoliko talasa vladinog nasilništva prenego što bi samodržac bio oboren.

Sve u svemu, kada pretresamoopasnosti koje su mogle da ugroze Miloševi-ća da je krenuo putem diktature, vidimo danijedna od njih nije neposredno pretila na-šem samodršcu. One jesu bile na vidiku. Ali,one ne bi imale pogubno dejstvo po Miloše-vićevu vlast za još nekoliko godina. Miloševićje samo trebalo da zaokruži i konsolidujesvoj sultanistički sistem. Za razliku od de-mokratskih režima, kojima treba podrškanajmanje 51% građana, autoritarnim reži-mima je dovoljno 20-30% podrške pa dabudu postojani i dugotrajni (Rubin, 1987:15). Milošević je takvu podršku imao. Samošto je za dugoročnu postojanost poretka tre-bala i jedna količina autoritarne dosledno-sti. Da je Milošević ukinuo opoziciju, a osta-vio jednu ili dve poluopozicione stranke –uvek spremne da, u ime spasa nacije, uđu uvladu i podupru režim – Srbija je mogla dapostane udobno i bezbedno pribežište zanjega i njegovu političko-privrednu “poro-dicu”. Jer, razvijeni sultanistički režimi sudugotrajni i postojani. Dinastija Divalijevladala je 30 godina, a dinastija Somoza isvih 40 (Snyder, 1998: 62;63). Srbija je bi-la u prilici da, pod Miloševićima, uz prvihdesetak, poživi još koju, jednako prijatnugodinicu.

No Milošević nije razumeo lo-giku sopstvenog sistema. On je mislio danjegova vlast mnogo više počiva na podršci

185

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

nego na nasilju. Činilo mu se previše rizič-nim da zaokruži ustrojstvo kao nasilničko.Tako je odbacio ovaj pravac.

Drugi put: konsolidacijaOvaj put vodio je okončanju autoritarnognapredovanja i učvršćenju dotadašnjihosvajanja. To je značilo da Milošević odu-stane od donošenja Zakona o terorizmu iostavi opoziciju u životu. Savezni ustav jemogao da bude promenjen, ali samo utoli-ko da se ukine zabrana ponovnog izborapredsednika republike (97: 2), i da se uve-de neposredni izbor za Veće republika. Pr-vo je otvaralo mogućnost da Milošević po-novo bude izabran u Saveznoj skupštini, tj.da ne mora da se lično izlaže opasnosti ne-posrednih izbora. Drugo je povlačilo sa so-bom odustajanje Đukanovićevih stranaka odučešća na izborima i veliku početnu pred-nost promiloševićevskih stranaka. Pod pret-postavkom da bi ishod skupštinskih izborabio isti kao što je bio, Milošević bi imaoudobnu većinu u oba doma. U Veću građa-na, miloševićevske stranke bi imale 72 od138 poslaničkih mesta (44 iz SPS-a i JUL-a,i 28 iz SNP-a), a u Veću republika 26 od40 (7 iz SPS-a i JUL-a, i 19 iz SNP-a).

Da je Milošević krenuo ovimputem, obezbedio bi nekoliko prednosti uodnosu na stvarni razvoj događaja. Činjeni-ca da nije neposredno izgubio izbore očuva-la bi njegovu harizmu i sačuvala sledbenike isaveznike. Izborni poraz SPS-a i JUL-a uSrbiji dobro bi došao kao znak za uzbunu, ipomogao Miloševiću da bolje sagleda svojustvarnu omiljenost u narodu. Nestalo bi la-

godnosti sa kojom je izašao na izbore u sep-tembru 2000, pa bi na moguće republičkeizbore 2001. godine izašao pripremljeniji iozbiljniji. Milošević bi sa većom pažnjompočeo da sluša i uvažava zahteve svog savezni-ka Vojislava Šešelja. Pošto je i ovaj pretrpeoporaz – umesto 28,1% glasova (1997), dobioje svega 8,6% – Šešelj svakako da ne bi raski-dao savezništvo dok se ne utvrdi ili ne opora-vi. Tako bi Milošević dobio još jednu godinuvlasti, tokom koje je mogao bolje da pripre-mi dalje poteze.

Naravno da i ovaj put nije biobez ozbiljnih iskušenja za Miloševića. Prvo,njemu je mandat isticao 15. jula 2001. godi-ne. Nije bilo teško u narednih osam meseciočuvati većinu u skupštini. Ali gotovo da jebilo nemoguće očuvati državu. Pošto bi Mi-lošević ostao na vlasti, Đukanović bi dobiozeleno svetlo za svoje secesionističke namere.To je bio dobar način Zapada da potkopaMiloševićevu legitimnost. Istina, Miloševićne bi morao da se na to obazire, pošto bi se-cesija bila neustavna. Ali, teško da bi njegovizbor u skupštini dobro izgledao ako bi muprethodilo referendumsko odvajanje CrneGore.

Druga nevolja dolazila je odpredstojećih skupštinskih izbora u Srbiji.Oni su imali da se održe do septembra 2001.godine. Ukoliko se narodno rapoloženje umeđuvremenu ne bi promenilo, Milošević bite izbore izvesno izgubio. Time bi ostao beznadzora nad skupštinom i vladom Srbije, tj.bez nadzora nad novcem, velikim preduzeći-ma i najvećim javnim glasilima. A to je vodi-lo kraju njegove vlasti. Svakako da je Miloše-

186

Reč no. 62/8, mart 2001.

viću i ovde ostajalo još dosta slobodnog pro-stora za nadmudrivanje. Mogao je da pokušada razbije jedinstvo DOS-a. Ako to ne biuspelo, mogao je da pokuša da mu smanji bi-račko telo tako što bi podigao SPO. Uz to jemogao da se, u zgodnom trenutku pred izbo-re, otarasi Šešešlja i na njega svali što više kri-vice (pa i za ubistvo na lazarevačkom drumu).Mogao je da, preko Milutinovića, iskoristivelika ustavna ovlašćenja predsednika Srbijekako bi onemogućio rad nove skupštine i vla-de, i tako izazove političku krizu. Konačno,mogao je da uvede vanredno stanje i da odlo-ži izbore, ili da vlada bez skupštine.

Bilo kako bilo, da je krenuodrugim putem, Milošević bi dobio na vre-menu. Sasvim dovoljno da i sam psihološkiprihvati neminovnost prvog, autoritarnogputa. Ili dovoljno da ozbiljnije razmisli otrećem putu, koji je vodio nagodbi sa opozi-cijom i mirnom povlačenju. U oba slučaja,prošao bi bolje nego što jeste. Zašto je Milo-šević odbacio ovaj put?

Dobro objašnjenje nalazimo uradu Dušana Pavlovića (2000), koji nosiime “Populistički katanac”. Pavlović veliovo: “Nije Milošević odlučio da ide na ne-posredne izbore zato što je morao, već zatošto je to jedini način na koji je znao i mogaoda potvrdi svoj legitimitet i status vođe(...)Neposredan izbor Miloševića za srpskog vo-đu je ono što je utemeljilo Miloševićev dola-zak na vlast. U toj formativnoj fazi manje jebilo važno šta je on uradio kao genije apara-ta, a više šta je uradio na mitinzima. Ono štoovde hoću da kažem je to da političar koji jeu formativnoj fazi bio izabran populistič-

kom metodom mora svoje mesto nepriko-snovenog lidera neprestano da potvrđuje naisti takav način. Milošević je neprestano hteoda ponavlja 'izbore' iz 1988/9. godine jer jeto bio jedini način da zadrži harizmu koju jetada stekao. Smisao teze o populističkom ka-tancu je da se Milošević našao 'zaključan'unutar populističkog načina promovisanja uvođu, odnosno da nije mogao da zamisli dasvoj legitimitet potvrđuje na neki drugi na-čin” (Pavlović, 2000).

I doista, Milošević nije izlaziona neposredne izbore još od 1992. godine.Sve dotle, on je dobijao mnogo više glasovanego njegova stranka. Godine 1990. osvojioje 63% a SPS 46% glasova, godine 1992. do-bio je 53% a SPS 29% glasova. Zahvaljujućiovakvoj harizmi, Milošević je bio potpunigospodar i u stranci, i u vladajućoj eliti. Sa-da je Milošević poželeo, svedoči Ljubiša Ri-stić, “da pomogne da savezni i lokalni izborišto bolje prođu” (Vreme, 19. oktobar 2000).Želeo je, dakle, da još jednom pokaže svojojsviti da cela vlast počiva na njemu i da stoga idalje svi treba da ga slušaju. I naravno, bio jeu dubokoj zabludi o razmeri svoje omiljeno-sti u narodu. Tako je napravio prvu, i najva-žniju, u čitavom nizu grešaka, koje su ga od-vele sa vlasti i u beogradski Centralni zatvor.

