1. Organi za predstavljanje drava u medjunarodnim odnosima - organi unutar drave

Organi za predstavljanje (deluju ipso jure u ime drave):

- unutranji (efovi drava, vlada i ministri inostranih poslova)

- spoljanji (stalne diplomatske misije, specijalne misije i konzuli)

~ multilateralna diplomatija: medjunarodne organizacije - stalni predstavnici u organizacijama

~ izvori prava (kodifikacija): pravila koja se odnose na diplomatske predstavnike, prvo nastala putem obiaja, a potom kodifikovana Bekim kongresom 1815.godine i Konvencijom o diplomatskim odnosima iz Bea 1961.godine; pravila o konzularnim odnosima takodje su preteno nastala iz obiaja, a kodifikovana Konvencijom o konzularnim odnosima iz Bea 1963.godine; Generalna skuptina UN usvojila je 8.decembra 1969.godine Konvenciju o specijalnim misijama (~specijalne misije - ad hoc diplomatija)

ef drave: zastupa zemlju u medjunarodnim odnosima, i njegovi akti posmatrani su kao akti drave; otuda i privilegije koje uiva na osnovu medjunarodnog prava, pripadaju mu posredstvom drave koju zastupa.

Predstavniki organi: ukljueni u proces spoljne politike tek u novije vreme; obino utvrdjuju dugorone spoljnopolitike ciljeve i daju saglasnost na sve vanije akte sa podruja spoljnopolitike delatnosti (skuptina, parlament)

Vlada i ministar inostranih poslova: neposredno vodjenje spoljnih poslova poverava se najee ministru inostranih poslova, koji deluje po uputstvima vlade ili narodnog predstavnitva. Izjave vlade, u vidu deklaracija i odluka, vezuje dravu u medjunarodnoj zajednici. Ministar inostranih poslova ima itav niz poslova u odravanju spoljnih odnosa: stalan kontakt sa diplomatskim predstavnitvima van i u zemlji, uestvuje na konferencija, ulae note, pregovara... (~nisu mu potrebna specijalna ovlaenja - dobija ih po dolasku na funkciju; odgovara vladi)

2. Privilegije i imuniteti organa unutar drave za predstavljanje drave u medjunarodnim odnosima

ef drave:

1. ima ovlaenje i obavezu da u ime drave preuzima obaveze

2. ovlauje druge organe da to ine

3. svojim izjavama obavezuje dravu - nije mu potrebno posebno ovlaenje da pregovara ili potpie

medjunarodni ugovor

4. prima i odailje efove diplomatskih misija

5. izdaje ratifikacioni dokument

Za vreme boravka u inostranstvu uiva specjalnu zatitu, posebne poasti, privilegije i imunitete. Strana drava duna je da prui punu bezbednost. Uiva sudski imunitet, tj. ne moe biti pozvan pred sud odnosne drave, ak ni u sluaju krivinih dela. Izuzetno u gradjanskim parnicama moe se pojaviti kao stranka u sporu ukoliko dobrovoljno prihvati nadlenost suda, ili ukoliko su u pitanju sporovi oko njegovog nepokretnog imanja u inostranstvu, odnosno pojavljuje se kao privatna linost, ne kao ef drave.

privilegije i imuniteti:

1. lina nepovredivost

2. nepovredivost stana

3. potpuni imunitet od jurisdikcije

4. izuzee od oporezivanja

uslovi za uivanje imuniteta:

1. efektivni ef drave (naelo efektiviteta)

2. drava se saglasila ili se nije protivila njegovom boravku na svojoj teritoriji

3. ne nalazi se inkognito.

ef drave ne uiva imunitet od vlasti sopstvene drave kad prestane da bude efektivni ef drave. Od jurisdikcije medjunarodnih sudova ne uiva imunitet, moe biti odgovoran za zloine protiv mira i ovenosti, za ratne zloine a posebno genocid.

U teoriji postoji spor da li, i do kojih granica, lica koja se nalaze u pratnji efa drave, kada ovaj putuje u inostranstvo, uivaju iste privilegije kao i ef drave. Jedni teoretiari to osporavaju, drugi odobravaju, novije shvatanje je pravilnije i praksa ga potvrdjuje: bilo bi nelogino staviti pratnju efa drave u gori poloaj no to ga imaju redovni diplomatski predstavnici.

3. Kodifikacija diplomatskog prava

Diplomatsko pravo u izvesnom smislu predstavlja proceduralni okvir izgradnje medjunarodnog prava i medjunarodnih odnosa. Ono garantuje efikasnost i bezbednost mainerije putem koje drave vode diplomatiju i bez te mainerije drave ne mogu stvarati pravo bilo putem obiaja ili putem sporazuma o sutinskim pitanjima. Izvori diplomatskog prava su obiaji i ugovori

(sve do osnivanja OUN-a, izvori prava su bili obiaji i sledei ugovori: Beki pravilnik ~Beki kongres (1815): Prema tom pravilniku, tri su klase dimplomatskih predstavnika: ambasadori, poslanici, i otpravnici poslova; Ahenski protokol (1818): izvrena je dopuna Bekog Pravilnika na taj nain to se obrazovala nova klasa, klasa ministra rezidenta, koji se nalazio izmeu poslanika i otpravnika poslova; Havanska konvencija (1928): redovni i vanredni diplomatski predstavnici).

Nakon osnivanja OUN postavilo se pitanje kodifikacije. Kao prioritetne iz ove oblasti donete su: Konvencija o privilegijama i imunitetima UN 1946. i Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija 1947. Komisija za meunarodno pravo je uzela za prioritet kodifikaciju diplomatskih odnosa i imuniteta, i izradila tri konvencije: o regularnoj diplomatiji, leteoj diplomatiji, i diplomatiji u okviru meunarodnih organizacija (1957). Generalna skuptina OUN je naloila da se 1961. sazove u Beu meunarodna konferencija sa ciljem da se putem konvencija izvri kodifikacija pravila o diplomatskim odnosima i imunitetima. Na Bekoj konferenciji (1961) usvojena je konvencija. Izrazita stabilnost diplomatskog prava nalazi osnov u dugom procesu nastanka normi, naelu reciprociteta kao efikasne mere izvrenja obaveza kao i u nainu kodifikacije i progresivnog razvoja. Beka konvencija ima sveobuhvatan pristup diplomatskom pravu a njen doprinos progresivnom razvoju se ogleda u: lanu 22 - nepovredivost prostorija misije i lan 27 - zatita svih oblika diplomatskog optenja. Na konferenciji pored konvencije usvojeni su i: Protokol sa fakultativnim potpisivanjem o sticanju dravljanstva (lanovi misije koji nemaju dravljanstvo drave kod koje se akredituju ne mogu stei dravljanstvo te drave) i Protokol sa fakultativnim potpisivanjem koji se tie obaveznog reavanja sporova pred Meunarodnim sudom pravde. U okviru ove kodifikacije donete su i Konvencije o specijalnim misijama 1969; Konvencija o spreavanju i kanjavanju krivinih dela protiv lica pod meunarodnom zatitom 1973.

Sve do usvajanja Beke konvencije o konzularnim odnosima (1963). nije vrena kodifikacija konzularnog prava. Konvencija regulie niz konzularnih odnosa, njihovih imuniteta i privilegija, i poloaja karijernih i poasnih konzula. Dva bitna odgovora u preambuli: Ubeenje da je cilj navedenih privilegija i imuniteta ne da se daje prednost pojedincima, ve da se obezbedi uspeno izvrenje funkcija diplomatskih misija kao predstavnika drava, potvrujui da se u pitanjima koja nisu bila izriito regulisana odredbama ove konvencije treba i dalje upravljati prema pravilima obiajnog meunarodnog prava.

4. Diplomatske misije - uspostavljanje diplomatskih odnosa, otvaranje diplomatskog predstavnitva, viestrano predstavljanje

Diplomatske misije su organ spoljanjeg predstavljanja drave, subjekti medjunarodnog prava u odnosu na drugu dravu iji je status regulisan pravilima medjunarodnog prava. Uspostavljanje diplomatskih odnosa izmeu drava i odailjanje stranih diplomatskih misija vre se na osnovu obostrane saglasnosti (lan 2. Konvencije o diplomatskim odnosima (1961) - uspostavljanje diplomatskih odnosa izmedju drava i odailjanje stranih diplomatskih misija vri na osnovu obostrane saglasnosti).

Pre upuivanja diplomatskih predstavnika drave moraju jedna drugoj dati odobrenje za otvaranje stalnog diplomatskog predstavnitva. (ef diplomatske misije preuzima svoje funkcije u dravi kod koje je akreditovan momentom podnoenja akreditivnih pisama, ili kako to konstatuje lan 13. Bele konvencije "im notifikuje svoj dolazak i podnese prepis svojih akreditivnih pisama ministru inostranih poslova drave kod koje se akredituje"; Akreditivna pisma sadre ime, titulu diplomatskog predstavnika i apel da mu se olaka rad i pokloni puna vera njegovim izjavama;) (zahtev drave da dozvole rad diplomatskog predstavnika - akreditivno pismo; odobrenje za rad diplomatskog predstavnika - agreman) Odobrenje na osnovu koga se izvesno lice prima za efa misije jedne strane drave zove se agreman. (lanove osoblja diplomatske misije takodje akredituje, tj. daje agreman ministar inostranih poslova, ali Beka konvencija (lan 7.) zahteva agreman ili saglasnost drave prijema i za imenovanje vojnih, pomorskih i vazduhoplovnih ataea, zbog delikatnosti posla koji obavljaju)

Odbijanje agremana ne mora biti izriito ve i preutno, kada drava ne odgovori u razumnom roku. Agreman se moe odbiti iz razliitih razloga ali se oni mogu svrstati u dve kategorije:

1. nema veze sa predloenom osobom, ve ukazuje na potekoe koje se javljaju izmeu dve drave.

2. razlozi vezani za samu linost (u odreenim zemljama je ena kao ef misije neprihvatljiva; vezano za politike stavove lica koji se eli postaviti u dravu prijema).

~ Drava ne mora da obrazloi zato je agreman odbijen.

Viestruko predstavljanje misija moe se javiti u dva oblika (ef misije moe biti akreditovan kod vie drava, sem ako se zemlje kod koje se akredituje tome ne usprotivi. Pod istim uslovima vie drava mogu akreditovati isto lice u svojstvu efa misije, dakle, oformiti zajedniku diplomatsku misiju, ukoliko su im interesi identini ili vode istovetnu spoljnu politiku (lan 6.)):

1. jedan ef misije u vie drava - da bi ovo bilo mogue to mora biti saopeno u vidu notifikacije i potrebno je da drava prijema ne protestuje (otvara se diplomatska misija pod rukovodstvom otpravnika poslova ad interim u svakoj od drava u kojoj ef misije nema stalno prebivalite)

2. dve ili vie drava akredituju jednog efa misije (Istonokaripske drave, jednu misiju u Londonu: zajedniko korienje prostorija; EU u Abuji, Nigerija)

5. Diplomatske misije - pravo poslanstva, imenovanje lanova misije, sastav misije

Postoji aktivno i pasivno pravo poslanstva. Tj. pravo odailjanja i primanja diplomatskih predstavnika bilo je donedavno rezervisano iskljuivo za drave, posmatrano je kao atribut suvereniteta. Danas, to pravo priznato je i medjunarodnim organizacijama. Veliki broj teoretiara posmatralo je ovo pravo kao jedno od osnovnih prava drava koje drave stiu samim inom svog postojanja i koji ne zavisi od saglasnosti druge strane. Na diplomatskoj konferenciji u Beu (1961) pojedine delegacije zastupale su stav da u uslovima tesne meuzavisnosti drava, aktivno i pasivno pravo poslanstva ne bi trebalo da zavisi od pristanka druge strane nego da nuno mora biti postavljeno kao opte pravilo medjunarodnog prava. Konvencija o diplomatskim odnosima nije usvojila ovaj stav, u njoj izriito stoji da je potrebna saglasnost druge strane radi uspostavljanja diplomatskih odnosa (lan 2. Konvencije o diplomatskim odnosima (1961) - uspostavljanje diplomatskih odnosa izmedju drava i odailjanje stranih diplomatskih misija vri na osnovu obostrane saglasnosti).

