PREJAKA BRANKOVA REČ

L I C A:

BRANKO MILJKOVIĆ, pesnik DVOJNIK PREDRAG-PEDA ŽARKOVIĆ, Brankov školski drug

VELIMIR LUKIĆ, pesnik BOŽA TIMOTIJEVIĆ, pesnik MILOVAN DANOJLIĆ, pesnik, kolporter ŽILIJEN, pisac

OSKAR DAVIČO, urednik “Dela” PETAR DŽADŽIĆ, književni kritičar B. V. RADIČEVIĆ, urednik “Duge” TANASIJE MLADENOVIĆ, direktor “Književnih novina” MIROSLAV KRLEŽA, književnik ZLATKO TOMIČIĆ, pesnik

MILICA MADLENA DRAGA

FOTOGRAF ŠANDOR, cimbalist

VODITELJ, NOVINAR, POSETILAC, MILICIONER PUBLIKA

Dogaća se, sredinom 20 veka, u Nišu, Beogradu, AriLJu, Novom Sadu i u Zagrebu.

1. STVARNO, KO SAM JA? Brankovo dvorište, u Nišu. Na sredini, pod tendom, sto sa knjigama. I pokrivena LJudsta lobanja. Knjige, ispod i oko stola. Desno, peščana tabla i sunčev sat.

(Dolazi BRANKO. Donosi knjige u torbama. U nedrima. U pojasu. NajdebLJu, na glavi.)

BRANKO: (zapomažući, pod teretom): Predraže, Pedo, – spasavaj!

(Dolazi, pritrči PEDA, sa suprotone strane.)

PEDA: Previše si se natovario! BRANKO: Opet i glasovi suseda: - Evo onog ludaka, davao opet novac za knjige! – Gode mi te reči!…

(PEDA bi da prihvati knjigu sa Brankove glave)

BRANKO: Ne – “Sveznanje”! Sve što su priroda i čovečanstvo stvorili – već se pretače u moju glavu! (daje Pedi torbe) - Kupio sam enciklopediste, - oui, en france! - Svet, hoću, da mi je na dlanu! PEDA (vadeći knjige iz torbe): Žan-Žak Ruso, Didro, Sen-Simon… BRANKO: Sen-Simona - sluga je budio rečima: - Gospodaru, ustajte, čekaju vas velika dela! PEDA (teatralno): - O, gospodaru Branko, čekaju te - velika dela! - Profesor književnosti proriče ti veliku budućnost! BRANKO: Da, ali izneverio si me! Nisi pošao sa mnom u Beograd, a kao znaš neke redakcije, urednike!

PEDA: I gde si sve bio? BRANKO: Naravno, otišao sam pravo u redakciju “Mlade kulture” – odneo nadrealističke pesme… PEDA: I? BRANKO: Primio me je urednik. Pesme će, reče, pažLJivo pogledati. PEDA: Znam tu njihovu predusretLJivost. - A posle? BRANKO: Obreo sam se, naravno, na Kalemegdanu. Medju spomenicima srpskih velikana!… I dok sam se čudio: – Hej, nema spomenika Laze Kostića, tvorca veličanstveke Santa Maria della Salute!!! – naidje milicija. PEDA: Milicija? BRANKO: Rekoh ko sam… - Odneo sam pesme, naglasih, u redakciju, - a oni meni lisice na ruke... (Ukrsti ruke.)PEDA: Pesniku lisice!? BRANKO: …Osetih ponos što sa nekima od tih bronzanih veličina doživeh sličnu nesreću! A kad me milicioner gurnu da podjem, drznem se (pokazujući): podignem okovane ruke – nek narod gleda!... Okovaše ih pozadi, i ja (povije se) ovako, kao sužanj, do Niša! - Otac poludeo! PEDA: Ali, čekaj, govorio si, da nemaš oca – i profesorima?! Mislio sam da smo obojica bez očeva. - (Pauza.) BRANKO: Spasio ga je narod. - Ali, ostao je mrtav. PEDA: Ti si, očigledno, u nekom sukobu sa ocem? BRANKO: Bio je prestrog, kad me je milicija vratila. – Otac, koga ne poznajem! PEDA: A, da li je on prepoznao tebe? BRANKO: Morao je – ja sam neprestano na svom putu, - imam ciLJ! – I, niko me ne može zaustaviti! Pa, ni on, OTAC… - ako mi je otac… PEDA: Izvini, ali nezahvalan si. Mnogi gladujemo, a tebi je kupio kola peska za peščanu tablu!… BRANKO (sa pozom): Pardon! Na tom pesku, i danas, nastaju zanimLJivi stihovi! PEDA: Sve manje te poznajem, nedokučiv si?! BRANKO: Tragam i sam za sobom! A jedno nezamislivo saznanje - potpuno me je izmestilo… Čekaj! (Baci se na gomilu knjiga, uzima knjigu iz koje vadi papira, pruža Pedi) Kad budeš video ovo, zanemećeš…

(PEDA prihvati kraj papira.)

PEDA (čita): Sreski sud… Naredba… od maja 1934… BRANKO: Da, a ja sam, pazi, rodjen tri meseca ranije, 29. januara!... PEDA (čita): ”Zakon bračni proglasi njihovo bračno dete – Branka”… BRANKO: Da, Branka! Mene! (kao za sebe) – Hej, stvarno, ko sam ja, - čiji? Nešto se krije o meni – šta? (Pauza.) PEDA: Ali, po svemu koliko su ti posvećeni, ti si dete neizmerne LJubavi. BRANKO: Nahoče! Nahoče, u raLJama vešto skrivane tajne, i to me proganja – te bežim od kuće, od drugih… – Ali, i ti si me izdao - moj drug! - A da smo u Beogradu, već bismo objavili pesme! Ovako, dok smo u provinciji – nikad! - A ja hoću da uspem! PEDA: O, pesnik i vitez Don Kihot udario bi na beogradske redakcije! A kada se ovenča slavom, - nastavio bi da veliča svoju Dulčineju… BRANKO: Previše sam ti se poveravao! PEDA: Još ne znam ime OBOŽAVANE! Ili ćeš ga otkriti u sonetnom vencu?… BRANKO: Pa, znaj: - ONA odlazi, seli se u Beograd. – “Odlazi kroz polupane prozore moje LJubavi / i ostavLJa sedam tišina (ispisujući na peščanoj tabli) na sedam rana”. PEDA: Ti si zaista lud za njom! BRANKO: – Iščašen! - Ništa me, ovde, ne može zadržati! – A iz tih papira, (zgrabi papire ) neprestano me uznemirava i primisao - da JA, uistinu, nisam… PEDA: Šta TI? BRANKO: …Da JA, zapravo, više nisam SAMO JA. PEDA: O, nove halucinacije – već i KO? BRANKO: …I NEKO, ko je sve prisutniji u meni!… PEDA: Zaboga, kako je to NEKO mogao da nastane u tebi!? BRANKO (kao za sebe): PromišLJam i sam… Bio bih presrećan, ako je tome doprinela ONA… - BOGINJA POEZIJE… PEDA: Ti si nemoguć! – U kakvo to ostrašćeno biće izrastaš!? BRANKO: Sve sam sigurniji u moć poezije. Moć lepote. Žene! – Zar to ne pokazuje poezija Petrarke, Prešerna? - Žena je uzvišeni izazov! PEDA: Da. - Ali, Beograd, znači, do daLJeg, - ništa?...

BRANKO: Naprotiv, skovao sam zaveru sa sobom: pišem za Beograd! – Ja sam već na točkovima, putujem – i tek ću objavLJivati! PEDA: Uvek me oduševLJavaš. (vadi knjige iz torbe): Šta će ti ove, stradale u poplavi - čista zaraza! BRANKO: Platon, Dante, Bodler… - NJihov plamen zahvatio je generacije pesnika i filozofa – predajem se i sam toj vatrenoj stihiji! PEDA (vadi knjige iz druge torbe): Zar si davao novac i za ove!? BRANKO: Gomila knjiga je ispred antikvarnice, - narod ih slobodno uzima, odnosi! PEDA: Pune su muLJa, peska. BRANKO (držeći par knjiga): Kad se Nil izlije u peščana poLJa, hrani se ceo Egipat! A kada Nišava zadje u grad, u domove, - knjige se iznose i poklanjaju kao nadošli hlebovi, još topli od vatre! PEDA: Tvoja fantazija! BRANKO: Imam peščanu tablu, sunčev sat, a od knjiga koje ću tek donositi, sagradiću (redja knjige) najneobičnije zdanje – pirasmidu od knjiga! PEDA (smeje se): Ti bi da postaneš - faraon! Sfinga! BRANKO: - Pokretna Sfinga! Ili – već jesam! - Moji dvorjani - te žive buktinje: - Heraklit, Vergilije, Šiler, Gete… - i naravno, moj idol: Laza Kostić, - svi su, evo, u mojoj najužoj sviti! PEDA (redja knjige): Misliš, - njihovi duhovi?… BRANKO: Danonoćno čitam - naši razgovori su raskošne DUHOVNE gozbe. - A juče, čuj ovo: - odnesem nadrealističke pesme uredniku ovdašnjih novina…. PEDA: I? BRANKO (tudjim glasom): Ovo su čiste nebuloze, fantazmagorija! (svojim glasom:) – One su dijagram mojih misli i osećanja, - uzvratim. - Nastale po diktatu moga unutrašnjeg stanja! PEDA: A on? BRANKO (tudjim glasom): “Takva poezija svojstvena je gradjanskom, bolesnom duhu. Mi gradimo novo, socijalističko društvo...” - A ja – kao JA! – poturim mu pesmu, (pokazuje) sa peščane table. PEDA (čita sa peščane table): Ne krijem: ja sam pun neskromnih snova Skromnost meni uopšte nije dana… BRANKO: I onda mu saspem završne stihove: …Poznajem sebe. I nosim o sebi misli iskrene, bezobzirne, glasne, da malogradjanska skromnost se užasne. - i dostojanstveno, izadjem. - Bezobrazno, zar ne?! – PEDA: Dogadjaj - “a la Majakovski”! BRANKO: Sav sam u Majakovskom. Prevodim “Oblak u pantalonama”. (Sa pzom) “Nećete me zaustaviti / Ehej! Nebo / Skini kapu! / Ja dolazim!” PEDA (preturajući po knjigama): Kada ćeš sve ovo pročitati? BRANKO: Čitam, danonoćno. RoditeLJi mi gase sijalicu – svadjamo se. PEDA: Brinu, smršao si! BRANKO: Svi me opominjete - i profesori! Znači, - na dobrom sam putu! PEDA: I ja sam knjigoLJubac, ali - ti si… BRANKO: Knjigožder! – kaži, slobodno. (redjajući knjige) Ja sam već uveliko u Gutembergovoj piramidi! - kroz njene zidove od knjiga puca pogled na svetove blistavih umova, čije me magijske sile pokreću, da i sam stvaram. PEDA: Uvek me impresioniraš… BRANKO: – Ja sam već odavno, sa OVE strane, u velikom SNU! – Samo, vreme - vreme mi treba! (okrećući se oko sebe) Pogledaj: kazaLJka na sunčevom satu – kreće se munjevito! PEDA: To samo ti vidiš! BRANKO (prilazeći stolu, kao madjioničar): Sunce je, odavno, ukinulo noć! – No, dan, iznutra, - kakav je?!... Svemu bih da vidim i - drugu stranu! (Naglo podigne pokrov sa LJudske lobanje.) PEDA (šokiran): Šta je sad to! BRANKO (licem u lice sa lobanjom, na ispruženoj ruci): “Englez”. Na vojničkom grobLJu, njegove očne dupLJe motrile su me iz zemLJe… – Prihvatio sam ga kao potomka pesnika Bajrona… PEDA: Ti si lud! BRANKO: …Siguran sam: nije ni kraLJ, ni lopov!... Do škole, kad smo učili o lobanji, nosio sam ga ovako! (Lobanju drži preda se.) – Prolaznici se užasavali!

PEDA: Gde sam ja ovo – u paklu?! BRANKO: U piramidi! Dante Aligijeri poučio me je, da na OVAJ i ONAJ svet gledam kao na celinu, stvarnost. – Za nadrealiste, nova stvarnost je i sve o čemu maštamo. VaseLJenom, bruji od novih zamisli – lažan je mir! PEDA (prebirući po knjigama): Uredu, - samo daLJe tu lobanju!... (uzevši jednu knjigu), - Ali, – kakva je ovo knjiga?! (čita): “Kultura i ludilo”!?... (uzmiče, otvara knjigu) Slušaj, (čita): Volter – neurasteničar. BRANKO: Strasno se zanimao - gde je granica izmedju genijalnosti i ludila; života i smrti… PEDA (iz knjige): Emil Zola – halucinirao… A gle, Torkvato Taso priznao (čita) “Ne odričem da sam lud”. – BRANKO: Po Aristotelu, nijedna genijalna stvar nije bez primesa ludila… PEDA: Alfons Dode, čak, tvrdi (čita): “Lud čovek je, ponekad, i nadčovek.” - Uzeću ti ovu knjigu! (Podje). BRANKO: Stani! – Moram je odmah pročitati! (Istrgne je iz Pedinih ruku.)

(PEDA, besan, načas se osami, ode.)

BRANKO (osami se): - Neverovatno, kad čitaš velika dela, diviš se njihovoj lepoti… A kad upoznaješ živote njihovih tvoraca, kao da se krećeš po svevremenoj ludnici, po paklu, u kome su najgenijalni LJudi pravi mučenici… (Pauza.) - Ne bolujem ni od jedne od ovih bolesti… - Od koje da obolim da bih postao veliki pesnik?... – Od koje?

(Zatamnjenje. BRANKO, sam. Pali stonu lampu, koja osvetžava i peščanu tablu.)

BRANKO (zagledan u zvesdane daLJine): Koliko zvezda odavde do nje! Koliko zvezda…

(Iz tmine, pojavLJuje se DVOJNIK, odeven isto kao BRANKO, ali u sivoj boji.)

DVOJNIK: Tvoji LJubavni jadi… BRANKO: Opet mi se javLJaš. Nisam uvek raspoložen. DVOJNIK: Zabrinut si… BRANKO: Brinem: kako će ONA – tamo, u velegradu - lepa i čedna… Sama… DVOJNIK: - A mene, ne ostavLJa misao o našoj prelepoj susetki - Ruži. I kao da još šapućem molitve za njeno ozdravLJenje.

(U pozadini, nastaje prelepi usnuli lik RUŽE DJORDJEVIĆ, koji se uvećava.)

BRANKO: - Bombardovanje je bilo stravično… I sad je vidim: usnulu, medju stradalima. - Ali, živa je! - kriknuli su LJudi u belom, i odneli je. DVOJNIK: - Neka me traži! – kao da je rekla. – Čujem to i sada, i započela je igra, koja, evo, još traje. BRANKO: Žene, majke, odlazile su u crkvu… Šaputao sam i sam molitve dečaka… (setno) Ni posle tri nedeLJe, prelepa Ruža nije se probudila…

(Lik RUŽE DJORDJEVIĆ se udaLJava, nestaje.)

BRANKO: Ta šaputanja bila su, u stvari, početak mog zaveštanja… DVOJNIK: – Našeg… I ja ne prestajem da silazim u podzemni svet i tragam za njom - našom Euridikom. BRANKO: Da, ako hoćeš pesmu – iskopaj je iz zemLJe… DVOJNIK: Treba je probuditim, makar u pesmi. (ispisujući na peščanoj tabli): …Zbog zore, zbog LJubavi… BRANKO: Treba je probuditi, mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu, zauvek sletelu… DVOJNIK: Ne pokušavaj da pokolebaš dečaka, u sebi – odrastao sam! – Mislim, da sam Orfej, i da ću je izvesti iz podzemLJa… Spasiti ovaj svet… BRANKO (ispisujući na pesku): Uzalud… DVOJNIK: Ali, u pesmi (ispisujući) - Biće drukčija i nova!… Ako nije tako, odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen… BRANKO: Ili kamen već jesam…

(DVOJNIK nestaje. BLJesak svetla na BRANKOVOM licu.)

BRANKO (iskorači): Moram ove reči složiti u pesmu... Ako je publika prihvati, poneću je u Beograd, kao moje – ORFIČKO ZAVEŠTANJE…

(M r a k. - Dug aplauz – pretapa se u jak zvižduk lokomotive voza u odlasku.)

2. DRUKČIJI, OSOBEN… Kalemegdan, u Beogradu. Medju spomenicima srpskih velikana. U pozadini, Spomenik Francuskoj.

BRANKO, BOŽA, ŽILIJEN.

ŽILIJEN: Studiraš filozofiju, a ne izbijaš, iz Francuske čitaonice. – Na čemu radiš? BRANKO: Družim se sa francuskim simbolistima… Upravo sam dao prevode Elijarovih pesama “Mladoj kulturi”, a “Vidicima” – Sipervjela i Šabrena… BOŽA: Rado ću ih pročitati. BRANKO: …Ako objave prevodioca, iz provincije… BOŽA: Mi, došLJaci, smo sumnjičavi, - a ipak, objavLJuju nas. BRANKO: Prošle godine, baš ovde, na Kalemegdanu, kad sam milicionerima rekao, da sam odneo pesme “Mladoj kulturi” (podigne ukrštene ruke) – uhapsili su me. ŽILIJEN (uz smeh): Nisu, vaLJda, zbog toga!… BRANKO: Saslušali me i otvorili dosije. Od tada, slao sam pesme tolikim redakcijama - i ništa! ŽILIJEN: Nećeš, vaLJda, reći… da… BRANKO: PomišLJam svašta… - Ali, ostavimo to!... (Boži) – Božo, obećao sam ti… (Daje fasciklu). BOŽA: O, čitava zbirka – “Uzalud je budim”! (Otvori fasciklu. Pauza.)

(Dolazi LUKIĆ, sa brošurom u ruci.)

LUKIĆ: Kako vidim, uveliko birate mesta za - svoje spomenike!

(BOŽA se povuče, ode ustranu.)

BRANKO: Ne-ne! Dok se ne podigne spomenik mom idolu - tvorcu “Santa Marie della Salute” – nikome, ovde, nema mesta! LUKIĆ: Boža ima već tri zbirke, treba mu dati prednost.

(Dolazi DANOJLIĆ, donoseći brošuru, koju razmenjuje sa LUKIĆEM.)

DANOJLIĆ: Da imate duže kose i brade – ne bih vas razaznao medju ovim bronzanim gorostasima! BOŽA (Branku): Slušaj, oduševLJen sam! (ostalima) - LJudi, Branko nam se predstavLJa prevodima, - a, čujte, kakavo se pesničko biće iz njega oglašava:

"Rodio sam se od jutros uprkos svim podacima o meni a ipak stariji sam od jutra i od sutra i nisam zaboravio ništa što je bilo pre moga rodjenja i sećam se svega što je bilo posle moje smrti…”

BOŽA i BRANKO: “…I nisam kriv nizašta što se desilo juče". DANOJLIĆ: Bravo! (uzme nekoliko listova iz fascikle) LUKIĆ (Branku): Hej, ko si ti!? – Misao ti je čista i prodorna; pevanje suvereno, reklo bi se - i drsko. Zašto ne objavLJuješ?! BRANKO: “Zašto?” BOŽA: Tvoje pevanje bitno je drukčije od svega što se, kod nas, publikuje…

(LUKIĆ uzme nekoliko pesama, osami se.)

