Zoran Janji

Putovanje u srce utopije (moskovski dani Krlee i Benjamina)

Pred svakog putnika koji polazi na dalek put postavlja se i pitanje prelaska granica, ne samo onih realnih nego i imaginarnih, pri emu su iskuenja utoliko vea ukoliko je taj putnik po svojoj vokaciji pisac (i putopisac) pa u svom prtljagu, uz rezervno odelo, kravatu i etkicu za zube, nosi i tradiciju i celokupno iskustvo anra. Pisac o kojem je re zove se Miroslav Krlea, krajnja destinacija je Moskva, a kao rezultat njegovog putovanja pojavie se knjiga pod naslovom Izlet u Rusiju, neka vrsta linog dnevnika u formi slobodne, tematski razuene zbirke eseja, feljtona i putopisnih zapisa.

Tanije, bila su dva razliita pisca koja su posetila Rusiju negde u to vreme drugi je Valter Benjamin, viestruko nadarena linost i zanimljiva intelektualna figura predratne Nemake, pisac, kritiar i filozof, koji e se takoe obreti u ruskoj prestonici, ali u decembru naredne godine. Iako je svet u kojem su iveli (nita manje nego i predeli kojima su putovali) ve davno nestao, potonuo u prolost kao kamen u mutnu vodu, pokuaemo, u okvirima ovog teksta, i u granicama naih mogunosti, da ovu dvojicu putnika prizovemo iz seanja kako bi ih, u neku ruku komparativistiki egzemplarno, postavili jednog kraj drugoga i uporedili, onako kako se odraavaju u ogledalu svojih putopisa. Pitanje je, naravno, ta e se iz ove dananje perspektive u tim ogledalima, okrenutim ovako jedno prema drugom, pred naim pogledom ukazati: slika jednog davno nestalog sveta i, unutar njega, njihovi odrazi, beskrajno umnoeni i sve manji i manji, to kao da se gube u nekoj zamiljenoj ii, ili e se moda u tom sudaru vrtoglavih refleksija materijalizovati i slika neega za ta prethodno uopte i nismo slutili da je tu?

Nalazimo se u 1925. godini, mesec je januar i, ako malo paljivije pogledamo, videemo Krleu u sivom dvodelnom odelu i kaputu, sa mekim panama eirom kratkog oboda, kao rekvizitom izvesnog ika i graanskog dostojanstva (taj e mondeni detalj kasnije prerasti kod njega u neku vrstu zatitnog znaka), kako se u idilinom ambijentu preduskrnjeg, snegom pokrivenog Zagreba upravo sprema da poe

vozom u daleku Rusiju. Putovanje ga vodi preko Bea, Berlina, Latvije i Litvanije sve do Moskve, a na putu e, zbog pogodnosti, koristiti srbijanski paso.

Uzeo sam boicu kolonjske vode, najnovije izdanje Vidrievih pesama sa predgovorom g. Vladimira Lunaeka i zaputio se na kolodvor da otputujem u Moskvu, veli odmah na poetku putopisac. Sa periferije graanske civilizacije, one crne, blatne nesretne provincije kakvu je predstavljao Zagreb tog vremena, sa perona provincijalne stanice austrijske june eljeznice Krlea nam, dakle, saoptava da polazi na Istok pravo u srce utopije, nonalantno kao da je u pitanju kakav izlet ili odlazak na odmor u banjske toplice. (Shodno ondanjoj rairenoj, uveliko monocentrinoj predstavi o svetu, podrazumevalo se da Evropi pripada sredinje mesto na nekakvoj zamiljenoj geografskoj karti, to dalje opet znai da je u imaginaciji irokih masa vladalo uverenje da tasovi budue sudbine oveanstva lee na udaljenim protivpolovima periferije: Sovjetskog Saveza na istoku i Sjedinjenih Drava na zapadu.)1

1 U tom smislu, krajnje je indikativan primer Krleinog savremenika, nemakog filozofa Hajdegera. Njegov neobini spoj metafizikog etnocentrizma i ultrakonzervativnog nacionalizma (Thomas Sheehan) bio je dovoljan da Nemaku stavi u centar sveta, a iz te evrocentrine perspektive njegovoj zemlji pretila je opasnost podjednako od boljevizma i amerikanizma: Ova Evropa, koja je u svom pogubnom slepilu zauvek stala na taki rezanja sopstvenog grla, opkoljena s leva i zdesna, stisnuta je izmeu Rusije na jednoj i Amerike, na drugoj strani. Sa metafizike take gledita, nema razlike izmeu Rusije i Amerike: isto odvratno tehnoloko ludilo, ista posvemanja organizovanost obinog oveka. Mi Nemci smo u kletima. Smeteni u centru, kao nacija trpimo najvei pritisak. Kao nacija, isto tako, graniimo se sa najvie suseda i stoga smo najugroeniji. Uza sve to, naa je nacija najvema metafizika. Svesni smo poziva koja nas eka... Martin Hajdeger: Uvod u metafiziku. U politikom i ideolokom smislu, ovo mesto kao da je preuzeto iz Majn kampfa.

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_1zagreb.jpg

Razlozi koji se kriju iza putnikove nonalantnosti su koliko istorijski toliko i anrovski; istorijski, jer po Krleinom dubokom uverenju, tamo kuda ga je vodio put, u snegom zavejane ravnice Istoka, tamo ga je ekala zora netom probuenog oveanstva; anrovski, jer je Izlet u Rusiju modernistika knjiga u najboljem smislu rei, liena svih onih starinskih stega i ogranienja roda kojem pripada, sa ijim je okotalim kanonima i inertnostima Krlea ve davno raskrstio: kreui se u rasponu izmeu eseja, traktata i ispovesti, narativ koji tee ispod pievog pera obeleen je fragmentarnou i bezdomnou i do poslednjeg retka natopljen onim neodreenim oseanjem egzistencijalnog nemira, teskobe i nepripadnosti ovom svetu to prati modernog pisca kao senka. Takav pristup (modernistika narativna strategema, kako bi se to reklo jezikom kritike) nema nita zajedniko sa tradicionalnom formom starinskih putopisa. Egzotika nije vie kao dotle geografski uslovljena, ve je re pre o mentalnim izazovima, iskuenjima duha i uobrazilje, te usled toga ovde i imamo posla sa modernistikim postupkom par excellence; putopisno Ja, obuzeto teskobom, polazi na put koji predstavlja ujedno i figuru mentalnog oslobodjenja. Izlet u Rusiju je, u knjievnom pogledu, daleko ispred svog vremena, re je o knjizi koja i dan-danas, na jezikom i formalno-tehnikom planu, moe biti uzorom nemalom broju savremenih pisaca. Postavljajui se inverzno prema standardnim produktima anra, svojom formom ona je jo tada, dvadesetih godina prolog veka, upuivala na neku vrstu nezavrene knjige i otvorenog dela. Putopis se, naime, ne okonava pievim povratkom u Zagreb, ve poslednje stranice za mesto radnje imaju jo uvek Moskvu; naruena je osnovna formula anra, u narativnom okviru nedostaje onaj trei, poslednji lan tradicionalne putopisne sheme: polazak na put raznorazne avanture i peripetije glavnog junaka povratak kui (shema utvrena jo u epu o Gilgameu i Odiseji). Ciklus potrage i ispunjenja nije, dakle, do kraja okonan, naratorski subjekt nije jo iscrtao pun krug i postigao smirenje radi kojeg je i poao na putovanje.

Pre nego to zagrebaki putnik i izveta stigne u zavejanu Moskvu (a zajedno s njim i mi i ova hronika) duni smo da itaoca upoznamo sa nekim, makar i najosnovnijim biografskim podacima i istorijskim datostima vezanim za ivot ovog knjievnika. Roen u poslednjim godinama XIX veka, u linosti Miroslava Krlee (1893-1981) krije se izuzetno plodan romansijer, esejist, dramski pisac i pesnik, sa kojim hrvatska i jugoslovenska knjievnost po prvi put na velika vrata ulazi u sveanu salu moderne evropske literature. Njegove teme: smrt stolea, fermenti raspada jednog drutva i civilizacije, sumrak i kraj K. und K. monarhije u uslovima hrvatskim, dakle periferijskim, beznadeno zaostalim i provincijskim, gde je blato panonsko, crno i bez dna bejahu obraene krajnje modernistiki ve tada, neposredno iza Prvog svetskog rata.

Budui ve stvaraocem koji uveliko nadilazi uske nacionalne okvire, njegovu pojavu najbolje bismo moda mogli sagledati posredno, u odnosu na jednog drugog pisca slinog ranga, Roberta Muzila, njegovog savremenika. Obojica jedinci, iz graanskih porodica, opredeljuju se veoma rano za vojniku karijeru Muzil sa jedanaest, Krlea, pak, u svojoj dvanaestoj godini da bi kasnije, odbacivi deje naivne militaristike snove, krenuli da nadoknauju ono to su propustili sabljom i kasarnskim egzercirom u odnosu na klasino obrazovanje svojih manje ratobornih vrnjaka, za kojima oseaju da uveliko zaostaju (znanje koje su pruale vojne kole bilo je dosta slabije od gimnazijskog): dok Muzil u sedamnaestoj upisuje Tehnische Hochschule, poseuje redovno literarna predavanja i ide na koncerte, dotle e kod Krlee ta e za znanjem

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_1zagreb_kolodvor_untitled2.jpg

poprimiti nesvakidanje forme, udovino enciklopedijske i viestruko vezane za najrazliitije oblasti, po kojima e se kretati sa nonalantnom lakoom znalca i erudite. I jedan i drugi trpe veoma sline filozofske uticaje; itaju sa oduevljenjem Kanta, openhauera i, iznad svega, Niea, a odbacuju Frojda i sve to gravitira bekom kulturnom krugu ili podsea na njega: Muzil svoje uzore nalazi u Malarmeu i Meterlinku, dok e se Krlea isprva oduevljavati Skandinavcima i Rusima: Ibzen i Strindberg, Tolstoj, Arcibaev, Andrejev, da bi se nakon godinu-dve na te njegove mladalake lektire oborio Bodler kao kobac iz velike visine, a uskoro zatim i Prust.

Generacija roena u prilikama koje su terale na ubrzano sazrevanje, itav onaj krug Krleinih drugova iz nie gimnazije na Kaptolu ve je tada, prve decenije novog veka (niko tada jo nije ni slutio kakve strahote nosi taj elezni vek), gajio u sebi jasne protivbeke sentimente i bio politiki, jo od najranijih gimnazijskih dana, veoma aktivan. (Upravo od te aice politikih zanesenjaka, kako se na kraju ispostavilo, zametnue se i najue jezgro budueg rukovodstva Komunistike partije Jugoslavije.) Svima njima, pa i Krlei, smetale su teke zaostalosti jedne provincijalne sredine, smetene rubno, na krajevima Dvojne monarhije (sredine provincijalne u oba smera gledano, bilo iz Bea ili iz Budimpete), kako su tada doivljavali Hrvatsku. Sem toga, i samo to beko-maarsko okruenje nije se njihovom pogledu ukazivalo kao nita manje provincijalno i duhovno prazno; ukratko, praznina u praznini. Kako nai izlaz iz te praznine, kako doi do najdelotvornije i najoptimalnije formule opstanka, primenjive na jednu malu balkansku naciju i pleme kojem pripadaju, u tako nepovoljnim konstelacijama? Krlein odgovor na to pitanje u znaku je stalnog kolebanja i pomeranja ulevo, da bi naposletku zavrio na pozicijama bespogovorno i fanatino lenjinistikim, prihvatanjem komunistike doktrine o nunosti svetske revolucije i diktaturi proleterijata.

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_franjo_franjo.jpg

Noen bujnim temperamentom i sklon mladikim zanosima, k tome jo i pesnik, Krlea e u borbi za nacionalnu stvar izgarati vie od ostalih; dri javna predanja, agituje i mitinguje, vodei bespotedne polemike levo i desno (Taj vatreni pacifist, u literaturi je grdna krvopija, kako e se jednom poaliti Crnjanski) i partija ga ve uveliko smatra svojim piscem. Ne treba stoga da udi to ga banske hrvatske vlasti uskoro stavljaju pod reim stalne policijske prismotre; u njegovom stanu vre se premetaine i pievi rukopisi neretko zavravaju na islednikom stolu deurnog policijskog pristava.

Dakle, u grubim crtima, to bi bila predistorija njegovog putovanja za Rusiju 1925. na kojoj se, kao na podlozi, nazire ovaj ovla nabaeni biografski kroki to obuhvata prve decenije njegova ivota. Slino kao i kod mnogih drugih pisaca malih kultura, to e usud geografskog prostora i kod Krlee poprimiti ne samo vid svojevrsne opsednutosti istorijom nego i obrnuto: istorijska pitanja kod njega neretko trae razreenje u geografiji. Kako ovaj putopisac belei jo u Berlinu, pred njim se, u otroj formi, ve na poetku putovanja postavlja dilema vezana za pitanje demarkacije: Gdje poinje Evropa, a gdje svrava Azija?, i na to, u osnovi, konceptualno pitanje on daje odgovor krajnje modernistiki, pun sarkazma. To precizno odrediti nije stvar posvema jednostavna, veli on, dok je maksimirski park zagrebakih kardinala i biskupa bidermajerska Evropa, ulinec pod Maksimirom jo je praslavensko arhajsko stanje ... a iza ulinca do Banove Jaruge hru Kina i Indija sve do Bombaja. Oito je da, po njegovom poimanju stvari, nema vrsto definisanih granica, prostor predstavlja svojevrsni anglomerat kulturolokih polja dejstava i uticaja, meavinu arhitekture i umetnikih stilova, naina ivota, odevanja itd; stvarnost je zapravo stvarnost, svojevrstan citat pod navodnicima i upravo to kognitivno iscrtavanje mape geografskog prostora kao mentalnog, kakvom on ovde pribegava, spada ve uveliko u arsenal modernizma. Tu sve zavisi od posmatraa kao i od same metodologije po kojoj se vri preraspodela prostora, gde ak i stepen higijenske lestvice javnih nunika (Krlea se ruga) moe posluiti kao organizujui princip, ono po emu se Evropa, kao koncept, razlikuje od Azije.

Ukoliko bismo eleli da odmerimo pravo znaenje Izleta u Rusiju u formativnim godinama ovog pisca upravo ta knjiga oznaava kraj njegovih mladalakih lutanja i najavu zrele faze u kojoj nastaju drame i

proze glembajevskog ciklusa i Povratak Filipa Latinovia- dovoljno je pratiti crvenu nit hronologije: te iste godine kad je objavljen Izlet u Rusiju (1926), Krlea publikuje svoj magistralni esej o Prustu (jedan od najboljih i najvanijih uopte koje je ikad napisao), a ubrzo nakon toga i prve beletristike fragmente Glembajevih, u razmaku ne veem od nekoliko meseci. Re je, slobodno se moe rei, o presudnom periodu po Krlein razvoj i njegovo bavljenje literaturom, o periodu nesvakidanje zgusnutosti, gde se pod najviim pritiskom tvorakih i stvaralakih sila (u magmi duha i jezika) u pievoj linosti, kao u svojevrsnoj komori reaktora, ukrtaju tematske, estetske i jezike preferencije vezane za velike teme graanske knjievnosti XX veka i isijavaju kroz kapitalno vano delo to tek nastaje tu je Krlea hvatao zalet da preskoi viedecenijske zaostalosti jedne male knjievne sredine i njena porazna kanjenja u odnosu na ispoljavanja Weltgeista, kako bi uspostavio dijalog sa takozvanom velikom, svetskom literaturom. Ne treba zaboraviti da se sve to deava na podlozi jednog uveliko zaostalog, patrijarhalnog, predindustrijskog drutva i, samim tim, imajui to u vidu, stvarati na takvoj pozadini ciklus o imaginarnim baronima i baronesama, doktorima, inovnicima i medikusima imaginarne vie srednje klase, dati ceo jedan nepostojei drutveni sloj kao genijalan konstrukt, na knjievno uverljiv nain, sa svim onim graanskim inventarom ivotnih banalnosti i obiljem detalja, od pokustva, odee i ceremonijalnih obiaja do finesa u nainu konverzacije, manira, psiholokih mutnih nagona i snova to je podvig kakav nema pandana u celokupnoj svetskoj literaturi! Podseanja radi, kad je re o ondanjim drutvenim prilikama, uzmimo ne neki istorijski dogaaj nego kosmoloku pojavu kao referentnu taku da bismo odredili pravo stanje stvari: prolazak Halejeve komete 1910. godine; te je godine Zagreb brojao manje od 120. 000 stanovnika, a Split je bio povea palanka koja je jo vrvila od magaraca i smrdila po izmetu, gde su pazarnim danima seljaci dolazili po robu na svojim magarcima. Stvarati literaturu u takvim uslovima ve je po sebi podvig, utoliko vei kad se imaju u vidu razdaljine i prepreke koje pisci malih jezika moraju na tom putu svladati (uz neuporedivo slabiju startnu poziciju) ako ele da nekako dostignu svoje evropske uzore i konkurente, a kad se ti konkurenti, kao u Krleinom sluaju, jo i prestignu, onda je to ravno udu!

U tom periodu, sa Krleom i zahvaljujui njemu, odigrava se nevieno ubrzanje jezika, sintaksa hrvatskog jezika se prelama na potpuno nov nain (po uzoru na velike romanske i germanske jezike) i taj novi samosvojni idiom, zasnovan na korpusu golemog enciklopedijskog znanja rastvorenom u najistijem destilatu poezije i visoke evropske kulture, za rezultat daje to da Krleini junaci progovaraju jezikom kakvim se dotle nikad nije govorilo: reenica je sada barokno bogata, poviene

intonacije, ubrzanog i tahikardinog ritma, dramatski akcentirana, sa daleko veim mogunostima lingvistike izraajnosti (jer je leksiki obogaena raznim neologizmima ili tuicama korenskog znaenja, koji se vie ne oseaju kao strani), a jezik, sklon patosu gnevnih biblijskih proroka i pravednika kad bacaju anatemu, noen je prevashodno poetskom dinamikom, sa karakteristinom krleijanskom kadencom po kojoj se svaki pokuaj imitiranja odmah prepoznaje i, kao takav, unapred diskvalifikuje.

Piev idiom je specifian nain na koji on organizuje jeziki materijal u vremenu (i u odnosu prema vremenu), kako bi pribliio, evocirao ili zaustavio izvesne dogaaje o kojima je reio da pie; to jedinstveno struktuiranje jezika je njegovo semantiko disanje. U Krleinoj laboratoriji, gde je enciklopedijsko podvrgnuto alhemijskom postupku transmutacije kroz poetsko, kao krajnji rezultat pojavljuje se jezik potpuno nove strukture i kompaktnosti, kadar da se nosi i sa najveim evropskim temama; no da bi savladao te teme, da bi se uopte uhvatio u kotac s njima Krlea je prvo morao da izmisli jedan sasvim novi jezik i u tome lei njegova maestrija, u tom suverenom ovladavanju i slobodi nad materijalom ostvarenim, pre svega i iznad svega, kroz jezik. Snagom novoizgraenog jezika svog jezika Krlea je uhvatio korak sa ritmom vremena, sa hodom modernog sveta, odvojivi time u isti mah svoju linu sudbinu od prokletstva usko nacionalnog i zaviajnog i trijumfalno zakoraivi u veliku arenu evropske knjievnosti.

Uzmite i otvorite nasumce bilo koju stranicu iz Izleta u Rusiju ; silina jezika kojom je ova knjiga napisana vibrantna je kao eho, kao zvonjava u katedrali, u toj meri da italac osea kao da iskorauje nekud van, negde iznad gde je vazduh veoma razreen i gde se jezik supralingvistikom snagom, u kaskadama, oburvava u tamnu zonu one prvobitne Rei iz koje je sve i nastalo; osea se da je pesnik sreno pronaao svoj instrument. Ili moda pre obrnuto: instrument (jezik) naao je svog pesnika.

Samo provienje kao da je iz nekog nepoznatog razloga bilo iroke ruke onda kada je, pored Krlee, u prvoj polovini XX veka dopustilo i drugoj dvojici nita manje velikih pisaca, Andriu i Crnjanskom, da se pojave zajedno u isto vreme kad i on. I neke mnogo vee zemlje, i vee kulture, dale bi ne zna se ta za tu ast da se mogu pohvaliti imenima takvog

formata (no ono to je provienje tako tedro podarilo na poetku veka oduzee kasnije i viestruko naplatiti istorija, na kraju, u poslednjim decenijama, kada se zemlja raspala u krvi i zloinima). Imati trojicu takvih pisaca u isto vreme, od kojih svaki na svoj nain vri frontalni semantiki napad na jezik, preudeavajui ga za potrebe novog vremena, uistinu je redak dar sudbine kakav teko da e se ikad vie ponoviti. Krlea je od njih trojice ipak bio najblii tim zahtevima novog, predodreen da svest nacije podigne za evolutivni stupanj navie, ne samo zato to njegova literatura za temu nije uzimala daleku istorijsku prolost (kao to je bio sluaj sa Andriem i Crnjanskim) ili bila sklona uzdizanju nacionalnog bia i slavljenju njegovih teko proverljivih vrlina (Crnjanski), nego i stoga i pre svega stoga to je njegov jezik, vema od ove dvojice, sezao u onu dimenziju gde se apstraktni koncepti i kategorije susreu sa ivotvornim sadrajem punim znaenja i tu se, u prostoru rezervisanom za apstraktno, sve do onih najfinijih senki nematerijalnih pojmova i ideja, po prvi put oseaju kao kod kue, u svom elementu. I sama Krleina misao, uostalom, ve po usmerenju i temperamentu bila je na izvestan nain modernija od misli ove dvojice: klasicistiki odmerena Andrieva misao u biti je helenska, prethrianska, sa temeljima u uenju Stoe i sva u elji za smirenjem, zamiranjem u samoj sebi, za tiinom i nestankom, dok kod Crnjanskog, koji je udesno razlabavio sintaksu srpskog jezika i ezoterino je omekao, uinivi je podatnom za najsvakovrsnija poetska oblikovanja i opkoraenja, kao da je od najfinije morske pene, prisutni su i dalje tragovi magijskog (magijsko-poetskog), gde su sve stvari i pojave na svetu animistiki povezane i kadre da utiu jedna na drugu, ak i na daljinu. I melanholija Crnjanskog i stoicizam Andria polaze od realnosti koju i jedan i drugi bezrezervno prihvataju, od postojeeg poretka stvari koji se nikad ne negira obojica su pristojni graani polisa a ukoliko i negiraju, to se dogaa jedino u ime sudbine, bogova prolosti ili ala zbog nekih zanavek izgubljenih vrednosti. Za razliku od njih, Krlea je nezadovoljni buntovnik, rebel iji je pogled okrenut u budunost, kome ako je neto strano to su palijativna nagnua velike ruske knjievnosti i njena veita sklonost da na etikom planu nalazi utehu za beskrajnu povorku slomljenih ljudskih egzistencija i mrano sivilo najgore drutvene bede.

Stoga ne treba da udi to je Krlein ulazak u Moskvu u znaku Prusta; u sinestaziji boja, mirisa i zvukova krije se najbolji klju za otvaranje prostora seanja, ali i mogunost da se, nepomuena pogleda, ue u srce utopije. Dok moskovskim bulevarima odjekuju njegovi koraci njega titi neka neodreena alost, a razlozi te alosti lee u mirisima i bojama koji ga tamo doekuju: Tako je moj prvi ulazak u Moskvu ispao alostan.

Kako sam nogom dodirnuo moskovsko tlo, odmah, u prvom trenutku, sa terase vindavskog kolodvora, namirisao sam alost. Mirisalo je po snijegu, vrane su graktale sa zlatnih lukovica jedne ruske crkve, a nedaleko kao da su se pripalile prnje: zrak je bio zasien oporim vonjem spaljena sukna. itave uvodne stranice ispisane su prustovskim rukopisom na temu intenzivnog doivljaja tuge i potitenosti da bi posluile kao priprema za ono to e ga tamo, na ulicama obeanog Novog Jerusalima i Treeg Rima, doekati i ceo taj uvod zapravo ima za cilj samo jedno, da naglasi kako on ulazi u Moskvu kao pesnik, irom otvorenih oiju, kao prustovski emisar obuzet zvucima, mirisima i bojama, u krajnjoj liniji kao dete. Na najviem mestu u prustovskoj hijerarhiji oseta stoje mirisi (u njima lei tajna onog jesenjeg alobnog timunga i raspoloenja), potom dolaze zvuci, same boje i osvetljenje, a dodate li k tome i prizor jevrejskog grobara, crne brade, u crnom kaftanu, kako sa belo ofarbanim mrtvakim sandukom u krilu putuje saonicama zavejanim moskovskim ulicama, onda je poraavajui utisak za nekoga ko je po prvi put doputovao u novi grad potpun, njegova svest se tada zaogrnuta tekim mirisima i tmurnim bojama zatvara kao riblje krge u blatnoj vodi.

Krlea odlazi u hotel, uzima sobu koja mirie po paljevini i po karbolu i dok lei u pustoj, belookreenoj sobi golih zidova osea kako ga trese groznica, a u ogledalu na suprotnom zidu hvata svoj sopstveni odraz te je primoran da ustane, da prekrije ogledalo crnom pelerinom kako ne bi gledao tog indiskretnog stranca u staklu ogledala, tu sliku njegove podvojenosti. Jo tada, dok izgara u vruici u hladnoj hotelskoj postelji, ne promie mu simbolini naboj tog zloslutnog aranmana; crna pelerina prebaena preko ogledala asocijativno prerasta u rairenu crnu zastavu, a njemu kroz glavu prolazi sumorna misao kako se ogledala zastiru

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_zagreb_lokomotiva_untitled-10.jpg

crninom samo u sobi mrtvaca. Neprijatni mirisi ne naputaju ga ak ni u osami prazne hotelske sobe. Njegove jastunice vonjaju po penetrantno otrom dezinfektoru, neko dvaput grekom ulazi u njegovu sobu, on ustaje i trai klju da zakljua vrata ali kljua nema, utom mu se, da zlo bude vee, iver sa daanog poda zabija pod stopalo i dok tako sedi poluobuen u nezagrejanoj sobi, cvokoui od zime i groznice, prkajui golom iglom oko uraslog ivera u tabanu, njemu se, kao u bunilu, javljaju lica nekih davnih pokojnika ude se mrtvi madarski kavalerijski oficiri to sam stigao u Moskvu!

Kontemplacija vremena, po reima Simon Vej, klju je za ljudski ivot, a ta se misao, budui da trai dodatno razjanjenje, dalje razvija i nastavlja ovako: Dve stvari ne daju se svesti ni na kakav racionalizam: vreme i lepo. Za tajnu lepog, kao putokaz, kao lux in tenebris Krlea odabira umetnost, tu su lepota i prolaznost nekog trenutka osvetljeni pesniki, jednim od nekih raspoloivih naina, npr. prustovskim poniranjem u uspomene, ali nikad racionalno i jednostrano, nikad predvidivo, dakle vodei uvek rauna da tajna koju pominje Simon Vej ne bude naruena. Meutim, u sferi vremena, pozivanjem na principe istorijske nunosti i sukcesiju istorijskih formacija koje se neumitno smenjuju dospevamo ve u oblast teleolokog, racionalnog i predvidivog, i otud i ta podvojenost kod Krlee jer nije ostao veran onoj drugoj polovini jednaine, koja nalae i to da tajna vremena mora ostati netaknuta. Duboki jaz koji razdvaja te dve sfere naime, suprotnost izmeu imanencije i transcendencije, akcije i bivstvovanja predstavlja oiljak samog veka, u tome lei i ona glavna antinomija to razdire ne samo ovog konkretnog pisca nego i celu epohu. (Lasieva poznata figura o antitetikoj vrteci koja skrozira Krleino stvaralatvo kao osa smisla tana je samo na nekom najuoptenijem planu, utoliko koliko bi se dala primeniti i na neke druge pisce iz prve polovine XX veka; veliki profet tog dubinskog rascepa ljudske misli koji kao da je vidovito naslutio tok koji e svet uzeti bio je Dostojevski, itav vek ranije; ako se na nekoga gorenavedena antitetika vrteka moe primeniti, onda je to, pre svega, na njega.)

U Lenjinovom mauzoleju, u centru Moskve, gde tiho prolaze kolone hodoasnika nove vere, pred balzamovanim truplom Voe, kraj ijeg staklenog sargofaga, sa svake strane, straari po jedan crvenogardejac, Krleina prustovska kontemplacija i unutarnji monolog prestaju, a na njihovo mesto (deava se to ve nakon to ga je proao prvi ok pri

susretu sa sovjetskom stvarnou) sada dolazi revolucionarni aktivizam i istorijska volja. Njegovo je itanje sumranog, podzemnog prostora mauzoleja, smetenog na dubini od nekih etiri metra pod zemljom, gotovo religiozno, kao sakralnog mesta gde su u toku pripreme za odigravanje novog uda ukrsnua i gde se sve izvre u svoju bizarnu suprotnost: revolucija postaje nova religija, a Lenjin njen apostol i propovednik (roen iz legitimnog braka Marksa i Engelsa). Gardisti kraj prepariranog Lenjinovog tela stoje kao neka vrsta mrtve strae pored Hristovog groba u noi izmeu Velikog petka na Veliku subotu, a sam Lenjin, to lei tu kao mrtvac i votana lutka ije se nosnice late od daha smrti prerasta u princip aktiviteta, novog Hrista osloboditelja koji, iako mrtav, i dalje postojano i tvrdoglavo agitira u interesu svoje partije. Pri tom je taj aktivni mrtvac, agitator i iskupitelj radnike klase u getsemanskoj noi moskovskog granitnog mauzoleja uskrsnuo ne kao duh ili golub, ve kao delatni princip to lei u osnovama nove vere - kao parola: ... kao parola da samo jedinstvo proleterijata moe spasiti svijet od novih katastrofa. itave studije napisane su o tom ambigvitetu ideolokog i umetnikog kod Krlee i na tu temu nema se, zacelo, mnogo ta novog rei ni dodati, mada bi, u praktinom pogledu, moda najbolji savet pri itanju ovog pisca glasio: u potpunosti uvek odbaciti sve ono ideoloko kod njega, a bez rezerve prihvatiti ono umetniko. Srena je okolnost to se te dve sfere iskljuuju i to ih je lako razdvojiti; uostalom, ideoloko kod ovog pisca nikad ne zadire u umetniko, mogu je jedino obrnut sluaj.2

Primenimo li, analoki, na Krlein izvetaj iz Moskve ono bartovsko zapaanje o koncentrinoj organizovanosti zapadnih gradova koji u organizaciji svog prostora samo ponavljaju kretanje zapadnjake metafizike, sa centrom kao mestom istine (u centru grada koncentrisani su duhovnost, mo, novac i roba) i ako ii u centar znai susresti drutvenu istinu, kako kae Bart, onda dolazak putopisnog subjekta pred Lenjinov mauzolej, u centru Moskve, ne bi oznaavao nita drugo do

2 Ni Lasievo pisanje o tzv. sukobu na levici ne uspeva da se otrgne i postavi sasvim izvan ideolokog polja, te usled toga i samo predstavlja refleks tog spora na levici. U onom danas ve uvenom razgovoru u estinama 1939, Tito ide do kraja u obraunu sa piscem-otpadnikom, stavivi Krleu pred svojevrsni fait accompli sledeim reima: Partija bez tebe moe, a to e ti bez Partije, to je tvoja stvar Prevashodno sukob u domenu autoriteta, tzv. sukob na levici prerasta na kraju u konfontaciju dveju istina: one pesnike (umetnike) i marksistike (ideoloke) dakle, u krajnjoj konsekvenci, re je o sukobu Krlea-Tito. Ko je tu od njih dvojice izgubio, a ko dobio? Iz dananje perspektive, rezultat se ini nereenim: i jedan i drugi su bili prisiljeni na izvesne, svakako ne male ustupke; prvi (pisac) da ne bi pao u nemilost drave i doiveo neku vrstu ostrakizma , a drugi (vladar) da bi stekao dodatni legitimitet moi.

dolazak putnika u centar grada kao nekropolisa, gde su mravlje povorke ljudi obuzete odavanjem posmrtnih poasti ispranjenom truplu ideologije, upljom kipu boanstva u koji e ui neki novi rec.

alost bi, dakle, bila pravo ime za stanje u kojem protiu prvi Krleini dani u Moskvi. Njegov je izvetaj umetniki i faktografski potpuno verodostojan, nemilosrdan i tvrd, nema tu ni traga onim plaljivim prenemaganjima stare usedelice ida koji e posetiti SSSR nekih desetak godina posle njega (to e rei, u vreme kad su ve bile izvrene najvee istke, Gulag i Sibir predstavljali najee turistike destinacije za stanovnitvo nad kojim je sprovoen planski teror, deportacije i iznurivanje glau), a francuski pisac o svojim iskustvima pie ovako: U neposrednom kontaktu s radnim ljudima, na gradilitima, u fabrikama ili odmaralitima, u parkovima kulture, uivao sam u trenucima duboke radosti. Oseao sam kako sa tim novim drugovima uspostavljam iznenadno bratstvo, srce mi se radovalo, letelo navie Koliko puta su mi tamo suze navrle na oi, zbog prevelikog veselja, suze nenosti i ljubavi

Da li je moguno izraziti i uhvatiti alost objektivom fotografskog aparata, pita se Krlea, jesu li vizuelni detalji, bez mirisa i zvukova, sposobni da u posmatrau modeluju neki iskren, dubok doivljaj i na to odgovara negativno: Vi moete snimiti pedeset fotografskih snimaka jednog izvjesnog pogreba, a ni jedan nee odraziti intenziteta to ga raa miris pogasle votanice, gnjila aroma lea pod srebrnocrnim baldakinom, ili odjek prve grude kad je grunula o dasku sanduka, kao poslednji pozdrav putniku, na odlasku u nepovrat.

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_moskba_krleza2.jpg

Meutim, poput izvesnih dela u slikarstvu, tako isto ima i fotografija koje je dovoljno samo jednom videti pa da ih kasnije vie nikad ne zaboravimo. Poznat je primer ora Bataja i onih fotografije kineske egzekucije koje mu je poklonio prijatelj, snimaka tzv. produene smrti, smrti od hiljadu zaseka, gde je osueniku odsecan deo po do tela, u potpuno svesnom stanju, poto je prethodno bio izloen jakim dozama opijuma; te crnobele fotografije su Bataja proganjale doslovno godinama, do te mere da su, na kraju, nale mesto u njegovoj knjizi Suze erosove.

Ili fotografija poput ove priloene (nainjene pri sahrani pesnikinje Ane Ahmatove), koja takoe spada u red onih kakve se ne zaboravljaju; gest Brodskog, njegova aka poloena preko usta, kojom kao da eli da zatomi svaki krik, glas ili re (izvor onoga to i njega ini pesnikom!) dovoljno govori po sebi.

ak i najobinije, najbanalnije fotografije u stanju su pokatkad da deluju na raspoloenje onog ko ih posmatra. U Izletu u Rusiju detaljno je opisana epizoda u gradiu na dalekom severu, gde bogati hamburki industrijalac dolazi u posetu deklasiranoj porodici Aleksejevih i iz putne torbe vadi snop velikih kartonskih fotografija na kojima su snimci njegove jednospratne vile kraj jezera, sa ribnjakom, vodoskokom i teniskim terenom pored i prua ih domaici, Ani Ignjatijevnoj. Pri pogledu na te slike, uraene obino i zanatski, domaica koja je i sama do pre nekoliko godina ivela u isto takvom ambijentu, na visokoj nozi (sada su spali na jedan sprat od cele negdanje kue, jer su im nove vlasti rekvirirale svu imovinu) nije mogla da se savlada. Njen pogled bio je caklen i u lijevom kutku i po trepavicama skupljala se dugo, dugo jedna gusta suza, pak je polagano, masna kao glicerin, preko obraza kliznula na papir Ana Ignjatijevna glasno je zajecala kao dijete.

uto martovsko predveerje godine 1925. u Moskvi; promiu vlane i teke pahuljice to se lepe za kosu i obrve ulinih prolaznika, kojih ima u neuobiajeno velikom broju. U ruskoj prestonici sve su ulice i trgovi u znaku golemih ljudskih masa i crvenih barjaka, u znaku kvantiteta i agitacije. Tog je dana umro visoki partijski funkcioner, i ulicama stupaju beskrajne povorke sindikalnih i politikih organizacija na poslednji poklon mrtvom predsjedniku Sovjeta, a iznad gomila po trgovima i ulicama talasaju se bezbrojne crvene zastave, sa crnim velima razvite visoko. Kretanje povorki je horizontalno, ljudska masa tee kao reka slivajui se ka centralnom trgu (ak su i oi Finaca i Laponaca naglaeno horizontalno rezane), a jedini pokret u visinu jesu koplja sa crnim zastavima; komemoracija revolucije koja se izvrgla u teror i diktaturu. Krlea ne primeuje mrani oblak straha koji se nadneo nad tom masom, gde se ljudske jedinke oseaju sigurnim iskljuivo kao deo zajednikog, kolektivnog organizma, poput onih sitnih, malenih ribica to se na putu kroz morska prostranstva esto udruuju u ogromna jata kako bi odvratile one krvoedne, od sebe mnogo krupnije grabljivice u ovom sluaju nezasitu ajkulu dravnog terora.

Kao vrsnom posmatrau, sa darom za detalj i nijansu, Krleino pero hvata prizore iz svakodnevnog ivota Moskve precizno, sa izuzetnom lakoom, takorei u letu njegovo umetniko oko nikad ne izneverava, ono je neumoljivo kao fotografski objektiv. Dok je u svojstvu reportera Krlein izvetaj uvek savreno pouzdan nema tu ni pomena o falsifikovanju stvarnosti ili o kakvom ulepavanju , dotle na znaenjskom i

interpretacijskom planu, kao ideoloki zastranjenom i politiki angaovanom, njegovo pisanje zna da bude pristrasno u tumaenju. Jasno je da autoru mnogo tota promie, poev od onog umnogome ironijskog konteksta samog kraja njegovog putopisa, ije se zavrne scene odigravaju nigde drugde nego meu pranjavim vitrinama i policama Muzeja svetske revolucije (dakle, u ropotarnici istorije), preko injenice da je jedna od glavnih etapa njegovog putovanja Lenjinov mauzolej, megalomanski kameni kubus neobine runoe, u koji dolaze mase na organizovano poklonjenje kao u modernu faraonsku grobnicu pa do onog moda najvanijeg, to jo ponajvie pada u oi: da nigde, ni na jednom mestu u celoj svojoj knjizi ne pominje kako je u Rusiji sreo neko sreno, zadovoljno lice. Od tolikog mnotva scena i detalja iz zemlje vukova i samovara, (zemlje Gulaga i gladi), tog estog, slovenskog kontinenta prostrane Rusije, bezmalo filmski reprodukovanih i datih naturalistiki, jedna scena se naroito izdvaja; nalik na platna Hijeronimusa Boa ili Brojgela, taj prizor sa moskovskih ulica nosi u sebi neku apokaliptinu jezovitost to i dan-danas za modernog itaoca stoji na ivici grotesknog i komarnog, no ije simbolino znaenje piscu pomenutog putopisa kao da potpuno izmie iz vida.

Izaavi iz tramvaja na bulevar osvetljen zelenkastim svetlom gasnih svetiljki, pod gustim naletom snenih pahulja koje koso padaju noene jakim vetrom (ljudske prilike tad poprimaju neto fantomsko i sablasno), Krlea za trenutak zastaje na ploniku; u snenoj vejavici pred sobom razaznaje komeanje izvoika, mesara i kolportera, ulini prodavci prodaju krvavo meso u mokroj novinskoj hartiji, mau tustim ribama, ljudi tre preko ulice i nestaju u oblacima magle i snijega (rekli smo da Krleino oko sve belei), da bi se utom iza ugla, sa dna bulevara, iznenada pojavila nekakva ogromna kolona sa crvenim zastavama, kreui se lagano u njegovom pravcu. U toj gomili su neki bradati starci to idu sporo, potapajui se u hodu, s njima su izmeane i i neke ene sa decom, koju dre za ruke i dok tako lagano napreduju, kao kakva grupa hodoasnika ili sveana procesija, oni pevaju neke tune i nerazumljive pesme. Neobino u tom prizoru jeste to to svi idu sporo, nogu pred nogu i nekako udno zabaene glave, kao da pogledom blude nekud u visinu, da bi se potom posmatrau sa strane sve objasnilo kad na uzlepranim barjacima na elu kolone, na crvenoj tkanini sa zlatnim slovima, ne proita sledee: Da zdravstvuet trud slepih!

Kako je bilo najavljeno u Berlinu pri polasku na put, putopisni subjekt je trebalo da ostavi za sobom sve one naslage azijskog, inertnog i zaostalog iz rubnog dela Evrope odakle je krenuo, kako bi na krajnjem odreditu u Aziji pronaao tu istu dimenziju evropskog, no sada ve viestruko uveanu i potenciranu utopijskim; iz injenice da bi putovanje kroz prostor trebalo da bude okonano u nekom potpuno novom modusu vremena jasno proizlazi da ovde imamo posla sa figurom putnika-hodoasnika, koga na kraju putovanja eka preobraaj. Putopisac ne putuje u neki realni, konkretni grad ve se podvrgava svojevrsnom procesu duhovnog oienja i uzdizanja. Kao to nekada za sv. Avgustina, tog najoporijeg i najljudskijeg od svih svetitelja, nije bilo nikakve sumnje da se jedini pravi grad svetaca nalazi na nebu iz prostog razloga to su i sveci (slino kao i ljudi) neka vrsta veitih hodoasnika i nedovrenih bia, te i oni kroz vreme hodoaste ka Venom carstvu, tako isto za modernog doktrinarnog putnika, poput Krlee, krajnja destinacija lei u plaviastim izmaglicama utopije, u prostoru imemorijalnog i nesluenog, u nekoj buduoj Moskvi. Zato je i njegovo polje interesovanja od poetka usmereno, u prvom redu, na javni prostor grada, na ulice, trgove i pozorita, na mesta masovnih okupljanja i mitinga (jer se tu odravaju liturgijski obredi), ne i na privatnost doma (u oblasti sakralnog ljudski stanovi su tek mesto za odmor i predah); iz njegove knjige italac moe sainiti vrlo detaljan inventar moskovske ulice, no nikako i stei sliku o enterijeru stanova iza fasade. U krupnom planu, pred itaocem se otvara urbani pejza Moskve, kao snimljen irokouganim okom pokretne filmske kamere: zvone crveni tramvaji, promiu uline svetiljke na gas to bacaju zelenkasto svetlo, tutnje konjske zaprege kaldrmisanim ulicama i u njima, uspravljeni i nagnuti nad seditem, vozai u zelenim tatarskim kaftanima zamahuju biem, tu su kolporteri, ulini fotografi, trgovci knjigama i prodavci kalendara, slepi harmonikai koji prose, istovara se burad sa slanom ribom, prodaje meso, zelen, petrolej, stare stvari i knjige, krpi se i popravlja obua, pue

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_moskva_krleza1.jpg

se niklovani samovari i prodaju crveni deji baloni (sve se to deava na moskovskim ulicama), a na svakom koraku vidno polje biva perforirano nametljivim znacima novog doba u vidu parola, girlandi, trasparenata, crvenih barjaka i sveprisutnih reprodukcija Lenjina: Lenjin uklesan u moskovske zidove, Lenjin naslikan na fabrikim zgradama, izliven kao bista ili spomenik, na omotu okolade, u novinama, ak i na kartonskom podmetau ispod pivske krigle u kafani ili u poslastiarnici, gde su torte ukraene fondanom od njegovih mudrih citata, pa i u izlogu apoteke, gde se jedna pored druge, mogu videti gipsane biste Lenjina i Eskulapa; u svemu tome putnik-hodoasnik nalazi nesumnjive znake akceleracije epohe, potvrdu snanog dejstva gravitacije budunosti. U itavom Izletu samo na jednom mestu ispod pievog pera ostae zabeleen trag o pogledu baenom u neiji stan. Deava se to nou, kraj katedrale Vasilija Blaenog, gde kroz osvetljene prozore nepoznate kue Krlea s ulice baca pogled unutra i prenosi ono to vidi, a narativ najednom dobija ispovedni, lini ton: Piju u rupi aj bradati ljudi i ivo mau rukama. Mlada, plava ena je ustala i izlila lavor vode na ulicu. Tiina. U daljini se uje voz. Jedno pseto gloe pokraj mene u tmini kost.

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_1moscow.jpg

Onom prostornom simultanitetu, o kojem je razmiljao Krlea na poetku putopisa u konceptima azijskog i evropskog, u velikoj meri odgovara vremenski sinhronicitet, koji iznenada raslojava linearni tok vremena i gura naratorski subjekt ka bezdanu svojevrsne vremenske rupe. Sedei u moskovskom parku i uivajui u prvim danima prolea, Krlea se prisea zime od prethodne godine kada je, gonjen enjom za suncem i toplim prolenim vetrom, odjednom reio da otputuje na more, na Kvarner i tamo, dok je leao i sunao se na molu, pogledom pratei brodove kako isplovljavaju iz luke, uhvatio je sebe kako, nezadovoljan, sanjari o dalekom arhipelagu Sovjetskog Saveza (Samo Patagonija, Patagonija moe utaiti moju bezmernu tugu, pevao je Blez Sandrar). A eto danas, dok sedi na klupi u moskovskom parku, u njemu se odjednom iz nekog neobjanjivog razloga javlja enja za onim davnim prolenim danima na Kvarneru i sve se zavrava u beznau: ovjek se kree kao lavina boja, mirisa i zvukova, i njegova enja samo je jedna od nevinih iluzija o prividnosti da zbivanje ima neki smisao.

itavu onu generaciju pisaca oko Krlee, stasalu na ruevinama XIX veka i pogoenu oitom besmislom Prvog svetskog rata, koji je izbio kao nenamireni dug prethodnog stolea (i, po miljenju mnogih istoriara, predstavljao njegov pravi kraj), povezivalo je neko zajedniko oseanje le mal de vivre. To sveopte oseanje gaenja, proisteklo iz istanjene potke bivstvovanja, spajalo ih je uzajamno mnogo dublje od svih artistikih, generacijskih ili nacionalnih veza, a tome valja svakako pridodati i onaj neskriveni prezir prema buroaskoj civilizaciji; bila je to civilizacija stara i umorna, nagriena u samim temeljima, ceo jedan dotrajao svet to kao da je zazivao prevrat. Sa Bodlerom danteovski pakao seli se u moderni grad, cit infernale, ije ulice postaju fasadna arhitektura izgubljenosti i otuenosti savremenog oveka, svojevrsni lavirint apsurda i oaja. Eliot i Dojs (izmeu ostalih) najdarovitiji su pesnici tog modernog velegrada o kojem daju razbijenu, fragmentarnu sliku, a Tomas Man je morao da se uspne na visine Davosa da bi odatle bacio sveobuhvatni pogled na graansku civilizaciju na zamaku. Odbacivanje zateenog sveta u prvoj polovini XX veka najee je poprimalo oblik nekog refleksnog, uslovno nazvanog biolokog nagnua ka nacionalizmu (ili faizmu) ili opijanja etrom utopijskih nada i, iz perspektive ovih poslednjih, tih omamljenih Fausta revolucije, strela vremena i vektor progresa nesumnjivo bejahu okrenuti ka Istoku.

Ako je XIX vek bio vek naroda i na tom principu oktroisanog pojma vlasti, to jest ako je, drugim reima, to bio vek nacionalnih drava i granica, zato onda naredni vek, kao neka vrsta reakcije, ne bi iskazao spremnost da odbaci, uz pojam omraenog buruja, i principe demokratskog ureenja, skupa sa parlamentarnim ivotom (zar nije Hitler doao na vlast zahvaljujui narasloj skepsi u parlamentarizam, gde je nemaka nacija dobrovoljno odbacila tekovine demokratije?) i s njom povezanom onom ispraznom, dosadnom svakodnevicom u koju sve vie nadire oseaj apsurda i beznaa. Zato bi nosioci drutvene istine nuno bili izglasani na slobodnim, demokratskim izborima, zato bi izvorite vlasti bilo u nekom pojedinanom glasu kad se istina na taj nain rasipa na bezbroj varljivih partikulariteta? 3 Ona uvreena predstava o zapadnjakom intelektualcu, koliko god se moda inila praznom i neodreenom, poprima mnogo jasnije konture ako njen sadraj ispunimo supstancom same epohe, specifinim duhovnim ozrajem kao svojevrsnom reakcijom na situaciju na koju intelektualci (zajedno sa umetnicima) po pravilu prvi kreu da trae odgovor, poto su obdareni osetljivijim ulima i antenama od drugih. Za mnoge se, kad je re o XX veku, egzemplarni uzorak tog zapadnjakog intelektualca krije u linosti an-Pol Sartra on je taj toliko traeni uzor, konkretizovana paradigma epohe. U njegovim nemirima i lutanjima, kao i u njegovom strastvenom politikom angamanu moguno je pratiti mene u ponaanju svih onih gomila poznatih ili manje poznatih intelektualaca, sa raznih kontinenata i meridijana, koje su samo ponavljale, u ovom ili onom vidu, tragalaku avanturu ovog francuskog egzistencijaliste. Stoga s punim pravom moemo govoriti o slinostima u ivotnim putevima Sartra tog Voltera XX veka, kako su ga neki nazivali - i ovog pantofila enciklopedistike, kakav je bio Krlea.

A istina je da Sartr u Parizu samo ponavlja, sa zakanjenjem od nekih dvadesetak godina, istu onu figuru koju je mnogo pre njega postavio (i sproveo u ivot) Krlea u koordinatama nita manje evropskim, jedino u uslovima dosta uim, panonskim i hrvatskim. Sve je tu: i izdavanje sopstvenog asopisa i agitacija, i veito sumnjajua potraga za delatnim smislom u svetu u kojem je ovek detronirao Boga, i nepodnoljivi 3 Retorika Revolucije, koja je obuzela Krleu, bila je samo deo ireg procesa prekompozicije ustrojstva sveta, i taj je proces na Zapadu bio naroito ubrzan ezdesetih i sedamdesetih godina prolog veka, sa pojavom raznih teroristikih grupa poput Crvenih brigada, bunta mladih u Evropi i Americi, Markuzea i tzv. Nove levice, da bi se danas nastavljao u rasponu od Al Kaide, Hamasa do Huga aveza i Slavoja ieka. Svima njima je zajedniko odbacivanje one meke supstance demokratskog ivota, kadre da u sebe sve apsorbuje, svaki otpor i svaki ekstrem, ono rastue zadovoljstvo potroakog mentaliteta (na krilima globalizma) to uiva u tehnolokim blagodetima modernog drutva kraj ukljuenog TV-aparata.

pritisak materijalne, objektivne stvarnosti (koja se krajnje ravnoduno ili neprijateljski odnosi prema ljudskom biu) i oseaj munine i praznine zbog baenosti u neprijateljski svet, uz odbacivanje graanskog poretka i veru u marksistiku (lenjinistiku) zoru probuenog oveanstva vidimo, dakle, redom iste impulse koji e i samog Krleu nagnati na sartrovski angaman mnogo pre Sartra.

Isto se, u velikoj meri, ponavlja i na knjievnom planu. Kritika je ve ukazala na izvesne dubinske slinosti izmeu Krleinog romana Povratak Filipa Latinovia (1932) i Sartrove Munine (1938), no ono to vredi istai to su razlike (jer u tim razlikama je sve); treba pokuati iznai onu diferentia specifica koja ih razdvaja, a to bi se u ovom konkretnom sluaju moglo svesti na onu staru dihotomiju izmeu kulturnog centra i periferije drugim reima, na usud geografije. Pisac evropskog centra ima tu sreu da je od poetka zaronjen u atmosferu izvesne sigurnosti, zagarantovanu ne samo znaajem, veliinom i starou same civilizacije u kojoj je ponikao nego i trajnou i stabilnou njenih institucija i poretka; iza njega stoje bedemi kulture stari dve hiljade godina. Piscu periferije, pak, lienom tog zalea, golom na vetrometini rodnih stepa i brda, jedino to preostaje jeste da pokua da se zaogrne arenim leopardovim krznom sopstvenog kulturnog naslea i identiteta, sa belim mrljama praznina u istorijskom razvoju kao rupama kroz koje bije studeni vetar, gde su itave etape preskoene jer ih jednostavno nije ni bilo. Moda i jednog i drugog gazi isti teret stvarnosti i obojica trpe isti pritisak epohe, moda ih taj pritisak zatie u civilizacijski slinim uslovima, no ono to ih nepovratno razdvaja to je razliit stupanj kulturne konzistencije; potka je ista, i ara, isti su razboj i unak i predivo, samo je gustina tkanja uveliko razliita.

U urbanom ambijentu Filipa Latinovia, italac saznaje da Filipova majka ivi u zgradi iz koje se, sa prozora okrenutog ka zadnjem dvoritu, ispod zida obraslog vinjagama vidi krov drvenog kokoinjca, a jedan od sporednih likova je i izvesni gluvonemi kravar Miko; iako po svim oznakama prevashodno graanski roman, Povratak Filipa Latinovia je, u osnovi, obeleen nekim predurbanim stanjem, to e rei, nosi na sebi peat neega to jo nije urbano a otrglo se ruralnom. S druge strane u Munini, dok se Filipov francuski pandan eta kamenitim trgom gradia u kojem ivi, u njemu se u jednom trenutku raa pomisao kako je taj isti trg nekad davno oko 1800. godine zacelo bio veseo, sa svojim kuama od crvene opeke. Sartrovski junak je aura kartezijanskog duha, obloena mesom, koja se kree na vrstoj podlozi urbaniteta i za njega se podrazumeva da e taj trg, isti takav, stajati tu gde jeste i narednih stotinu

godina i vie, ak ni kada od njega, sluajnog etaa koji je tu zastao, ne bude vie ni traga ni pomena. A ta je konstanta identita krleijanskog subjekta i ima li on uopte neku svoju trajnu osu i oslonac? To je ona vena gravitacija panonskog blata, koja ga tera da pogled baca jednako ispred sebe, na raskvaeno tlo kojim gazi, to je onaj melanholini pejza ravnice i tromih reka, sa trulim slamnatim krovovima uhvaenim krajikom oka i jatima vrana nisko na horizontu, to su one jutarnje magle i svitanja kad se u asovima nesanice, kao u bunilu, uzalud trai to fantomsko Ja. Iziskivalo bi truda i vremena da se sastavi lista svega onoga to mui tog krleijanskog subjekta, naime: provizornost tih kulisa oko njega, nemogunost da se igde nae ikakvog vrstog oslonca, neko stanje praiskonske, tektonske nesigurnosti, stalni izgledi da bi u nekom asu sve oko njega iznenada moglo da potone i nestane u nepovrat, kao to su potonuli i nestali oni negdanji rimski patricijski gradovi i svetovi o kojima piu istorijske knjige i govore arheoloke iskopine, a koji sad lee zaboravljeni negde na dnu tog Panonskog mora, pod naslagama vremena i geolokih slojeva, na ijoj tankoj pokorici on danas stoji kao tuna i nesrena himera i razmilja o nestalnosti i provizornosti svega. Dok sartrovski junak, pritisnut sudbinskim pitanjima epohe, bei u apstraktno, u duh, u najfinija isparenja duha, dotle krleijanski junak ide u pravcu analitikog raspadanja, kontemplativnog rastvaranja stanja iz kojeg je potekao jednom reju, tone fatalno u istorijsku dimenziju i zato se u Krleinim Zastavama, toj irokoj panorami jedne epohe, gotovo pod rukom osea modelujua sila istorije, koja zauzima prazni prostor drutvenih i civilizacijskih insuficijencija.

Nekako se samo od sebe namee pitanje dalekosenosti uticaja i konsekvenci to e na Krleu ostaviti ti meseci provedeni u Sovjetskom Savezu, da li ga je ono to je tamo video u nekom smislu pokolebalo, da li se bar malo, u nekom stepenu, razoarao ili je sve video i o svemu znao, ali je jednostavno izabrao da uti. U periodu kad je Izlet u Rusiju nastao kult Lenjina bio je u punom jeku (Staljin jo uvek nije bio postao Staljin), gvozdene, kanibalske godine tek su otrile zube nad Rusijom i ono izvetaevo neumereno slavljenje Lenjina kao pesnika i novog Hrista, kraj sve svoje neukusnosti, moe se jo nekako pravdati neobavetenou. No ako znamo da su u sibirskim prostranstvima nestali najbolji Krleini prijatelji i ako uzmemo da su mu morali biti poznati detalji oko totalitarne prirode tamonjeg reima i brojke nestalih po koncentracionim logorima (ako ne te, 1925. godine, kada je boravio u SSSR-u , a ono svakako kasnije; naposletku, komunizam je umirao pune

etiri decenije, svako je imao dovoljno vremena da se o tome obavesti), postavlja se pitanje zato nikad nije progovorio, zato nije, partijskim argonom reeno, revidirao neke ranije stavove? Zato se on, inae tako poznat po navici da rediguje svoje stare tekstove, nikad nije reio da unese neku takvu ili slinu izmenu, ideoloke a ne jeziko-stilske prirode, npr. u onom svom osvrtu na Velsovu reportau Rusija u magli 4, gde opisujui susret Lenjina i H. D. Velsa izvre stvari naglavce, o H. D. Velsu govori kao o politiaru, a o Lenjinu kao pesniku (itavu partituru tog teksta znam napamet, izjavljuje Krlea decenijama nakon to je tekst objavljen), nego je sve to ostavljao netaknutim, u izvornom obliku onako kako je i napisano? Ako je ve SSSR bio udaljen, tu su bile Rumunija, Albanija i Maarska, odmah pored, znale su se razmere politikog i kulturnog terora koji je tamo godinama sprovoen. I takva, i slina pitanja mogla bi se nizati unedogled.

Odgovor se mora potraiti u specifinoj klimi vremena u kojoj se Krlea formirao, u onoj eksplozivnoj smesi filozofskih i knjievnih uticaja na prelazu vekova i, pre svega, u klanici Prvog svetskog rata, koja je svemu tome dala neki trajni, neizbrisiv peat. Isto tako, ne treba zaboraviti ni onaj impuls gaenja, koji je intelektualce terao na radikalni otklon od svega to je predstavljalo etos starog sveta; taj impuls je bio isuvie snaan da bi se zadovoljio samo mesijanistikim obeanjima o poetku Novog doba; on je gonio na korak dalje, da se odista odbaci sve ono to se doivljavalo kao balast prolosti. Kao i mnogi drugi iz njegove generacije, i Krlea je bio katastrofist i pesimist, rukovodei se u svom praktinom politikom razmiljanju uglavnom tzv. logikom manjeg zla. (Kada bi se povela re o Jugoslaviji, njegov je argument bio da bi ovdanji narodi, bez Jugoslavije i Tita, neuporedivo gore proli da nisu krenuli tim putem kojim su poli; isto vai i za Goli otok: Iako moram priznati da je stradao i nevin svijet dogaaje valja uzeti u kontekstu svih zbivanja5, kad je, pak, re o Staljinu, navodio bi injenicu da on jeste despot i iskonsko zlo, ali da je njegovom zaslugom slomljen faizam, itd.) Jedino na ta nikad nije dao jednoznaan odgovor jeste zato, hipotetiki gledano, svet ne bi bio dobro ureen ako bi stajao na Sjedinjenim Dravama kao jedinom stoeru; i zaista, svet sa Amerikom, po Krleinom shvatanju, nikako ne bi mogao biti valjano sazdan jer i Sjedinjene Drave pripadaju korpusu tog starog, onoga to ve na poetku veka zauvek bejae odbaeno sa bornih dvokolica Istorije. ta je lealo iza takvog njegovog posmatranja stvari? Autokratija, platonovsko

4 M. Krlea: Eseji IV, Zora, Zagreb, 1963, str. 293-294. 5 Enes engi: S Krleom iz dana u dan, Globus/Zagreb, 1985, IV knjiga, str. 180.

uenje o klasi malobrojnih i izabranih u ijim rukama je posedovanje istine, one retke aice znalaca pozvanih da upravljaju svetom i ljudima; Krlea jednostavno nije verovao u demokratske institucije, u parlamentarne principe, u graanina ija bi se pojedinana ljudska prava, u odnosu prema dravi, dala zatiti delotvornom mreom zakona. U svom odreivanju prema Rusiji zapadni svet, po njemu, nema nikakvog argumenta osim Gulaga ljudske slobode i zatvori, a itav je svijet pun zatvora6; drugim reima, za njega su Gulag i ameriki federalni zatvori isto. Platon, Marks i Lenjin, Nie i Darvin to su njegovi uzori, ali zacelo bi se Krlea nemalo iznenadio kad bi mu ko naveo Dostojevskog (koga nikako nije voleo), inae i samog poznatog kao estokog neprijatelja demokratije7 ili, da se vratimo u nacionalne okvire, moda pre svih ovih imena pobrojanih gore, Crnjanskog, kao potvrdu o neumitnom podleganju zakonima vremena i sudbine, od kojih se izgleda ne moe pobei. Neka vrsta Janusa sa dva lica: angaovani Krlea i reakcionarni Crnjanski i, izmeu njih, neutralni Andri, sva trojica nastala u otporu prema oblikujuoj sili vremena, shvaenoj ne kao Hronos nego kao Istorija.

* * *

Zaljubljenost je neka vrsta izgnanstva, u kojoj onaj ko je zaljubljen zauzima drugaiji ugao od ugla to ga ima zemljina osa stoji iaeno u odnosu na svet, zaronjen nekako iskoeno prema matici vremena, a susret sa voljenom osobom tada je kao dolazak kui. Utoliko pre ako je pred njim put od preko hiljadu i po kilometara, koliko iznosi razdaljina izmeu Berlina i Moskve, uz prelazak vie meudravnih granica, kao prepreku koju valja prei jer nije iskljuena mogunost da bi putnika iz vajmarske Nemake neke od pograninih vlasti mogle skinuti sa voza. U tom svetlu, dakle, dolazak Valtera Benjamina u Moskvu, u decembru 1926, bio je neka vrsta dugo eljenog povratka kui, ulazak u mirnu luku, iskrcavanje u rodno mesto enje, utopije i ljubavi poto ga je tamo ekala Asja Lacis, pozorina rediteljica iz Rige s kojom se upoznao nepune dve

6 Ibid., str. 12.7 Ili Hajdegera. I ne znajui to, Krlea samo varira hajdegerovsku skepsu u pogledu moderne tehnoloke civilizacije, izraenu kroz zaborav bitka ili razvoj moderne tehnologije, to jest amerikanizaciju i samu Ameriku, koja je ovozemaljski, ontiki izraz tog zaborava i zastranjenja. U uvenom inervjuu piglu iz 1966, testamentarno objavljenom tek posle njegove smrti (1976), Hajdeger kae: Za mene je odsudno danas sledee pitanje: kako se, i koji je to politiki sistem koji se moe prilagoditi naem tehnolokom dobu? Na to pitanje nemam odgovora. Nisam ubeen da bi to mogla biti demokratija. Jo jedna zanimljiva paralela: utopijski faista Hajdeger i utopijski komunista Krlea.

godine pre toga na letovanju u Italiji i, kako se to u starim romanima kae, jo tada se izmeu njih rodila ljubav na prvi pogled.

Tanije, ljubav sa Benjaminove strane, to jedino sa izvesnou moemo tvrditi (o tome su sauvana pouzdana svedoanstva), jer sa malog ostrva Kaprija u to vreme omiljenog odmaralita evropskih umetnikih krugova i boeme, na glasu zbog prirodnih lepota i niskih cena gde izmeu razgovora o literaturi i izleta do Napulja i Pompeja i igranja sa Asjinom petogodinjom kerkom Dagom zapoinje njihov roman, u pismu svom prijatelju Geromu olemu pie: Ovde nema nikog vrednog panje. Panje je najvrednija jedna letonska boljevikinja iz Rige koja glumi i reira u pozoritu. [] S boljevikinjom sam razgovarao do pola jedan i onda radio do pola pet. [] Jedna od najizvanrednijih ena koje sam upoznao.

Na putu za Rusiju Benjaminov vodi je Eros a ne radoznalost ili slepi ideoloki zanos, u njegovom srcu tinja ratniki ar nomadskih osvajaa: Osvojiti Asju po svaku cenu! Ono njegovo iz tih dana iznenada probueno interesovanje za Sovjetski Savez i marksistiko uenje, kao i najavljeni zaokret u filozofskom misljenju (od visoko spekulativnog ka materijalistikom) bilo je, kako se ini, rukovoeno pre nalozima srca nego duha. Ako postoji izuzetak od onog Kestlerovog pravila da pri vrbovanju za komunistiku stvar presudnu ulogu redovno igra neka vrsta gurua, neka centralna linost ili tip linosti koja u sebi otelovljuje one osobine zbog kojih se pristupa pokretu, neko ko bi istovremeno bio mudrac i uitelj, onda je taj izuzetak upravo Benjamin i njegov odnos sa Asjom Lacis.

Na moskovskoj eleznikoj stanici, putnika iz Berlina, sa dva glomazna kofera (voz je stigao bez ijedne sekunde zakanjenja), ne doekuje meutim niko, da bi mu na izlazu iz stanice priao Rajh, Asjin pratilac i njegov poznanik iz Berlina, sa kojim seda u saonice na kojima zajedno odlaze do hotela za strance. Tvrava Moskva ispostavlja se zapravo da je pre sanatorijum Moskva poto se Asja, pretrpevi slom ivaca, od septembra nalazi na leenju u sanatorijumu Rot. Tog je dana, iskravi se iz sanatarijuma, izala da saeka gosta iz Evrope i sada ga doekuje na ulazu u hotel; sve troje zatim odlaze u grad, u poslastiarnicu na kafu, a potom u zavod gde Asja lei. U sobi je Asjina bolesnika drugarica i kad je na tren izila iz sobe, Benjamin i Asja ostaju po prvi put sami: Asja me je gledala veoma prijazno, belei on u svom dnevniku. Uvee, Rajh i on odlaze u Mejerholjdevo pozorite gde se daje Revizor i ve tog prvog dana utvren je obrazac po kojem e se putopisac ponaati u toku

naredna dva meseca, koliko e trajati njegov boravak u Moskvi: ljubavni trougao u kojem se dve, one muke strane, preko dana ponajvie drue, pre podne Benjaminove usamljenike etnje gradom i zatim zajedniki odlazak kod Asje u sanatorijum u popodnevnim satima (gde sve troje igraju domine) i, uvee, odlazak na neku od mnogobrojnih pozorinih predstava; Rajh se ak seli kod Benjamina u hotelsku sobu i tamo zajedno rade na svojim rukopisima i vode knjike razgovore do u kasnu no.

Neobino plahog, tako rei divljeg temperamenta, Asji je u tom igrokazu pripala uloga femme fatale i ta joj uloga oevidno izvrsno pristaje. Uzviena, na koturnama svoje orijentalne, maije lepote, k tome jo i sklona napadima udljivosti i neobjanjivo estim promenama raspoloenja, njen odnos sa pratiocima je obeleen uglavnom stalnim prepirkama, svaama i sveanim izmirenjima; poznanici i svedoci Benjaminovih druenja sa Asjom nisu se mogli nauditi zato su njih dvoje uopte zajedno kad se jednako oko neeg krve na no, kao dva smrtna neprijatelja. Hirovita boginja iz Rige se i u Moskvi svaa as sa jednim, as sa drugim svojim kavaljerom. Ve drugog dana po dolasku, Benjamin ostavlja sledee dnevniku zabeleku: Asja se zbog stana svaa sa Rajhom i tera me da izaem. U svojoj sobi itam Prusta i derem marcipan. Nepunu sedmicu zatim, u departmanu sanatorijuma gde su otili zajedno u posetu Asji, Benjamin odlazi u oblinju prodavnicu po kolae (sve troje neobino uivaju u slatkiima) i uzgred primeuje Rajhovo udnovato dranje - nije odgovorio na njegov pozdrav. Po povratku, zatie Rajha ispruenog na krevetu, a Asju iznad njega kako stoji i grdi ga; navodno je imao srani napad. Scena sa sranim napadom se jo jednom ponavlja u nepuna dva meseca, koliko je Benjamin proveo u Moskvi (inae, Rajh je poiveo gotovo do svoje osamdesete godine).

Moskva, kakvu upoznajemo iz Benjaminovih Dnevnika, komplementarna je onoj slici Moskve kakvu je ostavio Krlea i u neku ruku je dopunjuje. Saznajemo tako da se temperatura na ulicama sputa do minus 25 Celzijusa zimi, moskovski trotoari su veoma uski te su mase prolaznika, poput skijaa, prisiljene da prave kristijanije dok hodaju. Ti uski trotoari daju Moskvi peat neeg palanakog, karakter improvizovanog velegrada koji je svoj status stekao preko noi, kako pie Benjamin. Ljudi su jednoobrazno, proleterski sivo odeveni, sa glava je potpuno iezao evropski eir da bi ga zamenio sportski kaket i ubara (kaket nose i devojke), a meu krznenim i konim jaknama, kao znakom gradske elegancije, neretko se moe videti i gruba seljaka nonja i prost kouh. Putniku iz Nemake pada u oi neobina mirnoa tog grada i neka udna tiina koja, kako ubrzo shvata, dolazi od toga to ima veoma malo

automobila i retko se uje se glas sirene. Nema ni bulevarskih novina ni arenila dnevne tampe po kioscima. Prazno sivilo jednog ogromnog predgraa. ak i u centralnim delovima grada ima bednih uderica, aleja ispresecanih parcelama raskvaenog, blatnog zemljita, gde-gde se stoka dovozi pred klanicu, ulina trgovina na crno cveta, svako neto u pola glasa prodaje ili preprodaje. Jednom reju, moskovska ulica je neto izmeu velike pijace i sajmita gde je samo jednoj kasti, po reima putopisca, dozvoljeno pravo na glasnost: kotlokrpama i staretinarima, koji sa vreom na leima obilaze kvartove i dozivaju muterije. Benjamin ne zna ruski i upuen je u potpunosti na Rajha, kome pomalo i zavidi: stekao je ve odreene pozicije u moskovskim krugovima, njegovi se tekstovi objavljuju i, to je najvanije, uiva milost neogranienog pristupa kod nedostine Asje.

Opinjenost oenjenog nemakog gosta Asjom je beskrajna (kod kue je ostavio suprugu i osmogodinjeg sina) i sve ee mu se dogaa, kako kae, da jedva uje Asju ta mu govori poto je tako intenzivno posmatra.8 Kao mali gest panje, dobrostojei gost iz Berlina na poklon joj donosi bluzu i pantalone (nipoto buroasku suknju), itajui joj posvetu iz svoje jo neobjavljene knjige pod naslovom Jednosmerna ulica, koja je upravo pred tampanjem: Ova se ulica zove ulica Asje Lacis, po onoj koja ju je kao inenjer prokrila u autoru.9 No Asju je teko umilostiviti; hirovita i furiozna kao Junona, dolazi retko, uvek je u urbi (mada je reim izlaska u sanatorijumu prilino slobodan) i jedne veeri dok Benjamin sedi za stolom i vodi dnevnik (tog je dana vie nije oekivao), ipak je zauo njeno kucanje na vratima. On ustaje i hoe da je poljubi. Nije mi uspelo, kao veinom, pie s blagom gorinom. Njeno obraanje je as na ti as na vi, no njenom melanholinom udvarau to ne smeta da ipak istrajava, pun nade: Izgleda da se ono TI meu nama uvrstilo, belei u jednom trenutku.

Ako perspektivu izokrenemo i stvari uzmemo da posmatramo iz suprotnog, Asjinog ugla, radi balansa i to potpunije slike, u njenim belekama o Benjaminu nalazimo sledee rei koje odiu poprilinom trezvenou: Naoari koje bacaju svetlo kao dva mala reflektora, gusta, tamna kosa, uzan nos ali nespretne ruke; kese sa kupovinom ispadaju iz njih. Ukratko, solidan intelektualac, jedan od dobrostojeih.

8 Onaj ko paljivo slua ne vidi, napisae nekoliko godina kasnije u eseju o Kafki. 9 to iz dananje poerspektive izaziva daleke asocijacije na one Staljinove poznate rei o piscima kao inenjerima ljudskih dua; meutim, izvesni psihoanalitiki nastrojeni kritiari skloni su da u tome vide feminino Benjaminovo podleganje Asjinom principu marksistikog maskuliniteta: Jasno je kako je Asjin prolaz u njemu zapravo reminescencija na penetraciono delovanje penisa u vidu maskulinog falusnog znanja, to e radikalno izmeniti dalji Benjaminov rad. Dejn Rendel (Rendell): Optika Valtera Benjamina, London, Blekdog pres, 1999. (Svaki komentar na ovakvo tumaenje je suvian.)

Iako joj je lekar izriito zabranio da ostane u gradu, preporuivi joj boravak na planinskom vazduhu, po mogustvu u nekom umskom leilitu, Asja je, uprkos svemu, reila da ostane jer se plai usamljenosti u umi, ali i zbog mog dolaska, belei Benjamin. Izlaze u grad, u etnju, i tu zastaju pred jednim izlogom (istim onim gde se Asja zaustavila jo prvog dana po Benjaminovom dolasku u Moskvu); izlog pripada krznarskoj radnji i u njemu stoji izloen prekrasan krzneni kostim, optoen arenim perlama, koji je Asji zapao za oko, ali je cena papreno visoka ak i za gosta sa Zapada: dvesta pedeset rubalja. Svejedno, Asja je poelela da ga ima, uredno zapisuje Benjamin. Ako ga kupim, morau odmah da otputujem, kae joj on, vie molbenim glasom i kao pitanje nego kao definitivan odgovor, na ta ona pristaje da se odustane od kupovine, ali pod uslovom da joj obea kako e joj jednom pokloniti neto uistinu vredno, to e joj ostati kao uspomena za ceo ivot.

Asjinom erotskom armu nije u stanju, ini se, niko da odoli, ak ni izvesni crveni general koji se odnekud pojavljuje u poslednjoj nedelji Benjaminovog boravka (da mu zagora ivot). Buan i nametljiv, taze oenjen, pomenuti general joj obeava da e zbog nje sve ostaviti i spreman je na sve ak i da ostavi suprugu , a u Asjinom razgovoru sa Benjaminom iznenada iskrsava i neki ruski diplomata u Japanu, njezin poznanik, po kome je naruila veliki svileni al, islikan vinjama; ljubavni trougao, neoekivano, dobija jo novih uglova. No to je bilo u skladu sa idealima vremena, nevernost je bila u modi i oznaka emancipovanosti; san mnogih ena u to vreme bio je da sagore kao noni leptir na popritu ljubavi (i oltaru umetnosti), posluivi kao muza izabranim mukarcima, ali pod jednim uslovom: da ostanu ovekoveene u njihovom delu (za takvim primerom povela se i Ljilja Brik, koja je ivela u zvaninom braku sa muem Osipom, ali, istovremeno, i sa pesnikom Majakovskim) Asja, dakle, nije bila nikakav izuzetak.

Njena mata, slino kao ni njeno erotomanstvo, ini se da nema granica. U pismu prijateljici, izvesnoj letonskoj glumici Elviri Blamberg (original pisma stoji pohranjen u arhivu Nacionalne biblioteke), Asja se hvali: Zamisli, Benjamin je doleteo avionom iz Pariza da me poseti dok sam bila u sanatorijumu. Mislio je da umirem. Moe li da sebi predstavi takvo . [] Poklonjena mi je knjiga sa specijalnom posvetom.10 Toj istoj prijateljici, nekoliko meseci po Benjaminovom

10 Branko Vuievi, Neobini doivljaji gospodina Benjamina u zemlji boljevika, str. 34-35, Fabrika knjiga, Beograd, 2009.

povratku za Nemaku, budui da je Asja dodeljena kao tuma nemakom dramskom piscu Ernstu Toleru, slavodobitno pie: Ovde je Toler. Smrtno zaljubljen u mene. Hteo je da putujem sa njim. Znai, nisam jo toliko stara.11

Pri obilascima Moskve, Benjamin zalazi iza fasade i opisuje alosnu unutranjost stanova u koje je imao prilike da svrati; siv, teskoban prostor s malo nametaja, nalik na bolnice nakon poslednje inspekcije, u kojem, nagurani, ljudi ive u zagarantovanih 13 m2 po osobi (drava je nametnula trostruko vee namete na stanove ija povrina prevazilazi dozvoljeni minimum). Pojedine vee prostorije stanari bi raznim prirunim stvarima, komodama, visokim ogledalima i zavesama, ispregraivali na vie manjih, pa tako nije bio redak sluaj da cela porodica ivi praktino u jednoj sobi.12 Putopiscu pada u oi i neobina pojava nou, kad izae u etnju gradom: gotovo svaki prozor, bilo na zgradama ili manjim, privatnim kuama, osvetljen je kao da je neka iluminacija. Manjak stambenog prostora drava je ve u vreme Benjaminove posete Moskvi bila poela da reava progonstvom.13 Istog dana kada je doputovao, desilo se da je bio u poseti kod pesnika i kritiara Lelevia, koji se upravo spremao na put u sibirske stepe (prva postaja: Novosibirsk): primitivno predsoblje, prepuno kaputa, zatim kroz jednu sobu, oito spavau, ulazimo u radnu sobu Lelevia. Kuedomain deluje veoma smireno, ali se na njemu nasluuje sva ona iscrpljujua utljivost fanatika (iskljuen iz Partije 1928, zavrie ivot u logoru osamnaest godina kasnije).

11 Toler, nemaki izgnanik kome su brat i sestra stradali u koncentracionom logoru, patio je od tekih depresija i, preavi za SAD, obesio se u hotelskoj sobi maja 1939. godine.12 Ili u Sobi i po, kako glasi naslov poznatog autobiografskog teksta Brodskog.13 Kako primeuje Leek Kolakovski, program stambene izgradnje u vreme Hruovljevog otopljavanja, kada su mnoge porodice dobile stanove, bio je ujedno i jezgro budueg opozicionog pokreta i kritikog miljenja. Ljudi zbijeni kao sardine u bednim radnikim barakama ili komunalkama (zajednikim stanovima) u kojima je ivelo po nekoliko porodica mrzei se i pijunirajui se meusobno, muvajui se po prolazima i udei za ma kakvom privatnou ne bi ni o emu drugom razmiljali osim o nevoljama svakodnevne egzistencije. Poboljanje ivotnih uslova ispostavilo se kao politiki opasno postepeno je stvorilo prostor za kritiko miljenje i, konano prostor za pobunu.Leek Kolakovski: Moji ispravni pogledi na svet, Futura 2005, str. 250.

U Benjaminovoj hotelskoj sobi svi komadi nametaja na sebi imaju limenu ploicu na kojoj pie Moskovska prenoita, kao i inventarski broj. Kako je doao usred zime, to su dupla prozorska okna zalepljena i ne mogu se otvoriti, osim malog okanca u gornjem delu, koje slui za provetravanje. U sobi: mali umivaonik od lima, ogledalo, leaj, sto i stolica. Gost iz Nemake je posmatra efemernog i odbaenog, njega zanima ubrite civilizacije, depozit drugorazrednih fenomena, interesuju ga sporedni pasai, limeni cimeri iznad radnji, oblik slova na reklami, deije igrake i slikovnice (naravno da je teko zamisliti da bi misao, ma koliko refleksivna i pronicljiva bila, na osnovu tih i takvih efemerida mogla dosegnuti istinu i uas logora).

Detalji koje belei Benjamin poklapaju se u velikoj meri sa opisom koji je ostavio Krlea. I on susree na ulici grupe komsomolaca to mariraju uz zvuke koranica i bleh-muzike, uline prodavce i kolportere; i on nailazi na pogrebnu povorku, ali crvenu, naime takvu gde su i zaprega i koveg i konjska oprema obojeni u crveno: pokojnik, i u smrti, izraava vernost revoluciji odluivi da joj slui i post mortem. Tu su i jarko crveni tramvaji, iarani propagandnim porukama, to prolaze uz glasnu zvonjavu i snopove iskri koje bacaju trole u obliku lire. Kod Benjamina ima samo mnogo vie prosjaka; oni su svuda, na svakom oku, mole, plau ili zapevaju kad naidje prolaznik od koga oekuju milostinju. I pred Krleinim uvenim Muzejom revolucije (u Tverskoj ulici), ima prosjaka koje Benjamin svakog dana via: re je o dvoje odrpane dece koja sede na zidu u snegu, neposredno pored ulaza, kao u nekoj ruskoj, zlogukoj verziji Andersenove bajke (koja se nee sreno svriti). Posebno je upeatljiv prizor nekog ulinog prodavca koji je izloio na prodaju, zajedno, jednu pored drugih, rusku ikonu i Lenjinove portrete; stenjena izmeu portreta, ta usamljena ikona nalik je na zatvorenika izmeu dva policajca.

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_tverska_ulica.jpg

Iza ljubavne prie koja se provlai kao stalni lajtmotiv Moskovskih dnevnika, kriju se, meutim, i neka vanija ivotna pitanja po ovo troje aktera, koja nisu liena i izvesnih materijalnih briga i interesa. Ne treba smetnuti s uma da su ova dva zaljubljena Nemca, kraj nogu Letonke, zapravo doljaci u stranoj zemlji u kojoj gledaju da se nekako snau. Od dolaska u Rusiju Benjamin puno oekuje, pre svega da e, preko literarnih veza, isposlovati za sebe neko stalno mesto (stoga i ne moe da prelomi da li da ue u Partiju ili ne), da e stei kakvu-takvu ekonomsku sigurnost i uvesti svoj ivot u mirnije vode. Udeo biografskog u njegovom sluaju odve je znaajan da bismo ga smeli zanemariti; prethodna godina bila je zacelo jedna od najteih u njegovom ivotu: velika inflacija u Nemakoj, neprestane svae sa suprugom Dorom, zbog ega se na kraju reava da iznajmi zasebnu sobu, esta putovanja i promena adrese, unutranji nemir (predaje se i kockarskoj strasti: u kasinu u poljskom Sopotu, izgubivi sve do poslednjeg pfeninga, prisiljen je da se zadui kako bi se vratio u Berlin), nezadovoljstvo zbog svoje ne ba preterano uspene karijere u svojstvu homme de lettres (univerzitet u Frankfurtu odbija njegovu habilitacionu tezu o nemakoj baroknoj tragediji, to mu zatvara vrata akademske karijere i baca ga u sporedne atare novinarstva i kritike)14, potpuno neizvesna budunost i nesreene ivotne prilike to su, u najkraem, determinante njegove ne ba preterano zavidne situacije leta gospodnjeg 1926.

Tome valja dodati, uz nasledno optereenje jevrejstvom, i onu njegovu snanu mazohistiku crtu, dodatno izraenu i pojaanu melanholijom to se ogledala ne samo u najobinijim, svakodnevnim stvarima i nekoj bolesnoj zavisnosti od Asje, kao i pomnom sakupljanju znakova njezine milote, nego jo i u voenju tajnih beleki u drugom jednom dnevniku, tzv. Dnevniku samoubice, koji e biti daleka najava i priprema onog stvarnog Benjaminovog samoubistva na francusko-panskoj granici 1940.

14 Jedan od lanova komisije poalie se kako uprkos viekratnim pokuajima, nije bio u stanju ita iz toga da razume.

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_27.jpg

Samoj Asji, kako se ini, ne pada teko to doziranje svojih naklonosti prema ovoj dvojici zaljubljenih mukaraca (na dobro temperiranom klaviru njezine ljubavi). Boljevikinja do sri, njoj je zvanina ideologija komunizma prerasla gotovo u drugu prirodu, iz svakog njenog gesta i postupka vidi se da je njeno razmiljanje uvek pravoverno tano i jednosmerno, kao u kursistkinje koja je nauila naizust sve lekcije novog doba. Dok lei u sanatorijumu, izlae Benjaminu potanko ideju kako bi, da se ona pita, decu u deijim domovima valjalo razvrstavati po grupama (klasama): nestane sa nestanima, mirne i poslune sa isto takvima, talentovane sa talentovanima, a ta socioloka ustrojenost kod nje prostire se i na prirodu; u graktanju gavranova koje dopire kroz bolniki prozor to gleda na vrt, vidi idealnu organizovanost ptijeg jata: na glas predvodnika (voe), ostale ptice kao da se odazivaju i, po nekom prirodnom instinktu, samo dalje sprovode ono to im je dojavljeno s vrha. U tako koncipiranom Asjinom svetu, pridev intelektualno svakako ne nosi nita dobro i moda se tu krije objanjenje njenog ambivalentnog odnosa prema Benjaminu: ako je verovati oskudnim napomenama u njenim memoarima, pri onom sudbonosnom susretu na Kapriju njen prvi utisak bio je vezan za njegove ake: one su nespretne, tipine ake intelektualca; takve ake ne mogu uzbuditi jednu boljevikinju, nisu dovoljno snane ni grube; indiferentnost ne toliko erotske prirode koliko ideoloke. Ili obrnuto: erotska indiferentnost koja se preobratila u ideoloki prezir.

http://www.picresize.com/popup.html?images/rsz_lacis_anna_bilde.jpg

U ono nekoliko krajnje rezervisanih, sunih nedelja koliko je Benjamin proveo sa Asjom u zavejanoj Moskvi (sneg je samo ledeni supstitut za pustinju; ovde se nedeljama borim s vanjskom studeni i unutranjom vatrom, pie Benjamin u pismu jednom prijatelju), jedini poklon koji e gost iz Nemake od nje poneti bila je jedna mala drvena lula (kupljena na njegovo insistiranje) i kuvano jaje od bolnikog doruka (poslato po Rajhu), na kojem je Asja ispisala Benjaminovo ime; slabo je verovatno da bi to tvrdo kuvano jaje moglo imati rableovsku ili sadovsku konotaciju.

Veze izmeu ivota i literature su esto mnogo dublje nego to mislimo, nije uvek umetnost ta koja imitira ivot (kako se to poslovino kae), katkad nije iskljuen ni obrnut sluaj. itavi pasusi iz Filipa Latinovia o advokatu Baloanskom i njegovoj ljubavi prema Boboki kao da su napisani imajui za model upravo Benjamina i Asju Lacis i, ta vie, bez straha od preterivanja, mogli bismo rei kako je Benjamina Krlea zapravo izmislio, to je samo jedan iz plejade njegovih bolesno razdrtih, nesreenih junaka. Kod njega se on zove Baloanski i po zanimanju je advokat: Advokat Vladimir Baloanski zaljubio se u tu enu djeaki naivno i savreno nevino. Od prvoga dana on je njoj bio vie dosadan nego zanimljiv, no upravo odbijajui toga slabia esto na nevjerovatno okrutnu distancu, ona ga je fatalno dotukla. Kao i navedeni Baloanski, i

Benjamin e se razvesti od supruge Dore nepune dve godine po povratku iz Moskve; uinie to zbog Asje (osjetio je u toj eni svoju sudbinu), koja e doputovati u Berlin i zakratko iveti s njim, a brana romansa okonae se tako to e, nakon nepuna dva meseca, Benjamina izbaciti iz njegovog stana u Dizeldorfertrase br. 12. Onaj moto i objavljenje Baloanskog Trebalo bi iveti slobodno! u jednakoj meri vai i za Benjamina, umesto Boboka treba staviti samo Asja: Ima Boboka pravo, kada tvrdi, da je najvee prokletstvo naeg suvremenog ivota ovo sistematsko unitavanje svega, to je u nama neposredno, duboko, fantastino! Potpuno nezavisni od sveg ovog naeg intelektualnog evropskog balasta u nama, tako bi nekako trebalo ivjeti... Ceo taj ljubavni trougao, sa svim svojim izmenljivim konstelacijama, erotskim pikanterijama i povienim stanjima, detaljno je opisan ve kod Krlee i dubinska analiza njegovog izmatanog, romanesknog Benjamina (alijas Baloanskog) postavlja nepogreivo tanu dijagnozu, koja nita manje vai i za stvarnog Benjamina od krvi i mesa: itava ta Boboka u njegovu ivotu znaila je neizrecivo jaku spoznaju, da je ivio glupim, patvorenim, krivo postavljenim ivotom, u nizu blesavih obmana i kulisa, i da nije uspeo da prodre do samoga sebe. A ta ena izgledala mu je neshvatljivim elementarnim prodorom do njega samoga, do najbitnijih skrivenosti u njemu samome! Na dan odlaska iz Moskve, Asja prati Benjamina do stanice. Gost je na ivici suza ali nekako ipak uspeva da se kontrolie, to njoj ne promie i bodri ga da se hrabro dri. Potom stoji i mae mu, s Rajhovim kaputom prebaenim preko ruke. Zavrna scena Benjaminovog putopisa kao da je iz Doktora ivaga (ali holivudske verzije, ne knjige): S velikim koferom na krilu vozio sam se plaui kroz sve mranije ulice, prema stanici. Pri tom, samo trenutak ranije, dok se prata sa Asjom pedantno belei kako se, na izlasku iz hotela, izvukao bez bakia.

Dolazak Benjamina u Moskvu pada jo uvek u zlatne godine ruske kulture, moskovski noni ivot je veoma iv: opera, pozorite, kinematografi - bili su to poslednji trenuci balske sveanosti pre nego to spadnu maske - i berlinski gost i njegovi domaini gotovo svake veeri, posle partije domina, odlaze na neku drugu predstavu, najee u Mejerholjdevo pozorite. Boljevizam ulazi u evropski krug kulture silovito u godinama iza Prvog svetskog rata, kada je njegov zamah jo uvek bio snaan i autentian, u znaku raskidanja sa okovima starog sveta i sveukupnom prethodnom tradicijom. Za razliku od faizma koji nikad nije iznedrio neko znaajno umetniko delo (jer je bio otelotvoreno varvarstvo), komunizam je u prvim decenijama ostavio traga u raznim oblastima, privukavi mnoga umetnika imena od ugleda (jer je predstavljao fascinaciju varvarstvom kamufliranu pod vidom odbacivanja

prolosti) i ne moe se porei da pod njegovim okriljem u poetku nisu nastajala nesumnjivo velika umetnika dela. Jednom prilikom, pred uobiajeni veernji izlazak, poto Asji nije bilo dobro Rajh i ona ostaju u Benjaminovoj hotelskoj sobi, poslavi gosta samog da pogleda neke jednoinke u Moskovskom jidi teatru Granovskog. U pomenutom pozoritu je Benjamin vie puta zadremao (ne zna ruski), a kasno uvee u hotelskoj sobi (te veeri je Rajh ostao da prespava kod njega) zapisuje u dnevnik: Moja je kosa veoma naelektrisana.

U Krleinim ruskim putopisima, u vagonu za ruavanje Riga-Moskva, pisac pominje kako zajedno sa ostalim putnicima slua na fonografu plou Majakovskog; iz levka aparata dopire duboki bariton pesnika koji se, kao Mefisto revolucije, ruga burujima i predvia novo, bolje jutro drugovima ljudima, a Benjamin u Mejerholjdevom pozoritu prisustvuje diskusiji, nekoj vrsti otvorenog panela, u kojoj uestvuju Majakovski, Andrej Bjeli i Lunaarski (samoubistvo Majakovskog od 1930. oznaie i kraj prosperitetnog perioda avangardne ruske umetnosti).Obojica u Rusiju kreu kao na hodoae, kao mestu gde ih oekuje njihova ljubav. Gonjena kvazireligijskim impulsom konanog spasenja, Krleina komunistika vera nalazi predmet svoga oboavanja u horizontali, kao mrtav eksponat u mauzoleju, kao relikviju, a Benjaminova ljubav je iva, uspravna ali pomalo neuhvatljiva i, jo vie, okrutna; nekoliko dana pred njegov povratak za Berlin, u ve pominjanoj aferi oko generala, Asja pita Benjamina da li bi bio spreman da preuzme ulogu kunog prijatelja i kod crvenog generala, a zatim dodaje: Ukoliko on nije tako lud kao Rajh i ne izbaci te iz kue.

Po Povratku u Nemaku, u brakorazvodnoj parnici koju pokree zbog Asje, sud donosi presudu u korist njegove supruge Dore, kojoj ostaje stan i sva imovina (ukljuujui i njegovu godinama mukotrpno sakupljanu zbirku deijih knjiga, do koje mu je posebno stalo); u ranim etrdesetim, Benjamin je praktino na ulici, bez prebijene pare, usamljeniji nego ikad: temelji novog poetka su iznimno teki, ali barem nema vie onih starih demona, kako pie u pismu prijatelju olemu. Drugi pokuaj zajednikog ivota sa Asjom nije proao nita bolje od prvog; nakon svega nekoliko meseci dolazi do raskida, ona se ponovno vraa za Rusiju (ovog puta zauvek) i vie se nikad nee videti. Kao pravovernu boljevikinju, tamo je nee mimoii sudbina mnogih zilotnih komunista: deset godina Gulaga, koje e u svojim uspomenama obuhvatiti jednom jedinom reenicom, lapidarnom kao to se piu epitafi: Bejah prinuena da deset godina provedem u Kazahstanu.

Oni demoni koje pominje Benjamin u pismu isti su demoni koje pominje u Moskovskim dnevnicima, a koji su kumovali Asjinoj elji da se uda za njega. Ali sada, pie on, nakon ove bolesti, Asja vie nema demona. Ti isti demoni nagnae ga da ispije fatalnu dozu morfijuma u hotelskoj sobi u katalonskom gradiu Portbou.

Poslednje godine njegova ivota, uoi Hitlerovog dolaska na vlast i kasnijeg pariskog izgnanstva (kao posledica toga), dajemo unekoliko skraeno. Na intelektualnom planu, stvari se odvijaju ovako: u Berlinu stupa u Brehtov krug i postaje poklonik njegovog genija (ne samo dramskog; u pomenutom krugu tajno su cirkulisale i opscene varijante nekih Brehtovih pesama)15, poinje da se zanima za nadrealizam i za savremene tokove knjievnosti; upoznaje Adorna (dosta mlaeg od njega), koji postaje nekom vrstom njegovog uenika i propagatora njegovih ideja. Doktorska teza koju Adorno s uspehom brani na Frankfurtskom univerzitetu ima za osnove neke od Benjaminovih vanijih estetikih postavki, a prva Adornova predavanja u svojstvu redovnog profesora donee Benjaminu zakasnelu, gorku satisfakciju stoga to e za temu uzeti upravo njegovu studiju o nemakoj tragediji, istu onu zbog koje e svojevremeno ostati uskraen za doktorsku i profesorsku titulu. (Po Adornovim reima, Benjamina e celog ivota privlaiti univerziteti slino onako kao to su Kafku privlaila

15 Po reima Zigfrida Krojcera, Benjaminov odnos sa Brehtom bio je mazohistiki. Ono to ga je kod Brehta najvie privlailo bila je gruba nemilosrdnost njegove antispekulativne misli, koja je sve svodila na najobinije ovozemaljske, egoistine porive, a to je bilo potpuno strano Benjaminovom ezoterizmu.

osiguravajua drutva.) Na ljubavnom planu, njegovi neumereno snani no ne preterano uspeni demoni i dalje mu ne daju mira; u Parizu upoznaje izvesnu damu kojoj predlae zajedniko putovanje u unutranjost (francuske provincije), ali se zakazanog dana i na dogovorenom mestu dotina gospa ne pojavljuje. Po reima Olge Parem, rusko-nemake lepotice i njegove dugogodinje poznanice (kojoj takoe predlae brak, ali ga i ona odbija), Benjamin je bio u ljubavi sa mnotvom ena tih godina i imao je u Barseloni prekrasnu prijateljicu, razvedenu suprugu izvesnog uglednog berlinskog lekara. On se tako lepo i zarazno smeje, pie Paremova za Benjamina, ceo svet se tad otvara pred vama.

Ubrzo nakon paljevine Rajhstaga odlazi za Pariz, kao jedan od mnogih koji e u Francuskoj potraiti utoite od rastue plime faizma. Koji mesec pre njega tamo je izbegao i njegov berlinski poznanik i kolega Jozef Rot, galicijski Jevrej, novinar i knjievnik, s kojim se Benjaminova sudbina viestruko ukrta. Nostalgini autor Radeckog mara posetio je Sovjetski Savez iste godine kad i Benjamin i Ernst Toler, kome je Asja bila dodeljena kao prevodilac. Na vest o Tolerovoj smrti (inae njegovog dobrog prijatelja) Rot se sruio na pod kafea, gde je imao obiaj da sedi i pie za kafanskim stolom, uz vinsku muicu nadahnua (bio je nepopravljivi alkoholiar), da bi etiri dana kasnije, ne dolazei svesti, izdahnuo u bolnikom prihvatilitu; dogaa se to krajem maja 1939, u Parizu, a svega nekoliko meseci nakon toga izbija i Drugi svetski rat. Pariske godine Benjamin provodi uz povremene izlete do Danske, gde poseuje Brehta (Benjaminov mlai brat Dord, koji je ostao u Berlinu, bie uhapen 1934. i nestae u Mathauzenu 1942), uz vienedeljne odlaske u Ibicu i Monte Karlo, u pansion koji dri njegova sestra. Honorari koje dobija od asopisa za drutvena istraivanja, pod urednitvom Adorna i Horkhajmera (uglavnom je re o naruenim tekstovima) predstavljaju tih godina njegov jedini stalni izvor prihoda.

Evropa, u koju nadire faizam, sve se vie pretvara u golemu klopku bez izlaza. Odmah po francuskoj okupaciji, kao nepoeljni stranac, Benjamin biva interniran, ali zauzimanjem francuskog ogranka PEN-a koji e izdejstvovati kod vlasti da njihov nemaki kolega bude puten, ubrzo izlazi i odmah preduzima korake ne bi li se nekako prebacio do Sjedinjenih Drava (dobavlja i vizu za Njujork). Prvi pokuaj da iz marsejske luke, preobuen u mornara, isplovi teretnim brodom na otvoreno more neslavno se zavrava. Sledei pokuaj bio je ve bolje organizovan; sa enom izvesnog Garlanda, logoraa s kojim je zajedno bio interniran, i jo jednim saputnikom (njenim sinom), preko Pirineja, iz

okupirane Francuske sporednim putevima nastoje da se domognu neutralne panije. Na tegobnom putu pridruuje im se i grupica od etiri ene, isto tako izbeglice kao i oni; preko uvala i strmih obronaka, grupa napreduje veoma sporo. Ponekad, na naroito strmim mestima, po reima frau Garland koja je preuzela na sebe ulogu putovoe, pris