Drava koja akredituje lanove misije vodi se naelom slobode izbora pri imenovanju. to se tie vojnih, pomorskih ili vazduhoplovnih ataea, drava kod koje se akredituje moe zahtevati da joj se njihova imena saopte unapred radi saglasnosti (kao i za diplomatske predstavnike, efove misija, tako je i za ataee neophodno akreditaciono pismo, odnosno agreman ministra inostranih poslova drave kod koje se akredituje).

lanovi diplomatske misije moraju imati u naelu dravljanstvo drave koja akredituje. Mogu se birati meu dravljanima drave kod koje se akredituje samo uz saglasnost te drave, koja moe u svako doba povui tu saglasnost. Drava kod koje se akredituje moe sebi pridrati isto pravo i u pogledu dravljana neke tree drave koji nisu dravljani i drave koja akredituje. Obaveza drave odailjanja da obezbedi agreman za lice koje planira da imenuje.

U zatitu interesa drave prijema spada: pravo da uskrati agreman, pravo da proglasi efa misije ili bilo kog lana diplomatskog osoblja za personu non grata ili neprihvatljivom. Obaveza je drave odailjanja da osobi koja je proglaena neprihvatljivom opozove ili okona funkcije, u suprotnom - zemlja prijema ima pravo da odbije da prizna toj osobi svojstvo lana misije.

Ako ne postoji izriiti sporazum o broju osoblja misije, drava kod koje se akredituje moe zahtevati da se taj broj kree u granicama onoga to ona smatra razumnim i moralnim.

Stalne diplomatske misije imaju svoj aparat tj. diplomatsko osoblje u koje ulaze savetnici, sekretari, ataei za pojedine sektore. Sem toga, diplomatskim misijama pridodat je i izvestan broj tehnikog, administrativnog osoblja i pomonog osoblja. Diplomatski predstavnici akreditovani u jednoj zemlji ine diplomatski kor na ijem se elu nalazi najstariji lan po rangu - doajen (Doajen je najstari lan po rangu, nema neke posebne privilegije i imunitete, on predvodi diplomatski kor).

6. Diplomatske misije - preuzimanje i prestanak funkcija efova diplomatske misije, klase i rang efova diplomatskih misija

Smatra se da je ef misije preuzeo svoje funkcije u dravi kod koje se akredituje im podnese akreditovana pisma ili im notifikuje svoj dolazak i podnese prepis svojih akreditovanih pisama ministarstvu inostranih poslova drave kod koje se akredituje ili nekom drugom ministarstvu (lan 13. Beke konvencije).

efovi misije dele se na tri klase i to (prema Bekoj konvenciji iz 1961.godine):

1. ambasadore ili nuncije akreditovane kod efova drava i druge efove misija odgovarajueg ranga,

2. poslanike, ministre ili internuncije akreditovane kod efova drava,

3. otpravnike poslova akreditovane kod ministarstva inostranih poslova.

~ mogu biti stalni, kada ih njihova zemlja imenuje kao efove misije, ne elei da podigne predstavnitvo na vii nivo

~ privremeni - ad internim - kada ih imenuje ef misije kao zamenika za vreme odsustva ili bolesti.

~ Nikakva razlika ne moe se praviti izmeu efova misije na osnovu njihove klase, sem u pogledu prezesnse i etikecije.

~ Drave obino daju rang svojim diplomatskim predstavnicima u drugoj dravi na bazi reciprociteta.

Drava moe u svako doba i prema svom nahoenju i potrebama da opozove diplomatskog predstavnika; u tom sluaju diplomatski predstavnik predaje opozivno pismo efu drave kod koga je akreditovan. Zahtev za povlaenje moe potei i od drave u kojoj je dipl predstavnik akreditovan - persona non grata. (status persona non grata moe uslediti ukoliko diplomatski predstavnik izvri krivino delo ili se mea u unutranje stvari jedne drave, ili ukoliko uvredi efa drave, narod itd.) (u sluaju ratnog stanja, mora se omoguiti celokupnom osoblju predstavnitva nesmetan povratak u zemlju; sve do prelaska grance diplomatski predstavnici uivaju privilegije i imunitet.)

Diplomatska misija moe da prestane:

1. smru,

2. opozivom diplomatskog predstavnika,

3. zahtevom za povlaenje od strane drave kod koje je akreditovan,

4. ostavkom na slubeniki poloaj,

5. prekidom diplomatskih odnosa,

6. nestankom jedne drave.

7. Diplomatske misije - funkcije diplomatskih misija, privilegije i imuniteti misije

Funkcije diplomatske misije se sastoje naroito u:

1. predstavljanju drave koja akredituje kod drave kod koje se akredituje,

2. zatiti u dravi kod koje se akredituje interesa drave koja akredituje i njenih dravljana u granicama koje dozvoljava medjunarodno pravo,

3. pregovaranju s vladom kod drave kod koje se akredituje,

4. obavetenje svim dozvoljenim sredstvima o uslovima i razvoju dogadjaja u dravi kod koje se akredituje i podnoenju izvetaja vladi drave koja akredituje,

5. unapredjenje prijateljskih odnosa i razvoj privrednih, kulturnih i naunih odnosa izmedju zemalja,

6. izuzetno, konzularne funkcije.

(imunitas - oslobodjenje od javnih obaveza; u diplomatskom pravu pod pojmom imuniteta podrazumeva se oslobodjenje od jurisdikcije teritorijalne drave; pod privilegijama podrazumevaju se razne povlastice, pre svega fiskalne; sve privilegije mogu se izvesti iz imuniteta) U savremenoj doktrini i praksi osnov privilegija i imuniteta objanjava se posredstvom funkcije diplomatske misije i njenog predstavnikog karaktera. Beka konvencija konstatuje da je cilj privilegija i imuniteta ne da se daje prednost pojedincima ve da se obezbedi uspeno izvravanje funkcija diplomatske misije, kao predstavnika drave (stav 4, Uvoda).

Prostorije misije su nepovredive, organima drave je dozvoljeno da u njih uu samo uz odobrenje efa misije. Organi drave treba da preduzmu sve mere kako bi spreili nasilan ulazak u prostorije misije, njihovo oteenje, naruavanje mira i dostojanstva misije (lanu 22 - nepovredivost prostorija misije i lan 27 - zatita svih oblika diplomatskog optenja) (pored prostorija misije, privatne prostorije efa misije su takodje nepovredive; organi drave mogu intervenisati u zgradi ambasade ili rezidencije jedino ukoliko su izriito pozvani od strane predstavnika ambasade; izuzetak od tog pravila predstavljaju izvesni neodloni sluajevi, kao to je na primer poar zgrade ili elementarne nepogode; prostorije misije ne mogu biti upotrebljene u ciljeve koji nisu u skladu sa diplomatskim funkcijama - lan 41. stav 3; stalne diplomatske misije kao i njihovi efovi imaju pravo da istaknu zastavu i grb svoje zemlje na prostorijama misije, na rezidenciji efa misije, kao i na prevoznim sredstvima efa misije).

Arhivi i dokumenti misije nepovredivi su u svako doba i ma gde se nalazili (arhiva i dokumenti ne mogu biti podvrgnuti proveri; diplomatskom predstavniku mora se obezbediti potpuno slobodno optenje sa svojom dravom). Slubena prepiska misije je nepovrediva, diplomatska valiza ne sme biti otvorena ni zadrana (treba da ima spoljne oznake diplomatske prirode).

8. Diplomatske misije - privilegije i imuntiteti lanova diplomatske misije

Linost diplomatskog agenta je neprikosnovena. On ne moe biti podvrgnut nikakvoj vrsti hapenja ili pritvora (uiva najviu i najefikasniju zatitu, ne mogu biti hapeni niti pritvarani; u nekim zemljama prema zakonu, svako ko povredi linost ili dostojanstvo diplomatskog predstavnika, moe biti uhapen i pritvoren na odredjenu zatvorsku kaznu; neprikosnovenost linosti i imunitet ne znai priznanje prava na neogranienu slobodu; diplomatski predstavnik duan je da potuje zakone zemlje, da se ne mea u unutrnje stvari, niti da pomae bilo koju politiku stranku)

Privatan stan diplomatskog agenta uiva istu nepovredivost i zatitu kao i prostorije misije. Njegovi dokumenti, imovina i prepiska takoe uivaju nepovredivost.

Diplomatski agent uiva imunitet od krivinog sudstva drave kod koje se akredituje. Uiva i imunitet pd graanskog i upravnog sudstva osim u odrenim sluajevima (gradjanski sporovi - lan 31. Beke konvencije: npr. privatne nepokretnosti, tuba koja se tie naslea ili stvarna tuba koja se tie privatne nepokretnosti na teritoriji drave koj koje se akredituje), nije obavezan da svedoi (mogu biti izvedeni pred sud samo od strane njihove sopstvene zemlje). Predvia se mogunost odricanja od sudskog imuniteta od strane drave koja akredituje ali to odricanje mora biti izriito (lan 32, Beke konvencije).

Diplomatski agent osloboen je svih poreza i taksa, linih ili stvarnih, dravnih, regionalnih ili komunalnih sa odreenim izuzecima (porez i taksa na nepokretnu privatnu imovinu).

Diplomatski predstavnik uiva i druge sitnije privilegije koje se zasnivaju na kurtoaziji, kao na primer pravo lova, pravo prvenstva u prolazu kola i sl.

Diplomatske privilegije i imuniteti odnose se na efa misije, diplomatsko osoblje i lanove njihovih uih porodica. Administrativnom i tehnikom osoblju, licima koja nemaju diplomatski status, Beka konvencija priznaje manji obim imuniteta i privilegija, ali pod uslovom da nisu dravljani drave prijema. Diplomatskim privilegijama i imunitetima moe se koristiti odmah po stupanju na teritoriju drave kod koje se akredituje. Diplomatski predstavnici mogu koristiti privilegije i imunitete odmah po stupanju na teritoriju drave kod koje se akredituje.

9. Konzularne misije - uspostavljanje konzularnih odnosa, otvaranje konzulata, konzularne funkcije, odnos diplomatskih i konzularnih funkcija

Konzularne misije su spoljanji organi za predstavljanje drave u medjunarodnim odnosima ija se nadlenost ograniava na podruje koje bi se uslovno moglo nazvati nepolitiko, kao to je npr. ekonomsko, kulturno, prosvetno, administrativno i sl., za razliku od diplomatskih misija u iju nadlenost spada predstavljanje drave u sveukupnosti njenih odnosa kao subjekta medjunarodnog prava.

Uspostavljanje konzularnih odnosa vri se na bazi sporazuma izmeu zainteresovanih drava, potrebna je saglasnost drave kao i u sluaju diplomatskih misija. Postavljanje konzula, utvrivanje uslova i postupka je strogo unutranja stvar svake drave.

Otvaranje konzularne misije se ostvaruje zakljuivanjem bilateralnog ugovora u kome se odreuje konzularno podruje (da li jedna drava ima jednu ili vie konzularnih misija). Sedite odreuje drava odailjanja, a odobrava drava prijema. Po odobrenju, mogu se uspostaviti konzularne kancelarije.

Funkcije konzularne misije klasifikuju se:

- U odnosu na organe drave prijema

- U odnosu na dravljane drave imenovanja (dominantna funkcija)

- U odnosu na strance - vize, putna dokumenta, druga dokumenta, zakljuenje braka...

Teritorijalno funkcije konzula su ograniene na odreeno konzularno podruje koje se utvruje sporazumno izmeu drave prijema i drave imenovanja. Konzul po pravilu opti samo sa lokalnim vlastima svog teritorijalnog podruja, a izuzetno moe optiti i sa centralnim, ukoliko u zemlji ne postoji diplomatsko predstavnitvo ili ukoliko to izriito dozvoljava konzularna konvencija ili drugi sporazum zakljuen izmeu dveju drava.

Ratione materiae konzularne funkcije:

1) zatiti prava i interesa drave imenovanja i njenih dravljana fizikih i pravnih lica,

2) unapredjenju i prouavanju mogunosti razvoja ekonomskih, trgovinskih, kulturnih i naunih odnosa izmedju dveju zemalja,

3) ukazivanju pomoi brodovima koji poseduju nacionalnost drave imenovanja i avionima registrovanim u toj dravi, kao i njihovoj posadi,

4) vrenja odredjenih administrativnih poslova kao to je vodjenje matinih knjiga, izdavanje i produavanje pasoa i putnih isprava dravljanima svoje drave, i viza strancima koji ele da putuju u zemlju imenovanja,

5) pruanju pomoi dravljanima, fizikim i pravnim licima u pogledu naseljavanja na teritoriji drave prijem, zastupanju pred sudovima ili drugim organima drave prijema.

funkcije prema Konvneciji (1963):

lan 36. b) lica liena slobode

Ako zainteresovano lice to zahteva, nadlene vlasti drave prijema obavestie, bez odlaganja, konzulat drave odailjanja kada je, u granicama konzularnog podruja uhapen, stavljen u zatvor ili pritvor ili zadran na ma koji drugi nain dravljanin te drave.,

Pravo konzularnog funkcionera da poseti dravljanina protiv koji je lien slobode, da sa njim razgovara, dopisuje se i da mu pomogne u zastupanju; pravo na posetu licima na izdravanju kazne.

lan 37.

