EVROPSKA UNIJA (European Union - EU / Union européenne - UE)

Evropska Unija je nadnacionalna zajednica evropskih zemalja nastala kao rezultat procesa saradnje i integracije u periodu posle Drugog svetskog rata. Proces integracije je započeo 1951. godine između šest država (Belgije, Francuske, Nemačke, Italije, Luksemburga i Holandije).

Nakon više od pedeset godina i pet talasa proširenja - 1973. Danska, Irska i Velika Britanija, 1981. Grčka, 1986. Portugal i Španija, 1995. Austrija, Finska i Švedska, 2004. Kipar, Češka, Estonija, Letonija, Litvanija, Mađarska,

Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija, 2007. Rumunija i Bugarska

Evropska unija danas broji 27 država članica. Ime Evropska Unija uvedeno je Ugovorom iz Mastrihta (stupio na snagu 1993. godine). Brojne aktivnosti i nadležnosti Evropske Unije često se opisuju kao “tri stuba” Evropske Unije. Prvi stub EU čine tri zajednice: Evropska zajednica za ugalj i čelik (prestala je postojati 2002. godine po isteku Ugovora kojim je formirana), Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju; drugi stub čine mere saradnje država u spoljnoj i bezbednosnoj politici, a treći saradnja u pravosuđu i unutrašnjim poslovima. 

EVROPSKA ZAJEDNICA (European Community - EC / Communauté européenne - CE)

Ime Evropska zajednica korišćeno je u neslužbenom govoru (do pregovora o Evropskoj uniji) za tri zajednice utemeljene ugovorima u Parizu i Rimu. Zapravo bi ispravno ime za zajednicu koja obuhvata Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, Evropsku ekonomsku zajednicu i Evropsku zajednicu za atomsku energiju bilo - Evropske zajednice. Međutim, u službenom govoru Evropske Unije spomenute tri

zajednice se skraćeno nazivaju Zajednica. Takođe, ime Evropska zajednica često se koristi samo za Evropsku ekonomsku zajednicu, tj. za prvi stub Unije.  Kljucne promene ka vecem jedinstvu EU su doneli:

1. JEDINSTVENI EVROPSKI AKT (Single European Act / Acte unique européen)

Jedinstveni evropski akt je ugovor potpisan 1986. godine kojim je prvi put značajnije modifikovan Rimski ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici. Njime su dati pravni temelji za stvaranje jedinstvenog tržišta do 1. januara 1993. godine. Jedinstvenim evropskim aktom takođe su definisane nove nadležnosti Zajednice (socijalna politika, ekonomska i socijalna integracija, istraživanje i tehnološki razvoj, zaštita okoline), pokrenuta saradnja u području spoljnih poslova, proširena ovlašćenja Evropskog parlamenta i pojednostavljen proces donošenja odluka u Savetu ministara.

2. UGOVOR O EVROPSKOJ UNIJI/UGOVOR IZ MASTRIHTA (Treaty on the European union/Maastricht treaty - Traité sur l'Union européenne/Traité de Maastricht)

Ugovor iz Mastrihta, potpisan 1992. i ratifikovan 1993. godine, je sporazum kojim su države članice uspostavile su Evropsku Uniju i time ujedno označile novu etapu u integaciji nacija Evrope u sve čvršću uniju, u kojoj se odluke donose što je bliže moguće građanima. Ovim Ugovorom postavljeni su ciljevi ekonomske i monetarne unije, jedinstvene valute, zajedničke spoljne i bezbednosne politike, zajedničke obrambene politike, a zatim i obrane, uvođenja državljanstva Unije, tesne saradnje u pravosuđu i unutrašnjim poslovima. Ugovorom o Evropskoj Uniji, proces evropske integracije je, iz pretežno privredne integracije, prerastao u političku uniju. Ovaj ugovor se stoga smatra jednim od najvažnijih dokumenata evropske integracije.

1

3. AMSTERDAMSKI UGOVOR (Treaty of Amsterdam / Traité d'Amsterdam)

Amsterdamski ugovor je rezultat rada međuvladine konferencije započete u Torinu 1996. godine. Ministri spoljnih poslova država članica potpisali su ga u oktobru 1997. godine, a stupio je na snagu 1999. godine. Pravno, Ugovor sadrži neke dodatke Ugovoru o Evropskoj Uniji i kao takav ne zamenjuje druge ugovore, nego ravnopravno ulazi u pravne akte Unije. Najvažnije izmene uvedene Amsterdamskim ugovorom su: jačanje uloge Evropskog parlamenta (uvećan je broj odluka koje se donose postupkom suodlučivanja), uvođenje fleksibilnosti, mogućnost suspenzije države članice iz postupka donošenja odluka, prenošenje dela odredaba koje se odnose na saradnju u području pravosuđa i unutrašnjih

4. UGOVOR IZ NICE (Treaty of Nice / Traité de Nice)

Ugovor iz Nice rezultat je međuvladine konferencije koja je započela sa radom u februaru 2000. godine, a završila u decembru iste godine. Na toj konferenciji se raspravljalo o sastavu i delovanju institucija Unije nakon budućih talasa proširenja. Stupanjem na snagu Ugovora iz Nice i proširenjem na nove države članice, promenjen je sastav i način delovanja Evropskog parlamenta, Saveta Evropske Unije, Evropske komisije, Suda Evropskih zajednica, Revizorskoga suda, Ekonomskog i socijalnog odbora i Odbora regija. Ugovor iz Nice potpisan je 26. februara 2001. godine, a stupio je na snagu 1. februara 2003. godine.

UGOVOR O EVROPSKOJ UNIJI/UGOVOR IZ MASTRIHTA – uspostavljena 3 stuba1 saradnje.

1 STUBOVI EVROPSKE UNIJE (Pillars of the European Union / Piliers de l'Union européenne)

Za Evropsku Uniju se kaže da podseća na ulazni deo grčkog hrama koji leži na tri stuba. Ta ilustracija se koristi kako bi se opisala struktura Unije ustrojena u Mastrichtu 1992. godine, a koju u pravo čine tri stuba. Prvi stub ima nadnacionalni karakter, a u pravnom

1. Prvi stub saradnjeRazvojem ekonomija drzava clanicana osnovama zajednicke politike ukljucujuci najpre carinsku politiku, kroz eliminaciju carinskih barijera, kako unutar Zajednice tako i u odnosima sa drzavama neclanicama.

Krajnji cilj ekonomskih integracija jeste ostvarivanje politicke integracije.

1998 – znacajana korak ostvaren formiranjem Evropske centralne banke2

smislu se temelji na Ugovoru o Evropskoj zajednici i Ugovoru o Evropska zajednici za atomsku energiju, a čine ga, na primer, takvi oblici saradnje kao što su carinska unija, jedinstveno tržište, zajednička poljoprivredna politika, strukturalne politike, kao i ekonomska i monetarna unija. Drugi stub obuhvata saradnju država članica u spoljnoj i betbednosnoj politici, a treći saradnju u području državne policije i pravosudnih institucija nadležnih za krivične postupke. Osnovna razlika između prvog i druga dva stuba leži u nivou ograničavanja ovlašćenja u odlučivanja na nivou država članica, odnosno u načinu donošenja odluka. Jedino prvi stub koristi postupke odlučivanja utemeljene još Rimskim ugovorima, kojima pravni akti usvojeni na nivou Unije postaju sastavni deo nacionalnih pravnih poredaka država članica. Druga dva stuba pretežno su u nadležnosti država članica, te su više međudržavnog karaktera.

2 EVROPSKA CENTRALNA BANKA (European Central Bank / Banque central européenne)

Evropska centralna banka je finansijska ustanova Evropske Unije utemeljena 30. juna 1998. godine, koja je od 1. januara 1999. preuzela odgovornost za sprovođenje evropske monetarne politike. Glavni je zadatak Evropske centralne banke održavanje stabilnosti

2

2. Drugi stub saradnjeUspostavljanje zajednicke spoljne i bezbednosne politike

3. Treci stub saradnjeObuhvata pravosudje i unutrasnje poslove. Posebna paznja se poklanja pitanjima azila, imigracije, saradnje u pravosudju u pitanjima gradjanskih i krivicnih, promet droge, carinske i policijske saradnje u borbi protiv terorizma.

Konvencija iz Laakena bavi se pitanjima buducnosti EU i naglasava da se moraju stvarati uslovi za sto cvrsce evropsko jedinstvo.

KONVENCIJA O BUDUĆNOSTI EVROPE (Convention on the Future of Europe / Convention sur l'avenir de l'Europe)

Konvencija o budućnosti Evrope je organizovana rasprava o budućnosti Evropske Unije koju su pokrenule države članice EU na osnovu Deklaracije iz Lakena. Prema ovoj Deklaraciji, cilj Konvencije je bio podstaknuti što širu raspravu o ključnim pitanjima budućnosti EU i izraditi predlog evropskog ustava. Konvencija je započela sa radom 28. februara 2002. godine, a završila predstavljanjem predloga nacrta Ustavnog ugovora Evropskom Savetu u Solunu 19. i 20. juna 2003. godine. U radu Konvencije, kojoj je predsedavao Valeri Žiskar D’Esten, bivši predsednik Francuske, učestvovali su predstavnici vlada i parlamenata država članica EU, predstavnici vlada i parlamenata država kandidatkinja, predstavnici institucija EU - Komisije i Parlamenta i predstavnici socijalnih partnera, nevladinih organizacija, mladih itd. Konvencija o budućnosti Europe svojevrsna je inovacija u dotadašnjem načinu delovanja EU s obzirom na to da dotadašnjim međuvladinim konferencijama koje su prethodile potpisivanju ugovora, nisu prethodile javne rasprave otvorene za sve zainteresovane strane.

Evra. Sedište Evropske centralne banke je u Frankfurtu, u Nemačkoj.

Prema nekim razmatranjima, EU bismo mogli smatrati supernacionalnom medjunarodnom organizacijom, jer poseduje moc da svoje clanice direktno obaveze svojim odlukama.

Politika EU koja se podvodi pod model kreiranja izgradnje trzista u osnovi osnazuje regulaciju reformi, svodi se na privatizaciju i povlacanje drzave is ove sfere, zato sto drzava, po pravilu, stiti nacionalne proizvodjace.