BOŽA: Ove pesme mora da vidi Oskar Davičo, - rado pomaže mladima. BRANKO: Ne-ne, hvala. Ako vrede, zar je to mala preporuka! LUKIĆ: Dragi moj, u redakcijama odlučuju partijci! Oni bi da, još uvek, gaje soc-poeziju, optimizam – a ti im nudiš “Tragične sonete” - “dan s dušom elegije”, pa i ovakvu drskost (čita): “Crno jedro mog vetra, plovidbo oslepLJena, Mojoj oholosti more do kolena…” - I tvrdim: nemaju oni čulo za ovako osobenu poeziju, ni hrabrosti da je objave! BRANKO: Ako je razlog - što je osobena - već sam time zadovoLJan. BOŽA: Ali, Davičo je moćan - ako je on preporuči… BRANKO: Ne-ne! Cenim tog pesnika moderne poeme “Čovekov Čovek”, i ne bih da se osećam inferiorno… LUKIĆ (nad Brankovom pesmom): - A, čujte, ovo! (Čita): “To je bila šuma koja je pojela nebo šuma iz koje kad izadjoh videh da nisam izašao, da su me zveri pojele…

BOŽA (Uz Lukića je - prihvati list papira. Čita):

…Videh slepe vode Stiksa i blato mržnje Videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji se nikada nisu rodili…

LUKIĆ: Hej, ti bi, kao Dante Aligijeri, da opevaš, baš, sve patnje OVOG i ONOG sveta, - tu ogromnu REKU BOLA. - Hoćeš li izdržati?! BRANKO (kao za sebe):

“…Svirala od zemLJe, od šume, od krvi, dozivala drugu obalu…”

DANOJLIĆ: LJudi, Branko je apsolutno nova pojava! I Boža je u pravu: Davičo treba, svakako, da vidi ove pesme! LUKIĆ: Branko, moraš biti uporniji. BRANKO: Dve godine, obijam redakcijske pragove. I već sam umoran... Opet, prevodim… sav sam u Majakovskom. - Jedini mi je sapatnik. ŽILIJEN: DoživLJavaš sudbine velikana kao svoje – zar ne? BRANKO: Zalazim u njihove duše, drame. I naprosto, nadjem se na njihovim raspećima… ŽILIJEN: Baš me zanima – kako ćeš da izadješ iz Majakovskog?... Šta sa onim metkom - ubio se?… BRANKO: “Šta”! - čuće se!... – DANOJLIĆ (u nameri da promeni temu): Ove stihove treba kazivati publici. Naše književne večeri biće atraktivnije i značajnije od tolikih časopisa. LUKIĆ: I, hoće! - Društvo, idemo da popijemo - u čast našeg otkrića! BRANKO: Pijem samo iz ČAURA onih koji me kritikuju. LUKIĆ: Gle, drznika – svestan je svoje veličine! (zagrli Branka, polaze.)

(M r a k.)

3. RUSKI RULET Kafana Prešernova klet (prvobitna), u Beogradu. Levo, za stolom: ŽILIJEN i PEDA – pred njima, piće i prazne čašice. Desno: muzicira ŠANDOR, cimbala. U dnu, za šankom, KONOBAR.

(Dolaze: BRANKO sa crnim šeširom velikog oboda, LUKIĆ, BOŽA, DANOJLIĆ. Dočekuje ih KONOBAR sa pićem na

poslužavniku.)

KONOBAR: O, dobrodošli u Prešernovu klet! – Vinjak? Loza?... LUKIĆ (posluživši se): Branko, kako ono Breton reče? BRANKO: “Piće je naša beležnica” LUKIĆ: Pa, evo, - da beležimo! (dižući čašu) - U čast našeg otkrića – pesnika Branka MiLJkovića! - Živeli! DANOJLIĆ i BOŽA: - Živeli!

(Kucaju se, ispijaju.

PEDA i ŽILIJEN (ustavši): Živeli! ŽILIJEN: - Društvo, da se zna: mi smo kod trećeg pića! – Peda na ispitu prevodio Getea, i ubio desetku. BRANKO: Bravo!... (kao patetično) – A ja sam, opet, pao. (Tajac. Pauza.) – Na konkursu, medju nagradjenima, ni traga od mojih pesama, od mog imena… - DovoLJan razlog da i ja častim… LUKIĆ: Pardon! – Pao je žiri! Siguran sam: - taj žiri nije u stanju ni da nasluti vrednosti tvoga pevanja… ŽILIJEN (sa pićem u ruci, Branku): Peda mi je već govorio o tvojim pesmama, neke i prevodi na nemački… BRANKO: Peda! Moj prvi prevodilac! PEDA (prišavši Branku i Žilijenu): Nešto si se opet promenio, potamneo? Da nisi bolestan? LUKIĆ: Ne brinite, vi za njega. Piše taj, - izrasta u veličinu! ŽILIJEN: Na čemu, sada, radiš? BRANKO: “Na čemu?” (kao odsutan) Vežbam - zaborav! ŽILIJEN: Gle, sprda se sa nama. – Ne izbija iz bibliteka, a vežba zaborav! BRANKO: - Da, nastanio sam se u Gutembergovoj pirami. Čitam, promišLJam, i odmah - sve potiskujem u zaborav. Praznina, - koja je dokaz da je tu nešto bilo! – više je no izdašna za stvaranje. ŽILIJEN: Ili pre, za halucinacije… BRANKO: Praznina je čudo! - Uostalom, Paskala su užasavali prostori. Čitajte, šta o praznini, o zaboravu kažu Sipervjel, MandeLJštam… LUKIĆ: Neko te je video medju knjigama u Patrijaršiji… BRANKO: Tamo je tišina - najgušća. Dobro čujem i ono što sam potisnuo u srednjovekovLJe, u pra-vremena… I reči koje mi se vraćaju, - kojima stvaram moj pesnički svet! – ustvari je moj OSVEŠĆENI ZABORAV… - Ja, ZABORAVOM, čuvam svet! LUKIĆ: Ko zna šta sve spravLJaš u toj tvojoj laboratoriji! U kakvo čudovište izrastaš! BRANKO: “Čudovište” – hvala, trebaće mi ta reč… Heraklit i jeste ukazao na čudotvorno dejstvo suprotnosti. Uostalom, stavite reč na papir, a onda, gledajte, čuda! - Ona priziva druge reči. I pojavi li se koja suprotnog značenja – već istog trena, - one varniče novim značenjem… ŽILIJEN: Taj crni šešir sa oreolom… LUKIĆ (upada): …Oreolom čudaštva! – šta njime novo najavLJuješ? BRANKO: “Šta”? – Konobar! Svima još pića! – Duplo! I muzici!

(BRANKO ode za susedni sto. Sam. Izvadi rolnu papira, odmota, gleda, nešto ispisuje. - (Pauza. Tajac.)

ŽILIJEN: Branko, svaka čast, odmah se uklapaš. – Ali, daj šansu i nama. (donosi Branku časopis Delo i svoju zbirku) Evo, Danojlić časti za novi ciklus, u Delu… Ja, za nove priče. – A Boža, gle, ćuti, a predao i novu zbirku.

(KONOBAR donosi piće, BRANKO ispija jedno za drugim. Potom ŠANDORU daje novac. Muzika.)

ŽILIJEN (konobaru, pokazujući na Branka): - Još pića! LUKIĆ: (Boži): Ne znam ga ovakvog. Neverovatno kako stalno menja raspoloženja. PEDA (prižavši Boži i Lukiću): Postao je nepredvidiv. - Opet je sreo devojku koju je, u Nišu, obožavao, ali bila je sa drugim – i očajan je… LUKIĆ: On mora da objavLJuje, da se ostvaruje kao pesnik.

(KONOBAR donosi piće i BRANKU.)

ŽILIJEN (ustaje, sa čašom): Bićemo počašćeni, ako nam naš uvaženi poeta – Branko MiLJković - kaže svoje nove stihove…

(BRANKO, kao da ga nije čuo; naglo ispija piće, šešir mu padne iza ledja. Nalakti se i zarije prste u dugu kosu, koja mu pokrije lice.)

ŽILIJEN (Konobaru): Svima, još pića! (uzme Brankov šešir): Muzika – tuš! Imam ideju! (Kida parče papira sa Brankove rolne.) BOŽA: Nemoj samo sa tvojim suludim idejama! ŽILIJEN (cepajući papir na komadiće): Ruski rulet – zar nije viteškaa igra! LUKIĆ: Vinjak i votka - sasvim su dovoLJni za uništenje nas, Slovena! ŽILIJEN: Evo, ispisujem naša imena i stavLJam u Brankov šešir. Ko izvadi fotku sa svojim imenom – ima da se ubije! – Ništa novo, zar ne!? BOŽA: Ti si lud! ŽILIJEN: - Zar je malo onih koji bi da, samo nakratko, navire u smrt i vide - šta je to TAMO. BOŽA: Prekini, s tim! ŽILIJEN: Igra je tolerantna: srećnik može da odloži izvršenje na odredjeno vreme, ili zauvek. – Pa, gospodo: Danojliću, Branko, - prihvatLJivo, zar ne? (Prilazi Boži.) BOŽA: - Čoveče, previše smo popili! (Odmahne.) Skloni mi se! ŽILIJEN (prinoseći šešir BRANKU): Dragi moji, svaka kukavica može da se izuzme iz igre!

(Tajac. BRANKO uzme fotku, pogleda je, zgužva – fotka pada na pod. Na ŽILIJENOV znak, ŠANDOR svira “za BRANKA”. KONOBAR donese piće BRANKU, ovaj ga izpije i, uz pomoć KONOBARA, odlazi prema toaletu. Ode.)

LUKIĆ (uzimajući fotku iz šešira): Moje ime, siguran sam, ispisao si, bar, na trima fotkama! (Smeh.) BOŽA: LJudi, sa Brankom se nešto dogadja! PEDA: Vide to i njegovi. Tragaju da kupe kuću u Beogradu, - ali dotle? LUKIĆ: Nema druge, on mora da objavLJuje. BOŽA: Znam šta ću, ma koliko se protivi odlasku kod Daviča. ŽILIJEN (pružajući, opet, šešir Boži i PEDI): Vitezovi, poslužite se. – Igra je čista - nema laži, nema prevare! BOŽA: Bezobrazan si! ŽILIJEN: Poslednja je moja. (Konobaru): – Piće za sve! - I muzici!

(Muzika. Pije se ukrštenih ruku na eks; potom kucanje dancima…)

BOŽA (Lukiću i Pedi): Nešto se duže zadržao?… (Pridje, pruža ruku prema Brankovoj fotki.) ŽILIJEN (doskoči): Ne diraj! Igra je u toku!

(LUKIĆ, BOŽA i PEDA se zgledaju, naglo odu u toalet.)

ŽILIJEN: Još pića! - I muzici!

(Muzika. Dolaze BOŽA i PEDA, držeći podruku BRANKA, sa omčom-kaišem oko vrata. Za njima, LUKIĆ. Tajac. Pogledi prisutnih usmere se i zadrže na ŽILIJENU. BOŽA i PEDA odvode BRANKA, odu.)

LUKIĆ (uzima, gleda BRANKOV svitak; za Brankom): Ovo biće od zemLJe i krvi – hoće li ikada dozvati drugu obalu?

(Zavijanje sirene hitne pomoći, u odlasku)

(M r a k.)

4. ZRELA POEZIJA Redakcija časopisa Delo. Kroz prozor, preko puta, reklama hotela Moskva.

DAVIČO i DŽADŽIĆ

(DAVIČO za pisaćim stolom. DŽADŽIĆ u foteLJi nad otvorenom fasciklom.)

DAVIČO: I, Petre DŽaDŽiću, kao što vidiš - još jedno moje otkriće! I, možda, najznačajnije. DŽADŽIĆ: Peva o Orfejevom traganju za umrlom Euridikom, a u stvari, traga za sopstvenim životom i pesničkim bićem. DAVIČO: Sve o čemu peva, deluje zrelo. – Upoznaćeš tog skromnog mladića, upravo ga očekujem. DŽADŽIĆ: Iz stiha u stih, kao da miri i najveće protivurečnosti! (čita:) LJubavi moja mrtva, a ipak živa O sve što prodje - večnost jedna biva I nema mene, al’ ima LJubavi moje. Pevati ovako, izraz je dramatičnog promišLJanja sveta. – Baš ću prattiti njegov daLJi razvoj.

(Dolaze BOŽA i BRANKO, uredno odeven, začešLJan.)

DAVIČO (ustajući): Evo, mladih pesnika… BRANKO: Ja se izvinjavam, druže Davičo, ali Boža je insistirao, da… DAVIČO: Boži sam zahvalan - predočio mi je zrelog pesnika. (rukuje se sa Brankom.) - Upoznajte se sa svojim budućim kritičarom… BRANKO (DŽaDŽiću): Čitam vaše kritike, bliski su mi vaši pogledi. DŽADŽIĆ: Ja sam, pak, zahvalan Daviču što upoznajem još jedno njegovo pesničko otkriće. (Daje fasciklu Daviču.) DAVIČO: Branko, sa zadovoLJstvom sam pročitao vašu zbirku… BRANKO: Oduzeo sam vam dragoceno vreme. DAVIČO: Ovo je zrela poezija. Impresionira kako obične reči – pretvarate u fascinantne simbole. BRANKO: Simbolisti i nadrealisti su moja opsesija. DAVIČO: Predlažem, da zbirku predate uredniku Vasku Popi, rado ću napisati preporuku… BRANKO: Kako da vam zahvalim, druže Davičo?… DAVIČO: Time što ćete se složiti, da u Delu objavim bar deset pesama. Pesmu Uzalud je budim već vidim na prvoj stranici časopisa. BRANKO: Biće mi čast, hvala Vam. DŽADŽIĆ: ZanimLJivo, da danas oživLJavate stare forme: sonete, rondele?… BRANKO: Držim do soneta, do zadatih formi - a pesnikovo je, da ih iznutra nagriza svojom i dramom svog vremena. – Poeziju, treba uzneti i u ovom vremenu. DŽADŽIĆ: Impresivno je kako pevate o NJegošu, Lazi Kostiću… O tragediji Gorana Kovačića, medjutim, pevate, - i u prvom licu? (čita): Sad ležim mrtav na severu sveta. Smrti LJubomorna, najveća moja noći! - čiji je ovo monolog?

BRANKO: I Goranov i MOJ, - i svakog čitaoca. - Tragizam nikoga ne ostavLJa ravnodušnim DAVIČO: Ali, tolika opsednutost smrću. Pa i kad pevate o Tinu Ujeviću: “Najzad sam dovoLJno mrtav, ništa me ne boli…” - i kao da čujem Vaš glas. BRANKO: Odrastao sam blizu “Kule od lobanja” resavskih junaka, i uvek sam imao osećaj, da je cela Niška kotlina tugom potopLJena… U ratu, pak, nagledao sam se smrti… -Pesnik mora da je iskren, i prizna kuda ide ovaj svet.

(Dolazi MILICA. Zastane.)

DŽADŽIĆ: Melanholija je, očito, obeležje cele zbirke… BRANKO: Video sam ponovo sliku naše prelepe susetke, i temperatura pod kojom sam pisao pesmu Uzalud je budim, držala me je i dok je zbirka nastajala… DŽADŽIĆ: Očito, vaš Orfej bi da se poezija propne iznad nesreća… BRANKO: Pevati o smrti znači nadići je POBEDNOM TRAJNOŠĆU pesme – otvoriti nadu!… DAVIČO: Milice, danas je u našoj redakciji praznik… Upoznajte mladog pesnika – Branka MiLJkovića…

(BRANKO ustaje, očito, opčinjen MILIČINOM lepotom.)

DAVIČO: …On, upravo, započinje osobenu misiju u našoj književnosti…

MILICA (pružajući mu ruku): O, kad ovo kaže naš urednik! DAVIČO: Mladi pesnik je preskroman, a njegovi stihovi, naprečac, osvajaju. BRANKO (Milici): Čitao sam vaše eseje o ruskim poetskim temama… MILICA: Hvala vam. DAVIČO (daje rukopis Milici): Označene pesme, predlažem, da se – proslede štampariji. MILICA (otvori fasciklu): Oprostite, moja radoznalost je neizlečiva. MILIČIN GLAS: …Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema ta žena sa rukama deteta koju volim to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim…

MILICA: Kakva osećajnost! Vi, baš, verujete u uzvišenu moć poezije, hvala vam.

(MILICA i BRANKO dugo zadrže pogled jedno na drugom.)

(M r a k.)

5. IMATI SVOJ PRAVAC - NEOSIMBOLIZAM Bašta Bezistan, u Beogradu.

LUKIĆ, ŽILIJEN… za stolom.

(Dolazi DANOJLIĆ, kolporter, noseći o ramenu korice sa Večernjim novostima.)

DANOJLIĆ: Večernje novosti! Najnovije vesti! (kruži oko stola, držećivisoko časopis Delo) Vest godine: Časopis Delo promoviše pesnika – Branka MiLJkovića! (Baci časopis na sto.) LUKIĆ: (ugrabivši časopis) – Gle, Davičo otvara časopis Brankovom poezijom – pestnaest pesama!!! LJudi, znate li šta znači kad Davičo nekoga ovako lansira?! DANOJLIĆ (baca još par primeraka Dela): – …Znači, da Branko ulazi na velika vrata srpske poezije. (Polazi.)

(Dolaze BRANKO i BOŽA.)

LUKIĆ (ustajući, pokazuje na Branka): To čudovište – grunulo je silovito na vrata savremene poezije! BRANKO: Upozorio sam te: ne trpim hvalisanja. Pozvaću te na dvoboj! LUKIĆ: Cenim izazivača! - Pa, brate, srećan početak! (Grle se.) BOŽA: Predao je Branko i zbirku Vasku Popi!... LUKIĆ i ŽILIJEN: O, Vasku Popi! BOŽA: …Nadrealista Dušan Matić objavLJuje mu ciklus pesama u časopisu Književnost. LUKIĆ: Bravo! ŽILIJEN: - Greška! Velika greška! BRANKO: Na ispitu iz dikcije, jedna studentkinja glume kazivala je moje stihove, i dekan Matić, nadrealist, zatražio da me upozna… LUKIĆ: Šta je moglo lepše da se dogodi mladom pesniku! ŽILIJEN: - Ali, šta će reći Davičo?! DANOJLIĆ: Davičo drži, da nas, svoja otkrića, ima uz sebe… BRANKO: Iskreno, ne bih da pripadam ikome. Stvaralac treba da je svoj. ŽILIJEN: Davičo je moćan. BRANKO: Poezija, i kad je lirska, ima neprocenjive moći! LUKIĆ (Branku): Stari moj, - mislimo isto. BRANKO: BoLJe je, medjutim, da se mi, sami, medjusobno podržavamo. ŽILIJEN: ObjavLJuju nas – šta bismo još!?

BRANKO: Publikuju nam po koju pesmu, ciklus, - pesnik se najboLJe predstavLJa – knjigom! Celinom!. - Koliko naših zbirki čeka po redakcijama!? ŽILIJEN: Šta mi tu možemo!? BRANKO: E, upravo zato i pišem prikaze o neobjavLJenim zbirkama: – Lukićevoj, Tome Mijovića!... DANOJLIĆ: Originalno! BRANKO: …Naše studentsko glasilo Vidici – treba da utiče na izdavače, i tek ću ukazivati na dobre rukopise. ŽILIJEN: Ma, ko će tome pridavati značaj! BRANKO: Moraće! – Mada, ja znam šta je najboLJe. Treba koncipirati NOVI KNJIŽEVNI PRAVAC. Imati svoj časopis! ŽILIJEN: – Ko će ti to omogućiti! – Štampa bi nas dočekala na nož! A tek, partijci. Vlast! DANOJLIĆ: Napadaju i moderniste, pa šta!? ŽILIJEN: Uostalom, svi književni pravci su propali, ranije ili kasnije! BRANKO: Dragi moji, posle Hirošime, Nagasakija, svet je užasno ponižen – zar dopustiti i pomor reči! Rečima treba vratiti moć, one su MOĆNI OKVIR sveta; jer, sve što se dešava, - dogadja se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama… DANOJLIĆ: Dobro te čujemo, nastavi! BRANKO: Ceo jedan narod stvara reči, a pesnikovo je da kondenzuje stvarnost – i stvara jake, prejake reči - kojima će iskazati suštu suštinu. Zato, nekim rečima i dajem nova, MOJA značenja! - U mojim stihovima, PESMA je: PTICA, ŽAR-PTICA, CVET! - A reč - REČ je: VATRA, STVARANJE... – Činim sve, da i drugi moji simboli: SUNCE, KAMEN, OBALA… postanu znamenja pesničkog sveta. - Na obične reči više nemam pravo! ŽILIJEN: Ko zna kako će tek neki gledati na nas! BRANKO: Svako vreme, pa i naše, ima svoje simbole. To što pišu: Mića Danojlić, Boža, Lukić… - izraz je naše stvarnosti. – Konačo, Žilijen, pokazaću neosimbolizam i u tvojoj zbirci, i publikovati. ŽILIJEN: U redakciji si Vidika – baš da vidim! DANOJLIĆ: Branko je u stanju da, za jedno prepodne, smisli tri književna Pravca, i da ih uverLJivo propagira i brani. - Ja sam za sva tri! (Podigne ruke.) BOŽA: I ja! Ali, da Branko obeća da će, i večeras, na Filozofskom čitati svoje pesme - studenti su velika publika… Uostalom, Branko, video si kako su te pozdravili na Tribini mladih, u Novom Sadu, a tek nas čekaju turneje. BRANKO (ustane, sa čašom u ruci): Prihvatam, - ja sam, inače, na stalnom i najneobičnijem putovanju. - A večeras, na Filozofskom, kazivaću neosimbolističke stihove! Očekujem to i od vas! (Pauza.) – Šta je!? (uz smeh) - Nije, vaLJda, da već brinete za svoja policijska dosijea!?...

(Uzdržan smeh.)

DANOJLIĆ (naglo ustaje): Naprotiv! (podje, izvikuje) – Novosti! Na pomolu – novi književni pravac! Novi književni pravac u Beogradu! - Novosti! (Ode. Smeh.) (M r a k.)

6. ZVEZDANI SISTEM MOGA KRVOTOKA Četrdesetpetica, na Filozofskom fakultetu, u Beogradu. Književno veče. Na podijumu: BOŽA, LUKIĆ, ŽILIJEN, DANOJLIĆ… U dvorani: MADLENA, NOVINAR. - PUBLIKA.

(Dolazi MILICA, zastane u publici.)

BOŽA: Na kraju ove večeri, evo, pesnika, koji nam se predstavLJao svojim prevodima ruskih i francuskih simbolista. Konačno, objavLJuje i svoje stihove, - i pretpostavLJam, kazaće nam pesme iz zbirke Uzalud je budim čiji se izlazak iz štampe upravo očekuje. - Branko MiLJković!

(Aplauz. Dolazi BRANKO, sa šeširom na glavi, ogrnut hubertusom.)

BRANKO: Kazaću pesmu koju još nisam napisao. Koju sam - tek zamislio!

(Žamor. Tajac.)

BRANKO: Toj zamisli dao sam naziv: SUNCE. – I radoznao sam: hoće li se pesma, - i kakva?! – doista dogoditi, sada i ovde? – Jer, reči već uveliko nadolaze, i one bi da se podaju UNUTRAŠNJEM diktatu te zamisli, ali i MUZICI moga bića, ne bi li joj dale konačan oblik…

(Blagi žamor. Tajac.)

BRANKO (krene korak-dva ustranu, koncentriše se; iskorači.):

Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem. Osećam to pomeranje juga u svome srcu. Varnicu što će osvetliti zvezdani sistem moga krvotoka.

A dotle sve što bude nek je zbog pesme - druga uteha nam ne treba.

PonavLJam: neki će svemir ponovo da nas stvori Makar slepog lica i mračnog srca - dok SUNCE NE PROGOVORI

(Aplauz. Svi ustaju.)

LUKIĆ (pesnicima): Šta sam rekao - bLJesnuće ON! NJegov zvezdani sistem – kako je samo zgrabio publiku!... NOVINAR (iz publike): Da li sam u pravu - vi ste nam demonstrirali nadrealistiki postupak u stvaranju pesme? BRANKO: (uz smešak) Ja sam u rodbinskim odnosima sa nadrealistima – sebe smatram unukom nadrealista: Anri Bretona, Elijara... NOVINAR: No, obiLJe je simbola, - očito, težite simbolizmu? BRANKO (da znak pesnicima da pridju): U pravu ste. Poezija je UZVIŠENI NAPOR da se izadje iz sebe. Mi težimo neo-simbolizmu! NOVINAR: Ako je ovo promotivno veče beogradskih neosimbolista, a jeste, recite, nešto bliže o vašem pravcu! BRANKO: Nismo ni pokret, ni pravac – mi smo pokušaj! Držimo do tradicije, ali novim simbolima pevamo o našem novom vremenu. Uostalom, čujte, moje kolege, pesnike! BOŽA: Jedno je sigurno: - na pesničkom nebu, bLJesnulo je sazveždje naših novih simbola. (Odobravanje.) NOVINAR: Hvala vam. (Ode.)

(PUBLIKA se razilazi. Gase se svetla, neka ostaju na BRANKU i grupi pesnika.)

MADLENA (pružajući časopis, pridje BRANKU) - Molim vas za autogram!

(BRANKO zastane, gleda MILICU, u odlasku.)

MADLENA: Češće vas vidjam na književnim večerima, nego na fakultetu. BRANKO: O, moja koleginica! (uzima časopis) – Čitate Delo, hvala vam. (Otvori časopis.) MADLENA (pokazujući prstom): Tu, kraj vaših stihova. BRANKO (pišući): - “Lepoj koleginici Madleni - za pesničko saputništvo”. (Ustane, poLJubi joj ruku.) MADLENA: Baš sam srećna, hvala Vam. (Povuče se ustranu.) ŽILIJEN (kolegama): Nismo li prenaglili? BRANKO: Naprotiv - treba biti izričitiji. Pa, i drskiji! - Danas sam podneo ostavku u redakciji Vidika. BOŽA: Nisi, vaLJda!? BRANKO: Odbili su mi prikaz ŽILIJENOVE knjige. - To nije prikaz, rekli su, već najava - čujte ovo! - NEKAKVOGA neosimbolizma. ŽILIJEN: Znao sam. BRANKO: Imam već averziju prema nekim urednicima. Kroje pesnički poredak prema sebi. Kao da ne dolaze NOVI, a evo. - dolazimo! - i ne treba nam ičija milost. ŽILIJEN: Nažalost, u njihovim smo rukama…

BRANKO: …Onoliko koliko im se podamo… - Razaslao sam pesme, ali, sem Letopisa Matice i Književnosti, ostali urednici ćute. Ne misle, vaLJda, da ću ih moliti! Neću ni Vaska Popu! LUKIĆ: Daj, ne prenagLJuj! BOŽA: Šta će na to reći Davičo! BRANKO: Popu smatram našim, danas, najvećim pesnikom; razumem i pesničku sujetu – ali, ne pristajem na neizvesnost. ŽILIJEN: E, a da si u Partiji, ili da s njom, bar, koketiraš, - a ti se držiš, po strani! BRANKO: Završavam dve nove zbirke, meni se žuri! ŽILIJEN: Neće im se dopasti ičija nepoćudnost – pogotovo nas, neosimbolista – vidi se po nekim reakcijama! BRANKO: Razgovarao sam sa kritičarom Jeremićem - dobro je imati ga na čelu naše grupe... DANOJLIĆ: Na čelu beogradskih neosimbolista može biti jedino njen idejni tvorac – Branko MiLJković! BRANKO: …Razumeo je Jeremić naše ciLJeve. Čovek je sa Univerziteta, - lakše ćemo se nositi sa javnošću. Mada smo svi tu, odolevaćemo… DANOJLIĆ: Branko MiLJković, i – tačka!. BRANKO: Ne, ne! (šeretski, sa pozom) Ako u meni oživi moj predak pesnik i filozof Empedokle – ispaštaćete! PredstavLJao se bogom, i ekscentrik, zabranio je svojim sledbenicima da jedu lovor! LUKIĆ: Da bi ga imalo za olimpijske vence, a šta mi, neosimbolisti, nećemo jesti? BRANKO: Smislićemo neku ludoriju!… Evo, nećemo jesti kupus! – Nije esencijalna hrana, a mi, neosimbolisti, iz svega treba da izvlačimo - suštu suštinu! BOŽA (zavapi): U menzi, kupus kuvaju svakog dana – nećemo vaLJda živeti od vazduha!? BRANKO: Empedokle je otkrio i postojanje vazduha, - te je i Hamlet mogao da krikne: “KLJukaju nas vazduhom i hrane obećanjima!” – A šta bismo mi još hteli? (Smeh.) LUKIĆ: O, Empedokle je, sigurno, dugo poživeo? BRANKO: - Empedokle! - “…ta duša vatrena”, nošen idejama, “skočio je u Etnu – i umro od plamena!” – VEĆINA PRISUTNIH: Auuuu!

(MADLENA se pridruži BRANKU.)

LUKIĆ (uz smeh): LJudi, ništa ne popismo, a već nas žari i pali (pokazuje na Branka) nečija vulkanska erupcija! BRANKO: A-haaa! - žedni ste! – Nalažem: Može se piti samo neo-simbolično – nikako nad-realistički! LUKIĆ: “Alkohol je naša beležnica”! – citirao si svog deda Bretona, a sad? (Tajac.) – Braćo, (podje, dajući znak ostalima) idemo, - izjadajmo se našim beležnicama!

(Smeh. Svi polaze, sem BRANKA.)

DANOJLIĆ: VaLJda, pozivaš i Branka? LUKIĆ: Naravno, i uvaženog pesnika, Branka! (Zastane.) - Ali, bez onog njegovog Empedokla! (Smeh.) BRANKO: Naprotiv, sve moje pretke sobom nosim!

(Svi odlaze.)

(M r a k.)

7. OPREZ SA MOJIM BIĆEM Kafana “Prešernova klet” (stara), u Beogradu

KONOBAR.

(Dolaze: BRANKO, MADLENA, LUKIĆ, BOŽA, ŽILIJEN…)

KONOBAR: Dobrodošli. (hitro uzima poslužavnik sa pićem) Izvolite. Poslužite se.

(Svi se služe, sem BRANKA i MADLENE.)

LUKIĆ (sa pićem): Rečeno: “Samo neo-simbolično” - i evo! (Pije na eks.) Uuuh, - dobra – zuji celim telom! (Udari nogom o pod.) Još da nam je kiselog kupusa! KONOBAR: Odmah! Odmah! BRANKO: Ne, ne, kupus nije esencijalna hrana – a navlači i na piće! LUKIĆ (popivši, tresne čašicu o sto): Čuj, Branko, zabraniš li kiseli kupus, ograničiš piće, - medju neo-simbolistima nastaće strašna pometnja - izgubiće svaki osećaj balkanskog tla... BRANKO: Isturate me za idejnog vodju, a niko me ne sluša. - Pravila su zakon za svakog od nas – i tačka! (zgrabi čašicu, popije na eks i tresne je o sto.) Već sam se iznervirao!

(KONOBAR donosi kupus.)

LUKIĆ: Dobro, “Samo, neo-simbolično” – ali, smiri se. (stavi čašu sa poslužavnika ispred Branka) Popij, još jednu, biće ti lakše. Uzmi, malo i kiselog - za “poslednji put”. (Približi tanjir Branku). BRANKO (odgurne tanjir): Ne-ne, pravila su pravila! LUKIĆ: Kako čujem, partijci hoće da prime nas nekolicina, kako vele, “talentovanih i perspektivnih pisaca”... BRANKO: Mene, sigurno, neće - pevam o smrti! LUKIĆ (kucajući se čašicama sa Brankom): A ja odlučio da prestanem da pijem! BRANKO (popije na eks): – Ne idi, u krajnost. Dugo sam radio, a samo posle dva-tri pića, evo, kao da sam se presvukao za ovozemaLJski život - osećam svoja čula. (zgrabi čašu i ispije) – BoLJe je biti hedonist… (punih usta kupusa) – nego komunista… LUKIĆ: Ali, ako nas partijci pozovu – kako da se izjasnimo? BRANKO (uzme čašicu): “Kako?” - Da se ponesemo, k’o ono mudri Ivo Andrić (unjkavim glasom): - Meni to ne treba; ako, pak, drugovima, tamo u partiji, nešto znači, - neka im bude… (Popije na eks.) – Lukavo, zar ne?

(Dolazi: DANOJLIĆ, odloži korice sa Novostima.)

ŽILIJEN: Lukavo i od tebe, sugradjanina ONOGA što je šarnuo potpis na pristupnici Trojnom paktu. I, eno ga: živ i zdrav, u Parizu. BRANKO: Pardon, taj “papir” imao je u rukama i rečeni pisac. Eno ga, na fotografiji, baš kad su Cvetković i Cincar-Marković to “šarnuli”, u Beču. DANOJLIĆ: U koje vode vi odoste!? BRANKO: Uostalom, tek će se izučavati doprinos Dragiše Cvetkovića našoj kulturi!... LUKIĆ (uz smeh): Nisi, vaLJda, otkrio kakvo njegovo književno delo?! BRANKO: …Bio je predsednik naše Literarne družine, bio sam i ja. - Ali, kao gradonačelnik Niša – nije pomogao Gligoriju MiLJkoviću da se zaposli, te je morao u policajce. Čak u Split… DANOJLIĆ: I, - šta? BRANKO: Na splitskoj rivi, upoznao je Mariju Brailo, iz Drniša… MADLENA: Pa? BRANKO: - Začeo se… embrion… - Embrion PESNIKA! (Smeh.) ŽILIJEN: O, pesnik sa geografskim poreklom! Začet, u Dioklecijanovom Splitu, došao na svet… BRANKO: …U Car-Konstantinovom Nišu! (Smeh.) DANOJLIĆ: Čekaj, pa i Konstantin Veliki je, pre mnogo vekova, boravio u Splitu!? BRANKO: Ali, ja sam šetao Dioklecijanovom palatom, još kao embrion! Car Konstantin - tek kao odrastao!... (Smeh.) LUKIĆ: Stvarno, Branko, ko si ti: lukavi Latin? Mudri Vizantinac? Ili tvrdokorni Sloven?… BRANKO: Oprez sa mojim bićem! – Nije ni meni lako sa tolikim precima u meni! – Ne dao Bog, da vam se nametnem kao kakav hvalisavi pesnik i kozer, pijanac ili kavgaDŽija… - Mada sy mi preci i: divni Homer! Pindar! Strogi Heraklit… - da ne redjam… ŽILIJEN: Pesniče, sve je to za biografiju. Možda, i za onaj tvoj dosije, - policijski – što da ne!? (Smeh.) DANOJLIĆ: Tiše, LJudi! Mnogi kelner, u ovoj zemLJi, je dostavLJač. Naručiš piće, a u beležnicu unose ono o čemu se razgovara… BRANKO: Ma, kakvi kelneri! (popije piće na eks) Priznajem samo izveštače iz naših redova. – Oni, izvorno, beleže šta

govorimo, kakve ideje imamo… Ako ponešto dodaju i prožmu emocijama, čine to, iskLJučivo, iz - literarnih razloga!

(Smeh.)

BRANKO (ustane): Nije za smeh! Ti naši izveštači, - upravo sam otkrio: pišući leterarno – stvaraju i jednu bogatu, doduše, DISKRETNU književnost… BOŽA: “Diskretnu”! – Pored one koja se uči u školama?!!! BRANKO: Da! - Oni se ne hvališu, rade tiho i predano, doživLJavajući i i lične drame…

(Žamor: Drame?… drame?…)

BRANKO: …Najteže im je, kad se odvajaju od svojih izveštaja. - Dela! - Koje, zamislite, moraju da potpišu - šifrom! I to udaLJavanje od svoga DELA, svoga ČEDA, je, shvatate, - bolno!...

(Žamor: Bolno… )

BRANKO: …Osećaju se poniženim - ŽBIRIMA! – Što me je, naravno, potreslo... (popne se na stolicu.) Ali, i inspirisalo – da tom njihovom velikom delu! – daryjem dostojan naziv: - ŽBIRSKA KNJIŽEVNOST!... VEĆINA PRISUTNIH (zadivLJeno): Oooo! BRANKO: …I uveravam njene tvorce: – Kucnuće čas, kada će tamničari istine ustuknuti – a ŽBIRSKA KNJIŽEVNOST biti prihvaćena - na sreću civilizacija, koje dolaze! – Zato, uvaženi dostavLJači – glavu gore! - Čovečanstvo će vam tek reći: - Veliko hvala! - (Trgne se. Skoči sa stolice.) – Uh! Jesam li ličio na Robespjera?! (Smeh. Aplauz.)

LUKIĆ: - Duplo piće za Robespjera! KONOBAR (pišući, za sebe): Žbirska književnost… - Duplo za Robespjera. BRANKO: Duplo piće za sve! – Meni, i duplu kafu! LUKIĆ: - Naš borac za žbirsku književnost - naručuje duplu kafu… (Izvadi iz Božinog DŽepa papir) - A kakva se narodna pesma o njemu širi ovom planetom! (čita):

Usred Niša šank do šanka, Majka traži sina Branka

Našla ga je ispod stola, Pijanoga kao v… (Smeje se)

BRANKO: - Ne gutaj, ROGATE reči!

(Opšti graja prisutnih)

ŽILIJEN: Nastavi! LUKIĆ (smejući se): Srušila se, kraj njeg’ klekla I ovako sinu rekla… BOŽA: Nastavi! LUKIĆ: Ne mogu, pući ću… (poslednjom snagom, prepričava): - Majka moli Boga, da otvori zemLJu crnu… i propadne od stida… Sin je, pak, preklinje, da ne plače… Čujte, ovo: Teže su mu suze njene / Od punog balona!... (Smeh.) GLASOVI: DaLJe! DaLJe! LUKIĆ: …Sin odbija da podje kući i “poručuje rodu svome”… (Povijen od smeha, daje papir Danojliću) DANOJLIĆ (čita): Mili rode… BRANKO i DANOJLIĆ: … - Nikad vode!!!

(Opšti smeh. Kucanje čašama, uz povike: - Nikad vode!!!)

BOŽA: Ova izvanredna narodna tvorevina, svakako će…

LUKIĆ: Ma, kakav narod, spevao Branko, - svet da se zabavLJa! BRANKO (skoči): E, to je već kleveta! -Velimire Lukiću, u ime naroda i narodnosti Jugoslavije, pozivam te na dvoboj! LUKIĆ: Ne dižem ruku na one koje volim, i cenim. BRANKO (zasuče rukave): Kakav izgovor – ovo je trenutak viteštva! LUKIĆ: Ne bijem pesnike i pijance! BRANKO: Oho, još vredjaš! (uzme čašu) - Mene!? Mene, koji sam pohadjao ratne škole ZA PIJANCE? (popije piće na eks)- Da!!! (Lupi čašu o sto.) BOŽA: Nečuveno!? BRANKO: - Nemci nama, djacima: - Raus! - NapoLJe, iz škole! - I nastavu smo imali po niškim kafanama – TRI sam ih promenio!!! Niko me nije pitao (skrušeno): - u koju školu ideš? - (ponosno) već u koju KAFANU?

(Opšti smeh!) –

KOSTA: A Nemci? BRANKO: - Zaposeli škole! I marLJivo učili - kako su im očevi i dedovi bežali od Kajmakčalana do Austro-Ugarske!…

(Smeh.)

BRANKO: - Nije smešno! Savladali su gradivo! I gonjeni, pobegli, tragom predaka! (Uz opšti smeh, ispije piće, krene na Lukića.) -A ti, kukavico? LUKIĆ: Ma, šta si se okomio na mene! – LJudi, taknem li ga, srušiće se. KONOBAR: Nemojte, molim vas. – Svakog časa će ugledni gosti. BRANKO: Nosom ću ubosti nebo, U oholosti svojoj! Ovako ogromnu njušku Im’o je, pre mene, samo Pesnik i vitez – Sirano! - Brani se! (Vitla rukom i kažiprstom, ubode Lukića u grudi.)

LUKIĆ: LJudi, moram da se branim! (Zaustavi Branka i blago ga potisne.)

(BRANKO se namerno zatetura unazad. MADLENA vrisne. BOŽA i DANOJLIĆ zadrže BRANKA.)

BRANKO (sruči se na koleno): Poštovani publikume, - pisao sam o poeziji ovog viteza pesničke reči! Ali, hteo je, da ga ovako - iz žabLJe perspektive! - sagledam kao još većeg pesnika!

(Opšti smeh. MADLENA prilazi BRANKU, pokušava da ga podigne.)

LUKIĆ: Ma, daj, Sirano! Viteže! Molim te, diži se!… (Podigne Branka, zagrle se.)

(Dolazi MILICIONER, osmatra. -Tajac.)

BRANKO (popravLJa odeću, kravatu. - Milicioneru): Hvala! Imamo izveštače, iz naših redova…

(MILICONER ležerno pozdravi, ode. -Smeh.)

(M r a k.)

8. ARILJSKI ANDJEO AriLJski manastir. Oslikan velikim religijskim kompozicijama. I - andjelom Gavrilom.

BRANKO. (Čuje se tiho horsko pojanje Mokranjčeve pesme: Tebe pojem. BRANKO, sa upaLJenom svećom, kreće se lagano, gledajući u kompozicije. Staje, ispred freske andjela Gavrila.)

BRANKO (podigavši sveću): O, vidim li to dobro? – Vatra! Vatra, tako trezna, oko tvoje glave! - Ko tebe ne vidi ne zna sebe; niti će ikuda stići, jer beskrajan je put.

(Lik andjela Gavrila – pretapa se u BRANKOV lik.)

BRANKO: Gle, prepoznajem li to MOJ LIK, bezbroj puta seLJen na tvoje lice?! Postojiš li to stvarno, u čistoj mogućnosti - kao čudo i vernost silama, koje te nose?

(Dolazi PEDA.)

PEDA: Dragi moj, ko bi rekao da ćemo se sresti u AriLJskom manastiru! –Nisi se, vaLJda, zamonašio?... (BRANKOV lik na fresci lagano bledi.)

BRANKO (Andjelu): Čekaj! Stani! – PEDA: …I, nemoj, mi reći da si se sklonio od beogradske buke - pobegao si od pohvala! Kritika je, najzad, progovorila, veliča te: - Branko je “alhemičar - MAG REČI"! - Zbirka Uzalud je budim je najzrelija poetska celina, čitav jedan - projekat budjenja… BRANKO (za sebe): Šta sanjah? PEDA: …Petar DŽaDŽić je označuje za književni dogadjaj, a Palavestra – da se te pesme pamte, navode, šapuću… BRANKO (ispruženom rukom, kao da se brani): Nemoj! NJima je do pohvala, a ja… PEDA: Tražio sam te, da ti čestitam. – Branko V. Radičević izdiže te iznad cele tvoje generacije. (BRANKO se, i daLJe, “brani” ispruženom rukom.)

PEDA: …Ne umeš ni da se raduješ, a ja se divim svakom tvom uspehu!... Video sam i kako su te studenti pozdravili… BRANKO: Pusti to, - nema trijumfa izvan nesreće… - Kome je do radosti, kad je na raspeću novih poduhvata… PEDA: NajavLJuješ tri nove zbirke - bravo!… - Doveo sam grupu nemačkih turista da vide AriLJskog andjela - gle, kako je iskoračio iz zida! - a videće i mladog srpskog pesnika, na putu slave! Kazaću im i neke tvoje stihove, u mom prevodu… BRANKO: Ne rekoh li da sam - na mukama… PEDA: Znam: gde god se pesnik nadje, - još, licem u lice, sa andjelom! – uvek traga za sobom. BRANKO: Tragam za - pesmom! PEDA (polazeći): Isto je to. – Težeći visinama, pesnik, jednako, gori plamenom svog andjela. (Ode. Pauza.) BRANKO (rasejano): Šta reče?... - Šta sanjah…, pa se ne probudih?… (Oko ANDJELA sa BRANKOVIM likom otvori se prazan prostor.)

ANDJEO sa BRANKOVIM LIKOM (sa zida): - Prazno je, gle, dubLJe! Ovde, u praznini, nema sunca, sve sobom zrači! – Jao, višak vatre zar postaje sunce zlobe - zlatni početak otrova? Teskobe?... (Čuje se žamor, spoLJa.)

BRANKO: (Andjelu sa Brankovim likom) – Nepomičan si, a ne mogu te stići; tako blizu mene, drugi vazduh dišeš… (ANDJEO sa BRANKOVIM likom se malo pomeri.)

BRANKO (prilazeći Andjelu sa Brankovim likom): Pošao bi - vidim po vatri oko tvoje glave. ANDJEO SA BRANKOVIM LIKOM (sa zida): Vatra – hvala joj što jesam, što postojim! - Samo mi ona daruje prejake reči. BRANKO: Pa, iskorači! Tebi poveravam: - postidi prolaznost! Prazninu, oživi, uspomenama – nek u pesmi bLJesne OSVEŠĆENI ZABORAV!…

(U tišini, dolaze: PEDA i turisti. Zastaju. (ANDJEO sa BRANKOVIM likom pretapa se, vraća u lik andjela GAVRILA.)

BRANKO (osamLJen): - O, svete, na putu do sebe, - saznajem li to? - lepota je smrt, gde vrlina otkri mogućnost uzleta… (Dlanom, naglo, ugasi sveću.)

(M r a k.)

9. TA DIVNA ŽENA Brankova radna soba. Na policama, obiLJe knjiga. Na stolu, pisaća mašina. Knjige. Gramofon.

(Dolazi BRANKO, ogrnut hubertusom. Sa putnom torbom. Umoran. Šaka desne ruke mu je u zavoju. Gleda uokolo, ispušta torbu. Sa ramena, pada mu hubertus.

BRAMKO: Moje novo maštalište. – Moj novi svet…

Pogled zadrži prema koverti na stolu.)

BRANKO (hitro uzima kovertu, čita): Književni časopis Delo. (Hitro otvara.) GLAS MILIČIN: “Dragi Branko, veoma mi je žao što smo se, i u petak, mimoišli. Mislila sam da niste doputovali – mada sam Vas očekivala...-

(Nastaje MILICA, u dubini scene. U dugoj, beloj haLJini. Stoji, kao da koga čeka.)

GLAS MILIČIN: …Niste se, vaLJda, naLJutili? Čitajući Vaše prevode MandeLJštamovih stihova, sa pijetetom prevodim Šum vremena i boLJe razumem njegovu potrebu da se izopšti iz svog veka. Ako ste u Beogradu, dodjite. Vaša pomoć mi je uvek dragocena - čekaju nas BaLJmont, Pasternak… – Porodica izopštenih je znatno veća… - Srdačno, Milica.”

(BRANKO, ozračen nekim unutrašnjim zadovoLJstvom, dugo je nekuda zagledan. Spusti pogled na pismo)

GLAS MILIČIN: “Dragi Branko…” BRANKO: – Samo dve reči. - Boginje poezije, voLJene, ili majke? - Ili je to sazvučje njihova TROJSTVA, koje pesnika nosi?… - Postajem li, najzad, svestan, da je ta divna Žena osnovna potreba moga duha? Duhovna zaštita i zaklon. Moj zaštitni omotač, te mogu da stvaram…

(Nastaje DVOJNIK, istovetno odeven kao BRANKO, ali u sivom. Gleda prema MILICI, koja polazi, nestaje u dubini scene. )

BRANKO (gledajući za Miliciom): Da li je, makar, pomislila: - Neka me traži!… - Ili je odlaskom rekla - sve?… DVOJNIK (za Milicom): O nova gospodarica! Otišla, a tako prisutna… BRANKO: Na putu do velikog sebe, put do žene – je li i pohod do BOGINJE POEZIJE? DVOJNIK: - Gle, i nove zagonetke! BRANKO: Svoju LJubav prema prelepoj Lenki, MOJ RIVAL uzneo je do božjih visina: “U raj, u raj!... Zadivićemo… bogove silne, … Santa Maria della Salute!“ DVOJNIK: O, nekad IDOL, sada RIVAL! – zar i mrtav?! BRANKO: I posle smrti, Laza Kostić odbija da je mrtav. I ništa me tako ne pokreće na pesničku utakmicu, kao ta njegova “Santa Maria…” (iskorači) – Ali kojim metaforma da iskoračim, dostojnim utakmice s njim? DVOJNIK: Već si izašao ispred sebe. Ali, za pohod na to pesničko čudo – mora se imati neobična moć! BRANKO: - Čudaštvo! – znam. (Pauza.) - Moram iskoračiti ispred OVOG VEKA… DVOJNIK (prekorno): Imaš već previše drskosti… - povukao si rukopis od Vaska Pope! BRANKO: I objavio kod Palavestre, da!... DVOJNIK: Publika te pozdravLJa ovacijama, objavLJuješ gde poželiš, a otvaraš nove frontove, - čemu?! BRANKO: - ObjavLJujem - da bih uspostavLJao odnose sa drugima! DVOJNIK: “UspostavLJao”, ili – rušio!? BRANKO: Verujem u svoje pesme: - pametnije su i plemenitije od mene. One su nevinost, a ja ČOVEK, ma šta sve to značilo.. DVOJNIK: - Nisi otišao na razgovor o savremenoj poeziji, kao da si na putu. Kloniš se Daviča. A, pozvala te je ONA. Milica...

(Daleko u dnu scene, pojavi se MILICA, sva u belom.)

BRANKO: Radoznao, ti bi da znaš i koliko sam obuzet njenim bićem! Pa, znaj: - Zanima me svaka sitnica o NJoj. Kako spava, šta sanja… Ima li kakvih neprijatnosti, - od koga?... DVOJNIK: Ali, ne približavaš joj se?… BRANKO: Moji nemiri, sve što stvaram - poništavaju svaku udaLJenost izmedju NJe i mene. – Najviše pesama napisao sam pre no što sam zavoleo tu divnu Ženu, ali tek sa NJom - ja jesam PESNIK. DVOJNIK: Tvoj veliki RIVAL uzneo bi je do božjih visina! BRANKO: Ne prekorevaj me… Na putu do sebe, - do velikog sebe, - samo me ONA može razumeti… (Pauza.) DVOJNIK: Ona, - OVOZEMALJSKA, STVARNA - da li?!... BRANKO: - I više niko!... Niko! … (Pauza.) - Ali, kuda?... Kuda kroz REČ kad posvuda je jedini smer – neizvesnost?! Ovaj svet obuzet je svojim trenutkom – opstati u trenutku! – a večnost?! – (Naglo sedne za sto, sa rukama na portabl-mašini.) Da nisi andjeo, koga strah moj kroti… Čudovište bi bio u svojoj lepoti… DVOJNIK: Pevaš o andjelu… BRANKO: Pevam u slavu lepote! U slavu umnog!… (kucajući) …Čije poreklo u mojoj je žeLJi Da uništen budem tamo gde postaje Moja nemoć, moja snaga, koja daje Istinu rečima u lažnoj poveLJi… DVOJNIK: Pevaš o sebi! BRANKO: Uznosim CVET do andjeoskih visina, – pesmu! DVOJNIK: Uznosiš SEBE… BRANKO: Samo ta divna Žena razume to što VOLIM SEBE i što se divim svojoj LJudskoj moći da izgovaram reči! - Pored NJe, i moje najopasnije misli, sumnje…, - pretvaraju se u divne i bezazlene metafore: (Nastavi da kuca.)

(Na zidu: pojavLJuje se ANDJEO sa BRANKOVIM likom i plamenom u ruci.)

BRANKOV GLAS: Držiš u ruci vatru kao da je To nešto stvarno, andjele sa zida, Na ulasku u zavičaj, koji daje Lobanju trulu - za zlato mog vida…

(Začuje se lupa u vrata. DVOJNIK se naglo povuče.)

BRANKO: Ko je, sad, u ovo doba!?

(Lupanje ojača.)

GLAS BOŽIN (spoLJa): Branko, otvori! Znamo da si na putu tvojom “čudesnom prazninom”! GLAS DANOJLIĆEV (spoLJa): … - Oprosti, ako ti je u poseti koja obožavateLJka, ali - važno je! (Pauza.) GLAS BOŽIN (spoLJa): Slušaj, beogradski studenti traže da, na Pravnom, priredimo pesničko veče – uoči Dana oslobodjenja.

(Pauza.)

DVOJNIK: Ne oglašavaj se! - Ne pišeš prigodne, svečarske pesme… GLAS DANOJLIĆEV (spoLJa): Odjeknulo je ono - kako si kazao pesmu “Sunce” insistiraju da, svakako, učestvuješ! DVOJNIK: Ne prihvataj! - Pusti, neka sami klikću režimu… - vodji. GLAS BOŽIN (spoLJa): Ćutiš? GLAS DANOJLIĆEV (spoLJa): Branko, čuj, - poziv je prihvatio i Oskar Davičo! BRANKO (kao za sebe): O, moćnik… – svoja verna otkrića, ni na trenutak da prepusti njima samima. DVOJNIK: Ne prihvataj! DovoLJan je Davičo - niko tako ne ume da veliča VLADARA kao on. (Pauza.) GLAS DANOJLIĆEV (spoLJa): Branko, kaži, opet, neku pesmu koju nisi napisao, i oduševićeš studente!

DVOJNIK: Ne prihvataj!

(SpoLJa: čuju se koraci u odlasku.)

BRANKO: Nikada nisam osetio silovitiji nagon, - potrebu za utakmicom, - kao sada. DVOJNIK: Udarićeš na Daviča?! BRANKO: …Divio sam se njegovoj Srbiji, “Srbiji medju šLJivama… / medju bunama”… - I kazaću elegiju – Leva obala. - OBALA je moja SRBIJA - “moj dan levo od sunca”. “Do nje se ne dolazi – do nje se leti”. DVOJNIK: Strahujem kad odlaziš u stvarnost. Liči mi na kakav – pad. BRANKO: - Pad u život!... – Da, siromašniji je život od sna. GrubLJi! DVOJNIK: - Kloni se, zato, ovakvih izazova! Iskušenja! BRANKO (prasne): Previše mi je te tvoje brižne nadredjenosti - hej, ko si ti?! – Moj starateLJ?! Ili predvodnik kakve horde mojih predaka? – Svi biste da upravLJate mojom mišLJu, usmerenjem?!… - Pustite me da idem prema SEBI, – makar ispaštao!… DVOJNIK: Ja sam samo deo tvojih monologa, tvojih unutrašnjih drama. Prolazimo isti put, i ne želim da išta prećutim… BRANKO: Prihvatam tvoje postojanje u meni, – samo, kad sam u nadahnuću. Kad STVARAM. U tom stanju – uzimam metafore i iz tvoje riznice!… - Uostalom, šta može pesnik no PESMOM! – Svaki nastup je izazov… - igra… DVOJNIK: - Ali, s kim?... Ne znam dobitnika, koji je nadigrao udvoricu. Da, udvoricu! (Pauza) BRANKO: Pesnik, ako je pravi, brine o dostojanstvu Poezije. Smisliću već nešto!

(DVOJNIK, nezadovoLJan, naglo ode, nestane. Pauza.)

(M r a k.)

10. UTAKMICA, IGRA… Amfiteatar na Pravnom fakultetu.

Na sceni, sede: DANOJLIĆ, LUKIĆ, BOŽA, ŽILIJEN. U sredini, dve prazne stolice. NOVINAR. PUBLIKA.

(Dolazi PEDA, rukuje se sa NOVINAROM.)

NOVINAR: - Nema Branka, ni Daviča. PEDA: Zna se, Davičo - redovno kasni. PEDA: Uvek bi, da skrene pažnju na sebe.

(Dolazi DAVIČO, ide ka sceni.)

ŽAMOR: - Davičo. – Dolazi Davičo. – Opet kasni.

(LUKIĆ dočeka DAVIČA i otprati do stolice. Dolazi MILICA, zastane u publici)

NOVINAR: Branka je, svakako, nešto sprečilo?... PEDA: Često je na putu, ali, sigurno je došao… NOVINAR: Ne bi on olako iznevereio studente, obožavaju ga. PEDA: Ne bi kasnio ni iz poštovanja prema Daviču. LUKIĆ (publici): Drage kolege, nastavimo naš program, posvećen – oslobodiocima Beograda. Pesnik Božidar Timotijević, autor zbirki “Kvartet” i “Veliki spavač”, predstaviće se svojim najnovijim stihovima. BOŽA (sa knjigom): Pročitaću dve rodoLJubive pesme…

(Neočekivano, odjekne udar vratima, prema kojima se mnogi okrenu. Tajac. Dolazi naglo BRANKO, ogrnut hubertusom. Kraj vrata, ide tamo-amo.

U publici, ŽAMOR: -Evo, Branka! – Došao Branko!)

BOŽA: …Prva pesma nosi naziv…

(BRANKO krene niz stepenište, lagano, sa pozom.. ŽAMOR sa svih strana: - Branko! – Branko! - Evo Branka MiLJkovića! – Pojedinačni pLJesci u publici prerastaju u snažan aplauz.)

NOVINAR: Šta je ovo! U šta se pretvara ovo književno veče!? PEDA: Branko jeste u centru pažnje, ali ovoliko oduševLJenje – već njegovom pojavom!...

(PUBLIKA skandira: - Branko!-Branko!

NOVINAR: Ovako se skandira samo Titu. Na mitinzima. Na kongresima… - Studenti su, očito, Brankova publika. PEDA (kao za sebe): Sad mi je jasno zašto je došao posle Daviča. Kod Branka je sve smišLJeno: računao je na ovakav efekat sa publikom… NOVINAR: Ali, – zar je mogao i da pomisli, da će ga studenti – već u dolasku! – ovako pozdraviti?... – Ovo je svojevrstan dogadjaj!

(BRANKO je na sceni. Skandiranje kulminira: Branko! Branko!. PLJeska mu BOŽA, potom i DAVIČO.)

BOŽA: Predlažem, da, u ovako neobičnoj atmosferi, svoje stihove, najpre, kaže Branko MiLJković!

(Odobravanje, aplauz. BRANKO, rukom, daje prednost DAVIČU, ovaj mu uzvraća - da istupi prema publici. BOŽA se vraća na svoje sedište. BRANKO iskorači par koraka. Aplauz.)

LUKIĆ: Branko MiLJković – je objavio zbirku pesama Uzalud je budim… i dobro znamo kako ju je kritika visoko ocenila!

(Odjekne aplauz.)

LUKIĆ: …No, sa Božom Šćepanovićem pripremaju zajedničku zbirku Smrću protiv smrti, - o onima koji su, kako veli Branko, “smelo iskoristili mogućnost umiranja”. – I živo me zanima - hoćemo li, biti opet svedoci nastajanja koje nove Brankove pesme?...

(Aplauz.)

