propast zapada iii

7/29/2019 Propast Zapada III

1/146

INP KNJIEVNE NOVINE

Biblioteka Kristali 9

Oswald pengler: Propast Zapada

Preveo: Vladimir Vuji

Predgovor: Vladimir Vuji

*

Nas lov ori gi nal a:

Oswald pengler:

Untergang des Abendlandes


2/146

GLAVA PRVA

P O R E K L O I Z E M L J I T E

Prv i deo

KOSMIKO I MIKROKOZAM

1 -

Posmatraj cvetove uvee, kada se jedan za dru-

i t j i l k t t h b t


3/146

PENGLER Propast Zapada

Vezanost i sloboda: to je najdublja i poslednja os-novna crta u svemu onome to mi razlikujemo kao bi-

Ijoliko i ivotinjsko bie. Pa ipak samo je biljka Svaono to jeste. U sutini jedne ivotinje ima neeg dvoj-,nog. Biljka je samo biljka, ivotinja je i biljka i semtoga jo neto. Krdo koje se zbija drhtei pred opas-nou, dete koje plaui grli svoju majku; ovek u oa-ja nj u koj i bi se hle o pri bit i svom e Bogu, svi oni hoenazad u ono vezano biljoliko bie iz koga su otpute-ni u samou, nazad iz svog slobodnog ivljenja.

Seme cvetnice pokazuje pod mikroskopom dva kli-cina listia koja obrazuju i tite stabaoce kasnije ok-renuto svetlosti sa svojim organima za ishranu i ras-

plo ava nje , a isto tako i ne to tre e, korenalc, kojinaznauje neopozivu sudbinu biljke, da opet bude deo

zemlji ta. U viih ivoti nja vidimo kako opl oeno ja jeu prvim asovima osloboenoga ivota obrazuje spo-Ijanji klicin listi, koji obuhvata srednji i unutranjilisti, osnovu buduih organa za ishranu i rasploa-vanje, dakle biljolikog elementa u ivotinjskom telu, ikako ga odvaja od materinskog tela, pa tako i. od svegostalog sveta. Spoljanji klicin listi je simbol pravog

ivotinjskog ivota. On je taj lcoji ini razliku izmeudve vrste svega ivoga koje su se pojavile u. i storij izemlje.

Za to postoje lepa stara imena: biljka je neto ko-smiko, ivotinja je, sem toga, mikrokozam u odnosuna makrokozam. Jedno ivo bie postalo je mikroko-zmom tek time to se odvaj a iz eli ne tak o da moe od-rediti svoj poloaj prema njoj. ak su i planete vezanesvojim putanjama za velike krune tokove; samo ovimali svetovi kreu se slobodno u odnosu na veliki sveti svesni su toga sveta kao svoje okoline. Tek time onoto nam svetlost daje u pros toru dobij a smisao tela za.nae oko. Ima neto u nama to se protivi, kada ho-emo i biljci da pripiemo ba pravo telo.

Sve kosmiko nosi oznaku periodinosti. Ono imatakt. Sve mikrokosmiko ima polarnost. Svu njegovusutinu izraava re nasuprot. Ono ima napon. Migovorimo o napetoj panji, napetom miljenju, ali svabud na st anj a uop te po sut ini svo joj jes u napo ni; u-la i predmeti, ja i ti, uzrok i posledica, stvar i svojstvo,

sve je to rastegnuto i napeto; i kada se javi ono du-boko zna aj no pop uta nje nape tos ti, usko ro nas tupa umo rno st mik rok osm ik e str ane ivot a i, naj zad ,

10

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite

san. ovek koji spava i koji je osloboen svih napo-na ivi jo samo kao biljka.

A kosmiki takt je sve ono to se moe opisati ireima: pravac, vreme, ritam, sudbina, enja sve

poev od uda ra kopi ta zapre ge rasn ih kon ja i tut nj avekoraka u oduevljenih vojsaka pa do utljivog, uzajam-nog razumevanja dvoje zaljubljenih, do prooseanogtakta otmenoga drutva i do pogleda poznavaoca lju-di, koji sam ve rani je oznaio kao fiziognomiki takt.

Ovaj takt kosmikih krunih tokova ivi i delujejo i pod svako m slob odom mik rok osmi ki h kre tan jau prostoru, te pokatkada rastapa napon svih budnihpoj edi na nih bia u jedan veliki prooseani sklad. Koje pra ti o ikad a jat o pti ca u eter u, kako se uvek u is-tom obliku penje, obre, opet savija i gubi u daljini,taj osea onu biljoliku sigurnost, ono to, ono mi,u ovom skupnom kretanju, ono to ne potrebuie ni-kakvoga mosta sporazumevanja izmeu ja i ti. Toje smi sao rat nih i lj uba vni h igar a u lj udi i u ivo tin ja;tako se jedan puk koji juria formira u jedinstvo uneprijateljskoj vatri, tako se gomila pri nekom uzbud-ljivom dogaaju iznenada saima u jedno telo koje

naglo, slepo i zagonetno misli i dela, pa se moe opetzaas raspasti. Tu nestaju mikrokosmike granice. Onoto besni i preti, ono to potiskuje i vue, ono to leti,to se savija i talasa jeste to, ono. Udovi se pre-pliu , noga jur ia , jedan pokli odzvanja sa sv'iju usa-na, jedna sudbina lei nad svima. Iz zbira malih po-

jed ina ni h sve tova od je dno m pos taj e celi na.Zapaanje kosmikoga takta nazivamo uvstveno

oseanje, a zapaanje mikrokosmikih napona naziva-mo ulno oseanje. Re oseanje, koja ima dva smisla,zamraila je ovu jasnu razliku izmeu opte biljnestrane ivota i one isto ivotinjske. Ako kaemo zaonu prvu polni ivot, a za onu drugu ulni ivot,onda nam se otkriva jedna duboka veza. Onaj prvi i-vot uvek nosi oznaku periodinosti, takta, u skladu savelikim krunim tokovima zvezda, u odnosu enstvenepri rod e pre ma mese cu, u odn osu ivo ta uop te pre manoi, prema proleu, prema toploti; onaj drugi ivotsastoji se od napona: svetlosti prema onome to jeosvetljeno, saznavanja prema onome to je saznano,

bola pre ma oru j u koj e ga je prouz rokov alo. Oba suse, u viih razvijenih rodova, uobliila u naroite or-gane. Ukoliko se savrenije uobliavaju, utoliko otvo-


4/146


renije govore o znaaju obeju ivotnih strana. Mi ima-mo dva organa krunoga toka kosmikoga bia: krvo-

tok i organ za rasploavanje. I dva organa za razliko-vanje mikrokosmike pokretljivosti: ula i ivce. Mo-ramo pretpostaviti da je, prvobitno, celo telo bilo or-gan za kruni tok i istovremeno organ za pipanje.

Krv je za nas simbol ivotnoga. Ona krui bez pre-stanka kroz telo od njegovog raanja pa do smrti, izmaterinskog tela u telo deteta, u budnom stanju i usnu, nikad ne prestajui. Krv predaka tee lancem na-rataja i spaja ih u veliku vezu sudbine, takta i vre-mena. Prvobitno se to deavalo samo deobom i svenovom deobom krunih tokova, dok se najzad nijepoja vio sops tven i organ poln oga ra anj a, koj i je jedanmoment nainio simbolom trajanja. Kako se sad ova

bia ra aj u i pri ma ju ivot; kak o ono to je bil jol iko. u njima i dalje rasploava, kako ono ini da veni

kruni tok i posle njega dalje traje; kako jedno velikobilo del uje kroz dale ke due privl aei , gonei , spre-avajui pa i unitavajui: to je ona najdublja ivotnatajna u koju pokuavaju da prodru sve religiozne mis-terije i sva velika pesnika stvaralatva; ona tajna i-

ju je tra gik u dodi rnuo Gete u pes mi Blaena enj ai u svome delu Izborna srodstva: tu je moralo umretidete zato to je kao nekom kosmikom krivicom bilo

pozva no u ivot iz tu eg krvno g kru enj a.

Kod mikrokozma, ukoliko se on slobodno kree uodnosu prema makrokozmu, pridolazi organ za razli-kovanje, ulo, koje je prvobitno bilo ulo za pipa-nje i nita drugo. Ono to mi danas jo, na tako viso-kom stupnju razvitka, optim imenom nazivamo pipa-nje, pipanje okom, sluhom, razumom, jeste najjedno-stavnije ime za pokrenutost jednoga bia, pa time i zanunost da ono neprestano utvruje svoj odnos premaokolini. A utvrivati znai odreivati mesto. Otuda susva ula, pa bila ona ma kako izobraena i ma kakootuena od svoga porekla, ustvari ula za mesto; dru-gih i nema. ulno oseanje ma koje vrste razlikujeono to je sopstveno i ono to je tue; i za utvri-vanje poloaja ovog drugog u odnosu na ono prvo,njuh u psa slui isto tako kao i sluh u srne, kao i oko

u orla. Boja, jasnoa, svetlost, tonovi, mirisi, uoptesve mogue vrste ulnog oseanja, znae otstojanje, u-daljenje, prostiranje.


Prvobitno je delatnost ula za razlikovanje,, kao ikosmiki kruni tok krvi, bila jedno jedinstvo; ulo

koje dela uvek je i ulo koje razume; traenje i na-laenje jesu u ovim prostim odnosima jedno i isto, baono to mi, vrlo razumljivo, zovemo pipanje. Tek kas-nije usled visokih zahteva ve izobraenih ula, ulnooseanje nije ujedno i razumevanje ulnog oseanja,pa se pos tep eno raz ume van je sve ja sni je sta vlj a na-suprot istom ulnom oseanju. U spoljanjem klici-nom listiu rastavlja se kritiki organ od ulnog orga-na a ovaj opet uskoro u otro odeljena pojedinanaula kao i polni organ od krvotoka. Da mi vrlo od-reeno shvatamo svako razumevanje kao izvedeno izulnog oseanja i da oba ova razumevanja u ovekana isti nain deluju u svojoj funkciji razlikovanja o tome nam vedoe izrazi kao: ovek koji otro vidi,fino osea, uvia, koj i ima oko za injen ice, uenonjukalo, a da i ne govorimo o izrazima logike, kaoto su pojam i zakljuak, koji svi potiu iz svetagledanja.

Mi vidimo kako je pas nepaljiv, a onda odjednomkako napeto oslukuje i njui: istome ulnome osea-

nju sad pridolazi i razumevanje. Ali i pas moe bitizamiljen: tu je onda aktivno skoro samo razumeva-nje, i ono se igra slabim ulnim oseanjem. Stariji je-zici su vrlo jasno izraavali ovo postepeno poveava-nje, otro razlikujui svaki novi stepen kao delatnostosobene vrste, pa su mu davali i osobena imena: uti,sluati, oslukivati; mirisati, njuiti,^ njukati ; videti,gledati, posmatrati. U tim nizovima sadrina razume-vanja biva sve jaa u odnosu prema sadrini ulnogaoseanja.

I najzad se razvija najvie ulo meu svima. Budise jedan telesni organ, kao neto novo u svemu to jeoko nas, neto to e zanayek ostati nepristupano na-em razumevanju. Postaje oko, a u oku, i sa okom,pos ta je kao sup rot ni pol svet lost . Moe aps tra ktn o mi-ljenje koliko god hoe apstrahovati ono to je svetiood svetlosti i ocrtavati mislenu sliku talasa i zrakova ivot kao stv arno st obuh vaen je ots ada i zaokru -en svetlosnim svetom oka. To je udo kome podleisve to je ljudsko. Tek u tom svetu postoje daljine kao

bo je i kao jas no a, tek u tom svet u po sto je dan i no,vidljive stvari i vidljiva kretanja u prostranome svet-losnome prostoru, svet beskrajno dalekih sazvea ko


5/146


ja kru e nad zem ljo m, svet losn i hori zont poj edi nan ogivota, horizont koji nadaleko premaa sve to je u

blizi ni tela . U ovom svet losn om svetu , koj i sva nauk apre tu ma uj e samo pom ou pos redn ih un ut ar nj ih pret -stava oka (teoriski), dogaa se to da ljudske gomile,obdarene vidom, putuju po maloj zemljinoj planeti,da je ceo ivot odreen time da li obilna svetlost sa

jug a lei nad egi pats kom i mek sik ans kom kul tur om ilioskudna svetlost lei nad Severom. Za svoje oko o-vek kao arolijom die svoje graevine i time pretva-ra tektoniko telesno ulno oseanje pipanja u odnoseroene u svetlosti. Religija, umetnost, misao postalisu za svetlost, i sve razlike svode se na to da li se oneobraaju telesnom ili duhovnom oku.

Time se otkrila u punoj jasnosti razlika koju obi-no muti opet jedna nejasna re svest. Ja razlikujembie i budno bie. Ono prvo ima takt i pravac, a ovodrugo je napon i prostiranje. U onom prvom vlada

'sudbina, a ovo drugo razlikuje uzroke i posledice. Zajed no vai pra -pi tan je o kada i zato, a za drugo ogde i kako.