Politika izgradnje trzista je razlicita od politike korekcije trzista u tom smisli sto nema tendencije da stiti proizvodjace od losih strana trzisnih mehanizama. Kod korekcije trzista rec je o redistributivnoj dimenziji koja je orjentisana ka redistribuciji od bogatih regiona ka siromasnima.

Kako se ovde radi o nedovoljnoj transparentnoj politici, koja se odvoja u intergovermentalnoj ravni. Ovo pokazuje da se vecina odluka dolazi od nacionalnih vlada naslonjenih na lobije provrednika.

Metode donosenja odluka u EUProces donosenja odluka veoma zavisi od toga koja je oblast odlucivanja u pitanju. U tom pravcu, prisutna je neobicna sarolikost zahvata, sto bi se moglo nazvati glavnom odlukom organa EU. Ovi organi takodje komuniciraju uporedo i sa organima u nacionalnim drzavama i medjunarodnim organizacijama.

Usled toga se afirmisalo opredeljenje za multi nivo odlucivanja, koji ima svoj nacionalni, supernacionalni i medjunarodni aspekt.

1. Komunitarni metod – Karakteristican za rane faze. Najveci doprinos u razvoju zajednicke politike. Oblikovan je u krili novih supernacionalnih institucija najcesce u svrhu susptitucije nacionalnih politika. K.metod je produkt supernacionalnog modela u kome se ovlascenja prenose sa nacionalnog na novo EU. U tom smislu, evropske institucije su glavno faktori odlucivanja, odnosno glavni organi. Ovaj metod nema jedinstven nacin primene.

3

Najvaznije karakteristike K.metoda:1. Nezaobilazna uloga Komisije koja u formi monopola na

pravo inicijative pokrece brojna pitanja za resavanje 2. Savet EU, angazman u strateskom ugovaranju3. Evropski parlament, legislativnim pitanjima i pitanjima

budzeta4. Evropsi sud pravde, podizanje autoriteta legislative EU5. Implementacija monitoringa politike i odluka

posredsvtom clanova raznih komiteta pod rukovodstvom Komisije.

Vecina odluka EU su administrativnog karaktera. Poseban znacaj imaju eksperti.

2. Koordinirajuci metod – primenjuje se u poslovima ujednacavanja politike zaposljavanja, pravosudja i unutrasnje politike pa i u politici ublazavanja trzisnih dejstava, spoljne i bezbednosne politike, kao i u pravosudju i unutrasnjim poslovima.

Ovaj model se pokazuje uspesnim:1. Kada se u okviru Komisije organizuje rad nacionalnih

eksperata i njihovo umrezavanje2. Umrezavanje nezavisnih eksperata3. Kada Konvencije nezavisnih eksperata identifikuje visoke

ciljeve i osnazuje modele stvaranja visih struktura za primenu u nacionalnim politikama drzava clanica.

4. Kada eksperiti vode razlicite vrste dijaloga u komitetima E.Parlamenta

5. Kada ucestvuju u produkciji raznovrsnih formi neobaveznih pravila i preporuka.

Ovaj metod se ekstenzivno upotrebljava u pravosudju i unutrasnjim poslovima. A rezultat njegove primene bio je formiranje EUROPOLA3.

3. Meka konvergencija4 – je ideja da se mogucnosti konvergencije nacionalnih politika ucine verovatnim i mogucim. Ovo stoga sto vremenom one postaju, u izvesnom smislu, slicne i kompatibilne zahvaljujuci razmeni informacija izmedju

3 EUROPOL (European Police Office / Office européen de police)

Europol, odnosno Služba evropske policije je telo osnovano takozvanom Konvencijom Europol-a 1995. godine. Ono je postalo potpuno funkcionalno 1. jula 1999. Sedište Europola je u Hagu, u Holandiji, a njegovi glavni zadaci su prevencija i suzbijanje terorizma, trgovine drogom, ilegalne imigracije, trgovine ljudima, ukradenim vozilima, nuklearnim i radioaktivnim materijama, falsifikovanja novca i drugih sredstava plaćanja, kao i pranja novca povezanog s kriminalnim radnjama.

4 KRITERIJUMI KONVERGENCIJE (Convergence criteria / Critères de convergence)

Kriterijumi konvergencije predstavljaju ekonomske uslove utvrđene Ugovorom iz Mastrichta koji služe za procenu spremnosti pojedinih zemalja EU za pristupanje trećoj fazi Ekonomske i monetarne unije, a čija je glavna odlika prelazak na jedinstvenu valutu Evro. Reč je o ovim kriterijima: (1) visok stupen stabilnosti cena; stopa inflacije ne sme biti viša od 1,5% u odnosu na stopu inflacije u tri države članice Ekonomske i monetarne unije s najstabilnijim cenama; (2) budžetski deficit ne sme iznositi više od 3% BDP-a, a javni dug ne više od 60 % BDP-a; (3) učestvovanje u evropskom monetarnom sistemu najmanje dve godine; (4) nominalne dugoročne kamatne stope ne smeju iznositi više od 2 % u odnosu na kamatne stope u tri zemalje Unije s najnižom stopom inflacije. Navedeni kriterijumi poznati su i pod nazivom kriterijumi iz Mastrihta.

4

zvanicnika drzava clanica koje nastoje da radeci i u nacionalnom intersu postignu cilj postavljen u interesu politike EU.

E.Savet je posredstvom metoda koordinacije stvorio seriju strategija u raznovrsnim oblastima koje su dosada bile nepristupacne i nisu pripadale EU. Ovaj tip strategija i procese imenovani su prema gradovima u kojima su odrzani sastanci Saveta.

Na ovim stastancima bilo je reci o pitanjima iz oblasti u kojima EU nije imala nadleznost. Treba naglasiti da glavni akteri donosenja odluka u tim oblastima jos uvek se nalazi u drzavama clanicama. Ovakav tip saradnje proizveo je stvaranje veceg broja novih Agencija.

Luksemburski proces, 1997. se bavio pitanjima strategije zaposljavanja u smislu postizanja fleksibilnijih odnosta na trzistu radi povecanja zaposlenosti. Ovaj proces je vecim delom neobavezan i orjentisan u pravcu pritisaka da se posredstvom specificnih politickih metoda drzave clanice obavezu na aktivnosti radi usvajanja neobaveznih preporuka Saveta.

Kardifski proces, 1998. se bavio povecanjem produktivnosti posredstvom dobrovoljne koordinacije nacionalnih politika, posebno u oblasti trzista kapital izmedju drzava clanica medjusobom i sa EU. Preporuka: nuzno je da svaka zemlja clanica podnese godisnji izvestaj o vlastitom progresu u ekonomskim reformama. Komisija je duzna da podnese izvestaj o funkcionisanju trzista kapitala i robe. Preporuceno je da se od 2002. godine uvrscuje izvestaj o kvalitetu javnih usluga za svaku drzavu clanicu.

Kelnski proces, 1999. promovisao je koordinaciju u oblasti makroekonomskih politika drzava clanica kako bi se obezbedio razvoj bez inflacije i povecala zaposlenost. Svi relenatni faktori (npr. Komisija, Sindikati, Savet, Centralna

banka, sastaju se 2 x godisnje da bi razmotrili mogucnost promocije stvaranja boljih makroekonomskih uslova.

Lisabonski proces, 2000. obuhvata ekonomsku i socijalnu obnovu i posebno obnovu zivotne sredine. Promovisan strateski cilj dimenziranja svetske ekonomije do 2010. godine. Svakog proleca se odrzava poseban sastanak E.Saveta posvecen ovim pitanjima.

LISABONSKA STRATEGIJA (Lisbon strategy / Stratégie de Lisbonne)

Lisabonska strategija označava skup zajedničkih strateških ciljeva usvojenih na sastanku Evropskoga Saveta održanom 2000. godine u Lisabonu, u Portugalu, prema kojima bi Evropska Unija do 2010. godine trebala da postane najkonkurentnija i najdinamičnija privreda sveta, koja se temelji na znanju, koja je sposobna za održivi privredni rast, s najvećom stopom zaposlenosti i snažnom privrednom i socijalnom integracijom. Lisabonska strategija je program aktivnosti koji povezuje kratkoročne političke inicijative sa srednjoročnim i dugoročnim privrednim reformama.

4. Medjuvladin ili intergovermentalisticki metod – ova metoda donosenja odluka primenjivana je u poslovima iz klasicnog drzavnog suvereniteta, odnosno u poslovima iz spoljne politike, fiskalne politike, pravosudja i unutrasnjih poslova idr.

Karakteristike metode:1. aktivno ucesce E.Saveta u donosenju svim elemenata

politike2. dominacija Saveta ministara ili koalicija clanova Vlada u

svrhu konsolidacije saradnje3. orgranicavanje ili marginalizacija uloga Komisije4. izuzimanje E.Parlamenta i E.Suda pravde5. centralna uloga zvanicnika nacionalnih vlada i specijalista

visokog ranga koji tokom vremena postaju jedinstven deo povezan u novu mrezu

5

6. donosenje odluka ne zavisi od nacionalnih Parlamenata i javnosti

Neadekvatnost ovog metoda u slucaju EU pokazuje se zato sto se kreira novi okvir odlucivanja u sistemu EU. Primenjuje se u monetarnoj saradnji, spoljnim poslovima, unutrasnjih poslova (borba protiv terorizma, organizovanog kriminala i u kreiranju rezima migracija.

Osnovna namera ovog metoda je da razmenom iskustva ojaca potreba znanja i ponekad, na osnovu toga postaje vodic kako nacionalne i regionalne politike.

Izgradnja trzisnih mehanizama

Delatnosti izgradnje trzisnih mehanizama i ukupnog modela trzista van svake sumenje predstavljaju u osvnovi liberalizaciju. Deo problema u ovoj sferi pociva na 4 slobode i to: sloboda kretanja lica, robe, kapitala i usluga. Da bi se ostvarili ovako postavljeni ciljevi nuzno je uspostaviti regulativni rezim sirokog spektra.

U Ugovoru iz Rima5, postojala je namera da se formira zajednicko trziste. Uspostavljanje jedinstvenih spoljnih tarifa. U ovoj kategoriji politike EU zapaza se tendencija najviseg nivoa obuhvata, dok se nacionalna politika sve vise suzava pa i u izvesnom smisli marginalizuje.

