POSLUNOST I POKORAVANJE AUTORITETU

"Dok ovo piem, visoko civilizovana ljudska bia preletu iznad moje glave, pokuavajui da me ubiju. Oni ne oseaju nikakvo neprijateljstvo prema meni lino, kao ni ja prema njima. Oni samo vre svoju dunost... Veina njih, u to ne sumnjam, dobroduni su ljudi koji potuju zakon, i koji u privatnom ivotu ne bi nikoga ubili ni u snu. S druge strane, ako neki od njih uspe da me preciznim pogotkom raznese na komade, to mu sigurno nee kvariti san."

George Orwell

Problem agresivnosti i spremnosti ljudi da uine neto to je za normalnog oveka nezamislivo nesporno je tema koja zanima strunjake kao i laike od davnina. Krstaki ratovi, progoni mnogih naroda i njihova masovna istrebljenja, brutalni ratovi koji su besneli vekovima pa i milenijumima, privlaili su panju naunika, naroito nastankom psihologije sredinom 19. veka. Ulaskom u XX veka oveanstvo je bilo ubeeno da je sa takvim stvarima tipinim za mrani srednji vek (a koji su se produile i dugo nakon njega) konano i za svagda zavreno. jednostavno, inilo se da napretkom tehnologije nema vie ni razloga, ali ni elje ljudi za ratovima i sukobima. injenica danas jeste da je u ratovima u 20. veku poginulo vie ljudi nego u svim ratovima u zadnja dva milenijuma. Naroito Drugi svetski rat poznat po koncentracionim logorima i masovnim istrebljenjima prvenstveno jevreja, ali i drugih naroda, pa ak i politikih neistomiljenika, u iu interesovanja psihologa doveo je jedno pitanje: kako neko, naizgled sasvim obian i normalan moe poiniti tako strane zloine kakvi su se deavali za vreme ovog rata? Naalost, ovakva deavanja nisu zaustavljena nakon 1945. ve su nastavljena i do dan danas. Meutim, pitanje koje nas kao psihologe treba da interesuje jeste da li smo danas blii objanjenju ovakvog ponaanja, i jo sigurno vanije, moemo li ita uiniti da takvo ponaanje spreimo?

Ovaj rad jeste upravo posveen jednoj zanimljivoj, ali pre svega vanoj temi, to pitanje poslunosti i pokoravanja autoritetu svakako jeste. Naravno, osnovno pitanje jeste da li je ovaj motiv uroen ili nauen. Pored ovog, ovaj rad pokuae i da odgovori na pitanje povezanosti poslunosti sa razliitim psihosocijalnim karakteristikama ljudi kao to su u prvom redu autoritarnost i konformiranje.

Pored ovoga jedan deo rada bie posveen praktinosti ovog problema, a naroito kakve posledice izuavanje ovog motiva ima na ljude u celini i da li je mogue spreiti posledice koje ovaj motiv moe (ali i ne mora) imati na druge ljude i grupe, kako etnike tako i socijalne grupe uopte.

Naravno, autor nema pretenziju, niti je dovoljno kompetentan, da u potpunosti rei ovaj problem, ali se nada da e i ova kratka studija pomoi da se osvetli i makar upozori na posledice korienja ovog motiva. Posebno se ini vanim da se pokua razbiti predrasuda tipa ja nikada tako neto ne bih uradio koju ima najvei broj ljudi. Naalost, najvei broj ljudi jeste spreman da uini i najstranije stvari samo ako autoritet to zahteva. ovo pokazuju i eksperimenti, ali jo ee i bolje praksa. Da li se ovde moe ita uiniti? Ako je odgovor ne, onda je moda bolje da svi mi kao psiholozi, a naroito socijalni psiholozi zatvorimo svoju firmu i ponemo da se bavimo nekim drugim mnogo zahvalnijim poslom. u suprotnom, ima jo nade za nau profesiju i za oveanstvo uopte.

Poslunost i pokoravanje autoritetu kao momenat u razvoju jedinke

U prouavanju poslunosti i pokoravanja autoritetu, makar to se istorije psihologije tie, mogu se jasno razdvojiti dve velike grupe istraivanja i teorija.Prva grupa teorija posmatra ovaj motiv kao momenat u razvoju svake jedinke koji je nemogue preskoiti, ali je naravno mogue na njemu ostati. u ovu grupu spadaju prouavanja moralne svesti Kolberga i Pijaea, istraivanja autoritarnosti, prvenstveno Froma, ali donekle i Adorna i saradnika kao i jo neka, manja, ali nikako manje vana. Drugu grupu teorija ine teorije koje poslunost i pokoravanje vide kao klasian motiv-pokreta ponaanja. Ovde su sigurno najznaajnije teorije Stenli Milgrama (Stenly Milgram) i Henri Mareja (Henry Murray). Vremenski gledano, nema jasne podele na ove dve grupe.Na primer, Henri Marej je svoju teoriju o 20 osnovnih potreba konstruisao tridesetih godina prolog veka, a Majlgrem tek sedamdesetih. Zato se sa sigurnou moe rei da su ovo dva podjednako uticajna, ali to je veoma vano, ne uvek i meusobno iskljuujua teorijska pravca.

zbog bolje preglednosti, u ovom radu e ipak ove dve teorijske koncepcije biti podeljene po osnovnoj premisi koja lei u njihovoj osnovi.

Da li je poslunost moralna?

uveni psiholozi an Pijae i Lorens Kolberg prvi su autori koji su poslunost autoritetu smatrali neophodnom fazom razvoja moralnosti kod dece. obojica kao neizostavan stadijum moralnog rasuivanja navode poslunost i pokoravanje autoritetu, ali istine radi, prvenstveno autoritetu u porodici. Takoe, potrebno je naglasiti da oba ova autora iako ovu fazu smatraju neophodnom u razvoju deteta, naglaavaju da prava moralnost nastaje tek prevazilaenjem ove faze i prelaskom na vie nivoe moralnog razvoja. Naravno, i meu njima postoje neka, manja, neslaganja. Na osnovu svojih istraivanja doli su do slinih, ali ne identinih rezultata.

Moralni razvoj po Pijaeu

Pijae problem razvoja moralnosti posmatra iz aspekta iz kojeg je i konstruisao svoju celokupnu teoriju intelektualnog razvoja-osnova upoznavanja i menjanja slike o svetu jeste akcija i interakcija sa tim svetom. Pijae dolazi do svojih zakljuaka o moralnosti na osnovu posmatranja deije igre i pogotovo na osnovu toga kako se tumae i primenjuju pravila igre. Deca na mlaim uzrastima ovih se pravila pridravaju jednostavno zato to postoje, dok deca na kasnijim uzrastima (negde oko 13. godine) poinju da razumevaju pravila i da ih objanjavaju, a ne samo slepo sluaju. Razmatrajui ovaj problem, Pijae navodi da se u moralnom razvoju jasno mogu razlikovati dve vrste moralnosti:

- heteronomna moralnost koja se vremenski ranije javlja i zasniva se na bespogovornoj poslunosti autoritetu. ona potie od tuih zahteva i zabrana i podrazumeva jednosmerno, odnosno, unilateralno potovanje. u ovoj fazi razvoja biti dobar je isto to i biti posluan. ova faza odreena je prvenstveno detetovim kognitivnim razvojem i njegovom egocentrinou. Pored toga, dete na ovom uzrastu pokazuje takozvani moralni realizam kod kojeg postoji samo objektivna odgovornost (vie se vrednuje sam zakon nego njegova svrha). zbog toga deca na ovom uzrastu ne vode rauna o namerama, ve iskljuivo o posledicama nekog dela.

Drugi bitan faktor heteronomne moralnosti kod dece jeste upravo autoritet, odnosno socijalni odnosi roditelj-dete koji se zasnivaju na poziciji moi koja ide od gore na dole. Prilino je jasno da je upravo ovde poetak i osnova kasnije poslunosti autoritetu i kod odraslih osoba. Poslunost, kao to se vidi nije nemoralna na deijem uzrastu (naprotiv, ona je dobrodola i bogato nagraivana) pa nije teko zamisliti da mnoge (ne sve!) osobe ovaj princip primenjuju i kasnije u svom ivotu smatrajui moralnim da se slua onaj koji je za njih autoritet u odreenoj situaciji.

- autonomna moralnost nastaje zahvaljujui kognitivnom razvoju (naputanje egocentrinog stanovita), ali i uzajamnim kontaktima sa vrnjacima. Nju odlikuje uzajamno i reciprono potovanje. ovde se initi dobro ne poistoveuje sa poslunou ve sa pravednou. Pravila se potuju, ako ona nisu u suprotnosti sa tenjama pojedinaca i naroito ako ne ometaju zajedniku akciju. Subjektivna odgovornost ovde nadjaava objektivnu i sve se vie vodi rauna o motivima i namerama drugih osoba. Pijae predlae i kole koje e pomoi i podsticati saradnju meu ljudima, formiranje pravila na osnovu pravednosti i zajednike akcije veeg broja ljudi. uenje moralnosti dosta odstupa od nekih ranijih shvatanja mnogih sociologa, a prvenstveno Emila Dirkema, po kojima internalizacija moralnih normi dolazi sama po sebi interakcijom sa drugima i da je aktivnost deteta ovde bespotrebna. Da je zaista tako, problem poslunosti autoritetu i njegovih implikacija verovatno ne bi ni postojao. (Pijae po Kapor-Stanulovi, 1988 i Murray, 2002)

Moralni razvoj po Kolbergu

Najinteresantniji momenat Kolbergovog istraivanja jeste originalan nain na koji je on ispitivao moralnost kod dece. one je koristio moralne dileme, prie u kojima su deca trebala utvrditi koji je postupak moralan i objasniti zato. on je koristio longitudinalnu studiju i od iste dece samo na razliitim uzrastima traio da reee ove dileme. Naravno, oni su razliito procenjivala iste prie u zavisnosti od uzrasta na kome su bili. Cela studija je trajala vie od deset godina. Na osnovu ovih istraivanja Kolberg govori o tri stupnja moralnosti, gde svaki stupanj ima po dva stadijuma. Redosled ovih stadijuma je nepromenljiv, i oni se ne mogu preskakati poto se sledei stupanj samo nadovezuje na prethodno razvijeni. ovi stadijumi su i univerzalni, karakteristini za sve ljude, ali ne moraju svi ljudi dostii najvie stadijume razvoja. Naprotiv, tvrdi Kolberg, najvei broj ljudi zauvek ostaje na treem ili etvrtom stadijumu razvoja, a samo vrlo mali broj dostigne peti ili najvii, esti stadijum. Postavlja se pitanje kako su onda ovi stadijumi univerzalni kada se javljaju kod malog broja ljudi? I sam Kolberg kasnije odustaje od estog, najvieg stadijuma i predlae da se on izostavi iz klasifikacije. Takoe, mnogi autori su dokazali da ovi stadijumi nisu strogo odvojeni ve da ponekad ista osoba u razliitim situacijama rasuuje na razliite naine.

Osnovno polazite Kolbergove teorije jeste nivo sociomoralne perspektive, odnosno stanovite na osnovu kojeg osoba definie drutvenu moralnost i bira moralne vrednosti. za prouavanje poslunosti najbitniji su prvi i etvrti stadijum moralnog razvoja.

- prekonvencionalni stupanj se naziva jo i predodgovorni. Dete na ovom stupnju se ponaa u skladu sa kulturnim normama i dobro se vlada, ali vrednosnu orijentaciju nekih postupaka odreuje na osnovu njihovih fizikih posledica (nagrade ili kazne) ili fizike moi osoba koje izriu pravila i odredbe dobrog, odnosno loeg ponaanja. ovaj stupanj je karakteristian za decu od 4 do 10 godina. za ovaj stupanj karakteristina su dva stadijuma. Prvi je opredeljivanje prema kazni i bezrezervno pokoravanje vioj sili, dakle sklonost ka poslunosti a drugi zalaganje za recipronost, odnosno na ovom stadijumu moralnost se shvata kao pragmatinost-ako ja tebi pomognem, oekujem neto za uzvrat. za prvi stadijum karakteristino je i da je moralno rasuivanje odreeno strahom od kazne i da se dobro i zlo definiu prema tome koliko se uklapaju u zahteve autoriteta. Ovaj stadijum je najblii odreenju Pijaeovog stadijuma heteronomne moralnosti i predstavlja moralnost jakih nad slabim. to se poslunosti tie, teko je ne videti vezu sa ovim stadijumom moralnosti. Iako kod klasinih eksperimenata sa poslunou pitanje kazne ili nagrade nije jasno istaknuto (ak se ponekad tvrdi da to nije bitan neposredan faktor poslunosti) ne moemo a da ne izrazimo skepsu prema tome. U gotovo svim prouavanjima poslunosti jasno je da se kao indirektna posledica krije nagraivanje, ili makar izbegavanje kazne (identifikacija sa neprijateljem jasno podrazumeva ovaj princip; ispitanici u Milgramovom eksperimentu o kome e biti rei kasnije takoe neretko brinu da li e dobiti matrijalnu nadoknadu ako odbiju nareenje). Naravno nerealno i neozbiljno bi bilo tvrditi da je ovo jedini, pa ak i primarni pokreta poslunosti. Ali, isto tako neodgovorno bi bilo zanemariti nagraivanje i kanjavanje kao znaajan faktor poslunosti.

