primena simbiotskih i nesimbiotskih inokulanata u...

UNIVERZITET U NOVOM SADU

POLJOPRIVREDNI FAKULTET

Departman za ratarstvo i povrtarstvo

Sanja Marković, dipl. ing.

PRIMENA SIMBIOTSKIH I NESIMBIOTSKIH

INOKULANATA UPROIZVODNJI SOJE

Master rad

Novi Sad, 2015

UNIVERZITET U NOVOM SADU

POLJOPRIVREDNI FAKULTET

Departman za ratarstvo i povrtarstvo

Kandidat: Mentor:

dipl. ing. Sanja Marković Doc. dr Simonida Đurić

PRIMENA SIMBIOTSKIH I NESIMBIOTSKIH

INOKULANATA U PROIZVODNJI SOJE

Master rad

Novi Sad, 2015

Sanja Marković Master rad

SADRŽAJ

1. UVOD 1

2. PREGLED LITERATURE 2

2.1 Značaj i poreklo soje 2

2.2 Proizvodnja soje kod nas i u svetu 3

2.3 Morfološke osobine soje 5

2.4 Odnos soje prema spoljnim činiocima 11

2.5 Mikroorganizmi u zemljištu 13

2.6 Inokulacija soje 16

2.7 Simbiozna fiksacija azota 17

3. RADNA HIPOTEZA 22

4. CILJ ISTRAŽIVANJA 23

5. MATERIJAL I METOD RADA 24

5.1 Postavljanje poljskog ogleda 24

5.2 Određivanje parametara biljke 25

5.3 Određivanje brojnosti mikroorganizama u zemljištu 25

5.3.1 Metoda agarnih ploča 26

5.3.2 Određivanje brojnosti ispitivanih grupa mikroorganizama 27

5.4 Određivanje aktivnosti enzima dehidrogenaze 28

5.5 Statistička obrada podataka 29

6. REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM 30

6.1 Uticaj inokulacije soje na broj kvržica, dužinu korena i masu korena u

fazi cvetanja soje 30


6.2 Uticaj inokulacije soje na visinu biljke, težinu biljke i suvu masu biljke u fazi cvetanja

soje 31

6.3 Uticaj inokulacije soje na broj mahuna po biljci, broj zrna po mahuni i težini zrna po biljci

na kraju vegetacije soje 31

6.4 Uticaj inokulacije soje na brojnost ispitivanih grupa mikroorganizama 32

6.5 Uticaj inokulacije soje na aktivnost enzima dehidrogenaze 38

7. ZAKLJUČAK 40

8. LITERATURA 41


REZIME

Soja, kao i druge leguminozne bilјke, stupa u simbiotski odnos sa bakterijama -

azotofiksatorima iz roda Bradyrhizobium koje žive na korenu u kvržicama (nodulama) i stoga se

nazivaju i kvržične bakterije. Ove bakterije uzimaju od bilјke uglјene hidrate, a snadbevaju je

azotom tako što neorganski azot (N2) iz atmosfere pretvaraju u amonijačni oblik (NH3)

pristupačan za bilјku.

Cilј istraživanja je da se ispita efekat sojeva rizobakterija Optimizer-a, Azotobacter-a i

Ekstrasol-a na rast u toku vegetacije i prinos soje ( Glycina hyspida). Osim na bilјku ispitaće se

efekat inokulata na mikrobiološku i enzimatsku aktivnost u zemlјištu u toku vegetacije soje.

Zbog potencijala rizobakterija da pobolјšavaju ishranu i zdravlјe bilјke, njihova upotreba

u polјoprivredi uz smanjenje primene đubriva i pesticida sve više dobija na značaju. Osim toga,

njihovom primenom povećavaju se mikrobni diverzitet, plodnost zemlјišta i ishrana bilјaka.

Ogled je postavljen tokom 2013. godine u Turiji i u mikrobiološkoj labaratoriji na

Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Postavljen je po potpuno slučajnom blok sistemu, u

četiri ponavljanja sa četiri varijante , na zemljištu tipa crnica. Veličina jedne parcele je 6 m2.

Varijante ogleda su bile sledeće: kontrola (bez inokulacije), Optimize (Bradyrhizobium

japonicum) – I soj, Azotobacter – II soj, Ekstrasol – III soj.

Najveća dužina korena ostvarena je na parceli gde je primenjen Azotobacter kao

inokulant. Masa korena je značajno povećana primenom svih inokulanata pri čemu je najveći

efekat zabeležen na varijanti sa Azotobacterom. Najveća visina biljke i težina soje je bila na

varijanti sa Ekstrasolom. U fazi cvetanja soje utvrđen je značajan porast aktivnosti

dehidrogenaze na varijantama gde su primenjeni inokulanti Azotobacter sp. i Ekstrasol. Kada su

u pitanju primenjeni inokulanti na ispitivana svojstva soje i brojnost i aktivnost mikroorganizama

u zemljištu, najbolje rezultate dala je primena Ektrasola sa sojem Bacillus.

Ključne reči: soja, mikrobni inokulanti.


SUMMARY

Soybeans, like other leguminous plants, shall enter into a symbiotic relationship with

bacteria - fixing bacteria of the genus Bradyrhizobium living in root nodules (nodules) and are

therefore called and nodule bacteria. These bacteria are taken from the plant carbohydrates and

the nitrogen supply them so as inorganic nitrogen (N2) from the atmosphere to convert the

ammonium form (NH3) available for the plant.

The objective of this research was to examine the effect of rhizobacteria strains

Optimizer, a Azotobacter and Extrasol's growth during the growing season and yield of soybean

(Glycine hyspida). In addition the plant will examine the effect of inoculum on the

microbiological and enzymatic activity in the soil during the growing soy.

Because of the potential of rhizobacteria to improve the nutrition and health of the plants,

their use in agriculture by reducing application of fertilizers and pesticides are increasingly

gaining in importance. In addition, their use increases the microbial diversity, soil fertility and

plant nutrition.

The experiment was set up in 2013 in the village of Turija in the microbiology laboratory

at the Faculty of Agriculture in Novi Sad. It is set up using a randomized block design with four

replications with four variants, the type of soil humus. The size of the plot is 6 m2. The variants

were as follows: control (no inoculation), Optimize (B. japonicum) - I strain, Azotobacter - II

strain, Extrasol - III strain.

The greatest length was recorded on the land where he applied as Azotobacter inoculant.

Root mass was significantly increased by using all inoculants with the largest effect was

recorded in the variant with Azotobacter. The maximum plant height and weight of the soy was

at variant with Extrasol. In the flowering stage of soybean, significant increase of dehydrogenase

activity in treatments where the applied inoculants Azotobacters. and Extrasol. When it comes to


inoculants applied to the traits of soy and the number and activity of microorganisms in the soil,

the best results were obtained with the use of Ektrasola strain of Bacillus.

Key words: soybean, microbial inoculants.


1

1. UVOD

Seme je simbol umnožavanja i rasejavanja, preživljavanja i ponovnog rođenja kontinuiteta

i inovacija (Milošević i Ćirović, 1994). Ono je rezultat zbira činilaca koji su pratili razvoj

majčinske biljke tokom procesa proizvodnje do žetve, kao i činilaca koji su ispoljavali svoj uticaj

tokom njegove dorade i skladištenja, sve do ponovne setve u dobro pripremljeno zemljište

(Heydecker, 1973).

Soja je kao leguminoza sposobna da većinu svojih potreba za azotom podmiruje iz

atmosfere, vezujući atmosferski azot i prevodeći ga u oblik dostupan biljci. Fiksacija azota je

značajan proces jer omogućuje prevođenje internog gasovitog azota (N2) u amonijum jon (NH4),

povećavajući zalihe mineralnog azota u zemljištu, koji je neophodan za rast i razviće biljaka

(Hrustić i sar., 1998). Leguminozne biljke su sposobne da usvajaju atmosferski azot zahvaljujući

simbiozi sa kvržičnim bakterijama iz roda Rhizobium i Bradyrhizobium. Kvržične bakterije mogu

biti prisutne u zemljištu kao prirodne populacije ali se u laboratorijskim uslovima uzgajaju

najefikasniji selekcionisani sojevi.

U našim zemljištima kvržičnih bakterija nema ili je prirodna populacija ovih bakterija male

brojnosti i slabe aktivnosti, pa se seme soje pre setve tretira selekcionisanim, visokoaktivnim

sojevima bakterija, kako bi se poboljšao razvoj i aktivnost kvržica na korenu soje. Pored

azotofiksacije, kvržične bakterije na korenu soje proizvode i materije rasta biljaka, gibereline i

indole

U trogodišnjim istraživanjima uticaja inokulacije na prinos semena soje, zabeleženo je

povećanje prinosa primenom inokulacije u sve tri godine od 5,2% do 18,1% (Đukić, 2009).

Primenom inokulacije semena soje povećava se masa 1000 semena, kao i prinos, dok se

primenom većih doza azotnih đubriva takođe povećava masa 1000 semena ali se prinos smanjuje

(Đukić i sar., 2009b).


2

2. PREGLED LITERATURE

2.1. ZNAČAJ I POREKLO SOJE

Soja - Glycine hispida je leguminozna bilјka. Živi u simbiozi sa kvržastim bakterijama.

Značaj soje je raznovrstan:

sa aspekta običnog polјoprivrednog proizvođača ona predstavlјa prinos koji može da

ostvari i pogodnost za zemlјište koje ostaje iza nje,

sa aspekta stočara soja je značajna kao neophodna komponenta kvalitetne stočne

hrane,

sa aspekta nutricioniste ona predstavlјa izvor proteina (40%) i ulјa (20%),

za industriju predstavlјa mogućnost stvaranja čitavog niza prerađevina itd (Jockoviċ,

Đ., Beliċ, B., Hrustiċ, M., 1986).

Značaj soji pre svega daje hemijski sastav zrna, u kome se nalazi oko 40% proteina i

oko 20% ulјa, odnosno, više od 60% hranlјivih materija vrlo upotreblјivih u razne svrhe. Zbog

mogućnosti upotrebe celog zrna, kao i ulјa i proteina posebno, soja nalazi veliku primenu ne

samo u prehrambenoj, nego i u drugim granama industrije, a u novije vreme dobija sve veći

značaj u međunarodnoj trgovini. Sojina sačma je nezamenlјiv izvor proteina za ishranu sitne i

krupne stoke i peradi (Vidić, M., 1991).

Soja je takođe jedan od glavnih izvora bilјnih ulјa. Iz njenog zrna potiče jedna trećina

ukupno proizvedenih bilјnih ulјa u svetu. Ulјe od soje se za sada pretežno koristi u

prehrambenoj industriji za kuvanje, pripremu gotovih jela, majoneze, margarine itd. Međutim,

sve više se povećava njegova tehnička upotreba u drugim granama industrije: sapuna,

deterdženata, boje i lakova. Sojino ulјe sve više se koristi kao nosač aktivne materije u

pesticidima, čime se smanjuje količina vode pri njihovoj aplikaciji avionima. Kao leguminoza,


3

ona svojom sposobnošću fiksira azot iz vazduha, smanjujući tako upotrebu azotnih đubriva i

vrlo dobro se uklapa u plodored (Hrustić, M., 1983).

U istraživanjima su pronađeni drevni kineski spisi koji pokazuju da je soja gajena i

visokovrednovana kao hrana vekovima pre sačuvanih pisanih podataka. Prvi pisani podaci o

bilјci nalaze se u knjizi "Materia medica" cara Šeng Nunga iz 2838. godina pre nove ere

(Morse et al., 1949). Prema prastaroj kineskoj literaturi soja je prvobitno zvana "shu". Gajena

tokom više hilјada godina soja je, pored pirinča, pšenice, ječma i prosa, jedan od pet svetih

useva, bitnih za opstanak kineske civilizacije (Gutschy, 1950; Morse, 1950).

Centar porekla ove bilјne vrste je severoistočna Kina. Do početka nove ere dospela je

verovatno do centralne i južne Kine i do korejskog poluostrva. U Japan se proširila između

200. godina pre nove ere i trećeg veka nove ere (Caldwell, 1973). Prvi pisani podaci o soji u

Japanu potiču iz sedmog veka nove ere. Od početka nove ere do XV-XVI veka uneta je u

Indoneziju, Filipine, Vijetnam, Tajland, Maleziju, Burmu, Nepal i severnu Indiju (Hymowitz,

1988).