BRANKO : Pesmu Crveni trg smišLJam od časa kada sam pošao na ovaj “trg”. Ali, hoću li je, i kada, napisati - zavisi od vremena u kome nastaje… (koncentriše se, iskorači; kazuje naizust):

izašao sam na trg i odatle počinje pesma o crvenom trgu koji nikad nije izgubio sličnost sa svojom nadom koji nikad neće izgubiti sličnost sa oblikom mog srca…

(Razlegne se aplauz)

…evo ga dolazi (sve su nade ispisane na zidovima) on: TI on: ja on: mi on: TO što vidiš dolazi da kaže reči koje su u nama

kada govori kao da zvezde padaju

on nas uči kako da ne izgubimo sličnost

sa svojom nadom sa svojim lepim LJudskim licem

jao onom ko nema svoje mesto na ovom trgu

budućnost je tu samo je treba prepoznati i izdvojiti..

(Aplauz. - MILICA ode, praćena BRANKOVIM pogledom.)

(M r a k.)

11. GRUPNI PORTRE ZA VEČNEST Terasa na Kalemegdanu. U pozadini, spomenik Pobednika.

BOŽA, DANOJLIĆ, FOTOGRAF…

DANOJLIĆ: Konačno, Branko - pristiže iz svojih pesničkih visina. (Fotografu) Slikaj ga, pun je neke nove energije. BOŽA: Deluje kao iznutra okupan nečim novim što je stvorio.

(Dolazi BRANKO. Šešir, crni kaput, bele rukavice. FOTOGRAF ga slika iz više uglova.)

DANOJLIĆ (Fotografu): Evo i Žilijena, sa Dragom. Slikaj, ih ovako zaLJubLJene.

(Dolaze ŽILIJEN I DRAGA iz suptotnog pravca, zagrLJeni. Fotograf ih slika)

BOŽA: Branko, da ne objavLJuješ, ne bismo ni znali da si živ. BRANKO (kao da nije čuo): Rekosmo: grupni portre neosimbolista “za večnost”, a nismo svi na okupu? (Daje Danojliću nekoliko papira sa pesmama.) DANOJLIĆ (odlazeći u stranu): O, Pohvala suncu, Pohvala zemLJi. (Daje papire Boži.) BOŽA (čita): “Pohvala vatri”. (Povlači se u stranu.) BRANKO: Lukić se koleba… Naš vodja, Jeremić, sigurno je na nastavi… ŽILIJEN (iz zagrLJaja sa Dragom): Ili piše odgovor. Javnost se pita: - kakav smo to pokret, pravac, - bez programa?!... BRANKO: Već smo rekli: - Mi smo pokušaj! ŽILIJEN: Za neke smo – “nekakva grupa”, “sitni politikanti”… BRANKO: Kušaju nas: - intelektualci su tajna - i vlast bi da zna – jesu li nam bliže ideje sa ISTOKA, ili one sa ZAPADA…

(DANOJLIĆ i BOŽA razmenjuju papire. - FOTOGRAF bi da oformi grupu za slikanje, ali…)

BRANKO: Objavih pesmu Crveni trg, ali…, čujem svašta… ŽILIJEN: Neki “drugovi” se pitaju: - pevaš li o sebi, te si se onoliko nametnuo, - ili o našem vodji: - Tito se jedva nazire!… - Čude se i stihu: Jao onom ko nema svoje mesto na ovom trgu – živimo li to u nekom surovom društvu?! BRANKO: Nisu “oni” voLJni da išta shvate… FOTOGRAF: Branko, Žilijen, – pridjite! I slika je ptica – let u večnost! BRANKO (kao da nije čuo): U poslednje vreme, osećam, prema meni se nešto dogadja, menja… Pesme koje sam razaslao redakcijama još se ne pojavLJuju… ŽILIJEN: Nije trebalo da ti išta kažem. BRANKO: Zbunio me i urednik Mladosti: - Prepakuj, kaže, Crveni trg - projasni, ono o Titu. Uskoro, kreće pesnički karavan po gradilištima autoputa, računa se i na tebe.. ŽILIJEN: Nekima je, pak, čudno: -“Pesnik smrti, a peva o vladaru!” - Baš me zanima šta ćeš učiniti? BRANKO (kao za sebe): – Izašao sam iz te pesme. Izbrisao prva tri stiha.

ŽILIJEN: Zabrinut si… BRANKO: Brinem za one, koji me objavLJuju!… - Prerano sam osetio čovekovu ništavnost…, pa i očevu nemoć… - Ali, kad mi se ukazao SVET KNJIGA, opredelio sam se za DIVLJENJE SVETU - ono me je izjednačavalo sa onim čemu sam se divio. ŽILIJEN: Šta, zapravo, hoćeš da kažeš!?! BRANKO (glasno) Poeziju sam počeo da pišem - iz straha!... (razjareno) A sada mi se podmeće kafkijanski sročena sumnja… - Ništa, medjutim, neće zaustaviti SILE, koje me NOSE! ŽILIJEN: Meni je jasno: ti pevaš budućnost, koja je tu…

(DRAGA povlači ŽILIJENA, da se udaLJe.)

BRANKO: Vaspitavao sam se na literaturi humanista, utopista… - Stotinu je razloga zašto treba živeti, stvarati. ŽILIJEN: Hvala ti za poslednje reči. - Od onih fotki, kad smo ono popili, - nosim teret donosioca zla… BRANKO: Ona fotka je samo NEČIJA CRNA MISAO, a ti, čuvaj, svoju voLJenu – prelepa je... (Pokušava da poLJubi Draginu ruku.)

(DRAGA naglo povuče ruku i odvuče ŽILIJENA ustranu; zagrle se, LJube. FOTOGRAF ih slika.)

DANOJLIĆ (držeći papir sa pesmom): Branko, pevaš pohvale elementima: ZEMLJI, VODI…, a sav si - na raspećima. BRANKO: Pevam orfički bol, jad… Naravno, i orfičku LJubav... – Pišem i ode, pohvale, - Moje vizije su vasceli svet:… DANOJLIĆ: Kakva ti je ovo Pohvala svetu, - hej, SVETU koji te napušta! (čita:) Ne napuštaj me svete Ne idi naivna lasto… – Čoveče, ovo je vapaj! BRANKO: Čovek se radja sa pritajenim bolom. Prerano sam ga osetio, a onda je nadolazio odasvud. Ulivao se u mene, u moje reči kao svekoliki zemaLJski jad.… Zato, i tražim, molim… DANOJLIĆ: …Preklinješ! (čita): Ne povredite zemLJu Ne dirajte vazduh Ne učinite nikakvo zlo vodi…

BRANKO: Ali, i ostajem dosledan: …Ne posvadjajte me sa VATROM Pustite me da koračam prema sebi kao prema svom ciLJu…

BOŽA: Branko, ma koliko elegičan, (uzme pesmu Pohvala svetu) ti si, ustvari, pesnik sa urodjenom nadom. (čita): …Možda ćemo jednom moći, Da to što kažemo dodirnemo rukom. BRANKO: Imam neodoLJiv osećaj postojanja KOSMIČKE NADE - ona je moja stvarnost. FOTOGRAF: - Pridjite, pridjite! Tako.

(Svi su već došli do BRANKA.)

FOTOGRAF: Malo pažnje, molim! Pogled – ovamo! Ptica! (Slika.) – Još jednom! (slika) Hvala!

(Dolazi LUKIĆ.)

BOŽA: Gle, dezertera! KolebLJivca! DANOJLIĆ: Ipak, došao!

(FOTOGRAF daje znak LUKIĆU da pridje grupi.)

LUKIĆ (zastaje): Ne, ne! Samo, da vas ispratim u - večnost!... - ako je ostalo nešto od neosimbolista, – čujem svašta!...

(FOTOGRAF ode, pozdravLJajući rukom.)

LUKIĆ: …Nema vam ni čelnika – Jeremića! (pokazuje reviju Duga): Ali, zato ste ti, Žilijen, i Branko MiLJković, na naslovnoj strani najčitanije revije - Duga vam je naklonjena! ŽILIJEN: Nova Duga! LUKIĆ: I, kakav paradoks! – Branko V. Radičević označio MiLJkovića za najboLJeg pesnika generacije, a na slici, pogledajte, njegov izabranik (pokazuje na Branka) je duboko, u drugom planu – iza Žilijena! ŽILIJEN (zgrabivši Dugu, za sebe): Gle, stvarno!

(BRANKO, teatralno, vadi iz unutrašnjeg DŽepa fotografiju.)

LUKIĆ (uzima fotos): – O, novi junaci, MiLJković i V. Radičević, licem u lice! ŽILIJEN (daje Dugu Boži, uzima fotos od Lukića): Ali, zagledajte, malo boLJe: MiLJković je izbegao pogled, gleda pored V. Radičevića - kao da se, tamo iza njega, nešto priprema… BRANKO (Žilijenu)): Opet, neka crna fotka…

(DRAGA prosto odvlači ŽILIJENA, koji daje fotos BOŽI. BOŽI pridje DANOJLIĆ.)

BRANKO: – No, dok se neki distanciraju, (doduše, Lukić je i dramaski pisac)… - sa nama su: Dragan KolunDŽija, Petar Pajić, Kosta… Naravno, i Zlatko Tomičić, iz Zagreba. On peva bol, patnju, ali i lepotu čovekove uspravnosti. - Držim do prijateLJstva s njim. LUKIĆ: Dapače! Dapače! – Bratstvo-jedinstvo i medju jugoslovenskim neosimbolistima!

(Suzdržan smeh.)

BRANKO: Ironičan si, a ja cenim one velikane, koji su, čitava dva veka, gradili naš južnoslovenski duhovni prostor!...

(Dolazi MADLENA.)

MADLENA (dolazeći): Hej, društvo! Imate pozdrav od Seše. Večeras, očekuje, kako reče, celo Brankovo neo-simbolističko jato. (Prilazi, grli Branka.) LUKIĆ: Pre sam za “Lotos”-bar, za prvi socijalistički strip-tiz!…

(Odobravanje.)

LUKIĆ: …Ona produhovLJena starleta, pogledom, uvek pita za Branka. MADLENA: Mnoge ga prižeLJkuju. Ali, da se zna: zauvek sam uz Branka! (LJubi ga) LUKIĆ: Možemo i kod Seše, ako onako raskošna, (ocrta žensku siluetu u vazduhu) lično, populariše strip-tiz. - Bude li dosadno, kako sam kivan na Branka - ogoliću ga. BOŽA i ŽILIJEN: “Branka”?! LUKIĆ: Tri meseca ne daje glasa! (Mada mi DŽaDŽić reče, da ga opet sreće – u redakciji Dela)... - Ali, sinoć, Branko je, stvarno, preterao! ŽILIJEN: Nije, vaLJda, bilo opet tuče sa pukovnikom bezbednosti? Ili one Prepirke: “stari” i “mladi”! BRANKO: Pardon! Star nije pisac koji ima više decenija, već onaj koji nema sposobnosti da se svakog jutra ponovo rodi. LUKIĆ: LJudi, naš Branko flertuje sa evropskim simbolistima… U Književnim novinama hvališe naše zbirke… - Medjutim, vodi i neke volšebne bitke! BOŽA: “Volšebne”?! LUKIĆ: Sinoć, na ULUS-ovoj izložbi, kad se pojavio glumčina LJuba Tadić, očekivali smo Lazinu Santa Maria della Sallute. Madjutim, ne rekavši ime autora, Tadić je kazao poemu AriLJski andjeo, - da smo svi goreli “treznom vatrom” tog andjeoskog, iliti pesnikovog lika… A kad je odjeknuo aplauz, i on pokazivao rukom na Branka, on je gledao nekuda, odsutno… BRANKO (kao odsutan): Šta tu ima autor, - glumac je u centru pažnje! LUKIĆ: …Ali, šta sam JA zakLJučio! – Onim skandiranjem Branku, na Pravnom fakultetu – i to već u dolasku, pre no što je kazao ijedan stih! – Davičo je, na svojevrsan način, ozbiLJno uzdrman…

(Kratka pauza. Neki se medjusobno pogledaju.)

LUKIĆ: …A sinoć, kako je Tadić maestralno kazao AriLJskog andjela, Branko je mudro udario i na svog idola – Lazu Kostića! (Pokazuje na Branka.) - Eto, s kakvim ANDJELOM imamo posla! BRANKO: Imaš sreće, dugo nisam pio. Inače, na ovom Kale-MEGDANU, pao bi kao prvorazredni denuncijant! LUKIĆ (zagrli Branka): Pripazi se ti kritičara Muharema Pervića! Posle Tadićevog kazivanja, raspričao se: “Da srpsko pesništvo ima titulu – PRINC POEZIJE - MiLJković bi je, s pravom, odmah, poneo!” BOŽA: Branko je već ima: - svi smo ZA! (diže ruke.) LUKIĆ: Polako - a posledice!? – Partijci nameravaju - čujte ovo! – da Branka PO POZIVU prime u partiju, - i zar da im uvalimo PRINCA!? Na šta bi ličila ta partija - a posle mi krivi! A i on – PRINC, ANDJEO! - kako bi se osećao medju komunistima – imajmo, obzira! (Suzdržan smeh.) BRANKO: Uvaženi publikume, - i bez dvoboja - ovde rečeni denuncijant, smatrajte, već je na kolenima! (Smeh.)LUKIĆ: Pardon, i ja sam pozivan u partiju! I, baš zato, ne želim, ovde, da prisustvujem nekakvoj promiciji princa, - ogradjujem se!...

(Čuje se zvuk brodske sirene.)

LUKIĆ: …Radije ću na pristanište, - u prvu krčmu! (Podje.) BRANKO: Opet smo žedni!!! LUKIĆ: Dapače, hoću da nazdravim bratstvu-jedinstvu jugoslovenskih neo-simbolista!

(Smeh. Žamor.)

MADLENA: A žurka? Seša? BRANKO: - Upozoravam: do žurke i na žurci – može se piti samo neo-simbolično! LUKIĆ (zastane): – O, opet, gušenje sloboda – protestvujem! - Branko, o ovome će saznati i tvoj ded – Anri Breton! (Podje, dajući znak da i ostali krenu.)

(Smeh, svi krenu, sem BRANKA i MADLENE.)

BOŽA (zastavši): – Lukiću, zar idemo bez princa?!

(Čuje se jak zvuk brodske sirene.)

LUKIĆ: Ali, šta ako dodju baćuške, mornari, - i buknu ruske romanse? BRANKO: “Šta!” - mi, već, gorimo svojom vatrom!

(Smeh. Odobravanje. - DANOJLIĆ i BOŽA uhvate podruku BRANKA I MADLENU. Svi odlaze. Zvuk brodske sirene.)

(M r a k.)

12. POEZIJA JE MOJA SUDBINA Kancelarija direktora “Književnih novina”. Pisaći sto, foteLJe.

BRANKO, u foteLJi, zamišLJen.

(Dolazi TANASIJE MLADENOVIĆ. Seda za pisaći sto.)

TANASIJE: - Dragi moj, još se govori o vašem AriLJskom andjelu kao njiževnom dogadjaju, a vi požurili da bacite senku na sebe… BRANKO (kao za sebe): Besan sam na moje unutrašnje biće - ko zna od koga sve sazdano! – odvodi me u čudna stanja...

postupke… TANASIJE: Šef milicije neće, veli, dopuštati orgijanja po Beogradu. Hteli ste, silom, i u “Lotos”-bar... BRANKO: Znam samo za prvu noć: - baćuške, Rjabinuška, Kaćuša… Došao sam sebi, tek drugog jutra, - u zatvoru. (Pauza.) TANASAJE: Tukli ste se skoro i sa nekim oficirom bezbednosti?… BRANKO (oživi): Ali, taj nije imao pojma o našem velikom ProsvetiteLJu! – Održali smo mu kratak kurs; zapevali i Uskliknimo s LJubavLJu svetiteLJu Savi. TANASIJE: Uskoro će Kongres pisaca Jugoslavije, i nekolicina vas mladih, najtalentovanijih: Vi, Lukić, Danojlić… – trebalo bi da budete delegati Srbije. – Dolazi i Miroslav Krleža. BRANKO (naglo živahne): Vrli enciklopedista, nekada se zalagao za veće stvaralačke slobode – šta će sada reći?…TANASIJE: Ima taj šta da kaže, no već je umoran… BRANKO: Još se, kod nas, misli StaLJinovom glavom, i strahuje. A posledice trpimo mi, mladi… TANASIJE: Književne… su sve otvorenije. Objavili smo kritiku na OLJačin roman, koji pomera u stranu Ćosićevo Daleko je sunce, Davičovu Pesmu - ko je to, do sada, smeo! BRANKO: Tek će biti sukoba u kulturi… TANASIJE: Na kongresu, i hoćemo da pokažemo da je naš humanizam u usponu. Naša partija prima najboLJe stvaraoce, - dogovoreno je da pozovemo i vas. (Pauza.) BRANKO: Druže Tanasije, ne može u partiju “pesnik smrti”… Ni sin bivšeg policajca… TANASIJE: Partija, danas, ima šire poglede! BRANKO: Neke moje pesme, opet, čekaju na objavLJivanje; još čeka i AriLJski andjeo - to nešto kazuje!? – (Kratka pauza.) – Uostalom, ne bih ni da povredim - mrtvog oca... TANASIJE: Nemojte, tako!… - Upravo sam ga upoznao: prijatan, drag čovek. BRANKO (kao za sebe): Pokojnik - koji hoda… - Pod okupacijom, pomagao je narodu, - a u oslobodjenoj zemLJi, gurnut je u nekakvu komisiju za otkup, i oduzimali su narodu i poslednje zrno pšenice, stoku… TANASIJE: Znam tu našu istinu… BRANKO: I sklanjao se od LJudi. Od naših gladnih dečjih pogleda… - Mrtav, kažem. TANASIJE: Pokazao mi je vašu piramidu od knjiga!... Spremate diplomski. BRANKO (ustavši): On sanja da mu sin postane profesor. A ja sam odlučan: živeću, iskLJučivo, od poezije! - Poezija je moja sudbina… TANASIJE: Kupio vam, vidim, i veliku tablu. BRANKO(kao za sebe): Pišući na pesku, uzbudjivala me je punoća pustinjskih praznina. Pred crnom površi te table, ne znam kakve će me sve slutnje opsedati?… TANASIJE: Dragi moj, zašto češće ne dolazite k nama!. Moja Olga vas smatra našim sinom! Radna soba vam je na raspolaganju: knjige, fonoteka… - Znam, da volite Bahove fuge… BRANKO: …Bahova bekstva u maštanje!... - Ali, ponajviše, slušam Betovenovu Petu – “Sudbinsku”! Uzbudilo me je kako je taj genije nečije kucanje u vrata - transponovao u čudne akorde (kucajući u stočić): – da-da-da daaa! da-da-da daaaaa!!! - u DOLAZAK SUDBINE! Da, dramatično je namećući nad životom!. (čuju se akordi iz “Sudbinske”) – Naravno, NE i nad POBEDNOM LEPOTOM njegove simfonije!

(Dolaze DŽADŽIĆ i B. V. RADIČEVIĆ. Zastaju, iznenadjeni.)

B. V. RADIČEVIĆ: Imenjače, pa ti si na slobodi!?... DŽADŽIĆ: A mi došli da pitamo Tanasija zna li šta o tebi… BRANKO (povije se od bola): Mali nesporazum.

(Dolazi LUKIĆ.)