Biljk a ne ivi kao budno bi e. U s nu sva .bia bi-

vaju biljke: napon prema okolnom svetu ugaen je,takt ivota ide dalje. Biljka poznaje samo odnos pre-ma kada i zato. Probijanje prvih zelenih vrhova izzimskog tla, izbijanje pupoljaka, sva sila i snaga cve-tanja, mirisanja, sjaja, zrenja: sve je to elja za ispu-njenjem sudbine i stalno ceznjivo pitanje o kada.

Gde ne moe imati nikakva smisla za biljolikobie. To je pit anj e koj im se razb ue n ovek svako-dnevno ponovo rasveuje o svome svetu. Jer jedinokucanje bila kod bia traje kroz sve rodove. Budnobie poinje iznova za svaki mikrokozam: to je razlikaizmeu nicanja i raanja. Prvo je jemstvo trajanja,drugo je poetak. Zato biljka nie, ali se ne raa. Ona

je tu, ali oko nj e se ne iri uln i svet kada se ona pro-budi, nit i ona ima prvi dan.

2

Tako sad pred nas izlazi ovek. Nita u njegovombud nom biu ne smet a vie is tom gosp odar stv u oka.

Svi zvui noi, vetar, disanje ivotinja, miris cvea bu-de samo jedno kamo i odakle u svetu svetlosti. Osvetu njuha kojim najblii pratilac ovekov, pas, sre-

14

PROPAST ZAPADA Poreklo i z emljite

uje svoje utiske vida, nemamo ni pojma. Nita neznamo o svetu leptira ije kristalno oko ne stvara sli-

ku, nita o okolnom svetu ivotinja obdarenih ulimaali bez oiju. Nama je ostao samo prostor oka. A os-taci drugih ulnih svetova, zvui, mirisi, toplota i hlad-noa, nali su tu mesta kao svojstva i delovanjasvetlosnih stvari. Toplota proizlazi iz viene vatre; usvetlosnom prostoru sagledana rua mirie, i mi go-vorimo o tonu jedne violine. to se tie sazvea, naibud ni odnos i pre ma nj im a ogr ani ava ju se na to daih vidimo. Ona svetle nad naom glavom i hode svo-jom vidl jivo m pu ta nj om . ivo tin je, pa i prim iti vni lju-di, imaju nesumnjivo o njima i jo jasnih ulnih ose-anja sasvim druge vrste, koja mi delimino moemoshvatiti posredno pomou naunih pretstava, a deli-mino vie uopte ne moemo shvatiti.

Ovo osiromaenje u ulnosti znai ujedno i jednoneizmerno produbljivanje. Ljudsko budno bie nijevie ist napon izmeu tela i okolnog sveta. Ono sadaznai ivot u jednom zaokruenom i zatvorenom svet-losnom telu. Telo se kree u vienom prostoru. Doiv-ljaj dubine je snano prodiranje u vidljive daljine po-

ev od jedne svetlosne sredine: on je ona taka kojumi nazivamo ja. Ja je svetlosni pojam. Otsacla jeivot naega ja ivot pod suncem, a no je srodnasmrti. I iz toga se obrazuje novo oseanje straha kojeutapa u sebe sva ostala: javlja se strah od nevidljivo-

ga, od onoga to se uje, osea, sluti, onoga to se vi-di kako deluje a da njega samoga i ne opaamo. ivo-tinje poznaju sasvim druge, oveku zagonetne, oblikestraha, jer strah od tiine, koji primitivni ljudi i decahoe da prekinu i zaplae vikom i glasnim govorom,opada u viih ljudi. No strah od nevidljivoga oznaavaosobenost svake ljudske religioznosti. Boanstva sunasluene, pretstavljene, sagledane svetlosne stvarnos-ti! Nevidljivi bog je najvii izraz ljudske transcen-dencije. Onostranost je tamo gde su granice svetlosno-ga sveta: spasenje je osloboenje od okova svetlosti injenih injenica.

Ba u tome za nas ljude poiva neizreena dramuzike i njena odista spasilaka snaga, to je ona je-dina umetnost ija su sredstva izvan svetlosnoga sve-

ta, koji za nas ve odavno znai isto to i svet uopte.I tako nas jedino muzika moe kao izvesti iz sveta, raz-lomiti eline okove gospodarstva svetlosti i uliti nam


6/146


slatku obmanu da njome dodirujemo poslednju tajnudue, obmanu koja poiva na tome to je budan o-

vek stalno ovladan jednim jedinim svojim ulom, tone moe vie stvarati svet uha iz utisaka svoga uha,nego taj svet samo jo uklapa u svoj svet oiju.

I zato je ljudsko miljenje uvek miljenje oima,zato su nai pojmovi apstrahovani iz vienja, zato jecelokupna logika imaginarni svetlosni svet.

Isto to suavanje, i ba zato i produbljivanje, ko-je po dre uj e vidu sve uln o ose anj e, zamen ilo je go-vornim jezikom bezbrojne vrste ulnoga saoptavanjakoje su poznate ivotinji, a koje- sve sakupljamo podimeno m jezik. Ovaj slui kao mos t spora zume van jakroz svetlosni prostor izmeu dva oveka koji jedandrugoga gledaju govorei ili, kao oslovljeni, jedan dru-goga pretstavljaju svom unutarnjem oku. Druge vrstesaoptavanja, od kojih su se sauvali ostaci, ule suodavno u govorni jezik kao mimika, gest, naglaava-nje. Razlika izmeu opteg ivotinjskog glasovnog je-zika i isto ljudskog govornog jezika sastoji se u tometo rei i veze rei ine carstvo unutarnjih svetlosnih

pre tst ava koj e se razvi lo pod gosp odar stvo m oka. Sva-

ko znaenje jedne rei ima svetlosnu vrednost, pa ionda kada se radi o reima kao: melodija, ukus, hlad-noa, ili o sasvim apstraktnim oznaavanjima.

Ve u viih ivotinja, a- usled navike uz ajamn ogsporazumevanja pomou ulnog jezika, stvara se jasnarazlika izmeu istog ulnog oseanja i oseanja kojerazumeva. Oznaimo li obe ove vrste mikrokosmikedelatnosti kao ulni utisak i ulni sud (dakle, recimosud mirisa, ukusa, uha), onda ve u mrava i pela, u

ptic a grab lji vica , kon ja i pasa , tei te je jas no pome-renO ka ulnom sudu budnoga bia. Ali tek pod utica-

jem govor nog jezi ka poj avl ju je se u akti vno bud nombiu otv oren a suprotnost izmeu oseanja i razumeva-nja, kao jedan napon koji je sasvim nezamisliv u i-votinja i koji se ak i meu ljudima moe pretposta-viti samo kao prvobitno retko ostvarena mogunost.Razvitak govornog jezika dovodi do neeg sasvim od-lunog: do emancipacije razumevanja od oseanja.

Nam esto pot pun o jedi nstv enog a ose anj a koj e ra-zumeva, pojavljuje se esto i sve ee, jedno razume-

vanje znaenja jedva jo zapaljivih ulnih utisaka.Konano i ove utiske potisnu znaenja obiknutih zvu-kova rei. Re, prvobitno jedno ime za neku vienu

- 1 6


stvar, postaje, i neopaeno, oznakom jedne mislene st-vari, pojirta. Mi smo daleko od toga da smisao tak-

vih imena jasno shvatimo (to se deava samo pri sas-vim novim imenima), mi ne upotrebljavamo jednu is-tu re dvaput u jednom istom znaenju; niko nikad nerazume jednu re tano onako kao neko drugi. Ali spo-razumevanje je ipak mogue, kad dva oveka govoreistim jezikom i imaju isto gledite na svet, odgajenojezi kom upo tre bom , gledi te u kome oba ive i dela-ju tak o da su dovo ljn i goli zvui rei pa da izazovusrodne pretstave_. Ono to ipak povlai otru granicuizmeu opte ivotinjske i jedne, pridodate, isto' ljud-ske vrste budnoga bia, jeste pojimanje izvueno izvienja pomou zvukova rei, apstraktno pojimanje.,pa ma koli ko se ret ko ono poj avl jiv alo prv obi tno me-u ljudima u toj svojoj samostalnosti. Ba potpunoisto tako, na jednom ranijem stupnju, stavilo je budno

bie uop te grani ci! izm eu opt e bil joli kog i isto i-votinjskog bia.

Raz.umevan.je apstrahovano iz ulnoga oseanja na-ziva se miljenjem. Miljenje je zanavek unelo rascepu ljudsko budno bie. Ono je jo zarana procenilo ra-

zum i ulnost kao viu i niu duevnu silu. Ono je st-vorilo kobnu suprotnost izmeu svetlosnog sveta oka,,koji se oznaava kao prividan svet i ulna prevara, ijedn oga u buk val nom smi slu pred -sta vlj enog sveta pokome se kreu pojmovi sa svojim lakim naglaava-njem koje se nikad, ne moe otkloniti. To je sad za o-veka, dogod misli, pravi svet, svet po sebi. Nae ja

bilo je u po etk u uop te bud no bie uto lik o ukol iko jesebe osealo u svom gledanju kao sredinu jednog svet-losnog sveta; a sada ono postaje duh, naime isto ra-zumevanje, koje sebe sama kao takvo saznaje i ko-

je sma tra niim od sebe ne samo strani svet oko sebe,ve ubrzo i ostale elemente ivota, telo. Znak toga

je ne sam o uspra vlje ni. hod ovekov, nego i form acij aela i slepoonica sve vie postaju nosioci izraza. 1

Postaje jasno da je miljenje, postavi samostal-nim, otkrilo za sebe jednu novu aktivnost. Praktino-me miljenju, koje je upravljeno na svojstvo svetlos-nih stvari u pogledu na ovu ili onu pretstojeu svrhu,prid olaz i teor isk o mi l je nje koj e proz ire , mud rij ae -

1 Otuda onaj animalni izraz, ponosan ili prostaki,na licu ljudi koji nemaju naviku da razmiljaju.

17


7/146


nje koje hoe da ispita do dna svojstvo ovih stvari posebi, sutinu stvari. Svetlost se odvlai sa vienoga,dubinski doivljaj oka pojaava Se, u monom razvo-

ju , sasvi m jas no od dubi nsko g doi vlj aja u cars tvuznaenja rei, obojenih- svetlou. ovek misli da jemogue do dna prozreti u stvarne stvari svojim unu-tarnjim pogledom. ovek stvara pretstave i pretstave,

'i najzad dospeva do jedne mislene arhitekture veliko-ga stila ije su graevine tu pred nama u punoj jas-noi kao u nekoj unutarnjoj svetlosti.

Teoriskim miljenjem nastala je u ljudskom bud-nom biu jedna vrsta delatnosti koja je sada uinilaneizbenom i borbu izmeu bia i budnog bia. ivo-tinjski mikrokozam, u kome su bie i budno bie spo-

jen i u samo po sebi razu mlj ivo ivot no jedi nst vo, znaza budno bie jedino u slubi bia uopte. ivotinjanaprosto ivi, ona, ne razmilja o ivotu. Bezuslovnogospodarstvo oka, meutim, ini da se ivot pojavljujekao ivot vidljivog bia u svetlosti, a razumevanje, ve-zano za jezik, stvara ubrzo pojam miljenja kao pro-tiv-pojam" pojam ivota, te konano razlikuje ivot ka-kav jeste od ivota kakav treba da bude. Namesto bez-

bri noga ivot a po ja vl ju je se sup rot nos t mi lj enj a idelanja. Ta suprotnost je ne samo moguna (to u.ivotinje nije sluaj), nego ona ubrzo u svakome o-veku postaje injenicom i, najzad, alternativom; to jeono to je formiralo celokupnu istoriju zreloga ljud-stva i sve njegove pojave, te ukoliko jedna kultura imavie oblika, utoliko vie ova suprotnost gospodari baznaajnim momentima njenog budnog bia.

Biljoliko-kosmiko, sudbinsko bie, krv, rod, ima-ju pra sta ro gosp odar stvo i odr ava ju ga. Oni su ivot.Sve ostalo samo slui ivotu. Ali to sve ostalo needa slui. Ono hoe da vlada i veruje da vlada; jedanod najodlunijih zahteva ljudskoga duha jeste da uvlasti ima telo, prirodu, ali je pitanje da li to vero-vanje i samo ne slui ivotu. Zato nae miljenje mislitako? Moda zato to to hoe ono kosmiko, ono to?Miljenje dokazuje svoju mo nazivajui telo pretsta-vom, znajui za njegovu hudost i uutkujui glas krvi.Ali krv odista gospodari time to utke gospodari i po-

etkom i krajem mislene aktivnosti. I to je jedna odrazlika izmeu govorenja i ivota. Bie moe biti bezbudn oga bia, iv lje nje moe bit i bez raz ume van ja, ali


ne i obrnuto. Miljenje gospodari, uprkos svemu, jedi-

no u carstvu misli.3

Da li se miljenje smatra kao tvorevina oveka ilivii ovek kao tvorevina miljenja to je samo razli-ka u reima. Ali samo miljenje uvek e ceniti svojrang u ivotu lano i odve visoko stoga to ne prime-uje pored sebe druge vrste utvrivanja istine ili ihne priznaje, pa se time odrie da stvari gleda bez pred-rasuda. Ustvari svi mislioci od poziva a skoro onijedi ni vode re u svim a kul tur ama sma tra li su hlad-no apstraktno razmiljanje kao samu po sebi razumlji-vu aktivnost kojom se dospeva do poslednjih stvari.Oni su isto tako uvereni, kao u neto to je samo posebi razumljivo, da je ono to tim putem postiu kaoistinu isto ono emu su teili kao istini, a ne samo

pre tst avl jen a slika koj a zam enj uj e nera zum lji ve ta jn eAli, ako je ovek misleno bie, on je ipak daleko

od toga da bude jedno bie koje se sve sastoji u mi-

ljenju. To roeni mudrijai nisu razlikovali. Svrha mi-ljenja naziva se istina. Istine se utvruju tj. izdvajajuiz ive neshvatljivosti svetlosnoga sveta, da bi dobiletrajno mesto u jednom sistemu, jednoj vrsti duhovno-ga prostora. Istine su apsolutne i vene, tj. one nema-u vie nilcakava posla sa ivotom.