Treći put: povlačenjePovlačenje samodršca sa vlasti nije sasvimredak slučaj okončanja autokratije, bar uJužnoj Americi (Tullock, 1987: 68). Posleviše godina iscrpljujućih borbi za očuvanjevlasti, samodržac postaje umoran. Vlast musve manje pričinjava zadovoljstvo a sve više

187

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

napor. Igra je sve složenija a dobici sve ma-nji. I pored sve veštine samodršca, vre-menom se teškoće umnožavaju. Ostanak navlasti za njega znači žongliranje sa sve novimi novim čunjevima. I ma koliko da je vešt,približava se trenutak kada će se, na kraju,neki čunj odbiti i pasti na tlo (Boesche,1996: 470). Tako neki samodršci odlučujuda se povuku. A ako obezbede uverljiva jam-stva, takav izbor se pokazuje možda i kaonajbolji.

Najsvežiji je primer čileanskogdiktatora Pinočea (1916). Za njegove vlada-vine (1973-1990) ubijeno je 3.197 ljudi,“nestalo” je 1.102, a nekoliko desetina hilja-da je moralo pobeći iz zemlje. Ipak, posleprvog diktatorskog razdoblja, Pinoče je,1980. godine, doneo ustav koji je njegovuvlast imao da uvede u mirnije vode tradicio-nalističkog autoritarizma. Ali, na plebiscituza novih osam godina predsednikovanja,1988. godine, Pinoče doživljava poraz.Osvojio je samo 44% glasova. Sada se našaopred izborom. Da li da prekrši ili čak ukinesopstveni ustav i zadrži glavnu polugu vlasti.Ili da poštuje ustav i povuče se sa predsed-ničkog mesta. Ubeđen da će ga autoritarneustanove koje je izgradio sasvim dobro zašti-titi, Pinoče je izabrao ovo drugo. I zaista, us-tav je bio tako skrojen da ga je bilo teško pro-meniti. On je jamčio Pinočeu zadržavanjepoložaja zapovednika kopnene vojske i u na-rednih osam godina (Linz & Stepan, 1996:205-209). Tako je Pinoče mirno proživeosve do 1998. godine. Čak i kada je, 10. mar-ta, napustio položaj vrhovnog zapovednika,on je, po istom ustavu, postao doživotni se-

nator. Time je dobio zaštitu od svakog kri-vičnog gonjenja. Istina, nakon toga otpočelesu nevolje. Tokom boravka u Britaniji, Pi-noče je, oktobra 1998. godine, uhapšen.Pretilo mu je izručenje španskom sudu zbogoptužbe za ubistvo španskih građana tokomdiktature. Ipak, početkom marta 2000. go-dine, posle 503 dana kućnog pritvora, Pi-noče je, zbog starosti i bolesti oslobođen, ivraćen u Čile. Maja iste godine, okružni sudSantjaga skida mu imunitet, a avgusta 2000.vrhovni sud Čilea potvrđuje ovu presudu.Tako danas Pinoče čeka na kaznu za zločinekoje je počinio tokom sedamnaestogodišnjevladavine. Ali, posle svih zala, Pinoče je,ipak, dobro prošao. Zahvaljujući tome što jedobro odigrao mirni odlazak sa vlasti, dobioje još deset godina mirnog i lagodnog života.Taman da postane toliko star da izvršenjekazne postane glupo ili nemoguće.

U proleće i leto 2000. godineMiloševiću je, sasvim ozbiljno i u nekolikonavrata, nuđena nagodba o povlačenju.Najpre je, 17. februara, čelnik Saveza sapromene Dragoslav Avramović izneo ponu-du opozicije. Ona je podrazumevala otpoči-njanje pregovora sa Miloševićem o njegovompovlačenju, pri čemu bi međunarodni čini-oci pružili dobre usluge posrednika, pa ijamca. Miloševiću se stavljala u izgled spo-kojna budućnost, bez Haga i bez domaćihsudova (Cohen, 2001: 356).

Posle mesec dana, usledila je idruga ponuda. Prema pisanju grčkog ne-deljnika Pondiki, koje je, krajem marta 2000,prenela domaća štampa, “priča se da je Jor-gos Papandreu, ministar inostranih poslova

188

Reč no. 62/8, mart 2001.

Grčke, tokom posete Moskvi početkom pro-šle nedelje, preneo Vladimiru Putinu pred-log Amerikanaca da ubedi Miloševića dapodnese ostavku u zamenu da Hag zažmuri ida zatim zapadnjaci ne insistiraju na njego-vom hapšenju i prebacivanju u Međunarod-ni sud za ratne zločine” (Glas javnosti, 27.mart 2000, str. 20).

Treća ponuda došla je tri me-seca docnije. Njujork Tajms je preneo izjavujednog neimenovanog američkog službenikada bi Vašington sa dužnom pažnjom primiomoguću ponudu iz Beograda, ukoliko je onadovoljno ozbiljna i brza, da se Milošević, uzamenu za bezbednost i izuzimanje od Ha-škog suda, povuče sa vlasti (Erlanger,2000). Iako se u članku poricala mogućnostda bi Klintonova vlada sama napravila takvuponudu, prenesene izjave i njihov sklop bilesu jasan znak Miloševiću da je takva vrsta tr-govine moguća, pa i poželjna.

Konačno, opozicija je, tri ne-delje docnije, ali baš nekako u času kada jeMilošević odlučivao svoju sudbinu, nastavilada razrađuje moguće načine njegovog povla-čenja. Đinđić je izneo zamisao da bi Miloše-vić, umesto stranog utočišta, možda radijepristao na “ruski obrazac” povlačenja. Tajnačin je podrazumevao da odlazeći gospodarza svog naslednika dovede osobu od ličnogpoverenja, mahom iz službe državne bez-bednosti, koja će docnije da ga štiti. Tako,ono što je za Jeljcina bio Putin, za Miloševi-ća može da bude Jovica Stanišić (Glas javnosti,6. jula 2000, str. 3).

Za Miloševića je zaista bio pra-vi trenutak za nagodbu o povlačenju. Njego-

va vlast je izgledala postojana i jaka, a opozi-cija slaba i razjedinjena. Mogao je da izvučesasvim dobre uslove pod kojima bi se povu-kao. Ostao bi bez vlasti, ali bi zadržao uticaj,novac i slobodu.

Ali, Miloševiću izgleda da ni nakraj pameti nije padalo da krene ovim pu-tem. Kao što su pokazivali prethodni, ali ipotonji događaji, on je slabo razmišljao naduge staze. Bio je igrač iznudice, i o nevoljije mislio tek kada mu ova sedne za vrat.

Osim toga, celokupno njegovodotadašnje iskustvo govorilo je protiv povla-čenja. On je prošao kroz mnoge krize, i sveih je preživeo. Preživeo je promenu legiti-macijskog obrasca i uvođenje višestranačja(1990). Preživeo je 100.000 razljućenihljudi na ulicama Beograda (1991). Preživeoje osudu civilizovanog sveta i jednonedeljnupobunu akademske elite (1992). Preživeo jemilionsku inflaciju, privredni slom i gubi-tak većine u skupštini (1993). Preživeo jetromesečnu pobunu srednje klase i 88 danaprotesta na stotine hiljada građana(1996/1997). Preživeo je i rat sa SAD, Brita-nijom, Francuskom, Nemačkom i sa još 15drugih zemalja (1999).

A ono što je iz svih tih kriza na-učio bilo je – treba biti istrajan. U prilikama ka-da bi svako drugi odustao i povukao se, on jeuvlačio glavu u ramena, stoički podnosioudarce i čekao da se protivnik umori ili od-ustane. A zatim bi prelazio u protivnapad ivraćao štošta od izgubljenog položaja (Anto-nić, 1993; 1997). I kao što je neuhvaćenom inekažnjenom prestupniku teško da stane saprestupima – premda mu je jasno da je svaki

189

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

sledeći put u sve većoj opasnosti da dolija –tako je i Milošević kockarski uživao da jošmalo ostane u igri.

Zapravo, on se zbiljski uplašioi razmišljao o povlačenju samo u prvim kri-zama. U onim kasnijim, i stvarno mnogoopasnijim, pokazivao je sve veću meruhladnokrvnosti i upornosti. Najveći udar zanjega predstavljao je 9. mart 1991. godine.Njegov tadašnji savetnik Zvonimir Trajko-vić o tome ovako svedoči: “Dobro se sećamdevetog marta kada su izvedeni tenkovi naulice. Milošević je dugo, čak možda i me-sec-dva, bio potresen i razbijen čovek. Do-živeo je psihički slom” (u razgovoru za Re-porter, Vol. III, 4. avgust 1999, specijalnoizdanje: “Miloševićeva era”, str. 14). I sle-deća kriza, u leto 1992. godine, teško mu jepala. “Svih tih meseci”, seća se njegov tada-šnji saradnik Vojislav Šešelj (1995: 236),“u Miloševićevim očima gledao sam ogro-man strah. On naprosto nije znao šta da ra-di.” Tada je, izgleda, prvi i jedini put biopred odlukom da se povuče. Prema svedo-čenju tadašnjeg predsednika savezne vlade,Milana Panića, Milošević je na njegov na-govor, 8. jula 1992. godine, pristao dapodnese ostavku, s tim da se pojedinostipovlačenja urede ugovorom. Isto veče, sa-stavljen je ugovor sa pet odredbi: 1. posleostavke, SAD se obavezuju da će odmah daukinu sankcije; 2. Milošević će biti pred-sednik jugoslovensko-američke banke; 3.Miloševiću i njegovoj porodici jamče seameričke vize i slobodno kretanje; 4. prvosaopštenje za javnost daće Milošević; 5. do-govor će da potpišu Milošević i Bejker. Ali,

samo par dana docnije, Milošević je javio dase predomislio (Đukić, 1997: 130-131). Ia-ko je, posle toga, bio suočen sa mnogoozbiljnijim iskušenjima nego tada, Miloše-vić, naoružan iskustvom, više nije zapadao umalodušnost i razmišljao o povlačenju. Čakni u ratu sa najmoćnijim državama sveta.

