PUT REVOLUCIJE

Ričard Jejts

Ričard Jejts

PUT

REVOLUCIJE

P r e v o d s a e n g l e s k o g i p o g o v o r

Nina Ivanović Muždeka

Beograd, 2020.

Naslov originala: Revolutionary Road Richard Yates

Copyright © Richard Yates, 1961,1989. All rights reserved Copyright © za srpski jezik Mali vrt

Edicija: Lavirint

Urednik: Nataša Pejić Izvršno uredništvo: Agencija Blum

Prevod sa engleskog: Nina Ivanović Mužde ka

Lektura: Sonja Milovanović

Korektura: Mira Savić

Grafičko oblikovanje: ÜberCool

Izdavač: Mali vrt Heroja Milana Tepića 21 11040 Beograd Email: malivrt@gmail.com

Štampa: Standard 2

Tiraž: 1000

Beograd, 2020.

Sadržaj

DEO PRVI 9

DEO DRUGI 143

DEO TREĆI 251

Dr Nina Ivanović Mužde ka –Put Revolucije: „Genijalni rimejk gospođe Bovari” ili izneverena utopija? 395

Za Šilu Avaj! Kad žudnja i krotka i divlja je!

Džon Kits

DEO PRVI

11

I

Posled nji zami ru ći zvu ci gene ral ne pro be nisu osta vlja li čla no vi ma tru pe „Lovo ri ke” niš ta dru go do da samo sto je tamo, nemi i bes po moć ni, trep ću ći iznad pozo riš nih sve­ta la pra zne sale. Jedva da su se usu đi va li da dišu dok se nis­ko, ozbilj no oblič je nji ho vog redi te lja poma lja lo iz redo va pra z nih, golih sediš ta da im se pri dru ži na pozor ni ci, dok je uz stru ga nje pri vla čio mer de vi ne iz boč nog pro sto ra pozor ni ce i dok se penjao do pola da bi se okre nuo i rekao im, neko li ko puta pro či stiv ši grlo, da su oni jed na pro kle to talen to va na gru pa lju di i da je div no radi ti sa nji ma.

„Nije to bio lak zada tak”, rekao je, dok su mu nao ča re ozbilj no sve tlu ca le po pozor ni ci. „Ima li smo ovde mno go poteš ko ća i, iskre no govo re ći, sko ro da sam se pomi rio s tim da ne bi tre ba lo oče ki va ti pre vi še. E pa, čuj te. Možda ovo zvu či pate tič no i otr ca no, no neš to se veče ras dogo di lo ovde gore. Veče ras, dok sam sedeo tamo, odjed nom mi je u dubi ni duše posta lo jasno, da je sva ko od vas po prvi put celim srcem u ovo me.” Dopu stio je prsti ma jed ne ruke da se raši re pre­ko dže pa košu lje da poka že kako je srce jed na jed no stav na, fizič ka stvar; a zatim je tu istu šaku steg nuo u pesni cu, kojom je zama hao, pola ko i bez reči, u vidu duge dram ske pau ze, zažmu riv ši na jed no oko i dozvo liv ši vla žnoj donjoj usni da

12

Ričard Je j t s

se izvi je u izraz tri jum fa i pono sa. „Ako ovo pono vi te sutra uve če”, rekao je, „ima će mo vraš ki dobru pred sta vu”.

Sko ro da su mogli zapla ka ti od olak ša nja. Ume sto toga, drh te ći, rado sno su uzvi ki va li, sme ja li se, ste za li jed ni dru­gi ma ruke i lju bi li se, i neko je oti šao da done se gaj bu piva i svi su peva li pesme oku plje ni oko kla vi ra u publi ci, sve dok nije doš lo vre me da se slo že, jed no gla sno, da bi im bolje bilo da stvar pri ve du kra ju i dobro se naspa va ju.

„Vidi mo se sutra!”, dovi ki va li su jed ni dru gi ma, sreć­ni kao deca, i dok su se vozi li kući na mese či ni, otkri še da mogu da spu ste pro zo re na koli ma i puste unu tra vazduh pre pun krep kih miri sa plod ne zemlje i mla dog cve ća. Bilo je to prvi put da su mno gi čla no vi tru pe „Lovo ri ke” dopu­sti li sebi da spo zna ju dola zak pro le ća.