- konvencionalni stupanj se naziva i konformistiki, ali se osoba ne samo konformira drutvenom redu, ve se trudi i da ga odri i da ga opravda. I ovaj stupanj se sastoji iz dva stadijuma. Prvi je tenja da se bude dobar deko/devojica (dobro ponaanje je ono koje se dopada ili pomae drugima i koje drugi odobravaju-prvi put postaje vana namera, a ne samo delo). Ovaj stadijum karakteristian je za decu od 13 do 16 godina. Drugi stadijum ovog stupnja razvoja je opredeljivanje prema autoritetu i uvanje socijalnog reda. Ispravno ponaanje se ogleda u ispunjavanju dunosti i odraava perspektivu lan sam drutva. Individualni interesi se potuju samo ako su u skladu sa postojeim drutvenim normama. Da li se ovde moe govoriti o poslunosti? S jedne strane, ovde je autoritet ve internalizovan i osoba zaista pokazuje znake poslunost, ali poslunosti autoriteta iznutra, internalizovanog autoriteta te se to ne moe smatrati klasinom poslunou. Ali, s druge strane, sam Kolberg kae da je za ovaj stadijum karakteristian stav da potovanje zasluuje onaj ko predano izvrava svoju dunost (Kolberg, 1990) Kao to e biti kasnije reeno, osnova poslunosti i jeste stav da je najvanije potovati svoju re i ispuniti svoju dunost. ostaje pitanje-da li su poslunije osobe na prvom ili na ovom, etvrtom stadijumu razvoja. to se poslunosti autoriteta tie, odgovor je izuzetno teko dati. ini se da se moe sa poprilinom sigurnou rei da u osnovi poslunosti lee ili strah od kazne i elja za nagradom ili elja da se ispuni dunost, a neretko oba ova motiva zajedno. ovaj stadijum javlja se nakon 16. godine.

- postkonvencionalni stupanj jeste i najvii stupanj moralnog razvoja. Sam naziv autonoman je verovatno dovoljan da pokae ta je osnova ovog stupnja. Moralni principi su ovde nezavisni i od drutvenog reda i od autoriteta, oni su ovde individualni i potpuno internalizovani kao deo repertoara

sopstvenog suenja i ponaanja. Dva stadijuma karakteristina za ovaj stupanj Kolberg naziva opredeljivanje prema drutvenom ugovoru (ogleda se u elji da se unaprede norme drutva i uvoenje ili odravanje demokratskih procesa, a ne samo ve postojeih kodeksa - stvaranje a ne samo potovanje zakona) i odluivanje po savesti, odnosno samostalno izabranim etikim principima. (Kolberg, 1990)

Fromova teorija autoritarnosti

Kada se govori o autoritarnosti, najee nam odmah na pamet pada Adorno sa svojim, nezaslueno zaboravljenim saradnicima. Meutim, ako malo dublje zakopamo ovo pitanje, bie nam jasno da su prve i najvanije osnove autoritarnosti i autoritarne linosti date jo mnogo ranije. Erih From svoje prve knjige posveen ovoj temi zavrava jo 30-tih i 40-tih godina prolog veka. Najznaajnije su svakako njegove knjige Autoritet i familija i naroito Bekstvo od slobode izalo desetak godina pre Adornove studije. U njima su dati temelji ove jo uvek za psihologe intrigantne oblasti socijalne psihologije.

Pre nego to preemo na samu Fromovu teoriju autoritarnosti, trebalo bi jasnije objasniti vezu i razlike izmeu autoritarnosti i poslunosti autoritetu. Na prvi pogled, ova se razlika ini jasnom. Autoritarnost je sklop crta linosti, a poslunost samo jedna osobina. Meutim, veza izmeu poslunosti i autoritarnosti je mnogo dublja. Kao to e biti kasnije reeno, kao jednu od najvanijih osobina autoritarne linosti, Adorno i saradnici navode autoritarnu submisivnost koja se ogleda upravo u nekritikom sagledavanju autoriteta i njegovom slepom sluanju. Dakle, moglo bi se rei da je poslunost samo jedna, iako veoma vana karakteristika autoritarnosti. Da je ovo zaista tako, dokazuju i neke modifikacije Milgramovih eksperimenata u kojima su zaista posluniji bili oni koji su imali vei skor na F skali koja je konstruisana upravo da meri autoritarnost. (Elms po Milgramu, 1990) Neretko se napominje da je poslunost jedan od najjaih realnih i opipljivih dokaza postojanja osobina koje karakteriu autoritarnu linost. Naime, najee se autoritarnost utvruje upitnicima, ali tek je potinjavanje autoritetu u realnoj situaciji pokazatelj da li upitnik grei ili ne. U zakljuku treba jo jednom napomenuti da se autoritarnost i poslunost nikako ne mogu izjednaiti, ali se definitivno i vrlo jasno mogu povezati.

Erih From, ovek koji pripada psihoanalitikom Frojdovom krugu, ali se trudi da ga i u mnogome proiri i primeni na mnogo praktiniji nain nego je to inio sam otac psihoanalize osnovu nastanka autoritarnosti vidi, naravno, u porodici i naroito odnosu sina prema ocu. otac je ta figura koja predstavlja sinu (mada je teko zamisliti da to nije i erci) prvi autoritet koji se slua odmah, bez protivljenja i od koga se i strahuje. Meutim, klica odnosa voa-potinjeni nije uvek samo strah. Kako From navodi kod odnosa vojnika prema oficiru ta klica je odnos strahopotovanje i divljenje, a kod pripadnika Hitlerjugenda ak i ljubav. Upravo strah od gubitka te ljubavi kao i samo oseanje ljubavi jeste u osnovi ovog odnosa voe i njemu potinjenog. Da ovde nije i kraj moguih odnosa, kojih izgleda moe biti isto koliko i razliitih autoriteta, pokazuje i to da ponekad u osnovi ovog odnosa stoji moralnost (odnos ispovednik-svetenik), duhovne vrednosti i mo koju autoritet ima a kojoj se potinjeni nada (odnos student-nastavnik). (From, 11980) Dakle, raznovrsnost autoriteta (jasno je da u razliitim situacijama postoje razliiti autoriteti) uslovljava i razliita oseanja koja lee u osnovi odnosa autoritet-potinjeni. Na ovom mestu umesno je naglasiti da autoritativni odnos nije iznueno ponaanje. Ne postoji autoritativni odnos izmeu ratnog zarobljenika i njegovog tamniara iako ovaj drugi ini stvari

koje tamniar od njega zahteva. Kratka napomena-ovde se ne moe govoriti ni o poslunosti, makar ne u njenom smislu o kome ovde govorimo. S druge strane da bi zaista mogli govoriti o autoritativnom odnosu mora postojati makar ostatak dobrovoljnosti. Samopotinjavanje moe imati osnovu u prinudi, ali ako se ona ne osea ba kao ista prinuda ve se ojaa i oseajnim odnosima straha, divljenja, ljubavi itd. ) tek onda moemo govoriti da postoji autoritativni odnos kako ga i sam From, ali i mnogi drugi psiholozi definiu.

Kao psihoanalitiar u dui, From donekle prihvata Frojdovu teoriju o nastanku Super ega kroz identifikaciju sa ocem. on je i proiruje na celo drutvo (ophrvano tadanjim usponom nacionalsocijalistike filozofije u Nemakoj). Naime, tvrdi on, da bi jedna vladajua sila bila delotvorna nije dovoljna samo fizika sila i fizika prinuda koje mogu biti efikasne na krai period, ali bi takav aparat bio preskup, a nezadovoljstvo veliko to bi rezultiralo i mnogobrojnim nemirima i slabom proizvodnjom. obrazovanjem Super ega ovaj se problem delimino reava.

Spoljna sila se introjektira i preobraava u unutranju a ponaanje osobe nije odreeno vie samo strahom od spoljanje kazne ve se autoriteti, i sami introjektirani, sluaju i iz straha od instance koja se sada nalazi u samoj osobi. (From 1980) Ta spoljna drutvena sila nastupa najee preko roditelja, i to uglavnom preko oca. Super ego tako zadobija atribute morala i moi, ali se istovremeno i projektuje na stvarne autoritete i time se oni odupiru racionalnoj kritici osobe. Tako ljudi poinju verovati u autoritetovu mo, mudrost, moral poto su to osobine Super ega koje se najvie cene. Samo razdvajanje autoriteta i Super ega je praktino nemogue. Nad ja nije nita drugo do pounatranjena spoljna sila. Upravo zato From, za razliku od Frojda, Nad ja vidi kao dinamiku instancu koja se formira u detinjstvu, ali koja je podlona promenama u zavisnosti od izgleda drutva u kojem pojedinac ivi. ak, tvrdi From, samo Nad ja bi nestalo kada ne bi postojali autoriteti koji ga neprestano obnavljaju, gde se ti autoriteti menjaju s godinama pojedinca.

Iako autoritet prvenstveno predstavlja pojedinca (vou, profesora, oficira), From dozvoljava da autoritet moe biti i cela porodica. Porodica je ta koja kroz proces socijalizacije posreduje izmeu drutvene strukture i pogleda i stavova njene upravljake hijerahije sa jedne strane, i deteta kao novog lana porodice s druge strane. Uloga porodice upravo je u tome da proizvodi drutveno poeljne duevne strukture kod deteta. Da li ovo podrazumeva da je i sama porodica toliko autoritarna struktura da je nemogue da dete vaspita u slobodnijem, liberalnijem i od autoriteta osloboenijem duhu? ova vizija i uloga porodice koju From namee ini se previe i pesimistika i deterministika da bi se mogla sa odobravanjem i potpunim razumevanjem prihvatiti. Ali, s druge strane, porodica jeste osnovni agens socijalizacije i moe biti najbitniji uzronik kako autoritarnosti i sveg onog to ona znai, tako i poslunosti autoritetu. Ali, tvrdnju da je ona uvek to i jeste, malo je tee prihvatiti kao tanu.

Autoritarno-mazohistiki karakter

U svojoj verovatno najpoznatijoj knjizi koja govori o autoritarnosti, Bekstvo od slobode, From napominje da autoritarnost nije nita drugo do mehanizam tog bekstva koji nastaje kada se prekinu primarne spone koje su pojedincu pruale bezbednost. Naime, nakon prekida tih primarnih spona pojedinac pred pojedincem se nalaze dva puta. Prvi je put pozitivne slobode koji podrazumeva

spontano povezivanje sa svetom preko ljubavi i rada, istinsko izraavanje emocionalnih i intelektualnih sposobnosti i potpuna nezavisnost i integritet sopstvenog Ja. Drugi put jeste odstupanje, odustajanje od slobode i pokuaj da se usamljenost prevlada odricanjem od integriteta i individualnosti sopstvenog Ja. ovaj drugi put odvija se preko jednog od tri mehanizma bekstva od slobode: autoritarnost, ruilatvo i saobraavanje pojedinca.