Sa takvim navikama, Miloševićnije mogao a da ne propusti vreme za po-voljnu nagodbu. On je čekao i čekao... da iz-gubi izbore; da milion ljudi izađe na ulice;da demonstranti zauzmu Saveznu skupšti-nu; da padne i Televizija; da policija otkažeposlušnost; da vojska odbije da se umeša; ina kraju, da mu Koštunica saopšti odlukuUstavnog suda po kojoj on više nije predsed-nik. Pa čak ni tada Milošević nije bio u sta-nju da ozbiljno pregovara o uslovima preda-je vlasti. Kad je od Koštunice saznao za od-luku Ustavnog suda, namah je klonuo i di-gao ruke od svega (Bujošević i Radovanović,2000: 266; intervju Slobodana Miloševićau Danasu, 24-25. mart 2001).

Četvrti put bio je njegova sud-bina.

Četvrti put: izborni izazovTeško je reći kada je tačno Milošević rešioda krene ovim putem. Za 30. jun bila je za-kazana sednica Savezne skupštine, na kojojje trebalo da se donese Zakon o terorizmu.Zakon je, zapravo, imala da usvoji Skupšti-na Srbije, i na njegovo donošenje se čekaloviše od mesec dana. Međutim, SPS i JULnisu uspeli da oko toga nađu zajednički je-zik sa Šešeljevim radikalima. Ovima je, iz-gleda, dosadila uloga slabijeg saveznika, ko-

190

Reč no. 62/8, mart 2001.

ji obavlja najprljavije polove, a zauzvrat do-bija samo najlošije parče vlasti. Ovoga puta,svoju podršku Zakonu o terorizmu radikalisu uslovili direktorskim ili upravnim mesti-ma u najbogatijim državnim preduzećima –elektroprivredi, naftnoj industriji, šumar-stvu... (Glas javnosti, 5. jul 2000, str. 3).Međutim, verovatno da su se nekome uJUL-u ili SPS-u ova mesta učinila kao od-već masan zalogaj za Šešelja (“mnogo jemačku goveđa glava”). Miloševićevci su, sto-ga, odlučili da direktorska mesta zadrže, ada Zakon prebace u nadležnost Savezneskupštine.

U Saveznoj skupštini, tadašnjisaveznik SPS i JUL-a bila je Socijalističkanarodna partija Momira Bulatovića. Ona jepodržala Zakon, izjavom potpredsednikastranke Slobodana Žižića od 28. juna, da je“zakon protiv teorizma neophodan kako bise jugoslovensko društvo zaštitilo od terori-stičkih aktivnosti” (Glas javnosti, 29. jun, str.3). Tako, glasovi radikala nisu bili neop-hodni da bi Zakon prošao u Veću građana.Međutim, u Veću republika, Zakon nijemogao da dobije više od 17 glasova (od po-trebnih 21). Tamo je SPS imao 9 poslanika,JUL 2 a SNP 6. Na sednicu, osim redovnihbojkotaša (DPS sa 8 poslanika i SDA sa 1),nisu došla ni petorica predstavnika Srpskenarodne stranke iz Crne Gore. Sa njiho-vim, glasovi radikala nisu bili neophodni,bez njih, valjalo je tražiti nagodbu sa Šeše-ljom. Zašto poslanici SNP-a nisu došli osta-je nejasno. Ali, nagodba sa Šešeljom nijenađena. Novine su pisale da je “SRS kaouslov za prihvatanje ovog zakona tražio me-

sto saveznog državnog tužioca” (Glas javnosti,1. jul, str. 3). To je, međutim, bilo jedno odključnih mesta za rad ovog zakona, i Socija-listi nisu hteli da ga se odreknu. Stoga je od-lučeno da se donošenje Zakona odloži zanarednu sednicu. Na kraju zasedanja,predsednici oba veća Srđa Božović i Milo-mir Minić upozorili su poslanike da “plani-raju vreme”, jer će Predlog zakona vrlo brzoponovo da bude na dnevnom redu (Glas jav-nosti, 1. jul, str. 3).

Ali, poslanici su se “vrlo brzo”sastali ne zbog Zakona o terorizmu već zbogpromene ustava! Naime, pet dana docnije,5. jula, Tanjug je objavio da je u SkupštinuSRJ došao predlog o promeni Ustava koji supotpisali poslanici SPS-a, SRS-a, JUL-a,SNS-a i SNP-a. Po ovom predlogu, pred-sednik republike imao je da se bira nepo-sredno, sa mogućnošću ponovnog izbora(amandman V). Sednica skupštine zakazanaje već za sutradan. Miloševiću je trebala dvo-trećinska većina, u oba veća. Kako su milo-ševićevci, koji predhodno nisu uspeli da do-đu do obične većine, sada obezbedili dvotre-ćinsku, ostaje da čitamo u sećanjima tada-šnjih političara. Ovoga puta, Šešelj je prido-bijen za saradnju. Njegovi poslanici su, sa-mo dan uoči obznanjivanja predloga, ured-no stavljali potpis na pripremljeni papir, ajedinom poslaniku SRS-a koji je to odbio,Miodragu Vujoviću, odmah je, na zahtev Še-šelja, oduzet poslanički mandat (Danas, 7-9.jul, str. 3).

Sve u svemu, u Veću građanamiloševićevci su imali 96 od potrebna 92glasa, dok su se u Veću republika namučili.

191

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

Trebalo im je 27 glasova, što je značilo dasu svi poslanici SPS-a, JUL-a, SNP-a iSRS-a morali da glasaju za promenu, a daim je, i pored toga, nedostajao još jedanglas. Taj glas je nađen tako što je Milan Ga-jović, disident iz Đukanovićevog DPS-a,nagovoren da podrži Miloševića, pa jepredsedničkim avionom iz Crne Gore do-vezen na sednicu. Njegov glas je omogućioda se Miloševiću ostvari želja da može daizađe na neposredne izbore. Njegov glas jeomogućio i da Milošević može da bude ne-posredno poražen, i tako jasno i nesumnji-vo izgubi legitimitet.

Istoga dana, obznanjena je inamera Miloševića da se savezni, mesni ipredsednički izbori održe u isti mah. NikolaŠainović, potpredsednik Savezne vlade i članIO SPS-a, odmah po okončanju sednice iz-javio je da će “izbori za predsednika Jugosla-vije biti pre završetka mandata sadašnjegpredsednika” (Glas javnosti, 7, 8. i 9. jul2000, str. 3). Tako je postalo jasno da seMilošević ubrzano sprema za izbornu utak-micu.

I tako, znajući Miloševićevusklonost da donosi brze i iznenadne odluke,ne bi me iznenadilo ako se ispostavi da jeMilošević odluku o izlasku na neposredneizbore doneo u svega četiri dana. U ona četi-ri dana od 30. juna, kada je propalo dono-šenje Zakona o terorizmu, do 4. jula, kada jepočelo (i završeno) sakupljanje potpisa zapredlog o izmeni Ustava. Šta je tačno prelo-milo Miloševića da se odluči za ovaj put, putkoji će ga odvesti u propast, teško je reći.Ubrzo po njegovom padu, javilo se mišljenje

da je Milošević bio žrtva laskavaca i prepre-denjaka iz njegove dvorske svite. “Moje uve-renje je”, veli Zoran Lilić, “da su ga ljudi iznjegovog okruženja ovog puta uverili da jeatmosfera u narodu izuzetno dobra i da mo-že da načini takav korak (NIN, 12. oktobar2000, str. 17). “Ova pogrešna procena”,slaže se i Ljubiša Ristić, “posledica je glupihi nedobronamernih saveta” (Vreme, 19. okto-bar 2000). Čak je i sam Milošević, u posled-njem intervjuu datom sa slobode, posrednopotvrdio da je takvih saveta bilo. Na pitanješta misli o navedenim tvrdnjama, nabusitoje odgovorio: “Rekao bih da ti koji sada kažuda me je neko pogrešno savetovao da raspi-sujem izbore za predsednika godinu danaranije, da su baš oni, ili deo njih, zastupalitakav predlog” (Danas, 24-25 mart 2001).

Ipak, ma koliko da se iz dana-šnjeg ugla ova odluka činila pogrešna, sa sta-novišta vremena u kome je donesena ona ni-je bila nerazborita. Bez obzira na to da li jeMilošević podlegao pogrešnim savetima, ilije sam doneo takvu odluku, verovatno da je“u leto 2000. to bio najbolji potez koji jeMilošević mogao da odigra” (Pavlović,2000).

