ФАКУЛТЕТ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ДИПЛОМИРАНИХ ПРАВНИКА И ДИПЛОМИРАНИХ ЕКОНОМИСТА

ЗА РУКОВОДЕЋЕ КАДРОВЕ ПРИВРЕДНА АКАДЕМИЈА - НОВИ САД

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: ОСНОВИ СУДСКОГ ПОСТУПКА

ПРЕСУДА У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

Ментор: Студент: Проф. др Драган Голијан Број индекса

Чачак, новембар 2010. године

Садржај

I УВОД 2

1. ПРЕСУДЕ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ 2

1.1. Дефинисање предмета оптужбе и предмета пресуде 2

1.2. Материјал на коме се заснива пресуда 3

1.3.Врсте пресуда

3

1.4. Изрицање, објављивање, писмена израда и достављање пресуде 6

1.5. Појам правних лекова 6

2. РЕДОВНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ 8

2.1. Жалба на кривичну пресуду првостепеног суда  8

2.2. Жалба на пресуду другостепеног суда 11

2.3. Жалба на решење 12

3. ВАНРЕДНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ 13

3.1. Понављање кривичног поступка 14

3.2. Захтев за заштиту законитости 15

3.3. Ванредно ублажавање казне 17

3.4. Захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде 18

I I ЗАКЉУЧАК 19

I I I ЛИТЕРАТУРА 20

1

I УВОД

Право на правично суђење представља основни елемент демократског друштва и владавине права и регулисано је чланом 6. Конвенције о заштити људских права и основних слобода: Свако, током одлучивања о његовим правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.

Пресуда се изриче јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странке, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима када би јавност могла да наштети интересима правде.

Образложење пресуде је важан део преуде и ако оно недостаје, или је нејасно, или противречно, то је недостатак због чега се пресуда мора укинути. Пресуда се може односити само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној, односно на главном претресу измењеној или проширеној оптужници. Суд заснива пресуду само на доказима који су изведени на главном претресу. Суд је дужан да савесно оцени сваки доказ појединачно и у вези са осталим доказима и да на основу такве оцене изведе закључак да ли је нека чињеница утврђена. Пресудом се оптужба одбија или се оптужени ослобађа од оптужбе или се оглашава кривим. Ако оптужба обухвата више кривичних дела, у пресуди ће се изрећи да ли се и за које дело оптужба одбија или се оптужени ослобађа од оптужбе или се оглашава кривим.

Систем правних лекова установљен Закоником о кривичном поступку, теоријски је валидан, једноставан и кохерентан систем, а овлашћеним лицима која имају право на правни лек доступан је за пуну заштиту њихових права и на закону заснованих интереса. Систем правних лекова у целини и регулатива правних лекова појединачно, одговара међународним стандардима, а у појединим сегментима и надмашује зајемчени минимум у међународним документима о људским правима. Тако позитивна оцена не би се могла изрећи и за Повељу о људским правима, нарочито ако се има у виду регулатива принципа не бис ин идем, као значајне гарантије правне сигурности грађана, и одсуство реалних граница права на правно средство. Због посредног или непосредног утицаја организације правосудних органа на систем и уређење правних лекова, непостојање једне глобалне концепције реформе правосудног система у целини, уз садејство експанзије посебних кривичних поступака, осим тешкоћа које парцијалном и неусклађеном реглементацијом изазива у пракси и што функционисање кривичног правосуђа непотребно компликује, негативно се одражава и на остваривања права на правни лек и делотворност права на одбрану...

Из увода се може сагледати да ће главна тема овог семинарског рада бити пресуде у кривичном поступку као најважнији процесни акти и правни лекови који проистичу након доношења пресуда.

1. ПРЕСУДЕ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

Основни предмет кривичне пресуде је кривично дело стављено оптужним актом на терет оптуженом.

1.1. Дефинисање предмета оптужбе и предмета пресуде

2

Оптужба индивидуализира кривичну ствар коју износи пред суд у два правца: чињенично и правно. Чињеничном основицом оптужбе одређује се личност којој треба да се суди и догађај о коме треба да се суди. Правном основицом оптужбе тужилац износи мишљење како правно треба квалификовати дело оптуженог. Пресуда треба да буде одговор на питање које је оптужба поставила суду. Због тога између предмета оптужбе и предмета пресуде мора да постоји подударност (идентитет, истоветност).1 Идентитет између оптужбе и пресуде мора постојати у погледу обима: Пресуда мора да исцрпе у потпуности предмет оптужбе, тј. мора садржавати одлуку у погледу сваке тачке оптужбе, онакву каква одговара стању ствари. Пресуда се мора кретати у границама оптужбе тако да исцрпи оптужбу, а да је не прекорачи. Идентитет између оптужбе и пресуде мора постојати и у погледу садржине: Пресуда се не може упуштати у суштинско расправљање ствари, ако дође до измене чињеничне основице оптужбе на главном претресу у погледу дела, а те измене не буду обухваћене измењеном или проширеном оптужбом. Ван питања идентилета оптужбе и пресуде јавља се питање идентитета кривичних тужби односно кривичних дела обухваћених њима. Подигнута кривична тужба се разликује по неким својим елементима од других кривичних тужби, и ти елементи омогућавају да се тужба идентификује, тј. упореди са другим тужбама у циљу утврђивања да ли су истоветне или конексне.2 Питање идентитета кривичних дела јавља се и код забране преиначења на горе, код доношења пресуде којом се оптужба одбија због правноснажно пресуђене ствари и код понављања кривичног поступка итд. Захтев идентитета чињеничне основице оптужбе и пресуде заснива се у првом реду на околности да је кривични поступак постављен на оптужном начелу. Свако кривично гоњење онога што није обухваћено оптужбом је гоњење без тужиоца, а таквог гоњења у оптужном поступку не може бити, уколико за поједине случајеве у закону не би било одређено друкчије. Обухватање новог чињеничног стања без измене или проширења оптужбе, с једне стране значи суђење без оптужбе, а с друге стране неисцрпљивање оптужбе. Очување идентитета предмета оптужбе и пресуде, осим наведеног начелног разлога захтевају и важни практични разлози: Оптужени не може да се брани ако му није предочена формална оптужба са јасно формулисаним и одређеним чињеничним стањем. Формулисање оптужбе и њено предочавање оптуженом пре излажења на главни претрес, губи свој разлог ако суд може да суди без формулисања нове формалне оптужнице односно измене или допуне првобитне оптужнице, узимајући за чињеничну основицу своје пресуде једну од многобројних чињеничних конструкција које се могу извући из стања изложеног на главном претресу. Без формулисања оптужбе, оптужени не зна на којој ће се чињеничној конструкцији суд задржати да би могао од ње да се брани.

1.2. Материјал на коме се заснива пресуда

У погледу предмета расправљања суд је везан садржином оптужнице. У погледу чињеница и доказа, суд је везан садржином главног претреса. Суд заснива пресуду само на чињеницама и доказима који су изнесени на главном претресу. Подлога за доношење пресуде не могу бити оне чињенице или докази који се налазе у списима, а на главном претресу нису изнети и претресени, нити изјаве и саопштења странака ван главног претреса, лична сазнања чланова већа стечена ван главног претреса итд.

1.3. Врсте пресуда

Кривична пресуда решава три основна питања:3

1 Шкулић, М.: Коментар законика о кривичном поступку, стр. 1032 Јекић З.: Кривично процесно право - посебни део, стр. 313 Шкулић, М.: Коментар законика о кривичном поступку, стр. 112

3

1. Прво питање се поставља у свакој кривичној ствари и састоји се у испитивању постојања услова за вођење поступка односно испитивања да ли не постоје сметње за вођење поступка. Ако ти услови не постоје или ако се те сметње не могу отклонити, суд доноси пресуду којом се оптужба одбија. Таквом пресудом окончава се ток кривичног поступка без изјашњавања о основаности или неоснованости кривичног захтева садржаног у оптужници, пресуда се задржава на једном спољњем формалном елементу и констатује да постоје сметње да се упусти у расматрање по суштини, па обуставља ток поступка. Обустављање може бити релативно, само пред судом пред којим је поступак започет (ненадлежност) или само док се испуне потребни услови (нпр. недостатак предлога овлашћеног лица за гоњење), тако да тужба може бити поднета поново пред другим судом, односно пред истим судом кад се испуне услови. Обустављање може бити и апсолутно: пред тим и пред сваким другим судом. Пресуда којом се оптужба одбија је формална (процесна) пресуда јер се њом констатује да не постоје претпоставке да би се упустило у суђење саме ствари. Формална пресуда је само једна: пресуда којом се оптужба одбија.