Korektivne mere u politici izgradnje trzista

5 RIMSKI UGOVORI (The Treaties of Rome / Les traités de Rome)

Rimskim ugovorima, potpisanim 1957. godine u Rimu, osnovane su Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju (Euratom). EEZ-om je ustanovljena carinska unija među državama potpisnicama (Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Nemačka) i postavljeni su temelji i temeljni ciljevi stvaranja zajedničkog tržišta koje bi osiguralo slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala. Euratom je postavio ciljeve razvoja istraživanja nuklearne energije i njene upotrebe u civilne svrhe. Stupanjem na snagu Ugovora o Evropskoj Uniji, Evropska ekonomska zajednica preimenovana je u Evropsku zajednicu, a Ugovor o EEZ-u postao je Ugovor o EZ-u.

6

Komitologija6 je vid delovanja gde se veliki broj odluka koje su administrativnog karaktera donose se na komitetima, posebno kada je rec i pitanjima vezanim za implementaciju modela konkurencije u poljoprivredi itd.

Posle Mastrihtskog ugovora pocinje proces koji bi se mogao oznaciti kao razlicit u odnosu na izgradnu evropske politike u sferi trzista (prvi stub saradnje). Drugi i treci stub nemaju direktene veze sa uredjenjem trzista jer se u najvecem delu ticu pitanja vezan za suverenitet drzave. Nakon Jedinstvenog evroskog akta dolazi do terminske izmene, jer se uvodi novi termin unutrasnje trziste7.

6 ODBORSKA PROCEDURA (Comitology / Comitologie)

Odborska procedura, “komitologija”, je postupak koji Evropska komisija primjenjuje pri donošenju mera za implementaciju zakonodavstva EU. Ovim postupkom Evropska komisija traži mišljenje stručnih odbora čiji su članovi stručnjaci država članica EU. Postupak omogućuje Evropskoj komisiji uspostavljanje dijaloga sa državnim administracijama pre usvajanja mera za implementaciju radi pronalaženja one koja bi najviše odgovarala situaciji u državama članicama na koje se konkretna mera odnosi. Odbori se dele u tri skupine: savetodavne odbore, čije mišljenje Evropska komisija mora primiti na znanje; upravljačke odbore, čije mišljenje Evropska komisija, u slučaju neslaganja sa predlogom mere Komisije, mora uputiti Saveta EU na razmatranje; regulatorne odbore, čije je odobrenje nužno da bi Evropska komisija donela meru za implementaciju.

7 JEDINSTVENO TRŽIŠTE/UNUTARAŠNJE TRŽIŠTE (Single market, Internal market / Marché unique, Marché intérieur)

Jedinstveno ili unutarnje tržište je oblik privredne integracije koja ukidanjem tehničkih i administrativnih prepreka vodi stvaranju zajedničkog tržišta na teritoriji zemalja koje u njemu učestvuju. Jedinstveno tržište čini samu srž današnje Evropske unije, a temelji

Prema clanu 14. “unutrsnje trziste je prostor bez unutrasnjih granica u kome se sloboda kretanja roba, lica, usluga i kapitala obezbedjuje saglasno pravilima Ugovora”. Pitanaj azila, migracija i saradnje u pravosudju prebacena su u I stub saradnje.

Amsterdamskim ugovorom je delimicno resen problem slobodnog kretanja svim drzavljanima clanica i drzavljanima trecih zemalja. Pojavom koncepta evropskog gradjanina vrsi se pritisak da se ova prava prosire i na sve rezidente i clanove njihovih prodica koji legalno borave na teritoriji EU.

Osnovni principi politike EU

Savremena politika EU mogla bi se oznaciti kao veoma raznovrsna. Jedan njen deo se koncipira u kontekstu jurisdikcije same EU dok drugi je proizvod partnerskih odnosa EU i drzava clanica. Ne treba zaboraviti i onaj deo koji je iskljucivo u nadleznosti drzava clanica.

Osnovna orjentacija pocivan an povecanju ekonomske moci sto se postize razvojnim konceptom obezbedjivanja ekonomske efikasnosti i odgovarajucih mera u tom pravcu.

Postoji generalna saglasnost da se poslovi u sferi poljoprivrede, zastite zivotne sredine, medjunarodne trgovine i prometa robe usluga i kapitala donose u Briselu i te odluke uredjuju odnose koji se ticu svih clanica. Sa druge strane odlke koje se na nacionalnom nivou donose u drzavama clanicama vise od polovine su pod neposrednim uticajem odluka donetim u Briselu ili EU.

Drzve clanice mogu da odluce kako ce pojedine sfere regulisati. A u skladu sa tim, ove drzave clanice mogu da odluce da li ce ili ne

se na ideji o ostvarivanju tzv. četiri slobode - slobode kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala.

7

donosenje odluka poveriti cak i regionalnim organima. Takodje bitni su i procesu u okviru EU koji se ticu zakonodavstvenihh aktivnosti. To se pre svega odnosi na sferu konkurencije, izgradnje trzisnih mehanizama i monetarnu politiku. EU dimenzionira potrosnju novcanih sredstava po minimalnim stopama, a drzave clanice rade na osnovu drugacijih mehanizama. Projekcija politike EU znatno je uzeg ranga nego sto je to slucaj sa nacionalnom politikom.

Novacani rashodi

Novacani rashodu u EU su u komparativnoj ravni daleko nizi nego sto je to slucaj u drzvama clanicama . EU nema direktnih taksi koje placaju gradjani. EU ima daleko manji broj izvora finansiranja i eventualnih fiskalnih zahvata.

Legislacija izvrsenja

Po pravilu, nacionalni sistemi utvrdjuju politiku donosenja odluka i osiguravaju njeno izvrsenje. Odluke donete u Briselu suocavaju se sa evidentnim teskocama pre nego sto mogu biti izvrsene uspesno.

Prvo korak u tom pravcu je transpozicija. Taj mehanizam po pravilu treba da obezbedi izvrsenje odluka Saveta ministrara. U ovoj fazi oblikovanja zakonodavstva nije moguce bez nacionalnih vlasti, iako se odluke kreiraju i donose u Briselu. Po pravilu, nema potpunog i uniformnog izvrsenja odluka.

Nadleznost EU

Nadleznost EU posmatrana u relaciji sa nadleznostima medjunarodnih organizacija je sira ali je ipak mnogo uza od nadleznosti drzava clanica. Razlicite nadleznosti mogli bi na osnovu osnivackih ugovora podeliti na 3 kategorije i to:

1. Ekskluzivnu nadleznost EU a. u trgovini robama i vecem broju uslugab. monetarnoj politici, carinama i poljoprivredi

2. Podeljenu nadleznost izmedju EU i drzava clanicaa. zastitu zivotne sredineb. zastitu potrosacac. saobracajnu politikud. politiku viza, azila i migracija

3. Nadleznosti koje pripadaju drzavama clanicama

Nadleznost drzava clanica ukazuje da su one jos uvek glavni nosioci uloga u izvrsavanju politike. To je vidljivo cak i u slucaju kada se radi o opstim koordinacijama pa i angazivanju EU u specificnim projektima, kao sto su obrazovanje, kultura, razvoj, zdravstvo, istrazivacki projekti, socijalna i urbana politika i veci deo spoljne i bezbednosne politike.

U sferi spoljne politike i bezbednosti kada je rec i izvrsenju odluka, granice izmedju nadleznosti drzava clanica i EU cesto nija jasno povucena, To nastupa zbog toga sto drzave clanice u krajnjem slucaju moraju da obezbede izvrsavanje i tih odluka.

Jurisdikcija

Zdravstvena zastita, penzije, program borbe protiv siromastva, urbana regeneracija, abortusi i upravljanje zatvorima nisu u jurisdikciji EU.

U sferi energije kod odlucivanja trazi se jednoglasnost. U koliko neka od zemalja clanica ne moze da prihvati politiku ili odluke koje dolaze od EU ta oblast prakticno ostaje u nadleznosti drzava clanica.

U sferi socijalne politike servisiranje neposrednih aktivnosti Unije nije u nadleznosti EU vec je u nadleznosti loklanih vlasti. Tu naravno nema socijalnih radnika uz EU.

8

U sferi kulture i dela politike koja ima eticku dimenziju nadleznosti nacionalnih drzava je vidljiva. EU nema kompetentnosti da naredi da se izmene propisi.

U ovim nekim oblastima EU nema upliva, ali na izvestan indirektan nacim ima.

U sferi obrazovanja, koja je pod nacionalnom kontrolom, Komisija svojim programima ohrabruje rektore univerziteta i administrativne strukture da rade na standardizaciji i harmonizaciji (Bolonjski proces) kako bi obezbedili transnacionalnu prohodnost za svoje studente.

Primat ekonomski integracija

Prima je neosporan.

Ekonomska i monetarna unija

Ugovorom iz Mastrihta usvojena je zajednicka moneta. Cilj je da se poveca standard stanovnika i otpoceo proces izgradnje evropskog identiteta na cvrscim osnovama. Zajednica moneta zahtevala je Centralnu banku kako bi se postigla monetarna stabilnost i suzbila

inflacija. Uvodjenjem evra formirana je evro zona8. Centralna banka je locirana u Frankfurtu.

Zajednicka komercijalna politika

Ugovorene osnove ove politike nalazimo u clanu 133. Ugovora u kome se kaze: zajednicka trgovinska politika se zasniva na jedinstvenim nacelima, pre svega u pogledu izmena carina, zakljucivanja carinskih i trgovinskih sporazuma, izjednacavanje mera liberilizacija, politika izvoza i mera trgovinske zastite, kao sto su one koje treba doneti u slucajevima dampinga i subvencija.

Komisija podnosi predloge Savetu za sprovodjenje zajednicke trgovinske politike. Ukoliko je neophodno pregovarati o sporazumima sa jednom ili vise drzava ili medjunarodnih organizacija, Komisija podnosi preporuke Savetu koji je ovlascuje da zapocne neophodne pregovore. Te pregovore vodi Komisija u konsultacijama sa posebnim Komitetom koji odredjuje Savet, kako bi joj pomogao u obavljanju ovog zadatka, a na osnovu upustva koje utvrdjuje Savet.