Najpre, kao što je prethodnoopisano, opozicija je bila u rasulu i rastrzanameđusobnim zađevicama. “Podele u opozi-ciji i različiti ciljevi opozicionih aktera omo-gućili su Miloševiću 1993. da vlada narednečetiri godine, a 1997. još tri. Isto je trebaloda se desi i septembra 2000. Ne samo da seočekivalo da će Drašković ponovo početi daucenjuje ostatak opozicije čuvenim 'potok-reka' argumentom, nego se smatralo da se

192

Reč no. 62/8, mart 2001.

tako nešto neće moći izbeći ni u ostatkuopozicije” (Pavlović, 2000). Postojala je ve-lika verovatnoća da opozicija uopšte neće daizađe na izbore. Drašković je to već i ranijejasno najavljivao, a posle promene Ustava,predstavnik SPO-a, Ivan Kovačević zvanič-no je izjavio da opozicija “mora bojkotovatisavezne izbore... jer se pravnom terorizmu ikriminalnom rušenju Ustava ne sme dati le-gitimitet” (Glas javnosti, 12. jul, str. 3). I opo-zicioni prvaci, okupljeni u DOS-u, takođesu se kolebali da li uopšte da izađu na izbore.Još 11. jula Đinđić je objašnjavao da “opozi-cija nije donela konačnu odluku o izlasku nasavezne izbore” (Glas javnosti, 12. jul 2000,str. 3).

Drugo, i da se svi predomisle iprijave se za izbore, Miloševiću je bilo jasnoda Drašković i Đinđić nikada neće da stanuiza zajedničkog predsedničkog kandidata.“Milošević je nenajavljenim raspisivanjemneposrednih predsedničkih izbora računaona iznenađenje u opoziciji. Opozicija se bilaspremala za savezne i lokalne izbore, a sadasu se, odjedared, u celoj priči pojavili ipredsednički. Opozicija nije imala sprem-nog predsedničkog kandidata. Međutim, nesamo da ga nije imala, bilo je sasvim nejasnokako bi ga opozicija uopšte mogla naći. Kar-ta na koju je Milošević igrao bila je da polaopozicije neće uspeti da se dogovori oko je-dinstvenog kandidata, a da druga polovinauopšte neće izaći na te izbore” (Pavlović,2000).

I treće, u trenutku kada je Mi-lošević donosio ovu odluku, politička ponu-da biračima bila je takva da je Milošević

stvarno bio u prednosti u odnosu na ostaletakmace. Istraživanje koje je, juna 2000.godine, sprovedeno za potrebe američkevlade, pokazalo je sledeću listu političkogpoverenja građana Srbije: Milošević 16%,Koštunica 9%, Drašković 8%, Avramović8%, Šešelj 6%, Đinđić 4%, “niko” 25%(Cohen, 2001: 361). I sami građani Srbijeverovali su da, na predsedničkim izborima,Miloševića niko ne bi mogao da pobedi. Poistraživanju agencije Stratedžik marketing(obavljeno 17-22. juna), 24,2% ispitanikaverovalo je da će pobedu da odnese Miloše-vić, 8,4% Drašković, dok je na Koštunicinupobedu računalo svega 4,1% građana Srbije(Blic, 12-13. jul 2000). Čak i Miloševićevastranka nije stajala loše. Prema istraživanjuCPIJM (Ljiljana Baćević), obavljenom iz-među 11. i 15. jula, za DOS bi glasalo 24%građana a za SPS 20% biračkog tela (Vreme,21. septembar 2000, str. 13). Istina, neod-lučnih je bilo čitavih 29%. Ali, oni su obič-no, zgađeni preganjanjima i prepucavanjemopozicije, završavali kao neglasači. Zašto biizbori 2000. godine bili izuzetak?

Naravno da Milošević svojuodluku nije zasnivao na istraživanjima jav-nog mnjenja. Ali, pretpostavljam da ni poli-cijski izveštaji, kojima je naš samodržac naj-više verovao, nisu izgledali drugačije. Opo-zicija jeste bila u rasulu. I on, u tom trenut-ku, jeste bio bez ozbiljnog takmaca. Stoga jerazumljiva sreća koja je, na prijemu održa-nom 7. jula, izbijala iz svake pore Miloševi-ćevog lica. Njega je najviše brinulo hoće li dauspe njegov ustavni Blitzkrieg. Kada je to 6.jula obavljeno, sve drugo mu je izgledalo la-

193

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

ko. Put da “Slobodan Milošević na vlastiostane do 2009. godine” (Glas javnosti, 10.jul, str. 3) činio se širom otvoren.

PUT U PROPASTNije Milošević pogrešio 3. ili 4. jula, kada jerešio da ide na neposredne izbore. On jepogrešio 7. jula, kada je poverovao da je savposao završen. Pravo je čudo sa kojom la-godnošću je Milošević čekao septembarskeizbore. “General Pavković mi je kasnije is-pričao”, prenosi Đinđić, “da mu je Miloše-vić svega dva dana pre izbora rekao kako jesiguran da će dobiti 70 odsto glasova, i da,ako se DOS nešto buni i sumnjiči vlast zaeventualnu krađu, tih 100.000 glasova saKosova može da pokloni Koštunici”(Đinđić, 2000: 2.35).

Verovatno da je Miloševićauspavala činjenica da su se, tokom celog jula,stvari sa opozicijom dešavale upravo onakokako je predvideo. Drašković je odbijao da sesa ostatkom opozicije dogovori i oko izlaskana izbore, i oko zajedničkog kandidata. DOSviše nije želeo da čeka Draškovića, i postepe-no se oblikovalo mišljenje da bi Koštunicamogao da bude najbolji takmac Miloševiću.Onda se Drašković iznenada predomislio.Pozvao je novinare i 6. avgusta obznanio daSPO izlazi na savezne izbore sa sopstvenomlistom i sa sopstvenim predsedničkim kandi-datom. Sam se nije kandidovao, već je isturioVojislava Mihailovića, bezbojnog političara ineubedljivog gradonačelnika Beograda.Drašković je, dakako, pozvao i ostale “poto-ke” da se pridruže “SPO-reci”. On je iskre-no verovao da sve stranke u DOS-u ne nose

više od 500-600 hiljada glasova, dok samonjegova stranka ima 800.000 pouzdanihglasača (Vreme, 19. avgust 2000, str. 9).

Ostatku opozicije, naravno,nije padalo na pamet da se uliva u Draškovi-ćevu reku. DOS je, sutradan, za svog kandi-data izabrao Koštunicu. Činjenica da jeostatak opozicije krenuo bez njega, razgne-vila je Draškovića. Stoga je započeo čeoninapad na DOS. Njegove prvake optuživao jeda razbijaju jedinstvo opozicije (Info-Niš, 12.avgust 2000; preneto u Drašković, 2001:401-407), i da se “svakodnevno sastaju i do-govaraju sa Slobodanom Miloševićem” (Vre-me, 19. avgust 2000, str. 10).

Dakle, do početka avgusta, zaMiloševića je sve išlo kako treba. Opozicijaje, istina, rešila da izađe na izbore. Ali na-stavila je da se svađa kao u najbolja vremena.To je Miloševiću obećavalo još jednu “rutin-sku pobedu”. Međutim, početkom avgustaokolnosti su se dramatično promenile. I tona Miloševićevu štetu.

Prvo, veći deo opozicije istakaoje za Miloševića vrlo nezgodnog takmaca.Kada se, u julu, postavilo pitanje ko bi bionajbolji kandidat opozicije u takmičenju saMiloševićem, prvi na kog su svi pomislili bioje – Vojislav Koštunica. Čudnovato je kakosu svi bili složni oko toga. I ranije je ovaj po-litičar bio pred očima javnosti, ali je većinaopozicionog sveta bila ravnodušna premanjemu. Smatralo se da je isuviše “tunjav” i“zadrt” da bi mogao da ujedini opoziciju iozbiljno naškodi Miloševiću. Ali sada su svi,kao jedan, povikali – Koštunica! Njegova“tunjavost” sada je postala “moralnost”, a

194

Reč no. 62/8, mart 2001.

“zadrtost” se preobrazila u “načelnost”. I is-traživanja javnog mnjenja potvrđivala su dabi Koštunica mogao da se nosi sa Miloševi-ćem. Po pomenutom julskom istraživanjuCPIJM, Milošević bi dobio Điniđića sa 32%:30%, Draškovića sa 33%: 27%, ali bi izgubiood Koštunice sa 28%: 43%.

I doista, Koštunica je bio savr-šeni takmac Miloševiću. U uslovima sistem-ske korupcije ostao je čist, i za njegovo imenije mogla da se veže nijedna novčana afera.Bio je iskreni rodoljub, i – za razliku odostalih opozicionara – nije primao novac oddojučerašnjih napadača na Srbiju. Konač-no, bio je dosledni opozicionar, i – opet zarazliku od većine opozicionih prvaka – nika-da nije ni video, a kamoli opsluživao Miloše-vića.