2. Даље питање у које се суд упушта тек ако је на претходно позитивно одговорио, је питање постојања кривичног дела које се оптуженом ставља на терет, питање да ли је оптужени учинилац, и питање кривичне одговорности. Ако на било које од ових питања одговори одречно суд доноси ослобађајућу пресуду. Ако на ова питања одговори потврдно, суд доноси пресуду којом се оптужени оглашава кривим и упушта се у треће основно питање: одлучивање о санкцији, а резултат тог одлучивања може бити или изрицање санкције, при чему суд индивидуализира санкцију прилагодавајући је виности и опасности учиниоца, или под законским условима ослобађа од казне, на тај начин што констатује да нема потребе за изрицањем санкције и поред утврђеног кривичног дела, учиниоштва и кривичне одговорности.

3. Правило је да се кривичном пресудом ствар расправља дефинитивно и коначно. Неке пресуде ипак носе известан карактер привремености. Поновиће се обавезно кривични поступак завршен осуђујућом пресудом изреченом према одбеглом лицу у одсуству чим наступи могућност да му се поново суди у присуству. Новом пресудом ставља се ранија пресуда ван снаге. Пресуда не може бити алтернативна већ по томе што ни оптужба не може бити алтернативна, суд мора сумњу која се јави на главном претресу да разреши у једном смислу, било да се она односи на кривично дело било да се односи на друге околности (олакшавне или отежавajуће).

Пресуда којом се оптужба одбија - Пресудом којом се оптужба одбија суд се не упушта у расправљање саме ствари. Суд утврђује да постоје правне сметње да се о тој ствари суди, или да постоје правне сметње да тај суд о тој ствари суди. Главни претрес се не заказује, већ се поступак обуставља решењем, ако чињенице које служе за одбијање оптужбе буду сазнате пре почетка главног претреса. О свим пролазним сметњама које доводе до одбијања оптужбе, суд води рачуна по сиужбеној дужности. Пресуду којом се оптужба одбија суд доноси ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење, показује да је ово набрајање примера ради и да обухватајући најчешће случајеве не искључује и друге ненабројане.

Пресуда којом се оптужени ослобађа од оптужбе - Пресуда којом се оптужени ослобађа, односно оглашава невивим расправља се предмет суђења у суштини и утврђује непостојање права заједнице да у конкретном случају примени кривични закон. Процесна претпоставка невиности је тзв. привремена претпоставка која вреди док се супротно не докаже. Оптужени је ослобођен терета доказивања. У том смислу терет доказивања супротно од оног што предвиђа претпоставка невиности је на тужиоцу. Узима се да се претпоставка невиности не односи само на кривицу већ и на све друге елементе који стоје у межусобној вези у појму кривичног дела. Оптужени није дужан доказивати своју невиност и терет доказивања лежи на супротној страни - тужиоцу.

4

У кривичном поступку када тужилац није ван сваке разумне сумње успео доказати постојање кривичног дела и кривичне одговорности на страни оптуженог тада првостепеном суду ништа друго не преостаје него да услед недостатка доказа или неких других ваљаних разлога ослободи од оптужбе оптуженог. При томе се напомиње да се ослобајућа пресуда мора донети не само кад је суд уверен у невиност оптуженог, него и у ситуацији кад није уверен ни у његову кривицу, нити у његову невиност, али у сумњи мора ићи у корист оптуженог, јер га на то изричито обавезује. Другим речима, свака ситуација у којој се јавља и најмања сумња у вези са доказом мора ићи у прилог оптуженом. Нведене пресуде називају материјалним, суштинским, супстанцијалним, у меритуму, у самој ствари и сл. Таква класификација пресуда дата је и у ЗКП-у. Ако оптужени одговара за више кривичних дела иста пресуда може бити у појединим деловима пресуда којом се оптужба одбија, у другим ослобађајућа, а у трећим пресуда којом се оптужени оглашава кривим. Исто то бива и кад је поступком обухваћено више окривљених.

Пресуда којом се оптужени оглашава кривим - Пресудом којом се оптужени оглашава кривим, суд признаје основаност кривичног захтева који је постављен кривичном тужбом и оглашава оптуженог кривим, уз одредивање санкције која одговара оптужениковој одговорности или без тога. Појам пресуде којом се оптужени оглашава кривим шири је од појма осудујуће пресуде, и обухвата како случајеве где је поред утврђивања кривичне одговорности изречена казна и евцнтуално мера безбедности, и случајеве где је утврђена кривична одговомост уз ослободење оптуженог од сваке казне на основу одредаба материјалног кривичног закона. У оваквим случајевима се не може ићи на ослобађајућу пресуду. Колико је нелогично не изрећи у осудној пресуди казну, још је нелогичније у ослобађајућој пресуди констатовати кривицу и надовезати све последице осим казне, које се налазе иначе само у осуђујућој пресуди.

Садржина пресуде којом се оптужени оглашава кривим је одређена у чл. 331, али пресуда нема чврсту и непроменљиву садржину, и може садржавати и друге диспозиције које су предвиђене посебним прописима, или се покажу потребним. Изречена пресуда којом се оптужени оглашава кривим садржи:

Законски назив кривичног дела и које су одредбе кривичног закона примењене. То је правни опис дела. Назив кривичног дела ће се унети у диспозитив пресуде ако је кривичном делу у закону дат посебан назив, иначе ће се дело означити као дело из одређене одредбе закона. Означавање одредаба кривичног закона које су примењене (не само одредаба Кривичног законика) не значи само означавање одредаба кривичног закона под које је подведена инкриминисана радња. већ и цсталих одредаба које су примењене при доношењу пресуде.

На какву се казну оптужени осуђује, или се по одредбама кривичног закона ослобађа казне. У питању су главне и споредне казне, њихова врста и мера (трајање односно износ). Ако су у питању кривична дела у стицају у диспозитив се уноси казна утврђена за свако поједино кривично дело, а затим казна која је изречена за сва дела у стицају. Материјално-правни прописи о одмеравању казне узимају се из Кривичног законика. Поред условног изрицања казне, одлука о условној осуди садржи одређивање рока на које је одложено извршење, евентуално одредивање услова накнаде штете проузроковане кривичним делом или услова враћања имовинске користи до које се дошло извршењем кривичног дела и рока за накнаду, у законом предвиђеним случајевима и условљавање испуњењем других обавеза и одредбу о опозивању раније условне осуде.

О кривичној одговорности оптуженог се може расправљати тек ако су испуњени правни и логички услови да се расправљању тог питања може приступити. С друге стране, суд се при утврђивању редоследа питања која треба да расправи, у крајњој линији утврђивања основа ослобођења, мора држати напред поменутог правно и логички нужног редоследа, без обзира што би такав редослед могао значити моралну штету за оптуженог. Суд утврђује да ли је дело учињено и да ли је кривично, и ако дође до негативног

5

закључка изрећи ће ослобођење, иако би оптужени имао моралног интереса да пресуда утврди да он уопште није учинилац. Кривични поступак постоји ради задовољења једног јавног интереса: остварења заштите друштва од кривичних дела, и једног у исто време јавног и индивидуалног интереса: обезбеђења да невино лице не буде осуђено, а да кривом заслужена казна буде изречена саобразно закону. Ослобађајућа пресуда, сем клаузуле о ослобођењу са описом кривичног дела може садржавати још само одлуку о трошковима и одлуку о упуту на парницу. Образложење ове пресуде садржи разлоге на основу којих се пресуда изриче. Према оптуженом, ослобођеном због неурачунљивости који је опасан за своју околину, може се посебним решењем на предлог јавног тужиоца и у посебном поступку, изрећи мера безбедности упућивања у завод за чување или лечење. Самом ослобађајућом пресудом се о томе не одлучује.

1.4. Изрицање, објављивање, писмена израда и достављање пресуде

Суд треба по завршетку главног претреса истог дана да изрекне пресуду, а ако то није могуће најдаље за три дана. Пресуда се изриче у име народа. До одлагања изрицања пресуде долази кад оптужница садржи већи број кривичних дела, или се односи на више оптужених, или су сама кривична дела сложена, тако да изрицање није могуће одмах по завршетку главног претреса. Ограничавање овог рока на три дана није искључиво одредба процесне дисциплине или убрзања поступка, већ и одредба намењена остварењу начела непосредности, које захтева континуитет у поступку.

Битна садржина изречене пресуде уноси се у записник о главном претресу. У битну садржину улази породично и рођено име оптуженог, назначење да ли се пресудом оптужба одбија или се оптужени ослобађа од оптужбе или се оглашава кривим, а ако је у питању пресуда којом се оптужени оглашава кривим, у записник о главном претресу се уносе и подаци. Изрека пресуде се увек уноси у записник, јер председник већа приликом објављивања пресуде »чита изреку« пресуде.

За објављивање пресуде постоје посебне одредбе поред опште одредбе. Објављивање пресуде састоји се у томе што председник већа, са већем у пуном саставу (где долази и записничар) јавно чита изреку пресуде и саопштава укратко разлоге пресуде у присуству странака, њихових законских заступника, пуномоћника и бранилаца. Из овог начина објављивања излази да изрека пресуде мора бити у сваком случају писмено састављена пре објављивања, а објављивање се врши читањем да би се имала сигурна садржина онога што је објављено. Објављивање пресуде се врши и онда кад поменута лица нису присутна. Странке немају формалну обавезу да присуствују објављивању пресуде ни у оним случајевима кад је њихово присуствовање главном претресу обавезно, и то неприсуствовање не повлачи никакве штетне последице. Суд у записнику о главном претресу бележи, да ли је пресуду објавио и да ли је објавио јавно, али не бележи, јер то нема никаквог значаја, да ли је и ко од заинтересованих лица био присутан објављивању.

Упућивање странака о праву на жалбу, значи указивање на саму могућност жалбе, рок у коме се подноси, коме се изјављује, коме се подноси, у коликом броју примерака, са евентуалним упућивањем у погледу таксе. Странке (осим јавног тужиоца и браниоца) добијају осим тога писмени упут о правном леку приликом достављања овереног преписа пресуде. Упут при објављивању пресуде је потребан јер се странке већ у том моменту могу одрећи жалбе. Објављивањем пресуде завршава се главни претрес у ширем смислу, у ствари заседање.

1.5. Појам правних лекова

Значај процесне фазе правних лекова је у томе што до поновног испитивања судске одлуке и њеног евентуалног укидања или измене не може доћи ван поступка правних лекова, ни по пристанку или сагласности странака, ни по службеној дужности. Изузетак

6

од правила да суд не може мењати своју одлуку и да се одлука не може мењати ван поступка правних лекова, постоји само за неке групе одлука дефинисаних у ЗКП-у.

Процесни стадијум поступка по правним лековима је даље развијање истог процесног односа који је текао пред првостепеним судом, не нови процесни однос: поступак тече на основу исте оптужбе, процесни предмет је исти, процесне радње из претходног стадијума служе и у стадијуму правних лекова, иако је фаза правних лекова иначе аутономна: има свој суд, своју одлуку, своје трошкове, захтева испуњење извесних претпоставки итд. При одлучивању у поступку правних лекова непосредно се испитује основаност правног лека у односу на одлуку и правилност донете одлуке, док се у крајњој линији одлучује о основном предмету процеса.

Странкама и другим лицима која учествују у поступку, прописима су стављена на располагање средства ради остварења и заштите њихових права и интереса признатих законом. Различита по својим називима (оптужница, захтев за повраћај у пређашње стање, жалба на пресуду, приговор против оптужнице итд.) и по својим непосредним циљевима, сва та средства чине јединствену категорију правних средстава, која обухватају свако процесно средство напада и одбране.

Из категорије правних средстава издвајају се правни лекови. Правни лекови су процесне радње, којима странке или друга овлашћена лица у поступку, побијају одлуку коју сматрају неправилном или незаконитом, и траже да је суд правног лека пошто утврди основаност њихових навода, измени или укине својом одлуком.4 Правни лекови се разликују од осталих правних средстава по томе, што су управљени против одлука суда односно других органа који спроводе поступак.

Основно оправдање правних лекова је у стварању могућности да се дође до правилније и законитије одлуке. Упркос бризи за правилно суђење у првом степену, међу донетим одлукама постоји знатан броз незаконитих или неправилних. Постојање таквих одлука представља ризик урођен функционисању правосуђа који се не може избећи: утврђивање чињеница је логичко-психолошки рад, а примена закона на утврдену чињеничну ситуацију, уколико се ради о одмеравању санкције, је давање суда о једној друштвеној појави. У оба правца погрешке или бар различита гледишта су могућа.

Незаконите или неправилне одлуке настају и због незнања, неспособности или недозвољених радњи судије,5 и због пеоптерећености суда. До таквих одлука долази и због пропуштања иии недозвољених радњи странака или других лица која учествују у поступку. Управо у овој неминовности грешака и императивној друштвеној етичкој потреби да грешке буду исправљене, лежи правно оправдање и циљ правних лекова. Даљи циљ (и оправдање) правних лекова лежи у њиховом доприносу уједначавању судске праксе у схватању појединих института материјалног и процесног кривичног права и у погледу уједначавања казнене политике. Основна деоба правних лекова је деоба на редовне правне лекове и ванредне правне лекове.

Редовни правни лекови су управљени против одлука које још нису стекле правну снагу у циљу да се спречи ступање одлуке на правну снагу у оној садржини коју јој је дао први суд, и изазове доношење нове одлуке вишег суда.

Ванредни правни лекови су управљени против одлука које су већ стекле правну снагу. Ванредним правним лаковима, из специфичних разлога посебно одређених у закону, се тражи да се поново расправља о кривичној ствари која је већ правноснажно расправљена. Деоба правних лекова се некад врши према њиховом утицају на извршење одлуке која се побија (правни лекови са суспензивним и несуспензивним дејством), према органу пред кога правни лек износи ствар на решавање (правни лек са деволутивним и

4 Јекић З.: Кривично процесно право - посебни део, стр. 425 У стручној књижевностт се скоро искључиво мисли на ову врсту узрока. Тако Гаррауд каже »судије су људи, изложени упркос њиховој култури, васпитању и начину регрутовања, незнању које је извор грешака, и слабостима које су извор неправичности«. Говорећи о правним лековима Доннедиеу де Вабрес каже: »Elles procurent aux Justiciables une garantie contre les defaillance possibles de la science ou de la conscience du Juge«. Преузето од Јекић З.: Кривично процесно право - посебни део, стр. 44

7

недеволутивним дејством) или према обиму до кога се може ићи у испитивању одлуке поводом правног лека у вишем степену.

2. РЕДОВНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ

По завршеној фази суђења у првом степену, долази фаза поступка суђења у даљим степенима условљена употребом правног лека. Због тога је то могућа али не и обавезна фаза кривичног поступка: од воље лица овлашћеног на употребу правног лека зависи да ли ће те фазе бити. Разматрање првостепене одлуке по службеној дужности је у начелу непотребно, јер у савременом кривичном поступку постоје, једна према другој, две странке, које брину о својим интересима, и мала је могућност да одлука погрешна на штету једне странке остане без њеног правног лека.

Редован правни лек који се може уложити против судских одлука донетих упрвостепеном кривичном поступку је жалба.

2.1. Жалба на кривичну пресуду првостепеног суда 

Жалба као редован правни лек је посебан институт кривичног процесног права који има двоструку функцију: представља право одређених лица да траже преиспитивање судских одлука и средство за активно стицање правноснажности тих одлука. 

Основна особеност жалбе је да се улаже против неправноснажних судских одлука и да има увек суспензивно дејство, односно да одлаже извршење пресуде.

Титулари права на жалбу су само одређена лица, између којих постоји разлика која се огледа у томе да ли им то право припада безусловно или под одређеним условима, у карактеру жалбе коју улажу, као и у ставу оптуженог према онима који улажу жалбу у његову корист. Право да уложе жалбу имају странке, бранилац, законски заступник оптуженог и оштећени. У корист оптуженог жалбу могу изјавити и његов брачни друг, сродник по крви у правој линији, усвојилац, усвојеник, брат, сестра, хранилац и лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници. 

«У корист оптуженог» значи да мора постојати правни интерес за изјављивање жалбе који се огледа у томе да се жалбом пресуда напада како би она постала повољнија за оптуженог. Дакле, може се поставити питање постојања правног интереса, односно дозвољености жалбе било ког од горе наведених лица у случају ослобајуће пресуде. Многи су мишљења да сама по себи ослобађајућа пресуда не лишава оптуженог права да уложи жалбу, али само ако би се као циљ жалбе поставило то да се оптужени ослободи по основу који је бољи по њега. На пример, ако је ослубађајућа пресуда донета због застарелости кривичног гоњења, оптужени би је свакако могао нападати уколико сматра да нема доказа да је кривично дело учинио, јер је то за њега свакако повољнији основ ослобођења, у супротном увек би се постављало питање да ли га је заиста и учинио.

Наведена лица као титулари права на жалбу исту могу изјавити без посебног овлашћења оптуженог, али то не могу учинити против његове воље, изузев ако је осуђен на казну затвора од тридесет до четрдесет година. Међутим, као занимљива може се појавити ситуација да је одбрана оптуженог у току главног претреса супротна жалбеним наводима његовог браниоца, у ком случају тај део жалбе морао би се третирати као део који је изјављен против воље оптуженог.

Јавни тужилац може изјавити жалбу како на штету тако и у корист оптуженог. Он има најпотпуније право на жалбу с обзиром да је и заштитиник законитости. Оно што је занимљиво, јавни тужилац не може изјавити жалбу на одлуку о имовинсоправном захтеву јер нема овлашћење да тај интерес заступа у току поступка и на главном претресу, те га не може заступати ни у жалбеном поступку. Међутим, постоје мишљења која заступају тезу да би се ова одлука могла напасти посрдно од стране јавног тужиоца тако што би као

8

основ побијања била истицана битна повреда одредаба кривичног поступка која би се огледала у томе да уопште није донета одлука о имовинскоправном захтеву или да је изречено упућивање на парницу иако су били испуњени услови за одлуку у меритуму.

Ограничено право на улагање жалбе има оштећени и лице чији је предмет одузет пресудом, односно лице од кога је одузета имовинска корист прибављена кривичним делом. Ово право имају кривичнопроцесни субјекти којима право на жалбу припада под извесним ограничењима која се могу односити на одређене услове или на обим њиховог овлашћења. Оштећени по правилу жалбу изјављује само због одлуке о трошковма кривичног поступка, али само изузетно он може изјавити жалбу због свих основа из којих се пресуда може побијати, али само онда ако је јавни тужилац преузео гоњење од њега као тужиоца (редовни поступак), или у случају да је на главном претресу заступао предлог државног тужиоца, који уредно позван није дошао на главни претрес.

Тужилац и оштећени могу да се одрекну од права на жалбу почев од објављивања пресуде до истека рока за изјаву жалбе. Оптужени може да се одрекне права на жалбу само пошто му је пресуда достављена. Пре тога, оптужени се може одрећи права на жалбу ако су се тужилац и оштећени, кад има право да изјави жалбу због свих основа, одрекли права на жалбу, осим ако би отпужени по пресуди имао да издржава казну затвора.

Што се тиче одустанка од жалбе, сви субјекти који се могу одрећи права на жалбу могу од исте и одустати, а за све њих важи исти рок за одустанак, а то је до доношење одлуке другостепеног суда по жалби. У свим овим случајевима постоји ограничење које се огледа у томе да се оптужени не може одрећи права на жалбу нити одустати од већ изјављене жалбе ако му је изречена каза затвора од тридесет до четрдесет година.

Одрицање или одустанак од жалбе огледа се и у томе да се учињено не може опозвати. То важи за све субјекте. У редовном поступку рок за жалбу је 15 дана од дана достављања преписа првостепене пресуде, док је у скраћеном поступку тај рок 8 дана. Рок важи како за самог оптуженог, тако и за брачног друга и друге. У случају материјалне исправке пресуде, рок за жалбу тече од дана достављања исправљеног преписа пресуде.

Према ЗКП-у, жалба треба да садржи:- означење пресуде против које се изјављује жалба;- основ за побијање пресуде;- образложење жалбе;- предлог да се побијана пресуда потупуно или делимично укине или преиначи;- на крају, потпис лица које изјављује жалбу.

У случају непотпуне жалбе, одлука првостепеног, али и другостепни суда зависи од тога ко је изјавио жалбу. Тако на пример ако је жалбу изјавио оптужени или друго лице из чл.364.ст.2. ЗКП, а оптужени нема браниоца, или ако је жалбу изјавио оштећени, оштећени као тужилац или приватни тужилац који нема пуномоћника, а жалба није састављена у складу са закоником, првостепени суд ће позвати жалиоца да у одређеном року допуни жалбу писменим поднеском или на записнику код тог суда. Уколико се жалилац овом позиву не одазове, суд ће одбацити жалбу која не садржи образложење пресуде и потпис лица које је изјавило жалбу, а жалбу која не садржи означење пресуде против које се изјављује одбациће само под условом да се не може утврдити на коју се пресуду односи. Дакле, жалбу изјављену у корист оптуженог суд ће доставити другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи, а одбациће је ако се то не може утврдити. У случају да је жалбу изјавио оштећени, оштећени као тужилац или приватни тужилац који има пуномоћника или државни тужилац, а жалба не садржи основ за побијање пресуде, образложење пресуде нити потпис или ако жалба не садржи означење пресуде против које се изјављује, а не може се утврдити на коју се прсуду односи, суд ће жалбу одбацити. Оно што је занимљиво, жалбу са овим недостацима изјављену у корист оптуженог који има браниоца суд ће доставити другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи, а одбациће је ако се то не може утврдити, те је и у овом случају оптужени и те како повлашћен у односу на остале жалиоце.

9

Пресуда се може побијати:- због битне повреде одредаба кривичног поступка;- због повреде кривичног закона;- због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања;- због одлуке о кривичним санкцијама, одузимању имовинске користи, трошковима

кривичног поступка ш имовинскоправним захтевима.Сви недостаци које једна пресуда може да садржи обухваћени су горе набројаним

основима побијања. То могу бити недостаци у поступању који према Законику морају бити битни, при чему имамо апсолутне код којих постоји необорива претпоставка да су утицали на пресуду и због тога за последицу имају обавезно укидање пресуде, или релативне који доводе до укидања пресуде уколико се докаже да су били или могли бити од утицаја на законито и правилно доношење пресуде. Такође, наведеним основима обухваћене су и грешке у суђењу, које се могу састојати у погрешној примени материјалног права због погрешног тумачења или разумевања или погрешног подвођењ. Поред наведеног, јављају се грешке и у утврђивању чињеничног стања, као и у законитој али неправилној примени кривичне санкције.

Код сваке пресуде, у разлозима се мора утврдити чињенично стање и морају пружити разлози за утврђено чињенично стање. За све пресуде је важно образложење чињеничног стања које се састоји у излагању резултата доказног поступка у најбитнијем, увек везано за одучне чињенице које треба доказати и са једновременом оценом успелости тог доказивања према налазу суда, у навођењу због чега неке чињенице узима као доказане или недоказане. Постојање образложења, односно разлога о одлучним чињеницама важно је због оцене доказа по слободном уверењу, дискрецији суда, коју слободу суд мора да образложи закључцима које сам изводи из спроведених доказа, на основу свог искуства, логике, психологије и научних сазнања у тој области, излагањем логичког процеса којим се дошло до убеђења. Суд своје разлоге не може да замени разлозима лица која нису судије. Да закључимо, суд ће одређено и потпуно изнети које чињенице и из којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући при том нарочито оцену веродостојности противречних доказа. Из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, из којих разлога је одлучио да се не саслуша непосредно сведок или вештак чији је исказ, односно писани налаз и мишљење прочитан без сагласности странака, којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дело и кривица оптуженог и при примењивању одређених одредаба закона на оптуженог и његово дело. Бројни су примери грешака суда који се могу подвести под наведене битне повреде одредаба кривчног поступка. Већину њих је до сада изградила судска пракса и правна наука, па се као неки примери могу навести:

- Изрека пресуде је неразумљива:ако у изреци пресуде којом су више саизвршиоца оглашени кривим нису означене радње извршења сваког од њих посебно, или ако у изреци пресуде којом се оптужени оглашава кривим за кривично дело издавање чека без покрића нису наведени бројеви чекова без покрића, а у случају квалификованог облика и појединачни износи на које ти чекови гласе, итд.

- Изрека је противречна сама са собом или са разлозима пресуде:ако се оптужени према диспозитиву пресуде ослобађа по једном основу, а у образложењу се наводи други основ, или ако суд у изреци да опис дела из оптужнице који садржи елементе тешке крађе, а дело квалификује као кривчно дело обичне крађе, а у образложењу наводи да елементи тешке крађе нису доказани, итд.

- Пресуда нема разлога:ако садржи излагање процесног материјала без икакве оцене и закључивања.

- Пресуда нема разлога о одлучним чињеницама:ако суд не наведе разлоге због којих усваја одбрану изнесену на главном претресу, супротно од оне дате у претходном поступку; ако се суд само позвао на исказе сведока, а није навео и оценио

10

садржину тих исказа, ако пресуда у односу на изреку о условној осуди нема разлога или ако се у пресуди наведе да је оптужени поступао из нехата, а не наведеу су радње и околности из којих би се могао извести такав закључак, итд.

- Разлози пресуде су потпуно нејасни или у знатној мери противречни:странке немају јасну представу о битној садржини одлуке суда.

- Знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника: ако се у образложењу пресуде налаз вештака другачије интерпретира неко што је стварно дат на главном претресу, или ако се у образложењу одлуке о казни наводи да оптижени није осуђиван, а у извештају из казнене евиденције стоји да је више пута осуђиван, и др.На крају, треба нагласити да је смисао жалбе остварење вишестепености судства,

односно једног од основних начела независности судства и владавине права. Ако је једно лице незадовољно првостепеном пресудом, има парво да иста буде преиспитана пред другостепеним судом, то чини тако што изјави жалбу, на који начин могу да се исправе евентуалне грешке учињене у току првостепеног поступка или да се првостепена пресуда потврди и на тај начин отколоне све сумње у правилан рад и закључивање првостепеног органа. 

2.2. Жалба на пресуду другостепеног суда

Против пресуде другостепеног суда дозвољена је жалба суду који одлучује у трећем степену само у случају ако је другостепени суд преиначио првостепену пресуду којом је оптужени ослобођен од оптужбе и изрекао пресуду којом се оптужени оглашава кривим. О жалби против другостепене пресуде решава суд трећег степена у седници већа, сходно одредбама које важе за поступак у другом степену. Пред овим судом не може се одржати претрес. Одредбе члана 384 ЗКП-а примениће се и на саоптуженог који није имао право да изјави жалбу против другостепене пресуде. Жалба се може изјавити по свим основима из члана 342, али због одлуке о имовинскоправном захтеву, трошковима поступка и одлуке о објављивању пресуде, само ако се одлука побија по неком другом основу (жалба суду трећег степена је дата због казне, не због ових споредних предмета). Право жалбе на другостепену пресуду којом је потврђена првостепена има и онај процесни субјект који се није жалио на првостепену. Пресуда суда другог степена је самостална пресуда котја се може побијати, без обзира што процесни субјект није побијао пресуду првог суда. Странци се не може одузети право да у жалби на другостепену пресуду побија оно што није уочила у првостепеној. Уосталом другостепена пресуда која потврђује првостепену може имати грешака у поступку чије се побијање мора дозволити и ономе који се није жалио на првостепену пресуду. Ако је другостепеном пресудом преиначена првостепена пресуда, још у већој мери је јасно да се може жалити и субјект који се није жалио на првостепену пресуду. Ако је другостепени суд на основу одржаног претреса утврдио чињенично стање друкчије него првостепени суд, и на тако утврђеном чињеничном стању засновао своју пресуду, било што је раније доказе друкчије оценио било што је извео нове доказе. Ако би другостепени суд на супрот закону изменио чињенично стање не на претресу већ у седници већа, жалби суду трећег степена нема места, већ улагању захтева за заштиту законитости. Жалби нема места ако је претрес одржан и пресуда преиначена, без измене чињеничног стања. Право на жалбу даје само она измена чињеничног стања која доводи до измене квалификације и казне. Жалити се могу обе странке, она на чију је штету пресуда измењена и она у чију је корист пресуда измењена (тражећи још повољнију одлуку). Жалба се може ако је другостепени суд преиначио пресуду првостепеног суда којом је оптужени ослобођен оптужбе и изрекао пресуду којом се оптужени оглашава кривим, не дирајући у чињенично стање.

11

Решења која другостепени суд доноси поводом жалбе на пресуду не могу бити предмет жалбе трећој инстанци. Жалба је дозвољена само против решења општинских и окружних судова донетих у првом степену. Надлежни суд решава о жалби против другостепене пресуде у седници већа (по овој жалби се не може одржавати претрес), а у седници се одлучује сходно одредбама које важе за поступак у другом степену. Заказивање претреса пред судом трећег степена искључено је јер би претрес требало заказивати пред касационим судом, што је скупо и за странке тегобно. Из тога што се пред трећом инстанцом не може заказивати претрес, не значи да суд треће инстанце не може доносити оне одлуке које су везане за претрес. Суд треће инстанце при решавању жалбе није лишен ни једне од оних могућности које има другостепени суд у другостепеном решавању, па ни могућности да сам утврђује другчије чињенично стање и да на њему заснује своју пресуду. Суд треће инстанце лишен је само једне форме поступања по жалби: заказивања претреса, и зато такву одлуку може, кад околности захтевају, донети у седници већа, која је једини облик његовог одлучивања. Када се жалба на суд трећег степена поред осталог може да изјављује и због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, онда се не може узети да суд то чињенично стање не може да мења у седници, јер би то у исто време значило да суд трећег степена не може уопште да мења чињенично стање. Природно да ће суд треће инстанце у оваквим случајевима по правилу укидати другостепену пресуду и слати ствар на нови претрес нижем суду, у истом или измењеном саставу, ради утврђивања чињенићног стања, али ако нижи суд утврди чињенично стање тако да се оно не слаже са схватањем суда трећег степена, суд трећег степена немајући никакве могућности да наметне нижем суду своје схватање чињеница, мора сам да их утврди, и пошто пред њим нема претреса мора да их утврди у седници6. Жалба на пресуду другостепеног суда предаје се првостепеном суду, а он је са списима доставља другостепеном суду, који прикључује своје списе и шаље ствар суду трећег степена. Неблаговремену или недозвољену жалбу на пресуду другостепеног суда, одбацује другостепени суд. Одлука суда трећег степена односи се на пресуду другостепеног суда. Другостепени суд у следству тога доноси одговарајућу одлуку у односу на пресуду првостепеног суда.

2.3. Жалба на решење

У излагању о ограничавању побијања одлуке правним леком објашњено је да се жалба на решења не може потпуно искључити, али да се не може у свим случајевима ни допустити, нити се увек може припојити решавању по жалби на главну ствар, већ се према природи појединих група случајева мора применити једно од ових решења. Конструисање жалбе на решење се управо састоји у томе, да се разграниче и одреде групе случајева у којима ће бити могућа самостална жалба, групе где ће се решење побијати само у жалби на пресуду, и групе у којима ће жалба бити потпуно искључена, и да се унесу још неке измене у основне елементе овог правног лека, у поређењу са жалбом на пресуду. У законодавствима, па и у нашем, због тога је дошло до конструисања посебног правног лека, жалбе на решење, који постоји поред правног лека жалбе против пресуде. Прилагођена природи одлука на које се односи и специфичним циљевима, та се жалба разликује у много погледа од жалбе на пресуду.

Против решења истражног судије и против других решења суда донесених у првом степену, странке и лица чија су права повређена могу изјавити жалбу увек кад у овом законику није изрично одређено да жалба није дозвољена. Против решења већа донесеног пре и у току истраге није дозвољена жалба, ако ЗКП-ом није друкчије одређено. Решења која се доносе ради припремања главног претреса и пресуде могу се побијати само у 6 Већина аутора је противна оваквом схватању и заступа мишљење да суд трећег степена ни у ком случају не може одлуком донетом у седници већа да мења чињенично стање, Јер нема могућности да изводи доказе, већ ако се са доказном оценом не слаже треба да укине пресуду и врати ствар другостепеном суду. Преузето од Кулић М.: Основи кривичног права и кривичног поступка, стр. 218.

12

жалби на пресуду. Против решења Врховног касационог суда жалба није дозвољена, ако ЗКП-ом није другачије одређено. Жалба се подноси суду који је донео решење. Ако ЗКП-ом није друкчије одређено, жалба на решење подноси се у року од три дана од дана достављања решења. Ако у ЗКП-у није друкчије одређено, подношењем жалбе на решење одлаже се извршење решења против кога је изјављена жалба.

О жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако ЗКП-ом није друкчије одређено. О жалби против решења истражног судије одлучује веће истог суда (члан 24 став 6), ако ЗКП-ом није друкчије одређено. Решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање. Испитујући жалбу, суд ће по службеној дужности пазити да ли је за доношење решења првостепени суд био стварно надлежан, односно да ли је решење донео овлашћени орган. На поступак по жалби на решење сходно ће се примењивати одредбе чл. 364, 366, 372, 374 ст. 1, 3 и 4, чл. 382 и 384 ЗКП-а. Ако је жалба изјављена против решења из члана 506 ЗКП-а, о седници већа обавештава се јавни тужилац, а остала лица - под условима предвиђеним у члану 375 ЗКП-а. Ако ЗКП-ом друкчије није одређено, суд је дужан да одлуку о жалби са списима достави суду који је донео решење најдоцније у року од 30 дана од дана пријема списа од тог суда. Ако ЗКП-ом није другачије одређено, одредбе чл. 398 и 402 ЗКП-а примениће се сходно и на сва остала решења која се доносе по овом законику.

3. ВАНРЕДНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ

Првостепена одлука може се у границама закона побијати редовним правним лековима. Кад редовни правни лекови буду употребљени и виши суд по њима донесе своју одлуку, или кад странке изрично или прећутно (пропуштањем рока) изразе своју вољу да се не користе редовним правним лековима, првостепена одлука постаје правоснажна (стаје на правну снагу, сличе снагу пресуђене ствари, постаје res iudicata). Расправљање по односној кривичној ствари је закључено, о њој се не може расправљати нити у продужењу истог поступка нити се по тој кривичној ствари може засновати нови поступак. Правоснажност и њено овакво дејство имају свој основ у друштвеној потреби да сваки спор једном добије свој крај, и у околности потврђеној искуством да је правоснажно пресуђена ствар у највећем броју случајева истовремено и ствар са правилно утврђеним чињеничним стањем и законито и правилно пресуђена ствар. У неким случајевима може се ипак показати да правоснажно пресуђена ствар нема ова својства, да је погрешно пресуђена због тога што накнадно откривене односно накнадно поднете чињенице и докази показују да је чињенична основица на којој је заснована пресуда погрешно утврђена, тј. што пресуда има фактичке грешке, или зато што је суд погрешно применио закон у поступању приликом доношења пресуде или је погрешно применио закон на утврђене чињенице приликом изрицања пресуде, тј. што је учинио правну грешку, или најзад зато што од суда касније сазнате или касније појављене околности показују да је суд у границама закона престрого одмерио казну. За сваку од ових ситуација у закону је установљен одговарајући ванредни правни лек: 7

- понављање кривичног поступка, - захтев за заштиту законитости - ванредно ублажавање казне и- захтев за испитивање законитости.

Овим ванредним правним лековима се, из специфичних разлога, посебно одређених у Законику, тражи да о једној кривичног ствари, која је правноснажно расправљена, поново расправља. Ванредни правни лекови се заснивају на истим оним разлозима (основима) на

7 Независно од измене правоснажне одлуке у судском поступку ванредних правних лекова, могуће је утицање на садржину, ток и извршење казне, мерама вансудског поступка: путем амнестије, помиловања и условног отпуста.

13

којима се заснивају и редовни правни лекови, али не на свим, већ само на неким, тачно означеним у закону, и под одређеним условима у погледу субјекта и других. Услови под којима се ванредни правни лекови могу употребити строго су одређени законом.

3.1. Понављање кривичног поступка

Понављање кривичног поступка захтева се због тога што се услед нових чињеница и доказа који се сада износе пред суд, а којима суд раније није располагао, чињенично стање утврђено правноснажном одлуком, показује као погрешно. Захтев за понављање поступка се не може поставити по том основу што је суд погрешно применио закон. Захтев за понављање поступка се не може поставити ни по том основу што је суд погрешно оценио чињенице и доказе у ранијем поступку, тј. понављање поступка се не може тражити ради поновне оцене старог доказног материјала (давање новог суда о ста-ром доказном материјалу било би у ствари једна редовна инстанца више). За ванредни правни лек понављања кривичног поступка је битно да се одлука показује погрешном, не с обзиром на материјал познат већ код ранијег суђења, већ с обзиром на материјал који се појавио или био поднет после правноснажне одлуке, а тиче се чињеница које су се догодиле до момента до кога могу да се укључе у обвињење.

Код установе понављања кривичног поступка сукобљавају се два захтева. С једне стране захтев да се не понавља суђење о истом делу, јер би се суђење иначе могло вечито да понавља, и не би било стабилне одлуке о кривичној тужби, а с друге стране захтев да се у погледу окривљеног који се показује кривим или више кривим односно невиним или мање кривим, донесе одговарајућа одлука. Полазећи од ових захтева навођени су разлози против измена правноснажних одлука путем ванредног правног лека понављања кривичног поступка. За понављање на штету окривљеног говорило се да искључење понављања захтева потреба стабилности једног утврђеног поретка. очувања мира и спокојства грађана, некад је томе додавана и потреба очувања ауторитета судова. За понављање у корист окривљеног није се порицала потреба да се отклони неправда која потиче из правноснажне одлуке, али се одбацивало да се као инструмент за то употреби ванредни правни лек понављања поступка са изменом правноснажне одлуке као последицом. Коначан закључак је био да правоснажно пресуђену ствар треба оставити онаквом каква је ако је одлука погрешна на штету заједнице, а да исправку правоснажне одлуке на штету појединца треба пребацити на терен вансудске правде (помиловање, амнестија, накнада штете претрпљене неоправданом осудом итд.). Међутим, ти разлози нису такви да би могли оправдати искључење понављања поступка, и став свих законодавстава је да правноснажно пресуђена ствар није апсолутно неопозива. Старање за очување ауторитета суда које би се остваривало на тај начин што би се судске одлуке које су прошле кроз одговарајуће фазе поступка. прогласиле непогрешним и ставиле ван дискусије тј. насилно одржавале на снази и кад се према каснијим околностима покажу погрешним, насупрот очигледним и сваком познатим околностима. може само стварати неповерење у суд и поткопати ауторитет суда, никако служити његовом чувању или пођизању. Нове околности треба напротив подврћи судској оцени, да би се у редовном поступку у коме странке учествују са свим правима, видело да ли заиста постоје и који им је значај, другим речима. да би се видело да ли је у истини судска одлука погрешна, или се недовољно проверено тврди да је, претерујући са значењем нових чињеница. Репарације које би се у случају погрешне одлуке дале у вансудском поступку, лишене су гарантија јавног и објективног испитивања одлуке, осим тога оне ниуком случају не могу да замене понављање поступка. Исправљање грешака учињених на штелу заједнице вансудским путем уопште је немогуће. Ослобођено или неоправдано блаже кажњено лице, може бити осуђено или строже осуђено само пресудом у редовном поступку. Исправљање грешака у вансудском поступку није могуће ни у корист кривца, јер се не ради само о отклањању материјалне неправде, које би се постигло на тај начин што неоправдано осуђени не би издржао казну, или што би му се накнадила штета коју је претрпео услед неоправдане

14

осуде. При спречавању извршења одлуке вансудским путем у облику милости (давањем помиловања) не види се прави разлог ове мере. Зато се исправка мора дати као право окривљеног и у облику исправљања одлуке. Исто тако није довољно да се давањем накнаде уклони само материјална штета, а одлука из које штета потиче и која морално штети окривљеном, да остане.8