LUKIĆ: Branko, od svih nas - ti si, izgleda, najgore, prošao?!... BRANKO (povijen od bola): Počastio me milicioner, pozornik, na mom Dušanovcu… Svake noći, kao da je meni posvećen – a ja, ko zna šta sam lanuo! DŽADŽIĆ: Naravoučenije: možeš pevati o vatri, uznositi je, ali NJegovo Visočnstvo – Pendrek!!! BRANKO: - Da, i vlast ima “prejake reči”! - Kažeš “pendrek”, i osetiš bol! (Prenemaže se od bola.) DŽADŽIĆ: Ipak, čuj, ovo! – Dok su tvoji pajtaši, kod Daviča, pričali šta te je zadesilo, jedna lepa dama – bilo je primetno - brižno je slušala, a onda lagano ustala i izašla, - kao da nosi kakvu tajnu… B. V. RADIČEVIĆ: Praćena, sigurno, i Davičovim pogledom - znam tog starog lisca! BRANKO: - Ta divna Dama prevodi sovjetske pisce, i zna: - pesnike zlostavLJaju! (Povije se od bola u ramenu. Uz smešak:) –

Imaćemo i mi čime da se pohvalimo Krleži? TANASIJE: Da ne preterujemo!… Dragi moj, vi, mladi, na kongresu pisaca, iznesite svoje poglede, zahteve. Treba da udjete u upravu Udruženja, u redakcije – i odlučujete! BRANKO: Sumnjam da bi me iko dobro razumeo!... (Ustaje, izvadi iz DŽepa papire i daje Tanasiju.) Ali, pogledajte, ove pesme - stalo mi je da budu objavLJene – svakako - pre kongresa. TANASIJE (uzevši, čita): Ciklus Utva zlatokrila: - Frula, Gojkovica, Bolani Dojčin… DŽADŽIĆ: - Posle moravskih elegija, - zanimLJivo, tragaš za nacionalnim simbolima… (Pridje Tanasiju, uzima pesme.) BRANKO: Gradim moj sistem simbola na nacionalnoj mašti - Poeziju treba osloboditi tutorstva helensko-rimske simbolistike. B. V. RADIČEVIĆ: Branko, mladi Bećković ima neka zanimLJiva pitanja za tebe – malo i nezgodna – ali, budi siguran, objaviću svaki tvoj odgovor!… LUKIĆ (uz smešak): I treba! – Nek se književna čaršija zabavLJa… - pa i neki drugovi… TANASIJE: Ništa novo! Posle svakog broja Književnih…, čujem svakojaka nagvaždanja… - No, Branko, mogu li, računati na kakav prigodan tekst za praznični broj… – naloženo nam je da... BRANKO (uz smeh, uhvati se za rame): Zavisi… i od ONOG pozornika, na Dušanovcu... (kao dosetivši se, skoči) - Ili je, možda, boLJe da objavite nešto… što je... (Vadi iz DŽepa list Mladost, otvora i pruža Tanasiju.) TANASIJE (čita): Tito!… - Ali, već je objavLJena!?…

(Nastaje DVOJNIK, okrenut BRANKU.)

BRANKO: Prepakovao sam Crveni trg, i pre no se pojavi u zbirci rodoLJubivih pesama, baš bih da čujem širu javnost. LUKIĆ (uz smeh, upadne): Ne brini, već se komentariše: -Naš “princ”, “andjeo” – fura u vladarske visine!... BRANKO: Znam, neki će prigovoriti, da sam preterao u veličanju vladara. Ali, - sledio sam Pindara - afektacija je svojstvena odama, himničkom pevanju… LUKIĆ: U mitskim vremenima, kad Orfej zapeva, zanemi sva priroda, - i LJudi i zveri… (smešeći se) - Druže Tanasije, evo prilike da zaneme i LJudi i neki drugovi… (Smeh.) BRANKO (smejući se): Jedno sam siguran: - svakako ću završiti u paklu!… (Smeh.)

(M r a k.)

13. Krležin poLJubac___________________________ Klub književnika, u Beogradu. - U pauzi V Kongresa književnika Jugoslavije

BRANKO, LUKIĆ, BOŽA...

LUKIĆ (sa otvorenim Književnim novinama): Branko, evo nas i na kongresu, a tvoja Utva zlatokrila ne ugleda sveta. BRANKO: Tanasiju je važno da je objavio pesmu Tito, a Utva - neka čeka! - BOŽA: Tanasije je oprezan. Zar pred kongres da se talasa nacionalnim simbolima – kako bi to neki komentarisali? LUKIĆ (pokazujući na Književne): Zato si, ovde, u anketi, izričit. BRANKO: Neka liči i na bunt, ali neke suštinske stvari nisam hteo da prećutim.

(Dolaze KRLEŽA, DAVIČO i TANASIJE, sa čašama u ruci. Prilaze mladima.)

DAVIČO: Druže Krleža, da Vam predstavim mlade srpske pesnike – moje mlade prijateLJe.… (Da znak Branku i drugovima da pridju.) KRLEŽA: Pratim ja, znam. Dolaze i u Zagreb… TANASIJE: Evo prilike, da najtalentovanije, i lično, upoznate. - Mladi, obično, imaju zanimLJiva pitanja, zar ne, Lukiću? LUKIĆ: Druže Krleža, kako gledate na tvrdnju, da je Lav Tolstoj, svojim delom i ličnim buntom, pripremio Oktobarsku revoluciju, a Vi doprineli socijalističkoj revoluciji u Jugoslaviji? KRLEŽA: A, čujte, Tolstoj - to je grandiozno djelo… - pomogao je svima... BRANKO: Druže Krleža, na Kongresu u LJubLJani, zalagali ste se za veće slobode u izboru tema, za nove književne forme… – da li se šta promenilo?

KRLEŽA: Dapače, ima izrazitih pomaka. Posebno u poeziji: Vasko Popa, Miodrag Pavlović… Dapače, i u poeziji vas mladjih. BOŽA: – Molim Vas, navedite, bar jedno ime. KRLEŽA: Svi dobro znamo to, već, glasovito ime… BOŽA: A ono je? KRLEŽA: …Meni je drago da je taj pjesnik ovdje, sa nama. Te, mogu, osobno, najsrdačnije, da mu čestitam… (pruža ruku Branku.) BRANKO: Hvala Vam. KRLEŽA: …Pa, i poLJubim… BRANKO (pokazujući prstom na levo oko) – Ali, molim Vas, u – oko!

(Tajac.)

KRLEŽA: Vrlo rado. (PoLJubi Branka u oko.)

(Odobravanje. PLJesak.)

KRLEŽA: Raduje me, novu zbirku predali ste zagrebačkom Lykos-u. - I kako Slaviček veli, u njoj pjevate o odnosu pjesnika i pjesme. BRANKO: Pesnik sve najboLJe iz svoje riznice poklanja Pesmi. I svestan ili ne vlastitog osiromašenja, suočava se sa ISTINOM… - KRLEŽA: A, istina je? BRANKO: …Poezija je pobeda nad Pesnikom. Naravno, Pesnikov poraz je, u stvari, podvig, - dostojan lovorovog venca!… KRLEŽA: O, krasno ste to!... Samo sebični Narcis ne bi poželio da ga pjesma savlada. DAVIČO: Druga Krležu sigurno zanima – o čemu će mladi pisci govoriti na kongresu. Tim pre, što je naša Partija proklamovala slobodu stvaralaštva. TANASIJE: Redakcije su, danas, sve otvorenije za razna gledišta… BRANKO: Još je, medjutim, previše opreznosti, straha - šta li?… Potrebna je sloboda u kojoj se prihvata NOVO i DOBRO. Pisac je slobodan ako stalno postiže tu zadobijenu slobodu. KRLEŽA: Dapače, bravo, mora je osobno ostvarivati.

(M r a k)

14. ISTO JE PEVATI I UMIRATI Brankova radna soba. - Na stolu, i rolna sa koje se proteže papir do poda. Na nathasni, kraj ogledala: leptir-mašna, bele rukavice, lula, gospodski štap…

(Dolazi BRANKO, sa Književnim novinama.)

BRANKO: Zalažem se, da se objavi ono što je NOVO, DRUKČIJE, ali u redakciji ostajem usamLJen… Tražio sam podršku od direktora Tanasija, ali ništa… (Baci Književne nocine na pod.)

(Nastaje, pojavi se DVOJNIK.)

DVOJNIK: Kad god se vraćaš iz stvarnosti, uvek si – nezadovoLJan, besan… Još uvek LJut i na Tanasija, a objavio ti je Utvu! Postao si i član redakcije Književnih…. BRANKO: Stvaralačka sloboda je proklamovana, - i redakcija mora da je uz pisca... DVOJNIK: Govorio si to u anketi, a na kongresu, sedeo si u prvom redu, i ćutao. – Otćutao si ceo kongres! BRANKO: Goreo sam… nekom svojom vatrom… DVOJNIK: Uzbudilo te Krležino prisustvo, - veličina! - Držao si do vlastitog dostojanstva… BRANKO: Otćutao je i Krleža ceo kongres… - zašto?! DVOJNIK: Širi se, medjutim, priča da te je Krleža poLJubio. I ta anegdota ti godi… - Još da te je poveo u Dvor!… BRANKO: Samo mi Dvor ne pominji! - Pozovu te, misliš da su te uvažili, a ispreče se nekom opreznošću, brigom za vladara – kojom te omalovaže, uvrede…

DVOJNIK: Otišao si, hteo da vidiš taj dvorski sjaj. – Pompu!… BRANKO: - Lažan je svet. (Naglo pridje tabli, pišući:) Zagledani smo u lažno vreme, na zidu. - Istinitiji su moji nemiri: - svet nestaje!…

(Duboko, u pozadini, pojavLJuje se, nastaje MILICA.)

DVOJNIK: Strahovao si za stihove na ovoj crnoj površi, a gle, nalik su na – putokaze! Zato, putuj, dok ima sveta i saznanja. BRANKO: Putevi se bolno presecaju, i gube… SVOJNIK: - No, ipak, verujemo u misao, koju još ne misli niko… BRANKO: Verujemo (ispisujući stihove, vertikalno): … U penu kada s prazninom pomeša se more i oglasi rikom…

(MILICA lagano nestaje. Kratka pauza.)

BRANKO:…Verujem li to, još uvek, da mogu da izmirim najveće suprotnosti: - vodu i vatru? Pokrećem SNAGU u drugih? … (Odvoji se od table) Neka se bolest - osećam to – već nastanjuje u meni. - Hoću li, nošen silama, i nadaLJe, da stvaram? (Seda za sto.) - Ili sam to sve više LOMAN?… (Obori glavu.)

(SpoLJa, čuju se brzi koraci, potom snažna lupa u prozor.)

LUKIĆEV GLAS (spoLJa): Branko, uznemiravam te, – ali, ništa odvratnije nisam pročitao!

(BRANKO odškrine prozorsko krilo.

LUKIĆEV GLAS (spoLJa): Tiče se i nas!

(Dolazi LUKIĆ, gurne prozorska krila i opkoroči kroz okno u sobu.)

LUKIĆ (pružajući “Politiku” Branku.): - Nismo, vele, bili budni – nagradili smo OLJačin “reakcionarni roman”!… BRANKO (zgrabivši novinu, čita): “Naličje jednog priznanja”. - LUKIĆ: (Udje u sobu.) - Tekst nije ni potpisan! BRANKO: (kao za sebe): Očekivao sam taj “pucanj iz mraka”!

(Čuju se koraci u dolasku. - Dolazi ŽILIJEN do prozora, donoseći Politiku.)

ŽILIJEN: Već čitate… (baci Politiku u sobu. Kao prekorno) Samo što ste ušli u Upravu Udruženja, a već ste zabrLJali!… BRANKO: Taj roman je pozdravila kritika, a mi smo samo prihvatili odluku Žirija… - Gadjaju, gle, i Tanasija… LUKIĆ: Izbaciće nas i iz Uprave i iz Partije! BRANKO: (uz smeh) Izbaciće nas, i pre no što su nas primili! (Vadi bocu vinjaka i čašice iz stola.) LUKIĆ: Titova demagogija, procenili smo, boLJa je od StaLJinove diktature. DVOJNIK (kao za sebe): – Laskalo vam je: “talentovani i perspektivni”. ŽILIJEN: (udje kroz prozor). Branko, čak, pisao o Titu! – Išao na Dvor!

(Kucaju se.)

BRANKO (šeretski): Sprdajte se, a ja ću, jednog dana, možda, visiti zbog toga! ŽILIJEN: Ali, Branko, priznaj: - Na tom prijemu, Tito nije ni svratio u salon da pozdravi pisce. - Nisi se ni sreo s njim?! BRANKO: Nisam. (uz pozu, sa lulom) - Nije ni bila prilika za susret DVA VLADARA! (Smeh.) LUKIĆ: Da, njemu skandiraju radnici, tebi studenti! BRANKO (sa pozom): - Mojoj oholosti dovoLJno, za početak! LUKIĆ: …Primili nas u partiju i posle tolikih skandala! -

(Dolazi DANOJLIĆ, donosi Politiku)

BRANKO: - Trebali smo im… (Baci Politiku na pod.) DANOJLIĆ (baci novinu na pod) : Lako je tebi, u Zagrebu si briLJirao. (ostalima) – Milivoj Slaviček se iznenadio koliko je Brankovih obožavalaca… BRANKO: Zbunjen sam i sam… (za sebe) LUKIĆ: Tvoja priča o našem duhovnom prostoru, izgleda, pali i kod Hrvata? BRANKO: Usred Zagreba, rekao sam: - naš južnoslovenski duhovni prostor nastao je na tlu vizantijske i rimske civilizacije. Koje doživLJavam kao - dve inspiracije, dva duha! - podatna za sinteze sa našim balkanskim, paganskim duhom. – I mi, neosimbolisti, moramo da stvorimo nešto NOVO, NAŠE! DANOJLIĆ: …Postao je član redakcije i Književne tribine… LUKIĆ: O, član jedne beogradske i jedne zagrebačke redakcije! BRANKO: Hrvatskom čitalištu, naravno, predočiću ostvarenja i neosimbolista!

(Odobravanje.)

LUKIĆ: – Oho, živiš već od dobrih honorara!… BRANKO: …I kao nikad, ostao - bez para!... – Cele noći, na pučini, pevali su mi ohridski trubaduri… - dao sam im sat sa ruke! LUKIĆ: O, posle - izliva rodoLJubLJa po gradilištima Auto-puta - predah na Ohridu! BRANKO (kao da ga nije čuo): Ti divni starci – suočili su me sa konačnom istinom: …Isto je pevati i umirati! LUKIĆ (uzevši deo dygog papira): – Gle, zar hedonista, a koketiraš sa smrću!?… BRANKO: Koketiram sa istinom. – Balada – ohridskim trubadurima – nastajala je sama! U vozu! - Osećao sam, kako mi KRV ZRI U MASTILO – i da njome ispisujem tu konačnu istinu… (naglo, besan) - I najmanje mi je potreban ovaj odvaratan “pucanj iz mraka”! (Šutira novine.) LUKIĆ (uzevši kraj dugog papira): - Istina, o kojoj pevaš, znaj, nije samo tvoja! (čita): Smrtonosan je život, al smrti odoleva… Jedna strašna bolest po meni će se zvati. Mnogo smo patili. I, evo, sad peva PripitomLJeni pakao…

DANOJLIĆ: Nije, vaLJda, da si umoran?... SlomLJen? BRANKO: Naprotiv! – VATROM moga pevanja suprotstavLJam se ništavilu! – Za koji tren, imaću u rukama novu zbirku! LUKIĆ: Vatra i ništa? - Bravo! – a ne hvališ se? BRANKO: - I tek ću se pozabaviti sobom! - Proglašavate me Princom poezije, - i što ne bih imao stil kakvog pariskog dendija! - Možda Koktoa! (uzima leptir-mašnu i, pred ogledalom, stavLJa o vrat) Da, Koktoa! - svidelo se to nekima ili ne! (Oblači tamni sako, uzima lulu) ŽILIJEN: Opet, dakle, neki neočekivani Branko?! BRANKO: - Uskoro ću u Pariz! Alan Boske, da ne misli da sam kakav sirovi Balkanac. – Ili, (pali lulu) da se nametnem kao neugodni Bodler - žene, blud, bolesti?!… - Moja obesna mašta nalaže i razuzdanost!… LUKIĆ: Pokazao si se, one noći, kod Seše. BRANKO (uzevši gospodski štap): NajboLJe je, možda, da kao Majakovski, sa cilindrom na glavi, – (podje, kao da drži obod cilindra) prošetam Knez Mihailovom, do Kalmegdana – Beograd, nek se užasne! LUKIĆ (smejući se): Prinče, tvojim slobodama - ludost do kolena!

(M r a k.)

15. MOJ UZVIŠENI PUT do NJE Bašta ispred restorana Jadran, u Knez Mihailovoj ulici.

DŽADŽIĆ i B. V. RADIČEVIĆ sede za stolom.

B. V. RADIČEVIĆ: Grdili me, negodovali: - V. Radičević i Duga su mu previše naklonjeni! - a, evo, i Zagreb ga podržava. - Najpre, nagrada za Aandjela, sada, evo (uzevši knjigu) – i zbirka Poreklo nade! DŽADŽIĆ: I naša Prosveta mu je, očito, naklonjena. U knjizi Vatra i ništa njegovo orfejsko pevanje je i svevremeno i savremeno. Ciklus Utva zlatokrila, nameće se izuzetnom originalnošću. B. V. RADIČEVIĆ: Vidim, - visoko si ga ocenio, u Politici. DŽADŽIĆ: - On već doseže: Daviča, Matića, Vaska Popu… - Neke i pomera u stranu. Po meni, MiLJković je i najozbiLJniji kandidat za Oktobarsku nagradu…! B. V. RADIČEVIĆ: Dao je Matiji Bećkoviću neke neobične odgovore, čak i drske, ali ne i saglasnost da ih objavimo. – I čekam…

(Dolazi BRANKO, u belim rukavicama, sa štapom. Knjigom u ruci. -Rukuju se …

B. V. RADIČEVIĆ: - Gle, opet neki neobični MiLJković! DŽADŽIĆ: U svemu bi da je, uvek, drukčiji. B. V. RADIČEVIĆ (držeći knjigu Poreklo nade ): Imenjače, najiskrenije čestitke! Bravo!. (zagrle se.) Već pijemo na tvoj račun. - DŽADŽIĆ (ustaje): Branko, i moje čestitke!

(Dolazi KONOBAR.)

KONOBAR: Dobrodošli. Izvolite! BRANKO: Gospodi - ponovite piće. Pour moi - un konjak!* KONOBAR: Odmah! (Ode.)

(BRANKO vadi iz DŽepa knjigu Vatra i ništa i daje V. RADIČEVIĆU):

B. V. RADIČEVIĆ: O, Vatra i ništa, - hvala. Čestitke, čestitke! (otvara knjigu) – Posvetio si knjigu kritičaru DŽaDŽiću? – Pametno! BRANKO: Za svaki slučaj! (Smeh.)

(Dolazi LUKIĆ, dobija knjigu Vatra i ništa, grli BRANKA.) LUKIĆ: Čestitke, brate! - Trebalo je, juče, da budeš kod Daviča, - bila je prava promocija tvojih knjiga. – Davičo te ceni, da znaš! DŽADŽIĆ: Lukiću, da te upozorim: Davičo rado okupLJa svoja otkrića, ali, matori lisac - zapamti! - ne voli da mu se previše motate oko lepe sekretarice… LUKIĆ (uz smešak): Hteo si to da kažeš MiLJkoviću? DŽADŽIĆ: Mlad je MiLJković. Dosta mladji… B. V. RADIČEVIĆ: Bogami, stasao!… - Piće nosi, muški!… DŽADŽIĆ: On i Milica vredno rade, - prevode!… Mada ih nešto ne zatičem u redakciji. Imaju, izgleda, neko drugo boravište?…

(BRANKO vadi kLJuč iz DŽepa i njiše ga sa dva prsta.)