Zbog svega toga, Koštunica jebio veoma nezgodan za “propagandnu obra-du”. Miloševićev opadački stroj – RTS, Poli-tika, Novosti... – prvih mesec dana uopšte ni-je umeo da priđe Koštunici. Ceo avgust jeprošao a da Koštunica nije ni načet. Tek useptembru započeti su neposredni napadina njega. Ali ni tada nije pronađen pravipristup. Koštunica je napadan: što je “pro-menio prezime” (Branislav Ivković, RTS,21. septembar); što “redovno vara svoju su-prugu” (komentar Politike, 17. septembar);što je “tunjav” (Ivan Marković, RTS, 11. sep-tembar); što “ide po Srbiji i ne priča ništa”(Dušan Matković, RTS, 12. septembar); “štone zna ni pet rečenica da kaže” (ŽivoradSmiljanić, RTS, 17. septembar; DOR,2000/5: 92-94; 139); što izgleda kao “mišna lancu Zorana Đinđića” (Dušan Matković;

preneto u: Vreme, 21. septembar, str. 26), ikoješta. Milošević uopšte nije shvatao šta sedogađa. Od početka je potcenio Koštunicu(zvao ga je “mačkar”) i nije video da njegovapropagandna mašina sa Koštunicom imadaleko više teškoća nego 1990. godine saDraškovićem, ili 1992. godine sa Panićem.

I drugo, Drašković je preteraosa potok-reka navlačenjem. Njegovo hirovi-to ponašanje, njegova sklonost da stalno me-nja odluke, njegova potreba da u opozicijiuvek bude prvi, dojadili su javnosti. Ranijeje odbijao da sa ostatkom opozicije sarađujeoko zajedničkih kandidata, tvrdeći da nemauslova za izbore, i da na njih neće da izađe.Sada se najedared, i bez razloga, predomi-slio i rešio da se pojavi na izborima. Ali, opetnije hteo da sarađuje sa drugom opozicijom.I još je za kandidata istakao neubedljivogVojislava Mihailovića. To se činilo kao na-merno potkopavanje mogućnosti opozicijeda savlada Miloševića. Celokupna nezavisnajavnost, predvođena liberalnom elitom,okrenula se protiv Draškovića. Sa njima,Draškovića su ostavili i njegovi birači. Ali, tone samo da nije shvatao Drašković. To nijevideo ni Milošević. I dalje je mislio da Dra-škovićev samostalni nastup znači podeluopozicionih glasača. I da će Draškovićevpropagandni rat protiv DOS-a imati odjekau biračkom telu.

Već početkom avgusta pojavilisu se za Miloševića prvi znakovi upozorenjada stvari ne idu dobro. Za samo mesec dana,raspoloženje javnog mnjenja suštinski sepromenilo. Činjenica da su osamnaest stra-naka, a među njima i Demokratska stranka

195

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

Zorana Đinđića, stale iza časnog, rodoljubi-vog i doslednog Koštunice, ostavila je dobarutisak na birače. Većina birača poodavno jebila nezadovoljna Miloševićem. Sada je ko-načno dobila i nekog za koga može da glasa. Iopozicioni birači su odlučili. Glasaće za Ko-štunicu.

Početkom avgusta, DOS doži-vljava neverovatan skok omiljenosti. Već jepominjano istraživanje CPIJM iz jula mese-ca. Udeo neodlučnih bio je čitavih 29%,SPS je imao 20%, a DOS 24% privrženika.Jedanaestog avgusta CPIJM je završio novoistraživanje. Broj neodlučnih pao je na 12%,SPS je zabeležio blagi rast do 23%, SPO jeimao svega 6%, a DOS je skočio na čitavih38% (Vreme, 21. septembar, str.13). Srbija jeprelomila!

Milošević nije morao da verujeovom istraživanju. Ali i istraživanja većinedrugih ustanova, rađena tokom avgusta iseptembra, potvrđivala su ovaj nalaz. Koštu-nica je po svima njima dobijao: CPA/CPS –43%:21%, Medium – 35%:24%, Mark-plan – 33%:19%, Stratedžik matketing –29%:26% (NIN, 14. septembar 2000, str.16-17). Istina, postojalo je i jedno istraživa-nje, rađeno na velelepnom uzorku od 3.154ispitanika (trostruko većem od uobičajenogza Srbiju), koje je davalo prednost Miloševi-ću (33%:32%; isto). Ali, to istraživanje jerađeno po narudžbini SPS-a i JUL-a, a ra-dila su ga lica pouzdane političke podobno-sti ali sumnjive stručnosti (agencija IPRESS,pri Institutu za političke studije; direktorInstituta Živojin Đurić). Pošto su od svojih“stručnjaka” dobili nalaz kakav im je odgo-

varao, miloševićevci su, verovatno, pomislilida ostala istraživanja s jednakom verodstoj-nošću izražavaju samo želju naručioca. Takosu ih sve odbacili.

No, ako Milošević nije verovaoistraživanjima, šta je bilo sa njegovom polici-jom? Zar je moguće da policija nije znalastvarno raspoloženje naroda? Ili se niko nijeusuđivao da Miloševiću saopšti istinu? Naodgovore na ova pitanja očito da ćemo mora-ti malo da sačekamo. Pretpostavljam da nijeposredi nikakva zavera, već da su Miloševićevigenerali, birani po udvoričkim a ne po struč-nim veštinama, bili krajnje nesposobni. Is-hod izbora od 24. septembra predstavljao je,prema svedočenjima iz same policije, pravi“šok za čelne generale SUP” (Nedeljni telegraf, 1.novembar 2000, str. 7). Oni su bili zauzetikupovinom i opremanjem svojih novih vila,nabavkom blindiranih limuzina, i poslovimaoko šverca cigareta, oružja i droge. Stoga nisuni stigli da ozbiljno izvide šta narod misli.

I Milošević je samouverenonastavio da srlja u propast. Ne samo da nijepreduzeo ništa već je propustio da se okori-sti i onim što ima. Recimo, Zakonom o in-formisanju. Nezavisna štampa svojski je za-legla za DOS i Koštunicu, uredno prenosećisve optužbe na račun SPS-a i Miloševića.Zakon je pružao način da se novine dovedu ured. Međutim, u julu, avgustu i septembru,dakle u tri udarna predizborna meseca, iz-rečene su samo dve kazne u ukupnom izno-su od 430.000 dinara. Poređenja radi, tre-ba reći da je samo u prva tri meseca 2000.godine izrečeno 11 kazni, ukupne vrednosti2.910.000, a u aprilu i maju (znači u dva

196

Reč no. 62/8, mart 2001.

meseca) 12 kazni, koje su iznosile ravno3.956.500 dinara (DOR, 2000/5: 64).Umesto da pojača nasilništvo, ili da ga barodrži u istoj ravni, Milošević ga je slabio!

Osim toga, Milošević se bahatoodrekao pripomoći Vojislava Šešelja u pred-izbornom predstavljanju. Šešelj jeste pristaoda podrži ustavne promene. Ali, nastavio jeda pritiska SPS i JUL svojim zahtevima oravnopravnijoj podeli vlasti. Međutim, nai-lazio je samo na zid odbijanja. Teško je sadareći zašto Milošević nije našao zajednički je-zik sa Šešeljom. Možda mu se Šešelj zameriokad je odbacio predlog Generalštaba (Politi-ka, 10. jun 2000, str. 1) da mu se dodeli or-den narodnog heroja. Isto tako, Šešelj jejavno napao i generala Pavkovića zbog stra-nački pristrasnih istupa i što se “gura u ide-ologiju” (izjava u Nedeljnom telegrafu, 12. jul2000, str. 6). Ali, Šešelj je podržao i ustav-ne promene, do kojih je Miloševiću bilo to-liko stalo. Očigledno, sa Šešeljom se moglonagoditi. No, samouverenom Miloševiću tomora da se činilo kao izlišan trud.

Prva loša posledica po Miloševi-ća bila je da je Šešelj krenuo samostalno u iz-bore. Za predsedničko mesto istakao je Tomi-slava Nikolića, drugog čoveka u stranci. Bilo jejasno kako i Šešelj misli da će Milošević da po-bedi (jer bi, u protivnom, sam bio kandidat).Ali, isto tako je bilo jasno da radikali oduzi-maju i deo mogućih glasova Miloševiću. Na iz-borima 1992, Šešelj je neposredno podržaoMiloševića, pa je ovaj pobedio već u prvomkrugu. Sada je Šešelj imao svog kandidata.

Drugo, Šešelj ne samo da jekrenuo samostalno na izbore, već je, kako je

kampanja odmicala, sve manje napadaoopoziciju a sve više SPS i JUL. Za to su, pre-ma Šešelju, bili krivi sami miloševićevci ko-ji su prvi otpočeli rat protiv njega (konfe-rencija za novinare SRS, 7. septembar; pre-neto u: Velika Srbija, god. XI, br. 1584, str.50). U predizbornoj kampanji Šešelj je biovrlo vredan saveznik, posebno u debatnimemisijama državne televizije. Nadaren kaogovornik i bezočan kao sagovornik, Šešelj jebio strah i trepet za svakog ko je trebalo damu izađe na megdan. Sada je, međutim,svoju veštinu okrenuo protiv saveznika. Udve predizborne TV debate, Šešelj je vrlooštro – i vrlo dopadljivo! – kudio SPS i JUL,mnogo više nego DOS. Optuživao ih je da su“neiskreni u Vladi”, da su “podli i pokvare-ni”, da “kao ateisti nemaju morala”... (de-bata od 8. septembra; preneseno u listu Sve-dok, 12. septembar 2000, str. 4). Miloševi-ćevci su se uplašili i otkazali tri naredna TVsučeljavanja. Ali, šteta je već bila učinjena.Krugovi svađe su započeli, i radikali su krajkampanje dočekali u najvećem ratu sa milo-ševićevcima. (Šešelj je, tri dana pred izbore,optužio “levičarske partije da su izvršilesvojevrsni državni udar” i da spremaju “fa-lisfikovanje ovih izbora”; konferencija zanovinare, 21. septembar; Velika Srbija, isto,str. 52).