Bila je 1955. godi na, a mesto je bilo u zapad nom Konek­ti ka tu gde su se tri nabu ja la sela u sko ri je vre me spo ji la zahva lju ju ći širo kom, buč nom auto ­pu tu pod nazi vom Put broj 12. Tru pa „Lovo ri ke” je bila ama ter ska tru pa, ali sku pa i veo ma ozbilj na, sasta vlje na od bri žlji vo oda bra nih mla đih lju di iz sva tri gra di ća, i ovo je tre ba lo da bude nji ho va prva pred sta va. Čita ve zime, dok su se oku plja li u sop stve nim dnev nim soba ma kako bi uzbu đe no raz go va ra li o Ibze nu i Šou i O’Ni lu, razum nom veći nom glasova oda bra li su Ska­me nje nu šumu1, a zatim radi pre li mi nar ne pode le ulo ga, ose ća li su kako im posve će nost zadat ku iz nede lje u nede­lju sve više raste. Možda su, sva ko za sebe, svog redi te lja

1 Ska me nje na šuma (eng. The Petri fied Forest) – dram ski komad ame rič kog dram­skog pisca Rober ta E. Šer vu da (Robert E. Sher wo od) iz 1935. godi ne, prim. prev.

13

P ut Revolucije

sma tra li smeš nim čove čulj kom (što je, na neki način, i bio: čini lo se da je spo so ban samo za veo ma usr dan govor, i čes­to bi svo je obra ća nje zavr šio bla gim odma hi va njem gla vom od kojeg bi mu se obra zi zatre sli), no dopa dao im se i poš­to va li su ga, i iskre no su vero va li u veći nu ono ga što je govo­rio. „Sva ki komad zaslu žu je ono naj bo lje što sva ki glu mac može da pru ži”, rekao im je jed nom pri li kom, a dru gom: „Upam ti te ovo. Mi sada ne pri pre ma mo samo pred sta vu. Mi osni va mo pozo riš te čita ve jed ne zajed ni ce, a to je veo­ma važno.”

Pro blem je bio u tome što su se, od samog počet ka, pla ši li da će se napo slet ku obru ka ti, a taj je strah uve ća va la i nji ho­va nesklo nost da ovo pri zna ju. Ispr va su se pro be odr ža va le subo tom – i to uvek, kako se čini lo, u ona kva bez ve tro vi­ta febru ar ska ili mar tov ska posle po dne va kad je nebo belo, drve će crno, a sme đa polja i bre žulj ci zemlje leže ogo lje ni i pla ho vi ti među gro mu lji ca ma usa hlog sne ga. Izla ze ći na svo ja raz li či ta kuhinj ska vra ta i zau sta vlja ju ći se na tren da zakop ča ju kapu te ili navu ku ruka vi ce, pri pad ni ci Tru pe bi ugle da li kra jo lik kojem kao da je sve ga neko li ko veo ma sta­rih, oro nu lih kuća pri pa da lo; usled toga su nji ho ve sop stve­ne kuće delo va le bes te žin ski i nestal no, jed na ko buda la sto nepri pa da ju će kao i sil ne sjaj ne nove igrač ke koje su pre ko noći osta le napo lju i poki sle. Ni nji ho vi auto mo bi li nisu izgle da li kako valja – nepo treb no širo ki i sve tlu ca vih boja bom bo na i sla do le da, kao da su bili sprem ni da ustuk nu pred sva kim prska njem bla ta, izvi nja va ju će su se vukli niz džom ba ste uli ce koje su iz svih sme ro va vodi le ka dubo­koj, rav noj plo či Puta broj 12. Kad bi se tamo naš li, nji ho vi

14

Ričard Je j t s

auto mo bi li kao da su mogli da se opu ste u sre di ni kojoj su pri pa da li, u dugač koj sjaj noj doli ni punoj obo je ne pla sti ke, sta kla i ner đa ju ćeg čeli ka – KING KOUN, MOBIL GAS, ŠOPO RA MA, IT – no napo slet ku su mora li da se isklju če, jedan po jedan, i da se zapu te navi še kri vu da vim seo skim putem koji je vodio do mesne sred nje ško le; mora li su da se zau sta ve na tihom par kin gu ispred sred njoš kol ske sale za fizič ko.

„Zdra vo!”, sti dlji vo bi jed ni dru gi ma doba ci va li čla no vi tru pe.