2.2. PROIZVODNJA SOJE KOD NAS I U SVETU

Tek od pedesetih godina površine pod sojom naglo rastu, a u poslednjih nekoliko

godina prelaze 60 miliona hektara. Posle kukuruza, pšenice, pirinča i ječma, to su najveće

površine koje zauzima jedna ratarska bilјka. Pre dve decenije proizvodnja zrna soje kretala se

između pedeset i šezdeset miliona tona, da bi u 1994. godini bilo proizvedeno oko 137 milona

tona, a u 1995. godini oko 124 miliona tona. Povećanje proizvodnje nije samo rezultat

povećanja površina nego i većeg prinosa po jedinici površine (Baker, H.G., 1970).

Već nekoliko decenija SAD ima vodeću ulogu u svetskoj proizvodnji, preradi i

prometu soje i njenih prerađevina. Ukupna proizvodnja se kreće od 50 do 60 miliona tona zrna

soje godišnje, što je oko polovine svetske proizvodnje ( Howell, 1982).


4

Tabela 1. Prosečne površine, prinosi i proizvodnja soje po kontinentima u periodu od

2008 do 2013 godine (fao.stat.org)

Kontinenti Površine (ha) Prinos (t/ha) Proizvodnja

Azija 3 724 415 1,7 6 130 930

Evropa 2 980 533 1,9 4 618 240

Afrika 1 482 042 1,2 1 475 124

SAD 12 227 626 2,8 1 923 036

Posmatrano po kontinentima u periodu od 2008 do 2013 godine najveće površine pod

sojom ima SAD sa 12 227 626 ha i prosečnim prinosom od 2,8 t/ha.

Kako navodi Bošković (1966) soja je u kulturu ovog područja ušla pre 50 do 60

godina. Takođe, iznosi da je poznavanje upotrebne vrednosti soje i njenih proizvoda od strane

polјoprivrednih proizvođača relativno nisko, te ona nije mogla da zauzme značajno mesto u

strukturi ratarske proizvodnje.

U našoj zemlјi soja je poznata kao bilјna vrsta još od XIX veka, iako od pre dve

decenije nije imala značajnu ulogu niti u gajenju niti u preradi. Prosečni prinosi soje kod nas u

poslednje dve decenije su 2-3 t/ha. Najveće površine pod sojom u našoj zemlјi nalaze se u

Vojvodini. Proizvodnja soje u našoj zemlјi još uvek nezadovolјava domaće potrebe

(Heneberg,R., 1966).

Tabela 2. Površine i prinosi soje u Srbiji za period od 2008 do 2013 godine

(fao.stat.org.)

Godina Površine (ha) Prinos (t/ha)

2008 143 684 2,44

2009 144 386 2,41

2010 170 359 3,17

2011 165 253 2,66

2012 162 714 1,72

2013 159 724 2,41

U posmatranom periodu od 2008 do 2013 godine prosečne površine pod sojom u Srbiji

su iznosile 157 687 ha i prosečnim prinosom od 2,47 t/ha. Najveći prinos je ostvaren u 2010.

godine i iznosio je 3,17 t/ha.

Uslovi za proizvodnju soje tokom 2012.godine bili su veoma nepovoljni. Osim na

samom početku, u aprilu i maju, tokom čitavog vegetacionog perioda vladala je izuzetno jaka


5

zemljišna i vazdušna suša, i soja je bila u stalnom deficitu vlage. Rezultat ovakvih

proizvodnih uslova jesu najniži prinosi soje u ovom veku, a obim proizvodnje je značajno niži

u odnosu na nekoliko prethodnih godina (Zbornik referata, 2013).

2.3 MORFOLOŠKE OSOBINE SOJE

Korenov sistem soje je osovinskog tipa, karakterističan za dikotile. Međutim, usled

porasta bočnih korenova u kasnijim fazama razvoja, glavni koren se najčešće ne može

razdvojiti od bočnih korenova, pa se korenov sistem soje najpribližnije može opisati kao

difuzan (Lersten i Carlson, 1987).

Osnovni delovi korena su:

glavni koren,

bočni (lateralni) i

adventivni.

Po vremenu nastanka delimo ga na:

primarni,

sekundarni,

tercijarni i

koren višeg reda.

Pod uticajem aktivnosti bakterija - azotofiksatora Bradyrhizobium japonicum na

korenu se obrazuju kvržice. Rast i razvoj korenovog sistema uslovlјen je kako osobinama

pojedine sorte, tako i spolјašnjim faktorima (klimatski i zemlјišni). Veći broj istraživača dobio

je značajne razlike u brzini porasta, prečniku i broju korenova, kao i akumulaciji suve materije

korena između genotipova gajenih u istim uslovima spolјašnje sredine (Mitchell i Russell

1971; Kaspar et al., 1978; Zobel, 1980).


6

Raznim istraživanjima je utvrđeno, kako navode Stone and Taylor (1983) i Kaspar et

al. (1981), da na rast i razvoj korenovog sistema soje bitno utiču uslovi sredine, pre svega

temperatura zemlјišta.

Kako navode Mason et al. (1980), kao i Fehr and Caviness (1977), koren soje prolazi

kroz pet faza rasta:

Faza ranog vegetativnog porasta (VE – V6). Razvoj korenovog sistema

započinje klijanjem semena i rastom klicinog korenka iz koga nastaje glavni

koren. U ovom periodu koren raste mnogo brže nego nadzemni deo biljke i uz

povoljnu vlažnost zemljišta dostiže dnevni porast od 2,5 do 5 cm (Mitchell and

Russell, 1971), da bi na kraju ove faze dostigao dubinu od 0,8 do 1 m

(Sivakumar et al., 1977). Lateralni korenovi počinju da rastu horizontalno 3 do

7 dana nakon klijanja i obično su na kraju faze dugački 25 do 30 cm, a u

zavisnosti od temperature i vlažnosti zemljišta mogu se naći najviše na 3 cm od

površine (Mitchell i Russell, 1971). Korenovi drugog i trećeg reda takođe

počinju da prorastaju u sloju 0 do 15 cm, gde se obično nalazi glavna masa

korena soje. Koliki će se deo korena naći u ovom sloju, zavisi prvenstveno od

vlažnosti zemljišta. Mayaki i sar. (1976) su na kraju vegetacije u ovom sloju

izmerili 51% ukupne mase korena biljaka u suvom ratarenju, dok je taj

procenat kod navodnjavanih biljaka iznosio 67%. Na kraju ove faze kad biljka

dostigne stadijum V6, odnos suve mase nadzemnog dela biljke prema suvoj

masi korena kreće se oko 3,8 (Sivakumar i sar., 1977).

Period pre cvetanja. U ovoj fazi se usporava rast glavnog korena, dok lateralni

korenovi dostižu maksimalnu horizontalnu dužinu. Korenovi višeg reda

počinju porast čitavom dužinom korena i ukupna suva masa korena se

povećava. Odnos mase nadzemnog dela biljke prema korenu dostiže vrednost

6,8 do faze R1 i povećava se tokom vegetacionog perioda usled rapidnog

porasta u reproduktivnim fazama (Kaspar, 1985).

Cvetanje. U fazi cvetanja ponovo dolazi do naglog porasta, kako nadzemnog

dela biljke tako i korena. U ovom periodu Mason i sar. (1980) utvrdili su

povećanje ukupne suve mase korena u odnosu na prethodnu fazu rasta od 84%


7

i dužine od 165%, najviše u toku čitave vegetacije, što je u skladu sa

rezultatima koje su dobili Kaspar i sar. (1978). Ipak, rast korena je sporiji nego

rast nadzemnog dela biljke i njihov odnos u fazi R2 dostiže vrednost 9

(Sivakumar i sar., 1977). Novo povećanje dužine uglavnom je vezano za dublje

slojeve zemljišta, dok se najveći deo suve materije i dalje nalazi u sloju do 30

cm. Lateralni korenovi su završili horizontalni porast i počeli rapidan rast u

dubinu, što se objašnjava višom temeperaturom i nižom vlažnošću zemljišta

bliže površini (Mitchell I Russell, 1971).

Formiranje i rast mahuna. Koren i dalje raste, ali sporije nego tokom cvetanja.

Ako je zemljište obezbeđeno vlagom, novi rast korena uočava se u sloju do 30

cm. Kako se to u ovoj fazi retko dešava, uglavnom dolazi do izduživanja u

dublje slojeve.

Rast semena i zrelost. U ovoj fazi rast korena je znatno usporen u poređenju sa

prethodnim, jer gotovo svu organsku materiju stvorenu u procesu fotosinteze

biljka utroši na formiranje i nalivanje zrna. Povećanje suve mase u sloju

zemljišta do 15 cm uglavnom je vezano za sekundarno zadebljavanje glavnog i

lateralnih korenova ( Kaspar, 1985), dok je rast u dubinu obično završen do

početka nalivanja zrna. Sanders and Brown (1976) navode da ukupna suva

masa korena se smanjuje usled odumiranja starijih delova korenovog sistema, a

odnos suve mase nadzemnog dela biljke prema suvoj masi korena dostiže

vrednost 10.

Važan deo korenovog sistema soje su korenske kvržice. Soja, kao i druge leguminozne

bilјke, stupa u simbiotski odnos sa bakterijama - azotofiksatorima iz roda Bradyrhizobium

koje žive na korenu u kvržicama (nodulama) i stoga se nazivaju i kvržične bakterije. Ove

bakterije uzimaju od bilјke uglјene hidrate, a snadbevaju je azotom tako što neorganski azot

(N2) iz atmosfere pretvaraju u amonijačni oblik (NH3) pristupačan za bilјku. Za soju je

karakteristična vrsta Bradyrhizobium japonicum. To su gram - negativne, štapićaste bakterije,

sposobne za prodor kroz tanke zidove ćelija rizoderma ili korenskih dlačica sve do primarne

kore. Intenzivnim delјenjem bakterijskih i dezintegracijom ćelija domaćina formiraju se

kvržice. One su vidlјive već nakon 7 do 9 dana od infekcije (izgled kvržica na korenu soje je

prikazan na slici 1). Tokom treće nedelјe od infekcije, inficirano tkivo korena intenzivno


8

proizvodi leghemoglobin. To je jedinjenje bogato kiseonikom, stoga nodula postaje ružičasta,

i takva ostaje sve dok je aktivna. Kada se formira leghemoglobin i bakterije prestaju sa

delјenjem, počinje azotofiksacija (Bergersen, 1963).

Slika 1: Izgled kvržica na korenu soje (Mrkovački, 1990)

Četvrte nedelјe od infekcije, kvržica je dostigla punu veličinu (3 do 6 mm); najčešće je

ovalnog, mada može biti i nepravilnog oblika. Tokom vegetacije uočava se lagani porast broja

i veličine kvržica (Zobel, 1980).

Kvržica aktivno vrši azotofiksaciju 50 do 60 dana, a zatim se suši i odumire. Na jednoj

bilјci se može naći i više stotina kvržica, uglavnom koncentrisanih u plićem sloju zemlјišta, do

20 cm, ali se mogu naći i na dubinama od preko 1 m (Grubinger et al., 1982).

Broj kvržica je uslovlјen kako unutrašnjim (genetski i fiziološki), tako i spolјašnjim

(nivo azota u zemlјištu) faktorima (Gibson and Harper, 1985; Harper, 1987).

Postoje dva osnovna tipa stabla soje – prostratum, sa habitusom povijuše i erektum ili

uspravni tip. Prvi je karakterističan za divlje vrste soje i može dostići dužinu 2 do 3 m.

Komercijalne sorte, imaju uspravno stablo, čija visina zavisi od sorte i uslova uspevanja i


9

kreće se od 30 do 130 cm. Stablo soje je zelene boje, zbog prisustva hlorofila u ćelijama

parenhima, obraslo je dlačicama i uglavnom razgranato. Na stablu se jasno razlikuju čvorovi

ili nodije, zadebljanja koja nose listove; deo stabla između dve nodije naziva se internodija.

Prva nodija nosi kotiledone, druga prvi par listova (prophylli), dok su na ostalima

naizmenično raspoređeni trojno složeni listovi (Cumbie, 1960).

Postoje tri različita tipa lista soje: prvi par kotiledonih ili semenih listova, drugi par

prostih ili primarnih listova i pravi, trojno složeni listovi. Kotiledoni su deo klice. Vezani su

za stabaoce i klijanjem se iznose na površinu. Imaju funkciju rezervoara hrane i fotosinteze

dok biljka potpuno ne pređe na autotrofan način ishrane nakon čega se suše i opadaju. U

pazuhu svakog kotiledonog lista nalazi se pupoljak iz kojeg izbija po jedan prost (primarni),

što znači da svaki prost list ima svoju nodiju, ali se iz praktičnih razloga ove dve računaju kao

jedna. Sve ostale nodije nose trojno složene, tipične listove soje, poređane naizmenično na

stabljici. Oblik liske varira od ovalnog do kopljastog (Dzikowski, 1937).