Svađa je imala rđave posledice ipo jedne, i po druge. Neka istraživanja supokazivala da je ulaskom u Miloševićevu vla-du, 1998. godine, Šešelj izgubio dve trećinesvojih glasača (18% ispitanika je na izborima1997. godine glasalo za SRS, a ponovo biglasalo samo 6%; Sajc, 1998). Predstava sa

197

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

njegovim izlaskom iz vlade, 1999. godine, iMilutinovićevom uredbom da radikali “mo-raju” da ostanu u vladi, nije nimalo dopri-nela da se poveća njegov deo biračkog tela.Sada je, napadajući SPS i JUL pred izbore,Šešelj pokušavao da povrati nešto od starogugleda Miloševićevog suparnika. Ali, bilo jekasno. Radikali ne samo da su dobili dve tre-ćine glasova manje nego 1997. godine već jei njihov predsednički kandidat dobio122.286 glasova manje od same stranke.Nemam pouzdane pokazatelje kome su otišliti glasovi. Ali, smeo bih da se kladim da nisuzavršili kod Miloševića.

Najgore od svega, Miloševićnije imao rezervni plan. Nije uopšte razmi-šljao – šta ako izgubi izbore? Bilo je ljudi,čak iz njegove najbliže okoline, koji su osta-vljali utisak kao da su svesni i te mogućnosti.Tako je sama Mirjana Marković, govoreći uPožarevcu deset dana pred izbore, optužilaNATO i njegove “domaće zastupnike” da sespremaju “da pokradu izbore, kao što su ihpokrali u Crnoj Gori i u Republici Srspkoj”.Ako bi u tome uspeli, “NATO i njegovi za-stupnici bi proglasili da je pobeda volja na-roda i da je to trijumf demokratije. A ako nebi uspeli... optužiće vlast u Srbiji da je nede-mokratska” (DOR, 2000/5: 76).

Ovaj drugi razvoj događaja po-sebno je razrađivan. Rukovodilac JUL-a isavezni ministar za informisanje Goran Ma-tić “raskrinkao” je, na konferencijama zaštampu (9. i 13. septembra), opozicionu za-misao nasilnog prevrata. Po njemu, u prvomkoraku se “propagandnim anketama... ujavno mnjenje nasilno usadi uverenje da

opozicija dobija izbore”. To, naravno, uop-šte nije tačno, jer “prema našim, objektiv-nim anketama Koštunica ima samo četiriodsto a ne četrdeset odsto kako to pokazujulažne ankete”. U drugom koraku, pošto vlastobjavi stvarni izborni ishod, opozicija pro-glašava da su izbori pokradeni i izvodi narodna ulice. I u trećem koraku, 1.500 policaja-ca iz Republike Srpske, koji su “potplaćeni iamerički proorijentisani”, preoblače se usrbijanske uniforme, sedaju u 140 vozila,dolaze u Beograd i počinju “da hapse pri-padnike vlasti, prikazujući da je navodnopolicija stala na stranu opozicije”. Matić je,pošto je ovim pokazao da “mi taj scenarioznamo”, na kraju upozorio opoziciju da će“zemlja i njeni organi bezbednosti imati do-voljno snage da izađu na kraj sa ovakvim po-kušajima” (DOR, 2000/5: 73; 75).

Ovi nastupi Markovićke i Ma-tića mogli su da budu shvaćeni samo na je-dan način. Vlast je postala svesna da će da iz-gubi izbore, i sada priprema javno mnjenjeza krivotvorenje izbora i za obračun sa opo-zicijom. Međutim, dalji događaji su pokaza-li da nastupi Markovićke i njene svite nisubili više od uobičajenih predizbornih nakla-panja. Milošević niti je mislio da će da izgu-bi izbore, niti se spremao da ih krivotvori,niti je imao bilo kakav plan “pacifikacijeopozicije”. I sama Markovićka je kasnije po-svedočila: “Bila sam iznenađena rezultatimapredsedničkih izbora. Dopuštam sebi i da-nas da kažem da sam prilično kompetentnada procenim raspoloženje javnosti. Samasam veoma aktivno učestvovala u izbornojkampanji i imala sam sliku raspoloženja bi-

198

Reč no. 62/8, mart 2001.

rača. Ta slika je išla u prilog drugačijeg re-zultata od onog koji je objavljen 6. oktobra”(Vreme, 15. mart 2001, str. 34).

Da je Milošević dan odluke do-čekivao bez pripremljenog izlaza za slučajnužde, jasno se videlo samog 24. septembra.Opozicija je, svedoči Đinđić, bila zaprepa-šćena kada je shvatila da vlast ništa ne pred-uzima kako bi je izigrala. “Prvi naš šok bio jekada su oni pustili naše kontrolore da uđu iprisustvuju glasanju. Drugi šok je bio da supristupili prebrojavanju glasova, a treći dasu potpisali zapisnike. To je govorilo da oniočigledno nisu očekivali takav rezultat... Svisu oni iz vrha bili potpuno sigurni da će do-biti izbore” (Đinđić, 2000: 2.35).

I doista, nikakva izborna kra-đa nije bila pripremljena. Kada je Miluti-nović 1997. godine izabran, dodato mu jepreko 300.000 glasova sa Kosova (OI,1998: 82). Ovoga puta, izborna mesta naKosovu zatvorena su već u 16 časova, a zva-nična procena, data 24. septembra uveče,bila je da je na izbore izašlo “oko 45.000”ljudi. Time je gotovo sasvim isključenamogućnost korišćenja kosovskog spremištaod 400-500.000 glasova za popunjavanjemanjka u Miloševićevim glasovima. Odsu-stvo prave opozicije u Crnoj Gori takođe jemoglo da bude iskorišćeno da se Miloševi-ću pridoda bar 100.000 glasova. Ali, mi-loševićevci su bili zadovoljni što Koštunicatamo nije dobio više od 6.801 glasova. I uSrbiji se moglo daleko više uraditi. Uzograničene izborne nepravilnosti, Ko-štunici se moglo ukrasti bar 200.000 gla-sova i toliko pridodati Miloševiću. Opozi-

ciji je, međutim, svuda dopušteno da nad-zire glasanje. Zapisnici su svuda ne samouredno overeni već je opozicija često dola-zila i do njihovog prepisa. Umesto da is-ključe telefonske veze dok ne proglase svojupobedu, miloševićevci su pustili opozicijuda javno zbraja glasove – pred novinarimau dvoranama, i pred narodom na trgovi-ma. I vladajuće stranke su pripremile ulič-nu proslavu pobede. Ali, čekale su stvarneizveštaje o pobedi! Kada oni nisu pristigli,sa ulica su se povukle i pristalice režima ipolicija. Opozicija je ostavljena da na miruslavi izborni trijumf.

Diletantizam, zar ne? Miloše-vićevci, koji su godinama nameštali izbore,čekali su da se završi glasanje i izbroje glaso-vi pa da tek onda, u strahu i panici, krenu sakrađom! Čovek ne može a da se još jednomne zapita – ako je već Milošević, u svojoj sa-moljubivosti, izgubio vezu sa stvarnošću, štasu radile ostale skutonoše? Zar je moguće dasu i one podlegle svojoj sopstvenoj promidž-bi o “četiri posto” pristalica opozicije (ko-mentar Tanjuga, prenesen u Politici; DOR,2000/5: 11)? Zar je moguće da niko, bezMiloševića pa i uprkos Miloševiću, nije sko-vao rezervni plan?

Odgovor je, naravno, potvr-dan. Trulo ustrojstvo, u kom je sva moćusredsređena u rukama jednog čoveka; ukom se ništa ne preduzima a da on ne nare-di; u kom su laskanje i muftarluk zameniliodanost i vičnost; u kom državnu elitu činibašibozluk – u takvom ustrojstvu zaista se ni-je moglo očekivati da neko bude veći prijateljMiloševiću od njega samog.