„Zdra vo!...” „Zdra vo!...” I nevolj ko bi ušli unu tra.Topo ću ći teš kim kalja ča ma po pozor ni ci, oti ru ći nose ve

papir nim mara mi ca ma i mrš te ći se na neu jed na če na slo va svo jih sce na ri ja, napo slet ku bi jed ni dru ge raz o ru ža li sal va­ma bla go na klo nog sme ha, i slo ži li bi se, izno va i izno va, da ima sasvim dovolj no vre me na da se stvar ispe gla. No nije bilo sasvim dovolj no vre me na, i svi su to oni zna li, a udva­ja nje i ponov no udva ja nje ras po re da pro ba kao da je stva ri još više pogor ša lo. I dugo nakon što je doš lo vre me da, kako je reži ser rekao, „ova stvar zai sta kre ne; da stvar no uspe”, ona je osta la sta tič ni, bez o blič ni, nečo več no teš ki teret; nepre kid no su jed ni dru gi ma čita li sasvim izve sni neu speh u oči ma, u izvi nja va ju ćim kli ma nji ma gla vom i osme si ma pri rastan ci ma, u grče vi toj žur bi kojom su se kre ta li ka svo­jim koli ma i odvo zi li se kući, kakvi god da su ih sta ri ji, manje oči gled ni sasvim sigur ni neu spe si tamo čeka li.

A sada, veče ras, sa sve ga dva de set i četi ri časa do pred­sta ve, neka ko su uspe li da to izve du. Vrto gla vo uzbu đe ni pod nepo zna tim dodi rom šmin ke i kosti ma ove prve tople

15

P ut Revolucije

veče ri u godi ni, zabo ra vi li su da se upla še: dopu sti li su da ritam pred sta ve zavla da, pone se ih i raz li je se poput tala sa: možda je to zvu ča lo otr ca no (pa šta i ako jeste?), no sva ko je u taj zada tak uneo celo srce. Da li bi iko ikad mogao tra­ži ti neš to više?

I publi ka je, dok je nared ne veče ri pri sti za la u vidu dugač­ke čiste zmi je auto mo bi la, bila veo ma ozbilj na. Poput čla­no va tru pe, i oni su uglav nom pri pa da li onoj mla đoj sku­pi ni sred nje dobi, i bili su pri vlač no ode ve ni u ono što su nju jorš ke pro dav ni ce ode će opi si va le kao „seo sku ležer nu ode ću”. Sva ko je mogao vide ti da su pred sta vlja li sku pi­nu koja je bolja od pro se ka, u smi slu obra zo va nja, posla i dobrog zdra vlja, a bilo je jasno i da su ovo veče sma tra­li zna čaj nim. Raz u me se, svi su zna li i nepre kid no pona­vlja li, dok su ula zi li unu tra i zau zi ma li svo ja mesta, da se Ska me nje na šuma teš ko mogla sma tra ti jed nim od naj bo­ljih svet skih dram skih koma da. No bio je to, ipak, dobar pozo riš ni komad sa jed no stav nom poru kom koja je danas bila jed na ko valid na kao i tri de se tih godi na („Pa čak i valid­ni ja”, pona vljao je jedan čovek svo joj supru zi, koja je gri zla usne i kli ma la gla vom, shva ta ju ći šta je želeo da kaže; „čak i valid ni ja, kad malo raz mi sliš o tome”). Ono naj va žni je, među tim, nije bio komad sam po sebi, već tru pa – sme lost ide je, onaj zdra vi pri zvuk pun nade koji je nosi la: nasta nak istin ski dobrog mesnog pozo riš ta upra vo ovde, među nji­ma. To je bilo ono što ih je pri vu klo, što je pri vu klo dovolj­no njih da se napu ni polo vi na sale, i to je bilo ono što ih je

16

Ričard Je j t s

drža lo ućut ka ne i nape te, sprem ne za uži tak dok su se sve tla u pozo riš tu pri gu ši va la.

Zave sa se podi gla i pri ka za la sce nu čiji se zad nji zid još tre sao usled toga što su se scen ski rad ni ci povu kli u posled­njem tre nut ku, a prvih neko li ko reče ni ca dija lo ga pri gu ši­li su slu čaj ni zvu ci stru ga nja i lupa nja iza sce ne. Ove male smet nje bile su znak sve veće histe ri je među pri pad ni ci ma tru pe „Lovo ri ke”, no s one dru ge stra ne sve ta la pozor ni ce kao da su samo poja ča va le ose ćaj pred sto je će bri ljant no­sti. Kao da su, zavo dlji vo, govo ri le: Čekaj te malo; nije još zapra vo poče lo. Svi smo malo ner vo zni, no moli mo vas, str pi te se. I usko ro nije bilo više potre be za izvi nja va njem, jer je publi ka gle da la u mla du ženu koja je igra la juna ki nju, Gabri jel.

Zva la se Ejpril Viler, i čim je stu pi la na pozor ni cu među publi kom se šapa tom pro ne la reč „pre kra sna”. Neš to kasni­je usle di lo je pod gur ki va nje puno nade i došap ta va nje: „Baš je dobra”, a bilo je i dosto jan stve nog ponosnog kli ma nja gla vom među onih neko li ko lju di koji su slu čaj no zna li da je poha đa la jed nu od vode ćih glu mač kih ško la u Nju jor­ku, pre manje od deset godi na. Bilo joj je dva de set i devet godi na, bila je viso ka i pepe lja sto pla ve kose, one patri cij ske lepo te koju nika kvo ama ter sko osve tlje nje ne može da izob­li či, i čini lo se da joj je dode lje na ulo ga ide al no pri sta ja la. Nije čak bilo ni važno što je, usled rađa nja dvo je dece, bila za nijan su šira u kuko vi ma i buti na ma, jer se kre ta la onom sti dlji vo sen zu al nom ele gan ci jom devo jaš tva; sva ko ko bi bacio pogled na Fren ka Vile ra, mla dog čove ka okru glog lica i inte li gent nog izgle da koji je sedeo i gri zao pesni cu u

17

P ut Revolucije

posled njem redu publi ke, rekao bi da je izgle dao pre kao njen udva rač, a ne suprug.

„Pone kad mi se čini kao da sve tlu cam svu da po sebi”, govo­ri la je, „i pože lim da iza đem napo lje i ura dim neš to pot pu no ludo, i veli čan stve no...”

Iza sce ne, šću ću re ni, osluš ku ju ći, dru gi glum ci su je odjed nom vole li. Ili su barem bili sprem ni da je vole, pa čak i oni koji ma je kod nje rani je sme tao povre me ni nedo sta tak skrom no sti tokom pro ba, jer je odjed nom ona bila nji ho va jedi na nada.

Glav ni glu mac je tog jutra dobio neka kav sto mač ni grip. Sti gao je u pozo riš te sa viso kom tem pe ra tu rom, upo r­no tvr de ći da se ose ća dovolj no dobro da nastu pi, no pet minu ta pre podi za nja zave se počeo je da povra ća u svo joj gar de ro bi, te reži ser nije mogao da ura di niš ta dru go do da ga poša lje kući i lič no pre u zme nje go vu ulo gu. Sve se odi­gra lo toli ko brzo da se niko nije setio da iza đe pred publi ku i obja vi zame nu; neko li ko spo red nih glu ma ca nije ni zna lo za nju sve dok nisu začu li reži se rov glas tamo pod reflek to­ri ma, kako govo ri pozna te reči koje su oče ki va li da čuju od dru gog čove ka. Davao je zai sta sve od sebe i sva ku reče ni cu izgo va rao sa pisku ta vim pro fe si o nal nim nagla skom, no nije se moglo pore ći da je bio pogre šan za ulo gu Ala na Skva­jer sa – dežme kast, pro će lav i goto vo sasvim slep bez nao­ča ra, koje je odbio da nosi na pozor ni ci. Otkako je stu pio na sce nu spo red ni glum ci su poče li jed ni dru ge da pre ki da­ju i da zabo ra vlja ju gde tre ba da sto je, a sada je, usred svog bit nog govo ra iz prvog čina, o sop stve noj nea de kvat no sti – „Da, mozak bez svr he; buka bez zvu ka; oblik bez sadr ži ne...”

18

Ričard Je j t s

– jed nom ispru že nom rukom pre vr nuo čašu vode koja je pre pla vi la sto. Poku šao je to da sakri je cere ka njem i nizom impro vi zo va nih reče ni ca: „Vidiš? Toli ko sam bes ko ri stan. Daj da ti pomog nem da to obri šeš... ”, no osta tak govo ra je bio uniš ten. Virus kata stro fe, koje je svih tih nede lja pri ta­je no vre bao, sada je buk nuo i pro ši rio se od čove ka koji je bes po moć no povra ćao sve dok nije zara zio sva kog u glu­mač koj posta vi, osim Ejpril Viler.

