34. Neutralni bankarski posloviNeutralni ili uslužni poslovi predstavljaju najstarije bankarske poslove, koji se mogu obavljati u svoje ili tudje ime, ali uvek za tudj račun. Najpoznatiji poslovi ove vrste su menjački poslovi , pri čemu su prvi menjači sedeli iza svojih klupa na vašarima i sajmovima i vršili menjačke poslove. U tržišnim privredama postoji rastući trend neutralnih bankarskih poslova, koje banka razvija kako bi:

•Potpunije iskoristila svoje tehničke, kadrovske i organizacione potencijale,•Potpunije iskoristila mrežu teritorijalno dislociranih organizacionih delova banke, odnosno mreže filijala banke. Za razliku od aktivnih i pasivnih bankarskih poslova, kod neutralnih bankarskih poslova banka se ne javlja ni kao dužnik a ni kao poverilac, već samo kao posrednik koji pružajući razne vrste usluga, naplaćuje proviziju i efektivne troškove. Smatra se dakle da je položaj banke neutralan, jer banka nije poverilac, a ni dužnik svog klijenta, već se nalazi u intermedijarnom odnosu izmedju klijenta i lica, sa kojim je klijent u pravnom odnosu, a koji zahteva plaćanje ili obezbedjenje plaćanja.

Ovakvom shvatanju o neutralnom položaju banke upućene su brojne kritike, jer banka, ni u kom slučaju nije neutralna, već ona istupajući kao posrednik, zastupnik ili komisionar klijenta, štiteći interese svog klijenta, postiže istvoremeno i zaštitu svog sopstvenog položaja.

Politika neutralnih bankarskih poslova sastavni je deo marketing strategije banke, jer ona nastoji da se povećanim učešćem neutralnih bankarskih poslova, odupre povećanoj konkurenciji nebankarskih finansijskih institucija, kao i da zadovolji sve veće zahteve svojih komitenata.

Globalizacija ekonomskih i finansijskih odnosa, deregulacija na nacionalnom nivou i regulacija i koordinacija na medjunarodnom nivou stvorile su pogodan ambijent, kako za intenzivniji razvoj tradicionalnih bankarskih poslova tako i za pojam potpuno novih tj. savremenih neutralnih bankarskih poslova. Pritom treba napomenuti da se ovime postiže ne samo efikasnija politika neutralnih bankarskih poslova na mikro nivou (na nivou pojedinačne banke), već i na makro nivou, kroz ubrzanu cirkulaciju finansijskih sredstava i povećanje efikasnosti čitave privrede.

Podela:1. posrednički neutralni bankarski poslovi: koje banka obavlja u tudje ime i za tudj račun, i2. komisioni neutralni bankarski poslovi: koje banka obavlja u svoje ime ali za tudj račun.Najznačajniji posrednički poslovi su:

•Poslovi platnog prometa u zemlji i inostranstvu,•Poslovni naplate i isplate, tj. inkaso poslovi

Najznačajniji komisioni poslovi su:•Davanje garancija, raznih oblika jemstva•Otvaranje akreditiva, kreditnih pisama•Emisija HOV, čuvanje i manipulisanje HOV komitenata (depo poslovi)•Čuvanje i upravljanje vrednostima•Konsalting poslovi•Devizno-valutni poslovi.

35. Sopstveni bankarski poslovi

Pri obavljanju ovih poslova banka deluje u svoje ime i za svoj račun. Finansijsku osnovu za obavljanje ovih poslova čini sopstveni kapital banke. Akcionarsko organizovanje banke, koje pretpostavlja učešće sopstvenog kapitala, nužno nameće bankama da se prema svojim komitentima ponašaju i kao inicijalni poverioci (na bazi sopstvenog kapitala), a ne samo kao izvedeni poverioci (po osnovu tudjeg kapitala).

Za razliku od aktivnih i pasivnih bankarskih poslova, gde banke zaradjuju na bazi razlike izmedju aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, neutralnih poslova, gde naplaćuju provizije, kod sopstvenih poslova banke ostvaruju profit direktnim uključenjem u proizvodni, uslužni ili robni promet, ili u berzanske transakcije.

S obzirom na vremensku dimenziju razlikujemo:1. kratkoročne sopstvene bp, gde izdvajamo:- arbitražni poslovi: banke zaradjuju na bazi razlike u kursevima hartija od vrednosti na različitim berzama, ovde dakle nema vremenske dimenzije.- berzanski spekulativni poslovi: banka kupuje hartije od vrednosti na berzi po jednom kursu, a prodaje ih kasnije i to po većem kursu, ovde dakle postoji vremenska dimenzija. 2. dugoročne sopstvene bp: ovde izdvajamo:- osnivanje sopstvenih preduzeća, - učešće u kapitalu drugih preduzeća, kupovinom njihovih akcija.

36. Bilans stanja banke

Bilans banke ima dve strane koje su u medjusobnoj računskoj ravnoteži. On se može prikazati u formi konta ( medjusobno sučeljavanje A i P), i u štafelnoj formi (aktiva i pasiva su poredjane jedna ispod druge). Razlikujemo dve osnovne vrste bilansa banke:- bilans stanja banke: pokazuje stanje/promene sredstava i izvora sredstava, i- bilans uspeha banke: prikaz prihoda, rashoda i finansijskog rezultata. Kako su sredstva banke i izvori sredstava osnova aktivnosti banke, metodološki najpre analiziramo bilans stanja. Upotrebom finansijskih resursa, na kraju, dolazimo do izvesnog finansijskog rezultata, koji može biti dobitak ili gubitak. Shodno tome, bilans uspeha se metodološki analizira nakon bilansa stanja. Pri tome, finansijski rezultat iz bilansa uspeha unosi se u bilans stanja, i to gubitak u aktiva, a dobitak u pasivu.

Bilans stanjaNa levoj strani b.s. evidentira se aktiva koja predstavlja imovinu ili upotrebu resursa (plasmani). Na desnoj strani evidentira se pasiva, koja predstavlja izvore sredstava. Stanje aktive i pasive se prikazuje na odredjeni dan, npr. 31.12.2010. god.

AKTIVA PASIVA

GOTOVINA I REZERVE DEPOZITI (TRANSAKCIONI I NETRANSAKCIONI)

HOV NEDEPOZITNA ZADUŽENJA KREDITI KAPITAL OSTALA AKTIVA

Konkretna struktura bilansa utvrdjena je zakonskim propisima pri čemu se respektuju usvojeni medjunarodni računovodstveni standardi. Struktura bilansa stanja banke uvažava specifičnost poslovanja banke u odnosu na druga preduzeća, čije su transakcije specifične jer one trguju novcem kao specifičnom robom, a i zbog činjenice da su banke značajan faktor poverenja u finansijski sistem zemlje i stabilnost čitavog privrednog sistema.

Zbog prilično ekstenzivne šeme bilansa stanja, banke su u obavezi da dostavljaju tromesečno sektoru za poslove kontrole NBS reklasifikovani bilans stanja: AKTIVA PASIVA

Gotovina i gotovinski ekvivalenti UKUPNE Obaveze Opozivi depoziti i krediti Transakcioni depoziti Dati krediti i depoziti Ostali depoziti Hartije od vrednosti Primljeni krediti Udeli (učešća) Obaveze po osnovu HOV

Ostali plasmani Obaveze po osnovu kamata, naknada i promene vrednosti derivata

Potraživanja za kamatu, naknadu i po osnovu promene fer vrednosti derivata Rezervisanja i obaveze za poreze Nematerijalna ulaganja Obaveze iz dobitka Osnovna sredstva i investicione nekretnine Odložene poreske obaveze

Stalna sredstva namenjena prodaji i sredstva poslovanja koje se obustavlja Ostale obaveze Odložena poreska sredstva UKUPAN Kapital Ostala sredstva Akcijski kapital i ostali kapital

Rezerve

Akumulirani dobitak / gubitak

UKUPNO Aktiva UKUPNO Pasiva

U razvijenim tržišnim privredama aktivnost banke je razudjenija pa je i bilansna šema raznovrsnija u odnosu na zemlje gde je aktivnost banke manje razudjena. U domaćem bankarskom sistemu reklasifikovani bilans prikazan u formi konta, ima sledeće karakteristike:

•Pozicije aktive i pasive poredjane su po principu opadajuće likvidnosti (najpre najlikvidniji oblici a potom manje likvidni), jer je za banku podela imovine na stalnu i obrtnu od sekundarnog značaja. •Pored propisanih pozicija banke mogu uvoditi i nove ukoliko imaju specifičnosti poslovanja,•U cilju povećanja informisanosti bilansne pozicije se prikazuju po bruto principu, što znači da ne treba medjusobno prebijati pojedine pozicije.•Banke su dužne da prikažu tržišnu vrednost HOV kupljenih radi trgovanja i sticanja prihoda u slučaju da se te vrednosti razlikuju od njihovih knjigovodstvenih vrednosti.

U okviru bilansa razlikujemo dva podbilansa:•Podbilans kratkoročnog poslovanja•Podbilans dugoročnog poslovanja,

U okviru oba razlikujemo podelu na dinarsko i devizno poslovanje, što je karakteristika ekonomskih sistema sa nekonvertibilnim nacionalnim valutama.Ukupna aktiva i pasiva reprezentuju finansijski potencijal banke. Poredjenjem trenutnih pozicija bilansa stanja sa nekim prethodnim periodima dolazi se do saznanja:

• o performansnim mogućnostima banke, •o prelivanjima izmedju podbilansa,• o kvalitetu upravljanja bankom, •o dinamici odnosa sa nebankarskim sektorima (privreda, država, stanovništvo)•o sektorskoj, ročnoj i valutnoj strukturi izvora i plasmana sredstava.

Preko analize bilansa stanja, tj. praćenja odnosa izmedju pojedinih pozicija bilansa, NBS sprovodi svoju kontrolnu ulogu. NBS definiše odredjene koeficijente (koeficijent adekvatnosti kapitala, najveći mogući krediti, najveći mogući krediti jednom komitentu, učešće u kapitalu drugih banaka i dr.). Ukoliko vrednosti pokazatelja odstupaju od propisanih onda CB povećava kontrolu nad odredjenom bankom.

U cilju izračunavanja stope adekvatnosti kapitala kao odnosa izmedju sopstvenog kapitala i ponderisane rizične aktive, banka je u obavezi da razvrsta bilansne pozicije prema rizičnosti i to tako što se svakoj poziciji aktive pripisuje odredjeni stepen rizika, a vanbilansne pozicije se najpre množenjem sa odgovarajućim faktorima konverzije svode na bilanse pozicije, pa se tek onda množe odgovarajućim stopama rizika.Kada se neto kapital banke stavi u odnos sa ponderisanom rizičnom aktivom dobija se stopa adekvatnosti kapitala koja u razvijenim tržišnim privredama iznosi 8%, a kod nas 12%.

37. Bilans uspeha banke

Preko bilansa uspeha prikazuje se prihodna i rashodna struktura banke u toku obračunskog perioda, kao i finansijski rezultat – dobitak ili gubitak. Finansijski rezultat je mera uspešnog/neuspešnog rada poslovnog sistema banke, kao i njenih organizacionih delova. Ostvareni rezultat se poredi sa planiranim, predmet je razmatranja nadzornih i kontrolnih institucija i osnov tržišnog pozicioniranja banke. Da bi se povećala informativnost B.U. pri njegovom sastavljanju primenjuju se dva principa:1. pozicije se grupišu po srodnosti,2. sve pozicije se prikazuju u bruto iznosu, tj. nema medjusobnih prebijanja. B.U. se može prikazati u obliku konta T (prihodi na desnoj strani, rashodi na levoj) i štafelnoj formi (rashodi se sistematizuju nakon prihoda). Da bi se omogućila uporedivost izveštaja iz različitih nacionalnih sistema, čine se napori ka unificiranju forme i strukture izveštaja. U tom cilju NBS je propisala reklasifikovani b.u., u kome su pozicije agregirane i sistematizovane po šemi koja je najšire u upotrebi u medjunarodnim okvirima.

I Neto DB/GB po osnovu kamata (1-2) najznačajnija kategorija kod nas 1. Prihodi od kamata (aktivne kamate) 2. Rashodi od kamata (pasivne kamate) II Neto DB/GB po osnovu naknada i provizija (1-2) (naknade za članarine, kreditne kartice,

troškovi obrade i izveštaja) 1. Prihodi od naknada i provizija 2. Rashodi od naknada i provizija

III Neto DB/GB po osnovu prodaje HOV (1-2) (zanemarljivo učešće) 1. Dobici po osnovu prodaje HOV 2. Gubici po osnovu prodaje HOV

IV Neto dobitak (gubitak) po osnovu kursnih razlika (1-2) 1. pozitivne kursne razlike 2. negativne kursne razlike V Prihodi od dividendi i učešća u kapitalu VI Ostali poslovni prihodi VII Neto prihodi/rashodi po osnovu indirektnih otpisa plasmana i rezervisanja 1. Prihod od indirektnih otpisa 2. Rashod od indirektnih otpisa

VIII Ostali poslovni rashodi Troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi

IX Neto prihodi/rashodi od promene vrednosti imovine i obaveza 1. Prihodi od promene vrednosti imovine i obaveza 2. Rashodi od promene vrednosti imovine i obaveza X Dobitak (gubitak) iz redovnog poslovanja (zbir pozicija od I-IX) XI Neto dobici / gubici poslovanja koje se obustavlja XII Dobitak (gubitak) pre oporezivanja ( X+XI) XIII porez na dobit XIV dobitak/gubitak (XII-XIII)

1. Aktivne kamate (kamate po osnovu kredita, obaveznih rezervi, depozita), Pasivne kamate (kamate koje banka plaća kada dobije kredit od CB, druge PB)2. Dobit po osnovu naknada i provizija sve više raste u strukturi prihoda i rashoda3. Učešće prihoda/rashoda po osnovu prodaje hOV nije značajno u našem bankarstvu4. Kada banke koriste kod plasiranja ili pribavljanja sredstava strane valute, vrednost pozicije u bilansu stanja se mora prikazati po kursu na dan bilansiranja u nacionalnoj valuti. Ukoliko u medjuvremenu dodje do pada kursa izveštavajuće (nacionalne) valute u odnosu na originalnu valutu denominacije to će se kod aktivnih pozicija kreirati pozitivne kursne razlike. Do njih dolazi i po osnovu rasta kursa nacionalne valute, ali sada kod prevrednovanja pasivnih pozicija. U suprotnim pozicijama banka će beležiti negativne kursne razlike. Vrednost pozitivnih i negativnih kursnih razlika biće približna ukoliko banka sprovodi politiku uskladjivanja valutne strukture. Vrednost ove pozicije biće značajnija za b.uspeha ukoliko je praksa kreditiranja / pozajmljivanja u stranoj valuti raširenija, a promene deviznog kursa nacionalne valute izraženije.

5. prihodi po osnovu posedovanja akcija finansijskih i nefinansijskih firmi koje imaju akcionarski oblik organizovanja (dividende) ili neki drugi oblik (učešće u kapitalu)7. banke su dužne da svoju imovinu kategorišu na osnovu jedinstvenih kriterijuma za klasifikaciju bilansne i vanbilansne aktive. Sva aktiva se u odnosu na stepen naplativosti svrstava u pet kategorija od A – D. Kategorija ukazuje na različito vreme kašnjenja dužnika u otplati finansijskih obaveza prema banci ili stepen poremećaja u poslovanju (narušena likvidnost, narušena solventnost ili postupak stečaja). U zavisnosti od klasifikacija banke su dužne da izdvoje određeni deo na posebnim računima čime formalno povećavaju sopstveni kapital i i istovremeno formiraju posebnu kategoriju rashoda. Npr. za plasmane u kategoriju A banke drže rezerve od 0-5% potraživanja, za plasmane u kategoriju D, čitavih 100 %.9. prihodi/rashodi po osnovu promene vrednosti imovine i obaveza ili tzv. revalorizacioni prihodi i rashodi pojavljuju se po osnovu revalorizacije fiksne aktive, kapitala ali i u situacijama kada se koriste razni valorimetri kod ugovaranja depozitnih aranžmana. Npr. Korišćenje raznih valutnih klauzula, indeksiranje plasmana, obaveza. Sučeljavanjem pozicija bilansa uspeha i bilansa stanja dolazi se do relevantnih pokazatelja o kvalitetu poslovanja banke. U tu svrhu vrše se analize likvidnosti, profitabilnosti, i kapitalna analiza (stopa adekvatnosti kapitala).

38. Analitički značaj bilansa bankeBilansi stanja i uspeha banke čine osnovne finansijske izveštaje na osnovu kojih interni korisnici (akcionari) stiču utisak o svim važnim parametrima poslovanja banke. Takodje, pored bilansa same banke, tehnika analitičke obrade bilansa važna je i u proceni vrednosti sposobnosti dužnika, kada se sličnim metodama vrši evaluacija ključnih parametara poslovanja korsnika bankarskih kredita (kreditna analiza).Analizom bilansa banke bave se i eksterni korisnici, npr. Poreske vlasti u svrhu oporezivanja dobiti banke, ali i regulatorna tela kod procene stabilnosti banke. U analizi bilansa analitičari se mogu usmeriti na bilans pojedinačnih banaka, bilans sektora komercijalnih banaka ili konsolidovani bilans sektora komercijalnih banaka i NBS.

Bilans pojedinih banaka se može sastavljati po bruto i neto principu. Bruto bilans sadrži sve pozicije kako finansijskog poslovanja tako i brojne druge pozicije bez većeg značaja za analizu pozicije konkretne banke (stanje zaliha, kancelarijskog materijala). Neto bilans je manje kompletan ali ima veću analitičku vrednost jer je usmeren samo na pozicije koje ukazuju na vrednost finansijskih potraživanja, obaveza i kapitala.