199

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

Nesvestan šta se događa, Mi-lošević je dočekao i 5. oktobar. Mislio je daje posredi samo još jedan u nizu besplod-nih zborova opozicije. “Informacije kojesu, u tom pogledu, stizale do moga muža, aja ih čula od njega”, svedoči Markovićka,“nisu ukazivale ni na kakvo ozbiljno nasi-lje. Oboje smo smatrali da se radi o izve-snom pritisku da se ne dođe do drugog iz-bornog kruga za predsednika” (Vreme, 15.mart 2001, str. 34). Umesto da se ozbiljnospremi za odsudnu odbranu, Milošević ječitavu stvar prepustio ministru policijeVlajku Stojiljkoviću. Međutim, ovaj trbu-šasti grubijan, koji do položaja nije došaozahvaljujući sposobnosti već udvorištvuMiloševićevoj ženi, malo šta je znao o poli-ciji. Zamislio je da Beograd brani sa tri pr-stena policije. U ta tri prstena, Stojiljkovićje rasporedio najveći deo “jedinica javnebezbednosti za posebne namene” (Bujoše-vić i Radovanović, 2000: 44; 56). Posebnejedinice policije koje su upravo i stvoreneda bi zajedno delovale našle su se, tako,razbijene i daleko od Dedinja. Štaviše, ka-da su kolone ratobornih opozicionara pro-bile prstenove, Stojiljković, koji je ličnozapovedao policijskim dejstvima, nije sesetio da jedinice sakupi i okolnim putevimadovede u Beograd! Umesto prekaljenihspecijalca, glavne ustanove poretka branilisu policajci koji u uobičajenim prilikamasede u stražarskim kućicama na ulazima ustrana predstavništva (Bujošević i Radova-nović, 2000: 83).

Pa čak i kad su prevratnici zau-zeli Skupštinu i Televiziju, Milošević se po-

našao kao da ne shvata šta se događa. U tomtrenutku, još uvek je raspolagao sa moćnimoružjem – vojskom. Da je vojska krenula napobunjenu varoš, pitanje je kako bi se svezavršilo. Milošević je pozvao telefonom voj-nog zapovednika, generala Pavkovića i nare-dio napad. Međutim, Pavković se predomi-šlja i ne izdaje naređenje već spremnim je-dinicama. Milošević opet zove i pita šta je sanapadom. Pavković i dalje vrda. I šta tadaradi Milošević? Od njega do Pavkovića ne-ma ni pet minuta vožnje. On treba samo dase pojavi na komandnom mestu, sa svojomličnom gardom, i Pavković neće imati kud.Uostalom, ako neće Pavković, tu su drugiratoborni generali koji jedva čekaju prilikuda ga zamene i obračunaju se sa opozicijom.“Izvršni deo naredbe nestrpljivo očekujetim 'jastrebova': general-pukovnik MiodragSimić, general-potpukovnici Ljubiša Stoj-mirović, Milen Simić, Stamenko Nikolić iBane Petrović. Neki čak trljaju ruke, uzbu-đeni pred predstojećim 'borbenim dej-stvom' – Sad ima da im ... majku!” (Stojadi-nović, 2000). Milošević samo treba da senađe tamo gde je najvažnije, gde je “krizništab”, gde se odlučuje, i eto preokreta. Ali,ništa od toga. Milošević ostaje gde jeste i na-stavlja da zove Pavkovića. I što ga više zove,sve manje naređuje, a sve više moli. A što onviše moli, Pavković je više rešen da naređe-nje ne izvrši.

Tako je pao Milošević. Predu-go je bio samodržac. Uljuljkivan sve većimudvorištvom, nije više shvatao šta se događa.Nije shvatio ni 24. septembra, kada mu jeglava, samo jednim udarcem, bila odsečena.

200

Reč no. 62/8, mart 2001.

Njegovo telo je ostalo da sedi u tronu, glavase i dalje nalazila na ramenima. No, krv jeliptala na sve strane, i nespretni pokušajnjegovih čauša da krv zaustave a glavu zašijuzavršio je neuspehom. Milošević se i daljeglupavo smeškao i govorio: “Nije mi ništa”.Ali, bio je gotov. Petog oktobra bio je potre-ban samo udar ruke da silnikova glava odletisa ramena i tresne o zemlju. Jedan samodr-žac zanavek je otišao u istoriju.

ZAVRŠNI POGLEDU petak 24. maja 1940. godine, Prva pancerdivizija generala Guderijana (Heinz Gude-rian) stigla je na deset milja udaljenosti od400.000 iscrpljenih britanskih i drugih sa-vezničkih vojnika, priklještenih na flandrij-skim plažama. I upravo tada, kada je “najve-ći tenkovski zapovednik spremao najvećumehanizovanu jedinicu za najveći vojni udaru dvadesetom veku”, stiglo je naređenje dastane. Uprkos stalnim generalovim protesti-ma, naređenje je ostalo na snazi i u narednatri dana! Taman koliko je Britancima bilopotrebno da se utvrde i pripreme za operaci-ju prebacivanja 338.226. vojnika na ostrvo.Iza naređenja je stajao lično Hitler.

U utorak 21. maja 1940. godi-ne, admiral Reder (Erich Raeder) izneo jeHitleru neka razmišljanja o iskrcavanju uBritaniju. Admiral je već pola godine ranijenaredio svojim ljudima da razmotre takvumogućnost. Hitler, međutim, za to nije biopreviše zagrejan. Štaviše, kada su se sledećiput susreli, 20. juna 1940. godine, Hitler jepokazao mnogo više zanimanja za moguć-nost preseljenja Jevreja na Madagaskar nego

za napad na Britaniju. Mesec dana docnije,16. jula, Hitler se ipak rešio da otpočne sapripremama za invaziju. Ali, najbolji trenu-tak je prošao. Decembra 1940. Hitler je od-ustao od osvajanja Engleske i okrenuo se So-vjetskom Savezu.

Da je Hitler bio smeliji, pro-dužio ka flandrijskim plažama i odmahprešao Lamanš (što je svakako mogao), Bri-tanija bi, tog maja 1940, bila uzeta jednakolako kao i Norveška. Južno od Londona na-lazilo se svega 48 poljskih i 54 protivten-kovska topa. Narodna zaštita je bila nenao-ružana, jer je tek u avgustu 1940. iz Ameri-ke pristiglo 483.924 pušaka kojima suopremljeni teritorijalci. I sama vojska naostrvu bila je loše opremljena. Prva lon-donska divizija, koja je držala ključni sektorod Šepija (Sheppey) do Raja (Rye), imala jesamo 23 poljska topa, šestinu predviđenihprotivtenkovskih zolja, a nije imala nijedanprotivtenkovski top i nijedno oklopno vozilo!RAF još nije bio razvio radar, a ni šifraLutwaffe još nije bila provaljena. Juna1940. Kraljevska mornarica raspolagala jesa samo 48 upotrebljiva razarača – naspram433 koliko je imala 1919. godine: “Svakakoda nije nemoguće videti kako bi prva uspe-šna invazija Britanije nakon 874 godinemogla da bude izvršena.”

Pad Britanije, u leto 1940. go-dine, doveo bi do potpuno drugog toka, averovatno i do ishoda rata. Hitler se ne bimorao bojati britanskog dosađivanja sa Bal-kana, pa ne bi gubio dragoceno vreme, uproleće 1941, na Jugoslaviju i Grčku. Usa-mljene SAD teško da bi se usudile i da zaplo-

201

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

ve preko Atlantika a kamoli da oslobađajuEvropu. Veliki broj naučnika koji su docni-je napravili atomsku bombu toga maja 1940.godine bili su stanovnici Britanije. Sa njimaili bez njih, Hitler bi imao dovoljno vreme-na da do kraja 40-ih godina stvori sopstvenočudovišno oružje. Sve u svemu, Harisovbestseler Fatherland, kao i istoimeni film, nebi više stajali na policama sa napisom fiction,već na onima na kojima piše documentary (svipodaci i navodi iz: Roberts, 1997).

Tok povesti nije neumitan,čak ni u glavnim crtama. Odluke političkihelita u demokratskim, ili vladara u autori-tarnim režimima presudno određuju pra-vac istorije. Hitlerov režim bio je od počet-ka iracionalan i čudovištan. Ali, njegovslom nije morao da se desi 1945, već moždatek 1965. godine. Još od 1990. godine slu-šali smo, od naših opozicionih političara,da je Milošević gotov. Od zimskih protesta1996/7. slušamo to i od naših društvenihnaučnika. Ali, to što je Miloševićev režim, udrugoj polovini devedesetih, u sociološkomsmislu reči bio mrtav ne znači da se nužnopribližavao i njegov politički kraj. Milošević jepao, oktobra 2000. godine, ne zato što jenjegov režim bio anahron i što je, kao “isto-rijski epifenomen”, išao protiv glavnog to-ka svetske povesti (Ilić, 2000: 11). Miloše-vić je pao zato što je sam, u leto iste godine,napravio nekoliko krupnih grešaka. Hitlerje, u maju 1940, mislio da je Britanija, utom trenutku, prekrupan zalogaj za njega.Njegova pogrešna procena proizvela je ne-koliko sudbinski pogrešnih odluka. Milo-šević je, u julu 2000. godine, mislio da je

opozicija isuviše slaba da bi ga porazila naizborima. Njegova pogrešna procena dove-la je do nekoliko odluka koje su ga gurnuleu propast. Možda će se nekome učiniti da supogrešne procene Hitlera i Miloševića bilinužni učinci autoritarnih političkih struk-tura, u kojima su vladali. Ali, ne vidim šta jeMiloševića sprečavalo da vidi tako jedno-stavnu stvar, koja je već od 1993. godine bi-la belodana: da režim, ako misli da dobijeizbore, mora da igra sve nepoštenije. Milo-šević nikada nije bio politički genije. Ali,potezi koje je povlačio od jula do oktobra2000. godine nisu bili dostojni čak ni po-litičkog mediokriteta.