Prema clanu 300. Savet kvalifikovanom vecinom odlucuje o ovim pitanjima. 8 EVROZONA (Euro zone / Zone euro)

Evrozona je nezvaničan naziv za skupinu država koje su, napustivši dotadašnje nacionalne valute, prihvatile jedinstvenu evropsku valutu Evro. Pre proširenja 2004. godine sve države članice EU, osim Danske, Švedske i Ujedinjenog Kraljevstva su bile članice evrozone. Na osnovu trajnog izuzeća Danska i Ujedinjeno Kraljevstvo nisu obvezne preuzeti Evro kao nacionalnu valutu, dok su građani Švedske na referendumu odbili uvođenje Evra kao nacionalne valute. Deset novih država članica EU obvezne su preuzeti Evro kao valutu plaćanja nakon ispunjavanja takozvanih kriterijuma konvergencije. Do sada su te kriterijume ispunili i prešli na Evro Kipar i Slovenija.

9

Savet, takodje, moze na osnovu jednoglasne odluke, na predlog Komisije i uz konsultovanje E. Parlamenta prosiriti primenu pregovora za zakljucivanje medjunarodnih sporazuma koji se odnose na usluge i pravo intelektualne svojine.

Zajednicka politika u poljoprivredi

Ovo pitanje je gotovo u ekskluzivnoj nadleznosti EU. EU zadrzava relativno visoke cene svojih poljoprivrednih proizvoda pruzajuci pomoc u vidu razlicitih davanja proizvodjacima. I pored toga sto se namerava postici visok stepen jednakosti, zapaza se izvesna neravnoteza. Ona je karakteristicna po tome sto su neke drzave favorizovane (npr. Irska, Danska, Francuska, Spanija i Grcka).

Intezivno se razmatra nacin na koji se moze ovo otkloniti, ali taj proces zahteva znacajna sredstva za prakticnu realizaciju. Na osnovu Agende 20009 formiran je strukturni fond za ove svrhe. Tendencija je

9 AGENDA 2000

Agenda 2000 je dokument Evropske komisije koji sadrži program aktivnosti vezanih za razvoj Evropske Unije i njenih politika, kao i finansijski okvir za period 2000. - 2006. godine u kontekstu proširenja na nove države članice. Sastoji se od tri dela. Prvi deo sadrži pitanja vezana za politike Unije, posebno ona koja se odnose na način funkcionisanja same Unije, zajedničku poljoprivrednu politiku, zatim politiku koja se odnosi na ekonomsku i socijalnu koheziju. Taj deo sadrži i finansijski okvir za razdoblje 2000. - 2006. U drugom delu je predloženo jačanje pretpristupne strategije u obliku uvođenja pristupnog partnerstva, otvaranja mogućnosti učestvovanja u tzv. programima Zajednice, te razrade mehanizama za usvajanje pravnih tekovina EU. Treći deo donosi studiju učinaka proširenja na politike Evropske unije. U prilogu Agende 2000 nalaze se i mišljenja Evropske komisije o zahtevima za članstvo tadašnjih država kandidatkinja. Evropska komisija je Agendu 2000 usvojila 15. jula 1997. godine, a njeni su prioriteti u obliku 20 zakonodavnih predloga

da se donekle tim merama poboljsa polozaj siromasnih. Ovaj tip politike nazvan, uslovno receno kohezionom, po prilice obuhvata skoro jednu trecinu svih fondova za te svrhe.

Drzavno uredjnje

Savremen vlada drzava clanica su pripremljene da ucestvuju u medjusobnim konsultacijama, pogotovo zbog toga sto se vrlo cesto instutucionalni okvir EU pokazuje kao neadekvatan pa i neprihvatljiv. U nekim slucajevima, kao sto je recimo to slucaj sa monetarnom politikom, koja je izmestena u neku vrstu kolektivnog supernacionalnog rezima, egzistira posebna vrsta medjuvladinih konsultacija koja je na putu potpunog izobicajenja.

Na drugoj strani, u slucajevima spoljne politike, bezbednosti i politike odbrane, medjuvladin metod je preziveo i igra veoma vaznu ulogu, mada uloga institucija EU postaje u ovoj fazi sve znacajnija.

Egzistira veliki broj razlicitih formi medjuvladine saradnje i to u okvirima Ugovora o evropskoj Uniji (npr. Centralna banka brine o stbilnosti evra).

U oblasti pravosudja i unutrasnjih poslova veoma su prsutne medjuvladine konsultacije i medjuvladin pristup.

Procesi izgradnje politike EU su veoma posebni. Ne postoji medjunarodna organizacija niti drzava koja izgradjuje politiku posredstvom tako kmpleksnog transnacionalnog proces. EU je sistem

predloženi 1998. godine. Na sastanku Evropskog saveta u Berlinu 1999. godine postignut je opšti politički dogovor oko Agende 2000 i spomenutih prioriteta. Iste su godine usvojeni i svi zakonodavni predlozi i mere koji se odnose na reformu zajedničke poljoprivredne politike, reformu strukturne politike, pretpristupne instrumente i finansijski okvir.

10

upravljanja izgradje na specificnim procedurama, postupcima i modelu upravljanja koji ipak egzistira bez centralnog organa, odnosno vlade

EU je model upravljanja posredstvom mreza (networking) u brojnim oblasitma. U odredjene situacije ukazuju da neretko evropska politika se nalazi u procepu izmedju nacionalnog, regionalnog i globalnog modela vladanja.

U sferi spoljnih poslova nikada nije resena dilema na koji nacin se vrsi predsedavanje EU. Ranije je to bio sistem trojnog predsedavanja nije doneo visi oblik, narocito kada se zna da u pojedinim situacijama treba brzo i efikasno reagovati. Ovo je prisutno i u brojnim drugim sferama.

EU kao globalna sila

Zajednicka evropska spoljna i bezbednosna politika proizvod je 3 razlicita relativno nezavisna sistem, i to:

1. nacionalnog sistema spoljne politike2. komunitarnog sistema spoljne politike baziranog na ekonomskoj

politici, pomoci i razvojnoj politici i prosirnju clanstva3. sistema politike EU koji se oznacava kao drugi stub.

Komunitarni sistem ostaje do sada u izvesnom smislu nosilac spoljne politike EU. EU kao orudje svoje spoljne politike uvela je izricanje trgovinski sankcija (npr. 1993. sankcije SR Jugoslaviji).

Nacionalni sistem spoljne politike

Posebna nacionalna spoljna politika drzava clanica se u mnogim situacijama javlja kao nedovljno transparentna, ali ipak orjentisana u pravcu nastojanaj da se da svoj doprinos ili pak stavi licni pecat na spoljnu politiku EU.

Na Evropskom savetu u Helsinkiju, 1999. odluceno je da se od 2003. godine formiraju zajednicke vojne snage velicine od 50 do 60 hiljada vojnika koje bi bile u stanju da vrse brza dejstva i druge mirovne zadatke.

Drzave clanice

Nezaobilazna i najvaznija komponenta svih odnosa unutar EU su drzave clanice. Zapaza se transformacija drzave nacije u drzavu clanicu. Svi politicki procesu pocinju u nacionalnoj drzavi ali se u njoj ne zavrsavaju. Oni bivaju podvrgnuti procesu evropeizacije.

Datum pristupanja EU

Drzave clanice su sustinski deo EU. Raniji koncept odnosa medju njima zasnivao se na modelu drzave nacije. Taj koncept transformise se u koncept drzave clanice.

Clanstvo u EU ima veliki znacaj za ukupni polozaj drzava clanica u svim sferama.

Postajanjem zemlje clanice drzava:1. dobija dodatni model upravljanja kroz razlicite forme koje

nisu u celosti domace niti pak medjunarodne, ali imaju supstrate i jednod drugog sastava,

2. pravna dokumenta su veoma razlicita i bogata u sadrzajnom smislu

3. promovisanje evropskog gradjanstva

Neki zagovaraju nastajanje Euro – state na koju bi se transformisala kljucna ovlascenja. Mada treba imati u vidu odluku Nemackog Ustavnog suda u kojoj se kaze da je EU federacija drzava , a ne Evro – drzava.

Klasifikacija drzava po principu kako one pristupaju i kako deluju unutar EU je kljuc razumevanja odnosa drzava clanica i EU. Sustinu integracionih procesa odredjivali su odnosi Francuske i Nemacke.

11

Cetiri ostale drzave osnivaci predstavljaju tzv. tvrdo jezgro integracija i gotovo uvek su angazovani u inicijativnim produbljivanjima integracionih procesa. To se pre svega odnosi na zemlje Beneluksa. One veoma cesto izdaju saopstenja i dokumente o buducnosti Evrope i posebno o nacinima donosenja odluka i pravnim resenjima tih pitanja.

Nove drzave imaju kvalitativno drugaciju poziciju s obzirom da cinjenicu da moraju prilagoditi svoje sisteme aquis.

Velicina drzave clanice

Velicina drzave clanice veoma je znacajan faktor dinamike odnosa u EU i uvek iznova prilikom bilo kakvih novih razmatranja izaziva dodatne konfrontacije ili najmanje produkciju razlicitih shvatanja.

Podela se moze izvrsiti na:I grupa – velike drzave – Nemacka, Francuska, Velika Britanija, Italija, Spanija i PoljskaII grupa – srednje drzave – Holandija, Grcka, Belgija, Portugal, Ceska i MadjarskaIII grupa – male drzave – Svedska, Austrija, Danska, Finska, Iranska, Bugarska, Slovenija, Litvanija, Letonija, Slovenija i EstonijaIV grupa – mikro drzave – Luksemburg, Kipar i Malta.

Velike drzave cine oko 80 % populacije u EU. Dok se Velika Britanija, Nemacka i Francuska nazivaju velikom trojkom. Italija ima nesto manju moc u tim medjusobnim odnosima.

Odnosi u EU posle prosirenja bice u korist manjih i mikro drzava i neminovno ce povecati znacaj pitanja postozanja konsenzusa u mnogim oblastima. Model kvalifikovane vecine je model koji unekoliko pomorio neke suprotnosti jer je omogucio velikim drzavama da ne izgube od svog uticaja, posredstvom broja glasova, a malim i srednjima da u procesu donosenja odluke budu zastupljeni njihovi interesi.