Obavetavanje u sluaju smrti, tutorstva ili starateljstva, brodoloma ili vazdunog udesa,

Ostvarivanje prava iz rada, socijalno osiguranje, upis u matine knjige roenih i umrlih, voenje knjige dravljanstva, zakljuivanje braka,

Pasoka sluba,

Uverenja i potvrde,

Pomo brodovima i vazduhoplovima registrovanim u dravi odailjanja,

Izuzetno, konzularnim misijama mogu biti poverene i diplomatske funkcije pod ulovom da:

Drava odailjanja nema diplomatsko predstavnitvo,

Ne zastupa je ni jedna drava,

Drava prijema sa tim saglasna,

Ne utie na konzularni status,

U odnosu na organe drave prijema.

Zatita interesa drave, razvijanje

Podsticanje razvoja odnosa

Obavetavanje

Optenje sa:

Lokalnim organima konzularnog podruja,

Centralnim organima ako to doputa legislativa zemlje prijema ili medjunarodni sporazumi.

Odnos diplomatskih i konzularnih funkcija.

Stroga podela izmeu diplomatskih predstavnika i konzula vue svoje poreklo iz vremena kada je politika aktivnost drave bila strogo odvojena od ekonomske aktivnosti. Odnos izmeu diplomatskih predstavnika i drave = odnos dvaju suvereniteta, dok je odnos izmeu konzula i mesnih vlasti u prolosti imao karakter poslovnih odnosa. To je uslovilo da konzulima nije priznat onaj obim imuniteta i privilegija koji je priznat diplomatskim predstavnicima. Mogue je poveravanje konzularnih poslova diplomatskim predstavnicima, regulie se na bazi reciprociteta.

10. Konzularne misije - povlastice i imuntiteti lanova konzularne misije

Beka konvencija o konzularnim odnosima (1963) regulie poloaj konzula ali drave i dalje pribegavaju zakljuivanju konzularnih konvencija.

Olakice, privilegije i imuniteti grupisani su u 3 grupe:

a) one koje se odnose na sam konzulat

Analogno imunitetima i privilegijama diplomatske

Pravo na isticanje zastave i grba

Obaveza drave prijema da pomogne u pribavljanju prostorija;

Fiskalno osloboenje konzularnih prostorija;

Sloboda kretanja,

Sloboda optenja sa dravom odailjanja

Nepovredivost konzularne arhive

Prostorije konzulata

Drava prijema preduzima sve potrebne mere za zatitu konzularnih prostorija i spreavanje da se u njih silom prodre ili da budu oteene i da bude naruen mir konzulata ili umanjeno njegovo dostojanstvo.

b) one koje se odnose na karijerne konzule i druge lanove konzulata

Ova grupa privilegija neto je ua od one koju uivaju diplomatski predstavnici. Konzularni funkcioneri uivaju sudski imunitet za dela izvrena u obavljanju konzularnih funkcija to znai da se ne mogu pozvati na imunitet za dela poinjena van slubene dunosti. Konzuli ne mogu biti uhapeni niti stavljeni u pritvor sem u sluaju tekog krivinog dela i to na odluku nadlene sudske vlasti. U sluaju otvaranja krivinog postupka ili hapenja, drava prijema je duna da obavesti dravu imenovanja. lanovi konzulata mogu biti pozvani da svedoe u sudskom i upravnom postupku, sem u sluaju kada su u pitanju injenice koje se odnose na vrenje njihovih funkcija. Konzularni funkcioneri i lanoci njihovih porodica, osloboeni su svih poreza i taksi, sem u odnosu na privatnu imovinu koju poseduju na teritoriji drave prijema ili naslednih i prenosnih taksa.

c) one koje se odnose na poasne konzule i na konzulate kojima oni rukovode

Poasni konzuli uivaju znatno ui obim prava i povlastica.

Imunitet samo za dela izvrena u obavljenju konzularnih funkcija

Osloboeni od svedoenja i pokazivanja prepiske i dokumenata ako je re o delima izvrenim u

obavljanju funkcije

Osloboeni linih davanja i javne slube

Osloboeni poreza i taksa za naknade i platu koje prima od drave imenovanja

lanovi porodice ne uivaju privilegije i imunitete

11. Konzularne misije - imenovanje, prihvatanje i prestanak funkcija lanova konzulata, vrste i klase efova konzulata

Uspostavljanje konzularnih odnosa vri se na bazi sporazuma izmeu zainteresovanih drava, potrebna je saglasnost drave kao i u sluaju diplomatskih misija. Postavljanje konzula, utvrivanje uslova i postupka je strogo unutranja stvar svake drave.

Drava imenovanja snabdeva konzula patentnim pismom u kome se iznose lini podaci o konzulu, njegov rang i konzularno podruje. Patentno pismo razlikuje se od akreditivnog pisma, pre svega po tome to je ovo poslednje upueno lino na efa drave, a patentno nosi bezlian naziv. Patentno pismo se predaje redovnim diplomatskim putem, tj predaju ga diplomatski predstavnici vladi drave na ijoj teritoriji ef konzulata treba da vri svoje funkcije.

Drava prijema odobrava vrenje funkcija efu konzulata izdavanjem egzekvature tj. formalnog akta kojim se priznaje zvanino svojstvo konzulu i garantuju mu se odreene prerogative. Egzekvaturu izdaje i potpisuje ef drave ili ministar inostranih poslova u ime vlade. Tek od izdavanja egzekvature konzul moe optiti sa vlastima odnosne zemlje i obavljati svoje funkcije. Drava ima pravo da odbije egzekvaturu i isto tako da je naknadno povue, te da na taj nain uskrati gostoprimstvo konzulu. Drava prijema moe proglasiti konzula ili bilo kog drugog konzularnog funkcionera za persona non grata.

Konzularna misija moe da prestane:

1. povlaenjem konzula od strane drave prijema

2. povlaenjem egzekvature ili saoptenjem drave prijema da se lice u pitanju ne smatra vie lanom konzularnog kora

3. prekidom konzularnih odnosa

4. ostavkom na slubu

5. smru konzula

6. nestankom drave

U sluaju prekida konzularnih odnosa drava prijema je duna da obezbedi punu zatitu konzularnih prostorija, arhive i imovine konzulata. Ili drava imenovanja moe poveriti uvanje istih treoj dravi.

Konzuli se dele na konzule po zvanju i poasne konzule. Konzuli po zvanju su stalni dravni slubenici, podvrgnuti pod disciplinu odnosne drave i za svoj rad primaju odreenu platu to kod poasnih konzula nije sluaj. Za poasne konzule biiraju se obino ugledne linosti, slobodnih profesija iz redova dravljana drave prijema. U naelu, status i jednih i drugih je isti meutim, u praksi su funkcije poasnih konzula znatno ue nego kod konzula po zvanju.

Klase karijernih (po zvanju) konzula:

1. Generalni konzul ef drave;

2. Konzul ministar inostranih poslova;

3. Vicekonzul

4. Konzularni agent

5. Ad interim - eran

Najstariji po rangu u konzulatu je doajen konzularnog kora ili dekan konzularnog kora.

26. Mirno reavanje sporova - pojam i klasifikacija

Sukobljeni interesi meunarodnih subjekata izazivaju meunarodne sporove i mogu da dovedu do sukoba. Medjunarodno pravo raspolae sredstvima za reavanje sporova mirnim putem, za obezbeenje mira, kao i pravilima kojima se reguliu meunarodni sukobi. U teoriji medjunarodnog prava uobiajena je podela meunarodnih sporova na pravne i politike. Postojee definicije znaajno se razlikuju kako u pogledu stepena optosti (apstraktne i enumerativne), tako i po kriterijumu za ocenu jedne ili druge vrste sporova (objektivne i subjektivne).

Apstraktne definicije predviaju izvesne opte elemente po kojima se pravni sporovi razlikuju od politikih. Pravnim sporovima smatraju se svi sporovi u kojima strane reciprono osporavaju izvesno pravo, a sporovi u kojima nije re o nepriznavanju jednog prava predstavljaju politike sporove. Za enumerativne definicije karakteristino je da sadre manje ili vie iscrpnu listu sporova odreene vrste. Jedan od lanova Pakta Drutva naroda predvia da se sporovima koji mogu biti reavani arbitraom ili sudskom odlukom smatraju oni sporovi koji se odnose na tumaenje nekog ugovora, na svako pitanje medjunarodnog prava, na postojanje svake injenice koja bi, ako se utvrdi da zaista postoji, predstavljala povredu jedne meunarodne obaveze i na prirodu i veliinu dune naknade zbog takve povrede. Na ovaj nain se odreuje pojam pravnog spora, dok se politiki spor definie negativno, tj. kao spor koji se ne odnosi na pitanja koja ine predmet pravnih sporova.

Pravni sporovi mogu biti objektivno i subjektivno definisani. Prema objektivnom kriterijumu kao pravni smatraju se sporovi koji se reavaju primenom pravila medjunarog prava, odnosno oni koji su zasnovani na postojeem pravu. Politiki sporovi tiu se izmene postojeeg prava i u njihovoj osnovi nalaze se sukobljeni interesi. Na osnovu subjektivnog kriterijuma kao pravni mogu se oznaiti sporovi koje su strane spremne da reavaju primenom pravnih pravila, dok politike sporove one ele da ree na osnovu odnosa snaga izvan vaeeg medjunarodnog prava.

Autori su veinom sloni da je teko razlikovati pravne i politike sporove. Svaki politiki spor ima svoju pravnu stranu, kao to svaki pravni spor ima svoju politiku sutinu.

Meunarodni sud pravde u Hagu reava pravne sporove, SB OUN je zaduen za politike sporove. Pored toga postoje i sredstva kao to su pregovori, posredovanje, anketa, mirenje i arbitraa, kojima se mogu reavati sporovi i jedne i druge vrste. U svakom sluaju u domen medjunarodnog prava dolaze i pravni i politiki sporovi.

27. Diplomatska sredstva mirnog reavanja sporova - neposredni diplomatski pregovori, dobre usluge i posredovanje

Pregovori su prvo i veoma znaajno sredstvo za mirno reavanje meunarodnih sporova. Pregovori obino otpoinju, saoptavanjem ili izjavom u kojoj sporna strana izlae svoj stav, odnosno svoj sluaj. Spor se moe okonati jo i u ovom poetnom stadijumu pregovora, tj. prilikom prihvatanja saoptenja, odnosno prve razmene izjava. Reavanje spora moe se nastaviti daljom razmenom izjava, ukoliko strane oekuju da tim putem mogu da dou do eljenog rezultata. Mogu stranke takoe, ubrzo, ili posle viestruke razmene izjava, pristupiti organizovanju jednog ili vie diplomatskih sastanaka. Stranke koje prihvataju pregovore ni nata se ne obavezuju. Prihvatanje pregovora kao sredstva za mirno reavanje sporova jedino obavezuje stranke da pregovore zaponu.

Posredovanje predstavlja pomo strankama u sporu, u obliku saveta od tree drave, grupe drava ili izvesne linosti sa meunarodnim ugledom, a u cilju mirnog reenja meunarodnog spora. Posredovanje moe biti traeno, a moe biti i ponueno. Stariji pisci meunarodnog prava uoavaju razliku izmeu posredovanja i dobrih usluga. Dobre usluge su se smatrale skupom raznih koraka treih drava u cilju omoguavanja pregovora izmeu spornih strana, dok bi se posredovanje sastojalo u neposrednom voenju pregovora na bazi posrednikih predloga. Ova razlika je u praksi nestala i danas se pod posredovanjem smatraju i dobre usluge.

Posredovanje moe da se sastoji u prenoenju zahteva i odgovora, ali ne moe da pree savetodavni karakter. Posredovanje se moe predvideti i kao dunost na osnovu meunarodnog ugovora. Haka konvencija o mirnom reavanju meunarodnih sporova (1899) utvruje posredovanje kao pravo drava koje se nalaze van spora, da ponude svoje dobre usluge, odnosno posredovanje, i da se njihovo vrenje ne smatra neprijateljskim aktom. Drutvo naroda je razradilo sistem posredovanja na taj nain to je ova meunarodna organizacija stavljena u posredniku slubu u sluaju meunarodnog spora. Prema Povelji OUN, SB je nadlean da ponudi i da zatrai posredovanje u meunarodnom sporu. Posredniku ulogu moe da ima i generalni sekretar UN.