LUKIĆ: O, kLJuč od nečijeg stana!? BRANKO: Prevodimo. Poklanjam MandeLJštajmu najboLJe metafore… LUKIĆ: Radite, prevodite… potom, malo intime, - prirodno, zar ne? BRANKO (skoči, gurne sto i obori čašice; licem u lice): - Ne dozvoLJavam, da tako govoriš o Toj dami!

(Dolazi KONOBAR, noseći piće. Staje, zbunjen…)

LUKIĆ: NeodoLJiva je! Koji je muškarac ne bi poželeo! BRANKO (zgrabi Lukića za revere): Ta Dama je dostojna visokog poštovanja… Ona je prva i osnovna potreba moga duha… LUKIĆ: Oprosti… Ali, video sam kako si se raspusno poneo prema Seši… Pa, i nekim tvojim obožavateLJkama…

BRANKO (spušta ruke sa Lukića): Moje telo, znam, srLJa u razvrat, ja prezirem sebe… Moj duh se otima i stalno se vraćam toj Divnoj ženi. - Tek, sa NJom - ja sam postao onaj koji NIJE ugrožen onim što peva. LUKIĆ: I nisi! SVOJ LIK pozajmLJuješ Andjelu!... U tvojoj poeziji, odavno, ni TRAGA o ženi... (Strgne sa sebe Brankove ruke.) BRANKO: Samo ta Divna Žena zna da je moja poezija uzvišeni put do NJe. (Vadi zgužvani novac i baci na sto. Uzima štap i, gospodstveno, ode.) DŽADŽIĆ: To je Branko. Čas, afektivni Bodler… Don Kihot. Ili Petrarka, ponet lepotom OBOŽAVANE. B. V. RADIČEVIĆ: Slušaj, i ja sam boem. Lud za ženama. Ali, MiLJkoviću pristaje i ovakva ponetost… DŽADŽIĆ: - Milica je izmedju dve vatre… Ne zna se ko je nezgodniji: posesivni Davičo, ili nepredvidivi MiLJković? LUKIĆ (gledajući za Brankom): Egocentrik!… Taj voli SAMO SEBE i SVOJU POEZIJU… (Ode.) B. V. RADIČEVIĆ (za Brankom): Sam je. Jedinstven. I, sve mi je zanimLJiviji... DŽADŽIĆ: I usamLJen! - Raspršilo se i njegovo neo-simbolističko jato!… Priča se svašta… B. V. RADIČEVIĆ: Da. Ali, - priznajmo, ko danas ima toliko epigona, kao Branko?! Na desetine ih je koji ga, bukvalno, podražavaju! – I makoliko da će me mnogi psovati, stranice Duge, njemu, Branku, ostaju otvorene!…

(M r a k.)

16. PREJAKA REČ - VATRA Tribina mladih, Novi Sad. Na stolu, uspravno, knjige: Vatra i ništa i Poreklo nade. Na zidu, ispisano: Tribina mladih.

VODITELJ, NOVINAR, POSETIOCI…

(VODITELJ, za stolom.)

VODITELJ (stojeći): Najavili smo da će, večeras, o uvaženom laureatu Oktobarske nagrade i knjizi Vatra i ništa govoriti ugledni kritičari: Petar DŽaDŽić, profesor Bandić… Medjutim…

(Žamor.)

POSETILAC: Zar se tribina otkazuje! VODITELJ: …Naš uvaženi pesnik ostao je iskLJučiv: - “Na agori Srpske Atine, želim da budem, sam. Licem u lice, sa mojim čitaocima!”. - Branko MiLJković!

(Dolazi BRANKO. Sa leptir-mašnom. Ogrnut tamnim zimskim kaputom, beli dugi šal. Rukavice. Lula… - Dug aplauz.)

BRANKO (odlaže na sto lulu i kesu duvana): Da, licem u lice. - O, vidim i beogradske novinare!... Odgovaraću na sva pitanja (uz smešak), - a šta će urednici smeti da objave, videćemo…

(Žamor.)

VODITELJ: -Da li, zaista, dolazeći u Novi Sad, uvek najpre odete na Stražilivo? BRANKO: Naravno, najpre se poklonim tvorcu elegije Kad mlidijah umreti – Branku Radičeviću! POSETILAC: Oktobarsku nagradu za knjigu Vatra i ništa dodelio vam je Beograd, - a najpre ste ovde, u Novom Sadu!? BRANKO: Da, na agori Srpske Atine, - ovde se osećam raskošno slobodnim!

(Kraći aplauz publike.)

NOVINAR: Šta vas je nagnalo da knjiga ponese tako dramatičan naziv – Vatra i ništa? BRANKO: Moj veliki predak, Heraklit, uverio me je, da je ovaj svet - zahvaLJujući suprotnostima – večito živa vatra! – I ja sam je suprotstavio ništavilu!

(PLJesak.)

NOVINAR: Vaš pesnički jezik je prebogat. Ako bi zapretilo da nestanu sve reči sem jedne, koju biste reč sačuvali?BRANKO: Sačuvao bih jednu PREJAKU REČ, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik. NJoj se i žrtvujem, i napisah: – “Ubi me prejaka reč!” NOVINAR: Koja je to reč? BRANKO: - VATRA! -Vatra priprema pticu, FENIKS je poklon za nebo. VODITELJ: Ali, kad bi ste ugledali vaše knjige u plamenu, vaše rukopise - šta bi ste, svakako, spasili? BRANKO: - VATRU! - Ništa nije izgubLJeno u vatri, - samo je sažeto!

(Aplauz.)

BRANKO: Ptica i vatra mogu da spasu svet! Vatra je nepotkupLJiva ZORA sveta!

(Aplauz.)

NOVINAR: U zbirci Poreklu nade, pevate o poetičkim temama. BRANKO: Sve te pesme pisao sam i čitao jednoj ženi. Ona je ostajala ravnodušna, i rekla - da to nije ništa… NOVINAR: Izvinite, nije li to razlog za priče - da napuštate Beograd? BRANKO: Uvek sam na nekom putu. Uvek bih da odem, ali gde god da stignem, zateknem - SEBE… Tako u AriLJskom manastiru. U Parizu… Ali, u Firenci, kad sam šetao Danteovom stazom, pri povratku, već iz prvih periferijskih dvorišta, začujem glasove žena: - Evo Dantea! - Vraća se iz pakla!… - Uzbudjujuće, zar ne?

(Žamor.)

NOVINAR: Niste mi odgovorili… BRANKO: Nameravam u Zagreb, obećavaju mi zaposlenje… Dotle, izdržaću sve nedaće. Kao umetnik. Artist.

(Žamor.)

POSETILAC: Prevodili ste mnoge velikane – otkrijte nam: - koje su slabosti u pesnika? BRANKO: Pesnik je, oduvek, bio onaj kome nema spasa: - u drugima leči bolest od koje sam umire.

(Žamor.)

NOVINAR: Zar i pesnik koji priprema vatru? BRANKO: Pesma budi i uspavane opasnosti - radi o glavi pesniku… - te je apatičan, sklon i samoubistvu…

(Tihi žamor.)

BRANKO (uz smešak): …Ali, večeras - očekivao sam neugodnija pitanja!? VODITELJ: Koliko je tačno, da na vaše pevanje utiču: Valeri, Malarme? BRANKO: U stalnom sam društvu sa velikanima, - i imamo šta jedno drugom da doreknemo. Valeri kaže: poezija je patetika uma, a ja držim - da intelekt treba da peva!..

(Žamor.)

POSETILAC: Neki vam zameraju da previše filozofirate? BRANKO: To su samo moje sentence! - Volim, da se pesmom prolomi čista misao, i odjekne u čitaocu. NOVINAR: Tvrdi se i da su vam pesme hermetične? BRANKO: CiLJ moderne pesme je da izrazi neizrecivo. Onaj koji to ne shvata - njegova svest je hermetična!

(Žamor. Smeh. Koji pLJesak.)

POSETILAC: Dobitnik ste najuglednije nagrade, ali kao da ste nečim nezadovoLJni, rezignirani? BRANKO: Posle svakog uspeha, ostajem bez prijateLJa. Jednog dana, bojim se, ostaću sam… - ako već nisam?...

(Žamor.)

NOVINAR: - Kad to kažete, da li je tačno da čitava pesnička generacija radi samo za jednog pesnika? BRANKO: Da bi pesnik dominirao - mora da upropasti svoju generaciju! NOVINAR: “Upropasti”!? BRANKO: Baš tako sam rekao Matiji Bećkoviću, za Dugu. NOVINAR: Ima li kod nas pesnika, koji upropašćuje svoju generaciju? BRANKO (uz smešak): Sukob već uveliko traje…

(Žamor.)

VODITELJ: Pesnik ste koga najviše citiraju, recituju? BRANKO: Osećam već nelagodu… – Psi me recituju i gluve poLJane! POSETILAC: Pitate: “Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?” – zar su naše slobode, danas, tako oskudne?

(Tajac.)

BRANKO: Čujem, citiraju me i na Dvoru… POSETILAC: Kažu: napisali ste najlepšu pesmu o vladaru – i urednici je, nesebično štancuju. – Toliko veličanje nelagodno je, svakako, i vladaru? BRANKO (puneći lulu): Veličanje u poeziji - nije isto što i veličanje u stvarnosti. POSETILAC: Isto ili ne, ali, neretko, graniči se sa – ruganjem!

(Žamor.)

VODITELJ (ustavši): Ali, druže!?... POSETILAC: …Vodja ne govori dobro ni jezik naroda kojim vlada, a vi pevate: “Kad govori kao da zvezde padaju…” VODITELJ: Druže!?

(Tajac.)

BRANKO (daje znak VoditeLJu da ne reaguje, - posetiocu): Odgovoriću vam. (nervozno uzima lulu.) Pesnički jezik obiluje metaforama. (nabija duvan u lulu) Put do pesme je borba sa činjenicama koje ništa ne znače; – pesma je borba protiv Svete Očiglednosti… (Pali lulu.) POSETILAC: Ime vladara je iz stvarnosti - zar je ONO metafora?!. BRANKO: Postaje to. (ustaje, šeta, drži lulu, na gospodstven način) – Pesnički jezik je smeli iskorak iz stvarnosti!...

(PLJesak. Žamor.)

POSETILAC (nadvikujući galamu): Da li?… Ili je lukavstvo i u službi poezije!?… BRANKO (uz smešak): Kako vam drago! POSETILAC: Ipak, priznajte, da se sprdate kad pevate: Poeziju će SVI pisati. BRANKO: – Sve činim da zapevaju i – drugovi cenzori!

(Opšti smeh, graja. Publika je na nogama.)

NOVINAR: Ali, kad bi vas živa zamrzli, a posle 100 godina odmrzli? BRANKO: Opet bih u led! – U budućnosti, hteo bih da budem svedok izdržLJivosti moje poezije! POSETILAC: Niste li previše prepotentni? BRANKO: Pesma je veština njenog vlastitog živLJenja. - Verujem da će buduće generacije boLJe poimati moju poeziju.

(Aplauz.)

VODITELJ (stojeći): Ali, kakvo je ovo veče, bez poezije! – Možemo li znati: - o čemu naš laureat, sada, peva? BRANKO (ustaje): Priznajem: sve mi je teže na oštrici izmedju stvarnosti i sna, nade… Reči koje mi upravo nadolaze, previše su ispovedne za moj 27. rodjendan…

(Svi stoje oko BRANKA. Velika kazaLJka sunčevog sata kruži celom scenom.)

BRANKO: Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; Vreme je da sunce kaže koliko je sati; Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; Ko loše živi zar može jasno zapevati!

(PLJesak. Ovacije.))

( M r a k.)

17. SVE ONE ODLAZE Brankova radna soba, Beogradu.

BRANKO.

BRANKO: Nagrada… pompa… – šta mi je sve to trebalo!… - Da pesnik Stevan Raičković nije bio u žiriju - ne znam da li bih je i primio… – Ne treba ni mojoj sujeti... - Izgubio sam mir…, prijateLJe…

(Čuju se koraci u dolasku.)

GLAS POŠTARA (spoLJa): Pošta! MiLJković!

(Kroz odškrinut prozor, pojavi se ruka koja u par navrata ubaci više dopisnica, koverata, novina.)

BRANKO (uzevši nekolko dopisnica): Čestitke… Gle, i od nekih urednika koji me nisu objavLJivali!?… (uzme još pošiLJki, čita:) - Izet Sarajlić… – “Biće ti lepše u Sarajevu, no u Zagrebu.” – gle, već zna kuda ću… Perović me poziva u Titograd! – Gle, i Matevski – u SkopLJe!... (Pauza.) - Kako to svi odjednom?!... Neko to, baš, radi da me izmesti iz Beograda?... – Očito, nekima smetam, ovde? – Kome? Zašto?… (uzima kovertu) - O, i pismo iz Redakcije “Dela”! - Sigurno mi i Davičo čestita…. (otvori kovertu, čita) - “S.O.S! - Srdačno, Milica”… – Šta je sad ovo!?... - “S.O.S”?!

(Pojavi se DVOJNIK. Odeven kao Branko, kao i uvek u sivom.)

BRANKO: - MandeLJštama smo završili… (zagleda, okreće pismo, i kovertu) Nema ni datuma, - zakasnela pošiLJka?… (pošao bi, zastane): - Daleko sam, a kao da čujem njeno preplašeno disanje? – Kao da je u neprilici? Kakvoj?… (Iskorači.) - Ne štedite me. Spreman sam na sve… - Ćutite?... (Pogleda, nakratko, pismo) – Ne prepuštajte me mojim slutnjama… - Zebnja, koja me obuzima, - zar je već kakva opomena da se udaLJavamo jedno od drugo?... (Pauza.) – Ćutite… Ili se bojite naleta mojih emocija? - Bojim se i sam - mogu li ih primiriti… DVOJNIK: Tvoje drame… halucinacije… Beskrajno, obuzet si Milicom, a ne odlaziš joj… - zašto? BRANKO: Otišla je… DVOJNIK: A meni se, opet, javLJa onaj prizor, kad su LJudi u belom odneli našu prelepu Euridiku… Čujem, i sada, njen glas: - Neka me traži!... BRANKO: Sve one odlaze… Ostajem sam…, - nikad usamLJeniji… DVOJNIK: - Ako hoćeš pesmu, - govorili smo za Euridikom, - iskopaj je iz zemLJe. BRANKO: - Iz kamena…, sada, napuklog… Reči - kao da me se klone, udaLJavalu… Više ne hrle mojim zamislima, – čime sam ih to povredio!?... (Dugo gleda Miličino pismo, čita) - “S.O.S. - Milica”… (Pošao bi.) DVOJNIK: Neodlučan si… BRANKO: Pitao sam i za Daviča. Otišao i on… Otišli su… - Moje sumnje da je Milica u neprilici, osećam, već hrane moju jetkost, bes!… - Jesam li još uvek spreman na sve?… Ili me to mami kakav ponor… (gužva S.O.S.-poruku.) - Ponore, ponore,

ponor moj ublaži…

(Kucanje u vrata. - Dolazi PEDA.) PEDA: Dragi moj, konačno, da te sretnem - Ponosim se tobom!… BRANKO (odsutno): O, prvi prevodilac mojih stihova na jezik - Geta, Šilera! PEDA: Bravo, konačno objavLJuješ gde hoćeš!… - Ali, da ti kažem… BRANKO (uzima bocu sa police, sipa piće obojici): Ti možeš, uvek, sve da mi kažeš! PEDA: Publikuješ i neke gimnazijske stihove, - nemoj to, posle Oktobarske nagrade, molim te! BRANKO: Poigravam se, čoveče! Ti isti urednici, nekada, odbijali su mi najboLJe pesme, a sada, uzimaju SVE - čiste mi fioke!… (sipa piće, daje)- Ali, popij! PEDA (samo drži čašicu): Nameravaš, čujem, u Zagreb? BRANKO: Moram nekuda da odem!... Da se priberem, pišem!... PEDA: Mnogi su posustali u drugim sredinama, znaš i sam. - Izgubili se… BRANKO: Zagreb me objavLJuje. Nagradjuje… Uostalom, tamo je Evropa. - Krleža. PEDA: Ideš, kažu, po drugi poLJubac!… - Razmisli! BRANKO: Pričaj, pričaj! PEDA: - Konačno, nećeš, više, na Dvor, - na prijeme... BRANKO: Naprotiv, šijem belo odelo, kao ono, Titovo… Pozivaju me – i to, zamisli, sa suprugom! (smeje se.) – Komunisti, očito, uvažavaju moj brak sa BOGINJOM POEZIJE! (Pije.) PEDA: Ali, neki tvoji neosimblisti govore svašta…. BRANKO: Pričaj, pričaj! PEDA: Neću da to čuješ to od mene BRANKO: Pričaj! Ti možeš svašta da mi kažeš! PEDA: Govore kako si dobio Oktobarsku nagradu zahvaLJujući rodoLJubivim pesmama. - Udvoričkim! BRANKO: Jebi ga! Sad i ti ponavLJaš tu priču - podsećaš me na dvorsku ludu. (Pauza.) Takvu priču ne bi podneo ni vladar! PEDA: Ni Princ!... Režimski pesnik, kako te neki označuju. BRANKO: Svi me napadate! PEDA: Ali, čoveče, pevaš o vladaru, veličaš ga! BRANKO: Nije im smetalo kad sam veličao njihove osrednje zbirke. Pevam o onome što cenim u tom Vladaru. PEDA: Upoznaću te sa jednim Titovim saborcem, došao sa Golog otoka, i neka ti kaže - koliko ih je koji se, nikada, neće vratiti... Nije se vratio ni moj otac… BRANKO: Slušaj, kad mi, pesnici, ne bismo videli ovaj svet sa tolikim protivurečnostima, - morali bismo da zanemimo. PEDA: …Tvom ocu je poklonjen život… - ti si im dužnik. BRANKO: Slušaj, veoma dobro znam u kom vremenu uznosim pesmu! I s kojom mukom!... Da, u kom sam postao pesnikom, uprkos prijateLJima – Salijeriima! PEDA: PreosetLJiv si. BRANKO: …Meni je, sada, teže no ikada, - treba da izdržim sve vas Salijerije koji me trujete svakojakim medikamentima. - Nije Majakovski slučajno opominjao: - Drugovi, ne spletkarite!... PEDA: Uvek sam cenio svaki tvoj uspeh, radovao se… - Ali, čemu, sada, još i RAS-ovo izdanje tvoje rodoLJubive poezije (uzima sa stola, čita) – Krv koja svetli, – biliofilsko! – a čuješ i sam šta ti se podmeće! BRANKO: Vadim se, čoveče. U to izdanje, pogledaj, nisam uneo pesmu o vladaru. – Nisam! PEDA: Znam, smeta ti. Neki tvoji neosimbolisti pričaju i kako si pLJunuo na izlog sa Titovim knjigama! I Davičo ih je, već – posavetovao! - da te se klone – jer, sve se prati. BRANKO: Ne mogu oni da mi oproste pesmu o vladaru, boLJa je od onih njihovog moćnika… (kao za sebe) Uh, kad bih mogao da se udaLJim od svega što sam rekao… napisao… PEDA: Nikome to nije uspelo… BRANKO: - Ovaj suludi vek videće još mrtvih pesnika, ako ima pesnika… - Idem! Moram što daLJe odavde! – (za sebe) Samo, još NJen glas da čujem. - NJen…

(M r a k.)

18. PREKASNO JE… Pred zatvorenim vratima Miličina stana. Noć.

BRANKO.

(Zvoni. Duže. StavLJa kLJuč u bravu, zalud. Udara u vrata.)