Одступајући од начела пресуђене ствари и дозвољавајући у одређеним случајевима ново испитивање ствари у суштини, путем понављања поступка, законодавства се труде да понављање поставе у такве границе, да се оно фактичким путем не претвори у врсту редовног правног лека.9 Питање понављања кривичног поступка данас се у ствари своди на питање који обим дати овој установи. при чему се као посебно питање поставља да ли допуслити понављање и у случају правоснажне ослобађајуће пресуде. У великом броју законодавстава понављање поступка је допуштено и у корист и на штету окривљеног. Постоји међутим низ законодавстава у којима је понављање поступка допуштено само у корист осуђеног,10 докле понављање на његову штету после донете правоснажне пресуде не постоји никако или је ограничено на најужи круг случајева који изазивају незадовољство јавности. Прихвата се да ревидирања правноснажне пресуде може бити да би од осуђујуће постала ослобађајућа, али не и у обратном смислу. Такав став се објашњава потребом да се у правну снагу пресуђене ствари не дира без изузетно важних разлога. Ти изузетни разлози постоје ако је повреда учињена на штету оптуженог. Правоснажна пресуда погрешна у корист оптуженог треба да остане на снази, јер тегобе и неизвесност које нови процес ствара миру грађана, премашује корист која би се евентуално постигла новом осуђујућом пресудом, а само утврђивање кривице после протека дужег времена је несигурно услед губљења и чиљења доказа. Као даља последица идеје да у правноснажну пресуду треба што мање дирати, у истим овим законодавствима се не дозвољава понављање поступка да би се од строже осуђујуће пресуде прешло на блажу осуђујућу пресуду (то је у нашем праву могуће), а понављање дозвољено ради испитивања да ли има места ослобађајућој пресуди не може довести до пресуде којом би казна била само ублажена или којом би се изрекло само ослобођење од казне, на основу овлашћења у закону. Суд пред којим се поступак понављања води, ако не може да изрекне ослобађајућу пресуду, потврђује ранију осуђујућу пресуду онакву каква је. Налазећи на поновном суђењу да је оптужени вин, суд прихвата да је све што иде у корист оптуженог правилно оцењено на првом суђењу, кад је било погодније судити, док касније суд због протека времена и слабљења доказа и других околности, може да буде наведен на нецелисходну благост.

3.2. Захтев за заштиту законитости

Могуће је да се правоснажној судској одлуци не може ништа приговорити са гледишта утврдивања чињеничног стања, али да одлука има правних недостатака, било што је на правилно утврђене чињенице неправилно примењен кривични закон, било што је у поступку у коме је одлука донета повређен процесни закон. Повреде закона се могу наћи у правоснажним одлукама упркос редовним правним лековима. Могућност се повећава због постојања одлука које се не могу побијати редовним правним лековима (све наредбе, многа решења, првостепене одлуке апелационих судова), забране да се одлуке побијају редовним правним леком због повреда одредаба кривичног поступка, ако те повреде нису битне, и због одредбе да суд вишег степена у поступку редовних правних лекова расматра побијану одлуку по правилу само у границама правног лека. Најзад, ван

8 У прво време понављање се нерадо давало, изузетно и само код констатовања крупних грешака.9 Италијански ЗКП дозвољава понављање само против осудне пресуде суда првог степена или призивне. Преузето од Јекић З.: Кривично процесно право - посебни део, стр. 8710 По понављању и ту има места ако је поступак обустављен пре главног претреса.

15

могућности побијања правним леком остају радње и поступци суда, с обзиром да је правни лек управљен само против судских одлука.

С обзиром на овакву ситуацију поставља се питање да ли би требало конструисати ванредни правни лек којим би се побијале правоснажне судске одлуке због повреда закона, исто онако као што се ванредним правним леком понављања кривичног поступка, побијају правоснажне судске одлуке због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, или што би се свело на исто, да се правним леком понављања кривичног поступка дозволи побијање правоснажне одлуке и због повреде закона.11

На први поглед изгледа да сви разлози стоје за један овакав ванредни правни лек, али дубља анализа показује да се оправдање оваквог евентуалног правног лека не би могло, ма колико то било на први поглед убедљиво, да заснива на аналогији са понављањем кривичног поступка. Понављање кривичног поступка се не дозвољава у том циљу да би се неизмењено чињенично стање утврђено правоснажном одлуком, још једном накнадно расправило.12 Само ако из нових чињеница и доказа излази да одлука, иако правоснажна, не одговара ствамом стању ствари, може доћи до понављања поступка, да би се суд изјаснио о једном новом чињеничном стању, о коме се дотле није изјашњавао. Таква ситуација код поновног испитивања правне основице правоснажне одлуке не може да се појави, већ се ради просто о поновном испитивању правоснажно испитиваног, без икаквог новог елемента који би оправдавао ово испитивање, сем мишљења да је одлуком или поступком који јој је претходио, повреден закон, насупрот ранијем мишљењу да је закон правилно примењен. Правна мишљења о једној истој ситуацији могу се током времена узастопно безкрајно мењати, а да се у спољњем свету ништа није променило, јер према речима Флориан-а »ако је чињеница реалност, право је чисто мишљење, а правна мишљења се често показују преко мере променљива и алеаторна.«13

Поновно испитивање једном већ испитане правне основице одлуке, на захтев странке, које треба да доведе до промене правоснажне одлуке са практичним последицама, значило би отварање неограниченог низа у ствари редовних инстанца и фактично укидање правне снаге пресудене ствари, која треба да искључи неограничено правно испитивање. Осим тога јасно је да се правни лек са практичним дејством кога би изјављивале странке због повреда закона у правоснажним одлукама а приори морао бити искључен у погледу оних повреда закона које се не могу истицати ни у редовним правним лековима. Било би бесмислено да се ограничења која су наметнута у поступку редовних правних лекова ради остварења основних процесних циљева, бришу у поступку ванредних правних лекова, и да се оном што је означено процесно безначајним (гледано са становишта конкретног инлереса странке), даје накнадно процесни значај са одговарајућим последицама. Сви ти разлози би говорили против оваквог ванредног правног лека, и они несумњиво стоје.

Пресуђена кривична ствар иде својим током, о њој се поводом захтева за заштиту законитости не расправља, кривична ствар је само повод да се повреда закона судски констатује ради будуће праксе, и то се може чинити у свако доба, јер не утиче на конкретан случај, и нити побољшава нити погоршава конкретну ситуацију странке. Захтев због тога нема ни суспензивно дејство. Из одлуке о захтеву треба да се извуче једна теоријска лекција која ће допринети да се у будуће закон примењује правилно и постигне јединство правосуђа, и захтев служи само томе да би се таква лекција дала. Овакав правни лек нападан је као бесмислен правни лек и као академска сувишност, јер прелази преко правне снаге пресуде, а не доноси никакве стварне користи. У ствари користи је било: не дирајући у правну снагу пресуђене ствари, у посебном потпуно одвојеном поступку

11 Предлог Шкулић, М.: Коментар законика о кривичном поступку, стр. 30212 Сем најстрожијег изузетка из чл. 398 о коме је било речи напред. Преузето од Шкулић, М.: Коментар законика о кривичном поступку, стр. 38713 Исто. стр 388-389

16

ауторитативном одлуком највишег суда констатује се учињена повреда закона и то објављује ради будућег управљања судова.

Закључак је да поновно испитивање правне основице правоснажне одлуке не може бити искључено, али мора бити постављено на основе сасвим различите од оних на којима почива захтев за понављање кривичног поступка, са којим нема никакве сличности, тако да се задовоље оба напред наведена интереса: обезбеди правилна примена закона како у јавном интересу тако и у интересу странака и избегне претварање овог правног лека у даљу редовну инстанцу невезану за рок и бескрајно понављану, односно да се у што мањој мери одступи од начела правне снаге пресуде.

3.3. Ванредно ублажавање казне

Ванредно ублажавање казне је ванредни правни лек у закону овлашћених лица против правоснажне осуђујуће пресуде, којим се тражи да казна буде блаже одмерена у границама истог кривичног закона, због појава околности којих није било кад се пресуда изрицала. или за које суд није знао иако су постојале, а очигледно су у стању да изазову блаже одмеравање казне (чл. 387). Понављање кривичног поступка ради одмеравања блаже или строже казне у границама истог кривичног закона је могуће само у слуцају из чл. 380 ст. 1 тач. 6.