28. Diplomatska sredstva mirnog reavanja sporova - anketne komisije, mirenje

Meunarodna anketna komisija je takvo telo koje ima zadatak da nepristrasno utvrdi injenino stanje na kome poiva meunarodni spor i da o njemu spornim stranama podnese izvetaj. Utvrivanje injenica moe biti povereno i nekoj linosti koja uiva ugled obe strane. Komisija se obrazuje na osnovu sporazuma strana u sporu. Sporne strane mogu da pri komisiji postavljaju svoje predstavnike i advokate; one odreuju i detalje postupka. Nakon obaveljenog postupka sastavlja se izvetaj koji potpisuju svi lanovi komisije, a zatim se on ita na njenom javnom zasedanju, uz predstavnike i advokate spornih strana. Izvetaj komisije ih ne obavezuje, ve im slui kao osnov za dalje pregovore, odnosno reavanje spora. Haka konvencija za reavanje meunarodnih sporova mirnim putem iz 1899. i II Haka konvencija 1907. godine sadrale su odredbe o anketnim komisijama. U mnogim ugovorima danas se predvia primena anketnih komisija.

Incident na Severnom moru 1904. godine, sa engleskim ribarskim brodovima na koje je bila otvorena vatra od strane baltike flote.Na osnovu utvrenih injenica meunarodne anketne komisije sastavljene od pet viih oficira mornarice Engleske, Rusije, SAD, Francuske, Austrije. Rusija je platila odtetu rtvama incidenta.

Mirenje je postupak u kome strane iznose svoj spor na reavanje ili izabranom licu, sa zadatkom da se on razmotri, i sa injenicne i sa pravne strane. Komisija ili zabrana linost podnosi izvetaj sa predlozima za reenje spora. Pravilo je da se strane unapred ne obavezuju na usvajanje predloenih reenja. Istorijski gledano ovo sredstvo je proizalo iz prakse medjunarodnih anketnih komisija. Mirenje je bilo naroito u praksi izmedju dva svetska rata. Ono je ve nalo svoje mesto u Paktu Drutva naroda, prema kome su ulogu mirenja vrili njegovi organi. Razlika izmedju mirenja i anketnih komisija se sastoji u tome to anketne komisije utvrdjuju samo injenicno stanje, a mirenje je postupak u kome se razmatra i njegova faktika i pravna strana. Treba takodje razlikovati i mirenje od posredovanja. Pri posredovanju, imamo po pravilu, tree drzave koje uestvuju u reavanju spora svojim uslugama i savetima. Pravilo je da se mirenje vri putem komisija sastavljenih od vie lica.

29. Diplomatska sredstva mirnog reavanja sporova - postupak pred Ujedinjenim nacijama

Dravama se apsolutno zabranjuje upotreba sile u pogledu zatite ili ostvarenja nekog svog interesa, izuzev u slucaju samoodbrane, ali i tada, u skladu sa postojeim propisima. Povelja izriito nalae stranama u sporu da moraju da potrae reenja putem pregovora, posredovanja, mirenja, arbitrae ili na neki drugi miran nacin, pogodan za njih. To je obaveza za lanove OUN. SB je ovlaen da moe pozvati strane u sporu da ga ree na jedan od pomenutih nacina. Ukoliko strane u sporu ne mogu da ree spor na jedan od pomenutih naina, one e ga izneti pred SB ili Generalnu skupstinu. SB je ovlaen da u svakom stadijumu spora preporui odgovarajue postupke ili naine u cilju reenja spora. Tom prilikom on je duan da vodi rauna o svim postupcima za reavanje spora koji su strane ve usvojile. U Povelji se podstie SB da upuuje stranke da svoje medjunarodne sporove iznose pred Medjunarodni sud pravde. Ukoliko se ne bi postiglo mirno reenje spora bez intervencije OUN, onda su strane u sporu dune da ga iznesu pred nadlene organe Organizacije. Drzave treba da iznose one sporove pred UN, ije bi nereavanje moglo da dovede do ugroavanja medjunarodnog mira i bezbednosti.

30. Sudsko reavanje sporova

Sudskom reavanju sporova doprinelo je osnivanje Stalnog suda medjunarodne pravde 1920. godine od strane Drutva naroda, i Generalni akt o mirnom reavanju sporova usvojen u okviru te organizacije 1928. godine. Ovaj kolektivni ugovor trebalo je da poslui dravama kao model za reavanje sporova sa ciljem da se svaki spor u krajnjem sluaju moe podvri arbitrai. Po pravnoj prirodi to je akt supsidijarnog karaktera koji se primenjuje samo ako se strane ne sporazumeju da spor rese na drugi nain. U tom sluaju one mogu koristiti tri razliita postupka:

1. prethodno mirenje koje je obavezno za politike, i fakultativno za pravne sporove,

2. sudski postupak pred Stalnim sudom medjunarodne pravde za sporove pravne prirode,

3. arbitrani sud od 5 lanova za sporove politike prirode. Nakon II s.r. osnovan je Medjunarodni sud pravde koji je zamenio dotadanji Stalni sud medjunarodne pravde, tako da se danas sudsko reavanje sporova vri preko Medjunaronog suda pravde i abritraom.

31. Arbitraa (pojam i klasifikacija)

Arbitraa je reavanje sporova izmedju drava od strane sudija koje su one izabrale i na osnovu potovanja prava. Pribegavanje arbitrai podrazumeva obavezu savesnog izvrenja presude. Ovo je tradicionalna definicija koju sadri Druga haka konvencija o mirnom reavanju sporova od 1907. godine. Osim medjudravnih sporova arbitraom se reavaju sporovi izmedju drava i medjunarodnih organizacija ili izmedju samih organizacija. Pribegavanje arbitrai zasniva se na dobrovoljnom pristanku strana u sporu. Pored toga, volja strana u sporu bitna je prilikom imenovanja arbitara.

Kod arbitrae spor se reava primenom prava. To je ustvari sudjenje na osnovu pozitivnog medjunarodnog prava. Arbitraa ima zadatak da oceni iznete dokaze, utvrdi injenice, i odredi pravo koje se na njih treba primeniti. Arbitrai se moe izuzetno poveriti da spor rei primenom naela pravinosti ili da u nedostatku pravila medjunarodnog prava sama stvori pravna pravila na osnovu kojih treba reiti konkretan spor. Za takvo ovlaenje uvek je potrebna izriita saglasnost strana u sporu. Arbitraa reava spor presudom koja je obavezna za strane. Nadlenost arbitrane strane ponekad ograniavaju na davanje preporuka i miljenja o nainu reavanja spora.

U medjunarodnom pravu ne postoji jednistven tip arbitra koji bi se mogao primeniti na svaki pojedinani sluaj. Medjunarodna praksa stvorila je brojne i raznovrsne oblike arbitranog reavanja sporova. Ipak postoje izvesna zajednika obeleja na osnovu kojih je mogue izdvojiti nekoliko osnovnih vrsta arbitrae. U doktrini se obino podvlai razlika izmedju prigodne i stalne (prema karakteru trajnosti arbitranog organa), fakultativne i obavezne (prema karakteru donetih presuda i odluka), i inokosne i kolegijalne arbitrae.

Arbitraa moe biti stvorena samo radi reavanja odredjenog spora i tada se ona obrazuje za svaki pojedinani spor. Ovde je re o prigodnoj arbitrai. Njena funkcija organiena je na reavanje konkretnog spora i prestaje donoenjem presude za taj spor. Stalna arbitraa obrazuje se na neodredjeno vreme i radi reavanja neodredjenog broja sporova tipian primer za to je Stalni arbitrani sud sa seditem u Hagu ustanovljen na Prvoj hakoj konferenciji. S obzirom na vreme i nain preuzimanja obaveze da se spor rei putem arbitrae povlai se razlika izmedju fakultativne i obavezne arbitrae. Osnov ove arbitrae nije karakter arbitrae koja je uvek fakultativna. Medjutim, taj pristanak moe se dati za pojedini ve nastali spor, ili pak za sporove koji se jo nisu pojavili. Fakultativna arbitraa odnosi se na sluaj kada su se strane obavezale da odredjeni ve postojei spor iznesu pred arbitrau. Obavezna arbitraa znaci da su se strane, unapred, pre izbijanja spora, obavezale da pribegnu arbitranom reavanju. Prema tome da li je sastavljena od jednog ili vise arbitara razlikuje se inokosna ili kolegijalna arbitraza.

Nastanak moderne arbitrae vezuje se za Ugovor o prijateljstvu, trgovini i plovidbi zakljuen 1794. godine izmedju SAD i Velike Britanije. Ovim ugovorom reavanje sporova bilo je povereno meovitim komisijama u kojima treba videti pretee dananjih arbitranih sudova. Drugi vaan korak u sluaju arbitrae je sluaj Alabama reen u enevi 1872. godine. Spor je nastao povodom tube SAD da je VB za vreme amerikog gradjanskog rata prekrila obaveze neutralne drave dozvolivi da se u njenim lukama grade ratni brodovi za Konfederaciju. Petolana arbitrana komisija je presudila u korist SAD i naloila VB da plati odetu to je ova i uinila. Petolana komisja (arbitrani sud) u ovom sporu su inile veinom sudije iz treih zemalja. Znaajan datum u istoriji arbitrae predstavljale su Hake mirovne konferencije na kojima je izvrena kodifikacija pravila arbitranog postupka 1889. i 1907. godine.

32. Stalni arbitrani sud

Stalni arbitrani sud osnovan je na Prvoj hakoj konferenciji. Uprkos nazivu, to nije stalni sud, ve spisak kandidata za sudije (arbitre) koje imenuju drave ugovornice. Spisak se sastavlja tako to svaka potpisnica Hakih konvencija imenuje najvie 4 linosti priznate strunosti za pitanja medjunarodnog prava i najvieg moralnog ugleda na period od 6 godina (tzv. nacionalne grupe). Kada dodje do spora strane mogu sa ovog spiska izabrati arbitre kojima poveravaju reavanje spora. Stalnost Hakog arbitrazog suda obezbedjuju dva organa: Stalni administrativni savet i Medjunarodni biro. Stalni savet sastavljen je od diplomatskih predstavnika ugovornica akreditovanih u Holandiji i holandskog ministra inostranih poslova koji vri funkciju predsednika. Zadatak Saveta sastoji se u kontroli rada Biroa i reavanja svih pitanja u vezi funkcionisanja Suda. Biro predstavlja pisarnicu Suda. Njegova je dunost da se stara o arhivi, vodi sudsku administraciju, i prikuplja sve podatke o medjunarodnoj arbitrai. Snaan podsticaj irenju arbitrae dalo je i Drutvo naroda. Pored osnivanja Stalnog suda medjunarodne pravde, u okviru ove organizacije usvojen je 1928. Generalni akt o mirnom reavanju sporova. Tim aktom izvrena je kodifikacija pravila u vezi sa arbitraom.

Strane u sporu slobodne su da odrede pravila po kojima e se voditi arbitrani postupak. Ta pravila one mogu precizno utvrditi u samom arbitranom sporazumu ili predvideti primenu odredaba o postupku iz postojeih medjunarodnih konvencija. Ukoliko strane nisu predvidela posebna pravila niti uputile na ve postojee odredbe, arbitrani sud je slobodan da sam propie postupak. Postupak pred arbitraom obino se deli na pismeni i usmeni. Pismena faza je obavezna dok se usmeni postupak sprovodi samo ukoliko je predvidjeno arbitranim sporazumom ili ako sud odlui da je potreban. Pismeni postupak se sastoji iz podnoenja podnesaka, protivpodnesaka, i eventualno odgovora na odgovore. Rokove za podnoenje pismenih podnesaka mogu odrediti same strane u arbitranom sporazumu. Ukoliko to nisu uinile rokove utvrdjuje arbitrani sud. Strane u sporu predstavljaju zastupnici kojima u radu pomau savetnici i advokati. U usmenoj strani postupka strane preko svog zastupnika, savetnika, i advokata izlau svoje zahteve, dopunjavaju ranije podnete dokaze, i odgovaraju na pitanja suda. Usmenom raspravom rukovodi predsednik.