I dobro je što je tako bilo. AkoSrbija nije imala sreće sa Miloševićem, bar jenjegov kraj dobro ispao. Milošević je oteransa vlasti bez krvi i na način koji je vratio na-rodu samopoštovanje (Antonić, 2000a;2001). Mogao je da bude zbačen i ranije, alinjegov poredak ne bi bio toliko istrošen,njegovi pretorijanci bi pružili mnogo većiotpor, pa bi Srbija morala da prođe, možda,i kroz građanski rat. Da je, pak, bio vispre-niji, produžio bi vladavinu i sultanističke te-žnje bi imale više vremena da uobliče samo-držačko ustrojstvo. Tako bi Milošević mno-go pripremljenije dočekao obračun. Bezprethodno izgubljenih izbora, nikakvi pro-testi, ma kako masovni bili, ne bi mogli da gapomere s mesta. Legitimitet bi ostao na nje-govoj strani a time i legitimnost upotrebe si-le. Miloševića bi tada jedino kakav državniudar mogao da ukloni, ali time bi izostalonužno narodno pročišćenje. U oba slučaja,imali bismo “revolucionarne komitete”, re-

202

Reč no. 62/8, mart 2001.

volucionarnu osvetu, i poslemiloševićevska Srbija bila bi mnogo dalje od postojanog demo-kratskog poretka nego što je danas.

Samom Miloševiću, naravno, to teško da može da bude ikakva uteha. U tam-nički dugim danima i noćima, koje provodi u Centralnom zatvoru, naš junak izvesno daprebira po sećanju, neprestano se pitajući – gde sam to pogrešio. Ako jednom bude u pri-lici da pročita ovaj spis, možda će u njemu da pronađe makar deo odgovora.

NAVEDENI RADOVIAntonić, Slobodan (1993): Srbija između populizma i demokratije; politički proce-si u Srbiji 1990-1993. Beograd: Institut za političke studije.

(1997): “Kriza i učvršćivanje vlasti u Srbiji”, Gledišta, Vol. XXXVIII, No.1-6, str. 76-92.

(2000a): “5. oktobar i izgledi za demokratizaciju Srbije”, Nova srpska poli-tička misao, posebno izdanje: Srbija posle Miloševića (u štampi).

(2000b): “Priroda poretka u Srbiji u poslednjim godinama Miloševićevevlasti”, Sociologija, Vol. XLII, No. 4 (u štampi).

(2001): “Priroda Petooktobarskog prevrata, 'Miloševićevo zaveštanje' idemokratska Srbija”, saopštenje na skupu Socijalno-političke promene u Srbiji/Jugo-slaviji: perspektive i ograničenja. Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd,2-3. mart.

Bloch, Ernst (1979): Politička mjerenja. Sarajevo: Svjetlost.

Boesche, Roger (1996): Theories of Tyranny from Plato to Arendt. University Park(Pa): Pennsylvania State University Press.

Bujošević Dragan i Ivan Radovanović (2000): 5. oktobar: Dvadeset četiri sata prevra-ta. Beograd: Medija centar.

Chehabi, H. E. and Juan J. Linz (1998a). “A Theory of Sultanism 1: A Typeof Nondemocratic Rule”, SR, 1998:3-25.

(1998b): “A Theory of Sultanism 2: Genesis and Demise of SultanisticRegimes”, SR, 1998:26-48.

Cohen, Lenard J. (2001): Serpent in the Bosom: The Rise and Fall of Slobodan Milošević.Westview Press: Boulder.

David, Steven R. (1986): Third World Coups d'Etat and International Security. Baltimo-re and London: The Johns Hopkins University Press.

DOR (2000): Mediji u Srbiji: dosije o represiji. Brojevi: 1 (januar-februar), 2(mart-april), 3 (maj), 4 (jun-jul), 5 (avgust-septembar). Beograd: Nezavisnoudruženje novinara Srbije.

Drašković, Vuk (2001): Podsećanja. Beograd: Srpska reč.

203

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

Drozdiak, William (1999) “Serbs Fear Milosevic Will Never Leave: YugoslavLeader Could Turn Crippled Economy, Country's Isolation To His Advanta-ge”, Washington Post, October 24, Page A31, A Section; †WWW document‡. URLhttp://www.washingtonpost.co

Đinđić, Zoran (2000): “Kako smo srušili Slobodana Miloševića”, Blic News,(1): 1. novembar 2000, str. 33-36, (2): 8. novembar 2000, str. 33-36, (3):15. novembar 2000, str. 33-36, (4): 22. novembar 2000, str. 33-36.

Đukić, Slavoljub (1997): On, Ona i mi. Beograd, Radio B92.

Erlanger, Steven (2000): “Informal Talks Reported on Exit Terms for Milo-sevic”, The New York Times, June 19. †WWW document‡. URL http://www.ny-times.com

Farcau, Bruce W. (1994): The Coup: Tactics in the Seizure of Power. London: Praeger.

Ferguson, Gregor (1987): Coup d'Etat: A Practical Manual. Poole: Arms and Armo-ur Press.

Ferguson, Niall (1997): “Introduction”, in Virtual History: Alternatives and Counter-factuals, ed. N. Ferguson, pp. 1-90. London: Papermac.

Fromm, Erich (1969): Bekstvo od slobode, Beograd: Nolit.

Goati, Vladimir (2000): Partije Srbije i Crne Gore u političkim borbama od 1990. do2000. Bar: Conteco.

(2001): “Smisao i značaj izbora u 2000. godini” (dodatak prvom izda-nju), u: Vladimir Goati, Izbori u SRJ od 1990. do 1998: volja građana ili izborna manipu-lacija, II dopunjeno izdanje, str. 223-271. Beograd: Centar za slobodne izbo-re i demokratiju.

Goodspeed, D.J. (1962): The Conspirators: A Study of the Coup d'Etat. London: Mac-Millan.

Ilić, Vladimir (2000): “Moskva u ulozi Rakovice”, Helsinška povelja, septembar2000, str. 11-13.

Linz, Juan and Alfred Stepan (1996): Problems of Democratic Transition and Consoli-dation: Souther Europe, South America, and Post-Communist Europe. Baltimore and Lon-don: The Johns Hopkins University Press.

Luttwak, Edward (1969): Coup d'Etat: A Practical Handbook. Harmondsworth: Pen-guin Books.

Marković, Mira (1994a): Noć i dan: dnevnik (decembar 1992 – juli 1994). Beograd:BMG.

(1994b): Odgovor. Drugo, prošireno izdanje. Beograd: BMG.

Milivojević, Snježana i Jovanka Matić (1993): Ekranizacija izbora: TV prezentacija iz-borne kampanje '92. u Srbiji. Beograd: Vreme knjige.

Milošević, Milan (2000): Politički vodič kroz Srbiju 2000. Beograd: Medija centar.

Nodia, Ghia (2000): “The End of Revolution”, Journal of Democracy, Vol. XI,No. 1.

204

Reč no. 62/8, mart 2001.

O’Donnell, Guillermo, and Philippe Schmitter (1986): Transitions from Authori-tarian Rule: Tentative Conclusions about Uncertain Democracies. Baltimore and London:The Johns Hopkins University Press.

OI (1998): Oko izbora 2: Izveštaj sa predsedničkih izbora u Srbiji, decembar 1997. Beograd:Centar za slobodne izbore i demokratiju.

O'Kane, Rosemary H. T. (1987): The Likelihood of Coups. Aldershot: Avebury.

Pavlović, Dušan (2000): “Populistički katanac”, Nova srpska politička misao, po-sebno izdanje: Srbija posle Miloševića (u štampi).

Pribićević, Ognjen (1997): Vlast i opozicija u Srbiji. Beograd: Radio B92.

Roberts, Andrew (1997): “Hitler's England: What if Germany had invadedBritain in May 1940?”, in Virtual History: Alternatives and Counterfactuals, ed. N. Fer-guson, pp. 281-320. London: Papermac.

Rubin, Barry (1987): Modern Dictators: Third World Coup Makers, Strongmen, and Popu-list Tyrants. New York: McGraw-Hill Book Company.

Sajc, Aleksandra (1998): Istraživanje izborne apstinencije u Srbiji, novembar-decem-bar 1998 (baza podataka).

Slavujević, Zoran (1993): „Borba za vlast u Srbiji kroz prizmu izbornih kam-panja”, u: Vladimir Goati (ur.), Izborne borbe u Jugoslaviji 1990-1992, str. 55-166.Beograds: Radnička štampa i Institut društvenih nauka.

Snyder, Richard (1998): „Paths out of Sultanistic Regimes: CombiningStructural and Voluntarist Perspectives”, SR, 1998: 49-81.

SR (1998): Sultanistic Regimes, H.E.Chehabi and Juan J. Linz (eds.). Baltimoreand London: The Johns Hopkins University Press.

Stojadinović, Ljubodrag (2000): “Drama u generalštabu”, Glas javnosti 17. i 18.oktobar 2000, str. 4.

Šešelj, Vojislav (1995): Crveni tiranin sa Dedinja. Beograd: ABC Glas.

Tullock, Gordon (1987): Autocracy. Dodrecht: Martinus Nijhoff Publishers.

205

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja