[predrag piper] srpski izmedju velikih i malih jezika.pdf

1 Н К

Ао сала објавлЈено:

1. Бранко Тошовић Функиионални стилови

2. Егон Фекете Језичке доумиие

3. Прелраг Пипер Српски између великих и малих језика

4. Павле Ивић, Иван Клајн, Митар Пешикан, Бранислав Брборић

Српски језички приручник

18ВИ 8 6 - 7 5 9 0 - 0 6 5 -

Т:Љ 1

ћ и д / |

/ I И|| ..ј̂МЛ ^ ј| ! 14 С Л Л Б С

та л с в а л п

1И1

гс< М

) |€ > Н ! Ш ^ С Г. <

ЏВК/05-2 1>

Предраг Пипер

Српски између великих и малих језика

Библиотека Пут у речи

Књига 3

Уредник Милош Јевтић

Рецентент Бранислав Брборић

Предраг Пипер

СРПСКИ ИЗМЕБУ ВЕЛИКИХ И

МАЛИХЈЕЗИКА Друго, допуњено издање

Београдска књига Београд, 2004

ПРЕДГОВОР

На крају другог и на почетку трећег миленијума српски народ обрео се у искушењима која иду међу највећа у његовој укупној историји. Још се не назире какав ће бити њихов кона-чан исход, али је јасно да у њима језичка проблематика има ва-жно место. Ово је књига о неким од главних питања садашњег статуса српског језика и српске филологије, а донекле и о мо-гућностима да се он учини бољим.

Као што су се Срби на размеђу миленијума нашли не-спремни на путу интереса велнких сила и њихових малих бли-жих и даљих „савезника", слично томе се и српски језик зате-као у околностима које су током једног десетлећа коренито промениле његов статус у неким деловима српског језичког простора, али су дубоко захватиле и у његово биће и однос с другим језидима.

Као што се екологијом у ужем смислу назива наука која има за предмет проучавање односа, облик и степен усклађености или неусклађености човека и његове природне околине, тако се и социјална екологија бави различитим видовима човекове хармонизованости с његовом друштвеном околином или одсу-ством тог квалитета. На сличан начин, еколипгвистика, која је главна проблемска област у овој књизи, има за предмет односе међу језицима, као и однос људи према језику и језицима са ста-новишта могућих усаглашености и неусаглашености, узајамног културног обогаћивања или, напротив, различитих облика конфликата и загађивања друшгвених односа, у којима језик има важно, ако не и основно место.

Наслов књиге није једнозначан. Могућности различитог схватања смисла таквог наслова одређене су првим одељком у књизи, у којем је показана вишезначност назива велики језици и мали језици. Природно је да је за свакога матерњи језик њему

5

11редраг Пипер: Сриски између великих и малих језика

најближи и најважнији, па у том смислу и највећи језик. Међу-тим, иако српски језик према броју говорних представника ни-када није ишао у групу тзв. великих језика, данас се он према многим знацима почео уочљиво смањивати. О томе се говори у више делова ове књиге, а посебно у одељку Српски језик на почетку века.

Други део књиге посвећен је више српској и словенској филологији него самом српском језику, и неким истраживањи-ма која су у извесном погледу важна за питања размотрена у првом делу.

Поједини одељци књиге (тринаест од двадесет два) били су објављени у различитим публикацијама (в. библиографију на крају књиге), а за ову прилику су мање или више прерађени и допуњени.

П. Г1.

6

0 ПИТАЊИМА ЕКОЛИНГВИСТИКЕ

ЕКОЛИНГВИСТИКА (појам и предмет)

Екологија је постала реч чији је садржај, бар у најопшти-јем смислу, познат сваком иоле образованом човеку. У таквој нетерминолошкој или полутерминолошкој употреби екологија се обично схвата као нека врста хигијене човекове околине. Из различитих стручних тумачења екологије могло би се издвоји-ти као заједничко схватање да је екологија наука или научна дисциплина која има за предмет проучавање феномена све ве-ћег и разноврснијег загађивања човековог окружења, као и проучавање и моделирање начина да се го предупреди, избег-не, смањи или сасвим отклони, како би човек живео у складу са свиме око себе и у себи. Најзад, у еколошке активности тако-ђе спада организовање и остваривање сасвим конкретних мера које треба да допринесу избегавању или смањивању загађености човекове околине као и несклада између човека и свега што га окружује.

Као што би се из такве описне дефиниције могло закључи-ги, екологија има свој георијски и примењени, па и сасвим практични део.

Ако би се пратила историја термина екологија, могли би-смо видети како је тај термин постепено обрастао новим зна-чењима по мери увиђања да загађеност човекове околине није само физичка. Чак би се могло рећи да је физичка загађеност, и човека самог и његове околине, последица његове духовне запуштености. Да су они који одлучују о физичком изгледу савре-меног света духовно чистији, и околина би нам била чистија. А уместо скупљања папирића и опушака иза оних који их несмо-трено бацају, не мање умесно, ако не и умесније, било би научи-ти те људе да то не чине, тј. помоћи им да се изнутра очисте.

Вишезначност и метафоризација чишћења је врло израже-на не само у древним него, још више, у савременим језицима, што сведочи о томе да људи све јасније препознају проблем чак и ако још не налазе довољно успешна решења. Неке старе

9


метафоре чишћења делују помало заборављено, а нека нова значења су дошла у први план. Тако се мање размишља о чисти-лиштима, а више о хемијском чишћењу, мање о пургаторијуму, а више о пургативима, а ту су данас као кључне речи нашег времена и етничко чишћење, политичке чистке, чишћење тек-ста од идеолошких или словних грешака итд. (в. о томе и на стр. 103-104).

Екологија језика почела се издвајати као засебна област проучавања пре приближно три деценије, а на самом крају XX и на почетку XXI века добила је убрзани замах. Среће се под називима екологија језика (а могло би се говорити и о екологији говора), еколингвистика, еколошка лингвистика, лингвистичка екологија, можда и уз неке друге називе. Ти термини и терми-нолошки изрази најчешће се употребљавају као синоними, иако има основа да се међу њима праве и извесне појмовне разлике.

Говорећи укратко, еколингвистика, као лингвистичка грана окренута екологији језика и говора, има за иредмет пре свега односе међу језицима, као и однос људи према језику и према језицима, посматрано са становишта могућих усаглашености и неусаглашености човека са својим језичким окружењем, са становишта узајамног културног обогаћивања људи, народа и језика или, напротив, различитих облика њиховог сукобљава-ња и загађивања.

Које су главне проблемске области еколингвистике? То су односи међу језицима са становишта развијања и што потпу-нијег остваривања њиховог благогворног утицаја једних на друге, културног прожимања и допуњавања, а избегавања гу-шења и истискивања једног језика од стране другог, његове статусне и функционалне маргинализације и асимилације и акултурације. То су, пре свега:

- односи између великих и малих језика, нпр. питања језич-ког колонијализма, глотофагије, лингвоцида и лингвосуицида, затим тзв. бастардних језика типа разних савремених пиџинских језика насталих мешањем супкултура неког великог језика и неког мањег језика;

- односи између суседних језика, српски и хрватски, маке-донски и бугарски;

10

Еколингвисшика - иојам и иредмеш

- односи између већинског језика и мањинских језика, нпр. немачки и лужичкосрпски, српски и словачки;

- односи између мањинских језика, нпр. украјински и ру-сински, румунски и влашки и сл.

- односи између књижевних језика и њихових дијалеката, и тако даље.

Еколингвистика обухвата и више других проблемских обла-сти, међу којима је једна од важнијих - злоупотреба говора, манипулисање говором, вербалне обмане и друге сличне поја-ве. Проблем је врло стар. Нпр. у Јеванђељу по Матеју 28, 12-15 стоји: „И састаше се са сгарешинама те се договорише те да-доше војницима много новца говорећи: кажите да су његови ученици дошли ноћу и украли га док смо спавали. И ако то до-чује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." Данас су такве актив-ности - када се неистинита прича о некоме, чак и о целом на-роду, за новац разглашава по свету као истина - високо профе-сионализоване, софистициране, и основна су делатност неких светски познатих специјализованих агенција за тзв. РК., тј. за односе с јавношћу.

У злоупотребе језика спадају гакође: - вербалне обмане у свакодневном животу, тј. лажи, полу-

лажи и сл.; - комерцијалне вербалне обмане, нпр. рекламне; - политичке вербалне обмане; - медијске вербалне обмане, нпр. у функцији обликовања

јавног мњења; - вулгаризација говора (простачко изражавање); - тровање говора (ружним и нездравим осећањима - вређа-

ње, понижавање, омаловажавање, потцењивање, застрашивање, сатанизација, презир, мржња, ширење панике, песимизма, де-фетизма итд.);

- говорне манипулације у виду: - превише дугог говора, - игнорисања нечијег обраћања (нпр. када се свесно не

одговара не нечије питање, молбу, захтев), - прекидања саговорника, упадање у реч, надвикивање,

11


- говорење непотребио јаким или високим гласом уз сувишно или непримерено гестикулисање, и др.

У сферу еколингвистике спадају и проблеми у вези с пи-смом, као што су организовано, полуорганизовано, „спонтано" итд. истискивање једног писма другим (с различитим узроци-ма, облицима, циљевмма и последицама таквих процеса), про-блеми у вези с неписменошћу или полуписменошћу великог броја људи у савременом свету и др.

Преглед различитих појава које би требало да буду на оку еколингвиста могао би се, наравно, наставити, али за ову прили-ку то не изгледа неопходно. Важнијим се чини истаћи следеће.

Било би погрешно схватити еколингвистику превише уско - као неку врсту службе за одржавање језичке чистоте и склад-них односа према језицима и међу језицима. Еколингвистика треба да има и позитиваи програм пројектујући оптимална решења и путеве који воде према њима, указујући не само ка-кви би требало да буду најбољи могући односи међу језицима, него указујући и на све добре примере који већ постоје или су постојали, примере употребе језика на начин кроз који се у нај-већој могућој мери језиком остварује лепо, добро и истинито, као три лица исте суштине онога што је најбоље и у човеку и у језику.

12

О ВЕЛИКИМ И МАЛИМ ЈЕЗИЦИМА У СВЕТЛУ ЕКОЛИНГВИСТИКЕ

1

Односи међу језицима као вид односа међу народима, дру-штвима и државама данас представљају једно од најактуелнијих социолингвистичких питања, које се све чешће разматра у тео-ријском оквиру релативно младе дисциплине - еколингвистике.

Еколингвистика, као и друге дисциплине без дуже науч-не традиције, нема широко прихваћену и устаљену дефиници-ју. Са екологијом у ужем смислу, којој је назив дао још 1866. године Е. Хекел, еколингвистика има заједничко то што и њен предмет чине односи између човека и његовог окружења.

Као једна од социјалних екологија (које се развијају од се-дамдесетих година XX века на таласу опште „екологизације" савремене науке, стављајући у центар пажње међусобну усло-вљеност друштва и различитих видова његовог окружења, као и практична питања постизања и неговања оптималних облика тог односа) - и еколингвистика има за предмет однос између одређеног аспекта људске заједнице и њеног окружења, при чему је специфично обележје предмета лингвистичке екологи-је очигледно однос између језика и окружења у којем језик по-стоји и функционише. У то окружење улазе, пре свега, разни други језици и одређене друштвене институције, али, према не-ким мишљењима, и природни фактори, на пример, географски. Томе би се морала додати и питања загађивања језика, било етичке природе (на пример, злоупотребе језика, које у савреме-ним медијима добијају размере врло софистициране кримина-лизованости), било естетске природе (потискивања поетске функције језика превасходно у сферу лепе књижевности, одно-

13

| | | н м|м1 П и и г р С/чнки и шсђу великих и малихјезика

( 1Н1 « мс |1с нп.нш кжаље, деноетизовање и наглашено инстру-\и ппшикшиње језика у већини других области његовог функ-циописиња) и др.

Оно шго еколингвистици дије релитивно зисебно место у склопу социолингвистици блиских дисциплина, и што је, с друге стрине, чини једном од екологији у ужем смислу бли-ских дисциплини јесте значај етичког критеријума (а уз њега често и естетског критеријума) у анализи различитих видова односа између језика и његовог окружења. Наиме, као што је за екологију у ужем смислу важан степен усклађености односа између човека и природе, гако и еколингвистика има истинско еколошко утемељење онолико колико откривајући, описујући и објашњавајући чињенице из оквира свог предмета не пренагла-шава функционални момснат на штету вредновања друштвених и језичких процеса са становишта њиховог доприноса стварању или разарању одређених културних и духовних садржаја, и са ста-новишта оцене степена хармоничиости њихове коегзисгенције.

Али као што је концепт еколингвистике још увек више у процесу уобличавања него у стању чврсте уобличености, с мо-гућношћу да понекад изгледа и помодно, тако и један од основ-них проблема еколингвистике, који се овде разматра - однос између великих и малих језика, још није добио универзалан социолингвистички модел. Било је и мишљења да још није си-зрео тренутик ди се тикив модел убедљиво и исцрпно артику-лише (Кузњецова и др. 1997, 4). На почетку XXI века разлога за уздржаност у оцени могућности разраде таквог модела не-ма, а потреба за њим је све већа.

2

Једно од најчешћих питања која се лингвистима поставља-ју јесте питање о броју језика у свету. Различити извори дају на то питање различите одговоре у зависности од тога шта се сматра језиком, а шта дијалектом, и колико се адекватно дата концептуална дихотомија примењује на конкретне идиоме. Оно што је таквим бројањима заједничко јесте да се ту, по пра-вилу прећутно, броје живи језици. Си становишта проблема историјске судбине различитих великих и малих језика било

14

О великим и малим језицима..

би ие мање интересантно знати и број мртвих језика, поготову разлоге који су довели до нестанка тих језика. Као што се ре-ално човечанство у својој укупности до данас дели на два не-једнака дела: онај део који чине живи и онај којем припадају све претходне генерације, слично је и с језицима.

Игнорисати мртве језике једнако је грешно као заборавља-ти покојне претке, а не мислити о даљем развоју свога језика једнако је неодговорно као и не мислити о будућности својих потомака. Проучавање разлога који су довели до нестанка ве-ликог броја језика несумњиво може бити поучно за очување је-зика чији је опстанак угрожен. Нашло би се ту доста примера великих језика који су у неком погледу временом смањили (као, на пример, грчки), као и малих језика који су се временом све више смањивали (на пример, пруски), па и малих језика ко-ји су у једном периоду постали велики (на пример, класични латински). А свим тзв. мртвим језицима, били они некада ве-лики или мали, заједничко је то да су на крају постали сасвим мали и нестали, неки чак и без икаквог трага о свом постојању.

Изрази „велики језици" и „мали језици" су полутермино-лошке природе и немају посебне одреднице у највећим терми-нолошким речницима. Од тих двају израза нешто већи степен терминологизованосги у новијој литератури стиче израз мали језици (или мииоритарни језици, в., на пример, Дјачков 1997, иако та два терминолошка израза не морају бити синоними) пошто се велики језици често именују према неком свом дру-гом препознатљивом обележју (на пример, као светски језици, језици међународне комуникације итд.). Покушај да изразимо могућна значења израза велики и мали језици лако нас суочава са чињеницом да су речи велики и мали вишезначне и у свако-дневном језику, и у саставу лингвистичких (полу)термина, те да постоје многе димензије језика према којима се они могу сматрати релативно великим или релативно малим.

Пре свега, говорећи о великим или малим језицима најче-шће се има на уму број говорних представпика неког језика, према чему је кинески убедљиво највећи језик, док се на дру-гом полу исте скале налази велики број језика којима говори врло мало људи, као, на пример, на Алеутским острвима, где деведесетак људи раздвојених планинским гребеном говори на

15


два дијалекта алеутског језика. Такав је и наукаиски на крај-њем североистоку Азије, којим још говори око 75 људи, или сиренички, из исте ескимско-алеутске породице. на полуостр-ву Чукчи, којим су пре петнаестак година течно говориле још само две старије особе итд. (Брајт [уред.], 1992, т. 1, 419).

Већи језици хране се мањима повећавајући број својих го-ворних представника, поред осталог, људима који се у процесу асимилације одричу својих малих и непрестижних матерњих језика.

Глотофагија (како је ту појаву назвао 1974. године Жан Луј Калве, в. Калве 1981; 1995) јесте једна врста колективног културног и духовног канибализма, које није усмерено на уни-штавање физичке супстанце народа него најбитнијег у његовој културној супстанци, на уништавање језика. Судбине многих мртвих језика сведоче да је глотофагија врло стара појава, а статус многих савремених малих језика на ивици опстанка гово-ри да апетити глотофага расту (Кристал 2003). Средњи и мали језици у свему томе нису сасвим невини, јер док средњим и ма-лим језицима прети опасност да потискивањем из једне по јед-не друштвене сфере постану језици за приватну употребу, а за-тим кандидати за лиигвистичку музеологију (в. Леман 1996: 185, 191), ти исти језици често се хране својим дијалектима.

Урбаноцентрични начин мишљења наметнуо се и где тре-ба и где не треба као владајући, а према њему природно је када дијалекти убрзано одумиру и када човек усвајајући књижевни језик дефинитивно напушта матерњи дијалекат (тамо где по-стоји значајнија разлика између та два идиома), шго уопште не мора увек бити ни тако природно ни тако неизбежно, него је само уобичајено у једном необичном и несавршеном свету и у данас доминантном систему вредности.

Природно је да се дијалекти мењају, па и да нестају, али не и то да многи од њих морају у најскорије време да нестану за-то што се квалификују као кочница прогреса. Природно је да све људско има крај, али је противприродно тај крај вештачки убрзавати. Колико је филолошки образованих људи пореклом са села описало говор свога краја, саставило речник свога за-вичаја, подстицало неговање тог идиома у уметности и приват-ној комуникацији? Колико су уопште поједини лингвисти, без

16

О великим и малим језицима...

обзира иа ужа научна интересовања, допринели да се дуже одржи или да се сачува од заборава неки део језичке реално-сти? Ако такви чине мањину, онда су они који чине већину, мање или више, пасивно или активно, углавном несвесни сау-чесници у глотофагији, прикривеном лингвоциду и тихом је-зичком лапоту.

3

Језици се виде као велики, средњи или мали и према ра-ширености употребе одређеног језика на одређеној државној територији. У том погледу руски језик је испред кинеског, јер је Русија држава с највећом територијом на свету. Неки азиј-ски језици (на пример, бенгалски, јапански, индонежански) нису толико мањи од руског језика према броју говорника (в. Алманах 1997: 642) колико према величини територије на ко-јој се ти језици говоре, поред наравно и неких других критери-јума (културни престиж, политички утицај итд.).

Величина језика огледа се и у функционалној раширено-сти његове употребе међуразличитим иародима, у чему је са-времени енглески језик испред осталих, што је донекле слично статусу који су у прошлости имали неки други језици, на пример, класични грчки у античко доба, или касније латински језик, или старословенски језик код већег дела словенских на-рода у средњем веку.

Сличности су, природно, праћене разликама, од којих је једна од највећих у томе што ширење енглеског језика пред-ставља више него и у једном другом сличном случају плод ко-ординиране политике ширења економског, војног, политичког и културног утицаја, у оквиру које језичка политика има по-себно место. То није нешто посебно ново. Слично се, иако углавном мање изразито и мање у томе успешно, понашају многе државе сразмерно својој величини, амбицијама и снази, али се на савременим великим језицима механизам језичке експанзије, заједно са сваком другом експанзијом, релативно добро може посматрати.

Поред тога, захваљујући степену развијености данашњих медија и све тешњем информативном, политичком и економском

2 Српски и-Јмеђу великих и малих јсчика 17


повезивању различитих делова света, али и другим факторима, еиглески језик је према степену територијалне и функционалне експанзије надмашио све претходне сличне покушаје језичке експанзије. С друге стране, упоредо са ширењем енглеског је-зика, у Европи, али и другде у свету, јачају тенденције разви-јања и неговања вишејезичности.

Величина језика такође се уочљиво испољава у економ-ској, политичкој и војној моћи народа који одређеним језиком говори. У разним историјским периодима назив највећих према том критеријуму могли су понети различити језици, на пример, посматрано из европске перспективе, грчки језик, затим латин-ски, па знатно ближе нашем времену, француски и немачки. У војнополитички биполарном свету биле су релативно јасно разграничене и сфере утицаја језика који су према том крите-ријуму били највећи, руског и енглеског. Урушавањем моћи једног од двају водећих светских центара, готово као по физич-ком закону спојених судова, почела је убрзана експанзија дру-гог центра, која, наравно, има и свој језички облик. Тиме је до тада други велики језик постао још већи, а према критеријуму војнополитичке, економске и информативне подршке коју има, тренутно и највећи у свету.

Језици се могу видети као велики или мали и према томе колико дуго постоје. С тог становишта, грчки језик, на при-мер, иако је данас релативно мали језик, има дугу и културно богату историју која га у том погледу чини врло великим, док је кинески језик у целом свом историјском периоду велики језик, не само због броја људи који тим језиком говоре, и због допри-носа културе стваране на том језику култури човечанства, не-го и због чињенице да је кинески један од језика с најдужим континуираним историјски потврђеним развојем. Мање су по-знати примери језика који су мали према броју говорних пред-ставника, али велики према томе колико дуго трају, какав је, на пример, свански језик на Кавказу, којим данас говори око 80 хиљада људи, а који је историјски посведочен још пре две хи-љаде година. (Сване, племе изнад Колхиђана, помиње Страбон још на размеђу старе и нове ере, набрајајући мале народе тог подручја, в. Климов 1996.)

Пошто се величина једног језика огледа и у томе колико он утиче, или колико је утицао, на друге језике (у њиховом

18


књижевнојезичком развоју, у обогаћивању лексичког или гра-матичког фонда, у развијању њихових стилистичких могућно-сти или на неки други начин), посматрано из тог угла, слика о великим и малим језицима постаје још сложенија.

Два класична језика, старогрчки и класични латински, у том погледу су, иако мртви, и данас велики, јер су грчки и ла-тински елементи врло раширени у већини живих књижевних језика, а енглески (иако и сам, као што је познато, посредно или непосредно много дугује латинском) према истом крите-ријуму има још једну потврду своје садашње величине, пошто снажно утиче на многе живе језике, велике и мале, толико јако да су одавно сковане сложенице типа франгле - за француски презасићен англицизмима, коглиш - за корејски с непотребно много англицизама и сл.

Старословенски језик, који је у облику црквенословенских редакција био вековима књижевни језик великог дела Словен-ства, такође је и према критеријуму степена утицаја на млађе словенске књижевне језике (посебно на руски) - велики језик.

Али, као што је такође познато, питање степена утицаја једног језика на друге језике наслања се на питање језичких контаката, који могу бити толико интензивни да доведу до стварања мешаних језика, прво као пиџинских језика, а после најмање једне генерације којој тај идиом постаје матерњи је-зик, као креолских језика. У литератури се најчешће као при-мери пиџинизације и креолизације узимају идиоми настали мешањем неког неиндоевропског језика са енглеским или не-ким од романских језика, али су у креолистици, као лингви-стичкој дисциплини насталој педесетих година, која има за предмет проучавања контактне језике, прикупљени и обрађени подаци и за многе друге случајеве таквих језика, на пример, за низ контактних језика насталих на руској језичкој основи: ру-ско-норвешки, руско-кинески (постоји неколико таквих идио-ма), тајмирски, алеутски језик острва Медни и др.'

Разликовање језика према степенуразвијености књижев-нојезичког израза такође је једна димензија њиховог разлико-

1 Обиље података о руским пиџинским (и креолским) језицима да-је В. И. Беликов у зборнику: Кузњецова и др. 1997, 99-109.

19


вања као великих, средњих или малих. Као што је утврђено у социолингвистици (в. Радовановић 1986) постоји више фаза кроз које један књижевни језик пролази док не досегне статус развијеног књижевног и стандардизованог језика (селекција, дескрипција, акцептуација, елаборацнја итд.). Већина тих фаза је градуелне природе, тј. језик може бити више или мање, бо-ље или слабије стандардизован.

Тзв. велики језици су истовремено језици с дугом и бога-том књижевнојезичком традицијом, релативно добро описани у већем броју разноврсних граматика и речника и најближи појму оптимално стандардизованог језика, нремда и релативно мали језици, какав је, на пример, чешки, могу према степену развијености књижевнојезичког израза и стандардизованости бити на нивоу тзв. великих језика.

На другој страни су језици који се због релативно слабије развијености књижевнојезичког израза у том погледу не могу сматрати великим, било да на тим језицима говори релативно велики број људи (на пример, бенгалски, свахили или хауса), било да је и број говорних представника таквих језика мали (на пример, тзв. књижевни микројезици).

Као што би овај врло селективан преглед критеријума пре-ма којима се језици могу разликовати као велики или мали тре-бало да покаже, величина неког језика испољава се истовремено на различитим плановима од којих нису сви једнако важни, ни-ти су увек подударни у степену изражености одређене одлике.

4

Малих језика је далеко више него великих, али бројност врло малих језика није фактор који би им помогао у преживља-вању, јер су то језици народа и етничких група мале или чак минималне економске, политичке и организационе снаге, која се њиховим маргинализовањем и уситњавањем још више сма-њује, с тенденцијом да такви језици постану безначајан песак у лингвистичком рељефу света, вредан једино као подножје или саставни део растућих лингвистичких масива.

Мали језици већином су мало познати језици, за које често ни многи лингвисти нису чули, а поготову за њих не знају говор-

20


ни представници великих језика ако немају веће лингвистичко образовање, што је ретко. Практична анонимност малих језика један је од чинилаца који иду на руку њиховом затирању.

Ретке информације о малим језицима које се појаве у меди-јима по правилу су или сензационалистичке (с бизарним детаљи-ма о неком језику којим говори само симболичан број људи, или о новооткривеном племену које говори непознатим језиком), или су статистичке (на пример, како научници неке лингви-стичке велесиле сматрају да ће се за пола века број живих је-зика преполовити, а да изгледе да трајније опстане има само око триста језика и сл.).

У оба случаја те ретке и штуре медијске вести не поста-вљају проблем опстанка малих језика као цивилизацијско и етичко питање, па у ширем смислу и као ексцтшко питање, а предвиђање њиховог масовног скорог нестанка, с позивањем на научне изворе одговарајућих информација, као да је срачунато да јавно мњење убеди у неминовност и оправданост таквог развоја догађаја. Стварање медијске слике о примитивности свих или већине малих језика и њиховој осуђености на скоро нестајање, или једноставно прећуткивање проблема судбине малих језика, фактички представља спонтано или организова-но припремање терена за њихово тихо затирање, било ограни-чавањем и смањивањем друштвених функција малих језика до њихове потпуне социјалне маргинализације (с паралелним фа-воризовањем неког светског језика као јавног, а затим и зва-ничног језика те средине), било стварањем негативног става о вредностима властитог језика код говорних представника ма-лих језика, било језичком сецесијом и политичким комадањем једног језика не неколико мањих (што се десило српском језику на крају XX и почетку XXI века), било на неки други начин, а најчешће комбиновањем свих расположивих метода експанзи-је великог језика на штету малог.

Не постоји, нажалост, друштво за заштиту малих језика, као уосталом ни друштво за заштиту од насиља великих наро-да над малим народима, иако постоје организације које, под покровитељством ОУН, или без такве подршке, воде бригу да не нестану неке ретке врсте ајкула, тигрова или неке друге жи-вотињске или биљне врсте. Један од разлога опстајања таквог

21


парадокса вероватио се налази у чињеници да је богатим дру-штвима јефтиније да у јавном мњењу медијску слику о својој хуманости прибаве прилогом за заштиту неке биолошке спе-ције него спасавањем од нестајања неког малог језика потен-цијално непослушног народа, којем би поседовање властитог језика и писма могао бити разлог да буде још самосвеснији.

5

Еколингвистика, која је у центар својих истраживања ста-вила проблем односа између великих и малих језика, тек се у новије време, с доста напора и с још увек сразмерно скромним резултатима, уобличава као посебна лингвистичка дисципли-на, умногоме и зато што је заштита малих језика од нестајања супротна актуелним тежњама да се створи свет једног језика, једног писма, једне нације, једне идеологије - као свет „супер-језика", „супернације" и „суперидеологије". (Језичке и друге сличности између концепта тзв. „супермена" и немачког „иберменша" овде се неће разматрати, као донекле удаљенија тема.)

Додуше, еколингвистика је почела је да се заснива још пре три деценије књигом норвешког лингвисте Е. Хаугена Екологи-ја језика (Хауген 1972), али тек од деведесетих година, када је убрзано нестајање многих језика бар у делу социолингвиста схваћено алармантно, она привлачи ширу пажњу, у сваком слу-чају и даље недовољну. Еколингвистика, као што је у уводним напоменама речено, има за предмет односе између различитих језика и њихових окружења (укључујући, пре свега, географске, етничке, језичке, институционалне и друге ентитете, и пробле-ме као што су нромена, напуштање и смрт језика, пиџинизаци-ја, креолизација, позајмице, диглосија, урбана дијалектологија и др. (Ашер [уред.] 1994, т. 3, 391).

У оквиру еколингвистике међу најважнијима су и феноме-ни који су добили тачне, али мрачне називе - смрт језика, гло-тофагија, лингвоцид, рат међу језицима и сл. Пошто, као што је из теорије метафоре познато, једна метафора има својство да лако изазива себи сличне метафоре, могло би се са истим осно-

22


вом говорити и о иасиљу над језицима, о злостављању језика, о рањавању и убиству језика (на мах или с предумишљајем и из ниских побуда и сл.), што би могло бити предмет међународ-ног права.

У највећем броју таквих случајева ради се о односима из-међу великих и малих језика. Грађе за истраживања те врсте има изузетно много, али ако та грађа не буде довољно брзо и ефикасно обрађивана, она неће много помоћи ни у регистрова-њу, ни у расветљавању различитих злочина над малим језицима, а још мање у њиховом онемогућавању. Ево неких примера.

Од приближно 200 језика аустралијских домородаца који су постојали пре почетка колонизације Аустралије, на крају XX века (године 1990) мање од 50 језика имало је заједнице у којима су и деца говорила те језике.2

Слично је са индијанским језицима у САД (један од рет-ких изузетака је језик племена Навахо, који је, сматра се, одр-жао кроз историју углавном исти број говорника). У Европи келтски језици боре се да преживе уз енглески и француски. У Африци су многи мањински језици (на пример, језици породи-ца хои и сан у јужној Африци) нестали, али се запажа да су у њиховом гушењу поред језика колонијалиста учествовали и неки у локалним оквирима престижни афрички језици. Итд.

Понекад природна изолованост и/или свестан отпор према инокултурној доминацији омогућују и малим језицима да пре-живе, као што је случај с неким индијанским језицима у пуебли-ма и кањонима Аризоне и Новог Мексика, или с поменутим сванским језиком на Кавказу.

Узроци језичке смрти су, пре свега, економски, демограф-ски, институционални (одсуство институционалне подршке опстанку малог језика), психолошки (негативни ставови према сопственом малом језику) и, у вези с тим, статусни (мада исти језик с непрестижним статусом у једној средини може имати престижан статус у некој другој средини, на пример, арапски у Европи и арапски на Блиском Истоку) (Ашер [уред.], 1994, т. 4, 1989-1990. с литературом).

2 Податак је узет из ИАЛ 1994. Према другим изворима, аутохтоних аустралијских језика било је можда и триста, а тај број је до данас скоро преполовљен, в. Бугарски 1993: 25.

23


Лиигвоцидалиа политика је понеусад сасвим експлицитна, каква је била америчка језичка политика на пацифичким остр-вима, на пример, на Гуаму почетком двадесетих година. Данас је за аутохтоно становништво Гуама њихов некада матерњи је-зик, чаморо, постао секундарни језик којим сразмерно мало, и све мање људи течно говори. Понекад језичка политика декла-ративно није усмерена на затирање малог језика, али ако су евентуалне законске одредбе које би требало да штите мале јези-ке само или претежно формалне природе, ако се из различитих разлога не примењују, или се недовољно доследно примењују, онда је гушење малих језика само можда успореније, можда мање видљиво, али у крајњој линији реалносг. До сличног, али блаже формулисаног закључка долази Л. Еле пишући о језич-ким правима Лужичких Срба и других мањина у СР Немачкој (в. Кузњецова и др. 1997: 200-207, посебно стр. 207), када сма-тра да у данашњој Немачкој постоји добра правна основа за очување права мањина, укључујући и њихова језичка права, али да многа правна решења постоје само формално, при чему у закључку о узроцима таквог стања помиње једино пасиван однос Лужичких Срба према могућности да доследније захте-вају остварења својих законом предвиђених права.

Угрожавање језика може имати и различите посебне облике, као што је, на пример, угрожавање националног писма. У срп-ској култури још су сасвим свежа сећања на готово полувековно прећутно изразито фаворизовање латинице, у време једнопар-тијске владавине Југославијом Јосипа Броза, када је указивање на последице такве језичке политике било скопчано с ризиком да добије опасну квалификацију као политички неподобно (или, у данашњој американизованој терминологији, „политички некоректно"), због чега је мало ко дизао глас у одбрану тада већ сасвим маргинализоване ћирилице, бар упола гласно колико се од краја осамдесетих година почела гласно изражавати забри-нутост за судбину латинице у српској култури (в. Пипер 1990).

Уништавање малих језика добило је последњих година та-кве размере да су ОУН, УНЕСКО, Савет Европе и неке научне организације почеле да изражавају забринутост због судбине угрожених језика, што још аргументованије, али с мање одје-ка, чине поједини лингвисти, на пример, у зборнику Језичка

24


људска права?. ИпакЈпостојећа међународна и национална по-дршка и заштита угрожених језика очигледно је недовољна, а понекад и неодговарајућа (Ашер [уред.], т. 4: 2211).

Начин на који светске и регионалне међународне културне и научне институције воде бригу о заштити угрожених језика, обим и интензитет активности усмерених у том правцу, донекле личи на свесно или несвесно умиривање савести, тј. на неку врсту моралне анестезије савременог лингвистичког поколе-ња, или на усамљене покушаје да се нешто учини акцијама ко-је немају ширу подршку ни у науци ни у друштву.

Тако се средином деведесетих година група лингвиста Ин-ститута за филологију Сибирског одељења Руске академије на-ука хитно латила описивања језика арктичких народа Русије. Данас има још 26 таквих језика, подељених у пет група (само-дијски, палеоазијски, обско-угорски, тунгуско-манџурски и туркијски језици) и већином су то врло мали језици, с тенден-цијом убрзаног смањивања. Иако, с једне стране, од 1979. го-дине опада број људи на територији бившег Совјетског Савеза који говоре руски као матерњи језик, а нису Руси, с друге стра-не, то није битније зауставило тенденцију смањивања иначе малих језика. На пример, према последњим истраживањима само још 245 људи сматра јукагирски матерњим језиком (35% Јукагира), али само 20 људи слободно говори јукагирски (2%).

Ипак, многи стручњаци (па и неки представници малих сибирских народа) не мисле да су мали језици осуђени на не-стајање, полазећи од тезе да и независно од броја говорних представника, када се створе повољни услови, може да се пре-породи језик било код живог народа (Иванов и др. [уред.] 1994, 16), што је више начелно тачно него што је стварно тачно, јер се, нажалост, реалност често разилази с начелним истинама.

У мери у којој су локални државни органи стварно или привидно заинтересовани да подрже опстајање малих језика, могу се предузимати и посебне мере. На пример, у Републици Саха (у Јакутији) обновљено је 95 номадских општина, осно-вано 14 школа с наставом на матерњем језику, усвојен је закон

3 Т. ЗкиНпаћ-Кап§а8, К. РћЈШрзоп (еЉ), ЈЛп&тхНс Нитап -Сатћпс^е 1ЈшуегеШ Рге.ча, Сатћп<1§е, 1995.

25


о језицима у Републици Саха итд. Усвај&ње нових закона о је-зицима у бившим совјетским републикама било је, поред оста-лог, нужно и због тога што су у време перестројке за државне језике проглашени језици тзв. титуларних народа, што је води-ло неравноправном статусу других језика, односно из једне крајности (недовољна брига за мале језике због фаворизовања руског језика) отишло се у другу крајност (вештачко фаворизо-вање језика тзв. титуларног народа, макар он био и мањински, што ни у ком случају није поправило статус осталих малих је-зика, нити је пракгично битније изменило статус руског језика као језика споразумевања међу припадницима различитих на-ција у Руској Федерацији, в. Пипер 1989: 97). При томе се зане-марује врло важна чињеница да руски народ у Руској Федераци-ји нема неку своју републику, какву други народи имају, тако да би руски језик фактички требало да има статус титуларног језика за целу Русију, чији је назив уосталом и изведен од на-зива руског народа.

Ставови социолингвиста о проблему угрожености малих језика варирају од мишљења да се не треба мешати у језички развој, до мишљења да се њиме може у потпуности управљати (Едвардс 1994: 205). Средина у односу на дате крајности (која је, као и обично, истовремено већинско мишљење) издиференци-рана је према томе да ли је ближа једном или другом екстрему, и како се гледа на могућности решавања конкретних проблема.

Изражавајући извесну скептичност према лингвистичкој екологији, британски лингвиста X. Едвардс сматра да би тре-бало питати и говорне представнике угрожених језика колико су заинтересовани за спасавање својих језика (изван лингви-стике сличан став имају савремени заговорници еутаназије), износећи такође схватање да ни потискивање малих језика ни-је знак прогреса као што то није само по себи ни мишљење да треба спасавати све умируће језике (Едвардс 1994: 142-144). Своју скептичност он гради на мишљењу да одбијање напу-штања малог језика по правилу значи пристајање на живот у заосталости, и на хипотези према којој што је више језика у контакту, они утолико брже деградирају осим једног који по-стаје лингва-франка (Едвардс 1994: 107, 115), наводећи неке мање-више познате примере дефинитивног нестајања малих

2 6


језика, иа пример, у Великој Британији је 1974. умро последњи човек који је говорио мански, а у Турској 1984. последњи чо-век који је говорио убихски (Едвардс 1994: 21).

Ту се, наравно, отвара велико питање шта се сматра про-гресом а шта заосталошћу и да ли се смеју на основу изолова-них примера правити генерализације (колико су се, на пример, усрећили они амерички Индијанци, аустралијски домороци, или аутохтони становници Гуама који су се одрекли језика својих предака, и да ли је го баш привлачна перспектива за многе друге мале народе). Сасвим у духу доминирајућег функ-ционализма западне цивилизације Едвардс подсећа да је неоп-ходно разликовати инструменталне функције језика од оних које он зове сентименталним и које су везане само за етничка осећања, а које су у случају малих језика доминантне ако не и једине (Едвардс 1994: 128), подсећајући ипак, коректно, да су у заштиту тзв. сентименталних функција језика писали још В. фон Хумболт и Ј. Г. Хердер.

Када се говори и пише о угрожености малих језика од стране великих, у фокусу је данас енглески као најраспростра-њенији језик изван земаља у којима је већини становништва то матерњи језик, као језик на којем се одвија 75% кореспонден-ције у свету, и размењује више од 80% компјутерске информа-ције (Едвардс 1994: 41). Једно од питања која се у вези с тим отварају јесте питање спонтаности и прогресивности глобали-зације енглеског језика.

Поред аутора који тај процес виде као искључиво или углавном прогресиван, има и друкчијих мишљења. На пример, британски социолингвиста А. Пеникок у раду Енглески у свету, свет у енглеском оспорава мишљење о неутралности процеса ширења енглеског језика, о природности и благотворности тог процеса (в. Толефсон, уред., 1995). Неки примери који би гово-рили у прилог његовом мишљењу већ су овде наведени, а они нису усамљени. На проблем да глобални језик може да буде је-зик управљача и механизма управљања скрећу пажњу у истом зборнику Д. В. Гегео и К. Е. Вотсон-Гегео, наводећи пример Соломонових острва, где енглески говори 10-15% становни-штва, али је читав школски систем само на том језику, који слабо знају и сами наставници, док су ученици немотивисани

27


да га уче, па је читава иастава умногоме ритуал, а јаз између градског и сеоског становништва учењем енглеског језика ни-је се премостио, не чине се релевантни покушаји, нити се види стварна жеља да се тај јаз премости.

С друге стране, колико би погрешно било на основу мањег броја примера правити велике генерализације, толико ипак вреди констатовати да друштвена улога енглеског језика није свуда иста. Иако је то чешће језик колонизатора или неоколони-затора, у Јужној Африци управо је енглески био језик на којем се одвијала борба против колонијализма (додуше, не англосак-сонског), а индијски лингвиста Б. Качру у истом зборнику (То-лефсон, уред., 1995) скреће пажњу на чињеницу да у Индији сваки покушај да се функционално прошири неки од локалних језика изазива жесток отпор говорних представника других је-зика, док енглески не изазива такав отпор као „ничији језик" у тој средини, а сећање на период када је енглески био језик ко-лонизатора је, сматра Б. Качру, избледело.

6

За разматрање социолингвистичких и других особености односа између великих и малих језика обиље грађе дају сло-венски језици, који обухватају, поред руског језика, великог у светским размерама, пољског и украјинског језика, великих у европским размерама, такође средње и мале језике, којих је у словенској језичкој породици, као уосталом и у свету, највише, па и врло мале језике у процесу нестајања, какви су лужичко-српски језици.

У словенској породици је и интересантна група књижев-них микројезика, којима говоре релативно мале етничке или културне заједнице са извесним посебностима у односу на сво-је језичко, понекад и етничко, несловенско или инословенско окружење (књижевни језици југословенских Русина, Гради-шћанских Хрвата, Молиских Хрвата, пољских Кашуба и неки још мањи историјски или савремени идиоми). Термин словен-ски књижевни микројезици (Дуличенко 1981), који се за такве језике користи, не упућује само на чињеницу да су они мали према броју људи који њима говоре, него и на то да су ти језици

28

О велшим и малим језицшш.

мали и према степеиу своје књижевнојезичке развијености. Они по правилу имају своју према нечему специфичну писме-ност, неке облике уметничке књижевности, понекад и извесне шире друштвене функције (на пример, у администрацији), у најбољем случају и основне облике сгандардизације кроз реч-нике, граматике, нравопис.

У словенској језичкој породици постоје и сасвим необични примери настајања нових, малих књижевних језика (хрватски, бошњачки) неком врстом језичко-политичке сецесије од некада заједничког српскохрватског језика, при чему се не мења гото-во ни у чему битном структура „нових" језика, али се несумњи-во мења политички стагус идиома, који сада носи засебно име (уз шта иду разлике у избору писма, правопису, неким другим облицима стандардизације итд.).

У погледу односа словенских језика у контакту или у кон-фликгу с другим језицима, запад и исток Славије од најстари-јих времена иоказују различите слике. На истоку словенски елемент надјачава, потискује или асимилује несловенски, пре свега угро-фински и балтски, почев од миграција племена Вја-тича уз реку Оку и новгородске колонизације руског севера (Калнињ 1997: 4), а на западу су Словени вековима објекат гер-манске асимилације. Прелазак на немачки језик или дијалекат остваривао се у овом другом случају постепено и пролазио је кроз низ фаза, које су социолингвистички интересантне, али које морају бити предмет засебног разматрања. Последње ма-ло острво некадашњег великог словенског масива на територи-ји данашње Немачке чине Лужички Срби. Иако горњи и доњи лужичкосрпски језик као књижевни језици постоје од XVI ве-ка и имају одлике релативно развијених књижевних језика (књижевна традиција, стилска издиференцираност језика, ви-ше граматика, речника и монографских обрада лингвистичких питања, штампа, настава на тим језицима итд.), то су вероваг-но европски књижевни језици чији је опстанак најугроженији.

Један од највидљивијих облика њиховог нестајања јесте смањивање броја људи који говоре неким од лужичкосрпских језика, а други је све већи утицај немачког језика на њихову структуру и употребу. Промене које се дешавају у доњолужич-косрпском највидљивије је у лексици, мање у фонетици и граматици. Ф. Михалк је у истраживању обављеном још 1964.

29


годиие сматрао поузданим само изговор информаната који су се родили пре 1890. године. Драстично и убрзано смањује се и територија на којој се говори доњолужичкосрпски језик, а сма-њује се и број људи који њиме говори: 1840. године - 164.000, 1955. године - око 80.000, 1994. године - око 70.000, према по-дацима Лужичког етнолошког института. Говорни представ-ници доњолужичкосрпског језика чинили су у XIX веку 42%, а средином XX века 28% Лужичких Срба. Данас од људи који говоре један од лужичкосрпских језика гек нешто више од но-ловине сматра себе Лужичким Србима.

Интензитет комуникација на доњолужичкосрпском је вр-ло низак. То је углавном комуникација у селу или, још уже, у кући (Калнињ 1997: 5-7).

У знатном броју доњолужичкосрпских говора у називу за оца користе се речи немачког порекла/о1ег,/е1ег, а1о..., ређе и за мајку ти1ег, тШегка, те(егка.

У Хоћебусу (нем. Котбусу) постоји школа с доњолужич-косрпским наставним језиком, издају се новине на том језику, ради одељење Домовине, постоји издавачка делатност и радио-емисије на том језику, али је то највећим делом спољашња подр-шка очувању лужичкосрпског језика. Осећање непрестижности матерњег језика, које су током дугог низа година подстицале друштвене околности, продубљује се и постаје стереотип који је тешко победити, па се сфера употребе доњолужичкосрпског језика све више сужава.

У католичком делу горње Лужице лужичкосрпски се боље држи. Данас становништво те области чини 26% лужичког ет-ничког елемента.

Лужичкосрпски језици имали су и раније у својој историји тешких периода када је употреба лужичкосрпског била отворено потискивана и забрањивана. Данас формалне забране негова-ња лужичкосрпских језика нема, али економске прилике, које младе Лужичке Србе све више одводе да живе даље од Лужи-це, и стварање у јавном мњењу слике о лужичкосрпском као неком социјално свакако непрестижном језичком куриозитету, води његовој тихој, али врло убрзаној ерозији. И ако се, кори-стећи се терминолошком метафором лингвоцида, оно што је покушано с лужичкосрпским језиком у нацистичкој Немачкој може назвати отвореним лингвоцидом у покушају и на мах, ово

30


што се сада дешава јесте нека врста постепеног лингвоцида, ко-је може да изгледа као језичка еутаназија или лингвосуицид.

Иако може да звучи злослутно, говорећи о савременом тренутку лужичкосрпских језика, неће бити сувишно подсети-ти се судбине њиховог најближег рођака - језика Полапских Словена, који је изумро у XVIII веку. У XVII веку пастор Хри-стијан Хениг, пишући о полапском језику, записао је и следе-ће: „Данас овде вендски говоре само малобројни старци; они више са младима не говоре на том језику да им се ови не би смејали. Омладина осећа одбојност према матерњем језику, и зато не само да неће да га учи, него неће ни да га чује." (Кал-нињ 1997, 9).

Данас се број говорних представника лужичкосрпских је-зика приближава броју најразвијенијег словенског књижевног микројезика, русинског. Али, као што знамо, поред сгатистике важан је и правац промена. За лужичкосрпски то је, нажалост, тенденција смањивања, а за русински, срећом, није.

7

Будућност ће показати да ли ће актуелне глобалне језичке, лингвистичке, информатичке, економске и политичке тенден-ције претворити планету у свет једног језика, једног писма, једне идеологије и других облика опште унификације. Многи примери из ближе и даље историје показују да изразита екс-панзија неке државе, идеологије, религије итд., може да буде праћена пукотинама у самом центру појаве која се наизглед не-заустављиво шири. Чињенице говоре да то не мора бити само хипотеза. Оно што је, прво, било познато само делу Америка-наца, да би затим постало за сада маргиналнији предмет аме-ричке унутрашње политике, иа утолико и мас-медија, сада је све чешће и предмет социолингвистичке пажње. А проблем је у следећем: у САД је све више људи који не говоре или слабо говоре енглески, и све је мање међу њима људи који желе да науче енглески језик, пре свега зато што расте број америчких грађана латиноамеричког порекла, као што расте и њихова еко-номска и друштвена снага, али и из низа других разлога.

31


У цитираном зборнику Моћ и неравноправност у настави језика (Толефсон 1995) један од аутора, Т. С. Донахју, анали-зирајући како се тај процес одвија, констатује поред осталог да у САД није било закона о језику док енглеском није било кон-куренције (до шездесетих, седамдесетих година). Тада су у ве-зи с либералним покретом за грађанска права у низу држава уведене школе на језицима мањина, пре свега на шпанском, а у неким државама и гласање на више језика. Следила је реак-ција конзервативаца. Године 1981. поднет је законски предлог да се енглеском језику уставом додели статус државног језика. За предлагача је нађен сенатор јапанског порекла С. Хајакава. На савезном нивоу тај предлог није прошао, али је дванаест америчких држава, углавном јужних, ипак донело одговарају-ће законе, искључивши тиме могућност употребе у државној сфери било ког другог језика осим енглеског. Реакција Амери-канаца којима енглески није магерњи језик јесте да све више игноришу такав октроисани државни енглески, стално проши-рујући неформалне, али економски све јаче друштвене кругове у којима живе, раде, тргују, уче, забављају се итд. - на језику који није државни, без потребе да из таквих кругова, у којима су апсолутна већина, често излазе у инојезични друшгвени круг.

Међу бројним проблемима који стоје на путу американи-зације све бројнијих америчких имиграната указује се и на чи-њеницу да се у друштвеној свести већине Американаца, поред одсуства јаче мотивације за учење страних језика (Едвардс 1994: 192), једнојезичност (наравно, енглеска) повезује са успе-хом и високом културом, а двојезичност са сиромаштвом и за-осталошћу (ово друго неки покушавају да и експериментално „докажу", а други пак оспоравају; Едвардс 1994: 71). Сличних дискусија било је и у Русији у време перестројке.

Америчка држава, наравно, покушава да нађе ефикасне облике американизације све већег броја Американаца који још нису прихватили културне обрасце које САД нуде или намећу свету. То су, пре свега, различити програми учења енглеског језика и адаптирања доминирајућем друштвеном и културном моделу. Резултати су различити. Јер, као што је амерички со-циолингвиста Едвардс тачно приметио, језици у контакту лако постају језици у конфликту (Едвардс 1994: 89), мада обично није у питању борба између језика него борба између интере-

32

О великим и малим језицима...

сних група (Едвардс 1994: 205-206), јер иза културно-језичких ироблема у савременом свету по правилу стоје политички и економски интереси група које желе да имају власт.

* * *

Ако би се из изложеног извукао закључак да је поента овог излагања дизање гласа у заштиту малих језика који су угрожени од стране великих, и посебно оног језика који се сада намеће као „супервелики", то би било само делимично тачно, односно било би то истовремено делимично нетачно. Ни језици, као ни људи, ни народи, нису, и не могу бити, и не треба да буду у сва-ком погледу исти. Било је и, надајмо се, биће и даље и великих и малих језика, при чему мали језици могу бити у нечему ве-лики, а велики језици могу бити у нечему мали. Природно је да неки језици постепено нестану, као што је природно настојати да сви језици и дијалекти што је могућно дуже опстану, а не-природно је чињењем или нечињењем подстицати смањивање броја језика у свету у корист мање групе великих или, у крај-њој линији, само једног језика.

Правдати то комуникативним потребама није само етички неутемељено него је и лингвистички неутемељено, јер је функ-ција споразумевања само једна од многих језичких функција. Такав лингвистички редукционизам водио би ампутирању многих културних, естетских, духовних и других димензија постојећих језика и хипостазирању улоге језика као средства којим се остварују одређени материјални циљеви. Пуштајући многе мале језике низ реку заборава, човечанство би се олако одрекло једног дела своје душе зарад брже комуникације и ефикаснијег командовања у глобалном светском мравињаку. Наравно, они који су убеђени да је такав систем вредности је-дино добар, настојаће и да га остваре. Они који такву хијерар-хију вредности не прихватају, настојаће, према могућностима, да раде оно у шта они верују. У најскромнијем случају даће свој глас у заштиту права на постојање, неговање, развијање и учење свих језика, и великих и малих. Ово је скроман прилог напорима који воде ка том другом циљу.

3 Сриски измсђу великих и малих језика 33

СРПСКИ ЈЕЗИК НА ПОЧЕТКУ ВЕКА

1

Иако су последње године века или миленијума обично подстнцајније за покушаје да се прикаже општа слика стања у оним областима у којима је човеков дух оставио видније тра-гове него почеци таквих временских размеђа, понекад је по-требно сагледати и с чиме се ушло у ново раздобље, поготову тамо где би до следећег свршетка века предмет разматрања мо-гао изгубити на актуелности или чак сасвим нестати.

На самом крају минулог столећа објављена је једна од нај-значајнијих књига у српској лингвистици деведесетих година - Српски језик на крају века (Радовановић, уред., 1996), у којој је колектив угледних стручњака документовано и прегледно изложио слику стања у српском језику у датом синхронијском пресеку, како на општем плану, тако и у појединим важнијим областима језичке структуре и сферама њеног функционисања (социолингвистички аспекти, лексика, фонетика, морфологија, синтакса и фразеологија, специјални стилови, дијалекти, право-писна норма). Будући да су неке од развојних линија у српском језику које се разматрају или помињу у књизи Српски језик на крају века постале много изразитије него што су биле пре не-колико година, те да су се појавиле нове чињенице којих није било када је та књига настала, и да оне узете у својој укупности дају такву слику о савременом српском језику која заслужује пуну пажњу не само лингвиста него и целе српске културне јавности - у редовима који следе учињен је покушај да се у об-лику сажетог прегледа тих чињеница, или бар важнијих међу њима, пропраћеног најнужнијим коментаром, изложи у општим цртама слика о српском језику на почетку XXI века коју те чи-њенице сугеришу и како је аутор види. Она је, у целини посма-трано, таква да даје доста основа за питање о могућој угроже-ности савременог српског језика у неким од главних одлика

34

Сриски језик на иочешку века

његовог бића, што ее испољава, пре свега, у различитим обли-цима његовог смањивања и у сужавању иеких сфера њ"еговог функционисања.

Смањивање појединих језика и сужавање њихових упо-гребних могућности представља појаву доста раширену у са-временом свету, о којој се више говори у стручним круговима (па и ту мање него што би требало), а нешто мање у јавности.

Израз мали језик, који се до скора употребљавао углавном нетерминолошки или полутерминолошки, добија у савременој ЈШНГВИСТИЦИ све већу терминолошку одређеност због све акту-елнијег проблема смањивања и нестајања језика малобројнијих народа пред ширењем језика многобројнијих, или у неком дру-гом погледу већих и јачих народа, због чега се већ говори о хит-ности стварања језичких музеја (Леман 1996). Ниједан језик ни-је у сваком погледу велики, а и мали језици често имају неку ди-мензију према којој су велики. Ако ништа друго, за сваки народ, и за сваког нормалног појединца у њему, његов језик морао би му бар у психолошком погледу бити најближи, најважнији, па у том погледу и највећи. Постоји много критеријума према који-ма се језици могу видети као већи или као мањи (Пипер 1998, в. и први одељак у овој књизи). То је, пре свега, број говорних представника неког језика у садашњости или у прошлости; укупна развијеност језика (укључујући посебно степен његове функционалне раслојености, нормираност, културу говора итд.); културно богатство исказано на том језику; дужина ње-говог трајања у културној историји човечанства; величина тери-торије на којој се тај језик говори; број држава у којима се он званично употребљава; научна, политичка, економска, војна и свака друга снага таквих држава; број људи који тај језик уче као страни језик; број језика на које се преводе дела с тог јези-ка, или с којих се преводи на тај језик итд, и не на последњем месту по значају - психолошка вредност коју неки језик има за представнике оног народа који га говоре као матерњи језик.

У српском као, мање или више, у сваком другом језику, по-стоје његове светлије и тамније стране и развојне етапе. У неким

3 5


периоддма доминирају једне стране, у неким пернодима изра-зитији'еу процеси на другим странама. У савременом српском језику доста су видљиве управо оне промене које говоре о тен-денцијама његовог смањивања, све до степена који би се могао оценити као угроженост српског језика у неким важним видо-вима његовог постојања. Узимајући за пример само највидљи-вије чињенице, можемо констатовати, пре свега, следеће.

1. Број говорних представника српског језика се према по-дацима пописа становништва смањује.

2. Смањује се територија на којој се српски језик говори и назива српским (само због прогона Срба из Хрватске [не гово-рећи о другим прогонима] постотак Срба у Хрватској од 1991. до 2002. године свео се са 12,4% [око 700.000] на 4,2% пред на-мерно затвореним очима тзв. међународне заједнице, што је еуфемизам за водећу државну велесилу и њене савезнике и ва-зале, селекгивно осетљиве на хуманитарне катастрофе).

3. Српски језик је у неким срединама (у новим државама насталим у прошлој деценији) изгубио уставни статус који је имао у оквиру појма српскохрватски језик, а српска ћирилица је нестала из уставних одредби о језику у уставима новонаста-лих држава.

4. Примарно писмо српског језика - ћирилица - изразито је маргинализовано у Србији на почетку XXI века, углавном уз прећутну или експлицитну подршку државних органа у Срби-ји потискивању ћирилице, будући да чак државне институције све чешће користе латиницу и тамо где по важећем уставу то не би смеле да чине.

5. За јавно изговорену реч на српском језику може се из-губити живот на територији која је правно део државе Србије и Црне Горе (Косово и Метохија).

6. Књиге писане српском ћирилицом уништаване су у ве-ликом броју у сасвим блиској прошлости (Хрватска, Босна и Херцеговина, Косово и Метохија), или су повлачене из јавне употребе (док су се земље које се сматрају цивилизованим правиле да то не виде или да ту не могу ништа учинити).

7. Судбину српских књига изван Србије деле и српски гро-бови, споменици, цркве и манастири, који се и данас, ове, 2004. године, затиру само зато што су на њима српско слово, српска

36


реч и српско име (гробови су многим Србима били и остали први буквари, историјске читанке, поуке о идентитету и про-рочанства о несрећама које се понављају, па зато масовно уни-штавање српских гробова и светиња ни данас није случајно, као што није случајно ни ћутање домаћих и страних, иначе врло гласних и добро награђених активиста нове светске идеологи-је, њених повереника за људска права, обавезно „независних" и „невладиних", али веома селективних у тражењу криваца, стручњака за развијање међунационалне толерантности итд., нити је случајна равнодушност представника Уједињених на-ција, формално доведених да спречавају дискриминацију и на-сиље на територијама држава насталих од друге Југославије, а који то готово и не чине).

8. На сужавање територије на којој се говори српски језик веома је утицао распад српскохрватског Језичког стандарда у форми језичког отцепљења (појава без преседана у историји и теорији књижевних језика) и стварања „клонираних" језика с посебним називом, стандардом и законском регулативом, што је добило међународну подршку, прво политичку, загим медиј-ску, потом институционалну (нове катедре и уџбеници), па су се најзад томе приклонили и многи страни слависти (углавном прећутно или с мутним позивањем на међународну заједницу, или на медијске информације и коментаре, или на натегнуту аргументацију горљивијих лингвистичких представника нових језика). Најзад, социолингвистичка реалност постојања, поред српског језика, још двају државно-територијално одвојених јези-ка углавном исте структуре и састава, али друкчијег званичног назива, друкчијег уставноправног статуса и друкчијег стандар-да, морала је бити прихваћена и у српској лингвистици, или бар у њеном највећем делу, као нешто што је истовремено и апсурдно и реално.

9. Смањила се дијалекатска разноврсност српског језика, јер су многи западни српски говори прогоном Срба у врло кратком времену практично нестали.

10. Истовремено, у суседству Србије поново се објављују дијалектолошке карте на којима се велики део српских говора приказује тако као да то нису српски говори (према најновијем дијалектолошком атласу у издању Института за бугарски језик

37


Бугарске академије наука, бугарски говори протежу се све до Мораве и Космета).

11. На другој страни, државни органи Србије држали су скоро годину дана на ивици финансијског и кадровског колапса водећу институцију за српски језик (Институт за српски језик САНУ) одбијањем финансирања већине пројекага носвећених битним аспектима развоја и функционисања српског језика (неки други предложени пројекти о српском језику у Мини-старству за науку и технологију Републике Србије су изгубље-ни, неки пропустом Министарства нису рецензирани, неки су одбијени с фиктивним разлозима у немуштим усменим обра-зложењима чиновника тог министарства), а ни у време када се овај текст редигује стање се није битније поправило.

12. Наставу српског језика и културе усменог и писменог изражавања све већи број професора запоставља дајући пред-ност настави књижевности (в. Вуксановић 2000).

13. Започета реформа образовања предвиђа промену стату-са српског језика као наставног предмета почев од најављених па демантованих (?) идеја да се назив предмета српски језик замени називом језик и комуникације* до предлога да се смањи број часова за наставу српског језика у основној школи на четири часа недељно (тако мали фонд часова за наставу језика већинског становништва вероватно нема ниједна европ-ска земља) или до доношења нацрта садржаја новог програма за српски језик у којем не учествује ниједан универзитетски професор српског језика и који је по оцени катедара за српски језик и српску књижевност веома лош.

14. Школска књига је изложена већем опорезивању него већина других категорија књига, уместо да буде обрнуто, а по-рез на књиге у целини је током неколико година био пооштрен.

* Назив наставног предмета „српски језик" у Црној Гори је 26. мар-та 2004. замењен, одлуком министра Бацковића, називом „матерњи језик" иако је на последњем попису у Црној Гори вишеструко већи број грађана навео српски као свој матерњи језик. Годину дана раније други црногорски министар (Веселин Вукотић) изјаснио се за увођење енглеског као другог службеног језика у Црној Гори. Вукотићеву идеју, лишену националног самопоштовања, већ су остварили на острву Гуам у Пацифику, па сад тамо више скоро нико не влада добро језиком чаморо, који је до скора свима или скоро свима био магерњи језик, јер је енглески од другог службеног јези-ка брзо посгао практично једини језик у тој малој земљи.

38


15. Још од краја осамдесетих година скраћује се време сту-дирања српског језика тамо где је неки други језик главни предмет филолошких студија. Иако студенти све чешће пока-зују драматичну полуписменост, оскудност речника и слабо познавање граматике, многи од њих могу постати и дипломи-рани филолози без иједног часа српског језика на факултету, иако би требало да у Србији сваки факултетски образовани грађанин има бар два семестра наставе српског језика и српске књижевности, поготову тамо где се из стручних разлога вер-бални фактор сматра веома важним, на пример, права, еконо-мија, психологија, политикологија и сл.

16. Смањио се и број страних професора и студената који се специјализују за српски језик и књижевност, јер су многи некадашњи српскохрватски лекторати подељени на два или три паралелна смера, у неким случајевима без смера за српски или без лектора за српски језик.

17. У Србији је све више неписмених и полуписмених љу-ди, а школе на српском језику почеле су да се гасе (с јединим образложењем да малих Срба нема довољно за голики број школа, што је само делимично тачно, јер се превиђа број уче-ника по наставнику или у једном разреду, као и стандарди Европске уније, за које се декларативно залажу они који срп-ске школе укидају). Истовремено се уз финансијску подршку државе отвара универзитет у Новом Пазару, где се настава из-води на језику који се од скора зове бошњачки и на српском, док је, с друге стране, 16. јула 2002. са званичног места наја-вљена могућност укидања Учитељског факултета у Београду.

18. Убрзано се смањује удео српских речи у српском језику продирањем нових речи и израза, међу којима је врло много таквих које свакако неће обогатити ни улепшати српски језик (на пример, омбудсман, дрим тим, ултимејт фајт, монтин бајк, фешн вик, фри-клајмбинг, пазле, шопинг и сл.).

19. Све је мања заступљеност српског језика у сфери јавне употребе језика. Поред назива музичких скупова типа Егзит (Нови Сад), Ентранс (Београд) Тренчтаун (Палић), Сербиа сан-рајз (Златибор), Деис нејкт он д Ред бич (Бар) и сл., истискива-њем српског језика из јавне употребе у Југославији обухваћени су и називи трговинских кућа, продавница, хотела, плакатске информације и др. Постепено се сужава сфера употребе српског

39

111>• м|ш1 11IIIм'|> (/Шски ишеђу великих и малих језика

|( «11 ки и у дневној шгампи и у другој периодици, повећавањем плаћеног рекламног простора на страним језицима.

20. Неке раније водеће информативне и образовне емиси-је на српском језику скраћене су, укинуте или померене у ка-сније сате, да би се неки од тих термина уступили емисијама на језику мањина (на пример, свакодневна емисија на ромском језику на Првом програму Радио Београда у 19,10).

21. Проценат српских филмова на телевизијским програ-мима у Србији је симболичан, а преводи страних филмова, по правилу трећеразредних (фактички штетних по добар укус и здрав систем вредности), обично су, такође, трећеразредног квалитета.

22. Учешће старијег и новијег српског мелоса и српског је-зика у музичким програмима радија и телевизије далеко је испод оног на страним језицима (у Француској је, на пример, закон-ски регулисано колики проценат песама на француском језику ту мора бити заступљен, и он је већи од 50%).

23. Растућа запуштеност српске говорне културе, уз исто-времено игнорисање књижевнојезичке норме, толика је да, поред осталог, води стварању „паралелне норме" (в. Прћић, у штампи), пре свега под утицајем страних језика. Упркос повре-меним упозорењима стручњака, али и добронамерних поједи-наца који нису лингвисти, да је стање у области српске говорне културе драматично, у ситуацији када у врло криминализова-ном друштву скоро две године у земљи доскора није постојао правни врх, а проблеми у њеном правном систему не престају да испуњавају странице штампе, брига за језичка права и пра-вилну употребу језика многима изгледа као узалудан посао.

24. Постоји изразита загађеност јавне употребе српског јези-ка различитим врстама дезинформација и вербалном агресивно-шћу, узношењем једних појединаца и политичких принципа, а вређањем и клеветањем других и сл., пре свега због политичке и комерцијалне пропаганде у којој се тачност исказа по правилу подређује функцији утицаја на јавно мњење и због манипули-сања медијима и људима који их прате.

25. Општа изолованост којој је Србија била изложена то-ком деведесетих година није наравно била подстицајна за пре-вођење са српског језика на друге језике. Истовремено, опште сиромаштво у земљи, које траје, свакако није подстицајно за

40


превођење на српски језик многих дела светске културе која би то иначе заслуживала.

26. Поред многих лепих резултата лингвистичке србисти-ке, њен углед су последњих година повремено затамњивале унутарсрпске лингвистичке полемике у којима је једна страна не бирајући много речи више ишла на личности него на про-блеме, што је кулминирало полемиком о српском језику на крају XX века ношеном нездравим амбицијама појединаца и намером тадашње власти да преко њих и њиховог лажног ул-трапатриотизма манипулише јавним мњењем и научним ин-ституцијама (в. критику у часопису Језик данас 1998/8, такође у овој књизи, стр. 106-112). Тај покушај да се оцрне скоро сви српски филолози после Вука Караџића - од Ђуре Даничића до Павла Ивића - није успео, али је имао ружан одјек и у земљи и у иностраним славистичким круговима, а однео је доста време-на и снаге док није био заустављен, уместо да тај напор буде усмерен на преко потребан истраживачки рад на српском језику.

27. И као последње у овом сажетом и неизбежно непотпу-ном прегледу, али не и најмање по значају, српска дијаспора се од почетка деведесетих година прошлог века до 2002. године увећала за око 400.000 људи, али се не примећују неки њени ве-ћи успеси на организованом учењу српског као матерњег језика изван Србије, на плану издавачке делатности, електронских медија или бриге за српски језик у завичају. Срби у расејању го-воре српски језик ипак најчешће код куће и у приватним сусре-тима изван куће, на пример, у цркви, а многи све мање и толико.

3

За разматрање ове проблематике није неважна чињеница да се од почетка рата у претходној Југославији српски језик из-ван Србије и Црне Горе налази у окружењу које често има јаке набоје антисрбизма. Он је једним делом био запретан код оних који су изгубили Први и Други светски рат, па су сада нашли нове савезнике, а једним делом антисрбизам је изазван одбија-њем или неспремношћу Срба да се одмах и беспоговорно уклопе у крупне геостратегијске планове западних сила и ра-дикалних исламских земаља. А када је букнуо, антисрбизам је

41


једним делом смишљено вођен, чак отвореним упошљавањем великих светских агенција за обликовање јавног мњења и раз-личитих лобистичких механизама, а једним делом имао је сти-хијски карактер.

Деведесетих година прошлог века он се испољавао углав-ном изван Србије и Црне Горе, да би се потом у донекле изме-њеном облику и са знатно промењеним циљевима пренео у Ју-гославију учесталим алузивним, полуалузивним или отвореним покушајима да се направе сличности између Срба и народа са фашистичком прошлошћу, коришћењем појединачних случа-јева за генерализације и паушалне оптужбе српског народа и Српске православне цркве, олаким изједначавањем националног осећања са шовинизмом ако не и с расизмом, покушајима да се Србима усади осећање колективне кривице итд. У таквом дру-штвеном и медијском окружењу, као његове мање агресивне форме, јављају се покушаји маргинализације бављења национал-ним темама, посебно српским језиком, историјом и културом.

У ситуацији када су државни приоритети приближавања Европској унији наглашено и често експлицитно супрогставље-ни очувању културних интереса српског народа и промишље-ном, поступном осавремењавању његових традиционалних вредности, када се од народа тражи да опет упре поглед у све-тлу будућност и прихвати да му буде још горе да би му потом можда било боље, да беспоговорно прихвати принципе еко-номског, политичког и културног глобализма (који жестином наметања све више подсећа на неке застрашујуће амбиције стварања новог светског поретка познате из новије историје), док се устезања квалификују као антиреформска, готово кон-трареволуционарна, а нормално национално осећање олако проглашава примитивним, ако не и горим - у таквој, дакле, си-туацији нема здравог амбијента за складан развој српског књи-жевног, односно стандардног језика као негованог европског језика са оптималним односом најбољега што има у традицији и најважнијег, ако не и најбољег што узима из контаката с другим језицима и културама у времену којем припада. А у неповољ-ном окружењу уместо развоја долази до кржљања и сушења.

Насупрот примерима који говоре о различитим ограниче-њима пред којима се српски језик у својој најновијој историји нашао, стоје примери његовог ширења и развоја. Поред оста-

42


лог, српски језик, као уосталом и многи други језици у Европи и свету, за сразмерно кратко време добио је разуђене облике функционисања у областима медија, информатике и маркетинга, с различитим добрим и лошим последицама које такав развој подразумева. Додуше, проширује се и речник сленга, и проши-рује се сфера у којој он несметано функционише, што је уоста-лом карактеристично за све бројније средине у свету у којима се демократизацијом културе назива заправо њена вулгариза-ција и продирање простоте вербалног и сваког другог израза тамо где јој раније није било места (в. Пипер 1997а), проширу-је се круг политичких и других метафора у српском као и у другим језицима (в. Пипер 1997). Смањује се утицај добрих писаца на развој савременог српског језика, а повећава се ути-цај медија и пропагандних порука.

Једноставније речено, српски језик све више обликују нови-нари, политичари и трговци, јер су се њихове поруке наметнуле као оне које се највише слушају и читају. А за њих је у првом плану функција, учинак или профит, док су истинитост и лепо-та израза у њиховим порукама, изгледа, пре луксуз, ако не и баласт језичке поруке. У оној мери у којој верују да су позвани да се баве развојем српског језика, филолози морају тражити механизме којима могу више утицати на функционисање језика у медијима, политици и пропаганди. У том погледу стање сада изгледа горе него икада.

На светлијој страни проблематике развоја српског језика данас налазе се и резултати науке о српском језику од почетка деведесетих година XX века. Иако многи важни послови још нису завршени, а многи нису ни започети, на проучавању срп-скогјезика урађено је много. Објављен је велики број радова, међу којима је и низ значајних публикација: монографија, реч-ника, проблемских зборника, изабраних и сабраних дела и др. (в. преглед у раду: Пипер 1998а, укљученом у ову књигу под истим насловом Српска лингвистичка славистика деведесетих година XX века). Та појава (она на први поглед противуречна чињеници да је земља била у тешком финансијском стању, које ни сада не изгледа боље) може се објаснити, пре свега, како по-зитивном инерцијом онога што је започето и развијано претход-них деценија, па су деведесетих година XX века стигли научни плодови претходнога рада, тако, ако не и више, чињеницом да је

43


нестала раније присутна политизација рада на српском језику као нечега што би могло иритирати хрватско или муслиманско национално осећање ако не би претходно било политички до-бро избалансирано и договорено.

За издавачки полет у српској лингвистици никако нису не-важна ни преимућства хладне штампе, која је, раширивши се у српском издаваштву деведесетих година, омогућила да се ма-лотиражна издања праве такорећи у кућној радиности, додуше често на штету квалитета изгледа, али понекад и на штету са-држаја књиге (на пример, рецензирање, лекторисање и корек-тура све чешће се узимају као формалности којима се многи издавачи превише не „оптерећују").

Посебан подстицај добро организованим проучавањима српског језика у свим његовим битним аспектима и с јасно де-финисаним циљевима дало је оснивање Одбора за стандарди-зацију српског језика 12. децембра 1997. године од стране свих академија наука и уметности на српском језичком простору, филозофских и филолошких факултета и Матице српске. Зна-чајан је и рад институција које традиционално или по природи своје мисије испољавају бригу за српски језик, на пример, Ин-ститут за српски језик Српске академије наука и уметности, Матица српска, Вукова задужбина, Међународни славистички центар Филолошког факултета у Београду, Савез славистичких друштава Југославије и његови колективни чланови, Коларчев народни универзитет, Народна библиотека Србије, Библиотека Матице српске, Завод за издавање уџбеника, Удружење Ћири-лица и др., вредан је допринос појединих телевизијских и ра-дијских редовних емисија посвећених српском језику - али, судећи према укупном стању савременог српског језика, ти напо-ри морали би бити већи, и бар донекле друкчије организовани и усмеравани да би и стање у којем се српски језик данас налази било боље.

4

Клупко узрока који су довели до садашњег стања у срп-ском језику, и у добром и у лошем смислу, врло је замршено.

44


Узрочних нити је много и оне су неједнаке дужине. Овде се мо-же само у назнакама дати покушај евиде.нтирања најважнијег са основном намером да се на то питање скрене пажња која би могла довести до исцрпнијих одговора.

Иако су неки од поменутих проблема знатно старији (на пример, статус ћирилице, култура говора, медијско загађење говора, раширена неписменост и полуписменост и др.), а неки су, у неједнаком степену, својствени и другим европским језицима (на пример, растућа полуписменост, нагли пораст англицизама, опадање опште говорне културе и др.), већина тих проблема у српском језику представља горки плод расплета западнобал-канских ратова на крају XX века, из којих је српски народ иза-шао, гледано у целини, као поражена страна. У овом тренутку тешко је и проценити колико ће Србе коштати статус губитни-ка, у којем су се нашли, а део те цене у извесном степену очи-гледно су и покушаји обезвређивање главних елемената језгра националног идентитета, где свакако спада и језик.

Улазак у ЕУ за сваку државу значи одрицање дела сувере-нитета, што поготову важи за мале државе које чекају и моле да буду придружене, и то је сасвим јасан и, изгледа, широко прихваћен услов. Мање се говори о томе да се народи у ЕУ мо-рају одрећи дела свог менталитета и идентитета, поготову они народи који су мали и у позицији молиоца, и поготову народи који су се, као Срби, показали спремним да доста дуго истра-јавају на ономе што сматрају својим правом и својим иденти-тетом. Степен убрзања тих промена (вештачког, па утолико и неприродног убрзања) фактички је једно од мерила спремности земаља-кандидата за пријем у ЕУ. Извесна промена национал-ног идентитета као услов за улазак у ЕУ није тајна тема, иако није ни одвећ разглашена. О томе се, на пример, доста распра-вља последњих година у Словенији. Много је мање јасно шта се све под тим има у виду, и да ли су радови на промени српског идентитета споља можда већ почели, захватајући и језичку проблематику.

После промене у језичком идентитету (од српскохрват-ског ка српском) до које је деведесетих година дошло у свести многих говорних представника српског језика, на почетку но-вог века јача атмосфера која подстиче доживљавање српског

45

111»» ц|нм Пипир ( /ик >.ц II <\и'1)у псликих и малихјезика

!• нримјфно!иисма као непрестижног језика и мн|н 11110 има за последицу све већу запуште-И1 н I I |И11 т - ншорне културе и сужавање сфера употребе срп-

|1 шка. 11ационални и језички идентитет нису, разуме се, ииамсм.сне ка'|'егорије, али једна је ствар када се они поступно 1>а1нијају у стабилним државним приликама, а друга када се пораженој страни идентитет мења спољашњом принудом.

5

Уколико је тачна основна теза овог излагања да се савре-мени српски језик у појединим својим аспектима налази пред изазовима сужавања и смањивања, онда је природно запитати се куда то може водити и чиме се може завршити.

Иако је проблем убрзаног нестајања малих језика све ак-туелнији у планетарним размерама, то се по правилу односи на језике без писма или на језике с танком традицијом писмено-сти и с малим бројем говорних представника. Језици с добром књижевном традицијом, као, на пример, лужичкосрпски, чак и када се неповратно смањују, имају боље изгледе да коначан не-станак одложе докле год буде појединаца који толико поштују свој језик да се не устручавају да њиме говоре са својом децом и сународницима, и јавно и приватно, да га проучавају и да њему уче странце. Српски језик има дубоке корене, богату историју и књижевност која је на њему створена, статус сразмерно раз-вијеног модерног словенског језика, што би требало да развеје претерани песимизам о његовој будућности.

Књижевни, односно стандардни језици могу бити прогла-шени преко ноћи, али свој потпуно изграђени лик добијају у процесу током којег морају проћи кроз десетак фаза, сагласно теорији М. Радовановића (селекција, дескрипција, кодификаци-ја, елаборација, акцептуација, имплементација, експанзија, кул-тивација, евалуација, реконструкција), в. Радовановић 1986.

Уколико је уопште могуће, из политичких или неких дру-гих разлога, делимично или потпуно разграђивање неког са-временог књижевног језика, и то би, вероватно, морало проћи кроз неке фазе. За процес разграђивања књижевног језика у тео-

46


рији књижевиих језика још није предложен одговарајући модел. Може се претпоставити да би саставнице тог хипотетичког моде-ла разграђивања књижевног језика могле бити, прво, подстицање регионалних различигости у оквиру тог књижевног језика, све до језичког отцепљења и до стварања нових књижевних језика уз подршку спољашњих и унутрашњих политичких центара том чину; даље, дестабилизација књижевнојезичке норме подсти-цањем нормативног плурализма у којем се релативизују рани-је шире прихваћени принципи и вредности; затим, подстицање привидно научних полемика у којима се настоје оцрнити наји-стакнутији научници који се тим језиком баве и током којих се некорисно расипа снага која би могла бити употребљена на плану изграђивања књижевног језика, потом, подстицање хаоса у сфери говорне културе, сужавање финансијских, кадровских, институционалних и других могућности за проучавања тог је-зика, те његова постепена функционална маргинализација у сфери јавне употребе подстицањем шире употребе страних и мањинских језика. И, најзад, не треба искључити такво форми-рање јавног мњења да се на питања заштите властитог књи-жевног језика гледа као на нешто конзервативно и политички ретроградно, односно обликовање става према сопственом је-зику као према нечему непрестижном и нефункционалном, промовисање страних језика, или једног страног језика, као из-разито престижног и као обавезног услова за квалитетнији жи-вот, па и подстицање у народу осећања инфериорности и жеље за дистанцирањем од сопствене историје, језика и културе пре-наглашавањем негативних појава и прећуткивањем позитивних итд. Све то овде се даје хипотетички и фрагментарно као пре-глед неких елемената могућег модела постепене функционалне и структурне разградње неког књижевног језика, мада се слич-ности с неким већ виђеним појавама могу саме наметнути.

Део проблема о којима је овде реч постоји и у другим сло-венским земљама. У Русији је, на пример, донет десетогоди-шњи федерални програм развоја руског језика, у Пољској се покушава правно регулисање питања прекомерне употребе страних речи, у Словенији се на научним скуповима интензивно расправља о језичким и језичко-правним аспектима укључивања у ЕУ, и о могућем ограничавању јавне употребе словеначког

47


језика у Словенији, у Чешкој је за пројекат израде новог вели-ког речника чешког језика обезбеђена подршка државног врха итд. Било би корисно када би се српски филолози на бар јед-ном научном скупу подробније упознали с туђим искуствима и претресли језичке аспекте друштвених промена које су у току и које предстоје.

6

У беседи „Уздарје рашкој даровници", јула 2002, српски филозоф Михаило Ђурић поред осталог је рекао: „Српски на-род не препознаје више себе, заплео се у замке светске полити-ке и изгубио у лавиринту постмодернистичких идеологија, па му више није много стало ни до матерњег језика ни до очевог имена, већ највећим делом равнодушно лута покрај згаришта својих некадашњих светиња."

Иако реч „угроженост" некоме може звучати прејако, ве-рујем да има доста основа за дискусију о томе да ли постоји или не постоји угроженост српског језика у неким аспектима његовог развоја и функционисања. Ако је има, потребно је установити каквог је она степена и облика. Она не мора бити у свему на први поглед приметна - зато што је поступна, што до-лази с различитих страна, и што је тешко држати на оку цели-ну проблематике, која је заклоњена тако тешком животном свакодневицом да многима не представља приоритет да испи-тују облике и исходе угрожености српског језика, а вероватно и зато што онима којима је стало да говоре „политички коректно" отварање проблема угрожености српског језика може личити на излагање непотребном ризику политичке самодисквалифи-кације са свим статусним и материјалним непријатностима ко-је уз то могу ићи. Међутим, у питању су чињенице с којима треба да се суоче данашњи србисти и слависти, да их протума-че, оцене, да предложе и остваре такву стратегију научног и стручног рада која би омогућила да се српски језик развија промишљено и складно, заједно с другим језицима у свом бли-жем и даљем окружењу, а не аутистично и ксенофобично.

Као што је поменуто у првом одељку ове књиге, један са-временик нестајања полапског језика у XVII веку (X. Хениг)

48


чаписао је следеће: „Даиас овде вендски говоре само малобројни старци; они са младима више не говоре на том језику да им се ови не би смејали. Омладина осећа одбојност према матерњем језику, и зато не само да неће да га учи, него неће ни да га чу-је" (Калнињ 1997: 9). Недуго пошто је тај запис настао, језик полапских Словена је нестао, па и они сами. Савремени српски језик је, срећом, далеко од такве ситуације да се омладина сти-ди да њиме говори (мада је све мање младих Срба који пишу ћирилицом), па има места нади да се српски језик никада неће ни у чему сличном ни наћи. Треба ипак на време размишљати и разговарати о ситуацијама за које не желимо да нам се десе.

4 Српски између великих и малих језика 49

СРПСТВО ИЗМЕЂУ СРБОВАЊА И АНТИСРБИЗМА

(Речи између значења и [зло]употребе)

1

Предмет разматраља овде су три лексеме истог корена, а различитог времена настанка, различитих стилских вредности, различитих значења и различитих, чак супротстављених конота-ција. Полазећи од претпоставке да за осветљавање културе, али и судбине једног народа мора бити значајно како се употре-бљава његово име, у каквим творбеним склоповима, у каквим значењима, у каквим контекстима и с каквим конотацијама, овде се пажња усредсређује на три речи, које, ако можда и не улазе у најужи списак кључних речи српске културе, свакако нису од споредног значаја за њено разумевање. Те три речи до-ста изразито потврђују познату чињеницу да је за разумевање етнокултурних и етнојезичких специфичности поред тога шта поједине речи значе посебно важно како оне то означавају и у каквим се контекстима употребљавају. Из тачне идентифика-ције контекста и конотација у неким случајевима могу се изву-ћи закључци који нису само лингвистичке природе, што желим да покажем и за одабране три лексеме стављене у наслов овог огледа.

Други словенски језици, према речничким изворима, има-ју само описне еквиваленте за српство и србовати (одакле је изведена глаголска именица србовање), а већином немају ни одговарајућих речи изведених од својих етнонима. У овом дру-гом случају изузеци су лужичкосрпски, где постоји аегВом>зи^о (заст.) „(сви) Лужички Срби" и $егЂом>ас „држати се српских обичаја", или „говорити српски" (према горњолужичкосрпско-руском речнику К. К. 'Грофимовича, 1974); и хрватски, у којем постоји хрватство „осјећај припадности хрватском народу" и хрватовати „наметљиво изражавати хрватске националне осје-ћаје" (према Рјечнику хрватскога језика В. Анића, из 1991),

50

Срисилво између србовања и аншисрбизма

али судећи по томе што речи хрватство и хрватовати нема у Рјечнику хрватскога или српскога језика ЈАЗУ, могло би се за-кључити да су оне новијег порекла, можда настале према мо-делу одговарајућих српских речи. Уз српски, лужичкосрпски и хрватски овамо иде и бугарски, у којем поред бЂлгареене од бЂлгарен се „ имам бугарску свест, осећам се као Бугарин" по-стоје и речи бЂлгаранонгцина или бЂлгарани^ина „некултурно испољавање бугарске припадности" и бЂлгаргцша: „1. укуп-ност особина својствених Бугарима, 2. укупност Бугара, 3. укупност бугарске територије" {Речник на бЂлгарски език, т. 1, 1977). Према именици српство узетој у апстрактном значењу могу се наћи паралеле и у неким другим словенским језицима, на пример, сехкох(, роккохс.

Речи према обрасцу неологизма антисрбизам у највећим речницима словенских језика нема, можда и зато што се мно-ге лексеме које почињу на анти- начелно не уносе у речнике због честе оказионалности и изразите творбене прозирности (уп. ипак антисовјетизам и у најновијим руским речницима).

2

Српство је именица с најмање три значења. Као збирна именица значи приближно што и „Срби узети у целини" (на пример, Српство живи у неколико држава). Као апстрактна именица српство значи „особине својствене Србима" (на пример, У томе се огледа српство). Постоји и треће значење - „осећање припадности српском народу" (на пример, Они др-же до свога српства). Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске даје два значења: 1. карактеристичне особине српског народа (на пример, У чистом српству овог села још су се разазнавале Србија, Лика и Босна по презимени-ма, Ј. Поп.), и 2. српски народ, сви Срби (на пример, Или је то зар зла судбараздробљенога српства да кроз сузе само ... ма-нифестује своју заједницу осећања, БК 1906).1

1 Даље се овде та реч пише као српство када се узима у укупности својих значења од којих је само једно значење збирног етнонима Српство.

51


У свим иаведеиим значењима реч српство данас звучи по-мало старински. Десетлећима је иоле изразитије испољавање српства пратио мањи или већи ризик политичке осуде, што на посебан начин траје и данас. То је довело до све ређе употребе именице српство, а затим и до њеног преласка у класу стилски обојене лексике с донекле архаичном, ако не и патетичном ко-нотацијом. Ипак, било би погрешно пренаглашавати у садржа-ју појма српство његову могућу стилску вредност. Свако од наведених значења речи српство има своје утемељење у чиње-ници да се не може изразити неком другом речју чак ни тамо где постоји реч или облик сличног значења. На пример, за разли-ку од множине Срби именица Српство иде у збирне именице (као породица, род, братство, народ), као „Срби свих крајева без обзира на разлике", при чему је збирност њеног значења морфолошки истакнута блокираношћу плурализације.

3

Србоваље данас обично значи некритичко величање срп-ства и/или своје припадности српству. Србовање је именица од глагола србовати, за који се у Речнику српскохрватскога кљи-жевног језика Матице српске каже да значи „истицати и снажно испољавати српство" с примерима: У нас се око четрдесетих година прошлог века ... србовало (Скерл.), Лако је србовати горе у Лодгорини (Ћоп.).

Именица србоваље данас се обично среће с негативном ко-нотацијом, која проистиче из чињенице да у сфери аксиолошки маркиране лексике речи са ексцеситативним значењем, уколико се нису прикључиле лексичким елативима (на пример, премио, предиван, предраг и сл.) имају негативан призвук, који по при-роди ствари прати све што је претерано и неумерено (прескуп, претежак и сл., али и кракат, брбљив, прејести се и сл.), од-носно оно што је супротно одмерености, па и скромности, као особинама с вредношћу врлина (в. Пипер 2003)2.

2 На пример, поводом паушалних оптужби против Срба за антисе-митизам и антициганизам, које су на светски дан антифашизма (10. нов.

52


Као облик друштвеиог понашања србовање има више ли-ца и узрока. Могла би се направити детаљна класификација различитих видова србовања: од кафанског, фолклорног, поли-тичког или филолошког (с политичком или неком другом по-задином, в. критику коју сам дао у часопису Језик данас, 1998, св. 8) до, на пример, реактивног србовања, изазваног живот-ним траумама појединаца, на пример у рату, или насталом као

2001) изрекли г-ђа Т. Крижанић и г. А. Израел, Политици сам послао бе-лешку под насловом Антисрбизаму Србији?, која је објављена (14. нов.) под измењеним насловом (Неаргументоване оптужбе). Овде је наводим у целости.

Антисрбизам у Србији? (Трибина о положају Рома у Југославији, 10. 11. 2001). - Политикаје 10. октобра пренела информацију г-ђе Т. Па-вловић-Крижанић о томе да Роми у Југославији данас „живе у много ло-шијим условима него пре 5. октобра прошле године". Наводе се опшгине где је посебним истраживањима утврђена дискриминација Рома. Даље се преноси указивање г. А. Израела „на честу појаву антисемитизма и анти-циганизма после 5. октобра", и оцена: „Међу нижим свештенством Пра-вославне цркве има и оних који су заговорници антисемитизма." Из уоп-штене оптужбе г. Израела не види се колико таквих свештеника има, нити чиме се доказује да их има. Пошто је ниже свештенство подређено вишем, оптужба има импликацију да иза тога можда стоји више свештен-ство СПЦ, или да је оно одговорно због пасивног односа према том про-блему. А с обзиром на углед СПЦ у српском народу оптужба има још ши-ре импликације. Не каже се зашто је Ромима и Јеврејима било боље пре 5. октобра и да ли је свима другима осим њима сада боље. Јасно је, ме-ђутим, да изјаве г-ђе Крижанић и г. Израела о растућој угрожености Цигана и Јевреја у Србији могу погодовати расту међунационалног и ме-ђуверског подозрења, и искривљеном приказивању већинског становни-штва у Србији као све више антициганског и антисемитског (што су, уз антисловенство, типичне црте нацизма). Вест је дата новодом Светског дана борбе против фашизма, антисемитизма и антициганизма, и предста-вља још један пример оцрњивања Срба у медијима Србије, и још један покушај да се у јавном мњењу Србије учврсти слика о Србима као наро-ду који треба да носи осећај кривице. Антисрбизам у Хрватској, на Косо-ву и другде јесте реч која се у медијима доследно избегава. Зашто? Мени етноним Цигани не звучи погрдно, али ако би били доследни, г-ђа Кри-жанић и г. Израел би за дискриминацију прво окривили ОУН, јер израз антициганизам (ум. антиромизам) према овдашњој логици вређа наци-онална осећања Рома. Или сада и овде постаје „политички коректно" упирати нрст у Србе?

53

111 н 11 • 111 11 п I |с 11 (јнп ки ишеђу великих и малих језика

идмшор на ашисрпско понашање уже или шире средине; или од ман.е-више незлобивог србовања, усмереног ка афирмиса-н.у, а понекад и наивном,. романтичном глорификовању срп-ства, до агресивног и деструктивног. Пошто се у овој прилици све то не може једнако пажљиво разматрати, даље ћу се огра-ничити на србовање као испољавање пренаглашене тежње ка чистоти српства, доста присутне у интелектуалном србовању.

4

Једна од доста раширених одлика србовања је искључи-вост и склоност да се схематизовано размишља у двочланим категоријама ми и они, наше и љихово, прави и лажни, чисти и мешани, садашњи и бивши, коренити и они са стране и сл. Контрастна црно-бела тумачења стварности начелно су увек упечатљивија од изнијансираних, лакше се излажу, лакше се памте и репродукују, ефектнија су, лакше се асоцирају с позна-тим поетским обрасцима, али доста често дају превише појед-ностављену, па утолико и нетачну слику живота, увек пребогатог нијансама и прелазним облицима. Србовање као инсистирање на чистом српству уз одбацивање онога што се оцени као от-клон од таквог обрасца представља модел мишљења који је већ дуго доста раширен међу Србима, иако осиромашује српство као етно-културни садржај, али и Српство као етно-популацију.

Разликовање онога што је у српству централно од онога што је у њему мање или више периферно јесте, свакако, неоп-ходно. Штавише, треба стално имати што потпунији увид у ра-зноликост периферних облика српства, али не ради тога да би се језгро оголило ампутирањем његове периферије, или чак најближег окружења, него да би се језгро промишљено учвр-стило. До краја доследно инсистирање на чистом српству практично води његовом негирању, јер се оно кад-тад судара са сазнањем да у појавном људском свету ничег таквог, апсо-лутно чистог нема.

Као што је, на пример, у лингвистичкој типологији одавно познато да ниједан језик не оличава у потпуности један језички тип, него има мање или веће примесе и других типова, тако би било илузорно тражити појединца или групу који апсолутно у

54


свему (изгледом, понашањем, карактером, пореклом итд.) оли-чавају српство (што, уосталом, важи и за словенство, германство итд.), утолико пре што се садржај таквих појмова по правилу подразумева, а није даг у шире познатом и прихваћеном дис-курсивном облику.

Насупрот томе, став да српству у неком степену припада и оно што је макар и мањим делом за њега карактеристично (без негирања онога што у томе није српско!), а може бити сачу-вано и ојачано, представља образац мишљења који и појмовном језгру срнства обезбеђује шири и чвршћи основ, па и извесни-ју будућност. Да је у српском народу, а поготову међу српском интелигенцијом и политичарима, ширена и негована идеја јединства српства у ужем смислу и српства у ширем смислу, вероватно не би од српског стабла отпали и Срби католици и Срби мухамеданци, не би било, или би мање било повремене суревњивости између Србијанаца и Срба пречана, Срба Хрва-ћана, Срба из Црне Горе, или Срба из Херцеговине и Босне, бо-ље би се разумела позиција Бокеља у целини српског етноса, Срба у дијаспори, као и оних Срба чији су корени делимично у неком другом етносу, на пример, у руском, словеначком, хр-ватском, јеврејском, немачком, цинцарском, циганском, вла-шком и другим, лакше би било објаснити место које у целини српства имају поред верујућих Срба и Срби атеисти, мање би било изгледа за повремену политизацију поделе на Србе екав-це и ијекавце, на „ћириличаре" и „латиничаре" итд. Често је много лакше (али не и исправније) нешто одбацити него то разумети, приближити и прихватити.

Сви делови српства нису једнако снажно профилисани. Национално осећање по природи ствари није једнако снажно присутно у свим појединцима, регионима и друштвеним гру-пама. Вероватно је један од услова да садржај појма српство (као етнонима и као апстрактне именице) избегне стално сма-њивање управо у напуштању доста увреженог обичаја да се оно што је само делимично српско олако квалификује као не-српско, његовим замењивањем ставом да богатство српства треба видети и у богатству његових периферних облика. То је пут којим се теже иде, што може бити знак да је тај пут бољи.

Периферност у односу на централно у појму српства овде нема никакву вредносну конотацију. Уосталом, позната је но-

55

11рсдраг 11ипср: Сриски између великих и малих језика

возаветна поука о томе како скрајнуто може постати главно и обрнуто.

Скицирани модел српства као етно-културног феномена чије језгро и степенасто разуђену периферију треба систе-матски проучавати и Меговати, а не аутистично смањивати и одбацивати, могао би бити изложен и са ослонцем на кон-цептуални апарат и методологију лингвистичке теорије прото-типова, где је такође разликовање прототипског од мање или више периферног усмерено на објашњавање унутрашње изди-ференцираности, а не на супротстављености прототипског пе-риферном као различитих феномена, као што би се, ако би се методолошки ослонац опет потражио у лингвистици, појам српства могао анализирати методом компонентне анализе (за сличну идеју примене лингвистичког метода компонентне ана-лизе на проучавање суштинских одлика националних култура залагао се почетком деведесетих година познати слависта и ет-нолингвиста Н. И. Толстој), и у одговарајућем поступку претре-сти појмовни садржај лексеме српство (као апстрактне имени-це), утврдити компоненте које је чине, њихову организацију и хијерархију, значењско језгро те именице и њену периферију, семантички денотат лексеме српство и његов смисао (сигни-фикат), као и конотативне садржаје који се у њему налазе. Од такве анализе могло би се очекивати да из језичког угла боље осветли оно што чини суштину српског националног идентите-та, иако постоје и други извори и методи његовог проучавања. Ово је пледоаје за то да до таквих истраживања дође уз покушај да се назначи и правац којим би се могло ићи.

Концептуална анализа етнокултурно релевантне лексике могла би да објективизује не само добре него и слабије стране појмова који се обично узимају са искључиво позитивним (или само негативним) предзнаком, а тиме би могла да укаже и на појаве које један етнички колектив треба да напусти. Ако се у једном народу истакнуте личности узимају за пример који тре-ба следити, и којим се тај народ може поносити, поучно је не заборављати ни оне појединце из тог истог народа који би мо-гли представљати према неком свом поступку негативан пример. Заташкавање таквих примера рађа некритичност и неосновану гордост, окамењену митоманију која се временом све болније

56


судара са стварношћу. Сви народи имају стереотипе и о други-ма и о себи, али је важно да ти стереотипи не буду одвећ груби и окоштали, него да поседују бар минималну изнијансираност и еластичну стабилност која омогућује бољи контакт са савре-меном реалношћу уз чврст ослонац на најбоље што је достиг-нуто у прошлости.

Као све друго и појам српства може, а вероватно и мора еволуирати, поред осталог и зато што ко хоће да живи са све-том, а не може да га промени, мора му се бар минимално прила-годити, али еволуција ка модерном српству мора бити помно промишљена, поступна, с пуном свешћу о неопходности очу-вања континуитета и језгра националног идентитета, и мора до-лазити пре свега изнутра, из самог српства, а не као последица инструкција летећих комесара ове или оне'светске идеологије, како би пут ка модерном српству био пут самоизграђивања и дограђивања, а не разграђивања и националног инжењеринга политичким средствима.

5

Антисрбизам је антипод и српству и србовању. То је реч која још није ушла у речнике, а изгледа да се не сматра пожељ-ном ни у медијима, који су у Србији на почетку XXI века готово безизузетно „политички коректни". Нема је ни на Интернету, ни у електронској бази података Народне библиотеке Србије (пре-траживање на кључну реч). Старија реч са сличним значењем је србождерство (в. РМС), данас практично изван употребе, од србождер (вероватно према немачком ЗегћепЈгеххег, в. РЈАЗУ). У српском, као и у многим другим европским језицима, доне-кле слично значење исказује се и сложеницама на -фоб (на пример, германофоб).

Утицај медија на обликовање јавног мњења данас је већи него икад, не само због критичне густине језичког загађења, од-носно због огромне количине (дез)информација, политичких, комерцијалних и других, под којима савремени човек затрпан грца, него и због усавршених техника агенција специјализова-них да свет убеде да је црно бело, или обрнуто, ако им се за то

57

11|и дрш 11инср: Сриски између великих и малих језика

добро плати, тј. због злоћудне усавршености заната савреме-них трговаца речима (Кор. 2, 17).

У крупне планове прекомпоновања геополитичке слике света на крају XX века Срби се из различитих разлога нису уклопили (или то нису хтели, и/или нису умели), уколико им унапред није била намењена улога негативног примера („бес-призорног" народа), који треба казнити за поуку осталима. Државе-егзекутори темељно су систематским оцрњивањем Српства припремиле своје јавно мњење за нодршку казненој експедицији, која је истовремено била прилика за велику вој-ну вежбу уживо, за оправдање постојања једног великог војног савеза и заузимање нових војних база и природних ресурса.

Ако је значење творбеног модела анти-...изам примењеног на неки народ (на пример, на Јевреје: антиционизам) „постоја-ње или подстицање негативних осећања према том народу код припадника других народа", онда обиље жалосних примера из медија многих земаља сведочи да је током деведесетих година у светским размерама развијан антисрбизам, што је кулмини-рало у време необјављеног немилосрдног рата против Југосла-вије 1999, цинично названог Милосрдни анђео.

Иако овај по размерама раније невиђени случај злоупотре-бе јавне речи и убијања једног народа речима пре него што на њега буду бачене бомбе захтева да буде помно истражен и мо-нографски објашњен, нико од социолингвиста, ни у Југослави-ји као ни у свегу, није му посветио пажњу већу од евентуалног успутног помињања. Тешко је веровати да проблем није уочен, а његово прећуткивање само је облик нове „кооперативности" научних елита с одређеном политиком.

После смене једног режима у Србији другим (који нацио-налне вредности и интересе тумачи на начин супротан од прет-ходног), тежиште антисрбизма пренето је у Србију, где се све чешће праве паралеле између Срба и народа у некадашњим фа-шистичким и нацистичким државама, заговара се привремени откуп Срба од колективне кривице изручивањем свих које суд господара света затражи и распродаја националног богатства у име дугорочних (националних?) интереса, исфорсирано и ве-штачки ствара се или пренаглашава проблем мањина, подсти-чу се разне алтернативне социјалне групе, оптужује се за анти-ционизам ниже свештенство СПЦ, али и неке чувене владике,

58


користи се и иајмањи повод да се говори о антисемитизму и антициганизму у Србији, неговање здравог националног осе-ћања олако се представља као шовинизам, ако не и расизам, систематски се замагљује чињеница да су хашке оптужнице формално усмерене против појединаца, али тако формулисане да дугорочно облате читав српски народ или бар његову већи-ну итд.

Ако се пре десетак година у светским медијима доста пи-сало о хомогенизовању Срба (не без основа), као претњи (че-сто без основа) за њихове већ добрано хомогенизоване суседе, сада је у току сваковрсна „хегерогенизација" Срба (наравно не и њихових суседа), односно њихово уситњавање по различи-тим основима, али се то представља као прогресиван процес, уколико је уопште предмег посебне медијске пажње.

Феномен антисрбизма данас је сасвим очигледна чињеница, тј. гаква коју не треба доказивати неком логичком аргумента-цијом, довољно је отворити новине или укључити радио. Екс-плицитно именовање те чињенице избегава се да би она била што касније идентификована, односно да би могла што дуже да несметано делује у разноврсности својих појавних облика. Као да се сада настоји да антисрбизам добије облике српске аутодеструкције. На српску десетогодишњу измученост рато-вима у Хрватској и Босни, санкцијама, бомбардовањем, једном доста корумпираном и нрилично приватизованом државном влашћу, коју смењује друга (која по много чему не изгледа бо-ља), на измученост сиромаштвом и, најзад, поразом, што је за-печаћено поништавањем чак и досадашњег државног имена и готово свих симбола суверене државе, на раширено осећање безнађа итд. - долази идеја да су за све то највећи, ако не и је-дини кривци управо Срби, и да од кривице могу побећи само ако побегну од себе самих, ако се одрекну српства и поклоне се савременом златном телету.

Због свега тога, а не само зато што је и иначе здраво нази-вати ствари правим именом, реч антисрбизам потребна је исто онолико колико је потребно знати назив болести да бисмо се од ње могли на време излечити.

Именица српство имаће и у будућности онолико смисла колико буде мање разлога за употребу речи србовање и анти-србизам.

59

О НАЗИВУ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ИЛИ СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА У СВЕТЛУ

ОПШТЕ ТЕОРИЈЕ СТАНДАРДА

1

Ако је тачно да свако време има своје кључне речи, онда је једна од кључних речи друге половине XX и почетка XXI ве-ка - стандард. То није наравно једина нити најважнија кључна реч, постоје и друге, као - глобализација, мондијализација, слободно тржиште, људска права и слично, али је стандард не само једна од речи које су у све већој употреби него и једна од речи која проширује сфере употребе и свој појмовни садржај. Том речи је већ неколико деценија обухваћена и једна лингви-стичка област - теорија књижевних језика, односно теорија стандардних језика.

Као што је за питање о језичким системима или о језичким функцијама корисно имати увид у општу теорију система, или у општу теорију функција, тако би и за разматрање питања о језичком стандарду корисно било погледати шта је стандард уопште. Међутим, општа теорија стандарда, као теорија која би конзистентно објашњавала све постојеће и могуће стандар-де у било којој области, по свему судећи не постоји, а ако по-стоји, она је по свој прилици готово непозната.

Растућа учесталост употребе речи стандард у различитим језицима, у терминолошким системима и изван њих, мање или више важи и за речи које су од ње изведене, на пример, стан-дардни, нестандардни, стандардизација, стандардизовање, стандардизованост и др. Врло често се стандард доводи у ве-зу с квалитетом производа, чак постоји и часопис Стандарт и качество (Москва).

У најопштијем смислу стандард је опис са снагом прописа о особинама које нешто мора да има да би било идентифико-

60

О називу сриског књижевног или сшандардног језика...

вано као законски признато. То пре свега важи за серијске про-изводе, који могу задовољавати или (1) услове међународног стандарда, ако у сваком поједином случају неке класе постоје све особине које су надлежни органи прописали као међуна-родни стандард за ту класу, или (2) услове регионалног, одно-сно локалног стандарда, или (3) који могу бити бити мање или више слични нечему што је стандардизовано, за разлику од производа у којима се не виде ни одлике стандарда нити намера да се опонаша неки стандард, а где спадају, како примитивни производи ручне радиности, аматерски или занатски, тако и врхунска уметничка дела, за која је нестандардност и нестан-дардизованост, односно уникатност или чак уникалност, оба-везно својство.

Ако би се покушала направити паралела између те сасвим очигледне чињенице и језичких чињеница, она'би могла имати облик тезе да су стандардизовани облици језичког изражавања истовремено кодификовано упросечени облици изражавања, које нарушавају како уметници речи којима су квалитет изража-вања (естетски, експресивни, информативни и др.) и потреба за исказивањем своје индивидуалности, важнији од прописа је-зичких кодификатора, а на другој страни границе стандарда руше и људи сасвим оскудног језика једноставно зато што они те границе не виде и не знају за њих.

Као што постоји кодификовано право и обичајно право, тако се за разлику од стандарда који прописује држава, може говорити и о обичајном стандарду, на пример, према урбани-стичком стандарду локал одређене величине и намене мора имати противпожарни апарат, док према обичајном стандарду гусле морају имати једну струну да би биле препознате као праве гусле иако то вероватно нигде није словом закона про-писано. У обичајном стандарду стандардно је оно што се може означити као право, когнитивисти би вероватно рекли и прото-типско, али ту тезу овде нећу развијати.

Поред робе или нечега што може имати статус робе, а ма-ло је тога што данас нема статус робе, стандардизовани су и облици многих информација. Ту је стандард облик који мора имати нека информација да би била препозната као законски исправна или као обичајно прихватљива, на пример, лична карта мора садржати тзв. лични број, што је кодификовано, а

61


молба као облик пиемене комуникације мора садржавати пода-так о предмету и подносиоцу молбе, односно о ономе коме би та молба ишла у прилог, и адресату молбе, јер је предикат молити троаргументски: „неко" моли „некога" за „нешто"/„некога", и ако један од та три аргумента изостане, то није само нарушавање обичајног стандарда жанра молбе него је то и комуникативно неприхватљиво као нарушавање синтаксичке структуре којим се нарушава и једна од прагматичких максима - тежња да се оствари успешна комуникација.

Вербалне и невербалне информације су, као што се зна, врло разноврсне према форми, садржају или функцији, или према односу између та три њихова аспекта, а врло су разновр-сне и према степену стандардизованости. На пример, теста-мент не може бити написан у форми хаику поезије да би био правно ваљан и постигао своју функцију, а поетско осећање света може бити исказано на било који вербални или бар дели-мично вербални начин који песнику одговара да би била оства-рена главна функција такве, превасходно естетске, односно по-етске информације. Стандарди за облик путне исправе морају бити у свим обавезним елементима испуњени, а стандарди за нечију биографију више су обичајне природе, уколико нису негде интерно прописани.

Библиографија, на пример, мора задовољавати међународ-не библиографске стандарде, да би била сматрана ваљаном са становишта тог стандарда и стручно признатом у (међу)библио-течкој комуникацији и одговарајућим стручним круговима, али многе библиографије задовољавају само интерне обичајне стандарде неке средине, неког часописа или појединца. Стан-дардизованост је чак једна од највидљивијих одлика савремене светске библиографије. Међутим, за речнике не постоје коди-фиковани стандарди, ни међународни ни регионални, него се аутори речника оријентишу само на обичајни стандард или на услове које пред њих поставља издавач речника.

Стандардизација је истовремено једна од највидљивијих одлика савремене цивилизације у планетарним размерама, као предуслов размене информација и роба која неће наилазити на препреке изазване различитим начином приказивања и вредно-вања истоврсних објеката. Елементи и правила стандардизације ту имају функцију универзалног метајезика размене.

62


Стандардизованост је ту знак припадности истој класи, било да је реч о хамбургерима, који су сви једнаке тежине, об-лика и састава, или о униформној одећи оних који их продају, или о роду војске итд. Феминистички покрети за оно што на-зивају равноправношћу полова фактички су великим делом усмерени за кодификовано укидање обичајних разлика између мушкараца и жена, у чему се доста и успело. До захтева за уки-дање биолошких разлика међу половима још се није дошло, али развој медицине би изгледа и то могао учинити остварљи-вим и стандардизованим, што, наравно, иде у класу апсурда и екстрема. Правно стандардизовање једнакости сексуално де-вијантних особа са онима које то нису у неким земљама већ се убраја у прогрес. Одувек је постојала обичајна, а одавно и ко-дификована стандардизованост физичких особина за неке про-фесије, на пример, војне, као што одавно постоје медицински стандарди за разликовање физички или психички болесних особа од здравих. Ако је тачно да према „светским" стандардима особа која није срећна није психички ни здрава, онда је цела планета Проклета авлија, у којој можда само Карађоз и чувари повремено верују да су здрави.

Укратко, за стандардизацију савременог света карактери-стично је, прво, да расте број категорија које су обухваћене стандардизацијом (почело је стандардизовањем производа, а стигло се до стандардизовања изборног поступка, укључујући прскање гласача спрејом по прстима, додуше само у земљама за које се сматра да су тамо гласачи склони подваљивању), друго, карактеристично је да се тежи свођењу више сродних стандарда на мањи број општијих стандарда и у крајњој линији на глобални стандард (на пример, једна монета ИЈШ једна врста идентификационих докумената за више земаља, међународни образовни стандарди итд.).

У светлу те чињенице може се поставити питање колико се то може односити на међународно стандардизовање верба-лизованих информација. Познато је да постоје описи мање или више слични библиографским описима, поготову у њиховом нестандардизованом облику. Библиографији је, на пример, блиска лексикографија (прва руска библиографија се управо и звала „речник књига"), као и хронографија, картографија, ме-лографија, опис музеалија итд.

63


Оио што је поменутим и сродним дисциплинама заједнич-ко јесте тежња да се да прегледни, систематизовани опис једи-ница у извесној области тако да је свака јединица доследно описана на истим принципима као и друге јединице не само у том опису него и у целој тој научној грани или дисциплини, тј. према обичајном или кодификованом стандарду, са што мање објашњења и што више чисте фактографије. Интерпретативни моменат у таквим описима никада не може сасвим нестати јер и сам редослед елемената описа може бити нека врста ранги-рања значаја тих елемената према критеријумима састављача, а тиме и њихова вредносна интерпретација. Пошто је вербали-зовани опис увек линеаризован, а такви су још увек и скоро сви графички описи, редослед елемената описа је обавезна димензи-ја сваког стандардизованог описа, што значи да је и минимална аксиолошка интерпретација такође саставни део стандардизова-ног описа, посебно када је реч о библиографским описима.

Као што унутар међународног библиографског стандарда фактички постоје два врло слична стандарда, један за посебне публикације, а други за чланке, што се с разлогом сматра нужним и корисним, тако се може замислити ситуација да се библиографски стандард обједини с мелографским, карто-графским, пиктографским или неким другим стандардом, као варијантама једног општијег стандарда. Општа датографија, као научна дисциплина која има за предмет описе података би-ло које врсте у којима је интерпретативни моменат сведен на минимум, израду стандарда за такве описе и методологију њи-хове примене, њихово превредновање и доградњу, може се сматрати прилично извесном будућношћу описа сваколиких података, дакле и библиографских као и других.

2

Поред мање или више успешних покушаја да се кодифико-вано или обичајно стандардизују поједини говорни жанрови, да употребим тај Бахтинов термин, још су старији покушаји да се стандардизује језик у целини, ако не у укупности свих поједи-ности, јер апсолутно исцрпно ниједан језик никад није био ни

64


описан, а још мање прописан, оно бар у оним својим појавним облицима који се сматрају системски, структурно или функци-онално посебно важним.

Питање како се ствара језички стандард, који је у језгру појма стандардни језик1, и како настаје сам стандардни или књижевни језик, доста је исцрпно размотрено у великом броју радова и на примерима различитих језика и различитих перио-да у њиховом развоју. Те научне чињенице могу се сматрати до те мере широко познатим и доступним да се, бар овом прили-ком, њихово понављање, парафразирање или коментарисање може изоставити.

Стандардни језици могу се према узроцима и путевима на-стајања мање или више разликовати, а знатно су сличнији пре-ма циљу и исходу, у чијем је средишту стварање модела једног језика, дакле једне мање или више вештачке творевине, стан-дардног језика, који се има сматрати употребно препоручљи-вим, узорним, ако не и обавезним за све говорне представнике датог језика који желе да буду говорно идентификовани као образовани људи који поштују прописане језичке норме своје културе и свога времена без обзира на своју индивидуалну реги-оналну, старосну, професионалну или неку другу припадност.

Степен стабилности стандардног језика, степен његове прихваћености у простору и у времену од стране говорног ко-лектива за који тај језик треба да има статус стандардног јези-ка, зависи од великог броја чинилаца, на пример, од интелек-туалног ауторитета појединца, колектива или средине, која иза њега стоји, од степена његове аутохтоности у датом говорном колективу, од степена удаљености од реалних регионалних идиома у датом говорном колективу итд.2

Стабилност стандардног језика има много лица од којих се обично, рекао бих чак претерано често, у први план ставља стабилност у функцији обезбеђивања успешне комуникације, као размене информација међу припадницима истог етнокул-

1 Б. Брборић, Сшандардни језик и језички стандард: Актуелне ре-троспективе. - Мепег 81а\У18Љсћег А1тапасћ, бопс1егћапс1 57, 8. 9-37.

О. Језрегзеп, СоујесапзЊо, пагос! јројесНпас ха Нп^уШГско^ Шапот-$1а. - багајеуо: 2ауос1 га ЈгЉуапје исШзешка, 1970; М. Кас1оуашмс, босго-НпвуШГка. - 1ЧОУ1 8ас1: ЈЈпеушк, Кпјјгеупа гајеЉпса >ЈОУО§ 8ас1а, 1986.

5 Сриски између великих и малих језика 65


турног колектива, или истог говорног колектива, тј. боље се разумемо када говоримо заједничким стандардним језиком не-го када бисмо говорили свако на свом дијалекту.

Поред те функције, не мање важна јесте симболичка фуикција стандардног језика, који је уз заставу, грб, химну, етноним и нека друга обележја етнокултурног (само)иденти-фиковања такође једна од важнијих одлика националног кул-турног идентитета, поготову у релативно малим народима, где постоји већа опасност од постепеног губљења националног идентитета, а тиме и суштинске промене породичног и личног идентитета. Зато су пуристичке тенденције по правилу чешће у малим народима и језицима, што не значи да их нема у неким пе-риодима развоја и оних језика који се убрајају у велике. Приме-њено на ситуацију у којој се налази српска култура на почетку XXI века, зато је посебно важно, клонећи се ксенофобије и аути-стичности, радити на стварању стабилног и национално препо-знатљивог српског књижевног, односно стандардног језика.

С друге стране, и стабилност стандардног језика зависи од економске, културне, политичке, војне и сваке друге стабилно-сти колектива који се њиме служи, гј. ту једна стабилност или нестабилност потхрањује другу. Нестабилност српско-хрватског књижевног језика наговестила је, вероватно пре као симптом него као један од узрока (иако је и овог другог било), политичку нестабилност српскохрватског језичког простора која је затим прерасла у државно политички распад тог простора, у току којег су варијанге српскохрватског књижевног језика добиле статус засебних стандардних језика, а сам српскохрват-ски језик тај статус изгубио поставши регионални надстан-дардни идиом. То истовремено значи да се даљи расап српског језичког, културног и националног простора може донекле успорити ако не и зауставити радом на успостављању разумно еластичне стабилности српског стандардног језика, а може се наставити инсистирањем на регионалном специфичностима или чак на њиховом стандардизовању (називале се оне вари-јанте, субваријанте или некако друкчије), као што се може по-горшати и таквим односом према књижевнојезичкој норми у којем се у име толерантности и права да свак говори како му се свиђа, фактички поткопава стабилност стандардног језика. Тамо где такав однос према српском стандардном језику по-

66


стоји, ои по правилу није плод необавештености него је обично резултат мање или више свесног настојања да са на језичком плану промовишу дезинтеграционе политичке идеје.

За стабилност стандардног језика важан је и став који према језичком стандарду имају говорни представници тог језика. Језик који је престижан, који је културно центрипета-лан, који желе да говоре и они којима тај језик није матерњи, може бити регионално мање или више издиференциран, а да ипак буде стабилан у смислу доживљавања тог језика као јед-ног језика и прихватања за њега само једног назива. Најбољи пример за то је на почетку XXI века енглески језик.

Језик који је непрестижан и за оне којима је он матерњи је-зик, поступно губи интегритет и стабилност и распада се на ре-гионалне варијанте с тенденцијом нестајања. Као пример те врсте може се узети лужичкосрпски језик, који упркос ревно-сном раду добро организованих стручњака на његовом очува-њу, и упркос несумњивој бризи с којом се према њему многи Лужички Срби односе, вероватно ни за кога од њих није пре-стижан језик у немачком друштву, у којем Лужички Срби жи-ве. И вероватно се у чињеници да је свест о посебности ту од почетка превладала над свешћу о заједничком крије последица да већ вековима постоје два врло слична лужичкосрпска јези-ка, с наговештајима да би нека обележја трећег, као књижев-ног микројезика, од релативног новијег времена могао имати и слепњански дијалекат доњолужичкосрпског језика. А у такву издиференцираност језика Лужичких Срба уклапа се и чиње-ница да за њих, иако су све малобројнији, постоји неколико (само)назива с неједнаком регионалном дистрибуцијом и не-једнаким конотацијама.

3

Враћајући се у овом излагању појму стандардног језика као језика чије су главне особине стандардизоване, тј. прописа-не као правилне, обавезне или бар препоручљиве за дати језич-ки колектив од некога ко има научни ауторитет да то учини, посебну пажњу бих овде посветио терминолошкој страни тог питања.

67


Као што је познато, поред и пре термина стандардни је-зик постоји термин књижевни језик. Он је старији од терми-на стандардни језик, и постоји у свим словенским књижевним језицима, али у некима од њих поред термина књижевни језик постоји и термин стандардни језик. Поставља се питање преи-мућстава или недостатка једног или другог термина. Садржај термина одређује се дефиницијом и, у начелу, веза између означитеља и означеног ту је арбитрарна, односно ствар кон-венције, али сигнификативно значење термина које извире из речи којом је он мотивДЈсан није његова сасвим небитна компо-нента. Као што, на пример, изрази лажно крзно, имитација крзна, вештачко крзно, синтетичко крзно означавају исти де-нотат, а немају исто сигнификативно значење, тј. смисао, од чега умногоме зависи избор једног од тих израза у конкретној говорној ситуацији, тако, из сличних разлога, Србима и Хрва-тима у другој Југославији није било неважно да ли ће рећи срп-скохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски. Тако је и са избором између термина стандард-ни језик и књижевни језик, уколико се сматра да су њихова де-нотативна значења иста, а фактички је најчешће тако.

Избор термина књижевни језик или стандардни језик није само питање утицаја научне традиције у дефинисању одгова-рајућег појма на избор термина него је то и питање утицаја терминолошких система јединих језика на друге језике (терми-нолошке позајмљенице), као и питање избора термина чији је смисао (=сигнификативно значење) ближи датом денотатив-ном значењу.

Термин стандардни језик својом унутрашњом формом (према изразу А. А. Потебње), ставља у први план чињеницу да је такав језик стандардизован, тј. описан на начин који има снагу прописа или препоруке како га треба употребљавати. Термин стандардни језик истиче озваниченост, ако не и обаве-зност за све представнике говорног колектива који поштују прописе и препоруке званичних или бар меродавних институ-ција када је реч о језичким питањима. Тај термин кореспондира са сличним терминима у другим језицима, пре свега западно-европским. Термин стандардни језик није сасвим истог садр-жаја као термини државни језик, службени језик или језик у

68


јавној употреби, али им је близак по томе што својим смислом ставља у први план чињеницу да се ту језик види као један од појавних облика кодификоване, а не обичајне стандардизова-ности (на пример, роба, информација итд.), иза чега стоје зва-ничне или њима блиске институције, а чему је главни циљ да се олакша комуникативна функција језика.

Термин књижевни језик ставља у први план чињеницу да је то језик који је свој најпотпунији израз добио и има у лепој књижевности, или шире у књигама, верским, белетристичким, публицистичким, научним и другим, или, још шире, у писме-ним облицима изражавања, пре свега јавног. Савремени књи-жевни језици су мање или више успешно стандардизовани, па се с обзиром на то та два термина - књижевни језик и стан-дардни језик - обично могу узимати и узимају се као синони-ми. На својим почецима књижевни језици могу бити слабо стандардизовани или сасвим нестандардизовани у савременом смислу те речи. Старословенском језику је статус књижевног језика давала чињеница да је имао писменост, да је најстарији корпус те писмености био сакралне природе, и да је иза те пи-смености стајао ауторитет њених аутора Ћирила и Методија, али он дуго није био прописан граматикама, речницима нити било каквом проскриптивном литературом, па у том смислу није био ни стандардизован, тј. није био стандардни језик.

Међутим, давати данас термину књижевни језик само та-кво значење - значење језика представљеног књижевношћу и писменошћу - представљало би чињенички редукционизам. У словенској лингвистичкој терминологији израз књижевни језик (у различитим преводним еквивалентима) одавно је добио и до данашњег времена сачувао и значење језика с кодификованом нормом, тј. он обухвата и значење термина стандардни језик.

Унутрашња форма израза књижевни језик упућује при то-ме на корпус у којем је тај језик најбоље представљен, чега нема у изразу стандардни језик. Избор између једног или дру-гог термина утолико је ствар и избора између наглашавања значаја корпуса лепе књижевности у структури књижевног је-зика у целини, што се истиче термином књижевни језик, или наглашавања комуникативне функције језика и његове обаве-зности за одређени говорни колектив, што се истиче термином стандардни језик.

69


Извеено потискнвање израза књижевни језик од стране из-раза стандардни језик може се видети и као одраз чињенице да у концепцијама савремених књижевних, односно стандардних језика функционалистичко-комуникативни приступ све више преовладава над естетским и интелектуалним, што је на ширем плану сагласно с чињеницом да у глобалним размерама у све-ту више него икада доминира функционалистички и прагма-тички приступ схватању света и места човека у њему. У мери у којој верујемо у средишњу улогу коју у развоју националних култура, књижевности, па и књижевних језика имају највиши остварени естетски и интелектуални домети људског духа, који надилазећи просечне умове дневне штампе, политике и адми-нистрације, често могу служити као језички узор, у тој мери је и умесна употреба израза књижевни језик, кад год се управо та чињеница жели истаћи.

Суштину у глобалним размерама актуелног процеса де-градирања књижевног језика на језик којим говори највећи број људи, што се понекад погрешно тумачи као демократиза-ција језика, тачно је изразио Ј. Бродски примајући Нобелову награду за књижевност: „Само ако смо одлучили да је време да се заустави развој 'сапиенса', књижевност треба да говори јези-ком народа. У супротном - народ треба да говори језиком књи-жевности."3

4

Спотицања о називе језика и , језика" који до почетка де-ведесетих година у науци нису издвајани из српскохрватског // хрватскосрпског језика (а понегде је тако и данас) постала су деведесетих година XX века честа када о њима пишу они који се тим језицима баве, много пута изнова приморани (да би из-бегли неспоразуме) да се изјасне о томе о којем језику пишу и зашто га тако зову.

3 И. Бродскии. Нобелевскаи лекции // Иосиф Бродскии. Покло-нитвсн тени. Москва, 2002, стр. 202. В. О томе пише и М. Обижаева у чланку: Грамматическии сборник 1620-х годов, издание и исследование Е. А. Кузвминовои (необјављено).

70


Сразмерно малобројне разлике између српског и хрват-ског (и сасвим безначајне и вештачке када је реч о бошњач-ком) више се односе на степен прихватљивости, фреквентност или употребну маркираност неких таквих облика него на њихо-ву искључиву припадност једном језику и потпуном одсуству у другом језику, што би, поред чињенице да је степен међујезич-ке разумљивости толико висок да је, на пример, превођење са српског на хрватски (или обратно) практично непотребно, и поред вишедеценијске традиције постојања заједничког књи-жевног језика с таквим називом и одговарајућим лингвистич-ким корпусом (граматике, речници, уџбеници итд.), гледано у целини, доста давало за право ставу оних лингвиста који ми-сле4 да термин српскохрватски језик // хрватскосрпски језик није изгубио разлог постојања (мада је тешко оспоравати да се садржај тог појма променио, пре свега када је реч о његовој стандардизованости).

С друге стране, чињеница да се променило језичко законо-давство у државама насталим од друге Југославије и да се у уставима тих држава статус и назив језика и писма одређују на различите начине, да се увећава (често вештачки) број разлика између некадашњих варијаната истог књижевног језика, по-себно у области терминологије, те да су се доста променили ставови говорних представника појединих народа на српскохр-ватском говорном подручју према називу свог језика, с очи-гледном тежњом да се назив језика изводи из назива народа, на шта су сигурно утицале последице западнобалканских ратова крајем деведесетих година и пораст међунационалне нетрпљи-вости у том периоду, све то узето заједно представља реалност која говори у прилог разликовању српског од хрватског књи-жевног или стандардног језика, односно разликовању и једног и другог од српскохрватског.

Међутим, ако се однос српскохрватски језик / српски језик посматра као однос хиперонима (назива језика који је некада имао скоро јединствени стандард, а данас има неколико стан-дардних ликова) и хипонима (назива језика који је некада имао

4 Зпјегапа КогсНс, КгјесГ па %гатс1 рипогпаспозН. - 2а§геђ: Нгуа1зка куеисШапа пак1ас1а, 2002 (с литературом о том питашу).

71


статуе варијаите једног стандарда, а данас има статус засебног стандарда), онда нема разлога да се не прихвати чињеница да поред српског језика, сада као засебног књижевног језика у пу-ном смислу речи, укључујући и појам стандардизованости, по-стоји и српскохрватски језик, као општији појам, који нема статус заједничког књижевног језика (који је имао до језичке сецесије хрватског и бошњачког језика с почетка деведесетих година), али који је језичка реалност оваплоћена у свему што је српском, хрватском и бошњачком језику заједничко у саста-ву, структури и у функцијама.

72

О СРПСКОЈГОВОРНОЈ КУЈГГУРИ ДАНАС

Основи говорне културе

Четири главиа стуба на којима стоји културе говора у јед-ном друштву су породица, школа, добри примери угледних по-јединаца и лекторска служба у издавачким и медијским кућама. Све то мора бити чврсто ослоњено на језички стандард, односно на књижевнојезичку норму. Зато би организована брига за кул-туру говора морала бити усмерена на та њена четири темеља.

Али, да би неговање културе говора имало изгледа на успех, у друштву треба створити и стално систематски одржа-вати свест о значају културе говора као делу опште културе, саставном делу лепог понашања, услову за све иоле престижне професије, услову за развој што складнијих међуљудских и ме-ђунационалних односа, где је иосебно важна етичка страна културе говора и говорна екологија: на пример, избегавање за-гађивања говора вербалним насиљем, злоупотребом речи пу-тем свесне употребе полуистина и неистина, маркетиншким дезинформацијама, упадањем саговорнику у реч, надвикива-њем, говорењем дуже него што је предвиђено или уобичајено, самохвалисањем итд.

Систематска друштвена брига за културу говора има утоли-ко више изгледа на успех колико је боље институционализова-на. Институција која се бави унапређивањем говорне културе може путем организоване мреже сарадника у школама, медиј-ским и издавачким кућама - поједине аспекте теорије културе говора остварити на практичном плану, како едукацијом о томе шта је култура говора и у чему је њен национални и општекул-турни значај, тако и путем курсева после којих полазници, пре свега просветни радници и лектори, добијају сведочанства да су завршили одређени степен и одређени профил усавршавања

73


у култури говора. Кориено би било, на пример, организовати, конкурсе за најлепшу и најружнију реч месеца и године, за нај-лепши пример у области јавног говора и сл. и то за различите категорије: на пример, професионални и непрофесионални јав-ни говор, различите узрасне категорије итд.

Утицај на културу говора у породици могао би се оствари-ти већом сарадњом с родитељима и на том плану, тако што би родигељима убедљиво био предочаван значај културе говора за квалитетно образовање и васпитање деце, предлагани кон-кретни видови сарадње, указивано на оне недостатке културе говора код детета где родитељи могу да помогну и сл.

Сасвим је јасно да садашња опшга друштвена клима није за то превише повољна. Многи људи брину се за голи опстанак и брига за културу говора није им приоритет. Али просветним радницима то би ипак морао бити приоритет, јер опадање кул-туре говора подрива национални језик, а затим и националну културу, а с друге стране погодује бујању говора мржње и не-толерантности. Другим речима, рад на култури говора морао би у школама да добије већи значај и то као стални задатак који се никада не може сматрати потпуно оствареним и завршеним.

И у школи би се неговање културе говора могло институ-ционализовати, прво организованом додатном едукацијом са-мих наставника, а затим и стварањем таквог система школских такмичења у којима би се познавање правописа и проблемских места из културе говора вредновало слично начину на који се награђују, на пример, најбољи рецитатори. И у начину оцењива-ња школских писмених радова познавање правописа и уопште језичке норме могло би добити можда нешто значајније место у односу на естетску страну рада, или можда чак и издвојену оцену. Поред тога, неговање културе говора не би смело бити задатак само професора српског језика него свих професора и свих који раде у просветном систему.

У времену када се подстичу различити видови такмичар-ства (данас се све чешће каже „компететивности"), у школи и изван ње, треба више искористити индивидуалне склоности ученика и њихову здраву жељу са самоостваривањем кроз так-мичење, на пример, у беседништву, али и у другим облицима културе писменог и усменог изражавања.

74

О сриској говорној кулшури данас

У времену несумњиве практичне угрожености ћирилице као примарног српског писма, зашто не би, на пример, професо-ри српског језика и ликовног васпитања организовали секције или тзв. радионице, у којима би се ученици вежбали у лепом писању различитим типовима ћирилице, исписивали омиљене стихове, афоризме и пословице, а затим то приказивали на школским изложбама и такмичењима. Зашто не би и Завод за издавање уџбеника помогао очувању ћирилице објављивањем приручника намењеном сваком ко у школи или изван ње жели да се усавршава у лепом писању различитим врстама српске ћирилице?

За културу говора од посебног је значаја лекторска слу-жба. Недостатак добрих лектора могао би бити бар донекле надокнађен стварањем лекторског смера на универзитетским студијама српског језика (као што су то учинили у Словенији за словеначки језик) и обавезним перманентним доквалифико-вањем лектора кроз курсеве који би могли бити организовани, како на факултетима тако и изван њих, на пример, на Коларче-вом универзитету. Таква стална доквалификација требало би да буде за лекторе услов да се напредује или остане на лектор-ском послу.

Разуме се, сви планови о томе како би се могла унапредити култура говора онолико су реални колико је држава за њих за-интересована и колико је спремна да их подржи, и финансијски и организационо. Однос према српском језику и писму и другим језицима и писмима у Србији један је од најбољих показатеља стварне заинтересованости државе да обећавани економски напредак не иде на штету националне културе и националног идентитета. Време ће показати шта је у свему томе било ствар-но, а шта само декларативно, али сви којима је на души брига за српски језик треба да чине оно у шта верују не чекајући ни идеје ни посебну подршку „одозго". Понекад је велика ствар и то када „одозго" не долазе сметње.

Запуштеност српске говорне културе

Једна од највидљивијих особина говорне културе савреме-ног српског књижевног језика јесте запуштеност. Ту реч овде

75


узимам као метафору која би могла служити као термин за укупну оцену врло лошег стања у култури изражавања на срп-ском језику. Запуштеност српске говорне културе могла би се посматрати као лице или као наличје запуштености српског народа на почетку XXI века и у много чему другом, као одраз његове духовне, културне, здравствене, демографске, политич-ке и сваке друге запуштености.

Од неког ко живи запуштен и болестан у рушевној кући без броја, разваљене ограде и капије, од милостиње богатих су-седа и онога што му деца напросе по свету (на кога тај добро-стојећи свет упире прстом као на негативан пример) не може се очекивати да говори бираним речима, истанчаним стилом и милозвучним гласом. Народу који је преживео све оно што су Срби преживели и што преживљавају од почетка деведесетих година до данас, када се поражен, понижен и оклеветан, изму-чен политичким борбама у невероватно криминализованом друштву вози разлупаним тролејбусима поред рушевина од бомбардовања и поред неексплодираних бомби, једе загађену храну, ако има шта да једе, остарео, смањен и болестан - том, дакле, народу не сме се превише замерати ако понекад посу-стаје у неговању онога што је једна од најјачих одлика његовог идентитета и последња линија одбране националне самобитно-сти - у неговању језика. Лингвисти би последњи имали право да на то забораве, или не би ни имали такво право, а књиге какве су језички саветници Ивана Клајна или поучници Е. Фекетеа, Д. Ћупића и Б. Терзића потврђују да у српској науци о језику има лингвиста који могу и желе да раде на сталном култивиса-њу матерњег језика. Али таквих лингвиста требало би да има много више.

Општи поглед на литературу о српској говорној култури

Различити људи остављају различите задужбине. Неко по-дигне цркву, или чесму крај пута, неко направи пут или засади шуму, неко остави народу зграду или добру библиотеку, или новчани фонд. Задужбине могу бити веће и мање. Највећа за-

76


дужбина добрих родитеља свом народу су, наравно, деца. Фи-лолози имају ту привилегију да остављају задужбину сваким написаним радом крјим су отргли од заборава део језичке ри-знице свога или неког другог народа, сваким радом којим се је-зик штити од растакања споља и од језичких распикућа изнутра. Када је реч о култури говора, о томе најбоље сведоче радови посвећени актуелним питањима српске говорне културе, какве су, на пример, две књиге „поучника" Слово о језику (Фекете, Ћупић, Терзић 1996; 2002).

Њихова вредност извире пре свега из онога што је у њима речено, али и из околности да је српски језик данас угрожен као што никада до сада није био. У ситуацији у којој се не зна-ју тачно границе државе, када се њен назив сваки час мења, као и државни симболи, када су многи српски дијалекти у једном дану збрисани војним акцијама и прогонима, а други дијалек-ти убрзано нестају због унутрашњих миграција и продирања језика модерних медија и у најзабаченије крајеве, када је срп-ска ћирилица у јавној употреби сасвим маргинализована с тен-денцијом да се то и законски озваничи у неким деловима Ср-бије, када је употреба англицизама у српском језику добила размере стварања паралелне језичке норме и сл. - сваки поку-шај да се расап српског језика бар успори драгоцен је.

Упркос повременим упозорењима стручњака, али и добро-намерних људи који нису језикословци, да је стање у области српске говорне културе драматично, у ситуацији када проблеми у правном систему земље не престају да испуњавају странице дневне штампе, брига за језичка права и за правилну употребу је-зика многима изгледа као залудан посао. Упркос томе у српској лингвистици има стручњака који о српској говорној култури пишу истрајно, зналачки, ангажовано, са смислом за еластич-ност, тамо где језичка стварност то изискује, и са принципијел-ношћу, тамо где она мора да буде истакнута.

Општи значај такве врсте лингвистичке литературе преци-зно је исказан у предговору академика Милке Ивић другој књи-зи поучника Слово о језику, где се каже: „Ова књига завређује да се неизоставно има при руци, да се што чешће консултује" јер је потребна не само „лекторима, преводиоцима и другим особама које су, на овај или онај начин, животно упућене на

77


бављење језиком, иего и свим осталим говорним представни-цима ове наше средине којима је искрено стало до културног изражавања" (Фекете, Ћупић, Терзић 1996; 2002).

За разлику од социолингвистичких истраживања објавље-них на српском или српскохрватском језику, где, посматрано у целини, теоријска истраживања преовлађују над емпиријским и описним, радови о питањима говорне културе који су до са-да били објављени на српском или српскохрватском језику по правилу су нормативистички усмерени на опис, превенцију или отклањање сасвим одређених проблема српске говорне културе, било да су у питању различити тзв. језички саветници групе аутора који обухватају већину проблема српске говорне културе у свим основним проблемским областима (Приручник 1990), или језички саветници групе аутора који су проблемски разноврсни, али без наглашеног циља да обухвате све важније области српске говорне културе (Фекете, Ћупић, Терзић 1996, 2002), било да су то радови једног аутора дати у форми изабра-них радова о различитим питањима (на пример, Клајн 2002, Фекете 2002), или у форми речника (Клајн 1978, 1980, 1994, 1998, 2000, 2002). Већина таквих књига састављена је од члана-ка претходно објављених у дневним или недељним листовима или у научној периодици, при чему је накнадно прерађивањем тих радова ради њиховог објављивања у књизи пре изузетак него правило, а објављивање језичког саветника с новим и за ту прилику написаним садржајем (на пример, Маретић 1924), одавно је готово напуштено. Објављивање већ публикованих чланака и те како је потребно, како због тога што вероватно нико не чита целокупну текућу периодику па стога ни не може да држи на оку све што се односи на говорну културу, тако и због тога што се у књигама те врсте радови проблемски групи-шу, опремају регистрима имена или појмова који олакшавају читање, донекле прерађивањем или проширивањем, и побољ-шавају, а рекламирањем књига приближавају већем броју оних којима је такво штиво најпотребније.

Даљи рад на српској говорној култури тражио би да се, пре свега, састави исцрпна и проблемски добро структурисана библиографија, затим критички преглед литературе из те области узете у целини, или у појединим њеним деловима и конкретним

78


иитањима, утврђивање и стабилизовање метајезика радова о српској говориој култури, израду дуготрајне тимске и индиви-дуалне стратегије истраживања у тој области, испитивање историје српске говорне културе и истраживања о њој, предви-ђање развојних тенденција, добру усклађеност с теоријском, дескриптивном, нормативном и примењеном лингвистиком, посебно глотодидактиком и транслатологијом итд.

Ко негује српску говорну културу?

Ко је најпозванији да води бригу о српској говорној култу-ри? Институционалну бригу о томе води Одбор за стандарди-зацију српског језика у сарадњи с катедрама за српски језик, Матицом српском и академијама наука на српском језичком простору. Значајан допринос неговању српске говорне култу-ре даје и Коларчев универзитет као и неке телевизијске и ра-дијске станице. Одбор за стандардизацију српског језика за скоро шест година рада урадио је много, али прилике су такве да је то тек делић онога што треба урадити. О питањима говор-не културе пишу лингвисти и новинари, као и појединци који желе да допринесу српској говорној култури иако им то није струка.

Стручност је свакако први услов да би се у питањима го-ворне културе могли доносити меродавни судови. Аутори обе књиге језичког поучника Слово о језику дају пример како се може писати о томе: с добрим познавањем и актуелног стања у језику и теорије говорне културе, поуздано, једноставно и зани-мљиво, са широком језичком и општом културом и стабилним националним осећањем несклоном било каквим крајностима.

Али као што се здрављем људи баве и лекари и надриле-кари, тако се и здрављем језика баве и језикословци и надрије-зикословци, с том разликом што је рад надрилекара законом забрањен, а о језику може да пише ко хоће и шта хоће, ако има кога да му то објави. Међу новинарима који пишу о питањима је-зичке културе има и оних с филолошким образовањем, и таквих који о томе пишу у целини успешно (на пример, М. Телебак, али срећом не само он), и то обично успешније у духовитом

79


уочавању поједпних проблема него у њиховом лингвистичком објашњавању. Међутим, често је тако да се у прилозима о говор-ној култури танка лингвистичка знања прикривају радикалним језичким чистунством, категоричношћу судова, искључивошћу према друкчијим мишљењима и успаљеном националном ре-ториком. Од такве бриге за културу говора штета је несумњи-ва, а питање је колико од такве бриге за језик има у понечему и користи.

Статус српског језика у хијерархији великих и малих језика се променио и српски је данас све ближи овим другим - малим језицима: мањи је и територијално и бројем људи којима је српски матерњи језик, мањаје држава, мање је српских дијале-ката, мањи је значај српског језика у свету, мање се учи у свету, мање се користи и у Србији и у школству и у области јавне и службене комуникације, мање се преводи са српског језика на друге језике, мање се користи српска ћирилица, мање је писме-них Срба, све је мање српских речи у српском језику, а све је нижа српска говорна култура. Све је више радова о српском је-зику у чијим насловима нема придева српски, као да је ту реч зазорно употребити. И даље се често уместо српски језик каже и пише наш језик, што личи на терминолошку мимикрију ка-ква се не може срести у научним радовима на другим европским језицима.

Да то не би ишло до општег клонућа, и до одрицања од је-зичког и националног идентитета, као до постепеног духовног самоуништења, неопходно би било изградити коренито нови однос свих или већине говорних представника српског језика према српском језику, однос према језику као највећој текови-ни националне културе и самобитносги који сви, према својим могућностима, морају непрекидно култивисаги са осећајем за праву меру отворености према спољашњим утицајима и за уте-мељеност на најбољим вредностима аутентичне националне традиције, како би се српски језик развијао као добро негова-ни словенски и европски језик с богатом традицијом и јасном самосвојношћу.

Мали број радова из области теорије говорне културе, по-пуларна форма излагања у таквим чланцима, у којима је научни апарат изразито ограничен, а количина мање или више умесних

80


духовитости више прилагођеиа публицистици него научном жанру, ствара код мање упућених утисак да о питањима говор-не културе може свако да пише и да је ту најважније ослонити се на здрав разум зачињен, према потреби и склоностима, за-паљивим патриотизмом (језички чистунци наглашене нацио-налне оријентације) или духовитостима, посебно на рачун оних који друкчије мисле.

У тај стереотип о начину бављења говорном културом нај-пре упадају лица без стручних квалификација да се тим пита-њима баве, људи са склоностима да прописују другима како ће се понашати (поготову ако те склоности нису могли да развију на неком другом месту), међу којима се нађу и понеки новина-ри с филолошким образовањем или без њега, што наравно не значи да о питањима говорне културе могу да пишу само уни-верзитетски професори.

Поента је у томе да у радовима посвећеним говорној кул-тури треба да буду заступљена и теоријска и примењена истра-живања, а да у популарној литератури те врсте, популарност излагања не сме стварати утисак о томе да су закључци који се износе субјективни и условни, а да њихова убедљивост зависи највише од ауторове речитости.

У паранаучне појаве у сфери неговања говорне културе. поред дилетантских објашњења (типа оних: не ваља рећи Ко је на телефону него Ко је код телефона, иако се каже Седи на сунцу, Стоји на ветру и сл.), посебан вид пуристичког патри-отизма представљају мистификације у форми лажних цитата.

Тако се, на пример, често из рада у рад преноси, без ознаке извора, текст Роду о језику као аутентичне речи Стефана Нема-ње. Сва је прилика да је ту новију филолошку мистификацију саставио један од савремених српских радикалних пуриста и приписао Стефану Немањи да би била лакше прихваћена. Већи део тога „цитата" написан је у духу романтичног пуризма чија је патетика повремено симпатична, док су неки делови упозо-равајуће тачни, на пример, „После изгубљеног језика нема на-рода", али су неки делови упозоравајуће нетачни, штавише опасни, на пример, „Два језика никада се помирити не могу." Поред тога што ову другу констатацију оповргавају многи при-мери вековне вишејезичности на релативно малом простору 6 Сриски шмеђу великих и малих је-зика 81


(на пример, на Кавказу или у Малој Азији, или у Швајцарској и другде, па и у Војводини, на пример) таква филолошка рато-борност обично је наличје начелно непријатељског односа према другим народима, што, наравно, не води доброме.

Како писати о питањима говорне културе?

Један од најјезгровитијих савета које је корисно имати на уму гласи „Језик не трпи стеге, али воли ред" (Е. Фекете). Пре-порука о овом или оном питању културе говора треба да буде чврста у аргументацији, али не крута; треба да је еластична ко-лико динамика језичког развоја то захтева, али не превише ла-бава, подупрта спремношћу оних који је дају да своје мишље-ње, где треба, супротставе неком другом мишљењу, с много обзирности, разуме се, али и са смислом за трпељивост према друкчијим погледима, поред осталог и зато јер нам је култура дијалога о питањима говорне културе важна готово колико и сама говорна култура, будући да једно без другог не иде.

Ни у језику ни изван језика традиција није мумифицирана прошлост пред којом се метанише, као што ни савременост ни-је гола ледина на којој зидамо чатрљу од отпада са суседних модерних грађевина. Ни мртва традиција ни маћехинска савре-меност не обезбеђују природан и плодан спој прошлости с бу-дућношћу у садашњости. То може дати само жива традиција која се стално у понечем мења остајући у суштини увек посеб-на и самосвојна, испољавајући разумевање за промишљено и умерено прихватање речи и израза страног порекла и аргумен-товану критичност према препуштању те стране српске говорне културе медијској стихији, чији језик готово нико не контро-лише осим можда оних којима и није превише на срцу развој српског језика.

А да посленике на пољу говорне културе мора красити и толерантност према блажим огрешењима о препоруке језико-словаца (поред других врлина), јер језичке грешке неретко мо-гу бити шармантно средство индивидуализације и стилизације исказа, подсећају Пушкинови стихови: Как усгп румннмх без улибки, / Без грамматическоп ошибки / Л русскоп речи не лтблт.

82


О страним елементима у српском језику

У литератури о српекој говорној култури једна од најче-шће разматраних тема јесу страни елементи у српском језику, питања степена и облика њихове адаптације као и претерива-ња која се ту често срећу. Динамика језичких промена стално доноси нову грађу, што приручници о култури говора одража-вају у мери у којој прате ту динамику, на пример, бантсу-хам-пинг, видеотека, еврске, ЕСФОР, ИФОР, керозин, кобасиција-да, папиријада, параглајдинг, пекаријада, поп рок концерт (а могло би чак и супер поп, хеви метал енд хард рок концерт), промптно, тејп, улитимејт фајт, фајнел сикс, фајнел фор, циркусијада, пазл итд.

О страним елементима у српском језику најновијег време-на, на пример, подробно и документовано обавештавају обе књиге Слова о језику (1996, 2002). Круг језика из којих потичу позајмљенице које се разматрају врло је широк: белоруски, бу-гарски, енглески, јерменски, немачки, пољски, руски, турски, украјински, француски... Колико је добро што се разматрају многобројне позајмљенице из светских језика, посебно из ен-глеског језика и руског језика, јер је првих највише, а друге се сразмерно теже препознају, толико је добро и то што нису забо-рављени ни елементи из оних језика о којима се обично мање пише и у вези с којима је више правописних и других недоу-мица. У круг таквих проблема улазе, на пример, питања зашто је правилно писати Јастржемпски, Кржижановски, Олијник, зашто је ИФОР боље него АЈФОР, или када се у српском језику појављују сугласничке групе „гзгзј" или „мкртчј", као у јермен-ским презименима Гзгзјан или Мкртчјан, што је нов прилог колекцији морфонолошких бизарности страног порекла у срп-ском језику типа одраније познатих Нкомо, Нгујен, Мдебе или Жоао (с генитивом од четири суседна вокала - Жоаоа, према запажању Милице Бујас) и сл. Такве информације биће незао-билазне у припремању будућих издања српског правописа, а и у проучавањима структуре слога у српском језику.

У склопу разматрања утицаја који долазе на српски језик из других језика предмет су често појаве нарушавања културе говоре у сфери јавне речи због недовољног знања страних је-

8 3


зика. Примери нетачних превода типа добра вена уместо лепи Беч... (погрешан превод наслова песме Хороша тш Вена), о че-му пише Богдан Терзић, не изгледају злоћудно, онолико колико се чине као једнократне грешке, али када су то термини, такве грешке се брзо устале. На тај начин смо добили и назив скуп-штинског тела анкетни одбор, према нетачном преводу, уме-сто истражни одбор, јер сврха тога одбора није анкетирање него истраживање, а за та два појма српски језик има две речи, за разлику од неких других језика, као што је, на пример, фран-цуски, где се и једно и друго исказује истом речју.

Посебан проблем у кругу утицаја страних језика на српску говорну културу чине „дописнички варваризми". Ко имало прати језичку страну текстова дописника из иностранства, ни-је могао да не запази склоност ка употреби страних речи којих раније није било у српском језику, а која често показује да до-писник слабо зна језик земље из које извештава, при чему су број и учесталост дописничких варваризама обично обрнуто сразмерни степену дописниковог знања тог језика.

Ево неких примера дописничких русизама који се анали-зирају у другој књизи Језичког поучника: захват власти (ум. освајање власти), потоком (ум. као бујица), импичмент (ум. поступак за опозив), кинематограф (ум. синеаста), изразити огорчење (ум. изразити жаљење), фашистички наступ (ум. фа-шистичка офанзива), Преном (схваћено као име судије) итд.

Шта се може учинити да дописничких варваризама буде мање? Пре свега, треба на њих указивати у стручној литерату-ри. Али пошто не изгледа да дописници из иностранства радо читају језичке поучнике и сличну литературу, нити да прихва-тају савете који се у таквим радовима износе, мислим да би тај вид бриге за културу говора корисно било чвршће институцио-нализовати стварањем стручног савета чији би чланови редовно пратили језик медија, а своје резултате саопштавали не само у стручним публикацијама него и у медијима у којима су грешке констатоване, адресујући своје закључке на име уредника, лек-тора и аутора текста, као и на име уредника рубрике за писма читалаца, где таква рубрика постоји. После неколико таквих стручних и добро образложених препорука, дописници се ве-

84


роватно не би могли тако игнорантски као до сада односити према питањима говорне културе. (Дописнички русизми су, иначе, тема једног магистарског рада на Филолошком факул-тету у Београду и могли бити предмет већег броја проблемски сличних радова.)

У оквиру послова Одбора за стандардизацију српског је-зика добро би било саставити библиографију радова важних за културу говора, и разаслати је уредницима и лекторима у ме-дијима с препоруком да те књиге набаве и користе. Лекторе би требало извући из анонимности и дати им место на импресуму или неком другом видљивијем делу књиге, побољшати њихов професионални углед и статус, окупити их у удружење лектора за српски језик, окупљати их на семинарима за усавршавање лекторског посла, награђивати за најбољи рад, а унапређивању лекторског посла свакако би допринело установљавање лек-торског смера на универзитетским студијама српског језика.

Круг важнијих питања српске говорне културе која тек треба да буду проучена, а великим делом нису ни започета, вр-ло је широк. Он обухвата и такве аспекте као што су: српска говорна култура и српски језички стандард; друштвени и лин-гвистички статус српске говорне културе; естетско и функцио-нално у говорној култури; говорна култура као луксуз или као потреба; говорна култура посматрана на различитим језичким нивоима (интонација, акценти, лексика, фразеологија, фонетика, морфологија, синтакса), говорна култура и правопис, говорна култура и функционална раслојеност српског језика, говорна култура у различитим говорним ситуацијама (градски превоз, улица, школско двориште, јавна трибина итд.), односно у раз-личитим дискурсима, на пример, говорна култура у политичком дискурсу (на округлим столовима, конференцијама за штампу, полемикама у скупштини, у медијима, телевизијским и сл. ду-елима итд.), говорна култура у рекламном дискурсу, говорна култура у наставном дискурсу, посебно у уџбеницима; говор-на култура у различитим медијумима - сличности и разлике; говорна култура код Срба и код других народа; ставови према култури говора (код разних народа, у различитим социјалним групама, професијама итд.); говорна култура и језичка еколо-гија, укључујући и таква питања као што су говорна култура и

8 5


култура дијалога, толераитност према саговорнику, говорна култура и говорна етикеција, говорна култура и беседништво и др.); српска говорна култура посматрана у историјској пер-спективи, кроз основне развојне линије и тенденције (о чему могу да сведоче представници различитих поколења који до-бро знају српску говорну културу); патологија говора (муцање, врскање, брзање, хезитација и сл.) и патологија културе гово-ра итд.

Најзад, ограничавајући се најважнијим, посебну област чине питања организованог рада на неговању српске говорне културе, на пример, стратегија неговања српске говорне културе и њено остваривање, говорна култура као предмет по-луаматерских и аматерских разматрања, институционална са-радња на питањима српске говорне културе (универзитети, Одбор за стандардизацију српског језика, Институт за српски језик САНУ, Матица српска, Институт за експерименталну фонетику и патологију говора, радио-станице, телевизијске станице; улога професора српског језика и професора других предмета у неговању српске говорне културе, а посебно статус лектора за српски језик, на пример, лекторска проблематика на студијама српског језика, у наставним плановима и програми-ма, на јавним трибинама и у медијима, рубрике о култури го-вора у периодици (како су конципиране, ко их води, каквог су квалитета, колико утичу на говорну културу); саветовања стручњака који се баве говорном културом укључујући и нови-наре као учеснике (семинари за побољшање говорне културе -редовни и повремени, општи и проблемски, интерни и отворени итд.), праћење стања и награђивање најуспешнијих доприноса развоју говорне културе; увођење лиценце за оне који желе да почну да се професионално баве лекторским и спикерским по-слом; достављање уредницима библиографија нових радова из говорне културе које би требало имати у уредништву; стална телефонска служба за језичке савете итд.

Већина питања обухваћених датим сажетим прегледом за-служивала би - према значају, сложености и степену неистра-жености - да буде предмет научних испитивања, укључујући докторске дисертације, магистарске и специјалистичке радове, а затим и предмет научнопопуларне литературе о српској го-

86


ворној културн. Такве литерагуре (када је реч о истински успе-шном споју најбољих теоријских увида и способности да се они изложе јасно, приступачно, а где треба и с мером духови-то) у српској лингвистици нема много. Свему томе ипак треба да претходи што бољи општи увид у проблематику српске го-ворне културе, који је овде дат само у нацрту, увид у хијерар-хију проблема и приоритете у њиховом решавању, као основа за сваки даљи добро припремљени рад у тој области.

87

О ГОВОРУ МРЖЊЕ КАО ПРЕДМЕТУ ЕКОЛИНГВИСТИКЕ

Језичка политика део је укуиие културне, проеветне, нацио-налне, унутрашње и спољашње политике коју води нека власт са одговарајућим овлашћењима. Нажалост, као и свака друга политика и језичка политика има своју декларативну страну и своју реалну страну, а оне се по правилу нигде не поклапају у потпуности, па су зато два главна круга питања на којима се мора инсистирати у језичкој политици - усавршавање њене су-штине оваплоћене у правној регулативи и усавршавање њене примене у свакодневним животним ситуацијама. Једно од важнијих питања сваке језичке политике јесте питање злоупо-требе језика у његовој јавној употреби ради пласирања дезин-формација и изазивања негативних осећања једних људи према људима који су у националном, расном, верском или политич-ком погледу друкчији.

Деведесетих година у српској социолингвистици и публи-цистици усталио се израз говор мржње. Аутор тог израза, у његовој српској верзији (он је изворно енглески), јесте, најве-роватније, познати лингвиста Ранко Бугарски, који је о говору мржње писао у више радова.1 Пошто новинари и публицисти

1 В. о томе у књизи Р. БугарскогЈ/ица језика (Београд, 2001, на стр. 117-124 и другде). У књизи Нова лица језика Р. Бугарски указује и на нео-правдану употребу израза говор мржње.

У вези с говором мржње в. такође септембарски број часописа Призма за 2002. год., у којем Мирјана Васовић тврди да је у предизборној кампањи било много говора и много мржње, али не и говора мржње (!), јер је по њеном мишљењу говор мржње израз догматске свести склоне ригидној подели на „наше" и „њихове". Из те тврдње Мирјане Васовић морао би се извући закључак да на политичкој сцени у Србији више нема догматске свести, или, ако је има, да она више нема прилику да се јавно изрази, што би у оба случаја били доста необични закључци, као што би било необично тврдити да говора мржње више нема (довољно је подсетити ее многоброј-них примера вербалног насил>а у Скупштини Србије последњих година).

88

О говору мржње као иредмегиу лингвисшичке екологије

обично воле јаке изразе, израз говор мржње је ностао врло чест у медијима краја прошле деценије и у првим годинама XXI века.2

Никада раније у српској социолингвистици, а затим и шире - у медијима - није толико нажње поклоњено појави злоуиотре-бе језика ради исказивања, преношења и ширења негативног осећања. Такав вид злоупотребе језика није, наравно, нов. Он је, вероватно, стар колико и сама таква осећања и могућност да она буду вербализована. Оно што је одлика новијих и најновијих времена јесте неслућено убрзање могућности да се вербализо-вана негативна осећања умножавају и шире захваљујући, у пр-вом реду, технолошком напредовању и етичком назадовању у медијској сфери.

Што је проблем већи, већа је и потреба да се о њему пише, да се на њега указује, да се он описује и проучава и да се пред-лажу начини како да се он реши. Зато би, начелно говорећи, усмеравање пажње на говор мржње у медијима могао бити на-говештај побољшања у тој сфери јавног говора.

Истовремено, начин на који се у јавном говору у Србији употребљава израз говор мржње показао је да је од добре мо-гућности до њене реализације дуг пут, и да оно шго је начелно добро, практично може често да буде далеко од доброг, или чак да се извргне у своју сунротност, односно да се израз говор мржње може употребљавати и тако да и сам буде симптом слабо маскираног говора мржње, у зависности од тога у какав се контекст ставља и колико се умесно употребљава.

Проучавање језика којим се исказују осећања јесте велика лингвистичка тема. И теоријски, и дескриптивно, и компаратив-но она је тек делимично обрађена. Први проблем који се ту пред истраживача поставља, ако жели да говори поузданим научним језиком, јесте како дефинисати осећање о којем се говори. То, наравно, није немогуће. Осећања су дефинисана и у психоло-гији (додуше, не на онштеприхваћени начин), а мање поуздано и у лингвистици, на пример, сваки речник даје какво-такво об-

2 На иример, на наеловници листа Репортер 2. авгуета 2002. наја-вљује се шта о говору мржње мисли психолог и бивши министар Жарко Кораћ. О истом феномену пише и социолог Ратко Божовић, новинар Дра-гослав Ранчић и многи други.

89


јашњење значењског садржаја назива различитих осећања, или даје еквиваленте тих назива у другим језицима. То, међутим, није довољно ако се жели постићи највиша могућа објективност и најмања могућа произвољност у именовању онога о чему го-воримо. Тако је и са изразима говор мржње, говор љубави и сл. Мржња је једно од најружнијих и најопаснијих осећања. Кон-статовати да му је неко подлегао представља доста тежак суд, који би се морао давати с максималном обазривошћу и с пуном свешћу шта реч мржња значи у сваком поједином случају ње-не употребе. У супротном, ствара се утисак о пристрасности онога ко сувише лако употребљава тешке речи и наводи на размишљање о разлозима тако изражене пристрасности (не-смотреност, лична озлојеђеност, жеља да се неко увреди или оклевета, стварање у јавности делимично искривљене слике о некоме итд.).

Начин на који се израз говор мржље употребљава у срп-ским медијима по правилу сведочи о пристрасности. Изгледа као да мало ко од оних који тај израз употребљавају размишља о томе шта заиста јесте, а шта није говор мржње, да ли посто-је различите врсте мржње према јачини и квалитету, а можда и нека слична осећања која ипак не би требало звати мржњом. Шга све, на пример, стоји између захлађеља односа и мржње. (Реч мржња је, иначе, истог корена као мраз, замрзнути и сл., а да је мржња у значењској вези са страхом и срамом сугери-шу температурне метафоре страха у изразима као зепсти / због нечега, заледити се, колокв. смрзнути се, односно стид који је истог историјског корена као студ, или лат. а1и(Иит „страст", „ревност" и др.).

Израз говор мржње постао је батина којом се удара по по-литичком противнику с циљем да се код оних који присуствују том вербалном каштиговању, чигајући или слушајући, створи или појача утисак да је страна која је оптужена за говор мржње - мрска и за сваку осуду, односно да они подрже такво њено вербално или неко друго кажњавање.

Тужилац који оптужује некога за говор мржње често из-гледа као да не размишља о могућем утиску јавног мњења као медијске „пороте" да он то чини с неким мрачним задовољ-ством, лоше прикривеном агресивношћу, ако не и с мржњом

90


према противнику којег треба самлети оптужбом да је мон-струм који користи говор мржње. Још нисам прочитао или чуо да је суд о говору мржње изречен са жаљењем што је неко под-легао том осећању, са жаљењем што се гаква оцена о њему мо-ра изнети, или са зебњом да би таква оцена могла бити преја-ка. Али ако се иде мржњом на мржњу, говором мржње против говора мржње, онда је пред нама још једна варијанта античке слике змије која гризе властити реп загворивши се у кружни-цу из које не може побећи.

Дакле, говорити о нечијем говору мржње, а не рећи шта се сматра мржњом, значи, поред осталог, ако не пре свега, чинити нешто контрапродуктивно, јер се тиме компромитује објектив-ност, добронамерност или компетентност онога ко тако гово-ри, уколико у његовом говору тога уопште има.

Поред тога, ако циљ исказа са оптужбом за говор мржње није да се нанесе увреда или политичка штета, констатације о говору мржње захтевале би бар кратак осврт на његове узроке и на ситуацију у којој је до говора мржње дошло. Тврдње које добијају оцену да представљају говор мржње по правилу се од-носе на оно што је једна политичка страна рекла о другој по-литичкој страни. Осуде говора мржње морале би тежити томе да садрже бар наговештај оцене онога чиме је говор мржње можда био изазван (ако узрок није само у наслеђеној патологи-ји личности, што је мало вероватно).

Такође, сумњиво је када се говор мржње види искључиво на једној страни, што наравно уопште не значи да на тој страни говора мржње нема. Ако вођа једне политичке партије може да каже да ће одсећи сваку руку која развије зелени барјак па му се то заборави док се у њега полажу велике политичке наде, или ако високи аустријски дипломата, бивши протектор једног дела рашчетвореног Српства, може да изјави да има пса српске националности, а да то нико од српских нити страних ловаца на изјаве мржње „не примети", онда је јасно да је највећи део приче о говору мржње заправо облик политичке борбе. А ту се већ приближавамо терену смишљене злоупотребе речи и људ-ске потребе да се осуди ружно смишљеним подвођењем речи за рачун медијских и политичких макроа.

Ако власт дозвољава на централном тргу главног града велике билборде с ликом актуелног председника државе, на

91


којима се ои назива пионом (а наручилац плаката је организа-ција коју влада финансијски подржава), то није само израз не-чијег изразито негативног става према личности председника него и (само)понижавање једне земље и институције председ-ника у њој ма ко тренутно вршио ту функцију. Ако је став пре-ма претходном председнику исказан огромним графитом који месецима стоји на другом великом тргу тога града, а гласи „Како од XV направити звечку? Убацити му метак у главу" (име је овде намерно замењено условним симболима за непо-знато), ма шта ко о датој личности с разлогом или без основа мислио, то је загађивање погледа сваком ко тај графит прочи-та, „духовити" позив на линч и јасан израз мржње према којем се власти очигледно односе с покровитељском толеранцијом, а које политички коректни ловци на изразе мржње - и где тога има и где нема - не примећују.

Сумње у добронамерност критичара говора мржње увећава чињеница да они добро пазе да критику не усмере на некога из иностранства, као да је тамо с мржњом све у најбољем реду, иако се већина страних медија деведесетих година утркивала у клеветању српског народа, а не само његовог тадашњег држав-ног врха, припремајући тако своје јавно мњење за необјавље-ни рат против Југославије, еуфемистички назван „ваздушни удари" с крајње лицемерним званичним називом Милосрдни анђео. Не само што у тамошњем јавном мњењу скоро нико од социолингвиста, бораца за људска права, филозофа, хуманиста итд., није нашао разлога да констатује говор мржње према Ср-бима (или су такви гласови, сем по изузетку, били крајње ретки и непрепознатљиво тихи), него ни у српском јавном мњењу та-кве критике готово да није било. Вероватно су они који се баве идентификовањем говора мржње процењивали да не би било политички опортуно критиковати своје политичке покровитеље, па су говор мржње тражили само код политичких противника, али ако је то тачно, онда ту нема праве намере да нестане го-вор мржње, а сам тај израз постаје само политичка батина која се селективно употребљава у политичкој борби.

Селективност је врло изражена и у избору појаве која се критикује, а не само у објекту критике за говор мржње. Мржња свакако није једино ружно осећање присутно у савременим ме-

92


дијима. Распои ружних осећања којима медији настоје да заразе своје кориснике, увек с неким циљем који иза тога стоји, при-лично је велики, обухватајући и стрепњу, страх, панику, дефе-тизам, осећај инфериорности, малодушности, нетрпељивост, одбојност, зазирање, суревњивост, завист, али и гордост, се-бичност, агресивност итд. При томе избор онога што се ставља у први план зависи од тога коме је информација намењена и шта се сматра пожељним понашањем оних до којих та инфор-мације стиже.

Остаје отворено питање зашто друга ружна осећања која се шире медијима нису привукла толико пажње као оно што је названо говором мржње. Ако је разлог у томе што ниједан дру-ги израз од израза говор мржње не би могао да буде згуснути-ји израз оптужбе за ратоборност и кривицу за избијање рата, онда би се још и могло поверовати у племените миротворачке побуде оних који протестују против говора мржње када би с једнаком пажњом уочавали и осуђивали говор мржње свугде где га има и поготову свугде где он претходи рату. Уосталом, не треба бити посебно историјски образован да би се знало ко-ја је држава у свету водила највише ратова у XX веку, и увек на туђој територији (а и данас има преко двеста војних база на туђим територијама), није презала ни од најопаснијег па и ме-ђународним правом забрањеног оружја, и увек анестезирала савест јавног мњења, посебно у својој кући, оптужбама буду-ћих жртава да су царство зла, или нешто слично, на пример, ружни, прљави и зли момци које треба казнити и покорити.

Да ли се ико од српских интелектуалаца који радо говоре о језику мржње бавио говором мржње усмерене према срп-ском народу у косметским, хрватским или муслиманским ме-дијима, или у медијима великих западних сила? (Елементарна објективност налагала би да се говор мржње посматра и из угла узрока који су до њега довели, или јавног дијалога - да ли је то понекад реплика на нешто слично?) Колико се друштвена савест тамошње јавности бави говором мржње у својим меди-јима? Ако су одговори на ова питања одрични, јасно је да се упирањем прста само на Србе због говора мржње свесно или несвесно ради на одржавању и подстицању стереотипа о Србима као „лошим момцима". За бели свет тај стереотип је погодан

93


предтекст за кажњавање Срба кад год то затреба, а у самој Ср-бији то је усађивање у свет мање упућених, поготову оних који се тек формирају, тј. младих, лоше слике о сопственом народу и осећања ниже вредности, што је само на корак од крупних проблема с националним идентитетом.

Српски медијски простор никада није представљао средину узорне језичке чистоте, што мање или више важи и за друге средине, поготову оне које претендују да буду образац модер-не цивилизације. Највећи део еколошки девијантних употреба језика у српским медијима увозне је природе, али су се овде нашли домаћи „таленти" да увезено усавршавају. „Учитеље" они ипак нису превазишли ни у софистицираности хипокризи-је ни у техникама и облицима манипулисања осећањима јавног мњења. У Србији се још нису појавиле агенције типа америч-ке Рудер и Фин које с толико успеха могу за добар новац да оклеветају један народ, а други прикажу као невину жртву (а кад све прође, да се тиме и похвале и тако препоруче новим муштеријама), нити професија типа америчких „спин доктора" и стручњака за тзв. „пиар", који могу, вешто обмањујући јав-ност, да прикажу личност или институцију која их за то плаћа искључиво у најбољем светлу. Да ли Србе и у том погледу оче-кује прогрес, зависи од успешности онога што неки називају реформама, а још више од тога шта ко сматра прогресом, а шта регресом.

Укратко, израз „говор мржње" у његовом изворном облику настао је у средини која је професионално највише усавршила медијско оцрњивање читавих народа, а не само непожељних појединаца, али је тај израз по правилу усмераван на друге сре-дине, било директно или преко представника тих средина који, свесно или несвесно, волонтерски или не, оптужују за говор мржње своје сународнике или суграђане и кад за то има осно-ва и, много чешће, када за то нема основа.

Селективност у избору средина у којима делују сасвим је очигледна. Да ли постоје истраживања о раширености израза „говор мржње" у медијима, и уопште у јавној употреби, шип-тарског језика? (Речи Шиптари и шиптарски користим без икакве негативне конотације, а за такву њихову употребу нај-бољи пример даје Његова Светост Патријарх српски Павле -

94


као старе српске речи за дати иарод на Космету, који има сли-чан изворни самоназив, а који и многи Шиптари, када говоре на српском, користе као етнички самоназив, готово једнак њи-ховом самоназиву Шћиптар.) Да ли одсуство те појаве значи да ње тамо нема, или да повериоци и активисти за људска права и међунационално разумевање, обавезно „невладини", „неза-висни", „непрофитни" итд., не желе да виде „говор мржње" на шиптарској страни, али га на српској виде и тамо где га нема?

Београд је у првој половини 2002. био искићен билбордима с „кравицом" као симболом толерантности којој треба тежити („Да комшији [не] цркне крава"), за шта је неко очигледно дао велики новац потенцирајући имплицитно идеју да толерантности у Србији нема довољно. Интересантно би било питати зашто плакати с кравицом нису лепљени по Космету и у Албанији. Или они који финансирају београдске „кравице" мисле да је на Космету и у Албанији међунационална толерантност на тако високом нивоу да би сличне акције биле сувишне (а што неки бугарски новинар буде на Космету убијен само зато јер је његов бугарски говор неком Шиптару личио на српски, то забашурити и заборавити), или не знају право стање ствари (нека покушају да у неколико приштинских пекара пред шиптарским сведоцима затраже хлеб на српском језику, па ће га сазнати), или су заправо намерно селективни тражећи међу Србима (међунационалну) нетолерантност и више него што за то има разлога, и правећи се да не примећују застрашујуће размере мржње Шиптара пре-ма Србима и свима који живе на Космету, а нису Шиптари. Физички напади на Србе на Космету су (скоро) свакодневни, а изрази који им се при томе упућују примери су најтеже вербал-не агресије, али и српски и страни социолингвистички „миро-творци" то због нечега не чују.

И тако претерана и непримерена употреба израза говор мржње лако постаје симптом мржње или нечег сличног, при-вуче пажњу на себе, али и на друге по негативности сличне по-јаве (говор „мржње", „говор" мржње, ћутање као знак мржње, мржња према друкчијем говору итд.). На Косову и Метохији има, нажалост, изузетно много примера за такве и многе друге изопачености у вербалним и другим односима међу људима и народима. Примера говора мржње и других облика испољавања

95


нетрпељивоети многих Шиптара према Србима и другим жите-љима Космета који нису Шиптари толико је да би само њихово набрајање тражило доста времена или, ако се пише, простора. Ту би се на првом месту морали наћи дуги низови имена срп-ских несрећника несталих на Космету од доласка КФОР-а, или низови назива српских цркава, манастира и гробаља који су последњих година срушени или оскрнављени само зато што су српски. О томе сведоче и промене у значењима неких речи на која је сурова стварност утиснула ледени жиг мржње.3

Српска гробља и светиње на Космету не уништавају се као обични физички објекти него као симболи српског постојања на Космету, а пре свега зато што је на њима српско слово, српска реч и српско име. Гробови су, уосталом, на Космету и свугде другде Србима одувек били прве научене поруке о несрећама које се понављају из поколења у поколење. Колико је Срба српско слово први пут видело на гробу неког од најближих и проживело живот у нади да ће се када дође време наћи под тим истим словом као својом судбином!

Зато се каже „Завичај је тамо где су ти гроб и колевка" (Сандра Рашковић-Ивић). Зато многи Срби имају два завичаја - један према гробовима које су морали да оставе, и други где су заљуљали колевку. Зато су многи и по цену живота извлачи-ли с попришта мртве и пресељавали гробове ближњих јер су препуштање покојника и гроба скрнављењу осећали као уни-штавање најважнијег дела свог бића. И заго је толика одио-зност показана током деведесетих година XX века у Хрватској, Босни и Херцеговине и на Космету управо према српским гро-бовима и светињама као најтрајнијим чуварима српског зави-чаја и имена.

На Космету, као и другде у савременом свету, све је изра-зитије вештачко замагљивање и тумачење стварности намерно погрешном употребом речи, којом оне добијају управо супро-тан смисао од оног који би требало да имају, чиме се у људ-ским главама ствара пометња о томе шта је добро, а шта је зло.

3 В. о томе у раду Митре Рељић: „Померања на плану парадигмат-ских и синтагматских веза речи - последице ратне ситуације" (Слави-стика, 1998, 2, стр. 109-115).

96

О говору мржље као иредмешу лингвисшичке екологије

Можда је стварање све веће пометње у правилној употреби ре-чи које се односе на љубав н мржњу, добро и зло, истину и лаж... - само један од препознатљивих знакова времена сада-шњег и, можда још више, времена будућег. Ако би то и било тачно, или упркос томе и управо зато, људски је настојати да се ствари назову правим именом и да се ставе на право место. Ово је још један мали покушај да се томе да бар мали допринос.

7 Сриски измсђу велнких и М&ЈЈНХ језика 97

О „МЕЂУРЕЖИМСКИМ" ЈЕЗИЧКИМ ЕКВИВАЛЕНТИМА И ПАРАЛЕЛАМА

Све ће ове ствари јоште једном доћи, /као што су биле и како су прошле..., рекао је у једној познатој песми Тин Ујевић (Вјечни прстен). Иако се из те песме не би могло закључити да је Ујевић пишући наведене стихове имао на уму и појаву која је у наслову овог прилога названа „међурежимским" језичким еквивалентима и паралелама, поређење неких појава из новије историје српског језика са српским језиком данас показује да и оне могу бити обухваћене тврдњом из цитираног дистиха.

Ко се сећа телевизијских програма из времена СФРЈ, веро-ватно се сећа и оних делова програма који су се званично зва-ли ЕПП, тј. економско-пропагандни програм, или популарније - рекламе. Скраћеница постепено је нестала из употребе, као и пуни назив појма означеног том скраћеницом. Данас се одговарајући делови телевизијског програма (сада много уче-сталији и разноврснији него некад) зову маркетинг.

Није ништа необично што током времена једне речи и из-рази нестају из језика, а друге се појављују, јер се и стварност мења, а језик те промене одражава. На пример, када су из стварности нестали кнезови, и реч кнез нестала је из живог је-зика и прешла у категорију која је у лексикологији позната као лексички историзми. Додуше, неки историзми могу да „ожи-ве" ако поново постане део живе стварности оно што се тим речима означава. То је, на пример, случај с руском речју дума, која је сада врло честа у руском језику, али је поново ушла и у друге језике (уколико се не преводи), па и у српски језик. По-што је таквих речи у савременом руском језику много, у неким новијим руским речницима оне се означавају и посебним зна-ком, како би се разликовале од „мртвих" историзама.

Наведени пример ЕПП представља скраћеницу која се данас врло ретко среће, ако није и сасвим нестала. Она се изгубила

98

О „међурежимским" језичким еквивалншима и иаралелама

готово неприметно. Реч која ју је заменила - (економски) мар-кетинг - значи (скоро) исто, а главни разлог за промену може се видети у томе што је сама замена једног израза другим знак укупних промена у друштву и што та нова реч звучи модерније, при чему није безначајно ни њено енглеско порекло, као ни чи-њеница да данас многе институције у Србији које се баве еко-номском пропагандом имају у називу реч маркетинг. Вероватно да је губљењу израза ЕПП допринео и његов трећи део (пропа-ганда), као реч која често има негативне полигичке конотације.

Ако мало ко осим маркетиншких стручњака може убедљи-во да објасни разлику између економске пропаганде и економ-ског маркетинга, осим што је нови израз допунски лексички показатељ новог времена, односно показатељ дистанцирања од претходног времена, та разлика је уочљивија у неким другим примерима.

Каква је, на пример, разлика између агитпропа и поли-тичког маркетинга! Одговор је прилично јасан, ако се не ула-зи у дистинкције које могу да дају политиколози, тј. ако се не улази у научна тумачења појмовног садржаја тих израза као термина. У оба случаја реч је о политичкој пропаганди, али агитпроп више не постоји, а политички маркетинг је део по-литичке стварности краја XX и почетка XXI века.

Агитпроп је, као агитација и пропаганда, односно као ор-ганизација која се под тим називом бави одговарајућим актив-ностима, био карактеристичан за Совјетски Савез и, мање, за земље тзв. социјалистичког лагера (због чега је у Југославији, у српскохрватском језику, тај израз [наравно, само израз!] после 1948. године постепено престао да се употребљава), док је по-литички маркетинг израз који је у осталом делу света потекао из економског маркетинга, и сада је уобичајен широм планете.

Најзад, агитпроп је чак и у земљи у којој се најдуже одржао имао, мање или више, и негативне конотације (осим у званичној употреби), док се политички маркетинг углавном сматра нечим нормалним, ако не и пожељним, чак с таквим посебним обли-цима као што су „односи с јавношћу" или како се често такође каже (с минималном изговорним прилагођавањем) паблик ри-лејшнз. (До распада Совјетског Савеза у многим улицама ње-гових градова могли су се видети велике „фирме" агитпропа с

99


белим словима на јаркоцрвеној подлози, али је тешко било приметити да неко тамо улази или да неко отуда излази, а ре-дова пред канцеларијама агитпропа никада није било.)

Остајући на тлу економије, још једну потврду појаве о којој је реч можемо видети у именици тендер, која је скоро сасвим заменила именицу конкурс када се говори о продаји путем јав-ног оглашавања, на који се јављају са својим понудама заинте-ресоване стране, односно потенцијални купци. Додуше, реч конкурс још се употребљава када је реч о начину запошљавања, али судећи по експанзивности тендера, могло би се десити да пријаве којима се тражи запослење ускоро почињу речима: „Јављам се на ваш тендер за радно место..." Фактички, и ту је нова реч пре свега симбол новога времена и жеље власти да и променама у језику (разуме се, и пореклом нових речи) допун-ски нагласе раскид с пређашњим политичким периодом.

Такве промене нису мимоишле ни школе. Гако се, на пример, ђачке секције (а о кружоцима и да се не говори) све више повлаче пред радионицама (изразу калкираном према енгл. м>огкзћор), о чему се већ доста може чути и на радију. Разуме се, да се може рећи да радионице нису сасвим исто што и секције. Тачно је да ту није реч о сасвим идентичним садржа-јима, али је врло вероватно да ни значење именице секција не би остало заувек исто и да се нису појавиле радионице. Узгред буди речено, ђаци су још у „претпрошлом" режиму званично постали ученици, или због утицаја руске школске терминологи-је, или због црквеног порекла речи ђак (од дијак), када је нагла-шено дистанцирање од религије било „политички коректно".

Факултет за менаџмент свакако није исто што и виша управна школа. Менаџмент је један од централних појмова у економији садашњег времена, а управне школе настале су у друкчијем друштвеном систему, којег више нема. Па ипак, кључне речи у називима тих двеју институција у суштини су еквивалентне, јер менаџмент изворно значи „управљање" или „руковођење". Нагли продор нове речи, и многих њој сличних, очигледно није у њеном значењу колико у њеној симболичкој функцији: реч је знак новог времена. Уосталом, историја зна за владаре који су своју владавину покушавали да овековече про-менама календара и назива месеци, а у поређењу с таквим при-

100


мерима језичке појаве о којима је овде реч неупоредиво су ма-њих размера. Ипак, оне заслужују пажњу као карактеристичне мене у српском језику краја XX и почетка XXI века.

По природи ствари, таквих промена је највише у политич-кој лексици. У оне које су мање упечатљиве природе вероватно спада прелазак некадашњих сизова у фондове, који су затим нестали као посебан појам јер су њихове функције непосредно преузела министарства, док су фондови остали као називи не-владиних установа које финансирају различите пројекте и по-духвате. ..

Слично томе, почетком рата у Хрватској „њихови" су на-зивани муповцима, а „наши" су још неко време били суповци, да би недуго потом и наши постали муповци, што је била само једна од многих промена на које смо затим морали да се навик-немо. Данас смо већ отишли толико „напред" да у Србији по-лицијски аутомобили носе на крову натпис нр енглеском језику роИсе, за случај да неки странац не разуме шта значи крупним словима латиницом написана реч са обе стране аутомобила: роИсгја. (У Црној Гори су и у томе испредњачили, јер њихова полиција већ неколико година носи и црне униформе америч-ке полиције.)

Донедавно је у српском језику постојао израз друштвени правобранилац, који је данас историзам. Његово место заузео је омбудсман. Стручне дефиниције тих правничких професија нису, наравно, једнаке, али се језичка значења по правилу раз-ликују од стручних дефиниција и појмова мањом прецизношћу и тенденцијом ка поједностављењима кад год то не омета успешну комуникацију. Са омбудсманом некоме може да се чини да смо сличнији земљама на које покушавамо да личимо.

Дакле, ако је неко мислио да су неке речи заувек отишле у тзв. ропотарницу историје (као што је и сама именица ропо-тарница изгледа отишла у ропотарницу историје), можда је у многим случајевима пренаглио са закључком. Речи понекад више промене лик него суштину, прилагођавајући се промена-ма у друштву или их сликовито симболизујући.

Верујући да смо напустили самоуправљање заједно с јед-нопартијском Југославијом, затварамо (?) круг увођењем ми-нистарства за локалну самоуправу.

101


Оставили смо у прошлости немачког иберменша или над-човека, и комунисте као људе посебног кова, а живимо у епоси америчког супермена, кога су стручњаци за његове односе с јавношћу тако обликовали да није само плав, висок, јак и, на-равно, Американац, који из ваздуха, неухватљив, а по потреби и невидљив, дели правду по свету, него је врло популаран ме-ђу децом света, па и нашом децом, као вешто наметнути модел за идентификацију или за одмеравање инфериорности соп-ствене националне културе (за оне који су томе склони).

Пошто смо пола века слушали о одумирању државе (пре-ма Марксу), сада нас други, мање персонализовани светски идеолози уче да се налазимо на крају историје (историја „одлази у историју"?), и да су нације и језици ти који треба да одумру; и то, ако може добровољно - прво мањи и мали, па потом, мо-жда, и велики. Штавише, све чешће се износе и цифре о броју језика који ће према неопозивом мишљењу неких (обично се не каже прецизно и персонално - којих) мериторних извора из ве-ликих земаља, у блиској будућности нестати, што звучи више као беспоговорно наређење да треба нестати него као научно предвиђање. У том контексту не говори се да ли после одуми-рања језика на ред долази одумирање народа, али није тешко извести тачан закључак.

Више не морамо да слушамо и читамо о контрареволуцио-нарним снагама и ненародном режиму, чији су се представни-ци инфилтрирали у власт и гурају клипове у точкове, али сада често читамо и слушамо о антиреформским снагама, које по-кушавају да точак историје вратеуназад (и даље тај точак!), што им, наравно, „неће успети".

Верујући да смо заувек оставили иза себе израз морално--политичка подобност, тако карактеристичан за један период једнопартијске Југославије, суочили смо се с врло актуелним изразом политичка коректност (преузетим из политичког је-зика земље - највећег светског „извозника" демократије, нажа-лост не врхунске него по правилу трећеразредне или оне којој је истекао рок употребе), што је у многим пословима пожељно имати и непријатно немати. (О неморалности политичких претходника и противника у свим режимима толико се говори да се анђеоска честитост говорника мора подразумевати.)

102


Неко би моггао рећи да речи и изрази који се овде упоређују не значе исто, и био би у праву. Стара је мудрост да не посто-је две сасвим исте ствари. Овде је реч о појавама које су врло сличне, пракгично еквивалентне, али се различито именују, имају различите конотације, и припадају различитим, обично сукцесивним историјским периодима обележеним различи-тим, ако не и супротстављеним идеологијама.

Новине доносе наслов Лустрација није чистка (Политика, 29. децембар 2002), а професор Правног факултета у Београду подробно објашњава да се реч чистка односи на све политич-ке противнике из бившег режима, док се лустрација односи само на оне који су се огрешили о права човека (Радио Београд 1, 12. мај 2002. у 10.30), те да у лустрацији нема никаквог ре-ваншизма. Могло би се на стручном нивоу дискутовати зашто се стаљинистичке или информбировске чистке не уклапају у такву дефиницију термина чистка, али у свакодневном језику лустрација се, тамо где се институционализује, може дожи-вљавати само, или пре свега, као врста чистке, или (код оних мање склоних финесама) као синоним за чистку или за прогон политичких противника, којима се забрањује вршење јавних функција. (Свака сличност с поратним пресудама у другој Ју-гославији када су многи интелектуалци, ако нису били тзв. „поштена интелигенција", за неко време остали без грађанских права може да изгледа случајна.)

Али док се за оптужбу за етничко чишћење може отићи и пред међународни суд (који више није суд него је трибунал\), лустрација има за главну пооледицу напредовање у политич-кој каријери за једне и политичко изоловање других. Разуме се, кооперативност (што је лепши назив за оно што се некада ружно звало колаборационизам, или што је нека његова модер-нија врста, чији се назив још није превише компромитовао) може да учини лустрацију мање непријатном.

Метафора чишћења има интересантне облике у језику и добија стално нове начине употребе. Етнопсихолози и еколози могли би се замислити да ли то сведочи о култу чистоће у са-временој цивилизацији или је то, напротив, језички израз све-колике њене прљавости. У сваком случају, поред хемијских и других средстава за физичко чишћење, и одавно познатих ме-

103


тафора чишћења у медицини (пургативи), лингвистици (пури-зми, пречишћени текст и сл.), религији (чИстилиште, луструм, лустрификација), етици (морална чистота), психологији (испи-рање мозга), политици^чистке) или спорту (бек-чистач), мно-го је жалосних потврда добило и тзв. етничко чишћење (као да су његове жртве према нечему прљаве, али та конотација још ниједном борцу за права човека није засметала).

Сада ето религијски термин за чишћење грешних душа лу-стрификација постаје термин идеологије и дневне политике, коме треба обезбедити правну подршку. Сва је прилика да се у грозду метафоре чишћења могу појавити и нова зрна, прво као оказионалне, тј. живе метафоре, а затим можда и као гермини. Тако су средином маја 2002. инострани „супервизори" похвали-ли власти у Србији што су банкарски систем у Србији „очисти-ли" од неколико великих банака (чија би, узгред, неликвидност била мања, или је не би било, да су била одмрзнута средства тих банака у земљама „супервизора").

Од израза пролетерски интернационализам већина људи растала се, како изгледа, без жаљења, али је питање колико је њих слутило да ће на место интернационализма тако брзо до-ћи глобализам, као једна од кључних речи цивилизације краја XX и почетка XXI века, реч која носи не мање амбициозну идеју планетарне свеобухватности под једном идеологијом и владом, а можда и једном религијом и једним језиком, али у друкчијем идеолошком кључу од претходног.

* * *

Заустављајући се на наведеним примерима, као довољној илустрацији за основну тезу овог прилога, можемо из њих као заједничку особину извући следеће.

Језик прати промене у ванјезичкој стварности или их наго-вештава. Историзми припадају првој групи језичких промена (онима које одражавају оно што се већ променило изван јези-ка). У оквиру лексичких историзама посебно место имају они који су замењени другим речима истог или сличног значења, онда када је један режим замењен другим режимом (без обзира

104


на то како се режими звали и представљали), и када се жели из-брисати из стварности што више онога што би подсећало на претходни режим, а уместо тога увести што више речи које би нови режим представиле као друкчији, нов или на вазалски, односно на „партнерски" сличан моћним савезницима (поли-гичким, економским, војним, културним и др.). Ту је симболич-ка функција речи једнако важна као и њихова информативна функција, ако не и важнија. Такве језичке промене нарочито су видљиве после крупних политичких промена, какве су, на при-мер, биле француска или руска револуција, али не зависе само од објективног историјског значаја промене него и од других околности, међу којима је једна од важнијих - политичка острашћеност нових режима. Речи које се уводе као нове по правилу се представљају тако да имају наглашено позитивну конотацију, док се оним речима истог или сличног значења ко-је се истискују у категорију историзама обично даје негативна конотација. Тако су „међурежимски" језички еквиваленти или приближни еквиваленти потврда могућности политичке мимикрије значења речи променом форме њиховог изражава-ња, за шта се може наћи доста сведочанстава када се упореди лексика и фразеологија суседних историјских епоха и одгова-рајућих периода у развоју језика.

105

РУСКИ ЈЕЗИК У СРПСКИМ ШКОЈ1АМА ДАНАС

Политика иаставе страних језика увек је део просветне и културне политике, а ова је део укупне унутрашње и спољашње политике неке земље. У земљи која је по много чему разорена и умногоме зависи од помоћи других, степен самосталног од-лучивања је мањи него у неким другим приликама, а настоја-ња да се брзо учини нешто по вољи оних који имају највећу моћ у рукама често су и већа него што би морала бити. То се одражава и на политику страних језика у Србији у првим годи-нама XXI века. Поједини високи државни чиновници с времена на време дају изјаве из којих се може закључити да се у Србији руски језик више неће учити или да ће настава руског језика бити заступљена врло слабо. Да ли је то део смишљене и дуго-рочне политике која се на тај начин повремено и по мало обе-лодањује, или су го идеје утицајних појединаца које немају зва-ничну подршку власти, или је нешто треће у питању - о томе би се за сада јавно могле износити само претпоставке. Чиње-ница је да се у школама руски језик на најгрубљи начин изба-цује у току школске године (дакле, мимо закона), професори руског језика се отпуштају, неки директори кажу да то чине на захтеве родитеља, или школских савета, уколико ишта обра-злажу, а држава се углавном прави да то не примећује.

Наде да ће Русија из својих разлога (афирмација руске културе у свету) испољити више интересовања за руски језик у Србији показују се као претеране. Подршка с те стране је, уз неке изузетке, млака и недовољна. Можемо да се питамо колико Русија заиста не може или колико због нечега нема посебног интересовања да више помогне учење руског језика у Србији, али стање се од таквих процена неће изменити. Ако Русија ни-је могла нешто битније да учини у заштиту 35 милиона Руса који су распадом Совјетског Савеза остали изван њених граница,

106

Руски језик у сриским школама данас

нити да се више заузме за статус руског језика у бившим репу-бликама Совјетског Савеза, изгледа нереално упирати поглед на ту страну у очекивању значајније помоћи. Уосталом, без об-зира на дивљење према руској култури, ми смо увек учили, проучавали и предавали руски језик у уверењу да то чинимо зато што је то потребно српској култури.

Дакле, и ово српски слависти морају решавати углавном са-ми или поднети сами. Изгледи на успех у томе тренутно су доста мали. У току је вестернизација српске културе која се спроводи са острашћеношћу својственом временима наглих историјских заокрета. Ситуација када се не зна тачно где су државне грани-це, када се и на северу и југу покушава наћи погодна форма за отцепљење од онога што је од Југославије остало, када постоји парламентарна криза и велика политичка нестабилност, а правни систем је у великим променама - идеална је да се неке ствари реше преко колена, а после легализују, па и тако крупне ствари као што је избацивање руског језика из српских школа.

Истини за вољу, мора се рећи да би позиције руског језика у школама вероватно биле нешто боље да је више добрих про-фесора. Зна се да има одличних професора руског језика, али зна се такође да многи нису такви. Када је професор личност која зрачи и знањем свога посла и општом културом, која уме да окупља и ученике и колеге око конструктивних идеја, теже га је истиснути из школе него некога ко се нерадо уписао на студије руског језика, с муком их завршио и преко воље или безвољно предаје руски језик ради какве-такве плате. А има и таквих.

Зато је сада, као и увек, први услов за бољи статус руског језика у српском школству бољи квалитет наставе руског јези-ка и ваннаставних активности које су с тим у вези.

Мишљења сам да апели Славистичког друштва Србије, Катедре за славистику и других организација или појединаца упућени властима неће готово ништа променити. За оне који доносе одлуке то су доста усамљени гласови неслагања без довољно тежине да утичу на започете процесе. Писмо Савеза славистичких друштава Југославије, послато у мају 2002. Ми-нистарству просвете и спорта Републике Србије истим пово-дом, остало је без одговора.

Потребно би било да се сваки професор руског језика, до-словно сваки професор и појединачно, и у свим организованим

107


облицима, обрати на све могуће адресе одакле се може утицати на проблем наставе руског језика у Србији, од највиших инстан-ци до локалних; потребно је да се јавно мњење заинтересује, јер је то чињеница која политичаре не оставља равнодушним. На те адресе треба се обратити, како са аргументима општије природе, тако и са указивањем на конкретне случајеве кршења закона.

Морам признати да тако нешто видим тек као могућност доста далеку од њеног остварења. Знајући инертност и неорга-низованост великог дела професора руског језика, донекле изазвану тешким околностима у којима они живе и раде, али која је донекле и субјективне природе, тешко је поверовати да ће се они благовремено покренути на најбољи могући начин.

У овој ситуацији посебно је важна улога Славистичког друштва Србије. Током последњих десетак година Друштво је, упркос веома тешким условима рада, имало великих успеха у организовању научних скупова и у издавачкој делатности. Са-да је последњи тренутак, ако тај тренутак није већ прошао, да Друштво у средиште својих активности стави сарадњу са шко-лама, да изради подробан програм те сарадње и брзо приступи његовом остваривању. У тај програм требало би да уђу све де-латности које афирмишу руски језик и културу у њиховим ве-зама са српским језиком и културом и другим словенским и европским језицима и културама. Од квалитета тога програма и квалитета његовог остваривања умногоме зависи будући углед предмета руски језик и професора који тај предмет пре-дају, а предмет и професор који имају углед у ужој и широј средини теже се истискују од предмета који тај квалитет нема-ју у довољној мери. Славистичко друштво Србије морало би да у врх својих приоритета стави сарадњу са школама и подизање квалитета наставе руског језика и руске културе. То је можда мање атрактивно од организовања научног живота, али без до-вољно јаке и бројне педагошке основе и научна русистика могла би се свести на симболичан број стручњака са симболичним бројем студената на предавањима и симболичним бројем слу-шалаца на научним скуповима. Надам се да нам се то ипак неће десити, али сама нада без делања није довољна.

Укратко, као што уопште мало која појава има само један узрок, тако је и са актуелним положајем наставе руског језика у Србији, чији су главни узроци:

108

Руски језик у сриским школама данас

1. садашњу политику иаставе страних језика просветне вла-сти више прећутно него званично воде тако да се руски језик сасвим или скоро сасвим укине као наставни предмет;

2. руске институције чији је главни задатак афирмација руског језика и руске културе у свету очигледно не могу да дају стручну и организациону подршку сргекој русистици у обиму и облику у којој је го сада потребно;

3. многи професори руског језика према том проблему од-носе се пасивно и не успевају да квалитетом наставе и квали-тетом свог културног и друштвеног ангажмана изван наставе стекну професионални и друштвени статус који би био пре-прека за укидање њиховог предмета;

4. Славистичко друштво Србије, усмеравајући највећи део снага на успешну издавачку делатност и организовање науч-них скупова очигледно не успева да буде присутно у школама у мери и на начин како је то сада најпотребније, тј. проширу-јући чланство и укључујући се у квалитетне програме у складу са захтевима времена, што понекад помало личи на неговање крошње дрвета чији се корени можда суше.

Међутим, управо несумњиви успеси које је Друштво имало на другим пољима, а донекле и на овом, дају основа за наду да би Славистичко друштво Србије у најближој будућности мо-гло доста помоћи да се статус наставе руског језика у Србији учини подношљивијим, ако не и добрим. У остваривању тога, за наставу руског језика у Србији судбоносног задатка - прак-тичне афирмације руског језика у школама - значајну улогу, много већу него до сада, морале би имати и славистичке кате-дре у Србији, Друштво за стране језике и књижевности, или бар његов русистички део, Друштво за српски језик и књижев-ност, Међународни славистички центар, Друштво за словенске књижевности и уметности, Друштво за неговање ћирилице, као и друштва за неговање српско-руске сарадње и пријатељ-ства и све друге мање или више сродне организације. Докле год се буде стајало по страни са оправдањем да је неко други позванији да тај проблем реши, такав став биће у основи по-грешан, а ако свако буде чинио оно што по природи ствари треба да чини, не једнократно и кампањски, него дугорочно и истрајно, онда можемо да се надамо каквом-таквом добру.

109

НИ ЈЕЗИЦИ НИ КУЛТУРЕ НИСУ НЕДЕЉИВИ

(О „декларацији" о српском језику)

Почетком августа 1998. године у листу Политика обја-вљен је у два наставка (1. и 8. августа) текст насловљен Слово о српском језику, а замишљен као декларација којом потписни-ци саопштавају јавности извесне своје, према њиховом мишље-њу, свеобавезујуће одлуке. Текст „декларације" не би заслужи-вао посебну пажњу да није био пропраћен толиком медијском подршком да је у великом делу јавности могао створити ути-сак како су екстремни ставови потписника текста тачни, како они откривају дуго сакривану истину о српском језику, и како су генерације српских филолога, од Вукових сарадника до да-нас, свесно или несвесно радиле на штету српских национал-них интереса. Да би се добронамернима а мање упућенима у питања историје српског књижевног језика помогло да одвоје објективне чињенице од полуистина и нетачности, неопходно је ипак било објашњавати о каквом тексту је реч и каква се штета њиме наноси српској култури.

Прво исцрпно објашњење било је дато у саопштењу Одбо-ра за стандардизацију српског језика У одбрану достојанства српске науке {Политика, 15. август 1998), у којем је јасним је-зиком и прецизно наведеним чињеницама било показано да су полазне тезе потписника „декларације" о српском језику не-тачне, и да су њихови закључци и захтеви по српску филологи-ју врло штетни из најмање два разлога.

С једне стране, „декларацијом" се српска филологија мо-гла компромитовати у свету (који би поверавао да иза деклара-ције стоји већи део српске филологије) проглашавањем туђих културних тековина српским, а, с друге стране, рад низа гене-рација српских филолога од Вукових времена до данас њоме се блатио као политички корумпиран и без научне вредности. При томе мањи број углавном осредњих или непознатих нисаца

110

Ни језици ни кулшуре нису недељиви

и филолога представљао је „декларацију" као текст иза којег стоји или треба да стоји цела српска филологија.

Пошто саопштење Одбора поводом „декларације" није могло доћи до свих заинтересованих, нити су у саопштењу мо-гла бити подробније размотрена сва спорна места у њој, а пот-писници су је у медијима широко пропагирали трудећи се да интензитетом емоција и учесталошћу оглашавања надокнаде недостатак аргумената, и даље је било неопходно указивати на погубне последице које би тај текст могао имати да је српска интелектуална јавност, или њен већи део, иза „декларације" за-иста стала. У овом осврту на „декларацију" задржаћу се, прво, на проблематичностима њене форме, а затим и њеног садржа-ја, као и циљева с којима је написана.

Форма „декларације" и њеиог представљања јавности

„Декларацију" је потписало 12 филолога и књижевника (њима се касније прикључило још троје супотписника), од ко-јих су само тројица универзитетски професори - лингвисти, а ниједан се није истраживачки бавио историјом српског језика.

Иако иницијатори нису успели да окупе већи број потпи-сника, нити да нађу иједног према научним радовима компе-тентног стручњака за дату област који би им се придружио, они су „декларацију" представили као текст српских филолога, лингвиста, који убудуће треба сви да узму као једину истину о српском језику.

Иако „декларација" по стилу и садржају није била нешто више од лошег новинског текста, иницијатори су јој ради веће тежине дали архаично-поетски назив „слово", користећи непри-мерено архаизирани језик (поред осталог, називајући бесмисле-но свој текст законоправилом, што је иначе термин црквеног права), мегаломански датирали текст годином 7605. од ствара-ња света (као да су написали средњовековни летопис), и пошто је текст био жалосно кратак за амбиције аутора, спаковали су га у облик ретко луксузне књижице, у којој се исти текст од око 300 редака више пута понавља на разним језицима. За тираж

111


од 300.000 примерака морали су имати необично дарежљивог и за успех подухвата заинтересованог мецену. „Декларација" је добила ударно место у Политици и промоцију у Удружењу књижевника Србије.

Иако је „декларација" провидно квазинаучан текст, неки медији су је фактички рекламирали организујући дискусије у којима је потписницима дозвољавано да у форми тобожњег су-чељавања два става једнаке тежине говоре неупоредиво више од компетентних лингвиста који су указивали на штетност „де-кларације", да дугим уводима и опширним дигресијама о ства-рима које нису спорне скрену пажњу слушалаца и гледалаца с проблематичних теза, или да једноставно прекидањем и надви-кивањем, па и вређањем, онемогуће саговорника да каже оно што им не би ишло у прилог.

Садржај „декларације"

„Декларација" представља мешавину, с једне стране, по-знатих чињеница, а с друге - различитих полуистина, неистина, па чак и обмана. Проблеми „декларације" с научно осветљеним чињеницама подробније су размотрени у саопштењу Одбора за стандардизацију српског језика па их зато овде не треба све поново разматрати. Зато ћу се задржати само на некима од њих, и на некима од оних који у саопштење Одбора због огра-ниченог простора нису ушли.

Једна од главних теза у „декларацији" јесте да је српски културни простор недељив. То заиста лепо звучи и изгледа са-свим прихватљиво у духу онога „туђе нећемо - своје не дамо". Треба ипак имати у виду да је израз „културни простор" мета-фора која значи једноставно „култура". Културни простор ни-је нешто као стамбени простор или државна територија па да уз мале изузетке има само једног власника.

Да ли заиста постоје етнички чисте националне културе и језици који без остатка припадају само једном народу? У нау-ци је одавно познато да тако нешто не постоји, осим можда у неким забитим угловима планете, где по џунглама лутају и од свих беже нека мала и сама себи довољна племена. И културе

112


и језици свуда у свету се додирују, мешају, сукобљавају и уза-јамио обогаћују. Затворене културе се суше и нестају. Нарав-но, треба знати шта је у својој култури и језику изворно, а шта је, када и како дошло са стране, шта у својој и у другим култу-рама ваља, а шта није добро, треба имати здраву меру отворено-сти која неће бити на штету неговања националног идентитета, а клонити се ксенофобичног затварања пред другим језицима и културама.

У лингвистичкој теорији одавно је развејан мит о чистим језицима, који заправо никад није ни имао присталице од науч-ног имена. У сваком језику постоји изузетно много елемената других језика. Није мало ни језика које „дели", тј. истовреме-но користи више народа, а примери за то најпре се могу наћи међу највећим језицима. Затварање, подозривост, језичко чи-стунство, ниподаштавајући и агресиван однос према околини први су симптоми да је неко друштво на путу да оболи од па-раноичног понашања и опседнутости једном идејом, што се у најгорим случајевима завршава ауторитарном организацијом таквог друштва.

Има ли чега таквог у „декларацији" о српском језику? Има. Полазећи од реалних великих искушења на којима су се српски народ и српска култура 1998. године нашли, аутори „де-кларације" нуде објашњење за то: прво, у тези о једном и по ве-ку издаје у српској филологији, коју су они открили и коју ће они уништити; друго, у тези о недељивости српског језика и српске културе, тј. о неопходности да се „васпостави" етнички чиста читава српска култура и свеколики српски језик; треће, у тези да иза аутора „декларације" стоје сви осим шачице филолошких издајника, због чега филолошки народ мора да збије редове око својих филолошких вођа Р. Маројевића и М. Ковачевића.

Вероватно највише пажње у вези с „декларацијом" изази-вају називи језика: српски, хрватски, бошњачки, за шта посто-је и врло практични разлози. Симптоматично је да покушаје стварања црногорског језика потписници нису поменули, што не мора бити у вези с чињеницом да су неки од њих тада пре-давали у Црној Гори. Посебну пажњу посветили су називима српски језик и хрватски језик. Теза потписника јесте да савре-



мени хрватски књижевни језик треба сматрати и звати српским језиком, а књижевност створену у Хрватској на том језику срп-ском књижевношћу.

Посматрани социолингвистички, савремени српски и са-времени хрватски језик су две засебне политичке реалности. Нико не може у једној држави да одређује како ће се звати језик којим се говори у другој држави, ма шта о том језику мислио, нити да негира реалност да је у тој другој држави и службени и народни назив језика друкчији од оног за који неко изван ње мисли да је једино уместан назив.

Посматрано лингвистички, у синхронијској равни, савреме-ни српски и хрватски књижевни језик у структури и инвентару јединица тако се мало разликују да фактички представљају две варијанте истог језика. Зато је разумљиво што лингвисти и да-нас, неретко, поред назива српски језик или хрватски језик, ко-ристе и називе српскохрватски језик или хрватскосрпски језик као лингвистичке називе језика.

Посматране лингвистички, али у историјској равни, ства-ри стоје нешто друкчије. Хрвати су пре више од сто година прихватили Вуков модел новоштокавштине ијекавског изгово-ра за свој књижевни језик, иако је она до тада међу Хрватима (укључујући покатоличене Србе) била сразмерно врло слабо заступљена (према чакавском, кајкавском и штокавском икав-ском), док је код Срба новоштокавски дијалекат ијекавског из-говора био (и данас је) врло распрострањен (поред новошто-кавског екавског или архаичних штокавских говора). Хрвати су затим своје најбоље граматике и речнике крајем XIX века добили превасходно на корпусу српске (народне) књижевно-сти. С обзиром на то има доста основа да се хрватски књижев-ни језик у настајању, развоју и „завршној" стилизацији види умногоме као варијанта српског језика, свакако више него што би се могло тврдити обрнуто.

Међутим, поред неопходности да се језичка ситуација у прошлости не поистовећује са овом у садашњости (што је један од општепознатих принципа лингвистичке анализе) у језич-ком, културном и етничком разграничавању необично је важно имати смисла за поштовање прелазних облика у језицима и културама, али и међу њима. У дијалектологији је познат фе-

114


номен прелазних дијалеката, а у књижевности и у науци много је примера када исти писац или научник припада двема култу-рама. Да ли је велики пољски лингвиста француског презимена Јан Бодуен де Куртене мање Пољак зато што је скоро цео рад-ни век провео на руским универзитетима? Да ли је Иво Андрић мање српски писац (босанско-католичког порекла) зато што је тако много и добро писао и о босанским муслиманима на јези-ку којим и они говоре? Да ли Меша Селимовић припада ис-кључиво српској култури зато што је старином и националним осећањем био Србин? Одговори на ова и слична питања јесу, наравно, негативни. Зато је и теза о недељивости српске кул-туре (као и руске, немачке итд.) једнако промашена и у лин-гвистичком и у ширем културном смислу.

Исто одсуство осећаја за сложеност односа између језика и нације потписници „декларације" показују када тврде да се нације свуда одређују према језику. Национални идентитет чи-не многа обележја, од којих је језик једно од најважнијих, али никако једино, нити обавезно или пресудно обележје. Приме-ри двају народа који говоре истим језиком толико су познати да их је готово сувишно наводити (рецимо, Немци и Аустри-јанци, Енглези и Американци итд.). Ни ту не треба занемарити мноштво прелазних облика на мапи националне издиференци-раности нити чињеницу да је промена вероисповести или зе-мље и говорне средине обично само први, а не једини корак ка промени осећања националне припадности итд.

Циљ „декларације"

Потписници „декларације" о српском језику кажу да тим текстом „васпостављају" истину о српском језику и србистику као науку о том језику. Да ли је тако? Као што је овде показа-но кроз разматрање неколико главних теза „декларације", и као што се исцрпније доказује у саопштењу Одбора за стандар-дизацију српског језика, није тако. Да би се назвали највећим борцима за истину, потписници „декларације" су измислили заверу, да би се прогласили највећим родољупцима, они су из-мислили издају, а да би устврдили да они први после Вука

115


предетављају праву науку о српском језику, све између себе и Вука објавили су научно безвредним. Пошто то, као што је по-казано, није тачно, поставља се питање шта се „декларацијом" стварно жели постићи? Пут ка одговору на то питање може указати познато противпитање: Коме је то у интересу?

Иако би се могло прво помислити да то одговара онима ко-ји не желе добро српској култури него се радују њеном компро-митовању, не изгледа вероватно да је „декларација" дело некакве споља организоване антисрпске „завере" у којој су потписници „декларације" њени свесни или несвесни реализатори.

Вероватније је друго - да је неким политичким снагама у земљи било потребно да се борба за српске националне интере-се максимално искомпромитује њеним довођењем до екстрема и апсурда. Највероватније је треће (а не искључује претходно) - да је „декларација" о српском језику жалостан плод нездра-вих амбиција људи који су, користећи тренутну јаку политич-ку подршку, окупили око себе групу жељних да се у научним установама и култури домогну позиција до којих у нормалним околностима не би могли доћи. Пошто су очигледно добили подршку дела медија (и њихових власника), прионули су на посао да убеде јавно мњење у своју спасилачку мисију и тобо-жњу политичку корумпираност најбољих имена српске фило-логије, како би у следећој фази могли да пређу на кадровске чистке и дефинитивно се устоличе као врховни идеолошки жреци у филолошким питањима.

Све је то већ виђено у много ширим размерама, у време маризма (совјетске лингвистике Стаљинових времена). Жалосна чињеница да се на крају XX века у трагичном и карикатурал-ном облику покушало нешто слично, и да се може наћи група људи која је спремна да у томе учествује, још је једна потврда дубоке друштвене кризе у којој се земља још тада налазила. Да би се већ учињена огромна штета што пре локализовала, било је потребно обмане „декларације" разобличавати чињеницама.

116

ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА ДРЖАВЕ И ДЕГРАДАЦИЈА ЈЕЗИКА

(руско-српска паралела)

На крају двадесетог века три федеративне европске држа-ве са словенским народима као већинским и словенским јези-цима као већинским распале су се на главне саставне делове. У југословенском случају распад државе имао је облик крвавог рата врло специфичног облика, Совјетски Савез је демонтиран донекле у форми рата ниског интензитета, а Чехословачка се нечујно поделила на Чешку и Словачку као да је заједничка др-жава Чеха и Словака био случајна грешка коју треба што пре заборавити. Тиме је фактички поништен један важан резултат до којег су словенски народи дошли у исходу Првог и Другог светског рата, борећи се против аустроугарске, односно немач-ке војне силе и њихових савезника. Распад друге Југославије (праћен језичком „сецесијом" хрватског и бошњачког језика), којем је пружен најјачи отпор, наставио се комадањем треће Југославије и Србије, што још траје, а распад Совјетског Савеза није само оставио изван граница Русије око тридесет пет мили-она људи којима је руски матерњи језик, него је такође разлаба-вио, не без крвопролића, и везе међу неким деловима савремене руске државе.

И у југословенском и у руском случају у тим трагичним догађајима било је и много људских жргава (не само на борбе-ним линијама), много прогнаних или избеглих људи, много ма-теријалних разарања, уништавања културних добара, а све је то било праћено и деградацијом статуса огромног броја људи који су се нашли одвојени од своје државне матице. Деграда-ција њиховог друштвеног статуса, чији је циљ био да се људи заплаше како би напустили завичај или постали послушно ору-ђе нове власти, имала је и језички лик, представљен разновр-сним конкретним, а по правилу ружним лицима, као што су промене уставних одредби о државном језику, о службеној и јавној употреби језика или о писму.

117


Тамо где тога раније није било, створени су народи, грађани, језици и писма првог и другог реда, при чему је статус „друго-разредности" често водио физичком уништавању, како људи тако и трагова њиховог језика и писма (књиге, цркве, спомени-ци, гробови...). Иако се судбина руског народа, језика и писма у тим трагичним догађајима у многим појединостима разликује од судбине српског народа, језика и писма краја XX и почетка XXI века, њихове судбине повезују и многе сличности.

Процеси дезинтеграције држава руског и српског народа и деградације руског и српског језика нису заустављени. Као што судбина Југославије и најновија искушења Србије, срп-ског народа и српског језика и писма у много чему могу бити поучни за Русе, и судбина савремене Русије из много разлога морала би бити не само предмет емотивног одређења Срба не-го и пажљивог посматрања и проучавања, која имају и свој лингвистички аспект. Важнијима од тих питања посвећени су редови који следе.

Иако је начелно тачан став да се у оценама крупних исто-ријских догађаја треба клонити претераног упрошћавања, није мање тачно да се треба клонити и заклањања суштине великим бројем појединости датих тако као да су све релативно једнако важне, што се понекад чини и намерно како би јавно мњење остало што даље од суштине проблема.

Ратови се по правилу не завршавају „нерешено", па се и хладни рат (по некима Трећи светски рат) несумњиво завршио поразом Совјетског Савеза и његових савезника у том рату. Пораз у рату се никад не завршава само констатацијом да је рат завршен, него поражена страна мора да поднесе мање или веће трошкове пораза. Совјетски Савез, који је хладни рат изгу-био пре свега због погрешне идеологије која је била у све већем раскораку са животном реалношћу, и због нарасле геронтокра-тије и њене доста корумпиране мамутске и неспособне бирокра-тије, која је правила низ катастрофалних грешака у спољашњој и унутрашњој политици (на пример, кубанска криза, интервен-ција у Чехословачкој, авганистански рат, окруживање много-бројним сиромашним савезницима по свету који су исисавали економску снагу центра итд., а код куће крајње контролисана привреда, која је умртвила мотивацију и индивидуалну иници-

118

Дезиншеграција државе и деградација језика

јативу итд.). Изгубљеии хладни рат плаћен је пре свега губит-ком савезника, фактички вазала, који су прешли или сада на-стоје да пређу на супротну страну, затим је разваљена ограда самог Совјетског Савеза, па се део његових бивших република такође нашао под окриљем победника у хладном рату, а неки други делови Руске Федерације, они ближи исламској тради-цији, мање или више видљиво теже укључивању у некакав за-мишљени светски калифат.

У историји XX века поред два светска рага најзначајнији догађај било је успостављање једног друштва и државе на су-штински друкчијим принципима од оних на којима су се раз-вијале друге европске земље - стварање Совјетског Савеза на основама марксистичке идеологије, а на тлу Русије, која је ту историјску грешку (1917-1991) скупо платила, пре свега десе-тинама милиона људских живота, великим заостајањем у раз-воју и губитком великог дела пређашње територије.

Жртвовање Русије циљевима њихове идеологије маркси-сти свих боја оцењивали су позитивно. Да је развој Русије мо-гао бити битно друкчији сведочи оцена познатог француског економисте с почетка XX века Едмона Терија, који је поводом Столипинових реформи писао „средином нашег века Русија ће доминирати Европом, како у политичком тако и у економском и финансијском погледу", и предвиђао да ће њено становни-штво 1948. године бројати 343 милиона људи (а у Европи 336 милиона људи). Међутим, СССР је 1989. имао 286,7 милиона, а Русија крајем 2002. године само 144,5 милиона људи (Фјодо-ров 2002).

Спољашња политика СССР-а, срачуната на ширење соци-јализма прво у најсиромашнијим земљама света, и економско помагање тих земаља, имала је за последицу стално одливање економске снаге из центра, у којем и без тога економији није цветало. Према оцени М. Конотопова и С. Сметањина (Фјодо-ров 2002), империје се понашају управо супротно - јачају цен-тар уместо што покушавају да (пот)купе периферију новцем, поготову када га заправо ни немају довољно, што је био случај са Совјетским Савезом.

Ако је на неком пољу било великих резултата у држави створеној на развалинама Руске империје, било их је у језичкој

119


нолитици (што не значи да није било и крупних промашаја), посебно у оном њеном делу који се односио на стварање писа-ма за несловенске народе који писмо до тада нису имали, а истовремено с тим и убрзано стварање нових књижевних језика (период познат у историји руске лингвистике као ,језичка из-градња"), укључујући не само одговарајуће језичко законодав-ство, него и стварање одговарајућег корпуса нормативистичке литературе (правописи, граматике, речници).

Руском језику била је дата улога ,језика међунационалне комуникације", као језику који је и традиционално, и културно, и бројем људи који га говоре као матерњи језик био најприклад-нији за заједнички језик споразумевања међу припадницима различитих народа и језика у истој држави (Пипер 1989). Веро-ватно је то понегде ишло на штету употребе језика с мањим бројем говорних представника и тањом традицијом писмености, али оцене о томе су противуречне, а одговарајуће чињенице тек треба да буду објективно систематизоване и објашњене.

С друге стране, два велика словенска језика - украјински и белоруски имали су у Совјетском Савезу мањи значај него што су заслуживали. Симптоматично је, на пример, да су се на Катедри за словенску филологију Московског државног уни-верзитета, једној од најстаријих и водећих у свету, изучавали сви словенски језици осим украјинског и белоруског (руски се изучавао на посебној катедри, а украјински и белоруски ни на једној на том универзитету). Та чињеница била је један од пово-да за повремена русофобична расположења која су се понекад испољавала у једном делу украјинске јавности и, мање, бело-руске, посебно од времена њиховог потпуног државног осамо-стаљивања.

У неоствареном пројекту формирања совјетске нације ру-ском језику очигледно је била намењена улога језика те наци-је, на шта су представници несловенских језика били придоби-јани на један начин - различитим видовима подршке њиховим културама, а представници украјинског и белоруског језика углавном на други начин - постепеним ограничавањем могућ-ности за већу афирмацију тих језика.

У сасвим другим друштвеним условима и у готово исто време (после Првог светског рата) донекле сличан, а у исходу

120


такође неостварени пројекат био је започет у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потоњој првој Југославији, када се, са упориштем у тези о троименом народу, покушало стварање ју-гословенске нације. Од идеје о српско-хрватско-словеначком је-зику брзо се одустало њеним редуковањем на српскохрватски језик, с латиничним и ћириличким писмом, да би се касније појам српскохрватског језика у језичком законодавству и нор-мативним решењима, упоредо са урушавањем југословенске идеје, све више редуковао издвајањем македонског, хрватског и бошњачког, са знаковима да би тај процес могао бити наста-вљен. Основе за језичку „сецесију" нису у сваком поједином случају биле исте (на пример, у случају словеначког као у слу-чају бошњачког), тачније негде су оне биле очигледне, негде мање очигледне, а негде фиктивне, али политичка воља одлу-чивала је тамо где није било довољно лингвистичких аргуме-ната за стварање нових језика на српском језичком простору.

После краткотрајног покушаја вођења нове економске по-литике (НЕП) учвршћивао се правац развоја совјетске еконо-мије, друштва и државе који је довео до њеног краха. И нова власт, почетком деведесетих, почела је с крупним грешкама (због којих је Борис Јељцин, одлазећи с власти, јавно затражио од народа да му опрости) покушавши да једним скоком (неу-спешним) прескочи друштвену и економску провалију које се ширила од 1917. до 1991. Недовољно промишљене економске и политичке реформе нове власти довеле су до брзог и великог одлива капитала из Русије (и изазвале су још теже осиромаше-ње народа), као и до подстицања дезинтеграционих процеса у Русији (чувена је Јељцинова реченица у Татарстану упућена чланицама Руске Федерације: „Узмите онолико суверенитета колико можете да однесете.").

Бивша и по размерама и по снази огромна земља остала је не само без великог дела своје територије него је као идеолошки поражена морала да промени и идеологију и на њој заснован назив државе. Без обзира на наопакост многих темељних по-ставки марксистичке идеологије, оне су, понављане као ман-тре, ипак имале велики број „верника" и држале су ту велику земљу на окупу, поготову зато што су (често више декларатив-но) истицале и неке позитивне вредности (социјална сигурност

121

11|н'д|>ш 11ипср: Српски између великих и малих језика

и равноиравност, развој науке, културе, образовања и здрав-ства, помагање другим људима, сузбијање себичности итд.), од којих су се многе углавном и остваривале.

Један од интегра^ивних фактора сада већ непостојеће со-вјетске државе био је руски језик, који су као матерњи или као нематерњи говорили сви њени становници. Показало се, међу-тим, да тај функционално интегративни фактор није одвећ јак у сукобу с неким јачим дезинтегративним чиниоцима. У дру-гој Југославији, међутим, српскохрватски језик је, будући на функционалној равни фактор окупљања (знали су га и говори-ли сви образовани Југословени), због унутрашње варијантне издиференцираности и њене политизованости био у знатно ма-њој мери интегративни фактор него што је то био руски у Со-вјетском Савезу и, касније, у Русији.

Центрифугалне тежње, које показују поједине републике Руске Федерације, испољавају се пре свега тежњама да учвр-сте национални суверенитет, и етнизацијом република примо-равањем тзв. неаутохтоног становништва, по правилу Руса, да се из њих иселе. Органи Руске Федерације у последње време предузимају неке мере које би требало да доведу до консо-лидовања федерације, али оне нису довољне. Главни проблем савремене Русије, која клизи путем дезинтеграције, тренутно мало успорене, јесте одсуство јасног и здравог система вредно-сти у који би већина људи у тој земљи поверовала и који би их држао на окупу.

Део цене пораза у хладном рату било је и прихватање идео-логије победника, оличене у заклињању у приватну својину, слободно тржиште, демократију, права човека итд. иако нај-гласнији западни промотори тих вредности имају обичај да примењују тзв. двоструке стандарде (фактички дволичне стан-дарде) када под претњом оружјем проверавају да ли се сви у свету придржавају њихових Основних заповести: оно што, на пример, Шпанија сме у Баскији, то не сме Србија на Космету, нити Русија у Чеченији, где сепаратисте Запад брани флоскулом о „прекомерној" употреби државне силе, коју не дозвољава; или - западне феминисткиње имају, на пример, врло агилне ак-тивисткиње у бившим социјалистичким земљама, али не поку-шавају да положај жена у арапском свету прогласе бригом „међународне заједнице" итд.

122


Историјски је труизам, поготову у цивилизацији Запада, да су одиоси међу државама савезницима заправо односи партнер-ства и контролисаног ривалигета заснованог на добро избалан-сираном односу снага и интереса. Слабији члан те „заједнице", или нека „беспризорна" држава (без моћног заштитника и без функције у балансирању снага - као што је то почетком деведе-сетих ностала друга Југославија) безобзирно се комада и дели. Иако најмоћније земље света називају Русију партнером, фак-тички је пре виде као потенцијални плен (и тако се према њој понашају), који треба раскомадати, а не дозволити му да при томе војно реагује. Велике силе, упркос повременим гестови-ма подршке Русији, у њој виде и потенцијалног конкурента (кога је, подразумева се, боље ослабити или елиминисати него му дозволити да стане на ноге).

Од краја осамдесетих година на сцени је заправо политика рата тзв. ниског интензитета (по некима је то Четврти светски рат) ради такве демонтаже сложених држава на путу према бо-гатим просторима Истока која искључује или битно огранича-ва одбрамбену примену војне силе с њихове стране. Уосталом, и изјава председника тренутно најјаче државе на свету да се његова држава налази у рату с тероризмом и онима који га по-мажу, ма где били, јасно говори да је свет у стању глобалног рата у којем се противник одређује слободном проценом (пре напада на Авганистан у САД се нису могли договорити око де-финиције тероризма нити је тада кривица Авганистана за тра-гедију од 11. септембра 2001. била непобитно утврђена).

С друге стране, чињеница да се становништво Русије за десет година смањило за два милиона (145,5 милиона према попису с краја 2002) више би одговарала ратним него мирно-допским условима, иако тај демографски минус није настао на фронту него пре свега због пада квалитета живота - болести харају (званично око 800.000 људи у Русији има вирус сиде, а према незваничним стручним јавним проценама - таквих је чак око 1.200.000, тј. скоро сваки десети), а лекова и адекватног лечења нема довољно; наркоманија, проституција, криминал и самоубиства у наглом порасту, велики је број незапослених и бескућника, мушкарци живе у просеку 56 година итд. Дода ли се томе да је Русија у XX веку изгубила скоро сто милиона људи,

123


што у револуцији, иницираној 1918. убацивањем из Швајцар-ске преко Немачке у пломбираним вагонима марксистичких револуционара (данас бџ се, и не без основе, рекло - терори-ста), што због терора грузијског диктатора (неколико десетина милиона умрлих по логорима или од великих глади на селу по-четком тридесетих година), што у рату против фашистичке окупације (најмање двадесет милиона).

Укратко, кључни проблем те велике земље је у њеној ре-алној дезинтегрисаности на плану система вредности у који већина њених становника треба да верује и да види као циљ који треба остваривати. У најопштијим цртама говорећи, по-ред оних који тај систем вредности налазе у православном хришћанству, није мало ни оних који га налазе у исламу, нити је мали број оних који прихватају вредности западне цивили-зације (с религијским конотацијама западног хришћанства или без њих), било зато што у њих верују, било из циничног опор-тунизма. Поред поменутих, ту је и немали број „верника" марксизма-лењинизма и огроман број апатичних људи или оних којима је једина брига како да данас прехране породицу.

За сада није понуђено убедљиво решење којим би те раз-лике биле превазиђене. Позивање на толерантност је наравно и те како потребно и оправдано, али само по себи, без других ре-шења, учесталим понављањем без стварне примене, позивање на толерантност може постати празна фраза, а за сада успешно брзо гашење малих идеолошко-националистичких пожара ли-чи на давање краткорочних локалних анестезија без лечења главног узрока болести.

У литератури о овим питањима опште је место да се неке од општељудских вредности, на којима се на Западу јако инси-стира, у Совјетском Савезу нису поштовале колико је требало, али је не мање очигледна чињеница да се у западним оценама о савременој Русији не примењују иста мерила као када је реч о земљама западне политичке хемисфере, као и то да се хије-рархија темељних вредности мења у зависности од тога која земља се оцењује.

Тако се, на пример, права човека сматрају важнијим од права државе на самоочување (што је довело да фактички ско-ро завршеног процеса издвајања Космета из састава Србије и

124


Југославије); зиатио повлачење Русије из трговине оружјем, коју су сви због те трговине критиковали, искористила је аме-ричка индустрија оружја да се убаци у напуштена тржишта; појединим сада осамостаљеним републикама бившег Совјет-ског Савеза признаје се да су прешле на тржишну привреду (и дају им се за то економске повластице), што се Русији дуго не признаје, иако је у развоју тржишне привреде отишла знатно даље од неких суседа којима је такав статус признат; Русија се стално узима као пример корумпиране државе, а затварају се очи пред великим корупционашким аферама у Италији (афера Кракси), Немачкој (афера Кол), Европској заједници (афера са Европском комисијом која је због доказане корупције морала да поднесе колективну оставку), САД (афера Енрон-Андерсен) итд.

Данас се Русија налази мање више на истим искушењима на којима је био Совјетски Савез пре десетак година, за шта има више потврда. Једна од њих је у чињеници да су републике према уставу Русије - државе, на шта се поједине републике (на пример, Татарстан, Башкирија) све гласције позивају траже-ћи атрибуте суверености. Свердловска област се била прогла-сила Уралском републиком, што је Кремљ успео да поништи, али сличне аспирације нису нестале (на пример, спекулише се с Далекоисточном републиком). Обзнањују се идеје, каква је она Татарина Михрада Фатулајева да Татарстан треба да оку-пи народе Поволжја, Крима, Астрахана, Чувашије, Башкирије, Јакутије у јединствену евроазијску државу с татарским јези-ком, као што Турска по његовом мишљењу (само по његовом?) има сличан задатак у односу на њој етнички сродне и верски блиске народе.

Чини се да сепаратизму склоне републике нису прогласи-ле своје границе за међудржавне само због тога што се у њима оцењује да за то још нису сазрели сви услови, али да је Русија већ сада у статусу државе између федерације и конфедерације. Томе иду на руку нека спољашња охрабривања дезинтеграције Русије, као што је изјава Збигњева Бжежињског да би радије видео Русију као троделну конфедерацију (у његовој књизи Велика шаховска табла), али таквих гласова има међу самим Русима, на пример, академик РАН В. Макаров сматра да нема ни потребе да Русија постоји као велика држава (Фјодоров 2002).

1 2 5


У многим републикама Русије у фокус се ставља појам ти-туларне нације, који Русима у њима даје другоразредни статус, али се притом игнорише чињеница да Руси немају другу држа-ву осим Русије и да су они у њој титуларна нација (што се види и из назива земље).

Сада је ситуација таква да се у појединим републикама ру-ски језик истискује из школства и употребе, док се језички ослонац за сепаратистичке идеје тражи и налази изван граница Русије. (Овде бих то илустровао податком из новина Росијскаја газета од 29. новембра 2002. године да се у Туркменистану са-да руски језик учи само у оним разредима у којима је најмање 45 ученика од којих су бар 30 Руси.)

Краће речено, неизоставни услов за опстанак неке земље у кризи јесте да њени становници у потребној већини имају довољно јаку свест о заједничком идентитету и заједничким циљевима и интересима, што свакако подразумева и довољно националног самопоштовања (уместо безразложне инфериор-ности пред агресивнијим културама). Без тога чак ни економска или војна снага не гарантују опстанак земље. Не може се рећи да у данашњој Русији те свести нема, али она свакако не изгле-да монолитна него пре изгледа на граници критичног нивоа, о чему сведоче и научна истраживања (на пример, Фјодоров 2002), али и свакодневне медијске информације (на пример, о врло слабом одзиву за служење војног рока, о учесталим сепа-ратистичким изјавама представника појединих република и аутономних крајева, о инфериорном односу појединих јавних и културних личности савремене Русије према вредностима Запада као супериорним, о принудном или добровољном пре-ласку појединих Руса на ислам, или о попустљивом односу према агресивној активности различитих цркава западног хри-шћанства, о убрзаном ширењу вестернизоване супкултуре на рачун аутентичних руских културних вредности итд.). У току је ерозија националног и културног идентитета Руса као најве-ћег народа у Русији, која не мора имати фаталан исход, ако бу-де на време заустављена, али која иде у том смеру. Паралелу са стањем у којем је данас српски народ је сасвим лако успо-ставити (в., на пример, одељак Српски језик на почетку века у овој књизи).

126


У свему томе језичка проблематика има важно место. За-једнички језик, који не мора свима бити и матерњи језик, по правилу (од којег понекад постоје изузеци) представља моћан кохезиони друштвени фактор. У неким земљама (на пример, Словенија, Литва, Естонија) ни држављанство се не може до-бити без солидног познавања језика дате земље.

Сепаратистичке тежње обично се прво испољавају у зах-тевима за променама у језичком законодавству, језичкој поли-тици и језичком планирању. Тако је, на пример, татарски језик октобра 2002. године одлуком председника В. В. Путина добио статус државног језика у републици Татарстан, где су недуго после тога у време трагедије са таоцима у московском позори-шту на првом програму републичке телевизије многе јавне личности исказивале разумевање за ставове чеченских отмича-ра (што је касније, с критичким коментаром, приказано и на са-везној телевизији Русије).

Непун месец касније у току дискусије о писмима језика народа Русије татарски представници су врло жучно тражили да писмо татарског језика убудуће буде латиница (и то адаптирана турска латиница), а напуштање ћирилице татарски и карелски представници у Думи објашњавали су тиме што у њиховим је-зицима има гласова који се не могу адекватно обележавати ћи-рилицом (за то адаптираном). Сваком лингвисти је јасна ап-сурдност такве тврдње, али у Думи нема много лингвиста, или се они нису довољно чули.

У малој анкети новина Росијскаја газета (од 18. новембра 2002) о томе да ли би било боље да писмо руског језика буде латиница (крајње је необично да се такво питање уопште отва-ра, и то у владином листу) скоро сви упитани су се изјаснили за ћирилицу (неки категоричније, а неки мање категорично), али је један саговорник (с презименом које не личи на руско) био изричито за латиницу. Уредништво тих новина је очиглед-но сматрало да макар у форми мале анкете треба и то питање отворити и показати да нису сви за ћирилицу ни када је руски језик у питању. Две недеље касније медији су донели вест да ће ускоро почети означавање московских станица метроа, на пла-новима метроа унутар подземне железнице, и називима напи-саним латиницом. То је мали, али упозоравајући знак ерозије

127


руске културе и нациоиалног идентитета и у домену национал-ног писма. (Истини за вољу, и у Руској империји, на пример, још у време Катарине II, широм Русије, дуж путева су на стубови-ма за означавање удаљености од најближих градова, натписи били и на немачком.)

Дискусије у Думи показују поред осталог да неки депута-ти и не владају баш најбоље руским језиком, па се може прет-поставити да је тако и у срединама из којих они долазе. Према мишљењима стручњака, руска говорна култура током послед-ње деценије уочљиво опада. То се може приметити и краћим слушањем програма радија и телевизије. (И овде се намећу по-ређења са савременом српском говорном културом.) С друге стране, уочљиво се повећао број публикација о руској говорној култури, чак и на нефилолошким факултетима постоји пред-мет Руски језик и говорна култура, па и катедре с таквим нази-вом и с таквом основном функцијом.

Последњи наведени пример један је од многих који сведо-чи да се у Русији интензивно траже путеви консолидације и укупног јачања руске културе, а шире и руског друштва и Ру-сије у целини. Таквих позитивних примера има више, на при-мер, успешна отплата спољњег дуга земље, извоз житарица (први пут после револуције) и др.

Иако је већи део овог разматрања посвећен процесу дезин-теграције Русије, док се о интеграцији у књизи говорило више хипотетички, односно у вези с мерама које би требало преду-зети, наведени охрабрујући примери говоре да има места и за умерени оптимизам. Уосталом, Русија је не једном показала да је умела да нађе унутрашњу снагу да се усправи управо онда када је изгледало да је неповратно сломљена (татарско-мон-голска најезда, ослобођење Москве од пољске власти, рат про-тив Наполеонове армије састављене од Француза и њихових вазала, рат против Хитлерове армије састављене од Немаца и њихових вазала). Снага и богатство руског духа изражено у ру-ском језику, књижевности, уметности уопште, и науци такође дају основа да се верује да ће независно од оваквих или она-квих стручних процена Русија успети да се консолидује и учврсти на месту које јој у светској породици народа, држава и култура припада.

128


Руски језик дуго је привлачио пажњу социолиигвиста пре свега као основни језик у јавној употреби у Совјетском Савезу {нзик межнационалшого обгценил) и као један од светских је-зика који се учио, али и више него данас и званично употре-бљавао изван граница Русије. Од почетка деведесетих година XX века руски језик се све више проучава са становишта сапо-стојања у истој држави једног великог језика и низа мањих и малих језика, које поред повољних околности и утицаја прате и неке мање повољне околности за развој тих мањих и мање престижних језика (што је појава још изразитија тамо где је реч о сапостојању енглеског језика с мањим и непрестижним језицима).

Проучавање односа између руског и српског језика у све-тлу еколингвистике пружа интересантну могућност испитива-ња посебног типа културне подршке коју један мањи сродни, а територијално удаљени језик може добијати од знатно већег сродног језика, што потпуније осветљава и укупност односа из-међу та два језика и пружа могућност за релевантна типолошка уопштавања. Низ чињеница из историје српског књижевног је-зика сведочи о могућности таквог у целини позитивног утица-ја једног језика на други, на пример, настанак рускословенског периода у развоју српског књижевног језика, функционисање руских елемената као важног стилског ресурса у славјаносерб-ском периоду у развоју српског књижевног језика, настојања за очување ћирилице као основног српског писма и једног од ћириличких словенских писама којима припада и руска ћирили-ца и др. Поред тога, руски језик и српски језик као језици већег дела становништва у Русији, односно у Србији, у државама ко-је су, независно од разлика у величини, културној специфично-сти и структури, вишенационалне и вишејезичке, испољавају и више типолошких сличности и разлика такође интересантних за лингвистичку екологију и социолингвистику.


ПИСМА У КОНТАКТУ (прилог типологији проблема)

1

Проблематика контаката међу различитим графијским си-стемима до сада је, у целини, један од слабије проучених аспе-ката међујезичких контаката, посебно са становишта теорије језика у контакту и синхронијских лингвистичких описа. Тим питањима је више пажње посвећено у оквиру проучавања историје појединих писаца и историје књижевних језика.1 По-лазећи од ситуације у савременом српском језику и од актуел-ног статуса српске ћирилице и латинице у њиховим узајамним контактима и контактима с другим писмима, овде ћу покушати да издвојим и укратко размотрим оне проблеме који би могли бити релевантни како за теорију језика у контакту тако и за по-дробнији социолингвистички опис српске језичке ситуације и језичке политике која се на њу односи.

У проблемском погледу, писма савременог српског језика представљају врло разуђени предмет истраживања за теорију језика у контакту, пре свега зато што се у иначе сасвим ретким језичким стандардима који имају два писма морају, по приро-ди ствари, остваривати интензивни и врло разноврсни унутар-језички међуграфијски коитакти, али и због околности да српска писма припадају оној већој групи писама која нису екс-панзивна и која, будући на функционалном плану у вишестру-ком контакту са експанзивнијим инојезичким писмима, дају обиље грађе за типологију облика међуграфијских контаката. Та проблематика је у српском језику утолико сложенија што уставноправна, политичка, културна и духовна позадина функ-ционисања ћирилице и латинице није иста на целом српском

1 Види, на пример, радове који су у том погледу посебно релевантни за науку о српском језику (Ивић 1986, Ћорђић 1987, Младеновић 1989), а који садрже исцрпне библиографске информације о другим истражива-њима у тој области.

130

Писма у коншакшу

говорном подручју, а и због тога што су ставови говорних представника српског језика о другим језицима и писмима (као и њихови ставови о српском језику и његовим писмима) у релативно кратком времену од неколико деценија не једном знатно мењани, и то на различите начине и у различигом сте-пену на целини српског говорног подручја.

У писмима савременог српског језика, што уосталом није само њихова специфичност, лако се препознају елементи који постоје и у неким другим графијским системима.

Мања или већа сличност једног писма с другим писмима последица је чињенице да су међуграфијски контакти обично присутни у самом процесу стварања новог писма, упореди, на пример, графему ј у латиници и у савременој српској ћирили-ци (али и у превуковској српској ћирилици, в. Младеновић 1962-1963), графеме ј, љ, њ, џ у српској и у македонској ћири-лици, или графеме е, и, з у руској и у белоруској ћирилици итд. Поред таквих међуграфијских контаката, који се одража-вају у инвентару графема у појединим графијским системима и у дистрибуцији графема, а који овде неће бити разматрани, контакти међу различитим писмима обично се с још већом ра-зноврсношћу облика испољавају на функционалном плану.