Arbitrana presuda se donosi veinom glasova lanova suda. Potpisuju je predsednik i zapisiniar i ona mora biti obrazloena. Od trenutka objavljivanja presuda postaje obavezna. Njena obavezna snaga zasniva se na predhodno zakljuenom arbitranom sporazumu i optem pravnom naelu pacta sunt servanda. Presuda ima obavezan karakter samo prema spornim stranama i za sluaj koji je reila. Strane su dune da presudu izvre savesno i u potpunosti. Povelja UN predvidja pravo SB da odlui o merama koje bi trebalo preduzeti ukoliko neka strana ne ispuni obavezu na osnovu presude Suda. Arbitrana presuda je konana i protiv nje nema prava albe.

33. Medjunarodni sud pravde - osnivanje, izbor sudija, organizacija Suda

Zamisao o stvaranju stalnog medjunarodnog suda opte nadleznosti prvi put je ostvarena u okviru Drutva naroda. Paktom je bilo predvidjeno osnivanje Stalnog suda medjunarodne pravde. Sud je radio u Hagu od 1922. godine do okupacije Holandije od strane Nemake. Za to vreme izrekao je 31 presudu i dao 27 savetodavnih miljenja. Formalno je rasputen rezolucijom Drutva naroda od 18. aprila 1946. godine. Na Konferenciji u San Francisku odlueno je da se osnuje novi Medjunarodni sud pravde.

Medjunarodni sud pravde (MSP) sastavljen je od 15 nezavisnih sudija. Oni se biraju bez obzira na dravljanstvo medju licima koja u svojim zemljama zauzmu najvia sudska zvanja ili su priznati pravni strunjaci medjunarodnog prava. Radi obezbedjenja pune nezavisnosti u vrenju slube sudije uivaju diplomatske imunitete i privilegije u istoj meri i obimu kao i efovi diplomatskih misija akreditovanih u Hagu. Sudije MSP biraju Generalna Skupstina i SB. Kandidate za izbor predlau nacionalne grupe Stalnog arbitranog suda. Svaka od njih alje spisak od 4 kandidata (najvie dva svoja) Generalnom sekretaru OUN koji listu kandidata dostavlja Generalnoj skuptini i SB. Izabrani su oni kandidati koji dobiju apsolutnu veinu i u GS i SB. Sudije se biraju na 9 godina i mogu biti ponovo birani. Sud se obnavlja svake 3. godine izborom jedne treine, odnosno 5 sudija. Iz reda sudija Sud bira predsednika i potpredsednika na 3 godine. Ista lica mogu biti ponovo birana. Sedite Suda je u Hagu i on zaseda u punom sastavu. Za obrazovanje Suda dovoljan je kvorum od 9 sudija. Sud obrazuje i vea od 5 sudija i dva zamenika za sporove po skraenom postupku, a za neke sporove (o transportu npr. moe se obrazovati vee od 3 sudije).

Pravo da se pojave pred Sudom kao stranke rezervisano je za drave. Stranaku sposobnost nemaju sve drave, ve samo one koje su strane potpisnice Statuta. Posto je Statut sastavni deo Povelje OUN, sve drave lanice OUN su strane Statuta MSP. Sudu se mogu obraati i drave nelanice OUN koje postanu strane Statuta. Drave nelanice OUN koje nisu postale strane Statuta mogu biti parnine strane uz uslove koje odredjuje SB. Pojedinci i medjunarodne organizacije nemaju stranaku sposobnost pred MSP.

34. Medjunarodni sud pravde - nadlenost rationa materiae

Ako kaemo da je rationa materiae nadlenost "krug poslova" koje obavlja Sud, onda moemo rei da je nadlenost Medjunarodnog suda pravde dvostruka:

1. da presudjuje, tj.da reava "sve sporove koje stranke iznesu pred njega, kao i sve sluajeve naroito predvidjene Poveljom UN ili ugovorima i konvencijama na snazi";

2. da daje "savetodavno miljenje o svakom pravnom pitanju na traenje svakog organa ili ustanove ovlaenog Poveljom UN ili u skladu sa njom"

Nadlenost Suda rationa materiae odredjena je funkcionalno, tj. svrhom zadacima i ustrojstvom Suda s jedne strane, i konvencionalno, tj. sporazumom stranaka, s druge strane. Osnovni zadatak Suda je da reava pravne sporove izmedju drava. Sud sporove koji su pred njega izneti reava na bazi primene medjunarodnog prava iji su izvori definisani u lanu 38. Statuta. Sud moe raspravljati i one sporove koji se odnose na pitanja unutranjeg prava ako odgovarajue zadovoljenje nije ostvareno posredstvom sudova u unutranjem pravnom postupku. Po pravilu to su situacije kada neko strano fiziko ili pravno lice bude oteeno radnjama ili propustima organa domae drave.U jurisprudenciji nailazimo i na sluajeve da se Sud uputa u tumaenje pravila unutranjeg prava povodom reenja onih pitanja koja su incidentna ili prethodna u odnosu na pitanja medjunarodnog prava koje je Sud pozvan da reava. Nadlenost Suda da odluuje o predmetu spora obuhvata u sebi i nadlenost da odluuje o pitanju postojanja nekog drugog odnosa od koga ta odluka zavisi. Sud se moe upustiti u ocenu valjanosti formalnog akta kojim zapoinje postupak iako nije zasnova nadlenost u konkretnom sluaju.

Kada je nadlenost Suda zasnovana u predmetu spora podrazumeva se da je u nadlenosti Suda i da reava incidentna pitanja (incidentna nadlenost). Pod ovom nadlenou se shvata donoenje odluke o privremenim merama, intervenciji i prethodnim prigovorima. Incidentna nadlenost se, za razliku od nadlenosti u predmetu spora, zasniva na nekoj objektivnoj injenici kao to je zasnivanje postupka pred Sudom ili presudi, Zbog toga se moe nazvati inhrentnom nadlenou s tim to je sutinski vezana za postojanje nadlenosti u glavnoj stvari.

35. Medjunarodni sud pravde - nadlenost rationa personae i rationae temporis

U sporu pred Sudom samo se drave mogu pojaviti u svojstvu parninih stranaka. Sa stanovita naina na koji se taj formalni uslov konstituie razlikujemo tri grupe drava - potencijalnih parninih stranaka:

1. lanice UN - Povelja predvidja da su sve lanice UN ipso facto lanice Statuta MSP (Statut MSP je sastavni deo Povelje UN);

2. nelanice UN - nisu lanovi Ujedinjenih Nacija, ali jesu potpisnice Statuta MSP (uslovi pod kojima drava . nelanica UN moe postati stranka Statuta Suda odredjuje se u svakom konkretnom sluaju po podnoenju zahteva za pristupanje Statutu. Ti uslovi su definisani rezolucijom GS: (a) u generalnoj obavezi prihvatanja odredbi Statuta, (b) prihvatanje svih obaveza koje lanice UN imaju na osnovu lana 94.Povelje (v) u vezi doprinosa trokovima Suda u iznosu koji GS utvrdjuje s vremena na vreme nakon konsultacija sa zainteresovanom vladom.))

3. nelanice UN, nisu stranke Statuta MSP - mogu se obraati Sudu pod uslovima koje odredjuje SB.

Medjunarodne organizacije ne mogu biti stranke u sporu, ali mogu imati procesnu ulogu ako Sud zatrai informacije ili obavetenja u vezi sporova koji se vode. Procesna uloga medjunarodnih organizacija je naglaenija u postupku davanja savetodavnih miljenja. Tu moemo razlikovati dve situacije:

(a) medjunarodna organizacija ovlaena od GS da trai savetodavno miljenje o pravnim pitanjima koja proizilaze iz njene nadlenosti (ima mogunost da pokrene savetodavni postupak)

(b) kada se medjunarodna organizacija pojavljuje pred Sudom na osnovu obavetenja Suda zato to Sud smatra da je u stanju da prui podatke o relevantnom pravnom pitanju (nastupa kao prijatelj suda - amicus curiae)

Nadlenost Suda ratione temporis je sekundarna, izvedena nadlenost. Ne figurira kao samostalni oblik ve je vezana za nadlenost ratione materiae ili ratione personae.

To se formalno izraava u injenici da se u sporazumu o ustanovljenju nadlenosti Suda obino pojavljuje u obliku rezerve i to tako to se iz nadlenosti Suda iskljuuju sporovi proizali iz injenica ili situacija koje su nastale pre nego to je sporazum o reavanju sporova sudskim putem stupio na snagu (primer: Ugovor izmedju Norveke i Portugalije - odredbe se primenjuju samo na one sporove koji nastanu nakon razmene ratifikacionih instrumenata povodm injenica ili situacija nastalih posle tog datuma). Drugim reima, nadlenost ratione temporis je deo, iseak nadlenosti Suda u materijalnom smislu. Iz toga logiki proizilazi da se u postupku pred Sudom pitanje nadjelnosti suda ratione temporis postavlja tek poto je ustanovljeno da je Sud ratione materiae nadlean da raspravlja konkretan spor. Jer, da bi Sud bio nadlean u vremenskom aspektu, potrebno je da je nadlean u materijalnom smislu, tj. da uopte moe da raspravlja o odredjenoj vrsti spora (ne potuje se uvek u praksi).

U praksi medjunarodnih sudova ratione temporis se ekstenzivno tumai. Ako ne postoje izriite odredbe, onda se odredba o sudskom reavanju sporova tumai u smislu da ne liava Sud nadlenosti u odnosu na sve postojee sporove koji se pred njega iznesu, bez obzira na to da li su ti sporovi proizali iz injenica ili situacija koje su prethodile, ili su delovale stupanjem na snagu ugovora o sudskom reavanju sporova.

36. Medjunarodni sud pravde - postupak (slubeni jezici Suda, nain zapoinjanja postupka, incidentni postupci, sadraj tube)

Postupak reavanja sporova pred Sudom zapoinje ili saoptavanjem posebnog sporazuma o njegovoj nadlenosti ili pismenim zahtevom koji se upuuje sekretaru Suda. Prvi nain postupka primenjuje se u sluaju kada su se strane sporazumele da konkretni spor iznesu pred Sud. Tako zakljueni sporazum (kompromis) svaka od strana ili obe zajedniki saoptavaju Sudu. U postupku koji je na ovaj nacin zapoet ne postoji tuilac i tueni u procesnom smislu rei. Postupak se moe pokrenuti i pismenim zahtevom (tubom) u sluaju kada su se strane unapred obavezale da ce eventualne sporove podneti na reavanje Sudu. Tada strana koja podnosi zahtev ima ulogu tuioca, dok se strana protiv koje je podnet zahtev pojavljuje kao tueni. Postoji mogunost i kontratube.

Parnine strane pred Sudom predstavljaju zastupnici, a njima mogu pomagati savetnici i advokati. Slubeni jezici suda su francuski i engleski. U postupku pred Sudom, pored strana koje su zakljuile kompromis ili tuioca i tuenog u sluaju podnoenja tube, mogu se pojaviti i tree drave (u sluaju da trea drava ima pravni interes koji moe biti ugroen presudom u izvesnom sporu, ili ukoliko se radi o tumaenju viestranog ugovora)

Incidentni ili prethodni postupci - postoje tri vrste incidentnih postupaka:

1. prethodni prigovori (tuena strana moe u roku koji je predvidjen za dostavljanje odgovora na tubu istai prethodne prigovore. Predmet prigovora moe biti dvojak - ili se odnosi na nadlenost Suda ili na neprihvatljivost tube),

2. privremene mere (privremene mere se izdaju na dva naina: (a) na osnovu zahteva za preduzimanje privremenih mera zatite kada se tuitelj javlja kao podnosilac zahteva (b)proprio motu od strane Suda - izdavenje privremenih mera po sopstvenoj inicijativi; razlog izdavanja privremene mere je neposredna opasnost po pravo ili interes koji su predmet spora),

3. intervencije (Statut Suda predvidja dve vrste intervencija: (a) intervencija koja se zasniva na "zahtevu za dozvolu da se umea" i (b) intervencija koja se zasniva na "deklaraciji").

34. Medjunarodni sud pravde - postupak (faze u postupku, pravna snaga presude)

Postupak pred Sudom se deli na pismeni i usmeni. Pismeni postupak sastoji se od dostavljanja Sudu i strankama podnesaka, protivpodnesaka, odgovora na protivpodneske, kao i dokaznih spisa i isprava. Dostave se vre preko Sekretarijata Suda. Tokom pismenog postupka parnine strane mogu isticati prethodne prigovore koji se mogu odnositi na prihvatljivost tube ili nadlenost Suda. Isticanje prigovora ima za posledicu prekid postupka o glavnoj stvari i sprovodjenje posebnog pismenog i usmenog postupka.

Usmeni postupak se sastoji od sudskog sasluanja zastupnika, savetnika, i advokata, i iz izvodjenja dokaza. Raprava je okonana kada zastupnici, savetnici, i advokati zavre svoja izlaganja spornog pitanja. Zavrnu re daju zastupnici stranaka i tom prilikom podnose Sudu konane zakljuke u pismenom obliku.