GLAS MILIČIN (spoLJa): Ko je? BRANKO: Znam da je kasno… Donosim važnu odluku, otvorite! (Pauza.) GLAS MILIČIN (spoLJa): Preklinjem Vas, tiše… - šta će reći susedi… BRANKO: Samo mi Vi možete pomoći… GLAS MILIČIN (spoLJa): Prekasno je. Nemoćna sam. BRANKO: Ako ste u neprilici, - ne štedite me! - Spreman sam na sve!… MILIČIN GLAS (spoLJa): Zar da se iko bavi mnome… - Kako da vam pomognem da me zaboravite? BRANKO: Zebnja koja me obuzima, da li je znak da Vas gubim?… Bio sam uveren, da je lepota naših odnosa u neodoLJivim čarima naše distance… MILIČIN GLAS (spoLJa): Bojim se kako razmišLJate o nama. BRANKO: Stalo mi je do uzdržanosti pred Vašim dostojanstvom. MILIČIN GLAS (spoLJa): Ali, molim Vas… Iskreno želim, da se apsolutno predate sebi i svojoj poeziji? BRANKO: Budite iskreni! Ne prepuštajte me mojim slutnjama - nepogrešive su. – Otvorite!… MILIČIN GLAS (spoLJa): Prekasno je… BRANKO: Novi posetilac je obazriviji - došao je na vreme, zar ne? (Tajac.)

BRANKO: Moćnici! Moćnici… (udara pesnicama u vrata, podje) Posvuda, samo oni. – Oni!… (Podje.)

(Ugasi se svetlo na stepeništu.)

BRANKOV GLAS IZ TMINE: Mrak. Posvuda marak! – (vikne) - Živeo mrak!!!

(Čuju se samo koraci niz stepenište.)

(M r a k. – Dug zvižduk lokomotive i kloparanje voza, u odlasku.)

19. SADA, MOJE PESME TRAŽE MOJU GLAVU Brankov stan, u Zagrebu. Sto, pisaća mašina, nešto malo knjiga. Kroz veliki prozor ocrtava se večernja panorama grada. Svetleća reklama hotela Esplanada.

BRANKO.

BRANKO: Gde sam ja ovo? ZakLJučane ulice… – niodkud vreva, živost… - Tihi, zakopčani LJudi… - Daleko sam, veoma daleko. Ali i ovde, gle, zatekao sam SEBE. Nikad usamLJenijeg… - Onaj moj strah... - da više nikad neću napisati ijednu pesmu, – zar oživLJava? – te se zalud potucam od reči do reči... Ovaj narod, zar je prestao da izmišLJa reči!?... – Ponestaju mi….

(Kuca, dolazi ZLATKO.)

ZLATKO: Brate moj, čekali smo te čitavu uru… Ana i ja, baš, smo žeLJeli da te upoznamo sa prijateLJima. Ana ima drage prijateLJice… BRANKO: Premoren sam. I neka čudna studen, dugo me drži… ZLATKO: Ne moraš mi reći, ali djeluješ mi potišteno? Tjeskobno? – Očito, nešto te ozbiLJno muči… boli… I Ana je to primetila…

BRANKO: Ne zamerite. Imao sam i mučan razgovor o mom zaposlenju u Radio-Zagrebu… ZLATKO: Baš me interesuje. BRANKO: Još je neizvesno… Saradjivaću u literarnoj redakciji… ZLATKO: Raspitivao sam se kada je najboLJe sresti Krležu. Stalno je u Akademiji znanosti i umjetnosti. - Uveče, pak, u kazalištu - kako vele Zagrepčani, zaLJubLJen u svoje drame i u svoju prekrasnu primadonu. BRANKO: Lako ćemo se Krleža i ja sresti… (Pauza.) ZLATKO: Zaista si umoran. OstavLJam te, odmori. Vidimo se, Bog! (Ode.)

(Nastaje DVOJNIK.)

BRANKO: I ovde si sa mnom… Svedok mog poraza, od koga, ne znam, da li ću se ikada oporaviti… DVOJNIK: Tvoji LJubavni jadi… BRANKO: Ima trenutaka kada nas LJubav prema voLJenoj potpuno razgoliti u našoj nemoći. U našem ništavilu… - Užas! DVOJNIK: Diveći se svetu, verovali smo, da smo se izjednačavali sa onim čemu se divio… BRANKO: Sada, kao da je sve podivLJalo, i kidiše na mene. Osećam užasan strah. Kada bih samo mogao nekuda, još daLJe odavde… (Pauza.) - Ili, da se kome poverim, objasnim suštinu mog poraza? DVOJNIK: Kome drugom, no Zlatku… BRANKO: Jedino Petar DŽaDŽić može razumeti moju nemoć i besmisao bez NJe… Samo on zna da Ta žena nije bila tek moja LJubavnica. Već potreba moga duha, - duhovna zaštita i omotač od metafizičke studeni…, koju, evo, već osećam… -Bez Te Divne Žene - ja sam izložen kosmičkoj besmislici, i noći. Moja usamLJenost je, sada, apsolutna. DVOJNIK: Na putu do sebe, možda je i pravi trenutak, za suočenje sa sobom? BRANKO (uzima papir, olovku): Bojim se da govorim…, da pišem. Svaka me reč može ubiti… (seda, piše) “Dragi Petre, sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna... Sada se moja poezija izvrgava u mog najžešćeg neprijateLJa… (ustaje, pluta po odaji.) BRANKOV GLAS (iz zvučnika): Ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Izgubivši Tu ženu, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem...” DVOJNIK: Čemu ta bespomoćna elegičnost?... Predaja?… (BRANKO je opet za stolom, piše.)

BRANKOV GLAS (iz mikrogfona): “Ostala je nesreća… od koje se može napraviti samo nova nesreća… Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro… Ja ću pokušati da živim, mada, ne verujem da ću je nadživeti…” DVOJNIK: Zgužvaj, molim te, taj papir, - baci! - Nisi ni svestan kome se sve ispovedaš! BRANKO (piše): “Dragi prijateLJu, ako želiš da mi pišeš, piši mi o njoj… Šta jede, kako spava, da li ima nazeb… Svaka sitnica o NJoj, za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti…” DVOJNIK: Užas! - Dragi moj, uzvišenija je LJubav prema našoj prelepoj susetki, - našoj Euridici. Ja, i sada, čujem njen glas: -Neka me traži! – i kao tragam za njom. BRANKO: Sve one odlaze… (Sklapa pismo.) DVOJNIK: Ne sklapaj, to pismo! Ne šaLJi! BRANKO: Moram… (Uzima kovertu.) DVOJNIK: Nad tim rečima, pre no i stignu do prijateLJa, - ti bi da piruju tajni čitači pošiLJki! – sve se, danas, prati… – Svoj slom, bol… – zar da, najpre, poveriš tim andjamama, spremnim na svako zlo! BRANKO: - Pod pepelom nesreće, baš bih da znam, ostaje li što?... Ili - sve zgasne?…

(BRANKO stavLJa pismo u kovertu, zatvara.)

(M r a k.)

20. ODRČEM SE… U Kafani Moskva, na Terazijama. Beograd. - Kroz prozor, prekoputa, vidi se reklama NOLIT - DELO.

BRANKO, KONOBAR…

(Branko sam za stolom. Pred njim, par praznih krigli. Dolazi BOŽA.)

BOŽA: E, zdravo! U Beogradu si, čujem, već dva dana, a ne javLJaš se. BRANKO (odmahne rukom): Lutao sam, posvuda… Naravno, sreo sam i sebe… BOŽA: Preturaš po uspomenama. Nekada smo, eno, preko puta, bili u redakciji, kod Daviča. - “Ovo je zrela poezija”, rekao ti je… - Sigurno si ga posetio?... BRANKO: Nisam… Ni DŽaDŽića… BOŽA: Objavio si, vidim, prevode MandeLJštamovih pesama, u Književnim. BRANKO: Sve više nas je izopštenih iz ovoga veka…

(Dolazi LUKIĆ.)

LUKIĆ: O viteže! Dobrodošao! (zagrli Branka) Tražio sam te, na Kalemegdanu, ali nije te bilo medju bronzanim velikanima… BRANKO: Nema, vidim, ni vaših spomenika, a objavili ste tolike zbirke… LUKIĆ (sedne, zgrli Branka): Pa, viteže, kako bratstvo-jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti?! - Baš si se, izgleda, uželeo beogradskih Terazija? BRANKO: Ovde je uvek zanimLJivo: sediš i gledaš kako terazije naginju čas prema Istoku, čas prema Zapadu! LUKIĆ: Vidi se, odavde, dobro, i NOLIT, - redakcija Dela! - Ko dolazi, ko i s kim odlazi. BRANKO: Otišli su…

(Dolaze DANOJLIĆ i ŽILIJEN.

LUKIĆ (dovikne im): Šta je, - neosimbolisti, opet, na okupu!? DANOJLIĆ (skidajući zimski kaput) - U klubu, nikoga od pisaca! Prepoznah samo neke bezbednjake, i kresne mi: - danas je Sveti Sava! – zar da se opet tučemo! ŽILIJEN (ugledavši Branka, tiho Danojliću). – Ne ostaje mi se ovde… - Branka, juče, zateknem, pijanog, kod moje Drage – opet joj se udvarao. DANOJLIĆ (Žilijenu): Ma, daj, - kojoj se ženi on nije udvarao!

(Dolazi PEDA. Zastaje sa ŽILIJENOM)

DANOJLIĆ (prilazeći Lukiću): …Da, i kažem: boLJe, da se udaLJimo, inače, (Branko, sećaš li se?) – letele bi stolice, čaše… BRANKO: Bojite se himne Svetom Savi! Zapevao bih je i da sam usred Zagreba! (ustane, zapeva): Uskliknimo s LJubavLJu SvetiteLJu Savi!…

(KONOBAR hitro pridje, sa beležnicom u ruci.)

KONOBAR: Cenjeni gosti svakako znaju, da je već fajront. Ali, uslužiću vas. LUKIĆ: Naš uvaženi gospon iz Zagreba - bi da nastavi himnu… Ili, to, noćas, nije preporučLJivo?… KONOBAR: Cenjenog laureata gostio sam toliko puta! - Izvolite! LUKIĆ (uz smeh): O, beležnice su vam pune njegovih “naruDŽbina”? BRANKO: Piće za sve! Meni - duplu kafu, molim!

(ŽILIJEN i PEDA prilaze BRANKU. PEDA ga zagrli. ŽILIJEN je uzdržan. )

BRANKO: O, mi se poznajemo, zar ne? ŽILIJEN: Bili smo na nekoj naslovnoj strani... BRANKO: Da, bio sam duboko iza vaših ledja. ŽILIJEN: Čujem, Zagreb je nagradio Andjela! Bravo! – I tamo ste jedan od vodećih pesnika! – Znači, i tamo, poništavate celu pesničku generaciju?… BOŽA (upada): Žilijen, prekini! - Branko, objavio si nove stihove. – DŽaDŽić kaže: Opet, onaj pravi Branko.

BRANKO: Ništa novo, “…Jasnost više nema šta da kaže - nečitak je svet”! ŽILIJEN: Laureat je, sigurno, predao nove zbirke izdavačima u Zagrebu, a sada će i ovde, zar ne??… BRANKO: - Koga, danas, zanima nečija poetska misao! Senzibilitet!... ŽILIJEN: Pardon! Nagradjeni ste za knjigu refleksivne poezije! BRANKO (fiksirajući Žilijena): Ali, kako neki kažu - zahvaLJujući rodoLJubivoj poeziji! - Zar ne, Predraže Žarkoviću?! (Smeje se.) PEDA: Izvini… Ali, tu priču sam čuo od… (Obori glavu, naglo ode.) BRANKO (gledajućiu Žilijena): Pa, drugovi, boLJe da priču čujem, izvorno!

(Pauza.)

BOŽA: Daj, Branko, ne zlostavLJaj nas!... Znaš i sam… DANOJLIĆ: Evo, priznajem, govorio sam: - Brankovim odlaskom, književni život Beograda postao je nezanimLJiv - blizak mrtvilu… ŽILIJEN: O, tek će oživeti! Zadužbina RAS objavila je Brankove rodoLJubive pesme - kao bibliofilsko izdanje! Sa pesnikovim potpisom! DANOJLIĆ: Brankova rodoLJubiva to i zaslužuje. ŽILIJEN: Ali, tako ugledno izdanje ne sadrži i NEKE pesme! - Ni onu o vodji - TITO!?... Neki će, svakako, pitati: - Zašto? BRANKO: Čim izadje iz pesnika, ne rekoh li, - pesma živi vlastiti život! ŽILIJEN: Razvijaš tu tezu, koja je pre - smišLJeno odricanje! BRANKO: Pesmu treba prepustiti njenoj izdržLJivosti, kroz vreme. Pesnik može i zasmetati svojoj pesmi… ŽILIJEN: Ali, i obrnuto, zar ne?!

(Kratku pauzu, prekida nagli dolazak V. RADIČEVIĆA. Tajac. Začuju se akordi iz Betovenove “Sudbinske”. - BRANKO i daLJe fiksira ŽILIJENA.)

B. V. RADIČEVIĆ: Branko, imenjače, dobrodošao! Još nisi dao Bećkoviću saglasnost za onaj intervju. Možeš ga i dopuniti! Ili dati - nov iskaz! - Duga ti je otvorena - čekam!

(Tajac.)

BRANKO (gledajući Žilijena): Imam NOV iskaz, NAJNOVIJI! – Konobar, - parče papira, molim! KONOBAR i ŽILIJEN: - Odmah! Odmah! ŽILIJEN (otevši beležnicu od Konobara, istrže par listova, daje Branku) – Izvolite!

(BRANKO ode za poseban sto. ZamišLJen je, nad papirom, sa prstima u kosi, koja mu pokriva lice.)

ŽILIJEN (deleći listove ostalima) Izvolite! Samo se poslužite! LUKIĆ (uzimajući): Neka nova igra? ŽILIJEN: Uzmite!... Pišite!... Bez ikakvih obaveza! BOŽA (odgurnuvši papir): Skloni mi se! DANOJLIĆ: (uzimajući): Ali, o čemu? ŽILIJEN: Tema je slobodna! – (uzima Brankov šešir, spreman da primi njihove ispise.)

(Nastaje, pojavi se DVOJNIK, stojeći kraj BRANKA. Svi, zanemeli, gužvaju papire i ispuštaju na pod. Gledaju prema BRANKU, koji počinje da piše.)

BRANKOV GLAS (iz zvučnika): “Pre svega zahvaLJujem se Dugi i mome prijateLJu Branku V. Radičeviću, koji mi omogućuju…

(DVOJNIK, nad BRANKOM, prati šta piše.)

BRANKOV GLAS (iz zvučnika): …Da oglasim ono što bi ostali smatrali za ludost, duševnu pomućenost. Ili, još gore, za lažnu megalomansku skromnost, glumu, neiskrenost… DVOJNIK (Branku): Hej, šta smeraš?! BRANKOV GLAS (iz zvučnika): Želim da se zna, da sam ja raščistio

sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina… DVOJNIK (Branku): “Naškrabao” - niko ti to neće uzeti za ozbiLJno!

(V. RADIČEVIĆ pridje BRANKU i prati šta piše.)

BRANKOV GLAS (iz zvučnika): - Odričem se: knjige: Uzalud je budim, zbirke: Poreklo nade. - Odričem se i zajedničke zbirke Smrću protiv smrti. BRANKO (za sebe): Moram. Neka mi oprosti Blažo Šćepanović. BRANKOV GLAS (iz zvučnika): …I knjige: Vatra i ništa. DVOJNIK (Branku): I nagradjene!? - Skrnaviš ovaj SVETI SAVIN DAN! – Svoje pesme!… BRANKO: Neka izdrže! DVOJNIK: Povredićeš i čitaoce – one koji ih kazuju naizust, - navode, šapuću… BRANKO (za sebe): Samo ko razume mračnog pesnika Heraklita, - shvatiće kakve bih sve užasne suprotnosti da izmirim… DVOJNIK (Branku): Previše si umoran. Izmučen… BRANKO: Moj pad… u stvarnost, - ha!… DVOJNIK: A tvoj put do sebe, VELIKOG SEBE?... BRANKO (za sebe): Svakim čitanjem, pesma živi…, - zalazi u budućnost! – zar to nije i pesnikov hod do sebe?! Velikog sebe! (pruža ispisani papir B. V. RADIČEVIĆU.)

(DVOJNIK, nezadovoLJan, okrene se, osami po strani.)

B. V. RADIČEVIĆ (pročitavši papir): Jesi li siguran… Ostaješ pri svemu čega si se, ovde, odrekao?

(BRANKO, oborene glave, ćuti.)

DANOJLIĆ, BOŽA: - “Odrekao”! - Branko?!… LUKIĆ: Viteže?! BRANKO (dignute glave): Tek ću pisati - verujem u PREJAKU REČ - u njen PLAMEN! - Treba mi, samo, vreme!...

(Velika kazaLJka sunčevog sata okreće se preko cele scene.)

BRANKO: …Vreme mi treba!...

(Dolazi DRAGA.)

BRANKO: O, naša prelepa Draga! (prilazi joj, nesiguran na nogama. LJubi joj ruku.) Presrećan sam što Vas vidim – hvala vam!

(Prilazi im ŽILIJEN. BRANKO bi da je svakako poLJubi. DRAGA se istrgne i ošamari ga. BRANKO joj uhvati, drži ruku…).

ŽILIJEN: Ostavi je na miru! Nije ona plen ni za čije razvratne požude! (Udari Branka pesnicom u lice, u stomak. Zgrabi DRAGINU ruku. – Ode sa Dragom.)

(BRANKO, krvave slepoočnice, povija se i pada na sto. Hitro mu prilaze BOŽA, LUKIĆ, DANOJLIĆ… - pridižu ga.)

BRANKO: - Zar lepoj ženi ne reći - prave reči!?...

(M r a k. – Dramatični zvižduk lokomotive i kloparanje voza, u odlasku.)

21.

ČIJE MI TO RUKE STAVLJAJU OMČU? Periferija Zagreba. Noć. Obrisi samostana Ksaver i vrhovi ksaverske šume.

(Fijukanje vetra. Čuju se koraci i mumlanje.)

BRANKOV GLAS: - Šuma… Prepoznajem li to Ksaver?… Čujem i nečije korake? - Nije li to ona šuma koja je pojela nebo? Iz koje kad izadjoh, videh - da nisam izašao?… Da su me zveri pojele?…

(Začuje se stravičan lavež. Režanje. mumlanje, koraci.)

BRANKO: Čije mi to ruke stavLJaju omču oko vrata - moje ili tudje?... Čije?

(Preglasno lomLJenje grana, grančica…)

BRANKO: – Čije me to ruke vešaju?... – O, i drvo je reklo: – Nemoj!... – Sunce moje belo!...

(Velika senka sunčevog sata okreće se, kruži preko cele scene, preko rampe.)

BRANKO: …Ne ostavLJaj me, svete!... Ne idi, naivna lasto!…

(BLJesak jutarnjeg svetla. BRANKO, obešen o tanku granu, sa kolenom na zemLJi. U zimskom kaputu. Beli šal. Sa šeširom na glavi. DVOJNIK, odeven kao BRANKO, u sivom. Kraj BRANKOVIH nogu. Velika senka sunčevog sata je usporena. Staje.)

BRANKOV GLAS: Najzad sam dovoLJno mrtav – ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom – nema šta da se voli. Neka niče cveće iz proklete zemLJe…

(DVOJNIK ustaje. U rukama, sa par BRANKOVIH knjiga, lagano podje. Zastane. Podignute glave, prihvata vedrinu dana na svom licu. Ali, i čvršće drži knjige kao pred kakvim iskušenjima. Podje. - Pokreće se i velika senka sunčevog sata.)

(K R A J D R A M E.)