Bilans sektora komercijalnih banaka takodje se može prikazati konsolidovano što znači da se isključuju medjusobna dugovanja i potraživanja banaka. Ukoliko su ove pozicije uključene u bilans komercijalnih banaka nazivamo ga nekonsolidovanim. Konsolidovani bilans sektora komercijalnih banaka i NBS: postoji praksa prikazivanja i bilansa u kome su integrisane pozicije imovine, obaveza i kapitala NBS i drugih poslovnih banaka. Ovakav bilans koristan je u monetarnim analizama, kao i analizama stanja deviznih rezervi, spoljne zaduženosti banaka itd. Za bilans banke kažemo da ima veći analitički značaj u odnosu na informacije ukoliko su pozicije na odgovarajući način preračunate, dezagregirane ili konsolidovane. Zbog toga je nekada potrebno vršiti ukrupnjavanje pozicija po srodnosti, a nekad upravo raščlanjivanje integrisanih pozicija. Rašćlanjivanje se pritom vrši kroz dodatne izveštaje (izveštaj o valutnoj strukturi imovine i obaveza, izveštaj o strukturi imovine i obaveza itd).

Glavne informacije koje možemo dobiti analizom bilansa su stepen Likvidnosti, Solventnosti, kreditna stopa itd. Za ove analize bilans je potrebno agregirati, odnosno redukovati na nekadašnje kategorije. U aktivi treba prikazati izdvojene rezerve likvidnosti koje bi mogli identifikovati sa pozicijama gotovine i stanju na žiro-računu, zatim, plasmani u HOV, krediti, osnovna sredstva. U pasivi: depozitni, kreditni izvori i kapital. U analitičke svrhe ponekad je potrebno kategorije depozita dalje raščlanjivati po vrstama depozita. Utisak o stepenu likvidnosti banke lako dobijamo stavljanjem u odnos prve dve poziciije sa pozicijama depozita (stopa likvidne aktive), ili stavljanjem u odnos pozicije kredita sa pozicijom depozita (kreditna stopa).Utisak o solventnosti dobija se poredjenjem ukupne imovine sa kapitalom ili poredjenjem ponderisane rizične aktive sa kapitalom, ili poredjenjem vrednosti kapitala i obaveza banke koje čine zbir depozita.

Analiza banke se vrši pomoću 2 metode:Kompozitne: svodi se na uporedjenje nominalne

vrednosti odobrenih pozicija, npr. Različitih pozicija u strukturi imovine i obaveza, rashoda i prihoda. Istovremeno, ovako dobijene vrednosti finansijskih indikatora mogu se dalje uporedjivati sa vrednostima koje je banka ostvarila u prošlom periodu ili sa vrednostima koje su u istom periodu ostvarile banke slične veličine i tržišnih pozicija.

Procentualne: pratimo promene konkretnih pozicija u različitim vremenskim intervalima čime indirektno stičemo utisak i o izmeni strukture bilansa stanja i uspeha banke.

39. Finansijski potencijal i finansijski plasmani

Radi se o najširim bankarskim agregatima pri čemu se finansijski potencijal odnosi na ukupne izvore sredstava, a finansijski plasmani na ukupne plasmane.Pri tome, finansijski potencijal se poistovećuje sa Pasivom, dok se finansijski plasmani poistovećuju sa aktivom.S obzirom da je Aktiva = Pasivi, proizilazi da su Finansijski plasmani = Finansijskom potencijalu.Strukturu finansijskog potencijala čine:1. depozitni potencijal2. kreditne obaveze3. ostale obaveze To se matematički može prikazati kao FP = DP + KO + OO

Strukturu finansijskih plasmana čine:1. kreditni plasmani2. plasmani u HOV3. programirane rezerveTo se matematički može prikazati kao FPL = K + HOV + PRPri tom vazi I sledeca relacija:FP = FPLDP + KO + OO = K + HOV + PRMože se reći da finansijski potencijal predstavlja ukupne izvore sredstava kojima raspolaže jedna banka, dok f. Plasmani predstavljaju ukupne plasmane u obliku kredita, kupljenih hartija od vrednosti i programiranih rezervi.

F.Potencijal i F.plasmani mogu se posmatrati statički i dinamički.

Statički posmatrano, veličina i struktura f.plasmana odredjena je veličinom i strukturom f.potencijala. To znači da se f.plasmani mogu povećati tek nakon što se poveća finansijski potencijal. Dinamički posmatrano, f.plasmani mogu da se povećavaju čak i kada se ne povećava fin.potencijal. Tom prilikom se ispoljava specifičnost bankarskog mehanizma u okviru koga se fin.plasmani pojavljuju i kao finansijski izvor. Naime, odobreni kredit bančinom komitentu pojavljuje se kao povećanje njegovog depozita u pasivi banke. Radi se poznatom procesu depozitno-kreditne multiplikacije u okviru koga nastaje sekundarni bankarski novac.

40. Kreditni potencijal i kreditni plasmaniIako je reč o užim agregatima u odnosu na prethodne agregate oni imaju veliku specifičnu ulogu. Kreditni potencijal se definiše kao onaj deo finansijskog potencijala koji se može iskoristiti za finansijske plasmane. To se matematički utvrdjuje kao razlika izmedju finansijskog potencijala i programiranih rezervi:KP = FP – PR.Pri utvrdjivanju kreditnog potencijala banka vodi racuna o svojoj likvidnosti i sigurnosti sto se obezbedjuje izdvajanjem manjeg ili veceg iznosa programiranih rezervi. Programirane rezerve se sastoje iz:1. obaveznih rezervi koje svaka banka izdvaja kod CB2. rezervi likvidnosti koje svaka banka autonomno utvrdjuje na osnovu sopstvenog iskustva i usvojene poslovne politike.To se matematicki moze prikazati sledecom j-nom: PR = OR + RL

Imajuci u vidu matematicku relaciju za utvrdjivanje kreditnog potencijala moze se izvuci zakljucak:1. kreditni potencijal se povecava u slucaju kada raste finansij.potencijal ili kada se smanjuju programirane rezerve2. kreditni potencijal se smanjuje kada se smanjuje finansij.potencijal ili kada se povecavaju programirane rezerve. S obzirom da se savremeno bankarstvo odlikuje povećanim plasmanima u HOV postavlja se pitanje opravdanosti upotrebe naziva kreditni potencijal i kreditni plasmani. Zbog toga se u razvijenim tržišnim privredama umesto kred.potencijala koristi naziv raspoloživi ili slobodni potencija.

Neki autori koriste izraze Bruto i Neto kreditni potencijal. Bruto kreditni potencijal obuhvata sve one izvore

sredstava koji služe za pokriće kako kreditnih plasmana tako i plasmana u hartije od vrednosti.

Neto kreditni potencijal obuhvata samo one izvore sredstava koji služe za pokriće kreditnih plasmana a ne i hov. Bez obzira na eventualnu terminološku zbrku banke vode računa da pri utvrdjivanju kreditnog potencijala obezbede profitabilno poslovanje uz istovremeno očuvanje likvidnosti i sigurnosti.

Praksa pokazuje da banke koje su sklone preuzimanju većeg rizika a u funkciji maksimiranja profita, izdvajaju manje programirane rezerve. Ovakva strategija je naročito prisutna kod velikih banaka koje imaju povoljnu tržišnu poziciju što im omogućuje da brzo i pod povoljnim uslovima mobilišu dodatni kreditni potencijal.

Manje banke u proseku izdvajaju veće programirane rezerve što znači da preferiraju prosečan a ne maksimalan profit uz očuvanje likvidnosti i sigurnosti.

41. Koncepti rezervi likvidnostiUpravljanje pasivom tj. bankarskim izvorima zasniva se na klasičnoj teoriji i politici likvidnosti banke. Od banaka se očekuje da permanentno održavaju likvidnost i sigurnost što podrazumeva utvrdjivanje adekvatnog nivoa rezervi likvidnosti. Pri tome, ukupan obim i struktura rezervi likvidnosti zavisi od sledećih faktora:1. odluka CB s obzirom da je ona zadužena za utvrdjivanje stope i osnovice obaveznih rezervi.2. autonomnih odluka pojedinačnih banaka koje uvažavajući svoje iskustvo kao i usvojenu poslovnu politiku samostalno utvrdjuju rezerve likvidnosti. To znači da programirane rezerve likvidnosti zavise od odluka CB i pojedinačnih banaka, što se matematički prikazuje sledećom jednačinom:Programirane reserve = Obavezne reserve + Rezerve likvidnosti

Prilikom utvrdjivanja obima i strukture rezervi likvidnosti koriste se 3 koncepta:1. Prema I konceptu, kao rezerve likvidnosti smatraju se samo obavezne rezerve. Radi se o najužem konceptu rezervi likvidnosti koji omogućuje bankama formiranje maksimalnog kreditnog potencijala.2. Prema II konceptu, kao rezerve likvidnosti smatraju se obavezne rezerve i rezerve likvidnosti koje autonomno odredjuju pojedinačne banke. Radi se o širem konceptu koji optimizira zahteve banke ka maksimiranju profita uz očuvanje likvidnosti. Praksa pokazuje da najveći broj bankarskih sistema prihvata ovaj koncept likvidnosti.3. Prema III konceptu, u rezerve likvidnosti spadaju:

- obavezne rezerve- rezerve likvidnosti banke- rezervni fond za pokriće gubitaka.

Radi se o najširem konceptu koji obezbedjuje maksimalnu likvidnost uz ugrožavanje profitabilnosti. Naime, primenom ovog koncepta formira se najveći iznos likvidnih sredstava koji se zatim oduzima od finansijskog potencijala što ima za rezultat najmanji kreditni potencijal.

Zastupnici ovog koncepta polaze od činjenice da se sredstva rezervnog fonda ionako ne koriste sem ukoliko se pojave gubici. Shodno tome, treba ih priključiti ukupnim rezervama likvidnosti.

Protivnici ovog koncepta imaju u vidu 2 činjenice:Sredstva rezervnog fonda izdvajaju se na početku tekuće poslovne godine a na osnovu završnog računa za prethodnu godinu.Sredstva rezervi likvidnosti se formiraju tokom tekuće poslovne godine i služe za održavanje likvidnosti.

S obzirom da je prihvaćen II koncept, odnos izmedju programiranih rezervi i raspoloživih ili stvarnih rezervi likvidnosti kod pojedinačnih banaka može biti sledeći:A) Raspoložive rezerve = programirane reserveB) Raspolozive reserve < programirane reserveC) Raspolozive reserve > programirane reserve A) U ovom prvom slucaju banka je u ravnotežnoj poziciji. To znači da banka ostvaruje svoje aktivnosti uz odredjenu profitnu stopu I pri tome permanentno održava likvidnost i sigurnost.B) U drugom slučaju banka je u neravnotežnoj poziciji tj. ima manjak rezervi u odnosu na programiran iznos rezervi pa se zbog toga banka sukobljava sa problemom nelikvidnosti. U ovom slučaju kreditni plasmani su veći od kreditnog potencijala. To je moguće zbog smanjenja rezervi likvidnosti u odnosu na programirane rezerve. Ovakvo ponašanje je prisutno u situaciji kada CB vodi ekspanzivnu monetarnu politiku. Banke su u poziciji da u slučaju ugrožene likvidnosti manjak likvidnih sredstava pokriju kreditima za likvidnost kod CB.

C) U trećem slučaju banka je u neravnotežnoj poziciji, tj. ima višak rezervi u odnosu na programiran iznos pa je takva banka u poziciji ekstremne likvidnosti. U ovom slučaju ugrožava se profitabilnost banke. Naime, u tom slučaju kreditni plasmani su manji od kreditnog potencijala. Razlika izmedju kreditnog potencijala i kreditnih plasmana predstavlja višak raspoloživih rezervi u odnosu na programirane rezerve. Kakav će biti odnos pojedinačnih banaka prema likvidnosti zavisi od:1. veličine banke2. odnosa ekonomskog sistema prema nelikvidnim bankama Praksa pokazuje da se velike banke lakše odlučuju da im raspoložive rezerve budu manje od programiranih. To im omogućuje da im kreditni plasmani budu veći od kreditnog potencijala što im omogućuje veću profitabilnost. U slučaju likvidnosnih problema, velike banke brzo i lako obezbedjuju dodatna sredstva.

Ukoliko ekonomski sistem rigoroznije sankcioniše nelikvidnost banaka, one će se opredeliti da im raspoložive rezerve budu na nivou programiranih rezervi. Time izbegavaju sankcije uz istovremeno očuvanje dobrih odnosa sa CB, u smislu povoljnijeg korišćenja kredita za likvidnost.

42. Pojam i karakteristike upravljanja pasivom banaka

Pasiva banke predsavlja pojavni oblik aktivnosti banke usmeren ka mobilisanju finansijskih resursa, pa se pojmovi pasiva i izvori sredstava koriste kao sinonimi. Pasiva banke predstavlja osnovu za realizaciju funkcije banke kao posrednika između finansijski suficitnih i finansijski deficitnih transaktora. Indirektno posmatrano pasiva banke predstavlja pretežno delove aktive finansijski suficiitnih transaktora.

Pasivu u užem smislu čine: -Depozitni i nedepozitni izvori.

Pasivu u širem smislu čine:-Depozitni i nedepozitni izvori i kapital banke.

Sve veća konkurencija, deregulacija kamatnih stopa na depozite i ciklični inflacioni periodi uticali su na promene u strukturi izvora sredstava banke. To se odnosi na povećano učešće nedepozitnih izvora sredstava banke, ali uz još uvek dominantno učešće depozitnih izvora. Na strukturu izvora sredstava banke utiče i veličina banke, pa podaci pokazuju da veće banke imaju bolju strukturu depozitnih izvora i povoljniji odnos depozita i nedepozitnih izvora.

DEPOZITNI IZVORIDeponovanje finansijskih viškova u banku može se objasniti na sledeći način:-Pojava depozita u pasivi banaka rezultat je različtih preferencija investitora u pogledu rizika i likvidnosti, kao i u pogledu sadašnje i buduće potrošnje,-Depoziti su posledica postojanja asimetričnih informacija, s jedne strane, i mogućnosti banke da kao specijalista dođe do pravih informacija, što joj omogućava da poverenim sredstvima raspolaže uz niže troškove i da pruža investitorima zaštitu od rizika, s druge strane,-Prilikom moblisanja depozita, banka se ponaša kao agent kome se prenose ovlašćenja-Banka vrši ukrupnjavanje depozita sa različitim rokovima dospeća, da bi ih zatim plasirala u obimu i rokovima koji su potrebni finansijski deficitnim transaktorima.

Depoziti se mogu podeliti na:-Bazične: obuhvataju regulatorne depozite komitenata banke (privreda i stanovništvo) i smatraju se relativno stabilnim izvorima sredstava banke,-Pribavljene depozite: koje banka pribavlja na tržištu nuđenjem konkurentnih kamatnih stopa.

Sledeća podela depoz.izvora je na:-kratkoročne: saldo na transakcionim računima, depoziti po viđenju, oročeni depoztii do jedne godine, štedni depoziti koji potiču iz sektora privrede i stanovništva,-Dugoročne: sredstva koja su poverena banci na period duži od jedne godine. Svoje poreklo imaju u amortizacionim fondovima, dugoročnim rezervama i delu dobiti privrednog sektora.

Depoziti predstavljaju finansijsku osnovu za odobravanje kredita. Banka ih može kreirati i stvaranjem obaveza prema sebi samoj, polazeći od pretpostavke da neće svi deponenti da povuku svoja sredstva u istom trenutku iz banke.

NEDEPOZITNI IZVORI

Nedepozitni izvori mogu biti:-Kreditnog porekla: pribavljaju se tako što banke uzimaju kredita od CB i drugih poslovnih banaka. Krediti uzeti od CB mogu biti krediti za likvidnost, lobardni, eskontni i dr. Krediti od drugih poslovnih banaka povučeni su sa međubankarskog tržišta i uzimaju se od suficitnih poslovnih banaka,-Investicionog porekla: njih banka stiče emisijom sopstvenih HOV, pre svega kratkoročnih.

KAPITAL BANKE

Kapital je specifičan oblik nedepozitnih izvora sredstava. Banke obezbeđuju kapital na osnovu uplata akcionara u osnivački fond emitovanjem običnih i prioritetnih akcija i usmeravanjem dela profita u kapital. Kao kapital se mogu tretirati i dugoročno pozajmljena sredstva sa rokom dospeća dužim od pet godina. Kapital banke ima sledeće funkcije: zaštita deponenata u slučaju likvidacije banke, osnov trajnog ulaganja u zgrade, opremu i ostale nekamatonosne plasmane, aporbovanje nepredviđenih gubitaka banke, i regulisanje nivoa porasta aktive.

Kapital banke se najpre javlja kao uslov za osnivanje i početak rada banke (zakonski utvrđen minimum osnivačkog kapitala), a nakon toga postaje garant ispunjenja obaveza banke i faktor građenja poverenja u banku. Međunarodno usvojen standard adekvatnosti kapitala (prema Bazelskom Komitetu) usvojen je kao minimalni koeficijent adekvatnosti kapitala od 8%, a u Srbiji od 12%.

43. MODELI UPRAVLJANJA PASIVOM

Upravljanje pasivom može da se posmatra sa dva aspekta:-Teorijskog i -Funkcionalnog.

Sa TEORIJSKOG ASPEKTA upravljanje pasivom je dobilo na značaju 60-ih godina 20. veka, kada banka počinje da se tretira kao aktivni subjekt u strukturiranju pasive, tj. Počinje da kupuje sredstva na tržištu da bi ih nakon toga plasirala. Danas je upravljanje pasivom sastavni deo integralnog upravjanja aktivom i pasivom (ALM koncepcija).