Ali za ivotinju postoje samo injenice, a ne isti-ne. To je razlika izmeu praktinog i teoriskog razu-mevanja. injenice i istine razlikuju se kao vreme ipro sto r, kao sud bin a i uzro nos t. Jed na in jen ica po-stoji za celo budno bie samo u slubi bia uopte, ane postoji samo za jednu stranu budnog bia, toboiskljuujui bie uopte. Stvarni ivot, istorija, pozna-

je samo injenice. ivotno iskustvo i poznavanje ljudiupravljeni su samo na injenice. Aktivni ovek, onajkoji radi, koji hoe, koji se bori, koji mora svakodnev-no da se odri protiv moi injenica i da ih stavljasebi u slubu ili da podlegne ' taj gleda na iste is-tine sa visine kao na neto beznaajno. Za pravogadravnika postoje samo politike injenice, a ne poli-

tike istine. uveno Pilatovo pitanje jeste pitanje sva-koga oveka od injenica.Jedno od najsnanijih dela koje je izveo Nie jes-

te u tome to je postavio problem o vrednosti istine,


8/146


znan ja, nauke frivolno hul jen je u oima svakog ro-enog mislioca i naunika, koji u tome vidi sumnjuu smisao celokupnog svog ivota. Ako je Dekart hteou sve da sumnja, zaelo nije hteo da sumnja u vred-nost svoga pitanja.

Ali drugo je postavljati pitanje, a drugo verovatiu reenje. Biljka ivi a da to i ne zna. ivotinja ivii to zna. ovek se udi svom ivotu i pita se. A ni o-vek ne moe dati odgovor. On moe samo verovati utanost svoga odgovora i u tome i jeste ne ba naj-siunija razlika izmeu Aristotela i najbednijeg div-ljaka.

Pa zato se moraju odgonetati tajne, zato se mo-ra odgovarati na pitanja? Nije li to strah koji progo-vara ve iz dejih oiju, strana prija ljudskoga biaije razume van je, o dvoj eno od ula, sad tup o pr edase zuri, mora da prodre u sve dubine okolnoga sveta imoe da bude razreeno samo kroz reenja? Moe linas oajno verovanje u znanje osloboditi od ogrom-nog pritiska velikih pitanja?

Jeza pred tajnom je najbolji udeo oveanstva.Kome je to sudbina uskratila, taj mora pokuati da

k i j d d l


jedn im nainom mi lj en ja koji ve postoji i na kome

se sada apstraktna kritika veba. Drugo neko milje-nje, koje bi slobodno i iz niega stvaralo, ne postoji.Jer odavno pre no to je prvobitni ovek apstrakt-

no mislio, bio je on sebi ve stvorio religioznu slikusveta. To je predmet na kome razum sada kritiki ra-di. Svaka nau ka izrasla, je. na jed no j religiji i pocl ce-lokupnim duevnim pretpostavkama njenim. Nauka ine znai nita drugo do li apstraktno popravljanje re-ligije, koja se smatra lanom i manje apstraktnom na-ukom. Svaka nauka, u celoj svojoj sadrini osnovnih

po jmova, po sta vlj anj a pr ob lema i me toda , nosi jezgrojedn e religi je . Svaka nova is tina ko ju na e razum ni jenita drugo do li kritiki sud o drugoj jednoj istini ko-

ja je ve po stoj al a. Po larnos t izmeu novog i st arogznanja donosi sobom to da u svetu razuma postoji sa-mo relativna tanost, naime postoje sudovi koji ima-

ju veu snagu ubeenja no drugi. Kritiko zn anj e po-iva na veri u nadmonost dananjeg razumevanja nadju e ra nj im . A ono to nas namo rava na takvo verova-nje jeste opet ivot.

li d kl k i ik i i lik i j ili


9/146


to se prvobitno pod tim mislilo prema onome to sekasnije uobliilo u rei? Budno bie i san izmenjuju

se kao dan i no sa -hodom zvezda. Isto t ako se sazna-nje izmenjuje sa sanjanjem. Kako se razlikuju?Ali budno bie, i to ono koje osea i ono koje ra-

zumeva, istovetno je sa. postojanjem suprotnosti izme-u saznavanja i saznanoga, ili stvari i svojstva, JLlipre dme ta i dog aaj a. U emu je sut ina ovih supr ot-nosti? Ovde se pojavljuje, kao drugi problem, prob--lem uzronosti. Mi obeleavamo dva ulna elementakao uzrok i posledi cu ili dva duhovna k ao razlog iposl edic u: to je utv ri van je jedn oga odno sa moi iranga. Kada je jedno tu, mora i drugo biti tu. Pri to-me se potpuno izostavlja iz igre vreme. Ne radi se tuo injenicama sudbine, ve o uzronim istinama; ne0 kad ve o zakonskoj zavisnosti. Nesumnjivo je ovonajpunOnadenija aktivnost razumevanja. ovek mo-da ima da zahvali takvim nalascima za svoje najsre-nije trenutke. I tako ide ovek od suprotnosti kojaga dodiruje u neposrednoj i svakodnevnoj blizini i pri-sutnosti, u beskrajnim nizovima zakljuaka, na obestrane, sve dalje i dalje, ka prvim i poslednjim uzro-

cima u sklopu prirode koje on naziva bogom i smis-lom sveta. On sakuplja, ureuje i pregleda svoj sistem,svoju dogmu o zakonskim vezama, i u tom sistemunalazi pribeite od nepredvienoga. Ko moe da do-kae, taj se vie ne, boji . Ali u emu se sast oji sut inauzronosti? Je li ona u saznavanju ili u saznanome iliu jedinstvu obojega?

Svet napona morao bi po sebi biti nepomian i rnrlav, naime vena istina, neto sa one strane svegavremena, isto stanje. A stvarni svet budnoga bia pun

je pro men a. ivo tin ja se tom e ne udi , dok se mil je-nje mislioca zbunjuje. Mir i kretanje, trajanje i pro-mena, ono to je postalo i postojanje ne oznaava-

ju li ve ove sup rot nos ti ne to to preva zilaz i mogu-nost razumevanja i to, ba zbog toga, mora sadravati

jed an besm isao ? Jesu li to ,i nj eni ce koj e se ne moguvie odvojiti od ulnoga sveta u obliku istina? Tu imaneega vremenskog u svetu koji saznajemo kao bez-vremenski. Naponi se pojavljuju kao takt, ka prosti-ranju pridolazi i pravac. Sve ono to je sumnjivo u

razumskom budnom biu sakuplja se u polednjem1 najteem problemu, problemu kretanja, a o njega serazbija miljenje koje je postalo slobodno. Tu nam


se odaje da je mikrokosmiko, i danas i uvele, zavisnood kosmikog, kao sto to dokazuje, jo u prapoecima

svakoga novoga bia, spoljanji klicin listi kao istiomota tela. ivot moe postojati bez miljenja, a mi-ljenje je samo jedan nain ivota. Moe miljenje ko-liko god hoe postavl jat sebi ogromne svrhe, u stvar-nosti ivot se .slui miljenjem u svoju svrhu i dajemu ivu svrhu, sasvim nezavisnu od reavanja apstrak-tnih zadataka. Za miljenje, reenja problema su ilitana ili lana, za ivot ona su ili vrednosna ili bez-vrednosna. Kada se naa volja za saznanjem razbijeo problem kretanja, moda se time postie neka name-ra ivota. Uprkos tome, i ba zbog toga, ovaj problemostaje sredite svega vieg miljenja. Sva mitologija isva nauka o prirodi nastala je iz uenja o tajni kre-tanja.

Problem kretanja dodiruje ve tajne bia, tajnekoje su budnome biu strane, a ijem pritisku onoipak ne moe odoleti. To je jedno htenje da se razumeono to se nikada ne moe razumeti, da se razumekad i zato, sudbina, krv sve ono to oseamo isluktimo u dubini, a to mi, roeni za gledanje, hoe-

mo ba zato da gledamo pred sobom u svetlosti, da bi-smo ga u pravom smislu te rei shvatili, da bismo gasebi osigurali'pipanjem! Jer ovo je odluna injenicakoje nije svestan onaj koji posmatra: sve njegovo tra-

* enj enij e upravljeno na ivot nego na gledanje ivlje-nja, ne na smrt nego na gledanje u miran ja. Mi hoe-mo da shvatimo kosmiko, prema onome kako seono' pojavljuje mikrokozmu u makrokozmu, kao ivottela u svetiosname prostoru, izmeu roenja i smrti,izmeu nastajnaja i trulenja, i to razlikujui telo i du-u najprisnijom nunou, na osnovu toga to doi-vljujemo unutarnje-sopstveno kao ulno-strano.

To to mi ne samo ivimo nego i znamo o ivotu to je rez ult at onoga pos ma tr anj a naeg a tele snogabia u svet lost i.. Ali iv oti nja poz naj e sam o ivot, asmrt ne.. Kad bismo mi bili samo biljolika bia, mibism o umi ral i i da to nik ad i ne pri met imo , jer ose-ati smrt i umreti bilo bi jedno i isto. Ali ivotinjeuju sm rtni ropac, i one vid e leinu, i one osea ju tru-ljenje; one vide umiranje ali ga ne razumeju. Tek i-

stim razumevanjem, onim koje se pomou jezika od-vojilo od budnoga bia oka, pajavljuje se za ovekasvuda u svetlosnom svetu smrt kao velika zagonetka.


10/146


Tek od tada ivot je kratki razmak vremena izme-u roenja i smrti. Tek sa pogledom na smrt postaje

nam raanje drugom tajnom. Strah ivotinje od svetatek sad postaje ljudski strah od smrti. A usled ovogastraha nastaju kao pitanja i injenice sudbine, i toneizmerno duboke injenice: ljubav izmeu oveka iene, odnos majke prema sinu, niz predaka sve do u-nuka, i, iznad toga jo, porodica, narod i najzad isto-rija ljudi uopte. Ideje o krivici i kazni, o ivotu kaoispatanju o novome ivotu sa one strane ovoga osvet-ljenog sveta, o spasenju koje stavlja kraj svakomestrahu od smrti vezuju se za smrt koju mora pre-trpeti svaki ovek roen za svetlost. Tek iz saznanjao smrti potie ono to mi ljudi, za razliku od ivotinja,pos edu jem o kao gled it e na svet.

5

Ima roenih ljudi sudbine i ljudi uzronosti. Pra-vi ivi ovek, seljak i ratnik, dravnik, vojskovoa, svet-ski ovek, trgovac, svaki onaj ko hoe da se obogati,da zapoveda, da vlada, da se bori, da smelo nastupa,,

organizator i preduzetnik, pustolov, borac i kockar odvojen je itavim jednim svetom od duhovnog o-veka, sveca, svetenika, naunika, idealista i ideologa,

pa bio ovaj za to odre eh snago m svoga mi lj enj a ilinedostatkom u krvi. Bie i budno bie, takt i napon,nagon i pojmovi, organi krunoga toka i organi pipa-nja retko e postojati ovelc od ranga u koga bez-uslovno jedna ova strana ne nadmauje pO znaajuonu drugu stranu. Sve nagonsko i pogonsko, znalaki

pogle d na lj ude i sit uac ije , vero vanj e u zvezdu koj eima svaki pozvani na delanje i koje je neto sasvimdrugo od ubeenja 0 tanosti jednoga stanovita, glaskrvi koji odluuje i nepokolebljivo dobra savest kojaopravdava svaku svrhu i svako sredstvo sve je touskraeno onome koji teoriski posmatra. I korak o-veka od injenica drukije odjekuje, korenitije negolikorak mislioca i sanjalice, u koga ono to je isto mi-krokosmiko ne moe da dobije vrst odnos premazemlji.