Prouavanjem mazohistike strukture linosti kao oblika autoritarnosti, Erih From udara temelje onome to e kasnije postati jedan nezaobilaznih problema socijalne psihologije-autoritarna linost i njene osobine. ovaj pojam From nudi kao objanjenje zadovoljstva koje mnogi potinjeni imaju kada se pokoravaju i sluaju autoritet. Kao to e biti napomenuto, neki autori, kao to je Mek Dugal, osnovu potinjavanja vide u uroenom instinktu, nagonu koji je karakteristian za sve ljude. Sam From pokuava da dokae da ova potreba ipak nije nikakav uroeni nagon ve samo istorijski uslovljeno duevno stanje. U razliitim epohama autoritarna i mazohistika struktura nisu jednako razvijene. ak, upozorava on, ovakvo tvrenje da pokoravanje izaziva zadovoljstvo kod svih ljudi zato to izaziva kod nekih nije nita drugo do racionalizacija po kojoj je nuna vlast oveka nad ovekom i da takva vlast postoji samo zato to postoji i elja za potinjavanjem. Mazohizam jeste smao jedan od puteva koji imaju zajedniki cilj: osloboditi se pojedinanog ja, izgubiti se, otrasiti se bremena slobode. (From, 1989)

Nesporno je da takvo zadovoljstvo zaista postoji kod mnogih ljudi. Takve ljude, odnosno takav karakter From naziva mazohistikim. Struktura mazohistikog karaktera jeste u zadovoljstvu potinjavanju, pokoravanju i predavanju vlastite linosti u ruke drugog. From smatra da je ovaj problem poetkom prolog veka bio zapostavljen zato to je takva struktura bila veinska u ondanjem buroaskom drutvu te je ovo smatrano normalnim i prirodnim, a tek su njegove patoloke forme, prvenstveno mazohizam u seksualnim perverzijama. zaista zaokupljale panju naune javnosti onog doba. Tek Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) i Karen Hornaj (Karen Horney) ukazuju da je mazohizam neodvojiv od zadovoljstva i da oni nisu suprotni ve sasvim usklaeni pojmovi. Zadovoljstvo koje ljudi imaju u pokoravanju i potinjavanju nije uvek svesno, ali se ne moe zanemariti. Za autoritarni karakter ostaje karakteristino da situacije u kojima on moe iskazati pokornost za njega predstavljaju zadovoljstvo i da te situacije on nastoji uvrstiti, a ne promeniti. Da ovaj problem nije ba tako ist pokazae tek 40-ak godina kasnije Milgramovi eksperimenti koji su pokazali da se najvei broj ljudi mui i osea izuzetnu neprijatnost kada treba da slua autoritet koji zahteva da se povredi druga osoba bez nekog vidljivog razloga. Dakle, samo potinjavanje nije uvek i zadovoljstvo. Pre se moe rei da je zadovoljstvo retka pratea pojava pokoravanja, makar u ovim eksperimentima.

Nasuprot mazohizmu, a u stvari usko vezanim za njega, poto oba karaktera imaju isti koren u izbegavanju nepodnoljivog oseanja usamljenosti i bespomonosti nakon raskidanja primarnih veza, psihoanalitiari navode sadizam. Sadizam odlikuje elja da se drugi uine bezvoljnim i pukim instrumentom vlastite volje; da se njime neogranieno vlada a u patolokim sluajevima i da se osoba prinudi na patnju. U realnosti, ova dva karaktera su neodvojiva samo to je nekad vie istaknut mazohizam, a nekad sadizam. Najee je kod iste osobe razvijen sadizam prema slabijima i mazohizam prema jaima. I dok se mrnja prema jakome mora potisnuti toliko da je oiglednija ljubav nego mrnja, dotle se u okrutnosti prema slabijima moe uivati i oni se mogu do mile volje mrzeti bez ikakvih posledica za ovekovu linost. uvena metafora bicikliste predstavlja najbolji opis ovakve strukture linosti. Potrebno je jo jednom napomenuti da mazohistiki karakter uiva u zlostavljanju, pa i fizikom nanoenju bola, samo ako dolazi od strane jaega. Iz ovoga proizilazi da jedini koji nije potinjen nikakvim nareenjima jeste poglavar nekog drutva. Meutim, i njemu From nalazi nain da zadovolji

svoje mazohistike tenje u potovanju i sluanju naloga Boga ili sudbine. Jo je jedna stvar vezana za vou, to se mazohistikog karaktera tie. Kod ovog karaktera dolazi neretko do poistoveivanja sa voom i do zadovoljavanja svojih potreba za moi i veliinom kroz identifikaciju sa autoritetom koji to realno jeste. ovime se dobije ne samo oseanje sopstvene snage, ve i olakavanja strepnje koja nastaje u susretu sa nepoznatim i teko razumljivim svetom u kome ovek ivi. Dakle, pokoravanje autoritetu je ne samo podravano od najveeg broja drutva, ve je i za osobu nain da zadovolji veinu svojih potreba i skrivenih elja, a istovremeno da oseti i ljubav koju oekuje kada slua jaeg i kada ispunjava njegova nareenja.

Psihologija nacizma

Kako je Erih From, i sam Jevrejin koji je nakon dolaska Hitlera na vlast izbegao u SAD veliki deo svoje teorije o sadomazohistikom karakteru zasnivao upravo na objanjavanju nacizma, ini se umesnim makar u par reenica objasniti psihologiju nacizma sa aspekta pokoravanja i poslunosti koja lei u osnovi njenog ogromnog uspeha, prvenstveno u Nemakoj, ali ne samo u njoj. Prva stvar koju treba uiniti jeste napomenuti da jedan veliki broj graana Nemake nije sa oduevljenjem primio novu ideologiju i da je tek vremenom poela da prihvata naela nacistike ideologije i da im se pokorava to From pripisuje stanju unutranje zamorenosti i pomirenosti da pojedinac sam ipak ne moe nita uiniti. Kod veine naroda nacistika ideologija koja je podrazumevala slepu poslunost voi i mrnju prema rasnim, ali i politikim manjinama, imala je veliku emocionalnu dra i privlanost. To su uglavnom, makar u poetku, bili pripadnici starije generacije i srednje klase koja je usled ekonomskih previranja najvie izgubila. Nakon prvog svetskog rata, ekonomska situacija, relativno stabilna do tada, se naglo menja i srednja klasa gubi sve oslonce u porodici i drutvu koje je to tada imala. Zato je ona bila taj pokreta novih stremljenja olienih u nacistikoj ideologiji. Bitan faktor masovnog prihvatanja nacizma bili su i sami njegovi zaetnici. Hitler, iako nije imao nikakvog znanja o psihologiji, intuitivno zakljuuje da mo koju govornik pokazuje imaju snano propagandno dejstvo i ekstremno utie na sugestibilnost ljudi u masi. On ak navodi da je govore najbolje drati nou poto tada ljudi lake podleu gospodarevoj snazi, i pred velikim skupom poto se tada pojedinac okruuje hiljadama istomiljenika ime mnogo lake podlee uticaju onoga to je poznato kao masovna sugestija. S druge strane naizgled paradoksalno, insistira se na tome da obrazovanje mora uiti nemaku decu da su nadmona nad drugima, ali ako se podsetimo karakteristika sadomazohistikog karaktera, ovo je potpuno u skladu sa time.

Mazohistika strana nacizma ogleda se u potpunom gubljenju identiteta pojedinca i njegovom uklapanju u ire mase. Biti socijalista, tvrdi drugi bitan dravnik iz doba nacistike Nemake Gebels, znai potiniti pojam ja pojmu ti; socijalizam je rtvovanje pojedinca celini. (Gebels po Fromu, 1989). Cilj pojedinca u nacistikoj Nemakoj jeste da ga ubedi u njegovu nadmo nad ostalim narodima, ali i da ne potvruje sopstveno ja i da utke otrpi nepravdu ako je to potrebno.

U zakljuku treba napomenuti da From smatra da buna protiv autoritarnog reima, nije uvek i revolucija protiv autoriteta uopte. Najee se bune zavravaju odbacivanjem jednog i prihvatanjem drugog autoriteta, a ne potpunim raskidanjem veza sa autoritetom. Zato je From skeptian da postoji drutvo koje e biti u potpunosti osloboeno autoriteta, a samim time i prestati da proizvodi autoritarne i mazohistike osobe. ak i demokratska drutva s poetka prolog veka po Fromu nisu osloboena ove

boljke. I u njima se sputavaju potrebe, htenja, emocije, elje, pa i miljenja pojedinca, a sve zarad zamene jednog autoriteta (voe, crkve ili drave) novom autoritetu-zdravom razumu i javnom mnenju; postali smo automati, a ivimo u obmani da smo pojedinci koji poseduju vlastitu volju. (From, 1989, str. 176)

Na kraju ovog rada bie date napomene kako to From vidi novo, od autoriteta osloboeno drutvo, drutvo koje hrli u slobodu a ne bei od nje.

Studija autoritarne linosti i antidemokratske orijentacije

(Teodor Adorno i saradnici)

Skoro deset godina nakon to je From postavio osnove teorije o autoritarnoj, odnosno sadomazohistikoj linosti, ovim pitanjem pozabavili su se i Adorno, Frenkel-Brunswik, Levinson i Sanford u svojoj uvenoj knjizi Autoritarna linost. Naravno, i oni su na istraivanje autoritarnosti ponukani prvenstveno Drugim svetskim ratom i strahotama koje je on doneo sa sobom. Oni su pretpostavili da postoji povezanost izmeu sindroma stavova koji su oni nazvali antidemokratska orijentacija i odreene strukture linosti. Antidemokratsku orijentaciju, po njima ine tri ua sindroma stavova-antisemitizam meren A-S-skalom, etnocentrizam meren E-skalom i politiki konzervativizam meren PEC skalom (Politico-Economic Conservativism). Ovakvo shvatanje antidemokratske orijentacije bilo je umnogome kritikovano. Naime, ceo sindrom antisemitizma, sigurno karakteristian za amerike uslove, u nekim zemljama nije znaajno korelirao sa autoritarnom strukturom linosti. Takoe, kao bitan faktor etnocentrizma u Adornovom istraivanju izdvojen je rasizam. U zemljama gde izrazito preovlauje jedna rasa ljudi (na primer, istono evropskim zemljama) ovo nije bitan faktor koji odreuje antidemokratsku orijentaciju, niti je povezan sa autoritarnou. Naravno, kao to su istraivanja pokazala, autoritarnost postoji i u ovim zemljama (ak neretko i mnogo via nego u zemljama Zapada), te je jasno da je ovde autoritarna struktura linosti povezana sa nekim drugim sindromima stavova. Ali, ni ovo. kao ni mnogobrojne druge zamerke koje se upuuju Adornu i njegovim saradnicima, prvenstveno vezane za metodologiju samog istraivanja, ne umanjuju mnogo njegov znaaj. Za razliku od Froma Adorno je uspeo da jasno odredi karakteristike autoritarne linosti i da ih operacionalizuje napravivi skalu autoritarnosti, F-skalu (Fascism) koja je ime dobila na osnovu ozloglaene faistike ideologije koja je, po prirodi stvari, bila najautoritarnija sa kojom se svet do tada sreo. Kasnija istraivanja pokazuju da visoke skorove na ovoj skali postiu i pripadnici mnogih drugih ideologije (prvenstveno komunistike), ali naziv je ostao i dan danas se ova skala koristi kao F skala autoritarnosti. Pored ove skale, za utvrivanje karakteristika linosti koja je kasnije nazvana autoritarna korieni su i intervjui i projektivne tehnike, ali je korelacija ove tri tehnike bila visoka tako da se danas koristi samo upitnik.

F skala ne sadri u sebi nikakve ajteme koji direktno ukazuju na stav prema Jevrejima, crncima ili bilo kojoj nacionalnoj grupi, niti na stav prema nekim drutveno vanim pitanjima. Sadraji ajtema se odnose na neke tendencije reagovanja linosti. Na osnovu ove skale Adorno i saradnici izdvojili su devet karakteristika autoritarne linosti:

- konvencionalizam

- autoritarna submisivnost

- agresivnost

- antriintraceptivnost

- mo i vrstina

- destruktivnost i cinizam

- esto korienje mehanizama projekcije

- postojanje stereotipa i praznoverica i

- seks, odnosno preterano interesovanje za seksualne aktivnosti

Za temu poslunosti autoritetu najzanimljivija karakteristika autoritarne linosti jeste autoritarna submisivnost koju Adorno definie kao elju za jakim voom, potinjenost osobe dravi i poslunost. Ova karakteristika, po Adornu, jedna je od najoiglednijih vezanih za nacistiku ideologiju. Sami autori kau da su, zbog snane veze ove karakteristike sa antisemitizmom, imali veliki problem da formuliu ajteme za ovu skalu a da tvrdnje ne budu direktno vezane za predrasude, pa ak i da nisu sigurni da su u tome u potpunosti uspeli (Adorno, Frenkel-Brunswik, Levinson, Nevit Sanford, 1993). Sadraj tvrdnji ove podskale bio je vezan prvenstveno za poslunost, potovanje, buntovnitvo i odnos prema autoritetu u globalu. Ova karakteristika predstavlja veoma opti stav prema bilo kom autoritetu-roditeljima, starijim ljudima, voama, pa ak i natprirodnim biima. Naravno, u tvrdnjama je prenaglaena potreba za potinjavanjem koja je na tom nivou vie emocionalna nego racionalna, te su bile dobar pokazatelj ove tendencije autoritarne linosti. Karakteristine tvrdnje ove skale bile su Poslunost i potovanje autoriteta su najvanije vrline koje dete treba da naui, Nauke kao to su hemija, fizika i medicina dovele su oveka veoma daleko, ali postoje stvari koje ljudski um nikada nee razumeti, Za prezir je onaj koji ne osea venu ljubav, zahvalnost i potovanje prema svojim roditeljima itd. Adorno i saradnici daju objanjenje ove osobine, naravno u psihoanalitikom maniru. Naime, tvrde oni, podreenost spoljnim iniocima proistie iz nerazvijenosti unutranjeg autoriteta, prvenstveno savesti. Druga hipoteza jeste da je autoritarna submisivnost nain borbe protiv ambivalencije koju izaziva autoritet-neprijateljska i buntovna oseanja stoje pod kontrolom straha, tendencijom prenaglaavanja potovanja, poslunosti, zahvalnosti i tome slinih oseanja. Najznaajnija povezanost ove karakteristike postoji sa etnocentrizmom-neprijateljstvo prema autoritetima grupe, primarno prema roditeljima, biva potisnuta; loe osobine ovih osoba, njihova dominantnost, sebinost itd. biva eksternalizovana na spoljanje grupe kojima se pripisuju osobine kao to su diktatorstvo, elja za kontrolom, plutokratija itd. Neretko ova projekcija negativnih osobina rezultira i agresivnou, naroito prema tuim grupama. Povezanost autoritarnosti i nacionalne vezanosti pokazana je i u studiji Rota i Havelke jo iz 1973. po kojem postoji korelacija od ak .54 izmeu iskljuive nacionalne vezanosti i autoritarnosti, dok je smer korelacije negativan kada se govori o vezi autoritarnost-podeljena nacionalna vezanost. (Rot i Havelka po Trebjeanin, 1999) Po Kuzmanoviu se autoritarnost ak mora posmatrati kao uzronik etnocentrizma, a isti autor 1993. godine potvruje nalaze Rota i Havelke iz 70-ih. Postoje dakle mnogobrojni dokazi da su autoritarnost i etnocentrizam zaista znaajno i visoko povezani.