U FUNKCIONALNOM SMISLU menadžment banke, kroz upravljanje pasivom prilagođava izvore sredstava tražnji za kreditima i potrebama likvidnosti i sigurnosti. Sa tog stanovišta razlikujemo dva modela:-I model se zasniva na tradicionalnom pristupu upravljanja pasivom i poznat je kao „grupisanje sredstava“, a važio je do 50-ih godina 20. veka. U ovom modelu se polazi od pretpostavke da su slobodni finansijski viškovi na tržištu egzogena veličina za banku, i da ne zavise od njenih aktivnosti. Ukupna sredstva banke (koja se smatraju homogenom celinom) treba plasirati u utvrđene prioritete, pri čemu su primarni prioriteti primarne i sekundarne rezerve likvidnosti. Sredstva namenjena profitabilnim plasmanima su rezidualna stavka u okviru upravljanja pasivom.-II model polazi od toga da je osnovni cilj održanje i povećanje profitabilnih plasmana. Suština je da banka vrši povećano kreiranje obaveza prema sebi samoj, da bi zadovoljila povećane kreditne zahteve svojih komitenata. Svaki izvor se posmatra pojedinačno, tj. Vezuje se za određene plasmane, tako da se svaki izvor proglašava profitno-likvidnim centrom. U ovom modelu manji deo resursa se usmerava za očuvanje likvidnosti, a veći deo se plasira u zajmovni i investicioni portfolio, što ima za rezultat povećanje profitabilnosti banke.

44. Pojam i značaj depozita

Depozitni izvori su najstariji i najznačajniji deo finansijskog potencijala banaka. Nekadašnje banke su primale na čuvanje novac i dragocenosti i za to naplaćivale nadoknadu. Sa razvojem bankarstva ova funkcija se transformisala u funkciju mobilizacije društvene štednje i akumulacije, a nekadašnja naknada za čuvanje vrednosti pretvara se u kamatu koju banka plaća deponentu.Tako depozit postaje potraživanje nebankarskog sektora prema bankama za iznos novčanih sredstava na računima banaka ili kredit odobren banci od strane vlasnika finansijskih viškova.Struktura i stabilan rast depozita umnogome utiču na uspešnost poslovne strategije banke.

Formiranje depozita na nivou pojedinačnih banaka i bankarskog sektora kao celine ima različitu tehnologiju:

Na nivou poslovnog bankarstva postoji kreditna multiplikacija koja prouzrokuje depozitnu multiplikaciju, pri čemu se depozitni izvori povećavaju na osnovu interaktivnog odnosa primarnog novca, rezervi i kredita.

Na nivou pojedinačne banke odobravanje kredita dovodi do odliva depozita, zbog čega banke formulišu strategiju formiranja novih depozita. Razlikujemo četiri toka formiranja depozita:

1. Odobrenje kredita od strane banke komitentu u okviru banke: ima efekat na porast depozita na računu korisnika kredita i ne smanjuje kreditni potencijal banke ukoliko je reč o debitoru koji je član te banke. Ukoliko se kredit odobri komitentu koji je reprodukciono povezan sa partnerima koji su članovi nekih drugih banaka to može značiti smanjenje depozitnog potencijala banke. U ovom slučaju depoziti se formiraju iz novostvorenog ili kreiranog novca.

2. Otkupljivanje stranih valuta i deviza od sopstvenih komitenata: banka s jedne strane povećava svoje monetarne rezerve, a za protivvrednost u nacionalnoj valuti povećaće depozit svog komitenta.

3. Prelivanje gotovog novca u depozit uz nepromenjenu ukupnu monetarnu masu: neko pravno-fizičko lice polaže izvesnu sumu novca u gotovu kod banke, što mu se na računu prikazuje kao povećanje depozita.

4. Prenos sredstava sa jednog računa na drugi: ovime dolazi do promene vlasnika izvesne sume depozita, bez promene ukupne monetarne mase.

Što se tiče sektorske strukture depozita, prema najnovijim podacima (treći kvartal 2010) ukupni depoziti bankarskog sistema Srbije čine 58% ukupne pasive, pri čemu, ukoliko posmatramo sektorsku strukturu dominiraju depoziti stanovništva, a potom slede depoziti preduzeća (javnih i drugih).

Sektorska struktura depozita pokazuje stepen transfera sredstava iz tradicionalno finansijski suficitarnog sektora stanovništva u tradicionalno deficitni sektor privrede. Aktivnost banaka na sektorskom transferu sredstava dovodi do uspostavljanja ravnoteže izmedju štednje i investicija na makro nivou.

45. Vrste depozitaU savremenoj bankarskoj teoriji i praksi izdvajamo:

•Depoziti po vidjenju•Oročeni depoziti•Štedni depoziti•Specijalni depoziti

DEPOZITI PO VIĐENJU (A VISTA) Depoziti predstavljaju knjigovodstveno potraživanje odredjene količine finansijskih sredstava njihovog vlasnika-deponenta u odnosu na banku koja je ta sredstva primila.

Oni predstavljaju: - Najstariji oblik ulaganja komitenata predstavljaju depoziti po

viđenju.- Kratkoročno potraživanje nebankarskog sektora prema banci,- Kratkoročno deponovanje sredstava sa neograničenim pravom

raspolaganja u pogledu roka i kvantuma u okviru pokrića- To su nekamatonosna sredstva (u okviru procesa finansijskih

inovacija nastaju specifični DV, tj. Depozitni certifikati koji predstavljaju kombinaciju oročenih depozita (donose kamatu) i depozita po vidjenju (ne donose kamatu i koriste se kao transakciona sredstva)

Predstavljaju najznačajniji deo novčane mase pored gotovog novcaPredstavljaju instrument bezgotovinskog plaćanja zbog čega se

zovu i knjigovodstveni novac, žiralni novac, skripturalni novac. Transakcije depozitima po viđenju evidentiraju se na žiro i tekućim računima, zbog čega se nazivaju i dnevnim novcem, ili novcem po pozivu.

Depozitna sredstva se javljaju i u vidu neoročenih štednih depozita građana, kao i ostalih depozita koji se za trenutak nadju u bankarskim kanalima,a po osnovu poslova u zemlji i inostranstvu.

Postoji kratak vremenski period u kome se ti depoziti mogu koristiti od strane banke za kratkoročno povećanje likvidnosti i kreditnog potencijala.

Predstavljaju finansijsku osnovu za stvaranje novca od strane banaka. Radi se o procesu višestrukog odobravanja kratkoročnih kredita na osnovu inicijalne mase depozita po vidjenju, gde svaki sledeći kredit daje osnovu za formiranje novih depozita po vidjenju.

Omogućavaju suptilnu ekonomsku analizu tako što se pomoću njih formulišu različite vrste koeficijenata i pokazatelja likvidnosti, brzine opticaja novca i stepena zaduženosti.

Postoje suprotni interesi bankarskih i nebankarskih sektora u pogledu formiranja depozita po vidjenju. Nebankarski sektorNebankarski sektori se pri formiranju depozita po vidjenju ruokovde likvidnosnim i opreznosnim motivima, dok banke kao osnovni motiv uzimaju profitabilnost jer depoziti po vidjenju za banku predstavljaju relativno jeftin izvor finansiranja.

Zbog svog značaja DV su pod posebnim nadzorom kontrolnih monetarnih institucija, i to preko:

•Utvrdjivanja stope obaveznih rezervi na depozite po vidjenju,•Stope specijalnih rezervi•Limitiranja obima kratkoročnih kredita i stepena moguće ročne transformacije kratkoročnih izvora u dugoročne plasmane.

Depoziti po vidjenju kao osnov depozitno-kreditne multiplikacijeDa bi se lakše razumeo ovaj postupak uvode se brojna pojednostavljenja:

•U bankarskom sistemu postoji samo jedna banka,•Izvori banke se sastoje samo iz depozita po vidjenju, a plasmani se svode na rezerve i kredite

•Stopa rezervi likvidnosti iznosi 10%•Ukupni kreditni plasmani su jednaki kreditnom potencijalu•Odobreni kredit predstavlja prirast depozita iste banke

DK multiplikacija odvijaće se sve dok se ne iscrpi slobodni kreditni potencijal(depoziti po vidjenju – rezerve). Nova ravnoteža će se uspostaviti kada se ukupni obim depozita poveća na nivo koji obezbedjuju rezerve na nivou inicijalnog priliva depozita u bankarskom sistemu, odnosno u banku. To se matematički može izraziti kao:

ΔRD = 1/R*ΔD, pri čemu je R – stopa rezervi likvidnosti, ΔD inicijalni porast depozita, ΔRD - ravnotežno povećanje depozita.Do inicijalnog porasta depozita može doži po više osnova:

•Emisija novca CB•Promena stope obaveznih rezervi•Prelivanje sredstava komitenata CB i komitenata poslovnih banaka•Prelivanje depozita kod poslovnih banaka i gotovog novca•Prelivanje sredstava komitenata poslovnih banaka i inostranstva.

Emisija primarnog novca dovešće do povećanja depozita po vidjenju kod poslovnih banaka, pri čemu je porast primarnog novca (ΔB) struktuiran na porast gotovine (ΔG) i porast rezervi poslovnih banaka kod CB (ΔR).

ΔB=ΔG + ΔRS obzirom da se ΔG može prikazati kao proizvod stope gotovine (g) i porasta depozita (ΔD),

ΔG = g * ΔD i da se ΔR može prikazati kao proizvod stope rezervi (R) i porasta depozita (ΔD),

ΔR=R* ΔDdobićemo relaciju koja pokazuje distribuciju primarnog novca na rast gotovine i rezervi banaka,

ΔB=ΔG + ΔR, tj. ΔB = g * ΔD+ R* ΔDiz čega sledi da je rast depozita uslovljen sledećom relacijom:

ΔD = 1/ (g+R)*ΔBUkoliko se stopa rezervi raščlani na stopu rezervi likvidnosti (R1) i stopu obaveznih rezervi (R2), formula koja kvantificira efekte primarnog novca na porast depozita će biti:

ΔD=1/(g+R1+R2)*ΔB

Do 60-ih godina 20. Veka učešće depozita po vidjenju u ukupnom finansijskom potencijalu banaka bilo je relativno stabilno.

70-ih godina dolazi do naglog smanjenja učešća depozita po vidjenju usled procesa finansijskih inovacija koji motiviše transaktore da se, zbog niske ili nulte kamatne stope na DV opredeljuju za alternativne oblike ulaganja sredstava.

Sa ekonomskog aspekta ne postoje racionalni razlozi za postojanje nekamatonosnih DV. Zato se u tržišno nerazvijenim zemljama proklomuje uvodjenje kamatne stope na depozite po vidjenju dok se u tržišno razvijenim zemljama javljaju specifične vrste hibridnih i supstitucionih depozita.

OROČENI DEPOZITIPredstavljaju dugoročna potraživanja nebankarskog sektora

prema banci. To su vremenski imobilisana sredstva koja mogu biti i namenski odredjena. Osnovni motiv Osnovni motiv transaktora za formiranje oročenih depozita jeste znatno viša kamatna stopa i mogućnost kamatonosnog oblika koncentracije viša kamatna stopa i mogućnost kamatonosnog oblika koncentracije sredstava za neku buduću potrošnju.sredstava za neku buduću potrošnju.

Osnovni motivi banaka za držanje oročenih depozita su:•visoki stepen mogućnosti i raspoloživosti ovih sredstava u dužem vremenskom periodu,•višestruko manja stopa obaveznih rezervi nego u slučaju DV•banke imaju samo eksplicitne troškove (kamatu) prilikom njihovog mobilisanja dok su kod DV zbog postojanja implicitnih kamata (stopa obav.rezervi), operativni troškovi držanja veći nego kod oročenih depozita.

Razlikujemo dve podvrste oročenih depozita:Prva podrazumeva da su rokovi unapred fiksirani i odnose se na

atomizirana sredstva malih ulagača,Druga od deponenata zahteva najavu povlačenja depozita u roku od 30-

60 dana.Za analizu učešća oročenih depozita u bilansu banke koriste se dve stope:

•Oročeni depoziti / DV•Oročeni depoziti / Ukupni depoziti.

Ukoliko se ove stope povećavaju smanjuje se potreba banke za ročnom transformacijom kratkoročnih izvora u dugoročne plasmane.

U razvijenim tržišnim privredama oročeni depoziti obuhvataju:•Štedne depozite,•Netransferibilne depozitne certifikate•Tržišne depozitne certifikate•Depozite na otvorenim računima.

Netransferibilni depoziti se javljaju u obliku štednih obveznica, štednih certifikata i investicionih certifikata. Ne mogu se tržišnim putem prenositi, ne mogu se realizovati pre ugovorenog roka, i njihova pojedinačna vrednost je srednje veličine.

Tržišni depozitini certifikati su denominirani na velike vrednosti koje emituju velike banke, a kupuju velika preduzeća, kao i nebankarske finansijske organizacije, državni subjekti i inostrani rezidenti. Tržišno su prenosivi i mogu se povlačiti pre roka dospeća.

Depoziti na otvorenim računima su bez preciznog roka dospeća i mogu se povući uz nalog koji je unapred vremenski determinisan u razmaku od 10-30 dana. Motiv preduzeća za otvaranje ovih depozita je mogućnost korišćenja kreditne linije kod banke.

ŠTEDNI DEPOZITI Vrsta srednjeročnih depozita, s obzirom da su njihovi prosečni periodi oročavanja izmedju kratkoročnih i dugoročnih sredstava. Razlikujemo:

Polaganje depozita kod štednih banaka, kreditnih udruženja i drugih specijalizovanih NEBANKARSKIH finansijskih organizacija, kada se oni oročavaju na odredjeni period i ne mogu se bez problema i gubitaka trasferisati u gotovinu.

Polaganje štednih depozita kod BANAKA: javlja se u dva oblika i to kao transakcioni i kao oročeni depoziti.

Finansijsku osnovu štednih depozita čini tekuća i akumulirana štednja u sektoru stanovništva, tj.domaćinstva. Štedni depozit predstavlja oblik mobilizacije i koncentracije ogromnog broja atomiziranih finansijskih viškova što omogućuje bankama da u kasnijem periodu zadovolje mnogobrojne potrebe svojih komitenata. Štedni depozit najčešće nastaje predajom gotovog novca od strane zainteresovanih štediša šalterskoj štednoj službi banke.

U razvijenim tržišnim privredama štedni depoziti se uglavnom javljaju u obliku premije osiguranja kod penzionih i osiguravajućih finansijskih organizacija. Reč je o tzv.namenskoj štednji koja je za banku siguran izvor i koristi se za dugoročna ulaganja. Zbog značaja štednih depozita, banke razvijaju brojne strategije za privlačenje što većeg broja štediša kao što su: štedna lutrija, otvaranje štednih računa za novorodjenčad, štednja mladih bračnih parova.

SPECIJALNI DEPOZITI Specijalni depoziti su u suštini depoziti po vidjenju, ali se od njih razlikuju po načinu formiranja i načinu korišćenja. Kada je reč o načinu njihovog formiranja, oni se formiraju prinudnim putem na bazi zakonskih propisa kojima se predvidjaju stope i osnovice za obračun. Ovi depoziti se fomiraju kod poslovnih banaka i kod centralne banke. Kada je reč o upotrebi specijalnih depozita treba napomenuti da se oni ne mogu koristiti za formiranje kreditnog potencijala banaka, što znači da se ne mogu koristiti za kreditne plasmane, obezbedjenje garancija ili za bilo koje druge plasmane.

Specijalni depoziti su visoko personifikovani depoziti, s obzirom na stepen njihove vezanosti za konkretne ulagače, zbog čega ne pripadaju izvornim bankarskim resursima.

S obzirom da su to prinudni depoziti za privredne transaktore i da banke dolaze do njih bez većeg angažovanja, kamata na specijalne depozite je niža u odnosu na druge depozite.Specijalni depoziti se koriste u sledeće svrhe:1. za obezbedjenje likvidnosti tržišnih transaktora – ovde je reč o depozitima rezervnih fondova koje izdvajaju privredni subjekti u skladu sa zakonskim propisima a koji se uglavnom koriste za pokriće eventualnih gubitaka, ili kao sekundarna rezerva privrednih subjekata.2. za regulisanje stope investicija u zemlji – ovde je reč o tzv.garantnim depozitima za investicije čiji je iznos manji ili veći od predračunske vrednosti investicija a uglavnom se koriste za isplatu nepredvidjenih investicionih troškova ili za prekoračenje predračunske vrednosti investicija.3. za regulisanje spoljnotrgovinskih odnosa – ovde je reč o zakonskoj obavezi uvoznika da izdvoji depozit u nacionalnoj valuti u odredjenom procentu od vrednosi uvoznog aranžmana. Ovo ima za cilj da ograniči uvoz.4. za regulisanje obima novčane mase – od 60-ih godina specijalni depoziti se koriste i za regulisanje novčane mase. Reč je o obračunavanju posebnih stopa sredstava u odnosu na ukupne izvore, ili na deo izvora poslovnih banaka.

46. Determinante formiranja depozitnog potencijala na nivou sistema poslovnog bankarstva

Formiranje depozita na nivou sistema banaka je pod dominantnim uticajem grupe Makroekonomskih i Makromonetarnih faktora, kao što su: 1. Stopa agregatne štednje na nivou makro sistema2. Stepen razvijenosti i integrisanosti banaka3. Monetarno-kreditna politika4. Stopa inflacije5. Spoljnofinansijski tokovi

1. Osnovni uslov za formiranje dovoljnog obima i stabilnog rasta depozita kod banaka jeste ostvarenje potrebne stope agregatne štednje. Uslov za to je ostvarenje potrebne stope akumulativnosti privrede i stanovništva. Dinamična privredna aktivnost omogućuje formiranje rastućih stopa realnog dohotka, što omogućuje formiranje agregatnog finansijskog potencijala kao finansijske osnove za formiranje depozitnog potencijala.Ukoliko se ostvaruju stabilne stope rasta depozita može se izvući zaključak o stabilnosti i efikasnosti bankarskog i finansijskog sistema. Što su veće stope rasta depozita, to je veći značaj banaka u finansijskom sistemu.

2. Ukoliko je bankarski sistem organizovaniji i efikasniji sa adekvatnom bankarskom mrežom i visokim stepenom informacione tehnologije, on će privući veći deo agregatne štednje i po tom osnovu formiraće obimniji depozitni potencijal.3. Tendencije u monetarnoj politici imaju efekte na kretanje depozitnog potencijala. Eskpanzivna monetarna politika dovodi do rasta depozitnog potencijala pri čemu će rast depozita biti snažniji ukoliko se ona realizuje preko direktnog kreditiranja banaka, ili preko smanjenja stope obaveznih rezervi. U slučaju da se ona realizuje preko politike otvorenog tržišta, efekti rasta depozita su umereniji.Nasuprot ekspanzivnoj, restriktivna monetarna politika koja se ogleda u nižim stopama monetarnog rasta u odnosu na stope nominalnog društvenog proizvoda dovodi do nižih stopa rasta depozita u odnosu na obim finansijske štednje.

4. Izmedju stope inflacije i stope rasta depozita postoji obrnuto proporcionalan odnos. Prema tome, dezintermedijacija i pogoršana ročna struktura depozita su prateće pojave visoko inflatorne privrede. Do ovoga dolazi zbog toga što su u uslovima inflacije tržišni transaktori demotivisani na štednju jer se ona u takvim uslovima ne isplati. Nasuprot tome u stabilnim uslovima poslovanja stopa rasta depozita se formira u skladu sa stopom rasta nominalnog društvenog proizvoda.5. Platnobilansna neravnoteža, kao i disparitet kamatnih stopa u zemlji i inostranstvu prouzrokuje priliv i odliv depozita izmedju domaćeg i inostranog bankarstva. Platnobilansni suficit dovodi do porasta deviznih rezervi kod centralne banke, kao i do porasta depozita izvoznih transaktora kod poslovnog bankarstva . Obrnuto važi u slučaju platnobilansnog deficita. Različit nivo kamatnih stopa na medjunarodnim bankarskim i finansijskim tržištima dovodi do transfera slobodnih finansijskih resursa u pravcu onih zemalja čiji bankarski sistem nudi povoljnije kamatne stope. Na ovaj način će se povećati ukupan obim depozitnog potencijala svetskog sistema poslovnih banaka.

47. Determinante formiranja depozitnog potencijala pojedinačne banke

Za razliku od depozitnog potencijala sektora banaka koji ima stabilnu tendenciju porasta nivoa depozita, na nivou pojedinačne banke postoje manje-veće oscilacije prilikom formiranja depozita. Osnovne determinante formiranja depozitnog potencijala pojedinačne banke su:

1. strateška politika i snaga banke2. nivo ekonomske aktivnosti transaktora u okviru banke3. profil i okvir bankarskih usluga4. lokacija banaka i njihovih organizacionih delova5. profesionalni i personalni kvaliteti6. startna pozicija banke7. stepen dislociranosti državne organizacione strukture.

1. strateška politika i snaga banke: Fundamentalna politika banke, dobra organizacija, sposoban menadžment, potreban nivo tehnološke opremljenosti, formiranje i održavanje dobrog imidža banke.. sve to zajedno doprinosi eliminisanju poslovnih promašaja, gubitaka i kriznih situacija a time i formiranju depozita. 2. nivo ekonomske aktivnosti transaktora u okviru banke: U uslovima privrednog prosperiteta dolazi do rasta svih oblika potrošnje, a time i do povećane tražnje za kreditima od strane privrede i domaćinstava što rezultira dinamičnijim stopama rasta depozita. 3. profil i okvir bankarskih usluga: U uslovima privrednog prosperiteta banke nastoje da izvrše sve veću diverzifikaciju usluga koje pružaju. Radi se o primeni savremene informacione tehnologije u cilju kreiranja novih finansijskih instrumenata kao što su: otvaranje raznih vidova štedno-transakcionih računa, unapredjenje tehnologije plaćanja, elektronski transfer sredstava.

4. lokacija banaka i njihovih organizacionih delova: U uslovima tradicionalnog poslovanja banaka, lokacija banaka je bila ključan faktor formiranja depozitnog potencijala. Tada su se banke locirale u ekonomski moćnim geografskim regionima sa velikom koncentracijom stanovništva. Medjutim, savremeno informaciono doba, tj.elektronski novac i elektronsko bankarstvo relativiziraju značaj lokacije banke. Naime, tehnološki savremeno opremljene banke su u mogućnosti da pokriju šira geografska područja, a da pri tome nemaju razgranatu mrežu filijala. 5. profesionalni i personalni kvaliteti: Profesionalna osposobljenost bankarskog menadžmenta je značajan faktor konkurentske pozicije banke, a time i faktor privlačenja dodajnog kvantuma depozita. 6. startna pozicija banke Početna pozicija banaka je značajan faktor formiranja depozitnog potencijala pojedinačne banke, s obzirom da nove banke moraju sa mnogo više napora i troškova da pridobiju nove deponente. 7. stepen dislociranosti državne organizacione strukture: Depozitno najsnažnije banke se nalaze u velikim državnim i administrativnim centrima pojedinih zemalja, s obzirom da se tu nalazi mnoštvo državnih, kulturnih i visoko akumulativnih privrednih organizacija.

48.Uloga i značaj nedepozitnih izvoraNedepozitni izvori predstavljaju dopunske bankarske resurse,

koji omogućuju bankarskom menadžmentu da efikasno reaguje na povremeno povećanje tražnje za bankarskim kreditima. Reč je dakle o adaptibilnim bankarskim izvorima, čije se učešće u finansijskom potencijalu banaka kreće od 10-20%. Banka je kod većeg dela ovih sredstava prinudjena da prihvati tržišne kamatne stope kako bi pokrila iznenadnu kreditnu tražnju. Mobilisanje dodajnih resursa je uslovljeno dejstvom 4 faktora:1. kreditna tražnja2. odnos kamatnih stopa mobilisanih i plasiranih resursa 3. sklonost banke da prihvati povećani rizik zaduženosti na finansijskom tržištu4. struktura izvora i plasmana

Značaj ovih faktora je različit kod velikih i malih banaka.Male banke preferiraju sigurnost i stabilnost i manje su im

pozicione mogućnosti da apsorbuju finansijske viškove sa tržišta novca i kapitala.

S druge strane, velike banke su tržišno i profitno orijentisane i imaju veću mogućnost da apsorbuju finansijske viškove pa samim tim i veću mogućnost pribavljanja nedepozitnih izvora pod povoljnijim uslovima.

Kao posledica ovoga i struktura izvora i plasmana kod malih banaka se razlikuje od one kod velikih banaka. Tako male banke imaju veće učešće depozitnih izvora u odnosu na velike banke kada je reč o strukturi plasmana, tj. veće učešće kapitala u odnosu na veće banke kada je reč o strukturi izvora sredstava.

Sastavni delovi Nedepozitnih izvora su:1. kreditni izvori- reč je o finansijskim resursima koji potiču od centralne banke, od drugih poslovnih banaka i od ostalih finansijskih institucija.2. tržišno-mobilisani finansijski resursi na tržištu novca/kapitala – potiču od emisije i prodaje različitih vrsta hartija od vrednosti.3. izvori po osnovu kolektorske funkcije banaka(neutralni bankarski poslovi)4. kapital banke(sopstveni kapital i rezerve). Pri mobilisanju nedepozitnih izvora banke imaju veće troškove u odnosu na depozitne izvore, pa će se one opredeliti za mobilisanje nedepozitnih izvora jedino u slučaju kada su im marginalni prihodi na plasiranim sredstvima veći od marginalnih troškova njihovog mobilisanja.

Mobilisanje nedepozitnih izvora se može posmatrati posebno u tržišno orijentisanom a posebno u bankarski orijentisanom finansijskom sistemu. U tržišnim finansijskim sistemima malo je učešće nedepozitnih izvora mobilisanih kreditnim putem a veće je učešće nedepozitnih izvora mobilisanih preko emiisje hartija od vrednosti.(anglosaksonski model bankarstva).U bankarskim finansijskim sistemima banke su u značajnijem obimu oslonjene na kredite centralne banke, zbog čega su kreditni nedepozitni izvori značajniji u formiranju finansijskog potencijala banaka. (takvi su sistemi u Italiji, Japanu, Nemačkoj, a posebno u Zemljama u Razvoju). U okviru formiranja nedepozitnih izvora zapažaju se 2 tendencije:1. Zabeležene su niske ali stabilne stope rasta nedepozitnih izvora u finansijskom potencijalu banaka.2. Zabeleženo je relativno smanjeno učešće kapitala, a povećeno učešće kreditnim i tržišnim putem mobilisanih resursa.

49. Kreditno zaduženje kod CBKREDITNI IZVORI FORMIRANJA FINANSIJSKOG POTENCIJALA BANAKA

• KREDITNO ZADUŽENJE KOD CENTRALNE BANKE• KREDITNO ZADUŽENJE KOD DRUGIH POSLOVNIH BANAKAKriterijumi za kreditno zaduženje kod centralne banke:

1. banka mora biti kreditno sposobna2. mora platiti odgovarajuću standardnu kamatu – eskontnu stopu3. banka mora u kratkom roku da obezbedi povraća kredita. U tržišnim privredama, centralne banke odobravaju četiri vrste kredita poslovnim bankama:

•Rediskontni krediti – anglosaksonske zemlje•Krediti osigurani odgovarajućim pokrićem – ostale razvijene zemlje•Krediti za likvidnost•Selektivni krediti – nedovoljno razvijene tržišne privrede.

1. Rediskontni krediti Teorijsku osnovu rediskontnih kredita čini teorija realne menične doktrine. Suština rediskontnih kredita je da ih CB odobrava poslovnim bankama na bazi prethodno diskontovanih menica od strane poslovnih banaka. Prilikom odobravanja rediskontnih kredita koji utiču na obim primarnog novca postoji dilema u pogledu mehanizma regulisanja količine primarnog novca – da li dati prednost kvantitativnom ili kvalitativnom regulisanju, ili njihovoj kombinaciji.Pri tom su poznata 2 modela: a) Nemački model rediskontnih operacija koji kombinuje kvantitativno i kvalitativno regulisanje primarnog novca. Preko diskontnih kvota utiče se na kvantum rediskontnih kredita, a preko diskontnih stopa se utiče na tražnju bankarskih kredita. Kvantitativni i kvalitativni efekti rediskontnih operacija zavise od kvaliteta meničnog portfelja. Da bi menice bile prihvatljive za rediskont, potrebno je:1. da imaju najmanje 3 ugovorne strane(kupac, prodavac i banka koja je izvršila diskont)2. da je maksimalni rok dospeća 90 dana

3. da se radi o solidnim menicama iza kojih stoje solventni partneri.Medjutim, čak i kada su ispunjeni svi ovi uslovi CB ne garantuje automatsku mogućnost rediskonta, već samo u okviru rediskontnih kvota. CB ima unapred utvrdjene kvantume rediskontnih kvota za sve poslovne banke koje ona utvrdjuje na bazi objektivnih kriterijuma: – visina kapitala banke kao primarni kriterijum i -učešće kratkoročnih kredita u ukupnim plasmanima banke kao korektivni kriterijum.Banke sa nadprosečnim učešćem kratkoročnih kredita u ukupnim plasmanima imaju pravo na veći iznos standardnih kvota nego što bi to proizilazilo samo na osnovu visine kapitala. Odobravanjem rediskontnih kredita poslovnim bankama, CB vrši linearnu alokaciju primarnog novca, čime se isključuje selektivno kreiranje primarnog novca u posebne privredne grane i delatnosti. Shodno tome, postoji jedinstvena diskontna stopa kao cena rediskontnih kredita koja je podložna promeni u cilju uticaja na kreditnu tražnju.

b) Švedski model je drugačiji od prethodnog Nemačkog modela, u tome što se na tražnju kredita utiče preko cene rediskontnih kredita(diskontne stope), dok kvantum rediskontnih kredita nije limitiran. Diskontne stope imaju dvostruku ulogu – regulišu i ponudu(kvantum) i tražnju rediskontnih kredita. Da bi tu ulogu ostvarile moraju da budu više od kamatnih stopa na tržištu novca.U monetarnom sistemu gde ne postoje rediskontne kvote, da bi se normalno odvijale rediskontne operacije, potrebna je primena relativno viših diskontnih stopa, koje bi bile više od tržišnih kamatnih stopa, i da se preko visine kamatnih stopa reguliše obim traženih kredita. Banke su pritom osetljive na promenu visine diskontne stope, pa će izbegavati da ulaze u više zone zaduženosti kod CB jer će tada plaćati veću kamatnu stopu. 2. Krediti osigurani odgovarajućim pokrićemReč je o specifičnom aranžmanu o rekupovini obveznica sa fiksnim kamatnim stopama. To je specifičan oblik operacija na otvorenom tržištu gde se privremeno kupuju državne obveznice a po isteku kratkog roka vrše se reverzne operacije, čime se HOV vraćaju na početni nivo.

Ti aranžmani se odvijaju na dva načina:-Može se fiksirati obim kreiranja primarnog novca i kamatnih stopa: ukoliko je obim tražnje kredita od CB veći od fiksiranog iznosa zahtevi banke će se linearno smanjivati kako bi se ponuda i tražnja uravnotežile-Durgi način je da se fiksira minimalna kamatna stopa i kvantum raspoloživog primarnog novca za svaku sukcesivnu licitacionu ponudu primarnog novca. Ukoliko je tražnja veća od ponude kredit će dobiti one banke koje ponude veću kamatnu stopu. Time se uskladjuju ponuda i tražnja ove vrste kredita. 3. Krediti za likvidnostImaju neutralnu poziciju u odnosu na kreditni potencijal poslovne banke. Preko ovih kredita CB deluje kratkoročno na stabilizaciju pojedinačne banke, a ukoliko se radi o fundamentalnim uzrocima neravnoteže ona nije u obavezi da ih odobrava.U američkom monetarnom sistemu kreiranje primarnog novca vrši se preko operacija na otvorenom tržištu, pa su krediti za likvidnost jedini oblik neposredne veze izmedju Feda i poslovnih banaka. Ovde postoji medjubankarsko tržište gde se trguje federalnim sredstvima. Banke koje imaju dnevni deficit likvidnosti na svom transakcionom računu kod CB pozajmljuju od banaka koje imaju dnevni suficit likvidnosti. Zbog toga se smanjuje potreba poslovnih banaka da koriste kredite za likvidnost od CB.

U Nemačkom monetarnom sistemu funkciju kredita za likvidnost obavljaju lombardni krediti koje CB odobrava PB u slučaju kratkoročnih bilansnih uskladjivanja. Kao pokriće za odobravanje lombardnih kredita CB traži od poslovne banke državne vrednosne papire. Banke se retko odlučuju za korišćenje lombardnih kredita jer su kamatne stope više u odnosu na rediskontni kredit, a CB ima pravo da u svakom trenutku zatraži od korisnika da ih odmah vrati. 4. Selektivni kreditiMehanizam selektivnog kreditiranja poslovnih banaka je prihvatljiv u privredama(od strane CB) sa značajnim strukturnim problemima jer se preko njega oni brže prevazilaze. Suština ovog mehanizma je utvrdjivanje selektivnog kreditnog programa na bazi privrednih prioriteta saglasno usvojenoj ekonomskoj politici (poljopr.proizvodnja, energetika).

50. Kreditno zaduženje kod drugih poslovnih banaka

Medjukreditiranje banaka – transfer/redistribucija novca i kredita. Ne dolazi do povećanja ukupnih sredstava sem na indirektan način po osnovu dk multiplikacije. Medjukreditiranjem banka dolazi do dodatnih kratkoročnih izvora i ono predstavlja sekundarni tok formiranja finansijskog potencijala u sistemu poslovnih banaka što je poznato kao redepozitovanje.Banke pribegavaju medjukreditiranju u većoj meri da bi zadovoljile povećanu kreditnu tražnju svojih komitenata kao i da bi očuvale svoju likvidnost a u manjoj meri da bi ostvarile kamatni prihod.U nedovoljno razvijenim zemljama visoko je učešće medjukreditiranja banaka. Uglavnom je reč o kratkoročnim kreditima za likvidnost, jer ovde ne postoje HOV koje bi se preko tržišta novca i kapitala prenosile izmedju banaka.U razvijenim tržišnim privredama medjukreditiranje je prisutno kada je reč o zajedničkom finansiranju odredjenih poslova, kao i kada je reč o namenskom kreditiranju jedne banke od strane druge.

Sa razvojem procesa globalizacije velike banke razvijaju bankarstvo na veliko i sve više su orijentisane na medjunarodna finansijska tržišta. Medjunarodni interbankarski depoziti postaju dominantna stavka u formiranju finansijskog potencijala velikih banaka. Dolazi do različite valutne strukture interbankarskih depozita.

51. Tržišno mobilisanje nedepozitnih finansijskih resursa

Uslovi za tržišno mobilisanje finansijskih resursa: Razvijeno finansijsko tržište po širini i dubini, tj. Velika masa HOV sa različitim r.d.Banke mobilišu slobodne finans.resurse tako što emituju i prodaju specifične vrste HOV. S obzirom da se primenjuju veoma strogi uslovi pri odobravanju odredjene emisije HOV, (utvrdjuje se bonitet HOV), samo SREDNJE i Velike banke mogu da računaju na tržišno mobilisanje slobodnih finansijskih resursa. Dok MALE banke ne mogu da računaju na ovaj izvor.U Američkom bankarstvu značajni su nedepozitni izvori mobilisani na osnovu aranžmana o rekupovini državnih obveznica. Ovo su vrlo privlačne HOV zbog niskog stepena rizika, sigurnog prihoda. Ukoliko neko preduzeće raspolaže viškom sredstava izvršiće ulaganje u državne obveznice – tri razvojne faze:

U prvoj fazi slobodna finans.sredstva preduzeća se efektuiraju kao depoziti po vidjenju

U drugoj fazi kreira se aranžman o rekupovini izmedju preduzeća sa viškom likvidnih sredstava i banke. U bilansu banke se smanjuju depoziti po vidjenju a povećavaju se kratkoročne državne HOV. Kod preduzeća se smanjuju depozitna potraživanja prema banci a povećavaju se potraživanja u HOV.

Treća faza: rekupovina se može ugovarati i na duži rok čime se mobilisani bankarski resursi povećavaju sa produženjem prosečnih rokova rekupovina.

52. Delovanje banaka kao specijalnih infuzionih kolektora

(OVDE JE REČ O NEUTRALNIM BANKARSKIM POSLOVIMA): POSREDNIČKI KOMISIONI

1. posrednički neutralni bankarski poslovi: koje banka obavlja u tudje ime i za tudj račun, i2. komisioni neutralni bankarski poslovi: koje banka obavlja u svoje ime ali za tudj račun.Najznačajniji posrednički poslovi su:

•Poslovi platnog prometa u zemlji i inostranstvu,•Poslovni naplate i isplate, tj. inkaso poslovi

Najznačajniji komisioni poslovi su:•Davanje garancija, raznih oblika jemstva•Otvaranje akreditiva, kreditnih pisama•Emisija HOV, čuvanje i manipulisanje HOV komitenata (depo poslovi)•Čuvanje i upravljanje vrednostima•Konsalting poslovi•Devizno-valutni poslovi.

53. Pojam i značaj kapitala bankeKapital ima značajnu ulogu u okviru bankarskih izvora: on predstavlja uslov za osnivanje I početak rada banke, a nakon toga postaje garant ispunjenja njenih obaveza I postaje factor gradjenja poverenja u banku.Banka mora da uspostavi uskladjen rast kapitala sa obimom aktivnosti što se naziva kapitalizacija. Stepen kapitalizacije se kvantificira pomoću stope kapitalizacije: Obim kapitala / ukupna bilansna ili rizična aktiva.Kapital banke se nalazi u pasivi banke, a kvantificira se kao neto aktiva banke: Ukupna aktiva – Obaveze banke.Obaveze banke čine depoziti, primljeni krediti I obaveze po vrednosnim papirima.Kapital će postojati u slučaju: Obaveze < AktiveGubitak: Obaveze > Aktive.Kapital dakle predstavlja višak ili suficit banke.

Postoji teorijska koncepcija zasnovana na opštoj marketizaciji i konkurenciji finansijskih odnosa da profitabilne banke mogu poslovati i sa niskim stopama kapitala, dok banke sa višim stopama kapitala mogu imati probleme likvidnosti i solventnosti.

Ukoliko ne postoje rigidna ograničenja nadzornih institucija u pogledu stopa kapitala, ovu koncepciju prihvataju velike banke formirajući niže stope kapitala, ne ugrožavajući svoju solventnost jer imaju visok kreditni rejting koji im omogućuje da lakše i pod povoljnijim uslovima povuku sredstva sa finansijskog tržišta ukoliko im je to potrebno. Karakterističan primer su banke u SAD koje su u odnosu na druge razvijene zemlje mnogo manje izložene pritisku za formiranjem tačno utvrdjenih stopa kapitala.

Tendencija smanjivanja stope kapitala može se objasniti dejstvom 2 faktora:U to vreme dominirala je Teorija upravljanja Aktivom , pa su banke imale stalni priliv depozita kao relativno jeftinog resursa. To im je omogućavalo da se koncentrišu na plasmane ne vodeći računa o pasiviU periodu inflacije nakon drugog svetskog rata, inflacija je obezvredjivala dugoročna ulaganja, pre svega kapital banke zbog čega je dolazilo do smanjenja relativnog učešća kapitala, s obzirom da je inflacioni rast aktive bio veći od inflacionog rasta kapitala. Ovo zbog toga što kapital banke ima izvorište u ostvarenoj štednji, a ona je bila podložna inflatornom obezvredjivanju.Nakon 80-ih godina 20.veka dolazi do promene u bankarskoj teoriji – postaju aktuelne Tupravljanja Pasivom, i Teorija integralnog upravljanja Atkivom i Pasivom (ALM) banaka. U takvim uslovima banke se orijentišu na tržišno prestruktuiranje svoje pasive u funkciji obezbedjenja likvidnosti i profitabilnosti. Vrši se mobilisanje dodajnih resursa na osnovu emisije i prodaje HOV. Atraktivnost kapitalnih fondova dolazi do izražaja u konkurentnim tržišnim uslovima, kada banke institucionalno gube dominantnu poziciju u finansijskom sistemu, zbog čega više ne mogu računati na siguran priliv relativno jeftinih depozitnih izvora.

54. Definicija kapitala bankeKapital banke predstavlja oblik relativno jeftinog

nedepozitnog izvora koji je, za razliku od drugih nedepozitnih i depozitnih izvora, trajno uložen u banku.

On predstavlja najpre uslov za osnivanje banke, a potom i uslov za uspešno poslovanje banke. Tržišni koncept kapitala bankee ima svoje tri komponente:

•koordinativna komponenta•regulativna komponenta•strukturna komponenta

Koordinativna komponenta: podrazumeva pojačanu ulogu medjunarodno definisanih minimalnih standarda stopa kapitalizacije, kako bi se minimizirao sve veći rizik globalno tržišnog nastupa savremenih banaka. Prema Bazelskom sporazumu, koeficijent odnosa primarnog kapitala i ukupne aktive ponderisane rizikom mora da iznosi najmanje 4%, a koeficijent odnosa ukupnog kapitala (primarni i sekundarni) i ukupne ktive ponderisane rizikom mora da bude najmanje 8%.Regulativna komponenta: ukazuje na neophodnost pojačane uloge nacionalnih monetarnih regulativnih institucija u definisanju minimalnih stopa kapitala u funkciji minimizacije rizika banaka. U vezi sa tim značajno je i osnivanje Bazelskog komiteta za superviziju banaka sa ciljem unapredjenja kvaliteta supervizije banaka širom sveta.

Strukturna komponenta: prethodne dve komponente utiču na strukturnu komponentu. Pritom se pravi razlika izmedju primarnog kapitala koji je permanentno prisutan u bilansu banke i sekundarnog kapitala koji je akcesornog kaaraktera. U primarni kapital (osnovni kapital, tj. jezgro kapitala) spadaju:

•akcijski kapital (obične akcije)•trajni preferencijalni kapital (preferencijalne akcije)•nerasporedjeni profit i•rezerve za pokriće gubitka.

Sekundarni kapital predstavlja kapital po pozivu, jer se radi o specifičnim oblicima mobilizacije fonda kao što su:

•konvertibilne obveznica sa ročnošću iznad 7 godina•skrivene ili nepublikovane rezerv•rezerve za revalorizaciju aktive•opšte rezerve za pokriće gubitka

55. Funkcije kapitala banke

Primarna uloga kapitala banke je da ublaži nepredvidjene gubitke tj. da apsorbuje negativna finansijska kretanja. Zbog toga kažemo da kapital predstavlja jezgro ili osnovni fond koji daje sigurnost poslu, tj. pruža osećaj finansijske stabilnosti a stepen njegovog prisustva ukazuje na relativnu finansijsku snagu banke. Veći obim kapitala veća finansijska snaga banke.Poredjenjem uloge kapitala u bankama sa ulogom kapitala u bilo kojoj drugoj delatnosti zaključujemo da je tretman kapitala u bankarstvu mnogo rigorozniji jer je izložen rizičnijem poslovanju.O značaju kapitala govori i činjenica da nivo kapitala u velikoj meri utiče na manju ili veću profitabilnost banaka. U teoriji su prisutna shvatanja da je stopa kapitala sekundarni indikator bankarskih performansi, dok je stopa prinosa ili profitabilnosti primarni indikator.

Medjutim izmedju ova dva indikatora postoji uska povezanost pri čemu odgovarajuća stopa profitabilnosti mora biti podržana odgovarajućom stopom kapitala. Dakle, veći profit banke znači i preuzimanje većeg stepena rizika, pa zbog toga banka povećava kapital kaako ne bi došla u poziciju potencijalnog gubitka ili bankrotstva. Značaj kapitala proističe i iz činjenice da je kapital nedugovni i niskotroškovni bankarski resurs, koga vlasnici banke investiraju u gradjenje poverenja najšire javnosti u poslovnu sposobnost i efikasnost banke.U bankarskoj teoriji izdvajamo 4 osnovne funkcije kapitala banke:1. ZAŠTITA DEPOZITA2. ZAŠTITA OD NEOČEKIVANIH GUBITAKA3. REGULATIVNA FUNKCIJA4. FUNKCIJA FINANSIRANJA

1. ZAŠTITA DEPOZITADepoziti banke čine 3/5 bankarskih izvora. Zbog toga je vrlo važno da se obezbedi zaštita depozita. Naime ukoliko dodje do gašenja banke kapital banke mora da bude u dovoljnom obimu kako bi se obezbedila isplata depozita njegovih komitenata. Medjutim ovo radja problem u slučaju ’’juriša na banke’’ kada se obično dešava da banka nema dovoljno sredstava za isplatu svih depozita. Ovo se dešava u periodima krize. Da bi se rešili ovi problemi formirana je Institucija za osiguranje depozita:

FDIC- Federalna korporacija za osiguranje depozita u SAD,

Agencija za osiguranje depozita i sanaciju banaka kod nas. Suština ovih institucija je osiguranje malih i srednjih depozita: FDIC do 200 hiljada $, EU 50000€., dok su najkrupniji depoziti i dalje pod zaštitom kapitala banke. Uvodjenjem ovih institucija relativizirana je zaštitna funkcija kapitalnih fondova banke.

2. ZAŠTITA OD GUBITAKAU poslovanju banaka prisutni su brojni kreditni i tržišni rizici koji dovode do neočekivanih gubitaka u poslovanju banaka. Neočekivani gubici najpre se pokrivaju iz tekućih prihoda tj. iz operativnih rezervi namenjenih za te svrhe. Medjutim, ukoliko su tekući prihodi nedovoljni aktivira se protivpožarna funkcija banke, tj. kapital banke se koristi za apsorbovanje nepredvidjenih gubitaka. Ovde je reč o kratkoročnoj funkcii banke koja ima zadatak da otkloni trenutne debalanse i omogući nesmetano obavljanje tekuće aktivnosti. Medjutim, ukoliko se banka približava nultoj stopi kapitala to će ugroziti solventnost banke, pa je to signal menadžmentu banke i regulativnim institucijama da preduzmu odgovarajuće mere.

3. REGULATIVNA FUNKCIJARegulativna funkcija kapitalnih fondova ima nacionalnu i medjunarodnu dimenziju. Nacionalna dimenzija proizilazi iz sve većeg društvenog interesa za sve rizičnije poslovanje banaka.Medjunarodna dimenzija je uslovljena globalizacijom finansijskih odnosa na inostranom tržištu. Ovde je reč o institucionalnom odredjivanju minimalnih standarda za osnivanje i funkcionisanje bankarskih organizacija. U ptianju su dve stope:a) stopa adekvatnosti kapitala kao odnos izmedju kapitala i ponderisane rizične aktive, ib) stopa bankarskog leveridža kao recipročna vrednost stope adekvatnosti kapitala tj. odnos izmedju ponderisane rizične aktive i kapitala.Programirane stope predstavljaju osnovu za superviziju banaka od strane regulativnih institucija koje prate odnos faktičkih(ostvarenih) i standardnih stopa. U slučaju da faktičke stope padnu ispod standardnih preduzimaju se korektivne mere u odnosu na takve banke.

Razvoj informacione tehnologije omogućuje nadzornim organima da koncipiraju kompjuterizovane monitoring i supervizorske sisteme, a bankama da koncipiraju tzv.ekspertske sisteme što olakšava sprovodjenje regulativne funkcije banke.Sa globalizacijom finansijskih odnosa javila se potreba sa medjunarodnom regulacijom stope kapitala. U te svrhe formiran je Komitet za bankarsku superviziju u Bazelu poznat kao Bazelski komitet. On je 1988. Godine Bazelskim sporazumom propisao stopu adekvatnosti kapitala od 8% u odnosu na ponderisanu rizičnu aktivu. Ovo su prihvatile najrazvijene zemlje Grupe 10 a potom i zemlje EU.Bazel I definiše elemente kapitala banke- osnovni i dopunski kapital, zatim pondere rizika za bilansne pozicije, faktore konverzije za vanbilansne stavke, kao i odnos izmedju kapitala i rizične aktive ponderisane kreditnim rizikom sa ciljem izračunavanja pokazatelja adekvatnosti kapitala.

Prednosti i pozitivni efekti primene Bazel I standarda:•porast adekvatnosti kapitala međunarodno aktivnih banaka;•relativno jednostavna struktura;•primena u različitim zemljama širom sveta;•jačanje konkurencije banaka na međunarodnom nivou;•porast discipline u procesu upravljanja kapitalom;•benchmark za procenu banaka od strane učesnika na finansijskom tržištu.

Nedostaci Bazel I standarda:•adekvatnost kapitala zavisi od kreditnog rizika, dok su ostali rizici (npr. tržišni i operativni) izostavljeni iz analize; •u oceni kreditnog rizika nema razlike između dužnika različitog kvaliteta i rejtinga;•akcenat je na knjigovodstvenim a ne na tržišnim vrednostima; •neadekvatno sagledavanje rizičnosti i efekata upotrebe modernih finansijskih instrumenata, kao i tehnika ublažavanja rizika.

U cilju otklanjanja ovih nedostataka, donet je Bazel II standard kojim su u analizu uključeni pored kreditnog i tržišni i operativni rizici. Novi okvir (Bazel II) se sastoji iz tri stuba:

• Stub 1 definiše minimalne kapitalne zahteve za kreditni, tržišni i operativni rizik, uz mogućnost korišćenja sofisticiranih modela i tehnika za njihovo izračunavanje;• Stub 2 učvršćuje vezu između optimalnih kapitalnih zahteva i vrste i stepena rizika kojima je banka izložena u svom poslovanju, uvodeći ICAAP (proces interne procene adekvatnosti kapitala) i jačajući proces supervizije; • Stub 3 upotpunjuje vezu između Stuba I i Stuba II ističući značaj tržišne discipline uvođenjem minimalnih zahteva za objavljivanjem informacija od strane banaka.

Ove regulativne aktivnosti kako na domaćem tako i na medjunarodnim tržištima su od izuzetnog značaja za bankarsko poslovanje obzirom da banke imaju oko 92% tudjeg kapitala a samo 8% sopstvenog kapitala koji se ne sme smanjiti ispod tog nivoa u skladu sa standardima.

Kapital kao deo pasive ima i funkciju finansiranja. Kapital banke ima svojstvo sopstvenog kapitala i nalazi se u alternativnom odnosu prema pozajmljenim sredstvima(depoziti i dužničke hartije od vrednosti). Banka kao i druge finansijske i nefinansijske organizacije teži da smanji troškove finansiranja ali za razliku od nefinansijskih firmi banka ima drugačiju strukturu kapitala. Razlika se ogleda u različitom odnosu kapitala i ukupne aktive kod finansijskih i nefinansijskih firmi. Kod nefinansijskih taj odnos se kreće od 40-53% a kod banaka svega 6-8%.Nefinansijske firme koriste kapital za finansiranje velikog dela svojih aktivnosti. Za razliku od njih banke relativno malo koriste kapital za finansiranje svojih aktivnosti. Za ovakvu činjenicu navode se sledeći razlozi:

•Postojanje institucije osiguranja depozita čini banke nerizičnim ulaganjem za štediše•Banke su efikasnije u snabdevanju privrede kreditnim sredstvima zbog čega se štednja kumulira kod banaka

•Banke su manje rizične institucije jer im je aktiva likvidnija•Subjekti poveravaju banci sredstva da ona njima upravlja kao specijalista.

S obzirom da je struktura kapitala značajna determinanta rizika za postojeće i buduće vlasnike običnih akcija banke, menadžment banke ima za cilj da postigne prosečnu cenu kapitala koja reflektuje prosečne troškove finansiranja iz različitih izvora. U skladu sa tim, sve dok je interna stopa prinosa na ukupnu aktivu banke veća od prosečne cene kapitala, banka ostvaruje zadovoljavajuću stopu profitabilnosti.Banka može angažovati dodatni kapital na dva načina:

•Eksterno, zaduživanjem na osnovu emisije obveznica na period duži od 5 godina, ili prodajom običnih akcija, pri čemu obezbedjenje kapitala putem emisije dugoročnih obveznica ima dugovni karakter, a obezbedjenje kapitala preko emisije običnih akcija ima karakter trajno angažovanog kapitala.•Interno na bazi nerasporedjenog profita.

56. Strategije rasta kapitala Visina kapitala je podložna stalnim promenama.Performansne banke imaju stalnu potrebu za povećanjem kapitala. Pritom je značajno strateško planiranje bilansnih pozicija za period od 1 do nekoliko godina, pri čemu se planske veličine uskladjuju sa stvarnim. Kako je kapital deo b.s. tj. Pasive, njegovo kvantificiranje se vrši najpre kroz b.s a tek potom i preko b.u.Najpre se projektuju depozitni i nedepozitni izvori i na osnovu toga porast kvantuma aktive i njeno adekvatno struktuiranje. Planirani bilans uspeha zaasniva se na različitim scenarijima tj. sagledavaju se svi nekamatonosni prihodi i rashodi i izvlači zaključak o mogućoj visini profita.Kako je porast aktive uslovljen porastom pasive, njihova medjuzavisnost se može prikazati kao:

ΔA=ΔND + ΔIIK + ΔEK, pri čemu je ΔA – prirast aktive, ΔND – novo zaduženje, ΔIIK – indukovani interni kapital, ΔEK – eksterni kapital

Pri tome, porast zaduženja se ostvaruje na bazi porasta depozita i kredita, dok je iznos indukovanog internog kapitala jednak sumi zadržanih profita. Shodno tome, projektovani iznos eksternog kaapitala i njegovo ostvarenje je u funkciji ostvarenja planiranih bilansnih tokova. Navedena analiza upućuje na zaključak da se do planiranog kvantuma dodatnog kapitala dolazi na sledeći način:

Na osnovu planiranog nivoa Aktive, utvrdjuje se dodatni kvantum kapitala, tj. ∆ND, koji treba da podrži planirane aktivnosti banke uz očuvanje zadovoljavajućeg stepena sigurnosti i likvidnosti.

Zatim, na osnovu projektovanog b.u. dolazi se do saznanja o planskim veličinama profita i dividendi, što je osnov za utvrdjivanje kvantuma internog kapitala. ∆IIK

Najzad, uporedjenjem planirane Aktive, Planiranih novih zaduženja i porasta internog kapitala dolazi se do potrebnog kvantuma eksternog kapitala. ∆EK

ΔEK=ΔA – (ΔND+ΔIIK).

Prethodno utvrdjen kvantum dodatnog kapitala može se ostvariti simultanom primenom sledećih strategija:

Prva strategija zasniva se na smanjenju aktive uz nepromenjeni nivo bankarskog kapitala, ali uz smanjenje osnovice koju propisuju regulativni organi za formiranje adekvatnog kapitala.Reč je o strategiji sekjuritizacije kod banaka koja se sastoji u promeni strukture aktive preko transformacije nekih oblika kredita u pulove finansijskih sredstava na bazi kojih se dalje emituju novi oblici vrednosnih papira. Ovom transformacijom kredita u hov, smanjuje se osnovica za formiranje adekvatnog nivoa kapitala.

Druga strategija zasniva se na smanjenju isplaćenih dividendi akcionarima čime se uvećava iznos zadržanih profita i time se povećava iznos interno generisanog kapitala. Radi se o vrlo osetljivoj strategiji koja može izazvati pad tržišnih cena akcija banke, što će umanjiti mogućnost te banke da privuče značajna sredstva sa finansijskog tržišta.

Treća strategija se zasniva na emisiji novih akcija na finansijskom tržištu, pri čemu je bitna odluka o vremenu i mestu emisije/plasmana novih akcija.Strateški planovi se realizuju preko operativnih planova, pa se može govoriti o konceptu dinamičkog planiranja koje podrazumeva kontinuirano preispitivanje obima i stope adekvatnosti kapitala.

57. Stopa kapitalizacijeStopa kapitalizacije predstavlja odnos izmedju kapitala banke i odgovarajućih bilansnih agregata. Kako je kapital prvobitno imao funkciju zaštite depozita, stopa kapitalizacije se najpre izračunavala kao odnos kapitala i ukupnih depozita:

SK = K / UD * 100Pre 2. Sv.rata se smatralo da je osnovna f-ja kapitala zaštita depozita pa se zbog toga i stopa kapitalizacije izračunavala kao odnos kapitala prema depozitnim izvorima. Ovo shvatanje je primenjeno u američkom bankarstvu gde se od banaka zahtevalo da na svakih 10% depozita održavaju 1% kapitala.Sa povećanom rizičnošću bankarskih plasmana stopa kapitalizacije se izračunava kao odnos kapitala i ukupne aktive:

SK = K / UA *100Do promene je došlo zbog saznanja da je najveći deo gubitaka u bankarstvu prouzrokovan smanjenjem vrednosti aktive (kontaminirana aktiva), što znači da je problem u rizičnim plasmanima, a ne u bankarskim izvorima (tj. depozitima).

Sa daljim porastom rizika stopa kapitala se izračunava kao odnos izmedju kapitala i rizične aktive:

SK = K / RA * 100.Zavisno od odnosa kapital/rizična aktiva u SAD se banke svrstavaju u 5 kategorija:

1. Dobro kapitalizovane banke, - miljenice sistema i mogu računati na najviše privilegije

2. Adekvatno kapitalizovane banke – sa stopom kapitalizacije iznad standardne

3. Podkapitalizovane banke – sastavljaju plan obnove kapitala i ne mogu vršiti isplatu dividende

4. Znatno podkapitalizovane banke – predlaže se fuzija sa jačim bankama, a neretko i smena menadžmenta.

5. Kritično podkapitalizovane banke – imaju akcijski kapital 2% i niže, podvrgavaju se stečaju i imaju rok od 90 dana da reše problem do pokretanja postupka likvidacije.

Pri definisanju adekvatne stope kapitala polazi se od pretpostavke da funkcije kapitala dolaze do izražaja u slučaju formiranja neočekivanih gubitaka i pri likvidaciji banke. To znači da se iz tekućeg prihoda banke pokrivaju tekući gubici, zatim prihodi vlasnika banke, i potreban prirast kapitala u skladu sa razvojem banaka. Adekvatna stopa kapitala štiti banku od efekta nepredvidjenih gubitaka, pri čemu se banka smatra sigurnom ukoliko joj je:

•Tekući prinos (umanjen za poreze i dividende) dvostruko veći od gubitaka•Obim kapitala 40 puta veći od prosečnog obima gubitaka u poslednjih pet godina.

Empirijski podaci pokazuju da veće banke formiraju niže stope kapitala u odnosu na male banke koje preferiraju sigurnost a ne profitabilnost.

I pored izuzetnog značaja kapitala za banku stopa kapitalizacije je samo posredni indikator sigurnosti banke, dok se pravi uvid u sigurnost banke dobija na osnovu uvida u performansnu poziciju pojedinačne banke pri čemu se sagledavaju sve performanse banke.

Dobre performanse su neiscrpiv izvor sigurnosti banke, dok je kapital iscrpiv izvor sigurnosti.

Stopa kapitalizacije je pod stalnim monitoringom kontrolnih institucija, što je u funkciji stabilnosti bankarskih sistema.

58. Izvori formiranja kapitala1. INTERNI I EKSTERNI IZVORI FORMIRANJA KAPITALA

Interni izvori Najznačajniji Interni izvor je ostvareni Neto prihod, koji se dobija kao: Neto prihod = (Ukupni prihodi – Ukupni rashodi) – isplaćene Dwd osnivačima. Ovaj izvor je osnova za formiranje oko 80% ukupnog kapitala. Banka može da uveća svoj akcijski kapital tako što će odlukom skupštine akcionara ostvareni PF u odredjenoj godini zadržati kao nerasporedjeni profit, pri čemu dolazi do porasta kapitala i tržišne vrednosti svake akcije što je često suprotno interesima malih akcionara koji preferiraju isplatu dividendi. Banka zato mora da vodi suptilnu politiku dividende u cilju optimiziranja zahteva velikih i malih akcionara, a kako bi se postigla veća stopa kapitala, na kraju.

Eksterni izvorise javljaju u vidu različitih obliga tržišno mobilisanog kapitala. Tu spadaju emisija odgovarajućih dugovnih/vlasničkih HOV (obične i preferencijalne akcije, obveznice).

Postavlja se pitanje od čega zavisi koji će se izvori kaptala više koristiti:

Velike banke kao i banke locirane na finansijski snažnim područjima manje se oslanjaju na interne izvore, one imaju dobre tržišne pozicije a to im omogućuje lako i jeftino pribavljanje kapitala iz eksternih izvora.

Manje banke i banke sa dinamičnom poslovnom ekspanzijom, a naročito relativno nove banke, se u većoj meri oslanjaju na interne izvore formiranja kapitala. One su prinudjene da isplaćuju manje stope dividende i da u prvih nekoliko godina zadržavaju ostvareni profit.

Rešenja poreskog sistema utiču na odnos izmedju Internih i Eksternih izvora kapitala. Banke će imati relativno manje učešće dividendi u neto dobiti ukoliko se primenjuju nestimulativne stope oporezivanja dividendi.

Visoke stope poreza na Dwd mogu destimulisati akcionare na agresivnu dividendnu politiku, jer se zadržavanjem profita izbegava dvostruko oporezivanje (najpre se oporezuje dobit a potom i prihod akcionara po osnovu divedendi- tj. Porez na dh pravnih lica i porez na dohodak fizičkih lica).

2. TRŽIŠNI IZVORI FORMIRANJA KAPITALATržišni izvori formiranja primarnog (osnovnog – jezgrenog) kapitala su:

ZAJEDNIČKI STOKOVIFormiraju se kupovinom običnih akcija od strane vlasnika banke. Na taj način vlasnici prihvataju najveći stepen rizika, a za uzvrat stiču vlasništvo i pravo upravljanja. Njihov rizik se ogleda u tome što su u slučaju likvidacije banke poslednji u raspodeli eventualnog ostatka imovine banke. Vlasnici ovih akcija imaju pravo da učestvuju u raspodeli prihoda po osnovu eventualne apresijacije hov.

TRAJNI PREFEREBILNI STOKOVIFormiraju se emitovanjem od strane banke prioritetnih ili preferencijalnih akcija, koje su manje rizične po vlasnike u smislu da se pri likvidaciji banke nalaze ispred vlasnika običnih akcija. S druge strane, zbog povećane sigurnosti manji su prinosi u raspodeli ostvarenog profita. Njihovi vlasnici imaju pravo na fiksne stope prinosa na uložena sredstva, ali ne i na apresirane vrednosti ovih veličina.

Kako banka ima pravo otkupa ovih akcija posle odredjenog vremena i kako isplaćene dividende na njima ne predstavljaju odbitnu stavku poreske osnovice banke, niti poreske osnovice njihovih vlasnika smatra se da su preferencijalne akcije podjednako neprihvatljive i sa aspekta banke i sa aspekta potencijalnih vlasnika.

KONVERTIBILNI PREFEREBILNI STOKOVIOvi izvori se formiraju emitovanjem od strane banke konvertibilnih HOV koje se uz unapred definisane konverzione stope mogu pretvoriti u zajedničke stokove kapitala. Za ove hartije se utvrdjuje konverziona premija, što njihovu emisonu vrednost povećava iznad tržišne vrednosti, čime se smanjuje stopa prinosa ovih hartija. Ona predstavaljaju opciju ulagača sredstava ( oni balansiraju izmedju potencijalnih mogućnosti apresijacije HOV i redukcije dividendne stope) i opciju banke da ih kao njihov emitent konvertuje u subordinisan dug po isteku odredjenog vremena – reč je o dugu koji faktički ima funkciju kapitala, ali se bilansno vodi kao obaveza banke i može se u zavisnosti od interesa kreditora povući u svakom trenutku.

PREFEREBILNI STOKOVI SA PRILAGODLJIVIM STOPAMA PRINOSA.

Ovo je najmanji mogući kapitalni izvor, koji se formira emisijom HOV sa flotirajućim stopama prinosa. Stope prinosa ovih HOV se uskladjuju sa varijacijama stopa prinosa kratkoročnih, srednjeročnih i dugoročnih državnih obveznica. Ovaj kapitalni izvor praktikuju multinacionalne banke. Kako je primarni kapital osnova za rast bankarskih aktivnosti, formiranje primarnog kapitala je imperativ u politici kapitalizacije pojedinačne banke, dok sekundarni kapital ima veći/manji značaj, zavisno od mogućnosti tržišnog mobilisanja kapitalnih resursa kao i od potreba širenja bankarskih aktivnosti.

59. Kvantitativni faktori formiranja kreditnog potencijala

Na visinu kreditnog potencijala bankarskog sektora utiče niz kvantitativnih i kvalitativnih faktora. Kvantitativni faktori mogu uticati na nivo raspoloživih bankarskih resursa, tj. finansijski potencijal ili na nivo obaveznih rezervi banaka, koje definišu razliku izmedju finansijskog i depozitnog potencijala. Kvantitativni faktori:

1. PROMENA NIVOA BANKARSKIH RESURSABankarski resursi su osnova za plasmane u kredite / hov / rezerve likvidnosti. Porast bankarskih resursa je indikator porasta finansijske i kreditne snage banaka. Najznačajniji deo bankarskih resursa predstavljaju različite vrste depozita. Ranije su banke vodile pasivnu politiku pasive prihvatajući ulogu depozitara dok danas banke vode agresivnu strategiju i politiku privlačenja depozita i ostalih sredstava.

Za analitičke svrhe promene bankarskih resursa se iskazuju u nominalnim, realnim i relativnim jedinicama. Analizom promena u tempu rasta bankarskih resursa dolazi se do značajnih indikatora, značajnih za samu banku kao i za makro sistem. To su pre svega stepen indermedijacije/dezintermedijacije banaka.Kao osnovni faktori formiranja kreditnog potencijala izdvajaju se sledeći:

a) Promena u nivou kreditne aktivnosti centralne banke pri čemu centralna banka vrši primarnu kreditnu aktivnost na 2 načina:

•Neposredno kreditira poslovne banke – ovde poslovne banke nemaju obavezu izdvajanja obaveznih rezervi na primljene kredite centralne banke.

Onog trenutka kada PB plasira tako dobijena sredstva formira se novi depozitni potencijal kod poslovnog bankarstva, što stvara obavezu poslovnih banaka da na novoformirani depozitni potencijal izdvoje obavezne rezerve.

•Centralna banka kreira novac tako što kreditira državu – ovde je reč o institucionalno dozvoljenom modelu deficitarnog finansiranja države, gde se periodični višak JR nad JP finansira zaduženjem države kod CB.

Odobreni kredit se evidentira kao depozit države kod CB. Onog trenutka kada država počne sa trošenjem tih sredstava, ona se transferišu na depozite privrede kod PB, i tok trenutka PB imaju obavezu izdvajanja dodatnih obaveznih rezervi kod CB. (specijalni depoziti)U oba slučaja porast kredita CB najpre deluje u punom iznosu na porast finansijskog potencijala PB, da bi u narednom trenutku prouzrokovao obavezu PB da izdvoji obavezne rezerve, srazmerno novoformiranom depozitnom potencijalu.

b) Spoljnotrgovinski odnosi jedne zemlje indukuju devizne transakcije sa inostranstvom, tj. Prelivanje depozita po osnovu transakcija sa inostranstvom. Pri tome imamo 2 situacije:

•U slučaju platno bilansnog deficita dolazi do ↓deviznih rezervi kod CB, kao i do ↓depozita po vidjenju domaćih transaktora kod poslovnih banaka.•U slučaju platno bilansnog suficita dolazi do ↑deviznih rezervi kod CB, kao i do ↑depozita po vidjenju domaćih transaktora kod poslovnih banaka.

c) prelivanje sredstava izmedju sistema PB i Centralno-bankarskog sistema. Pri tom su moguće 2 situacije:

•Prelivanje sredstava u korist CB a na teret PB, što dovodi do smanjenja depozitnog potencijala PB•Prelivanje sredstava u korist PB a na teret CB, što dovodi do porasta depozitnog potencijala PB.

d) prelivanje depozita kod poslovnih banaka i količine gotovog novca u prometu, pri čemu su moguće 2 situacija:

•Smanjenje depozita po vidjenju i njihovo pretvaranje u gotov novac čime se smanjuje depozitni a time i kreditni potencijal banke.•Povećanje depozita po vidjenju , tj. Pretvaranje gotovog novca u depozite čime se povećava depozitni a time i kreditni potencijal banke.

2. PROMENA KVANTUMA OBAVEZNIH REZERVI BANAKAIznos obaveznih rezervi smanjuje kreditni potencijal banke. Pri tom su promene kvantuma obaveznih rezervi moguće na 2 načina:

•Promena osnovica na koju se obračunava stopa obav.rezervi•Promena stope obaveznih rezervi.

60. Kvalitativni faktori formiranja bankarskih resursa

To su:1. Mikrofinansijski parametri karakteristični za svaku

pojedinačnu banku: Lokacija, profil banke, mreža organizacionih delova, kompetitivnost bankarskog menadžmenta, fleksibilnost, sigurnost i poverenje klijentele u banku, tj. Jednom rečju imidž banke.

2. Makro finansijski uslovi formiranja društvene akumulacije i štednje - ukoliko makro sistem obezbedjuje niske stope nacionalne štednje, ne može se očekivati dinamičan rast bankarskih resursa.

3. Razvijenost institucionalne strukture finansijskog sistema, a u okviru toga pozicija sektora poslovnog bankarstva u odnosu na nebankarski finansijski sektor. Zaštićen i dominantan položaj banaka u odnosu na ostale oblike finansijskog posredovanja omogućiće da veći deo finansijski suficitnih sredstava bude mobilisano unutar banke.

Takođe, konkurencija koju može stvoriti sektor nebankarskih posrednika može delovati podsticajno na bankarski sektor. Razvijena institucionalna širina/dubina fin.tržišta omogućuje disperziju finansijskih resursa društva u bilansima banaka i specijalizovanih finansijskih institucija. Postiže se izbalansirana pozicija bankarskih i nebankarskih fin.organizacija čime se stimuliše kompetitivnost i konkurentnost a time se povratno utiče na povećanje finansijske štednje društva.

61. Ročna transformacija bankarskih resursa

• Kreditni potencijal koji predstavlja osnovu za bankarske plasmane, ima svoju ročnu i sektorsku strukturu.

• Putem analize vremenske strukture kreditnog bilansa dolazi se do saznanja o vremenskoj uskladjenosti bankarskih izvora i plasmana.

• Banka ima mogućnost da pri plasiranju sredstava menja njihovu ročnu strukturu u odnosu na ročnu strukturu mobilisanih resursa. Ovo proizilazi iz toga što banke povećavajući obaveze prema samoj sebi, povećavaju kreditni potencijal a sve u f-ji ostvarenja veće dobiti.

• Osnova za ročnu transformaciju potiče od mnoštva ulagača, kontinuiranog procesa ulaganja/podizanja i vraćanja sredstava u banku tako da se sa velikom izvesnošću može računati na stalno zadržavanje jednog fiksnog iznosa na računima banke.

• Koeficijent ročne transformacije sredstava pokazuje odnos izmedju roka izvora sredstava i roka plasiranih sredstava.

• Prema vremenskom kriterijumu kreditni potencijal može biti:

1. Kratkoročan kreditni potencijal

-Depoziti po vidjenju, štedni depoziti po vidjenju,

-Kratkoročni krediti dobijeni od CB ili drugih poslovnih banaka i

-Suma obaveznih rezervi i rezervi likvidnosti

2. Dugoročan ili investicioni kreditni potencijal

-Oročeni depoziti

-Investicioni krediti dobijeni od drugih banaka, kapitala banke i rezerve banke.