Subina je pojedinca napravila ovako ili onako: darado razmilja i da se plai akcije, ili da bude aktivani da prezire razmiljanje. Ali aktivan ovek je ceo o-

4


vek; a u posmatrakom oveku pojedinani organ bihteo da deluje bez tela i protiv tela. Utoliko gore ako

on hoe jo i da pouava s tvarnost . Onda d obija mo oneetiko-politiko-socijalne predloge za popravku koji svi

pot pun o neob oriv o dok azu ju kako tre ba da bud e i kakovalja zapoeti. Sve su to uenja koja bez izuzetka po-ivaju na pretpostavci da su svi ljudi tako nastrojenikao autor predloga, naime bogati u idejama a siroma-ni u nagonima, i to pod pretpostavkom jo da autorsam sebe poznaje. Ali ni jedno od ovih uenja, pa nionda kad nastupa sa punim autoritetom religije ili slav-noga imena, nije dosad ni najmanje izmenilo sam ivot.Ta uenja su uinila samo da mi drukije mislimo o i-votu. Ba to i jeste kob kasnih kultura, koje mnogopi u i mnog o it aju , to se sup rot nos t ivot a i mile-nja stalno zamenjuje suprotnou miljenja o ivotu imiljenja o miljenju. Svi popravljai sveta, svetenicii filozofi slau se u milj enju da je ivot povod najo-trijeg razmiljanja, ali ivot sveta ide svojim sopstve-nim putevima i ne brine se o onome ta se o njemumisli. Pa ak ako nekoj zajednici i uspe da ivi po ue-

nju, oni na taj nain postiu u najbolju ruku to da ubud uo j svet sko j ist ori ji bud e o nj im a re u nek oj na-pom eni, po to se na jp re svri ono to je stv arno i toje jed ino vano .

Jer jedino delatelj, ovek sudbine, ivi na krajukrajeva u stvarnome svetu, svetu politikih, ratnikih ipri vre dni h odl uka, u kom e se poj mov i i sist emi ne ra-unaju ni u ta. Tu je dobar udarac vrednosniji no do-bar zak lju ak. Ima smis la ono pre zir anj e koj im su, usva vremena, vojnik i dravnik sa visine gledali nakrabala i knjievne moljce koji su mislili da je svet-ska istorija tu radi duha, nauke ili ak umetnosti. Ka-imo nedvosmisleno: razumevanje koje se oslobodiloulnoga oseanja samo je jedna strana ivota, i to neona odluna. U istoriji zapadnjake misli moe izostatiime Napoleonovo, a u stvarnoj istoriji moda je Arhi-med sa svima svojim naunim otkriima bio manje va-an po delatnosti no onaj vojnik koji ga je ubio priosvajanju Sirakuze.

Ogromna je zabluda teoriskih ljudi njihovo vero-vanje da im je mesto na elu a ne na repu velikih do-gaaja. To znai potpuno nerazumevanje uloge koju su


11/146


igrali polit ikantsk i sofisti u Atini ili Volter i Ruso uFrancuskoj. Dravnik esto ne zna ta ini, ali to ga ne

spreava da pouzdano ini ono to je najuspenije; po-litiki doktrinar uvek zna ta mora da se uini, pa ipakje nje gov a akti vnos t, ako se ne ogra nii sam o na hart i-ju , naj bez usp en ij a te i na jm an je vred nosn a u ist ori ji.Suvie esto nailazimo na pretenziju, u nesigurnim vre-menima kao u atikom prosveivanju ili francuskoj ilinemakoj revoluciji, da ideolog koji pie i govori hoeda bude a ktivan ne u sistem ima nego u stvarn im ude-sima 'naroda. On ne zna svoje mesto. On spada sa svo-

ji m nae lim a i pro gra mi ma u ist ori ju knj ie vnos ti i niu jednu drugu. Prava istorija ne" donosi svoju presudutime to opovrgava teoretiara, nego time to ga skupasa njegovim mislima preputa samome sebi. Mogu Pla-ton i Ruso, da nita i ne govorimo o malim duhovima,izvoditi apstraktne dravne graevine koliko god hoe

sve je to bez zna aj a za Alek sandr a, Scip iona , Ce-zara, Napoleona i - njihove projekte, bitke i poretke.Neka oni prvi govor e o sud bin i ovim a je dovo ljn oto sudbina jesu.

Meu svima mikrokosmikim biima neprestanose obrazuju bia viega reda, psihike mase kao jedin-stva koja lagano nastaj u ili su odjednom tu, sa svimaoseanjima i strastima pojedinca, zagonetna po svojojunutarnjoj sutini, nepristupana razumu, dok njihove

pok ret e moe proz ret i i sra un ati samo jed an poznava -lac. I ovde razlikujemo dve vrste zajednice: opta ivo-tinjska jedinstva na osnovi ulnog oseanja i najdubljevezanosti bia i sudbine, kao ono jato ptica na nebuili ona vojska u juriu; i isto ljudske razumske zajednice na osnovi istih miljenja, istih svrha i istoga zna-nja. Mi imamo jedinstvo kosmikog takta i protiv svo-je volj e; jed ins tvo razl oga mi pri sva jam o po svoj ojvolji. Jednu duhovnu zajednicu moemo potraiti ilinapustiti; u njoj sudeluje samo budno bie. A jednomkosmikom jedinstvu pripadnemo i to celim svojim

bie m. Takvi m mas ama ovl ada ju ist o tak o brzo bur eoduevljenja kao i panika. One besne i u zanosu sukao u Eleuzisu j Lurdu, ili su obuzete muevnim du-

hom kao Spartanci na Termopilima i poslednji Gotina Vezuvu. One se formiraju pod muzikom horala,mareva i igara, i podleu, kao svi rasni ljudi i rasne

26


ivotinje, dejstvu sjajnih boja, ukrasa, nonje i uni-forme.

Ove psihike mase raaju se i umiru. Duhovnezajednice, isti zbirovi u matematikom smislu, pri-kupljaju se, uveliavaju i umanjuju, dok pokatkad jed-ilo isto slaganje ne prodre u krv silom svoga utiskai odjednom naini od zbira jedno bie. Na svakoj po-litikoj prekretnici mogu rei postati sudbinama, a

jav na mne nj a str ast im a. Jed na slu aj na gomil a sja tise na ulici, ona ima jednu svest, jedno oseanje, jedanjezik , dok se kra tk ot raj na du a ne ugas i i svako neode svojim putem. To se deavalo u Parizu 1789 godi-ne svakodnevno, kad god se podigao pokli: 0 fe-njer!

Ove due imaju svoju osobenu psihologiju u kojojse ovek mora razumeti da bi iziao na kraj sa javnimivotom. Duu imaju svi pravi stalei i klase, vitetvai redovi krstakih pohoda, rimski senat i jakobinskiklub, otmeno drutvo pod Lujem XIV i prusko plem-stvo, seljaki stale i radnitvo, velikogradski puk, sta-novnitvo neke zabaene doline, narodi i plemena iz

vremena seoba, pristalice Muhamedove i uopte svakatek zasnovana religija ili sekta, Francuzi iz revolucijei Nemci iz oslobodilakih ratova. Najmonija bia ovevrste koja mi poznajemo jesu visoke kulture sa svojimraanjem iz nekog velikog duevnog potresa,, koje usvome hiljadugodinjem biu skupljaju u jedno jedin-stvo sve gomile manje vrste, nacije, stalee, gradove,narataje.

Takva bia kosmike vrste, kroz narode, stranke,vojske, klase, nose sve velike dogaaje istorije, dok is-torija duha protie u nevezanim zajednicama, u kru-govima, kolama, isto-obrazovnim slojevima, pravcima,izmima. I tu je opet sudbinsko pitanje da li e tak-ve gomile u odlunom trenutku svoje najvie snagedelanja nai vou ili e slepo biti gonjene napred, dali e voe sluaja biti ljudi od visokoga ranga ili pot-pun o bez na ajn e li nost i koj e je tal as dog aaj a izdi-gao na vrh, kao Pompej ili Robespjer. Dravnik se ka-rakterie time to prozire sve ove masovne due kojese grade i rastapaju u struji vremena, to ih prozire

u njihovoj jaini i trajanju, pravcu i nameri, savrenopouz dano ; pa ipa k i ovde je pi tan je slu aj a, da li onmoe njima ovladati ili e ga one sobom povui.


12/146

DRUGI DEO

GRUPA VISOKIH KULTURA

6Ali ovek, bio on roen za ivot ili za misao bu-

>

dan je dok god dela ili posmatra, a kao budan stalnoje u slici, na ime podeen u je dno m smislu, u onom esmislu koji za njega ba u tom trenutku ima svetlosnisvet oko njega. Ranije smo ve primetili da se mnogo-

brojne podeenost i ko je se iz menjuju u bu dnom biuovekovom jasno razlikuju u dve grupe, svetove sud-

bine i ta kta i svetove uz roka i na po na . Svako se mo-


13/146


bi a. U slici pri rod e, ono to je sub jek ti vno i to jeuvek tu tue je i varljivo; a u svetu istorije varanas ono to je objektivno i to je isto tako neizbeno

bro j.U slici prirode nae podeenosti treba da budu i'

mogu da budu do izvesnog stepena bezline. ovek za-bora vi zbog nj ih sam a sebe. A sliku ist ori je ima svakiovek, svaka klasa, nacija, porodica, jedino u odnosuna samog sebe. Priroda sadri oznaku prostiranja kojeobuhvata sve. A istorija je ono to iz tamne prolostidolazi ka onome koji je sagleda, pa hoe od njega da-lje u budunost. On je kao prisutnik uvek njeno sre-dite; savreno je nemogue da se u smislenom po-retku injenica iskljui pravac, koji pripada ivotu ane miljenju. Svako vreme, svaka zemlja, svaka ivagomila ima svoj sopstveni istoriski vidik, i pozvanostjed nog a misl ioca ist ori ar a pok azu je se ba u tom eto on odista stvara onu sliku istorije koju zahtevanjegovo vreme.

Otuda se priroda i istorija razlikuju kao prava ilana kritika, kritika shvaena kao suprotnost ivot-

nom iskustvu. Nauka o prirodi jeste kritika i nitadrugo. A u istoriji kritika moe samo da stvori pret-post avku zna nju , na kom e onda ist oris ki pogle d raz-vija svoj vidik. Istorija je sam taj pogled, pa ma ku-da on bio upravljen. Onaj ko taj pogled ima moesvaku injenicu i svaki poloaj razumeti istoriski.Priroda je sistem, a sisteme moemo izuiti.

Istoriska podeenost poinje za svakoga sa najra-nijim utiscima detinjstva. Detinje oi vide otro: i-njenice najblie okoline^ ivot porodice, kue, uliceoseaju se i slute do svojih poslednjih osnova, mnogopre no to u vid okru g ue grad sa svoj im stano vnici -ma, a dok rei narod, zemlja, drava nemaju jonikakve opipljive sadrine. Isti takav temeljit pozna-valac jeste primtivni ovek za sve ono to mu je ivopre,d oim a kao ist ori ja u njeg ovom e usk om krug u.Prvo sam ivot, pozornica ivota i smrti, bolesti i sta-rosti, pa onda istorija ratnikih i plemenskih strastikoje on sam doivljuje ili posmatra na drugima, sud-bine bli nj ih, rodb ine , sela, nji hov a dela i pozad ine tih

dela, prie o dugom neprijateljstvu, borbama, pobedii osveti. ivotni vidici se ire; ne jedan ivot nego i-vot uopte nastaje i prolazi, pred oi stupaju ne sela

30


i bratstva, ve daleka plemena i zemlje, ne godine vevekovi. Istorija koja je stvarno saivljena i u svome

taktu jo saoseana ne dopire nikada preko dedine ge-neracije, niti za stare Germane i sadanje crnce, nitiza Perikla ili Valentajna. Tu se zakljuuje jedan i-votni horizont, pa se zapoinje novi sloj, ija se slikazasniva na predanju i istoriskoj tradiciji. Ova podre-uje neposredno saoseanje jednoj slici seanja kojaje jas no vie na i osi gura na dugi ni veb anj em. Slik atog novog sloja razvija se na vrlo razliit nain za lju-de razliitih kultura. Za nas ovom slikom poinje pra-va istorija u kojoj mi ivimo sub specieaeternitatis, aza Grke i Rimljane ona ovde prestaje. Za Tukididave nisu imali vie ivoga znaaja dogaaji persiskihratova1, a za Cezara punski ratovi.

A preko svega toga nastaju nove istoriske pojedi-nane slike o sudbinama biljnog i ivotinjskog sveta,zemljita, zvezda, pa se slivaju sa poslednjim slikamapri rod e u mit ske pre tst ave o poe tku i svr etk u sveta .

Slika prirode u deteta i praoveka razvija se izmale tehnike svakodnevnice, koja oboje neprestano

namorava da se od straljivoga gledanja u daleku pri-rodu okreu situacijama najblie okoline. Kao i mla-de ivotinje, i dete otkriva svoje prve istine kroz igru.Ispitati igraku, rastvoriti lutku, okrenuti ogledalo dase vidi ta je pozadi, triumfalno osetiti da se utvrdilokao tano neto to e sad zauvek tako ostati pre-ko toga nije prodrlo nikada nijedno ispitivanje priro-de. Praovek stie ovo kritiko iskustvo na svomeoruju i oruu, na materiji svoje odee, na hrani i sta-nu, dakle na stvarima ukoliko su one mrtve. To vredii o ivotinjama, koje on sada odjednom ne razumevavie kao iva bia u asu kad zapaa ili sraunava nji-hove pokrete kao gonilac ili gonjeni, ve kao sklop me-sa i kostiju koji on sasvim mehaniki posmatra sa jed-nom odreenom svrhom, apstrahujui njegovu ivot-nost; ba kao to shvata jedan dogaaj sad jo ,kaodelo demona, a odmah zatim kao lanac uzroka i pos-ledica. To je isto ono obrtanje koje vri svakodnevnoi svakoga asa i zreli ovek kulture. A oko ovoga pri-1

rodnog vidika slae se jedan iri sloj formiran iz uti-

1 On je utvrdio da se pre njegova doba nije desilonita znaajno tako pie on oko 400! na prvojsirani svoga istoriskog dela.