Cvet soje formira se u pazuhu lista na stablu i granama, sukcesivno, od osnove prema

vrhu. Prvi cvetovi se obično pojavljuju na petoj, šestoj ili višim nodijama, dok se na nižim

nodijama veoma retko ili nikad ne pojavljuju cvetovi (Carlson i Lersten, 1987). Soja ima

dvopolan, tipično leptirast cvet, karakterističan za Papilionoidae veličina cvetova kreće se od

3 do 8 mm i mogu imati belu ili razne nijanse ljubičaste boje, što je uslovljeno prisustvom ili

odsustvom antocijana (Van Shaika and Probsta, 1958).

Period cvetanja soje na našem području, zavisno od sorte, roka setve i uslova

spoljašnje sredine traje od kraja maja, pa sve do polovine avgusta.

Za soju je karakteristično da ima visok procenat abortivnih cvetova, odnosno da

formira mnogo više cvetova nego mahuna i ta pojava do danas nije na zadovoljavajući način

objašnjena (Van Shaika and Probsta, 1958).

Kako navode Heimdl and Brun (1984) broj mahuna po nodiji je bitna komponenta

prinosa koja ima veći uticaj na prinos od mase zrna. Takođe, Wiebolda et al. (1981) su

zaklјučili da se prinos soje može povećati smanjenjem abortivnosti cvetova, odnosno

povećanjem broja mahuna.


10

Plod soje je mahuna, čiji broj se kreće od dva do više od dvadeset u jednoj cvasti, pa

do četristo na zreloj bilјci soje (Carlson and Lersten, 1987). Ovaj broj je obično manji zbog

visokog procenta abortivnosti cvetova soje.

Mahune soje mogu biti prave, blago povijene ili srpasto zakrivljene, dužine do 7 cm.

Boja mahune zavisi od prisustva karotena i ksantofila, boje dlačica, kao i prisustva antocijana.

Tamnija boja mahune je dominantna nad svetlijom. Boja mahune može biti svetlo žuta, smeđa

i crna, uključujući sve nijanse i prelaze između ove tri boje (Dzikowski, 1936).

U mahuni se može naći jedno do pet zrna, što zavisi od sorte i uslova uspevanja. Kod

sorti koje se kod nas gaje najčešće ih ima 2 do 3 (Hrustić, 1984).

Današnje komercijalne sorte imaju čvrstu mahunu i pucaju samo u stresnim uslovima

(Miladinović I sar.,1976).

Seme soje kod većine komercijalni sorti je ovalnog oblika, a može imati sve prelaze

između okruglog pa do izduženog gotovo ravnog zrna. Masa 1000 zrna se kreće od 20 grama

kod divlje soje pa do preko 500 grama kod nekih sorti kulturne soje. Komercijalne sorte

najčešće imaju srednje krupno zrno, mase i zrna od 150 do 190 grama (Hrustić, 1984; Relić,

1996; Miladinović, 1997).

Zrno soje može biti žuto, zeleno, smeđe ili crno, uključujući sve nijanse i prelaze

između ovih boja, a takođe može biti i dvobojno (Carlson and Lersten, 1987).

Tully i sar. (1981) su ustanovili da zrno crne boje ima veću otpornost prema niskim

temperaturama što se objašnjava slabijom vodopropustljivošću pigmetisanog zrna. Ovo je

takođe ustanovio Dickson (1971).

Zrelo zrno soje obično sadrži oko 40% proteina, 20% ulja, 17% celuloze i

hemiceluloze, 7% šećera, 5% čvrstih vlakana i oko 6% pepela na bazi suve mase (Rubel et al.,

1972).

U zavisnosti od sorte i uslova uspevanja sadržaj proteina u zrno varira od 30 do 50%,

dok komercijalne sorte najčešće sadrže od 39 do 42%. Proteini soje sadrže gotovo sve

esencijalne aminokiseline i sličniji su proteinima životinjskog porekla.


11

Sadržaj ulјa u zrnu varira u zavisnosti od sorte i uslova uspevanja od 12 do 24%, a u

komercijalnim sortama obično se kreće od 19 do 22%. U sojinom ulјu nalazi se oko 10%

palmitinske, 3% stearinske, 20% oleinske, 55% linolne i 7 do 8% linolenske kiseline. Zbog

posebno visokog sadržaja linolenske kiseline ulјe soje nema tako povolјna tehnološka svojstva

za humanu upotrebu kao suncokretovo ulјe (Swern, 1972).

2.4. ODNOS SOJE PREMA SPOLJNIM ČINIOCIMA

Gajenje soje u zapadnoj i severnoj Evropi je ograničeno zbog nedostatka toplote, a u

srednjoj i južnoj Evropi zbog nedostatka ili lošeg rasporeda padavina u vegetacionom periodu.

Nedovoljne količine padavina ili njihov neravnomeran raspored i dugotrajni sušni period,

posebno u fazi cvetanja, formiranja mahuna i nalivanja zrna soje mogu dovesti do značajnog

opadanja prinosa. Zbog toga su gajenje soje u srednjoj Evropi mnogi smatrali

neekonomičnim. Soja se može uspešno gajiti u našim područjima, naročito u Vojvodini,

Mačvi, dolini reke Morave uz pravilnu rejonizaciju sorata i primeni dobre agrotehnike

(Molnar, 1988).

Toplota. Toplota, kao i dužina dana, istovremeno utiču na rast i razviće biljaka. Zbog

toga Limberg (1961) te vegetacione činioce ubraja u primarno delujuće faktore spoljne

sredine. Toplota je jedan od najznačajnijih klimatskih činilaca u gajenju soje. Odnos soje

prema toploti može se izraziti pomoću toplotne sume. Prema Haberlandt-u (1878) minimalna

toplotna suma za soju je 2500°C. Kasnija istraživanja su pokazala da su potrebe soje prema

toploti manje. Tako Riede (1938) smatra da je soji dovoljno 2400°C, a Kurnik (1962) navodi

da su sorte soje uzgajane u Mađarskoj zahtevale od 2200 do 2500°C. Prema kasnijim

istraživanjima potrebna toplotna suma za uspevanje soje zavisi od dužine vegetacije i kreće se

od 1600 do 3200°C (Enken, 1959; Nagata, 1960; Kuzin, 1976; Lešćenko, 1978).

Minimalna temperatura za klijanje soje je od 6 do 7⁰C, a optimalna od 20 do 40⁰C

(Holmberg, 1973). Temperatura iznad 33⁰C izaziva najbrže klijanje (Sunj Sin Dun, 1958).


12

Svetlost. Razvoj soje zavisi od kvaliteta svetlosti i dužine dana. Dugotalasni crveno

oranž zraci usporavaju, a kratkotalasni plavoljubičasti ubrzavaju cvetanje (Enken, 1959).

Kupermanova (1968) je ustanovila da uticaj spektralnog sastava svetlosti posebno veliki za

vreme diferenciranja cvetova.

Soja zahteva puno svetlosti. Pri slabom osvetljenju (20 000 luksa) dolazi do

izduživanja, stanjivanja stabla koje je polegljivo a može da izostane i cvetanje (Molnar, 1987).

Garner and Allard, (1930) su eksperimentalno dokazali da početak cvetanja zavisi od

dužine trajanja osvetljenja (dužine dana).

Prema podacima Enkena (1959) pod uticajem samo jednog kratkog dana dolazi do

skraćenja perioda cvetanja soje.

Voda. Soja ima velike zahteve za vodu. U toku vegetacionog perioda usevu je

potrebno od 5000 do 6000 m³ vode/ha. Soji je za vegetacioni period potrebno od 450 do 825

mm padavina (Doorenbos and Pruit, 1977).

Za uslove Vojvodine, Bošnjak (1993) navodi da je u uslovima navodnjavanja

evapotranspiracija soje bila ujednačena od 445 do 500 mm. U uslovima bez navodnjavanja

varirala je u rasponu od 302 do 448 mm.

Period cvetanja, obrazovanja mahuna i nalivanja zrna kod soje u našim uslovima traje

od 50 do 70 dana. u tom periodu obrazuju se najvažnije komponente prinosa (broj cvetova i

mahuna po biljci, broj zrna u mahuni i po biljci), a i sam prinos zrna po jedinici površine. Zato

je veoma važno da u tom periodu, odnosno u julu i avgustu bude dovoljno kiše, kako bih soja

formirala veliki broj mahuna po biljci, kao i dovoljan broj zrna u mahunama (Dragović, 1993).

Zemlјište. Soja dobro uspeva na raznim tipovima zemlјišta sa dobrom strukturom.

Najviše joj odgovaraju duboka, plodna, strukturna zemlјišta, neutralne reakcije, sa povolјnim

vodno-vazdušnim osobinama. Nјoj odgovara černozem kao i svi njegovi varijateti (aluvijalna,

humoglejna, pseudoglejna i dr. zemlјišta).

Vratarić (1986) navodi da se na srednje plodnim zemlјištima sa više padavina postižu

prinosi kao i na plodnim zemlјištima u aridnim oblastima.


13

Po Krewbigu (1946) za soju je optimalna pH vrednost od 6 do 8, ali se može gajiti i

ako je pH između 5 i 6, ili nešto preko 8.

2.5. MIKROORGANIZMI U ZEMLJIŠTU

Zemlјište je ekološki sistem i ono je stanište za raznovrsne i brojne mikroorganizme

koji sa svojim enzimima imaju centralnu ulogu u metaboličkoj aktivnosti zemlјišta.

Mikroorganizmi kao najznačajnija komponenta biološke faze zemlјišta važan su indikator

plodnosti i ukazuju na procese degradacije zemlјišta (Milošević i sar., 1997).

Mikroorganizmi reaguju na promene u zemlјištu ali se i veoma brzo adaptiraju na

uslove spolјne sredine. Korišćenje mikroorganizama i njihovih metaboličkih procesa za

optimizaciju bilјne proizvodnje omogućava dugoročno čuvanje plodnosti odnosno kvaliteta

(zdravlјa) zemlјišta (Milošević i sar., 1994; Govedarica et al., 1997).

Mikroorganizmi zemlјišta su heterogena i najbrojnija grupa organizama i mogu biti

aerobi, anaerobi, zatim heterotrofi, autotrofi ili saprofiti, kao i simbionti ili paraziti. U

zemlјištu dubine od 30 cm bakterije su prisutne u broju od 108 do 109 u gramu. Zastuplјenost

aktinomiceta u plodnom zemlјištu je od 105 do 107 u gramu zemlјišta, a glјiva od 105 do 106 u

gramu zemlјišta. Po dubini profila zemlјišta zastuplјenost i biodiverzitet mikroorganizama se

smanjuje (Milošević i sar., 2000, 2003).

Mikroorganizmi u metaboličkoj aktivnosti zemlјišta učestvuju od 60 do 90% (Lee,

1994). Oni pomažu snadbevanju bilјke osnovnim biogenim elementima: N, P, K i produkuju

bioaktivne materije tipa vitamina, giberelina i auksina (Milošević i Jarak, 2005). Razgrađuju

pesticide, indikatori su visokog sadržaja teških metala i pesticida (Milošević and Govedarica,

2002).

Bakterije su prokariotski mikroorganizmi. Po obliku mogu biti okrugle, štapićaste,

izvijene, končaste, četvrtaste, zvezdaste i u obliku rozete. Bakterije su rasprostranjene u svim


14

ekosistemima, a najviše ih ima u zemlјištu. Zbog njihove velike rasprostranjenosti, načina

ishrane i sposobnosti prilagođavanja, bakterije imaju klјučnu ulogu u kruženju materije.

Značaj bakterija koje žive u zemlјištu je višestruk. Veći broj bakterija su razlagači

organske materije iz koje dobijaju energiju i hranlјive elemente. Organska materija potiče od

ostataka uginulih bilјaka, životinja i mikroorganizama. U toku razlaganja ovih ostataka,

bakterije sintetišu novu veoma složenu organsku materiju-humus. Na taj način bakterije

sprečavaju gubitke hraniva iz zone korena (Jarak i Čolo, 2007).

Prema morfološkim i fiziološkim svojstvima, bakterije su svrstane u tri grupe: "prave

bakterije", cianobakterije i zrakaste bakterije ili aktinomicete. "Prave bakterije" su najbrojnije

u zemlјištu. One su značajne za kruženje azota, uglјenika, sumpora, fosfora. U kruženju azota

učestvuju bakterije amonifikatori, nitrifikatori, denitrifikatori i fiksatori azota. Najvažnije

azotofiksirajuće bakterije su iz rodova Rhizobium, Azotobacter, Bradyrhizobium,

Sinorhizobium i dr.