Druga bitna karakteristika autoritarne linosti koje emo se ovde dotai jeste mo i vrstina koju autori ovog istraivanja definiu kao prenaglaavanje konvencionalnih atributa ega. Naravno, psihoanalitiari ukazuju da ovakvo insistiranje na snazi i moi samo govori o slabosti ega, ili makar o nemogunosti da se ispune oekivani ciljevi za neku kulturu. Takoe, usko vezano za ovaj pojam jeste i kompleks moi koji se ogleda u navici da se odnosi meu ljudi posmatraju kroz kategorije jak-slab, voa-sledbenik, eki-nakovanj (Adorno et al., 1993). Ovde u potpunosti do izraaja dolazi veza izmeu ove studije i teorije Eriha Froma. Naime, autori tvrde da je teko sa sigurnou rei koji od ova dva pola je osobi blii. U isto vreme osoba eli mo, udi za njom, ali isto tako se i plai da je preuzme te se radije potinjava snanima a istovremeno prezire slabe. Najee osobe koje postiu visoke skorove na ovoj skali sebe vide kao prosene, male ljude, ali ne kao ponizne, ve naprotiv iz tih termina crpei snagu i mo. Zakljuujui raspravu o ovoj karakteristici autori primeuju da je ova osobina jednako izraena i kod voa i kod sledbenika koji zadovoljavaju svoju potrebu za moi, ali i potrebu za potinjavanjem koja implicira nadu da e identifikacija sa vlasti i osobi doneti uee u njoj. Teko je prevideti da je ovo klasian opis onoga to From naziva sadomazohistika struktura. I ova struktura je snano vezana za etnocentrizam. Osoba koja svet gleda kao vlast jakih nad slabih, tei da ovaj princip primeni na svoje i tue grupe, odnosno da stvori sliku o dominantnim i inferiornim narodima. Moda najbolji ajtem koji opisuje ovu skalu jeste onaj koji se koristi i u srpskom prevodu ove skale-Ono to je ovoj zemlji najpotrebnije, potrebnije od raznih zakona, jesu nekoliko hrabrih i potenih voa u koje narod moe imati poverenja.

Kao to je ve spomenuto, Adorno i saradnici bili su pod snanim uticajem psihoanalitike teorije te su i njihove pretpostavke o korenima nastanka autoritarne linosti takoe u tom duhu. Najvaniji odnos koji doprinosi nastanku ovakve linosti jeste odnos dete-roditelji. Karakteristike autoritarne linosti nastaju kao posledica grubog, rigidnog postupanja sa decom, traenja bezuslovne poslunosti od njih, naglaavanja dunosti i obaveza pre nego prava, nedovoljne topline i ljubavi u kui, ograniavanje svake spontane manifestacije emocija itd. Kao posledica ovakvog odnosa u detetu se budi neprijateljstvo prema roditeljima (ili prema jednom od njih), ali se ta netrpeljivost potiskuje i dete se identifikuje upravo sa tim autoritarnim roditeljem. Kao to je ve napomenuto, ova netrpeljivost se moe projektovati na spoljne, tue grupe to dovodi do nastanka predrasuda i etnocentrizma. Upravo strah od sopstvenih loih i neprijateljskih oseanja dovodi do nastanka rigidne, krute, zatvorene linosti, linosti koja izbegava da razmilja o sebi i svojim emocijama (antriintraceptivnost), do stereotipiziranja u miljenju, i apsolutne konvencionalnosti i prezira premu svemu imao spontanom i neobinom. Ovakva osoba, nauena da potuje red, da slua autoritet, da stavlja dunost pre svojih, ali i tuih prava, pravi je primer oveka koji bespogovorno slua nareenja i izvrava ih bez i trunke razmiljanja o njihovim posledicama.

Naravno, slabljenjem psihoanalize, neki autori pokuavaju da nau druge osnove autoritarnosti. Oni tvrde da su kognitivna insuficijencija i nedovoljna edukativnost osnovni krivci za autoritarne stavove. Alternativnu teoriju kognitivne autoritarnosti najsaetije definiu Selznik i tajnberg: Nije u pitanju doslovno znaenje stavova iz F skale ve zato se oni prihvataju. Da li prihvatanje stavova ima psiholoke izvore i intelektualne posledice... ili moda prihvatanje F stavova ima intelektualne izvore i psiholoke posledice, na ta nedvosmisleno upuuje njihova povezanost sa obrazovnim nivoom ispitanika? (Selznik i tajnberg po Kecmanovi, 1999 str. 284). Snana povezanost autoritarnosti sa obrazovnim nivoom ispitanika dobijena je i u istraivanjima u naoj zemlji koja je dugo beleila rekordne skorove na skali autoritarnosti. (Biro, 1994) Tako danas postoji vie pretpostavki odnosa autoritarnog sindroma i socijalne sredine:

- dinamika odnosa u porodici uobliava autoritarni karakter deteta, pretpostavka koja je najblia klasinom Adornovom objanjenju

- autoritarno ponaanje predstavlja socijalnu normu, standard u datoj socijalnoj sredini ili ak celoj epohi, po kojoj se osoba ne ponaa autoritarno iz nekih unutranjih potreba, ve da ne bi trao, da se ne bi razlikovao od drugih

- autoritarni obrazac ponaanja predstavlja vid prilagoavanja odreene grupe ili sloja na socijalni ambijent, pretpostavka koja se najee navodi kada se objanjava zato je najautoritarniji sloj drutva upravo sloj radnike klase

- autoritarnost je nain nadometanja oseanja sopstvene nekompetentnosti, nesigurnosti i nesposobnosti da se nae oslonac u sebi, pri emu se autoritarni ponaajni obrazac spontano razvija ili vrlo spremno i brzo preuzima na osnovu socijalne promocije

- aktuelna socijalna, ekonomska i politika zbivanja mogu kod manjeg ili veeg broja graana izazovu oseanje nesigurnosti, nedovoljnosti, ugroenosti gde se autoritarnost vidi kao dobar odgovor na ova oseanja, dakle pretpostavka koja naglaava socijalne umesto personalne inioce

Da li su sva ova objanjenja autoritarnosti, ili makar neko od njih, dovoljna za objanjavanje uzroka poslunosti i pokoravanja? Svakako da ne. Za onaj ipak manji broj ljudi koji jesu autoritarni, ova objanjenja mogu biti primenljiva. Ali, mnogo vei problem i zagonetku predstavljaju ljudi za koje se ne bi moglo na prvi pogled rei da su autoritarni, ali koji pokazuju znake poslunosti autoritetu i pored oigledne nelagode sa kojom izvravaju nareenja. Da je takvih ljudi zaista mnogo pokazae Milgram 20-ak godina nakon istraivanja Adorna i saradnika i do kraja problematizovati ovo pitanje.

Poslunost i pokoravanje autoritetu kao pokreta ponaanja

Kao to je ve napomenuto, druga velika grupa teorija ima zajedniku osnovu u posmatranju poslunosti i pokoravanja kao pokretaa ponaanja. Ono to razlikuje jedne autore od drugih jeste izvor tog motiva. Po nekima (Mc Dougall) ovaj motiv je uroen i postoji kod svih ljudi, dok po drugima (Milgram) on je steen i postoji samo kod nekih. Ali, u oba sluaja, njegov intenzitet nije jednak kod svih ljudi kod kojih on postoji kao snaan pokreta aktivnosti. Naravno, kao i kod prve grupe teorija, i ovde motiv poslunosti i pokoravanja se naziva razliitim imenima, ali se opisuje na isti, ili makar vrlo slian nain.

Osnovne potrebe po Henri Mareju

Henri Marej (Henry Murray) u svojoj knjizi Explorations in Personality, koja je u stvari nastala kao rezultat njegovih istraivanja o strukturi linosti, pokuava da otkrije koji su to sastavni delovi jedne linosti to je, po njemu, osnovni zadatak psihologa. Ovi delovi linosti su osnova, krov, svih

aktivnosti oveka i mogu se lako uoiti u njegovom ponaanju i njegovim akcijama. Sam Marej ostaje oprezan pri odreenju dobijenih potreba, iako je samo istraivanje trajalo vie od dve godine, te on ovu listu zove grubim i preliminarnim planom interpretacije)) (Murray, 1938). Ukupna lista sadrala je 44 varijable linosti (potreba); dvadeset manifestnih potreba, 8 latentnih, etiri koje su se odnosile na odreena unutranja stanja i 12 generalnih osobina. Kao to je sam Marej rekao, ovo nije konana niti celovita lista potreba, ali je neto tome najblie. Za motiv poslunosti i pokoravanja najinteresantnije potrebe jesu potreba za potovanjem ili pokoravanjem (deference; deferent attitude) i potreba za samoponienjem (abasement; abasive attitude) od manifestnih, kao i potisnuta potreba za samoponienjem-pasivnost i mazohizam, koja pripada latentnim potrebama.

Marej se nije zaustavio samo na prostom nabrajanju i opisivanju ovih potreba ve je neke od njih i logiki povezao u neto opirnije grupe. Obe za ovaj rad bitne potrebe, i potreba za pokoravanjem i potovanjem i potreba za samoponienjem prouavane su u istoj grupi potreba (to je i logino zbog njihove slinosti) zajedno za njima suprotnim potrebama, potrebom za samostalnou, potrebom za dominacijom i agresivnou. Ovakva podela po Mareju ima smisla poto su ove potrebe meusobno usko povezane. Na primer, osoba kod koje je razvijena potreba za dominacijom i osoba kod koje je razvijena njoj suprotna potreba za pokoravanjem e meusobno odlino saraivati (sam Marej ukazuje na injenicu da je jedna ista osoba najee dominantna nad onima ispod, a pokorna prema autoritetima iznad nje; zaista se metafora bicikliste i ovde namee kao odlian opis ovakve osobe), kao to e i osoba kod koje je razvijena agresivnost koja povezana sa seksualnom potrebom daje sadizam svog para nai u osobi kod koje je razvijen mazohizam, odnosno potreba za samoponienjem.

Potreba za samoponienjem manifestuje se u spremnosti ka pasivnom potinjavanju spoljnoj sili, prihvatanju nepravde, svoje inferiornosti, kritikovanje kao pogrenih svojih ranijih ubeenja i akcija koje su tada smatrane ispravnim, umanjivanje sopstvene vrednosti, do ekstrema koji predstavlja zadovoljstvo u sopstvenom kanjavanju i podnoenju bola i nesree. Ova potreba je vrlo slina instinktu o kojem tridesetak godina pre Mareja govori Mek Dugal (Mc Dougall), instinktu samoponiavanja ili potinjavanja. Naravno, poto je re o instinktu, ova potreba po Mek Dugalu je uroena, a manifestuje se u posramljenom, pokuenom ponaanju, smanjenju pokreta i optem oputanju telesne muskulature; glava je sputena, pogled se sklanja u stranu i celo telo pokazuje potinjavaju a sve iz razloga da se izbegne obraanje panje na pojedinca. Neminovni pratilac ovog instinkta jeste oseanje stida, a on se esto u detinjstvu tumai kao strah deteta. Hipertrofija ovog instinkta dovodi do takvih ozbiljnih poremeaja kao to su tenja za sopstvenim kanjavanjem, ubeenost u sopstvenu nedovoljnost i grenost, i uverenje da je osoba poinila mnogo sramnih stvari u svom ivotu. Kao to e se videti, ovaj instinkt je u mnogome slian i drugoj potrebi o kojoj govori Marej, potrebi za pokoravanjem i potovanjem, tako da je on u stvari jedna meavina ove dve potrebe. Istorijski i psiholoki gledano, i pored toga to je jasno da postoji jedan znaajan broj ljudi kos kojih se, u manjoj ili veoj meri moe zapaziti ovakva tendencija, teko je pretpostaviti da je ovo uroen instinkt i da se, samim tim moe nai kod svih, ili makar kod veine ljudi. Dugotrajne borbe za slobodu i osloboenje od okupatora, pokreti otpora kojih je bilo i u najbrutalnijim reimima i neprestana borba za nezavisnou i slobodnim ivotom ukazuju prvenstveno da je upravo suprotna tendencija, tenja za slobodom i nezavisnou karakteristinija za ljude. (Rot, 1994) Ipak, nesporno je da u odreenim momentima drutvenog ivota, pokoravanje i poslunost dolaze do izraaja kod mnogo veeg broj ljudi nego to je to sluaj u mirnim i stabilnim vremenima. to se Marejevog opisa ove potrebe tie, po njemu ona se ogleda u elji da se potini spoljnoj sili, da se prihvati krivica, kritika i kazna; da se preda i prihvati sopstvena

inferiornost. Jasno je da je ova potreba vrlo slina i Fromovom opisu mazohistikog pola sadomazohistike strukture linosti, a naroito osobina da se uiva i trai bol, kanjavanje i nesrea. Teko je rei da li je ovaj opis From preuzeo od Mareja, s obzirom na vremensku blizinu ove dve teorije, ali nije sporno da su oba autora imali slinu sliku osobe u vidu kada su opisivali ovaj karakter, odnosno potrebu. Najea oseanja vezana za ovu potrebu su sramota, krivica, inferiornost, poniznost i bespomonost. Ova potreba se u aktivnosti ogleda u prihvatanju pasivnog, mekog, poniznog i servilnog stava; karakteristina je pokornost dominaciji bez albi, prihvatanju uvreda i fizikog zlostavljanja bez elje za osvetom itd. Tvrdnje iz Marejevog upitnika koje su ispitivale izraenost ove potrebe bile su: Retko uspevam da isteram svoje u svai; Nekad se ponaam kao kukavica; Moji prijatelji misle da sam suvie ponizan; Stidljiv sam i povuen u svojim vezama sa enama; Oseam da moram propatiti pre nego to ostvarim svoj cilj itd. Iz svih ovih tvrdnji provejava poniznost, uplaenost, preterana stidljivost, pa ak i elja za patnjom. Jasno je da su osobe za ekstremno izraenom ovom potrebom idealni poslunici u svim situacijama, te su stoga najpogodniji za manipulaciju autoriteta. (Murray, 1938)

Potreba za pokoravanjem i potovanjem manifestuje se u sklonosti da se divi drugome, da se taj drugi smatra vanim i superiornim, da mu se odaje potovanje i naroito spremnosti da se prepusti uticaju te druge osobe. Oseanja i osobine karakteristine za ovakve osobe su potovanje, divljenje, oboavanje, pokoravanje, sugestibilnost itd. Najee autoritet kome se ovakva osoba divi je roditelj ili neka mona osoba koja ima naroito izraenu potrebu za dominacijom. Ovakva potreba ima i svoje telesne pokazatelje: saginjanje u prisustvu autoriteta, pribliavanje, gledanje u autoritet sa divljenjem itd. Kada je ova potreba jedna od najjaih potreba oveka, ona prelazi u idolopoklonstvo, osoba postaje vernik i sledbenik autoriteta koji biva oboavan i podravan bez obzira na posledice i ponaanje samog autoriteta. Sam Marej kae da je Ego ideal ove osobe i sastavljen od ovakvih, za takvu osobu uzvienih, jakih gotovo herojskih primera. Koliko je ova potreba vezana za znaajnog drugog govori i to to su u suprotnosti sa ovom potrebom sve one koje u sebi imaju makar i zrnce potrebe za autonomijom, nezavisnou. to se socijalnih formi ove potrebe tie, Marej navodi da je ona gotovo neophodna kod svih dravnih institucija kod kojih se i oekuje pokoravanje, a prvenstveno kod religioznih pokreta. (Murray, 1938) Na kraju ovog malog pregleda opisa linosti po Mareju, a kao prilog objanjenju ove potrebe, trebalo bi navesti i par tvrdnji iz originalnog upitnika na osnovu kojeg je i konstruisana celokupna Marejeva teorija linosti. Najkarakteristinije tvrdnje za ovu potrebu svakako su: Vie uoavam dobre nego loe osobine onih iznad mene, Radije prihvatam savete nego to radim stvari na svoj nain, Izraavam svoje divljenje i potovanje prema ljudima koje cenim itd. ali i izreke tipa Potuj oca svoga i mater svoju, Ne postoji bolji poklon od dobrog saveta, Prva dunost svakog graanina jeste da sebe vidi kao slubenika svoje drave. Jasno je da sve ove tvrdnje moda ponajbolje opisuju linost kod koje je ova Marejeva potreba izrazito razvijena. No, ne podseaju li tvrdnje na autoritarnu linost? Da, svakako. I ovo je jo jedan dokaz da je teko razgraniiti mnoge pojmove u psihologiji i da se ponekad razliitim terminima oznaavaju sline stvari. U ovom sluaju, meutim, pre se moe rei da je ova potreba karakteristika autoritarne linosti, ali nikako ne moemo izjednaiti autoritarnost sa ovom potrebom. Stoga se ini potpuno opravdanim uvrstiti Mareja kao jednog od zaetnika jednog velikog i jo uvek ini se nedovoljno istraenog polja psihologije u koju ovaj rad pokuava makar malo zai i objasniti je. Ako nita drugo, Marej je postavio osnove jedne nove teorije linosti, teorije po kojoj je potreba za poslunou legitimna i prilino rasprostranjena potreba ljudi. O tome da li je ona i loa potreba, makar sa aspekta drutva, ako ne sa aspekta samog pojedinca, bie rei u zavrnim razmatranjima ovog rada.

Poslunost autoritetu po Stenli Milgramu

Napisati ita o motivu poslunosti i pokoravanja, a zaobii Stenli Milgrama verovatno bi bilo ekvivalentno eseju o psihoanalizi u kome ne bi bilo Frojda. Iako su mnogi autori, kao to je i opisano u ovom radu, i pre njega govorili o motivu poslunosti, Milgram je prvi koji je pokuao da sve teoriju o postojanju ovog motiva i empirijski dokae. Malo je rei da je u tome u potpunosti uspeo. O prvi pokazuje u praksi da je u stvari bit poslunosti u tome to se ovek vie ne smatra odgovornim za svoja dela. Tu odgovornost preuzima autoritet. Poslunost je zaista dugo vremena smatrana vrlinom i hvaljena kao odlina osobina (nema nita bolje od poslune dece), to dokazuju i teorije i razmatranja mnogih filozofa po kojima neposlunost ugroava samo tkivo drutva i da je bolje izvriti nemoralan in koji nareuje autoritet nego uzdrmati struktura tog istog autoriteta odbijajui nareenje. Po Hobsu (Hobbes), tako uinjeno delo ni ne spada pod odgovornost te osobe. Tek uasnim zloinima poinjenim od 1933 do 1945, koji istina jesu zaeti u glavi malog broja ljudi, ali su sprovedeni u delo uz pomo miliona drugih, dakle tek tada postavlja se pitanje svrsishodnosti ovog motiva. Humanisti odmah reaguju traei da se individualno uvek mora pretpostaviti autoritetu i da moralna svest mora biti iznad nareenja autoriteta. No, da li je ba uvek tako.

Postavka i opis eksperimenta

Eksperimenti Stenli Milgrama su ve toliko uveni da se mogu smatrati klasikom, ali verovatno bi bilo dati samo par podsetnika. U eksperimentu sprovedenom na Jelskom univerzitetu uestvovalo je nekoliko stotina ljudi, slubenika, inovnika, medicinskih i socijalnih radnika, zidara, manje vie ljudi svih uzrasta i obrazovnog profila (osim srednjokolaca i studenata). U samom eksperimentu uestvuje samo jedan naivan subjekt koji je u stvari uitelj. Uenik je saradnik eksperimentatora koji u ovoj situaciji (ali dakle samo u ovoj situaciji, ne generalno) predstavlja autoritet koji odreuje ta e se i kako raditi. Zadatak je naizgled jednostavan-ueniku uitelj ita neke rei a njegov zadatak je da spari dve koje su mu ranije date. Ako odgovori tano, ne dogaa se nita. Meutim, ako pogrei, uitelj mu zadaje elektrook. Jaina elektrooka raste sa svakim netanim odgovorom i poinje sa 15 da bi zavrila sa 450 volti preko 30 razliitih podeoka. Naravno, negde na 75 volti poinju albe uenika koji na 150 volti odbija da dalje uestvuje u eksperimentu, a preko 300 volti vie ni ne odgovara (to se u eksperimentu smatra kao da je pogreno odgovorio i nastavlja se sa davanjem okova). U svakom trenutku uitelj je svestan snage elektrooka koji daje i ak se trai od njega da glasno izgovara nivo koji daje ueniku. Naravno, uloga autoriteta (eksperimentatora) jeste da podstie uitelja da ide dalje. Podstreci su imali etiri stupnja (od samo zahteva da se nastavi, pa do insistiranja-nemate drugog izbora, morate nastaviti). Ovi podsticaji su se davali kad kod uitelj pokae nekanje. Eksperiment je bio zavren kada je dva puta data najvea vrednost elektrooka (450V) ili kada je uitelj i nakon podsticaja odbija da nastavi sa eksperimentom.

Prve verzije eksperimenta su bile prilino jednostavne, a rezultati zapanjujui. U prvoj verziji kada nema ni vizuelnom ni glasovnog kontakta sa uenikom (osim paninog lupanja na zid kada okovi preu 300 volti) 65% ispitanika spremno je da ide do kraja, dakle praktino ubije uenika zato to loe pamti?! Prosean ok u tom sluaju je preko 400V. Nijedan ispitanik nije dao ok manji od 300V. U neto blaoj situaciji kada postoji glasovni fidbek, 62.5% ispitanika ide do kraja. Dakle, opet izuzetno veliki broj. Kada su uenik i uitelj u istoj sobi, taj procenat i dalje pada na 40%. U najekstremnijoj situaciji, kada

uitelj i fiziki mora da stavi ueniku ruku na generator struje i da tek onda pusti elektrook, opet je 30% ispitanika bilo spremno da ide do kraja samo zato to autoritet to od njih zahteva. Neposlunost dakle ni u jednom sluaju nje prelazila 70%. trebalo bi istai da su prva istraivanja raena na mukarcima kao ispitanicima, ali ista istraivanja na enama pokazala su gotovo identine rezultate. Ono to je bitno za same eksperimente, ali i za naknadno konstruisanu teorije jeste i to to su ispitanici gotovo bez izuzetka bili u uasnom konfliktu izmeu moralnih normi i zahteva autoriteta to se i manifestovalo negodovanjem, drhtanjem, anksioznou, pa ak i neodobravanjem i protestom. Najvei broj njih ovo nije spreilo da ipak do kraja sasluaju zahteve autoriteta. ak i u modifikaciji u kojoj autoritet zahteva da se prestane sa eksperimentom, a sam uenik koji navodno pati trai da se nastavi iako je za njega bolan, autoritet je bio tako snaan da nijedan uitelj nije iao dalje nakon prvog zahteva eksperimentatora da se prekine sa ogledom. Dakle, mnogo lake su sluali naredbu dajte mu ok, nego dajte mi ok. (Milgram, 1990)

Razliite modifikacije ovih ogleda pokazale su da je teza koju su neki naunici razvili kako ovo pokazuje da su ljudi u stvari veoma agresivni i sadistiki nastrojeni po prirodi u biti pogrena. Kada eksperimentator nije bio u sobi, ispitanici su mnogo lake i bre iskazivali svoju neposlunost, pa ak i lagali eksperimentatora o jaini oka koji daju ueniku. Jo vaniji podatak jeste onaj po kojem je kada su sami ispitanici birali jainu oka koji e dati ueniku, taj ok najee nije bio ni toliko jak da se uenik pone buniti, a samo dva uitelja su dali ok nakon estokog protivljenja uenika (koje dolazi nakon 150V). Dakle, nije uroeni sadizam ono to ljude pokree da drugima zadaju bol. Da je tako pokazuje i eksperiment u kome ispitanik vrlo brzo odustaje od eksperimenta kada vidi da su i drugi (opet naravno saradnici eksperimentatora) od njega odustali. Dakle, on sam nema hrabrosti da prekine ali kada je neko ve izrazio protest, ispitanik mu se gotovo po pravilu odmah prikljuuje.

Milgram je utvrdio jo jednu stvar. ak i kada pokazuju neposlunost prema autoritetu, ak i kada se bune i negoduju zbog nanoenja boli drugoj osobi, ispitanici su bili utivi, gotovo ponizni prema autoritetu. Nasuprot tome, kada su u jednoj od modifikacija dobili nareenja od druge osobe iz ogleda (takoe saradnik eksperimentatora), neposlunost se graniila za pretnjama pa i fizikim razraunavanjem sa sadistikim ovekom koji je zahtevao da se eksperiment privede kraju. Ali, nije bio autoritet!

ta je zajedniko svim ovim ogledima. Vrlo kratko i jasno-odgovornost. itava Milgramova teorija upravo se zasniva na podeli odgovornosti. Ako ispitanik ima nekog iznad (eksperimentator) gotovo svu odgovornost svaljuje na njega. Sebe ne smatra odgovornim iako on sam ubija oveka, a ne eksperimentator. Reima jednog od uesnika pa ta i da je (uenik) umro? Ja sam svoj posao obavio! (Milgram, 1990, str. 90). Dakle, ovde se akcenat ne stavlja na moralnost, ve na poslunost. Ne osea se stid zbog nanoenja bola, ve zbog elje da se prekine sa eksperimentom, a da autoritet zahteva da se nastavi. Nije stid ubiti-stid je odbiti nareenje da se ubije. I sam Milgram ukazuje da je kod neposlunih, odnosno onih koji su eksperiment samovoljni prekinuli i pored zahteva autoriteta, odgovornost za svoje ponaanje gotovo iskljuivo pripisivali sebi. Posluni su ili tako daleko da su neretko krivicu svaljivali i na uenika koji nije dobro uio ili je prosto reeno bio glup. Odgovornost kod njih se prenosi navie ka autoritetu, a oni su samo puki izvrioci nareenja.

Kibernetsko stanovite

ta je to to, po Milgramu, odreuje poslunost. Za poslunost je najvanija hijerarhijska strukture. Naime, ljudi nisu sami na ovom svetu ve deluju unutar hijerarhijski organizovanih grupa koje pomau oveku da se uhvati u kotac sa problemima, pa ak i omoguava opstanak ljudske vrste. Kroz proces evolucije kod ljudi se razvio potencijal za poslunost koji je preduslov ovakve drutvene organizacije. Meutim, da ne bi bilo zabune, Milgram ne smatra da je poslunost uroena, ve samo da postoji potencijal da se poslunost ispolji kao evolucionistiki dobar mehanizam opstanka. Za samo ispoljavanje poslunosti, pored potencijala za nju, neophodno je i povoljno drutveno ureenje koje tu poslunost forsira. Da bi ovo razjasnio, Milgram objanjava poslunost u vie koraka. Prvi korak jeste kibernetsko stanovite.

Kibernetsko stanovite govori o vanosti postojanja inhibitornih mehanizama unutar organizama koji inhibiraju napetost i spreava okretanje organizama iste vrste jedne protiv drugih. Dakle moe se rei, psihoanalitiki reeno da se kod ljudi nagoni koji dolaze iz ida ne ispoljavaju direktno u akciji ve se podvrgavaju inhibitornoj proveri super-ega ili savesti. Ako se ovek u sklopu kibernetike terminologije, posmatra kao samostalan automat, on ne bi mogao da funkcionie u okruenju drugih automata da ne poseduje ovaj inhibitorni sistem. Dakle, u normalnim uslovima, prosean ovek sa razvijenom saveu nije sklon nasilju i povreivanju drugih osoba.

Hijerarhijsko strukturisanje

Dakle, samostalno ljudi funkcioniu uz pomo inhibitornih organizama i razvijenog super ega. ta se deava kada se udrui vie automata? U ovom sluaju, inhibitorni mehanizmi postaju od drugostepene vanosti dok na prvo mesto dolazi koordinativna komponenta koja preuzima ulogu voe aktivnosti. Naravno da se pri ukljuivanju jednog automata u sistem automata deava celokupna promena u unutranjoj strukturi tog automata. One podrazumevaju potiskivanje lokalne kontrole u interesu koherentnosti sistema. Sistem postie koherentnost jedino ako svi njegovi delovi funkcioniu skladno i ako im se ciljevi ne kose. Super ego kontrolie svako neobuzdano zadovoljavanje individualnog elementa. On kao branu nekontrolisanom ispoljavanju impulsa stavlja moralne ideje. Hijerarhiju sainjavaju moduli od kojih se svaki sastoji od voe i sledbenika. Svaki sledbenik moe biti nadreeni onom ispod sebe (te je u jednom sluaju sledbenik, a u drugom voa), poto je itava struktura izgraena od takvih meusobno isprepletanih jedinica.Psihologija poslunosti ne zavisi od poloaja modula u celokupnom sistemu nego od prilagoavanja poslednjeg podreenog svom nadreenom i tako dalje kroz ceo sistem. Dakle, isti je princip poslunosti jednog generala svom vrhovnom komandantu i obinog redova svom desetaru. Milgram, meutim, ostaje nedoreen ta se deava sa osobom, voom, koja se nalazi na vrhu te strukture. Da li ona ne pokazuje poslunost? Ako ne, zato ne? Ako pokazuje, da li se ta poslunost razlikuje od onih ispod njega? Milgram je svestan ovog problema, ali ne nudi jasan odgovor na ovo vano pitanje. Moda dobar odgovor nudi istorija-najvei broj voa verovali su da su izabrani (od Boga, neke natprirodne sile, pa i od same istorije) i da stoga jedini autoritet kojem oni slue jesu sile iznad njega. Ostaje pitanje da li je ta poslunost iste vrste kao i ona koju ispoljavaju njegovi potinjeni ili je to neka posebna poslunost nedokuiva obinom oveku.

Varijabilnost

Tamo gde je prisutna varijabilnost efikasno struktuiranje moe se ostvariti jedino ustupanjem mesta lokalne kontrole koordinativnoj komponenti. Tamo gde se to ne uini dolazi do toga da prosena individualna jedinica funkcionie bolje od celokupnog sistema koji je ogranien najsporijom, odnosno najneefikasnijom jedinicom. Kako varijabilnost raste tako potiskivanje kontrole na nivou lokalne jedinice i njeno preputanje komponentama vieg reda postaje sve znaajnije. Hijerarhijske strukture mogu funkcionisati jedino ukoliko poseduju koherentnost, a ona se moe dostii jedino potiskivanjem kontrole na lokalnom nivou. Ovo nas upozorava na promene do kojih mora doi kada jedinica postaje deo sistema jer su te promene preduslov efikasnog funkcionisanja samog sistema. Ovim se objanjava kako osoba koja je obino pristojna i utiva u eksperimentu odjednom postaje surova - njena savest koja inae kontrolie i suzbija te impulse, slabi ulaskom u hijerarhijsku strukturu.

Instrumentalnost

Dakle, na osnovu reenog moemo zakljuiti da postoje dva modusa operisanja:

-samostalno upravljani (autonomni modus) koji funkcionie u cilju zadovoljavanja sopstvenih unutranjih potreba i

-sistemski modus koji poinje da funkcionie kada se automat ukljui u iru organizacionu strukturu.

Kritino pomeranje u funkcionisanju odraava se u promeni stava. Konkretno reeno, osoba koja ulazi u sistem autoriteta sebe ne posmatra vie kao nekog koji dela na osnovu sopstvenih misli, sopstvenih elja i htenja, dakle autonomno, ve kao instrument za izvravanje tuih elja. Kao raf na maini. Ovo Milgram instrumentalnim stanjem, koje je u suprotnosti sa autonomijom - stanjem u kome ovek smatra da dela sam za sebe.

Sa stanovita ve spomenute kibernetske analize, instrumentalno stanje se uspostavlja ako se do tada samostalno upravljani entitet iznutra preinai na takav nain da moe funkcionisati unutar sistema hijerarhijske kontrole. Sa subjektivnog stanovita osoba je u stanju instrumentalnosti kada sebe u jednoj drutvenoj situaciji definie kao podlonom regulaciji od osobe vieg statusa. Pojedinac vie ne smatra sebe odgovornim za svoje postupke ve samo oruem izvravanja tuih elja.

Uslovi poslunosti

Milgram navodi nekoliko uslova poslunosti, od najmlaeg uzrasta do samog eksperimenta.

-porodica je prvi faktor koji namee jasnu hijerarhijsku strukturu autoriteta. ak i samo prihvatanje morala nije nita drugo do usaivanje poslunosti koja ostaje dosledni element svih kasnijih zapovesti

-institucionalno okruenje je sledea stepenica u stvaranju poslunosti. Ovaj put dete se prebacuje u institucionalni sistem autoriteta-od kole do vojske i radne organizacije.

-nagrade su bitan uslov poslunosti. Gotovo uvek je najvea nagrada sledila onima koji rade kako gazda kae, a neposlunost je kanjavana nekad i vrlo surovo.

-neposredni prethodni uslovi jesu uslovi koji nastaju u situaciji u kojoj se odvija poslunost. To su prvenstveno opaanje autoriteta (za tu situaciju), zatim ulazak osobe u sistem autoriteta (npr. naredba vojnog lica civilu nita nee znaiti, ali vojniku je posluanje te naredbe obaveza), i na kraju koordinacija naredbe sa funkcijom autoriteta (teko da bi neko posluao naredbu svog oficira da se pomiri sa enom, ali bi ga svakako posluao kada bi naredio da optri deset krugova oko kasarne).

Nakon ulaska u instrumentalno stanje, osoba potpuno menja svoje ponaanje i itav skup aktivnosti koje subjekt izvrava postaje proet njegovim odnosom prema eksperimentatoru; subjekt po pravilu eli da posao kompetentno obavi i da se pred tom centralnom figurom dobro pokae. Prebacivanjem u instrumentalno stanje ovek osea odgovornost pred autoritetom, ali nikako i za sadraj delanja koje autoritet propisuje. Da bi se ovek oseao odgovornim za svoja dela, nuno je da osea kako ponaanje tee iz njegovog 'jastva ''. Subjekti smatraju da njihovi postupci potiu od motiva druge osobe. U Milgramovom eksperimentu subjekti su esto govorili: Da je od mene zavisilo, ne bih ueniku davao okove!

Ljudima nije vano da izgledaju dobro samo pred drugima, ve i samima sebi. Pred iskuenjem da izvri neki surov postupak, ovek e moda proceniti njegove posledice po svoju sliku o samome sebi i uzdrati se. Meutim, u instrumentalnom stanju, budui da postupak vie ne proistie iz njegovih vlastitih motiva, ne odraava se ni na sliku o sebi, pa prema tome nema posledica po predstavu o sopstvenoj linosti. Naprotiv, slika o sebi bila bi ugroena ako se ne bi posluao autoritet, dakle ako bi se iskazala neposlunost.

Na kraju, vano je spomenuti i sekvencijalnu prirodu eksperimentalnog postupka. Naime, laboratorijski as je proces koji se odvija postepeno, i u kojem svaki postupak utie na naredni. in poslunosti sam sebe proizvodi; posle poetnih uputstava, eksperimentator ne naredjuje subjektu da zapone neki novi postupak, ve jednostavno da nastavi da radi ono to ve radi. U Milgramovom eksperimentu poto su okovi sve bolniji, subjekt mora pred samim sobom da opravda ono to je ve uinio, a jedan od naina je da se ide do kraja. Jer, ako prekine, mora rei sebi: 'Sve to sam do sada uradio bilo je ravo, i sada to priznajem time to prekidam!' A ako nastavi, dotadanje ponaanje ga vie ne uznemiruje.

Zavravajui opisivanje Milgramove teorije, bilo bi neophodno povezati poslunost sa autoritarnou, ali i nekim drugim osobinama linosti. Treba istai da je u stvari odnos autoritarnost-poslunost manje vie odnos nadreenog i podreenog pojma. Moda najbitnija osobina autoritarne linosti upravo jeste pokoravanje autoritetu. S toga ne udi da autoritarne osobe pokazuju vei stepen poslunosti. Zvui kao tautologija, ali moe se rei da je posluan ovek najee autoritaran, odnosno da je autoritaran ovek uvek i posluan. Meutim, teko je pretpostaviti da su posluni uvek i autoritarni. Ono to bitno razdvaja

poslune-autoritarne od onih koji jesu posluni, ali za koje se ne bi moglo zakljuiti da su i autoritarni jeste upravo mnogo puta naglaavani oseaj neprijatnosti koji nam ukazuje da je jedan velik broj osoba svestan grenosti svog postupka, ali u tom trenutku njima vladaju neki drugi mehanizmi koji savest potiskuju i nadvladavaju je dozvoljavajui oveku da se ponaa kako autoritet, a ne moral od njega zahteva. Meutim, neke novije teorije otro kritikuju Milgrama upravo sa aspekta jedne karakteristike autoritarne linosti, a to je antisemitizam. Ovi autori (Goldhagen, Brannigan) smatraju da je nemogue objasniti ceo holokaust koji se desio Jevrejima u II svetskom ratu prostom generalizacijom da svi ljudi sluaju autoritet ili nekom slinom. Po njima u osnovi poslunosti nemakih vojnika jeste upravo antisemitizam. Cela Hitlerova propaganda ne bi bila uspena da nije ve postojalo zrnce mrnje prema Jevrejima i pre nego je ona poela. U osnovi celog holokausta nije ni strah od kazne, ni konformiranje grupi, niti slepo sluanje autoriteta. U osnovi cele ove strahote jeste ve ranije postojei stav da su Jevreji nia bia koja i treba istrebiti. U tom smislu, Milgram ne uspeva da objasni ono to mu je bio cilj. (Brannigan, 1998) Nije sporno da davanje oka u laboratoriji i putanje gasa u koncentracionom kampu nije isto, pa je ak teko i staviti ova dva u istu reenicu. Ali, da li su u osnovi ova dva postupka slini psiholoki mehanizmi, drugo je pitanje. Ne ini se ipak tako tekim zamisliti da su veina nemakih vojnika pre rata bili samo dobroudni domaini i seljaci. I upravo zato nas pitanje poslunosti autoritetu treba zabrinuti. Kako je tako lako ovim prosenim ljudima da postanu krvolone zveri? Teko da e iko jo dugo uspeti da da definitivan odgovor na ovo pitanje.

Zanimljivo je i miljenje Lorensa Kolberga, inae Milgramovog kolege sa Jejla. On smatra da su neposluni subjekti u stvari na viem nivou moralnog razvoja (postkonvencionalni) od poslunih to implicira da oni moralnost posmatraju kao autonomni in. Meutim, Milgramov eksperiment ukazuje na jo jednu injenicu. Iako Kolberg, kako je ve napomenuto, smatra da osoba ne moe u isto vreme biti na dva razliita stupnja moralnosti, kao i da nema regresije na prole nivoe, postavlja se pitanje da li je onda mogue da je ak dve treine ljudi u Milgramovom eksperimentu zaista bilo na ranijim nivoima moralnosti (na etvrtom, ili ak kod nekih i na prvom). Ako i jeste tako, zato je taj procenat opadao, odnosno, zato se moralno suenje razlikovalo u razliitim situacijama u kojima su se nale osobe? Bliim realnosti se ini objanjenje (koje su inae i mnogi kritiari Kolbergove teorije dali) da ovek moe u razliitim situacijama delovati na razliite naine gde oni ne moraju biti karakteristini samo za jedan stupanj moralnog razvoja. Dakle, osoba moe delovati sa razliitih nivoa moralnosti, kao to moe i regredirati na ranije nivoe. (Kapor-Stanulovi, 1988) Kolberg se sigurno ne bi sloio sa ovim, ali se injenice ine neoborivim. Osim ove dve, sve druge varijable nisu se pokazale kao naroito dobri prediktori poslunosti ljudi. I Milgram sam izraava uverenje da takvi korelati moraju postojati, iako ih on nije pronaao. Meutim, na to hoe li posluati nareenje ili ne utie toliko ko je kakva osoba, ve kakva je situacija u kojoj se osoba nalazi. Hire u svom delu Genocid i politika pamenja izvodi sledei zakljuak: Sam po sebi namee se krajnje uznemirujui zakljuak da bilo koji ovek ili nacija moe pod pravim kulturnim, psiholokim i politikim okolnostima da bez kraja i konca unitava ljudske ivote. (Hirsch po Kecmanovi, 1999). Da ova misao nije samo puko teoretisanje dokazuju i zadnjih desetak godina u bivoj SFRJ gde je pravi razlog bio ponekad sasvim banalan-drugaije prezime, elja za samostalnou, pa i vraanje simbola iz neije prolosti, a rezultat bio krvavi sukob nevien od Drugog svetskog rata, makar na tlu Evrope. I ta je onda pravi razlog? Bilo ta, ako se pokrene u pravom trenutku. Ko vri genocid? Bilo ko, ako mu se da dobro obrazloenje neophodnosti takve politike. Zastraujue, zar ne?

Zakljuna razmatranja

Da li je dobro biti posluan?

Rei da ovek ne treba da se povinuje bilo emu to je iznad njega ne znai porei dostojanstvo ideala. Sasvim suprotno, to je najjaa potvrda ideala.

From, 1989, str. 184

Evo ga, dakle, konano veno pravilo ivota, onakvo kakvo nam se pojavljuje u svojoj potpunosti: potovati autoritet, raditi i moliti se Valoa, 2000, str. 18

Na kraju ovog rada, a u stvari na samom poetku, pokuaemo da damo odgovor na osnovno pitanje-da li je poslunost autoritetu zaista toliko loa, ili je pak neophodna, ak poeljna za funkcionisanje i individue i drutva kao celine. Dva citata koja ne odvaja vie od trideset godina, dve misli dva vrsna naunika, pokazuju nam svu problematinost ovog pitanja i naroito davanja konanog i definitivnog odgovora.

Ve je napomenuto u ovom radu da su roditelji najsreniji, a i najponosniji, kada im se kae kako im je dete posluno. Ne lepo (sva deca su lepa, zar ne), ne samostalno (koji roditelj voli da uje da dete moe i bez njega), ve posluno. Da ovo ima i naunu podlogu tvrde mnogobrojni psiholozi. Ve spomenute teorije moralnog razvoja Kolberga i Pijaea pokazuju da dete mora biti posluno kako bi nauio osnove moralnosti. Tek nakon toga on moe, ali i ne mora, poeti da stvara svoja pravila po kojima e etinost biti iznad poslunosti. Po Kolbergu ak, najvei deo oveanstva se nalazi na niim stupnjevima moralnosti, a tek veoma mali procenat (toliko da i sam Kolberg kasnije povlai iz svoje teorije najvii stupanj razvoja kao idealistiki) dostigne poslednja dva nivoa, nivoe moralnosti kod kojih se ona ne vezuje za autoritet zakona, nadreenog ili roditelja. Istina, kako e biti kasnije rei, Kolberg pokuava da smernice koje e roditelje nauiti da kod dece razvijaju moralni razvoj do kraja, ali su one ini se ipak previe utopistike za najvei deo oveanstva. Sigmund Frojd, zaetnik verovatno najuticajnijeg i najosporavanijeg pravca u psihologiji do sada, u svojoj teoriji o delovima linosti naglaava da se super ego, i pogotovo njegov deo-savest, formira upravo poslunou. I ovde je poslunost, ili makar prihvatanje prvo roditeljskih, a kasnije i drutvenih normi, poistoveeno sa moralnou-moralno je ono to je u skladu sa socijalnim oekivanjima, etikom, vrednostima. I sama izgradnja super ega implicira ovakav zakljuak. Najbri i najbolji nain formiranja super ega jesu nagrade i kazne. Kanjava se sve on to nije u skladu sa drutvenim normama, a nagrauje se aktivnost koja odgovara drutvenim oekivanjima. Svakako je teko verovati da se neposlunost nagrauje a poslunost kanjava. Ovako formiran super ego nastavlja sa unutranjim potkrepljenjem aktivnosti tokom celog ivota. Aktivnosti koje su bile nagraivane i kanjavane spolja u detinjstvu, sada bivaju nagraivane i kanjavane iznutra, iz same linosti. I verovatno najuveniji pojam Frojdove teorije, Edipov kompleks, odnosno njegovo razreenje, opet je vezan za poslunost. Iz straha od kastracije, dete se identifikuje sa ocem, sa agresorom i prihvata njegove norme, razmiljanja, stavove. Upravo ova identifikacija jeste osnova uspenog formiranja super ega, a nije teko ni pretpostaviti da je dete koje se identifikuje sa ocem

podlonije njegovom autoritetu i isto tako poslunosti koja iz tog odnosa proizilazi. Naravno, iako u razvoju uenje kontrole i obuzdavanja linih potreba kada se oni kose sa zahtevima drutva submisivnost autoritetu moe biti poeljna, taj isti faktor je esto i faktor regresa. I tako, umesto da se ovek bori protiv neljudskog i autoritarnog drutva, on se na njega navikava i zadovoljan je mrvicama ljudskosti koje ovaj pokazuje. Interesantno je i to da je sam Frojd praktino kontradiktoran u ovom razmiljanju. Naime, i pored svoje teorije o nastanku super ega, pa ak i tvrdnje da je prosean ovek sklon slepom sluanju voe, Frojd na nekoliko mesta tvrdi da je jedan od najbitnijih ovekovih atributa upravo njegova individualnost i nesklonost da bude ogranien i zarobljen zahtevima kulture. (Bojanovi, 1989)

Za razliku od Frojda koji nije u potpunosti razreio ovu dilemu ni u svojoj teoriji, or Valoa, francuski filozof s kraja XIV i poetka XX veka ni nema sumnje u jednu stvar-najuzvienija stvar koju ovek moe uiniti u svom ivotu jeste da slua autoritet, da mu se pokorava i da prihvati svoju ulogu u takvoj hijerarhiji. Knjiga Filozofija autoriteta koja je sasvim sluajno dola pod ruke autoru ovog rada napisan je jo 1906, ali od svoje aktuelnosti nije mnogo izgubila. Prvo to je primetno jeste gotovo patoloka mrnja samog Valoe prema humanizmu, humanistima, ali i demokratiji kao takvoj, pojmovima kojima se i tada Francuska diila a koje pisac naziva movarom, prnjama, veselom naukom itd. ta je ono to je, po ovom autoru problem tadanje (dananje?) demokratije. Najvanije za opstanak cele nacije nisu, kae on, razum i sloboda, ve vrstina i prisila. Opinjenim jednim Englezom, Karlajlom, Valoa poziva na pronalaenje ponosa i veliine francuskog naroda, a naroito na uspostavljanje novog kulta-kulta reda. Darvinov evolucionizam tako daje lanu dilemu progres ili konzervativizam, gde u stvari ove dileme nema-progres lei u konzervativizmu i vraanju onoga to su jo nai stari znali-osnova ivota jeste stagnacija. Evolucija je dovela do toga da se izdvoje najjai, oni koji nareuju i oni koji sluaju, a ovekova uloga jeste da prihvati kao opravdanu dominaciju najjaeg-gospodara, aristokrate, kralja. Praenje naela rada predstavlja za oveka spasenje. Jer zato menjati ono to funkcionie. Nije Valoa usamljen u ovom razmiljanju. ak i Milgram naglaava da je za ovekov opstanak neophodna neka hijerarhija, ili da je barem tako lake iveti. Potovanje reda i normi oduvek su se postavljali kao ideali oveka. Valoa samo ekstremizuje ove tvrdnje, i, bez elje da bio kome sudimo, dovodi ih do apsurda. Zadatak oveka, dakle, nije ostvarenje neke individualne fantazije, vie ili manje maglovite tenje naeg Ja , ve ouvanje ivota. Ovaj zadatak ogleda se u revnosti, potovanju pravila i iznad svega prihvatanju da je Autoritet uvek iznad Slobode. Demokratija koja propagira Slobodu nije nita drugo do rasulo i raspad. Republika je institucija koja omoguava ovaj raspad, te je pravo reenje za ouvanje ivota-legitimna monarhija; ureenje u kome se zna ko je na vrhu i ta ko treba da ini da bi zemlja opstala. Poslunost nije loa, ona nije remetei i nemoralni faktor-ona je izvor svakog drutva, ona je neophodna da bi uopte drutva bilo. I zato je, kako je ve navedeno, konano pravilo ivota i njegovog odranja-potovanje autoriteta, molitva i rad. Sve drugo je utanje (Valoa, 2000)

Razmiljanja poput ovih or Valoe, ili spomenutog Hobsa nisu retka, ali daleko od toga da su jedina. U vreme procvata humanizma, pa i danas, mnogo je glasnija druga strana, strana koja se protivi autoritetima i slepoj poslunosti. Milgram, na primer, prihvata neophodnost autoriteta kada se radi o formiranju savesti. Ali, gde je tu granica? Milgram je pokuao da ekstremizujui situaciju (od posrednog dodira, preko samo verbalnog kontakta, do fizike blizine) pronae koja bi to bila granica poslunosti koju ljudi nee prei. Nije je naao. Procenat poslunih se smanjivao, ali ni u jednom sluaju nije iznosio nula. Milgram ovaj rezultat najvie pripisuje samom drutvu i nainu na koji ono socijalizuje svoje lanove. Ve sedamdesetih godina tehnologija je omoguavala da ljudi budu dovoljno posluni, a da ih zbog toga ne grize savest-bombardovanje sa nekoliko hiljada metara, ubeivanje u milosrdnosti

neophodnost neke akcije koja je u osnovi brutalna i agresivna, insistiranje na odbrani kada se u stvari radi o napadu itd. Sve ovo omoguilo je oveku da smanji svoj oseaj odgovornosti za sopstvene postupke i prebaci ih na nekog drugog-naredbu generala, efa ili drave. Suoavajui se sa slinim strahotama gotovo svakog dana, ne treba da udi to su Milgramovi eksperimenti toliko okirali svet. U stvari, oni su ga okirali zato to su ljudima otvorili oi i ukazali da krvolone ubice iz Auvica, Mi Laja, kasnije Srebrenice i Lapljeg sela nisu ludaci i psihopate, ve komije i dobri domaini koji su samo izvravali nareenja.

Nadalje, nije sporno da je slepa poslunost upravo suprotnost individualizaciji. Nema prave individue koja ne dela po svojoj, ve po volji autoriteta. Duboko okrenut humanizmu, proavi i sam golgotu izbeglitva, From ukazuje na ovu injenicu, ponekad i suvie vatreno. Prava sloboda, ne ona vetaka koja proizilazi u dananjem drutvu u kojem je sve, od miljenja do emocija unapred isprogramirano i lieno svake spontanosti, dakle prava sloboda jeste ona koja oslobaa od bilo kakvog autoriteta i kod koje je htenje i elja pojedinca ono to ga tera napred, a ne elja njegovog pretpostavljenog. Meutim, nije li onda ovo nalik na anarhiju. Nije, ako se pod anarhijom smatra bezobziran egoizam i ruilatvo, kae From. Cilj pozitivne slobode nije anarhija ve osloboenje ovekove prirode. Naprotiv, uskraivanje ove potrebe za razvitkom, ekspanzijom, izraavanjem mogunosti, svega ovoga je uzrok padanja u anarhiju i sukobe. Dakle, nema poslunosti, nema pokoravanja, ljudi su sreniji i zadovoljniji; samoostvarenje, taj ideal humanista, mogue je samo ako se ovek oslobodi okova autoriteta i pone da dela kao individua. Da li je sve ba tako jednostavno?

Odbaciti svaki autoritet zvui vrlo romantino, hrabro i tako ljudski. Ali, ta ako se nalazite u avionu koji poinje da pada? Da li ete sluati pilota u tom sluaju? ta ako vam doktor naredi mirovanje da bi izbegli upalu plua? Hoete li ba nasuprot savetu otrati do najblieg teniskog terena i odigrati dva-tri seta sa prijateljem? Izgleda da je ovo pitanje mnogo komplikovanije nego to izgleda na prvi pogled. Slepo odbacivanje autoriteta nije nita bolje niti produktivnije nego slepa poslunost. Jedan od estih izgovora koje sluamo kada se ovek po ko zna koji put sukobi sa zakonom jeste da ima problem sa autoritetima to verovatno implicira da je on usamljeni romantik koji se bori protiv drutva koje ga sputava. Jedan na umetnik pre par godina je u elji da srui prethodni reim izvebao nekoliko sledbenika da bacaju Molotovljeve koktele kako bi, kada dan doe, zapalili Skuptinu kao simbol reima (autoriteta). Naalost, u tome je i uspeo a zatim je zahteva (i dobio) amnestiju sa obrazloenjem da je on ipak samo romantini borac za svoja, nesporno teko ugroena prava. Ovaj problem ide i daje od proste poslunosti autoritetu. Za osobu koja se slepo protivi svakoj poslunosti, svaki zahtev, bez obzira koliko bezazlen bio, liie na naredbu i odbie njegovo izvrenje. Nesporno loa poslunost bie zamenjena nita manje loom i opasnom neposlunou koja moe izrasti u anarhiju, bez obzira to From ne misli tako. Oslobaanje od autoriteta da, ali kako, u kojoj situaciji i pod kojim uslovima, pitanje je na koje tek treba nai odgovor.

Kako nauiti neposlunost?

Na kraju celog ovog izlaganja ostaje nam da odgovorimo na pitanje da li, i kako, moemo nauiti dete da ne bude posluno? Naravno, nije cilj da se kod deteta razvija reaktancija i prkos, ve samo da naui kako i kada sme i treba da bude neposluna, odnosno kada je poslunost nemoralna. Spomenuvi

moralnost vratiemo se opet na razmatranja Pijaea i Kolberga. Oba autora predlau naine razvijanja viih stupnjeva moralnosti, koji podrazumevaju odvajanje moralnog suenja od autoriteta i razvoj sopstvene moralnosti zasnovane na etici, a ne poslunosti. Pijae, kako je ve napomenuto, predlae formiranje itavih kola u kojima bi se uila autonomna moralnost, odnosno uz pomo kojih bi dete dostizalo autonomnu moralnost. Osnovni nain rada u takvim kolama bio bi insistiranje na kooperativnom donoenju odluka i reavanju problema, kao i negovanje moralnog razvoja kroz zahtev uenicima da sami formiranju pravila fer igre, a ne da se samo pridravaju ve stvorenih pravila. Uloga uitelja je ovde ogromna. Umesto da im namee norme i zabrane drutva, on mora da podstie reavanje problema, neto to je kasnije nazvano aktivna nastava. Ono to je osnova Pijaeove teorije moralnog, ali i kognitivnog razvoja jeste saradnja, interakcija meu decom, te ne udi to on insistira na ovome kada se govori i o dostizanju autonomne moralnosti. Nesporno, ovo je dobar pokazatelj u kom pravcu treba razvijati decu kako oni ne bi bili pod tetnim uticajem autoriteta i naroito kako ne bi bili sledbenici ve predvodnici drutva u novi ivot. Kolberg u skladu sa slinom teorijom ima i sline predloge. On estoko kritikuje tradicionalni nain vaspitanja po kome je moral samo vrea sa vrlinama kao to su potenje ljubaznost, strpljenje itd. , a zadatak nastavnika u koli jeste da direktnom komunikacijom sa uenicima i davanjem primera, a naroito nagraivanjem, kod dece razviju ove vrline i omogue im da ih vebaju. Meutim, Kolberg primeuje da ne postoji jasan princip koje su osobine dobre, a koje ne. Nastavniku se ostavlja sloboda da tumai neki postupak kao dobar a drugi kao lo samo zbog toga to ih on tako vidi iz svog vrednosnog sistema koji je pod uticajem i osobina linosti nastavnika, ali i kulture i drutva kojem nastavnik pripada. Kolberg odbacuje ove ideje i vrlinama i vrednostima ne samo zbog nepostojanja jasnog konsenzusa o tome koje od vrlina moraju biti uene, ve i zbog toga to je takvo uenje veoma kompleksno. On, u skladu sa svojom teorijom o moralnim stadijumima, predlae razvoj moralnosti u smeru dostizanja viih nivoa moralnog razvoja. Vrhunac moralnog razvoja u razliitim kulturama koje je Kolberg ispitivao, uvek sadri sline osnovne principe pravednosti i potenja. Cilj je, dakle, dostii ove principe a time i najvie nivoe razvoja moralnosti. Najbolji nain da se ovo izvede jeste kroz uvene moralne dileme, priice o nekim dilemama koje uenik treba da rei, odnosno da odgovori ta junak prie treba da uradi u datoj situaciji i zato. Cilj ovakvog razgovora jeste ukazivanje na nedostatke njihovog odgovora, odnosno ukazivanje da je njihov odgovor neodgovarajui, ako nije zasnovan na principima pravednosti i potenja karakteristinih za poslednje nivoe moralnosti. Time dolazi do adaptacije ove nove informacije i do prelaska na naredni nivo razvoja na kome ova informacija nee predstavljati neloginost. Kolberg ide i korak dalje. On formira takozvane kole pravednog drutva dajui uenicima mogunost da uestvuju u demokratskoj zajednici i da tim ueem oni ubrzaju svoj moralni razvoj. Ovde demokratija nije ograniena na pravo glasa, ve se bazira na konzenzusu a ne na veinskom miljenju. Ovakve kole su naravno manje od obinih (neretko jednu kolu ini samo jedan razred) a cilj im je i da se uenik oseti odgovaran za grupu koja odgovara individualnim potrebama. Centralni organ ovakvog drutva ini Vee zajednice na kome jednako pravo rasprave imaju i uenici i uitelji. Na ovim sastancima formiraju se zajednika pravila kojih se pridrava cela zajednica, a sve sa ciljem da uenici postanu odgovorni za svoje postupke i da ozbiljnije shvate prosocijalno ponaanje. Samo kao podsetnik, u Milgramovim eksperimentima kao najei razlog poslunosti ispitanici su navodili da oni nisu bili odgovorni za svoja dela poto je odgovornost preuzeo eksperimentator. Meutim, uloga uitelja nije samo u pomaganju uenicima da stvore norme ve i u njihovom sprovoenju. Oni moraju biti i izuzetno dobro obueni da u objanjenjima nekih postupaka uenika uoe nivo njegovog moralnog razvoja i pomognu mu da dostigne vie. Osnovna

prednost pravednog drutva jeste oseaj uenika da se pravila sprovode zato to su ih oni sami doneli, a ne zato to su im nametnuti. (Murray, 2002)

Erih From, sigurno autor koji je najvie doprineo objanjavanju uslova poslunosti i pokoravanja autoritetu, temelje ove poslunosti vidi u detinjstvu. Kada je dete malo ono je nesporno zavisno od roditelja, ali nije prihvatljivo kada se ta zavisnost zloupotrebi za sputavanje deije spontanosti to roditelji neretko ine kao reprezenti drutva. Takvo sputavanje nezavisnosti i spontanosti produava detetovu zavisnost toliko da ono nema oseaj da je samo sposobno stati na noge i kao ve odrastao stalno trai oslonac u spoljnim arobnim pomagaima; u poetku to su roditelji, kasnije nastavnici ili ak i psihoanalitiari, dakle svako onaj ko u nekom trenutku ivota predstavlja autoritet. Osnova svake pozitivne slobode upravo jeste spontanost integrisane linosti, pr emu From upozorava da jedinstvenost linog ja ne protivrei naelu da su svi ljudi roeni jednaki, ali to znai da su jednako sposobni za svoju spontanost i sreu a ne da e je svi i dostii. Spontana aktivnost se prvenstveno zasniva na slobodnoj volji. Ona je jedini zdrav nain prevazilaenja nelagodnosti i straha od usamljenosti koji nastaje prekidanjem primarnih veza. Spontano ostvarivanje sopstvenog ja podrazumeva novo sjedinjavanje oveka sa prirodom, a osnova te spontanosti je ljubav, ali ne ljubav kao iezavanje ja u drugoj osobi, bez obzira da li se radi o autoritetu, niti ljubav kao posedovanje druge osobe ve ljubav kao spontano potvrivanje drugih koje je nemogue bez ouvanja sopstvenog ja. Ponekad dolazi do sukoba fizikog i mentalnog linog ja. U toj situaciji, smatra From, fiziki identitet se mora rtvovati zarad najvieg cilja-duhovnog integriteta. Naalost, ak i najnaprednija drutva postavljaju neke autoritet koji se bespogovorno moraju sluati i potovati. Da bi demokratija bila uspena, ona se mora razviti u drutvo u kome pojedinac, njegov razvoj i njegova srea predstavljaju cilj i svrhu kulture i naroito u kome se pojedinac ne podvrgava nikakvoj moi iznad sebe, niti ta mo njime manipulie. I From dotie pitanje moralnosti kada naglaava da savest i ideal u tom novom demokratskom drutvu nisu internalizovani spolja, ve su zaista ideali same osobe. Napredak demokratije lei u uveavanju slobode i spontanosti pojedinca pre svega kroz njegovu aktivnost i njegov rad. Da bi zaista dolo do ovog napretka, demokratija ne sme da stoji sa strane i brani se od autoritarnih sistema. ve mora krenuti u napad istovremeno ispunjavajui ljude verom-verom u ivot, u istinu i slobodu kao konani cilj ostvarivanja pojedinanog i linog ja. Koliko se autoritarni sistemi plae spontanosti, pa i humora, i koliko je From u ovome bio u pravu, pokazuju i naa deavanja. Naroito dobar primer jesu studentske demonstracije iz 1996/97 u kome su se pojavile mnogobrojne svee i duhovite parole smiljene od strane onih koje je tadanji reim nazivao izdajnicama i petokolonaima. Naalost, taj odnos prema spontanosti kulminirao je sukobima onih koji su pokuali da upravo ljubavlju i nenasiljem srue taj reim i njima oponirajuih poslunika koji su bili zaaureni u svoj mali svet i ija je ljubav, kako From kae, iezla u drugoj osobi, ili drugim osobama, i koji su u svojoj nemonosti da razumeju potrebu da se bude spontan i slobodan odgo