Ekonomija (bogatstvo) Struktura drzava Ekonomska ideologija Integracioni preferncijali

Medjuvladina konferencija10

Prema odredbama Ugovora o EU svaka vlada drzave clanice i Komisija mogu da podnesu Savetu predlog da se pristupi promeni ili donosenju amandmana na osnivacki Ugovor. Savet odlucuje koje ce predloge pustiti u proceduru i saziva medjuvladinu konferenciju na kojoj se raspravlja i promeni ugovora. Na ovaj nacin su postignute promene koje su formalizovane u dokumentima kao sto su: Evropski jedinstveni akt, Ugovor iz Mastrihta, Amsterdamski ugovor i Ugovor iz Nice.

Medjuvladina konferencija ocenjuje se kao veoma slozen proces. Obicno na pocetku delegati drzava clanica izlazu svoje nacionalne stavove. Generalni sekretarijat ili Predsednistvo Saveta na osnovu toga pokusava da sacini predlog za amandmane na ugovor. Jedan broj problema mogu da zavrse neposredno oficijalni predstavnici nizeg ranga. Za slucaj da na taj nacin nije moguce postoci sporazum, uz obezbedjivanje konsultacija sa drzavama clanicam, problem se 10 MEĐUVLADINA KONFERENCIJA (Intergovernmental Conference - IGC/ Conférence intergouvernemental - CIG)

Pod pojmom međuvladina konferencija podrazumijevaju se pregovori među vladama državama članicama EU. Obično se na njima donese dodatak ili izmena osnivačkih ugovora kojima se unose promene u institucionalnu strukturu EU ili u sadržaj osnivačkih ugovora. Do sada su održane mnoge međuvladine konferencije, a poslednja je rezultirala sastavljanjem Ustavnog ugovora. Izraz međuvladina konferencija služi takođe kao naziv za bilateralne pregovore između država kandidatkinja i država članica o punopravnom članstvu u EU.

12

iznosi pred ministre. Ona najteza pitanja se dostavljaju Savetu Evrope.

Po pravilu medjuvladina konferencija ima medjusektorski karakter. U tom sistemu veliku i znacajnu ulogu imaju Stalni predstavnici zemalja clanica u Briselu.

EU ima institucionalni okvir koji stoji na raspolaganju drzavama clanicama radi resavanja gotovo svih pitanja.

Bilten EU – redovno izlazi i obavestava o najvaznijim dogadjajima i najaktuelnijim vestima.

GLASANJE KVALIFIKOVANOM VEĆINOM (Qualified majority voting / Vote à la majorité qualifiée)

Glasanje kvalifikovanom većinom najčešći je način donošenja odluka u Savetu EU. Pojam kvalifikovana većina odnosi se na broj glasova neophodan da bi Savet usvojilo određenu odluku. Za usvajanje određenog prijedloga potrebno je zadovoljiti dva, u nekim slučajevima i tri uslova: 1) 255 od ukupno 345 glasova kojima raspolažu države članice EU, 2) glasovi moraju dolaziti od većine država članica, 3) kvalifikovana većina mora predstavljati barem 62 % stanovništva EU-a (zadovoljavanje tog uslova proverava se na zahtev bilo koje od država članica). Za odbijanje predloga nužno je postići 88 glasova. Glasanje kvalifikovanom većinom uvedeno je kako bi se omogućilo jednostavnije donošenje odluka u Savetu EU. Pre njegovog uvođenja usvajanje predloga je bilo uslovljeno postizanjem konsenzusa svih država članica o svakom predlogu, što je značajno usporavalo i košilo donošenje odluka u Uniji. S vremenom je glasanje kvalifikovanom većinom prošireno na brojna područja (jedinstveno tržište, privredna i socijalna integracija, bezbednost, zaštita na radu itd.), dok je konsenzus zadržan u "osetljivim" područjima (spoljna politika, poreska politika itd.).

BELA KNJIGA/ZELENA KNJIGA (White paper/Green paper - Livre blanc/Livre vert)

Bela knjiga je vrsta dokumenta Evropske komisije koji sadrži predloge budućih aktivnosti Zajednice u pojedinim područijima. Ponekad bela knjiga sledi zelenu knjigu, koju Komisija izdaje kako bi počela savetovanje o nekom pitanju na evropskom nivou. U kontekstu približavanja država srednje i istočne Evrope evropskim integracijama Evropska komisija je 1995. godine izdala "Belu knjigu o pripremi zemalja srednje i istočne Evrope za uključivanje u unutrašnje tržište Evropske unije" kao vodič pridruženim državama srednje i istočne Evrope u procesu usklađivanja zakonodavstva u području uređenja unutrašnjega tržišta. Taj dokument obrađuje 22 od ukupno 31-og poglavlja propisa sadržanih u sklopu pravnih tekovina EU.

DIREKTIVA (Directive / Directive)

Direktiva je, uz uredbu, najvažniji pravni akt Unije. Direktiva obvezuje u pogledu rezultata koji se njome ostvaruje, ali nacionalnim vlastima prepušta izbor forme i metode sprovođenja. Za razliku od uredbe, direktiva služi približavanju, a ne potpunom ujednačivanju prava država članica Unije. Zato se direktivom zadaje cilj koji se mora postići, dok su države članice obvezne da sprovedu direktivu u svom nacionalnom sistemu, birajući pritom formu (zakon, podzakonski akt i sl.). U slučaju da država članica nepravilno primeni direktivu ili to uopšte ne učini u zadanom roku, na osnovu prakse Suda Evropskih zajednica uspostavljeno je pravilo da se fizičko ili pravno lice može direktno pozivati na direktivu i prava koja iz nje proizlaze pred nacionalnim telima države članice.

ODLUKA (Decision / Décision)

Odluka je vrsta pravnog akta EU koju donosi Savet EU i koja ima specifičnu primenu. Odnosi se na konkretnog pojedinca, pravno lice ili državu članicu. Odluka u potpunosti obvezuje sve one na kojem se odnosi.

13

PREPORUKA (Recommendation / Recommandation)

Preporuku donosi Savet ili Komisija, a upućuje je državama članicama i/ili pravnim licima. Preporuka nema obvezujući karakter ni snagu prinude i predstavlja sredstvo upućivanja nacionalnih zakonodavstava u poželjnom smeru.

UREDBA (Regulation / Règlement)

Uredba je uz direktivu najvažniji pravni akt Zajednice koji obvezuje u celosti i potpuno je primenjiva u svim državama članicama. Svrha uredbe je ujednačavanje prava država članica, odnosno zamena postojećih normi država članica, ako one postoje. Nacionalne norme koje nisu u skladu s uredbom moraju se ukinuti. Uredba se automatizmom ugrađuje u nacionalno zakonodavstvo stupajući na snagu istovremeno i jednako u svim državama članicama EU. Da bi postala primenjiva, svaka uredba mora biti objavljena u Službenom listu Evropske Unije.

MIŠLJENJE (Opinion / Avis)

Mišljenje je pravni akt neobvezujućeg karaktera koji donosi Savet EU ili Komisija i koji se upućuje državama članicama i/ili pravnim licima na osnovu planiranih inicijativa EU. Ono je sredstvo usmeravanja nacionalnih zakonodavstava u poželjnom smeru.

EVROPSKA KOMISIJA (European Commission / Commission européenne)

Evropska komisija je jedna od temeljnih i ujedno najveća institucija EU, koja predstavlja i štiti interese Zajednice. Evropska komisija se često opisuje kao "motor integracije" s obzirom na to da ona ima isključivo pravo predlaganja pravnih akata, politika i programa

aktivnosti Zajednice. Osim toga, Evropska komisija ima i ovlašćenja za sprovođenje i upravljanje budžetom i politikama EU. Takođe, Komisija osigurava sprovođenje osnivačkih ugovora i ostalih usvojenih zakonodavnih akata EU, a zadužena je i za predstavljanje Evropske unije na međunarodnoj sceni, na primer, u pregovorima za sklapanje sporazuma između Zajednice i trećih država, na osnovu mandata koji joj u svakom pojedinom slučaju dodjeljuje Savet EU. Samo ime Evropska komisija ima dva značenja. U užem smislu to se ime odnosi na 27 članova Evropske komisije, takozvanih komesara (po jedan iz svake države članice), uključujući predsednika i pet podpredsednika. Komesare imenuje Savet Evropske Unije, a potvrđuje ih Evropski parlament kojem je Komisija odgovorna. Mandat Komisije traje 5 godina. Svaki od komesara nadležan je za jedan ili više resora, to jest opštih uprava čija imena pokazuju područje koje pokrivaju (npr. Opšta uprava za proširenje, Opšta uprava za unutrašnje tržište itd.). U širem smislu ime Evropska komisija se odnosi na samu instituciju i njene zaposlene. Sedište Evropske komisije je u Biselu, u Belgiji, ali delimično i u Luksemburgu. Svoja predstavništva ima u svim državama članicama EU, a delegacije u trećim državama, uključujući i Srbiju.

EVROPSKI SAVET (European Council / Conseil européen)

Evropski savet je utemeljen Jedinstvenim evropskim aktom 1986. godine. Njime se ustanovljuje praksa redovnih sastanaka čelnika država ili vlada država članica EU tokom kojih se određuju politički ciljevi razvoja Unije i njenih politika. Evropski Savet održava se tri puta godišnje, po potrebi i češće. Stupanjem na snagu Ustavnog ugovora Evropski savet će se uspostaviti kao zasebna institucija EU.

PREDSEDAVANJE SAVETOM EU (Presidency of the Council / Présidence du Conseil)

Predsedavanje Savetom Evropske Unije odvija se po načelu rotacije u kojem svakih 6 meseci Savetom predsedava druga država članica (prema stalnom, poznatom redosledu). U okolnostima proširenja EU

14

odlučeno je da se načelo rotacije između starih država članica zadržati do 2006. godine kako bi se novim članicama omogućilo minimalno razdoblje prilagođavanja i pripreme za preuzimanje predsedavanja Savetom. Načelo rotacije biće ukinuto uvođenjem institucije stalnog predsedništva.

EVROPSKI PARLAMENT (European Parliament / Parlement européen)

Evropski parlament je predstavničko telo za 500 miliona stanovnika Evropske unije. Poslanici Parlamenta se od 1979. godine biraju na direktnim izborima, na mandat od 5 godina, a broj poslanika koji se biraju u pojedinoj državi članici srazmeran je udelu stanovnika te države u ukupnom broju stanovnika EU. Trenutno, Evropski parlament broji 732 poslanika (Ustavni ugovor će broj poslanika pomeriti na 736), a njegova ovlašćenja su: učestvovanje u donošenju zakonodavnih akata EU suodlučivanjem, saradnjom i savetovanjem; potvrđivanje imenovanja i razrešenje članova Evropske Komisije; imenovanje građanskog pravobranitelja, članova Evropske centralne banke, Revizorskog suda i drugih institucija; nadziranje rada Komisije i Saveta EU; odobravanje budžeta i druge. U sklopu institucionalnog trougla Unije (Evropska Komisija, Savet Evropske Unije i Evropski parlament), Parlament predstavlja interese građana Unije. Sedište Parlamenta je u Strazburu, u Francuskoj, iako se neka zasedanja i sastanci parlamentarnih odbora održavaju u Briselu, u Belgiji, a deo administrativnih službi smešten u Luksemburgu.

BOLONJSKI PROCES (Bologna process / Le processus de Bologne)

Bolonjski proces je započeo 19. juna 1999. kada je 29 evropskih zemalja potpisalo Bolonjsku deklaraciju. Cilj tog procesa je da se do 2010. godine stvori evropski prostor visokog obrazovanja. Dotad bi

trebali biti usklađeni obrazovni sistemi dodiplomskih i poslediplomskih studija u svim državama potpisnicama, kao i jedinstveni bodovni sistem ocenjivanja koji bi studentima i profesorima olakšao studiranje i rad u državama potpisnicama. Bolonjski proces stavlja naglasak na praćenje i poboljšavanje kvaliteta visokog obrazovanja te na važnost učenja i celoživotnog obrazovanja. Posebna se pažnja posvećuje razvoju modula, studija i kurikuluma sa evropskim sadržajima. Srbija učestvuje u Bolonjskom procesu od 2004. godine.

DRŽAVLJANSTVO EVROPSKE UNIJE (Citizenship of the EU / Citoyenneté de l'UE)

Svaka osoba koja ima državljanstvo neke od država članica ujedno ima državljanstvo Evropske Unije. Državljanstvo Evropske Unije ne zamenjuje nacionalno državljanstvo već mu je dodatak. Državljanstvo EU omogućuje slobodno kretanje i boravak u bilo kojoj državi EU, pravo da se bira i bude izabran u tela lokalne vlasti i u Evropski parlament u državi u kojoj je prijavljeno boravište, kao i pravo podnošenja pritužbi evropskom građanskom pravobranitelju. Građani EU imaju pravo i na diplomatsku i konzularnu zaštitu u predstavništvima bilo koje države članice EU u onim državama u kojima njihova matična država nema diplomatsko predstavništvo.

EUROJUST (European Body for the Enhancement of the Judicial Cooperation / Organe européen pour le renforcement de la coopération judiciaire)

Eurojust je telo osnovano odlukom Saveta EU od 28. februara 2002. s ciljem podsticanja saradnje pravosudnih tela radi efikasnijeg otkrivanja i procesuiranja krivičnih djela organizovanog kriminala koji prelazi međudržavne granice zemalja članica EU. Sedište Eurojust-a je u Hagu, u Holandiji.

EVROPSKI EKONOMSKI PROSTOR (European Economic Area - EEA / L'espace économique européen - EEE)

15

Evropski ekonomski prostor nastao je sporazumom potpisanim 1992. godine između tadašnjih 12 država članica EU (Belgije, Danske, Francuske, Grčke, Irske, Italije, Luksemburga, Holandije, Nemačke, Portugala, Španije i Velike Britanije) i tadašnjih 6 država članica EFTA (Austrije, Finske, Islanda, Norveške, Švedske i Švajcarske) radi stvaranja jedinstvenog tržišta na kojem bi se primenjivale tzv. četiri slobode - sloboda kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala. Sporazum o Evropskom ekonomskom prostoru stupio je na snagu 1. januara 1994. godine, a obuhvatao je 17 od ukupno 18 zemalja koje su ga potpisale. U Švajcarskoj, Sporazum nije ratifikovan zbog negativnog rezultata referenduma građana o tom pitanju. U međuvremenu, tri članice EFTA postale su članice EU (Austrija, Finska i Švedska), 1995. godine Sporazumu je pristupio Lihtenštajn, a 2004. godine deset novih država članica EU, tako da se on danas primjenjuje na ukupno 30 država - 27 država članica EU i 3 države članice EFTA (Island, Lihtenštajn i Norveška). Odnosi EU i država članica EFTA uređuju se posebnim sporazumima na osnovu kojih se države EFTA obvezuju da preuzmu celokupno zakonodavstvo EU koje se odnosi na unutarašnje tržište i finansijski podupru ekonomsku i socijalnu integraciju unutar jedinstvenog tržišta. Pošto Norveška, Island i Lihtenštajn nisu članice EU, one će za razdoblje od 2004. do 2009 u budžet EU uplatiti ukupno 1,16 milijardi €, kako bi uživale prednosti učestvovanja u jedinstvenom tržištu.

EVROPSKI GRAĐANSKI PRAVOBRANITELJ (European Ombudsman / Médiateur européen)

Evropski građanski pravobranitelj (Evropski Ombudsman) istražuje pritužbe građana na nepravilan rad ustanova ili tela Evropske Unije. Te institucije uključuju, na primjer, Evropsku Komisiju, Savet Evropske Unije i Evropski parlament. Samo Sud Evropskih zajednica i Prvostepeni sud nisu u njegovoj nadležnosti. Građanski pravobranitelj istražuje na osnovu primljenih pritužbi, ali može i samostalno pokrenuti istragu. Evropski građanski pravobranitelj ne ispituje pritužbe protiv organa nacionalnih, regionalnih ili lokalnih vlasti, čak ni kada se pritužbe odnose na poslove vezane za Evropsku uniju. Nadležnost ove institucije je samo nad ustanovama Unije.

Svaki građanin Evropske Unije i svako fizičko ili pravno lice koje ima prebivalište ili firmu registrovanu u državi članici Evropske Unije može podneti pritužbu građanskom pravobranitelju pisanim putem - poštom, faksom ili elektronskom poštom.

ugovora Evropski savet će se uspostaviti kao zasebna institucija EU.

IZVORI PRAVA (Legal sources of Community law / Sources juridique du droit communautaire)

Izvori prava Evropske unije dele se na primarne i sekundarne. Primarni izvori prava su osnivački ugovori i opšta načela prava. Izrazom osnivački ugovori obuhvaćeni su ugovori kojima su stvorene Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju, kao i ugovori koji ih izmenjuju - Jedinstveni evropski akt, Ugovor iz Mastrihta, Ugovor iz Amsterdama i Ugovor iz Nice. Sekundarni izvori prava uključuju pravne akte koje Savet EU donosi na osnovu primarnog zakonodavstva (odluke, uredbe, direktive, mišljenja, preporuke) i sudsku praksu Suda Evropskih zajednica.

KRITERIJUMI IZ KOPENHAGENA (Kopenhagen criteria / Critères de Copenhague)

Kopenhaški kriterijumi su skup uslova za članstvo u EU. Oni su postavljeni na sastanku Evropskog Saveta u Kopenhagenu 1993. godine kako bi se odredili jedinstveni kriterijumi za sve zemlje koje države kandidatkinje moraju ispuniti ako žele članstvo u EU. To su redom: (1) politički kriterijumi - stabilnost institucija koje osiguravaju demokratiju, vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava i prava manjina i prihvatanje političkih ciljeva Unije; (2) ekonomski - postojanje delotvorne tržišne privrede i sposobnost tržišnih činilaca da se nose s tržišnim pritiscima unutar EU; (3) pravni - usvajanje celokupnih pravnih tekovina EU, što uključuje i sposobnost preuzimanja obaveza koje proizlaze iz članstva, uključujući sprovođenje ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije.

16

NAČELO SUPSIDIJARNOSTI, SUPSIDIJARNOST (Principle of subsidiarity, subsidiarity / Principe de subsidiarité, subsidiarité)

Načelo supsidijarnosti je opšte načelo Zajednice prema kojem ona ne preduzima nikakve radnje (izuzev u područjima svoje isključive nadležnosti), ukoliko te radnje nisu delotvornije od radnji koje bi se mogle preduzeti na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. Namena načela supsidijarnosti je osiguranje efikasnog donošenja odluka na onom nivou koji je što bliži građanima. Primena ovoga načela osigurava i neprekidnu proveru sprovođenja aktivnosti na nivou Zajednice i opravdanosti takvog pristupa u odnosu na mogućnost sprovođenja istih aktivnosti na nacionalnom ili regionalnom nivou. Pokušaji jasnog definisanja ovog načela mogu se naći u osnivačkim ugovorima, u Amsterdamskom ugovoru, a spominju se i u Ustavnom ugovoru EU.

PRAVO INICIJATIVE (Rigth of initiative / Droit d'initiative)

Komisiji kao instituciji koja osigurava sprovođenje osnivačkih ugovora i interesa Zajednice dodeljeno je ekskluzivno pravo inicijative u poslovima Zajednice. To znači da Komisija jedina može predlagati zakonodavne akte Zajednice radi uspostavljanja uravnoteženosti tih inicijativa s obzirom na osnivačke ugovore. Ako to smatraju potrebnim, Savet i Parlament mogu od Komisije zatražiti da iznese predlog zakona. Iako Komisija jedina ima pravo predložiti zakonodavni akt Zajednice, ona je dužna da promeni svoj predlog dok on ne dobije podršku kvalifikovane većine u Savetu. Ustavnim ugovorom je predviđeno zadržavanje isključivog prava inicijative Komisije u vezi sa pravnim aktima Zajednice, osim u području zajedničke spoljne i bezbednosne politike i saradnje u području pravosuđa i unutrašnjnih poslova.

