VUKAŠIN PAVLOVIĆ

POLITIČKA SOCIOLOGIJA

UVODNI DEO

AUTORIZOVANA SKRIPTA

ŠKOLSKA 2008/2009 GODINA

B E O G R A D

UVOD

Šta je politička sociologija?

Na pitanje šta je politička sociologija postoji više različitih odgovora. Najveći broj autora

u ovoj oblasti daje najopštiji i najjednostavniji odgovor da je politička sociologija nauka koja

se bavi pitanjima odnosa društva i politike (Faulks, 1999:1). Mada se ne kaže eksplicitno,

svakako se u predhodnom određenju podrazumeva da važi i obrnuta relacija . Ti odnosi su, dakle,

dvosmerni i iskazuju se , s jedne strane, kao društveni okviri i uslovi koji utiču na politiku, a s

druge strane, kao uticaji politike na oblikovanje društva i društvenog života.

Kao što kaže poznati sociolog Talkot Parsons, društvo je tip društvenog sistema s

relativno najvišim stepenom samodovoljnosti (Parsons, 1988:12). No, s pravom upozorava

američki parvni teoretičar Rosko Paund, da je društvo u prvom redu politički organizovano.

Dakle, u modernom dobu društvo i politika su neraskidivo povezani, a opstanak društva je teško

zamisliv bez političkih ustanova i organizacija, među kojima je država svakako najvažnija.

Ima zbog toga autora koji smatraju da je glavno polje istraživanja političke sociologije

analiza prirode države i njenih institucija. Najpoznatiji savremeni predstavnik ovog stanovišta je

Bernard Krik koji argumente za ovo nudi u knjizi U odbranu politike(1964) (Bernard Crick, In

Defence of Politics, 1964). Posmatrana na taj način politička sociologija može da se odredi kao

sociologija države. Sličnu poziciju zauzimaju Patrik Danlivi i Brendan O'Liri u svojoj knjizi

Teorije države, politika liberalne demokratije(1987) (Patrick Dunleavy and Brendan O'Leary,

Theories of the State, The Politics of Liberal Democracy, 1987), kao i Ajra Kacnelson i Helen

Milner u zborniku koji su uredili pod nazivom Politička nauka, stanje discipline (2002). (Ira

Katznelson, Helen Milner, Political Science, State of Discipline, 2002). Termin država u ovim

razmatranjima ima, po pravilu dva značenja: država-nacija (nation-state) i država-vlada,

administracija (state-government).

Stanovište da je u središtu interesovanja političke sociologije proučavanje države ima

predistoriju u pravnoj teoriji države i sociologiji prava koja je dominirala kontinentalnom

evropskom teorijom prava u delima frnacuskog teoretičara prava Leona Digija i nemačkim

pravnim teoretičarima takozvane nauke o državi (Staatslehre), a pre svega u delu Georga

Jelineka.

2

Francuski teoretičar Moris Diverže, međutim, ocenjuje da je to stara koncepcija, a da je

savremena politička sociologija nauka o vlasti. «Savremenija koncepcija uživa danas naklonost

većeg broja politikologa koji smatraju da je politička sociologija nauka o vlasti, upravljanju,

autoritetu i zapovedanju u svim ljudskim društvima, a ne samo u nacionalnom društvu»

(Duverger, 2001:12). Zanimljivo je da Diverže previđa da stanovište koje on zastupa i nije tako

novo, jer ga je pre njega razvio Maks Veber, jedan od očeva političke sociologije, u onim

delovima knjige Privreda i društvo koje je nazvao sociologija vlasti.

Jedan od najpoznatijih britanskih autora u oblasti političke sociologije, Tom Botomor,

autor izrazite marksističke orijentacije, nudi nešto šire određenje, jer smatra da se «politička

sociologija bavi pitanjem moći u društvenom kontekstu» (Bottomore, 1979:7). Pri tome on

shvata moć u širokom Veberovom smislu kao sposobnost pojedinca ili društvene grupe da deluje

ako je neophodno u suprotnosti sa interesima drugih pojedinaca ili grupa, ili čak boreći se sa

njihovim otporom. Mada delovanje moći vezuje za donošenje i izvršavanje odluka ili uopšteno

govoreći za određivanje delokruga odlučivanja, Botomor ima na umu širi aspekt područja

politikološkog istraživanja, jer moć, po njemu, igra ulogu u većini društvenih odnosa – u

porodici, verskim zajednicama, univerzitetima, sindikatima i tako dalje. «Ipak, glavni predmet

političke sociologije bio je, i treba da bude, fenomen moći na nivou globalnog društva (tu se

može raditi o plemenu, nacionalnoj državi, carstvu ili nekom drugom uređenju); odnosi među

takvim društvima; društveni pokreti, organizacije i institucije koje su neposredno uključene u

određenje moći» (Bottomore, 1977:7). Svatanje političke sociologije kao akademske discipline

koja ima sociološki pristup politici i moći demonstrirao je i američki autor Martin Merdžer u

svom uvodu u političku sociologiju pod naslovoim Elite i mase (Martin Marger, Elites and

Masses, An Introduction to Political Sociology, 1981).

Nastojanje da se politička sociologija shvati kao kratologija, odnosno nauka o moći, pre

svega političkoj moći, dosta je rašireno, a opravdanje za to leži u činjenici da je politička moć

jedna od ključnih kategorija političke sociologije. U tom smislu čini se da su Botomor i Merdžer

više u pravu od Diveržea. Koncept moći se pokazuje kao bolja i plodotvornija veza između

političkih nauka i sociologije od kategorije vlasti, pa je utoliko bolje rešenje za političku

sociologiju kao izrazitu interdisciplinarnu oblast. Istine radi, ovde treba priznati da kod

francuskih autora postoji terminološka barijera jer francuska reč povoir ima dvostruko značenje :

i moć i vlast.

3

Postoji još neki značajni odgovori na pitanje šta je politička sociologija i u čemu je suština

predmeta kojim se ona bavi. Jedan od njih je i odgovor koji nam nudi poznati u uticajni

francuski sociolog Alen Turen (AlainTouraine) . U više svojih dela, a posebno u knjizi Glas i

pogled (1978) , Turen brani stanovište da je politička sociologija u suštini sociologija društvenih

pokreta. On ide i korak dalje, pa čitavu sociologiju postavlja i razvija kao sociologiju društvenih

pokreta, to jest glavnih aktera koji se bore da ovladaju društvenim istoricitetom.

Suštinskmi povezana sa prethodnom je teorijska pozicija koja političku sociologiju

prvenstveno vidi kao sociologiju društvenih i političkih promena.

Postoji značajna grupa autora koja smatra da se politička sociologija prvenstveno bavi

izučavanjem društvenih i političkih konflikata. Stanovište da je politička sociologija u suštini

sociologija konflikata zastupa se u tri varijante.

Po jednoj, reč je o opštoj teoriji konflikata kakvu recimo zasupaju Luis Kozer (Lewis

Coser) i Moris Janovic (Morris Janowitz)1. Kozer u knjizi Politička sociologija (Political

Sociology, 1967) izričito kaže da se politička sociologija bavi društvenim uzrocima i posledicama

date distribucije moći unitar ili među društvima, a pre svega, društvenim i političkim konfliktima

koji vode promenama alokacije moći (Coser, 1967:1) Sličnu ovoj zauzima poziciju Janovic u

knjizi Politički konflikt, eseji iz političke sociologije (1970).

Po drugoj varijanti, politička sociologija se bavi klasnim konfliktima u industrijskom

društvu. Najpoznatiji predstavnik ovog stanovišta je Ralf Darendorf koji je to obrazložio u

uticajnoj knjizi Društvene klase i klasni konflikt u industrijskom društvu (1957).2

Treću varijantu je zasnovao još Karl Marks. Po Marksovom stanovištu, kao i

marksističkom pristupu uopšte, politička sociologija se prvenstvenom bavi klasnom borbom

između dve glavne društvene klase: one koja vlada i one koja je eksploatisana.

Specifičnu poziciju u određenju političke sociologije zauzimaju autori koji zastupaju

teorije elita, na jednoj, odnosno teorije masa, na drugoj strani. Kao što ćemo videti u posebnom

odeljku ove knjige, autori poput Moske, Pareta i Mihelsa (u klasičnoj varijanti) ili Rajta Milsa (u

novijoj varijanti), zastupaju stanovište da politička sociologija nije ništa drugo do sociologija

elita. Komplementarno ovom je stanovište autora poput Le Bona, Tarda, Frojda (u klasičnoj

1 Vidi: Morris Janowitz, Political Conflict, Essays in Political Sociilogy,1970, Chicago: Quadrangle Books 2 Ralf Dahrendorf, Soziale Klassen und Klassenkonflikt in der industriellen Geselschaft,prevedeno na engleski i publikovano pod naslovom Class and Class Conflict in an Industrial Society,1959 London:Routledge and Kegan Paul.

4

varijanti) ili Kornhauzera i Moskovisija (u novijoj varijanti), koji zastupaju mišljenje da je

politička sociologija u stvari sociologija masa.

Za razliku od pristupa političkoj sociologiji kroz optiku odnosa elita i masa, od Tokvila pa

do naših dana konstantno je prisutna i vrlo uticajna i široko rasprostranjena opcija tumačenja

političke sociologije kao svojevrsne sociologije demokratije. Ta strana političke sociologije je

posebno došla do izražaja u periodu nakon urušavanja socijalizma i uspostavljanja tzv.

tranzicionih društava. Za taj tip društava od suštinske i životne važnosti su postali problemi

transformacije autoritarnih u demokratske političke poretke, ili, drugim rečima, pitanja

uspostavljanja i konsolidacije demokratije. U savremenoj literaturi iz političke socologije

istraživanje demokratije uopšte i razmatranje njenih različitih modela, predstavlja jedno od

najproduktivnijih polja.

Razumljivo je da je politička sociologija od svojih preteča pa do naših dana imala

posebnu osetljivost i za drugo, tamno i autoritarno lice političkog života. Od starogrčkih

razmatranja o tiraniji, preko Monteskjeove i Konstanove kritike despotizma, pa do teorijske

analize totalitarizma u delima Hane Arendt i Baringtona Mura, politička sociologija je uvek bila i

ostala i kritička sociologija tiranije i despotizma. Zbog toga politička sociologija nije samo

sociiologija demokratije nego i svojevrsna sociologija slobode.

U periodu kada je u političkoj sociologiji dominirao bihejvioristički pristup, a to je

naročito karakteristično za političku sociologiju u Sjedinjenim Američkim Državama u prvim

decenijama nakon Drugog svetskog rata, politička sociologija se svodila na sociologiju

političkog ponašanja. Mora se priznati da je to period kada kritička dimenzija političke

sociologije ustupa pred takozvanim neutralnim i objektivističkim pristupom koji je samo drugo

ime za apologetski stav prema postojećem poretku. Unutar širokog polja političkog ponašanja

politička sociologija je posebnu pažnju poklanjala ponašanju birača na izborima (politička

sociologija izbora), kao i delovanju političkih partija (politička sociologija partija).

Za razliku od ovih suženih i fokusiranih pristupa, kojima su dominirala empirijska

istraživanja, a posebno javnomnjenska istraživanja i prognoze izbornih rezultata, najširi odgovor

na pitanje šta je politička sociologija daje nemački politički filozof Jirgen Habermas. Po njemu

zadatak kritičke društvene teorije u celini, pa i političke sociologije je da proučava odnos sveta

života i sveta poredka, i da kritikuje kolonizatorske pretenzije sveta poretka da potpuno zavlada

5

svetom života. Tako shvaćena politička sociologija se može odrediti kao teorijska kritika sveta

poretka sa stanovišta sveta života.

U najnovijem periodu, a naročito od pada Belinskog zida, kraja hladnog rata i urušavanja

autoritarnog socijalizma političkom sociologojim dominira još jedna široka i opšta tema, tema

globalizacije. Teorijska produkcija o globalizaciji i njenim krizama i iskušenjima danas je vrlo

intenzivna i široka, a sociologija globalizacije predstavlja nezaobilazni kontekst i jedno važno

lice opšteg identiteta savremene političke sociologije.

Akademski status političke sociologije

Politička sociologija je specifična naučno-teorijska i nastavno-akademska disciplina koja

istovremeno ima čak tri dodirna, a u izvesnoj meri i komplementarna statusna akademska

obeležja. To je, prvo, jedna od eminentnih politikoloških disciplina u polju političkih nauka.3

Drugo, to je jedna od posebnih socioloških disciplina koja se pojavljuje pod nazivom sociologija

politike. I treće, to je istovremeno i disciplina koja u širokoj porodici društvenih nauka povezuje

političku nauku sa sociologijom kao opštom naukom o društvu; i vice versa, obezbeđuje vezu

socioloških i drugih društvenih teorija sa političkom naukom.

Što se prvog obeležja tiče, postoje čak i stanovišta po kojima je politička sociologija samo

drugo ime za političku nauku. Da se politička sociologija i politička nauka mogu upotrebljavati

kao sinonimi smatraju mnogi autori u ovoj oblasti, kako u američkoj tako i u evropskoj

akademskoj zajednici. U anglo-američkom teorijskom krugu najznačajniji predstavnik ovog

shvatanja je V. Ransimen (W.G. Runciman) koji tvrdi da predmet političke sociologije čine sve

institucije i ponašanja koja se mogu označiti kao politička (Runciman, 1974:41). U evropskom

teorijskom krugu najznačajniji predstavnici izjednačavanja političke sociologije i političke nauke

kao sinonima su francuski teoretičari, a pre svih Moris Diverže. On kaže: «Politička sociologija

ili politička nauka, uopšte uzevši obe izražavaju istu stvar; politička nauka i politička sociologija

su istoznačne» (Duverger, 2001:19). Diverže ukazuje da je u nekim zemljama, kao što su

Sjedinjene Američke Države, ta razlika samo administrativna i pedagoška. Sociologija i politička 3 Kao akademska disciplina politička sociologija se prvenstveno izučava na fakultetima političkih nauka, a prema stanovištu Evropske asocijacije fakulteta političkih nauka ona ulazi u jezgro (core) od desetak disciplina neophodnih da bi se diploma političkih nauka priznala u zajedničkom evropskom univerzitetskom prostoru, oblikovanom po takozvanom bolonjskom modelu. U to politkološko jezgro spadaju još: politička teorija, istorija političkih ideja, politički sistem sopstvene države, politički sistem Evropske unije, komparativna politika, javna uprava, međunarodni odnosi, metodologija političkih nauka sa statistikom i politička ekonomija.

6

nauka su obično dva odvojena departmana na univerzitetima, pa kad se profesor sa odeljenja za

sociologiju bavi fenomenima vlasti govori se o političkoj sociologiji, a o političkoj nauci kad iste

fenomene proučava profesor sa departmana za političke nauke (Duverger, 2001:19).4

Stanovište da politika kao nauka ima oblik političke sociologije na eksplicitan način

formuliše i Karl Manhajm u poznatom delu Ideologija i utopija, koje se pojavilo još 1929 godine.

U razmatranju pitanja da li je politika kao nauka mogućna Manhajm kaže: «»Politika kao nauka,

u obliku političke sociologije, nikada ne predstavlja dovršeno, izdvojeno i zaokruženo područje

objekata, nego se uvek nalazi u nastajanju, i sama je ukorenjena u opštem toku događaja»

(Manhajm, 1968:139).

Sledeći akademski status discipline određuje se nazivom sociologija politike. To je naziv

koji se sreće na sociološkim odeljenjima mnogih univerziteta, na kojima se pored opšte

sociologije proučavaju i posebne discipline kao što su: urbana sociologija, sociologija sela,

sociologija religije, sociologija porodice, sociologija kulture, sociologija obrazovanja, i tako

dalje. Mada se razlika u nazivima politička sociologija i sociologija politike čini irelevantnim (a

delom to i jeste), ona pokazuje dva različita pristupa. Naziv sociologija politike izražava pogled

na politiku kao na jednu posebnu sferu ili polje, kao što su navedene oblasti kojima se bave

posebne sociologije, a na samu teorijsku disciplinu se gleda kao na posebnu granu sociologije.

Naziv politička sociologija je širi i na politiku gleda kao na sveprožimajući fenomen u

savremenom svetu. Da je to tako možda najbolje potvrđuju primeri sa brojnih univerziteta gde se

i među mnogim sociolozima za ovu akademsku disciplinu koristi naziv politička sociologija.

Najubedljivije argumente u korist naziva politička sociologija daje volumunozni Priručnik

političke sociologije iz 2005 godine, čiji su priređivači američki autori Tomas Dženoski, Robert

Alford, Aleksander Hiks i Midred Švarc (The Handbook of Political Sociology, Edited by

Thomas Janoski, Robert Alford, Alexander Hicks and Mildred Schwartz). Uprkos činjenici da su

sva četiri priređivača sociolozi po profesionalom akademskom opredeljenju, to je i po teorijskom

pristupu i po strukturi i sadržaju priloga, kao i po upotrebljavanom nazivu za disciplinarnu oblast,

delo od kapitalnog značaja za političku sociologiju.

4 Maurice Duverger,Sociologie politique,1967. Vidi takođe Jacques Moreau, Georges Dupuis, Jacques Georgel, Sociologie Politique, Paris: Editions Cujas. Tu vrstu izjednačavanja zastupaju i naša dva autora različitih orijentacija:Ljubomir Tadić u delu Nauka o politici (1985,1996) i Radoslav Ratković u knjizi Ideologija i politika (19--)

7

Treće akademsko statusno obeležje ima politička sociologija kao disciplina koja povezuje

političku nauku i sociologiju. U tom smislu je politička sociologija, kako kaže Đovani Sartori, i

sociologija politike, ali i mnogo više od toga. 5 U klasičnom i mnogo puta citiranom tekstu «Od

sociologije politike do političke sociologije» Sartori pokazuje da je moguće primeniti nekoliko

strategija integracije u društvenim naukama koje je zahvatila neizbežna specijalizacija. Jedna je

da se usvajaju i uvoze koncepti i modeli iz drugih disciplina. Druga je takozvana strategija

interpretacije, koja slama barijere među različitim disciplinama. A treće moguće rešenje, koje

preporučuje samo sebe zbog svoje sistemske prirode, je izgradnja mostova koji povezuju

različite discipline i oblasti. Prednosti strategije mostova, to jest, formiranja interdisciplinarnih

hibrida je i u tome što se na taj način ukidaju barijere bez poništavanja granica pojedinih

disciplina, to jest bez impliciranog gubitka identiteta određenih akademskih oblasti i polja

(Sartori, 1969:67).

Deo objašnjenja za predhodno izložene nesporazume i razlikovanja izgleda da leži i u

izvesnim dvosmislenostima samog pojma politike. Rejmon Aron u svom delu Demokratija i

totalitarizam ukazuje na tri vrste dvosmislenosti u pojmu politike. Prvo je gledanje koje

razlikuje politiku kao program za konkretnu akciju (u značenju engleske reči policy) i politiku

kao opšti pojam (u značenju engleske reči politics) i najšire polje u kojem se nadmeću ili jedna

drugoj suprotstavljaju različite konkretne politike (policies). Druga dvosmislenost vezana je za

činjenicu da ista reč označava i stvarnost i svest i znanje o toj stvarnosti koju nazivamo politika.

Politika, dakle, u isto vreme označava i područje i svest koju o njemu imamo, a u ovom slučaju

(kao i u sličnom slučaju sa pojmom istorije) svest o stvarnosti deo je same stvarnosti. Treća i po

Aronovom mišljenju najvažnija dvosmislenost proizilazi iz činjenice da se istom rečju politika

označava i jedan poseban deo društvene celine i sama društvena celina posmatrana sa određenog,

politikološkog, aspekta (Aron, 1997:19-23). Terminu politike kao posebnog društvenog polja ili

delatnosti suprotstavlja se značenje politike kao političke zajednice, u smislu engleske reči polity.

U ovoj knjizi polazi se od shvatanja da politika ne označava samo jedan delimični

sektor društvene celine, već pre svega jedan sveobuhvatni aspekt čitavog kolektivnog života

društvene zajednice. Takođe se prihvata stanovište da je politička sociologija interdisciplinarna

nauka koja povezuje političke nauke i sociologiju, ali je bliža političkim naukama nego

sociologiji. Ona se u tom smislu razlikuje od sociologije politike, koja je jedna od prevashodno

5 Giovani Sartori, From the Sociology of Politics to Political Sociology,u:Politics and the Social Science, Edited by Seymour Martin Lipset, Oxford University press, New York,1969, str. 65

8

socioloških disciplina, to jest posebna grana sociologije koja se bavi politikom kao jasno

omeđenim sektorom društva.

Što se tiče određenja glavnog predmeta političke sociologije , možemo ga predstaviti u

figuri tri koncentrična kruga. Najširi krug određuje opšti odnos društva i politike (i obrnuto,

politike i društva) kao osnovni predmet političke sociologije. Drugi, nešto uži krug predstavlja

glavni predmet političke sociologije kao odnos društva i države, i obrnuto. Treći, najuži krug,

određuje predmet političke sociologije na još precizniji i adekvatniji način, kao izučavanje

obostranog odnosa civilnog (građanskog) društva i (političke) države.

Poreklo i nastanak političke sociologije

Kako je i kada nastala politička sociologija

Politička sociologija je relativno mlada teorijska disciplina, koja se do kraja oformila tek

u drugoj polovini devetnaestog i u prvim decenijama dvadesetog veka. Istina, društvene i

teorijske pretpostavke za nastanak političke sociologije stvarale su se mnogo ranije. Kako kaže

Ljubomir Tadić «istorijske pretpostavke za nastanak političke sociologije stekle su se konačno

posle Franscuske revolucije, koja je dovršila raspadanje tradicionalnog političkog društva na

državnu i privatnu sferu» (Tadić, 1967:39).

U poređenju sa drugim naukama (prirodnim, medicinskim i tehničkim) mnoge društvene

nauke, posebno političke nauke, suočavaju se sa neobičnim paradoksom. One su istovremeno i

mlađe i starije od drugih nauka. Mlađe su jer su i apsolutno i relativno kasno ušle u akademsko

polje kao univerzitetske discipline. Činjenica je, naime, da su prve katedre za političke nauke

otvorene na američkim i evropskim univerzitetima tek krajem devetnaestog veka.6 Neosporno

je, međutim, da je politička teorija, istina često u formi ili pod okriljem političke filozofije,

prisutna na evropskom tlu još od antičke Grčke i njenih prvih ustavotvoraca, Solona u Atini i

Likurga u Sparti.

Za mislioce antičke Grčke ključna pitanja polisa kao političke zajednice bila su u središtu

njihovih filozofskih i teorijskih razmatranja. To su pitanja pravde, dobrog poretka, opšteg dobra,

vrline, srećnog života u zajednici. Politička teorija se ne samo rodila u krilu starogrčke filozofije, već

6 Političke nauke su mlađe od sociologije za oko pola veka, jer je otac sociologije Ogist Kont prvi put upotrebio naziv sociologija u IV tomu svog Tečaja pozitivne filozofije, iz 1839 godine, kako bi obeležio opštu nauku o društvu.

9

je, zahvaljujući svom snažnom filozofskom utemeljenju, doživela sjajan uspon i dosegla vrhunce

koje danas uvažava i moderna politička nauka. Nije bez razloga Platon političku nauku nazvao

kraljevskom naukom (episteme basilike)7. Za Aristotela je nauka o politici i više od toga. On shvata

političku nauku kao najvažniji deo filozofije ljudskih stvari, kao produžetak i ispunjenje etike.

,,Krajnji cilj svih nauka i umetnosti jeste dobro, a najviše dobro je cilj najviše nauke, nauke o

državi /politike/. Dobro za kojim država teži jeste pravda, a to je opšta korist,, (Aristotel, 1975:72).

Zbog svega toga Francuski politički sociolog Rejmon Aron (Raymond Aron) tvrdi da je

«Aristotelova Politika stolećima bila i politička filozofija i politička sociologija» (Aron, 1997:36).

Ta tvrdnja je, kao što ćemo videti kasnije vrlo upitna.

Deo rešenja paradoksa o dugovečnosti ili mladalaštvu političke misli leži i u potrebi

razlikovanja pojmova «politička teorija» i «politička nauka». Politička teorija shvaćena u najširem

smislu reči teorija, spada svakako u dragoceno nasleđe koje nam je ostavio antički svet, a pre svega

stara Helada.

Politička nauka8 pripada novovekovnom dobu i stiče svoj akademski status unutar porodice

društvenih nauka izuzetno kasno, faktički na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek. Istina, studij

istorije političkih ideja pokazuje da se prvi ozbiljni pokušaji utemeljenja političke nauke mogu

vezati za početak modernoga doba. Po mnogima taj početak označava Makijaveli, po nekima

Boden, a po drugima definitivno Hobs.

Politička sociologija nije neposredno utemeljena u filozofsko i teorijsko nasleđe koje nam je

ostalo od starih Helena. U tome se ova disciplina bitno razlikuje od političke filozofije i političke

teorije. Objašnjenje za takvu tvrdnju je relativno jednostavno. Politička sociologija je teorijska

disciplina koja se u osnovi bavi proučavanjem odnosa društva i politike. Kako su u starogrčkom

poimanju društvo i politika neizdiferencirani i obuhvaćeni jedinstvenim pojmom polisa razumljivo

je da u antičkom teorijskom horizontu nema mesta za političku sociologiju. Antička misao o

društvu je neosporno u znaku političke filozofije.

Imajući u vidu sve ovo, ugledni britanski teoretičar Tom Botomor smatra da ne samo

politička sociologija, već i moderne političke nauke u celini, «duguju svoj osoben razvoj

ustanovljenju jasne razlike između 'političkog' i 'socijalnog', stvaranju pojma 'društva' kao

predmeta istraživanja, kao i razmatranjima o odnosima između političkog i društvenog života,

7 Pri tome, naravno, treba imati u vidu da se starogrčko episteme može samo uslovno prevesti kao nauka u današnjem smislu te reči.8 Oblast pod nazivom politička nauka često se imenuje u pluralu kao političke nauke.

10

koja proizilaze iz takvog razlikovanja» (Bottomore, 1979:8). I za Ransimena politička sociologija

je nastala zbog potrebe istraživanja odnosa izmedju 'politike' i 'društva' (Runciman,1959: 22 ).

S pravom se tvrdi da je politička sociologija nastala, izmedju ostalog, i pod uticajem

dugotrajnog procesa rastakanja političke filozofije u sociološku teoriju o politici (Aron,1968;

Tadić,1967:41). Na razmatranje tog pitanja vratićemo se nešto kasnije, nakon uvida u najdublje

temelje na koje se oslanja politička sociologija. Pogledajmo najpre da li i šta politička sociologija

duguje antičkoj političkoj filozofiji i političkoj teoriji.

Politički logos i politički etos

(antički arhekoncepti od značaja za političku sociologiju)

Naša zapadna civilizacija počinje sa Grcima - jer oni su, kako kaže Karl Poper (Karl

Popper), "prvi napravili korak od tribalizma ka humanizmu" (Poper, 1993:226).

Grčka je postala kolevka evropske civilizacije jer su se tu stekli mnogi povoljni uslovi koji

su omogućili visprenim starim Helenima da se po kulturi i duhu razlikuju od ostalih naroda toga

doba . Mnogi ukazuju na izuzetno ,,veliko svetsko-povesno mesto grčkog duha između Orijenta i

Okcidenta,, (Burkhart, 1992:15). Usponu grčke kulture i duha išle su na ruku mnoge povoljnosti,

koje je taj narod umeo dobro da iskoristi. Navedimo samo neke od njih.

Prva medju tim povoljnostima je njen mediteranski geografski položaj na razmedju i dodiru

tri kontinenta (Evrope, Azije i Afrike) što joj je omogućio susrete i komunikaciju sa starim istočnim

civilizacijama.

Druga velika prednost Grčke je more, koje je za ovu zemlju bilo i glavni trgovački put do

udaljenih naroda, i izvorište hrane i poprište odsudnih bitaka. Zahvaljujući moru i razuđenoj obali

stara Grčka je bila jedna od najvećih raskrsnica pomorskih trgovačkih puteva tadašnjeg sveta.

Grčku je, i pored sve njene raznovrsnosti, karakterisala zajednička religija. Verovanje u

Zevsa i druge bogove sa Olimpa je grčki svet činilo povezanim i osobenim, i davalo mu izvesne

duhovne prednosti u odnosu na druge narode.

Mada je teritorija stare Grčke od samih početaka nastanjivana raznim helenskim plemenima

i bila iscepkana na bezbroj državica, zajednički jezik omogućavao je laku komunikaciju,

međusobni saobraćaj i razvijenu trgovinu.

11

Zajednički jezik je omogućio razvoj u osnovi jedinstvene kulture. U tom zajedničkom

panhelenskom duhovnom i kulturnom okviru uloga Homerovih epova Ilijade i Odiseje bila je od

neprocenjivog značaja u formiranju jedinstvenog helenskog logosa i etosa.

Najzad, jedinstvenom duhu stare Helade, bez obzira na rascepkanost njene teritorije na veliki

broj malih državica-gradova (polisa) mnogo su doprinosile vrlo rano ustanovljene (776 g.p.n.e.)

zajedničke Olimpijske sportske igre . Olimpijske igre su bila panhelenska svetkovina prvoga reda,

za vreme kojih su čak i ratovi zaustavljani.

Rečeno je već da politička sociologija ne vuče direktno poreklo iz antičke političke

teorije. Ali to ne znači da mnoge vredne ideje i načela antičke političke teorije i političke

filozofije nisu važne za političku sociologiju. Naprotiv. Mada politička sociologija nema direktno

utemeljenje u starogrčkom poimanju politike, mnoge ideje iz antičke političke filozofije su bitne za

njenu filozofsku i meta-teorijsku osnovu. Već pomenuta pitanja dobrog poretka i srećnog života u

zajednici, i sa njima povezana pitanja pravde i jednakosti, slobode i istine, opšteg dobra i privatne i

javne vrline , sadržana su u dva arhekoncepta političke sociologije: ideji političkog logosa i ideji

političkog etosa.

Politički logos je drugo ime za istinu o jednoj političkoj zajednici, to jest kakav je realni

politički poredak i šta ta zajednica stvarno jeste.

A politički etos je drugo ime za načela i političke vrednosti koje povezuju određenu

političku zajednicu u jedinstveno političko i društveno tkivo, to jest, zašto je politička zajednica po

svom karakteru takva kakva jeste i zašto bi takva trebalo ili ne bi trebalo da bude.

Prelazak od praktičke filozofije ka naučnoj politici

Pored suštinske povezanosti dubinskih i konstantnih pitanja svake ideje o politici, izmedju

starogrčkog i novovekovnog poimanja politike postoje i neke bitne razlike, koje dokazuju već

iznetu tezu da politička sociologija nema direktnog oslonca u starogrčkom poimanju politike. Tri su

takve razlike, po Habermasu , najznačajnije:

(a) U staroj Grčkoj politika se shvata kao učenje o dobrom, pravednom životu, i u tom

smislu ona je nastavak etike i služi postizanju vrline. U novom veku umesto pitanja moralnosti

političkog poretka kao ključno postavlja se pitanje legalnosti politike. Politika u novom, modrnom

dobu dobija prvenstveno tehnički, utilitaristički i instrumentalni karakter. Namesto moralnih normi,

12

novo shvatanje politike se skoro isključivo oslanja na norme pravnog poretka, koje najčešće može

da oblikuje po sopstvenoj volji.

(b) Odvojena od tehne politika se u antičkoj Grčkoj isključivo odnosi na praksu javnog

života u polisu, i u krajnjem, usmerena je na odgajanje karaktera. Umesto da postupa pedagoški,

kao u antičko doba, nova politika nastupa legalistički. Novovekovno poimanje javnog života

usmereno je prvenstveno ka političkoj tehnici pravilnog uredjenja države (to pogotovu važi od

Hobsa pa dalje).

(c) U starih Grka politika je deo praktičke filozofije za koju je bitno mudro razumevanje

situacije (phronesis), a na politiku u novom dobu gleda se kao na nauku koja saznaje zakone

efikasnog delovanja i aktivnost uspostavljanja političkih sporazuma. Za politiku novog doba bitnije

od mudrog i razboritog razumevanja situacije je pravilno uviđanje odnosa političkih snaga, i na toj

osnovi uspostavljanje efikasne akcije.

Renesansni koreni političke sociologije i rađanje Moderne

Nastanak i razvoj političke sociologije suštinski je povezan sa nastankom i razvojem Moderne.

Realni društveni uslovi za nastanak političke sociologije, kao i teorijske potrebe za njom,

stvoreni su onda kada je uspostavljena razlika između društva i države, ili preciznije civilnog

društva i političke države. Zato može da se kaže da se inkubativni period u kome se

ustanovljavaju uslovi za pojavu političke sociologije poklapa sa periodom uspostavljanja nove

paradigme u praktičnom, kao i u teorijskom, mišljenju o politici, a ta paradigma je najjasnije

pradstavljena dihotomijom država - civilno društvo.

Političko uobličavanje Evrope u modernom smislu te reči započinje u XIV i XV veku.

Jedno od obeležja tog dugotrajnog i protivurečnog procesa su stalni ratovi, razaranja i neizvesnost.

U predvečerje novoga doba Sveto Rimsko carstvo objektivno više nije bilo velika evropska sila.

Papstvo je bilo u raskolu. U političkom životu Evrope zapošinje porast moći prvih nacionalnih

država, Francuske i Engleske pre svega, a zatim Španije, Portugalije i drugih. Monarhija doživljava

svoj trijumf, a feudalna aristokratija gubi najpre svoj ekonomski, a zatim i politički značaj, jer nije

više u stanju da se odupre centralnoj vlasti. Usponu monarhističkog ideala u zemljama zapadne

Evrope doprinose i jake ličnosti tadašnjih kraljeva (Šarl V i Luj XI u Francuskoj, Henri V i Edvard

IV u Engleskoj, Izabela od Kastilje i Ferdinand od Aragona u Španiji).

13

Od opšteg trenda uspostavljanja jake kraljevske vlasti upadljivo se izdvajaju dva primera:

Švajcarska koja se razvija kao savez kantona po sopstvenom modelu seljačko-vojne demokratije; i

razjedinjena Italija u kojoj tokom XV veka vodeću kulturnu i finansijsku ulogu ima Firenca.

Duhovna i kulturna situacija kraja XV i početka XVI veka u tadašnjoj razjedinjenoj Italiji

može se po mnogim karakteristikama uporediti još samo sa zlatnim Periklovim dobom stare

Grčke. Komparacija ta dva izuzetna perioda u razvitku naše zapadne civilizacije, pokazuje, uz

odredjene razlike, i neke krupne sličnosti.

Čini se da su sledeća zajednička obeležja od posebnog značaja:

Prvo, i u jednom i u drugom slučaju imamo društvene i političke zajednice po meri

čoveka i u karakterističnom obliku grada - države. Starogrčkom polisu odgovaraju italijanski

gradovi – republike, kontrolisani od kolektivnih tela, magistrata koji se nazivaju sinjorije ili

podestie.9

Druga zajednička karakteristika je velika uloga i snažan polet kulture. Oba perioda će

ostati upamćena po izuzetnim dostignućima u umetnosti, s tim što u staroj Grčkoj dominira

vajarstvo i arhitektura, a u italijanskim gradovima, uz vajarstvo i arhitekturu, cveta čuveno

renesansno slikarstvo.

Treće zajedničko obeležje odnosi se na oblik političke zajednice. Demokratiji starogrčkog

polisa odgovaraju republičke ustanove italijanskih renesansnih gradova-državica. „Vrednosti

političke slobode i participativnog građanstva mogli su se održavati kroz izborni sistem

republikanske vladavine“ (Skinner, 1993:122).

Četvrto, i u polisu i u sinjoriji jedna od glavnih ekonomskih delatnosti je trgovina, tj. onaj

vid ekonomske aktivnosti koji podrazumeva razmenu, komunikaciju i otvorenost prema drugima

i svetu.

Peta slična odlika je da, uz svu raznovrsnost i bogatstvo različitih ideja, humanizam

shvaćen u najširem smislu, predstavlja opšti duhovni okvir i jedne i druge epohe.

Uz navedene sličnosti, postoje i uočljive razlike.

Prva razlika, koja odmah pada u oči, je činjenica da Renesansa nema velike filozofe. Kao

da novo doba u početnom zamahu nema predaha za filozofske kontemplacije.

9 Italijanska reč podesta potiče od rimskog potestas kojim se obeležava vrhovna vlast; a signoria ima nekoliko značenja: gospoda, gospodstvo ili gospoštija, i predstavlja naziv za vladu ili kako se u Firenci i Veneciji zvalo Veliko veće.

14

Sledeća razlika odnosi se na privredni život. U ekonomskoj oblasti, pored trgovine i

brodogradnje koje imaju važnu ulogu i u staro-grčkom i u italijanskom gradu-državi, u

sinjorijama dolazi do uspona dve nove grane privredjivanja koje će postati ključne za novo doba

na pomolu. To su industrija i bankarstvo. Prethodni krstaški pohodi dali su polet razvoju

proizvodnih veština, pa pored uspona brodogradnje dolazi do razvoja prvih oblika industrije10 - a

pre svega industrije naoružanja, a povezano sa tim i rudarstva, i mnogih drugih privrednih grana.

Trgovina svilom dovela je do razvoja tekstilne industrije, pa je Firenca, uz Flandriju, delila

celokupno tržište finih tkanina. Što se tiče bankarstva Firenca je bila ne samo najbogatiji grad

Evrope toga doba nego i središte njenog bankarskog sistema, sa svojim bankarskim filijalama u

Milanu, Napulju, Veneciji, Ženevi, Lionu, Brižu i Londonu. Novo bogatstvo što ga sa sobom

donose ratnici, hodočasnici i trgovci iz celog sveta, troši se i razmenjuje za usluge koje nude

stanovnici italijanskih gradova.

Razvoj trgovine, bankarstva i industrije u gradovima stvara novu društvenu klasu -

građanstvo ili buržoaziju.11 Uspon gradova omogućava njihovo osamostaljivanje od feudalaca i

crkve. Osnovu novog gradskog života predstavlja institucija opštine, il comune. One se

uspostavljaju u periodu od 1080-tih do 1140-tih u dvadesetak najznačajnijih gradova srednje i

severne Italije. Društvena i politička borba između jakog narodnjačkog pokreta (popolo) i

aristokratije (nobilita) karakteriše čitav dvanaesti i trinaesti vek, da bi se taj sukob često okončao

u korist oligarhija i diktatura.12 U početku je komuna zajednica slobodnih građana, koje

ujedinjuje zajednički interes, suprotstavljen feudalnoj samovolji. Svi stanovnici grada u toj ranoj

fazi su još jedinstveni i potpuno ravnopravno učestvuju u vođenju javnih poslova. Simbol tada

razvijene lokalne samouprave je drvo bresta, koje obično raste pred crkvom. Srednjevekovni

gradski statuti se pojavljuju kao konstitucionalna i pravna osnova komunalne demokratije. Ali,

kako primećuje D. Grubiša , to zlatno doba urbane demokratije traje vrlo kratko. Nastupa

dejstvo centrifugalnih sila klasnih podela pa zanatlije i trgovci ubrzo stvaraju svoje posebne

cehove i bratstva. To je osnova za rađanje korporativnog društva u kome punopravni status

građanina može da ima samo onaj ko pripada nekom cehu. Od toga nisu izuzeti ni najpoznatiji

građani : u srednjevekovnoj Firenci slikar Đoto (Giotto) je dobio status građanina, ali tek kada

10 Reč koja u italijanskom od latinskog industria, znači veštinu i radinost.11 Na italijanskom borghesia, jer dobija svoje ime po gradu kao mestu rođenja; borgo i u današnjem italijanskom jeziku znači varoš, predgradje.12 Detaljnije o nastanku, usponu i kraju pokreta popolo i comune u knjizi Lauro Martines, POWER & IMAGINATION, Citiy-States in Renaissance Italy, 2002, London: Pimlico, str. 7-71

15

je posle mnogo peripetija postao član ceha lekara i apotekara. Slično se namučio i Dante, najveći

pesnik toga doba (prema:Grubiša,1985:13-15). O preovlađujućoj ulozi korporativne oligarhije u

renesansnim sinjorijama govori i podatak da je u godini pred obnavljanje republike nakon smrti

Lorenca Veličanstvenog (1492) od 90.000 stanovnika Firence samo 3.200 njih imalo status

građanina (Jovanović, 1935:158; Plamenatz, 1963:10).