Raspravu zakljuuje predsednik, a zatim se Sud povlai na veanje. Veanje je tajno. Sve dok Sud ne objavi presudu, stranke imaju mogunost da postupak prekinu na sporazumnoj osnovi ili jednostrano. Postupak reavanja sporova zavrava se objavljivanjem presude. Ona se ita na javnoj sednici. Presuda MSP je konana i obavezna. Obnova postupka moe se traiti samo u slucaju otkrivanja nove cinjenice od odluujueg znaaja koja je pre izricanja presude bila nepoznata Sudu i stranci koja trai obnovu. Presude MSP moraju se izvravati.

Postupak pred veima - lan 26. Statuta MSP predvidja mogunost ustanovljenja jednog ili vie vea sastavljenih od najmanje trojice sudija za reavanje odredjenih vrsta predmeta. U cilju brzog obavljanja poslova Sud sastavlja svake godine vee od petorice sudija koje reava po kratkom postupku kada to stranke zahtevaju. Presuda koje Vee izrekne imaju jednaku snagu kao i presuda koju izrie Sud u punom sastavu.

Postupak za davanje savetodavnog miljenja - Organizacije ili ustanove koje su ovlaene da trae savetodavno miljenje obraaju se Sudu pismenim podneskom koji precizno postavlja pitanje o kome se trai miljenje (u postupku davanja savetodavnog miljenja, nema stranaka u pravom smislu rei)

Minimalni sadraj podneska i protivpodneska je utvrdjen pravilima postupka. Podnesak treba da sadri navodjenje relativnih injenica, pravni osnov i stanovite ili zakljuak. Protivpodnesak treba da sadri: prihvatanje ili osporavanje injenica iznetih u podnesku; bilo koje dodatne injenice ukoliko su neophodne; zapaanja koja se tiu pravnog osnova drutvenog zahteva, pravni osnov navoda u protivpodnesku i stanovite ili zakljuak tuene stranke.

Postupak za davanje savetodavnih miljenja pokree se pismenom podneskom ovlaenog organa ili organizacije. Podnesak mora da sadri tane podatke o pitanju koje predmet zahteva. Uz podnesak se prilau sve isprave koje mogu doprineti razjanjenju pitanja. Po prijemu zahteva Sud sprovodi poseban postupak obavetavanja drava i medjunarodnih organizacija i istovremeno ih poziva da daju svoje pismene i usmene komentare. Sud je prilikom davanja savetodavnih miljenja sprovodio gotovo isti postupak kao kod reavanja sporova. Savetodavni postupak se zavrava davanjem savetodavnog misljenja. Misljenje se ita na javnoj sednici. Savetodavna miljenja mogu se unapred prihvatiti kao obavezna. To je sluaj kada ugovor ili konstitutivni akt organizacije predvidja traenje savetodavnog miljenja, s tim to e izreeno miljenje smatrati obaveznim.

39. Reavanje sporova putem prinude i vrste nasilnih sredstava

Za razliku od Drutva naroda, Ujedinjene nacije su konano odluile, prilikom sastavljanja Povelje u San Francisku 1945. godine, da stvore takav sistem kolektivnih mera u sluaju agresije koji e u datom trenutku efikasno dejstvovati.

U nadlenosti je Saveta Bezbednosti da utvdi da li postoji ugroavanje mira, naruenje mira, ili agresija. On je ovlaen da ini preporuke ili donosi rezolucije o tome kakve e se mere preduzeti da bi se sauvali ili pak ponovo uspostavili, medjunarodni mir i bezbednost. Prethodno ovaj organ mora da pozove zainteresovane strane da se povinuju privremenim merama koje on bude doneo. Savet Bezbednosti, dakle, ne moe odmah da pribegne direktnim prinudnim merama, jer bi one, u izvesnim sluajevima, mogle da zaotre situaciju, to se opet ne sme dozvoliti.

Sledea faza bila bi u preduzimanju mera, koje jo za sobom ne povlae oruanu upotrebu sile, radi izvrenja odluke SB. U Povelji se preciziraju sledee mere: ekonomske sankcije, saobraajna izolacija, kao i prekid diplomatskih odnosa.

Ukoliko se medjutim i ove mere pokau kao nedovoljne, SB je ovlaen da preduzme svaku meru vazduhoplovnim, pomorskim, ili kopnenim snagama koja je nuna radi odranja i uspostavljanja medjunarodnog mira i bezbednosti.

lanovi UN obavezni su da na poziv SB stave na raspolaganje oruane snage, pomo i druge olakice, posebno radi odranja medjunarodnog mira i bezbednosti. Sredstva za oruanu akciju SB moraju biti unapred pripremljena, kako bi Organizacija bila pripremljena na hitno preduzimanje mera. Poveljom je predvidjeno osnivanje Komiteta vojnog taba sa zadatkom da daje savete i ukazuje pomo SB u svim pitanjima koje se tiu vojnih potreba SB. Donoenje odluke SB o upotrebi medjunarodnih oruanih snaga uslovljeno je potvrdnim glasom 5 velikih sila, stalnih clanova SB.

Vrste nasilnih sredstava su:

Retorzija je protivmera kojom se slui jedna drzava da bi nanoenjem tete drugoj ostvarila svoj interes na nain koji jo uvek ne znai povredu pravila medjunarodnog prava. Na primer poveanje uvoznih carina, oporezivanje stranaca odredjene drave itd. No ipak to je sredstvo koje moe da izazove zategnutost u odnosima izmedju drava.

Represalija je nasilna protivmera kojom se slui jedna drava da bi nanoenjem tete drugoj dravi zatitila ili ostvarila svoj interes na nain koji predvidja povredu tudjeg prava. Na primer, hapenje nevinog stranog dravljanina kao protivmera prema njegovoj drzavi. Povelja UN ne dozvoljava dravama primenu represalija, ni u cilju zatite, ni u cilju ostvarenja svog interesa. Represalije su do 1945. godine bile dozvoljena ustanova u medjunarodnom pravu. Represalije se ne zasnivaju ni na kakvom pravu i nisu rezultat vrenja nekog prava. Drava koja pribegava represalijama je istovremeno i sudija i stranka u sporu. Takvo stanje je pravno neodrivo. U sistemu kolektivne bezbednosti UN, utvrdjenom u Povelji, zabranjene su represalije i kao oblik samopomoi. Postoji u danasnjoj teoriji medjunaronog prava shvatanje da su represalije jo uvek opravdane ako se primenjuju radi zatite interesa jedne drave, pod uslovom da one moraju prestati ako se taj cilj postigne. A u ratno doba, po ovom shvatanju, one se takodje mogu primeniti ukoliko ne kre zakone ovenosti. Represalije kao institut jos uvek se nalaze u medjunarodnom ratnom pravu.

Rat - je odbrana interesa ili njihovo nasilno ostvarivanje od strane jedne ili vie drava putem svojih oruanih snaga. To je faktiko stanje u odnosima izmedju drava u kojem se upotrebljavaju sredstva sile. Namera ratovanja moe biti ispoljena u formi objave rata, ultimatuma - koji se pretvara u objavu rata ukoliko se postavljeni zahtev ne usvoji u direktnom i indirektnom otpoinjanju neprijateljstava. Do I S.R. smatralo se da svaka suverena drava raspolaze legitimnim pravom na vodjenje rata. Danas se rat Poveljom OUN izricito zabranjuje.

40. Zabrana pretnje i upotrebe sile (Ogranienje i zabrana rata)

Sutina ratnog prava svodi se na ogranienja koja su kompromis izmedju naela vojne potrebe i zahteva ovecnosti. U tom smislu ona se pojavlju kao negacija ideje totalnog rata. Stvarana kroz praksu drava i nepisano pravo, ogranienja u ratu danas su najvecim delom kodifikovana. Po svom karakteru i znaaju mogu biti opta i posebna: prva predstavljaju osnovna naela ratnog prava, dok se kod drugih radi o pojedinanim zabranama u ratu. U medjunarodnom ratnom i humanitarnom pravu postoji nekoliko osnovnih pravila koja se, s obzirom na visok stepen optosti, mogu smatrati pravnim principima. Radi se zapravo o rukovodnim naelima koja treba da poslue kao obrazac ponaanja strana u sukobu u sluaju kada nema konkretnih pravila.

Prvo i najstarije je naelo da jedini zakoniti cilj rata predstavlja slabljenje vojne sile neprijatelja. Za vojniku pobedu nije neophodno da protivniki vojnici budu ubijeni, ve je dovoljno da budu izbaeni iz borbe. Iz toga proizilazi obaveza strana u sukobu da u svako doba prave razliku izmedju boraca i vojnih objekata protiv kojih se mogu izvoditi borbena dejstva i civila i civilnih objekata koji uivaju zatitu i moraju biti potedjeni od poslednica neprijateljstava.

Sledee je naelo da strane u sukobu nemaju neogranieno pravo izbora sredstava i naina ratovanja. Taj princip izvorno je nastao kao tvorevina obiajnog prava da bi potom bio ukljuen u vie medjunarodnih ugovora (Haki pravilnici). U savremenom pravu ovo naelo posebno zabranjuje ona sredstva i naine borbe kojima se izazivaju suvine povrede i nepotrebne patnje, prouzrokuju dugotrajna osteenja ivotne sredine, i bez razlike pogadjaju vojni i civilni objekti (Haki pravilnik protokol I 1977. godina).

Osnovna naela ratnog prava sama po sebi nisu dovoljna poto ne sadre jasna i precizna uputstva za postupanje u izvodjenju konkretnih borbenih dejstava. Zato je bilo potrebno da se ona dopune i razrade putem pojedinanih zabrana. Posebna ogranienja odnose se na lica i dobra, na sredstva, i naine ratovanja.

Praksa u pogledu primene humanitarnog prava u savremenim oruanim sukobima pokazala je, krajem 60ih godina, da enevske konvencije iz 1949. godine ne odgovaraju vie u potpunosti novom razvoju medjunarodnih odnosa. Posle viegodisnjih konsultacija u krugovima Medjunarodnog crvenog krsta i Ujedinjenih nacija, vajcarska je 1974. sazvala u enevi diplomatsku konferenciju za reafirmaciju i razvoj medjunarodnog humanitarnog prava. Konferencija je odrala 4 zasedanja u periodu (1974-1977) i usvojila 2 protokola: Dopunski protokol uz enevske konvencije iz 1949. godine o zatiti rtava medjunarodnih oruanih sukoba (Protokol I) i Dopunski protokol uz enevske konvencije iz 1949. godine o zatiti rtava nemedjunarodnih sukoba (Protokol II).

Protokol I sadri odredjene znaajne promene u pogledu pristupa nekim bitnim problemima medjunarodnog prava koje se primenjuje u oruanim sukobima. Proiren je pojam medjunarodnog oruanog sukoba koji se pored medjudravnih ratova od tada odnosi i na antikolonijalne ratove i druge oruane sukobe koji narodi vode za ostvarenje svog prava na samoopredeljenje koje im je zagarantovano Poveljom UN. Protokol I osim novina koje se tiu zatite rtava rata, sadri i odredjena pravila koja se odnose na vodjenje vojnih operacija, a koja su do tada bila predmet regulisanja Hakih konvencija iz 1899. i 1907. godine. Protokol I stavlja u znatno tezi polozaj agresora i okupatora nego to je to bio sluaj, a olakavaju odbranu rtvi agresije.

Protokol II stvara niz obaveza za ugovorne strane, koje su one dune da potuju u unutranjim sukobima. Sve do njegovog donoenja, drave su bile obavezne da u unutranjim sukobima primenjuju samo lan 3. enevskih konvencija koji predvidja da su u unutranjim sukobima vlasti dune da primenjuju samo opta naela humanitarnog prava, to se pokazalo kao potpuno nedovoljno. Osim toga ovaj lan ne daje blie odredjenje nemedjunarodnog oruanog sukoba, ve sadri njegovu negativnu definiciju, uz istovremeno isticanje da drave nisu u obavezi da ga primene u sluaju unutranjih nemira i tenzija slabijeg intenziteta.

Protokol II odredjuje uslove pod kojima se smatra da postoji nemedjunarodni oruani sukob: (a) da se sukob odvija na teritoriji strane ugovornice izmedju njenih oruanih snaga i pobunjenikih oruanih snaga; (b) da pobunjenike grupe imaju odgovornu komandu; (c) da te grupe vre takvu kontrolu nad delom dravne teritorije koja im omoguuje da vode neprekidne i usmerene vojne operacije;

U svetlu ovih odredaba upotrebu sile drave protiv grupa na svojoj teritoriji moemo klasifikovati na sledei nacin:

(a) nemiri i tenzije neprimenjuju se odredbe medjunarodnog humanitarnog prava, jer ne postoji oruani sukob primenjuju se pravila o ljudskim pravima;

(b) unutranji sukob slabijeg intenziteta primenjuje se lan 3. enevskih konvencija;

(c) unutranji sukob jaceg intenziteta primenjuje se clan 3. i Protokol II;

Protokol II je u potpunosti posveen regulisanju nemedjunarodnih oruanih sukoba, oblasti koja je do njegovog donoenja bila gotovo pod iskljuivom nadlenou drava. Drave su bile vrlo uzdrane u davanju mogunosti da medjunarodno pravo odredi na koji e se nain one boriti protiv odmetnutih oruanih grupa.

Ovim protokolom su dopunjeni i razradjeni minimalni standardi ovenosti ustanovljeni clanom 3. Njime se ni na koji nain ne tite lica za vreme kada uestvuju u neprijateljstvima, ve se prua zatita licima koja nisu uestvovala ili su prestala da uestvuju u neprijateljstvima. Protokol II ne predvidja postojanje ratnih zarobljenika u unutranjem oruanom sukobu, ali prua zatitu licima koja su liena slobode iz razloga u vezi sa oruanim sukobom.

Ugovorna zabrana rata - Prvi pokuaj ogranienja rata, na bazi viestranog ugovora, predstavlja Pakt drutva naroda, Pakt nije zabranio rat u potpunosti, nego je samo ogrniio slobodu suverenih drava da pribegnu ratu prema svom nahodjenju. Pakt je razlikovao dozvoljene i nedozvoljene ratove. Nedozvoljeni ratovi bili su oni kojima su drave pribegavale pre nego to su iskoristile postupak mirnog reavanja. U sluaju neuspeha i nemogunosti da se tim putem spor rei, drava je mogla pribei ratu. Popunjavanje praznina pakta uinjeno je potpisivanjem Brian-Kelogovim paktom, kojim su se drave lanice odrekle rata kao instrumenta nacionalne politike i obavezale da e sve svoje sporove reiti mirnim putem. Apsolutnu zabranu rata kao sredstva za reavanje medjunarodnih sporova unosi u medjunarodni poredak tek Povelja Ujedinjenih Nacija. Povelja predvidja tri izuzetka od pravila zabrane sile:

1. mere koje preduzima SB

2. individualnu i kolektivnu samoodbranu (prema lanu 51.)

3. mere protiv drava koje su za vreme Drugog svetskog rata bile u neprijateljskom taboru (privremeni, prelazni karakter)

Apsolutna zabrana rata predvidjena Poveljom odnosi se ne samo na drave lanice, nego takodje i nelanice, U lanu 2. take 4. Povelja izriito predvidja da e se lanovi Ujedinjenih nacija uzdrati id pretnje ili upotrebe sile "protiv teritorijalnog integriteta ili politike nezavisnosti ma koje drave", to znai da su tom obavezom obuhvaene sve lanice medjunarodne zajednice.

41. Naelo neinterevncije

Intervencija predstavlja jedan od oblika politike sile i moe biti definisana kao meanje jedne drave u odnose dveju drugih drava, bez njihove saglasnosti, ili meanje u unutranje poslove drugih drava, u cilju odranja ili menjanja postojeeg stanja suprotno volji ovih drava. Intervencija se razlikuje od drugih oblika upotrebe sile npr. rata po cilju i strategiji. Cilj intervencije je ogranien na menjanje ili prisilno odravanje datog politikog poretka; strategija intervencije se svodi na spregu sile i politike, u novije vreme i ideologije. Nju karakterie nejednakost subjekata i brzina operacija. Intervencija u unutranje poslove drugih drava smatra se nedozvoljenom. Velike sile nastojale su da intervencije pravdaju svojom civilizacijskom misijom ili humanitarnim momentima, da pronadju pravni naslov za svoje akcije i prikau se kao zatitnice prava, pravde i odredjenih ideala. Periodi tri velike revolucije: amerike, francuske, i oktobarske, bili su periodi u kojima je dolazilo do silovitih intervencija u unutranje poslove pojedinih zemalja, ali s druge strane, i do pojava teorija o zabrani intervencije.

Prvi znaajniji pokuaj borbe protiv intervencije predstavlja poznata Monroeva doktrina. Predsednik SAD James Monroe 1823. ustaje protiv intervencije Evrope u poslove Amerike u vreme kada SAD nisu bile velika sila, nego protagonist novog poretka; u svojoj poruci Kongresu SAD on je istakao 3 naela: zabranu dalje kolonizacije Amerike od strane evropskih drava, zabranu meanja evropskih drava u unutranje stvari amerikih drava, izjavu da SAD nee intervenisati u poslovima Evrope. (Doktrina je naputena tek 1940. godine)

Na liniji borbe protiv intervencije treba pomenuti i Dragovu doktrinu. Kada su 1903. Nemaka, Velika Britanija, i Italija preduzele oruanu akciju protiv Venecuele, da bi obezbedile svoja potraivanja, ministar spoljnih poslova Argentine Louis Drago uputio je memorandum SAD sa zahtevom da se zabrani upotreba sile u cilju naplate finansijskih potraivanja. Na Drugoj hakoj konferenciji mira 1907. godine, Dragova doktrina usvojena je u II konvenciji, i na taj nain postala jedno od pravila medjunarodnog prava. Po svom predlagau Porteru, delegatu SAD, nazvana je Porterovom doktrinom.

Drutvo naroda predstavlja dalji korak u pravcu ogranienja sile. Medjutim, najradikalnije promene na tom terenu donosi Povelja UN koja namee obavezu svojim lanovima da se uzdre od pretnje silom ili od upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili politike nezavisnosti ma koje drave. Izuzetak od ovog pravila predstavljaju unutranji sukobi koji dovode u pitanje svetski mir.

S obzirom na sredstva i metode, intervenciju moemo deliti na: oruanu, ekonomsku, politiku, diplomatsku, i humanitarnu.

42. Pravo na samoodbranu

Pravo na egzistenciju, na samoodravanje ulazi u krug osnovnih prava drava; svoju prvenstvenu misiju drave nalaze u vlastitom ocuvanju. Odatle je izvedeno pravo drava na samozatitu i samoodbranu. U unutranjem poretku drava ima monopol sile. U izuzetnim okolnostima , kada dodje u pitanje lina bezbednost pojedinaca, dozvoljena je individualna akcija. Pravo na samoodbranu predstavlja uvek delikt poinjen od druge strane protiv koje je akcija usmerena.

Istu funkciju i iste elemente ima pravo na samoodbranu i u medjunarodnom poretku, samo je ovde znaaj ove ustanove daleko vei, s obzirom da ne postoji centralizovan aparat koji bi u svakom sluaju mogao da obezbedi pravo svojih lanova, odnosno da zatiti njihove vitalne interese.

Pravo na samoodbranu najtenje je povezano sa zabranom rata. U ranijim periodima, kada je rat bio pravno dozvoljen, kada su drave mogle pribei ratu, a da time ne kre pravo, samoodbrana je postojala kao institut ratnog prava; na dravi je bilo da sama po svom nahodjenju , kvalifikuje pribegavanje oruju kao rat ili samoodbranu. Zabranom rata pravo na samoodbranu doivljava temeljite promene i postaje jedan od znaajnih instituta novog medjunarodnog prava. Pravo na samoodbranu uslovljeno je postojanjem agresije, oruanog napada, dakle protivpravnog akta. Nezavisnost jedne zemlje moe biti ugroena ne samo putem vojne intervencije ili agresije, nego i na indirektan nain kroz ubacivanje teroristikih grupa, podstrekivanjem na unutranju pobunu i sl. Sasvim prirodno da drava u ovakvim situacijama ima pravo da preduzme mere odbrane, ali to ulazi u domen unutranjeg poretka zemlje. Pravo na samoodbranu nije neogranieno; ono mora biti u srazmeri sa postojeom opasnou i svedeno samo na potrebe datog slucaja, odnosno zatitu ugroenih prava.

Povelja UN dozvoljava pravo na samoodbranu kao jednu prelaznu meru zatite, dok mehanizam UN ne pone da dejstvuje; sa druge strane pravo na samoodbranu rezervisano je samo za sluaj oruanog napada. Medjutim, ukoliko SB, usled upotrebe veta od strane jednog stalnog lana, ili pak bilo kojih drugih razloga, ne bi bio u stanju da odgovori svojoj obavezi i preduzme efikasne mere u cilju zatite rtve napada, mere samoodbrane koje preduzme napadnuta drzava gube privremeno obeleje i pretvaraju se u mere samozatite drave u cilju odbrane svog suvereniteta.

Samoodbrana moe biti individualna i kolektivna, zavisno da li je preuzima drava sama ili uz pomo vie drzava. Moe se dogoditi da dodje do povrede mira i bezbednosti, a da nijedna strana u sukobu nema prava da pravda upotrebu sile na bazi samoodbrane; to je slucaj kada obe strane pribegnu sili sa agresivnim namerama.

43. Pojam i definicija agresije

Agresija predstavlja medjunarodno krivino delo; to je nasilna akcija jedne ili vie drava protiv teritorijalnog integriteta ili politike nezavisnosti druge drave, preduzeta sa namerom da se ospori pravo na opstanak drave, izmeni njen drutveno-ekonomski sistem, otcepi deo njene teritorije i sl.

Agresija je veoma sloena pojava. esto se upotrebljava kao sinonim oruanog napada. Savremeni razvoj tehnike, pronalazak atomskog i raketnog oruja omoguava nove vidove aktivnosti koji objektivno predstavljaju agresiju. Unitenjem ekonomskog potencijala zemlje putem raketnog oruja ili pak unitenjem veih koncentracija stanovnitva u gradovima mogue je postii strateke uspehe i dovesti do sloma jedne zemlje, a da neprijateljske snage ne stupe na tlo napadnute zemlje.

Pored oruane agresije danas je mogue govoriti i o ekonomskoj agresiji, izvrenoj u cilju slabljenja ekonomske i vojne moi ili onemoguavanja ekonomskog razvoja zemlje. Mogue je govoriti i o agresiji putem propagande, npr. ratnohukake propagande ili propagande koja ima za cilj izazivanje nereda u jednoj zemlji.

Klasino medjunarodno pravo nije sadralo definiciju agresije, niti je za to postojala potreba, jer je pribegavanje ratu bilo pravno dozvoljeno. Savremeni poredak nije iskljuio silu iz svog operativnog mehanizma, nego je pokuao da uspostavi pravnu kontrolu nad upotrebom sile. Otuda definicija agresije treba da nam prui odgovor na pitanje kada upotreba sile predstavlja zakonit akt, preduzet u cilju zatite medjunarodnih prava, a kada predstavlja medjunarodni zloin.

Brian-Kelogovim paktom ugovorne strane osudile su rat, a krenje odredaba ovog pakta posmatrano je kao medjunarodni zloin, to je posebno naglaeno u Nirnberkoj presudi. Na konferenciji o razoruzanju 1933.godine, u vezi primene plana o optem smanjenju naoruanja u svetu, SSSR je podneo projekt deklaracije koja je sadravala definiciju agresije. U Aktu o definiciji agresije kao drava agresor se smatrala ona koja poini jedno od sledeih dela:

1. objavi rat drugoj dravi,

2. izvri invaziju teritorije druge drave oruanim snagama sa ili bez objave rata,

3. napadne svojim snagama teritoriju druge drave, njene brodove, ili avione;

4. izvri blokadu obala ili luka druge drave,

5. potpomae oruane bande.

Ovaj Akt nije usvojen.

Povelja UN takodje ne sadri definiciju agresije. Na konferenciji u San Francisku preovladalo je miljenje da nisu sazreli uslovi za jednu sveobuhvatnu definiciju. Generalna skuptina usvojila je rezolucijom iz 1974. godine definiciju agresije. Agresija je upotreba vojne sile od strane jedne drave protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta, ili politike nezavisnosti druge drave, ili na bilo koji drugi nain koji nije u skladu sa Poveljom UN. Pod pojam agresije navedeni su nadalje sledei akti: invazija, bombardovanje, blokada obala, napad, potpomaganje oruanih bandi itd.