Pravilo ročne usklađenosti Izvora i Plasmana: sredstva prikupljena na kratak rok treba plasirati na kratak rok, a sredstva prikupljena na duži rok treba plasirati na duži rok.

• Ročna transformacija bankarskih resursa: ročna struktura plasmana odstupa od ročne strukture mobilisanih resursa.

• Postoje dva podbilansa:

a) Prelivanje sredstava iz dugoročnog podbilansa u kratkoročni podbilans: redji slučaj, primena: onda kada CB vodi restriktivnu monetarnu politiku. U toj situaciji banke bi prenosile deo dugoročnih izvora u kratkoročne plasmane, kako bi se održavala likvidnost privrede, ali po cenu smanjenja investicionih kredita, time i recesije u privredi

b) Prelivanje iz kratkoročnog u dugoročni podbilans: češći u praksi i potvrdjuje jednu od bitnih funkcija poslovnih banaka kojom se obezbeđuju prosečno duži rokovi plasmana u odnosu na prosečne rokove izvora sredstava. Ovo se opravdava sledećim činjenicama: a) privredne organizacije kao glavni korisnici kredita preferiraju duže rokove da bi smanjile pritisak na visinu otplatnog potencijala, b) transaktori koji učestvuju u formiranju finansijskog potencijala poslovnih banaka (deponenti) preferiraju kraće rokove vezivanja sredstava.

• Pored direktne transformacije postoji i indirektna transformacija: kada banke odobrene kratkoročne kredite stalno obnavljaju (revolving krediti) i time se produžava rok dospelosti plasmana iz kratkoročnog preko srednjoročnog u dugoročni plasman.

• Stepen ročne transformacije zavisi od sledećih faktora:

1. CB ograničava stepen ročne transformacije propisujući koeficijente likvidnosti i sigurnosti koje PB moraju da poštuju

2. Zavisi od strukture deponenata (njihovog broja i finansijske snage) kao i od strukture korisnika kredita (njihov bonitet i mogućnost da dobijene kredite vrate o roku

3. Zavisi od stepena medjusobne povezanosti bančinih komitenata i poverenja štediša.

4. Teorija verovatnoće i Zakon velikih brojeva: mala je verovatnoća da veći broj deponenata odjednom povuče svoje uloge. Zato se banke trude da zadobiju poverenje kako se nivo štednje ne bi smanjio već povećao.

62. Sektorska transformacija bankarskih resursa•Uobičajeno je da postoji raskorak između sektorskih izvora i sektorskih plasmana a zbog različitog položaja institucionalnih sektora u formiranju i korišćenju ukupne akumulacije u makro sistemu.

•Sektorska transformacija – transfer sredstava iz jednog sektora u drugi.

•Najčešće je reč o transferu sredstava formiranih na bazi depozita stanovništva (kao tradicionalno finansijski suficitarnog transaktora) u kredite kompanijama tj. Privredni sektor (kao tradicionalno deficitni sektora).

•Postoje sledeći institucionalni sektori koji učestvuju u formiranju i upotrebi akumulacije:

1. Privreda – javlja se kao tradicionalno deficitni sektor. Zbog toga banke nastoje da povećaju stope mobilisanih depozita od stanovništva kako bi isti usmerile u sektor privrede.

U situaciji visokih stopa prelivanja sredstava u sektor privrede konstatuje se niska stopa rasta akumulativne i reproduktivne sposobnosti prvrede (niska stopa samofinansiranja) što dovodi do kumulativnog zaduženja privrede. U tom smislu sektor privrede više plaća za primljene kredite nego što naplaćuje kamate za deponovana sredstva.

2. Neprivreda

3. Stanovništvo – tradicionalno suficitni sektor

4. Državni organi i institucije –ukoliko su državni depoziti deo pasive banaka, to je indikator da postoji mogućnost institucionalnog zaduživanja države kod CB. Postoje 2 situacije:

•U nedovoljno razvijenim tržišnim privredama: država se zadužuje kod CB i plasira sredstva za različite privredne intervencije što se efektuira kao državni depozit.

•U razvijenim tržišnim privredama deficitno finansiranje države se ostvaruje na tržišan način: država prodaje svoje HOV, a banke ih kupuju. To se u bilansu banke prikazuje u aktivi u vidu pozicije plasmani u hartije od vrednosti.

5. Banke i druge finansijske organizacije: ukoliko se u pasivi bilansa poslovnih banaka u znatnijem obimu javljaju krediti CB, to može biti znak da makro sistem ne obezbedjuje dovoljno akumulacije.

6. Inostranstvo – 2 dela:

•Devizne transakcije koje vrši privredni sektor i gde ne postoji sektorska transformacija jer se realno može pretpostavviti da taj deo ponovo u najvećoj meri koristi privredni sektor.

•Devizne doznake naših radnika koji rade u inostranstvu ili primaju penzije iz inostranstva gde postoji sektorska transformacija u korist privrednog sektora a na račun štednih uloga stanovištva.

63. ALM Strategija i njeni komponentalni delovi

Formirana 80-ih godina u razvijenim tržišnim privredama

Simultano(integralno) upravljanje Aktivom i Pasivom (obim, ročna uskladjenost, valutna, pasivna/aktivna ks, teorija verovatnoće)

Nastaje zbog burnih promena u privredi i na finansijskom tržištu kada usled opšte marketizacije i same banke prihvataju marketing koncept. Banke prebacuju težište svojih aktivnosti sa nabavnih tržišta, gde su bili pasivni akceptanti obaveza na prodajna tržišta gde kupuju novac.

Menadžment banke uz pomoć ALM strategije vodi aktivnu politiku struktuiranja A i P koja uz primenu informacione tehnologije omogućava predvidjanje promena u bliskoj i daljoj budućnosti

Osnova koncepta se odnosi na kratkoročno upravljanje celokupnom bilansnom i vanbilansnom strukturom banke. Na osnovu ALM koncepta moguće je uspostaviti korelacionu vezu između rizika i profitabilnosti bankarskih proizvoda.

Uvođenjem i primenom ALM-koncepta stvorene su fleksibilnije bankarske strukture koje su u stanju da se brže prilagode svim potencijalnim promenama na finansijskim tržištima.

Primenom ALM-koncepta moguće je izgraditi viziju razvoja banke i odrediti njen konkurentski položaj u odnosu na druge banke i ceo bankarski sistem.

ALM strategija omogućava minimizaciju rizika kamatne stope primenom neto-kamatnog prinosa banke (kamatni prihod – kamatni trošak).

Medjutim, za uporedjenje banaka različite veličine koristi se indikator neto-kamatna marža:

(neto kamatni prinos/poslovna aktiva * 100).

Manje banke imaju veće neto kamatne marže u odnosu na velike banke.

ALM strategija je u nadležnosti ALCO (Asset and Liability Committee). Reč je o rukovodećem telu koje je sastavljeno od generalnog direktora I vodećih menadžera koji procenjuju koji su maksimalni kamatni I devizni rizici koje banka može da podnese. U skladu sa ovim zaključujemo da ALM strategija mora biti centralizovana.

 

KOMPONENTNI DELOVI ALM STRATEGIJE

Struktura stopa rizika

Razmatranje totalne pozicije banke

Eksplicitno procenjivanje neizvesnosti

1. Struktura stopa rizikaNajčešći oblici rizika su:

Kreditni rizik – nemogućnost naplate potraživanja u predvidjenom roku. Zbog toga je potrebna ozbiljna kreditna analiza, tj.selekcija debitoraRizik nelikvidnosti - neuskladjenost izvora I plasmana po rokovima ugrožava normalno poslovanje banke. Problem se rešava konvertovanjem pojedinih delova aktive u likvidne oblike ili angažovanjem dodajnih resursa.Kamatni rizik – rizik po osnovu promena nivoa I strukture kamatnih stopa na finansijskom tržištu. Uslovljen je internom I eksternom strukturom kamatnih stopa. Interna struktura kamata reflektuje odstupanje kamatnih stopa banke u odnosu na prosečnu tržišnu ili zvaničnu kamatu u zemlji, a eksterna kamatna struktura pokazuje tržišna odstupanja kamata na integralnom finansijskom tržištu.Valutni rizik – rizik po osnovu naglih promena deviznog kursa. Naglo smanjenje d.k. domaće valute povećaće obaveze banke, dok se plasmani vraćaju po ranijem kursu. Po tom osnovu nastaju negativne kursne razlike. Da bi ovo neutralisala banka mora da predvidi devalvaciju I obustavi primanje depozita ili da odobrava kredite sa deviznom klauzulom(glavnica izražena u stranoj valuti).

2. Razmatranje totalne pozicije banke obezbedjuje minimiziranje, supstituciju I transfer rizika. Pri tome, mora se obezbediti optimalno korišćenje resursa I zadovoljenje tražnje transaktora. 3. Procena stepena neizvesnosti odnosi se na predvidjanje ekonomskih I finansijskih uslova poslovanja banaka. U tom cilju posmatraju se alternativne strategije I prati se njihov uticaj na sigurnost, likvidnost I profitabilnost banke. Pri tom je optimalna ona strategija koja daje stabilne I solidne rezultate kod svih scenarija sa prihvatljivim koeficijentima verovatnoće.

64. Metodi simultanog upravljanja aktivom i pasivom banaka

U svojoj poslovnoj politici banke najčešće koriste sledeće metode za simultano upravljanje aktivom i pasivom:1. metod iskustva:Ovo je najjednostavniji metod koji primenjuju manje banke koje nemaju razvijen računovodstveni sistem i nisu u mogućnosti da raspoložive informacije obradjuju i koriste na pravi način. One su dosta uspešne u korišćenju iskustvenog metoda pri poslovanju na lokalnom tržištu jer takva tržišta nemaju razvijenu institucionalnu strukturu, niti su dovoljno konkurentna, pa je u tim uslovima mnogo značajniji ugled banke nego visoko stručne ekspertize. Međutim, onog trenutka kada se na lokalnom tržištu poveća učešće velikih banaka koje pritom nude sve raznovrsnije usluge i to po nižim cenama, manje banke će biti prinudjene da koriste složenije metode upravljanja. U početku, one se povezuju sa većim bankarskim poslovnim sistemima, da bi nakon toga počele i sa razvojem sopstvenih metoda.

2. metod alokacije aktive (grupisanje sredstava, pool – of – funds pristup):Iako je složeniji, ovaj metod je relativno jednostavan za primenu. Pri korišćenju ovog metoda menadžment banke ima u vidu njene prioritete, a vrlo značajan prioritet je održavanje odgovarajućeg nivoa likvidnosti. Polazeći od postojećih izvora, menadžment struktuira aktivu na obavezne rezerve, rezerve likvidnosti i kreditne i nekreditne plasmane (investicije u HOV). U osnovi ovog metoda je defanzivan pristup, jer se rasporedjivanje sredstava najpre vrši na procenjene minimalne rezerve, a tek onda na profitabilne plasmane. To znači da je višak rezervi likvidnosti (iznad obaveznih i rezervi likvidnosti) raspoloživ za održavanje bankarskih operacija. Pritom se obavezne rezerve drže na nivou zakonskog minimuma, a tekuće rezerve likvidnosti na nivou koji je dovoljan da se zadovolje zahtevi komitenata za gotovinom i kreditima. Tek pošto se obezbedi potrebna likvidnost, menadžment banke alocira raspoloživi potencijal banke na zajmove i HOV, u zavisnosti od stopa prinosa i rizika promene kamatne stope. Banka će kupiti obveznice kada su niske kamate na zajmove, i obrnuto – prodaće obveznice kada su visoke kamate na zajmove.

3. metod konverzije sredstava (konverzioni pristup):

U osnovi ovog metoda je, kao i kod prethodnog, očuvanje likvidnosti, ali uz drugačiju upotrebu sredstava.

Za razliku od metoda alokacije akitve, gde se zajmovi i investicije u HOV vezuju za ukupnu sumu depozita, metod konverzije sredstava pokušava da izvrši ročno uskladjivanje aktive i pasive.

Naime, pokušava da poveže

dugoročnu aktivu sa stabilnom pasivom,

a kratkoročnu aktivu sa promenljivom pasivom.

Shodno tome, visok procenat stabilnih i oročenih depozita se koristi za hipotekarne zajmove, dok se kratkoročna i varijabilna pasiva koristi za kupovinu kratkoročnih i tržišno unovčivih instrumenata.

Ovaj metod zahteva visok stepen fleksibilnosti i pravovremenosti u struktuiranju aktive i pasive.

4. metod upravljanja pasivom:Ovaj metod je nastao kao odgovor banaka na povećanu kreditnu tražnju tokom 60-ih i 70-ih godina. U tom periodu došlo je do stagnacije u prilivu depozita usled veće konkurencije nebankarskih finansijskih institucija. U takvim uslovima bankama su trebali novi izvorinovi izvori radi zadovoljenja povećane kreditne tražnje. Prešlo se na upravljanju pasivom bilansa bankeupravljanju pasivom bilansa banke, pri čemu banka banka nije više pasivan akceptant obaveza, već se zagovara aktivan nije više pasivan akceptant obaveza, već se zagovara aktivan pristup, kojim banka svojom aktivnošću kreira povećanu pristup, kojim banka svojom aktivnošću kreira povećanu zaduženost prema samoj sebi da bi zadovoljila povećanu zaduženost prema samoj sebi da bi zadovoljila povećanu kreditnu tražnju.kreditnu tražnju. Medjutim, ni ovaj metod efikasno ne rešava problem rizika promene kamatnih stopa, pri čemu se ima u vidu da su aktive plasirane po fiksnim kamatnim stopama, dok su pasivne bilansne pozicije podložne češćim promenama kamatnih stopa. Kao opravdanje za ovu situaciju nalazi se želja komitenata da deponuju svoja sredstva na kratak rok, s jedne strane, odnosno da uzmu kredit na duži rok, sa druge strane.

5. metod upravljanja rizikom (gap menadžment):

Značajne stope inflacije uslovile su značajan stepen varijabilnosti Značajne stope inflacije uslovile su značajan stepen varijabilnosti tržišnih kamatnih stopa, a rizik promene kamatnih stopa je sa svoje tržišnih kamatnih stopa, a rizik promene kamatnih stopa je sa svoje strane uslovio povećanu nestabilnost bankarskog sistema. strane uslovio povećanu nestabilnost bankarskog sistema.

Ovo zbog toga što su finansijske institucije odobravale dugoročne odobravale dugoročne zajmove po fiksnim kamatamazajmove po fiksnim kamatama, dok su kreditni potencijal formirale pretežno iz kratkoročnih depozita, čija se cena povećavalakratkoročnih depozita, čija se cena povećavala.

Povećanje pasivnih kamata iznad aktivnih kamata, i negativna Povećanje pasivnih kamata iznad aktivnih kamata, i negativna kamatna marža po tom osnovu, inicirali su razvoj analitičkih metoda kamatna marža po tom osnovu, inicirali su razvoj analitičkih metoda kojima bi se upravljalo rizikom kamatnih stopa. kojima bi se upravljalo rizikom kamatnih stopa.

Pored hedžing transakcijahedžing transakcija, jedna od najznačajnijih metoda za upravljanje rizikom kamatnih stopa javila se gep analiza kamatnih se gep analiza kamatnih stopa, koja predstavlja deo ALM strategijestopa, koja predstavlja deo ALM strategije.

Analitički sklop kojim se povezuju kamatna stopa i ročnost aktive i povezuju kamatna stopa i ročnost aktive i pasive naziva se gep analiza, a sam postupak upravljanja ovim pasive naziva se gep analiza, a sam postupak upravljanja ovim odnosom naziva se gep menadžment.odnosom naziva se gep menadžment.

Gep analiza iziskuje dezagregiranje bilansa na kamatno osetljive pozicije aktive i pasive, prognoziranje kretanja kamatnih stopa, i na osnovu toga adekvatno struktuiranje aktive i pasive, u funkciji apsorbovanja mogućih kamatnih udara.

a) Bilansni gep

b) Duracioni gep

BILANSNI GEP

• Gep analiza se zasniva na analizi bilansnog gepa, koji se javlja usled disproporcije kamatno osetljive aktive i pasive u bilansu banke. To znači da u bilansu postoje kamatno osetljive i kamatno neosetljive aktivne i pasivne pozicije u odnosu na promene tržišnih kamatnih stopa.

• Za te svrhe bilansne pozicije grupišemo u tri kategorije:

• Aktivne i pasivne bilansne pozicije koje imaju uskladjene periode dospeća i veći kamatni prinos na aktivu u odnosu na kamatni rashod po pasivnim bilansnim pozicijama

• Kamatno osetljive bilansne pozicije sa kratkim rokovim dospeća koje se često prilagodjavaju

• Kamatno neosetljive bilansne pozicije sa ugovorenim fiksnim kamatnim stopama na dugi rok.

• Aktivna politika bilansnog gepa se zasniva na analizi trenutne bilansne strukture banke i na prognozi kretanja kamatnih stopa na tržištu:

• Ukoliko postoji pozitivan bilansni gep,pozitivan bilansni gep, promena kamatnih stopa u vecoj meri utice na aktivu nego na pasivu-rizik u slucaju pada, pad kamatnih stopa dovodi do smanjenja neto kamatnog prihoda.

• Ukoliko postoji negativan bilansni gepnegativan bilansni gep, tj. promena kamatnih stopa u vecoj meri utice na obaveze, nego na plasmane, rizik sa rastom kamatnih stopa, rast kamate utiče na smanjenje neto kamatnog prihoda.

• Jedna od mogućih strategija usmerenih ka povećanju + bilans.gepa sastoji se u odobravanju većeg iznosa zajmova sa promenljivom kamatnom stopom (kratkoročni plasmani) i povećanjem ročnosti bankarksih izvora.