Bakterije iz rodova Rhizobium, Bradyrhizobium u simbioznim zajednicama sa

leguminoznim bilјkama su sposobne da vezuju atmosferski azot (Paul and Clark, 1989;

Milošević i Jarak, 2005). Rizobiumi na korenu i ponekad na stablu leguminoza stavaraju

izraštaje koje se nazivaju nodule ili kvržice, te se ove bakterije nazivaju i kvržične bakterije.

Kvržice ili nodule su specijalizovane strukture, u njima se odvija biološka fiksacija azota.

Kvržične bakterije su aerobne, asporogene, štapićaste i pokretne bakterije koje imaju

nitrogenazni enzimski sistem. Ćelija im je obavijena sluzavom kapsulom izgrađenom iz

egzopolisaharida koji ih štite od uticaja spolјne sredine i pomaže bakteriji da se pričvrsti za

korenovu dlačicu. Optimalne temperature rasta su 25 do 30°C a pH 6-7 (Rice et al., 1995).

U kruženju ugljenika učestvuju bakterije koje mogu koristiti neorganski ili organski

oblik ugljenika. Jedini neorganski oblik ugljenika koga koriste mikroorganizmi je CO2 i

koriste ga samo cianobakterije. Organski oblik ugljenika razlaže veliki broj bakterija.

Bakterije koje razlažu celulozu su Cellulomonas, Cytophaga, Cellovibrio; bakterije koje

razlažu skrob su Bacillus, Pseudomonas i dr.


15

Cianobakterije mogu biti jednoćelijske i višećelijske. Žive pojedinačno ili u

kolonijama. Sve su fotosintetičke I oksigene. Žive na površini zemljišta jer zahtevaju svetlost.

Najvažniji rodovi u zemljištu su: Oscillatoria, Anabaena, Nostoc, Chroococcus i dr.

Anabaena i Nostoc fiksiraju elementarni azot.

Zrakaste bakterije ili aktinomicete su specifična grupa bakterija. Imaju končast oblik

ćelija koji podseća na hifu gljive. Kolonije su im kožaste i čvrste konzistencije. Slično

gljivama, formiraju supstratnu, nadsupstratnu i vazdušnu miceliju na kojoj se stvaraju

sporonošci sa sporama (konidije). Aktinomicete značajne za zemljište su: Streptomyces,

Nocardia, Frankia, Micromonospora, Microbispora, Thermomonospora i

Thermoactinomyces.

Alge su anaerobni fototrofni mikroorganizmi. Žive na povšini ili u plitkom sloju

zemljišta. U zemljištu su najvažnije zelene alge (razdeo Chlorophyta) i mrko žute alge (razdeo

Chrisophyta, podrazdeo Bacillariophyta).

Gljive su eukariotski mikroorganizmi. Prema izgledu vegetativne ćelije razlikuju se

končaste gljive – mikromicete i elipsaste gljive – kvasci. Prema procesima koje vrše u

zemljištu, gljive su grupisane u tri grupe: razlagači, mutualisti i paraziti.

Razlagači su saprofitne gljive koje transformišu mrtvu organsku materiju u biomasu

svojih ćelija, ugljen-dioksid, organske kiseline i dr. Mutualisti su mikorozne gljive koje

nastanjuju biljni koren. Delimo ih u dve velike grupe: egzomikorize i endomikorize.

Egzomikorize se formiraju na površini korena, obično drvenastih biljaka. Endomikorize rastu

unutar korena trava, povrća i sl. Mikorizne gljive pomažu dopremanje fosfora, azota,

mikroelemenata i vode do biljke te je korisno inokulisati seme, rasad ili zemljište

mikroorganizmima. Parazitne i fitopatogene gljive izazivaju oboljenja biljaka i tako utiču na

smanjenje prinosa (Jarak i Colo, 2007).


16

2.6. INOKULACIJA SOJE

Inokulacija mahunarki je stara osnovna polјoprivredna praksa koja se koristi još od

prošlog veka. Ona je doprinela povećanju fiksacije azota i prinosa.

Inokulacija semena leguminoznih bilјaka sa kvržičnim bakterijama Bradyrhizobium/

Rhizobium omogućava stvaranje kvržica (nodula) na korenu. To su „biološke fabrike“ azota,

koje u zemlјištima našeg klimatskog područja mogu da vezuju i preko 100 kg biološkog azota

u zavisnosti od ekoloških faktora i bilјne vrste (Milošević i Jarak, 2005).

Uvođenjem soje u proizvodnju u našoj zemlјi počinju istraživanja kvržičnih bakterija.

Kod nas je preparat kvržičnih bakterija za soju prvi put primenjen 1931 (Konjev). Prva

detalјnija proučavanja o uticaju B. japonicum na rast i razviće soje u polјskim uslovima dali su

Sarić i Sarić (1959).

Dobar mikrobiološki preparat treba da sadrži efektivne kvržične bakterije sposobne da

u simbiotskoj zajednici sa bilјkom fiksiraju što više azota iz atmosfere. Selekcija efektivnih

sojeva B. japonicum za soju kao bilјku domaćina je prvi preduslov za dobijanje dobrog i

kvalitetnog inokuluma (Hunter, 1986; Milić i sar., 1993).

Brockwell and Bottomley (1995), navode nekoliko ograničenja u korišćenju ovih

inokulanata. Oni su smatrali da je većina inokulanata proizvedenih danas u svetu od rođaka

lošeg kvaliteta i da 90% inokulanata nema nikakav praktičan efekat na produktivnost bilјke.

U istraživanjima Thies et al. (1991) došlo je do povećanja mase i broja kvržica

inokulacijom soje sa B. japonicum.

Hume and Blair (1992) su utvrdili u svojim istraživanjima da je inokulacija soje sa B.

japonicum dovela do povećanja prinosa.

Za polјoprivredne proizvođače idealni inokulant je onaj koji daje najbolјe rezultate na

terenu. On treba da bude jednostavan za korišćenje.


17

Kao rezultat azotofiksacije u toku rasta i razvoja leguminoza, udeo fiksiranog azota u

prinosu iznosi 10-95 % ili 20-400 kg/ha N godišnje u zavisnosti od ekoloških uslova (Sarić et

al., 1987).

Fiksacija azota od strane kvržičnih bakterija zavisi od genotipa bilјke, što upućuje na

potrebu istovremene selekcije bilјke i kvržičnih bakterija (Sarić et al., 1987; Petrović i sar.,

1998).

Brunel et al. (1988) navodi da iako su kvržične bakterije sposobne da prežive od 3 do 5

godina, a u pojedinim zemlјištima i do 13 godina, primena mikrobnih preparata/inokulata za

leguminoze neposredno pre setve utiče pozitivno na broj nodula/kvržica, povećanje rasta i

prinos bilјke, uštede mineralnog azotnog đubriva, kvalitet zrna i biološku aktivnost zemlјišta.

2.7. SIMBIOZNA FIKSACIJA AZOTA

Poseban značaj u bilјnoj proizvodnji zauzima azot, element čije je učešće u izgradnji

organske materije veće od potrošnje bilo kog elementa mineralne ishrane (Dixon and Wheeler,

1986). Ovaj makroelement je konstitutivni sastojak aminokiselina, amida, amina, proteina,

nukleinskih baza, mnogih koenzima i njegov sadržaj utiče na mnoge biološke procese.

Količina elementarnog azota kreće se u hilјadama tona iznad svakog hektara zemlјine

površine. U obliku organskih jedinjenja vezano je 99% ukupne količine azota, ali tako vezan

azot nije pristupačan bilјkama. Bilјke mogu da usvajaju neorganski azot u obliku amonijačnih

ili nitratnih jona, koji čine samo 1% azota u zemlјištu (Govedarica i Jarak, 1995).

Sa stanovišta polјoprivredne proizvodnje, nedostatak azota u zemlјištu utiče značajno

na smanjenje prinosa i njegovog kvaliteta. Upotreba sve većih doza mineralnih azotnih đubriva

dovodi do brže mineralizacije humusa i drugih azotnih jedinjenja, porasta gasovitih gubitaka

azota i gubitaka nitrata iz zemlјišta (Knowles, 1982).


18

Oksidi azota koji dospevaju u stratosferu dovode do raspada molekula ozona i

narušavanja ozonskog omotača. Zbog toga je, kako sa stanovišta zaštite životne sredine, tako i

povećanja prinosa bilјaka, potrebno pronalaženje optimalnih doza i oblika azotnih đubriva za

različita zemlјišta uz neophodno povećanje udela biološkog azota.

Limitirajući faktor kod proizvodnje soje je azot, a bilјka pozitivno reaguje na đubrenje

lakopristupačnim oblicima azota (Vasić, 2004). U poslednje vreme sve veća pažnja posvećuje

se selekciji domaćih sorata, s cilјem povećanja prinosa i kvaliteta zrna, a uz neophodno

obezbeđenje prisustva odgovarajućih sojeva kvržičnih bakterija (Milić i sar., 1999a; 1999c).

Simbiotska azotofiksacija je proces u kome bilјka domaćin obezbeđuje energijom

bakterije, a bakterije obezbeđuju bilјku redukovanim azotom iz atmosfere. Bakterije iz kvržica

soje izolovao je Kirchner (1895). Buchannan (1926) im je dao ime Rhizobacterium japonicum,

a Jordan (1982) Bradyrhizobium japonicum.

Danas je poznato da je zajednica kvržičnih bakterija iz roda Rhizobium i

Bradyrhizobium sa leguminozama je jedinstvena i korisna za oba partnera. Rezultat zajednice

bilјke i bakterije je formiranje kvržica ili nodula na korenu bilјke.

Prema La Rue i Patersonu (1984) usev soje u toku vegetacije fiksira od 60 do 168 kg

N/ha.

U toku uspostavlјanja simbiotskog odnosa mogu se izdvojiti tri osnovne etape:

prepoznavanje, infekcija i nodulacija. (Prescott et al., 2002).

Prepoznavanje je prva i najvažnija faza u procesu stvaranja kvržica. U ovoj fazi lektini

(neenzimatski proteini bilјke) vežu se za mono- i oligo-saharide rizobiuma. Povećanjem

koncentracije lektina u okolini korenske dlačice, bakterije odgovaraju aktivacijom i ekspresijom

nod gena i pripajanjem na vrh dlačice. Lektin bilјaka je visoko specifičan u odnosu na

polisaharide bakterije. Ova faza uspostavlјanja simbiotskog odnosa naziva se predinfekcionom i

u velikoj meri zavisi od prisustva kalcijuma, čiji nedostatak često uzrokuje izostanak nodulacije

kod leguminoza.

Faza infekcije otpočinje transformacijom triptofana (izlučenog iz korena) u indol

sirćetnu kiselinu koja dovodi do uvijanja i deformacije korenskih dlačica. Stepen deformacije


19

korenskih dlačica je u korelaciji sa viruletnošću, tj. sposobnošću sojeva rizobiuma da

nadvladaju zaštitnu barijeru bilјke i izazovu njenu infekciju. Na mestu gde su simbionti u

neposrednom dodiru, ćelijski zid dlačice se uvija povlačeći za sobom mikrosimbionta kojeg

novoformirani ćelijski zid zatvara u ovaj prostor. Bakterije se dele, umnožavaju i stvara se

infektivna nit. U ovom periodu stvaraju se brojni novi proteini kojih do tada nije bilo u bilјci i

bakteriji.

Naredna etapa je formiranje kvržice. U toku ovog procesa bakterije se umnožavaju,

modifikujući se u bakteroide koji su sposobni da obave azotofiksaciju. U jednoj inficiranoj

ćeliji korena može biti do 20000 pojedinačnih bakteroida. Grupice od tri ili četiri bakteroida

čine tvorevine koje se zovu simbiozomi. Simbiozomi su odvojeni od sadržaja bilјne ćelije sa

membranom koja nastaje od infektivne niti. Infektivna nit prodire u korteks korena, dolazi do

deobe bilјnih ćelija i formiranja vidlјivih kvržica. Presudni za formiranje kvržica su rani

nodulini (proteini) koji nastaju za manje od šest sati nakon formiranja infektivne niti (faze

formiranja kvržica prikazane su na slici 2).

Slika 2: Faze formiranja kvržica na korenu leguminoza (Ahmadjian i Paracer, 1986)


20

Nodulini koji kasnije nastaju značajni su za funkionisanje kvržica i fiksaciju azota.

Funcionisanje ovih proteina u vezi je sa leghemoglobinom, nitrogenazom, urikazom i glutamin

sintetazom (Graham, 2000). Aktivna azotofiksacija odvija se u centralnom delu kvržice koji je

crven (leghemoglobin). Ovaj region sadrži veliki broj bakterijskih ćelija koje su u obliku

bakteroida i simbiozoma. Kada se završi fiksacija azota bakteroidi se liziraju i tkivo kvržice je

mrke boje. Proces azotofiksacije katališe nitrogenazni enzimski sistem uz veliku potrošnju

energije.

Uz pomoć enzima nitrogenaze transformiše se elementarni azot u amonijačni, koji

bilјka koristi za sintezu proteina. Ovaj enzim se sastoji od dve komponente koje su u suštini

gvožđe-S-proteini (Stacey et al., 1992). Nitrogenazna reakcija započinje tako što se prvo

redukuje gvožđe protein elektronima feredoksina. Redukovani gvožđe protein veže ATP te

snižavajući redoks potencijal omogućava aktiviranje Mo-gvožđe proteina. Redukovani Mo-

gvožđe protein otpuštanjem elektrona do N2 omogućava stvaranje dva molekula amonijaka. Za

tok nitrogenazne reakcije neophodni su anaerobni uslovi, prisustvo reducenata (flavodoksin ili

feredoksin) i energija.

Kod simbiotskih azotofiksatora protok i regulacija kiseonika u nitrogenaznoj reakciji

reguliše leghemoglobin. Za sintezu ove belančevine neophodna je i bilјka i bakteroid, a nalazi

se samo u efektivnim kvržicama kojima daje crvenu boju. Leghemoglobin smanjuje potencijal

kiseonika u bakteroidu i štiti nitrogenazu od negativnog uticaja kiseonika. Sadržaj

leghemoglobina je u direktnoj vezi sa efektivnošću fiksacije azota.

Nitrogenaza pored elementarnog azota može da redukuje i druge supstrate od kojih je

posebno važna redukcija protona vodonika. Nastali vodonik je sporedan proizvod i u većini

slučajeva se gubi iz ćelije te predstavlјa energetski gubitak. Kako je energija limitirajući faktor

za fiksaciju azota, korišćenje ovog vodonika omogućava energetsku uštedu i pojačanu fiksaciju

azota. Neki sojevi simbiotskih azotofiksatora poseduju enzim hidrogenazu koji reciklira nastali

vodonik uklјučujući ga ponovo u nitrogenaznu reakciju. Na taj način se uštede 3 od 15 ATP

koliko je potrebno za redukciju jednog molekula azota (Ruiz-Arguezo et al., 2001).


21

Amonijak nastao u nitrogenaznoj reakciji asimilira se najčešće na 𝜶-ketoglutarnu

kiselinu pri čemu nastaje glutaminska kiselina. Dalјom transaminacijom nastaju i druge

aminokiseline.


22

3. RADNA HIPOTEZA

Predmet istraživanja su bakterije koje žive u rizosferi i na korenu bilјaka i ispitivanje

njihovog uticaja na rast i razvoj soje ( Glycina hyspida ). Specifične vrste i sojevi ovih

bakterija povećavaju prinos nekih polјoprivrednih kultura jer povećavaju sadržaj hranlјivih

materija u rizosferi i proizvode materije rasta - auksine, gibereline, citokinine, kao i vitamine.

Ove materije jačaju otpornost bilјke prema patogenima.


23

4. CILJ ISTRAŽIVANJA

Cilј istraživanja je da se ispita efekat sojeva rizobakterija Optimizer-a, Azotobacter-a

i Ekstrasol-a na rast u toku vegetacije i prinos soje ( Glycina hyspida). Osim na bilјku

ispitaće se efekat inokulata na mikrobiološku i enzimatsku aktivnost u zemlјištu u toku

vegetacije soje.

Zbog potencijala rizobakterija da pobolјšavaju ishranu i zdravlјe bilјke, njihova

upotreba u polјoprivredi uz smanjenje primene đubriva i pesticida sve više dobija na značaju.

Osim toga, njihovom primenom povećavaju se mikrobni diverzitet, plodnost zemlјišta i

ishrana bilјaka.


24

5. MATERIJAL I METOD RADA

5.1. Postavljanje poljskog ogleda

Ogled je postavljen tokom 2013. godine u Turiji i u mikrobiološkoj labaratoriji na

Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Izvršena je agrohemijska analiza zemljišta. U

tabeli 3. dat je prikaz rezultata agrohemijske analize zemljišta.

Tabela 3. Agrohemijska analiza zemljišta

Redni br.

Dubina

pH

CaCO3

%

Humus

%

Ukup.

N %

AL-P2O5

mg/100g

AL-K2O

mg/100g u

KCl u H2O

1. 0-30 7.43 7.69 10.56 3.07 0.15 21.79 18.27

30-60 7.53 7.73 20.71 2.65 0.13 13.06 15.12

Uzorci zemljišta su uzeti pre setve sa dubine od 30 cm i 60 cm. Ogled je postavljen po

potpuno slučajnom blok sistemu, u četiri ponavljanja sa četiri varijante , na zemljištu tipa

crnica. Veličina jedne parcele je 6 m2 (2×3 m2). Ukupno ima 16 parcelica, površina ogledne

parcele je 96 m2. Varijante ogleda su bile sledeće:

1. Kontrola (bez inokulacije)

2. Optimize (Bradyrhizobium japonicum) – I soj

3. Azotobacter – II soj

4. Ekstrasol – III soj.


25

Seme soje inokulisano je neposredno pre setve, a kontrolna varijanta nije inokulisana.

Setva je obavljena ručno 10.05.2013. godine. Korišćena je sorta soje Rubin, koja je

kasnostasna. Rastojanje između redova je 50 cm, dubina setve je 4 cm, sklop razmaka je 4 cm.

Predusev je bila pšenica.

5.2. Određivanje parametara biljke

Uzorci za analizu biljnog materijala uzeti su u fazi cvetanja soje (24.07.2013.) i u fazi

pune zrelosti (27.09.2013.).

U toku faze cvetanja, na uzorcima biljaka, određivano je:

- broj kvržica

- duzina korena

- masa korena

- visina biljke

- težina biljke

- suva masa biljke.

U toku faze fiziološke zrelosti biljke, na uzorcima biljaka, određivano je:

- broj mahuna po biljci

- broj zrna po mahuni

- masa zrna po biljci.

5.3. Određivanje brojnosti mikroorganizama u zemljištu

Uzorci za mikrobiloške analize uzeti su sa svih 16 parcelica na dubini od 0 - 30 cm

(sondom). Sondom je uzeto iz svake parcelice sa tri mesta zemlje koja je prethodno izmešana i


26

stavljena po 100gr čiste zemlje u sterilne PVC kese koje su prenete u ručni frižider, a zatim

transportovane do laboratorije za dalje analize. Uzorci zemljišta uzeti su pre setve, u fazi

cvetanja i fazi tehnološke zrelosti biljke. Brojnost ispitivanih grupa mikroorganizama

određena je indirektnom odgajivačkom metodom agarnih ploča, a suspenzija zemljišta

pripremljena je metodom razređenja.

5.3.1. Metoda agarnih ploča

Ova metoda se zasniva na zasejavanju određene količine suspenzije zemljišta

rastvorenog u vodi na određene hranljive podloge. Zasejane podloge se inkubiraju na

odgovarajućoj temperaturi, a nakon isteka vremena inkubacije, određuje se broj kolonija (

Jarak i Đurić, 2006). Kod metode agarnih ploča potrebno je voditi računa o izboru pravilnog

razređenja pošto različiti tipovi zemljišta svojim fizičkim i hemijskim svojstvima uslovljavaju

različit kvantitativni i kvalitativni sastav mikroorganizama (Jarak i Đurić, 2006). Uzorak

zemljišta, koji se koristio za pripremu razređenja, osuši se na 105 °C , u trajanju od 4h, kako

bi se izračunala apsolutno suva masa zemljišta, veoma je bitno jer se broj mikroorganizama

obično izražava na 1g apsolutno suvog zemljišta.

Formula za izračunavanje broja mikroorganizama:

N = a *b* c /d

gde su:

N – broj mikroorganizama u 1g apsolutno suvog zemljišta

a – prosečan broj kolonija izraslih na zasejanim Petri kutijama

b – koeficijent korekcije na 1ml (2 ako je zasejavanje vršeno sa 0,5ml, ili 5 ako je

zasejavanje vršeno sa 0,2ml)

c – razređenje kojim je vršeno zasejavanje


27

d – masa jednog grama apsolutno suvog zemljišta iz koga je vršeno zasejavanje.

5.3.2. Određivanje brojnosti ispitivanih grupa mikroorganizama

Određivanje brojnosti mikroorganizama vršeno je metodom formiranja kolonija na

selektivnim hranljivim podlogama u tri ponavljanja (Jarak i Đurić, 2006). Brojnost ispitivanih

mikroorganizama preračunata je na gram apsolutno suvog zemljišta, a podaci su

logaritmovani i obrađeni statistički. Određen je broj sledećih grupa mikroorganizama:

1. Ukupan broj bakterija na Zemljišnom agaru

2. broj aktinomiceta na Sintetičkom agaru

3. broj gljiva na Čapekovom agaru

4. broj Azotobacter sp. na Fjordovom agaru

5. ukupan broj amonifikatora na Mesopeptonskom agaru.

Ukupan broj bakterija

Ukupan broj bakterija određivan je na zemljišnom agaru (Poshon and Tardieux, 1962).

Zasejavanje je vršeno sa 0,5 ml suspenzije zemljišta iz razređenja 10ˉ6 metodom prelivanja

inokuluma. Zasejana podloga je inkubirana u termostatu na temperaturi 28 °C 5 dana a potom

su brojane sve izrasle kolonije.

Broj aktinomiceta

Brojnost aktinomiceta utvrđena je na sintetičkoj podlozi po Krasiljnikovu (1965),

zasejavanjem 0,5 ml suspenzije zemljišta iz razređenja 10ˉ4 pour plate metodom. Inkubacija

je trajala 7 dana na temperaturi 28 °C. Kolonije aktinomicete su kompaktne, ne mogu se

ukloniti sa podloge bez kidanja same podloge, a mnogo su i pigmentisane (Krasilnikov, 1965).


28

Broj gljiva na Čapekovom agaru

Brojnost gljiva određena je na Czapek-Dox podlozi., zasejavanjem 0,5 ml suspenzije

zemljišta iz razređenja 10ˉ4 pour plate metodom. Inkubacija je trajala 5 dana na temperaturi

28°C, nakon čega je utvrđen broj kolonija. (Sharlau, 2000).

Broj Azotobacter sp. na Fjordovom agaru

Brojnost Azotobacter sp. utvrđena je na bez azotnoj Fjodorovoj podlozi (Anderson and

Domsch, 1958). Zasejavanjem 0,2 ml suspenzije zemljišta iz razređenja 10ˉ2 metodom

fertilnih kapi. Inkubacija je trajala 2 dana na temperaturi 28°C, nakon čega su izbrojane izrasle

kolonije.

Ukupan broj amonifikatora

Brojnost amonifikatora određena je na mesopeptonskom agaru (MPA), zasejavanjem

0,5 ml suspenzije zemljišta iz razređenja 10ˉ6 pour plate metodom. Inkubacija je trajala 3

dana na temperaturi 28°C. Nakon čega su izbrojane izrasle kolonije.

5.4. Određivanje aktivnosti enzima dehidrogenaze

Dehidrogenazna aktivnost rizosfernog zemljišta određivana je spektrofotometrijskom

metodom po Lenhard (1956), modifikovana je po Thalmann-u (1968). Metoda se zasniva na

sposobnosti enzima dehidrogenaze da vodonik sa supstrata prenosi na bezbojni TTC (1,3,5

trifeniltetrazolijum hlorid) pri ĉemu ga redukuje i prevodi u crveno obojeni TPF (trifenil

formazan). Aktivnost dehidrogenaze određuje se na osnovu merenja intenziteta crvene boje

TPF-a.

Postupak ove metode zasniva se na sledećem. Uzima se po 10 gr vazdušno suve zemlje

(prosejane prečnika rupice 2 mm) u tri ponavljanja za svaki uzorak i stavlja se u tamne flašice.

Zatim se doda 10 ml 0,5 % rastvora TTC u tris-puferu promeša i inkubira 24h u termostatu na

30°C. Uporedo se na inkubaciju stavlja kontrolni uzorak (slepa proba) koja sadrži samo


29

rastvor TTC- u tris puferu a ne sadrži zemljište. Nakon inkubacije u uzorke i u kontrolu se

doda 40 ml rastvora za ekstrakciju da bi se ekstrahovao TPF, promućka i inkubira još 2h na

sobnoj temperaturi i profiltrira. Zapremina filtrata treba da je identična zapremini rastvora koji

se koriste za pravljenje standardne krive. Očitavanje se vrši na sledeći način: U 1 epruvetu se

se sipa slepa proba a u druge dve filtrat. Prvo se slepa proba stavi na talasnu dužinu od 546 nm

i skala se podesi na 0. Nakon toga se očitava intenzivnost crvene boje. Očitane vrednosti se

upoređuju sa očitanim vrednostimana standardnoj krivi. Određivanje dehidrogenaze treba

vršiti u poluzamračenim prostorijama. Aktivnost dehidrogenaze se izražava u µg TPF na g

zemljišta.

Vršila sam očitavanje dehidrogenaze (DHA) na spektrofotometru. U kivete sam

stavljala uzorke po 3 uzorka i upoređivala sam sa slepom probom (tu se gleda boja i

upoređuje se svetla i tamno crvena). Ukupno uzoraka je bilo 48.

5.5. Statistička obrada podataka

Rezultati istraživanja, kako za brojnost ispitivanih mikroorganizama, tako i za

morfološke parametre biljaka soje obrađeni su statistički, metodom analize varijanse.

Statističkim programom StatSoft STATISTIKA 12.5, programom za odgovarajući broj

faktora. Izveden je Fisherov LSD test homogenosti varijansi.


30

6. REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM

6.1. Uticaj inokulacije soje na broj kvržica, dužinu korena i masu korena u

fazi cvetanja soje

Primena inokulacije soje sa različitim vrstama bakterija- Bradyrhizobium sp.,

Azotobacter sp., Bacillus sp., nije uticala na promenu broja kvržica (Tabela 4).

Za razliku od broja kvržica, dužina korena soje različito je reagovala na primenjene

inokulante. Najveća dužina korena ostvarena je na parceli gde je primenjen Azotobacter kao

inokulant dok je na varijantama sa preparatom Optimise i Ekstrasol došlo do neznatnog

smanjenja dužine korena na granici statističke značajnosti.

Masa korena je značajno povećana primenom svih inokulanata pri čemu je najveći

efekat zabeležen na varijanti sa Azotobacterom. Primena Bradyhrizobiuma i Bacillusa uticala

su na povećanje mase korena ali na granici statističke značajnosti.

Tabela 4: Uticaj inokulacije soje na broj kvržica, dužinu korena i masu korena u fazi

cvetanja soje

Varijante Broj kvržica Dužina korena (cm) Masa korena (g)

Kontrola 8,3000 a 16,9250 a,b 4,0450 b

Optimize 8,8000 a 15,7250 b 4,8000 a,b

Azotobacter 7,0500 a 19,0500 a 5,6300 b

Ekstrasol 9,9500 a 15,5500 b 5,2600 a,b

*različita slova ukazuju na postojanje statistički značajne razlike između varijanti nakon sprovedenog Fisherovog

LSD testa homogenosti varijansi sa pragom značajnosti p = 0,05


31

6.2. Uticaj inokulacije soje na visinu biljke, težinu biljke i suvu masu biljke

u fazi cvetanja soje

U ovim istraživanjima u fazi cvetanja, najveća visina biljke je ostvarena na parceli gde

je kao inokulant primenjen Ekstrasol. Ovde je Bacillus sp. značajno povećao visinu biljke čak

i do 50% u odnosu na parcelu koja nije inokulisana (Tabela 5).

Težina biljke soje je kao i visina isto reagovala na primenjene inokulante. Najveća

težina soje je bila na varijanti sa Ekstrasolom.

Inokulacija semena soje sa tri ispitivana soja, nisu značajno uticali na promenu suve

mase biljaka u odnosu na kontrolnu ne inokulisanu varijantu.

Tabela 5 : Uticaj inokulacije soje na visinu biljke, težinu biljke i suvu masu biljke u

fazi cvetanja soje

Varijante Visina biljke (cm) Težina biljke (g) Suva masa biljke (g)

Kontrola 56,9000 b 25,4700 b 67,0000 a

Optimize 58,1750 a,b 30,9950 a,b 77,5000 a

Azotobacter 67,8000 a,b 39,1050 a,b 54,7500 a

Ekstrasol 74,7500 a 43,8200 a 65,5000 a



6.3. Uticaj inokulacije soje na broj mahuna po biljci, broj zrna po mahuni i

težini zrna po biljci na kraju vegetacije soje

Analizom varijanse je utvrđeno da ne postoje statistički značajne razlike u broju

mahuna po biljci, broju zrna po mahuni kao i težini zrna po biljci (Tabela 6).


32

Tabela 6: Uticaj inokulacije soje na broj mahuna po biljci, broj zrna po mahuni i težini

zrna po biljci na kraju vegetacije soje

Varijante Broj mahuna po biljci Broj zrna po mahuni Težina zrna po biljci

Kontrola 23,2000 a 47,9000 a 7,9500 a

Optimize 23,2000 a 48,7500 a 7,7000 a

Azotobacter 21,0500 a 45,8500 a 7,8500 a

Ekstrasol 24,0000 a 49,5500 a 7,6000 a



6.4. Uticaj inokulacije soje na brojnost ispitivanih grupa mikroorganizama

Na početku vegetacije soje uzorci zemljišta su uzeti pre setve odnosno pre primene

inokulanata. Brojnost ispitivanih grupa mikroorganizama je veoma visoka što ukazuje na

zemljište bogatom organskom materijom, dobrih vodnih i vazdušnih osobina tj. vrlo plodno

(Tabela 7). Jedino je brojnost aktinomiceta, pre početka ogleda, pokazala značajnije variranje

u zemljištu na pripremljenim parcelama.

Tabela 7: Uticaj inokulacije soje na brojnost ispitivanih grupa mikroorganizama (log

broja) na početku vegetacije

Varijante Ukupan broj

bakterija

Aminoheterotrofi Gljive Aktinomicete Azotobacter

Kontrola 7,809 a 7,257 a 4,644 a 5,831 b 3,773 a

Optimize 7,879 a 7,420 a 4,743 a 5,947 a,b 3,904 a

Azotobacter 8,002 a 7,459 a 4,762 a 5,947 a,b 3,996 a

Ekstrasol 8,010 a 7,507 a 4,867 a 6,055 a 4,025 a



U fazi punog porasta soje – fazi cvetanja, svi primenjeni inokulanti uticali su na

povećanje ukupnog broja bakterija, brojnosti aminoheterotrofa, gljiva i aktinomiceta ali ispod

praga značajnosti (Tab. 8). Jedino kod roda Azotobacter sp. nije došlo do značajnije promene

brojnosti u zemljištu.


33


broja) u fazi cvetanja


bakterija


Kontrola 8,027 a 7,597 a 4,736 a 6,588 a 3,428 a

Optimize 8,317 a 7,778 a 4,906 a 6,674 a 3,448 a

Azotobacter 8,327 a 7,969 a 4,924 a 6,895 a 3,458 a

Ekstrasol 8,648 a 8,272 a 4,941 a 6,912 a 3,558 a



Na samom kraju vegetacije soje prema statističkoj obradi podataka (Tab. 9) ne postoje

značajne razlike u brojnosti svih ispitivanih grupa mikroorganizama u zemljištu sa kontrolne varijante i

parcela gde su primenjeni različiti inokulanti. Jedino je primena soja Bradyrhizobim sp. uticala na

neznatno smanjenje ukupnog broja bakterija, a primena preparata Ekstrasol na smanjenje aktinomiceta.


broja) na kraju vegetacije


bakterija


Kontrola 8,050 a 7,879 a 4,781 a 6,192 a 3,211 a

Optimize 7,655 a 7,489 a 4,636 a 6,141 a 3,297 a

Azotobacter 8,033 a 7,855 a 4,638 a 6,155 a 3,434 a

Ekstrasol 8,047 a 7,779 a 4,735 a 5,918 a 3,827 a




34

Ukupan broj mikroorganizama

U okviru ukupnog broja mikroorganizama u zemljištu najveći deo čine bakterije.

Bakterije su najbrojnija i najraznovrsnija grupa mikroorganizama u zemljištu. Brojnost im se

kreće od nekoliko stotina do jedne ili više milijardi na gram apsolutno suvog zemljišta.

Ukupan broj bakterija (slika 3) koristi se kao pokazatelj potencijalne plodnosti

zemljišta i veći je u zemljištu sa više organske materije, neutralne reakcije sa dobrim vodno,

vazdušnim režimom (Jarak i Čolo, 2007).

Slika 3: Izgled izraslih kolonija bakterija na Zemljišnom agaru (Foto org.)

U našim istraživanjima ukupan broj bakterija tokom vegetacije soje iznosio je od

64,42×106 do 444,63×106 ćelija po gramu zemljišta. Kada je u pitanju primena inokulanata

najbolji efekat ostvaren je u fazi cvetanja soje kada su sva tri primenjena preparata uticala na

povećanje ukupnog broja bakterija u zemljištu ali to povećanje nažalost nije statistički

značajno. Najbolji efekat ostvaren je primenom bakterija iz roda Bacillus u okviru preparata

Ekstrasol.

Brojnost aktinomiceta

Aktinomicete (slika 4) su heterotrofni mikroorganizmi koji čine prelaznu grupu

između bakterija i gljiva. U velikom broju su nastanjene u zemljištu. Njihova brojnost u

zemljištu se kreće od 1-10 miliona po 1.0 g apsolutno suvog zemljišta. Aktinomicete su


35

značajne u zemljištu jer vrše proces sinteze i mineralizacije organske materije. Aktinomicete

su sposobne da razlažu lignin, pektin i druge materije koje drugi mikroorganizmi ne mogu da

razlažu. Razlažu i najotpornije komponente humusa i na taj način stvaraju asimilative za

biljku. Neke od njih fiksiraju elementarni azot. Aktinomicete proizvode antibiotike, a neke

proizvode i toksične materije.

Slika 4: Izgled izraslih kolonija aktinomiceta na Sintetičkom agaru (Foto org.)

U našim istraživanjima ukupan broj aktinomiceta tokom vegetacije soje iznosio je

minimum 67,64×104 do maksimuma 816, 58×104 ćelija po gramu zemljišta. U fazi cvetanja

soje broj aktinomiceta se povećao u odnosu na njihovu brojnost sa početka vegetacije.

Maksimum je takođe ostvaren primenom preparata Ekstrasol.

Brojnost aminoheterotrofa

Aminoheterotrofi obuhvataju veliku grupu bakterija, gljiva i aktinomiceta koji

učestvuju u procesu amonifikacije tj. procesu razgradnje proteina do amonijaka (slika 5).

Brojni su u svim tipovima zemljišta. Broj im se kreće i do nekoliko miliona u gramu zemljišta

( Jarak i Čolo, 2007).


36

Slika 5: Izgled izraslih kolonija aminoheterotrofa na Mesopeptonskom agaru (Foto org.)

Broj aminoheterotrofa kretao se od 18,07×106 do 187,07×106 ćelija po gramu

zemljišta. U ovim istraživanjima konstatovano je povećanje brojnosti aminoheterotrofa

zahvaljujući inokulaciji sa odabranim sojem Bacillus-a iz preparata Ekstrasolom, najveća

brojnost je u fazi cvetanja.

Brojnost gljiva

Gljive su heterotrofni mikroorganizmi pa su brojne u zemljištima sa velikom

količinom organske materije. Bolje se razvijaju u kiselim zemljištima jer su acidofili, i ako su

brojne i u neutralnim zemljištima. Vlažnost je veoma važan faktor za razvoj velike većine

gljiva, jer se one na suvim supstratima ne razvijaju. Aerobi su, te su brojnije u površinskim

slojevima zemljišta. Gljive aktivno učestvuju u mineralizaciji svih organskih ostataka i sintezi

humusa a veoma značajna njihova uloga je u razgradnji složenih organskih materija kao što su

lignin i pektin. Neke gljive produkuju antibiotike a neke produkuju jake toksine čije

nakupljanje u zemljištu može izazvati pojavu toksikoze (Govedarica i Jarak, 1995).


37

Slika 6: Izgled izraslih kolonija gljiva na Čapekovom agaru (Foto org.)

Broj gljiva se kretao u granicama od 4,32×104 do 8,20×104 ćelija po gramu zemljišta.

Najveća brojnost gljiva je bila u fazi cvetanja soje u zemljištu koje je uzorkovano sa parcela

gde je izvršena primena preparata Ekstrasol.

Brojnost Azotobacter sp.

Azotobacter sp. (slika 7) spada u grupu slobodnih azotofiksatora. Iako živi slobodno u

zemljištu, njegova brojnost je veća u rizosferi biljaka gde je veća koncentracija organskih

materija koje biljka izdvaja kroz koren. Osetljive su na kiselu reakciju sredine tako da im je

brojnost i aktivnost najveća u neutralnim zemljištima i kreće se od nekoliko stotina do

nekoliko hiljada u gramu zemljišta. Azotobacter sp. je brojniji u nešto vlažnijem zemljištu.

Količina azota koju Azotobacter sp. usvaja iz vazduha je oko 50-80 kg po hektaru godišnje.

Osim što vezuje elementarni azot Azotobacter sp. proizvodi i biološki aktivne materije –

auksine, gibereline, pirodoksin, biotin i nikotinsku kiselinu koje pospešuju rast i razvoj

biljaka. Pošto zahteva uslove koji odgovaraju većini biljaka, azotobakter se koristi i kao

pokazatelj plodnosti zemljišta ( Jarak i Čolo, 2007).


38

Slika 7: Izgled izraslih kolonija Azotobacter sp. na Fjodorovoj podlozi (Foto org.)

Ukupan broj Azotobacter sp. se kretao od 16,25×102 do 105,92×102 ćelija po gramu

zemljišta. U ovim istraživanjima najveća brojnost Azotobacter-a sp. je konstatovana pre

inokulacije soje. To je vrsta mikroorganizama koja je najlošije reagovala na primenu izabranih

inokulanata. Tu dolazi do postepenog smanjenja brojnosti Azotobacter sp. sa početka

vegetacije soje ka njenom kraju.

6.5. Uticaj inokulacije soje na aktivnost enzima dehidrogenaze

Dehidrogenaze su enzimi koji katalizuju reakciju odvajanja vodonika od različitih

organskih jedinjenja i njegovo prenošenje do kiseonika (aerobne dehidrogenaze) ili do

organskih jedinjenja (anaerobne dehidrogenaze). Ovi enzimi su konstituitivni enzimi svih

mikroorganizama i na osnovu njihove aktivnosti može se dati procena opšte mikrobiološke

aktivnosti zemljišta.

U našim istraživanjima, na početku vegetacije soje aktivnost enzima dehirogenaze

pokazuje vrlo ujednačene vrednosti (Grafikon 1). U fazi cvetanja soje utvrđen je značajan

porast aktivnosti dehidrogenaze na varijantama gde su primenjeni inokulanti Azotobacter sp. i

Ekstrasol. Ukupna aktivnost ovog enzima na kraju vegetacije soje značajno opada. Pozitivan

efekat u odnosu na kontrolu zadržava inokulant Azotobacter sp. i pridružuje mu se preparat

Optimize, a efekat Ekstrasola je slabiji.


39

Grafikon 1: Uticaj inokulacije soje na aktivnost enzima dehidrogenaze (µg TPF/10 g

apsolutno suvog zemljišta)

200.00

250.00

300.00

350.00

400.00

450.00

500.00

550.00

Početak vegetacije Faza cvetanja Kraj vegetacije

µg

TPF

/ 1

0 g

zem

ljiš

ta

Aktivnost enzima dehidrogenaze

Kontrola

Optimize

Azotobacter sp.

Ekstrasol


40

7. ZAKLJUČAK

Primena inokulacije soje sa različitim vrstama bakterija- Bradyrhizobium sp.,

Azotobacter sp., Bacillus sp., nije uticala na promenu broja kvržica.

Najveća dužina korena ostvarena je na parceli gde je primenjen Azotobacter kao

inokulant. Masa korena je značajno povećana primenom svih inokulanata pri čemu je

najveći efekat zabeležen na varijanti sa Azotobacterom.

Preparat Ekstrasol sa sojem Bacillus značajno je povećao visinu biljke čak i do 50% u

odnosu kontrolu. Najveća visina biljke i težina soje je bila na varijanti sa Ekstrasolom.

Analizom varijanse je utvrđeno da ne postoje statistički značajne razlike u broju

mahuna po biljci, broju zrna po mahuni kao i težini zrna po biljci kod ispitivanih

inokulanata.

Brojnost ispitivanih grupa mikroorganizama na početku vegetacije je veoma visoka što

ukazuje na zemljište bogatom organskom materijom, dobrih vodnih i vazdušnih

osobina tj. vrlo plodno.

U fazi cvetanja soje, svi primenjeni inokulanti uticali su na povećanje ukupnog broja

bakterija, brojnosti aminoheterotrofa, gljiva i aktinomiceta ali ispod praga značajnosti.

Jedino kod roda Azotobacter sp. nije došlo do značajnije promene brojnosti u zemljištu.

Na samom kraju vegetacije soje, prema statističkoj obradi podataka, ne postoje

značajne razlike u brojnosti svih ispitivanih grupa mikroorganizama u zemljištu na

primenjenim varijantama inokulacije.

U fazi cvetanja soje utvrđen je značajan porast aktivnosti dehidrogenaze na

varijantama gde su primenjeni inokulanti Azotobacter sp. i Ekstrasol.

Kada su u pitanju primenjeni inokulanti na ispitivana svojstva soje i brojnost i

aktivnost mikroorganizama u zemljištu, najbolje rezultate dala je primena Ektrasola sa

sojem Bacillus.


41

8. LITERATURA

Ahmadjian, V. and Paracer, S. (1986): Symbiosis: An Introduction to Biological Systems.

University Press of New England, Hannover.

Anderson, J.P.E. and Domsch, K.H. (1958): A physiological method for the quantitative

measurement of microbial biomass in soils. Soil Biology and Biochemistry. 10, 215-221.

Baker, H.G. (1970): Plants and Civilization, Wadsworth Publishing Company, Inc.California

Bergersen, F. J. (1963): Iron in the developing soybean nodule. Aus. J.Biol. Sci. 16: str. 916-

919

Bošković, M. (1966): Stanje i mogućnosti proizvodnje soje u užoj Srbiji, soja, proizvodnja,

prerada, potrošnja, Zagreb, str.103-112

Bošnjak, Đ. (1993): Evapotranspiracija i prinos soje u klimatskim uslovima Vojvodine. JDPZ.

Komisija za eksploataciju hidro i agromelioracionih sistema. Posebna publikacija "korišćenje i

održavanje melioracionih sistema ", Beograd, str. 139-145

Brockwell J. and Bottomley P.J. (1995): Recent advances in inoculant technology and

prospects for the future. Soil Biol. Biochem. 27, str.683-697

Brunel, B., Cleyet -Marel, J.C., Normand, P., Bardin, R. (1988):Stability of Bradyrhizobium

Japonicum Inoculants After introduction into Soil

Buchanan,R.E. (1926): Bergeys manual of Determinative Bacteriology (ed.) R.S. Breed,

E.G.D. Murray, N.R. Smith (1957) str. 287. The Williams Wilkins Company. Baltimore.

Caldwell, B. E. (1973): Soybeans: Improvement, Production and Uses. Agron. Monogr. 16,

ASA, Madison WI


42

Carlson, J. B. and Lersten, N. R. (1987): Reproductive Morphology. In Wilcox, J.R. (ed.)

Soybeans: improvement, production, and uses. Agron. Monogr. 16, ASA,CSSA and SSS,

Madison, WI, Sec. Ed. 95-134

Cumbie, B. G. (1960): Anatomical studies in the Leguminosae. Trop.Woods 113: str. 1-47

Dickson, M. H. (1971): Breeding beans, Phaseolus vulgaris L., for improved under

unfavorable low temperature Conditions. Crop. Sci. 11: 848-850

Dixon, D.O.R. and Wheeler, C.T. (1986): Nitrogen fixation in plants. Published in the USA

by Chapman and Hall. NY

Doorenbos, J. and Pruitt, W.O. (1977): Guidelines for predicting crop water requirements.

FAO irrigation and Drainage paper 24.Food and Agricultural Organization of the United

Nations. Roma.

Dragović, S. (1993): Uticaj suše u različitim fazama organogeneze (R1-R8) na prinos i

kvalitet soje. JDPZ. komisija za eksploataciju hidro i agromelioracionih sistema. Posebna

publikacija "korišćenje i održavanje melioracionih sistema". Beograd, str.132-138

Dzikowski, B. (1936): Studia and soja Glycine hispida (Moench) Maxim Cz.1. Morfologia.

Pamietnik Panstwowego Institutu Naukowego Gospodarstwa Wiejskiego w Pulawach.Tom

XVI. zeszyt 2. Rosprawa Nr:253: oh 69-100

Dzikowski, B. (1937): Studia nad soja Glycine hispida (Moench) Maxim Cz. 1.

Anatomia.Mem. Inst. Natl.Pol.Econ. Rurale 258: str. 229-265.

Đukic, V. (2009): Morfološki i proizvodne osobine soje ispitivane u plodoredu sa pšenicom i

kukuruzom. Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet Zemun: 1-

127

Đukic, V., Balešević-Tubić, Svetlana, Tatić, M., Ilić, A. (2009b): Uticaj azota na prinos i

masu hiljadu zrna soje. Sel Semen.15: 73-80

Enken, V.B. (1959): Soja, Seljosgiz, Moskva


43

Fehr, W.R. and Caviness, C.E. (1977): stages of soybean development. Iowa Agric. and Home

Econ.Exp. Stn. Spec.Rep.80.

Garner, W. W. and Allard, H.A. (1930): Photoperiod responses of soybeans in relation to

temperature and other environmetal factors. J. Agr. Res. 41, str. 719-735

Gibson, A. H. and Harper, J.E. (1985): Nitrate effect on nodulation of soybean by

Bradyrhizobium japonicum. Crop. Sci. 25:str. 495-501

Govedarica, M. i Jarak, M. (1995): Mikrobiologija. Univerzitet Novi Sad

Govedarica, M., Milošević, N., Jarak, M., Jeličić, Z., Protić, R. (1997): Diazotrophs and their

activity in Maize and wheat Biological Nitrogen fixation for the 21st Century, Elmerich et al

(eds), curre plant science and biotechnology in agriculture, Vol.31, 408, Kluwer Academic

publish, Dordrecht, Boston, London

Graham, P.H. (2000): Nodule formation in legumes. In: J. Edelberg (ed.) Encyclopedia of

microbiology., 2ed.,vol. 3, 407-417, Academyc Press. San Diego

Grubinger, V., Zobel, R., Vendeland,J. and Cortes, P. (1982): Nodule distribution on roots of

field-grown soybeans in subsurface soil horizons. Crop. Sci. 22:str. 153-155

Gutschy, Lj. (1950): Soja i njezino značenje u narodnom gospodarstvu, poljoprivredi i

prehrani, Zagreb, str. 216-220

Haberlandt, P. (1878): Die Sojabohne,Wien

Harper, J.E. (1987): Nitrogen metabolism in Wilcox, J. R. (ed.) Soybeans: Improvement,

production and uses. Agron. Monogr. 16, ASA,CSSA and SSSA, Madison,WI,Sec.,Ed.,

str.497-533

Heimdl, J. C. and Brun, W.A. (1984): Patterns of reproductive abscission, seed yield, and

yield components in soybean Crop. Sci. 24: 542-546

Heneberg Ruža (1966): Razvoj i stanje selekcije soje kod nas, soja i proizvodnja, potrošnja,

Zagreb,str. 216-220


44

Heydecker, E. (1973): Seed Ecology.The Pennsilvania State University Press. University park

and London

Holmberg, S.A. (1973): Soybeans for cool temperature climates. Agric. Hort. Gent. 31, 1-20

Howell, R. W. (1982): Historical Development of the United States Soybean Industry,

Proceedings of the First China/ USA Soybean Symposium and working Group Meeting.

Illinois. str. 11-15

Hrustić Milica (1983): uticaj gustine sklopa na komponente prinosa soje. Savremena

poljoprivreda, Vol. 31,br. 12, 1-2, 41-52

Hrustić, M. (1984): Nasleđivanje sadržaja proteina i ulja u odnosu na komponente prinosa

soje. Doktorska disertacija, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

Hume, D.J. and Blair, D.H. (1992): Effect of number of Bradyrhizobium japonicum applied

in commercial inoculants on soybean seed yield in Ontario, Can. J. Microbiol. 38, 588-593

Hunter, W.J. (1986): Free and conjugated IAA Content of legume root nodules. Plant

Physiol. 80 (Suppl.) 135

Hymowitz, T. (1988): Soyabeans: The success Story, Proceedings of the First National

Symposium. New Crops: Research, Development, Economics Indianapolis, Indiana, str. 159-

163

Jackai, L.E.No, Dashiell, K.E., Shannon, D.A. and Root, W.R. (1984): Soybean production

and utilization in Sub-Sanaran Africa, World Soybean Research Conference III, Ames, Iowa,

str. 1193-1202

Jarak M., Đurić S., (2006): Praktikum iz mikrobiologije, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad,

2006.

Jarak, M. i Čolo, J. (2007): Mikrobiologija zemljišta. Univerzitet u Novom Sadu.

Poljoprivredni fakultet Novi Sad

Jocković, Đ., Belić, B., Hrustić Milica (1986): Genetička analiza kvantitativnih svojstva soje.