31


14/146


saka kie, munje i bure, dana i noi, leta i zime, me-ne meseca i hoda zvezda. Tu ga religiozne jeze, pune

straha i strahopotovanja, namoravaju na jednu kriti-ku sasvim drugoga ranga. Kao to je hteo da u onojslici istorije temeljno ispita poslednje injenice ivota,tako ovde hoe da utvrdi poslednje istine prirode. Onoto lei sa one strane svih granica razumevanja nazi-va on boanstvom, a sve to lei sa ove strane hoeda shvati kauzalno kao posledicu, tvorevinu i otkrove-nje boanstva.

Svaka zbirka konstatacija o prirodi ima dakle dvo-struku tendenciju, koja je odvajkada nepromenjena.Jedna je upravljena na to je mogue potpuniji sis-tem tehnikog znanja, koje slui praktinim, privred-nim i ratnikim svrhama. Ovo znanje su mnoge ivo-tinjske vrste izobrazile do visokog savrenstva, i onood tada vodi u pravoj liniji preko rano-ljudskoga zna-nja o vatri i metalima sve do mainske tehnike dana-nje faustovske kulture. A druga tendencija formiralase tek kada je predanje, pomou govornog jezika, sme-njeno istim ljudskim miljenjem; ona tei potpunomteoriskom znanju, koje mi nazivamo u njegovom prvo-

bit nom obli ku religioznim, a u izvedenome obliku kas-nijih kultura prirodnoznanstvenim. Za ratnika vatraje oru je, a za zan atl ij u deo njeg ovog oru a, za svete-nika znak boanstva, a za naunika problem. No sveto spada u podeenost budnoga bia prema prirodi. Usvetu kao istoriji vatra se uopte ne pojavljuje, ve

poa r Kart agin e i Moskve, pla men lom aa na koj e sustavljeni Hus i ordano Bruno.

7

Ponavljam: Svako bie doivlj uje t ue oblike injegove sudbine jedino u odnosu na sebe sama. Jatogolubova koje se sputa na neko polje posednik togapol ja pra ti sasvi m dru gim oim a negoli pri ja te lj pri-rode na ulici i jastreb u vazduhu. Seljak gleda u svo-me sinu potomka i naslednika, sused seljaka, oficirvojnika, stranac uroenika. Napoleon je kao car druk-ije doivljavao ljude i stvari negoli kao porunik.

Premestimo jednog oveka u drugi poloaj, nainimorevolucionara ministrom, vojnika generalom pa eistorija sa svojim nosiocima za njega namah postati

3


neto sasvim drugo. Taleran je prozirao ljude svogavremena zato to je spadao meu njih. On bi Krasa,

Cezara, Katilinu i Cicerona, kada bi iznenada bio m&u njih premeten, sa svima njihovim nam erama iuredbama pogreno razumeo ili ih uopte ne bi razu-meo. Ne postoji istorija po sebi. Istorija porodice iz-gleda svakom njenom lanu drukija; isto tako isto-rija zemlje svakoj stranci, istorija vremena svakomnarodu. Nemac vidi svetski rat drukije nego Englez,radnik istoriju privrede drukije negoli preduzima,istoriar Zapada ima pred oima sasvim drugu svets-ku istoriju nego arabljanski i kineski pisci istorije.Istorija jednog vremena mogla bi se objektivno pret-

staviti j edino i z vrlo veli kog udalj en ja i bez unutar-njega uea, ali najbolji istoriari sadanjice dokazu-ju da nisu u st anj u oceni ti i pret sta vit i ak ni pelop o-neski rat ni bitku kod Akcija, a da ih ne stave u od-nos prema sadanjim interesima.

I najdublje poznavanje ljudi ne iskljuuje, negojo i zahte va, da mu rezu lta ti bu du pot pun o oboj eninjegovim nosiocem. Ba nedostatak u poznavanju lju-

di i ivotnom iskustvu plodan je u uoptavanjima, ko-ja sve ono to je u ist ori ji zna ajn o, nai me nepono v-ljivo, unakaze ili potpuno previde; najgore je sa onimmaterijalistikim shvatanjem istorije koje moemo de-finisati kao shvatanje gotovo neiscrpnog nedostatkau fiziognomikoj obdarenosti. Pa uprkos tome, i bazbog toga, postoji za svakog oveka zato to pripa-da jednoj klasi, vremenu, naciji i kulturi, kao i za tovreme, tu klasu, tu kulturu u celini tipina istoris-ka slika kakva treba da bude u odnosu na njih. Celo-kupni ivot svake kulture ima, kao najviu mogunost,jed nu sim bol iku pra sli ku svoga sveta kao ist ori je,simboliku za tu kulturu, i sve podeenosti pojedina-ca i gomila koje deluju kao iva bia samo su otiscite praslike. Kada neko oznaava gledite nekog drugogkao znaajno, povrno, originalno, trivijalno, promae-no, zastarelo to se uvek deava bez svesti da je toslika koju ba zahteva dotini momenat, slika koja jestalna funkcija vremena i oveka.

Razume se da svaki ovek faustovske kult ure ima

svoju sopstvenu sliku istorije, i to ne samo jednu ne-go, poev od svoje mladosti, bezbrojne slike koje sepi em a do ivl jaj im a dana i godi na nep rek idn o koleb a-


15/146


ju i me nj aj u. I kako je razli ita tip ina ist ori ska slikaljudi raznih vremena i stalea: svet Otona Velikoga i

Grgura VII, svet jednog venecijanskog duda i jednogsiromanog poklonika! U kako su razliitim svetovimaiveli Lorenco Medii, Valentajn, Kromvel, Marat,Bizmark, pripadnik gotikog vremena, naunik barok-nog vremena, oficiri tridesetogodinjeg, sedmogodi-njeg i oslobodila kog rata, pa u nae dane friziski se-ljak, koji stvarno ivi samo sa svojim tlom i stanovni-tvom na-njemu, hamburki veliki trgovac i jedan pro-fesor fizike! Pa ipak, sve to, nezavisno od doba, polo-aja i vremena pojedinca, ima jednu zajedniku os-novnu crtu kojom se celokupnost ovih slika, njihovapras lik a, razl iku je od svake druge kul tur e. No ono topot pun o deli ant ik u i indi sku ist ori sku sliku od ki-neske i arabljanske, i jo otrije od zapadnjake to je uskost horizonta. Grci nisu nikada uvlaili u svo-

ju sops tve nu ist ori sku slik u ono to su mogli i mo-rali znati iz staroegipatslce istorije; ta njihova slikazavravala se za veinu od njih dogaajima o kojimasu mogli jo da priaju poslednji oevidci, a u kojoj

je slici, ak i za naj bol je glave, tro jan ski m rat om stav-

ljena granica preko koje vie nije moglo biti istoris-kog ivota.i

Arabljanska kultura prva je, i to u istoriskoj mis-li i Jevreja i Persijanaca, poev otprilike od Kira, ui-nil a, smeli potez, da legenu o s tvar anju svet a vee sasadanjou pomou pravog raunanja vremena i da,kod Persijanaca, ak preduzme i hronoloko utvriva-nje stranoga suda i pojave Mesije. Ovo otro i vrlousko ograniavanje celokupne ljudske istorije per-sisko obuhvata u celini dvanaest, a jevrejsko dosadane vie od est stolea nuan je izraz magiskog ose-anja sveta i deli potpuno jevrejsko-persisku skaskuo stvaranju, po njenom dubljem znaenju, od pretsta-va babilonske kulture, iz koje je pozajmila mnoge spo-ljanje crte. Iz sasvim drugoga oseanja otvorila je ki-neska i egipatska istoriska misao jednu iroku per-

spektivu bez zavretka, i to hronoloki osiguranim ni-zom dinas tija , koje se gube tisulei ma u mrane da-ljine. /

34


Faustovska slika svetske istorije zapoinje odmah,pri pre ml jen a hri an ski m ra una nj em vre men a1, og-romnim proirenjem i produbljivanjem magiske slike,koju je uzela od zapadnjake crkve, a koju je JoahimFJoriski, oko 1200, uzeo kao osnovu jednog dubokogtumaenja svih svetskih sudbina kao posledice trijuepoha: Oca, Sina i Duha Svetoga. Uz to je pridolosve jae irenje geografskog horizon ta, koji se ve ugotiko vreme pomou Vikinga i islandskih pustolov-nih moreplovaca protegao do udaljenih delova Azije. 2

Za vieg oveka baroka, poev od 1500 godine, sadaprvi put , i za razl iku od svih ost ali h kul tur a, popri -tem ljudske istorije postaje celokupna povrina plane-te. Prvi put su, iz isto teoriske pretpostavke o kugla-stom obliku zemlje, kompas i dogled stvorili za obra-zovane ljude ovog kasnog vremena oseanje da ive ria

je dno j kugli u svet skom pro sto ru. Hor izo nt poj edi nihzemalja prestaje da postoji, isto tako i vremenski, us-led dvostruke beskrajnosti brojanja godina pre i pos-le Hristova roenja. I pod utiskom ove planetarne sli-ke, koja konano obuhvata sve visoke kulture, vri se

danas nestajanje one gotike podele na stari, srednjii novi vek, koja je ve davno postala povrnom i praz-nom.

U svim drugim kulturama poklapaju se aspektiistorije sveta i istorije ljudi. Poetak sveta je poetakljudi, kraj oveanstva je kraj sveta. Faustovski nagonza beskrajnou razdvojio je, u baroku, prvi put obapoj ma i uin io je, jed nim do tad a jo nepo znat im pro-ir ivanjem, istoriju ljudi prostom epizodom u istorijisveta, a zemlju, od koje su druge kulture sagledalekao svet samo jedan deo povrine, malom zvezdommeu milionima sunanih sistema.

Usled ovoga proirenja istoriske slike sveta, u da-nanjoj kulturi, jo nunije no ma u kojoj drugoj, po-trebno je briljivo razlikovati izmeu svakodnevnogduhovnog podeavanja veine ljudi i maksimalnog du-hovnog podeavanja za koje su sposobni samo najviiduhovi, a koje se'i u njima vri samo za nekoliko tre-

1 Postalo u Rimu 522 pod vladavinom istonih Gota,ali tek od vremena Karla Velikoga brzo proireno po ger-manskom Zapadu.

2 Sa vrlo karakteristinim suavanjem .stvarno doi-vljene istoriske slike u svesti pravog renesansnog oveka.

3


16/146

PENGLER Propast Zapad

nutaka. Razlika izmeu istoriskog horizonta Temistok-la i jednog atikog seljaka moda je neznatna, ali ve

razlika izmeu istoriske slike cara Henriha VI i jed-nog njegovog savremenika ogromna je; sa napretkomfaustovske kulture sva mogua duhovna podeavanjatoliko se proiruju i produbljuju da ostaju pristupa-na sve uim krugovima. Obrazuje se kao neka pirami-da mogunosti na kojoj svaki pojedinac zauzima, posvojoj nastrojenosti, mesto koje obeleava najvia du-hovna podeenost koju on moe postii. Te tako meuzapadnjakim ljudima postoji granica za sporazume-vanje u pogledu istoriskih ivotnih pitanja, granica ko-

ja ovako kobn o ot ra nes umn ji vo nij e bil a pozna tanijednoj drugoj kulturi. Moe li danas radnik odistarazumeti seljaka? Ili diplomat zanatliju? Istorisko-geo-grafksi horizont, na osnovu koga obojica u rei uobli-avaju svoja najvanija pitanja, tako je razliit da senjihovo saoptavanje pretvara u praznoslovlje. Pravi

pozna vale lju di jo i razu me pode eno st drugo ga lica,pa pre ma nj oj pode ava svoj e sao pt ava nje kao tomi svi inimo kad govorimo sa decom. Ali umetnostda se uivimo i u istorisku sliku jednoga oveka iz

pro los ti, Henr iha Lava ili Dant ea, tak o da se njeg ovemisli, oseanja i odluke shvate kao same po sebi ra-zumljive, tako je retka usled ogromnog otstojanja iz-meu ta dva stanja budnoga bia, da se taj zadatakkao takav oko 1700 jo nije pravo ni naslutio, a tek je,

poe v od 1800, pos tao zaht ev za pi san je ist ori je, kojise vrlo retko ispunjuje.

Pravo faustovsko odvajanje lj udske istorije uuem smislu od mnogo ire svetske istorije ima kaoposl edic u to da se, poev od kra ja bar oka , u na ojslici sveta stvara nekoliko horizonata u odvojenim slo-

jev ima , za ij e su se isp iti van je obra zoval e poje dina -ne nauke vie ili manje izrazito istoriskog karaktera.Astronomija, geologija, biologija, antropolgija ispitu-

ju, po redu , sud bin e zvezdan og sveta , zeml jin e kore,ivih bia, oveka, pa tek tada poinje danas tako na-zvana svetska istorija visokih kultura, na koju sedalje nadovezuju istorija pojedinanih kulturnih ele-menata, istorija porodica i, najzad, ba na Zapadu

vrlo rairena biografija.Svaki od ovih slojeva zahteva za se po jednu na-

roitu duhovnu podeenost, i im ova zapone, presta-

36


ju ui i iri sloj evi bit i ivim zbiv anj em, pa su samonaprosto date injenice. Ako ispitujemo bitku u Teu-toburkoj umi, pretpostavljamo postojanje ove umeu oblasti biljnoga sveta severne Nemake. Ako pita-mo o istoriji nemake lisnate ume, onda pretpostav-ljamo geoloko slaganje zemlje u slojeve kao jednuinjenicu koju ne treba dalje ispitivati u pogledu nje-ne naroite sudbine. Ako pitamo o poreklu formacijekrede, onda postojanje zemlje same kao planete u sun-anom sistemu nije nikakav problem. Ili, na drugi na-in posmatrano: to to postoji zemlja u zvezdanomesvetu, na zemlji fenomen ivot, u ivotu oblik o-vek, u ljudskoj istoriji organski oblik kultura sveje to svaki put sam o slu aj u slici najb li eg vieg slo-ja. Gete je, poev od svoga tr asb ur kog pa do prvogvajmarskog vremena, imao jaku naklonost ka svetskojistoriji, kao to nam svedoe projekti za Cezara, Mu-hameda, Sokrata, Venoga Judu, Egmonta; ali otkakose bolno odrekao politike delatnosti viega stila-(ovoodricanje progovara jo iz Tasa u njegovom kona-nom, oprezno rezigniranom obliku), on je potpuno is-

kljuio onu prvu naklonost i od tada iveo gotovonasilno ogranien na sliku biljne, ivotinjske i zem-ljine istorije, za svoju ivu prirodu, a sa druge stra-ne za biografiju.

Sve ove slike, razvijene u istome oveku, imajuistu strukturu. I istorija biljaka i ivotinja, i istorijazemlji ne kore i zvezda, jeste fable convenue i reflek-tuje tendenciju sopstvenoga bia u spoljanju stvar-nost. Posmatranje ivotinja ili slojeva u steni koje bibilo izved eno sa subj ekti vnog a stan ovi ta pos mat ra a,odvojeno od njegovog vremena, njegovog naroda, paak i njegovog socijalnog poloaja, isto tako je malomogue kao i jedno takvo posmatranje revolucije ilisvetskoga rata. uvene teorije Kanta i Laplasa, Kivi-

jea, Laje la, Lam ark a, Darvi na, nose i poli tik o-pri vred-nu boju, i ba svojim snanim utiskom, koji su izaz-vale u potpuno nenaunim krugovima, ukazuju na za-

jed ni ko por ekl o shv ata nj a svih tih ist ori skih sloj eva.A ono to se danas dogaa, to je poslednje delo kojeima jo da izvri faustovska istori ska misao: d a or-ganski povee meu sobom sve ove pojedinane sloje-ve i da ih ulani u jednu jedinu ogromnu svetsku is-toriju jedinst vene fiziognomike, u kojoj pogled dopi-

3


17/146


re od ivota pojedinoga oveka, i to sada bez prekida,

do prve i poslednje sudbine svemira. Devetnaesti vekpostavio je taj zadatak u mehanistilcom, dakle neis-toriskom, obliku. Dvadeseti vek odreen je da ga rei.

8

Slikom ko ju ima mo o historiji zem ljin e kore i i-vih bia vladaju trenutno jo uvek nazori koje je raz-vila civilizovana engleska misao na osnovu engleskihivotnih navika, poev od doba prosveenja. Flegma-tina geoloka teorija Lajelova o obrazovanju zemlji-nih slojeva i bioloka Darvinova o postanku vrstastvarno su samo paslike razvia same Engleske. Na-mesto nesraunljivih katastrofa i metamorfoza, kakvesu priznavali veliki LeOpold Buh i Kivije, one stavljajumetodiko razvie u vrlo dugim otsecima vremena, akao uzroke poznaju samo teleoloke, i to mehanike,uzroke koji se nauno mogu dostignuti.

Ova engleska vrsta uzroka nije samo plitka ne-go i odve uska. Prvo, ona ograniava mogue veze naproc ese koj i se u elom svom toku deavaju na povri-ni zemljinoj. Time se uopte iskljuuju svi veliki kos-miki odnosi izmeu ivotnih pojava na zemlji i doga-aja u sunevom sistemu ili svetu zvezda, i pretpostav-lja se potpuno nemogue tvrenje da je spoljanjastrana zemljine kugle jedna sa svih strana izolovanaoblast prirodnoga zbivanja. Drugo, pretpostavlja se dai ne postoje druge veze sem onih koje se mogu shva-titi sredstvima dananjeg ljudskog budnog bia ul-nim oseanjem i miljenjem i njihovog usavrava-nja pomou instrumenata i teorija.

Misao o istoriji prirode u dvadesetom veku razli-kovae se od one u devetnaestom veku time to eovaj sistem povrinskih uzroka, koji se koreni u racio-nalizmu baroknoga vremena, biti otstranjen i smenjenistom fiziognomikom. M i smo skeptiari prema svi-nja nainima miljenja koji kauzalno objanjavaju..Mi putamo da stvari govore i zadovoljavamo se timeda oseamo sudbinu koja njima vlada i da je sagleda-

mo u njenim oblicima, sudbinu koju u domaaju ljud-skoga razumevanja ne moemo do kraja dokuiti. Naj-vie to moemo postii jeste pronalaenje isto biv-stvenih oblika bez uzroka i bez svrha, oblika koji lee

38

PROPAST ZAPADA Poreklo i ze mljite

u osnovi promenljive slike prirode. Pod razviemdevetnaesti vek razumeo je napredak u smislu sve veesvrhovitosti. A pod tom rei razumeli su usavravanjeu smislu sve vee oblikovne sadrine i Lajbnic, u svo-

jo j zna aj noj Protogeji (1691) koja daje potpuno ge-teovsku praistoriju zemlje na osnovu njegovih studija0 srebrnim rudnicima u Harcu, i Gete sam. Sva onavelika suprotnost sudbine i uzronosti nalazi se izme-u pojmova Geteovog oblikovnog usavravanja i Dar-vinove evolucije; pa i suprotnost izmeu engleske i ne-make misli i, najzad, izmeu nemake i engleske is-torije.

Nem a bol jeg opov rgav anj a Darvi na no to su re-zultati paleontologije. Okamenjeni nalazi mogu, po

pro sto j verov atno i, bit i samo prob e na dohv at. Svakikomad morao bi pretstavljati drugi stupanj razvia.Bilo bi samo prelaza, a nikakvih granica, pa prematome ni vrsta. Ali namesto toga mi nalazimo savrenoustaljene i nepromenljive oblike, i to kroz duge otsekevremena, koji kao da se nisu izobrazili svrhovito, negose pojavljuju iznenada i odmah u konanom obliku

1 koji ne prela ze u jo svrhoviti je oblike, ve bivaj uredi i iezavaju, dok se ponovo javljaju sasvim drugioblici. Ono to se razvija u sve obilnijem oblikovnomboga tst vu to su velik e klas e i rodov i ivih bia, ko-ji u dan an jo j gru pac ij i pos toj e jo od poetka i bezikakvih prelaza. Vidimo kako se meu ribama najprepoj avl juj u sela hij e sa svoj im pro sti m obli cim a u mno-gobrojnim rodovima, pa polako iezavaju, dok u te-leostijama postepeno dolazi do gospodarstva savrenijioblik ribljeg tipa. Isto to vai i za biljne oblike papra-ti i njima srodne, koji danas u svojim posl ednjimvrstama skoro nestaju u bujn o razvijenome carstvucvetnica. Ali nama nedostaje svaki stvarni osnov da zaove pojave pretpostavljamo svrhovite i uopte vidljiveuzroke1. Sudbina je ona koja je na svet donela ovajivot uopte, sve veu suprotnost biljke i ivotinje,svaki pojedini tip, svaki rod i vrstu. A ujedno sa timbie m dat a je i odr ee na energija oblika, kojom se

1 Poev od 1886, u svojoj nauci o mutacijama, dao je

II. Fris prvi dokaz da se osnovni oblici biljnog i ivotinj-skog sveta ne razvijaju nego da su odjednom tu. Na Ge-leovom jeziku: mi vidimo kako se jedan formirani oblikrazvija u pojedinim primercima, ali ne vidimo kako se onformirao za celu vrstu.

3


18/146


ova vrsta u svom daljem usavravanju isto odrava

ili opada i slabi, pa se grana u mnoge odreene oblikeili raspada; a sa njome ujedno dato je i ivotno traja-nje toga oblika, koje opet dodue moe biti sluajnoprek rae no, ali ina e vodi pri rod noj sta rost i i gae njuvrste.

A to se tie oveka, diluvijalni nalazi pokazujusve jasnije da svi tadanji oblici odgovaraju onima kojii danas ive, a ni najmanjeg traga kakvoga razvia kanekoj svrhovito izgraenoj rasi. Nedostajanje ma kak-vih nalaza u terciernom doba sve vie ukazuje na toda ovekov ivotni oblik, kao i svaki drugi, ima dazahvali za svoje poreklo jednoj iznenadnoj promeni,ije odakle, kako i zato ostaje neprobojna tajna.Ustvari, kad bi bilo evolucije u engleskom smislu, nebi bilo ni ogran ien ih zeml jin ih sloj eva ni poj edi nih i-votinjskih vrsta, ve samo jedna jedina geoloka masai jedan haos pojedinanih ivih oblika koji bi preos-tali u borbi za opstanak. Ali sve to vidimo sili nas nauverenje da se u sutini ivotinjskog i biljnog bia ne-

pre kid no dea vaj u dub oke i vrlo izne nadne promen e',koje su kosmike vrste, te nikako nisu ograniene naoblast zemljine povrine, i koje, po svojim uzrocimaili uopte, izmiu ljudskom ulnom oseanju i razu-mevanju1 . A sasvim isto tako vidimo i to kako se ovebrze i dubo ke izmen e upl iu u ist ori ju velik ih kul tur aa da ne moe biti ni govora o vidljivim uzrocima, uti-cajima i svrhama. Postanak gotikog i piramidnog stilaizvrio se isto tako iznenadno kao i postanak kineskogimperijalizma pod i-hoang-ti i rimskoga pod Avgus-tom, kao i postanak helenizma, budizma, islama; a is-to tako stoji i sa dogaajima u svakom znaajnom po-

jed ina nom ivot u. Ko to ne zna, ta j ni je pozna vala cljudi, a pre svega nije poznavalac dece. Svako aktivnoi posmatralako bie koraa u svome usavravanju poepohama, i mi moramo pretpostaviti te epohe u isto-riji sunanog sistema i sveta zvezda nekretnica. Po-

1 Time postaje izlina i pretpostavka ogromnih ot-

seka vremena za dogaaje ljudskoga pra-doba, te tako mo-emo otstojanje najstari jih dosad - poznatih ljudi od po-etka egipatske kulture zamisliti u jednoj vremenskoj me-ri prema kojoj nipoto ne iezavaju 5000 godina istoriskekulture.

4


reklo zemlje, poreklo ivota, poreklo slobodno pokret-

ljive ivotinje to su te epohe; i stoga one su tajne,koje imamo da primimo kao takve.

9

Ono to znamo o oveku deli se jasno na dva ve-lika doba njegovog bia. Prvo je za na pogled ograni-eno sa jedne strane onim dubokim usekom u sudbi-ni planete koji danas obeleavamo kao poetak lede-nog doba, i o kome moemo u okviru slike zemljineistorije utvrditi samo toliko da se tu desila jedna ko-smika promena; a sa druge strane poetkom visokihkultura na Nilu i Eufratu, ime je celokupni smisaoljudskog bia odjednom postao drugi. Svuda otkriva-mo otru granicu tercijera i diluvija, te nalazimo saove strane oveka kao gotov izobraeni tip, sroen saobiajem, mitom, umetnou, tehnikom, tip telesnogsastava koji se od tada nije vidno izmenio.

Ako prvo doba nazovemo' doba primitivne kulture,onda je severozapadna Afrika jedina oblast u kojojse ova kultura, svakako u vrlo kasnom obliku, odralaza vreme celog drugog doba, pa je i danas jo iva iskoro nedirnuta. Velika je zasluga L. Frobeniusa toje to jas no sazn ao 1. Bila je pretpostavka da se ovdeizmakao pritisku visokih kultura itav jedansvet pri-mitivnoga ivota a ne otprilike samo jedan broj pri-mitivnih plemena. Ono to psiholozi naroda rado tra-e u svih pet delova sveta jesu, nasuprot tome, frag-menti naroda u kojih je zajednika isto negativna i-njenica: to ive posred visokih kultura ne uestvuju-i unutarnje u njima. To su dakle delom zaostala, de-lom nedorasla, delom degenirisana plemena, ije semanifestacije uz to jo i bezrazlino meaju.