„Zar ne bi voleo da te ja volim?”, govo ri la je.„Da, Gabri jel”, rekao je reži ser, sve tlu ca ju ći se od zno ja.

„Svi de lo bi mi se da me ti voliš.”„Misliš da sam pri vlač na?”Pod sto lom reži se ro va noga poče da podrh ta va, go­

re­dole, na opru zi od zgr če nog sto pa la. „Posto je bolje reči da se opi še to što ti jesi.”

„Zaš to onda ne bismo barem poče li s tim?”Sve je bilo samo na njoj i vidlji vo je, iz reče ni ce u reče ni­

cu, gubi la sna gu. Pred kraj prvog čina publi ka je, jed na ko kao i pri pad ni ci tru pe, zna la da je izgu bi la korak i usko ro je svi ma bilo nepri jat no zbog nje. Čas bi se slu ži la izveš ta­če nim pozo riš nim pokre ti ma, čas bi se pot pu no ska me ni­la; rame na su joj sta ja la viso ko, četvr ta sta, i upr kos teš koj šmin ki, moglo se vide ti kako joj se vre li na osra mo će no sti širi po licu i vra tu.

Zatim je usle di lo ska ku ta vo stu pa nje na sce nu Šepa Kem be la, krš nog mla dog crve no ko sog inže nje ra koji je glu­mio gang ste ra, Dju ka Man ti ja. Čita va tupa je od počet ka bri nu la zbog Šepa, no on i nje go va supru ga Mili, koja je poma ga la oko rekvi zi ta i rekla mi ra nja, bili su toli ko srdač ni

19

P ut Revolucije

i pri ja telj ski nastro je ni da niko nije imao srca da pred lo ži da ga zame ne. Posle di ca tog ustup ka, kao i Kem be lo vog lič nog ose ća ja kri vi ce zbog toga, bilo je to što je sada zabo ra vio jed nu od svo jih ključ nih reče ni ca, što je osta le izgo vo rio tako brzo i tako sla baš nim gla som da se nisu čule dalje od šestog reda, i što se držao ne toli ko kao odmet nik koli ko kao uslu žni baka lin, sa sve kli ma njem gla ve i pod vr nu tim ruka vi ma.

Na pau zi se publi ka odvu kla da popu ši po koju ciga re tu i da, u sku pi na ma koji ma je bilo nepri jat no, luta hod ni ci­ma sred nje ško le, išči ta va ju ći sred njoš kol sku ogla snu tablu i oti ru ći vla žne dla no ve o svo je usko kro je ne pan ta lo ne i ele gant ne pamuč ne suk nje. Niko od njih nije želeo da se vra ti i istr pi dru gi i posled nji čin, no svi su to uči ni li.

A isto su uči ni li i pri pad ni ci tru pe, čija je jedi na misao vodi lja, oči gled na koli ko i znoj im na lici ma, bila da čita vu tu bedu osta ve iza sebe što je brže mogu će. Čini lo se da sve to tra je sati ma, kao suro vi i oteg nu ti test izdr žlji vo sti u ko­jem je izved ba Ejpril Viler bila loša koli ko i izved ba osta lih, ako ne i gora. Na vrhun cu, kad su scen ska uput stva zah te­va la da dir lji vost sce ne umi ra nja bude pot cr ta na puc nji ma od spo lja i rafa li ma Dju ko ve mašin ke, Šep Kem bel je toli ko tra lja vo natem pi rao svo je rafa le, a puc nja va van sce ne je bila toli ko gla sna, da se sve što su lju bav ni ci izgo vo ri li izgu bi lo u zaglu šu ju ćem zadi mlje nom rasu lu. Kad se zave sa napo­kon spu sti la, bio je to čin milo sr đa.

Apla uz, ne gla san, iz pri stoj no sti je dovolj no dugo tra jao da omo gu ći dva naklo na, jedan koji je sve pri pad ni ke tru pe zate kao u pokre tu dok su išli ka boč nom pro sto ru, te su se

20

Ričard Je j t s

okre nu li i među sob no posu da ra li, i dru gi koji je otkrio tro je glav nih uče sni ka u krat ko traj noj zamr znu toj sce ni ljud skog oča ja: reži ser je krat ko vi do žmir kao, Šep Kem bel delo vao pri klad no suro vo po prvi put te veče ri, a Ejpril Viler sta ja la ska me nje nog cere mo ni jal nog osme ha.