Za simbol koji obeležava rađanje Moderne i početak novog doba mogu se uzeti razne

godine i mnogi dogadjaji , ali dve godine bez premca ulaze u najuži izbor . To je najpre 1453-ća

godina kada je pao Carigrad u Turske ruke (što označava kraj Vizantijskog carstva); ali i kada je

došlo do Gutenbergovog otkrića pokretnih štamparskih slova i prvog štampanja Biblije. Zatim, to

je 1492-ga godina, godina osvajanje Granade od strane Izabele i Ferdinanda, čime je završena

Rekonkvista i okončana mavarska vladavina u Španiji; ali i godina Kolumbovog nenameravanog

otkrića novog kontinenta, koji će tek kasnije dobiti ime Amerika.

Istoričari najčešće uzimaju da Kolumbovo otkriće novog sveta na najpotpuniji način

simbolizuje početak novog, modernog doba. Taj izbor nije slučajan, jer dobro odgovara pravoj

osvajačkoj prirodi Moderne, usmerenoj ka ovladavanju planetom uz pomoć eksplozivnog razvoja

nauke i tehnike. Mnogo je opravdanije, međutim, da se rađanju i razvoju Moderne pristupi iz

najšireg ugla kulture i komunikacije. Tada nije teško zaključiti da Gutenbergovo otkriće i pojava

štampane knjige sredinom XV veka na mnogo obuhvatniji i po efektima dugoročniji način

obeležavaju rađanje novog, modernog doba.

Prvi temelji iz kojih će se mnogo kasnije razviti politička sociologija udareni su, dakle, u

vreme Humanizma i Renesanse, koji zajedno tvore veliki kulturni i svetovni pokret sa presudnim

uticajem na formiranje novovekovnog evropskog identiteta.

Imajući u vidu uticaj Humanizma i Renesanse na duhovnu klimu i kulturne vrednosti toga

doba, može da se tvrdi sa dosta osnova da prvu i pravu najavu modernog doba ne obznanjuje nauka

nego umetnost, a pre svih, poezija u delima Dantea, Petrarke i Bokača. Nova kultura (poezija,

slikarstvo, arhitektura) utire put modernom društvu. Razgradnja feudalne fizionomije srednjeg veka

i rađanje modernoga društva počinju u dvostrukom znaku: umanjivanjem do tada neprikosnovenog

crkvenog autoriteta u kulturi, pa tek na toj osnovi, porastom autoriteta nauke.

Bitna odlika kulture Moderne je njena svetovnost. Sekularizacija kulture po oceni

Bertranda Rasela (Berttrand Russell) stvara osnovu za porast individualizma i subjektivnosti, što

pretstavlja temelj na kome se razvija filozofija, etika, nauka i politika Moderne (Rasel,1962:475-

16

478). Dakle, proces porasta autoriteta nauke započinje tek nakon značajnih prodora u sekularizaciji

kulture. Jedno od obeležja poznog srednjeg veka, kao perioda koji neposredno predhodi rađanju

modernog doba, je osnivanje i širenje univerziteta u Evropi. Već početkom XII veka Univerzitet u

Bolonji postaje glavni centar za studiranje prava u Italiji. Početkom XIII veka započinje uspon

Pariskog univerziteta, koji u naredna dva veka postaje najveći i najznačajniji centar za studij logike,

metafizike i teologije u zapadnoj Evropi. U približno isto vreme osnivaju se dva čuvena

univerziteta u Engleskoj : Univerzitet u Oksfordu, a zatim i Univerzitet u Kembridžu. Na prelazu iz

trinaestog u četrnaesti vek hričćanski svet je imao dvadeset i tri univerziteta, od kojih se samo

sedam nalazilo van Italije i Španije (pet u Francuskoj i dva u Engleskoj). Dva veka kasnije u Evropi

je bilo sedamdeset pet univerziteta.

Dakle, može se zaključiti da su prvi konkretni teorijski temelji za kasniji nastanak političke

sociologije postavljeni na samom početku Moderne, to jest sa Makijavelijem. Vidimo da prvi zasadi

političke sociologije idu u korak sa teorijskim utemeljenjem političke nauke u modernom smislu te

reči. Najraniji teorijski temelji političke sociologije položeni su u vreme pozne Renesanse (početak

XVI veka), kada dolazi do kopernikanskog obrta u načinu mišljenja o politici.

Republikanske osnove političke sociologije

Za postavljanje tih prvih temelja zaslužna su dva vrlo različita mislioca, koji će do danas

obeležavati dva ekstremna pola u teorijskom mišljenju o politici. Na jednoj strani je Nikolo

Makijaveli, koji će presudno uticati na shvatanje politike kao tehnologije vlasti; a na drugoj -

Thomas Mor, koji na politiku gleda kao na viziju (ili utopijsku projekciju) zajednice.

Pravi raskid sa tradicionalnom političkom filozofijom i antičkom političkom teorijom

odigrava se, dakle, početkom XVI veka, pojavom dve oprečne figure na Renesansom i

Humanizmom osvetljenom nebu društvene teorije.

Humanizmu i obnovi republikanskih ideja u doba Renesanse snažno je doprinelo ponovno

otkriće i prevođenje Aristotelovih dela. Ugledni firentinski humanista Leonardo Bruni preveo je sa

starogrčkog na latinski najpre Aristitelovu Nikomahovu etiku (1416), a nešto kasnije i Politiku

(1438). Smatra se da su renesansni gradovi u Severnoj Italiji bili povoljno tlo za republikanske

ideje, zahvaljujući humanistima, koji su klasični srednjevekovni pojam civitas zamenili idejom

17

republike. Tome je najviše doprineo Bruni jer je Aristotelov pojam politeia , oslanjajući se na

Cicerona, preveo sa res publica .

Na razvoj humanizma i humanističkih studija snažno je uticalo i obnavljanje Platonove

akademije (Accademicia platonica), koja je upostavljena 1455 godine u Firenci. Akademiju je

pomagao Kozimo Mediči (Cosimo Medici), osnivač uticajne i bogate porodične dinastije Mediči.