A primitivna kultura bila je neto snano i celo-vito, neto u najveoj meri ivo i aktivno; samo to

je ona tol iko razl iit a od svega onoga to mi lj udi vi-soke kulture posedujemo kao duevne mogunosti,

da moramo posumnjati u zakljuke koje bismo izvuklio stanju staroga vremena na osnovu sadanjeg bia i

1 Und Afrika sprach, 1912; Paideuma, TJmrisse einerKultur-und Seelenlehre, 1920.


19/146


bud nog bia onih nar oda sa koj ima prvo doba dopi rejo dub oko u drug o.

Ve tisuleima ljudsko budno bie nalazi se podutiskom injenica da je stalni dodir plemena i narodameu sobom neto samo po sebi razumljivo i svako-dnevno. Ali za ono prvo doba mi moramo raunati satime da se ovek u vrlo neznatnom broju malih go-mila potpuno gubio u beskrajnim daljinama preelaijom slikom potpuno vladaju ogromne mase ivotinj-skih krda. To nam sa sigurnou dokazuju retki na-lazi. U vreme oveka iz Orinjaka luta po tlu Fran-cuske moda tuce hordi od po nekoliko stotina glava,na koje je najdublji utisak uinio onaj zagonetni do-gaaj kad su odjednom primetili da postoje i drugi.ljudi. Moemo li mi uopte pretpostaviti kako se i-velo u jednom svetu koji je bio gotovo bez ljudi? Mi,za koje je odavno celokupna priroda postala pozadi-nom ljudskih masa? Kako se morala menjati svest osvetu, kad su ljudi sve ee u predelu nailazili, semuma i ivotinjskih krda, na ljude ba kao i oni tosu! Za istoriju oveje due bio je moda najdublji

i po posledicama najbogatij i dogaaj ono, nesumnji-vo vrlo iznenadno, stalno i svakodnevno i' sve eesretanje blinjih, koje je uenje pretvorilo u radostili neprijateljstvo, a samim tim izazvalo itav nov svetiskustva i neizbenih odnosa i protiv volje. Ljudi su

pos tal i svesni sops tve nih ivot nih obli ka tek pom oustranih ivotnih oblika, a ujedno je lanstvu u okviru

poro dic e prid olo it avo obi lje spo lj an ji h odn oa jni hoblika meu porodicama, koji od sad potpuno vlada-ju prim iti vni m ivo tom i mi lj enj em. Pomi sli mo dasu tada iz vrlo prostih naina ulnoga sporazumevanjapost ali poeci govo rnih jezi ka (a tim e i aps tra ktn ogmiljenja), a meu tim poecima i nekolike vrlo sre-ne koncepcije o ijem svojstvu ne moemo sebi nita

pret sta vit i, ali koj e sme mo pret post avi ti kao na jr an ij uishodnu taku kasnijih indogermanskih i semitskih je-zikih grupa.

Iz ove primitivne kulture jednog oveanstva, kojeje svuda vezano odn osi ma ple men a pre ma ple menu ,izrasta sada iznenada, oko 3000, egipatska i babilonskakultura, poto se moda u toku itavog tisulea naoba zemljita pripremalo neto to se savreno razli-kuje od svake primitivne kulture po celokupnom nai-

42


iiu i nameri razvitka, po unutarnjem jedinstvu svih iz-raajnih oblika i po upravljenosti celokupnoga ivotana jednu svrhu. Za mene je vrlo verovatno da se tadaizvrila jedna pron^ena na zemljinoj povrini uopteili bar u unutarnjem biu ovekovom. Ono pak to po-stoji jo kasnije kao primitivna kultura od ranga, svu-da izmeu visokih kultura, i tek postepeno pred njimaiezava bilo bi neto drugo a ne kultura prvogadoba. A ono to ja oznaavam kao predkulturu i nato se moe ukazati na poetku svake visoke kulturekao na neto to je potpuno slino po svom toku toje, nas upr ot svak oj vrst i pri mit ivn e kul tur e, net odrukije i potpuno novo.

U svakom primitivnom biu ono to, ono kosmi-ko, deluje tako neposrednom silinom da se sva mikro-kosmika ispoljavanja u mitu, obiaju, tehnici i orna-mentu pokoravaju samo sasvim trenutnom potisku. Nepos toj e prav ila koj a bis mo mi mogl i sazn ati o tra ja-nju, tempu, hodu kojima se razvijaju ova ispoljavanja.Mi vidimo na primer kako jedan ornamentalni obli-kovni jezik, koji ne treba nazivati stilom, i nadaljevlada stanovnitvom prostranih oblasti, kako se iri,menja, i najzad gasi. Pored njega, i moda sa sasvimdrugim podrujem irenja vrsta i upotreba oruja,rodbinska podela, religiozni obiaj i, pokazu ju svaksvoje sopstveno razvie sa samostalnim epohama i sa

po etk om i kra je m koj i ne zavise ni od jed ne drug eoblikovne oblasti. Ako smo u jednom preistoriskomsloju utvrdili neku nama tano poznatu vrstu kera-mike^ mi ne moemo izvlaiti nikakve zakljuke iz teinjenice o obiaju i religiji dotinog stanovnitva. Aako sluajno jedan izvestan oblik braka i, recimo, je-dan nain tetoviranja imaju slino podruje irenja

ne pos toj i nik akva ide ja koj a bi leala u osnovi ijed nog i drug og obli ka, kao to je na pri mer ona ko-ja vezu je pron ala zak bar ut a i sli kars ke pers pekt ive .Nem a nika kvi h nun ih odno sa izme u orn ame nta i or-ganizacije klasa po starosti ili izme^ kulta jednogaboa nstv a i na ina obr ai van ja zeml je. Ovde se uveki stalno razvijaju pojedine strane i crte primitivnekulture, a ne ona sama. To sam ja obeleio kao hao-tino: primitivna kultura niti je organizam niti zbirorganizama.

43


20/146


Sa tipom visoke kulture pojavljuje se namestoonoga to jedna snana i jedinstvena tendencija. Upri mit ivn oj kul tur i, sem poj edi na nih lj udi , bia saduom samo su jo plemena i loze. A ovde je to samakultura. Sve primitivno jeste zbir, i to zbir izraajnihoblika primitivnih pojava. Visoka kultura je budno bi-e jednog jedinog ogromnog organizma, koje ini no-siocem jedinstvenog oblikovnog jezika sa jedinstve-nom istorijom ne samo obiaj, mit, tehniku i umet-nost, nego i narode i stalee koji su pripojeni tom or-ganizmu. Najstarija istorija jezika pripada primitiv-noj kulturi i ima svoje sopstvene* nepravilne sudbinekoje ne moemo izvoditi iz sudbina ornamenta ili, re-cimo, istorije braka. A istorija pisma pripada istorijiizraza pojedinih visokih kultura. Ve u pradoba egi-

pat ske, kines ke, bab ilo nske i mek sik ans ke kul tur e izo-braz ila su se i osob ena pis ma u sva koj od nji h. tose to nije desilo u indiskoj i antikoj, to su se visokorazvijena pisma starih susednih civilizacija tek vrlokasno primila, dok u arabljanskoj kulturi svaka novareligija i sekta odmah izobraava sopstveno svoje pis-mo sve je to u najdubljoj vezi sa celokupnom ob-likovnom istorijom ovih kultura i njihovim unutar-njim znaajem.

Na e stv arno zna nj e o oveku ogra nia va se naova dva doba, a to nije dovoljno za izvlaenje ma kak-vih zakljuaka o moguim ili pouzdano novim dobimaili ak i o kada i kako tih doba; a da i ne govori-mo o tome da se naem izraunavanju potpuno izmi-u one kosmike veze koje vladaju sudbinom roda o-vekovog.

Moj nain da mislim i posmatram ogranien jena fiziognomiku stvarnoga. Onde gde prestaje isku-stvo poznavaoca ljudi prema svetu u kome ivi, gde

pre st aj e ivo tno isk ust vo oveka nau enog na akci jupre ma in jen ica ma tu i ta j nai n gle dan ja nalaz isvoju granicu. injenica je istoriskog iskustva da onadva doba postoje, a dalje nae iskustvo o primitivnojkulturi sastoji se u tome da u njoj moemo videti, uostacima, neto to je zavreno, neto ije dublje zna-enje moemo jo samo osetiti na osnovu unutarnje

srodnosti. A drugo doba prua nam jo jedno iskustvosasvim druge vrste. to se u ljudskoj istoriji iznenada

jav lj a ti p visok e kul tur e to je slu aj ij i se smi sao

4


ne moe ispitati. Neizvesno je i to da li sluajno kakav

iznenadni dogaaj u bivanju zemlje nee doneti navidelo neki sasvim drugi oblik. Ali, injenica da osamtakvih kultura lee pred nama, sve iste grae, sve is-tovrsnog razvia i trajanja, dozvoljava nam uporednoposmatranje, pa time i jedno znanje koje se proteeunazad i preko iezlih epoha i unapred preko onihkoje tek pretstoje; sve to uvek pod pretpostavkom dasudbina drugog nekog poretka ovaj oblikovni svet u-opte iznenada ne zameni nekim drugim svetom. Nato nam daje prava opte iskustvo o organskom biu.U istoriji grabljivica ili etinara ne moemo predvidetida li e i kada e nastati jedna nova vrsta, pa istotako i u istoriji kultura da li e i kada u budunostinastati nova kultura. Ali, od trenutka kada se zanenovo bie u materinskom telu ili spusti seme u zem-lju, mi poznajemo unutarnji oblik novog ivotnog toka,oblik koji, moe biti ometan u svom mirnom razvija-nju i usavravanju svim napadnim silama, ali ne mo-e biti izmenjen u svojoj sutini.

Ovo iskustvo ui nas dalje da civilizacija, koja da-

nas obuhvata svu povrinu zemlje, nije neko tree do-ba, ve je dan nua n sta di j iskl jui vo zap adn ja ke kul-ture, koji se od svih ostalih razlikuje samo silinomrasprostiranja. Tu se iskustvo zavrava. A mudriiti idalje preko toga: u kakvim e novim oblicima bivstvo-vati budui ovek, da li e uopte drugi neki doi, iliskicirati na hartiji velianstvene konture sa jednimtako treba da bude, tako e biti to je jedno ig-ranje, koje mi izgleda i suvie beznaajno da bi se nanjega utroile snage jednog ivota od vrednosti.

Grupa visokih kultura nije organsko jedinstvo. tosu te kulture nastale u tome broju, na tim mestima iu to vreme to je za ljudsko oko sluaj bez dubljegsmisla. Nasuprot tome, podela pojedinih kultura po-ja vl ju je se tak o jas no da su kine sko, ara blj ans ko i za-pad nj ak o pi sa nj e ist ori je, a est o ve i pod uda rnooseanje obrazovanih ljudi, stvorili niz imena koji sene moe nikako popraviti1.

1 Gete je u svom malom lanku Epoha duha dao

karakteristiku etiri otseka' svake kulture- pred-doba, ra-nog doba, kasnog doba i civilizacije, tako duboko da jojse jo ni danas nita ne moe dodati. Uporedi tablice uprvoj moj oj knjizi , koje se sa tom karakt eristi kom tanoslau.


21/146


Istorisko miljenje ima, dakle, dvostruki zadatak:da preduzme uporedno posmatranje pojedinih ivotnihtokova, zadatak koji se jasno postavlja ali na koji sedo danas jo nije obratila panja; i drugi jedan zada-tak, da ispita sluajne i nepravilne odnose kultura me-du sobom u pogledu na njihov smisao. To se do danasdeavalo na jedan udoban i povran nain time to sesve to arenilo svodilo na hod svetske istorije sa ka-uzalnim objanjenjem. Ali time se onemoguuje vrloteka i puna otkrovenja psiholgija tih odnosa, kao i

psi holo gij a unu ta rnj eg ivo ta sami h kul tur a. ta vie,ovaj drugi zadatak pretpostavlja onaj prvi kao reen.Odnosi su vrlo razliiti, najpre ve i po vremenskom i

pro st orn om ot sto jan ju. U krst ak im rat ovi ma sto jim opre d ran im dobo m sta re i zrele civil izaci je, a u krit -sko-mikenskom svetu Egejskog Mora imamo predkul-turu jednog cvetnog kasnog doba. Jedna civiliza cijamoe zraiti iz beskrajne daljine, kao ono indiska saistoka u arabljanski svet; ili moe polegnuti, guei sei staraki, na jednu mladost, kao ono antika sa Za-pad a. Ali i po nai nu i po ja ini : zap adn ja ka kul tu ratrai odnose, egipatska ih izbegava; ona prva im pod-lee neprestano u traginim potresima, antika ih isko-riuje ne trpei od njih. A sve to ima opet svoje us-love u duevnosti same kulture i pokatkad nas nauida tu duu upoznamo bolje negoli to to ini njensopstveni jezik, koji esto vie skriva no to saop.tava.