• Stepen angažovanja menadžera na regulisanju nivoa bilansnog gepa Stepen angažovanja menadžera na regulisanju nivoa bilansnog gepa ukazuje na preferenciju banke u odnosu na rizik:ukazuje na preferenciju banke u odnosu na rizik:

• a) nulti nivo ) nulti nivo bilansnog gepa znači da banka preferira sigurnost pa se opredelila za potpunu ravnotežu izmedju kamatno osetljive aktive i pasive

• b) + ili – + ili – bilansni gep ukazuje da banka ima aktivan odnos prema strukturiranju aktive/pasive. U tom slučaju nivo bilansnog gepa ukazuje na stepen kamatne izloženosti banke i može se izračunati na dva načina:

Prvi način: KOA –KOP, kamat.osetljiva aktiva minus kam.oset.pasiva

Drugi način: KOA/KOP, što predstavlja GEP RACIO

DURACIONI GEP (Frederic Macayley)

uvažava razlike u rokovima dospeća pojedinih vrsta aktive i pasive. Kod ovog gepa rizik kamatne stope se izražava kao razlika izmedju prosečnog ponderisanog dospeća aktive i prosečnog ponderisanog dospeća pasive. Pros. Ponderisano dospeće dobija se tako što se svaki period u kome dospeva bilo koji novčani tok ponderiše učešćem sadašnje vrednosti tog novčanog toka u zbiru sadašnje vrednosti svih novčanih tokova. Ovime se sinhronizuju prilivi i odlivi i minimizira rizik promene kamatnih stopa.

65. Upravljanje aktivom u kontestu konflikta: L versus PF (grupisanje sredstava i konverzioni pristup)

U ukupnoj poslovnoj aktivnosti banaka prisutan je konflikt između dva ključna principa: likvidnosti i profitabilnosti. On proizilazi iz složene strukture upravljanja bankom na koju utiče konflikt interesnih grupa sa međusobno suprotstavljenim interesima. Za upravljanje u bankarskim organizacijama zainteresovani su akcionari banke, menadžeri, poverioci, deponenti, kao i organizacije koje zastupaju interese deponenata (organizacije za osiguranje depozita, kontrolna tela). Glavni sukob interesa javlja se između menadžera i akcionara sa jedne strane i poverilaca banke sa druge strane. Poverioci, tj. klijenti banke zainteresovani su za likvidnost banke, dok su akcionari zainteresovani za profitabilnost banke. U bankarskoj teoriji ovaj sukob se rešava preko tri metodološka pristupa, koja se alternativno mogu koristiti:

1.Metod grupisanja sredstava

2.Metod alokacije aktive, odnosno konverzije sredstava (izvora) i

3.Metod linearnog programiranja.

Izbor između ova tri koncepta zavisiće od strukturalnih oblika bankarskih sektora, tj. od stepena njegove razvijenosti. Tradicionalni bankarski sektori mogu se oslanjati na I pristup, dok će uspešno upravljanje bankom koja posluje u ambijentu razvijenog finansijskog tržišta zahtevati jedan od druga dva pristupa.

1. Metod grupisanja sredstava

Ovaj metod formulisan je 50-ih odina 20. veka, kada je stepen razvijenosti finansijskog tržišta postavljao banku kao akceptanta obaveza bez mogućnosti da aktivnije utiče na strukturu svojih izvora finansiranja. Istovremeno, bankarstvu razvijenom na ovaj način odgovarala je i dominantna bankarska teorija upravljanja aktivom.

U takvim uslovima izvori finansiranja banke posmatrani su kao homogena veličina, a struktura izvora se mogla zanemariti.

Nemogućnost banke da aktivnije utiče na strukturu svojih izvora uticala je na to da banke strukturu izvora posmatraju kao egzogenu veličinu.

Čitav akcenat u izboru između odgovarajućeg stepena profitabilnosti i likvidnosti prenet je na strukturu aktive.

Ako grafički predstavimo ovaj model dobijamo šemu u kojoj su svi oblici izvora izdvojeni u četiri celine (depoziti po viđenju, štedni depoziti, oročeni depoziti i sopstveni kapital).

Svi izvori se grupišu u tzv. Pul sredstava,

a potom alociraju u pet kategorija plasmana (primarne rezerve likvidnosti, sekundarne rezerve likvidnosti, krediti, investicione HOV i fiksna aktiva).

Pritom su neke kategorije plasmana u funkciji održanja likvidnosti a druge imaju kao cilj povećanje profita.

Veza između izvora i plasmana nije uspostavljena direktno što znači da struktura izvora neće uticati na strukturu plasmana. Jasno je da ovakav pristup može odgovarati samo banci sa konzervativnom strukturom izvora.

Čitav napor prenet je na strukturu aktive. Odnos između pojedinih oblika aktive formiraće se u zavisnosti od odnosa ciljnih stopa principa likvidnosti i profitabilnosti.

Veća varijabilnost izvora, promenljiva kreditna tražnja i postojanje eksplicitnih obaveza u vezi sa kreditnom podrškom ključnih komitenata zahtevaće veće primarne rezerve.

Sama struktura primarnih rezervi uključivaće obavezne rezerve kod CB, stanje na redovnom žiro-računu banke, stanje gotovog novca u bankarskoj blagajni, kao i tzv. Gotovinu u procesu naplate, odnosno dospelo potraživanje. Ovoj vrednosti se mogu dodati i stanja na depozitnim računima kod prvoklasnih korespodentnih banaka.

Kako ova ulaganja nose visoke oportunitetne troškove, ostatak likvidnosti obezbediće se iz sekundarnih rezervi likvidnosti. Ovde spadaju kratkoročne sigurne hartije od vrednosti (HOV koje emituje država, njene agencije, ali i siguran sektor korporacija).

U našem bankarskom sistemu ulogu sekundarnih rezervi likvidnosti imaju HOV CB, odnosno potraživanja CB formirana preko repo aranžmana.

U sledećoj fazi banka preostale izvore alocira u tri ostale kategorije plasmana imajući u vidu da su krediti onaj deo aktive koji obezbeđuje najveću profitabilnosti banke, pa će srazmerno najveći deo biti uložen upravo u ovu kategoriju.

Istovremeno, ovaj deo aktive imaće posebno nepovoljan uticaj na likvidnost banke, jer se ovaj deo aktive veoma teško može prodati na sekundarnom tržištu, pa su rokovi dospeća kreditnih potraživanja istovremeno i momenat generisanja likvidnih sredstava.

U četvrtu kategoriju uključuju se plasmani u one HOV čiji je stepen likvidnosti niži, odnosno prisustvo raznih vrsta rizika iznad nivoa potrebnog da se ova ulaganja kategorizuju u sekundarne rezerve likvidnosti.

Ovde se uglavnom radi o dugoročnim kreditnim vrednosnim papirima sektora korporacija, zbog čega je uticaj promene kamatnih stopa, ali i rizik vezan za bonitet komitenta srazmerno veći. Srazmerno viši rizik generisaće i viši prinos zbog čega se ulaganja u ovu aktivu pre svega drže radi povećanja profitabilnosti.

Kad su ova ulaganja vrlo blizu dospeća mogu se smatrati i kao dodatni izvor likvidnosti, odnosno uključiti u sekundarne rezerve likvidnosti.

I konačno, ulaganja u fiksnu i ostalu imovinu banke vrše se u onoj meri u kojoj je to neophodno za normalno odvijanje poslovnog procesa. Ova aktiva je izuzetno nelikvidna i uz to ne donosi banci nikakve prinose, zbog čega će banka uvek težiti da minimum srestava uloži u ove oblike.

2. Metod alokacije aktive (konverzioni pristup)

Ovaj metod uppravljanja aktivom razvijen je 60-ih godina akda su promene na finansijskom tržištu omogućile bankama da aktivnije struktuiraju i svoje izvore.

Teorijska osnova ovog metoda je strategija simultanog upravljanja aktivom i pasivom.

Za razliku od prethodne metode, ovde se uspostavlja funkcionalna zavisnost između različitih izvora i načina njihove alokacije u odgovarajuće oblike aktive.

Osnovu analize čine centri profitabilnosti i likvidnosti koji sami predstavljaju izdvojene celine unutar banke.

To su pomenute četiri kategorije izvora koje se razlikuju po stepenu u kome mogu ugroziti likvidnost.

Oni izvori čija je stabilnost relativno manja će se u srazmerno većem iznosu usmeravati u pozicije aktive višeg stepena likvidnosti.

Konkretno, izvori po osnovu depozita po viđenju pokazuju nizak stepen postojanosti zbog čega će se srazmerno veći iznos ulagati u primarne rezerve, zatim u sekundarne rezerve i kreditni portfolio.

Depoziti po viđenju su izvor sa najvećim stepenom obrta pozicije. Ovaj indikator pokazuje odnos prometa na računima depozita po viđenju. U odnosu na prosečno stanje depozita po viđenju, kako je obrt pozicija depozita po viđenju izuzetno visok, nestabilnost ovih izvora je ipak ublažena činjenicom da veliki deo prometa na ovim računima ne dovodi do odliva sredstava iz banke. Zbog toga je stabilnost ovih izvora značajna viša u odnosu na vrednost koja se može očekivati na osnovu obrta pozicije.

Kod štednih depozita takođe su moguća izvesna povlačenja zbog čega se kod ove pozicije, kao i kod naredne, jedan deo sredstava alocira u primarne, sekundarne, a ostatak u kreditne plasmane i investicione HOV.

Konačno, sredstva prikupljena emisijom akcija banke predstavljaju oblik trajnog ulaganja u banku pa se srazmerno veličini ove pozicije smanjuje i rizik likvidnosti za banku.

Zbog toga se celokupan iznos ovih sredstava može usmeriti u pozicije aktive niskog stepena likvidnosti i bez rizika da će likvidnost banke biti ugrožena.

Sopstveni kapital se zbog toga usmerava u profitabilne plasmane, kao što su krediti i investicione HOV,

dok se preostali deo koristi za finansijsko ulaganje u fiksnu aktivu. Na ovaj način uspostavlja se i tzv. Horizontalna bilansna raznoteža, jer se insistira da se ulaganja u fiksnu aktivu finansiraju iz sopstvenog kapitala.

Model ukazuje na jasnu vezu između strukture finansiranja i načina alokacije.

U zavisnosti od same strukture izvora banke će formirati različite vrednosti alokacije čija je svrha održanje likvidnosti i pozicije koje se formiraju isključivo radi ostvarenja profita.

Primenom ove metode obezbeđuje se racionalno upravljanje izvorima, nivo likvidnih resursa se drži na optimumu, odnosno, tako da nije ugrožena sposobnost banke da izvršava svoje obaveze, a istovremeno omogućena maksimalna profitabilnost.

66. Upravljanje aktivom – grupisanje sredstava

Ovaj metod formulisan je 50-ih odina 20. veka, kada je stepen razvijenosti finansijskog tržišta postavljao banku kao akceptanta obaveza bez mogućnosti da aktivnije utiče na strukturu svojih izvora finansiranja. Istovremeno, bankarstvu razvijenom na ovaj način odgovarala je i dominantna bankarska teorija upravljanja aktivom. U takvim uslovima izvori finansiranja banke posmatrani su kao homogena veličina, a struktura izvora se mogla zanemariti. Nemogućnost banke da aktivnije utiče na strukturu svojih izvora uticala je na to da banke strukturu izvora posmatraju kao egzogenu veličinu.

Čitav akcenat u izboru između odgovarajućeg stepena profitabilnosti i likvidnosti prenet je na strukturu aktive. Ako grafički predstavimo ovaj model dobijamo šemu u kojoj su svi oblici izvora izdvojeni u četiri celine (depoziti po viđenju, štedni depoziti, oročeni depoziti i sopstveni kapital). Svi izvori se grupišu u tzv. Pul sredstava a potom alociraju u pet kategorija plasmana (primarne rezerve likvidnosti, sekundarne rezerve likvidnosti, krediti, investicione HOV i fiksna aktiva). Pritom su neke kategorije plasmana u funkciji održanja likvidnosti a druge imaju kao cilj povećanje profita. Veza između izvora i plasmana nije uspostavljena direktno što znači da struktura izvora neće uticati na strukturu plasmana. Jasno je da ovakav pristup može odgovarati samo banci sa konzervativnom strukturom izvora. Čitav napor prenet je na strukturu aktive. Odnos između pojedinih oblika aktive formiraće se u zavisnosti od odnosa ciljnih stopa principa likvidnosti i profitabilnosti.

Veća varijabilnost izvora, promenljiva kreditna tražnja i postojanje eksplicitnih obaveza u vezi sa kreditnom podrškom ključnih komitenata zahtevaće veće primarne rezerve. Sama struktura primarnih rezervi uključivaće obavezne rezerve kod CB, stanje na redovnom žiro-računu banke, stanje gotovog novca u bankarskoj blagajni, kao i tzv. Gotovinu u procesu naplate, odnosno dospelo potraživanje. Ovoj vrednosti se mogu dodati i stanja na depozitnim računima kod prvoklasnih korespodentnih banaka. Kako ova ulaganja nose visoke oportunitetne troškove, ostatak likvidnosti obezbediće se iz sekundarnih rezervi likvidnosti. Ovde spadaju kratkoročne sigurne hartije od verdnosti (HOV koje emituje država, njene agencije, ali i siguran sektor korporacija).

U našem bankarskom sistemu ulogu sekundarnih rezervi likvidnosti imaju HOV CB, odnosno potraživanja CB formirana preko repo aranžmana. U sledećoj fazi banka preostale izvore alocira u tri ostale kategorije plasmana imajući u vidu da su krediti onaj deo aktive koji obezbeđuje najveću profitabilnosti banke, pa će srazmerno najveći deo biti uložen upravo u ovu kategoriju. Istovremeno, ovaj deo aktive imaće posebno nepovoljan uticaj na likvidnost banke, jer se ovaj deo aktive veoma teško može prodati na sekundarnom tržištu, pa su rokovi dospeća kreditnih potraživanja istovremeno i momenat generisanja likvidnih sredstava.

U četvrtu kategoriju uključuju se plasmani u one HOV čiji je stepen likvidnosti niži, odnosno prisustvo raznih vrsta rizika iznad nivoa potrebnog da se ova ulaganja kategorizuju u sekundarne rezerve likvidnosti. Ovde se uglavnom radi o dugoročnim kreditnim vrednosnim papirima sektora korporacija, zbog čega je uticaj promene kamatnih stopa, ali i rizik vezan za bonitet komitenta srazmerno veći. Srazmerno viši rizik generisaće i viši prinos zbog čega se ulaganja u ovu aktivu pre svega drže radi povećanja profitabilnosti. Kad su ova ulaganja vrlo blizu dospeća mogu se smatrati i kao dodatni izvor likvidnosti, odnosno uključiti u sekundarne rezerve likvidnosti. I konačno, ulaganja u fiksnu i ostalu imovinu banke vrše se u onoj meri u kojoj je to neophodno za normalno odvijanje poslovnog procesa. Ova aktiva je izuzetno nelikvidna i uz to ne donosi banci nikakve prinose, zbog čega će banka uvek težiti da minimum srestava uloži u ove oblike.

67. Upravljanje aktivom – konverzioni pristup

Prethodni pristup – upravljanje aktivom na bazi grupisanja sredstava – naglašava likvidnost aktive i posmatra ukupne izvore kao celinu ne poklanjajući pažnju profitabilnosti banke.

60-ih godina: prelazi se na teoriju upravljanja pasivom banke (banka nije vie pasivni akceptant obaveza već kreira nove obaveze prema samoj sebi da bi zadovoljila sve legitimne zahteve svojih klijenata. Time se stavlja akcenat na profitabilnost banke i manje izdvajanje za likvidnost banke.

Ova teorije potencira da svaki izvor sredstava treba biti vezan za određene plasmane čime on dobija tretman posebnog profitnog centra, čime se više sredstava izdvaja u zajmovni portfolio, a mnogo manje u I i II rezerve, što u konačnom vodi većoj profitabilnosti.

U okviru banke definišu se sledeći likvidno-profitni centri koji imaju tretman banaka u banci jer je alokacija sredstava iz svakog centra nezavisna od alokacije u drugim centrima. To su:

1.DEPOZITI PO VIĐENJU: ovaj centar će se u najvećoj meri koristiti za primarne rezerve, ostatak preko obaveznih rezervi usmeriće se u sekundarne rezerve, i to za investicije u kratkor.državne obveznice, a najmanji deo biće usmeren u zajmove i to kratkoročne komercijalne zajmove. Iz ovog centra sredstva se ne alociraju u ostale hartije od vrednosti i fiksnu aktivu.

2.ŠTEDNI I OROČENI DEPOZITI: će se u malom procentu alocirati u I i II rezerve a većim delom u zajmove i investicije u hov.

3.SOPSTVENI KAPITAL: se ne koristi za izdvajanje u I i II rezerve, već za fiksnu aktivu (finansiranje zemljišta, zgrada i opreme) a ostatak u dugoročne zajmove i manje likvidne hov, čija je primarna funkcija povećanje prihoda banke.

Ograničenja tj. Nedostaci konverzionog pristupa:

1.Brzina transformacije različitih vrsta depozita ne odražava se u pravoj meri na varijabilnost ukupne sume depozita: npr. depoziti po vidjenju mogu da se obrnu godišnje i više od 40 puta. Kada neki komitenti ispisuju čekove na bazi nepostojećih depozita (bez pokrića) individualno stanje ili ukupne depozitne obaveze mogu varirati najviše za 10% u toku godine. Praksa je pokazala da se mnogi dep. po vidjenju nikada ne povuču, zbog čega bi mogli biti investirani u dugoročne visoko-prinosne hov.

2.Nerealna pretpostavka da su izvori nezavisni od njihove namene: Banke tragaju za novim poslovnim depozitima uz istovremeno odobravanja kredita firmama koje su uložile te depozite pa se deo novih depozita alocira u nove zajmove istoj depozitnoj grupi.

3. Ova teorija potrebe za likvidnosti posmatra samo na nivou obaveznih rezervi i ne uvažava mogućnost da komitenti mogu da zahtevaju dodatno povlačenje depozita preko nivoa obaveznih rezervi.

4. ovaj model dosta pojednostavljuje stvarne događaje u banci kao i u odnosima banke sa komitentima.