Genetika, Vol.18. No.2, str. 121-130


45

Jordan, D.C. (1982): Transfer of Rhizobium japanicum Buchanan 1980 to Bradyrhizobium

gen. nou., a Genus of Slow-Growing, Root Nodule Bacteria from Leguminous Plants. Int. J.

Syst. Bacteriol. Vol.32, No1: 136-139

Kaspar, T.C., Stanley, C.D. and Taylor, H.M. (1978): Soybean root growth during the

reproductive stages of development. Agron. J.70: str. 1105-1107

Kaspar, T.C., Woolley, D.G. and Taylor, H.M. (1981): Temperature effect on the inclination

of lateral roots of soybeans. Agron. J.73: str. 383-385

Kaspar, T.C. (1985): Growth and development of soybean root systems. In Shibles, R. (ed.)

World soybean research conference III: Proceedings, Westview Press, Boulder, CO., str. 841-

847

Kirchner, O. (1895): Die wurzelknoellchen der Sojabohne. The root tubercles of the soyabean.

Beitraege zur Biologie der Pflanzen 7(2): 23-213. (20 ref. Germany)

Knowels, R. (1982): Deditrification. Microbiol. Rev. 46(1): 43-70

Konjev, D. (1931): Nešto o soji. Poljoprivredni glasnik, Novi Sad, 11

Krasiljnikov, N.A (1965): Biologija otedeljenih grup aktinomicetov. Nauka.,Moskva.

Krewbig, L. (1946): Mezögazdàsagi természeti adottsàgaink és érvénye sülésük a nvntermeszt

s zben. Magyar Mezgazdasgi Mveldsi Trsasg, Budapest

Kurnik, E. (1962): A szoja. Akadèmiai kiadó, Budapest

Kuperman, F.M. (1968): Morfofiziologija rastenij. Moskva.

Kuzin, V.E. (1976): Vazdelivanje soina Daljnem Vostoke. Blagovšćenk. Habarovskoe kn. izd-

vo, 246

La Rue and Patterson (1984): In Legume inoculants and their use. FAO. Rome, pp.5

Lee, K.R. (1994): The functional significance of biodiversity in soils, 15th World Congress of

Soil Science, Acapulco, Mexico, Vol. 4a, 168-182


46

Lenhard, G. (1956): The dehydrogenase activity in soil as a measure of the activity of soil

microorganisms. Z. Pflanzenernaehr. Dueng. Bodenkd., 73, 1-11.

Lersten, N.R. and Carlson, J.B. (1987): Vegetative morphology. In Wilcox, J.R. (ed.)

Soybeans: Improvement, production and uses. Agron. Monogr. 16, ASA, CSSA and SSSA,

Madison, WI, Sec. Ed., str. 49-94

Lešćenko, A.K. (1978): Kultura soi. Naukova dumka. Kiev

Lešćenko, A.K., Siékarä, V.I., Mihaölov, V.G. i Maräcškin, V.F. (1987): So (genetika

selekcià, semenovodstvo). Akademià Nauk Ukrainskoö SSR, Kiev

Limberg, P. (1961): Ein Beitrag zur Ermitteung des Produktivitätstyps auf Grund ihrer

Reaktion auf klimatische Wachstumsfaktoren, Habil Schr. Giessen

Mason, W.K., Taylor, H.M., Bennie, A.T.P., Rowse, H.R., Reicosky, D.C., Jung, Y., Righes,

A.A., Yang, R.L., Kaspar, T.C. and Stone, J.A. (1980): Soybean row spacing and soil water

supply: Their effect on growth, development water relations and mineral uptake. Adv. Agric.

Technol. AAT-NC-5, Agric. Res., North Central Region, SEA, USDA, Peoria, IL

Mayaki, W.C., Teare, I.D. and Stone, L.R. (1976): Top and root growth of irrigated and

nonirrigated soybeans, crop sci. 16: str. 92-94

Miladinović, J., Hrustić, M., Rajičić, M., Vidić, M. i Tatić, M. (1996): Žetveni gubitci soje u

zavisnosti od visine najniže mahune. Zbornik radova 30. Seminara agronoma, 25. 193-198

Miladinović, J. (1997): Komponente fenotipske varijabilnosti za fotoperiodizam soje.

Magistarski rad, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

Milić, V., Sarić, Z., Verešbaranji, I., Mrkovački, N. (1993): Relation between the content of

growth regulatiors and effectiveness of Bradyrhizobium japonicum. Symbiosis 15: 183-193

Milić, V., Mrkovački, N., Vasić, M., Davidov, A., Milošev, D. (1999a): Symbiotic

effectiveness of been genotypes. Zemljište i biljka, Vol.48, No.1, 43-48


47

Milić, V., Mrkovački, N., Vasić, M., Davidov, A., Milošev, D. (1999b): Effect of bean

inoculation on parameters of nitrogen fixation and microbiological Status of soil. Zemljište i

biljka, Vol.48, No.3, 143-150

Milošević, N., Govedarica, M., Jarak, M., Hadžić, V. (1994): Inokulaciona tehnologija i

mogućnosti primene simbiotskih i asimbiotskih diazotrofa u proizvodnji povrtarskih kultura.

Savremena poljoprivreda, vol. 42, 296-302

Milošević, N., Govedarica, M., Jarak, M. (1997): Mikrobi zemljišta: značaj i mogućnosti, U:

Uređenje, korišćenje i očuvanje zemljišta, Dragović S. (ed.), JDPZ, 389-398

Milošević, N., Govedarica, M., Jarak, M. (2000): Mikrobiološka svojstva zemljišta oglednog

polja Rimski Šančevi. Zbornik radova, Naučni institute za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad,

sv. 33, 13-20

Milošević, N., Govedarica, M., Jarak, M. (2002): Effect of prometryn on microbial activity of

soil under soybean and sunflower. In: Proceeding of the 2nd European Conferences on

Pesticides in the Environment,: Albanis T., (ed.), University of Ioannina, Corfu, Greece, 336-

338

Milošević, N., Govedarica, M., Ubavić, M., Hadžić, V., Nešić, Lj. (2003): Mikrobiološke

karakteristike zemljišta: osnova za kontrolu plodnosti. Zbornik radova, Naučni institute za

ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, sv. 39, 93-100

Milošević, N., Jarak, M. (2005): Značaj azotofiksacije u snadbevanju biljaka azotom. U: Azot-

agrohemijski, agrotehnički, fiziološki i ekološki aspekti (Kastori, R., ed.), Naučni institute za

ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 305-352

Milošević, M., Ćirović, M. (1994): Seme. Institut za ratastvo i povrtarstvo, Novi Sad

Mitchell, R.L. and Russell, W.J. (1971): Root development and rooting patterns of soybean

(Glycine max (L.) Merr.) evaluated under field conditions, Agron. J. 63: str. 313-316

Molnar, I. (1987): Steuerung der Blütenbildung und Blütenentzickhung ins Pflanzenbak.

ˮWissenschafthiches Cooloqium Anlässlich des 70.ˮ Geburstages Prof. Limberg, 60-74


48

Molnar, I. (1988): Uticaj ekoloških faktora, klime i zemljišta na formiranje prinosa. Zbornik

radova. Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Vol. 16: 41-52

Morse, W.J., Cartter, J.L., Williams, L.F. (1949): Soybeans: culture and varieties, U.S.

Government Printing Office

Morse, W.J. (1950): History of soybean production. In Markley K.S. (ED.). Soybeans and

soybean products. I. Interscience Publishers Inc., New York, str. 3-59

Mrkovački Nastasija (1990): Fiziološka i simbiotska svojstva sojeva Bradyrhizobium

japonicum. Doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

Nagata, T. (1960): Studies on the differentiation of soybeans in Japan and the world. Mem.

Hyogo Univ., Ser.4: 63-102

Paul, E.A. and Clark, F.E. (1989): Soil Microbiology and Biochemistry. Journal of Basic

Microbiology

Petrović, N., Mrkovački, N., Milić, V. (1998): Mineralna ishrana soje. U soja (Hrustić i sar.,

ured.) , 167-198

Prescott, L.M., Harley, P.J., Klein, D.A. (2002): Microbiology. Mc Graw Hill. Boston

Pochon, J., Tardieux, (1962): Techniques d´analyse en microbiologie du sol, Paris, France.

Relić, S. (1996): Variranje komponenata prinosa u zavisnosti od genotipova i gustina sklopa i

njihov uticaj na prinos soje. Doktorska disertacija, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni

fakultet, Novi Sad

Rice, W.A., Olsen, E.P., Collins, M.M. (1995): Symbiotic effectiveness of R. meliloti at low

root temperature. Plant and Soil, 170, str. 351-358

Riede, W. (1938): The german soybean problem. Herbage Rewiews. 6/4

Rubel, A., Rinne, R.W. and Canvin, D.T. (1972): Protein, oil and fatty acid in developing

soybean seeds. Crop Sci.12: 739-741


49

Ruiz-Argueso, T., Palacios, J.M., Imperial, J. (2001): Regulation of the hydrogenase system in

Rhizobium leguminosarum. Plant and Soil, 170, 351-358

Sanders, J.L. and Brown, D.A. (1976): Measurement of rooting patterns for determinate and

indeterminate soybean genotypes with a fiber-optic scope. In Harley, J.L. and Russell,

R.S.(eds.) The soil-root interface. Academic Press, London, str. 369-379

Sanders, J.L. and Brown, D.A. (1979): Effect of variations in the shoot: root ratio upon the

chemical composition and growth in soybeans, Agron. J. 68, str. 713-716

Sarić Zora i Sarić, R.M. (1959): Uticaj nitroginizacije na rast i razviće soje. Savremena

poljoprivreda, 10: 819-836

Sarić, Z., Jarak, M., Govedarica, M. (1987): Uticaj mineralnih đubriva i biljne vrste na

populaciju asporogenih bakterija u černozemu, Mikrobiologija, 2, 107-115

Sharau Microbiology (1999): Handbook of Microbiological Culture media pp. 87 ref. 1-051

fifth Internacional Edition, Barselona.

Sivakumar, M.V.K., Taylor, H.M. and Shaw, R.H. (1977): Top and root relations of field-

grown soybeans, Agron. J. 69, str. 470-473

Stacey, G., Burris, R.H., Evans, H.J. (1992): Biological Nitrogen Fixation. Chapman and Hall

Inc., New York

Stone, J.A. and Taylor, H.M. (1983): Temperature and development of the taproot and lateral

roots of four indeterminate soybean cultivars. Agron. J. 75: str. 613-618

Sunj Sin Dun (1958): Soja (prevod sa kineskog), Moskva

Swern, D. (1972): Industrijski proizvodi ulja i masti po Baileyju. Nakladni zavod znanje,

Zagreb

Thalman, M.A. (1968): Zur Methodic der Bestimmung der dehydrogenase activitat im Boden

mittels Triphenyltetrazoliumchlorid (TTC), Landwirsch. Forsch., 21, 249-257.


50

Thies, J.E., Singleton, P.W. and Bohlool, B.B. (1991): Infuence of the size of indigenous

rhizobial populations on establishment and symbiotic performance of introduced Rhizobia on

field-grown legumes. Appl. Environ. Microbiol. 57, 19-28

Tully, R.E., Musgrave, M.E. and Leopold, C.A. (1981): The sead coat as a control of

imbibitional chilling injury. Crop Sci. 28: 312-317

USDA (2006): The plants database national plant data center, baton rouge (july 12, 2006)

Van Schaik, P.H. and Probst, A.H. (1958): The inheritance of inflorescence type, peduncle

length, flowers per node and percent flower shedding in soybeans. Agron. J. 50: 98-102

Vasić, M. (2004): Genetička divergentnost pasulja. Zadužbina Andrejević, 2004. Beograd

Vidić, M. (1991): Variability of Diaporthe phaseolorum var. caulivora on soybean in the

Vojvodina province in Serbia. Zaštita bilja 197: str. 183-189

Vratić, M. (1986): Utjecaj ekoloških faktora na oplodnju i zametanje mahuna kod nekih sorata

soje u odnosu na komponente prinosa u području Osijeka. Doktorska disertacija. Univerzitet u

Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

Zbornik referata (2013): 47. Savetovanje agronoma Srbije, Zlatibor

Zobel, R.W. (1980): Rhizogenetics in soybeans. In Corbin, F.T. (ed.) World soybean research

conference II. Proceedings, Westview Press Boulder, CO., str. 73-87

Wiebold, W.J., Ashey, D.A. and Boerma, H.R. (1981): Reproductive abscission levels and

patterns for eleven determinate soybean cultivars. Agron. J. 73: 43-46

www.fao.stat.org

primena simbiotskih i nesimbiotskih inokulanata u...

Documents