10

Jedan pogled na grupu kultura otvara nam zadat-ke i zadatke. Devetnaesti vek, ije je ispitivanje istori-

je vodi la nau ka o pri rod i, a ij e su ist ori sko mil je-nje vodile ideje baroka, dovelo nas je samo na jedanvrh, sa koga u podnoju vidimo nov svet. Hoemo liikada taj svet posedovati?

Ogromna tekoa, koju i danas jo susreemo uravnomernom obraivanju onih velikih ivotnih toko-va, sastoji se u tome to nemamo nikako ozbiljne ob-rade dalekih oblasti. Tu se opet ukazuje onaj gospo-

darski pogled zapadnjaka, koji hoe samo da se do-hvati onoga- to mu se pribliuje od nekog starog vekaprek o sre dnj eg veka, a sa pol uzb ilj om ob ra u je sveono to ide svojim sopstvenim putevima. Tek su sada

4

/


uzete u obradu neke oblasti u kineskom i indiskom

svetu: umetnost, religija i filozofija. Politika istorija,ako se uopte iznosi, iznosi se u kozerskom stilu. Ni-ko ne pomilja da obrauj e istom onom temelji tou ikojom je Momzen to uinio sa Avgustovim principa-tom: velike dravnopravne probleme kineske istorije;hoentaufeno vsku sudbi nu Li-Vanga (842); prvi kon-gres vladara (659); borbu izmeu naela imperijalizma,koji je zast upala ri mska drava Cin (Lien-heng), iideje drutva naroda (Hohcung), izmeu 500 i 300; us-pon kine skog Avgust a Hoang -ti (221). Ma koli ko dasu Indijci iz osnova zaboravili istoriju indiskih drava,ipak iz vremena Bude ima vie materijala nego iz an-tike istorije 8 i 9 veka; pa ipak, mi se i danas gra-dimo kao da je Indijac iveo potpuno u svojoj filo-zofiji ka o ono Atinj ani, koji su, po nazoru naih kla-sicista, provodili svoj ivot u lepoti, filozofirajui naobalama Ilisa. Pa i o egipatskoj politici jedva se ne-to razmiljalo. Kasni egipatski istoriari krili su podimenom vremena Hiksa istu onu krizu koju su ki-neski obraivali pod imenom doba boreih se dra-

va. To nije jo niko ispitivao. A u arabljanskom sve-tu interes dopire tano onoliko koliko antika jezikaoblast! ta se sve nije pisalo o dravnoj tvorevini Dio-klecijanovoj! I ta se sve nije skupilo od materijala,na primer, o nama sasvim ravnodunoj istoriji admi-nistracije maloaziskih provincija zato to je to bi-lo napisano na grkom! Ali, obrazac Dioklecijanov usvakom pogledu, drava Sasanida, dolazi u krug po-smatranja samo utoliko ukoliko je ta drava ba vodi-la rat protiv Rima. A kako je sa sopstvenom istorijomadministracije i prava te drave? ta se skupilo o pra-vu i privredi u Egiptu, Indiji i Kini to bi se mog-lo odrati pored radova o antikom pravu? 1

1 Nedostaje isto tako istorija tla (dakle zemljita,biljn og sveta i klimat a) na kome se 5000 godina odigrava-la ljudska istorija. A ova se tako teko odvajalaod istorije tla i tako je duboko vezana hiljadamakorena za nj da sk bez nje ivot, dua, misao uopte nemogu razumeti. to se tie tla june Evrope tu od kra-ja ledenog doba postepen o nast aje oskudnost namesto

bujne preobilno sti biljn og sveta. Kao posledica egipatske,antike, arabljanske, zapadnjake kulture izvrila se okoSredozemnog Mora jedna promcna klime, usled koje jeseljak iz borbe protiv biljnog sveta morao da stupi u

borbu za taj svet, odravajui se prvo protiv praume, a


22/146


Oko 30001 postadoe u vrlo malim oblastima na

donjem Nilu i Eufratu obe najst arije kulture, posledugog merovinkog doba koje se jo u Egiptu mo-e jasno videti. Tu se razlikovalo rano i kasno doba

jo odav no pod ime nim a sta rog i sre dnj eg carst va,Sumera i Akada. Kraj egipatskog feudalnog doba, sasvojim postankom naslednog plemstva i, njime uslov-ljenim, opadanjem ranog kraljevstva, poev od estedinastije, pokazuje tako divnu slinost sa tokom stvariu kineskom ranom doba poev od I-Vanga (934909)i u zapadn jako m poev od cara Henrika IV dase moramo jednom osmeliti na uporedno istraivanje.Na poe tku babi lons kog baroka poj avl ju je se velikiSargon (2500) koji prodire do Sredozemnog Mora, os-vaja Kipar i naziva se, po ukusu Justinijana I i KarlaV, gospodarem etiri dela sveta. Na Nilu oko 1800.a u Akadu i Sumeru net o ranije , zapoi nju sad i

prv e civi lizac ije, od koj ih ona azisk a pok azu je ogrom-nu ekspanzivnu snagu. Pronalasci babilonske civiliza-cije, mnogo tota to je u vezi sa merenjem, broja-

zatim protiv pustinje. Sahara je u vreme Hanibalovo le-ala daleko na jugu od Kartagine, a danas ona ve prodi-re u severnu paniju i Italiju. Gde je ona bila u vremeegipatskih izgraivanja piramida sa onim njihovim relje-fima o umi i lovu? Kada su panci proteraili Mavre, uga-sio se samo jo vetaki odravani karakter zemljita,koje je bilo uma i njiva. Gradovi postadoe Oaze u pu-stinji. U vreme Rimljana to nije imalo takvih posledica.

1 Nova metoda uporedne morfologije dozvoljava namsigurno proveravanje vremenskih poetaka starih kultura,koji su se dosad pokuavali ustanoviti drugim sredstvima.Iz istog onog razloga iz koga roen je Geteovo ne moemo sta-viti sto godina pre Pra-Fausta, sve kada bismo i izgubi-li sve ostale podatke, i iz istog onog razloga iz koga nemoemo pretpostaviti karijeru Aleksandra Velikog kaokarijeru starijeg oveka iz istog tog razloga moertioiz pojedinih crta dravnog ivota, iz duha umetnosti, mi-sli i religije dokazati da je poetak egipatske kulture us-sledio oko 3000 a kineske oko 1400. Sraunavanja francu-skih istraivaa, a i skoranja Borhartova (Anali i vre-mensko utvrivanje Staroga Carstva, 1919), promaila suve unapred, kao i ona kineskih istoriara o trajanju le-gendarnih Hsija i ang-dinastija. Isto tako je potpuno

nemogue da je egipatski kalendar uveden u godini 4241.Kao i pri svakom vremenskom raunanju, mora se pret-postavi ti jedno razvie sa dalekosenim i dubokim kalen-darskim reformama, ime postaj e bespredmetnim pojam

poetnog datum a uopte.

48


njem, raunanjem, moda je odatle noeno sve do Se-vernog i do utog Mora. Poneka babilonska fabrikamarka na kakvom oruu moda je bila oboavana kaoaroliski znak kod germanskih divljaka i postala izvo-rom kakvog pragermanskog ornamenta. A meutim

je sam babi lon ski svet prela zio iz ruk e u ruk u. Kosej -ci, Asirci, Haldejci, Meani, Persijanci, Makedonci, svesame male1 vojne gomile, sa snanim voom na elu,smenjivali su-se u prestonici, a da se stanovnitvo ni-

je ozb ilj no , n i bra nil o prot iv nj ih . To je prvi pri merrimskog carskog doba. Ni u Egiptu se nisu drukijerazvijale stvari. Pod Kosejcima, tamo su pretorijancipost avl jal i i svrgava li vlad are; Asirci su odrav ali sta redravnopravne oblike, kao i vojniki carevi poev odKomoda; Persijanac Kir i Istoni Got Teodorik ose-ali su se namesnicima carstva, a Meani i Lango-bar di kao gosp odar ski naro di u tu oj zem lji . Ali suto dravnopravne a ne stvarne razlike. Legije Afrikan-ca Septimija Severa htele su tano isto ono to i Ala-rikovi Zapadni Goti, a u bitci kod Jedrena jedva su sejo razli koval i Riml jani i varvari .

Poev od 1500 nast aju t ri nove kult ure, . prvo in-diska na gornjem Pendabu, pa kineska oko 1400 nasrednjem Hoanghou a oko 1100 antika na Egejskommoru. Kada kineski istoriari govore o tri velike di-nastije Hsija, ang, Du to otprilike odgovaraNapo leon ovom mi l jen ju koj i je sebe oznai o kao os-nivaa etvrte dinastije posle Merovinga, Karolinga idinastije Kapetove. A stvarno, uvek je ona trea ive-la sa celim tokom kulture. Kad je 441 titularni carDu-dinastije postao dravni penzioner istonoga her-cega i kad je 1792 Luj Kapet bio pogubljen kul-tura je prelazila u civilizaciju u oba sluaja. Iz posled-njeg ang-doba ouvale su se neke vrlo starinske bron-ze koje prema kasnijoj umetnosti stoje u istom onomodnosu kao mikenska keramika prema rano-antikoj ikarolinka umetnost prema romanskoj. Vedsko, home-rovsko i kinesko rano doba prikazuju nam, svojim pa~

1 Ed. Majer (Gesch. d. A. III, 97) sraunao je malinarod Persijanaca, moda i suvie visoko, na pola milionau odnosu na pedeset miliona babilonskog carstva. Odnosveliina istoga reda postoji izmeu germanskih naroda ilegija vojnikih careva u 3-em veku prema rimskom sta-novnitvu; kao i izmeu trupa Ptolomejaca i Rimljanaprema egipatskom stanovni tvu.

49


23/146

\


latinstvima i zamcima, vitetvom i feudalnim gospo-darstvom, punu sliku gotike, a vreme velikih protek-tora (Ming-Du, 685591) odgovara potpuno Kromve-lovom vremenu, Valentajnovom, Rielije-ovom i vre-menu starije antike tiranije.

U vreme od 480 do 230 stavljaju kineski istoriarivreme boreih se drava, koje se pretvorilo najzadu neprekidni stogodinji niz ratova sa masovnim voj-skama i stranim drutvenim potresima, iz kojih jeproi zil a rim ska drava Cin kao osni va kine skogcarstva . To je Egipat proiveo 17801500 (od 1680vreme Hiksa), antika poev od Heroneje i, u stra-nom obliku, od Graha sve do Akcija (13331); to jesudbina zapadno-evropskog i amerikanskog sveta u 19i 20 veku.

Teite se, meutim, pomera, kako od Atike naI.acij u, tako od Hoangho (kod Ho-nan-fu) na Jangce(dananja provincija Hu-pej). Sikjang bee tada kine-skim naunicima isto tako maglovit kao aleksandris-kim Elba, a o postojanju Indije oni nisu ni slutili.

Kao na drugoj strani zemljine kugle car julsko-

-klaudiske kue, tako se ovde pojavljuje moni Vang--Deng, koji u odlunim borbama dovodi Cin do sa-movlade i uzima 221 titulu Avgusta (i znai tanoisto to) i cezarsko ime Hoang-ti. On zasniva kineskimir, sprovodi u iscrpljenom carstvu svoju veliku dru-tvenu reformu i poinj e ve, sasvim rimski, izgradnjukineskog limes-a, uvenog zida, za koji on, 214, osvajajed an deo Mongo lije . (Kod Rim lj ana po in je da sestvara pojam vrste granice prema varvarima poevod Varove bitke; utvrenja su tada postavljena jo u1-vom veku.) On je, takoe prvi, pokorio u velikim rat-nim pohodima varvarska plemena juno od Jangcea iosigurao oblast vojnim drumovima, naseljima i tvra-vama. Isto tako 'je rimska i porodina i storija nje-gove kue, koja se brzo ugasila u neronskim uasima;u kojima odigrae ulogu kancelar Lui-i, prvi mu ca-reve majke i veliki dravnik Li-Sce, Agripa svog vre-mena i osniva kineskog jedinstvenog pisma. Sledujuobe Han-dinastije (zapadna 206 pre Hrista do 23 posleHrista i istona 25220), za vreme kojih se granica

sve vie irila, dok su u prestonici evnusi-ministri, ge-nerali i vojnici postavljali i svrgavali vladare po svomizboru. udni su momenti kada su se pod carevima


Vu-ti (14086) i Ming-ti (5876) kinesko-konfucianska

indisko-budistika i antiko-stoika svetska mo tolikopribl iil e Kasp isko m Moru da je lako mog ao nas tup it idodir1.

Sluaj je opredelio da su se teki napadi Hunatada slomili o kineski limes, koji je ba uvek braniokakav moan car. Odluni poraz Huna usledio je 124

119 prek o kine skog Tra ja na Vu-ti, koj i je kona nopri poj io i ju nu Kin u da bi se dom ogao put a za In-diju, i koji je izgradio ogromni vojni drum za Tarim,drum osiguran kao kakva tvrava. Huni se najzad obr-nue Zapadu i pojavie se kasnije, sa rojem german-skih plemena pred sobom, pred rimskim graninim be-demom. Tu im je uspelo. Rimsko carstvo propade, a

posl edic a bee to da kine sko i indi sko cars tvo j

propast zapada iii

Documents