PRAVNA NAČELA (General principles of law / Principe généraux du droit)

Prema načelu nadređenosti prava EZ-a, pravni akti Zajednice u pravnom sistemu država članica imaju višu pravnu snagu od nacionalnog zakonodavstva. To načelo je ustanovljeno na osnovu presude Suda Evropskih zajednica iz 1964. godine (slučaj Costa vs. Enel), a 1970. Sud Evropskih zajednica presudio je da je pravni akt Zajednice nadređen nacionalnim ustavima (slučaj Internationale Handelsgesellschaft). Načelo nadređenosti prava EZ-a poznato je i pod nazivom načelo prvenstva, superiornosti ili suprematije. Pod načelom proporcionalnosti podrazumeva se da pravni akti EZ-a svojim sadržajem ne nadilaze ono što je potrebno za ostvarivanje ciljeva EU-a, pod načelom dodeljenog ovlašćenja da Zajednica može donositi odluke samo u područjima u kojima su države članice takvo ovlađćenje na nju prenele, a pod načelom zabrane diskriminacije podrazumeva se zabrana različitog postupanja bilo direktno (zabrana direktno diskriminacije) ili indirektno (zabrana indirektne diskriminacije).

PRAVNO NASLEĐE (acquis communautaire)

Pravne tekovine Evropske Unije (franc. acquis communautaire, skraćeno acquis) su skup prava i obveza koji sve države članice obvezuje i povezuje u Evropskoj Uniji. Pravne tekovine EU nisu samo pravo u užem smislu jer obuhvataju: sadržaj, načela i političke ciljeve osnivačkih ugovora, zakonodavstvo usvojeno na temelju osnivačkih ugovora te presude Suda Evropskih zajednica, deklaracije i rezolucije koje je Evropska Unija usvojila, mere koje se odnose na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, mere koje se odnose na pravosuđe i unutrašnje poslove, kao i međunarodne ugovore koje je sklopila Evropska zajednica, kao i ugovore zaključene između država članica s trećim zemljama u području delovanja Evropske Unije. Svaka država koja želi da postane članica Evropske Unije mora prihvatiti odluke iz osnivačkih ugovora i uskladiti svoje zakonodavstvo s pravnim nasleđem Evropske Unije.

EVROPSKI GRAĐANSKI PRAVOBRANITELJ (European Ombudsman / Médiateur européen)

17

Evropski građanski pravobranitelj (Evropski Ombudsman) istražuje pritužbe građana na nepravilan rad ustanova ili tela Evropske Unije. Te institucije uključuju, na primjer, Evropsku Komisiju, Savet Evropske Unije i Evropski parlament. Samo Sud Evropskih zajednica i Prvostepeni sud nisu u njegovoj nadležnosti. Građanski pravobranitelj istražuje na osnovu primljenih pritužbi, ali može i samostalno pokrenuti istragu. Evropski građanski pravobranitelj ne ispituje pritužbe protiv organa nacionalnih, regionalnih ili lokalnih vlasti, čak ni kada se pritužbe odnose na poslove vezane za Evropsku uniju. Nadležnost ove institucije je samo nad ustanovama Unije. Svaki građanin Evropske Unije i svako fizičko ili pravno lice koje ima prebivalište ili firmu registrovanu u državi članici Evropske Unije može podneti pritužbu građanskom pravobranitelju pisanim putem - poštom, faksom ili elektronskom poštom.

EVROPSKI SPORAZUMI (Europe Agreements / Accords européens)

Evropski sporazumi su poseban oblik sporazuma o pridruživanju između Evropske Unije i pojedinih država srednje i istočne Evrope, kao i pribaltičkih zemalja. Osnovni cilj sporazuma je priprema pridruženih zemalja za priključivanje Evropskoj Uniji. Temelje se na načelima poštovanja ljudskih prava, demokratije, pravne države i tržišne privrede. Evropski sporazumi su bili sklopljeni s deset zemalja: Bugarskom, Češkom, Estonijom, Mađarskom, Letonijom, Litvanijom, Poljskom, Rumunijom, Slovačkom i Slovenijom. Zaključuju se na neodređeno vreme, a sastoje se od ovih elemenata: politički aspekt, koji predviđa bilateralne i multilateralne konsultacije o svim pitanjima od zajedničkog interesa; trgovinski aspekt (stvaranje područja slobodne trgovine); privredna, kulturna i finansijska saradnja i usklađivanje zakonodavstva (posebno u području intelektualnog vlasništva i tržišnog takmičenja). Evropski sporazum stupa na snagu nakon što potpisani sporazum ratifikuju: država potpisnica sporazuma, države članice EU i Evropski parlament. U razdoblju između potpisivanja i stupanja na snagu evropskog sporazuma na snazi su privremeni sporazumi koji uređuju trgovinska i s njima povezana pitanja između pridružene članice i

EU. Evropski sporazumi prestaju se primjenjivati danom stupanja države potpisnice u punopravno članstvo EU.

SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINI/PODRUČJE SLOBODNE TRGOVINE (Free trade area agreement, Free trade area / Accord de libre échange, Zone de libre échange)

Sporazumom o slobodnoj trgovini dve ili više država ukidaju se ili smanjuju carine i necarinske barijere na one proizvode i usluge određene sporazumom. Područje slobodne trgovine treba razlikovati od carinske unije, koja je dublji oblik ekonomskog povezivanja dve ili više zemalja i uključuje zajedničku carinsku politiku prema trećim zemljama, van cartinske unije.

STRUKTURALNI FONDOVI, KOHEZIONI FOND (Structural funds, Cohesion fund / Fonds structurels, Fonds de cohésion)

Strukturalni fondovi i Kohezioni fond čine deo regionalne politike Unije. Tim fondovima je cilj smanjenje jaza u razvoju između bogatijih i siromašnijih regija EU te podsticaj privredne, socijalne i teritorijalne kohezije. Za regionalni razvoj i ekonomsku i socijalnu koheziju Evropska Unija izdvaja više od trećine sredstava svog ukupnog budžeta. Proširenje na 12 novih članica dovelo je do još većih razlika u razvijenosti među regijama EU tpa je za budžetsko razdoblje 2007. - 2013. godine predviđena opsežna reforma kohezione politike kojom se namerava unaprediti konvergencija, konkurentnost i saradnju.

ŠENGENSKI SPORAZUM (Schengen agreement / Accord de Schengen)

Šengenskim sporazumom, sklopljenim u junu 1985. između Belgije, Francuske, Luksemburga, Nemačke i Holandije, dogovoreno je postepeno ukidanje unutrašnjih graničnih kontrola između država potpisnica i uvođenje slobode kretanja za sve fizička lica - građane

18

država potpisnica Sporazuma, država članica EU ili trećih zemalja - unutar granica obuhvaćenih Sporazumom. Šengensku konvenciju potpisalo je 1990. godine tih pet država. Konvencija je stupila na snagu 1995. godine, a njom se uređuju pitanja i ustanovljavaju garancije za slobodu kretanja. Šengenski sporazum i konvencija, zajedno sa deklaracijama i odlukama donesenim pri Šengenskom izvršnom odboru, čine tzv. šengenski akvis, koji je ušao u tekst Amsterdamskog ugovora jer se bavi jednim delom unutrašnjeg tržišta - slobodnim kretanjem ljudi. Uz izuzetak Ujedinjenog Kraljevstva i Irske, sve države članice EU su s vremenom postale članice šengenskog prostora, a njima su se pridružili i Island i Norveška (države koje nisu članice EU). Tokom pristupnih pregovora deset novih država članica prihvatilo je šengenski akvis, no on će početi da se u potpunosti primjenjuje tek nakon posebne odluke Saveta EU, kao što je to bio slučaj i s drugim državama članicama, kada su one pristupale Šengenskoj konvenciji.

DRŽAVA KANDIDATKINJA (Candidate country / Pays candidat)

Država kandidatkinja je država koja je zatražila punopravno članstvo u Evropskoj uniji i kojoj je, na osnovu pozitivnog mišljenja Evropske komisije, Evropski savet odobrio status države kandidatkinje za članstvo. Status države kandidatkinje trenutno imaju Hrvatska, Makedonija i Turska.

DRŽAVA PRISTUPNICA (Acceeding country / Pays adhérant)

Država pristupnica je država koja je ispunila kriterijume za članstvo, zaključila pregovore o članstvu u EU, potpisala ugovore o pristupanju EU i koja čeka punopravno članstvo u Uniji. Ovaj se izraz u poslednje vrijeme najčešće odnosio na države srednje i

istočne Evrope te na Maltu i Kipar, koje su ugovore o pristupanju potpisale u Atini 16. aprila 2003., a u punopravno članstvo u EU ušle 1. maja 2004. godine. Rumunija i Bugarska su postale države pristupnice aprila 2005., a stupile su u punopravno članstvo 1. januara 2007.

EKONOMSKA I MONETARNA UNIJA (Economic and Monetary Union / Union économique et monétaire)

Ekonomska i monetarna unija (EMU) je proces kojim države članice Evropske unije usklađuju svoju ekonomsku i monetarnu politiku s krajnjim ciljem usvajanja jedinstvene valute - Evra. Stvaranja EMU odvijalo se u tri faze. U prvoj fazi (1990. - 1993.) namera je bila da se osigura slobodno kretanje kapitala i ostvari koordinacija ekonomske politike kao i uža saradnja imeđu centralnih banaka zemalja Unije; u drugoj fazi (1994.- 1998.) cilj je bio približavanje ekonomske i monetarne politike država članica kako bi se osigurala stabilnost cena i javnih finansija; cilj treće faze (od 1999.) bio je osnivanje Evropske centralne banke, utvrđivanje kursa i uvođenje jedinstvene valute. Ugovorom iz Mastrihta potpisanim 1992. godine u potpunosti je razrađen cilj postizanja monetarne unije kao i metode i vremenski okvir njenog stvaranja. Za 10 novih članica Evropske unije učestvovanje u EMU-u je obvezno. Naime, potpisavši pristupne sporazume, one su prihvatile cilj monetarne unije kao deo pravnih tekovina EU te su 1. maja 2004., postajući punopravne članice, direktno ušle u treću fazu pristupanja EMU. Dok ne ispune kriterijume konvergencije, kako bi zamenile svoje nacionalne valute za Evro, imaće status država članica s odstupanjem. Za sprovođenje evropske monetarne politike zadužena je Evropska centralna banka.

EVRO

Euro je jedinstvena valuta koju je 1. januara 1999. godine prihvatilo 11 država članica Evropske unije (Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Nemačka, Portugal i Španija) radi potpunog ukidanja nacionalnih valuta i ostvarenja ekonomske i monetarne unije. Danska i Velika Britanija koriste

19

pravo da ostajanu izvan evrozone (prema Ugovoru iz Mastrihta), a Grčka i Švedska do tog datuma nisu formalno zadovoljile kriterijume konvergencije neopodne za prelazak na Evro. Grčka je, zadovoljivši navedene kriterijume, ušla u evrozonu 2001. godine, dok je Švedska i dalje izvan evrozone s obzirom na to da su njeni građani na referendumu dva puta odbili prihvatanje jedinstvene valute. Uvođenje Evra kao jedinstvene valute u Evropskoj Uniji je treća faza stvaranja Ekonomske i monetarne unije. Novčanice i kovanice evra puštene su u opticaj 1. januara 2002. godine, a potpuna zamena nacionalnih valuta obavljena je do kraja te godine.

EVROPSKA ZAJEDNICA (European Community - EC / Communauté européenne - CE)

Ime Evropska zajednica korišćeno je u neslužbenom govoru (do pregovora o Evropskoj uniji) za tri zajednice utemeljene ugovorima u Parizu i Rimu. Zapravo bi ispravno ime za zajednicu koja obuhvata Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, Evropsku ekonomsku zajednicu i Evropsku zajednicu za atomsku energiju bilo - Evropske zajednice. Međutim, u službenom govoru Evropske Unije spomenute tri zajednice se skraćeno nazivaju Zajednica. Takođe, ime Evropska zajednica često se koristi samo za Evropsku ekonomsku zajednicu, tj. za prvi stub Unije.

EVROPSKI EKONOMSKI PROSTOR (European Economic Area - EEA / L'espace économique européen - EEE)

Evropski ekonomski prostor nastao je sporazumom potpisanim 1992. godine između tadašnjih 12 država članica EU (Belgije, Danske, Francuske, Grčke, Irske, Italije, Luksemburga, Holandije, Nemačke, Portugala, Španije i Velike Britanije) i tadašnjih 6 država članica EFTA (Austrije, Finske, Islanda, Norveške, Švedske i Švajcarske) radi stvaranja jedinstvenog tržišta na kojem bi se primenjivale tzv. četiri slobode - sloboda kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala. Sporazum o Evropskom ekonomskom prostoru stupio je na snagu 1. januara 1994. godine, a obuhvatao je 17 od ukupno 18 zemalja koje

su ga potpisale. U Švajcarskoj, Sporazum nije ratifikovan zbog negativnog rezultata referenduma građana o tom pitanju. U međuvremenu, tri članice EFTA postale su članice EU (Austrija, Finska i Švedska), 1995. godine Sporazumu je pristupio Lihtenštajn, a 2004. godine deset novih država članica EU, tako da se on danas primjenjuje na ukupno 30 država - 27 država članica EU i 3 države članice EFTA (Island, Lihtenštajn i Norveška). Odnosi EU i država članica EFTA uređuju se posebnim sporazumima na osnovu kojih se države EFTA obvezuju da preuzmu celokupno zakonodavstvo EU koje se odnosi na unutarašnje tržište i finansijski podupru ekonomsku i socijalnu integraciju unutar jedinstvenog tržišta. Pošto Norveška, Island i Lihtenštajn nisu članice EU, one će za razdoblje od 2004. do 2009 u budžet EU uplatiti ukupno 1,16 milijardi €, kako bi uživale prednosti učestvovanja u jedinstvenom tržištu.

IPA

Program IPA (Instrument za pretrpistupnu pomoć) je program tehničko - finansijske podrške EU zemljama jugoistočne Evrope u procesu evrointegracija. Program IPA je 2007. godine nasledio program CARDS, sa kojim deli sličnu strukturu i namenu. Realizacija IPA programa planirana je za period 2007. - 2013. godine. U periodu od 2008. do 2011. godine Srbija će primiti ukupno milijardu evra bespovratnih sredstava iz IPA programa. Aprila 2008. Srbija je primila 165 miliona evra, kao prvu ratu tog iznosa, namenjenu za 36 projkata iz oblasti izgradnje institucija, bezbednosnih reformi, ekonomskog i socijalnog razvoja. Od te sume, 40 miliona evra izdvojeno je za regionalni razvoj, 22 miliona za unapređenje lokalne samouprave, 12 miliona evra će biti uloženo u termoelektranu »Nikola Tesla« za kupovinu dva filtera koji đe drastično smanjiti emisiju štetnih gasova. Po 10 miliona evra će biti investirano u službu hitne medicinske pomoći i u zbrinjavanje izbeglica i interno raseljenih, a 7 miliona u relaizaciju projekta za studente TEMPUS, koji je takođe program EU. Sledeća rata IPA programa biće namenjena Srbiji do kraja 2008. godine, a planirano je da iznosi oko 200 miliona evra.

20

ODBOR STALNIH PREDSTAVNIKA (Permanent Representatives Committee / Comité des représentants permanents - Coreper)

Odbor stalnih predstavnika, kojeg u žargonu EU nazivaju Coreper (skraćenica francuskog imena tog tela), čine stalni predstavnici (ambasadori) država članica EU u Briselu (Coreper II), odnosno njihovi izaslanici (Coreper I). Ovaj Odbor pomaže u radu Saveta ministara u fazi preliminarnih dogovora i pregovora o predlogu i nacrtu mera koje predlaže Evropska komisija. Zadatak Corepera je priprema svih odluka i razmatranje drugih pitanja od političkog značenja za sastanke Saveta ministara.

POSTUPAK SAVETOVANJA (Consultation procedure / Procédure de consultation)

Postupak savetovanja je najstarija metoda uključivanja Evropskog parlamenta u proces donošenja odluka. Njime Parlament ima mogućnost da iznese mišljenje o predlogu Komisije. U primjenjivanju tog postupka Savet mora zatražiti mišljenje Parlamenta i uzeti ga u obzir pre glasanja o predlozima Komisije, iako mišljenje Parlamenta nije obvezujuće. Postupak savetovanja ne uključuje samo traženje mišljenja Evropskoga parlamenta već i obvezu čekanja mišljenja do isteka predviđenog roka. Savet takođe traži mišljenje Parlamenta i u slučajevima kad takav postupak nije obvezan, najčešće pri donošenju neobvezujućih pravnih instrumenata - mišljenja i preporuka.

POSTUPAK SUODLUČIVANJA (Codecision procedure / Procédure de co-décision)

Postupak suodlučivanja jedan je od načina donošenja odluka, a uveden je Ugovorom iz Mastrihta. U tom postupku odluka se može doneti jedino ako se o njoj usaglase i Savet EU i Evropski parlament. Tim postupkom se Evropskom parlamentu daje veća moć u postupku

donošenja odluka, što je značajno kako bi se povećala uloga građana u donošenju odluka i smanjio demokratski deficit EU. Ugovorom iz Mastrihta predviđeno je da se postupak suodlučivanja primenjuje na ova područja: slobodno kretanje radnika, pravo osnivanja preduzeća, usluge, unutrašnje tržište, obrazovanje (podsticajne mere), zdravstvo (podsticajne mere), zaštita potrošača, transevropske mreže, zaštita okoline (opšti program aktivnosti), kultura (podsticajne mere) i istraživanje. Amsterdamskim ugovorom postupak suodlučivanja je pojednostavljen i proširen na dodatna područja. Ustavnim ugovorom predviđeno je dalje proširenje područja za koja će biti primenjen postupak suodlučivanja, čime bi taj postupak postao osnovni način odlučivanja.

POSTUPAK SARADNJE (Cooperation procedure / Procédure de coopération)

Postupak saradnje je način donošenja odluka uveden Jedinstvenim evropskim aktom 1987. godine, a omogućuje Parlamentu da sprovede dva čitanja predloga. Od Ugovora iz Nice ovaj postupak se primjenjuje isključivo u području ekonomske i monetarne unije. U slučaju da Parlament predloži amandmane, Savet ih može odbiti samo jednoglasnom odlukom. Ustavnim ugovorom je predviđeno potpuno ukidanje ovog načina odlučivanja.

SAVET EVROPE (Council of Europe / Conseil de l'Europe)

Savet Evrope je međunarodna organizacija koja u državama članicama podstiče demokratiju, poštovanje ljudskih prava i pravnu državu, a njegovo sedište je u Strazburu. Savet Evrope takođe je aktivan u održavanju i promovisanju evropskog kulturnog nasleđa. Jedna od glavnih institucija Savet Evrope je i Evropski sud za ljudska prava. Savet Evrope je najstarija evropska organizacija, osnovana je 1949. godine, od strane deset evropskih zemalja (Belgija, Danska, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Norveška, Holandija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Švedska), a danas broji 46 članica. Sve članice Evropske Unije članice su i Saveta Evrope. Republika Srbija

21

je članica Saveta Evrope od 2003. godine. Savet Evrope ne treba mešati sa Evropskim savetom, niti sa Savetom Evroposke Unije, koje su obe posebne institucije, u okviru Evropske Unije.

SAVET EVROPSKE UNIJE/SAVET MINISTARA (Council of European Union/Council of ministers - Conseil de l'Union européenne/Conseil des ministres)

Savet Evropske unije (u tekstovima često samo Savet ili Savet ministara) je najvažnije telo Evropske Unije, koje donosi odluke i koje se može uporediti sa nacionalnim zakonodavnim telima - skupštinama. Članovi Saveta su resorni ministri država članica, koji se sastaju zavisno od teme o kojoj se raspravlja na Savetu: spoljni poslovi, poljoprivreda, industrija i slično. Bez obzira na različit sektorski sastav ministara Saveta, koji zavisi od temi o kojoj se raspravlja, Savet deluje kao jedinstvena institucija. Predsedavanje Savetom ministara rotira se između država članica svakih šest meseci po unapred predviđenom rasporedu. Amsterdamskim ugovorom određeno je da glavni sekretar Saveta deluje i kao visoki predstavnik za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, a u radu mu pomaže njegov zamenik kojeg izabere Savet jednoglasnom odlukom i koji je odgovoran za rad Glavnog sekretarijata Veća. U sklopu institucionalnog trougla Unije (Evropska komisija, Savet EU i Evropski parlament), Savet figurira kao zastupništvo interesa država članica. Savet Evropske Unije ne treba mešati sa Savetom Evrope niti sa Evropskim savetom, jer se radi o sasvim posebnim institucijama.

22