Контакт је, по природи ствари, најтешњи када, као у са-временом српском језику, напоредо постоје два писма у истом језичком стандарду, тј. у случајевима које изгледа најумесније називати диграфијом. Иако је диграфија терминолошки очи-гледно аналогна диглосији, српска диграфија не представља једноставно графијски вид диглосије (иако она може имати и такав облик) него је самосталан језички феномен.2

2

Поред мање или више изразите и у целини најуочљивије -региоиалне днстрнбуције писама у контакту, њихова ди-

2 Као што је уелов за постојање диглосије у друштву билингвизам свих или већине појединаца у њему, гако би се могло рећи да је услов да диграфија буде реалност не само књижевнојезичке норме него и функцио-нисања датог језичког стандарда - бискриптизам појединаца који њиме владају.

131

11|" !|1.и 11ииср: Сриски ишеђу великих и малих језика

с I рибуциЈа, поготову када су у нитању писма истог језика, мо-же имати и облике функционалне дистрибуцијс, као што су:

1. наизменична употреба различитих писама у истом ме-дију (на пример, на телевизији, у новинама и сл.), при чему та наизменичност може бити регуларна, као израз извесног стал-ног временског односа, или, чешће, нерегуларна, када је однос писама у њиховој наизменичној употреби одређен неким по-себним сталним или варијабилним чиниоцима;

2. напоредна употреба различитих писама у истом меди-ју, на пример;

(а) у напоредним издањима истих публикација на два пи-сма (у истом или у различитом тиражу), на пример, ћириличко и латинично издање истог листа, како је, на пример, некада из-лазио лист Борба\

(б) напоредна употреба различитих писама у наралелним текстовима са истим садржајем датим на истом месту (на пример, упутства и спецификације о употреби лекова, пре-храмбених, техничких и других производа, који се на српском говорном подручју обично штампају на српској ћирилици и латиници, а често и на неким другим писмима, на пример, ма-ђарском, словеначком, македонском и др.; саобраћајна обаве-штења; табле и печати с називима установа и сл.);

(в) напоредна употреба различитих писама у истом тек-сту (на пример, цитати, референце, резимеи и сл.) у односу на основни део текста;

(г) напоредна употреба различитих писама у истој рече-ници (на пример, антропоними, топоними, називи часописа, привредних и других организација, кратки цитати, сентенце и сл. у односу на основни део текста);

(д) напоредна употреба различитих писама у истој речи -у делу сложенице, префиксу, суфиксу, наставку (уп. до скора врло фреквентан творбени модел у новинским текстовима ти-па "УТЈ-фолк, У1Ј-спорт и сл.).

Поред тога, с обзиром на визуелно-графијску природу ни-смене комуникације и разноврсност просторно-медијских услова у којима се она остварује (од типографских, рукописно-епистоларних, телексних, телеграфских, саобраћајних итд. -до графита, словног дизајна на одећи и истетовираних порука),

132


колико-толико комплетна слика о контакту између двају или више писама мора се заснивати на испитивањима и таквих об-лика његове дистрибуционалне издиференцираности (в. у вези с тим: Шокица 1986).

3

За разумевање суштине међуграфијског контакта у сваком поједином случају поред утврђивања облика контакта важна је и идеитификација смера н ннтензнтета међуграфијског контакта. Пример односа између савремене српске ћирилице и латинице то добро илуструје. Сви поменути облици међугра-фијских контаката присутни су у функционалном контакту ћи-рилице с латиницом, али готово увек тај контакт има исти смер: то је смер експанзије латинице, а повлачења ћирилице.3

Ако се то посматра са становишта регионалне дистрибу-ције писама, види се да је у западном делу некадашњег књижев-нојезичког српскохрватског говорног подручја контакт латини-це, као доминантног писма, са ћирилицом био знатно слабији (и прилично јасно регионално локализован) него што је то био случај са односом између ћирилице и латинице у источном де-лу тадашњег књижевнојезичког српског говорног подручја, где је експанзија латинице до краја осамдесетих година и од краја деведесетих све интензивнија.

Она се истовремено и проширивала захватајући све поме-нуте облике међуграфијских контаката, што се такође уочљиво разликује од ситуације у западном делу тадашњег књижевног српскохрватског говорног подручја, где је непосредни контакт између двају писама (на пример, у истој речи, реченици, тек-сту или издању) био сасвим редак, а данас скоро да и не постоји, са изузетком у целини малобројних, саобраћајних натписа, или спецификација лекова и других производа намењених ширем тржишту и сл.

3 Ту је неопходно иетаћи иначе пршшчно уочљиву непрецизност термина, наиме, терминолошком метафором језици у коншакту (као и писма у контакту) не означавају се само контакти него првенствено не-посредни утицаји једних језика на друге, односно, када је о писмима реч, утицају једних графијских система на друге.

133


Иако у српској култури ђирилица има скоро хиљадугоди-шњу традицију, на почетку XXI века она је постала писмо ко-је је у српској култури још номинално примарно, а фактички секундарно. Премда је законски предвиђено да је ћирилица у службеној употреби у Републици Србији (на пример, у доку-ментима, називима и издањима државних органа), а у јавној употреби и ћирилица и латиница (на пример, у језику медија, у издавачкој делатности, у комерцијалним текстовима итд.), процес истискивања ћирилице лагиницом у јавној употреби данас је изузетно јак, захватајући, супротно закону, све чешће и службену употребу језика. Ако се тај процес овим темпом настави, заступљеност ћирилице у српској култури постала би минимална и функционално ограничена на иоједине уске сфе-ре употребе, на пример, црквена штампа, украсни натписи, пригодни јубиларни текстови и сл. Потпуни прелазак на лати-ницу значио би прекид у српском националном и културном идентитету с далекосежним негативним последицама.

Српска ћирилица једна је од главних културних вредности српског народа. У темељима Универзитета у Београду, почев од Лицеја и Велике школе, налазе се одлуке, планови, програми, предавања, уџбеници, монографије и дипломе написане ћири-лицом. У стварању и афирмисању ћирилице учествовали су највећи српски културни посленици. Она је основни графијски лик српске духовности. Историја српске ћирилице је историја борбе за опстанак и афирмисање српске културе. На ћирилици су створена и објављена највећа дела српске писмености. На-пуштање ћирилице могло би значити доживљавање тих дела од стране поколења која долазе као мање или више превазиђе-них и непотребних, тј. могло би водити одрицању од најважни-јег сегмента српске културне баштине.

Српска ћирилица има за српску културу посебну симболич-ку вредност. На сличан начин и за многе друге народе писма њихових језика (на пример, грчког, јеврејског, арапског, ин-дијског, јапанског, кинеског, корејског и др.) имају посебну симболичку вредност као препознатљив знак националног идентитета, којим се народи који држе до здравог самопоштова-ња поносе. Српска ћирилица настала је као знак претежне при-падности српске културе широком и богатом кругу православ-них култура, с даљим кореном у византијској и медитеранској

134


цивилизацији. Напуштање те традиције значило би вештачки прекид са сопственом прошлошћу и пребогатим, вековима ствараним културним окружењем. Истовремено постојање у српској култури и латинице знак је њених разноврсних веза с културама латинског цивилизацијског круга, што је разумно очувати и с мером користити.

Српска ћирилица има велику функционалиу вредност, јер је то писмо чији састав и структура највише одговарају гла-совном систему српског језика, што поред осталог олакшава усвајање српске писане речи, како онима којима је српски ма-терњи језик тако и онима којима је српски страни језик.

Интензитет међуграфијског функционалног контакга испољава се, пре свега, у степену присутности једног писма у сфери примарне употребе другог писма.

У квантификовању изражености интензитета међуграфиј-ског контакта може бити релевантан временски параметар (на пример, у телевизијским емисијама), просторни параме-тар (на пример, у новинама), али и неки други параметри, на нример, број слова, број речи, број текстова и сл. - једног пи-сма употребљеног у инографијском окружењу - посматрано по појединим облицима међуграфијских контаката и у њиховој укупности. Ако је, на пример, у неком ћириличком дневном или недељном листу могућно закупити део простора, чак и читаве странице, ради објављивања рекламног или огласног текста ла-тиничним писмом, док се обрнуто (ћирилички оглас у латинич-ном листу) не среће ни у најужем обиму, онда су то и обичним посматрањем уочљиве манифестације смера међуграфијског контакта и његовог интензитета, које за потребе језичке поли-тике и језичког планирања лако могу бити лингвостатистички обрађене, на пример, у оквиру посебних социолингвистичких описа.

4

Интензитет међуграфијских контаката испољава се и у броју писама с којима је неко писмо у контакту. Интензитет контаката српске ћирилицце с другим писмима у том погледу је у сталном порасту - опет пре свега у новинским, рекламним

135


и сличним текстовима. Будући најтиражнији и најприсутнији у свакодневном животу товорних представника датог језика, они могу врло снажно да утичу на обликовање свести људи о кул-турним вредностима појединих писама, односно на изграђивање вредносних ставова појединаца и говорног колектива у целини о појединим језицима и писмима. Тако је, на пример, српска ћирилица у све интензивнијим контактима с латиничним пи-смима других језика, опет првенствено у домену медија који су најприсутнији у свакодневном животу (рекламне, огласне и сличне поруке у дневној штампи, на телевизији, на амбалажи производа, на јавним местима итд.). У ту сферу продиру и по-руке на другим писмима, на пример, на арапском, јапанском, грчком, иако је круг потенцијалних прималаца таквих порука на српском говорном подручју врло ограничен.

Карактеристичан пример представља објављивање реклам-ног текста на јапанском језику на позадини јапанске заставе преко целе новинске стране у више ћириличких листова, при че-му се само назив рекламираног производа објављује на српском језику (латиницом); или паралелни натпис који је дуго био ис-такнут на књижари Југословенске књига у центру Београда - на енглеском (ђоокзђор) и на српском језику, латиницом, или ре-клама београдске путничке агенције у ћириличким листовима с напоменом на енглеском језику (Кететђег/), која очигледно ни-је била упућена англофонима него домаћим читаоцима итд.

Употреба инојезичних и инографијских порука у средстви-ма јавне комуникације, чија сврха није примарно информатив-на, један је од поузданих показатеља друштвених ставова о вредностима страних језика, писама и култура, којима се даје статус престижних или се такав њихов статус сугерише.4

Значај актуелне социокултурне позадине међуграфијских контаката огледа се и у одсуству или слабој фреквентности

4 У односу на то посебан случај представља употреба другог писма као нрепознатљивог знака одређене националне културе, као, на пример, у називима неких београдских ресторана с напоредним називима на грч-ком или кинеском језику, у називу београдске књижаре ПЈ1АТО или ком-пјутерске игре настале у Совјетском Савезу „Тетрис", која се из СР Не-мачке дистрибуира као ТЕТЛ18, где је слово Л само због сличности са К употребљено у функцији коју нема у руском писму.

136


контаката између одређених писама, чак и онда када су то типо-лошки блиска писма блискосродних језика, за шта се пример опет може наћи у односу између словенских ћириличких писа-ма: контакт српске ћирилице с другим ћирилицама (руском, бугарском, македонском...) сасвим је ретка појава у текстовима на српском језику, разуме се, са изузетком научних, лингви-стичких радова. Штавише, и у транслитерацији појединих речи, на пример, властитих именица као што су Чернобиљ, Валери, Јури, Катсап... са иноћириличких писама запажа се све већи утицај латинице (в. Пипер 1988, и врло подробно у књ. Феке-те, Ћупић, Терзић 1996, 2002) - вероватно због преузимања агенцијских вести на енглеском језику или на неком другом великом западноевропском језику, и затим њиховог неадекват-ног превођења.

5

У дневнополитичким разматрањима ове проблематике, која, разуме се, не могу надокнадити одсуство емпиријски и теоријски шире утемељених истраживања, обично се у први план ставља уставно-правни аснект диграфије.

Српска писма су у том погледу добар пример за потврду тезе да је статус писама у контакту одређен великим бројем чи-нилаца, и да се без целовитих социолингвистичких чинилаца о њиховој природи, значају и структури узајамних односа тешко може избећи површност и једностраност у вођењу језичке по-литике. Уставом СФРЈ прокламована равноправност ћирилице и латинице српскохрватског књижевног језика, без механизама који би ту равноправност штитили од различитим разлозима подстицане експанзије једног писма (латинице) била је током неколико деценија правна формула под чијом је заштитом процес латинизације српскохрватског књижевног језика, с перспекти-вом трајне латинизације културе на том језику, био доведен скоро до краја. У том процесу од пресудног је значаја била чи-њеница да српскохрватска писма нису била третирана адекват-но њиховом месту у историји и бићу српске културе него су била препуштена законима тржишта и маркетинга, тј. односа

137


фииаисијске и политцчке моћи и интереса који стоје иза једног или другог писма, а који су усмерени на сасвим одређено об-ликовање свести и ставова „потрошача", „бирача", односно у овом случају језичких представника српскохрватског говорног израза, који су свакодневно пред избором између једног од два писма матерњег језика.5

У том погледу било би занимљиво, а и поучно, располагати могућним социолингвистичким и културолошким моделима ироцеса мењања фуикциоиалиог статуса писама у контакту у оквиру српскохрватске диграфије, са етапама као што су, на пример, истискивање писма с мање агресивним а финансијски и политички слабијим социокултурним залеђем из високоти-ражних часописа и других публикација, затим њихово исти-скивање из јавних натписа и с телевизије, из дечје литературе и дечје периодике, а потом и из школских уџбеника и прируч-ника итд., с тенденцијом гетоизирања дефанзивног писма у област дела црквене штампе и посебних издања из националне културе (в. у вези с тим и у овој књизи стр. 186). Претпоставка ваљаног научног моделирања таквих процеса, како би се њима могло управљати, јесте постојање прецизних научних сазнања о структури појма јавне употребе језика. У диграфијској језич-кој ситуацији основни вид заштите дефанзивног писма јесте законско обезбеђење његовог приоритета у оним сферама јав-не употребе које су од посебног значаја за очување и афирма-цију националне културе.

6

Прелазак из индустријске у информативну епоху у глобал-ној историји цивилизације и водећа улога дигиталних медија у

5 Диграфија је и у погледу функционалне издиференцираности пи-сама која су њом обухваћена аналогна диглосији. Упор. у вези с диглоси-јом у историји српског језика: „Тако је на самом почетку код Срба ство-рена диглосија - стање у којем се једно друштво служи двама језичким типовима, функционално диференцираним гако да се један од њих осећа као 'виши', оплемењен, отменији и ученији, а други као 'нижи', народски и једноставнији" (Ивић 1981, стр. 617). О примерима из других језика и о месту диглосије у систему савремених социолингвистичких појмова в. Бугарски 1986, 23; Радовановић 1986, 191, 213.

138


њој отворили су и технолошки аспект диграфије. За разлику од примарие, акустичко-аудитивне комуникације, за коју су довољне две психофизички здраве људске јединке и јединство говорне ситуације (место, време, тема итд.), за комуникацију писмом, као секундарним обликом комуникације, увек су по-требни и извесни технички услови, некад сасвим примитивни, некад веома сложени. Прелазак из „механичке" културе писања у „електронску" није без добрих страна за могућност најтешњих контаката између различитих писама. Савремена најшира при-мена дигиталне штампе, укључује и могућност лаке и брзе кон-верзије једног писма у друго писмо, посебно када су у питању гако слична писма као што су српска ћирилица и латиница, што некадашњи проблем скупих паралелних издања (на пример, школских) на два писма чини практично беспредмет-ним и у већој мери омогућује стварну равноправност писама кад год се томе заиста тежи, као што њу у великој мери олак-шава чињеница да се и на сваком личном рачунару писмо са-свим лако може променити на истој страни, у истом реду или у истој речи.

7

У склопу социокултурне позадине употребе писма посеб-ну улогу, свакако не најмање важну, имају језик и писмо оне цркве којој у конфесионалном погледу припада највећи број говорних представника датог језичког колектива и којом је најјаче обележен шири национално-културни круг говорних представника датог језика. Тај моћни фактор не делује увек и свуда истом снагом на став говорних представника одређеног језика према писму свога језика и према другим графијским системима, али у одређеним периодима националне историје може бити врло јак ослонац у очувању писма као важне ком-поненте националног идентитета, као што и, с друге стране, однос према националном писму, када је оно идентично писму цркве или му је блиско, може бити значајан фактор за очување свести о улози цркве у афирмацији националног идентитета, посебно у кризним периодима националне историје.

139


И гај аспект проблематике писама у контакту врло јасно илуструје пример српске ћирилице. Службено писмо Српске православне цркве, која је кроз векове била пресудни чинилац очувања националнб самосвести Срба, јесте српска ћирилица, идентична ћирилици савременог српског књижевног језика. У светлу те чињенице контакти српске ћирилице с другим пи-смима који су имали за последицу сужавање сфере њене упо-требе, с тенденцијом да она добије статус функционално и културно инфериорног и цивилизацијски анахроног писма у односу на српску латиницу имају, очигледно, врло важну на-ционално'-културну димензију, којој мора да се посвећује по-себна пажња у склопу језичке политике и језичког планирања.

Српска диграфија, која се обично посматра са становишта преимућстава која даје говорним представницима српског јези-ка (пре свега - већа отвореност за контакте са инографијским и инојезичним културама) показује да проблем диграфије заслу-жује да буде пажљивије размотрен и с друкчијег становишта: ако прелазак с једног писма на стандардну диграфију, која затим спонтано или организовано еволуира у правцу замењивања традиционалног националног писма новим, може да предста-вља прелазни облик превођења датог језичког колектива из једне културно-конфесионалне сфере у другу, онда се, поред осталих, постављају питања (а) да ли се у вођењу језичке и културне политике таквом циљу тежи, или је (б) потребно из-радити ефикасне механизме који би такву могућност учинили неостварљивом.

Теза о преимућствима диграфије у односу на књижевни је-зик с једним писмом представља опште место у одговарајућој литератури на српском језику (углавном публицистичкој), али још нема ширих и емпиријски добро заснованих научних истра-живања која би убедљиво потврдила тезу о цивилизацијским преимућствима диграфије с латиницом као равноправним пи-смом без обзира на тип националног писма и националне кул-туре. Примери европских језика с нелатиничним писмима дуге културне и конфесионално-културне традиције (грчког, руског, бугарског) која се не доживљавају као цивилизацијски хенди-кеп у односу на језике с латиничним писмима или латинично-нелатиничном диграфијом, или пример јапанског писма, којег

140


се јапанска држава и култура нису одрекли у времену великих политичких и економских искушења - примери су друкчијих и бољих решења у креирању и нетовању језичког стандарда, је-зичке и културне политике, али су и примери друкчијих соци-олингвистичких околности од оних које су карактеристичне за српску језичку ситуацију. С друге стране, уникалност садашње српске језичке ситуације показује да диграфија у склопу одго-варајућих друштвених околности, поготову онда када је њено функционисање превасходно одређено актуелним односом по-литичких и економских снага на датом језичком подручју, мо-же да постане и важан фактор у споља и/или изнутра вођеном процесу мењања структуре културног, националног и језичког идентитета.

За типологију различитих језичких ситуација релевантних за теорију писама у контакту очигледно је посебно важан склоп лингвистичких и ванлингвистичких околности у којима се такви контакти остварују, а који су, када је о писмима савре-меног српског књижевног језика реч, посебно сложене, и у сво-јој укупности недовољно изражене. Смисао њиховог проучава-ња, као што би из овог кратког прилога теорији и типологији писама у контакту могло да се закључи, није само у доприносу лингвистичкој теорији и дескрипцији него и у стварању солидне основе за креирање научно добро утемељене језичке и културне политике.

141

ЋИРИЛИЦА И ЛАТИНИЦА У МРЕЖИ ВЕРБАЛНИХ АСОЦИЈАЦИЈА

1. Савремени ерпски књижевни језик наследио је од срп-скохрватског језика - који је крајем XX века изгубио статус за-једничког књижевног језика Срба, Хрвата, Црногораца и Му-слимана - два графијска система, који су се начелно налазили у односу факултативне функционалне дистрибуције (тзв. рав-ноправност употребе писама). Основа једнога је у ћириличком алфабету, а другога у латиничком алфабету. То је једно од двојстава врло карактеристичних за српски језик, у која поред поменутог спадају и две изговорне варијанте - екавска и ије-кавска (нпр. млеко //млеко и млијеко //млијеко), као и многих синонима са претежно регионалном допунском дистрибуцијом (нпр. таст // пупац // таст // пунац). Широка заступљеност варијативности и дублетности на разним језичким нивоима, коју је И. Леков (1963), издвојио као једну од типолошких цр-та српскохрватског језика, умногоме је карактеристична и за савремени српски језик, али мање за књижевне језике настале од српскохрватског - хрватски и бошњачки, који су почетком деведесетих година стекли статус засебних књижевних језика, иако се у структурном погледу скоро ничим не разликују један од другога нити од српског, сачувавши или вештачки повећавши још увек релативно мали број лексичких разлика, и стекавши неке нове, за политичко лице језика битне разлике, као што су, пре свега, званичан назив језика, сфере његове употребе и однос према латиничком и ћириличком писму у службеној и јавној употреби.

Граматичке разлике међу варијантама некадашњег срп-скохрватског језика биле су и остале толико малобројне да ско-ро нису давале могућност инвентаризације. Тако, на пример, В. П. Гутков, у закључку свог испитивања тог предмета, констатује „грамматические расхождении между двуми разновидностнми

142

Ћирилица и лашиница у мрежи вербалних асоцијација

сербскохорватского литературного лзмка характеризуготсн в основном количественнвши показателлми" (1999: 180). Регио-нална дистрибуција синонимних лексема типа утисак // дојам била је нешто изразитија, остајући у целини мање изразита не-го што су лексичке разлике између савремених варијаната стандардног енглеског језика (в. Радовановић (ред.) 1996, Планкош (ред.) 1996, Брборић 2000, 2001).

2. Ако се, као што је предлагао Јан Бодуен де Куртене, прави терминолошка разлика између алфабета, као укуино-сти словног инвентара који се мањим или већим разликама остварује у графијским системима разних језика, и графије као алфабета оствареног у односу на неки посебан језички систем, и ако се има у виду фонетска разлика између ћирилице и кири-лице, чини се целисходним предлог В. В. Борисенко (1992), да се термин ћирилица задржи за графијски систем српског језика, а термин кирилица за назив алфабета којем српска ћирилица припада, и за друге графијске системе истог алфабета, кад год се жели нагласити разлика између алфабета (у наведеном сми-слу) и графије. Пошто је у српском језику термин ћирилица устаљен у оба значења, таква његова употреба ће се најверо-ватније и задржати, али би спровођење разлике између ћирили-це и кирилице на поменути начин могло бити узето у обзир као могућност у оним случајевима када се чини корисним да се та разлика и терминолошки истакне.

Савремена српска ћирилица је, као и други графијски си-стеми који припадају алфабету кирилице, створена на основи руске грађанске кирилице. Разлике у инвентару графема су ре-лативно малобројне (од тридесет слова у ћирилици двадесет четири слова постоје и у руској кирилици), али постоје начел-но битне функционалне разлике, јер се руска графија заснива првенствено на слоговном принципу, док ћирилица функцио-нише на фонемском принципу (Борисенко 1992: 2).

Сачувани споменици српске писмености написани су ћи-рилицом. Још увек привлачи пажњу и теза да су Срби користи-ли и глагољицу (в. Трифуновић 2001). Таква мишљења, и данас малобројна, заслужују пажњу, али траже и обимнију и мање спорну материјалну аргументацију од оне која се до сада пре-дочавала. ЈТатиницом се у Србији практично није писало до

143


1918. годиие, када је била створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Према томе, ћирилица је примарно српско писмо, које поред функционалног значаја има и симболички значај као једно од најпрепознатљивијих обележја српске националне културе током скоро једног миленијума (Ђорђић 1986). Латиница је секундарно писмо у српској култури, које је током XX века заузело у њој јаке позиције постепено истискујући ћирилицу из многих области употребе.

3. Напоредна употреба ћирилице и латинице у српској култури током скоро једног века одвијала се у условима који нису имали само одлике контакта него и супарништва с разли-читим облицима и функцијама. Иако је 1992. године ћирилица званично добила статус примарног писма српског књижевног језика, она је незванично и даље имала све израженији статус непрестижног писма, које је латиница у великој мери истисну-ла из многих домена јавне употребе, почевши да је истискује и из службене употребе, често и од стране представника државе, иако би они по природи свога посла требало пре свих да штите поштовање уставне одредбе које се односи на употребу писма. Узроци, облици и могуће последице тог процеса овде се неће разматрати. У главним цртама они су размотрени у поглављу Писма у контакту у овој књизи.

Овде је предмет разматрања однос према ћирилици и ла-тиници код представника студената Универзитета у Београду (а мањим делом и средњошколаца завршних разреда) који су учествовали у анкети организованој ради прикупљања грађе за Асоцијативни речник српског језика.1 Речи ћирилица и латини-ца налазиле су се на једном од шест анкетних листова, на који-ма је било по сто речи-стимулуса. На сваку гакву реч требало је у року од 10 секунди записати прву асоцијацију у облику прве речи или израза којег се испитаник сети. Континуиране асоци-јације нису ни тражене ни даване. За ову анализу асоцијација о ћирилици и латиници прегледано је и обрађено 500 анкета. Добијени резултати омогућују да се на донекле нови начин ви-ди однос између ћирилице и латинице у светлу актуелних вер-

1 Пројекат израде Асоцијативног речника руског језика остварује се уз помоћ Министарства за науку и технологију Републике Србије. Коау-тори на речнику су П. Пипер, Р. Драгићевић и М. Стефановић.

144


балних стереотипа (као вида етничких стереотипа) који се стварају око та два писма.2

4. Структура вербалног стереотипа је комплекс најфреквент-нијих и најраширенијих вербалних асоцијација које изазива неки вербални стимулус, а конфигурација асоцијативне мреже сва-ког вербалног стимулуса показује његов асоцијативни профил, који је обично мање или више карактеристичан за говорне представнике одређеног језика и представнике одређеног етно-културног типа. Другим речима, фреквентност неке вербалне асоцијације један је од показатеља њене типичности у датој култури. Зато се у савременој етнопсихолингвистици анализи података добијених у асоцијативним експериментима даје зна-чајно место у проучавању комуникативног понашања, в. Стер-нин 2002; Турунен, Харченкова 2000; Пипер 2003а, 20036,2003в.

5. У 49 анкетних листова на реч ћирилица испитаници ни-су записали ниједну асоцијацију, а у 451 анкетном листу ћири-лица је добила 86 вербалних асоцијација, које се даље наводе азбучним редом (цифре се односе на учесталост јављања датог асоцијата).

А, Б, В...Ш; азбука 14, буквар 2, век, волим да пишем, во-лим је, Вук 14, Вук Караџић 5, Вук С. Караџић, глагољица 5, део наше историје, диктирање, егзотичност, знак, изумире, и латиница, исконско, историја, Јеванђеље, јеванђеље, језик 2, књига 2, лака, латиница 89, манастир, мањина, матерњи, ма-терњи језик 2; Методије 3, ми, наука, нација, наш језик, наша, наша будућност, наше, наше писмо 4, нестаје, образ, образо-вање, основна школа 2, писана, писање 2, писмени 2, писмени-ца, писменост 10, писмо 124, порекло, православље 3, радост, рукопис 3, руски 2, руски језик, свеска, све, свето, слова 18, Словени 3, слово 13, спас, Срби 10, Србин 3, Србија 10, српски

2 О разграничавању прототипа од стереотипа в. Поповић 2001. Овде се не улази у поређење прототипских и стереотипских представа о ћирили-ци и латиници иако прикупљена 1рађа даје могућност за такво поређење. Штавише, сваки анкетни лист у спроведеној анкети може се посматрати као скица за асоцијативни портрет испитаника, а сваки комплекс сти-мулус-реплика (нпр. ћирилица - латиница) као испољавање асоцијација на задати стимулус, које одражава прототипски део концептуалне струк-туре речи-стимулуса.



15, сриски језик 9, српско писмо, српство 7, старо 5, старо пи-смо, старословенски 3, старост, традиција 3, Ћирило 10, Ћи-рило и Методије 4, ипс!ег%гоипс1, филолог, фуј!, Ц црква 2; читкост, Ш, Ш (слово), школа, X.

Дисперзија асоцијата именице ћирилица (86 речи или из-раза од 500 могуђих) релативно је мала. Најчешђе реплике припадају језгру стереотипа. Реплика које се понављају најма-ње двапут је 34. Списак вербалних асоцијата речи ђирилица дат по опадајуђој учесталости реплике у анкетним листовима је следеђи:

писмо 124, латиница 89, слова 18, српски 15, азбука 14, Вук 14, слово 13, писменост 10, Срби 10, Србија 10, Ћирило 10, српски језик 9, српство 7, глагољица 5, Вук Караџић 5, старо 5, наше писмо 4, Ћирило и Методије 4, Методије 3, православље 3, рукопис 3, Словени 3, Србин 3, старословенски 3, буквар 2, језик 2, кљига 2, матерњи језик 2, основна школа 2, писање 2, писмени 2, руски 2, традиција 3, црква 2; А, Б, В...Ш; век, во-лим да пишем, волим је, Вук С. Караџић, део наше историје, диктирање, егзотичност, знак, и латиница, изумире, искон-ско, историја, Јеванђеље, јеванђеље, лака, манастир, мањина, матерњи, ми, наука, нација, наш језик, наша, наша будућност, наше, нестаје, образ, образовање, писана, писменица, поре-кло, радост, руски језик, свеска, све, свето, спас, српски језик, српско писмо, старо, старо писмо, старост, филолог, фуј!, ипс!ег%гоипс1, Ц, читкост, Ш, Ш (слово), школа, X.

Семантичка дисперзија реакција је мања од њихове ди-стрибуције према засебним лексичким јединицама јер у веђи-ни случајева неколико одговора припада истом семантичком микросистему, којим је одређена структура стереогипа. Поје-дини делови су у статусу семантичке или функционалне под-ређености у односу на реч-стимулус или припадају семантички или функционално граничним областима (писменост, писмо, слова, слово; А, Б, В...Ш; азбука, буквар, знак,језик, књига, ла-тиница, и латиница, писана, писање, писменица, рукопис, све-ска, наука, образовање, школа, филолог, Ц, читкост, Ш, Ш (слово), X, диктирање, основна школа, писмени), док друге те-матске групе указују на сразмерно висок статус речи ћирилица у оценама једног дела испитаника као представника етнојезич-

146


ког колектива (матерњи, матерњи језик; ми, нација, наш је-зик, наша, наша будућност, наше, наше писмо, образ), или се истиче његов значај за српску културу (Срби; Србин, Србија, српски, српски језик, српско писмо, српство), или за друге, ње-му сродне народе и културе (Словени, руски, руски језик, ста-рословенски). При гоме у фокус оцене понекад улази дужина постојања ћирилице (део наше историје, исконско, историја, старо, старо писмо, старост, традиција, век), порекло или неки сродан појам (порекло, Вук, Вук Караџић, Вук С. Караџић, Методије, Ћирило, Ћирило и Методије, глагољица), као и значај који она има за духовну културу Џеванђеље, јеванђеље, мана-стир, православље, црква, свето). Истовремено, неки асоцијати у репликама су непосредан израз експресивне оцене, по прави-лу позитивне (нолим да пишем, волим је, радост, све, лака, спас), али понекад и песимистичне (изумире, егзотичност, ма-њина, нестаје, ипс1ег%гоипс1), или наглашено негативне (фуј!).

Заступљеност појединих тематских група у структури стере-отипа, као и њихова хијерархија, унутрашња структура и састав, откривају структуру стереотипа, односно оне стране његовог денотата које привлаче посебну пажњу представника датог ет-нојезичког колектива.

Поред утврђивања учесталости појединих одговора на ре-чи-стимулусе у анкети спроведеној с циљем да се испитају слободне асоцијације, и испитивања њихове лексемне и семан-тичке дисперзије, као и утврђивања специфичности језгра и периферије стереотипа и природе тематских група које су њиме обухваћене, предмет анализе могу бити и друге стране вербалних асоцијативних веза, као што су заступљеност парадигматских или синтагматских веза између речи стимулуса и реплике, вр-сте синтаксичких структура у одговорима, или у комплексу стимулус-реплика, заступљеност појединих врста речи или морфолошких облика, заступљеност синонимских и антоним-ских веза, заступљеност ономастичке лексике и њена природа, заступљеност фразеологизама или пословица, анализа одгово-ра из угла експресивне и функционалне стилистике и др.

6. У 64 анкетна листа испитаници нису унели ниједну вер-балну асоцијацију на реч-стимулус латиница, а у 436 анкетних листова именица латиница изазвала је 116 вербалних асоција-ција, које се даље наводе азбучним редом:

147


абецеда 9, азбука 5, алтернативна, алфабет, Аустрија, брзо писање, брзопис, више волим ћирилицу, глагољица, глоба-лизација, далеко, добро, друго писмо 5, В, Европа, економич-ност, енглески 7, енглески језик 3, заједништво, запад 9, због чега?, зна знање, измишљена, и ћирилица, иностранство, Италија, италијански 2,језик,језици, католици 2, католичан-ство, католичка, католичка црква, књига, комуникација, Л, лака, лако за писање, лакоћа 2, Латини, латински 5, латински језик, леп језик, лепа слова, лепо 2, лепше писање, лоша 2, модер-но, Наум, начин, не волим 2, некад тако пишем, некада, немач-ки, неопходност, непотребност, није моје писмо, нужност, његова, оба писма, ОК, округло, олакшање, општеприхваћена, оштрина, писање, писање слова, писати 5, писмени, писменост, писмо 132, пољски језик, потпис, прошлост, рекламе, Рим 3, ружа, рукопис 3, све присутнија, свеска, свет 2, светско пи-смо, сви, слова 10, словачки, Словенци, слово 7, смрт, Србија, средство, српски, српски језик 2, српско писмо, страно, суви-шна, супротност, текст, треба је знати, требају сви знати, туђе, ћири/шца 109, Хрват 2, Хрвати 16, Хрватска 5, хрват-ски 3, хрватски језик 2, швракопис.

Лекеемна дисперзија асоцијата именице латиница (116 речи или израза од 436 могућих) већа је него за именицу ћири-лица, чије је асоцијативно поље у том погледу компактније. На реч латиница добијено је 27 реплика које се понављају најмање двапут и које с обзиром на то припадају ширем језгру стереоти-па. Вербални асоцијати именице латиница дати су у следећем списку редоследом опадајуће учесталости јављања у анкети:

писмо 132, ћирилица 109, Хрвати 16, слова 10, запад 9, ен-глески 7, слово 7, абецеда 9, друго писмо 5, Хрватска 5, азбу-ка 5, латински 5, писати 5, енглески језик 3, Рим 3, рукопис 3, хрватски 3, италијански 2, католици 2, лакоћа 2, лепо 2, лоша 2, не волим 2, свет 2, српски језик 2, Хрват 2, хрватски језик 2, алтернативна, алфабет, Аустрија, брзо писање, брзопис, више волим ћирилицу, глагољица, глобализација, далеко, до-бро, В, Европа, економичност, заједништво, због чега?, зна знање, измишл>ена, и ћирилица, иностранство, Италија, је-зик, језици, католичанство, католичка, католичка црква, књига, комуникација, Л, лака, лако за писање, Латини, латин-ски језик, леп језик, лепа слова, лепше писање, модерно, Наум,

148


начин, не моје писмо, некад тако пишем, некада, немачки, нео-пходност, непотребност, нужност, његова, оба писма, ОК, округло, олакшање, општеприхваћена, оштрина, писање, писа-ње слова, писмени, писменост, пољски језик, потпис, прошлост, рекламе, ружа, све присутнија, свеска, светско писмо, сви, словачки, Словенци, смрт, Србија, средство, српски, српско писмо, страно, сувишна, супротност, текст, треба је знати, требају сви знати, туђе, швракопис.

Семантичка дисперзија одговора на стимулус латиница мања је од лексемне дисперзије. Неколико одговора по правилу припада истој тематској групи. Неке тематске групе односе се на семантички садржај речи латиница, или иа сродне концепте (абецеда, азбука, алфабет, језик, језици, књига, комуникација, писање, писање слова, писати, писмени, писменост, писмо, слова, слово, средство, текст), док други асоцијативни ком-плекси показују статус латинице као писма које је у свести дела испитаника тешње повезано с католичком црквом (католици, католичанство, католичка, католичка црква), са иностран-ством или глобализацијом, и с културама у којима се користи неко латиничко писмо (Аустрија, глобализација, Европа, ен-глески, енглески језик, запад, иностранство, Италија, итали-јански, Латини, латински, латински језик, немачки, пољски језик, Рим, словачки, Словенци, Хрват, Хрвати, Хрватска, хр-ватски, хрватски језик).

Низ асоцијативних реплика показује позитиван однос пре-ма латиници (брзо писање, брзопис, добро, економичност, зна знање, измишљена, лака, лако за писање, лакоћа, леп језик, ле-па слова, лепо, лепше писање, модерно, неопходност, нужност, ОК, олакшање, општеприхваћена, све присутнија, свет, свет-ско писмо, сви, треба је знати, требају сви знати).

Нешто је мање реплика које показују негативан однос пре-ма латиници (лоша, због чега?, не волим, више волим ћирили-цу, непотребност, није моје писмо, оштрина, смрт, страно, сувишна, супротност, туђе, швракопис), или које би могле да сведоче о позитивном односу дела испитаника према могућно-сти даљег супостојања двају графијских система српског књи-жевног језика (друго писмо, заједништво, српско писмо, и ћи-рилица, оба писма, некад тако пишем).

1 4 9


У неким случајевима тешко је дати поуздану интерпрета-цију асоцијативних реплика на стимулус латиница. На при-мер, реплике Србија, српски, српски језик, ћирилица могу се схватити као испољавање позитивног односа дела испитаника према могућности даљег супостојања двају графијских система српског језика, или, супротно томе, као испољавање супрот-стављености „свога", српског, тј. ћирилице - латиници, као „страном" графијском систему, који је у свом данашњем обли-ку ушао у српску културу из хрватске културе. Поред тога, треба такође имати у виду и чињеницу да су међу испитаници-ма поред Срба, који су тој анкети чинили убедљиву већину ис-питаника, били и представници других националности који живе у српској говорној средини.

7. Овде је главни циљ био систематизација прикупљене грађе и предлагање неких могућих облика њене даље обраде. Социолошке, социолингвистичке, етнопсихолингвистичке и друге могуће интерпретације те грађе треба да буду предмет посебних истраживања.

150

НАЗИВИ ЈЕЗИКА У МРЕЖИ ВЕРБАЛНИХ АСОЦИЈАЦИЈА

1

Ако се човек познаје по друшгву у којем се креће, речи се познају по другим речима с којима су најчешће у „друштву". Та чињеница је у основи проучавања речи нутем проучавања типичних вербалних асоцијација у које речи улазе.

У савременој психологији асоцијација се обично схвата као „законита веза између два или неколико психичких проце-са (осећаја, представа, мисли, осећања, покрета итд.)", која се „изражава у томе што појава једног процеса изазива појаву другог или других психичких процеса" (А. А. Карелин у: Спенсер 1998, 5). У савременој лингвистици, којом доминирају когнитивистички погледи, најчешће се говори о вербалним асо-цијацијама, као језичким изразима асоцијација међу концепги-ма. Вербалне асоцијације предмет су проучавања у различитим наукама: у психологији, лингвистици, психолингвистици, ло-гици, филозофији, информатици, теорији комуникације итд. Ипак, многи проблеми у вези с вербалним асоцијацијама, како у свакодневној комуникацији тако и у експерименталним усло-вима, остају још увек недовољно проучени, због чега нема ни њихове широко прихваћене дефиниције или класификације (Мартинович 1997, 2). Сама етимолошка прозирност термина асоцијација (тј. ад-социјација) сведочи да је пред нама још је-дан од многих термина-метафора с просторним значењем у основи (в. Пипер 2001).

То, као и чињеница да у сваком асоцијативном односу, био он невербализован (на пример, синестезија) или вербализован (језичке јединице у систему или у говору, или језичке једини-це у асоцијативној вези с нејезичким јединицама) успоставља однос мање или веће блискости/удаљености једног садржаја,

151


као основног, и неког другог садржаја који се сазнајно локали-зује у односу на основни, даје могућност да се и вербалне асо-цијације описују и објашњавају у теоријско-методолошким оквирима теорије семантичких локализација (Пипер 2001), која би за ту врсту проблема морала бити проширена, или у окви-рима неке сродне теорије. Али то је проблем који заслужује да буде посебно и подробно размотрен у неком другом раду.

2

Ако бисмо пожелели да знамо на шта обично мисле говор-ни представници српског језика када изговарају или слушају, односно читају називе различитих језика, тиме бисмо у ствари поставили питање о стереотипима које имају говорни пред-ставници српског језика о свом језику и о другим језицима, ве-ликим, средњим или малим. Језичка слика света у неком иди-олекту или социолекту обухвата и етнокултурне стереотипе. Вербални етнокултурни стереотипи су комплекси типичних и најчешћих вербалних асоцијација у неком језичком колективу о народима и културама. У зависности од предмета они обухва-тају аутостереотипе и хетеростереотипе1. Један од главних зада-така лингвокултурологије и етнопсихолингвистике (в. Леонтјев, 1997, 189-197) јесте проучавање етнокултурних стереотипа.

Интересовање за етнокултурне стереогипе старије је од самог тог термина. Још је А. А. Потебња у свом познатом ра-ду Мисао и језик писао о вербализованим предубеђењима пре-ма припадницима других народа типа кацап, хохол, жид и др. (Потебња 1999, 142).

Егзактан увид у етнокултурне стереотипе различитих на-рода, исказане у њиховим језицима, може, поред осталог, да послужи као један од индикатора ставова појединих народа и култура према другима (в. Петренко и др. 2000), укључујући

1 Због ограниченог проетора овде се не нретресају различите кон-цепције и врсте стереотипа. Ипак, вреди напомену ги да се реч стереотип у научним радовима доста често употребљава без икаквог објашњења, скоро скоро полутерминолошки у значењу „уобичајена представа о неко-ме или нечему" или у неком сличном значењу.

152

Називи језика у мрежи вербалних асоцијација

ставове о другим језицима, што би требало имати у виду како у вођењу културие политике према другим народима и културама тако и у култивисању етничких стереотипа, у чему посебан значај могу имати асоцијативни речници и речници етнокул-турних стереотипа (в. Бартмињски [уред.] 1996).

Етнокултурни стереотипи обично су стабилни и дуготрај-ни, и у том случају обухватају и уврежене представе (на пример, представе представника једног народа о неком другом народу, његовом језику, обичајима и сл.). У савременом свету, у којем убрзано расте број људи који прате редовне медијске (дез)ин-формације, стереотипи се мењају брже, утолико пре што се стал-но убрзава и динамика друштвених промена, и што су медији одавно постали основни извор информација свуда где допиру.

У новембру и децембру 2002. године тридесет студената Вороњешког економско-правног института у малој анкети спроведеној с циљем да се утврде типичне асоцијације на на-зиве јужнословенских народа у тој групи студената, за етно-ним Срби најчешће су имали асоцијације бомбардовање, рат, Милошевић, Београд, Косово... То вероватно не може бити из-ненађење када се зна да је за више генерација Руса појам Срба и Србије био сасвим заклоњен појмом Југославије, о којој је у совјетском образовном и информативном систему био створен доста површан и једностран стереотип, као и то да је за прела-зак из индустријске у информативну епоху нарочито каракте-ристична новинска површност људи у њиховој обавештености и образованости, и ограничавање на најсвежије медијске вести.

Колико стереотип може бити не само површан него и бу-квално погрешан, говори резултат анкете спроведене на Факул-тету за стране језике МГУ, где је реч Југославија добила само два асоцијата: рат, Дракула (!) (Тер-Минасова 2001, 46).

У садржајима савремених медијски обликованих стереоти-па скраћује се историјска димензија знања о узроцима проблема у којима се свет налази. Обликовање друштвених стереотипа део је процеса обликовања јавног мњења, што је један од глав-них задатака медијских кућа и специјализованих агенција за тзв. пиар. Када се томе дода чињеница да се због транснацио-налног укрупњавања медијске индустрије, све више медијских извора информација налази под контролом све мањег броја

153


људи, јасно је да расте могућност планског обликовања стере-отипа сагласно интересима оиих који владају изворима инфор-мација.

Осим доста танког слоја у руској интелигенцији, који је из неког разлога, на пример, професионалног или личног, био не-што више заинтересован за српску историју и културу, знања савремених Руса о Србима постоје само на нивоу медијске ин-формисаности, а познато је колико су савремени медији свуда у свету, мање или више, склони површности, једностраности и поткупљивости.

3

Иако Срби Русе знају нешто боље него што важи обрнуто, у савременом српском стереотипу о Русима још увек несра-змерно високо место имају вотка, зима, Сибир поред других много битнијих асоцијата.

Тако, на пример, на узорку од 720 испитаника с пет бео-градских факултета и једне београдске гимназије добијене су слободне асоцијације на реч Руси. Узимана је само једна (прва) асоцијација на реч-стимулус. Добијено је 266 различитих асо-цијата.2 Редоследом опадајуће фреквенције најчешћи асоција-ти, који су се појавили највише 61 пут, а најмање два пута у 720 анкета (а таквих асоцијата је 72) јесу: водка/вотка 61 (вотка 41, водка 20), иарод 47, Русија 29, браћа 28, Москва 27, зима 19, Словени 15, пријатељство 12, људи 11, војска 8, ко-мунизам 8, православље 8, руски језик 8, велики 7, Срби 7, шу-бара 7, православци 6, бајка/бајке 6 (бајке 4, бајка 2), близу 6, снег 6, духовност 5, душа 5, велико 5, језик 5, нација 5, наши 5, ширина 5, књижевност 4, песма/пјесма 4 (песма 3, пјесма 1), пијанци 4, пиће 4, пријатељи 4, савез 4, сиромаштво 4, црква 4, ширина 4, пространство 3, СССР 3, добри 3, пијани 3, брат

2 Тај бројчани ноказатељ донекле релативизује чињеница да су као посебни асоцијати бројане не само речи сличног значења и звучања (на пример, пријатељи, пријатељство) него и варијанте типа пијанци, пија-нице, али не и асоцијати који су се разликовали само по томе да ли су за-писани правилно или неправилно, на пример, вотка и водка.

154


2, братски народ 2, братство 2, велики народ 2, величина 2, добри људи 2, Енглези 2, занимљиви 2, комунисти 2, космона-ут 2, Кремљ 2, култура 2, љубав 2, мафијаши 2, моји 2, наши људи 2, плави 2, плаво 2, поезија 2, Пруси 2, Пушкин 2, ракија 2, руска морнарица 2, словенска душа 2, снага 2, Стаљин 2, степа 2, Украјинци 2, хладно 2, хладноћа 2, црвени 2, црвено 2, широко 2 (в. више о томе у раду Пипер 2003).

Поред тога, по једном се појавило 194 асоцијата, каракте-ристичних за периферију датог асоцијативног поља: алкоси, Американци, амерички филмови, бабушке, балалајка, баћушка, баханалије, беда, безбрижни, бели и дебели, бело, блиски су-срет, богати, борба, „браћа", бркати, број, бројни, буба, буце, велики, величина, вера, вилица, високи, војници, волети, гени-јалци, Гогољ, далеко, детаљи, диван народ, дивни, доброћудни људи, долазе, досада, досадни, дрвено, дрвеће, држава, душеван, Европа, Енглези, жуто, Зана, здрави, и Амери, и они су издаји-це, игра, издаја, издајници, интелект, искрени, исток, исток, историја, источњаци, јадни, јаки, Јелцињ, п, казачок, Какаљин, капа, козаци, козачке капе, компликован, Краснаја армија, Кремљ, крупни људи, кршни, Лада, Лењин, лепо, литература, лудаци, Љермонтов, људи из Русије, мајка, математика, меко-ћа, мелодија, ми, милиони, мисао, многобројни, многобројност, могу, моћ, музика, најбоље, наклоност, Наполеон, народ, нафта, недостижни, непознати, непријатељи, није лоше, нуклеарка, њежни, одбојка, одлучност, Олег Меншиков, оловка, оружје, откриће, памет, пијанице, пијандуре, писма, писци, плави, плаво, плавокоси, подморница, поезија, помоћ, понор, понос, право, празни, пријатност, пропаст, прави људи, прави народ, простор, пут, Путин, Радусин, револуција, резервисти, род-бина, Роми, румени, ружни, русисти, руска капа, руска књи-жевност, с љубављу, светло, Сибир, сиво, сила, симпатија, симпатични, сиромашни, скромни, сличност, Словени, смарачи, Солжењицин, социјализам, спас, спортисти, спутник, срдач-ност, срчани, старинско, строгост, сузе, сујеверје, супер људи, тајга, тежина, темпераментни, технологија, Толстој, то-плина, топлота, традиција, туга, уметност, успех, учим руски, људи, учити, филм, филмска умјетност, фудбал, Црква Васи-лија Блаженог, Црњански, хладни, храброст, хришћанство,

1 5 5


цар, чизме, чорба, ширина, широко, шминкери. Без одговора било је 117 анкета (вероватно зато што се дата реч налазила при крају списка од 100 речи, где испитаницима често већ не-достаје времена и концентрације).

4

Један од главних задатак културних посленика јесте да утичу на неизбежне стереотипе једних народа о другима, тако да буду што реалнији и потпунији. Основни услов за то је ко-лико-толико адекваган опис актуелних стереотипа, односно типичних асоцијација које у њих улазе. Методологија прику-пљања и проучавања вербалних асоцијација већ има традицију од скоро једног века. Доста искуства се стекло и у раду на асо-цијативним речницима словенских језика. Лингвистичка инте-ресовања за асоцијације су врло стара, али овде то изостављам, усредсређујући се на асоцијације говорних представника срп-ског језика у вези с називима неких језика (тј. глотонимима или лингвонимима).

У анализи етнокултурних стереотипа у вези с тим посебна пажња се посвећује структури најчешћих асоцијација, које пресудно одређују структуру стереотипа, лексичкој дисперзији асоцијација (колики је укупан број различитих асоцијата), броју случајева у којима није наведена никаква асоцијација, темат-ској структури асоцијација, изражености парадигматских или синтагматских веза као и очекиваности високог ранга неких асоцијација или одсуства таквог ранга за неке очекиване асо-цијације (што сведочи о извесним променама у структури сте-реотипа). Ограничена форма излагања не даје могућност за раз-вијену анализу примера према свим поменутим критеријумима.

Асоцијативно поље организовано око неке речи има свој центар (најчешћи, односно прототипични асоцијат), као и јаче или слабије изражено језгро - у које улазе најчешће асоцијације (оне формирају структуру стереотипа) - и периферију. Близина асоцијата центру асоцијативног поља или бар структури стерео-типа обрнуто је сразмерна лексичкој дисперзији асоцијата. За разумевање структуре прототипа важно је имати у виду не само

156


оиадајућу учесталост јављања асоцијата него и њихову при-падност истом творбеном гнезду или синонимском низу, јер ако се, на пример, асоцијати с блиским значењем приказују одво-јено (као у горе датом прегледу), слабије је видљива чињеница да у структури датог стереотипа те речи формирају заједнички функционални блок, на пример, православац, православље, православни и сл.

Поред степена учесталости појединих асоцијата, за структу-ру стереотипа битна је и заступљеност и развијеност појединих тематских група у асоцијативном пољу, на пример, књижев-ност, музика, политика и др.

Тако подробнија анализа резултата спроведене анкете го-ворних представника српског језика показује, гледано у цели-ни: (1) велику денотативну дисперзију у асоцијативном пољу етнонима Руси: 266 различитих асоцијата у 720 анкета. (2) из-разиту заступљеност лексема с вредносном компонентом значе-ња, на пример, многобројност, многобројни, милиони, бројни, сила 2, снага, моћ, јаки, али и сиромаштво 2, сиромашни, бе~ да.јадни итд. (3) присуство асоцијата са значењем екстремних оцена, на пример, генијалци, прави људи, супер људи, диван на-род, најбоље и сл., али и издаја, издајници, и они су издајници, „браћа" и сл.; (4) знатну заступљеност асоцијата из области духовности, уметности, карактеристичних психичких својста-ва, или из историје и политике, а мање или (готово) нимало из бизниса, егзактних наука, савремене свакодневне технологије, савременог урбаног живота и сл., на пример, за сферу духовно-сти православље 7, православци 5, црква 2, духовност 3, вера, хришћанство, црква Василија Блаженог; из области књижевно-сти књижевност 2, поезија 2, руска књижевност, литература, писци, Пушкин 2, Љермонтов, Гогољ, Толстој, Солжењицин, Црњански\ из музике песма 3, пјесма, мелодија, музика, бала-лајка, Какаљин (погрешна слушна перцепција назива песме Калинка); из филма филм, филмска умјетност, Олег Менши-ков (тако написано), за карактерна својства душа, словенска душа 2, душеван, добри 2, доброћудни људи, срдачност, то-плина, топлота, али и празни, досадни; из области историје или политике, на пример, цар, Кремљ, Црвена армија, соција-лизам, комунизам, Лењин, Стаљин, Јелцињ (тако написано),

157


Путин; реалије"као балалајка, казачок, козачка капа, руска ка-па, козаци, из иауке и технике, на пример, математика, спут-ник, космонаут...

Од друштвених порока у узорку је идентификован као го-тово једини, али с врло високом учесталошћу, алкохолизам, на пример, вотка (што је фактички у датој анкети прототипични асоцијат на реч Руси), поред пијанци, пијандуре, пијани, пија-нице, алкоси.

Од асоцијата које значе особе женског пола готово једини је мајка (што можда зависи и од мушког граматичког рода сти-мулуса Руси; на уводну реч Русија могао би се очекивати већи број јављања асоцијата мајка).

Занимљиво је потпуно одсуство асоцијата бреза, равница, медвед и неких других, који се обично сматрају карактери-стичним за стереотип странаца о Русима. Изгледа да постоји и стереотип о стереотипу, који би такође требало кориговати.

Даљи рад на испитивању асоцијативног поља неке лексе-ме, као основе формирања етнокултурног стереотипа, тражио би, пре свега (1) попуњавање и ажурирање грађе, (2) подроб-нија испитивања стереотипа у вези с појмом који се испитује, (3) поређење стереотипа о истом појму код говорних представ-ника различитих народа, (4) испитивање узрока стварања дате структуре стереотипа, (4) пројектовање адекватнијег стереотипа, (5) реализацију адекватног стереотипа у говорном колективу, што би већ излазило из оквира примењене етнопсихолингви-стике и прелазило у област примењене социјалне психологије и културне политике.

5

У анкети која је 2002. године спроведена међу београд-ским, новосадским и зрењанинским студентима и средњошкол-цима, на израз српски језик добијене су следеће асоцијације (асоцијати који су се у анкети јавили више него једном даље су дати редоследом опадајуће фреквенције, а у оквиру исте фре-квенције азбучним редоследом, како су дати и сви асоцијати који су се појавили само једном):

158


матерњи 42, и књижевност 25,језик 18, матерњи језик 17, говор 16, књижевност 16, школа 15, Вук Караџић 12, Ср-бија 12, граматика 11, ћирилица 8, ми 7, народ 7, Срби 7, фа-култет 7, домовина 6, мојјезик 6, култура 6, комуникација 5, образовање 5, професор 5, Вук 4, књига 4, мој 4, писмени 4, писменост 4, писмо 4, предмет 4, Србин 4, тежак 4, енглески језик 3, наш 3, испит 2, ја 2, језик 2, јужнословенски 2, ком-пликован 2, лепо 2, лепота 2, моје 2, најбољи 2, наш језик 2, на-ше 2, нематерњи језик 2, немачки језик 2, основа 2, основна школа 2, професорка 2, разредна 2, својина 2, споразумевање 2, читанка 2, бивши разредни, благо, богатство, будућност, буквар, важан, важно, велик, Вера Васић, волети, волим га, врло комп/шкован, глагол, говорити, грчки, да, Деса, Десанка (професор), добар професор, доброта, дом, домаће гнездо, до-сада, досадно, државни, душа, Ђура Јакшић, енглески, замисао, заостало, икона, историја, катедра, књига, крађа, лакоћа, ла-тински језик, лектира, лепота, љубав, мало с, мањина, мати, матични, мисли, мржња, мртав, најбољи језик, најлепши је-зик, наставни предмет, наука, не обећава, не разумем ништа, немачки, неопходност, непознат, нешто што не знам [!], оба-веза, омиљени посао, опанак, оцена, падеж, падежи, памет, па-триотизам, певање, пет, писмени, писмо, познато, правопис, православље, припадност, природно, прича, пропада, пропало, проф., Тања, професија, професор Вукићевић, професорица, прошлост, прича, псовке, Рајна, ријечи, родитељи, савремено, светски језик, слова, словенски, словенски језик, слово, сложе-ност, Србија и Црна Гора, средња школа, стандардни, супер, старина, страни језик, студије, студирање, свеска, тежина, тешка граматика, тешко, тешкоћа, традиција, турски, ужас, урбан, Филолошки факултет, фонологија, фуј, час, чврст, чистота, шта?.

Асоцијације говориих представника српског језика на на-зив њиховог матерњег језика и њихове асоцијације на друге глотониме одликује начелна разлика, која је последица чиње-нице да је статус блиског, познатог и свог и у асоцијативној мрежи, као и уопште, начелно друкчији од статуса мање бли-ског, далеког, мање познатог и туђег.

Како показује грађа добијена анкетирањем, од 465 испита-ника 53 испитаника није успоставило никакву вербалну асоци-

159


јацију са изразом српски језик. Пошто се тај израз налазио у првом делу анкете, на 26. месту у списку од 100 речи или из-раза, изостављање асоцијације не може се тумачити замором испитаника или недостатком времена, него пре чињеницом да су испитаници из неког разлога имали тешкоћу да идентификују своју прву асоцијацију на назив матерњег језик (само у неко-лико случајева, за испитанике мађарске или словачке нацио-налности, српски је био нематерњи језик средине), што је само по себи симптоматично и захтевало би подробније испитива-ње, поготову када се има у виду и постојање неколико врло не-гативних или песимистичних реакција (на пример, заостало, мржња, мртав, не обећава, непознат, пропада, пропало, псов-ке, ужас, фуј и др.).

Центар поља вербалних асоцијација у које улази израз српски језик је асоцијат матерњи 42, односно матерњи језик 17, укупно 59. Ако би се посматрао не лексемски центар него семантички центар, у који улазе сви асоцијати са изразито сродним значењем, на пример, ми, мој, мој језик, наш, наш је-зик, наше и сл., требало би констатовати још развијенији центар асоцијативног поља.

Језгро поља вербалних асоцијација у које улази израз срп-ски језик чине 52 асоцијата, од којих се 20 асоцијата јавило само два пута.

Центар асоцијативног поља српски језик у овом испитива-њу (59), његово језгро (52) и случајеви у којима нема одговора (53) су, дакле, у скоро једнаком количинском односу, док сви остали асоцијати, заступљени по једним јављањем, улазе у до-ста широку периферију поља (171).

У пољу су најзаступљеније вербалне асоцијације с нацио-налним, образовним или лингвистичким садржајем (на при-мер, Србија, Срби, Србин, ћирилица, домовина, икона, испит, школа, факултет, језик, граматика, писменост), а доста су заступљене и вербалне асоцијације с вредносним значењем, чешће позитивним (на пример, дом, домаће гнездо, душа, нај-бољи, благо, богатство, будућност, супер), али и негативним (в. горе). Од личних имена два се односе на историјске лично-сти, а четири на професоре испитаника.

Према врсти изразито преовлађују парадигматске асоција-ције, док су синтагматске асоцијације (на пример, не обећава,

160


не разумем ништа, тежак, урбан, чврст и сл.) слабије присут-не, вероватно и зато што је у задатом изразу место атрибута већ било заузето, а предикатска синтагматика је у асоцијативним реакцијама и иначе ређа од атрибутске.

У оквиру парадигматских асоцијација грађа показује по-стојање и асоцијата који припадају истом творбеном гнезду (на пример, Србин, Срби, Србија, Србија и Црна Гора, или те-жак, тежина, тешка граматика, тешко, тешкоћа и сл.), што говори да је семантичка дисперзија ужа него када се по-сматра само према броју лексема-асоцијата.

Пошто је за скоро све испитанике у спроведеној анкети српски матерњи језик, очекивано се појавио релативно већи број лексема и израза са значењем врло позитивног емотивног или естетског одређења, на пример, доброта, душа, волим, волим га, леп, лепота, љубав, мати, најбољи, најлепши, родитељи и др.

6

Погледајмо сада асоцијације савремених говорних пред-ставника срнског језика на придев руски.

У Београду и широм Србије има више објеката који почињу придевом руски, било или зато што су их Руси градили, било зато што су на неки други начин део руске културе у српској средини и српској култури. У Београду то су, на пример, Руска амбасада, Руска школа, Руско гробље, Руска црква, Руска улица или ресторан Руски цар (ресторан), а међу београдским микро-топонимима те врсте посебно место има, свакако, Руски дом.

Поред наведених назива установа обично постоје и други њихови званични називи, на пример, Руски информационо-кул-турни центар, али се најчешће ипак користе двочлани називи који кратко и јасно упућују на Русију.

Знања о свету припадника неке националне културе орга-низована су у динамичну мрежу појединачних знања о поједи-начним конкретним или апстрактним објектима, укључујући и оне ситуативно-процесуалне природе (на пример, руски систем [борења]). Елементи те сазнајне мреже у сталним су промена-ма као и односи који међу њима постоје, али имају довољан степен стабилности, шире прихваћености и познатости, који

11 Српски шмеђу великих и малих језика 161


омогућује њихову успешну употребу у различитим комуника-тивним ситуацијама. И у когнитивном простору језика и на употребној равни сваки елемент те мреже повезан је различи-тим односима с другим ближим или даљим елементима у њој, а односи који међу њима постоје обично се именују као асоци-јације. Асоцијације које су исте код највећег броја говорних представника истог језика сведоче о најстабилнијим односима у том систему, а њихова конфигурација сведочи о асоцијатив-ном профилу појединих знаковних елемената у датом језику. Тај профил може се мање или више разликовати од језика до језика, а у укупности појединачних случајева даје печат асоци-јативној мрежи карактеристичној за неки језик и културу којој он нрипада.

Колико је нека лексема чврсто укорењена у одређену кул-туру види се и по учесталости њене употребе, а колико је нека асоцијација укорењена у одређену културу види се, пре свега, из учесталости јављања такве асоцијације код већег броја го-ворних представника датог језика.

Придеви са значењем зелене боје или беле боје немају. исти асоцијативни погенцијал међу муслиманима и хиндуи-стима. Придеви са значењем црвене или беле боје кроз скоро цео XX век нису имали исти асоцијативни потенцијал и на ру-ском говорном подручју и изван њега.

Тако је мање или више и с другим лексемама и изразима. Тако је, на пример, и са изразом Руски дом. Узмемо ли речник спојивости руског језика, у њему нећемо наћи израз русскип дом. Исто тако израз Руски дом нећемо наћи ни у једној позна-тијој енциклопедији на руском језику. Из тога би се могло за-кључити да израз Руски дом није чвршће укорењен у руској култури, иако таква његова употреба није искључена. Ради се о једноставној чињеници да етнокултурна припадност у називи-ма установа свој пуни смисао добија у инокултурној средини. У Русији је, природно, сваки или скоро сваки дом руски, па је из-лишно то истицати атрибутом. У Србији таква информација је релевантно дистинктивно обележје, због којег се и изрази са атрибутом руски у првом делу јасно издвајају међу онима који такав атрибут немају, и због којег у систему вербалних асоци-јација говорних представника српског језика присуство таквих

162


асоцијација сведочи о њиховој релеваитиости у савременој српској култури.

Такво присуство објективно је потврђено у анкети којом је било обухваћено 720 студената Беотрадског универзитета (са Филолошког, Машинског, Економског и др. факултета), укљу-чујући и неколико десетина београдских матураната. Анкета на слободну и само једну асоцијацију садржавала је 100 речи од којих је једна била руски, а од испитаника се захтевало да у року од просечно десет секунди напишу прву асоцијацију на реч стимулус. Дата анкета представљала је облик прикупљања 1рађе за асоцијативни речник српског језика, чија је израда у току. У анкети је на уводну реч руски добијено 220 лексема или израза као асоцијага дате речи. Без одговора на реч руски била су 34 анкетна листа. Оне су, даге уазбученим списком, следеће:

авион 2, алкохол, амерички, Ана Карењина, бабушка 2, ба-бушке, балет 4, белоруски, благост, бледило, близак, бљак, брат, браћа 3, бреза 3, бркови, будућност, велики 2, велико, величина 2, водка 5, воз 4, волети, волим, вотка 6, гимназија, глуп, говор, граматика, гроф, грубост, дивно 2, дисциплина, дневник, дом 3, досада 2, достигнућа, Достојевски 3, држава, дрчан, ђеврек, енглески 7, живот 2, жуто, застарело, здрав, земља, зима 9, зимска ноћ, зимски, Ивана Жигон, игра, испит, исток 2, п,ја 2,језик273,језик давнина, језици, јесен, Јесењин, кадет, Каљинка, капа, Катарина, књига 2, књижевник, књи-жевност 10, коза, козак, комунизам 2, комунистички, крагна, крај, Кремљ, крст, круна, култура 2, лаж, лако, Лењин, леп, леп језик, лепо, лепота, лијепо звучи, литература, лоза, љубав 3, мајка Русија, матерњи, медвед 2, меко, мекоћа 2, мелодија, мелодика, мелодичан, метро, мој, морал, Москва 16, Москвич, мушкарац, Набоков, најлепши, народ 5, наставник, научник, наш, нежан, нежност, нејасно, немачки 10, неразумљиво, ни-шта, палачинци, патриота, песма 2, песме 2, песник 3, писац 7, писмени, писци, плави човек, плаво 2, плен, плес, поезија, по-зајмљен, пољски 5, православље, православни, православно, пријатељ, пријатељство, пријатност, пропаст, простран 2, пространство, проф. руског / дебела, пруски, професор 5, Пу-шкин 2, рат, реализам, речник 7, романтично, рулет 8, Руси 2,

163


Русија 15, руска застава, Рускиња, салата, сан, сверуски, семи-нарски, Сергеј, Сибир 4, Сибирски берберин, сиво, сиромашан, сјајан језик, слатка, сличан српском, сличност 2, Словени, словенски 8, сложен, смарање, Смирнов, смор, смрзнут, снег 3, СНГ, совјетски 2, социјализам, српски 29, стар, степа 2, стран 2, страни 2, страни језик 2, страни језици, страст, сукња на коцке, тежак, тешко, тенк 2, тешко, торањ, традиција, туђ, ужас 2, украјински, уметност, уштогљен, факултет, филм 2, фронт, хладно 3, хрватски, хрт 3, цар 11, црвено 2, црква, чај 5, час, чешки, човек, ширина, школа 2, шубара 3, шу-баре 2.

Лексичка дисперзија асоцијата речи руски (220 различи-тих лексема од 720 испитаника) доста је мала, пре свега због вр-ло високе учесталости асоцијације руски језик. Списак истих речи дат према њиховој опадајућој фреквенцији показује да се асоцијација Руски дом налази међу чешћим вербалним асоци-јацијама испитаника. У списку према опадајућој фреквенцији она заузима 24 место (од 220) с три јављања, а још је учестали-ја ако се посматра у групи синтагматских асоцијација, којима према структури припада (испред руског дома, у том случају су само руски језик, руски цар, руска књижевност, руска зима, ру-ски рулет, руски писац, руски речник, руска вотка, руски народ, руски чај, руски воз, руски балет, руска браћа и руска бреза, а за руским домом у истом списку према опадајућој фреквенци-ји јављања следе синтагматске асоцијацијеруски песник, руски хрт, руска шубара, руски авион, руска бабушка, руска култу-ра, руски медвед, руска песма, руски филм, руски говор, руска граматика и многе друге све до руска ширина).

Уазбучени списак вербализованих асоцијација на стимулус руски које су у анкети имале више од једног јављања је следећи:

авион 2, бабушка 2, балет 4, браћа 3, бреза 3, велики 2, ве-личина 2, водка 5, воз 4, вотка 6, дивно 2, дисциплина, дневник, дом 3, досада 2, Достојевски 3, енглески 7, живот 2, зима 9, исток 2,ја 2, језик 273, књига 2, књижевност 10, комунизам 2, култура 2, љубав 3, медвед 2, мекоћа 2, Москва 16, народ 5, немачки 10, песма 2, песме 2, песник 3, писац 7, плаво 2, пољ-ски 5, простран 2, професор 5, Пушкин 2, речник 7, рулет 8, Руси 2, Русија 15, Сибир 4, сличност 2, словенски 8, снег 3, со-вјетски 2, српски 29, степа 2, стран 2, страни 2, страни језик

164


2, тенк 2, ужас 2, филм 2, хладно 3, хрт 3, цар 11, црвено 2, чај 5, школа 2, шубара 3, шубаре 2.

Укупан сппсак свих добијених асоцијација на реч руски према њиховој опадајућој фреквенцији даје следећу слику:

језик 273, српски 29, Москва 16, Русија 15, цар 11, немач-ки 10, књижевност 10, зима 9, рулет 8, словенски 8, енглески 7, писац 7, речник 7, вотка 6, водка 5, народ 5, пољски 5, про-фесор 5, чај 5, воз 4, балет 4, браћа 3, бреза 3, дом 3, Досто-јевски 3, љубав 3, песник 3, хладно 3, хрт 3, шубара 3, авион 2, бабушка 2, велики 2, величина 2, дивно 2, досада 2, живот 2, исток 2, ја 2, књига 2, комунизам 2, култура 2, медвед 2, ме-коћа 2, песма 2, песме 2, плаво 2, простран 2, Пушкин 2, Руси 2, Сибир 4, сличност 2, снег 3, совјетски 2, степа 2, стран 2, страни 2, страни језик 2, тенк 2, ужас 2, филм 2, црвено 2, школа 2, шубаре 2, алкохол, амерички, Ана Карењина, бабу-шке, белоруски, благост, бледило, близак, бљак, брат, бркови, будућност, велико, волети, волим, гимназија, глуп, говор, гра-матика, гроф, грубост, дисциплина, дневник, достигнућа, др-жава, дрчан, ђеврек, жуто, застарело, здрав, земља, зимска ноћ, зимски, Ивана Жигон, игра, испит, п, језик давнина, јези-ци.јесен, Јесењин, кадет, Каљинка, капа, Катарина, књижев-ник, коза, козак, комунистички, крагна, крај, Кремљ, крст, круна, лаж, лако, Лењин, леп, леп језик, лепо, лепота, лијепо звучи, литература, лоза, мајка Русија, матерњи, меко, мело-дија, мелодика, мелодичан, метро, мој, морал, Москвич, му-шкарац, Набоков, најлепши, наставник, научник, наш, нежан, нежност, нејасно, неразумљиво, ништа, палачинци, патриота, писмени, писци, плави човек, плен, плес, поезија, позајмљен, православље, православни, православно, пријатељ, пријатељ-ство, пријатност, пропастЈпространство, проф. руског / де-бела, пруски, рат, реализам, романтично, руска застава, Ру-скиња, салата, сан, сверуски, семинарски, Сергеј, Сибирски берберин, сиво, сиромашан, сјајан језик, слатка, сличан срп-ском, Словени, сложен, смарање, Смирнов, смор, смрзнут, СНГ, социјализам, стар, страни језици, страст, сукња на коцке, тежак, тешко, тешко, торањ, традиција, туђ, укра-јински, уметност, уштогљен, факултет, фронт, хрватски, час, чешки, човек, ширина.

165


Поред асоцијације Руски дом, чије релативно високо ме-сто на датој листи сведочи о одговарајуђој присутности тога појма у свести говорних представника сриске културе, бео-градских студената и мањег броја матуранага који су анкетира-ни, релативно високо место неких других асоцијација такође може имати објашњење у идиокултурној специфичности, на при-мер, Руски цар је назив познатог београдског ресторана. Мање је вероватно да је асоцијацијаруски цар израз монархистичких расположења београдских студената, мада није искључено да је и позната трагична судбина царске породице Романових и самог цара Николаја II, сада и руског светитеља, могла утица-ти на учесталост дате асоцијације у одговорима испитаника.

Слично томе се у одговорима студената Филолошког фа-култета на стимулус руски често добијала реплика српски, пољски, чешки, енглески или, немачки (јер је ту реч о парадиг-матској вези међу називима наставних предмета), као што су из сличног разлога слични одговори гимназијалаца на тај сти-мулус, иако се добијене асоцијације, узете у целини, могу об-јашњавати и другим разлозима, на пример, статусом и прести-жношћу језика, личним искуством испитаника и др.

Посматрано по тематским групама, доста високо место у систему вербалних асоцијација на реч руски имају асоцијације са ономастичком лексиком (Москва, Русија, Достојевски, Пу-шкин, Сибир, Ана Карењина, Кремљ, Лењин...). Асоцијат Ива-на Жигон је једна потврда утицаја специфичности конкретне културе на конфигурацију асоцијативне мреже, јер је Ивана Жигон позната глумица и председник Српско-руског друштва. Исти пример илуструје колико је за асоцијативни систем ва-жна актуелност одређеног податка, будући да је Ивана Жигон актуелни председник тог друштва (имена ранијих председника у асоцијацијама нису се појавила).

Слично томе, у асоцијацијама на руски појављује се на-слов једног од новијих познатих руских филмова (Сибирски берберин), али не и наслови многих других познатих али стари-јих филмова. Вероватно је доста висока учесталост асоцијације руски рулет донекле и последица популарности актуелног те-левизијског квиза са истим називом.

Актуелност као опште својство асоцијативних система по-казује и пример асоцијата смарање, смор и сл. који су у време

166


сировођења дате аикете међу најпомоднијим речима у српском сленгу, па се ради ефекта употребљавају и без неке друге но-требе.

Није, међутим, у сваком поједином случају једнако лако убедљиво објаснити релативно високу заступљеност назива за боје на стимулус руски - плаво, црвено, сиво, жуто, бледило, што не значи да објашњења нема, али се овом приликом у то неће улазити.

Доста висока заступљеност парадигматских асоцијација на стимулус придевске структуре, који би пре свега улазио као атрибут у одговарајуће нменичке синтагме, може се објаснити чињеницом да се лексема руски употребљава и као придев, али и поименичено, као замена за атрибутску именичку синтагму руски језик, која због структуре не оставља много могућности за додавање атрибута, и много лакше изазива парадигматске асоцијације.

7

У анкети, која је 2002. године спроведена међу београд-ским, новосадским и зрењанинским студентима и средњошкол-цима (465 испитаника), за израз енглески језик добијене су следеће асоцијације (и овде асоцијати који су се у анкети јави-ли више него једном даље су дати редоследом опадајуће фре-квенције, а у оквиру речи са истом учесталошћу јављања азбучним редоследом):

свет 17, потреба 14, светски 14, испит 12, Енглеска 11, Енглези 10, школа 8, страни језик8, будућност 6, комуникаци-ја 6, Лондон 6, ови 6, досада 5, компјутер 5, глобализација 4, корист 4, неопходно 4, тежак 4, филм 4, знање 3, кул 3, соо1 3, лепо 3, ОК 3, предмет 3, руски језик 3, светски језик 3, учење 3, Шекспир 3, важан 2, интернет 2, конверзација 2, Америка 2, занимљив 2, звучно 2, љубав 2, најбољи 2, острво 2, писмени 2, писмо 2, популарност 2, посао 2, распрострањеност 2, ра-чунар 2, речник 2, свакодневница 2, споразум 2, српски језик 2, страни 2, учити 3, акценат, атракција, блок, бљак, важност, Велика Британија, волим, волим га, времена, врућ кромпир,

167


германски, германски језик, граматика, грозно, даљина, данас, детињство, диван, Динка, до!, добар, добро, добро звучи, доја-дио је, досадно, есперанто, забава, зависи за кога, заступљен, заступљеност, званичан, звукови, звучан, и знање, и немачки језик, интернационалан, Ирска, је добар, једноставност, уез!, јесте,још боље, књига, књижевност, колонија, компликација, кромпир, соо1 језик, курс, лак, Ламанш, латиница, леп, леп је-зик, магла, малограђани, масовност, материја, медији, међу-народан, међународни језик, мелодичност, милозвучан, мисли, Мајами, МТУ, модерно, музика, „Мућке", нагласак, најлакши, најпознатији, најприменљивији, наметнутост, наочаре, народ, не волим, не учим, невоља, нација, не, неопходан, непознавање, непознато, нешто лепо, није лош, нужно, обавезно, обдаре-ност, обнова године, обожавам, образованост, образовање, одбојност, одвратан језик, одлично, одлучност, оно што пла-нирам, опште, општепознатост, отменост, оћуеа, паметно, пасош, перспектива, познато, потребно, прост, просто, проф. Мацура, професор, професорка, раширеност, реч, речи, ружно, руски, савремен, савремено, свецки (!), свјетски језик, сви, сви га знају, сви уче, смарање, средња школа, српски, стандард, странци, студирати, супер, супер ствар, тачност, тврд, телефон, тешко, тон, тренд, тренутна потреба, уоби-чајеност, успех, учити га, уштогљен, факултет, форсирано, фуј, хладно, хладноћа, цимерка, чај, часови, школски, шкот-ски, шкрт, \\>ћа1?

Као што показује иаведена грађа, од 465 испитаника 86 ис-питаника није успоставило никакву вербалну асоцијацију са изразом енглески језик. Пошто се тај израз налазио у среди-шњем делу анкете, на 50. месту у списку од 100 речи или изра-за, изостављање асоцијације не би се могло тумачити замором испитаника или недостатком времена, што би захтевало по-дробније испитивање.

Центар поља вербалних асоцијација у које улази израз ен-глески језик јесте асоцијат свет са укупно 17 јављања, што би узето само за себе говорило о сразмерно слабо израженом цен-тру. Међутим, ако се као центар асоцијативног поља не посматра само најфреквентнији асоцијат него најфреквентнији садржај, онде речи свет треба придружити и речи светски 14, светски

168


језик 3, распрострањеност 2, глобализација, интернациона-лан, међународни, међународни језик и сл. У том случају се-мантички центар (а не лексемски центар) асоцијативног поља израза енглески језик обухвата и до педесетак јављања (грани-ца је помало условна, јер степен семантичког гравитирања центру није свуда једнак ни једнако видљив), а такав центар је приближно једнаке развијености као и онај који је изражен бројем лексема-асоцијата израза српски језик.

Језгро поља вербалних асоцијација у које улази израз енгле-ски језик чини 50 асоцијата, од којих се 21 асоцијат јавио само два пута. Висок степен подударности с количинским показате-љима наведеним за глотоним српски језик сасвим је очигледан.

Семантички (али не и лексемски) центар асоцијативног поља енглески језик у овом испитивању и његово језгро налазе се, дакле, у сличном количинском односу, док сви остали асо-цијати, заступљени по једним јављањем, улазе у доста широку периферију поља (154).

У асоцијативном пољу израза енглески језик најзаступље-није су вербалне асоцијације са значењем његове територијалне и функционалне распрострањености (на пример, есперанто, најпознатији, свецки (к1с!), свјетски, раширен, сви, сви га зна-ју, свиуче, уобичајен и сл.), потребе или неопходности да се тај језик зна (на пример, потреба, тренутна потреба, будућ-ност, комуникација, корист, неопходно), сфера употребе (на пример, комуникације, медији, образовање, рачунар, филм\ ин-гересантно је да се не помињу ни политика ни бизнис), асоција-ције са образовним или лингвистичким садржајем (на пример, испит, предмет, образованост, образовање, професор, страни језик, факултет, школа, школски; комуникација, граматика, латиница, писмо, речник), а заступљене су и вербалне асоција-ције с вредносним значењем, позитивним (на пример, важан, занимљив, звучно, љубав, најбољи, кул, супер, супер ствар, уех!), али и негативним (на пример, бљак, досада, наметну-тост, не волим, не учим, невоља, одбојност, одвратан језик, смарање, уштогљен, шкрт, фуј). Од властитих именица поја-виле су се оне које се односе на земље (Америка, Велика Бри-танија, Енглеска), град (Лондон, Мајами), канал (Ламанш), нисца (Шекспир) професора (Мацура), пријатељицу? (Динка), или телевизијску серију (Мућке).

169


Према врсти изразито преовлађују парадигматске асоција-ције, док су синтагматске асоцијације (на пример, /е добар, до-јадио је и сл.) слабије присутне, из разлога вероватно истих као они за које се претпоставља да су условили превагу пара-дигматских асоцијација и у асоцијативном пољу израза српски језик (в. горе).

У оквиру парадигматских асоцијација грађа показује сла-бију заступљеност асоцијата који припадају истом творбеном гнезду (на пример, опште, општепознатост; свет, светски; хладно, хладноћа и сл.), или синтагмама са извесним заједнич-ким делом (на пример, светски језик, међународни језик, страни језик, руски језик, српски језик и сл.), што говори да је семан-тичка дисперзија ужа него када се посматра само према броју лексема-асоцијата.

С обзиром на узраст испитаника, за који је карактеристично изразитије емоционално опредељивање, очекивано се појавио известан број лексема и израза са значењем врло позитивног емотивног или естетског одређења, на пример, волим, волим га, љубав, леп, леп језик, мелодичан, милозвучан итд.).

8

У анкети, која је 2002. године спроведена међу београд-ским, новосадским и зрењанинским студентима и средњошкол-цима (465 испитаника), за израз хрватски језик добијене су следеће асоцијације (и овде су асоцијати који су се у анкети ја-вили више него једном даље дати редоследом опадајуће фре-квенције, а у оквиру речи са истом учесталошћу јављања азбучним редоследом):

Хрвати 37, српски 20, српски језик 22, језик 15, латиница 15, глупост 13, Хрват 6, фуј 6, леп 5, не постоји 5, исто 4, из-вештаченост 3, измишљотина 3, као српски 3, култура 3, море 3, сличан српском 3, смешно 3, и српски језик 2, исти 3, јекав-ски 2, вештачко 2, занимљив 2, ијекавица 2, икавица 2, као наш 2, не 2, непостојећи 2, нов 2, ново 2, новина 2, ОК 2, писмо 2, прошлост 2, ружно 2, Сарајево 2, слова 2, смешан 2, страни језик 2, Хрватска 2, а какав је то, без Ч, братски, вјештачки,

170


влак, волим, глуп, глупав је, глупост, говор, граматика, грани-ца, даље, део, добро, досадно, евровизија, издаја, још већа глу-пост, Загорје, Загреб, занимљиво, запад, затвореност, зло, и књижевност, и српски језик, извјештаченост, изврнуто, из-мењен, измишљен, имитација, интгресантан, искварен, иско-ришћеност, испит, исти као наш, искривљеност, Јасеновац, је безвезе, језик ко језик,језик народа, као и српски, карикату-ра, кењкавост, колонија, солониа, кованице, копија, лажни, лијеп, лингвисти, личи, Људевит Гај, људи, Ма дај!, таГпх, мекано, мешавина, моја другарица, мрзим, мрш, наркомани, народ, натјецање, нација, национализам, не волим, не занима ме, не наш, нема га, немати, немогућност, непостојање, не-правилност, неразумљив, нервоза, несрећа, непотребно у Ср-бији, никакав, обичаји, одбојност, одвојено, одвратан, Оливер Драгојевић, они, очај, оштрост, Пакрац, песму, плажа, по-другљиво, правилност, предмет, префињеност, причати, про-мена, пропаст, раздор, разумљив, рат, речник, Ријека, ружан, Саша, свађа, симпатичан, склепан, сличице, сличан, слични, слично, сличност, смејурија, смех, Сплит, спрдња, сродан језик, сродност, српски?, српско, српско-хрватски, страни, стрип, сукоб, суседни, Томислав, туђ, туђе, ћај, усташки, фашизам, фолирање, хм, НТУ, ча, шаховница, што?, шушкање, УУ.

Као што показује наведена грађа, од 465 испитанпка 118 испитаника није успоставило никакву вербалну асоцијацију са изразом хрватски језик. Пошто се тај израз налазио у завр-шном делу анкете, на 78. месту у списку од 100 речи или изра-за, једно од објашњења за изостављање асоцијације могао би бити замор испитаника или недостатак времена, што не искљу-чује друге разлоге.

Центар поља вербалних асоцијација у које улази израз хр-ватски језик јесте асоцијат Хрвати са укупно 37 јављања, што би, узето само за себе, говорило о не одвећ израженом центру. Међутим, ако се као центар асоцијативног поља не посматра само најфреквентнији асоцијат него најфреквентнији садржај, онда речи Хрвати треба придружити и речи Хрват 6 и Хрват-ска 2. У том случају семантички центар (а не лексемски центар) асоцијативног поља израза хрватски језик обухвата 45 јавља-ња, а такав центар је тек нешто слабије изражен него онај који је изражен бројем лексема-асоцијата израза српски језик.

171


Језгро поља вербалних асоцијација у које улази израз хр-ватски језик чини 40 асоцијата, од којих се 20 асоцијата јави-ло само два пута.

У асоцијативном пољу израза хрватски језик, поред не-што слабије израженог центра и језгра поља у поређењу с на-зивима језика српски, руски, енглески, највећим делом зато што је у чак 118 анкета изостао било какав одговор, сразмерно је ужа и периферија поља, обухватајући укупно 140 асоцијата заступљена по једним јављањем.

У асоцијативном пољу израза хрватски језик најзаступље-није су вербалне асоцијације вредносне природе, изразито вели-ким делом такве (преко седамдесет јављања) које изражавају негативан став испитаника према датом језику, односно према његовом називу, на пример, глупост 13, фуј 6, не постоји 5, извештаченост 3, измишљотина 3, смешно 3, вештачко 2, не 2, непостојећи 2, ружно 2, смешан 2, вјештачки, глуп, глупав је, глупост, досадно, издаја, још већа глупост, зло, извјешта-ченост, изврнуто, измењен, измишљен, имитација, искварен, искоришћеност, искривљеност, је безвезе, карикатура, кењка-вост, колонија, со1ота, копија, лажни, мрзим, мрш, наркомани, не волим, не занима ме, непостојање, неправилност, неразу-мљив, нервоза, несрећа, непотребно у Србији, никакав, одбој-ност, одвратан, очај, оштрост, подругљиво, пропаст, раздор, рат, ружан, свађа, склепан, смејурија, смех, спрдња, сукоб, туђ, туђе, усташки, фашизам, фолирање, ХУ.

У знатно мањем броју случајева дати су асоцијати с пози-тивним садржајима, на пример, леп 5, култура 3, занимљив 2, ОК 2, братски, волим, добро, занимљиво, интересантан, ли-јеп, префињеност, симпатичан.

Друго што је карактеристично за асоцијативно поље израза хрватски језик у овом испитивању је честа усмереност испита-ника на однос према српском језику. У таквим асоцијацијама хрватски се види као сличан српском, као једнак српском, одно-сно као српски језик, или се негира постојање хрватског језика. Уп. српски 20, српски језик 22, не постоји 5, исто 4, извешта-ченост 3, измишљотина 3, као српски 3, сличан српском 3, исти 3, вештачко 2, као наш 2, непостојећи 2, а какав је то, вјештачки, извјештаченост, изврнуто, измењен, измиилљен,

172


имитација, искварен, искоришћеност, исти као наш, искривље-ност, као и српски, копија, лажни, личи, Ма дај!, мешавина, нема га, немати, немогућност, непостојање, неправилност, непотребно у Србији, склепан, сличан, слични, слично, слич-ност, смејурија, смех, спрдња, сродан језик, сродност, срп-ски?, српско, српско-хрватски.

Знатно је мање асоцијација које показују доживљавање хрватскот језика као страног и чак неразумљивог, на пример, не наш, неразум/шв, страни, страни језик 2.

Поред тога, као што се могло очекивати, има и назива веза-них за етнониме и националне, културне или државне и поли-тичке симболе, на пример, Хрват, Хрвати, Хрватска, Загреб, Загорје, Људевит Гај, шаховница, НТУ, усташки, или за места српских трагедија из претходна два рата Џасеновац, Пакрац).

8

У анкети, која је 2002. године спроведена међу београд-ским, новосадским и зрењанинским студентима и средњошкол-цима (465 испитаника), на израз бошњачки језик добијене су следеће асоцијације (и овде су асоцијаги који су се у анкети ја-вили више него једном даље дати редоследом опадајуће фре-квенције, а у оквиру речи са истом учесталошћу јављања азбучним редоследом):

Босна 36, Бошњаци 21, муслимани 14, глупост 12, не посто-ји 11, језик 10, непознат 10, српски 9, не знам 7, измшиљотина 4,језик 4, нагласак 4, Сарајево 4, шта? 4, ново 3, дијалекат 3, јекавица 3, писмо 3, симпатичан 3, страно 3, БиХ 2, болан 2, Босанац 2, босански 2, измишљен 2, ијекавски 2, мали 2, мало 2, мањина 2, намештај 2, непостојећи 2, новина 2, смешан 2, смешно 2, страни 2, турски 2, Турци 2, црногорски језик 2, Че-си 2, чудно 2, шта је то? 2, арапски језик, бака, без везе, бе-смислица, Бијељина, биорски, бла-бла, Бојан, бона, Босанци, Бошко, Бошњак, браћа, БХ, вештачки, виц, Војводина, волим, глуп, гутање самогласника, димије, доброта, досадан, заблуда, завијање, занимљив, занимљивост, зар?, застарео, зелено, знак питања, измишљено, исто али другачије, историја, јаран, језик

173


ко језик, језик Бошњака, јужно, као српски, ко су ти?, комши-лук, лаж, лакомисленост, леп, лепо, лингвистика, мањински језик, Мерлин, мешавина, мост, муслимански језик, намештај „Бошњачки ", народ, наука, не знам га, незамењив, Неле Карај-лић, немати, немушти, непознаница, непостојање, непостоје-ће, непотребно, непризнавање, нервира, никад, ништа, нов, ОК, ондашњи, откуд знам, отпор, певачи, писмени, подручје, појам, пољски језик, помодарство, право, професор, про-шлост, регија, реч, Русија, руски, садашњост, Сања Данило-вић, свашта, сељачки, славистика, слатко, Словени, смех, смешан, смијешно, специфичан, споразумевање, споро, Срби, Србија, стар, стран, страно, страшно?!!, судити, умешност, фолклор, фуј!, Х(слово), ха-ха-ха, Херцеговина, Хрвати, црква која не постоји, цурица, шарено, шатровачки, што?

Од 465 испитаника 139 испитаника није успоставило вер-балну асоцијацију са изразом бошњачки језик. Пошто се тај израз налазио у средишњем делу анкете, на 58. месту у списку од 100 речи или израза, објашњења за ту чињеницу не би се могла тражити у замору испитаника или у недостатку времена, него су у питању неки други разлози због којих је тако велики број испитаника имао тешкоћу да идентификује бар једну асо-цијацију на израз бошњачки језик. Може се претпоставити да део њих није ни сигуран шта тај израз стварно значи и да ли има икакво утемељење, што су неки и написали као своју прву асоцијацију.

Центар поља вербалних асоцијација у које улази израз бо-шњачки језик јесте асоцијат Босна са укупно 36 јављања, што говори о релативно слабо израженом центру. Истовремено, то говори и о непознавању, како историјске, језичке и политичке ситуације у Босни и Херцеговини, тако и о непознавању при-девске деривације, будући да је опредељењем Муслимана током последњег рата да још једном у XX веку промене самоназив и постану Бошњаци, а затим да се одрекну и назива српскохрват-ског језика, једино логично било да је језик Бошњака, ако се жели правити доследна деривација - бошњачки. У Босни живе и други народи који не желе да свој језик зову ни бошњачки ни босански. Срби у Босни и Херцеговини свој језик и званично и приватно зову само српски. Асоцијат Бошњаци је с 21 јавља-њем на другом месту по фреквенцији у овом испитивању.

174


Језгро поља вербалних асоцијација у које улази израз бо-шњачки језик чине 42 асоцијата, од којих се 21 асоцијат јавио само два пута. У том погледу асоцијативна поља глотонима хр-ватски језик и бошњачки језик према грађи у овом испитивању врло су слична.

У асоцијативном пољу израза бошњачки језик, поред не-што слабије израженог центра и језгра ноља у поређењу с на-зивима језика српски, руски, енглески, највећим делом зато што је у чак 139 анкета изостао било какав одговор, сразмерно је ужа и периферија поља обухватајући укупно 117 асоцијата заступљених по једним јављањем.

Опет слично асоцијативном пољу израза хрватски језик у асоцијативном пољу израза бошњачки језик најзаступљеније су вербалне асоцијације вредносне природе, углавном такве које изражавају негативан етав испитаника према датом језику, односно према његовом називу, на пример, глупост 12, непо-знат 10, не постоји 11, измишљотина 4, измишљен 2, непосто-јећи 2, смешан 2, смешно 2, чудно 2, штаје то? 2, без везе, бе-смислица, бла-бла, вештачки, виц, глуп, гутање самогласника, досадан, заблуда, завијање, зар?, застарео, измишљено, ко су ти? лаж, лакомисленост, немушти, непознаница, непостојање, непостојеће, непотребно, нервира, никад, ништа, помодар-ство, свашта, сељачки, смех, смешан, смијешно, страшно?!!, фуј!, ха-ха-ха, црква која не постоји, гиатровачки.

У знатно мањем броју случајева дати су асоцијати с пози-тивним садржајима, на пример, симпатичан 3, волим, добро-та, занимљив, занимљивост, леп, лепо, незамењив, ОК.

Друго што је карактеристично за асоцијативно поље изра-за бошњачки језик у овом испитивању, опет слично асоцијаци-јама на израз хрватски језик, јесте честа усмереност испита-ника на однос према српском језику. У таквим асоцијацијама бошњачки се види као сличан српском, као једнак српском, односно као српски језик. Уп. српски 9, исто али другачије, као српски.

Знатно је мање асоцијација које показују доживљавање бошњачког језика као страног (на пример, страни 2), или ко-је се односе на неке друге језике (арапски, турски, пољски, руски).

175


4 * 4

Саетављање асоцијативних речника словенских као и било којих других језика, на сличним методолошким основама, који би омогућавали самерљивост, а потом и речника стереотипа, и то не само у класичном папирном облику нсго као дигиталних база података које се редовно ажурирају, омогућило би знатно поузданији увид како у промене у друштвеној перцепцији стварности тако и у актуелно стање јавног мњења, омогућило би сазнања о евентуалним једностраним или погрешним виђе-њима стварности као и исправљање површних или погрешних стереотипа о себи и другима. У том погледу у асоцијативним речницима и речницима стереотипа етнопсихолингвистика може имати један од најпоузданијих и најобјективнијих ин-струмената својих примењено оријентисаних истраживања.

176

ОПШТА ПИТАЊА ПРОУЧАВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

У ШИРЕМ СЛАВИСТИЧКОМ И ЛИНГВИСТИЧКОМ КОНТЕКСТУ

12 Српски између великих и малих језика

О СРПСКОЈ И СЛОВЕНСКОЈ КЊИЗИ ДАНАС

Историја Словена делн се на два неједнака дела. Знаци ко-ји их деле су крст и слово, хришћанство и писменост. Словени су у XI веку из једне епохе прешли у другу кроз капију отво-рене књиге под знаком крста. Дотле су Словени имали своју етничку културу, а отада поред културе имају и тековине древне европске и медитеранске цивилизације и учествују у њиховом развоју. На челу дуге поворке заслужних за процват словенске писмености јесу два брата равноапостола, светитељи Ћирило и Методије. Да буде као што је у Писму речено: „Јер гдје су два или три сабрани у име моје, ондје сам ја међу њима" (Мт. 18,20).

Сваком о књизи имало обавештеном човеку познат је жи-вот браће Солуњана и њихов велики подвиг. Семе које су они посејали даје плодове које данас у изобиљу уживамо. Али мо-ра нам стално бити у мислима дуги пређени пут, на којем су они били први путници, пут историје словенске писмености, дуж чијих страна светле непрегледни низови књига, ризница словенског памћења, сведочења и самосведочења, бројаница подсећања на словенске књигописце и књигољупце, учитеље и ученике.

Живимо у времену када за неке слављење књиге помало има призвук испраћаја у пензију. Живимо у доба огромних технолошких промена тако захукталих да људски дух једва да стиже да их прати, иако им баш човек непромишљено даје све веће убрзање. Живимо у епоси када, уместо с књигом пред со-бом, човек све чешће седи испред екрана компјутера.

Свако суочавање с лицем отворене књиге прилика је да се подсетимо да се, нажалост, отуђење човека од човека често ис-пољава и као отуђење човека од књиге, кроз обезличавање од-носа између човека и књиге. Рукописне књиге биле су уника-ти, свака непоновљиво дело нечије душе и руке. Штампарство

179


је учинило књигу у већој мери посредником, иако још увек мо-жемо да имамо књигу, да је чувамо као драгу ствар и да је с правом сматрамо неком врстом пријатеља, што је постало по-словично познато. Са електронским медијима то је већ друкчи-је. Не само што не можемо држати компјутер крај узглавља, остављати на њему непосредни траг своје руке итд., него је и информација у тзв. електронској књизи знатно мање трајна и поуздана. Она лако нестане, лако се може променити без ауто-ризације промене итд. Историчари се већ жале да је модерно доба сиромашније непосредном историјском грађом од јучера-шњег времена. Многе за читаве народе животно важне ствари договорене су електронским медијима и остале су без трајног и доступног писаног трага. Оно што није забележено на харти-ји или на нечем чвршћем, за историју једва да је постојало и врло лако нестаје. Зато, прихватајући плодове технолошког прогреса са свим њиховим добрим и горким странама, ми знамо - докле год људи не дозволе сопствено рашчовечавање и дегра-дирање, постојаће и књига као најприроднији мост међу њима.

Електронска књига има свакако многе добре стране, а оне, срећом, нису заобишле ни славистику. У планетарној мрежи електронских информација званој Интернет све је више чворова који врло исцрпно и компетентно обавештавају о словенским културама. Они се више не броје десетинама него стотинама.

Ипак, путујући новим путевима словенске културе, на Ин-тернету, не заборављамо стару, добру рукописну и штампану књигу, ни старију ни новију. У српској славистици само током последњих десетлећа урађено је изузетно много на српској, ру-ској и словенској књизи.

Пођимо само од чињенице да је током деведесетих година прошлог века покренут низ славистичких часописа: Слави-стика, Кодови словенских култура, Словенски гласник, Језик данас, Српски језик, Свет речи, Ријеч, Србистика и други, да је објављен низ зборника радова с научних скупова, какви су, на пример, међународни славистички и русистички симпозију-ми одржани 1996. и 1998. у Београду и Новом Саду, али и мно-ги други - нормативистички, дијалектолошки, лексикографски итд., да је издат низ монографија, како о српском језику и књи-жевности тако и русистичких, полонистичких, словакистичких

180

О српској и словенској књизи данас

и других, одбрањено неколико десетина дисертација, издато више сјајних речника и уџбеника итд. Нисмо заборавили ни стару књигу. Само током деведесетих година XX века објавље-но је шест томова издања Рукописних српских књига Библиоте-ке Матице српске, Палеографски албум старе српске књиге у Народној библиотеци Србије, као и низ других старих српских рукописних и штампаних књига, део богатог наслеђа српске и словенске писмености.

Достојно су такође обележени значајни дагуми у историји словенске културе научним скуповима, монографијама, збор-ницима, преводима, изложбама - и јубилеји великих словен-ских писаца, пре свих Александра Пушкина, Адама Мицкјеви-ча, Десанке Максимовић, али и јубилеји институција, на пример, 120 година Катедре за славистику Универзитета у Бе-ограду, 50 година Славистичког друштва Србије, 100 година српске полонистике, 100 година лексикографске делатности САНУ и многи други. А 1999. године навршио се век и по на-ставе руског језика у Србији, што је такође годишњица којом се српска култура може подичити.

Бројност славистичких јубилеја и годишњица у Србији није наравно случајна. То је само врло видљиви знак дубоких и разгранатих корена словенске културе на српском тлу. А словенска књига израсла је и расте на тој традицији, коју пре-ма свом најбољем знању и умењу настављамо да негујемо.*

* У Руском дому у Београду 24. маја ратне 1999. године, на отвара-њу изложбе Словенска књига, коју је поводом Дана словенске писмено-сти припремила виши библиотекар Филолошког факултета у Београду Биљана Чудомировић.

181

ДВА ВЕКА СРПСКЕ ФИЛОЛОГИЈЕ КРОЗ ДВА ВЕКА НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ

СРПСКОГ НАРОДА

1. Унутрашња и спољашња историја српске филологије. - Једна од темељних дихотомија опште лингвистике, формули-сана почетком XX века, односи се на разликовање унутрашње језичке историје од спољашње језичке историје, као разликова-ње језичке историје чији су узроци превасходно у самим језич-ким чињеницама од историје језика чији су узроци углавном или искључиво изван језика, нпр. утицај историје друштва или утицај истакнутих појединаца на језичку историју. Иако у лин-гвистичкој историографији није уобичајена аналогна дихото-мија, као разликовање унутрашње од спољашње лингвистичке историје, она би такође била умесна, као што би је било једна-ко умесно проширити и на разликовање унутрашње историје одређене националне филологије од њене спољашње историје. Овде се под филологијом има у виду проучавање језика у њего-вом културном контексту, укључујући проучавање споменика писмености као сведочанстава историје културе.

Словенска филологија, па и српска као њен део, постоји приближно два столећа. Историја српске филологије - посматра-не у склопу развоја словенске филологије и других европских националних филологија или као предмет за себе - разматрана је у великом броју истраживања, различитих по методоло-шким оквирима, обиму и вредносги, међу којима за сада нема ширих, монографских синтеза, нити исцрпнијих прегледа. По-ред тога, у већини истраживања из те области, међу којима има и врло значајних, преовлађује персонализовано сагледавање историје српске филологије као проучавање доприноса који су поједини научници дали њеном развоју. У филолошкој исто-риографији такав метод показује своје добре стране све док се не оде у методолошку једностраност, јер проучавање историје српске филологије, као и било које друге филологије, треба,

182

Два века сриске филологије

сразмерно природн предмета, заснивати и на другим присту-пима, нпр. проблемском, теоријском, културолошком, социо-лошком итд.

Улога појединих личности у развоју српске филологије била је несумњиво врло велика, за шта је у многим научним радовима дато обиље потврда. Међутим, наглашавање свега на-предног што су истакнути појединци дали српској филологији повремено је ишло до пренаглашавања, уз занемаривање онога у чему су ти научници можда били мање успешни или онога што из неких разлога нису дали. Истовремено су, због прео-влађујућег усредсређивања на улогу значајних појединаца у историји српске филологије, понекад остајали у сенци те чи-њенице неки други аспекти њене историје, нпр. њена друштве-на позадина. Када се има у виду да су хуманистичке науке у XX веку неретко биле под утицајем владајућих идеологија, што се уосталом наставља у XXI веку, занемаривање или не-прецизно представљање улоге неких друштвених процеса у подстицању развоја српске филологије постаје разумљивије.

2. Периодизација историје српске филологије. - Један од првих задатака сваког покушаја глобалног сагледавања историје неке науке јесте задагак периодизације њеног развоја као одређивања ширих временских одсека њему, који се одли-кују препознатљивом особеношћу спрам других периода истог развојног процеса. Међутим, као што општи приступи у науч-ној историографији могу бити различиги, нпр. персонални, проблемски и др., на сличан начин се разликују и критеријуми периодизације.

2.1. Периодизација историје српске филологије према лич-ностима које су на њу највише утицале представља могућност која се, у светлу поменуте чињенице о доминантности персо-налног приступа у досадашњим проучавањима историје српске филологије, природно намеће као прва. Ако се пође од критери-јума одлучујуће или преовлађујуће улоге појединих научника на развој српске филологије у појединим етапама тог процеса, доста јасно се издвајају четири периода, који се, не без изве-сне, у таквим случајевима неизбежне терминолошке условно-сти, могу именовати као вуковски, даничићевски, белићевски и ивићевски.

183


Вуковски период обухвата највећи део XIX века, време у којем је стварао Вук Караџић. Даничићевски период обухвата последње деценије XIX века, иако је сам Ђура Даничић многе своје значајне радове објавио још у вуковском периоду, али је после Караџића неоспорно био најутицајнији и најплоднији српски филолог за свога времена па све до Александра Белића. Белићевски период приближно се подудара с првом полови-ном XX века. Ивићевски период приближно се подудара с дру-гом половином XX века и нашим временом, тј. временом које је у српској лингвистици пресудно обележено радом Павла Ивића и Милке Ивић на научноистраживачком пољу, као и у универзитетској области, и на плану организације научног ра-да у српској лингвистици.

Тако формулисана, периодизација српске филологије нема у називима периода имена многих савременика, сарадника, уче-ника и настављача поменутих научника, али ни у ком случају улогу других не искључује нити умањује тиме што се појмовно и терминолошко тежиште ставља на имена оних чији је допри-нос у одређеним периодима био у српској филологији највећи.

2.2. Периодизација српске филологије према друштвено-историјским околностима које су обликовале њене приоритете и резултате у појединим етапама њеног развоја сложенија је, поред осталог зато што је, како смо већ рекли, у досадашњим истраживањима о историји српске филологије доминирао пер-сонални приступ, тако да недостају различита специјална ис-траживања из којих би се могли извући сасвим чврсти општији закључци. Основа за закључивање, наравно, ипак има, пого-тову када се у том процесу иде не само путем од посебног ка општем него и од глобалне слике проблема ка новим поједино-стима, којима се та слика касније употпуњава или, према по-треби, исправља.

3. Основне паралеле. - Иако се периодизација према јед-ном критеријуму не мора подударити с периодизацијом према неком другом критеријуму, периодизација спољашње истори-је српске филологије према личностима које су је пресудно обележиле, према историјским околностима које су на њу битно утицале и према доминантним истраживачким проблемима про-учавања српског народног језика на поменутим географским

184


просторима - показује доста подударности. Облик и обим овог излагања допушта да се та теза овде изложи само у неким глав-ним цртама.

3.1. Први, вуковски период, приближно се подудара с пе-риодом у којем је српска филологија највећим својим делом била усредсређена на корениту реформу српскога књижевног језика, њену теоријску И практичну разраду, афирмацију и им-плементацију. То је прћенствено период утемељивања новог српског књижевног језика, чему су ишле на руку многе дру-штвеноисторијске околности, од оних у Србији до оних у Аустроугарској и у другим европским земљама (о чему се по-дробније говори у т. 4).

3.2. Други, даничиБевски период, и декларативно и реално, започет је Бечким књижевним договором, а врхунац је досегао у Даничићевим радовима на граматичком и лексиколошком опису углавном српског језичког корпуса као корпуса хрват-ског или српског језика, у чему је Ђура Даничић имао подршку пре свега хрватских вуковаца. То је период граматичког и лек-сикографског утемељивања концепције заједничког књижев-ног језика Срба и Хрвата, који је због разлика у политичким приликама брже и шире добијао подршку код Хрвата него код Срба, који у XIX веку стичу две независне државе. То је такође време почетака терминолошког утемељења назива хрватски језик (понекад као дела синтагме хрватски или српски) у на-словима радова насталих углавном на српском језичком кор-пусу (назив српски или хрватски језик био је и остао најређи).'

3.3. Трећи, белићевски иериод, започет је дијалектоло-шким истраживањима Александра Белића (српска дијалекто-лошка карта, монографија о дијалекатима источне и јужне Ср-бије, што није могло бити без значаја за стабилизовање српске границе према Бугарској). Тај период настављен је дијалекто-лошким, упоредноисторијским, теоријским и другим радовима проф. Белића и његових сарадника и донео је, по формирању

1 Бечким књижевним договором (1850) Хрвати еу се, напустивши књижевни чакавски и књижевни кајкавски, односно икавски и екавски, определили да убудуће њихов књижевни језик буде само штокавски и са-мо (и)јекавски. Тиме су се Хрвати у књижевном језику приближили Срби-ма, који су и дотад и отад били само шгокавци и великим делом ијекавци.

185


заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, стављање у сре-диште пажње проблематике српскохрватскога књижевног јези-ка и неговање свести о великим филолошким заслугама Вука Караџића (в. Јовановић 2002). То је период учвршћивања идеје о заједничком језику Срба и Хрвата, сада са званичним нази-вом српскохрватски језик, што је требало да буде једна од главних полуга у стварању интегралног југословенства, као државне националне и културне политике, која, као што се зна, ипак није дала очекиване резултате.

3.4. Четврти, ивићевски период, којем су печат дали Па-вле Ивић и Милка Ивић, карактеришу нови успеси у дијалекто-логији и у проучавању историје језика, као и у опису савременог српскохрватског, односно српскога књижевног језика, који се експлицитно диференцира од Вуковог језика и сада се проуча-ва модерним методима на корпусу свих функционалних стило-ва. То је период који карактеришу нова достигнућа и у општој лингвистици, нова афирмација српске лингвистике у свету и светске лингвистике у Србији.

Истовремено, то је период научног рада под идеолошким притиском једнопартијског друштвеног система, када су под изговором борбе против великосрпског национализма и хеге-монизма српски етнички простор и српски етнички корпус ве-штачки административно издељени, уз задржавање назива српскохрватски/хрватскосрпски језик. У том раздобљу у Ср-бији се званично инсистирало на називу српскохрватски језик, док је у Хрватској власт све више прећутно повлађивала пре-ласку с назива хрватскосрпски језик на назив хрватски језик, којим се обухвата и језик Срба у Хрватској. Резултат тога про-цеса био је сецесија хрватске књижевнојезичке норме, а потом и муслиманскобошњачке, од српскохрватске, уз међународну политичку, а затим све више и лингвистичку подршку томе чи-ну. После тога је и у Србији и Црној Гори враћен и званичан назив српски језик, али без прогона назива српскохрватски, док је тежиште истраживања стављено на српски језички кор-пус и српски језички стандард, као приоритете с којима се у српској лингвистици ушло у XXI век.

4. О вуковском периоду у светлу спољашње историје српске филологије. - Погледајмо мало ближе, из угла споља-шње историје српске филологије, први, вуковски период.

1 8 6


Филолошки рад Вука Караџића био је и за његове савре-меиике и за каснија поколења импресиван и по обиму, и по структури, и по идејама, а умногоме, иако не у свему, и дале-косежан по резултатима. Да би се такав филолошки подухват остварио, биле су потребне сасвим изузетне Караџићеве инте-лектуалне способности, његова амбициозност, упорност, одлуч-ност, као и радна енергија (и за теренски рад, и за кабинетски рад, и за организационе послове, и за издавачке послове, као и за многе друге). Међутим, била је потребна и подршка људи с високом научном и политичком репутацијом, као и оних који су били спремни да своја велика знања и друштвени утицај ставе у службу успеха онога што се обично назива реформом књижевног језика, а што је заправо била ,језичка и правописна револуција" (П. Ивић 1966: 19) у историји српскога књижевног језика. Најзад, а што је за предмет овог рада посебно важно, било је потребно да радикално смелим реформаторским идеја-ма иду на руку и одређене друштвене околности.

Не дуго после почетка националног ослобађања матице српског народа и њеног коренитог друштвеног преуређења, насталог као тековина Првог и Другог српског устанка, Вук Караџић је подигао српски филолошки устанак, сликовито иска-зан у наслову чувене Даничићеве расправе Рат за српски језик и правопис (1847), којој су претходили Караџићеви утуци као што чарке претходе одсудној бици, иако се говори и о исцрпљу-јућем „педесетогодишњем рату за српски језик и правопис" (Добрашиновић 1980, 193). Идеја о полувековном рату за срп-ски језик и правопис има упориште у чињеници да је то био процес који је наговештен већ 1814. године, сасвим јасно запо-чет 1818, а формално завршен званичним прихватањем Вуковог правописа у Србији 1868. године. Неке последице тог „рата" и данас исцрпљују снаге српске лингвистике.

„Револуција каква је била Вукова неизбежно доноси собом прекид једног континуитета, жртвовање тековина традиције" (П. Ивић 1966: 21). Оштрица српске филолошке револуције ни-је била уперена против турцизама, како би се дистанцирањем од наметнутог турског наслеђа српски језик поново прибли-жио својим европским коренима, слично ономе што је спрове-дено у нововековној грчкој филологији, него се у првом плану

187


нашао раекид (ипак никада потпун) с рускоцрквенословенским, српскоцрквенословенским и руским елементима у језику срп-ске словесности. Истовремено, био је то поступан раскид са славеносрпским језиком, којим су највише писали пречански Срби. Декларативно, раскид је изгледао оштар, али је фактич-ки постојао припремни континуитет преласка од славеносрп-ског ка српском књижевном језику на превасходно народној основи. У томе је улогу реформатора имао Доситеј Обрадовић (в. Толстој 1998), а већих или мањих заслуга имали су и други српски књижевници и филолози.2 Идеју о к о н т и н у и т е т у у к њ и ж е в н о ј е з и ч к о ј р е ф о р м и с р п с к о г ј е з и к а , којује Вук Караџић довео до крајње тачке (с многим обележјима дис-континуитета у односу на полазно стање) и коју је он кодифико-вао, у низу радова најшире чињенички доказује А. Младеновић (1989, 2001, 2002, 2002а и др.).

На теоријском плану та идеја је сазвучна познатој концеп-цији научних револуција Томаса Куна, према којој научне ре-волуције имају своје припремне периоде, који у научној исто-риографији обично остају у сенци ефекта преломног момента таквих револуција. Поред тога, идеја о континуитету у књи-жевнојезичкој реформи српског језика, сазвучна је и с моделом формирања књижевних језика, односно стандардних језика у десет фаза, према теорији М. Радовановића (1986), у којем је тежиште управо на поступности њиховог формирања.

Истовремено, опредељење Вука Караџића за ијекавску из-говорну варијанту српског књижевног језика имало је обележје покушаја да се раскине са екавицом, поводом чега су изречене неколике оцене у чију смо се тачност додатно уверили на крају XX века: „Није сасвим једноставно, чак ни данас, са растојања од столећа и по, просуђивати о томе у којој је мери Вуково увођење јекавског изговора било историјски позитивно"; „то је створило раскол у књижевном језику код Срба, који и данас има две варијанте, екавску и јекавску"; „Тешко је веровати да

2 То је предмет многих радова А. Младеновића, в., на пример, о до-приносу Стефана Живковића књижевнојезичкој реформи Вука Караџића у: А. Младеновића (2001), као и његов рад о неким погледима Јована Стеји-ћа на српски књижевни језик (1994). В. такође у вези с језиком Захарија Орфелина у: Бошков, Пипер 1978.

188


би Хрвати у XIX веку прихвагили екавску шумадијско-војво-ђанску базу књижевног језика"; „Можда би било умесније да је Вук и овде [задржавање слова јат - П. 11.] жртвовао понешто од доследности, што је и иначе чинио, почешће и с разлогом" (П. Ивић 1966: 23-24). С друге стране, Вукова недоследност у писању х, тј, дј, мн, као удаљавање од начела монолитне дија-лекатске базе књижевног језика, такође је „олакшала Хрватима приближавање вуковском језику" (II. Ивић 1966: 26). Познато је, наравно, да Вук Караџић није био у том погледу сасвим ис-кључив него је, штавише, допринео кодификацији и екавске изговорне варијанте,3 а тиме и екавско-ијекавског изговорног двојства српскога књижевног језика.

Друштвена атмосфера за филолошки реформаторски ради-кализам Јернеја Копитара (у односу на српски, али не и у одно-су на словеначки језик) и Вука Караџића била је врло новољна не само због полетног самопоуздања устаничке Србије, које су више или мање делили и Срби пречани и Срби Хрваћани, него и због укупног буђења националне свести словенских народа, које се ка кулминацији свог израза године 1848. крегало и с ра-стућом тежњом за великим друштвеним променама. Поред тога, Зукова реформа се, случајно или не, подударила с ранијим по-кушајима Аустроугарске монархије да своје сриске поданике удаљи од руског и рускоправославног утицаја, захтевајући од њих да се одрекну веза с рускоцрквенословенском писменошћу и да гшшу на народном језику. Међутим, није мање важна чи-њеница да су Срби писали и народним језиком и пре појаве Ву-ка Караџића, чак пре и Доситеја Обрадовића (в. Младеновић 1989, 1995), који се изричито изјаснио за то да треба писати на-родним језиком.4

Политичке идеје аустрославизма, које су имале јаку кул-турну компоненту, подржавали су неки познати словенски фи-лолози, нпр. Јан Палацки, Фрањо Миклошич, Јернеј Копитар и др., који су били личности од високог државног поверења

3 О улози Вука Караџића у нормирању екавске изговорне књижев-не варијанте в. М. Ивић 1997.

4 Остављам сад по страни питање шта се под тим тачно разумевало и колико су српски писци знали српски народни језик.

189


(нпр. Миклошич је, као што се зна, био рекгор Бечког универ-зитета, а Копитар аустријски цензор словенских књига).

Копитарови мотиви да буде Вуков предани саветник и са-радник, а у раду на Српском рјечнику нека врста непотписаног коаутора (П. Ивић 1966: 33), могу се узимати као пример пожр-твоване колегијалности, мада је тешко искључити могућност да се Јернеј Копитар у свему томе водио и својим политичким уверењима, тим пре што их он није крио. Ако би та претпо-ставка била тачна, она би отварала пут закључку да је Јернеј Копитар, макар и посредно, успео да реализује настојање др-жаве чији је високи чиновник био да српски књижевни језик одвоји од рускословенског језика у форми инспирисања и све-страног подржавања српског филолошког „устанка". Уоста-лом: „зна се много и о ранијим не баш успелим Копитаревим покушајима да заинтересује и друге Србе за језичку и правопи-сну реформу, као и о његовим повољним приказима свега што је изгледало као напредак у овом правцу", „Вук је и јавно при-знавао да га је Копитар 'наговорио' [...] 'мало по мало не само да пишем народне пјесме, него и ријечи и Граматику'" (П. Ивић 1966: 32), „Због гога је Копитар тако гласно кликнуо кад је најзад нашао правог човека и пожурио да то објави пријате-љима у писмима и јавности у рецензијама", нпр. Јозефу До-бровском „мој Вук сад ради српски Речник" (П. Ивић 1966: 37). „Копитар, који је увелико био проникао у право стање ствари, веровао је да би језичко разграничење допринело да се Срби одвоје од Руса и у културном, па и у политичком погле-ду" (П. Ивић 1966, 36).

С друге стране, може се тврдити, као што се обично и чи-ни, да је Вук Караџић у Јернеју Копитару добио подршку за остваривање идеје која је сама по себи била прогресивна и ко-ју су други, пре Караџића, већ били почели да остварују, али на мање радикалан, обазривији и мање енергичан начин, у складу с друштвеним приликама и властитим могућностима у њима, посебно Доситеј Обрадовић,5 Сава Мркаљ и Лука Ми-

5 Доситеј Обрадовић се први јавно изјаснио (1783) о потреби писања за Србе српским језиком, што је и сам чинио у својим штампаним делима (в. Младеновић 2002а: 126). Овде се не може правити широка паралела између погледа Доситеја Обрадовића и Вука Караџића на реформу књи-жевног језика, али се може напоменути да разлика међу њима није била

190


лованов и други, уз каснији покушај Јована Стерије Поповића да уреди српску научну терминологију, који је Вук Караџић осујетио (в. Младеновић 1988, М. Ивић 2000).

Разрада прве изнете тезе (друга је често и подробно разма-трана), заслужује да буде и даље проучавана, трезвено и објек-тивно, као и свака друга појава из историје науке без обзира на звучност Караџићевог и Копитаревог научног имена.

Пошто је из основа реформисани српски књижевни језик, умногоме одвојен од рускословенске и славеносрпске гради-ције, већ увелико стицао нове присталице, уследила је друга етапа његовог преобликовања оглашавањем идеје да Срби и Хрвати имају исти књижевни језик, што су својим ауторите-том и потписима испод закључака Бечког књижевног договора 1850. године потврдили Караџић и Даничић, уз Миклошича, и још четворицу хрватских филолога (Деметар, Кукуљевић-Сак-цински, Мажуранић, Пацел). За почетну разраду те идеје на бечком састанку био је задужен Вук Караџић, што је он и учи-нио, али је за њено остварење највише урадио Ђура Даничић у последњем, загребачком периоду свога живота и рада, када је своје велике филолошке способности и огромну радну енерги-ју заложио за устаљивање не само концепције него и назива хрватског или српског језика, руковођен племенитом, али како се испоставило нереалном идејом о заједничком језику навод-но двоименог народа. Двочлани назив књижевног језика брже се примао код Хрвата него у Србији. И за разумевање те чиње-нице нису без значаја ванјезичке околности, нпр. бројност Ср-ба у тадашњој Хрватској, несамосталност тадашње Хрватске наспрам самосталне краљевине Србије и др.

Иако је, изгледа, сам термин српскохрватскијезик, у њего-вој немачкој верзији, још 1824. године сковао Јакоб Грим, он је озваничен скоро век касније (1923) у првој заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца, пошто је пропао краткотрајни по-

само у времену и околноетима у којима су делали него је била и концеп-цијске природе будући да је Доситеј Обрадовић тежио умереном прибли-жавању народном језику, имајући у виду и мање-више урбанизовани део српског народа, док је Вук Караџић у том погледу био радикалнији и ис-КЈвучивији у односу на језик градског становништва, поготову пречанског (њихов језик је често називао „исквареним"). У суштини, прва концепци-ја имала је више „урбану", а друга превасходно „руралну" усмереност.

191


кушај е иазивом српско-хрватско-словеначки језик. Концепцији заједничког језика Срба и Хрвата, којој су у време Бечког књи-жевног договора погодовале тадашње политичке прилике у Хрватској и Аустроугарској, сада су ишле на руку сасвим дру-ге политичке околности, оличене у тежњама државног врха ка стварању такозваног интегралног југословенства у Краљевини СХС (1918-1929) и касније у Краљевини Југославији (1929-1941).

5. Меандрирање нововековне српске историје од турске окупације до суверене државе, а затим утапање те нововеков-не српске државе у већу државу, коју очигледно нису сви у њој једнако и искрено желели, било је праћено меандрирањем историје српске филологије (са узроцима често изван саме фи-лологије), чији су најексплицитнији израз биле промене у на-зиву језика. Пролазак српске државе кроз Југославију (у коју су многи, па и аутор овог рада, дуже или краће искрено веро-вали, а многи нису) показао се по погубности сличан преласку српске војске преко Албаније у Првом светском рату. Српски народ изашао је из последње Југославије државно исцепкан и сасвим ослабљен, демографски врло оронуо, са нејасним др-жавним границама и симболима, и државним статусом који се једва може назвати вазалским.

И српска филологија данас је у ожиљцима, али са све ја-снијом перспективом да обави или доврши многе послове на описивању, проучавању, култивисању и нормирању српскога књижевног језика у укупној његовој многоликости. Тешкоће нам сада мање могу доћи од суседа, а више од од нас самих, и поготову од светских идеолошких повереника задужених да бришу националну свест малих народа претварајући их у наро-де безличних произвођача, трговаца и потрошача.

Али ко верује у стваралачку снагу Речи, вероваће и у об-новитељску снагу здраве националне филологије, сваке па и српске. А чврста вера је темељ свакога успеха.6

6 Иоле исцрпнија библиографија историје српске филологије обимом би вишеструко премашила обим овог одељка. Много библиографских ин-формација дато је у радовима који су овде цитирани. О српској унутрашњој и спољашњој социолингвистичкој ситуацији у XX веку врло исцрпно (и библиографски) обавештавају књиге Брборић 2000, Брборић 2001.

192

ТРАДИЦИОНАЛНО И МОДЕРНО У СРПСКОЈ ЛИНГВИСТИЦИ

1

Као свако друштво у целини тако н сваки научни рад у ње-му стално је пред избором колико ће се ослањати, с једне стра-не, на традицију, а с друге - на модерне идеје и методе, које градицију проширују или делимично поништавају.

Традиционално и модерно могу се посматрати као појмови који се у много чему узајамно искључују. Када се ствари тако поставе, онда је однос између традиционалног и модерног пре свега питање континуитета или дисконтинуитета, еволуције или скоковитог развоја.

Али традиционално и модерно су такође међусобно усло-вљени делови целине научног и културног развоја, тема и ре-ма научног и културног напретка. Тада се као основно питање поставља: када, у чему и колико ослонац научног развоја тре-ба тражити у традиционалном, а у којим приликама и у којем обиму и садржају у модерном, и како остварити најбољи спој првога с другим.

Два века науке о језику дају више примера континуираног развоја него уочљивијих (али не потпуних) раскида с традицијом (на пример, почеци младограматичарског правца, структурали-зма, трансформационо-генеративне граматике), уз повремено враћање на нека позната питања и њихово поновно разматрање из новог угла.

Српска лингвистика је од својих почетака била пре свега наука о српском језику (независно од назива књижевног јези-ка), што је и данас, природно, њено главно обележје, иако су се у међувремену у оквиру српске лингвистике више или мање развиле и друге лингвистичке гране. Развој српске лингвисти-ке био је одређен општим развојем науке о језику у Европи и

13 Сриски и шеђу великих и малих језика 193


свету, задацима који су се пред српске филологе и лингвисте у појединим периодима постављали као најважннји за српску културу, али и читавим низом других околности: историјских, социјалних па и политичких.

У неким областима српска лингвистика је у погледу одно-са између традиционалног и модерног углавном следила најра-звијеније европске научне средине будући у модерном понекад и испред свог времена, што, додуше, није увек било довољно запажено (на пример, поједине теорије А. Белића, посебно у књизи О језичкој природи и језичком развитку).

2

С обзиром на вишезначност израза традиционално и мо-дерно, обично праћених позитивним или негативним конота-цијама које различити аутори на различит, чак опречан начин могу да им дају, упутно би било разматрање питања о тради-ционалном и модерном у српској или у некој другој лингви-стици почети од ужих пи гања, као што су, на пример:

- Колико су традиционално и модерно супротстављени, а колико комплементарни појмови, у српској лингвистици и уопште?

Колико се у традицији тражи идентитет, а у модерном ме-њање идентитета?

Колико је данас потребно бити традиционалан, а колико је данас уопште могућно бити модеран у српској лингвистици?

- Колико је умесно везивати традиционално за конзерва-тивно, старо, ако не и превазиђено, а модерно за напредно?

- Колико је умесно сматрати научном традицијом само оно што је издржало пробу времена, а модерно изједначавати с помодним?

- Колико је умесно везивати традиционално за национал-но, своје, а модерно за страно?

- Колико однос између традиционалног и модерног у срп-ској лингвистици зависи од односа између традиционалног и модерног у другим научним срединама и како оценити степен такве зависности у данашњој српској лингвистици?

194

Традиционално и модерно у сриској лингвисшици

- Колико одиос између традиционалног и модерног у срп-ској лингвистици треба да буде стално предмет стратегије научног развоја, а колико резултат случајности и личних опре-дељења?

3

Овом приликом, уместо претресања свих наведених пита-ња, ограничићу се тезом да традиционално и модерно немају унапред само позитивне или само негативне вредности него према приликама - некад више једне, а некад више друге садр-жаје, због чега су традиционално и модерно у нечему компле-ментарни, а у нечему супротстављени појмови.

Напредак у лингвистици, српској или било којој другој, заснива се умногоме на способности да се из традиције, своје или стране, као и из модерног, најбоље одвоји од мање доброг, и да се стално успоставља, одржава и негује континуитет изме-ђу најбољег у традицији и најбољег у модерном, уз колико је могућно бесконфликтно превазилажење онога што се оцени као мање успешно, било то у традицији било у модерном. То захтева, поред осталог, избегавање крајности у вредновању, какве су, с једне стране, некритичке глорификације идеја, тео-рија и личности или супротно - потпуна дисквалификација по-јединих научних опуса или чак читавих генерација (обично из разлога који нису научне природе). То се може илустровати двама карактеристичним примерима.

Као пример за прво могао би се узети однос према Вуку Караџићу у великом броју радова посвећеним његовом делу. То дело јесте монуменгално, посматрано у целини, али не и у свакој појединости, а покушаји да се оно објективно критички сагледа још увек су сразмерно малобројни у поређењу са они-ма који су презасићени искључиво суперлативним оценама.

Узмимо само чињеницу да је концепцију заједничког књи-жевног језика Срба и Хрвата формулисану у Бечком књижев-ном договору, коју данас готово нико не заступа ни у српској ни у хрватској филологији, својим ауторитетом међу првима и највише подупро В. Караџић; чињеницу да се од принципа

195


„Пиши као што говориш" све више и иеизбежно одступа, не у смислу општег порицања тог принципа него у смислу његовог еластичнијег спровођења (што су, уосталом, В. Караџићу суге-рисали неки савременици, на пример, руски (в. о томе Гутков 1999) све видљивију чињеницу да је раскид с предвуковском традицијом - како филолошком тако и књижевнојезичком -био непотребно радикалан и да је у сенци В. Караџића дуго остала права мера доприноса филолога чије су идеје и рад ова-ко или онако уграђени у Вуково дело, да се тешко пробијало схватање о неопходности разликовања Вуковог и вуковског је-зика (М. Ивић 1997), да су В. Караџић и поједини његови след-беници практично омели неке важне филолошке иницијативе (на пример, Ј. Стерије Поповића о раду на српској научној тер-минологији) итд. (М. Ивић 2000, 163-175).

Упркос свему томе, дело В. Караџића је, узето у целини, изузетно велико (и то не само значајем који има за српску кул-туру), али не толико да се не би могле више него до сада кри-тички разматрати и поново оцењивати различите његове недо-следности, противуречности, па и концепције које се нису (у целости) оправдале. У различитим периодима и срединама од-мерено и аргументовано формулисана су неслагања с неким странама књижевнојезичке реформе Вука Караџића (која су, на пример, износили Јозеф Добровски, Александар Пипин, Платон Кулаковски, Ватрослав Јагић, Јан Бодуен де Куртене, Јован Скерлић, Меша Селимовић) и она нису толико малоброј-на колико су у српској филолошкој историографији брзо поти-скивана у заборав и усгупала место превасходно најласкавијим оценама.

У вези с тим пажњу заслужује навођење неких уздржаних, па и критичких оцена руских слависта о појединим странама Караџићеве реформе књижевног језика, графије и ортографи-је. Поред познате оцене Платона Кулаковског да је књижевно-језичка реформа Вука Караџића била „слишком поспешна", пишући о томе Владимир Гутков (1999) наводи и негативну оцену словенофила о Вуковој реформи (посебно с обзиром на Караџићев став према јату, јоти, лигатурама с меким знаком итд.), оцену Јана Бодуена де Куртенеа да је фонетско писање једнострано (иако је Бодуен де Куртене у целини високо оценио

196


Караџићеву реформу графије и ортографије), и наводи Јагиће-во мишљење да би Караџићева реформа била остварљива и без толиког инсистирања на фонетском правопису, као и сличну оцену Караџићу иначе склоног Александра Пипина, да ради очувања књижевнојезичког континуитета историјски право-пис не би представљао велики недостатак. Владимир Гутков указује укратко на сазвучност таквих критичких нота с неким савременим гласовима у српској култури, као и с његовим ис-граживањима о присутној тенденцији постепених, али сталних одступања од фонетског принципа у корист морфолошког принципа у савременом српском правопису.

Чињеница је да је Вук Караџић велико име српске културе, али је такође чињеница да је инерција писања о њему искључи-во или готово искључиво у похвалним речима, све до неумере-них хвалоспева (в. Јовановић 2002), превише оставила у сенци неке спорне стране Караџићевог филолошког рада. На пример, ако се велики пројекат стварања заједничког књижевног јези-ка Срба и Хрвата (који је Вук Караџић подржао на Бечком књижевном договору 1850. године) показао, гледано из дана-шње перспективе, најблаже речено, као пројекат који тражи да буде темељно и свестрано превреднован, онда ће то морати да значи и ново вредновање једног значајног дела Караџићевог филолошког опуса, што се, разуме се, мора учинити аргумен-товано и објективно, али и без оптерећења да би то могло да значи велико умањивање укупног значаја дела познатог српског филолога. Неће овде бити сувишно рећи, иако није ново, да је етаблирање мишљења о изузетној вредности књижевнојезичке реформе српског језика коју је извео Вук Караџић, реформе чији је исход требало да буде заједнички књижевни језик Срба и Хрвата, имало (из донекле различитих разлога) немалу и не баш скривену политичку подршку и у Аустроугарској, и у пр-вој Југославији, и у другој Југославији.

4

Насупрот том примеру сагледавања традиције готово ис-кључиво у најлепшем светлу, према чему и ретка одмерена

197


критичка реч звучи скоро светогрдно, стоје примери покушаја грубог дискредитовања неких других њених страна. Неки од таквих покушаја сежу у сам крај XX века, као што је то случај са оценама да су сви или скоро сви велики српски лингвисти после Вука Караџића изневерили српске националне интересе, водили српску лингвистику у погрешном правцу или да су спроводили хрватски филолошки програм на штету српског. Такве неаргументоване оцене обично су у изразу грубе и поли-тички су провидне. (В. о томе више у овој књизи у одељку Ни језици ни културе нису недељиви.) Такви кригичари себе пред-стављају као бранитеље српског језика, који ће окренути нову страницу у историји српске филологије, покушавају да створе привид масовне подршке својим ставовима итд., што је, посма-трано у целини, пример крајње радикалног, црно-белог односа према традицији, величања једних и ниподаштавања других, да би се створио предтекст за покушај преузимања улоге спа-силаца српске филологије, што више личи на покушај преузи-мања политичке контроле над стратегијом даљег развоја српске лингвистике и науке о књижевности.

У сваком случају то се може узети као пример односа пре-ма српској лингвистичкој традицији који не треба следити. Штавише, изнета тврдња може се уопштити. Уместо „утука" и „ратова" врло неједнаке научне вредности, а често сасвим из-ван укуса и узуса научног дијалога, којима српска лингвистич-ка традиција, за разлику од других, толико обилује да су ти „утуци" и „ратови" ушли у наслове радова и попримили скоро жанровска обележја, могло би се пожелети да у српској лин-гвистици уђе у шири обичај мирољубивији, конструктиван на-учни дијалог, подређен првенствено, ако не и искључиво, предмету расправе, научној аргументацији, поштовању друк-чијег мишљења, спремности да се призна грешка и жељи да коначни исход расправе буде у општу корист.

5

Форма овог излагања обавезује на краткоћу и зато ћу даље покушати да оцртам неке важније аспекте односа према модер-ном у лингвистици.

198


Савремени свет добија досад невиђено убрзање, посебно у науци. Све је краћи пут од идеје до њеног објављивања. Научна продукција као да расте геометријском прогресијом, не само због техничких преимућстава дигиталне штампе и електрон-ских публикација него и због све веће рециклаже властитих и туђих идеја па и дословног преношења читавих текстова из пу-бликације у публикацију. Данашњу лингвистичку продукцију све је теже, практично је и немогућно, држати на оку чак и у најопштијим цртама. У том погледу разлике између најразви-јенијих и осталих средина постају све веће.

Прве средине диктирају општи смер, темпо и стандарде научног развоја, имају најефикаснију организацију научног ра-да - од приступа грађи до представљања на Интернету, распо-лажу издавачким и другим маркетингом, који намеће осталима одабране идеје, књиге и ауторе као врхунске итд. Ми смо међу онима који то (углавном) немају.

Први личе на пилоте суперсоничног авиона којима упра-вљају помоћу најбоље технике. Други, с ретким изузецима, ли-че на путнике у истом авиону, који покушавају да нешто виде кроз прозор голим оком иако брзина кретања то не дозвољава, или препричавају оно што су чули од пилота.

Данас је бити модеран у науци више него икада постало за многе врло скупо, и све је скупље. Врхунска наука зато све ви-ше зависи од финансијера, ма како се они звали. Иако се сматра да је у средњем веку филозофија, а с њом мање-више и сва нау-ка, била слушкиња теологије, од XIX века она све чешће служи идеологији (у XX веку пре свега фашистичкој и комунистичкој), да би на крају XX века све више зависила од спреге политике и света финансија. Известан степен толерисаног одступања од такве схеме, негде већи негде мањи, не поништава њену начелну реалност. Што је друштвена организација научног рада разуђе-нија, то су изгледи на индивидуални успех изван такве схеме мањи, готово никакви.

Шта је модерно у лингвистици, то по правилу диктира на-учна елита из престижних, најбоље финансираних институци-ја с најширим међународним реномеом. Највећи део осталих се мање или више труди да буде у току, утолико пре што из та-квих центара обично заиста долазе идеје вредне пажње (због

199


чега се говори и о тзв. фабрикама идеја). Они који нису у уском кругу најбољих немају услова да с њима држе корак и када су једнако способни, а свакако има таквих. Наука постаје све више елитистичка и све масовнија у исто време. Никада није било толико лингвиста који не знају једни за друге. Врх науке се све више уздиже и сужава у односу на њену основицу која као да постаје све шира.

6

Речена је само поједностављена скица проблема. Где је у свему томе место српске лингвистике? Ако израз српска лин-гвистика не изгуби смисао, као што се надамо да неће, она би морала и даље истрајавати у напорима да прати, а у нечему мо-жда и догради истраживања у врхунској теоријској лингвисти-ци и подстиче примену достигнућа модерне лингвистике у проучавању српског и других словенских и несловенских јези-ка, што би, као уосталом и до сада, био предмет пажње мањег броја теоријски оријентисаних лингвиста у Југославији. При томе неке области, за чији развој у Југославији не постоје основни услови (на пример, аутоматско превођење, вештачка интелигенција) вероватно ће се и даље „покривати" само на нивоу опште информације.

Однос према модерном, као и однос према традицији, треба-ло би да у првом реду буде предмет стратегије научног развоја.

У условима у којима српска лингвистика улази у XXI век, стратегија научног развоја морала би бити усмерена на стварање што боље организованог научног рада за достизање што већег броја остварљивих циљева којима тежи модерна лингвистика у свету. То значи, пре свега, рангирање лингвистичких области (теоријска лингвистика, дескриптивна, примењена и друге) према њиховом значају за српску културу и према могућности-ма (кадровским, материјалним и другим) да се одређени циљеви остваре, јер је једнако интензиван рад у свим лингвистичким областима нереалан, а препуштање да случајне околности и лична опредељења одређују приоритете није рационално. То такође тражи планирање лингвистичког кадра према датим

200


критеријумима, поред оеталог и зато што не могу и не морају сви лингвисти једнако интензивно пратити све промене у мо-дерној лингвистици у свету, утолико пре уколико се баве пита-њима којима се у свету мало ко бави. То захтева и критичко вредновање резултата модерне лингвистике, посебно са стано-вишта њиховог значаја за приоритете српске лингвистике, као и подстицање истраживања која могу да представљају допри-нос националне културе и науке модерним токовима науке о језику. Најзад, и не последње по значају, то подразумева и не-говање развојног континуитета тако да се модерно, колико је то могућно, наслања на традицију, уместо пренаглашеног су-протстављања свега модерног традицији уопште и национал-ној традицији посебно.

7

Наука о језику, као и наука уопште, иде путем за који се верује да је пут научног напретка, ослањајући се, с једне стра-не, на традицију, а с друге - на модерно. Оно што је данас мо-дерно сутра може постати део традиције, а оно што је данас традиција сутра може бити у новом светлу нредстављено као нова научна мисао. У таквом сталном пребацивању тежишта с традиције на модерно и обрнуто остварује се ритам и динами-ка научног развоја. Покушаји корачања само једном ногом, или занемаривања једног у корист другог - традиције у корист модерног или обрнуто - односно нарушавање неопходног сталног еквилибријума између традиционалног и модерног, било би расипање снага, губљење равнотеже и заостајање у оп-штем ходу и темпу развоја савремене науке о језику.

201

СРПСКА ЛИНГВИСТИЧКА СЛАВИСТИКА ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА XX ВЕКА

Историјски оквири Српска лингвистичка славистика1 деведесетих година XX

века, супротно велнким условностима многих декадних пери-одизација научног развоја, доста се јасно разликује од стања у којем је српска лингвистичка славистика била у некој од прет-ходних деценија. Разлози томе нису искључиво научне приро-де, него су пре свега историјски и друштвено-политички. Као што је у српској историји XX век згуснут између ратних годи-на 1912. и 1999, тако је и последња деценија XX века, као изу-зетно трагично и у целини ратно раздобље за српски народ, историјски омеђена годинама 1991. и 1999, гј. почетком насил-не сецесије западних југословенских република (1991) и ратом Североатлантског војног савеза против Савезне Републике Ју-гославије (1999). Издвајање четирију федеративних република из састава друге Југославије и стварање Савезне Републике Ју-гославије 1991. године, са Србијом и Црном Гором као јединим републичким јединицама, имало је за последицу промену дру-штвено-политичког статуса српскохрвагског књижевног јези-ка и формирање нових, засебних језичких политика и језичког

1 Терминолошки израз српска лингвистичка славистика овде, и уопште, означава пре свега истраживања српских лингвиста која имају за предмет српски и друге словенске језике. Као што између лингвистичке славистике и других грана славистике постоје области и дисциплине пре-лазне природе (на пример, реторика, версификација, стилистика итд.), та-ко ни национална одредница у том изразу нема апсолутно оштрих грани-ца. Значајан је допринос проучавању српског и других словенских језика који у Југославији дају лингвисти других националности, а заслужује да се има у виду допринос који тој предметној области дају српски лингви-сти на страни - као гостујући професори, сарадници у међународним ча-сописима, страним издавачким кућама и сл.

202

Сриска лингвисшичка слависшика...

планирања, како у новоствореним државама, у којима се дотле књижевни језик звао српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски (поред других назива) тако и у трећој Југославији.

Прве и највидљивије промене тицале су се назива и устав-ноправног статуса дотадашњега српскохрватског књижевног језика и његових писама у новим државним творевинама и у Савезној Републици Југославији. С тим променама ишле су и промене књижевнојезичке норме. У Хрватској су нормативне промене умногоме претходиле оним уставноправним, које су тај процес максимално интензивирале. У СР Југославији и у Босни и Херцеговини уставноправна језичка регулатива и нова норма-тивистичка литература следиле су ток историјских догађаја, разуме се, не увек једнаким темпом нити на исти начин. Чиње-ница да је један до тада колико-толико јединствено нормирани језик (на пример, у фонетско-фонолошком погледу варијантно издиференциран мање од савременог енглеског језика) наста-вио да постоји под неколико назива и у различитим друштве-но-политичким окружењима, иако крајње необична, донекле је ослободила лингвисте потребе да, бавећи се нормативистичким питањима, често више воде рачуна о могућним политичким по-следицама појединих решења него о језичкој стварности.

У СР Југославији, где је остало двојство писма (ћирилица и латиница), изговора (екавица и ијекавица), а донекле и назива језика (српски и, све ређе у употреби - српскохрватски), није нестала неопходност сталног балансирања у језичкој политици и језичком планирању између елемената таквих двојстава него је само донекле ублажена. Како због тога тако и због хитности стандардизације српског језика у новим околностима, а понај-више као природан след много раније започетих проучавања српског и других словенских језика - која су сада делимично морала бити појмовно-терминолошки модификована - упркос крајње неповољним приликама за научноистраживачки рад и за објављивање радова сриска лингвистичка славистика дала је током деведесетих година низ значајних резултата.2

2 В. више о томе у радовима: М. Каскууашшс, 81апс1агс1 Зегћо-Сгоа-Иап ап<1 (Не IНеогу о / 1ап%иа%е р1атп%. - ^ап§иа§е Р1ашп§ т Уи§081ауја. -КЉ. Капко Вицаг.чкј апс! СеНа НахукезадогЉ. Со1итћш, Оћт : 81ауЈса Ри-

203

11редрш 11ипер: Сриски између великих и малих језика

Лингристички оквири

Специфичноети развоја српске лингвистичке славистике током деведесетих година овога века такође су одређене оп-штим развојем лингвистике и славистике у свету, као и у Југо-славији и Републици Српској. Разноврсност савремених лин-гвистичких теорија и методологија неизбежно се одразила у по много чему модификованом виду и на радове српских и југо-словенских лингвиста и слависта. Током деведесетих година у њиховим истраживањима и даље доминирају питања лингви-стике текста и контекстуалне лингвистике, анализе дискурса, прагматике, теорије говорних чинова, социолингвистике, пси-холингвистике, ређе и неуролингвистике, и историје српске и словенске филологије.3 Уочљиво је порасло интересовање за

ћНзћегз, 1992, р. 93-100; М. КасЈоуапоуЈс, Уи^ох1ауја: 1мп%иа%е аИиапоп. -Тће Епсус1оресНа о(Хап§иа§е апс! 1лп§ш811С8. Уо1. 1-10, ЕЉ. А. Акћег ап<1 Ј. М. 1Ј. ЗЈтрзоп, ОхСог(1, 1993, р. 5077-5078; као и у књизи - Српски је-зик на крају века. Ред. М. Радовановић. - Београд, 1996, а у њој посебно код М. Радовановића (Предговор, 1-17) и Б. Брборића (Предисторија и социолингвистички аспекти. 17-37). Етно-конфесионални, културно-историјски, правно-политички и социолингвистички оквири настанка и развоја српског језика подробније су размотрени и у раду Б. Брборића Српски језик. - Ов1еигорЈзће 1лпдш511к. - 1Јуе Нтшћк (е<±). - ЕеЈр21§, 1999, где је дат и преглед научно-културних и наставно-научних институција у којима се проучава, учи и негује српски језик у СР Југославији и Републи-ци Српској с прегледом репрезентативних новијих публикација и оценом достигнућа и слабости ујезичкој науци и језичкој политици.

3 Нпр. (редом објављивања), Језичка политика и планирање језика у Југославији. - Приредила Вера Васић. - Нови Сад, Филозофски факул-тет, 1990; Математичка и рачунарска лингвистика - теорија и пракса: зборник радова. - Београд, 1990; С. Савић, Дискурс анализа. - Нови Сад, Филозофски факултет, 1993; В. Васић, Новински рекламни оглас, Студи-ја из контекстуалне лингвистике. - Нови Сад, Добра вест, 1995; Д. Ми-рић, Упитни исказуруском и српском језику. - Докторска дисертација. -Нови Сад, Филозофски факултет, 1996; Људ. Поповић, Епистоларни дис-курс украјинског и српског језика. - Докторска дисертација. - Београд, Филолошки факултет, 1996; М. Радовановић, Списи из контекстуалне лингвитике. - Сремски Карловци - Нови Сад, Издавачка књижарница Зо-рана Стојановића, 1997; И. Грицкат-Радуловић, Наука о језику у делат-ности Академије. - Отисак из Гласа САНУ ССС1ЈСХ1Х, Одељење језика

204


когнитивну лингвистику.4 Општа одлика таквих теоријских радова јесте да у њима емпиријску базу чини првенствено гра-ђа из матерњег језика истраживача, који је у Југославији најче-шће српски, ређе грађа из других словенских и несловенских је-зика, што је мање-више аналогно ситуацији у другим словенским славистичким срединама. Поред тога, видљиво је и одсуство сасвим чврстог теоријско-методолошког везивања за одређену лингвистичку школу или правац.

Синтезе, сабрани и изабрани радови

Деведесете године за српску лингвистику јесу, с једне стране, године крупних промена у језичкој политици и језич-ком планирању, а, с друге стране, то су године сабирања најбо-љег што је урађено у претходним деценијама и објављивања низа нових радова. Уз то су ишли повремени, срећом неуспе-ли, покушаји да се српско лингвистичко наслеђе превреднује према новим дневнополитичким мерилима и појединим лич-ним амбицијама.

и књижевности, књ. 15, 1996; Истраживања језика и око језика, Збор-ник радова посвећен професору Науму Димитријевићу. - Приредила С. Ђолић. - Београд, 1996; Ј. Милојевић, Мозак и говор. - Београд, Филоло-шки факултет, 1996; Р. Симић, Политички дискурс, Инфлација речиуса-моуправном друштву СФРЈи језичка профилакса. - Земун, Актуел, 1996; Актуелна питања граматике српског језика. Гл. уредник Ј. Планкош. -Суботица, Градска библиотека - Београд, Институт за српски језик СА-НУ - Народна библиотека Србије, 1999. (В. такође литературу наведену уз одељке о граматичким, стилистичким и нормативистичким исиитива-њима у овом раду.)

4 В., на пример, Д. Кликовац, Концептуализација и предлошка реали-зација садржавања (на примерима српскохрватског и енглеског језика), докторска дисертација. - Београд, Филолошки факултет, 1995; В. Поло-вина, Прилози за когнитивну лингвистику. - Београд, Филолошки факул-тет, 1996; Блиски принципима когнитивне лингвистике показали су се принципи теорије семантичких локализација изложени у књизи: П. Пи-пер, Језик и простор (Београд, 1997), које је аутор, независно од каснијег формирања когнитивне лингвистике, развијао и излагао у више радова од краја седамдесетих година.

205


Напори да се постигие брижљивији однос према српском лингвистичком и славистичком наслеђу испољавали су се обе-лежавањем важнијих годишњица истраживачког и наставног рада, организовањем научних скупова и објављивањем зборни-ка реферата с тих скупова (на пример, поводом стогодишњице лексикографске делатности САНУ, стогодишњице полонистике у Србији, стодвадесетогодишњице Катедре за славистику Бео-градског универзитета и педесетогодишњице Славистичког друштва Србије),5 али и објављивањем изабраних и сабраних дела истакнутих српских слависта и лингвиста, као и јубилар-ним зборницима у част појединих слависта, у којима се кроз биобиблиографске и друге радове осветљавају индивидуални научни опуси у српској славистици и лингвистици: зборници у част проф. Р. Бошковића (Стварање, Подгорица, бр. 47), проф. Александра Младеновића (36МСФЛ XXXIII), проф. Вере Јер-ковић и проф. Јована Јерковића (ЗМСФЛ XXXVII), проф. Жи-војина Станојчића (Српски језик I, 1-2) и др.

Завод за издавање уџбеника започео је 1998. године са об-јављивањем изабраних дела Александра Белића,6 а приштин-ско Јединство издало је 1990. том изабраних радова Павла Ивића, чије је изабране студије нишка Просвета објавила 1991. године у три тома, док је исте године у издању Књижар-нице Зорана Стојановића изашла и прва књига (четврти том) целокупних дела тог водећег српског слависте током неколико

5 Сто година лексикографског рада у САНУ. - Главни уредник П. Ивић. - Приредио Д. Ћупић. - Београд, САНУ и Институт за српски је-зик САНУ, 1993; Сто година полонистике у Србији, Зборник радова са јубиларног научног скупа. Ред. одбор, Г. Јовановић и др. - Београд, Кате-дра за елавистику Филолошког факултета, Славистичко друштво Србије, 1996; Сопоставителћнме и сравнителћние исследованш русского и дру-гихлзиков. - Отв. ред. Б. Станкович. - Белград, Филологическии факулв-тет, 1996. и др.

6 А. Белић, Изабрана дела, т. 1 (1998), 6, 8 (1999). - Београд, Завод за уџбенике и наставна средства. (Т. 1: Општа лингвистика. Приредила М. Ивић; т. 6: О великим ствараоцима. Вук Караџић. Ђура Даничић. Пе-тар II Петровић Његош. Бранко Радичевић. Стојан Новаковић, прире-дио А. Младеновић; т. 8: Око нашег књижевног језика. Приредио А. Младеновић.)

206


последњих деценија.7 Објављене су и зборничке проблемски конципиране књиге Милке Ивић: О језику Вуковом и вуков-ском (1990) и, после Лингвистичких огледа из 1983, нови лин-гвистички огледи с фокусом на теоријским и типолошким пи-тањима семантике назива за боје и другим питањима лексичке и граматичке семантике превасходно српског језика, као и нова издања чувених Праваца у лингвистици (1990, 1996).8 Научно дело Ивићевих, као и њихов укупан досадашњи славистички рад, осветљени су и из посебног, личног угла, у форми радиј-ских разговора с Милошем Јевтићем, који је пре тога српску славистику задужио, уз неколико десетина књига интервјуа са српским интелектуалцима различитих профила, и збирним књигама разговора с југословенским и страним славистима.9

У познатој библиотеци Ивана Чоловића ХХвек изашла су 1996. и 1997. године сабрана дела Ранка Бугарског, у којима се општелингвистичка и социолингвистичка питања разматрају превасходно на примерима језичке ситуације у Србији и Југо-славији.10

7 П. Ивић, О језику некадашњем и садашњем. - Београд, БИГЗ -Приштина, Јединетво, 1990; П. Ивић, Изабрани огледи, књ. 1-Ш. Прире-дили С. Реметић, Н. Богдановић. - Ниш, Просвета, 1991. (I О словенским језицима и дијалектима, II Из историје српскохрватског језика, III Из српскохрватске дијалектологије); П. Ивић, Целокупна дела. У ред. М. Радовановића. - Нови Сад, Књижарница Зорана Стојановића, 1991- [До сада објављено, књ. I О говору Галипољских Срба (1994); књ. III Српско-хрватски дијалекти. Њихова структура и развој (1994); књ. IV О Вуку Караџићу (1991); књ. У11/2 Прозодија речи и реченицеу српскохрватском језику (1996); књ. VIII Преглед историје српског језика (1998); књ. Х/1 Расправе, студије, чланци. О фонологији (1998)].

8 М. Ивић, О језику Вуковом и вуковском. - Нови Сад, Књижевна за-једница, 1990; М. Ивић, Озеленом коњу, Нови лингвистички огледи. - Бе-о^рад, Словограф, 1995; М. Ивић, Правциу лингвистици. Осмо издање. -Београд, Словограф, 1996.

9 М. Јевтић, Са светским славистима. - Београд, Дечје новине, 1991; М. Јевтић, Са домаћим славистима. - Београд, Завод за уџбенике и наставна средства - Вукова задужбина - Орфелин, 1996; М. Јевтић, Иви ћеви, Ранији и садашњи разговори. - Београд, Партенон, 1998.

10 Посебно следеће књиге из Сабраних дела Р. Бугарског, књ. 3. Је-зик у друштву (1996), књ. 8. Језику контексту (1997); књ. 11. Језик од мира до рата (1997); књ. 12. Језик и друштвена криза (1997).

207


Поред тога, више лиигвиста и слависта објавило је аутор-ске зборнике у којима је*представило своје изабране радове из одређене проблемске области, мање или више прерађене и до-пуњене новим радовима.11

Стандардизација сриског језика

У друштвено-политичким приликама које су настајале у процесу одвајања четирију република од СФРЈ мењао се ста-тус српског књижевног језика, односно мењали су се језичка политика и језичко планирање у СРЈ. Уз политичку и државно--правну сецесију Хрватске и Босне и Херцеговине ишла је књижевнојезичка сецесија (ретка социолингвистичка појава). Политичком вољом од до тада једног, варијантно издиферен-цираног језика, створена су три књижевна језика с различитим називима (српски, хрватски, бошњачки), с различитим стату-сима у државама у којима се ти језици говоре, донекле и с раз-личитим односом према писмима, али с готово идентичном структуром (уз настојање да се у новим државама створе што

И А. Младеновић, Славеносрпски језик. - Нови Сад - Горњи Ми-лановац, 1989; А. Младеновић, Књига о Његошу. - Београд - Горњи Ми-лановац, 1989; Ж. Станојчић, Синтаксичке студије. - Никшић, 1990; М. Радовановић, Списи из синтаксе и семантике. - Сремски Карловци, Из-давачка књижарница Зорана Стојановића - Нови Сад, Добра вест, 1990; А. Пецо, Књижевни језик и народни говори. - Мостар, Прва књижевна комуна, 1990; М. Окука, Огледи о нашем књижевном језику. - Никшић, Универзитетска ријеч, 1990; М. Дешић, Из српскохрватске лексике. -Никшић, Универзитетска ријеч, 1990; Ј. Јерковић, Језик и писци. - Нови Сад, Матица српска, 1991; В. Половина, Огледи из опште лингвистике. -Београд, Научна књига, 1992; М. Станић, Лингвистички листићи. - Ник-шић, Унирекс, 1993; Б. Остојић, Из црногорске лексикографије и лексико-логије. - Никшић, Унирекс, 1992; А. Младеновић, Прилози о Његошу. -Ваљево, Ваљевска штампарија, 1996; М. Радовановић, Списи из кон-текстуалне семантике... (в. напомену 3); П. Пипер, Језик и простор... (в. напомену 4); М. Ковачевић, Синтакса сложене реченице у српском језику. - Београд, Рашка школа - Србиње, Српско просвјетно и културно друштво Просвјета, 1998; Б. Станковић, Лексикографски огледи. - Бео-град, Славистичко друштво Србије, 1999.

208


веће посебности и у инвентару јединица, посебно у општем и терминолошком лексичком фонду).

За разлику од политичког окружења „отцепљених" језика, које је налагало да се језичка политика води у правцу што из-разитијег диференцирања у односу на српски књижевни језик, ситуација у којој се нашао српски књижевни језик, а с њиме и српска лингвистика, била је сложенија (у много чему још увек је таква). У изразито нестабилним политичким околностима, насталим услед државноправне издељености српског етничког бића и српског језичког простора, требало је артикулисати но-ву језичку политику и осмислити друкчије језичко планирање. Оквир за језичку политику дали су пре свега државни органи у СР Југославији, Републици Српској и Републици Српској Кра-јини одговарајућим уставним решењима, а степен неусаглаше-ности тих трију језичких политика био је приближно сразме-ран степену укупне политичке неусаглашености међу њима. Српски слависти окренули су се раду на пословима стандарди-зације српског књижевног језика у новим историјским и дру-штвено-политичким приликама, али ни они, поготову на по-четку деведесетих година, нису деловали довољно сложно. Почетак последње деценије овога столећа српски књижевни језик дочекао је у јединствено необичном статусу постојања у два изговорна лика (екавском и ијекавском), с двама писмима (ћирилицом и латиницом) и двама називима (српски и, све ре-ђе, српскохрватски), при чему се та двојства не поклапају, ни-ти су елементи тих двојстава увек статусно и употребно равно-правни. Дода ли се томе државна издељеност српског језичког простора, и повремено врло јаке тежње да се политички мани-пулише језичким питањима, као и амбиције појединаца да на-праве брзе професионалне и политичке каријере заступајући, у историјски крајње нестабилном времену, језичку политику по-пулизма и екстремног национализма, јасно је да се српска лин-гвистичка славистика почетком деведесетих година налазила у тешком стању. Задаци су били многобројни и хитни, захтеви времена изузетно велики, а услови за рад конфузни и у целини доста неповољни. Део лингвистичког кадра, па и јавног мње-ња, како онај који је наставио да подржава идеје пролетерског интернационализма, тако и онај који је прихватао идеологију

14 Српски ИЈмеђу великих и малих јечика 209


мондијализма као „вестернизоване верзије интернационали-зма" (где се нашло доста идеолошких конвертита), нерадо је гледао на покушаје да се језичка политика и језичко планира-ње организују око концепта српског књижевног језика, а не српскохрватског књижевног језика, као и на враћање ћирили-ци статуса примарног писма српске културе.

У тој ситуацији, као што се и могло очекивати, део српске славистике захватиле су оштре полемике. Неке од њих биле су наставак ранијих полемика, друге су започели нови учесници. У општим цртама тај унутарсрпски филолошки „рат за српски језик и његову стандардизацију" обележила су током деведесетих година четири догађаја: припрема, израда и прихватање новог српског правописа; увођење екавице као службеног изговора у Републици Српској; настанак и рад Одбора за стандардизаци-ју српског језика и полемика поводом декларације-памфлета Слово о српском језику.

Иако су околности налагале сложно усредсређивање најбо-љих лингвистичких стручњака на изграђивање савременог, је-динственог и стабилног српскога језичког стандарда, 1993. [1994] године објављена су два правописа српског језика, а не-дуго затим (1994) и трећи.'2 (Покушај стварања црногорског правописа ни називом ни крајњом несолидношћу, како идеје та-ко и њене реализације, не заслужује више од помињања као илу-страција бизарних израслина на ткиву једног ружног времена.)

Правопис српскога језика у издању Матице српске на-стао је као плод претходног дугогодишњег колективног рада већег броја стручњака који су у оквиру Правописне комисије

I2 М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Правопис српскога јези-ка. - Нови Сад, Матица српска, 1993; Р. Симић, Ж. Станојчић, Б. Осто-јић, Б. Ћорић, М. Ковачевић, Правопис српског језика са рјечником. - Бе-оград - Никшић, 1993; М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Правопис српског језика. Школско издање. - Нови Сад, Матица српска, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1995; М. Дешић, Правопис срп-ског језика, Приручник за школе. - Друго издање. - Београд, Привредни преглед, Никшић, Унирекс, Земун, Нијанса, 1995. (3. допуњено издање, 1998); Р. Симић, Правописни приручник српскога књижевног језика. -Београд, Друштво за проучавање и неговање српског језика, 1998.

210


радили иа усавршавању Правописа српскохрватскога књижев-ног језика Матице српске из 1960. године у складу с промена-ма у језичкој стварности и у науци о српском језику. Полазећи од најбољих елемената претходног правописа Матице српске (и потребе за очувањем неопходног степена правописног кон-тинуитета), резултата до којих се дошло у оквиру Правописне комисије, као и сопственог рада на правописној проблематици, М. Пешикан, Ј. Јерковић и М. Пижурица приредили су 1993. [1994] године, у издању Матице српске, нови правопис - први целовит правопис под називом Правопис српскога језика. Гото-во истовремено, 1993. [1994] године, и за многе неочекивано, у издању Унирекса из Никшића и ЧИП-а из Београда појавио се Правопис српског језика Р. Симића, Ж. Станојчића, Б. Остоји-ћа, Б. Ћорића и М. Ковачевића, чији је највећи део написао Р. Симић, углавном на основу свога рада о правописним питањи-ма из 1991.13 Начела на којима су та два правописа била напи-сана толико су се разликовала да се њихово усаглашавање по-казало немогућим.14 Уследиле су полемике, највећим делом новинске, у којима су посебну оштрину показали поједини ко-аутори и присталице Унирексовог правописа, не устручавају-ћи се ни политичких инвектива (на пример, да Матичин право-пис није довољно српски јер се у њему израз српски језик не среће довољно често), ни напада на личност аутора Матичиног правописа и његових рецензената, посебно на П. Ивића.15 У гаквој атмосфери М. Дешић 1994. године објављује Правопис српскога језика, приручник за школе са основним циљем да по-пуни потребу за краћим правописним приручником намење-ним школској употреби. Следеће, 1995. године објављен је и Матичин школски правопис српског језика, а затим (1998) и Правописни приручник српског књижевног језика (1998) Р. Си-

13 Р. Симић, Српскохрватски правопис, Нормативистичка испитива-ња у ортографији и ортоепији. - Београд, Научна књига, 1991.

14 М. Пешикан, Поређење понуђених правописних правила. - Наш језик, ХХ1Х/5, 1995, 259-278.

15 Р. Маројевић и М. Ковачевић су се поводом правописних и нор-мативистичких питања најчешће оглашавали у дневној и ревијалној штампи. М. Ковачевић је такве своје текстове објавио под заједничким насловом У одбрану језика српскога (Београд, Требник, 1997).

2 1 1


мића и Правописие комисије при новооснованом Друштву за неговање и проучавање српског језика. Правопис М. Дешића већим делом био је усаглашен с Матичиним правописом, али једним делом ни у новдјим издањима није био сасвим усагла-шен, због чега његова функција тада објективно није била по-пуларизација Матичиног правописа. То је правописну ситуа-цију учинило још компликованијом, посебно када се посматра из угла професора и лектора српског језика, који су се морали определити којег ће се правописа држати у раду. Тензија због таквог стања почела је да попушта после одлуке Министарства за просвету Републике Србије 1996. године да се у школама примењује правопис српског језика у издању Матице српске, али није тиме била у потпуности отклоњена. Полемика око српских правописа, коју су подстицали неки од аутора и приста-лица никшићког правописа, водила се и преко за ту прилику организованих трибина, округлих столова, књижевних промо-ција, у ревијалној штампи и књижевним часописима и сл. (Бео-град, Топуско, Бања Лука, Никшић и другде).

Нови талас полемика, које се често не би могле без много условности назвати научним, иако су у њима учествовали на-учници, уследио је 1994. године и био је изразито персонали-зован.16 Иако та ружна прича из историје паранаучних полеми-

16 Оштрица иапада била је уемерена нрвенствено на академика Па-вла Ивића, а затим и на лингвисте који су у тој полемици узели реч да оповргну речи Ивићевог критичара као нетачне, а и као непримерене по тону и изразу. Почело је у форми дискусије на Другом конгресу српских интелектуалаца (Београд, 22-23. априла 1994) изјавом Р. Маројевића да П. Ивић намерава да укине ијекавски изговор српског књижсвног језика и олакша кроатизовање Срба ијекаваца као, наводно, идејни творац одлу-ке руководства Републике Српске о екавици као службеном изговору српског књижевног језика у тој републици. Ни тада ни касније нису на-ведени докази за такве тврдње, али је њихов аутор ипак ту тезу варирао у четрдесетак интервјуа и чланака (углавном новинских) све до 1999. го-дине. Све грубље квалификације које су при томе упућиване П. Ивићу сводиле су се на покушај његовог научног, националног и моралног де-завуисања. П. Ивић је на те нападе ретко одговарао све док они нису у још ружнијем тону били обновљени, после саопштења Одбора за стан-дардизацију српског језика о „декларацији" о српском језику (в. ниже на-помену 19). Дотле су у заштиту истине, достојанства српске лингвистике и угледа П. Ивића реч повремено узимали други слависти (Пре свих и вр-

212


ка не епада у лннгвистичку славистику, него се плете око ње, пред њом се не могу затворити очи ни када се разматрају пи-гања развоја новије српске славистике. Полемика је као прози-ран (у ствари - тобожњи) повод имала увођење екавице као службеног изговора у Републици Српској, при чему је то соци-олингвистичко питање било заоденуто у ултранационалистичку форму бриге за српски народ и српски књижевни језик. Поле-мику су подстицали и у њој вољно или невољно учествовали лингвисти, и она је у извесном степену утицала на организаци-ју научног и наставног рада у српској лингвистичкој слависти-ци деведесетих година XX века. Тај утицај имао је, ипак, и по-зитивне стране, јер је убрзао сазревање свести о неопходности бољег организовања рада на стандардизацији српског књижев-ног језика на основама најбољег што је до тада било изграђено у српској лингвистичкој славистици, на основама модерних лингвистичких сазнања и најактуелнијих националних и дру-штвених потреба. Резултат тог сазревања било је стварање Од-бора за стандардизацију српског језика.

Одбор за стандардизацију српског језика основан је у Београду 12. децембра 1997. године договором САНУ, ЦАНУ, АНУРС, Матице српске, Института за српски језик САНУ, свих универзитета у Југославији и Републици Српској, одно-сно њихових филолошких и филозофских факултета, и Српске књижевне задруге. Оснивање Одбора, чији је први председник био академик Павле Ивић, а секретар Бранислав Брборић, пред-ставља до сада најзначајнији корак ка институционализовању рада на проучавању и даљој стандардизацији српског језика са основним циљем да се на том за српску културу изузетно ва-жном послу окупе појединци и институције које могу дати нај-већи допринос систематском нормирању српског књижевног језика на целокупном српском језичком простору, са екавским и ијекавским изговором, доношењу одговарајућих докумената и приручника, уклапању српског језика у међународне пројекте

ло успешно Д. Петровић, в. посебно, Д. Петровић, Школа немуштог је-зика. - Нови Сад, Цветник, 1996). Пошто је у неколико одговора П. Ивић показао бесмисленост тврдњи о антисрпској, а прохрватској завери, чији је он, наводно, центар, полемика се, можда дефинитивно, утишала.

213


и стаидарде, унапређивању сарадње с државним органима на питањима језичке политике и језичког планирања итд. Одбор ради у пленуму и у комисијама (за фонологију, за морфологи-ју и творбу речи, за синтаксу, за лексикологију и лексикогра-фију, за праћење и истраживање правописне проблематике, за историју језичког стандарда, за односе са јавношћу и решава-ње неодложних питања и за стандардни језик у школству, ад-министрацији, издаваштву и јавним гласилима, за корпусну лингвистику). Почетак рада Одбора и његових комисија био је претежно конститутивне природе, али се одмах почело и с ра-дом на конкретним и најважнијим пословима какви су израда српског језичког стандарда у области фонологије, творбе речи и синтаксе, израда одговарајућих библиографија и картотеке актуелних питања, одговори на питања која се тичу језичке норме (у часопису Језик данас), организовање научних скупо-ва и објављивање реферата с тих скупова, објављивање списа о раду Одбора итд.17

Чињеница да су и српски народ и југословенска држава, са свим народима који су тада у њој живели, током деведесетих проживљавали један од најтежих периода у својој историји, неминовно се одразила и на лингвистичку славистику. После-дице се нису испољиле само у тешкоћама око назива и статуса српског језика и писма, око проблема стандардизације језика, у промени лингвистичких интересовања, као и у отежаним условима за научноистраживачки рад и публиковање, него и у покушајима отворене дневнополитичке инструментализације лингвистичких питања и институција које се њима баве.

Екстремни облик уплитања политике у лингвистичку сла-вистику пада на август 1998. године када је прво у дневном ли-сту Политика (1. и 8. августа 1998), а затим и у засебној бро-шури преведеној на неколико језика, објављен текст (памфлет у форми декларације) насловљен као Слово о српском језику. Ту су грубим комбиновањем неких општепознатих научних истина с полуистинама и потпуним нетачностима, што пои-

17 К новој писмености. - Приредио Р. Гачевић. - Београд, Научна књига, 1998; Списи одбора за стандардизацију. - Приредили Р. Гачевић, Ј. Вуксановић. - Београд, Институт за српски језик.

214


менце, што имплнцитно, оглашени за политички корумпиране и научно некомпетентне личности (које су свесно или несве-сно радиле на штету српског језика и српског народа) практич-но сви српски филолози после Вука Караџића до данас (осим, ваљда, потписника Слова).ш Фактички, то је био покушај гру-не углавном некадашњих идеолошких бораца из једнопартиј-ске Југославије да, уз јаку подршку државним структурама блиских медија, ударе по највећим ауторитетима српске лин-гвистике с позиција ултранационализма, како би обезвредили њихов научни рад и углед у јавности, и стекли потпуну кон-тролу над кадровском политиком у српској филологији. Доно-шење новог Закона о Универзитету Републике Србије и поста-вљење владином одлуком главног потписника Слова за декана Филолошког факултета Универзитета у Београду (после осам месеци под притиском јавности, а пре свега због протеста сту-дената и професора Филолошког факултета, морао је да подне-се оставку на ту функцију), а затим кадровске чистке које су на том факултету уследиле и незаконита запошљавања потписника Слова и њихових истомишљеника на Филолошком факултету, показали су да је читав тај филолошко-политички случај имао не баш много скривену подршку неких утицајних државних чинилаца, и да је могао имати дугорочне негативне последице ио српску славистику. Укратко, објављивањем те декларације-памфлета у српској славистици и филологији за неко време је инсталиран један феномен који је најсличнији „маризму" со-вјетских времена прве половине XX века. Иако је одмах добио сасвим негативну оцену од стране за то најмеродавније инсти-

18 Аутори „декларације" (В. Бојић, М. Влајиеављевић, П. Р. Драгић, М. Ђурић, М. Ковачевић, 3. Костић, Р. Маројевић, П. Милосављевић, С. Ракитић, Т. Росић, Б. Ћорић, М. Шћепановић), наступајући као да говоре у име свих српских филолога и у име иначе непознате организације Свет-ски сабор Срба, представили су себе као једине праве заштитнике срп-ског књижевног језика, називајући савремени књижевни језик Хрвата једноставно српским, а књижевност на том језику такође српском итд. Свој текст су због нечега назвали законоправило и датирали га годином 7605. од стварања света. Тај текст не би заслуживао осврт на овом месту да није представљао груб покушај политичког утицања на организовање научноистраживачког и наставног рада у српској славистици.

215


туције19 (в. горе о саставу Одбора за стандардизацију српског језика) и био релативно изолован, он је био освојио неке важне позиције и, нажалост, неко време прогредирао омогућујући својим присталицама брзе каријере, које се уобичајеним ака-демским путем не би могле остварити. Поред дела дневне штампе и медија, главну подршку закаснелој југословенској верзији маризма дао је часопис Србистика, орган Друштва за обнову србистике (основаног 1997. године када је и покренут тај часопис).

Поред правописа и радова најнепосредније везаних за правописну проблематику српска нормативистика била је предмет и у више других радова.20 Значајан допринос развоју и стабилизовању српске језичке норме имају радови посвећени, у целини или знатним делом, ужим нормативистичким задаци-ма, као што су терминолошка питања21 или неговање културе

19 У одбрану достојанства српске језнчке науке (Саопштење надле-жних комисија Одбора за стандардизацију српског језика), Политика, 15. августа 1998. Критика Слова дага је и у чланку: П. Пипер, Ни језици ни културе нису недељиви. - Језик данас, 1998, 8, 1-5.

2 0 Упор. М. Ивић, О језику Вуковом и вуковском. - Нови Сад, Књи-жевна заједница, 1990; П. Ивић, О језику некадашњем и садашњем. - Бе-оград, БИГЗ - Јединство, Приштина, 1990; А. Пецо, Књижевни језик и народни говори. - Мостар, Прва књижевна комуна, 1990; М. Окука, Огле-ди о нашем књижевном језику. - Никшић, Универзитетска ријеч, 1990; Језичка политика и планирање језика у Југославији. - Приредила Вера Васић. - Нови Сад, Филозофски факултет, 1990; П. Ивић, И. Клајн, М. Пешикан, Б. Брборић, Језички приручник. - Београд, РТБ, 1991; Р. Симић, О нашем књижевном језику. - Никшић, Универзитетска ријеч, 1991; На-учни састанак славистау Вукове дане 1993; Пешикан 1993, М. Пешикан, Наша азбука и њене норме. - Београд, Вукова задужбина, Политика, За-вод за уџбенике и наставна средства, 1993; Нормирање српског језика -НССВД 24/1, 1995; Б. Брборић, Предисторија и социолингвистички аспекти. - Српски језик на крају века. Ред. М. Радовановић. - Београд, 1996, 17-37; О лексичким позајмљеницама. - Гл. уредник Ј. Планкош. -Суботица - Београд, Градска библиотека Суботица, Институт за српски језик Српске академије наука и умегности, 1996; Р. Симић, Политички дискурс, Инфлација речи у самоуправном друштву СФРЈ и језичка про-филакса. - Земун, Актуел, 1996; Кновој писмености... (в. напомену 17); Списи одбора за стандардизацију... (в. напомену 17).

21 Упор. Терминологија - теорија и пракса (= НССВД, 1990, 18/1); Р. Д. Ракић, Терминологија сродства у Срба, Етноантрополошки про-

216


говора (почев од, за ову материју посебно значајног, Језичког приручника).22

Пројекти

О разноврсности истраживања у српској лингвистичкој славистици током деведесетих година сведоче и научноистра-живачки пројекти о српском и другим словенским језицима у том периоду. Они окупљају већи број сарадника на крупнијим истраживачким темама какве су: (I) Српскохрватска лексико-

блеми. - Београд, Филозофски факултет, 1991; Основни принципи прево-ђења религијске терминологије, Зборник радова. - Нови Сад, Покрајин-ски секретаријат за остваривање права националних мањина, управу и прописе, 1996; Стандардизација терминологије, Зборник радова. - Бео-град, САНУ, 1996; и превод с немачког, Ј. Шиц, Географска терминоло-гија српскохрватског језика. - Горњи Милановац, Дечје новине - Нови Сад, Матица српска - Београд, Вукова задужбина, 1994.

Последњи овде наведени рад припада српској лингвистици, разуме ее, само предметом и језиком превода, као што је то случај с још неким преведеним књигама страних слависта значајних за српску славистику, на нример, Н. И. Толстој, Језик словенске културе. - Ниш, Просвета, 1995; Б. Унбегаун, О почецима књижевног језика код Срба. - Прев. М. Поповић. -Београд, Вукова задужбина, Орфелин - Нови Сад, Матица српска, 1995; К. Фелешко, Значења и синтакса српскохрватског генитива. - Прев. Г. Јова-новић. - Нови Сад, Матица српска - Београд, Вукова задужбина - Београд, Орфелин, 1995; К. Е. Нејлор, Социолингвистички проблеми међу Јужним Словенима. - Прев. М. Јоковић. - Београд, Просвета, 1996.

2 2 П. Ивић, И. Клајн, М. Пешикан, Б. Брборић, Језички приручник. -Београд, РТБ, 1991. В. такође: И. Клајн, Речник језичких недоумица. -Треће издање. - Београд, 1992; И. Клајн, Писци и писмењаци. - Нови Сад, Матица српска, 1994; Д. Ћупић, Е. Фекете, Б. Терзић, Слово о језику, Је-зички поучник. - Београд, Партенон, 1996; И. Клајн, Испеци па реци. - Бе-о|рад, Центар за примењену лингвистику, Нови Сад, Прометеј, 1998; М. Шипка, Приче оречима. - Београд, ЦПЈ1 - Нови Сад, Прометеј, 1998; М. Телебак, Говоримо српски, С лакоћом до језичке културе, Друго издање.

Бања Лука, Нови глас, Приштина, Народна и универзитетска библиоте-ка, 1998; Језик и култура у образовању. - Уред. Смиљка Васић. - Београд, Завод за уџбенике и наставна средсгва, 1998; М. Шипка, Занимљива гра-матика. - Београд: ЦПЈ1, 1999.

217


графија и лексикологија и израда Речиика српскохрватског књижевног и народног језика, (II) Обрада старих српских спо-меника и израда речника црквенословенског језика српске ре-дакције, (III) Јужнословенска филологија и лингвистика и из-давање часописа Јужнословенски филолог, (IV) Савремени српски језик и језичка норма и издавање часописа Наш језик, (V) Српска дијалектологија и издавање часописа Српски дија-лектолошки зборник, (VI) Етимолошки речник српскохрват-ског језика (све пројекти САНУ), (VII) Конфронтациона проу-чавања српског и других словенских језика (пројекат Филоло-шког факултета у Београду), (VIII) Опис ћирилских рукописа у Југославији и српских у иностранству (пројекат Народне би-блиотеке Србије), (IX) Историја српског језика, (X) Онома-стичко-лексиколошка истраживања, (XI) Психолингвистичка истраживања, (XII) Језици у контакту (пројекти Филозофског факултета у Новом Саду) и (XIII) Лексикографска истражива-ња српског језика (Матица српска). Пројекти имају финансиј-ску подршку Министарства за науку и технологију Републике Србије и организовани су за петогодишњи период. Већина на-ведених пројеката настављена је и у другој половини деведесе-тих година.

Први наведени пројекат засновала је још 1888. Српска краљевска академија, која је 1893. основала Лексикографски одсек са основним задатком да изради велики речник српског народног и књижевног језика. За протекло време картотека тог речника нарасла је на скоро шест милиона листића из литера-туре и народних говора од почетка XIX века до данашњег срп-ског језика (лексика од XII до XIX века обухваћена је Рјечни-ком хрватскога или српскога језика, који је издавала ЈАЗУ од 1868. до 1977. године). Од 1959. године, када је објављен први том, до средине 1999. године објављено је петнаест томова Речника српскохрватског књижевног и народног језика (о че-му опширније пише Егон Фекете у Славистици I, 1996, 126-146), и низ посебних лексикографских и лексиколошких радова уредника и сарадника на речнику.23

2 3 О лексикографској активиости Института за српски језик САНУ прегледно информише зборник Сто година лексикографскоградау САНУ

2 1 8


Пројекат (II) проистиче из пројекта Речника црквеносло-ненског језика српске редакције засноваиог 1969. године. То-ком деведесетих година истраживањем је обухваћено 25 ста-рих српских јеванђељских споменика од XII до XVI века, који су предмет филолошког и лингвистичког проучавања и обја-нљивања. Стварање картотеке и припрема Српскословенског јеванђељског речника заснована је на корпусу тих споменика (упоредно с класичним старословенским споменицима, грч-ким јеванђељским текстом и Вуковим преводом Новог заве-ша), а, с друге стране, и на искуствима из рада на ширем про-јекту Речника црквенословенског језика српске редакције, који се саставља у Старословенском одсеку САНУ. У току је и екс-церпција грађе из апостола српске редакције, на којој ће се за-снивати планирани Речник апостола српске редакције. (О про-јскту црквенословенског речника српске редакције в. чланак 11. Родића у Славистици III, 1999.)

Пројектом (III), у оквиру славистичких и лингвистичких истраживања чији се резултати објављују у најстаријем и нају-гледнијем српском часопису за језичка питања Јужнословен-ском филологу (1913-) обухваћена су проучавања различитих проблема савремене лингвистике на грађи српског и других словенских језика, савремена кретања у српском језику и у словенским језицима уопште, обрада лингвистичке библиогра-фије јужнословенских језика, као и проучавање других лин-гвистичких области на јужнословенском простору - старосло-венистика, историја српског језика и др. (в. чланак Милке Ивић о том пројекту у Славистици II, 1997).

(Бсоград, 1993). Међу новијим монографијама проистеклим из рада на том пројекту јесу и књиге С. Ристић Начински прилози у српскохрват-ском језику (1991), Д. Гортан-Премк Полисемија и организација лексич-ког система у српскоме језику (1997), Б. Сикимић Етимологија и мале (/>олклорне форме (1994) као и Огледна свеска Етимолошког одсека САНУ (монографија Д. Гортан-Премк је и плод дугогодишњег ауторкиног науч-ног и наставног рада на Филолошком факултету Универзитета у Београду). У нретходном периоду Институт за српски језик објавио из проблематике евоје лексиколошко-лексикографске делатности и зборник реферата Лек-сикологија и лексикографија (с Матицом српском, 1984), као и монографи-је О функцији и природи заменица, 1985. (И. Кпајна) и Заменички прилози у српскохрватском, руском и пољском језику, 1988. (П. Пипера).

219


Пројекат (IV) организован је око проблематике савременог српског књижевног језика, развојних процеса у њему, његове стандардизације, као и објављивања резултата одговарајућих истраживања у часопису Наш језик (1932-), али и у другим, про-блемски мање или више сродним публикацијама (на пример, Ју-жнословенски филолог, Научни састанак слависта у Вукове дане и др.). У оквиру истраживања на том пројекту (у целини или делимично) до 1995. године објављено је стотинак радова.

Програм истраживања у оквиру пројекта (V) обухвага а) израду монографија о нојединим народним говорима или о по-јединим питањима која се односе на говоре, б) лексиколошка проучавања српских дијалеката и израду дијалекатских речника, в) рад на лингвистичким атласима, и у све три области обухвата више ужих истраживачких задатака, у оквиру којих су проучени говори србијанског Полимља, банатски говори шумадијско--војвођанског дијалекта, говор Драгачева, говор Призрена, говор Петровог села и више других говора (за библиографске подат-ке в. напомену 51), завршено је и објављено неколико речника дијалекатске општеупотребне и терминолошке лексике (ратар-ске, повртарске, пастирске и др.) и обрађивани су пунктови за три међународна дијалектолошка или лингвистичка атласа (Општесловенски лингвистички атлас, Општеевропски лин-гвистички атлас и Општекарпатски дијалектолошки атлас) и један национални атлас (Српски дијалектолошки атлас), о чему опширније пише Слободан Реметић у Славистици 1/1996.

Пројекат Етимолошког речника српскохрватског језика (VI), заснован 1983. године, усмерен је пре свега на стварање кадровске базе за организована етимолошка проучавања срп-ског језика, затим на формирање одговарајуће библиотеке, екс-церпцију грађе и стварање картотеке, на проучавања конкрет-них етимолошких питања и, најзад, на израду етимолошког речника српског језика. Током последња два петогодишња периода пређене су све предвиђене фазе рада, истраживачки колектив окупљен око пројекта објавио је више десетина радо-ва, а затим (1998) и Огледну свеску планираног етимолошког речника (о пројекту пише Павле Ивић у Славистици 1/1997).

Научни пројекат поређења српског језика с руским и дру-гим словенским језицима (VII) започет је на Одсеку за слави-

220


сгику Филолошкот факултета у Београду 1976. године, а од 1991. добија назив Конфронтациона истраживања српскохр-ватског и других словенских језика. Истраживања која су оба-вљена у оквиру пројекта у периоду 1991-1999. стоје у контину-итету с проучавањима из претходних периода рада на пројек-ту, али се од њих у извесној мери разликују методолошки, јер су усмерена од примарног, истраживачима матерњег, српског језика ка инословенским језицима, и првенствено на осветља-вање односа између српског језика на једној страни и руског, нољског и македонског језика на другој. У њима се разрађују модерне основе како унилатералне тако и билатералне кон-фронтационе анализе српског и других словенских језика и разматрају бројни проблеми из различитих лингвистичких области: граматике, лексикологије, лексикографије, стилисти-ке и др. Научни резултати до којих се дошло у току истражи-вања на пројекту саопштавани су на бројним националним и међународним скуповима и најчешће су били објављени и у сажецима реферата с тих скупова, а касније и у интегралном облику. Посебан облик презентације резултата пројекатских истраживања била су два научна колоквијума с међународним учешћем (1992, 1994) на којима је српски језик конфронтагивно и типолошки анализиран у поређењу с руским, украјинским, пољским, чешким, словачким, словеначким, македонским и бугарским језиком у области фонологије, морфологије, син-таксе, творбе речи, лексикологије, лексикографије, стилистике, прагматике. У истраживачки период 1996-2000. година проје-кат Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика ушао је као потпројекат у шири пројекат Конфронтаци-она проучавања српског језика заједно с потпројектом Кон-фронтациона анализа релевантних аспеката енглеског, француског, немачког и руског језика Филозофског факултета у Новом Саду. Основни циљ потпројекта Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика, као и слави-стичког дела другог потпројекта у оквиру заједничког пројек-та у наведеном периоду јесте осветљавање релевантних струк-турних и функционалних аспеката српског језика у поређењу са ситуацијом у другим словенским језицима, како би се на тој основи дошло до нових сазнања о типолошким сиецифично-

221


стима српског језика и његовим генетским везама с другим словенским језицима. Истраживања воде и ка потпунијем опи-су словенских језика који се у поступку конфронтативне ана-лизе пореде са српским. У непосредној вези с радом на пројек-ту организована су и одржана два међународна контрастивна симпозијума (1996, 1998), с којих су објављени зборници рефе-рата (в. напомену 58).

Опис ћирилских рукописа у Југославији и српских у ино-странству (VIII) пројекат је Народне библиотеке Србије. У склопу истраживања на том пројекту, поред низа других зна-чајних резултата, археографски је обрађен и описан велики број старих српских рукописних књига које се чувају у Народ-ној библиотеци Србије, у Пећи, Дечанима, Никољцу, Софији (укупно 410 књига), Сентандреји (143 књиге), на Цетињу (80 књига) и у другим местима. Објављен је палеографски албум уз раније објављен опис ћирилских рукописа Народне библиотеке Србије, први пут је фототипски издат рукопис Студеничког ти-пика (са пропратном студијом) и дневник српског патријарха Арсенија III Црнојевића о његовом путовању у Јерусалим. То-ком деведесетих година из рада на том пројекту проистекла је и серија радова о развитку књижевног језика код Срба у XVIII веку (в. и чланак Александра Младеновића о том пројекту у Славистици II, 1998).

Дугорочним пројектом проучавања историје српског јези-ка (IX) предвиђено је проучавање језика, графије и ортографи-је старих српских споменика и појединих писаца од XII века до Вуковог доба, а посебно оних периода у развоју српске писме-ности и културе који су представљали значајне прекретнице. Комплексност проблематике изискивала је да пројекат буде подељен на уже области: језик, графија и ортографија српско-словенске писмености, језик писаца вуковске епохе, језик и ор-тографија српских повеља, писама и других световних списа и др., а досадашња истраживања уродила су већим бројем зна-чајних радова: издавањем споменика, монографијама, науч-ним чланцима итд.

Пројекат Ономастичко-лексиколошка истраживања (X) организован је око три теме: (1) топонимија, (2) антропоними-ја и патронимија, (3) проблеми српске дијалекатске лексиколо-

222


гије и лексикографије. У сва три проблемска круга садржан је већи број конкретних истраживачких задатака, као што су на иример, симболика боја у ономастици и лексици, хидронимијски апелативи у топонимији југоисточне Србије, топонимија села општине Пландиште; лична имена у српском народу, речник презимена Војводине, пчеларска терминологија Војводине, фи-тонимска и кулинарска лексика Војводине и др. Истраживањима на том пројекту успешно се релевантним радовима попуњава област која је у српској славистици била релативно слабије за-ступљена у односу на неке друге словенске научне средине.

Рад на пројекту Психолингвистичка истраживања (XI) усмерен је на стварање кадровског подмлатка психолингвистич-ког профила, на прикупљање грађе, њену обраду и објављивање радова, а одвијао се у три тематска круга: 1) социјални аспекти разговора, 2) културни аспекти разговора и 3) когнитивни аспекти разговора. Велики досадашњи резултат тог пројекта је-сте, нре свега, корпус природно остварених разговора у перио-ду 1980-1995. са саговорницима различитог узраста, пола, обра-зовања, и из различитих градова (разговори су регистровани на сто магнетофонских трака и у 30 свезака грађе), као и фреквен-цијски речник разговорног језика (укупно 500.000 речи одра-слих и деце) поред неколико монографија и више чланака.

Пројекат о језицима у контакту (XII) оријентисан је на српско-словачке и српско-мађарске језичке везе посебно са становишта функционисања словачког језика у Југославији (носматраног у дијахронијској и синхронијској перспективи) израде двојезичног речника, утицаја мађарског језика на језик српских писаца и говорника српске националности у Мађар-ској, резултата које може да пружи контрастивна анализа, про-блема интерференције у процесу превођења и др.

Пројекат (XIII) представља део развијене истраживачке и издавачке лексикографске делатности у Матици српској, на чему су ангажована два њена одељења - Одељење за књижев-ност и језик и Лексикографско-биобиблиографско одељење. У оквиру лексикографских истраживања на том пројекту цен-трално место заузима прикупљање грађе и припрема за израду речника славеносрпског књижевног језика (в. и чланак Алек-сандра Младеновића о том пројекту у Славистици II, 1998).

223


Најзад, пројекат (XIV) Развојни процеси у стандардном српском језику Филозофског факултета у Новом Саду и Фило-лошког факултета у Београду организован је око три крупне истраживачке теме Структура, развој и раслојавање стан-дардног српског језика (у оквиру које се проучавају конституи-сање и развој стандардног српског језика, типолошки аспекти и функционално раслојавање српског језика), Савремени српски језик, језичка норма и издавање часописа „Наш језик" (укљу-чујући и девет појединачних истраживачких тема везаних за међународни пројекат о променама у словенским језицима) и Развојни процеси у савременом српском језику (фонолошка и граматичка структура, српска лексикографија и фразеологија, језик Милоша Црњанског и Десанке Максимовић).

Поред тога, на подручју рачунарске лингвистике и лекси-кографије у првој половини деведесетих година на савезном нивоу финансиран је пројекат Вештачка интелигенција с пот-пројектом Обрада српско-хрватског, а у другој на републич-ком нивоу тема Обрада текста у оквиру ширег пројекта Ма-тематичка логика, комбинаторика и обрада сигнала: засни-вање и примене рачунарства. На тој теми ради истраживачка група с Математичког и Филолошког факултета укључена и у међународне пројекте, посебно ТЕ1ЛИ (трансевропска инфра-структура језичких ресурса, програм борегтпкик) и као нефор-мални члан мреже европских лабораторија КЕЕЕН, које раде на развоју електронских речника (ћНр://ут\у.1а<11.ииб81еи.1г/), сарађујући и с већим бројем европских лабораторија за рачу-нарску лингвистику.

Истраживања на тој пројекатској теми односе се првен-ствено на: конструкцију, обележавање и обраду корпуса савре-меног српског језика за потребе истраживања на подручју ра-чунарске лингвистике, лексикографије и обраде текста; на конструкцију система морфолошких електронских речника са-временог српског језика; на израду паралелних текстова на ви-ше језика (у оквиру ТЕЕМ-пројекта); на развој локалних гра-матика српског језика и примена система ШТЕН за аутоматско индексирање текстова електронским речником и отклањање вишезначности и др. Плод ових истраживања су, поред већег броја других радова, и дисертације Душка Витаса, такође док-

224


торска дисертација Цветане Крстев: Алгоритми за аутомат-ску трансформацију текста, 1997) и два магистарска рад (Г. Ненадић: Алгоритми за препознавање сложених речи у мате-матичком тексту, 1997, и И. Спасић: Природнојезички ин-терфејс ка релационим базама података, 1999).

Граматика

Српску лингвистичку славистику краја XX века обележа-ва, поред осталог, контраст двеју чињеница: с једне стране, убрзани раст броја објављених радова, тематских зборника и монографија из области српске и уопште словенске граматике (посебно - синтаксе), а, с друге стране, потреба за већом и це-ловитијом, модерно написаном српском 1раматиком, у поређе-њу с другим словенским језицима или без таквог поређења. Низ чињеница иде на руку том за српску лингвистику данас најпречем послу. Пре свега, постоји солидна граматичка тра-диција, која сеже од Даничића преко Белића до, током послед-њих пола века, Ивићевих (помињући само најзначајнија имена у гој традицији); на српској језичкој грађи размотрена су многа важна теоријско-методолошка питања (о фактивности, емпа-тији, језичким прототиповима, пресупозицијама и др.); многи кључни проблеми описа српске граматике решени су у светлу савремене лингвистичке теорије, при чему је остављен про-стор за разраду и примену тих решења у граматичким дескрип-цијама;24 многа значајна питања српске граматике (посебно њене синтаксе) подробно су монографски обрађена;25 објављено

2 4 Већи део гаквих радова еадржан је у првој и другој књизи Лин-.•нисшичких огледа М. Ивић ЏЈингвистички огледи. - Београд, 1983; Озе-леном коњу, Нови лингвистички огледи. - Бео1рад, СловоЈраф, 1995), где су дата теоријска решења већине проблема који би морали бити обухва-ћени модерном граматиком српског језика, што се, уз радове других са-нремених граматичара, може видети као потенцијално теоријско језгро једне такве дескриптивне или нормативне граматике.

2 5 В. следећа носебна издања (редом излажења током деведесегих), С. Ристић, Начински прилози у савременом српскохрватском језику. Лек-сичко-граматички приступ. - Београд, Институт за српскохрвагски језик СЛНУ, 1990; М. Тир, СШо\ку V зрпочпеј з1оуепсте а V зриошеј агћоког-

I ( риски шмеђу великих и малих језика 225


је више тематских о зборника о појединим важним морфоло-шким и синтаксичким питањима српског језика;26 у лингви-стичким часописима дат је велики број парцијалних теоријских и дескриптивних радова; многа питања савремене српске грама-тике обрађена су у конфронтативним и типолошким радовима (в. напомене 55, 56, 58); постоје модерно написане граматике више словенских језика које могу представљати концепцијски ослонац за нову српску граматику; постоји разноврсна обја-вљена библиографска грађа коју треба сабрати и у критичком избору објавити; у српској лингвистици постоји развијен науч-

ш1сте. - ИОУЈ 5ас1, Ођгог - Туогћа, ВгаЉ1ауа, А11'а, 1991; С. Савић, Дис-курс анализа. - Нови Сад, Филозофски факултет, 1993; Д. Витас, Мате-матичкимоделморфологије српскохрватског језика (именска флексија). - Докторска дисертација. - Београд, Природно-математички факултет, 1993; Дискурс српскохрватског језика и језички нивои, НССВД 21/2, Бео-град, 1993; Р. Симић, Морфофонолошки процеси у српскохрватском је-зику, Њихови узроци и последице. - Београд - Никшић, 1994; В. Васић, Новински рекламни оглас, Студија из контекстуалне лингвистике. -Нови Сад, Добра весг, 1995; Д. Мирић, Упитни исказуруском и српском језику. Докторска дисертација. - Нови Сад, Филозофски факултет, 1995; Д. Кликовац, Концептуализација и предлошка реализација садржавања (на примерима српскохрватског и енглеског језика), Докторска дисер-тација. - Београд, Филолошки факултет, 1995; С. Танасић, Презенту са-временом српском језику. - Београд, Институг за српски језик САНУ, 1996; Људ. Поповић, Епистоларни дискурс украјинског и српског језика. - Док-торска дисертација. - Београд, Филолошки факултет, 1996; Ј. Милојевић, Граматика речи. - Београд, Математички институт САНУ, Филолошки факултет, 1996; Љуб. Поповић, Ред речи у реченици. - Београд, Друштво за српски језик и књижевност Србије, 1997; П. Пипер, Оглед српске мор-фосинтаксе (у поређењу са македонском). - Сеул, Ханкук универзитет за стране студије, 1997; Међуоднос граматике и речника у српском језику, НССВД 26/2, Београд, 1997; Врсте речи у српском језику, НССВД 27/2, Београд, 1998; В. Петровић, Синтаксичке структуре као комплементи-затори. - Докторска дисергација. - Нови Сад, Филозофски факултет, 1997; И. Антонић, Временскареченица. - Нови Сад - Сремски Карловци, Књижарница Зорана Стојановића, (1999. у штампи, објављено 2003).

2 6 В. следеће ауторске тематске зборнике радова, Ж. Станојчић, Синтаксичке студије. - Никшић, 1990; М. Радовановић, Списи из син-таксе и семантике... (в. напомену 11); М. Радовановић, Списи из кон-текстуалне лингвистике... (в. напомену 3); П. Пипер,Језик и простор... (в. напомену 4).

226


ни кадар модерних граматичара разних генерација; постоји организациона основа за глобалне граматичке описе у облику низа научних пројеката у различитим српским научним и уни-верзитетским центрима; најзад, нестали су неки најважнији политички и социолингвистички проблеми који су деценијама стајали на путу изради савремене граматике савременога срп-ског стандардног језика.

Чињеница да такве граматике (или још боље - таквих гра-матика) српског језика још нема вероватно би се могла обја-снити околностима као што је извесно помањкање осећања за приоритет послова од општијег значаја над појединачним и индивидуалним плановима и недовољно развијена традиција трајног тимског рада на глобалном опису и нормирању савре-меног српског књижевног језика. То се, поред осталог, може илустровати чињеницом да велики лингвистички пројекти у српским славистичким центрима, и поред низа добрих резул-гата, нису били усмерени на израду целовите српЦе фоноло-гије, творбе речи, морфологије, синтаксе, лексикологије или фразеологије, нити су резултирали неком таквом већом цели-ном. Ситуација, до сада, није у том погледу битно друкчија ни када је реч о контрастивним, односно конфронтативним слави-стичким пројектима.

С друге стране, пуну пажњу заслужује чињеница да су се уираво деведесетих година појавиле нове граматике књижев-ног српског језика (све са извесним дидактичким усмерењем), чије се објављивање може видети не само као очигледан знак потребе за савременије написаним граматикама српског језика него и као претходница већих и обухватнијих граматичких описа. Свака од њих има специфичан профил.27

Граматика српскохрватског језика за странце Павице Мразовић и Зоре Вукадиновић, најобимнија и методолошки

2 7 П. Мразовић, 3. Вукадиновић, Граматика српскохрватског јези-ка ча странце. - Сремски Карловци, Издавачка књижарница Зорана Сто-јиновића - Нови Сад, Добра вест, 1990; Ж. Станојчић, Љуб. Поповић, / раматика српског језика, Уџбеник за 1, II, III и IVразред средње школе.

11ето издање. - Завод за уџбенике и наставна средства, 1997; П. Пипер, (1'лед српске морфосинтаксе (у поређењу са македонском). - Сеул, Хан-кук универзитет за стране студије, 1997.

227


најконсеквеитнија, написана је у теоријском моделу који је ре-лативно познатији германистима, али нема традицију у науци о српском језику, а настави српског језика као страног не само што је сасвим нов него због наглашене експлицитности пој-мовно-терминолошког апарата тешко да чини учење српског језика по тој граматици лакшим и ефикаснијим. Та граматика може бити посебно корисна за стране лингвисте (нарочито германисте) са извесним теоријским образовањем, који желе да се обавесте о граматичкој структури српског у свеглу једне специфичне теорије језика, као и за контрастивна проучавања српског језика, пре свега српско-немачка контрастивна истра-живања (за шта већ има доста потврда).

Граматика српског језика Живојина Станојчића и Љубо-мира Поповића с много разлога има најшири круг читалаца не само зато што су аутори универзитетски професори српског је-зика и што граматика има статус граматике за средње школе (а успешно се користи и као универзитетски уџбеник) него и за-то што је концепцијски ослоњена, с једне стране, на српску граматичарску традицију (више у првом делу), а, с друге стра-не, и на научне стандарде модерне граматике (изразитије у другом делу). Без дидактичке компоненте (вежбања, задаци и сл.), и у развијенијој верзији, та граматика била би најближа савременој универзитетској или нормативној граматици какве постоје за већину словенских језика и какву би у догледној бу-дућности требало написати и за српски језик.

Оглед српске морфосинтаксе Предрага Пипера специфи-чан је по томе што представља покушај да се граматичка структура српског књижевног језика наглашеније прикаже из функционално-семантичког угла и са ослонцем на теорију се-мантичких локализација. С обзиром на невелик обим, Оглед представља тек кратку скицу могућне граматике. У раду је предложено више нових решења, али због малог тиража, уда-љености издавача и типолошке профилисаности описа (поре-ђење с македонским) са Огледом се упознао релативно узак круг лингвиста.

У сваком случају, евидентна је чињеница да је синтаксич-ка проблематика у српској лингвистичкој славистици деведе-сетих година привлачила више пажње него морфолошка, што

2 2 8


потврђује више посебиих издања изабраних синтаксичких ра-дова, монографија и дисертација.28

Фонологија, прозодија, интонација

Степен проучености других језичких нивоа српског језика деведесетих година углавном је сличан ономе који је констатован за морфологију и синтаксу - има чак веома значајних резултата, али њихово заокруживање на нивоу најбољег у лингвистичкој славистици краја XX века још је ствар будућности.29 То важи и за истраживања у области фонологије, прозодије и интонаци-

2 8 В. поред поменутих радова М. Ивић такође Синшаксичке студи-је Ж. Станојчића, Ред речи у реченици Љуб. Поповића и другу лигерату-ру наведену у напоменама 3, 4, 11 и 26, у оквиру које претежу истражи-вања гекста и дискурса. Информативан преглед српске лингвисгике тек-ста даје М. Чаркић (Развојни правци лингвистике текста. - Наш језик, н. с. XXXII, св. 1-2, 1997, 98 -121; М. Чаркић, Сербскаи лингвистика гекста. - Стилистика, 6, Ополе, 1997, с. 541-564). М. Ковачевић је објавио 1998. књигу под насловом Синтакса сложене реченице у српском језику, која садржи разне ауторове чланке из те области објављиване раније у Југо-славији и донете без икаквих измена. Интересантно је да тај активни представник ултранационалистичке струје у српској лингвистици (који је критиковао Матичин правопис и због недовоЈБне фреквентности израза српски језик у њему) задржава у својој књизи израз српскохрватски и кроатизовану герминологију којом се некада служио уз објашњење (у Предговору) да није присталица „накнадне памети", супротно, дакле, многим текстовима и инвективама које је потписао по доласку из Сараје-ва, укључујући и злогласно Слово о српском језику (в. напомену 16).

2 9 И овде централно место имају књиге П. Ивића објављене у њего-вим изабраним и целокупним делима (в. напомену 7), посебно у целокуп-ним делима књ. УН/2 Прозодија речи и реченице у српскохрватском јези-ку (са И. Лехисте) (1996); књ. VIII Преглед историје српског језика (1998); књ. Х/1 Расправе, студије, чланци. О фонологији (1998). Најнови-ја слика фонолошких и прозодијских карактеристика српског језика (еа освртом на изабрану литературу) дата је у раду Д. Петровића „Фонетика" (Српски језик на крају века. - Београд, 1996, 87 111). Р. Симић и Б. Осто-јић објавили су друго издање своје фонологије српскохрватског језика, чије је прво издање из 1983. добило доста подељене оцене (Р. Симић, Б. Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика. (2. изд.) - Бео-град, Универзитет, 1996), уосталом као и морфофонологија Р. Симића (Р.

229


је. Иако у разматраном периоду није било посебних лингви-стичких скупова нити тематских зборника посвећених теориј-ској, дескриптивној или нормативној фонологији, прозодији или интонацији српског језика, објављено је више радова који сведоче о континуитету истраживања, што би морало уродити очекиваним плодом.

Лексикологија и лексикографија

У српској славистици лексикографија већ деценијама има једно од централних места, што се огледа, поред осталог, у чи-њеници да је делатност Института за српски језик САНУ пре-васходно усмерена на израду Речника српскохрватског књи-жевног и народног језика и других речника. О богатој двоје-зичној лексикографској продукцији сведочи низ прегледних чланака у часописима Преводилац и Задужбина, поред посеб-них прегледних чланака за неке посебне сегменте српске лек-сикографије.30 Из тога се ипак не би смео извести закључак да је опште стање српске лексикографије изузетно високо. Радо-

Симић, Морфофонолошки процеси у српскохрватском језику, Њихови узроци и последице. - Београд-Никшић, 1994). Поред радова А. Пеце (в. А. Пецо, Акценти и дужине у српскохрватском језику. - Београд, Науч-на књига, 1991), и фоностнпистичких радова М. Чаркића (Фоника стиха. - Београд, Научна књига, 1992; Фоностилистика стиха. - Београд, На-учна књига, Институт за српски језик САНУ, 1995) више радова из обла-сти фонолошке, прозодијске и ингонацијске нроблематике објавила је то-ком деведесетих Ј. Јокановић-Михајлов, између осталих: О моделима ритмичке организације исказа. - НССВД, 1991, 20/2, 105-113; Интензи-тетска обележја исказа у јавном комуницирању. - Књижевност и језик, 1991, 4, 470-477; Прозодијска средства у организацији дискурса. -НССВД, 1993, 21/2, 118-124; Стилистички статус варијантних инто-национих облика. - НССВД, 1995, 23, 81-89; Интонационе карактери-стике читаног текста. - Српски језик, 1996, 1, 1-2,132-143.

3 0 Сто година лексикографског рада у САНУ (в. напомену 5); М. Окука, Нови дијалекатски рјечници српскохрватског језика. - Књижевни језик, 1991, 20/1-2, 73-77; М. Јоцић, Лексикографија у Војводини. -ЗМСФЛ, ХХХ1У/2, 1991, 145-157; Д. Шипка, Српски рјечници од сеобе до Вука. - НССВД, 1991. Више о речницима дијапеката в. у напомени 52.

230


ви из савремене лексикографске теорије на српској и словен-ској грађи релативно су ређи, иако их је све више, многи пре-ко потребни типови речника још нису састављени и објављени (на пример, једнотомни речник савременог српског стандард-ног језика, речници синонима, антонима, хомонима, паронима, различити граматички речници и многи други), а и већина по-стојећих речника ни у теоријском ни у емпиријском погледу не одражава довољно савремени тренутак лексикографске теорије и живи српски језик. Може се очекивати извесно побољшање гаквог стања најављеним објављивањем у блиској будућности неких преко потребних речника српског језика (једнотомног, обратног и других). Поред тога, боље дане за српску лексикогра-фију наговештава уочљив пораст лексиколошких истраживања, којих је, додуше, било и претходних деценија, али знатно мање него у последњој деценији овога столећа, када се појављује не-колико монографија из те области. Лексиколошка проблемати-ка, чешће дескриптивна или нормативна него теоријска, пред-мет је и неколико тематских зборника, колективних или аутор-ских, поред низа појединачних чланака и мањих прилога.31

Електронска лексикографија у Србији, захваљујући актив-ности Д. Витаса и његових сарадника при Рачунском центру Математичког факултета у Београду и научном пројекту тога центра, има врло компетентне иако релативно малобројне представнике, чији крупнији резултати тек предстоје.

С друге стране, за непуних десет последњих година овога столећа у српској славистици објављено је више речника срп-

31 М. 1у1С, О ге1епот копји... (в. напомену 8); С. Ристић, Начински прилози у савременом српскохрватском језику. Лексичко-граматички приступ. - Београд, Институт за српскохрватски језик САНУ, 1990; М. Дешић (в. напомену 11); М. Радић-Дугоњић, Међујезички хомоними и па-роними у руском и српскохрватском језику. - Горњи Милановац, Дечје новине, 1991; Д. Гортан-Премк, Полисемија и организација лексичког си-стема у српскоме језику. - Београд, Институт за српски језик САНУ, 1997; Б. Остојић, Из црногорске лексикографије и лексикологије... (в. на-помену 11); Лексичко-семантички систем српскохрватског језика, НССВД 22/2, Београд, 1994; Д. Шипка, Основи лексикологије и сродних дисциплина. - Нови Сад, Матица српска, 1998; Д. Шипка, Опсценеречиу српском језику. - Београд - Нови Сад, 1999.

231


ског или других словенских језика, који су по нечему били по-себно запажени, било да се издвајају квалитетом, или ретким профилом, било да је за њима постојала велика потреба (укљу-чујући и нова издања неких старијих речника).32

Посебно место међу њима заузима огледна свеска етимо-лошког речника српског језика, плод вишегодишњег пројекат-ског истраживања којим је руководио академик Павле Ивић. Огледном свеском научној јавности је представљена концеп-ција етимолошког речника српског језика чија је израда у то-ку. Она афирмише низ нових етимолошких решења, као и сам истраживачки колектив, који се први пут појављује као аутор-ски колектив.33

3 2 Изузетно меето у српској филолошкој лексикографији енцикло-педијског типа свакако има књига: Ћ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова. - Београд, Нолит, 1990. Међу поно-вљеним издањима су и, М. Московљевић, Речник савременог српскохр-ватског књижевног језика с језичким саветником. - 2. изд. - Београд, Аполон, 1990; Пословице. - На свијет издао Ђ. Даничић, у Загребу 1871. Репринт. - Београд, МСЦ, 1996, док модерно издање пословица предста-вља речник, Вукове народне пословице са регистром кључних речи. -Уред. С. Ђорђевић, регистар кључних речи израдио М. Шћепановић. -Београд, Нолит, 1996. Међу лексикографске радове специфичнијег про-фила иду, поред многих других, и, М. Јосић-Вишњић, Азбучник придева у српској прозиХХвека. - Београд, Књижевна фабрика МЈВ и деца, 1991; Т. Војновић, Велика библијска конкорданција, том 1-П, Загреб, Кршћан-ска садашњост - Нови Сад, Добра вест, 1991; И. Клајн, Речник нових ре-чи. - Нови Сад, Матица српска, 1992; В. Петровић, М. Бурзан, Ј. Вајда, Српско-мађарски речник глаголске рекције. - Нови Сад, Филозофски фа-култет, Завод за издавање уџбеника, 1992; Т. Прћић, Транскрипциони реч-ник енглеских личних имена. - Београд, Нолит, 1992; Стево Ћосовић, Рјечник српског имена. - Ново Сарајево, Срна-фест - Подгорица, Знаме-ње, 1994; С. Савић, Речник псовкиу српском језику. - Нови Сад, Футура, 1995; Речник одомаћених речи и израза. - Приредила Д. Горган-Премк. -Посебан отисак из Свезака Задужбине Иве Андрића, бр. 12, 1996. У да-том периоду русински слависти објавили су и први већи српско-русински речник, Српско-русински речник. I, II. Уред. Ј. Рамач, М. Фејса, X. Међе-ши. - Бео1рад, Завод за уџбенике и наставна средства - Нови Сад, Фило-зофски факултет, Друштво за русински језик и књижевносг, 1995, 1997; Огледна свеска, Етимолошки одсек Института за српски језик САНУ. - Уред. П. Ивић. - Београд, Институт за српски језик САНУ, 1998.

33 Огледна свеска... (в. претходну напомену).

232


Ономастичка проучавања српског језика такође добијају на интензитету и квалитету, што потврђују и радови објављени последњих година. Такав се закључак може извући из прегле-да новије југословенске ономастике до 1990. који је дао Петар Шимуновић,34 а још више из непосредног увида у новије оно-мастичке радове, којима су обухваћене све важније онома-стичке дисциплине, пре свега антропонимија, гопонимија и микротопонимија.35

Најзад, иако још није објављен фреквенцијски речник срп-ског књижевног језика на корпусу различитих функционалних стилова, до сада се појавило више фреквенцијских речника српског језика заснованих на посебним и специфичним корпу-сима: дидактичком, књижевноуметничком, религијском.36

3 4 Р. §1типстс, ОпотахИска гпапои1 и Ји%оз1а\>ГјГ Аапах. - Опота^1л-са Ји§081ау1са 14, 1991, 153-167.

3 5 На пример, Љ. Рајковић Кожељац, Ономастика Тимока. - Онома-стички прилози, Београд, 1990, XI, 109-366; Н. Богдановић, О говору и именима, прилози из језичке проблематике сврљишког краја. - Ниш, Просвета, 1990; Н. Богдановић, О говору и именима. - Ниш, 1990; В. Ми-хајловић, Име по заповести; Императивни ономастикон српскохрват-ског језика. - Београд, Нолит, 1992; Стево Ћосовић, Рјечник српског име-на. - Ново Сарајево, Срна-фест - Подгорица, Знамење, 1994; М. Пеић, Г. Бачлија, Именослов бачких Буњеваца. Уред. Д. Петровић. - Нови Сад, Матица српска - Суботица, Суботичке новине, 1994; Р. Стаматовић, Оно-мастика Зете. - Београд - Голубовци, 1994; Р. Јовићевић, О именима. -Београд, 1995; Г. Чулић, Антропонимија Боке Которске (од првих писа-них споменика до краја XIX вијека). - Подгорица, Универзитет Црне Горе

Котор, Факултет за поморство, 1996; М. Шћепановић, Именослов ва-љевске Петнице. - Институт за српски језик САНУ - Истраживачка ста-ница Петница, 1997.

3 6 В. Кнафлич, Фреквенцијски речник будућих учитеља. - Београд, Институт за педагошка истраживања, Просвета, 1990; Васић С. 1996, С. Васић, Полазне основе новије српске прозе, Речник четири јеванђелиста. Књ. 1 - Београд, Институт за педагошка истраживања, 1996; Васић С. 1998, С. Васић, Полазне основе новије српске прозе, Хазарски речник Ми-лорада Павића. Књ. 2. Фреквенцијски речник. - Београд, Завод за уџбени-ке и наставна средства - Институт за педагошка истраживања, 1998. Не-ки носебни фреквенцијски речници налазе се у рачунарској бази на При-родно-математичком факултету у Београду у центру којим руководи Д. Витас.

233


Стилистика Стилистичка истраживања у српској славистици, која су

гоком претходних деценија постајала све разноврснија, са обележјима почетака стварања проблемски уже традиције у појединим научним центрима (у београдској славистици прео-влађивали су радови о језику и стилу писаца, у сарајевској -истраживања из теоријске, функционалне и контрастивне сти-листике, док су новосадски слависти сразмерно више пажње посвећивали стилистици у светлу науке о превођењу), током деведесетих добијају на замаху и постају шира и разуђенија, како проблемски тако и према појединим славистичким цен-трима. Наставља се проучавање језика и стила писаца (синхро-нијски или из перспективе историје књижевног језика),37

функционалностилистичка истраживања усмеравају се и у правцу подробног проучавања специјалних стилова, стилистике врста речи, версификације, стилских фигура итд.38 Објављују

Лексиколошка проблематика предмег је и контрастивних и контак-толошких радова (в. напомену 55), дијалектолошких радова (в. напомене 51-54), радова из историје језика (в. напомену 41-48), културе говора (в. напомену 22), терминологије (в. напомену 21) итд.

3 7 Љ. Суботић, Језик Јована Хаџића. - Нови Сад, Матица српска, 1990; Ј. Јерковић, Језик и писци. - Нови Сад, Матица српска, 1991; А. Пе-цо, Писци и њихов језик. - Београд, Просвета, 1995; С. Стијовић, Славе-низми у Његошевим песничким делима. - Нови Сад - Сремски Карловци, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1992; 3. Радуловић, Језик и стил Чеда Вуковића. - Никшић, 1994.

38 Језик и стил средстава информисања. - Ред. Б. Тошовић. - Сара-јево, Свјетлост, 1991; Стилистички аспекти проучавања српског језика, НССВД 23/2, Београд, 1995; Д. Појатић, Глаголске именицеу друштвено-политичкој лексици у руском и српском језику. - Подгорица, Универзитет Црне Горе, 1996; М. Луковић, Развој српскога правног стила. - Београд, Службени гласник, 1994; М. Луковић, Специјални стилови. - Српски језик на крају века..., стр. 143-159 (в. напомену 2 ) ; В. ТОЗОУЈС, ЗНИаИка ^1а§о1а. - \^иррег1а1,1лпс1епМаи, 1995; М. Чаркић, Фоностилистика спш-ха. - Београд, Научна књига, Институт за српски језик САНУ, 1995; М. Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура. - Никшић, Уни-рекс, 1995; Р. Симић, Политички дискурс... (в. напомену 3) и др. Осврт на литературу о функционалним стиловима у српском језику (укључују-ћи и ону објављену пре 1990) даје М. Радовановић у књизи Српски језик на крају века..., стр. 10 (в. напомену 2).

234


се програмски и прегледни радови, као и радови који, иако превасходно на српској језичкој грађи, имају за предмет општа и теоријска стилистичка питања.39

Дијахронијска лингвистика

Историја српског језика на крају XX века заступљена је бројним истраживањима, која су једним делом организована око колективних научних пројеката (в. горе) и највећих науч-них и културних установа (Институт за српски језик САНУ, Народна библиотека Србије, Матица српска, филолошки и фи-лозофски факултети), а делом су индивидуални. Значајни син-гетички резултати проучавања историје српског језика били су објављени претходних деценија да би се током деведесетих го-дина појавили у облику нових издања или изабраних радова, и као основа за даља истраживања. Зато се и у овом сегменту српске лингвистичке славистике може констатовати да су де-ведесете године изразитије него иједна претходна деценија обележене, с једне стране, сабирањем и синтетизовањем нај-бољег што је до тада урађено на пољу проучавања историје језика (пре свега, историје српског језика), и, с друге стране, настављањем раније започетог, уочавањем и решавањем нових проблема итд.

У прву групу иде, пре свега, ново издање чувене књиге А. Белића О језичкој природи и језичком развитку (у којој, поред осталог, важно место има Белићева теорија дијахронијске лин-

3 9 Б. Тошович, Сопоставителвнан функционалБнаи стилистика рус-ского и сербохорватского НЗБШОВ (предмет, задачи, перспективБ]). - Сла-вист, 1/1, 1990, 41-51; М. Чаркић, Стилистика на српском језичком под-ручју - кратак историјски преглед. - Наш језик, н. с., 1995-1996, ХХХ/1-5; А. Стоинович. ПроблемБ! сопоставителБнои стилистики в отечественнои славистике. - Сопоставителшие и сравнителшне исследованин русско-го и других нзиков. - Под ред. Б. Станковича. - Белград, Филологическии факулБтет, 1977, 360-366; Р. Симић, Лингвистика стила. - Никшић, 1993; Р. Симић, Увод у филозофију стила. - 2. издање. - Београд, Уни-верзитет, 1997; Р. Симић, Општа стилистика. - Београд, Научно дру-штво за неговање и проучавање српског језика, 1998.

235


гвистике с краја прве половиие XX века заснована превасход-но на српској и словенској језичкој грађи), као и нова издања књига Павла Ивића објављених у његовим изабраним и цело-купним делима, издање изабраних радова Милке Ивић о срп-ском књижевном језику од Вуковог времена до савременог стања, и књиге Александра Младеновића о славеносрпском је-зику.40 Ту је још низ посебних издања којима су поједини ис-траживачи заокружили дуже периоде свог проучавања истори-је српског књижевног језика из одређеног угла (на пример, је-зик и стил појединих српских писаца, историја језика на одре-ђеним подручјима, историја појединих функционалних стило-ва итд.).41

У другу поменуту групу иду проблемски доста разновр-сни радови, међу којима је највише посвећених историји срп-ског књижевног језика различитих периода, етимолошким пи-тањима, историји појединих речи и лексичко-семантичких

4 0 А. Белић, Општа лингвистика... (в. напомену 6); П. Ивић, Иза-брани огледи... (в. напомену 7); П. Ивић, Целокупна дела... (в. напомену 7); М. Ивић, О језику Вуковом и вуковском... (в. напомену 8); А. Младе-новић, Славеносербски језик. - Нови Сад, 1989; Историја српског наро-да. - 2. издање, књ. 4, т. 2. - Београд, СКЗ, 1994.

4 1 М. Стевановић, О језику Горског вијенца. - Београд, САНУ, На-учна књига, 1990; И. Веселинов, Трагом српске прошлости. - Нови Сад, Библиотека Матице српске, 1991; М. Окука, Љ. Станчић, Књижевни је-зик у Босни и Херцеговини од Вука Караџића до аустроугарске владави-не. - Мипвћеп, 81аујса Уег1а§, 1991; М. Луковић, Развој српскога правног стила. - Београд, Службени гласник, 1994; Владика Данило - Владика Сава, Писма (избор). - Приредио А. Младеновић. - Цетиње, Обод, 1996; Петар II Петровић Његош, Горски вијенац. - Приредио А. Младеновић. -Цетиње: Обод, 1996; Петар II Петровић Његош, Луча микрокозма. - При-редили А. Младеновић и М. Флашар. - Цетиње, Обод, 1996; Ђура Дани-чић, Рат за српски језик и правопис. - Београд, Народна библиотека Ср-бије, 1997 (с поговором А. Младеновића ЂураДаничић и његов „Рат за ррпски језик и правопис "); Петар II Петровић Његош, Горски вијенац. -Приредио С. Стијовић. - Београд. Графокомерц, 1996 (А. Младеновић приредио текст дела за штампу и написао уводну студију [стр. 5-24], ко-ментаре [стр. 49-204], речник уз дато издање [стр. 211-233]; С. Стијовић О лексици „Горског вијенца " [стр. 207-209]).

В. и радове Љ. Суботић, Ј. Јерковића и С. Стијовића у напомени 37, и М. Луковића (напомена 38).

236


група, променама у савременом језику итд.42 Низови проблем-ски блиских радова аутора из истих истраживачких колектива, као и радови појединих аутора добили су облик посебних пу-бликација. Тако су мнота вишегодишња истраживања сарадни-ка Етимолошког одсека САНУ, већином саопштавана на науч-ним скуповима и објављивана у низу југословенских и страних зборника и часописа, била основ за поменуту Огледну свеску етимолошког речника српског језика,43 иако многи значајни радови тих истраживача у огледну свеску из концепцијских разлога нису могли ући;44 а изузетан резултат колективног ра-да јесу и издања рукописних књига Библиотеке Матице срп-ске45 као и серија радова сарадника Народне библиотеке Срби-је, већином објављених у Археографским прилозима 4 6 У том

42 Српски језик на крају века (в. напомену 2); Почеци и развој срп-ског књижевногјезика - НССВД 25/2, 1996; Срби и њихов језик, хресто-матија. - Уред. П. Милосављевић. - Приштина, Народна и универзитет-ска библиотека, 1997; Језичке мене и живот речи, Огледи из лингвисти-ке. - Уредник Б. Савић, ред. М. Шћепановић. - Ваљево, Истраживачка станица Петница, 1997.

4 3 Огледна свеска... (в. напомену 33) 4 4 На пример, А. 1лта , УогзГашзсИез 8иШга1 т <1ег Тороттге бегМ-

ет. ВГзкепјге Ег^еЈзпше, РгоМете иги! РегарекИуеп м>еИегег ЕгЈогзсћипј*. - ГНе Ш( Љг 81ам>еп, 1991, XXXVI/12, 99-139; А. Лома, Подунавска прапостојбина Словена, легенда или историјска реалност? - ЈФ Х1ЛХ, 1993, 187-220; А. Лома, Неки славистички аспекти српске етногенезе. -ЗМСС, 1994, 43, 105-126; А. Лома, Даље од речи - реконструкција праје-зичких лексемских спојева као перспектива словенске и индоевропске етимологије. - ЈФ, 1995, Л1, 31-58; Б. Сикимић, Егимологија и мале фол-клорне форме. - Београд, Институт за српски језик САНУ, 1996.

45 Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске обрадили су и издали у редакцији В. Јерковић: В. Јерковић, Љ. Васиљев, Д. Грбић, Ј. Грковић-Мејџор, М. Гроздановић-Пајић, С. Јакшић, К. Минчић-Обра-довић, К. Шкорић. Прва књига објављена је 1988. год. Током деведесетих година објављене су књиге: 2. Апостоли (1991), 3. ПсалтирГаврила Тро-јичанина из 1643. године (1992), 4. Псалтири (1993), 5. Минеји. Октоиси. Триоди. (1996), 6. Стихологија Кипријана Рачанина (1996).

4 6 Посебно је велик допринос у томе начелника Археографског оде-љења А. Младеновића, који је током деведесетих година, поред многих других, објавио и радове: Тридесет година постојања Археографског одељења Народне библиотеке Србије. - АП, 13, 1991, 351-363; Језичка

237


периоду је и иначе посвећена велика пажња проучавању старе српске књиге и рукописа47 и њиховом издавању 48

ситуација код Срба у време велике сеобе (1690). - НССВД 20/1, 1991, 345-350; Русско-славчнскип нзик и сербскип литературнип лзик нового времени. - Вестник Санкт-Петербургекого университета, серии 2, 1992, ВБШ. 1, 108-111; Прилог тумачењу постанка генитивног множинског наставка -ауједном делу српског језика. - ЗМСФЛ, 1992, ХХХЛ/2,7-36; Прве српске штампане књиге - напомене с филолошке стране. - Бео-град, Народна библиотека Србије, 1993; Славеносрпски књижевни језик - почеци и развој. - ЗМСФЛ, 1995, ХХХУШ/2, 1995, 103-117; О неким пи-тањима стварања српскередакције старословенског језика. - АП, 1995, 17, 7-18; Текстуална и филолошка основа критичког издања Његошевог дела. - Подгорица, ЦАНУ, 1995; Филолошке напоменеуз критичко изда-ње Његошеве „ЈЈуче микрокозма" (Прилог критичком издању Његоше-вих дела). - ЗМСФЛ, 1995, ХХХУШ/2, 119-148; Почеци иразвој књижев-ног језика код Срба новог времена (Друга половина XVIII и прва полови-на XIX века). - НССВД, 25/2, 1996, 67-77; Српска редакцџја старосло-венског језика и употреба само танкога јера у писању. - ЗМСФЛ, 1997, ХЛ/1, 97-104; Дневник патријарха Арсенцја IIIЦрнојевића о путовању у Јерусалим. (Гекст и филолошке напомене). - Сентандрејски зборник, Бе-оград, САНУ, 1997, 3,207-224; О неким особинама језика Његошеве „ би-љежнице". - Глас (САНУ. Одељење језика и књижевности, 1998, 171, књ. СССГХХХУ, 39-67; Филолошке напомене о Карејском типику све-тога Саве. - Свети Сава у српској историји и традицији. Београд, САНУ, 1998, 117-126.

4 7 В. Н. Р. Синдик, М. Гроздановић-Пајић, К. Мано-Зиси, Опис ру-кописа и старих књига Библиотеке Српске православке епархије будим-скеу Сентандреји. - Београд - Нови Сад, 1991; Л. Цернић, Опис ћирил-ских рукописа Народне библиотеке Србије. Књига прва. Палеографски албум. - Београд, Народна библиотека Србије, 1991. (тај албум иде уз из-дање: Љ. Штављанин-Ђорђевић, М. Гроздановић-Пајић, Л. Цернић, Опис ћирилских рукописа Народне библиотеке Србије, књ. 1. - Београд, На-родна библиотека Србије, 1986); Ј. Грковић-Мејџор, Језик Псалтира из штампарије Црнојевића. - Подгорица, ЦАНУ, 1993; Ј. Грковић-Мејџор, Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика. - Београд, Про-света - СКЗ, 1993; Пет векова српског штампарства 1494-1994. Раздобље српскословенске штампе ХУ-ХУП века. Гл. уредник М. Пантић. - Београд, САНУ; Нови Сад, Матица српска; Београд, Народна библиогека Србије, 1994; Црнојевића штампарија и старо штампарство. ЦАНУ, Научни ску-пови, књ. 26, Одјељење умјетности, књ. 9, Подгорица, 1994.

4 8 В. М. М. Петровић, О законоправилу или номоканону светога Са-ве. - Београд, Култура, 1990; Законоправило или Номоканон светога Са-

238


Дијахронијско проучавање других словенских језика било је знатно слабије заступљено од проучавања српског језика.49

ве. Иловички препис 1262. година. - Приредио и прилоге напиеао М. М. Петровић. - Горњи Милановац, Дечје новине - Београд, Историјски ин-ститут САНУ, Републички завод за међународну научну, просветну, кул-гурну и техничку сарадњу Србије, Народна библиотека Србије, 1991; Љ. Васиљев, П, Момировић, Ћирилске рукописне књиге Цетињског мана-стира Х1У~ХУШ века. - Цетиње, 1991; Н. Синдик, Студенички типик, Цароставник манастира Студенице. - Београд, 1992; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1. Сакупио и обрадио Пегар Момировић. - Нови Сад, Матица српска - Покрајински завод за за-штиту споменика културе Војводине, 1993; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 3. Сакупио и обрадио Петар Моми-ровић. - Нови Сад, Матица срнска - Покрајински завод за заштиту спо-меника културе Војводине, 1996; И. Шпадијер, Житије Марије Египћан-ке у српскословенској рукописној градицији. - Археографски прилози, 1994, 16, 15-89; Р. Станковић, Датирање и водени знаци рукописне збир-ке Манасгира Никољца. - Археографски прилози, 1994, 16, 141-306; Б. Чигоја, Најстарији српски ћирилски натписи. - 2. издање. - Београд, Чи-1'оја, 1995; Гроздановић-Пајић, Станковић 1995, М. Гроздановић-Пајић, Р. Станковић, Рукописне књиге манастира Високи Дечани. Књига 2. Во-дени знаци и датирање. - Београд, Народна библиотека Србије, 1995; Н. Родић, Сврљишки одломци јеванђеља. - Сврљиг, Етнокултуролошка ра-дионица - Ниш, Просвета, 1995; М. Пижурица, Андрија Змајевић, Љето-пис црковни. 1 , 2 . - Цетиње, Обод, 1996; Ј. Грковић-Мејцор, Ђурађ Црно-јевић, Макарије, Октоих првогласник. 1 , 2 , - Цетиње, Обод, 1996. и др.

4 9 В., на пример, Р. Мароевич. Патронимм в системе категориалв-нои принадлежности древнерусского нзБжа. - ОЛЛ, МагериалБ1 и иссле-дованин, 1988-1990. - Москва, Наука, 1993 [1994], 103-116; Р. Маројевић, Присвојни придсви (робззезт) у старословенском језику. - Српскијезик, II, 1-2, 153-183; Р. Мароевич. Методологические вопросБ1 реконструкции древнеславанских топонимов. Ономастика та етимологии: Збгрник науко-них працЂ на чесшн 65-рГччл Ирини Михаплевни Железнлк. Кшв, 1997, 151-158; Р. Мароевич. ПосессивБ! - гибриднаи частБ речи праславинского изБжа. - Славннское нзмкознание. XII МеждународнБШ С1.езд славистов. Краков, 1998 г. - Москва, Наука, 1998, 615-621; Зтгодм по грамматике древнерусского нзБша. II (ПосессивБ1 типа ТворимиричБ). - Вопросм изв!-кознанин, 1998, 2, 51-59.

На почетак деведесетих пада и издавање првог увода у славистику на српском језику (П. Пипер, Увод у славистику. - Београд, Филолошки факултет, 1991). Књига је у малим тиражима прештампавана без измена 1995. у Београду и у Сеулу, а ново, прерађено и допуњено издање обја-

239


Диј ал ектологиј а

Српска дијалектологија, традиционално једна од централ-них дисциплина у српској славистици, и у последњем десетле-ћу двадесетог века имала је богате резултате, међу којима су, опет традиционално, монографски радови о појединим гово-рима и дијалектима најчешће објављивани у Српском дијалек-толошком зборнику. Најисцрпније је та проблематика обрађе-на у српском преводу немачког издања књиге Павла Ивића о структури и развоју српскохрватских дијалеката, а сажети врло информативни прегледи стања у новијој српској дијалектоло-гији у главним линијама су изложени у радовима Драгољуба Петровића и Драга Ћупића.50 Посматрано проблемски, најве-ћи број истраживања био је посвећен исцрпним описима поје-диних говора (фонетско-фонолошким, морфолошким, у мањој мери творбеним и синтаксичким описима),51 дијалектолошкој

вио је 1998. године Завод за издавање уџбеника из Београда. Знатан део књиге посвећен је формирању и развоју словенских књижевних језика.

5 0 П. Ивић, Изабрани огледи... (в. напомену 7); П. Ивић, Српскохр-ватски дијалекти - њихова структура и развој, Прва књига, Општа разматрања и штокавско наречје. - Сремски Карловци - Нови Сад, 1994 (= П. Ивић, Целокупна дела, књ. 3, в. напомену 7); Д. Петровић, Српска дијалектологија данас. - Задужбина, 1994, УП/25, 7; Д. Ћупић, Дијалек-ти. - Српскијезик на крају века..., 159-171; Н. Богдановић, Лексиколошка истраживања југоисточне Србије. - Славистика 1996,1, 151-154.

51 П. Радић, Цртице о говору села Мрче у Куршумлијском крају. -СДЗб XXXVI, 1990, 1-74; С. Ракић-Милојковић, Основе морфолошког система говора Доње Мутнице (код Параћина). - СДЗб XXXVI, 1990, 75-118; М. Шпис, Говор села Параге, СДЗб XXXVII, 1991, 549-620; Р. Ђуровић, Прелазни говори јужне Босне и високе Херцеговине. - СДЗб XXXVIII, 1992, 9-378; М. Божовић, Говори средњег Ибра. - Приштина, Универзитет у Приштини, 1993; П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, Ба-натски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Књига прва, Увод и фонетизам. - СДЗб, књ. XI,, 1994,1-419; М. Николић, Говори србијанског Полимља, СДЗб, XXXVII, 1994,1-548; Говори призренско-тимочке обла-сти и суседних дијалеката. - Ниш, Филозофски факултет, Београд, Ин-ститут за српски језик САНУ, 1994; М. Вукићевић, Говори крагујевачке Лепенице. - Приштина, Универзитет у Приштини, 1995; П. Ђукановић, Говор Драгачева. - СДЗб, 1995, Х1Л, 1-240; 3. Кашић, Говор Конавала. -СДЗб, 1995, Х и , 241-396; С. Ракић-Милојковић, Синтаксички упитник

240


лексикологији и лексикографији,52 али и другим питањима, на пример, изоглосама које повезују поједине говоре, српским го-ворима у несловенском окружењу, ономастици, дијалекатској фразеологији итд.53 Истражују се по правилу рурални говори,

за говоре косовеко-ресавске - призренско-тимочке дијалекатске зоне. -СДЗб Х1Л, 1995, 491-520; С. Реметић, Српски призренски говор 1 (гласо-ви и облици). - СДЗб Х1.Л1, 1996; П. Ивић, Н. Богдановић, В. Вукадино-вић, Ј. Марковић, Призренско-тимочки говори, досадашња проучавања, библиографија. - Ниш, Филозофски факултет, 1996; В. Вукадиновић, Го-вор Црне Траве и Власине. - СДЗб Х1Л1, 1996, тр. 1-317; П. Ивић, Ж. Бо-шњаковић, Г. Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дија-лекта. Књига друга, Морфологија, синтакса, закОвучци, текстови. - СДЗб, књ. Х1ЛН, 1997, 1-586; 36. О српским народним говорима. - Деспотовац, Народна библиотека „Ресавска школа", 1997; Стево Далмација, Ијекав-ски говори Поткозарја. - Бањалука, Народна библиотека „Петар Кочић", 1997; Пол-Луј Тома, Говори Ниша и околних села. - СДЗб, књ. ХГЛЈ 1998, 1-473.

5 2 М. Станић, Ускочки речник. 1-2. - Београд, 1990, 1991; Р. Стијо-вић, Из лексике Васојевића. - СДЗб, XXXVI, 1990, 119-380; Ј. Динић, Речник тимочког говора (додатак). - 1990; Ж. Бошњаковић, Из ратар-ске терминологцје Срема, СДЗб XXXVII, 1991, 709-740; Ј. Динић, Реч-ник тимочког говора (други додатак). - СДЗб, XXXVIII, 1992, 379-586; Г. Драгин, Ратарска и повртарска терминологија Шајкашке. - СДЗб, XXXVII, 1991, 621-708; Г. Комадинић, Ткачка терминологија Драгачева.

Београд, 1993; М. Марковић, Речник народног говора у Црној Реци, књига II. - СДЗб, XXXIX, 1993, 149-398; С. Ракић-Милојковић, Пастир-ска терминологија Кривовирског Тимока. - СДЗб, XXXIX, 1993, 11-148; М. Вујичић, Рјечник говора Прошћења (код Мојковца). - Подгорица, 1995; М. Шпис-Ђулум, Фитонимија југозападне Бачке (коровска флора). - СДЗб, Х1Л, 1995, 397-490; Д. Ћупић, Ж. Ћупић, Речник говора Загара-ча. СДЗб Х1ЛУ, 1997, 1-615; Ј. Марковић, Јужноморавска повртарска лексика. - Ниш, Филозофски факултет, 1997; Д. Манић-Форски, Лу-жнички речник. - Бабушница, 1997; М. Златановић, Речник говора јужне Србије. - Врање, Учитељски факултет, 1998.

5 3 Д. Златковић, Фразеологија омаловажавања у пиротском гово-ру. - СДЗб, XXXVI, 1990, 423-740; Н. Богдановић, Изоглосе југоисточне Србије. - Ниш, Просвета, 1994; М. Вукићевић, Огледи из дијалектоло-шких истраживања. - Приштина, Филолошки факултет, 1993; П. Степа-новић, Говори Срба и Хрвата у Мађарској - штокавско наречје. - Горњи Милановац, Дечје новине - Београд, Вукова задужбина - Нови Сад, Ма-тица српека, 1994.



готово по изузетку урбаии.54 Рад на дијалектолошким атласи-ма обухватио је прикупљање грађе за српски дијалектолошки атлас из око 300 пунктова, као и испитивања српских говора у оквиру Општекарпатског дијалектолошког атласа, Европ-ског дијалектолошког атласа и Општесловенског лингви-стичког атласа (у оквиру последњег до сада су обрађена 33 пункта са српским говорима). Трагични прогон Срба из веков-них српских територија данашње Хрватске и Федерације Бо-сне и Херцеговине учинио је изузетно хитним опис појединих српских говора из тих крајева према говору Срба избеглих у Републику Српску, Србију и Црну Гору. У току је прикупља-ње грађе за таква испитивања која је организовао Институт за српски језик САНУ.

Контрастирање, гипологија, језици у контакту

Контрастивна или конфронтациона истраживања имају у српској славистици дугу традицију постављену русистичким радовима Р. Кошутића почетком XX века. У последњој деце-нији овог века настављању те традиције дали су печат слави-стички пројекти, научни скупови и зборници у целини или де-лимично посвећени контрастивним, односно конфронтационим питањима (за могућну терминолошку дистинкцију, на којој у Југославији углавном инсистирају београдски русисти, в. П. Пипер, Између контрастивне и конфронтативне лингвистике, 36. Контрастивна језичка истраживања, Нови Сад, 1987, 401-409). На југословенским славистичким скуповима, ако те-матика није изразито специфична, саопштавају се, по правилу, и радови контрастивне природе (на пример, Конгрес Савеза славистичких друштава Југославије, Научни састанак слави-ста у Вукове дане, Скуп слависта Србије), а неки скупови су у целости или највећим делом посвећени контрастивним //

5 4 На пример, П. Л. Тома, Говори Ниша и околних села у социолин-гвистичкој перспективи. - ЗМСФЛ, ХХХУШ/1, 185-191; С. Станковић, Градски власотиначки говори - социолингвистички процеси (Опште ка-рактеристике). - Дани српског духовног преображења: зборник радова, Деспотовац, 1997, IV, 167-179.

242


конфронтационим истраживањима, какви су научни симпози-јуми Контрастивна језичка истраживања у Новом Саду (1980, 1983, 1987, 1991, 1996) и међународни русистички сим-позијуми у Београду (1978, 1988, 1996, 1998). Већина конгра-стивних радова који се на тим скуповима саопштавају настала је као резултат ширих, пројекатских истраживања, док се, с друте стране, резултати многих контрастивних пројекатских истраживања публикују и на другим релевантним местима. У Србији од краја осамдесетих постоје три контрастивна слави-стичка пројекта, београдски, који је од деведесетих година до-био шири славистички профил (србистика, русистика, полони-стика, украјинистика, македонистика и др.), и два новосадска: русистички и словакистички. Прва два су у другој половини деведесетих добила статус потпројеката у ширем пројекту Конфронтациона проучавања српског и других језика (в. горе о славистичким пројектима). Контрастивна и контактолошка ис-траживања у српској славистици деведесетих година највећим делом су русистичка (обухватајући различите језичке нивое и различите проблеме језика у контакту),55 али и полонистичка,

5 5 Хронолошки, то су монографије, тематски зборници, дисергаци-је или уџбеници, М. Радић-Дугоњић, Међујезички хомоними и парони-ми... (в. наномену 31); К. Магојеујс, СгатаИка гихко^јеггка. - 4. изд. - Бе-офад, Завод за издавање уџбеника, 1994. (прво издање ове средњошкол-ске граматике са елементима контрастивног описа изашло је 1983); А. Стојановић, Синтаксичке одлике научног стила руског и српског језика у области технике, докторска дисертација. - Београд, 1995; Д. Мирић, Упитни исказ у руском и српском језику, докторска дисертација. - Нови Сад, Филозофски факултет, 1996; Д. Појатић, Глаголске именице... (в. на-помену 38); В. Девић-Романова, Актуалшме проблемн изученш русско-го нљгка наших днеп (в сербско-хорватскоп н њшовоп среде). -_Нови Сад, Футура публикације, 1996; Р. Рјрег, ЈеА I ргох1ог. - Всоцгас!, XX уек - а-§оја §1атра, 1997 (= ВЈћНо1ека XX уек, кпј. 91); А. Мушовић, Фразеоло-шки адвербијали, на материјалу руског и српског језика. - Приштина, Универзитет у Приштини, 1997; Б. Терзић, Руско-српске језичке парале-ле - Београд, Славистичко друштво Србије, 1999 (у штампи).

О принципима, узроцима и облицима адаптације инословенских елемената у српском језику у дијахронијској и синхронијској перспекти-ви в. посебно, С. Стијовић, Славенизми... (в. напомену 37); О лексичким позајмљеницама. - Гл. уредник Ј. Планкош. - Суботица - Београд, Град-

243


украјииистичка, словакистичка, македонистичка, словени-стичка и друга56 (поред великог броја контрастивних описа српског и различитих несловенских језика).

Русистика је и изван контрастивних истраживања после науке о српском језику (за коју се устаљује назив србистика) најразвијенија грана српске лингвистичке славистике, што ре-зултира и искључиво или претежно русистичким монограф-ским истраживањима.57

Часописи

Поред лингвистичких и славистичких часописа који ре-довно излазе деценијама, а неки и скоро читав век Џужносло-венски филолог, Наш језик, Српски дијалектолошки зборник,

ска библиотека Суботица, Институт за српски језик Српеке академије на-ука и уметности, 1996; Ј. Ајдуковић, Русизми у српскохрватским речни-цима. Принципи адаптације. Речник. - Београд, Фото футура, 1997. Срп-ски језик у светлу међујезичких контаката предмет је и књиге В. Стани-шића Српско-албански језички односи (Београд, Балканолошки институт САНУ, 1995).

Типолошка славистичка проблематика, поред контрастивне, у да-том периоду најзаступљенија је у радовима Д. Војводића, в. посебно, Ри-(игит еЈЈесНшт у словенским језицима. - Славистика, III, 1998, 45-52; Об инклузивнв1х формах императива в славинских лзБ1ках. - 36. Изучава-ње словенских језика..., 130-138 (в. напомену 5) и др.

5 6 В. Митриновић, ПОЈБСКИ глаголски префикс ргге- и његови срп-скохрватски еквиваленти пре- и про-. - Београд, Научна књига, 1990; М. Тир, СШо^ку V хр'шо\пеј ,ч1оуепс1пе а V хрикптеј хгћокоп>а(сте. - >ЈОУ1

Зас1, Оћгог - Туогћа, ВгаЉ1ауа, А1{а, 1991; П. Пипер, Оглед српске мор-фосинтаксе... (в. напомену 27); Људ. Поповић, Епистоларни дискурс у украјинском и српском језику, докторска дисертација. - Београд, Филоло-шки факултет, 1997; П. Пипер, Граматичке структуре српског и слове-начког језика у огледалу руског. - Славистика, 1999,111,150-161.

В. такође славистичке (у целини или једним делом) контрастивне зборнике радова наведене у напомени 55.

5 7 Таква је монографија А. Терзића Синтагме с генитивом без предлога у синтаксичким варијантним редовима у руском језику (Бео-град, Филолошки факултет, 1995).

244


Ономастички прилози, Прилози за књижевност, језик, исто-рију и фолклор, Зборник Матице српске за филологију и лин-гвистику, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Зборник Матице српске за славистику, Археографски прило-ш, Књижевност и језик и др.) у Србији и Југославији, као и у Реиублици Српској, деведесетих годииа појавио се низ нових паучних часописа посвећених већим или мањим делом и лин-I вистичкој славистици: Славистика (Београд, 1996-), часопис Славистичког друштва Србије, који је почео да излази као го-дишњи часопис за радове о словенским језицима и књижевно-стима, информације о славистичким научним пројектима, пре-глед новије славистичке литературе и научног живота, Кодови словенских култура (Београд, 1996-), часопис за словенску ет-нографију, етнологију и семиотику, чија су три прва, тематска броја посвећена јелу, пићу и свадби; Српски језик (Београд, 1996-), часопис Друштва за проучавање и неговање српског је-зика, који је почео да излази као годишњак чији је први број иосвећен шездесетпетогодишњици рођења проф. др Живојина Станојчића, Србистика (Нови Сад, 1998-), часопис Друштва ча обнову србистике, у првим бројевима превасходно ангажо-ван на промовисању теза потписника ултранационалистичке декларације о српском језику (Бојић и др. 1998) и присталица тзв. алтернативне српске филологије, Језик данас (Нови Сад, 1996-), тромесечни часопис Матице српске за културу говора и иитања српске језичке норме, Словенски гласник (1996-), ча-сопис Друштва црногорско-руског пријатељства, с научним и иублицистичким радовима из словенске историје и филологи-је у првом делу, и књижевним прилозима углавном родољуби-не оријентације у другом делу, Ријеч (Никшић, 1996-), Свет речи (Београд, 1997-), часопис Друштва за српски језик и књи-жевност, неколико нових часописа у Републици Српској (на пример, Знамен, Завјет, Словеса) и др.

Излажење неких часописа с богатом традицијом деведесе-гих година било је у дужем прекиду (Анали Филолошког фа-култета у Београду, Живи језици), а излажење других часопи-са, за које се мислило да су заувек угашени, на врло успешан иачин је обновљено (пре свега, Филолошки преглед, часопис Филолошког факултета у Београду).

245


Научни скупови

Десета деценија овога столећа у српској лингвистичкој славистици такође се издваја од многих претходних по одржа-ним научним скуповима и објављеним зборницима реферата с тих скупова.58 Реорганизовани Савез славистичких друштава

58 То су, хронолошким редом, зборници, Научни састанак слави-ста у Вукове дане, књ. 20-28 (од 1990. до 1998), Конфронтациона проу-чавања српског и других словенских језика, Зборник теза и резимеа. - Бе-оград, Филолошки факултет, 1992; Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика, Зборник теза и резимеа другог научног коло-квијума. - Београд, Филолошки факултет, 1994; Осма југословенска оно-мастичка конференција, Зборник радова, ЦАНУ, научни скупови, књ. 33, Подгорица, 1994; Говори призренско-тимочке области и суседних ди-јалеката, Зборник радова. - Ниш, 1994; Актуелност проучавања међу-словенских језичких, књижевних и културних контаката и веза, Зборник теза и резимеа. - Београд - Москва, 1995; Трећи Бошковићеви лингви-стички дани. - Подгорица, ЦАНУ, 1996; Олексичким позајмљеницама... (в. напомену 55); Сопоставителшме и сравнителтие исследованин русского и других нзглков. - Отв. ред. Б. Станкович. - Белград, Филоло-гическии факулвтет, 1996; Сто година полонистикеу Србији... (в. напо-мену 5); IV симпозијум Контрастивна језичка истраживања. - Уред. М. Тир. - Нови Сад, Филозофски факултет, 1991. V Симпозијум Контра-стивна језичка истраживања, зборник радова. - Уредници Р. Шевић и М. Тир. - Нови Сад, Филозофски факултет - Друштво за примењену лин-гвистику Војводине, 1996; Словенске културе и историја међусловенских веза. - Гл. уредник С. Бабић. - Београд, Библиотека града Београда -Друштво српско-руског пријатељства, 1996; Изучавање словенских јези-ка, књижевности и културау инословенској средини... (в. напомену 5); Кновој писмености... (в. напомену 17); Опсцена лексика, зборник радо-ва. - Ниш, 1998. и др.

Поред тога, доста значајних лингвистичких радова објављено је у колективним монографијама или зборницима који су само једним делом лингвистички или славистички, на пример, Историја српског народа. 2. изд. - Београд, 1994; Становништво словенског поријекла у Албанији, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. - Титоград, Историјски институт СР Црне Горе, 1991; Дурми-торски зборник 1. На Извору Вукова језика. Зборник радова са научног скупа одржаног у Шавнику 7. и 8. јула 1988, Титоград, Историјски инсти-тут СР Црне Горе, 1991; Са1епа типсИ, српска историја на светским вери-гама. I, II. - Приредио Предраг Драгић Кијук. - Београд, Матица Срба и

246


Југославије одржао је два југословенска славистичка конгреса, у Београду 1994. и у Будви 1997. године. Поред познатог ре-довног годишњег међународног скупа Научни састанак слави-ста у Вукове дане у организацији Међународног славистичког центра Филолошког факултета у Београду, с којег је до сада објављено безмало тридесетак тематских зборника реферата о српском и другим словенским језицима и исто толико зборни-ка књижевноисторијског садржаја, Славистичко друштво Ср-бије од 1950. године одржава сваке године Скуп слависта Ср-бије (на којем обично учествују и слависти из иностранства). Од 1997. године реферати са Скупа слависта Србије објављују се у часопису Славистика. Поред тога, Славистичко друштво Србије организовало је с Катедром за славистику Филолошког факултета у Београду током деведесетих година више међуна-родних славистичких скупова знатнијим делом посвећених ироучавању словенских језика. Године 1992. и 1994. одржани су на Филолошком факултету у Београду научни колоквијуми Конфронтациона проучавања српског и других словенских је-шка, а 1995. на истом факултету међународни скуп Актуелно-сти проучавања међусловенских језичких, књижевних и кул-турних веза, 1996. године 4. конфронтативни симпозијум под иокровитељством МАПРЈАЛ-а Конфронтативно и компара-шивно проучавање руског и других језика и научни скуп Сто ,'одина полонистике у Србији, а 1998. године симпозијум под покровитељством МАПРЈАЛ-а Изучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини, поводом 120. годишњице Катедре за славистику Универзитета у Београ-ду и 50. годишњице Славистичког друштва Србије. На Фило-

иссљсника Србије - Краљево, Ибарске новости, 1992; Исторцја српске кулшуре. - Београд, Дечје новине - Удружење издавача и књижара Југо-славије, 1994; Ресавска школа и деспот Стефан Лазаревић (округли сто, мшшстир Манасија, 28. 8. 1993). Деспотовац, Народна библиотека „Ре-| ниска школа", 1994; У светлу царских градова. Приредио Н. Бог дановић.

11иш, 1994; Стојан Новаковић - Личност и дело, Научни скуп поводом 150-годишњице рођења (1842-1992). - Београд, САНУ, 1995; Нроучавање • редљовековних јужнословенских рукописа. - Београд, САНУ, 1995; МИТ, Зборник радова. - Нови Сад, Филозофски факултет, 1996; Слави-сишчки зборнику част Радована Лалића. - Београд - Никшић, 1997. и др.

247


зофеком факултету у Новом Саду 1995. године настављено је одржавање периодичних симпозијума Контрастивна проуча-вања језика, на којем се поред осталих саопштавају и резулта-ти истраживања на славистичким контрастивним пројектима, а у Београду је 1996. године одржана и научна конференција Сопоставителшие, типологические и сравнителшо-истори-ческие исследованин русского и других славннских нзиков, Ме-ђународни симпозијум: 800 година Хиландара (октобар 1998, САНГ); док се у Црној Гори повремено одржавају научне кон-ференције у спомен на професора Радосава Бошковића.

За науку о српском језику, поред поменутог Научног са-станка слависта у Вукове дане, посебно су били значајни науч-ни скупови Пет вјекова Октоиха, прве штампане књиге на словенском југу (Цетиње, 1994), Нижа словенска митологија (Београд-Сокобања-Зајечар, октобар 1995), суботички скупо-ви О лексичким позајмљеницама (1996) и Актуелна питања проучавања граматике српског језика (1997), и саветовање К новој писмености (одржано у Великој Плани 1998), као један од првих корака Одбора за стандардизацију српског језика.

Општи поглед на научне скупове у Југославији на којима су током деведесетих година претресана питања лингвистичке славистике, у оваквом прегледу неизбежно селективан, очи-гледно сведочи како о континуитету славистичких скупова установљених знатно раније, тако и о низу нових научних сим-позијума и конференција, шире или уже тематски профилиса-них, јубиларних или организованих поводом актуелних социо-лингвистичких околности у којима се у деценији и веку на изма-ку проучавају српски језик и други словенски језици, сведочећи такође о све боље прихватаној пракси да се реферати с таквих скупова објављују у посебним зборницима или часописима.

Библиографије

Поред познате текуће библиографије лингвистичке про-дукције на српском језику, коју редовно доноси часопис Јужно-словенски филолог, српска лингвистичка славистика последње деценије добила је низ посебних библиографија: персоналних,

248


тематских, периодичних, дисертационих, пројекатских, а пре-ма одређеним славистичким гранама и других библиографи-ја.59 Све је већа потреба за израдом библиографије српских славистичких библиографија.

* * *

Резимирајући и уопштавајући овај преглед основних пра-ваца и резултата истраживања у српској лингвистичкој слави-стици у последњој деценији XX века, може се закључити да је гај период у историји српске лингвистичке славистике (уоста-лом, још више у историји српског народа) био изузетно буран. Али док су историјски догађаји имали драматичан ток (деведе-сете године су за Југославију обележене ратом од самог почет-ка те деценије и насилне сецесије Словеније, 1991, до 1999. го-дине, када је овај рад завршаван, док је трајао рат НАТО про-

5 9 Персоналне славнстичке библиографије су најбројније. Неки од јубиларних зборника с таквим библиографијама овде су већ били поме-нуги. За остале поменуте врсте библиографија в., на пример, редоследом којим су горе у тексту наведене, С. Савић, Љ. Спасић, В. Васић, Т. Вој-ионић, Селективна библиографија о времену и аспекту у модерном срп-скохрватском језику. - 1990-1992. Е1ЖОТАР ХУогкшд Рарегз, Зепез У1/4, 1 43; (Библиографије часописа НЈ, ЈФ, СДЗб). - Наш језик, н. с. XXX, св. I 5, 1995-1996, 149-184; С. Танасић, Библиографија докторских дисер-шација и магистарских радова из области језика одбрањених на Универ-шШету у Сарајеву. - Призма 1/1, 1990, 181-184; Б. ЧудомировиЋ, Док-Шорске дисертације из словенских језика и књижевности, одбрањене на '/чшолошком факултету у Београду од 1985. до 1994. године. - ЗМСС М) 51, 1996, 261-267; Докторске дисертације из словенских језика и књи-

снности, одбрањене на Филозофском факултету у Новом Саду од 14X5. до 1994. године. - ЗМСС 50-51, 1996, 267-269; Резултати научних Iп шраживања из области хуманистичких наукау периоду 1991-1995. -Ксоград, Министарство за науку и технологију Републике Србије, 1996; II Пинер, Библиографија југословенске лингвистичке русистике (1976 1985). - Нови Сад, Матица српска, 1990.

Многе добре тематске библиографије наведене су у прегледним птнцима из области стилистике, лингвистике текста, дијалектолошке " м икографије, ономастике и другим, поменутим у одговарајућим пара-

I рнфима овог рада.

249


тив Југославије), иајновија историја српске лингвистичке сла-вистике имала је динамичан, у целини посматрано, позитиван ток, изузетно богат значајним резултатима. Још многа истра-живања нису завршена и многе преко потребне књиге нису на-писане, али врло много је ипак завршено и, што је такође вео-ма важно, многе велике ствари су започете, што се основано може видети као залог још бољих времена за српску лингви-стичку славистику.

250

СРПСКА СЛАВИСТИКА У СВЕТЛУ ПРОБЛЕМА ИАУЧНЕ ПЕРИФЕРИЈЕ

И ГРАНИЧНИХ ПОЈАВА

Овај прилог проучавању научног дела академика Павла Ивића и области којима се он бавио посвећен је једном наиз-глед споредном феномену с последицама које често нису од споредног значаја по развој науке и по научне и животне путе-ве појединаца. То је појава уплитања ваннаучних чинилаца у научне расправе, или у спорове којима се даје изглед научних иако су им главни мотиви другде.

Научни центар и периферија У славистици, као, вероватно, и у другим наукама, центар

и периферија научне области могу се посматрати у најмање че-тири важније димензије.

Према једној димензији у центру се налази оно што је до-минантно у неком периоду или чак у укупном континуитету постојања дате науке, а ближе периферији су они проблеми, решења, теорије и методи који из различитих разлога нису нривукли већу пажњу иако, као што је познато, оно што је у једном времену маргинално у другом може бити централно, и обратно, као што је, на пример, у XIX веку општа синтакса, као и словенска синтакса, била неразвијена да би у XX веку дошла у средиште лингвистичких и славистичких интересовања.

У другој димензији односа између централног и перифер-ног у науци, у њеном средишту налази се оно што чини основ-ни предмет те науке, а даље је од њеног језгра оно што је спа-ја с другим наукама или чак више припада њима. У таквом смислу на периферији широког и разгранатог комплекса сла-вистичких наука су, рецимо, питања словенских елемената у несловенским језицима, рецепције словенских књижевности у

251


иесловенским срединама, неуролингвистичка питања разма-трана на словенском материјалу и сл.

Трећа димензија односа између централног и периферног у науци одражава чињеницу да нису сва истраживања која се убрајају у научна једнако теоријско-методолошки ригорозна и доследна. У том смислу на научној периферији налазе се ис-траживања која непотпуно или само делимично задовољавају постулате методолошки вредног научног рада, која покушава-ју да релативизују проверене научне принципе и критеријуме не нудећи боље, а уместо методолошке одређености увећавају неодређеност и произвољност.

Четврта димензија односа између научног центра и пери-ферије ставља у средишни део оно што има научне мотиве, средства, циљеве и резултате, а мање или више далеко од њега смешта оно у чему су научни облици и садржаји јаче или слаби-је помешани с појавама чија је суштина изван науке, на пример, идеолошким, комерцијалним, дневнополитичким и другим.

Изложене четири димензије односа између научног цен-тра и научне периферије начелно су засебне, али се у реално-сти преплићу дајући основ петој, према којој су средишту на-уке ближа истраживања у којима се предметни, проблемски, методолошки и мотивацијски центар више подударају.

Даље је предмет пажње углавном четврта поменута стра-на односа научног центра и научне периферије, на примерима из славистике, посебно научна периферија као област научне или науколике делатности с могивима и циљевима који нису примарно у домену описивања и објашњавања и решавања ис-траживачких проблема.

Неки примери из историје славистике У познатије примере преплитања научног с ваннаучним

иду, рецимо, књижевне мистификације као предмет слави-стичких истраживања. Такви су, на пример, чувени Краље-дворски и Зеленоградски рукопис, које је средином XIX века маестрално саставио, из патриотских побуда, Вацлав Ханка, учинивши то тако добро да је требало да прође више деценија да би фалсификат био дефинитивно разоткривен; или гласовита

252

Сриска слависшика у свегилу ироблема научне иериферије...

Меримеова збирка тобожњих илиреких, односно српских песама Гусла, представљена европском читаоцу као збирка нревода из народне поезије, у шта су у почетку многи слависти поверовали. У ту групу примера иде и неуспело оспоравање аутентичности средњовековног руског спева Слово о Игоре-вом походу, као и мистификације из словенске митологије и фолклора Стефана Верковића и, код нас - Милоша Милојевића, или и данас актуелни случај тзв. Влесове књиге као тобожњег споменика словенске претхришћанске писмености, поред мно-гих других сличних примера.

Док је у тим и у сличним случајевима главни мотив често био у жељи да се национална, односно словенска култура учи-ии богатијом и, упркос избору средстава, угледнијом (поред мистификације ради мистификације и поред других мотива), новија времена обилују све бројнијим примерима уплитања у науку, па и у славистику првенствено ради политичких циље-на. Ако би се правила паралела с доста упрошћеном оценом средњовековне науке као слушкиње теологије, било би доста основа да се у науци каснијих времена види повремено, али не безазлено, растуће служење науке идеологијама, политици и крупном бизнису.

Тако је у историји лингвистике и славистике егземпларно нознат појам маризма, чији назив је изведен из презимена лин-гвисте Н. Ј. Мара, који је еволуирао од грузијског националисте до кавкаског националисте, а затим упоредо с јачањем стаљи-мистичке диктатуре - до совјетског националисте; и који је па-ралелном силазном линијом еволуирао од угледног кавказоло-I а до опскурног идеолога у лингвистици, с чијим је бизарним иогледима на језик могло бити и по живот опасно не сложити сс, чак и петнаест година после Марове смрти (тада можда и оиасније него док је он био жив). У историји науке Мар је остао запамћен највише по периоду када је своје често сасвим исобичне хипотезе комбиновао с марксистичком идеологијом и одговарајућом идеолошком пропагандом.

До скора је била непозната, а и данас је позната углавном ужсм кругу стручњака, друга трагична страница из историје руске слависгике тридесетих година XX века насловљена „Случај слависта", по називу који је истражни предмет добио у совјетској служби државне безбедности, и који, сачуван и об-

253


јављеи, сведочи о хапшењима, саслушавањима, прогонима де-сетина водећих руских слависта, као што су, на пример, В. В. Виноградов, Н. Н. Дурново, С. И. Селишчев и други.1

Новији примери Данас тако бруталног и тако отвореног уплитања полити-

ке у науку можда нема, али контаминираност свега политиком врло је висока, а границу где престаје научна делатност, а по-чиње нека сасвим друга све је теже одредити. Све су бројнији нови примери манипулисања славистичком проблематиком, на пример, у књигама о Словенима са Атлантиде, о Србима као најстаријем народу, о етрурском пореклу Срба, о српском по-реклу Грка, о српском пореклу Келта, о келтском пореклу Че-ха, о античком пореклу данашњих Македонаца, о венетском пореклу Словенаца, о Србима из Винче, о Србима Александра Македонског, о словенској писмености претхришћанских вре-мена, о фрапантним сличностима између српског и санскрита, вуковске ћирилице и етрурског писма итд.2

У бурним деведесетим годинама тога је мање или више било у свим словенским срединама. У Марибору је, на пример, 1990. године објављена књига у којој се износи теза да је реч Словени, односно Склавени, акроним од почетних слова неко-лико народа - Скорда, Карна, Љера и Авара (дакле, као далека праслика првог назива југословенске државе),3 а у Подгорици је 1993. објављена књига о „црногорском" језику с бизарним поднасловом: „од артикулације говора (81с!) до 1360".4 О томе

1 Дело славистов. Москва, 1997. 2 Исцрпна библиографија која би обухватала такве радове не посто-

ји вероватно из истог разлога из којег се не састављају иосебни библио-графски описи бескорисних књига, као ни посебне библиографије недо-казаних или оповргнутих хипотеза. Последице које таква литература има у обликовању јавног мњења, с могућим даљим ефектима, упућивале би ипак на корист од њене систематске критичке анализе.

3 2. Моппјак, ЗкШпја. - Мапћог: АИегпаЦуе, 1992, 81г. 28. 4 V. №ксеујс, Сто^откл јетлк: %епега, Иро1о%јја, гагуој, х1гик1игпе

осШке, /ипксГје. Т1. Ос1 аШки1ас\је %оуога Ао 1360. §осИпе. СеПпје: МаИса сгпо§ог8ка, 1993.

254


колико аутори такве литературе желе да буду изазовно друк-чији понекад говори и година издања. Један текст у наводну одбрану српскога језика од његових измишљених унутрашњих и спољашњих непријатеља, чији су аутори неколицина дана-шњих универзитетских професора и сарадника, као и неки књижевници, датиран је 7605. годином.5 Могли би се навести и други примери, када то не би било сувишно.

Да ли је реч о теми која није вредна веће пажње? Судећи нрема све већем броју наслова и издања, према реаговањима медија и према књижарској понуди, такве књиге имају немали утицај на културни профил јавног мњења, поготову када су словенске теме у питању, понекад чак са амбицијама да коре-нито превреднују историју српске филологије и лингвистике. А судећи према томе колико су неки од новинских и других текстова те врсте њих узели времена професору Павлу Ивићу, приморавши га да напише десетине критичких одговора,6 та врста литературе има не баш занемарљиве ефекте у сваковр-сном исцрпљивању појединаца који јој се нађу на путу. Ауто-ри и рецензенти таквих запаљивих штива су и универзитетски професори, а читаоци су у немалом броју и студенти као и про-фесори језика и књижевности.

Основне тезе за објашњење

Појава о којој је реч има своју препознатљиву суштину као што су препознатљиве и околности у којима она настаје и развија се.

5 Објављено у Политици 1. и 8. авгуета 1998. Павле Ивић је у више ирилика јавно указао на штету коју српска филологија може да има од то-га тскста, први пут у одговору Одбора за стандардизацију српског језика „У одбрану достојанства српске језичке науке". Текст тога одговора, об-јављен у Политици 15. авгусга 1998, а затим и у часопису Језик данас, 1998/8, написао је проф. Ивић. Критичку оцену памфлета „Слово о срп-ском језику" в. такође у: П. Пипер, Ни језици ни културе нису недељиви.

Језик данас, 1998, 8, стр. 1-5, прештампано у овој књизи.. 6 Слободан Реметић, Библиографија радова академика Павла Ивића.

Јужнословенски филолог, 1Л^1/1-2, стр. 7-49.

255


Суштииа је у коришћењу спорних научних питања у сла-вистици, каква су питања о најстаријој прошлости Словена, о називу језика и народа или уопште о односу између језика и на-рода данас, да би се у облику медијски добро подупртих при-видно научних расправа и открића филолошким популизмом постигли политички циљеви (обично не без личних амбиција аутора) обезвређивањем угледних научника као превазиђених или политички неподобних, најзад заузимање кључних пози-ција у научној и културној политици.

Околности у којима се такви процеси развијају јесу осећа-ња растуће националне несигурности и угрожености у времену распада држава и редефинисања књижевног језика, код неких појединаца и осећања привремености и релативности многих раније важних граница, професионалних и етичких критерију-ма, осећање пољуљаног националног идентитета у сукобу с војно, политички и економски јачим народима и државама, урушавање система моралних вредности, медијски хаос у ко-јем изгледа да је у праву онај ко је најгласнији, а најгласнији је обично политички најјачи и најбогатији итд. Такве околности погодне су за брзо стварање и смењивање лидера свих врста, па и у питањима националне културе.

Био би ипак превише поједностављен закључак да удаља-вањем од круга појава који се узимају као препознатљиво или чак типично научне и истраживачке расте само дилетантизам и сензационализам сваке врсте или мање више прикривено по-литизовање научних питања, јер изван уско схваћене области научно-истраживачког рада, уже схваћене као област превас-ходно теоријских истраживања, налазе се различити видови примењене науке, научна пропедеутика или настава из поједи-них области за различите узрасте и профиле оних који уче, као и научно-популарна литература, чији је шири културни значај несумњив, и у којима свакако има много вредних резултата.7

7 Експанзија науколике литературе, бар када је о словенским тема-ма реч, једним делом је последица недовољне развијености дидактичке и научно-популарне славистичке литературе на српском језику, која би, да је има у потребном обиму и квалитету, учинила умногоме сувишним чи-тање радова из тзв. алтернативне филологије.

256

Сриска слависшика у свешлу ироблема научне иериферије...

Наука и културиа политика

Проблем о којем је овде реч у вези са српском слависти-ком вероватно постоји, мање или више изражен, у историји сваке науке. Науке које имају за предмет националне културе сасвим су видљиво изложене спољашњим утицајима како др-жавних или недржавних, политичких, комерцијалних и других извора финансирања научних истраживања и стварања науч-ног кадра, који су заинтересовани да утичу на формирање с гратегије научног развоја у одређеним областима и на ранги-рање истраживачких приоритета, на популаризацију резултата истраживања, креирање друштвеног угледа одређених идеја, пројеката, институција, па и појединаца. Државе, сразмерно својим могућностима, желе да остваре економски, војни или политички престиж, да имају и научни и културни престиж у другим срединама. Узмимо два примера. Са сломом Наполео-пове Француске, и уједињавањем немачких држава 1815-1871. године, углед до тада чувених француских санскритолога за дуго су засенили успеси германске филологије и лингвистике. Нек и по касније, после Другог светског рата, нарастајући аме-рички примат у разним областима доста брзо је добио, и до данас задржао, и свој лингвистички лик, тако да су скоро све иодеће лингвистичке теорије друге половине XX века - аме-ричке, чак с типично америчким смислом за стварање нових и боЈБих верзија истог производа истог произвођача, од којих ( мака нова верзија има свој препознатљиви назив.

У мањим земљама преплитање државних и научних по-слова може бити мање видљиво, али је такође разноврсно.8

х Можемо ее, на пример, подсетити значаја аргумената српске дија-нсктологије и етнографије у процесу утврђивање граница прве Југославије, или неуспешног пројекта стварања српско-хрватско-словеначког језика, од којег се брзо одустало у корист, како тада се чинило, перспективније идсјс о српскохрватском језику.

Вратимо ли се у нешто даљу прошлост, било би готово сувишно ре-1орички се запитати да ли су полемике око српског језика и писма већ у прној половини XIX века биле само научне полемике, или су представља-пе одраз различитих политичких програма, културних концепата и лич-иих амбиција, са свиме што обично уз то иде.

I / < 'риски ИЈМеђу великих и малих језика 257


Догађаји око српскохрватског, односно српског језика и писма, којима смо били сведоци, снагом очевидности потврђу-ју да је и српска славистика, посебно у другој половини XX ве-ка, у свом предметно централном, србистичком делу и те како била захваћена утицајима који нису научне природе, с после-дицама које трају.

„Званична" и „алтернагивна" наука

У препознатљива обележја научне периферије и гранич-них појава спада и склоност аутора таквих опредељења да се представљају као бескомпромисни борци за националну ствар које званична наука у спрези са актуелном влашћу прећуткује, уколико их чак и не прогони. Сугерише се паралела с политич-ким односом власти и опозиције, етаблираних и алтернативних покрета и слично, све до полуприкривених инвектива о потку-пљености главних представника тзв. званичне науке и беском-промисној научној и националној храбрости ових других.

Истини за вољу, не сме се испустити из вида чињеница да је у науци увек било етаблираних доктрина, за чије су рушење биле потребне читаве научне револуције (што је први исцрпно обрадио Томас Кун), као и да је повремено било, и има, врло успешних аматера или полуаматера (какав је у археологији био, на пример, Хајнрих Шлиман, у палеографији Морис Че-двик, а у славистици млади Вук Караџић); али суштина науч-них револуција свакако није у бизарним идејама и јаком грлу које их обзнањује, а успешни аматери су у науци изузетак, а не правило.

Такође се мора имати у виду да се наука све брже мења, и да те промене могу бити за старија поколења научника болне, јер подразумевају признање да су нека дуго неоспорна учења постала превазиђена, као што је такође познато да нису ретки случајеви зачињања великих научних открића на периферији неке науке, чиме та тачка периферије може да постане нови центар итд. Докле год се такве промене остварују научним средствима, с научним мотивима и циљевима, оне, природно, имају подршку свих којима је стало до општег напретка.

258


Друкчије је када мотиви и циљеви нису само научни, или уопште то нису, а примењена средства су само толико научна да би се код мање упућених створио привид њихове научне ле-гитимности. С те стране се тада пушта у оптицај теза о раскора-ку између тзв. званичне науке и некакве друге, која се понекад назива и алтернативном. Израз званична наука треба да суге-рише да у друштву доминира нека окоштала административна организација науке која уместо аутентичних научних истина јавности даје тзв. званичне научне ставове, чију проблематич-ност храбро разобличују представници независне алтернативне науке, који се представљају и као на различите начине угроже-ни. У стварности када постоји политички раскорак у погледима научника од имена и актуелне власти, такав лик алтернативне науке ствара се вештачки, ради придобијања јавног мњења у по-литички мотивисаном друштвеном маргинализовању познатих представника науке од стране тзв. независне, алтернативне на-уке, којим се њима отвара пут ка кључним местима за вођење научне и културне политике.

Један од примера такве привидно научне, а у суштини по-литичке конфронтације био је онај који је односио много вре-мена и снаге академику Павлу Ивићу, када му је 1994. године, после нагле промене доминантног политичког курса тадашње власти према националном питању, приписивано, с привидно ултранационалистичких позиција, да континуирано ради про-тив српских националних интереса. То се прво чинило много-бројним недоказаним понављањем тврдње да је професор Ивић био иницијатор увођења екавице у Републици Српској, што је касније у делу штампе проширено инвективама сасвим личне природе.9

9 Део добро организованих покушаја да ее у јавном мњењу створи утисак да је проф. Ивић био иницијатор нечега на шта се „бранитељи српскога језика" обрушавају имао је известан одјек у иностранству. Чак и неки угледни страни слависти нису одолели искушењу да о ставовима Павла Ивића суде на основу секундарних извора, нашавши се у томе практично на истом послу с потписницима поменутог „Слова о српском језику". Тако Герхард Невекловски пише „Некоторме ученме в Сербии придерживамтсл мнении, что нужен сдинми нзмк длн всех сербов, т. е. нужно ввести зкавское произношение в Черногории (такого мненин при-

259


Једаи од најмоћнијих механизама којима се науколика по-литика шири као аутентична наука јесте стварање једноставних црно-белих истина које се лако памте, погодују националном осећању и именују наводног кривца који ту истину онемогућа-ва. Карактеристичан пример за го је став лингвиста из групе „одбране српског језика" (према изразу којим су се најчешће служили док нису утихнули крајем 2000. године) изражен у поменутом њиховом заједничком тексту, према којем су сви српски филолози после Вука Караџића, дакле од Ђуре Даничи-ћа до Павла Ивића, мање или више изневерили српске нацио-налне интересе, као и мишљење да хрватски језик треба звати српским, те да је и књижевност на том језику српска, а да они који о томе друкчије мисле, заправо раде на српску штету.10

Такве популистичке формулације су, наравно, много једно-ставније од објашњења чија је замршеност последица реалне сложености српско-хрватских језичких односа, али они којима је више стало до заводљиво једноставних истина, поготову ка-да лагодност израза иде на туђу штету, лако ће пригрлити цр-но-бела тумачења и с њима идеју да сви који друкчије мисле и нуде компликованија објашњења, чине то са скривеним наме-рама које ће „бранитељи" српског језика храбро разобличити.

Професор Павле Ивић наспрам политизоване периферије српске славистике

Када се с много разлога каже да је академик Павле Ивић био научник великог опуса, онда се ту поред квалитета тог опуса може имати у виду и његов обим. А када се зна, што се понекад не зна или се губи из вида, да је Павле Ивић, иако не-

держивалсн на пример, Павле Ивич)". Невекловски то не потврђује цити-рањем речи Павла Ивића (јер то није могуће) него се позива на речи Ми-лоша Окуке о професору Ивићу из рада: М. Окука, Еше Зргазће - У1е1е Ег-ћеп. бргазћро1Шк а1з НаЦопа1ЈбЈегипц8тз1гитсп1 ш Ећ-Ји§051а\У1еп. Кла-генфурт, 1998, С. 123. (У раду: Г. Невекловскии. Лзмковое состонние на территории распространенин бћшшего сербскохорватского измка. -Славнноведение, 2001, 1, стр. 50)

10 В. напомену 5.

260


радо, написао и објавио неколико десетина полемичких члана-ка, одговарајући на текстове који су још од краја шездесетих, а нарочито интензивно од 1994. били уперени против онога што је писао, или чак и онога што није писао, али му се приписива-ло, онда се природно поставља питање разлога због којих је Павле Ивић морао толико да се бави онима које је у разговору називао „отимачима свога времена" и њиховим текстовима.

Павле Ивић је очигледно сматрао да се филолошко-поли-тички популизам у српској лингвистици не сме игнорисати, па је био одабрао за себе много тежу позицију да се полемике не клони и да мање упућенима излаже право стање ствари, што је уосталом он и могао боље од других, како би се и српској и свакој другој културној јавности показало да није Србима свој-ствено да се грабе за туђе (на пример, да присвајају хрватску књижевност), иако се у српском народу и такви повремено по-јаве, и привремено добију подршку утицајног дела медија. Тиме је Павле Ивић поред личног прилога аргументованом побија-њу науколиких идеја о томе да српски језик угрожавају управо водећи српски филолози, дао и пример да се дуг према нацио-налној култури научника уопште и слависте посебно не огра-ничава на стриктно научни терен него да понекад укључује и обавезу јавне речи.

Методолошка страна проблема Проблем научне периферије и граничних појава, у слави-

стици као и у другим наукама, има принципски значај и за ме-тодологију научне историографије. Описивање и тумачење развоја науке искључиво као развоја научних идеја, доктрина и школа, њихових контаката, конфликата, мешања итд. даје мање или више поједностављену слику научног развоја и по-годује стварању научне иконографије, што је такође симптом интелектуалног окоштавања, извесног померања фокуса с на-учно примарног на секундарно све до мање или више искри-вљене перцепције ствари. Поред тога, превиђање утицаја који могу да долазе с периферије неке науке и да обликују њен цен-тар, недовољно истраживање садржаја и облика тих утицаја, отвара им још веће могућности, поготову у временима јаче по-

261


литизације и комерцијализације научних истраживања, било у фази наручивања и финансирања истраживања, било у фази маркетиншке обраде резултата и њихове јавне експлоатације.

Поред тога, мешање онога што је у славистици проблемски и методолошки примарно са секундарним и периферним води замућивању вредносних критеријума. Слависти, а међу њима посебно они које се баве научном историографијом дужни су да о томе воде рачуна: природа истраживачког посла обавезује их на бригу о методу, а међу важније стране савремене научне ме-тодологије спадају како критеријуми и поступци вредновања научних истраживања, тако и стратегије научних истраживања, што подразумева активни однос према покушајима да се на ту стратегију утиче из центара који су изван науке.

* * *

Наука није област људског духа сасвим јасно омеђена од свега што није наука. У рељефу сваке науке постоје врхунци и мањи врхови, брежуљци, падине, подножја и низије, али и мо-чваре, живи песак, урвине и провалије итд.

Али и у науци поред врхунаца, врхунских стваралаца и креатора постоје и мање или више инвентивни истраживачи, успешни научни чиновници, администратори и организатори, који се труде да, према могућностима, часно раде свој посао. А у ширем окружењу сваке друштвене групе, па и научне среди-не, живи и свет вештих науколиких стручњака од сваке руке који поред недостатка идеја и приљежности често пате и од по-мањкања обзирности.

Историографија српске славистике налази се пред круп-ним задацима. Део тих задатака биће у одвајању онога што је за њу од централног значаја од свега споредног и мање-више науци привидног, мада по негативним ефектима респективног. Део тих задатака биће и у указивању на добре примере науч-ника који су поред огромног рада за писаћим столом и на те-рену имали снаге да делају и јавном речју када су веровали да је то на општу корист. У оба случаја, као и у много чему дру-гом, снага ће се моћи црпсти из примера који је дао академик Павле Ивић.

262

ИЗ НОВИЈЕ СРПСКЕ СОЦИОЛИНГВИСТИКЕ

1

Социолингвистичке прилике на Балкану и уже, на срп-ском говорном подручју, увек су биле оптерећене разноврсним проблемима, односно богате грађом за њихова проучавања. Трагични историјски догађаји на том простору деведесетих го-дина XX века и на почетку XXI века имали су и врло препозна-гљиво социолингвистичко лице, што је неизбежно требало описати и објаснити. У светлу те чињенице сасвим је било оче-кивано да се појаве радови различите проблемске и методолошке оријентације, различити према жанру и квалитету, а донекле и по политичкој опредељености аутора, која је у некима прилич-но видљива.

Најпотпунији увид у новију српску социолингвистичку ситуацију дају две књиге, од којих је једна посвећена углавном унутрашњој социолингвистици, тј. променама које су у језич-ким структурама и функцијама изазвале крупне друштвене про-мене, а друга књига (у два тома) има за главни предмет, иако не и једини, питања спољашње социолингвистике српског језика, као онога што се збивало око језика мењајући му статус, назив, однос према писмима итд. Аутори оба та дела су познати по својим ранијим социолингвистичким истраживањима.

Прву поменуту књигу написао је Ранко Бугарски. Књига је иод насловом Лица језика: социолингвистичке теме објављена 2001. године (Земун: Библиотека XX век - Београд: Чигоја штампа), а њен наставак са сличним предметом под насловом Пова лица језика објављен је 2002. године код истог издавача.

Другу поменуту књигу написао је Бранислав Брборић. Она је изашла у два тома: О језичком расколу: социолингви-стички огледи I. - Београд: СПЈ1; Нови Сад: Прометеј, 2000; С

263


језика на језик: социолингвисшички огледи II. - Београд: СПЈ1; Нови Сад: Прометеј, 2001.

2

Постоје бар четири јака разлога због којих је књига проф. Бугарског Лица језика привукла пажњу српске културне јавно-сти. То је, прво, добро познато име аутора; друго, такође добро познато име издавача и едиције у којој је књига изашла; треће, атрактиван наслов и, четврто, поднаслов, из којег се види да књига припада увек актуелној проблемској области социолин-гвистике, посебно актуелној на српском говорном простору. Пети, вероватно најважнији разлог за читање налази се међу корицама ове књиге: то је широка лепеза социолингвистичких проблема, анализа и решења, најзад богате и разноврсне грађе, како језичке тако и библиографске.

Предмет књиге Лица језика проблемски је омеђен подна-словом, а уже тематске целине биле су основ према којем је књига подељена на три дела (са укупно петнаест глава) О нашем језику, Оразним лицима језика и Библиографски прилози. У тре-ћем делу књиге је обимна селективна библиографија југосло-венске социолингвистике за период од 1969. до 1999. године.

Оно што има више лица природно има и више имена. Та-ко је у првом делу, између осталог, доста пажње посвећено на-зивима језика српскохрватски, српски, хрватски, бошњачки, босански, црногорски језик, поред назива наш језик (као у на-слову првог дела књиге), начину на који су неки од тих назива настајали и друштвеним последицама тих појмовно-термино-лошких промена, или односима између великих и малих јези-ка и будућности језика, лингвистичком инжењерингу итд., док су у другом делу књиге у фокусу нека друга лица језика, чешће његова наличја, оваплоћена у изразима манипулисање језиком (стр. 129), еуфемистички говор (124), „политички коректан" језик (133), „ратозбор" и „мирозбор" (134), двоговор (125), омамљујућа реторика режимских мегафона (186), аутори-тарна реторика (134), демократски дискурс (134) пропаган-дистичка брљотина (150), вербални смрад (184), вербалне

264

Из новије сриске социолингвисшике

утваре (184), вербално насиље (124), вербално силеџијство (169), вербални обрачун (184), језик мира (409) и језик рата (389), вербални ратови (136), вербална магла (183), вулгарни вербализам (169), убитачни језик (178), тешко набијени језик, употребљен као оружје (135), експлозивни језик (132), ре-жимски псовачи (170), срамни језик (182), језички монструм (184), а најчешће говор мржње (117), из чега се види да су ту у жижи интересовања негативна лица језика или, како сам проф. Бугарски на једном месту одређује главни предмет дру-гог дела своје књиге, то је „константно обесмишљавање јавног језика уз његово истовремено заоштравање" (179), односно ,је-зик - сиров и распојасан, претећи и насилан, бескрупулозан у својој агресивној искључивости - у целини је наглашено злогук иако уме да буде и комичан у својој трапавости" (142), упозоравајући читаоце да ће „читање редова који следе прем-да - надамо се - поучно, мало коме бити пријатно" (142).

Понуђено је врло много примера и врло много доказа ко-ји, нажалост, потврђују да и те како постоје и таква лица јавног језика.

Као што све више улази у обичај, захваљујући и предно-стима хладне штампе, књига ЈЈица језика настала је од радова објављених раније на различитим странама, од којих је мало ко све те радове прочитао у изворном облику, а практично их ни-ко није могао имати на једном месту груписане у тематске це-лине делимично прерађене и опремљене библиографијом и предметним регистром, као што их сада може имати. Радови су настали после објављивања сабраних дела проф. Ранка Бу-гарског у 12 књига (1997), такође у издању г. Ивана Чоловића, а излазили су у различитим типовима публикација и на разли-читим странама, од међународних часописа РоИа Ип^тхНса Европског лингвистичког друштва или Зборник Матице срп-ске за филологију и лингвистику до недељног часописа НИН или дневног листа Блиц.

У неком другом времену или у некој другој земљи пода-так, који је у књизи умесно истакнут, да су радови настали пре краја лета 2000. године не би имао посебну информативну вредност, али када се имају у виду друштвене промене које су у трећој Југославији настале 5. октобра, тада ће из дате напо-

265


мене, и података у којем је месецу који рад настао, свакоме би-ти јасно да је аутор и пре тог датума иисао о проблемима који се сада излажу у књизи ЈЈица језика на начин који је значио критику језика политичке пропаганде тадашње власти, дакле без ослонца на политички лагодну позицију коју би данас имале критике језика бивше власти. Из напомене о времену када је рад на књизи завршен може се такође закључити зашто у књизи нема анализе језика сада актуелног режима и њему углавном прилагођеног језика медија.

Мислим да ипак не би требало читати књигу Лица језика првенствено из тог угла. Владајуће идеологије и њихови пред-ставници се мењају (сви, додуше, нису једнако лоши, мада по-некад личе на нијансе црног), па и политичка актуелност неке критике може нагло да нестане или да неочекивано промени смер или интензитет. Њен шири, научни или друштвени значај по правилу је дужи.

Стога и оно централно у књизи Лица језика, што несумњи-во има трајнију вредност, јесте уочавање, формулисање и ана-лиза проблема који је уопшге врло актуелан у савременом све-ту, а то су све веће, све разуђеније и, нажалост, све успешније манипулације језиком, све већа злоупотреба медија, нарастање социјалне хипокризије до застрашујућих, планетарних разме-ра, све чешће и масовније убијање речима које претходи фи-зичкој егзекуцији итд. Маркале су претходиле бомбардовању Републике Српске, Рачак је претходио бомбардовању Југосла-вије. То нису једини примери. Неоснованост вербалне осуде касније се медијски апсолутно маргинализује. Помињање жр-тава као да постаје медијска неучтивост, коју треба избегава-ти. Међутим, пишући оштро „о језику као огледалу режима у Србији и Југославији" (177), Ранко Бугарски се не устеже да ствари назове правим именом и када, на пример, каже да је „интервенција НАТО злочиначка и супротна свим нормама ме-ђународног права, уз то и добрано глупа" (162).

Сваки народ проблем манипулација језиком несумњиво боље уочава у свом окружењу него у другим деловима света и више би требало да је заинтересован да га решава у својој земљи него у некој другој. Пре свега се тиме може објаснити зашто Ранко Бугарски проблеме о којима пише разматра на грађи со-

266


циолингвистичке и политичке ситуацији управо у Србији, уз по-времеие осврте на сличне злоупотребе од стране оних који гово-ре језицима неких других земаља и народа. Тако, између осталог, он даје подробну типологију манипулација језиком (1. неистине, 2. полуистине и сакривање информадија, 3. замена теза, 4. дво-струки аршини, 5. околишни и умекшани говор, 6. дистанцира-ње, 7. сви за једног један за све, 8. терминолошке магле, 9. рагх рго Шо, 10. ми смо нај, 11. политичке хиперболе, 12. бриго моја пређи на другога, 13. испретурани критеријуми, 14. вербална ег-зекуција, 15. напад на мрски Запад, 16. тероризам неће проћи), разматрајући примере манипулација језиком од стране власти и државних медија до јесени 2000. године.

Тако, говорећи о језику Закона о Универзитету из 1998. (од којег се, нажалост, нова власт врло споро растајала), Ранко Бу-гарски се врло умесно позива на двоговор Министарства истине из Орвелове антиутопије 1984 и каже да се „речима званично придају супротна значења, па лаж постаје истина, слобода зна-чи ропство и сл." (180), али не пропушта ни да поводом лице-мерних оправдања бомбардовања Југославије хуманитарним разлозима, цинично названог Милосрдни анђео, разоткрије је-зичку технику неуверљивих оправдања тзв. колатералне штете, указујући такође на податак да је израз колатерална штета нроглашен за најружнију реч у Немачкој 1999. године. У књизи се, између осталог, такође критикује што јавним језиком манипу-лишу „партијски комесари, постављени искључиво по критерију-му политичке подобности" (180) и пледира за мировни дискурс који би био „прожет духом 'политички коректног' језика, али без претеривања којима су овај појам изложили његови одушевље-нији, а мање озбиљни представници (133-134) итд.

Чињеница да су злоупотребе јавне речи у књизи Лица је-зика илустроване углавном српском језичком грађом требало би да буде подстицај да се у будућим истраживањима исти или слични проблеми више осветљавају и из других углова (на иример, на грађи хрватских, муслиманских, словеначких, немач-ких, руских, америчких и других извора), као и компаративно, о чему је и код нас и на страни до сада недовољно писано. Инте-ресантно би, на пример, било упоредити анализу политичког језика америчке администрације, коју је дао Н. Чомски, с но-

267


вијом ерпском социолиигвистичком грађом и утврдити какве ту постоје типолошке сличности и разлике. На то упућује и Ранко Бугарски, на пример, када каже: „Ове сугестије заснива-ју се на југословенском искуству, али смемо претпоставити да би сличне стратегије могле бити од'користи у упоредљивим случајевима вербалних ратова другде" (136). То је, наравно, предмет за могућа нова истраживања, али тек када она буду оба-вљена у приближно једнаком обиму и на сличним теоријским основама, слика о целини проблема биће колико-толико заокру-жена, и биће нам лакше да измакнемо вечитом српском усуду разапетости између самопотцењивања и самопрецењивања.

Међутим, и када је реч о српској или српскохрватској је-зичкој грађи за политичке манипулације језиком, опет постоји више углова из којих она може бити разматрана, а међу којима се издвајају два политички опречна угла: злоупотребе језика од стране актуелне власти и злоупотребе језика од оних који се боре против те власти. Ранко Бугарски, бавећи се претежно првим, умесно истиче да је и с друге поменуте стране било ратоборних или увредљивих израза (наводећи неке од њих и оцењујући их као знатно малобројније и емоционално обојене реакције на поступке власти). Еквидистанце ту наравно нема, и не може је бити, а евентуалном ослањању на властиту објек-тивну процену лакше ће прибегавати будуће генерације истра-живача, које ће имати и временску и психолошку дистанцу у односу на социолингвистичку грађу овог умногоме трагичног времена.

Ако се у ранијим дискусијама о југословенској социолин-гвистици повремено износила жеља да она буде у већој мери заснована на свежој грађи, ето књиге која је и те како богата новом грађом, али и њеним интерпретацијама у светлу теориј-ских истраживања самог аутора и других лингвиста који су се бавили сличним питањима. Степен политичке актуелности проблема и којима се у књизи говори најмањи је у глави коју бих посебно издвојио, а то је глава посвећена жаргонској лек-сици, у којој Ранко Бугарски, опет на богатом и врло свежем материјалу, на нов начин анализира односе између жаргонске и нежаргонске лексике, типове жаргонизама и, што је посебно интересантно и убедљиво - механизме њиховог настајања.

268


Први је теоријске природе, јер књига нуди основне еле-менте модела проучавања масовних манипулација језиком, ко-је су један од главних проблема еколингвистике и савременог човечанства уопште.

Наука се, као што знамо, развија, захваљујући здравом на-пону између различитих мишљења о истим питањима, и спрем-ности учесника у научном дијалогу да напусте мање убедљиво мишљење у корист убедљивијег. Социолингвистичке теме не-ретко, готово неизбежно, додирују се с политичким, где су по-деле често дубље, а пристрасност већа.

У времену које је започело очекује се од свих већа толе-рантност према друкчијим мишљењима и добронамерност.

Остала су, разуме се, многа питања на која се у оквирима само једне књиге не може одговорити, али кбја заслужују да се и о њима размишља, на пример, колико је у нашем јавном језику протекле деценије било говора мржње, а колико је било и друкчијег говора, тј. да ли су постојала и нека друга и квали-тетнија лица језика истих медија и људи; колико је с једне стране био искључиво говор мржње, а колико с друге (било у земљи, било у иностранству) говор љубави, и да ли је злоупо-треба језика једне стране била искључиво реакција на злоупо-требу језика друге стране; да ли је систематско стварање нега-гивног стереотипа о Србима у свету, слике која донекле про-дире и међу Србе, било такође манипулација језиком (на иример, у облику селекције и увеличавања онога што нам не иде у прилог); да ли је језик мржње, поред тога што изазива сличан језик и код друге стране, не сенчи свакога кога се до-такне, и да ли смо понекад склони да на језик мржње одгово-римо нечим сличним, макар у форми мало агресивнијег хумо-ра? Или попут многих других покушавамо да свој духовни простор заштитимо од вербалног загађења максималном ап-стиненцијом од тзв. средстава информисања с било које стране. Колико имамо право да окрећемо главу од вербалног насиља? Ко може или треба да узме на себе незахвалан задатак превен-ције, дијагностиковања и лечења у питањима деконтаминаци-је друштва од загађења јавног језика, ко треба да се прими за-штите и обезбеђења пред језичким насиљем, ко да уклања крш и срчу после језичких ратова, ко да покопава мргве? Имамо ли

269


кадар за ту врсту еколиигвистике или тек треба да га стварамо? Ко је од нас сасвим имун на језичку неголерантност? И тако даље.

3

Сви књижевни језици настају и уобличавају се под мањим или већим утицајем друштва и политике, поготову у фази раз-раде језичког стандарда, што је општепозната чињеница, сва-како најбоље позната лингвистима. То важи и за српски језик, али мало ко осим оних који се систематски баве истраживањи-ма у тој грани науке о српском језику има потпун и заокружен преглед дате области. Објављивањем двеју књига социолин-гвистичких огледа мр Бранислава Брборића први пут смо доби-ли на једном месту исцрпан увид у сва важнија питања новије спољашње историје српскога језика. Читање тих књига један је од најбољих начина систематског упознавања с његовом суд-бином посматраном из социолингвистичког угла. То није једи-на њихова вредност, али јесте најважнија и зато заслужује да буде стављена испред других.

Овим социолингвистичким огледима Б. Брборић, један од водећих српских стручњака за социолингвистику, нормативи-стику и лингвистичку стандардологију, представио се двама томовима подељеним на 20 поглавља (по десет у свакој књизи) у којима је укупно 139 (78+61) текстова, и обимна научна апа-ратура, све на 858 (474+384) страна увећаног Б формата и не-што умањеног слога. Обе књиге су проблемски врло разуђене, тако да су њима обухваћена сва или скоро сва важнија социо-лингвистичка питања развоја српског књижевног језика - од теоријских до практично-нормативистичких, од енциклопедиј-ских до научнопопуларних, од граматичких до правописних, од дескриптивних до проскриптивних итд. Све је то написано лепим језиком, богатим и бираним, повремено разиграним, у којем терминолошка прецизност долази у споју или се смењу-је са свежим метафорама и сликовитим обртима.

Већ сам обим ових књига и њихова зборничка структура, а поготову предмет, пребогат темама велике унутрашње разно-

270


врсности, наговештава обиље проблема који се у њима разма-трају. Сви су они мање или више значајни за новију историју социолингвистике српскога језика, а многи су и данас веома актуелни. Они се углавном деле на теме из спољашње социо-лингвистике српског језика (у вези с језичком политиком и је-зичким планирањем) и теме из унутрашње социолингвистике (у вези с начином на који језик одражава промене у друштву, на пример, у облицима и обиму прихватања страних речи).

Нове Брборићеве књиге крцате су разноврсним подацима и идејама, а њихов аутор и када пише, као уосталом и када го-вори, исказује се као љубитељ разговора и дијалога, па, када треба, и полемике, пажљив читалац и слушалац, вешт да уочи битно и постави право питање. И најповршније разматрање свих одељака у Брборићевим књигама тражило би много више простора него што је то уобичајено. Зато ће овде бити ближе осветљене само неке стране нових књига Б. Брборића, оне ко-је видим као посебно значајне.

Најважнија је већ поменута. Б. Брборић, чији је истражи-вачки приступ превасходно аналитички, али у неким радовима изразито синтетички (посебно у одељку Српски језик, 2. књ. стр. 34-58, али и у више других одељака у обе књиге) разматра разноврсна питања социолингвистичке историје српског јези-ка у светлу српске политичке и културне историје, посебно но-вије. Поједини делови његових књига, иако писани у различи-тим приликама и у различито време, груписани су тако да се и допуњују, показујући не само фазе богатог ауторовог личног истраживачког опуса, него и етапе у променама политичког статуса српског језика. У тим Брборићевим књигама дају се и интегрални текстови који су били повод за велике полемике у којима је он непосредно или посредно учествовао. Ту је, на пример, и текст Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика и текст Предлога за размишљање, Рјешење о укидању Српског културног друштва Просвјета у Загребу, ту су и текстови у вези са оснивањем Комисије за српскохрват-ски језик, о погледима Меше Селимовића на српски књижевни језик, најпотпуније изложеним у његовој чувеној расправи За и против Вука, радови о називу српског / српскохрватског језика као уставном питању, о српскохрватском језику као предмету

271


еициклопедијеких описа, о реформи ћирилице и латинице, о могућностима или немогућностима српско-хрватског споразу-ма у језичким питањима, поред низа других тема које су обра-ђене у посебним радовима, односно у засебним одељцима ових двеју књига.

Дакле, иако су књиге О језичком расколу и С језика на је-зик сачињене, природно, пре свега од радова самог Б. Брборића, те две књиге умногоме су слика новије историје те проблема-тике, виђене пре свега из његовог угла, али и из углова других учесника у дискусијама. Б. Брборић успева да проблеме о ко-јима пише сагледа с више страна, не устручавајући се да, ако треба, да у нечему за право опонентима, али устручавајући се да им одговори грубљом речју када се с њима не слаже. Неки од оних с којима Б. Брборић полемише нису патили од скрупу-лозности у избору речи пишући о њему, као уосталом ни пи-шући о професорима Павлу Ивићу, Милки Ивић, Александру Младеновићу, Драгољубу Петровићу, Слободану Реметићу и низу угледних српских лингвиста, тако да се Бранислав Брбо-рић и према избору неких својих критичара нашао у добром друштву, којем, уосталом, с много разлога и припада.

Пишући о главним социолингвистичким питањима развоја српског књижевног језика и књижевнојезичког стандарда, Б. Бр-борић је дао, иако је то можда на први поглед мање видљиво, веома леп прилог не само новијој спољашњој историји српског језика него и прилог историји новије српске филологије и лин-гвистике. И на том пољу српске културе остало је доста неза-вршеног посла. Дати колико се може тачнију оцену урађеног без прецењивања и потцењивања, с поштовањем за прегнућа и разумевањем за околности у којима се многе намере нису оствариле, обезбеђује стабилну основу за будуће подухвате. Када тога нема, лако се, поред оних који су спремни да граде колико могу, нађу и они који из различитих разлога разграђу-ју. Сваки објективан допринос историографији српске лингви-стике зато је драгоцен, а у овим књигама дао га је и Бранислав Брборић, и када пише о појединим појавама, и када пише о по-јединим лингвистима, на пример, о Павлу Ивићу, Митру Пе-шикану, Светозару Стијовићу, и о њиховим радовима.

Жустре и жестоке полемике живе у српској филологији и лингвистици више од једног и по века. Полемички жар утука,

272


и утука иа утуке (подсетимо се да реч „утук" долази од „утући [некога или нешто]"), брзо се распламсао у, изриком, филоло-шки „рат" (српско-српски), не без учешћа са стране, који, с ма-њим прекидима, још увек траје, с много нездравих личних и политичких страсти и пристрасности. Многи глас у тим поле-микама био је изнуђен, многи нужан и оправдан, али премно-го је било сувишног, па и сасвим штетног. Камо среће да је та полемичка енергија у целини била утрошена на нешто кон-структивно. Тешко да је који други народ филолошке „утуке" и „ратове" довео готово до научног жанра. Ма какви били њи-хови узроци, поводи и исходи они су део наше филолошке историје, и то не најмање важан њен део. Зато их треба пажљи-во проучавати, клонећи се једностраности и узимајући у обзир прилике у којима су такви текстови настали. Брборић је дао то-ме драгоцен прилог и то на два начина: текстовима који су у овим књигама објављени и начином њиховог објављивања, ко-ји би могао бити образац како би то трббало и даље радити.

Могло би се без условности рећи да је Бранислав Брборић својим двема најновијим књигама установио и посебну научну форму у српској лингвистици, форму која је за сада без специ-јалног назива, која представља спој научних или публицистич-ких радова, као и огледа и полемика, са текстовима који су их подстакли или који су били њима подстакнути (на пример, одлу-ке различитих државних и партијских органа, дописи, захтеви, приватна и јавна преписка), све то пропраћено коментарима који такве текстове повезују у једну предметну целину, и обја-шњавају штошта чега нема на хартији, а што спада у лингви-стичку и политичку мемоаристику.

То је посебно важно истаћи данас када је самоиздавање изабраних радова као пуко прештампавање узело маха и више него што за то има стварног оправдања. Подсетимо се да су се некад зборнички издавали већ објављени чланци само када су аутори били најкрупнија имена науке и културе (на пример, Вук Караџић) и то после њихове смрти, а по изузетку за живота (на пример, Александар Белић). Доцније најистакнутији науч-ни и културни посленици с већим опусом на предлог издавача све чешће сами приређују изборе својих чланака, обично про-блемски груписаних, често преведених и темељно прерађених,

18 Срнски шмеђу великих и малих језика 273


да би што ближе нашем времену све млађи аутори почели пре-штампавати своје радове, рециклирајући их под необавезујућим насловима, све ређе се трудећи око њиховог побољшавања или проблемског повезивања, чак остављајући понекад радове не-преведене, ако је шта објављено на страни, штавише удружу-јући се ако један аутор не може да искупи довољно својих тек-стова за једну за целу књигу с монографским претензијама итд. Такве случајеве, разуме се, не треба следити:

Пример Бранислава Брборића треба следити. Задивљујућа је научна брижљивост с којом су његове нове књиге приређе-не. Тамо где су у питању полемике или текстови неколико ко-аутора, Брборић је изворне текстове подробно опремао свим подацима, понекад обичном читаоцу практично недоступним, које омогућују да се текст сагледа у свим важнијим околности-ма у којима је настао. Тиме нам је уместо пуких збирки чланака и грађе Брборић дао зборнике неколико социолингвистичких дискурса насталих око појединих питања односа између срп-ског језика и његовог политичког окружења. Појмовници и именослови дати су на крају обеју књига с једнако узорном тачношћу и савесношћу.

Проблемска разноврсност двеју Брборићевих књига, у оквиру одабране предметне области, свакога ко о тим књигама говори или пише ставља пред неопходност да буде врло селек-тиван. Зато се и овде већа пажња посвећује само темама које се одликују посебном актуелношћу. То су питања статуса ћири-лице у српској култури, двојства екавског и ијекавског изгово-ра, питање „црногорског" језика и сличних појава, прилагођа-вања српског језика новим информативним технологијама, од-носа према традицији, и развијању свести о потреби неговања српског језика.

„Уважавати и јединство и разлике", како гласи наслов јед-ног одељка у првој књизи социолингвистичких огледа Брани-слава Брборића, могао би се узети као мото његових радова о унутарсрпским двојствима, па тако и када је реч о месту ћири-лице у српској култури. Стављајући увек на прво место потре-бу чувања целине националне културе, Брборић не тражи да се све разлике укину, а да се Срби окрену само једном писму, констатујући сасвим изричито: „Управо разлози континуитета

274


цивилизације и културе налажу иам да се не само у име про-кламоване равноправности већ у име летитимнот националног интереса залажемо за заштиту онога што је евентуално угро-жено, а то је чешће ћирилица. Ћирилица нас веже с властитом културном прошлошћу и с народима чијем културном кругу по традицији припадамо, премда је српска култура на размеђу двају европских културних кругова, источног и западног, па отуда није нимало случајно што су на новцима српским још у средњем веку стајала оба писма и што су, нарочито после оснивања Југославије 1918. године, многе српске књиге и дру-ге публикације штампане на латиничком писму" (1. књ., стр. 166-167); „Ако шта од писама треба заштитити, онда је то ћи-рилица. Не треба штитити оно што надире и продире, него оно што је било, и јесте, на удару (2. књ., стр. 177)." То би ваљало чешће понављати данас када се српска ћирилица убрзано поти-скује из мање или више свих сфера јавне употребе.

Потискивање ћирилице део је актуелног процеса мењања српског културног идентитета, чији је део и разбијање српског културног простора на којем на почетку XXI века видимо две Матице српске (док она бањалучка није ипак променила на-зив) и Матицу црногорску, неколико академија наука, неколи-ко удружења књижевника, поред Српске православне цркве покушај успостављања некакве полуфиктивне црногорске пра-вославне цркве, поред Матичиног правописа, који је добио по-дршку Министарства просвете, написана су још два правописа, док се у Бањој Луци, изгледа, размишља и о четвртом српском правопису итд. Укратко, реална угроженост српске ћирилице део је реалне опасности да се за дуго времена српска култура истањи и уситни, па зато и речи Бранислава Брборића о потреби уважавања разлика, али и уважавања историјских и културних приоритета када је реч о односу између ћирилице и латинице, звуче и те како разумно и потребно.

Доста страница у овим двема књигама Б. Брборић је с мно-10 разлога посветио екавско/ијекавском изговорном двојству српског књижевног језика. С једне стране, Брборић је подробно разрадио предлог како би то двојство могло бити превазиђено реформом графије, а с друге стране - доказао је неоснованост гврдњи да је академик Павле Ивић био иницијатор ограниче-ног увођења екавице у Републици Српској (2. књ., стр. 169).

275


Моје је мишљење да изразито иестабилна времена, каква у Југославији трају више од деценије, нису погодна за велике захвате на књижевном језику, као што је реформа графије, пре свега зато што се такве иницијативе лако политизују и постану повод за нове раздоре чак и када су намере најбоље. У сваком случају, то је тема којој ће се српска лингвистика увек повре-мено враћати.

Што се другог питања тиче, иако је начин на који је поку-шана ограничена екавизација дела јавне употребе српског књижевног језика у Републици Српској био погрешан и по времену и по облику (захватило се не само у државни језик, не-го донекле и у медијски, дакле јавни језик) мислим да је идеја да на читавом српском језичком простору макар и у врло уском сегменту (на пример, само језик државне администраци-је) буде један изговор - идеја која би постепено могла водити превазилажењу постојећих бројних унутарсрпских двојстава ако би за њу било довољно добре воље и повољних политич-ких околности. Али није било, нити има, ни једног ни другог, а и начин на који је нешто слично покушано у Републици Срп-ској био је пренагљен и контрапродуктиван.

У вези с идејом да би нас стварање нове српске латинице можда заштитило од појаве да се у свету српска латинична књига класификује као хрватска, мислим да они стручњаци у свету који тако чине добро знају чија је која књига ако хоће то да знају (а задатак је српске стране да их на то званично неу-морно подсећа). У сваком случају добро би било прецизно утврдити стварне размере штете од такве лажне класификаци-је књига и стално то пратити и инсистирати на исправљању. Међутим, мењати због намерно погрешне класификације срп-ских књига у свету графијски систем српскога језика мислим да би представљало сувише високу цену, а с нејасним изгледима на добитак.

И тако се из примера у пример показује да је језички рас-кол из наслова прве књиге Бранислава Брборића именица го-тово збирног значења, јер унутарсрпских раскола има више и то не само језичких, почев од назива језика па до назива оних који њиме говоре.

На пример, у другој Брборићевој књизи читалац ће, поред осталог, наћи убедљиву аргументацију зашто је назив бошњач-

276


ки једина логична изведеница од именице Бошњак, одн. Бо-шњаци (за оне који су до скора инсистирали да се зову Мусли-мани), што, наравно, не поништава чињеницу да је бошњачки језик један вештачки, клонирани политички језик, резултат по-литичке воље, а реалне језичке посебности. Можда ће се на основу садашње социолингвистичке слике на Балкану у будућ-ности морати размишљати о подели књижевних језика на аутохтоне и политички клониране, плодове језичке сецесије и политичког инжењеринга, с могућим разрађивањем те поделе на уже специје.

У светлу дате чињенице природно је што Брборићевој пажњи није могао измаћи један од најмлађих језичких морби-дитета, „црногорски" језик. Ни у једној књизи у српској лин-гвистици та необична социолингвистичка појава није тако по-дробно размотрена и аргументовано оспорена као у новим књигама Бранислава Брборића, због чега ће такође оне посеб-но бити интересантне страним славистима.

Вредним у његовим књигама видим и то што има меру и кад хвали и кад куди, и што не дозвољава да буде засењен код нас доста раширеном научном иконографијом. Тако, на при-мер, пишући с дужним поштовањем о улози В. Караџића у стварању српског књижевног језика, Брборић уме и да укаже на поједине Караџићеве недоследности које се код нас често пре-виђају, па и да се позове на радове оних који су о томе раније писали, када то није одвећ познато, као, на пример, на речи С. Новаковића да је Вук „излетао напред за ,јужни говор", а он-да „непрестано попуштао онима који тај говор не би хтели примити", као и Стојановићев прекор Вуку Караџићу, на који скреће пажњу Милка Ивић (О Вуковом и вуковском језику, 1997, 112-113), што В. Караџић „интересе народног уједињава-ња" није држао увек у видном пољу (2. књ., стр. 31). Истовреме-но, Брборић показује високу свест о потреби неговања српске научне и културне традиције, али - критичког неговања, којим се неће ни потирати све што је било пре нас нити поједини заслу-жни научници испразно узносити у свему и с претеривањима.

Импонује и основни став Бранислава Брборића према пи-гањима културе говора. И ту се показује његова разумна одме-реност. Он није присталица ни нормативне распојасаности у

277


смислу „пусти језик да живи и пусти свакога да говори и пише како хоће", јер то није демократичност у питањима говорне културе, него анархичност, која погодује растакању норме је-динственог српског језика, из чега се лако прелази у стварање регионалних идиома. Али Брборић није ни за крутости у нор-мативистици и питањима говорне културе. Он се залаже за не-говани језик, чија динамичност неће бити спутавана крутом нормом и њеном крутом применом него стручном руком ела-стично усмеравана у најбољем правцу. На том послу већ се доста чини у оквиру делатности Одбора за стандардизацију српског језика. Међутим, стварање новог корпуса нормативистичке литературе, на чему се сада у Одбору интензивно ради, неће бити довољно да би нормативне препоруке почеле да живе у свакодневној говорној култури. Зато ће задатак Одбора или неке њему сродне институције морати да буде и повремено ор-ганизовање саветовања и семинара за оне чија је улога у него-вању говорне културе највећа, пре свега професора и новина-ра, као и других делатника у сфери јавне речи. Неопходно је стварати и учвршћивати у јавном мњењу трајну свест о срп-ском књижевном језику као општем добру које треба непре-кидно неговати.

Најзад, језик књига Бранислава Брборића је чист, жив и сликовит са обиљем неологизама, због чега би корисно било имати и њихов регистар. Он не би био мали, а био би сам по себи захвалан предмет за проучавање неологизама. Мислим ипак да нешто већа мера успелих језичких духовитости у тим двема књигама понекад помало одвлачи пажњу од онога што је у њима главно и ствара утисак да је у питању духовита публи-цистика и полемика чак и тамо где је реч о истраживачким ра-довима, чега је у овим књигама много. То важи и за ефектне наслове обеју књига у којима је ефектност можда засенила прецизност именовања, тако важну у научном тексту и иначе тако блиску аутору (његов је и наслов Што прецизније, то боље за језичку културу, 1. књ., стр. 373). Јер ове две књиге Бранислава Брборића својим главним и претежним делом јесу веома значајни научни прилози проучавању данашњег и јуче-рашњег српског језика, посебно из угла његове социолингви-стике и лингвистичке нормативистике.

278


Завршни део друге књиге, С језика најезик, садржи радо-ве који имају за предмет делатност Одбора за стандардизаци-ју српског језика, основаног крајем 1997. године. Оснивање тог одбора и његов већ петогодишњи рад плод су залагања већег броја српских лингвиста, посебно професора Павла Ивића, Милке Ивић, Ивана Клајна, Слободана Реметића, чланова Од-бора и појединих његових комисија, али је од самог почетка, тачније од идеје да се том подухвату приступи и до данас врло велики био допринос Бранислава Брборића, као секретара Од-бора, који неуморно стиже да све прати, повезује, охрабрује, подстиче, проверава, објашњава, заступа, усклађује, чита, ис-правља, предлаже итд. И све то ненаметљиво, готово непри-метно. Ово констатујем верујући, као и сам Бранислав Брбо-рић, у поучност доброг примера: градити слободно, с вером у крајњи исход, предано и чврсто, како се најбоље уме, а уме се доста, не за трошну славу дневних вести него за опште добро, с јасним осећањем за националне вредности, али и са слухом за захтеве времена - то је пример којем треба тежити, а који Бранислав Брборић и својим радом у Одбору, и својим двема књигама о новијој социолингвистичкој историји српског јези-ка поуздано даје.

279

О НОВИЈИМ ПРОУЧАВАЊИМА РУСИЗАМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

1

Истраживања језичких контаката између руског и српског језика привлаче пажњу српских русиста и србиста практично толико дуго колико траје српска русистика и нормативистичка србистика. После низа објављених прилога о појединим руси-змима или о типовима русизама у српском језику, појавиле су се, још увек ретке, посебне публикације у којима проучавање русизама добија значајније место, било да су у питању публи-кације зборничког типа,1 монографије,2 или изабрани чланци једног аутора.3

Иако је утицајима руског језика на српски књижевни језик посвећен велики број радова, ти радови највећим делом се одно-се на период у развоју српског књижевног језика који је добио назив рускословенске епохе или се односе на језик српских пи-саца средине и друге половине XIX века.4 Руски елементи у српскохрватском језику били су углавном предмет чланака из области језичке културе и правописне проблематике. Један од

1 Међу новијим и најбољим прилозима тој врети литературе су и књиге: О језичким позајмљеницама. - Гл. уредник Јудита Планкош. - Су-ботица: Градска Библиотека - Београд: Институт за српски језик САНУ; и: Драго Ћупић, Егон Фекете, Богдан Терзић, Слоео о језику: Језички по-учник. - Београд: Партенон, 1996.

2 Видети: Ајдуковић 1997. 3 Видети: Терзић 1999. 4 В. о том периоду у развоју књижевног језика код Срба: П. Ивић,

Српски народ и његов језик. - Београд: Српска књижевна задруга, 1971; А. Младеновић, Славеносрпски језик. - Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1991; С. Стијовић, Славенизми у Његошевим делима. - Срем-ски Карловци - Нови Сад: Књижарница Зорана Стојановића, 1992.

280

О новијим ироучавањима русизама у сриском језику

основних разлога што није било покушаја веђих истраживања о русизмима у српском књижевном језику налази се у чињеници да су путеви утицаја руског на српски књижевни језик били врло разноврсни и сложени, те да је у структури руског књи-жевног језика много јужнословенских (црквенословенских) елемената, што знатно отежава идентификацију русизама и пу-теве њиховог уласка у српски књижевни језик.

Ако појам русизма ограничимо на социолект (иако руси-зми могу бити одлика индивидуалног језика и говора) и још уже на његов лексички ниво (како се обично чини, иако су могући, поготову у идиолектима, на пример, и синтаксички русизми, рецимо - ред речи) онда се лексички русизам може дефинисати као проста или изведена реч јаче или слабије коре-спондентна својим обликом, садржајем или неким екстралин-гвистичким својством (на пример, психолингвистичким или социолингвистичким) с неком руском речју која је, будући у руском језику изворна или позајмљеница, непосредно или по-средно утицала на формирање речи у датом језику која се ква-лификује као русизам (Пипер 1999, 132). С обзиром на то да се неке речи не доживљавају као русизми, иако пореклом то јесу, неопходно је имати у виду не само оне особине русизама које се испољавају на различитим језичким нивоима од фонетско--фонолошког до синтаксичког, и русизме као контактолошку категорију, затим као ортолошку, односно нормативистичку категорију, русизме као лексикографску категорију, него и ру-сизме као психолингвистичку категорију (в. Пипер 1997, 214), па и као социолингвистичку категорију, на пример, с обзиром на најраширеније ставове које према русизмима, као и према другим позајмљеницама, могу имати представници одређеног говорног колектива.

2

Највидљивији проблеми с русизмима јесу они који се од-носе на правописна питања, тачније на питања транскрипције и транслитерације руских речи или њихових елемената у тек-стовима на српском језику.

281


Траиекрипција је један од многих вишезначних термина, чија се основна значења сматрају углавном добро познатим. Међу њима се могу издвојити два важнија: транскрипција као записивање гласова једног језика у научне или наставне сврхе словним и другим знацима тако да се свака фонема или свака њена реализација, као и паузе и прозодијска обележја исказа, обележавају посебним знацима, или транскрипција као начин на који се у једном језику пишу оне језичке јединице које су преузете из других језика. У првом случају реч је о једнојезич-кој транскрипцији, јер се остаје у оквирима истог језика, од-носно прелази се с језичког на метајезички план. У другом слу-чају реч је о међујезичкој транскрипцији као резултанти функционисања истих или сличних речи у двама језицима, из-ворном и неком другом (Пипер 1988, 43).

Међујезичка гранскрипција, која се непосредно тиче и ру-сизама у српском језику, последица је како мешања језика тако и чињенице да се фонолошки, морфолошки и други подсистеми двају језика, укључујући свакако њихове графијске и ортограф-ске подсистеме, разликују, што подразумева потребу проуча-вања у којој мери одређене јединице једног језичког система припадају и неком другом језичком систему и како се то одра-жава на њиховој формалној и семантичкој структури, као и на плану употребе, укључујући и начин писања.

Нормативна страна међујезичке транскрипције и трансли-терације предмет је лингвистичке нормативистике српског као и било ког другог језика, а описивање и објашњавање начина адаптације страних елемената у једном језику предмет је про-учавања међујезичких контаката. Међутим, као што постоје је-зици у контакту, постоје и лингвистике у контакту. Науке и научне дисциплине могу се додиривати и прожимати на начин да у датој области ни једна не полаже искључиво право на од-ређени предмет. Тако је и проучавање позајмљеница у српском језику пре свега предмет науке о српском језику, али и оних лингвистичких грана (русистике, англистике, германистике итд.) које се баве језицима из којих су позајмљенице преузете.

Писање оних речи једнога језика које су преузете из дру-гих језика може се заснивати: (а) на начину њиховог изворног изговарања, (б) на њиховој фонолошкој, односно морфоноло-

282


шкој структури у изворном језику, (в) на начину њиховог из-ворног писања, (г) на њиховој изворној графемској и орто-графској структури (Пипер 1988, 45).

Ти критеријуми могу се подударити, као у писању у срн-ском тексту руских топонима и хидронима Омск, Томск, Дон и сл., а могу се и разилазити, односно комбиновати по два или три уједно (на пример, писање речи Москва очигледно није за-сновано на изворном изговору). У природи је правописа да те-жи системским решењима, а не произвољном допуштању свих могућих критеријума и њихових комбинација, али је у основи нравописа и вођење рачуна о начинима писања који су макар и у изолованим случајевима већ широко прихваћени, тј. који су вишекратном употребом различитих говорних представни-ка ушли из говора (у његовом писменом виду) у социолект.

Изворно писање позајмљеница, које може да изгледа као најједноставније решење, у српском правопису ни када се примењује није једини принцип међујезичке транскрипције, што чини такву транскрипцију из неколико разлога сложени-јом него што то у први мах може да изгледа. Пре свега, писма неких језика у свом изворном облику (на пример, арапско, ки-неско, корејско и др.) неразумљива су готово свим говорним нредставницима српског језика, због чега се позајмљенице из таквих језика морају транслитеровати, а то се не чини увек и свуда на исти начин, чиме изворност писања постаје мање или више условна (уп. на пример, писање назива познате јужноко-рејске компаније Де-Ву ипиДе-Воо, поред других начина беле-жења тог назива који се срећу у медијима, иако је најприбли-жнији изговор: де-у, или те-у).

Друго, не примењује се, или се врло ретко примењује извор-но ћириличко писање у латиничном српском тексту (обрнуто је обичније), него се изворно ћириличко писање недоследно за-мењује транслитерованим латиничним писањем, чиме се пи-сма најближих, словенских језика третирају исто као, на пример, кинеско или јапанско, што није умесно.

Треће, код транслитерације изворног писања мора се ре-шавати и ужи проблем избора између транслитерације графе-ма и транслитерације алографа (на пример, у арапском, где иста графема у зависности од позиције у речи или изван речи

283


може да има чак четири алографа, што се обично решава у ко-рист транслитерације графеме, а не алографа, али представља још веће удаљавање од принципа изворног писања).

Осим тога, изворно написане или транслитероване речи у српском језику имају природно и изговорну страну, којој из-ворно писање позајмљенице не пружа готово никакав ослонац, остављајући, напротив, могућност веома различитог изговара-ња - од изворног (ко је и колико томе вичан) до различитих, укључујући и сасвим лаичка „прочитавања", што је понекад предмет малих новинских дискусија као, на пример, у вези с писањем и изговарањем презимена некадашњег француског премијера Фабијиса (Фабијуса), или председника Међународ-ног олимпијског комитета Самарана (Самаранса, Самаранча) и сл. Изворним писањем тих и других презимена проблем њихо-вог изговарања ни у ком случају није дефинитивно решен не-го је само мање видљив. Оно што се назива изворним писањем у српском језику фактички је пре свега латинично писање са оријентацијом на неговање веза с латиничним алфабетима, са свим културним и другим импликацијама, добрим странама или ограничењима која с тиме иду. Питање изворног или при-лагођеног начина писања позајмљеница српским правописом и начелно и практично је доста јасно решено, али појављују се и појављиваће се многи појединачни случајеви који захтевају тражење нових конкретних решења, ако не и преиспитивање самог принципа.

Прилагођено писање позајмљеница уопште и позајмље-ница из руског језика посебно такође има елемената поједно-стављене или практичне транслитерације, у којој за неке руске графеме, на пример, в, Ђ, и, з, не постоје посебни словни екви-валенти, па се зато такве графеме једноставно не транслитеру-ју (на пример, Сибир или Јуност [назив часописа]), или се транслитерују на исти начин као неке друге графеме, којима се у руском језику обележавају гласови друкчије фонолошке или фонетске вредности, на пример и и и транслитерују се помоћу и, уп. Птицин као Солжењицин, или Рига као Крим и сл.

Пошто се руски правопис умногоме заснива на фоноло-шком принципу (са становишта московске фонолошке школе), у таквом прилагођеном писању позајмљеница из руског језика

284


поред транслитерације огледа се донекле и трансфонемиза-ција (тај термин је у објашњавању русизама у српском језику први пут употребљен у раду Пипер 1988,47), уп. функцију гра-феме о у правописном лику именица као што су у српском Обломов, Бородино, Орел и сл., у последњем примеру са тран-слитерацијом е без трансфонемизације, јер је ту у руском језику фонема о. Да је ипак и код обележавања вокала у првом плану транслитерација, у којој је само у неким случајевима одражена трансфонемизација, види се, између осталог, из начина писања оних речи које у руском језику у основи имају хиперфонему, на пример, Собакевич, где се пише према руском правопису о иако ту у првом слогу није у питању фонема о него хиперфонема о/а (према В. М. Панову и московској фонолошкој школи).

Прилагођено преношење изворног изговора у писање на српском језику изгледа умесно назвати трансфонетизацијом (тај термин је у објашњавању адаптације русизама у српском језику први пут употребљен у раду Пипер 1988, 47), или тран-скрипцијом с транфонетизацијом (уп. Јуност, Агањок, Феђ-ка и сл.), као што је у претходном примеру била у питању транскринција с транфонемизацијом.

Поред правописно кодификоване транскрипције с тран-сфонетизацијом, као у поменутим примерима, постоји и не-кодификована транскринција с трансфонетизацијом у функцији карактеризације личности чији се говор преноси или карактеризације средине (руске ако је реч о русизмима) када се у тексту на српском језику употребљавају поједине руске речи или читаве реченице, на пример, Понео сам из Југославије не-колико боца препеченице [...] као „падарок" кад негде пођему посету (НИН), [...] „витрезвићељ" (обавезно медицинско тре-жњење) - 50 рубаља (НИН), Друга је ствар што се „Хазјаин " [...] преварио (НИН), СерХолиса (или товариш Хољиса, свејед-но) се то више не може тицати (Политика), Ој, боже сахра-њи! Ој, ви упропастићете себе (Политика) (в. Пипер 1988, 48).

Посматрано са становишта облика и степена укључености речи једног језика у исказ или систем другог језика, може се издвојити неколико облика таквог односа:

(а) цитат исказа на једном језику у исказу на другом језику, (б) изворно писање изолованих речи и израза,

285


(в) прилагођено пиеање, при чему се апелативи стављају у наводнике да би се истакла њихова неуобичајеност у тексту на датом језику,

(г) прилагођено писање без икаквих назнака да је у пита-њу реч страног порекла.

Случајеви (а) и (б) су случајеви међујезичких контаката без адаптације (осим ако је изоловану реч на страном језику потребно грамагички прилагодити њеном окружењу на другом језику, што је већ у групи [в] или [г]).

Уп. примере за (в): Пролетос је ЦКПартије донео „ поста-новљеније " о сузбијању пијанства и алкохолизма (НИН), [...] за проветравање служи „форточка" (Политика), „Самогон" [...] је задавао [...] главобоље (НИН), После је извесно време пржио „ бљине " код једне старе Украјинке која је држала „ столову-ју " (Политика), Са „ авоскама " у рукама (НИН).

Уп. пример за (г): Дружињики, добровољна грађанска ор-ганизација, помажу органима у одржавању реда (НИН), [ . . . ] две трећине анкетираних изјавило је да никада није држало у рукама ни самиздат ни тамиздат (НИН), Каква перестројка, какве реформе (Политика), [...] док смо јели сибирске пељме-не (Политика), Први парењ [...] нуди да ми направи аутопор-трет (НИН). (За више примера в. Пипер 1988, 48)

Као што се из примера може видети, наводници (или њи-хово одсуство) нису нимало поуздан показатељ степена укључе-ности дате речи у српски језички систем. Примери, поред тога, показују, као и предложена класификација, да граница између цитата на изворном језику и речи или израза страног порекла чврсто прихваћених у другом језичком систему није оштра него да је поступна. Пошто стране речи, као и неологизми, улазе у језик преко претходне реализације у говору, степен прихваће-ности такве јединице у за њу новом језичком систему у вели-кој мери зависи од броја њених говорних реализација и броја дијалеката у које је та реч ушла. Правописна норма односи се пре свега на оно што у језику постоји, али се њени принципи често односе и на оне језичке јединице које ће тек ући у језик.

С друге стране, пожељна еластичност норме, правописне као и сваке друге, не мора се односити само на могућност коди-фиковања уобичајеног начина писања неке речи као правилног

286


или алтернативио дозвољенот, него се може односити и на мо-гућност диферендирања двоструких и вишеструких право-нисних решења према комуникативним функцијама које русизми и друге позајмљенице могу имати, односно према сферама употребе: на пример, оно што се сматра неправилним у уџбенику или публицистичком тексту, могло би да буде до-звољено у стручном тексту умноженом за интерну употребу, у библиотечкој употреби, у рекламним, плакатним и сличним текстовима итд. Елементи таквог приступа питањима међује-зичке транскрипције, садржани у актуелном Правопису срп-скога језика Матице српске, заслужују пажњу и разраду. Чини се умесним, па чак и нужним, да правопис с мером прати функционалну раслојеност стандардног језика, која је и изван правописа кодификована у својим различитим појавним обли-цима. То, наравно, не би требало да значи стварање паралелних правописа истог језика у различитим сферама његове употребе него кодификовање неких функционално оправданих одступања од онога што се сматра основним правилним начином гшсања и уопште и када је реч о позајмљеницама из руског језика у српском језику.

3

Највећи допринос проучавању русизама у савременом српском књижевном језику изван њиховог речничког статуса дао је Богдан Терзић и то на два основна плана: с једне стране, прикупљајући, описујући и објашњавајући најактуелније руси-зме који илуструју различите проблеме са адаптацијом русиза-ма у српском језику, а с друге стране - прегледним радовима у којима и сабира и разматра и резултате својих истраживања и резултате других нроучавалаца русизама у српском језику. У оба случаја радови Богдана Терзића о русизмима у српском је-зику имају две главне оријентације. Једна је унапређивање је-зичке норме и културе говора најадекватнијом адаптацијом ру-сизама у српском језику, посебно тамо где таква адаптација може представљати проблем за оне који нису стручњаци за ру-ски и српски језик, а друга његова оријентација је проучавање

287


руеизама у светлу коифронтативиог поређења руског и срп-ског језика. Већи део радова из прве групе објављен је у књи-гама Ћупић, Фекете, Терзић 1996, и Ћупић, Фекете, Терзић 2002, а већи део радова Богдана Терзића из друге поменуте групе објављен је у његовим Руско-српским језичким парале-лама (Терзић 1999), као и у неким каснијим радовима (в. по-себно Терзић, у штампи). Поред радова о русизмима и руским властитим именицама у српском језику, Богдан Терзић је обја-вио и доста радова о позајмљеницама из других словенских је-зика (украјинског, белоруског, пољског, чешког и др.), као и о неким позајмљеницама из несловенских језика (на пример, из грузијског, јерменског, француског и др.). Круг позајмљеница које је Богдан Терзић испитао и описао давши и препоруку за њихову правилну употребу врло је широк и чинио би засебан речник актуелних русизама из новинских и електронских ме-дија, на пример, Алексеј, Алексије, Алексејевич, Аљоиа, Анато-лиј, Андреј, Арина, Архангелск, Архипова, Астафиј, Астафов, Астрахан, Багратион, Балашов, Баљшој театр, безумство, безусловно, Берђајев, бесловесан, бесловесник, благодаран, благодарити, Благој, благопријатан, благородан... поред де-сетина других.

4

Поред великог броја других речи у српском језику које је лако идентификовати као русизме (на пример, вожд, књаз, со-вјет и др.), русизми су и многе речи за које мало ко осим стручњака за та питања помишља да су могле бити преузете из руског језика. На пример, лексикографски су идентификоване као русизми и лексеме безнадежан, благовремен, благородан, бодар, буквалан, виновник, виспрен, горд, Деда Мраз, дозволи-ти, древан, житељ, закономеран, извинити, излишан,једиње-ње, ликовати, лицемер, љубимац, морж, надлежан, надмен, наклоност, наличје, нега, неприкосновен, објединити, овапло-тити, огроман, одвратан, одсуство, опит, отмен, погружен, поданик, подвиг, подлост, подобан, подозревати, подражава-ти, подразумевати, подробан, покровитељ, поредак, порив,

288


порок, посилни, посредство, превазићи, превасходно, предо-строжан, предохрана, предубеђење, предупредити, привржен, приметан, пристрасан, прогон, промишл,еност, простодушан, противуречност, самоопредељење, саобразити, саучесник, свиреп, скаредан, сладострастан, сујетан, убедити, убиствен, указ, услов, чај, чиновник и стотине других. Ипак, за разлику од већине наведених, више од 36% речи са лексикографским ква-лификатором русизам данас су застареле (Ајдуковић 1997).

5

Прву монографију у целини посвећену лексикографски идентификованим русизмима у српском (српскохрватском) је-зику и покушају њихове теоријске интерпретације дао је Јован Ајдуковић (1997). У његовом истраживању циљ није био да се у речницима српскохрватског језика утврде све речи које би се могле сматрати русизмима него да се на основу анализе лексе-ма с лексикографском напоменом русизам, опишу и објасне начини прилагођавања руских речи систему српскога језика. Рад се заснива на анализи 1089 лексема, које су подробно ис-питане, описане и статистички обрађене из више за такву ана-лизу релевантних углова, на основу грађе узете из десет једно-језичних и пет двојезичних речника српскохрватског језика и са ослонцем на литературу о теорији језика у контакту и о про-учавању русизама у српском и у другим језицима.

Полазећи од мишљења да би требало разликовати туђице („као лексеме слабије уклопљености и адаптираности у језику реципијенту") и позајмљенице (као речи „поодмакле адаптаци-је и веће уклопљености у језику реципијенту"), Ј. Ајдуковић прави разлику између русизама у ширем смислу и русизама у ужем смислу констатујући следеће: „Под појмом русизам у ширем смислу подразумевамо (1) српскохрватску реч руског порекла код које се сачувала јака формално-семантичка веза са моделом, затим (2) српскохрватску реч руског порекпа код које је та веза ослабила или готово да не постоји и (3) српскохрват-ску реч неруског порекла преузету из руског језика у коме се одомаћила, односно руски језик се дефинише као језик посред-ник. Ужа дефиниција русизма обухвата прву и трећу тачку

19 Сриски илмеђу великих и малих језика 289


шире дефиииције." (Ај^уковић 1997, 18). Предложено диферен-цирање русизама на три основна типа умесно је, иако је дата шира дефиниција русизма формулисана као збир двеју дефи-ниција, што се могло избећи констатацијом да је русизам у ши-рем смислу реч која је из руског или преко руског језика ушла у неки други језик и постала део његовог лексичког фонда са-чувавши јаку везу с полазном лексемом у руском језику било на плану језичке форме, било на плану језичког садржаја, због чега је говорни представници језика примаоца доживљавају као страну, одређујући се понекад тако према њој у говору (избегавајући је или је, напротив, користећи ради посебне сти-лизације исказа). С друге стране, друга наведена дефиниција русизама (2) морала би се у већем степену ослонити на психо-лингвистички момент, тј. на чињеницу да се речи на које се та дефиниција односи више не доживљавају као русизми (на пример, речи као опасност, особа, природа, нежност, искре-ност, потомство, невиност, драгоценост, награда, пример, услуга и др.), али не због тога што су се удаљиле од свог извор-ног облика у руском језику (често таквог удаљавања готово ни нема) него зато што су тако добро и толико дуго уклопљене у лексички систем српског језика да се више не доживљавају као русизми (в. Пипер 1998).

То води закључку да су позајмљенице (а поготову туђице) и психолингвистичка категорија па их стога треба и из тог угла посматрати и испитивати одговарајућим методама. Вероватно би такав приступ показао (поред одсуства чврсте границе из-међу русизама у ужем смислу и русизама у ширем смислу) да неке речи уз које се у речницима даје квалификатор русизам говорни представници српског језика више не осећају као ру-сизме (на пример, горд, извинити, отмен, указ, услов и многе друге, за више примера в. горе), тј. показао би у неким случа-јевима условност, ако не и нетачност употребе речничког ква-лификатора русизам (са становишта дефиниције која узима у обзир и ставове говорника према свом језику). Иза чињенице да степен уклопљености позајмљенице у језик прималац може би-ти већи или мањи назире се и методолошки задатак за будућа истраживања: да се испитају могућности утврђивања сложени-је скале односа међу русизмима, која би потпуније одражавала

290


степен и облик њихове уклопљености и систем српског језика. Ајдуковић је знатан део тог посла обавио утврдивши не само типове адаптације русизама (творбени, морфолошки и др.) него и њихове подтипове, а они су код њега најчешће градуелно фор-мулисани (на пример, нулта, делимична или потпуна адапта-ција), в. у вези с тим Пинер 1988, 265. Узимање у том истражи-вању у обзир психолингвистичких критеријума уклопљености русизама у српски језички систем учинило би ту, иначе доста разуђену типологију још потпунијом и прецизнијохМ.

У приказу те прве књиге о русизмима у српскохрватском језику указао сам (Пипер 1998) да ће тај пажње вредан покушај умногоме новог лексикографског облика описа позајмљеница, чија је читљивост, због великог броја скраћеница и симбола, готово неизбежно обрнуто сразмерна његовој садржајности, вероватно бити, и гребало би да буде, у новим сличним поку-шајима развијан, допуњаван, у понечему можда и коригован, на пример, да би се могло пожелети да такав лексикографски опис, поред квантификације степена уклопљености стране речи у језик прималац према појединим критеријумима, обухвати шири списак критеријума, додајући му не само горе поменути психолингвистички него и, на пример, синтаксички, чију реле-вантност најбоље илусгрују рекцијске разлике, упор. рус. изви-нитвсн перед кем према српском извииити се некоме и сл. Не би било сувишно дати и опшгу квантитативну оцену степена уклопљености сваког русизма у језик прималац на основу од-носа степена адаптираности нрема свим критеријумима који се узимају у обзир.

У сваком случају Русизми у српскохрватским речницима поред доприноса проучавању развоја теорије језика у контакту и доприноса у разрађивању те теорије, посебно питања трансде-ривације из блискосродног језика, вредан су прилог проучавању русизама у српском језику и извор углавном добро системати-зованих и прегледно изложених чињеница.

6

Концепција русизама уопште и русизама у српском језику, коју је Ајдуковић изложио у књизи из 1997, и у претходним ра-

291


довима чије су основие идеје у ту књигу уграђене, добијала је нове верзије у његовим каснијим радовима, посебно у радови-ма Ајдуковић 1999 и Ајдуковић 2002. Те вишекратне промене својих погледа на природу русизама аутор назива реинтерпре-тацијама (Ајдуковић 2000).

У поменутом чланку из 1999. он фактички и оспорава и прихвата идеју да појам русизма има психолингвистичку ди-мензију (Пипер 1998), додуше не наводећи чије ставове оспо-рава па затим прихвага.

Истакавши многе добре стране монографије Русизми у срп-скохрватским речиицима, указао сам и на једно место у Ајдуко-вићевој концепцији русизма које сматрам спорним, иако не су-штински спорним, скренувши пажњу на прилично очигледну чињеницу да русизми, као и позајмљенице уопште, имају и пси-холингвистичку вредност за говорне представнике одређеног је-зика, те да поред степена и облика уклопљености неког русизма у други језик треба испитивати и степен психолингвистичке уклопљености, па и прихваћености русизма у језику који је ту реч примио, односно изнео сам мишљење да психолингвистич-ки моменат треба да буде део дефиниције русизма.

Та би се напомена могла проширити и на социолингви-стичку прихваћеност позајмљеница уопште, дакле и русизама (да ли их нормативна наука о датом језику толерише, фавори-зује или се према њима односи посебно ригорозно и сл., в. Пи-пер 1999).

Дајући две нове дефиниције русизама у раду Ајдуковић 1999, он је направио и неколико мањих пропуста. Неки се ти-чу форме научне дискусије, а други закључка. У делу свог чланка у којем говори о томе да ли је потребно вршити психо-лингвистичку „експертизу" русизама он фактички полемише с тезом о потреби да се у дефиницију русизма укључи и његова психолингвистичка страна, не наводећи са чијом тезом поле-мише, иако би то налагали добри обичаји научне дискусије. Супротно ставу за који се у вези с тим питањем определио, Ај-дуковић на крају тог свог прилога, у склопу своје нове, шире дефиниције русизама, ипак (сагласно сугестији из поменутог приказа) узима у обзир и психолингвистички моменат додајући „а коју говорни представници језика примаоца могу доживља-

292


вати као домаћу или као страну", који изоставља у ужој дефи-ницији русизма.

Артументација коју наводи у прилот свом ставу могла би се донекле уважити ако би се имале у виду само лексеме које су у постојећим речницима већ идентификоване као русизми (чак и када ти речници не одражавају актуелно језичко стање), али не и ако се говори о русизмима уопште, дакле и у живом, савременом језику. Ипак, у методолошки доследнијем присту-пу том питању лексеме с лексикографским квалификатором рус. ни у релативно старијим речницима савременог језика ни-су лишене психолингвистичке димензије, како са становишта савременог говорног представника и корисника речника тако и са становишта аутора и корисника речника у време његовог настајања. То што појаве из ближе или даље језичке прошло-сти не могу бити подвргнуте психолингвистичком тесту и екс-перименту на ондашњим говорним представницима, не значи да те појаве нису имале или да више немају психолингвистич-ку димензију нити да не могу бити на неки други начин психо-лингвистички испитиване.

Друго, када се упореде Ајдуковићева тзв. „основна шира" дефиниција русизма (в. напомену 5), која је дата на почетку његовог поменутог рада из 1999, с дефиницијом русизма у ма-кедонском језику Н. Чундеве, коју он у том свом прилогу ци-тира, види се да је у своју закључну дефиницију русизма у ши-рем смислу укључио елемент из дефиниције Н. Чундеве да ру-сизам не мора бити преузет директно из руског језика него и посредством неког трећег језика (посредно позјамљивање је и иначе широко позната појава). Тиме је своју дефиницију руси-зма употпунио неопходним елементом без којег би она била некомплетна.

Треће, Ајдуковић је у закључној дефиницији русизма у ширем смислу своје неколике парцијалне дефиниције саставио у једну (што је, можда случајно, опет сагласно сугестији изре-ченој у поменутом приказу његове књиге, Пипер 1998), чиме је у виду крајњег резултата добио дефиницију која је потпунија, али и гломазнија од претходних.

Ако појам русизма ограничимо на социолект (иако русизми могу бити и одлика индивидуалног језика и говора, в. Пипер

293


1988) и још уже иа његов лексички ниво (како се обично чини, иако су могућни, поготову у идиолектима, на пример, и син-таксички русизми, рецимо - ред речи), онда би се лексички ру-сизам могао једноставније дефинисати као реч која је обликом, садржајем или екстралингвистичким својством јаче или слаби-је кореспондентна некој руској речи која је, будући у руском језику изворна или позајмљеница, непосредно или посредно утицала на формирање речи другог језика која се квалификује као русизам (Пипер 1999). Такво схватање лексичког русизама фактички се може сматрати изведеним из схватања русизма у општем смислу као јединицеу језику који није руски, а која има бар једно обележје које је или својствено само јединицама истог нивоа у руском језику, или је карактеристично за руски језик, због чега таква јединица подсећа на одговарајуће једи-нице руског језика.

Овде се може направити сасвим експлицитна паралела са у савременој лингвистици широко прихваћеним разликовањем дијахронијске и синхронијске деривације. Наиме, као што је у дијахронијској деривацији у руском језику од речи корчмар -„крчмар" постала реч корчмарка, али је реч донр постала од речи донрка „музиља", а не обратно, тако је у синхронијској дери-вацији и долрка, као историјски старија реч, творбени дериват речи долр, од које је формално и значењски сложенија.

На исти начин се дијахронијски схваћени лексички руси-зми, као речи пореклом из руског језика, разликују од синхрот.иј-ски схваћених русизама, као речи које у језику који није руски имају бар једно обележје карактеристично или специфично за руски језик, чак и када цела та реч није пореклом из руског је-зика (на пример, нервчик), због чега се доживљавају и третира-ју као речи које личе на руске.

Укратко, дефиниција русизма у ширем смислу до које је Ајдуковић дошао у свом чланку из 1999, могла би се узети за релативно заокружену, али не баш најспретније срочену дефи-ницију лексичког русизма уопште, уз неке допуне (на пример, проширивање психолингвистичког на екстралингвистички мо-менат у позајмљеници). Оно што се у том његовом раду нази-ва дефиницијом русизма у ужем смислу, могло би се сматрати дефиницијом која углавном одражава садржај појма русизам

294


као лексикографске чињенице (лексема с квалификатором рус.), како га он схвата и којим се највише и бави. У претходним ре-довима покушао сам да аргументујем став да такав приступ ру-сизмима у речницима српскохрватског језика не обухвата сва релевантна обележја русизма као лексикографске чињенице, иако обухвата многа битна обележја и омогућује доста комплек-сан приступ проучавању русизама у српском језику.

7

Следећу фазу у развоју дате концепције русизама доноси докторска дисертација Јована Ајдуковића Русизми у савреме-ним јужнословенским и западнословенским језицима према квалификатору у лексикографским изворима (2003). Он ту из-носи најновије „реинтерпретације" својих погледа као и погле-да које су о позајмљеницама и питањима њихове адаптације износили други лингвисти. Монографија има два дела Теорија адаптације русизама и Контактолошки речник адаптације русизама, који садржи речнике русизама у јужнословенским и западнословенским језицима.

Предмет истраживања (лексички русизми у јужнословен-ским и западнословенским језицима према квалификатору у лексикографским изворима) исказан је у осамнаест редова, укључујући и три констатације које се ту називају аксиомима (фактички то нису аксиоми у уобичајеном методолошком сми-слу, него тезе које се разрађују и доказују). Оне гласе: 1. Руси-зми су изми, 2. Русизми су резултат руског утицаја, 3. Језик по-средник може бити руски или неки други језик (стр. 38). Изам је за аутора свака лексема код које постоји најмање једна „кон-тактема" модела (стр. 39). У уводу су одређени главни циљеви дисертације: да се на корпусу језика датих у наслову дефини-шу појмови русизам, изам, контактема и језик посредник; да се „реинтерпретирају" теорије језика у контакту Вајнрајха, Ха-угена и Филиповића, као и ранија теорија самог Ајдуковића „да се на датом корпусу изради концепција контактолошког речника адаптације русизама; и да се тестирањем 78 испитани-ка утврди према чему говорни представници српског језика

295


„разврставају речи на домаће и стране". Иако сам опис русиза-ма (на пример, начин њихове семантичке структурираности, њихове стилске вредности итд.) у наведеним јужнословенским и западнословенским језицима није наведен као један од глав-них циљева рада, што би се према наслову могло очекивати, аутор је фактички и тај циљ рада остварио у већини глава у пр-вом делу.

Другој глави, насловљеној Кратак преглед језичких кон-таката више би одговарао назив Кратак преглед историје контаката између руског језика и појединих јужнословенских и западнословенских језика. Лужичкосрпски језици нису обу-хваћени тим прегледом као ни датим истраживањем уопште. За питање концепције русизма посебно је, међутим, важна тре-ћа глава, посвећена основним контактолошким појмовима у раду, у којој се сужава и конкретизује теоријски оквир истра-живања стављањем у фокус разматрања појмова контактоло-гије, теорије активације и пресликавања, појам русизма и врсте адаптације русизама. Ајдуковић је пре тога имао неколико де-финиција русизама, старијих и новијих, ужих и ширих. Укупно је до сада објавио дванаест радова посвећених питању дефини-ције русизама. Тешко је наћи пример да је неко толико пута „реинтерпретирао" своју дефиницију кључног појма у истра-живању којим се бави и сваки пут то објавио, и то у току само неколико година. У раду се дају и следеће дефиниције - „Под појмом 'русизам' у ширем смислу подразумевам основну и из-ведену реч руског порекла код које се сачувала јака формал-но-семантичка веза са моделом или је та веза ослабила да го-тово не постоји, као и ону реч неруског порекла преузету из руског језика у коме се одомаћила или пак преузету из или пре-ко руског посредством других језика при чему може бити руског или неруског порекла, а коју говорни представници језика примаоца могу доживљавати или као домаћу или као страну. Под појмом „русизам" у ужем смислу подразуме-вам основну или изведену реч руског порекла код које се са-чувала јака функционално-семантичка веза са моделом, као и ону реч неруског порекла преузету из руског језика у коме се одомаћила или пак преузету из или преко руског посредством других језика при чемуможе бити руског или неруског порекла"

296


(стр. 75-76). Црним слогом Ајдуковић је издвојио оне делове текста које сматра новим у односу на своје раније дефиниције. Поређење с дефиницијом из његовог управо прокоментарисаног рада из 1999. показује да оно што је означено црним заправо и није сасвим ново (на пример, „а коју говорни представници је-зика примаоца могу доживљавати или као домаћу или као страну"), иако ту питање да ли је допуна апсолутно нова или није нема већег значаја.

У дату дефиницију русизама је дакле укључен психолин-гвистички моменат, као што је сугерисано у приказу Ајдукови-ћеве прве књиге о русизмима (Пипер 1998).

Значајно место у трећој глави, али и у другим деловима дисертације Ајдуковић је посветио дефинисању или редефини-сању појмова контактологија, контактема, контактофоне-ма, контактема дистрибуције, контактосема, контакто-стилема, контактосинтаксема итд.), изам, језик посредник, адаптација (на пример, творбене адаптације: примарна, се-кундарна, примарно-терцијарна, секундарно-терцијарна и др.), контактолошки квалификатор и другим.

Иако решења која предлаже нису увек неспорна (на при-мер, давање суфиксу изам статус посебног контактолошког термина, или увођење термина контактема иако се други лингвистички термини „емске" природе по правилу односе на језичке јединице различитог ранга са становишта домена њи-ховог функционисања у датом језику, а не према неком другом језику, поред тога што контактеме нису јединице посебне функционалне сфере), исцрпним претресањем тих питања Ајду-ковић је дао допринос теоријском и појмовно-терминолошком развоју лингвистичке контактологије. У теоријском погледу рад Русизми у савременим јужнословенским и западнословенским језицима према квалификатору у лексшографским изворима завређује пажњу као допринос лингвистичкој контактологији. Он се огледа првенствено у томе што је у њему предложен раз-вијен и релативно конзистентан појмовно-терминолошки апа-рат лингвистичке контактологије, којим су обухваћене скоро све њене проблемске области, и каквог до тог истраживања ни-је било, који не прекида с већ постојећом традицијом у датој области него је критички допуњује и наставља и који је приме-њен у анализи обимне и разноврсне језичке грађе.

297


8

У проучавањима русизама у словенским језицима крај XX и почетак XXI века донели су несумњиво нови квалитет. Он се огледа у све већем броју истраживача заинтересованих за дату проблемску област и у све већем броју радова, како теоријских тако и дескриптивних, како монографских тако и посвећених појединим конкретним питањима, најзад, русизми су постали и засебан предмет контактолошке лексикографије. Истовреме-но, различита схватања русизама, чак доста брза и честа реви-дирања (тј. „реинтерпретације") сопствених схватања истог истраживача, сведоче о томе да је теоријска страна те пробле-матике још у превирању. Различити аспекти садржаја појма русизам могу се више или мање наглашавати у зависности од многих чинилаца, као што интерпретација русизама зависи да ли је истраживање засновано само на речничкој грађи с ква-лификатором русизам или на широј грађи, која потпуније од-ражава живи језик, да ли се односи само на русизме на једном језичком нивоу или на русизме уопште. У целини посматрано, истраживања русизама у српском језику умногоме су изо-штрила слику степена присутности русизама у српском језику и различитим облицима њихове адаптације, укључујући и мно-гобројне случајеве и облике њихове неадекватне адаптације у савременим медијским текстовима који представљају мања или већа нарушавања српске говорне културе.

298

О ЗНАЧАЈУ СРПСКЕ И СЛОВЕНСКЕ ФИЛОЛОГИЈЕ У ПЕРИОДИМА

ПОСУСТАЈАЊА НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ

Одговорност филолога за матерњи језик утолико је већа уколико су већи државни проблеми у његовој земљи. Истори-ја српске и словенске филологије пребогата је примерима који потврђују ту чињеницу. Стабилна језичка ситуација је неопхо-дан услов за стабилност културног развоја у земљи и за укуп-ну њену друштвену стабилност. Кад су грађани једне земље окупљени око истог књижевног језика са стабилном нормом, који се развија у складном односу према другим, регионалним језицима у њој, то иде на руку окупљању грађана вигпенацио-налне државе око мање или више истог система вредности, за-једничке културне традиције, заједничких циљева и интереса. На почетку трећег миленијума од Христовог рођења процеси тражења ослонца стабилности савремене српске државе имају и свој језички лик, зависећи и од тога какво место имају у њој српски језик и српска филологија.

У културној историји словенских народа смењују се повре-мени успони и падови, који имају и своје језичке и филолошке стране. Заокрети у културној историји често почињу од језичких питања или се њима завршавају. Проучавање тих периода кул-турне историје може бити врло поучно у решавању актуелних питања вођења језичке политике. Језичка питања у историји културе нису предмет искључиво лингвистичких интересовања. Она су предмет и језичког планирања и језичке политике, исто-рије и теорије књижевног језика, говорне културе, социолин-гвистике, етнолингвистике, етнопсихолингвистике и широко схваћене филологије. У крајњој линији, то су питања узајамне условљености културних, политичких, економских и других чинилаца у историји народа и државе.

О улози филолога у историји словенских култура најубе-дљивије сведочи подвиг браће Солуњана равноапостола Ћирила

299


и Методија, који су широко отворили пред Словенима капију Књиге и провели кроз њу словенске народе и културе у про-стор хришћанске цивилизације. То се догодило као праслика свих каснијих случајева када су филолози били на висини свог позива учвршћивања и ширења највиших, вековима чуваних културних вредности.

О томе сведочи, на пример, и страница из руско-српских културних веза, када је 1726. године на молбу српског митропо-лита Мојсија Петровића упућену руском цару Петру Великом за помоћ у руским књигама и учитељима, која је тада остала неуслишена, одговорила после смрти Петра Великог руска ца-рица Катарина I, упутивши Србима за учитеља преводиоца Светог Синода Максима Суворова, за којим су три године ка-сније дошли Емануил Козачински и други руски учитељи.

Суворов, као и Руси који су долазили после њега, стигао је у своју мисију с руским књигама, међу којима су били и нај-бољи уџбеници тога времена написани на тадашњем језику ру-ског образовања, културе и науке. Они су постали уџбеници српских ђака сремскокарловачке гимназије, који су, учећи из њих граматику, математику и друге предмете, фактички учили и руски књижевни језик свога времена. Зато се може сматрати да је 1726. - година када је почела школска настава руског је-зика код Срба, иако је тада језик руске књижевности, образо-вања и науке заправо био рускоцрквенословенски језик. То значи да се и почеци наставе руског језика код Срба морају ви-дети знатно раније него што је то да сада било општеприхва-ћено мишљење.

Та чињеница из српске културне историје и историје срп-ско-руских веза још једном говори о потреби да се изнова па-жљиво загледамо у историју словенске филологије и да тамо на-лазимо примере сталних напора наших културних предводника и претходника да се негују везе међу словенским културама.

Истраживања у области словенске филологије имају ра-зноврсне образовне функције, данас веома актуелне, што се пре свег односи на питања језичке норме и говорне културе, када се под притиском опште и језичке вестернизације словен-ских култура на крају XX и на почетку XXI века, растаче језич-ка норма, снижава говорна култура, расте загађеност говора

300

О значају сриске и словенске филологије...

непотребним страним елементима и шири се немаран однос према матерњем језику, док је на словенском југу у завршној фази процес за какав раније није знала општа теорија и исто-рија књижевних језика - да се један књижевни језик разлаже на неколико мањих књижевних језика који се разликују нази-вом и политичким статусом остајући у структури и саставу го-тово идентични.

То показује да резултати филолошких истраживања могу бити и политички актуелни. Социолози, нолитиколози и социо-лингвисти би требало да се замисле не само над питањима како моделирати развој књижевних језика, него и како се и да ли се можда негде моделира, тј. организовано припрема и спроводи њихов распад тамо где за то постоји нечији политички интерес у склопу споља вођене дезинтеграције сложених државних за-једница.

У периодима када се постојећи систем вредности руши или се из основа ревидира, у први план долази и васпитна уло-га филологије, како филологије уопште тако и националних филологија, дидактички облици њиховог постојања и функцио-нисања од основне школе до универзитета, развијање пошто-вања и љубави према језику уопште и према матерњем језику посебно као према једном од најсложенијих и најважнијих ин-струмената сазнавања сваке културе, ризници колективног памћења и народног духа и сведочанству одуховљености целог човечанства. Развијање код ученика брижног односа према истинитој, лепој, моћној и тачној речи матерњег или страног језика, развијање тежње да се она обогаћује и шири - није мо-гућно без прожимања духом словенске филологије. То ставља пред словенску филологију стални задатак проучавања васпит-них могућности филологије у најпримеренијим облицима њеног дидактичког излагања.

Служење Речи, служење речи и служење речи матерњег језика - српског или било ког другог, словенског као и несло-венског, такође представљају нераздвојиве аспекте словенске филологије, међу којима је духовни аспект један од најважни-јих, посебно на почетку XXI века, када се у свету хришћанске цивилизације с једне стране одвија процес репаганизације кул-туре, наглашено карневалског схватања хришћанских симбола

301


и празиика, езотерије и окултизма, покушаји да се традицио-налне цркве истисну све већим бројем секти, а с друге стране нараста све јачи ток обнове православне духовности после неколико деценија гоњења цркава (пре свега православних) у земљама бившег државног атеизма. Обнова духовности, као извор сваке друге обнове, у земљи која је у XX веку јако про-патила, мора да се одвија у знаку међунационалног и међукон-фесионалног поверења и разумевања. То је заједнички задатак свих који желе да обнове заједничку кућу, а у остваривању тог задатка српска и словенска филологија има посебно место.

Обнова као прављење новог круга у развојној спирали подразумева да мора да се заврши период пада. Словенске зе-мље су на крају XX века проживеле период коренигих прео-бражаја, који се одразио и на културну политику, и који на по-четку XXI века у једним земљама добија лик преласка у нови, стабилнији период развоја, у другим земљама задржава изглед прелазног периода, а у трећим, као у данашњој Србији, има лик урушавања које се још није завршило.

Ниво културног развоја не исказује се толико количином створених дела културе, бројем врхунских књижевних оства-рења итд., колико гакође целовитошћу развоја, унутрашњом непротивуречношћу и степеном усаглашености културе једног периода са окружењем којем припада као његов део - држав-ним, економским, техничким, духовним и сваким другим. У развијању и неговању, како у сваком појединцу тако и у наро-ду у целини, тог осећања склада и целовитости националне културе - у времену (с прецима и потомцима), у простору (са савременицима) и у духовном узрастању (с највишим критерију-мом лепоте и добра) српској и словенској филологији припада посебно место.

302

ЈЕЗИЧКИ РЕГИСТАР

алеутски, 15, 16, 19

арапски, 23,134, 136,173,175, 283

аустралијски, 23, 27

белоруски, 83, 120, 131, 163, 165, 288

бенгалски, 17, 20

бошњачки, 29, 39, 71-72, 113, 121, 142, 173-175,186,241,208, 264, 276-277

бугарски, 10, 37-38, 51, 83, 95, 137, 140, 221

вендски, 31, 48

германски, 168, 257, 282

горњолужичкосрпски, 50

1радишћанскохрватски, 28

грчки, 15,17-19,134,136,140,159, 187

доњолужичкосрпски, 29-30, 67

енглески, 17-19, 19, 23, 27-28, 31-32, 67, 83, 88, 99, 101, 129, 136-137,143,148-149,159,163-169,172,175,203,205,221,226, 232

ескимско-алеутски, 16

индонежански, 17

јапански, 17, 134, 136, 140, 283

јужнословенски, 159,218-219,247, 281,295-297

јукагирски, 25

кашупски, 28

кинески, 15, 17-19, 134, 136, 283

корејски, 134, 283

коглиш, 19

креолски, 19, 22

латински, 15, 17-19, 148-149, 159

лужичкосрпски, 11,28-31,46, 50-51, 67, 296

македонски, 10, 121, 131-132,137, 221,226, 228, 293,317-318

мански, 27

молиски, 28

навахо, 23

наукански, 16

немачки, 11, 18, 22, 29-30, 55, 57, 67, 83, 128, 148-149, 159, 163-166, 168, 191,221,267

обско-угорски, 25

палеоазијски, 25

пиџин, 10, 19, 22

полапски, 31, 48-49

пруски, 15, 163, 165

303


романски, 19

русински, 11, 28, 31, 232

руски, 17-19, 25-26, 28, 47, 51, 55, 82-85, 98, 100, 106-109, 117-118,120, 122, 126-129, 131, 136, 143-147, 154, 161-164, 167, 170, 172,175,181,204, 206, 219-221,226,231,234-235,243,246-248, 280-281, 284-285, 287-290, 293-296, 300

руско-кинески, 19

руско-норвешки, 19

самодијски, 25

сан, 23

свански, 18, 23

свахили, 20

сиренички, 16

словачки, 11, 148, 221, 223

словеначки, 17, 55, 75, 121, 132, 189, 192, 221, 244, 257

словенски, 6,17,19,28-29,31,46, 50-51, 68-69, 80, 108, 120, 129, 137, 155-156, 159, 176, 200, 202-205, 207,217-222, 224-226, 228,232,236,238, 240,244-249, 251,283,288, 298

српски, 5-6, 10-11, 21, 34-46, 48- 49, 51, 57, 60, 66, 68, 71-72, 74-80, 82-86, 95, 98, 101, 108-116,118,121, 126, 129-131, 135-137, 140-146, 148-150, 152, 156-163, 167, 169-172, 174-175, 180,182-191,193,197-198, 200, 202-216, 218-222, 224-240, 243-248,255-259,261,263-264,267-

268, 270-272, 274-285, 287-291, 295, 298-299

српскохрвагски, 29, 36-37, 45, 51-52, 66, 68, 70-72, 78, 99, 114, 121-122, 133,137, 142, 171-172,174, 186, 191, 202-203, 205, 207, 209-211, 217-221, 225-227, 229-233, 240, 249, 257-258, 260, 264, 268, 271, 280, 289, 291, 295

српско-хрватско-словеначки, 121, 192, 257

старогрчки, 19

старословенски, 17, 19, 69

тајмирски, 19

тунгуско-манџурски,25

туркијски, 25

убихски, 27

украјински, 11, 28, 83, 120, 204, 221,226, 244, 288

француски, 18-19, 23, 40, 83-84, 221,288

хауса, 20

хои, 23

хрватски, 10, 29, 50-51, 55, 68, 71-72, 113-114, 117, 121, 142, 148-149, 170-173,175,185-186, 191,203,208,218, 260, 264, 271

„црногорски", 113, 173, 210, 254, 264

чаморо, 24

чешки, 20, 47, 166, 221,288

шпански, 32

304

ПОЈМОВНИ РЕГИСТАР

антисрбизам, 41, 50-51, 53, 57-59

асоцијација, 142, 144-149,151-176

велики језици, 5-6, 10, 12, 14-15, 17-23, 27-28, 33, 35, 49, 65-66, 80-81,97,113,120,129,145,152, 161, 177, 193, 206, 209, 225, 232, 237-238, 241, 257, 264, 273, 289

глотофагија, 10, 16-17, 22

говор мржње, 74, 88-95, 265, 269

говорна култура (= култура гово-ра), 35, 38,40,45,47,73-87,128, 166, 216-217, 223, 234, 245, 277-278, 280, 287, 298-300

графема, 131, 143, 283-285

графија, 130-131, 133-134, 139, 142-143,149-150,196-197,222, 275-276, 282

диглосија, 22, 131, 138

диграфија, 131, 137-139, 141

дописнички варваризми, 84

екавица, 55, 114, 142, 170, 173, 185,188-189,203,209-210,212-213, 241, 259, 274-276

еколингвистика, 5, 9-10, 12-14, 22, 26, 73, 85, 88, 129, 269-270

„званична" и „алтернативна" на-ука, 258-259

ијекавица, 55, 114, 142, 173, 185, 188-189, 209, 212-213, 241,274-275

језици у контакту, 19, 26, 29, 32, 130-131,133, 218, 223, 242-243, 282, 291, 295

језичка еутаназија, 26, 31

језичка политика, 17, 24, 88, 130, 135,137,140-141, 202,208-210, 214,216, 271,299

језичка права, 24, 33, 40, 77

језичко планирање, 127, 135, 140, 202,204-205,209-210,271, 299

књижевни језик (= стандардни језик), 11, 16, 19-20, 28-29, 31, 37, 42, 44, 46-47, 51-52, 60, 64-71, 73, 75, 85-86, 110, 112, 114-115,129-131,137, 140-144, 149, 185-193, 195-197, 202-203, 206, 208-218, 220, 222, 224, 227-234, 236-238, 240, 248, 255-256, 270-272, 276-281,287, 299, 301

књижевни микројезик, 20, 28, 31, 67

контрастивна анализа, 223

конфронтативна анализа, 221-222, 226, 288



култура говора (= говорна култу-ра), 35,38,40,45,47,73-87,128, 166, 216-217, 223, 234, 245, 277-278, 280, 287, 298-300

латиница, 24, 36, 55, 101, 121, 127, 130-137,139-140,142-150, 168-169,203,209,272,275-276, 283-284

лектори, 39, 44, 73, 75, 77, 85-86, 212

лингвистичка екологија, 13, 22, 26, 73, 85

лингвистичка музеологија, 16

лингвистичка славистика, 43, 202-204, 213-214, 225, 235, 244, 248-250

лингвосуицид, лингвоцид, 10, 17, 22, 24, 30-31

мали језици, 5, 15-29, 33, 35, 49, 65, 80-81, 102, 113, 129, 145, 152,161,177, 193,209, 241, 257, 273

међуграфијски контакти, 130-131, 133, 135

међурежимски еквиваленти, 98, 105

морфологија, 34, 85, 214, 221, 226-227, 229, 241

настава страних језика, 106, 109

наука и културна иолитика, 257, 259

паранаучне појаве у славистици, 81, 212

писма у контакту, 130-131, 135-138, 140-141, 144

306

позајмљенице, 68, 83, 216, 243, 246, 248, 281-284, 287-292, 294-295,

политика наставе страних језика, 106, 109

репаганизација културе, 301

русизми, 84-85, 244, 280-282, 285, 287-298,

синтакса, 29, 34, 62, 85, 147, 208, 214, 217, 221, 225-229, 240-241,243-244, 251,281

србовање, 50, 52-54, 57, 59

српска лингвистичка славистика, 43, 202-204, 206, 209, 213-214, 217, 225, 227-229, 235, 244-246, 248-250

српство, 50-52, 54-59, 91, 146

ставови према језику, 23, 26, 71, 85, 110, 131, 136, 138, 153, 198, 259, 281,290, 292

стандардни језик (= књижевни језик), 11, 16, 19-20, 28-29, 31, 37, 42, 44, 46-47, 51-52, 60, 64-71, 73, 75, 85-86, 110, 112, 114-115,129-131,137,140-144, 149, 185-193,195-197, 202-203, 206, 208-218, 220, 222, 224, 227-234, 236-238, 240, 248, 255-256, 270-272, 276-281, 287, 299, 301

стереогип, 30, 57, 81, 93, 144-148, 152-154, 156-158, 176, 269

стилистика, 19, 147, 202, 205, 221, 229-230, 234-235, 249

творба речи, 50-51, 58, 132, 157, 161, 170, 214, 221, 227, 294, 297

Појмовни регисшар

транскрипција, 232, 281-283, 285

транслитерација, 137, 281-285

трансфонемизација, 285

ћирилица, 24, 36, 45, 49, 55, 75, 80, 109, 121, 127, 129-137, 139-140, 142-150, 159-160, 203, 209-210, 254, 272, 274-275, 283

филологија, 5-6, 25, 38, 110-111, 113,116,120,182-187, 192, 195, 198, 204, 215, 218, 245, 255-257, 265, 272, 299-302

фонетика, 29, 34, 85-86, 143, 196-197, 284

фонологија, 159, 207, 214, 221, 227, 229-230, 282, 284-285

307

БИБЛИОГРАФИЈА

Библиографијом су обухваћени радови аутора књиге Српски из-међу великих и малих језика који су прерађени, делимично или у це-лости укључени у поједине одељке ове књиге. Наводе се хроноло-шким редом објављивања.

Како се изговарају имена страних спортиста. - Радио-ТВ ревија, Београд, 1980, 704, стр. 24

Транскрипција, транслитерација и теорија језика у контакту. -Славистички зборник, 1988, III, стр. 43-50.

О језичком планирању у Совјетском Савезу. - Зборник Инсти-тута за стране језике и књижевности Филозофског факултета у Новом Саду, 1989, 10, стр. 89-110.

Писма у контакту. - 3борник Матице српске за филологију и лингвистику: посвећено професору Александру Младеновићу пово-дом 65-годиилњице живота, Нови Сад, 1990, XXXIII, стр. 391-398.

О настави руског језика. - НИН, 21. јануара 1990. Лењинград поново Петроград. - Политика, Београд, 10. новем-

бар 1991. (Прештампано у уџбенику: Н. И Сокалв, С. В. Заицева, Б. Вукович, Сербскип изглк: Пособие по развитиш речи. - Санкт Петер-бург: ИздателБство Санкт-Петербургского университета, 1996, стр. 128-129)

Русизми у српскохрватским речницима. - Филолошки преглед, 1997, XXIV, 1-2, стр. 212-216.

Категорија простора у српској и руској политичкој метафори. -Славистика, 1997, 1, стр. 21-31.

Речник руског сленга (V. 8ћ1уакћоу апс1 Е. Ас11ег, Бкиопагу оГ 81ап§ апс1 Со11оцша1 Ехргезкшш). - Зборник Матице српске за слави-стику, 1997, 52, стр. 340-342.

Велики и мали језици у светлу лингвистичке екологије. - Фило-лошки преглед, XXV, 1998, 1, стр. 67-85.

Ни језици ни културе нису недељиви: о „декларацији" о српском јсзику и филолошком србовању. - Језик данас, 1998, 8, стр. 1-6.

309


Богдан Терзић, Руско-сриске језичке иаралеле. - Београд: Слави-стичко друштво Србије, 1990. - Зборник Матице српске за слави-стику, 1999, 160-162.

Допис Предрага Пипера у вези с усклађивањем ћирилице и ла-тинице. - У зб. Списи одбора за стандардизацију српског језика, 2. -Приредили Бранислав Брборић, Јован Вуксановић, Радојко Гачевић. - Београд: Институт за српски језик, 1999, стр. 70-72.

Уз нове дефиниције русизама. - Зборник Матице српске за сла-вистику, 1999, 56-57, стр. 129-133.

В. П. Гутков. Славистика. Сербистика. - Москва: МГУ, 1999. -Зборник Матице српске за славистику, 1999, 56-57, стр. 164-166.

Поводом отварања изложбе Словенска књига на Дан светих Ћи-рила и Методија. - Славистика, 2000, 4, стр. 327-328.

Традиционално и модерно у српској лингвистици. - Лингви-стичке актуелности, 2000, 2.

Српска лингвистичка славистика деведесетих година XX века. -Зборник Матице српске за славистику, 1998, 54-55, стр. 9-45.

Капко Вицагекј, Пса јепка (зосШт^зИске 1ете). - 2етип: XX уек - Вео§га<1: Сј^оја. - Филолошки преглед, 2002, XXVII, 2, стр. 195-200.

Увод у сорабистику: Хрестоматија за српске слависте / Прире-дио Предраг Пипер. - ћНр://\у\у\у.га81ко.ог§.уи. - 28. јуна 2002.

Српство између србовања и антисрбизма (речи између значења и [зло]употребе). - Летопис Матице српске, год. 178, књ. 469, јун, 2002, стр. 901-909.

Српски језик на почетку века. - Летопис Матице српске, 2002, год. 178, књ. 470, св. 6, децембар, стр. 840-845.

Слово о језику (поводом нове књиге). - Језик данас, год. V, 2002, стр. 28-34.

О актуелном статусу руског језика у Србији. - Славистика, VI, 2002, стр. 377-379.

Милош Јевтић, Из славистичке ризнице: Разговори с Предрагом Пипером. - Београд: Београдска књига, 2002.

Српска славистика у светлу проблема научне периферије и гра-ничних појава (у штампи у зборнику реферата са скупа посвећеног животу и делу академика Павла Ивића)

Две књиге Бранислава Брборића о српском језику: Б. Брборић, О језичком расколу. Социолингвистички огледи I. - Београд (ЦПЛ) -

310

Библиографија

Нови Сад (Прометеј), 2000; С језика на језик. Социолингвистички ог-леди 11. - Београд (ЦПЈ1) - Нови Сад (Прометеј), 2001. - Зборник Ма-тице српске за филологију и лингвистику, Х1ЛУ, 1 - 2 (2001), стр. 261-268.

О међурежимским еквивалентима и паралелама. - Језик данас, 2003, 17, 1-5 .

О говору ружних осећања (у штампи у зборнику радова с науч-ног скупа Српски језик у контексту актуелне језичке политике на Косову и Метохији.

В. П. Федоров, Интеграционние и дезинтеграционнше про-цессш в России). - Москва: РАН, Институт ЕвропБ1, 2002. - Слави-стика, 2003, 7, стр. 481-487.

311

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

Ајдуковић 1997: Ј. Ајдуковић, Русизми у срискохрвашским реч-пицима: Принципи адаптације. Речник. - Београд: Фото Футура, 1997.

Алманах 1997: Тће \УогМ А1тапас ап<1 Воок о/Рас1$ 1997. -Јегееу: К-Ш КеГегепсе СогрогаНоп, 1997.

Ашер (уред.) 1994: Тће Епсус1оресИа о/Еап^иа^е апс! ПпразИсз. - Е(1. К. Е. Азћег. - Рег^атоп Ргевв: ОхГогс! - Уогк - 8еои1 - То-кш, 1994.

Барац-Грум и др. 1971: V. Вагас-Огит, Б . МаИс, 8. РауеЛс 1 с1г., ЈегГст хаујеШк з ^гатаИкот. - 2а§гећ: МаНса ћгуаћка, 1971.

Бартмињеки (уред.) 1996: 81о\^шк в1егео1уро\у 1 кутћоН 1ш1о-\уусћ. Ке(1. Јегги Ваг1т1П5к1, ГићНп, 1996.

Борисенко 1994: Кириллица и чирилица / В. В. Борисенко // Кон-фронтациона проучавања српског и других словенских језика: Збор-ник теза и резимеа саопштења са научног колоквијума одржаног 8. маја 1992. на Филолошком факултету у Београду. - Београд: Филоло-шки факултет, 1992, стр. 1-3.

Бошков, Пипер, 1978: М. Бошков, П. Пипер, Оглед контрастивне анализе текста у проучавању језика српске књижевности у ХУШ-Х1Х веку // Зборник за филологију и лиигвистику, 1978, ХХ1У/1, стр. 55-74.

Брајт (уред.) 1992:1п1егпаИопа1 Епсус1оресИа о/1Лп%ш$Нсз. - Ес1. ХУЈШат Вп§ћ1. - ОхГогс! (ЈгпуегеЦу Ргекз, Уогк - ОхГогс!, 1992.

Брборић 2001: О језичком расколу: Социолингвистички огледи I / Б. Брборић. - Београд: ЦПЈ1 - Нови Сад: Прометеј, 2001.

Брборић 2002: Сјезика на језик: Социолингвистички огледи III Б. Брборић. - Београд: ЦПЛ - Нови Сад: Прометеј, 2002.

Брборић 2003: В. Вгћопс, 81апс1агс1т ј еик 1 јегјск! б1апс1агс1: АкГи-е1пе ге1го5рек1Јуе. - Воаапакј - ћгуа18к1 - зграк!, Вобшзсћ - КгоаНксћ -бегђјзсћ. - Мес1ипагос1м .чкир „Ак1ие1па рИапја јегИса Возпјака, НгуаШ, 5гћа 2 Сгпо§огаса". СгеЛтк СегНагс1 Мемек1ош1а. Меп , 2003, 9-37 (ХУЈепег 81ауЈ8118сћег А1тапасћ, 8опс1егћапс1 57)

312

Циширана лишерашура

Бугарски 1986: Р. Бугарски, Језику друшшву. - Београд: Просве-га, 1986.

Бугарски 1993: Р. Бугарски, Језици. Нови Сад: Матица српска, 1993.

Вуксановић 2000: Ј. Вуксановић, Прилози из лингвистике и на-ставе српског језика. - Београд: Клуб НТ, 2000.

Гутков 1999: В. П. Гудков. Славистика. Сербистика. Сборник 1-титеи. - Москва: ИздателБство Московского университета, 1999.

Дјачков 1996: М. В. Днчков. Миноритарние лзнки в полизтни-ческих (многонационалшнх) государствах. Москва: ИНПО, 1996.

Добрашиновић 1980: Г. Добрашиновић, Реч на крају //Копитар и Нук. - Тршић: Вуков сабор - Београд: Рад, 1980.

Драгићевић 2002: Нека запажања о могућности употребе асоци-|н I инних тестова у лингвистичким истраживањима / Р. Драгићевић. // ( иавистика, VI, 2002, стр. 116-124.

Драгићевић 2003: Асоцијативна метода у концептуализацији гмоција / Р. Драгићевић. // Језик и говор. - Београд: Институт за екс-мерименталну фонетику и патологију говора, 2003, стр. 66-74.

Дуличенко 1981: А. Д. Дуличенко. Славлнские литературнме мик/ншзмки: Вопроси формировании и развитин. - Таллин, 1981.

Ћорђић 1987: Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице. - 2. ичд Ксоград: Завод за уџбенике и наставна средства, 1987.

Ндвардс 1994: Ј. Еду/агЉ, МиШПп^иаПат. ЕошЈоп; Уогк, 1994.

Кле 1997: Л. Злле, Права националмшх менБшиннств в Герма-мии и Лужицкие сербш. - Види: Кузњецова и др. (уред.), стр. 200-207.

Збиљић 2004: Д. Збиљић, Српски језик под окупацијом латини-I/.. 11ови Сад: Ћирилица, 2004.

Инанов и др. (уред.) 1994: Лзики, кулШура и будугцее народов 1ркшики: Материали международноп конференции. - Редкол.: В. Н.

Ииамон (отв. ред.) и др. - Лкутск: Лкутскии научнБШ центр СО РАН.

Инић 1966: П. Ивић, О Вуковом Рјечнику из 1818. године II Вук I ф.пЈић, Српскирјечник, 1818. - Београд: Просвета, 1966 (= Сабрана >| ш Нука Караџића, књига друга), стр. 19-189.

Инић 1981: Павле Ивић, Језик у Немањићкој епоси. У књ.: Исто-/>Ч/« српског народа, Прва књига. Уред. Сима Ћирковић. - Београд: ( рмскн км.ижевна задруга, стр. 617-641.

313


Ивић 1986: Павле Ивић, Сриски народ и његов језик. - 2. изд. -Београд: Српека књижевна задруга, 1986.

Јесперсен 1970: О. Јекрегвеп, СоујесатЊо, пагос/ I ројесИпас за Ип%У18Иско% з1апоуШа. - багајеуо: 2ауос1 га ггЈауапје ибгћепјка, 1970.

Јовановић 2002: М. Јовановић, Језик и друштвена историја. -Београд: Стубови културе, 2002.

Јовановић 2002: М. Јовановић, Језик и културна историја. - Бео-град: Клио, 2002.

Калве 1981: Ка1уе, Пп§уШГка г ко1отјаИгат: Ма1а гахргат о ф>1оЈа%1Ј1. - Вео8га<1: В102 (ВЉНо1ска XX уек), 1981.

Калве 1995: С.-2. Ка1уе, Ка1 теди јегшта: ЈегГске роНИке. - Ве-о§гас1: РгокуеГа (ВЉНо1ека XX уек, 84), 1995.

Калнињ 1997: Ј1. 3. Калнмнв, Особенности лзмковои ситуации в Нижнеј Лужице как следствие лзнковои ассимиллции. - Славннове-дение, 2, 4-10.

Клајн 1978: И. Клајн, Разговори о језику. - Београд: Вук Ка-раџић, 1978.

Клајн 1980: И. Клајн, Језик око нас. - Београд: Нолит, 1980. Клајн 1994: И. Клајн, Писци и писмењаци. - Нови Сад: Матица

српска, 1994. Клајн 1998: И. Клајн, Испеци па реци. - Београд: ЦПЛ, 1998. Кпајн 2000: И. Клајн, Странпутице смисла: чланци из језичке

рубрике НИН-а. - Београд: НИН, 2000.

Клајн 2002: И. Клајн, Речник језичких недоумица. - 6. допуњено и измењено издање. - Београд: Српска школска књига, 2002.

Климов 1996: Г. А. Климов. Два тмслчелетил внешнеи истории малого нзБ1ка (сванские даннне), Вопроси нзглкознании, 4, 19-24.

Кристал 2003: Б. Кш1а1, 5тПјеггка. - Веоцгас!: XX уек, 2003.

Кузњецова и др. (уред.) 1997: Малме нзики Звразии: Социолин-гвистическип аспект. Сборник статеи. Составители: А. И. Кузнецо-ва, О. В. Раевскаи, С. С. Скорвид. - Москва: МГУ - Филологическии факулвтет., 1997.

Леков 1963: За нлкои от нај-счцеетвените типологични черти на СБрбохЋрватекин език / И. Леков // Ившсев зборник. - Загреб, 1963.

Леман 1996: К. Леман, Документацин лзмков, находашхисл под угрозои вммирании (Первоочереднаи задача лингвистики). - Вопро-см нзикознанин, 2, 180-191.

314


Леонтјев А. А. (уред.) 1977: Слова/њ ассоциативнмх норм рус-ского нзика. Под ред. А. А. Леонтвева. - Москва: ИздателБство Мо-сковского университета, 1977.

Маретић 1924: Т. Маге1лс, Нп/а18)а Ш бгрбк! јегјсш каује[пјк: га «уе коЈ1 Ге1е сЈоћго §оуоп11 1 рЈбаП кпјјгеупјт па§1т ј е г јкот . Борипа Вго2-1уекоу1сеуот Кјестки кп>а($ко§а јеггка. - 2ацгећ: ЈА21Ј, 1924, XXXI + 205.

Мартинович 1997: Г. А. Мартмнович, Вербалшгле ассоциации в ассоциативном жсперименте. - Спб: Санкт-Петербургскии универ-ситет, 1997.

М. Ивић 1997: М. 1У1С, О Уикоуот г уикоузкот јеики. - Бгицо, с1о-рипјепо 12с1апје. - Вео^гас!: XX уек, 1997.

М. Ивић 2000: М. 1УЈС, Пп§уШ1сШ о§1есИ, 1п. - Вео^гас!: XX уек, 2000.

Младеновић 1962-1963: Александар Младеновић: Знак ј у пер-спективи предвуковског ћириличког правописа. - Годишњак Фило-зофског факултета у Новом Саду, 1962-1963, књ. 7, стр. 55-65.

Младеновић 1988: А. Младеновић, Стеријина схватања о терми-нолошком речнику и грађанској ћирилици // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 1988 ХХХ1/1, стр. 137-145.

Младеновић 1989: Александар Младеновић, Славеносрпски је-зик. - Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1989.

Младеновић 1994: А. Младеновић, О неким погледима Јована Стејића на српски књижевни језик // Зборник Матице српске за фи-лологију и лингвистику, 1994 XXXI/1, стр. 395-403.

Младеновић 1995: А. Младеновић, Славеносрпски књижевни је-зик - почеци и развој // Зборник Матице српске за филологију и лин-гвистику, ХХХВШ/2, 1995, стр. 103-119.

Младеновић 2001: А. Младеновић, Посвета Стефана Живковића у књизи Прикљученија Телемака (1814). Текст и филолошки коментар // Глас, САНУ, Одељење језика и књижевности, књ. 18,2001, књ. 389, стр. 89-127, са седам факсимила.

Младеновић 2002: А. Младеновић, О континуитету у развоју српског књижевног језика (до средине XIX века) // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 2002, ХЕУ, 1-2, стр. 83-91.

Младеновић 2002а: А. Младеновић, Неке напомене о процесу посрбљивања славеносрпског књижевног језика (друга деценија XIX

315


века) // Зборник Матице ерпеке за филологију и лингвистику, 2002, Х1У, 1-2, стр. 121-129.

П. Ивић и др. 1991: П. Ивић, Иван Клајн, Митар Пешикан, Бра-нислав Брборић, Језички приручник. - Београд: РТБ, 1991.

Петренко и др. 2000: В. Ф. Петренко, О. В. Митина, К. В. Берд-ников, А. Р. Кравцов, В. С. Осипова. Психосемантическип анализ зтнических стереотипов: лики толерантности и нетерпимости. -Москва: Смнсл, 2000.

Пипер 1988: П. Пипер, Транскрипција, транслитерација и теори-ја језика у контакту. - Славистички зборник, 1988, књ. 3, стр. 43-50.

Пипер 1989: П. Пипер, О језичком планирању у Совјетском Саве-зу. - Зборник Института за стране језике и књижевности Филозоф-ског факултета у Новом Саду, 10, 89-110.

Пипер 1990: Писма у контакту (прилог типологији проблема). -Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXIII, 391-398.

Пипер 1997: П. Пипер, Ј. Ајдуковић, Русизми у српскохрватским речницима. Принципи адаптације. Речник. - Београд: Фото футура, 1997. - Филолошки преглед, Београд, 1997, XXIV, 1-2, 212-216.

Пипер 1997а: П. Пипер, Категорија простора у српској и руској политичкој метафори. - Славистика, 1997, 1, стр. 21-31.

Пипер 19976: П. Пипер, Речник руског сленга (V. 8ћ1уакћоу ап<1 Е. Ас11ег, ОЈсНопагу оГ 81ап§ апс! Со11оцша1 Ехргевбшш). - Зборник Ма-тице српске за славистику, 1997, 52, стр. 340-342.

Пипер 1998: П. Пипер, Српска лингвистичка славистика деведе-сетих година двадесетог века. - Зборник Матице српске за слависти-ку, 54-55, 1998, стр. 9^15.

Пипер 1998а: П. Пипер, О великим и малим језицима са стано-вишта лингвистичке екологије. - Филолошки преглед, XXV, 1998, 1, стр. 67-85.

Пипер 1999: П. Пипер, Уз нове дефиниције русизама // Зборник Матице српске за славистику, 1999, св. 56-57, стр. 129-133.

Пипер 2001: Р. РЈрег, ЈегИс I ргоз1ог. - Веоцгас!: XX уек, 2001.

Пипер 2003: П. Пипер: Валентин 77. Федоров, Интеграционнме и дезинтеграционнне процессн в России. - Москва: РАН, Институт Европи, 2002. - Славистика, 2003, 7, 481-487.

316


Пипер 2003а: П. Пипер, Сриски између великих и малих језика. -Београд: Београдска књига, 2003.

Пипер 20036: П. Пипер, Асоцијативни речници словенских јези-ка и етнокултурни стереотипи, Славистика, VII, стр. 22-32.

Пипер 2003в: О проучавањима вербалних асоцијација / П. Пипер // Језик и говор. - Београд: Институт за експерименталну фонетику и патологију говора, 2003, стр. 55-65.

Планкош (уред.) 1996: О лексичким позајмљеницама / Гл. уред. Јудита Планкош. - Суботица: Градска библиотека - Београд: Инсти-тут за српски језик, 1996.

Поповић 2001: О прототипском и стереотипском начину кон-цептуализације боја (на примеру словенских језика) / Људ. Поповић, // Кодови словенских култура, Београд, 2001, стр. 14-31.

Прћић (у штампи): Т. Прћић, Немарни „функционални стил": у потрази за загубљеним значењем. - Научни сасганак слависта у Ву-кове дане, 32.

Радовановић 1986: М. Кабоуапоујс, босшНпцуЈхПка. - МОУ1 Зас1: КпЈ12еупа 2ајесћнса >ЈОУО§ 8а<1а, 1986.

Радовановић (уред.) 1996: Српски језик на крају века. Редактор Милорад Радовановић. - Београд: Институт за српски језик САНУ, Службени гласник, 1996.

Славистички зборник 1988: Славистички зборник, Београд, III, 1988.

Спенсер 1998: Основнше направленил психологии в классических трудах. Ассоциативнан психологгт. Г. Спенсер. Основанин психоло-гии. Т. Циген. Физиологическан психологш в 14 лекцинх. - Москва: АСТ - ЛТД, 1998.

Стернин 2002: Ассоциативнћш свизи лексем в условинх естественного русского-немецкого билингвизма / И. А. Стернин // Русское и немецкое коммуникативное поведение / Под ред. И. А. Сгернина и X. Зккерта, вмпуск 1, Воронеж: Истоки, 2002.

Стијовић 1993: С. Стијовић, Славенизми у Његошевим песнич-ким делима. - Сремски Карловци - Нови Сад: Издавачка књижарни-ца Зорана Стојановића, 1993.

Телебак 1998: М. Телебак, Говоримо српски: Слакоћом до језич-кс културе. - Нови Сад, Бања Лука, Приштина, 1998.

Терзић 1999: Б. Терзић, Руско-српске језичке паралеле. - Бео-град: Славистичко друштво Србије, 1999.

317


Терзић, у штампи: Б. Терзић, Оеврт на русизме у савременом српском књижевном језику, Зборник Матице српске за славистику, св. 64, 2003.

Тер-Минасова 2000: С. Г. Тер-Минасова, Нзик и межкулктур-нан коммуникацш. - Москва: Слово, 2000.

Толефсон 1995: Ј. ТоПеГаоп (е<1.), Ром>ег апс! 1педиаИђ> т Бап-§иа§е Ес1исаИоп. - Сатћп<1цс [ЈшуегеЦу Ргекк, 1995.

Толстој 1998: Н. И. Толстои. ИзбраннБ1е трудБ1. Т. II. Славннскаи литературнолзБжован ситуации. - Москва: Лзмки русскои кулвтурБ1, 1998.

Трифуновић 2001: Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писме-ности. - Београд: Откровење, 2001.

Турунен, Харченкова 2000: Ассоциативнћш зксперимент как средство вБшвленин картинм мира у представителеи разннх кулвтур / Н. Турунен, Ј1. И. Харченкова // Русское и финское коммуникатив-ное поведение, ввшуск 1, Воронеж: Воронежскии государетвеннни университет, Воронежскии государственнвш техническии универси-тет, НЗВЛСКГОЛБСКИИ университет.

Ћупић, Фекете, Терзић 1996: Е. Фекете, Д. Ћупић, Б. Терзић, Слово о језику: језички поучник. - Београд: Партенон, 1996.

Ћупић, Фекете, Терзић 2002: Е. Фекете, Д. Ћупић, Б. Терзић, Слово о језику: језички поучник: књига друга. - Београд: Партенон, 2002.

Усикова 1997: Р. П. Усикова. ЛзБжоваи ситуацил в Республике Македонил и современное состонние македонского лзнка. - Славино-ведение, 2, 11-17.

Фекете 2002: Е. Фекете, Језичке доумице: Чланци објављени у „Политици" од 26. маја 2001. до 12. октобра 2002. - Београд: Бео-градска књига - Апостроф, 2002.

Фјодоров 2002: Валентин П. Федоров, Интеграционние и дезин-теграционние процесси в России. - Москва: РАН, Институт Европн, 2002.

Хауген 1972: Е. Наи^еп, Тће Есо1о%у о/Еап§иа%е. - 81апГоп11Јш-уегзНу Ргезв, 81апГог<1, СА., 1972.

Шокица 1986: С. Шокица, Психолингвистички аспекти графита у Новом Саду. - Прилози проучавању језика, 1986, св. 22, стр. 133-145.

318

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Професор др Предраг Пипер, дописни члан САНУ, рођен је у Београду 1950. године, где је започео школовање. Слави-стичке студије завршио је 1973. године на Филозофском факул-тету у Новом Саду, где је од 1974. асистент, а од 1983. доцент. На Филолошком факултету у Београду (Катедра за славистику) од 1987. године је доцент, од 1989. ванредни, а од 1991. редовни професор за руски језик и (од 1990) за предмет е увод у слависти-ку и општа лингвистика 1 (правци у лингвистици). Магистри-рао је 1975. на Филолошком факултету у Београду, а докторирао 1981. на Филозофском факултету у Новом Саду. На последи-пломским студијама предавао је лингвистичку русистику, а сада предаје методологију лингвистичких истраживања.

11рофесор Пипер је предавао и на универзитетима у Мо-скви, Задру, Сеулу, Вороњежу и Нишу. У оквиру своје наставне делагности започео је држање предавања из више нових пред-мета, на пример, из функционалне граматике (на Новосадском универзитету), из увода у славистику, методологије лингвистич-ких истраживања и праваца у лингвистици за студенте опште лингвистике (на Београдском универзитету), из словеначког језика и македонског језика (на Ханкук универзитету у Сеулу).

Члан је Комисије за проучавање граматичке структуре сло-кенских језика Међународног славистичког комитета (од 1985) и Комисије за синтаксу Одбора за стандардизацију српског је-шка (од 1997), где је координатор рада на синтакси српског је-зика (и коаутор) и координатор рада на библиографији српске синтаксе. Био је потпредседник Међународне асоцијације про-фссора руског језика (1986-1990), председник Славистичког друштва Србије (1987-1989, 1993-1994), шеф Катедре за руски јстик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду (19К4 1986), управник Катедре за славистику Филолошког фа-

319


култета у Београду (1997-1998), управиик Центра за научнои-страживачки рад Филолошког факултета (1997-2001), секре-тар Лексикографско-биобиблиографског одељења Матице српске, члан Извршног одбора и Управног одбора Матице срп-ске, као и Одбора Одељења Матице српске за књижевност и је-зик (од 2000. год.), руководилац научног пројекта Филолошког факултета Конфронтациона проучавања српског и других сло-венских језика (од 1990) и пројекта Библиографије у Матици српској (од 1990), био је сарадник на конграстивном пројекту Катедре за руски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду (1981-1986, 1990-1993), сарадник је на међуна-родном пројекту Упоредна синтакса савремених словенских језика (Краков, од 2000. године).

Главни је уредник часописа Зборник Матице српске за славистику и едиције Библиографије у Матици срнској. Члан је уредништва едиције Студије о Србима и Анала Филолошког факултета. Био је члан уредништава часописа (хронолошким редом) Зборник радова Института за стране језике и књи-жевности (Нови Сад), Руски језик у иностранству (Москва), Живи језици (Београд), Русистика (Берлин), Источноевропске студије (Сеул), Славистика (Београд).

Написао је око триста радова (укључујући поновљена изда-ња), пре свега из области граматике и семантике руског, срп-ског, пољског, словеначког, македонског и других словенских језика, опште лингвистике и историје словенске филологије.

Члан је, или је био члан, више научних, стручних и кул-турних друштава.

Има руско одликовање Орден пријатељства међу народи-ма (1990). Године 1988. добио је почасну плакету Бугарског ру-систичког друштва, а 1993. године добио је плакету Завода за издавање уџбеника у Београду.

320

САДРЖАЈ

11редговор 5

О ПИТАЊИМА ЕКОЈ1ИН1ВИСТИКЕ

Еколингвистика (појам и предмет) 9 Нелики и мали језици у светлу еколингвистике 13 Српски језик на почетку века 34 ('рпство између србовања и антисрбизма 50 () иазиву српског књижевног или стандардног језика

у свеглу опште теорије стандарда 60 О српској говорној култури данас 73 () говору мржње као предмету еколингвистике 88 О „међурежимским" језичким

еквивалентима и паралелама 98 1'уски језик у српским школама данас 106 11и језици ни културе нису недељиви 110 Дезинтеграција државе и деградација језика 117 Иисма у контакту 130 Ћирилица и латиница у мрежи вербалних асоцијација . . 142 11азиви језика у мрежи вербалних асоцијација 151

ОНШТА11ИТАЊА ИРОУЧАВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЊИХОВОМ ШИРЕМ СЛАВИСТИЧКОМ

И ЛИНГВИСТИЧКОМ КОНТЕКСТУ

() сриској и словенској књизи данас 179 Дна века српске филологије кроз два века

новије историје српског народа 182

Традиционално и модерно у српској лингвистици . . . . 193 Српска лингвистичка славистика

деведесетих година XX века 202 Српска славистика у светлу проблема

научне периферије и граничних појава 251 Из новије српске социолингвистике 263 О новијим проучавањима русизама у српском језику . . 280 О значају српске и словенске филологије

у периодима посустајања националне културе . . . . 299

Језички регистар 303 Појмовни регистар 305 Библиографија 309 Цитирана литература 312

Белешка о аутору 319

Предраг Пипер Српски између

великих и малих језика

Издавач Београдска књига

Београд, Бачванска 21/П

За издавача Милан Тасић

Библиотека Пут уречи

Књига 3

Уредник Милош Јевтић

Рецензент Бранислав Брборић

Технички уредник Војислав Несторовић

Ликовно решење корица Војна Баштовановић

Штампа Беосинг, Београд

Штампано у 500 примерака

2004.

181Ш 86-7590-065-1

С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

811.163.41*26 81'27 811.163.4Г36 811.16'362

ПИПЕР, Предраг Српеки између великих и малих језика / Предраг

Пипер. - 2, допуњено изд. - Београд : Београдска књига, 2004 (Београд : Беосинг). - 321 стр. : 21 сш. (Библиотека Пут у речи ; књ. 3)

Тираж 500. - Белешка о аутору: стр. 319-320. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 307-318. - Регистри.

18ЕШ 86-7590-065-1

а) Социолингвистика - Србија б) Српски језик -Семантика ц) Славистика

СОВ15б.5К-Ш 1 1363 5852

[predrag piper] srpski izmedju velikih i malih jezika.pdf

Documents

xx xxi

xxi

gt

xix