44. Izvori ratnog prava

Medjunarodno ratno pravo, kao deo medjunarodnog prava, predstavlja skup ugovornih i obiajnih pravnih pravila kojima se reguliu odnosi izmedju subjekata medjunarodnog prava u doba rata. Ono ide za tim da sto je mogue vise humanizira ovaj patoloki medjunarodni odnos. Sustina medjunarodnog ratnog prava sastoji se ne u negiranju rata kao injenice ije se postojanje ne moe poricati, ve u osporavanju neogranienog prava u izboru sredstava za nanoenje tete neprijatelju. Naziv medjunarodno ratno pravo dominiralo je do 1945. godine, od tada medjunarodno humanitarno pravo.

Pravila ratnog prava nalaze se u viestranim ugovorima i medjunarodnim obiajima:

- Pariska pomorska deklaracija (1856),

- Petrogradska deklaracija o upotrebi eksplozivnih metaka (1868),

- II Haka deklaracija o zabrani metaka sa plinovima (1899),

- Trea haka deklaracija o zabrani upotrebe dum dum metaka (1899),

- Hake konvencije iz 1907. i Haki pravilnik o suvozemnom ratu,

- enevski protokol o zabrani upotrebe bojnih otrova od (1925),

- Londonski protokol o pravilima vodjenja podmornikog rata (1936),

- Moskovska deklaracija o kanjavanju ratnih zloinaca (1943),

- enevske konvenicije iz 1949. i to:

- Konvencija za poboljsanje sudbine ranjenika i bolesnika u oruanim snagama u ratu, za poboljanje sudbine ranjenika i bolesnika, i brodolomnika oruanih pomorskih snaga,

- Konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima,

- Konvencija o zatiti gradjanskih lica za vreme rata,

- Konvencija o biolokom oruju iz 1972, Dopunski protokoli uz enevske konvencije (I i II) iz 1977. godine.

itd.

Mnogi ugovori iz oblasti medjunarodnog ratnog prava zakljueni pre Prvog s.r. sadrzali su klauzulu si onmes, odnosno klauzulu solidarnosti. Njen je cilj bio da se ogranii podruje primene ovih ugovora. Ta klauzula se nalazila u Konvenciji o zakonima i obiajima suvozemnog rata i u nekim Hakim konvencijama iz 1907. godine. Prema njoj, odredbe ovih konvencija primenjivae se samo izmedju ugovornih strana i samo u sluaju ako su sve ratujue strane potpisnice Konvencije. Na sudjenju u Nirnbergu branioci glavnih nacistikih zloinaca pozvali su se na ovu klazulu tvrdei da Hake konvencije nisu obavezivale Nemaku prema dravama sa kojima je ratovala, a koje nisu bile njihove potpisnice. Medjunarodni vojni sud nije prihvatio ovaj argument ocenivi da su pravila Hakih konvencija nastala kodifikacijom obiajnih pravila ija je obaveznost opta i koja se primenjuju bez obzira da li su strane u sukobu potpisnice tih konvencija. Ovakav razvoj medjunarodnog prava doveo je do potpunog naputanja klazule si onmes. Tako se enevske konvencije iz 1949. godine moraju primenjivati iako jedna od strana u sukobu nije potpisnica ovih konvencija.

Martensova klauzula jedna je od najpoznatijih odredaba medjunarodnog ratnog prava. Prvi put je uneta u uvod Druge hake konvencije o zakonima i obicajima suvozemnog rata od 1899. godine. Ona glasi:U oekivanju donoenja potpunijeg zbornika ratnih zakona, visoke strane ugovornice potvrdjuju da u sluajevima koji nisu obuhvaeni pravilima koje su one usvojile, stanovnitvo i borci ostaju pod zatitiom i vlau naela medjuanrodnog prava koja proizilaze iz obiaja utvrdjenih medju civilizovanim narodima, zakona ovenosti i zakona javne svesti.

Martensova klauzula znai da naini i sredstva ratovanja koji nisu regulisani, odnosno zabranjeni postojeim ugovorima ratnog prava, nisu samim tim i dopusteni.

Pomorski rat je specifian zbog objekata kojima se vre neprijateljstva i teritorije na kojima se ona izvode. Druga haka konferencija izrazila je elju da se u odsustvu propisa medjunarodnog ratnog prava, koliko je to god moguce, primenjuju naela Hakog pravilnika o suvozemnom ratu. Pomorsko ratovanje je donekle regulisano u Londonskoj pomorskoj deklaraciji iz 1909. ali zbog neobavljene ratifikacije ona nije stupila na snagu, mada su mnogi njeni delovi postali pravila medjunarodnog pomorskog obiajnog prava. Godine 1922. potpisan je ugovor o upotrebi podmornica i otrovnih gasova u ratu, a 1930. Londonski sporazum o podmornikom ratu. Mada nikada nisu stupili na snagu ovi ugovori su doprineli utemeljenju pravila pomorskog rata. II enevska konvencija iz 1949, i dopunski protokol I iz 1977. godine tiu se zatite brodolomnika i sanitetskih brodova. 1994. godine grupa eksperata je u San Remu sainila Priricnik o pravilima medjunarodnog prava koje se primenjuje u oruanim sukobima na moru, koji nije pravno obavezuju.

45. Klasifikacija oruanih sukoba

Oruane sukobe moemo podeliti na medjunarodne oruane sukobe (oruani sukobi izmedju suverenih drava) i na nemedjunarodne oruane sukobe (sukobi izmedju antagonistikih grupa unutar jedne drave). Uz rezervu prema vojno-tehnikim i drutveno-politikim gleditima, ratove moemo preciznije klasifikovati na:

(a) zavisno od vremenskog i prostornog delovanja na lokalne i svetske (lokalni rat predstavlja oruani sukob ogranien a) prostorno i b) u pogledu broja zaraenih strana; svetski ratovi kao to pokazuje primer Drugog svetskog rata prerasli su u totalne ratove. Totalni rat - totalno podredjivanje politike u ratu i miru vojnim potrebama i vojnoj strategiji, kao i kompletno unitenje protivnika)

(b) zavisno od cilja i idejno-politike orijentacije, ratove delimo na: oslobodilake, odbrambene, napadake, kontrarevolucionarne, verske itd.

(c) zavisno od organizacionih formacija vojne sile, ratove moemo podeliti na frontalne, u kojima se borbena dejstva izvode kroz sudare neprijatelja na jasno omedjenim frontovma i na partizanske.

(d) zavisno od roda vojske i mesta izvodjenja operacije na suvozemne, pomorske i vazdune, zavisno od vida borbenih dejstava na ofanzivne i defanzivne.

(e) u godinama posle Drugog svetskog rata u politiki renik ulazi jo jedna kategorija tzv. hladni rat.

46. Dejstvo i posledice izbijanja neprijateljstva

Ratno pravo zabranjuje otpoinjanje neprijateljstava bez prethodne objave rata (Haka konvencija iz 1907). Objava rata predstavlja jednostrani pravni akt kojim se suprotnoj strani nedvosmisleno stavlja do znanja postojanje ratnog stanja. Ne postoje pravila o nainu objavljivanja rata. Objava jedino mora biti nedvosmislena, mora sadrati razloge, i stii do adresata, odnosno nadlenog organa- diplomatskog predstavnitva ili ministarstva inostranih poslova. Objava rata je od znaaja za medjunarodno pravo, jer je to pravni akt na osnovu koga se utvrdjuje ratno stanje koje izaziva odredjeno ponaanje ratujuih strana i neutralnih sila prema zakonima i obiajima medjunarodnog ratnog prava. Objava rata moe biti bezuslovna, a moe sadrati i odredjene uslove ultimatum. Objava rata je od davnina ustanova medjunarodnog obiajnog prava. Veoma veliki broj ratova izbio je i bez najave. U tom sluaju smatra se da je ratno stanje nastalo od onoga trenutka kada je otpoelo vrenje neprijateljstava, odnosno kada su preduzete mere koje karakteriu takvo stanje. Ratno stanje mora biti bez odlaganja saopteno i drugim dravama. Ono nee imati pravnog dejstva na neutralne zemlje sve dok ne prime notifikaciju u tom smislu.

Pod neprijateljstvom svakako se, pre svega, podrazumevaju ratna dejstva. Medjutim, u irem smislu, ovde dolaze u obzir i drugi momenti, kao to su prekidi svih vrsta odnosa, mere protiv fizikih i pravnih lica dravljana neprijateljske strane itd. Generalna skupstina UN je 1950. donela rezoluciju o Dunostima drzava u sluaju izbijanja neprijateljstava, na osnovu koje je predvidjen pravni mehanizam za utvrdjivanje drave agresora.

Rat ima direktnog dejstva na medjunarodnopravne subjekte. Rat utie ne samo na strane u sukobu ve i na neutralne zemlje. Pre svega, dolazi do prekida diplomatskih odnosa izmedju strana u sukobu. Naroiti znaaj ima poetak rata na dejstvo medjunarodnih ugovora. Ugovori izmedju strana u sukobu mogu se sklapati i za vreme rata, a predmeti ovih ugovora vezani su za vodjenje rata (o razmeni zarobljenika, o stvaranju neutralnih zona itd.)

47. Oruana sila, oruane snage i pojam borca

Vrlo je znaajno odrediti ko ima svojstvo borca, jer iz tog statusa proizilaze odredjena prava i obaveze u ratu. Samo borci imaju pravo da direktno uestvuju u neprijateljstvima i oni ne mogu biti odgovorni za sam in borbe. Naravno, borci odgovaraju ako su prilikom borbe krili pravila medjunarodnog humanitarnog prava. Kada padnu u ruke neprijatelja borci imaju status ratnog zarobljenika.

Odredjivanje statusa borca u ugovorima medjunarodnog humanitarnog prava vri se kroz definisanje oruanih snaga. Prema Haskom pravilniku iz 1907. godine oruzanu silu jedne zemlje sainjavaju redovne i vanredne oruane snage. U redovne oruane snage raunaju se sve kopnene, pomorske, i vazduhoplovne vojne jedinice, kao i narodna vojska (milicija i dobrovoljci), ako nacionalno zakonodavstvo propisuje da ove jedinice ulaze u njen redovni sastav. Ukoliko, pak, narodna vojska, ne ulazi u redovan sastav oruanih snaga, ona se prema Hakom pravilniku smatra vanrednom oruanom snagom i njoj se priznaje pravo strane u sukobu ako njeni borci ispunjavaju 4 uslova: da na elu imaju lice odgovorno za svoje potinjene, da imaju znak za razlikovanje koji je vidan, da otvoreno nose oruje, i da se prilikom ratnih operacija pridravaju ratnih zakona i obiaja. Haki pravilnik ubraja u kategoriju oruanih snaga i stanovnitvo neokupirane teritorije koje se usled neprijateljskog nadiranja spontano podiglo na oruje u cilju pruanja otpora neprijatelju koji nailazi, jer nije imalo vremena da se organizuje kao redovna oruana snaga. enevske konvencije iz 1949. godine definiu borce isto kao i Haki pravilnik, s tim to dopunski protokol I uz Zenevske konvencije ne pravi nikakvu razliku izmedju redovnih i vanrednih oruzanih snaga.

Tradicionalno status borca imaju pripadnici oruanih snaga strana u sukobu osim verskog i medicinskog osoblja. Pripadnici oruanih snaga moraju biti snabdeveni kartom o identitetu koju im izdaje nadleni organ oruanih snaga. Stalno medicinsko i versko osoblje koje se nalazi u okviru oruanih snaga imaju pravo jedino da nose lako naoruanje u cilju line samoodbrane.

U medjunarodnom pravu postoji i kategorija koja se naziva licima koja prate oruane snage, koja nisu pripadnici oruanih snaga, a to su ustvari civili na slubi u oruanim snagama. Oni se mogu javiti u ulozi civilnih lanova posade vojnih aviona, ratnih dopisnika, snabdevaa, izvodjaa nekih radova itd. Oni nemaju status borca, i njihov poloaj je slian poloaju civila, ali ne potpuno. Kao i civili oni nemaju pravo da direktno uestvuju u neprijateljstvima, a za uzvrat ne smeju biti napadani. Razlika izmedju njih i civila je to oni postaju ratni zarobljenici ukoliko padnu u ruke neprijatelju.

Lica ne mogu da steknu status borca ili da ga se odreknu po svojoj volji. Oni moraju biti propisno mobilisani i demobilisani. Borci nose vojne uniforme, a oni koji uestvuju u borbama ne razlikujui se od civila gube status borca i pravo na status ratnog zarobljenika. Lica koja uestvuju u direktnim neprijateljstvima, a ne spadaju u borce predstavljaju neregularne borce te ih protivnika strana moe krivino goniti za sam in borbe.

Civili su