Ванредно ублажавање казне се разликује од захтева за заштиту законитости по томе што не истиче никакве повреде закона. Од понављања кривичног поступка ванредно ублажавање казне се разликује по томе што понављања код осудне пресуде у принципу не може бити у циљу постизања друкчије (строже или блаже) казне, ако измењено чињенично стање у исто време не доведе и до осуде по строжем односно блажем кривичном закону, тј. до промене правне квалификације.14

Овакав услов за понављање кривичног поступка чини да у неким случајевима и поред несумњиво нетачног чињеничног стања у пресуди не може доћи до понављања. Од понављања поступка су тако на пр. искључена она кривична дела код којих је износ причињене штете без утицаја на правну квалификацију дела када се новим чињеницама и доказима утврђује друга вредност причињене штете. Сложена и изузетна процедура понављања поступка уведена је за случајеве где се историјски догађај који је основица кривичног гоњења и пресуде, показује усвојим битним цртама, тј. цртама које представљају елементе кривичног дела другчијим. Установа понављања кривичног поступка не узима остало у обзир.

Установа ванредног ублажавања казне не заснива се међутим само на овим случајевима измењеног чињеничног стања утврђеног пресудом, које не може бити основ понављању поступка. већ и на чињеницама које не мењају ништа у догадају који је био предмет судења већ постоје независно од њега, па ни временски нису везане за тај догађај, а такве су да могу утицати на одмеравање казне. Ванредно ублажавање казне заснива се на појави олакшавних или ублажавних околности којих или није било пре правноснажности пресуде, тј. оне су се створиле после тог момента, или их је било али суд за њих није знао у време изрицања пресуде.

Околности које су биле познате суду, али их он није прихватио или их није правилно оценио, или их није никако оценио и ако су му биле познате. не могу бити основ за ванредно ублажавање казне. Супротна установа: захтев за ванредно пооштравање казне, који би служио тужиоцу код појаве накнадних отежавајућих околности за постављање захтева за пооштравање казне, не постоји. То истовремено значи да је забрана преиначења на горе код ове установе сувишна. Законик не одређује околности које долазе у обзир за ванредно ублажавање казне, већ се ограничава на чисто процесне одредбе. Околности које служе као основ ванредном ублажавању у ствари су олакшавне и ублажавне околности појединих одредаба ЗКП-а. То су околности које утичу на мању меру или блажу врсту

14 Шкулић, М.: Коментар законика о кривичном поступку, стр. 477

17

казне и чине да казна у конкретном случају буде блаже одмерена. Ублажавање казне је ново одмеравање казне истом кривцу, за исто кривично дело, за већ утврђену квалификацију, уз узимање у обзир нових околности који утичу на блажу врсту или мању меру казне.

3.4. Захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде

Окривљени који је правноснажно осуђен на безусловну казну затвора или малолетничког затвора може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде због повреде закона у случајевима предвиђеним овим закоником.15 Захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде подноси се у року од месец дана од дана кад је окривљени примио правноснажну пресуду домаћег суда или одлуку међународног суда којом је утврђена повреда његовог права или основне слободе у кривичном поступку пред домаћим судом. Окривљени који није користио редовни правни лек против пресуде не може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде, осим ако је пресудом другостепеног суда уместо ослобођења од казне, судске опомене, условне осуде или новчане казне, изречена казна затвора, односно, уместо васпитне мере, казна малолетничког затвора.

О захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде решава суд одређен законом. Захтев за испитивање законитости правноснажне нресуде може се поднети у следећим случајевима:16

1. због повреде кривичног закона на штету осуђеног или због прекорачења овлашћења које се односи на одлуку о казни, мери безбедности или одузимању имовинске користи;

2. због учествовања у решавању у другом, односно трећем степену судије или судије-поротника који се морао изузети или због тога што је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу или претресу пред другостепеним судом употребљава свој језик;

3. због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде.Захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде могу поднети осуђени и

бранилац. Захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде предаје се суду који је донео пресуду у првом степену. Захтев који је поднесен неблаговремено или га је поднело неовлашћено лице или је поднесен у случају осуде на кривичну санкцију због које се захтев не може поднети, одбациће решењем председник већа првостепеног суда или суд надлежан за одлучивање о захтеву.

Суд надлежан за одлучивање о захтеву доставиће примерак захтева са списима јавном тужиоцу који поступа пред тим судом, ако је поступак вођен по захтеву јавног тужиоца, који може у року од петнаест дана од дана пријема захтева поднети одговор на захтев. О седници већа обавестиће се окривљени и његов бранилац. Првостепени суд или суд надлежан за одлучивање о захтеву може, с обзиром на садржину захтева, одредити да се одложи, односно прекине извршење правноснажне пресуде.  

15 Члан 428. Законик о кривичном поступку16 Члан 430.-431. Законик о кривичном поступку

18

I I ЗАКЉУЧАК

Пресуда је најважнији процесни акт у кривичном поступку којим се мериторно решава о предмету оптужбе, и може је донети само суд. Због тога је законом (чл. 357 ЗКП) предвиђен тачан садржај писмено израђене пресуде. Ако суд у току већања не оцени да треба поново отворити главни претрес ради допуне поступка или разјашњења појединих питања, изрећи ће пресуду и објављује је у име народа. Пресуда се може односити само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној, односно на главном претресу измењеној или проширеној оптужници. Суд није везан за предлоге тужиоца у погледу правне оцене дела а пресуду заснива само на доказима који су изведени на главном претресу. Такође се може закључити да је суд дужан да савесно оцени сваки доказ појединачно и у вези са осталим доказима и да на основу такве оцене изведе закључак да ли је нека чињеница утврђена.

Правни лекови су врста правних средстава којима странке и друга овлашћена лица у кривичном поступку побијају одлуку суда о кривичној ствари коју сматрају неправичном или незаконитом, тражећи од суда правног лека да је измени или укине.

Правни лекови (legal remedies, Rechtsmittel, remedia iuris) су процесне радње субјеката у кривичном поступку којима се побија судска одлука са циљем да се укине или измени доношењем нове судске одлуке. Правни лек је материјализовани израз незадовољства одређеном судском одлуком у облику законског правног средства.

Поједини аутори дефинишу правне лекове „као средства чији је циљ отклањање погрешних судских одлука" или „као средства за побијање пресуда". 

За разлику од осталих правних средстава која стоје на располагању странкама и другим учесницима ради остваривања њихових права и интереса у кривичном поступку (захтеви, приговори, предлози, молбе, притужбе и сл.), правни лекови су управљени против одлука суда. Правним леком побија се одлука суда, дакле доказује њена неправилност или незаконитост и по том основу од непосредно вишег надлежног суда тражи преиначење или укидање те одлуке. Сматра се, наиме, да испитивање једне кривичне ствари у две судске инстанце пружа довољно јемство за правилност и законитост поступка, а такође и за потпуну заштиту права и интереса странака у поступку.

Значење правних лекова огледа се и у поспешивању ефикаснијег и квалитетнијег рада и поступања судских органа, чиме се битно придоноси свеукупној афирмацији правосуђа. Редовни правни лекови представљају институте процесног права и налазе своју употребу у кривичном, парничном, ванпарничном, извршном, управном, прекршајном поступку и поступку поводом привредних преступа. Помоћу њих одређена лица имају право да траже преиспитивање судских одлука и одлука управних органа.

Редовни правни лекови који се улажу против пресуде увек имају суспензивно дејство тј. одлажу њено извршење, док жалба против решења некад и нема такво дејство. Ванредни правни лек представља правно средство које се употребљава против правноснажних судских одлука у кривичном, парничном, прекршајном и управном поступку.

19

I I I ЛИТЕРАТУРА

1. Јекић З.: Кривично процесно право - посебни део, Београд, 2006.

2. Кулић М.: Основи кривичног права и кривичног поступка, ПФ, Београд, 2006.

3. Шкулић, М.: Коментар законика о кривичном поступку, БИГЗ, Београд, 2007.

4. Васиљевић, Т. Систем кривичног процесног права СФРЈ,Завод за уџбенике и

наставна средства, Београд, 1981.

5. ЗАКОНИК О КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ "Сл. лист СРЈ", бр. 70/2001, 68/2002 и

"Сл. гласник РС", бр. 58/2004

6. Интернет сајтови:

- www.pravniinformator. com (преузето са сајта дана 20.11.2010. године)

- http://www.poslovnapolitika.com/index.php?

option=com_content&task=view&id=128&Itemid=90 (преузето са сајта дана

20.11.2010. године)

20