Zatim su se upa li la sve tla u sali i niko u publi ci nije znao kako da se posta vi niti šta da kaže. Čuo se nesi gur ni glas gospo đe Helen Givings, trgov ca nekret ni na ma, kako pona­vlja „Baš lepo”, izno va i izno va, no veći na je bila ušto glje­na i bez reči, hva ta ju ći pakli ce ciga re ta dok su se podi za li i okre ta li ka izla zi ma. Neki pred u zi mlji vi sred njoš ko lac, kojeg su unaj mi li da to veče poma že oko rasve te, đipio je na sce nu, škri pu ću ći pati ka ma, i stao da dovi ku je uput stva nekom nevi dlji vom part ne ru viso ko na bin skom tor nju. Sta jao je i samo sve sno pozi rao pod reflek to ri ma, uspe va ju­ći da veći nu svo jih sjaj nih bubu lji ca sakri je u sen ci dok se pono sno okre tao da poka že kako su mu elek tri čar ske alat ke – nož, klješ ta, namo ti žica – oka če ne o futro lu od nau lje­ne kože koja je delo va la pro fe si o nal no i koju je nosio nisko na jed nom zateg nu tom guzu svog kom bi ne zo na. Zatim se niz sve ta la uz klik taj uga si, momak se neu pa dlji vo uda lji a zave sa posta de mrač ni zid od zele nog bar šu na, izble de log i pro ša ra nog pra ši nom. Sada više nije bilo niče ga da se vidi osim nera za zna tlji vih lica publi ke koja se gura la u pro la zi­ma i izla zi la kroz glav ni ulaz. Uzne mi re ni, isko la če nih oči­ju, dvo je po dvo je, delo va li su i kre ta li su se kao da je miran izla zak oda tle, bez gura nja, postao jedi na bit na i neo p hod­na stvar u nji ho vim živo ti ma; kao da, zapra vo, neće ni biti u sta nju da poč nu da žive sve dok se ne nađu napo lju, kraj

21

P ut Revolucije

tut nja ju ćih ruži ča stih stu bo va ispu snih gaso va i škri pu ta­vog šljun ka par kin ga, tamo napo lju gde se crno nebo podi­že u visi nu, bes ko nač no, i gde ima sto ti nu hilja da zve zda.

22

II

Fren klin H. Viler je bio među malo broj ni ma koji su se gura­li napred. Činio je to pola ko, kao da se izvi nja va, i, kako se nadao, dosto jan stve no, napre du ju ći boč nim kora ci ma niz pro laz ka scen skom izla zu, govo re ći „Izvi ni te... Izvi ni te”, kli ma ju ći gla vom i osme hu ju ći se neko li ci ni pozna tih lica, drže ći jed nu ruku u dže pu kako bi sakrio i osu šio zglo bo ve koje je sisao i gri zao tokom pred sta ve.

Bio je ure dan i sta men, bez ma lo tri de set godi na star, krat ko pod ši ša ne crne kose i neu pa dlji ve lepo te kakvu bi neki reklam ni foto graf mogao isko ri sti ti da pri ka že raz bo­ri tog kup ca kva li tet no nači nje ne ali ne i sku pe robe (Zaš­to da pla ti te više?). No koli ko god mu nedo sta ja lo struk­tu ral ne oso be no sti, nje go vo je lice pose do va lo neo bič nu pokre tlji vost: bilo je kadro da, pri sva koj pro me ni izra za, pri ka že sasvim raz li či te lič no sti. Dok se osme hi vao, bio je čovek koji savr še no dobro zna da pro past ama ter ske pred­sta ve nije neš to oko čega bi tre ba lo naro či to bri nu ti, lju ba­zan, duho vit čovek koji će ima ti pra ve reči ute he za svo ju supru gu iza sce ne; no u tre nu ci ma izme đu osme ha, dok se pro bi jao napred kroz gomi lu i kad ste mu u oči ma mogli vide ti sla baš nu hro nič nu gro zni cu zbu nje no sti, pre se čini­lo da je on taj kojem je tre ba lo teše nje.