Pod okriljem njegovog unuka, Lorenca Veličanstvenog obnovljena je tradicija simpoziuma koji

su se održavali na dan Platonovog rođenja i smrti, sedmog novembra. Simpozijumi su se

održavali u vili Kaređi (Careggi), domu porodice Mediči, u kojoj je pored mnoštva renesansnih

slika i skulptura bila i jedna od najbogatijih renesansnih biblioteka. Najpoznatiji članovi

Akademije bili su Marsilio di Fićino (Marsilio di Ficino) i Đovani Piko dela Mirandola

(Giovanni Pico de la Mirandola).13

U italijsnakim gradovima-republikama, a Firenca je najbolji primer, postojala je realna

društvena težnja da se očuva sloboda naroda (libertas populi) nasuprot despotskoj vlasti (tiranida).

Srednjevekovni feudalni principi vlastelinstva i nasledne vladavine ustupili su mesto magistratima

(podesta i singnoria) kao javnim službenicima komune, izabranim od strane građana na određeni

period (Rubinstein, 1993:4; Skinner, 1993:121). Skiner tvrdi da je ideologija samoupravnog

republikanizma prvi put formulisana u Firenci početkom petnaestog veka. Upravo su tu humanisti

započeli argumentaciju da se vrednosti političke slobode i participativnog građanstva mogu održati

samo pod izbornim sistemom republikanske vladavine. Tu je rođena nova filozofija političkog

angažmana sa idejama koje odgovaraju urbanom životu (Skinner, 1993:122). Humanizam je, kako

kaže Martines, bio program za nove vladajuće urbane klase – najvažnije intelektualno iskustvo

tadašnjih italijanskih gradova-državica (Martines, 2002:191). Ili kako konstatuje Burkhart: «U

historiji Firenze nalazimo združene: najvišu političku svijest i najveće bogatstvo razvojnih oblika, i

ona u tom smislu zaslužuje ime prve moderne države na svijetu. Ovdje se čitav narod zanima onim

što je u kneževinama posao jedne porodice» (Burckhardt, 1989:53).

Ideje slobode i republikanizma našle su svoj izraz i u renesansnoj umetnosti Firence. Od

Makijavelijevog vremena, to jest od prelaza iz petnaestog u šesnaesti vek, pa do naših dana, dve

veličanstvene figure ukrašavaće Trg Sinjorije (Piazza dela Signoria) u slavu slobode i republike.

Najpre, Donatelova skulptura Judita i Holofern, koja simbolizuje pobedu republikanskog režima nad

tiranijom. A zatim, Mikelanđelov David postavljen ispred same palate Vekio (Palazza Vecchio) da

13 Detaljnije o kulturnom razvoju Firence toga doba u knjizi kolektiva autora THE WORLD OF RENAISSANCE FLORENCE, Florence:Giuinti,1999

18

bi simbolizovao slobodu i nezavisnost republike Firence. A danas, kad se čovek uputi od Palate

Vekio ka reci Arno i Mostu Vekio, prolazi kroz kolonadu statua koje svedoče o tome koje i kakve su

sve ličnosti živele i radile u Firenci u vreme rađanja moderne Evrope. Tu su pesnici Dante Aligijeri,

Frančesko Petrarka i Đovani Bokačo; vajari i slikari Donatelo, Filipo Bruneleski, Leonardo da

Vinči, Mikelanđelo Buonaroti; moreplovac Amerigo Vespuči; humanisti Marsilio di Fićino, Đovani

Piko Mirandola, Leonardo Bruni, i mnogi drugi. Među njima je, naravno, i statua Nikola

Makijavelija. Ta plejada velikih ličnosti, koje su svoja dela unela u temelje moderne Evrope,

svedoči da se sa puno razloga Firenca naziva ne samo Atinom Renesanse, već i kolevkom moderne

evropske kulture.

Ako se za kulturu i misao stare Grčke kaže da označavaju početak rađanja Evrope i

zapadne civilizacije uopšte, onda se za kulturno i umetničko stvaralaštvo Makijavelijevog doba,

a pre svega na italijanskom tlu, može reći da predstavljaju ili dovršenje procesa rađanja Evrope

i evropske civilizacije ili period njenog ponovnog rađanja. Otuda se ta epoha najčešće naziva

Renesansa ili na italijanskom Rinašita (Rinascite) odnosno Rinašimento (Rinascimento), što i u

jednom i u drugom slučaju znači preporod ili ponovno rađanje.

Prvo delo koje bi s pravom moglo da ponese naziv studije iz političke sociologije su

"Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija", Nikolo Makijavelija, (započeto sa pisanjem 1513, a završeno

verovatno 1519.). Za to svoje delo sam Makijaveli kaže: "U njemu sam izrekao sve što znam i što

sam dugotrajnim iskustvom i neprestanim čtanjem naučio o zbivanjima u svetu". I dodaje: odlučio

sam krenuti putem kojim još niko nije krenuo i koji će mi prouzrokovati neugodnost i teškoću.

Medjutim, dok je radio na njemu, on će napraviti jednu pauzu i kao u jednom dahu napisati, po

obimu, mnogo kraće, ali po slavi koju mu je donelo, mnogo poznatije delo, "Vladalac". To je tekst

koji će dati povoda da se iz autorovog imena stvori nov pojam - "makijavelizam", kojim se

oznalava sve ono što je demonsko, lukavo, i bezobzirno u politici i kojim se za postizanje

odredjenog cilja opravdavaju sva moguća sredstva.

Mada je Makijavelijeva politička misao centrirana na državu (uostalom, njemu se pripisuje

i prva upotreba termina „država“ u današnjem smislu te reči), u „Raspravama..“ su sadržane i prve

ideje o vrlinama civilnog života u društvenim oazama autonomnim od državne moći. U jednoj od

takvih oaza i sam je našao utočište dok je bio u političkoj nemilosti.

Već u Makijavelijevom slučaju vidi se da je zasnivanje političke sociologije išlo po dve

ambivalentne i protivurečne linije. Jednu od njih predstavlja republikansko-demokratska

19

orijentacija, koja se najčešće ispušta iz vida, a koja je toliko karakteristična za "Rasprave o prvoj

dekadi Tita Livija". Drugu liniju simbolizuje "Vladalac" i shvatanje politike kao tehnologije

dolaska na vlast, očuvanja vlasti i uvećanja politike kao moći vladara.

Tehnologija politike i utopija

(Makijaveli i Mor)

Taj raskorak je još veći ukoliko se uporedi Makijaveli, i njegov "Vladalac" pre svega, sa

drugim temeljnim stubom postavljenim za budući razvoj političke sociologije , sa "Utopijom"

Tomasa Mora.

Habermasova komparacija Makijavelija i Mora vrlo je korisna za razumevanje teorijskog

utemeljenja političke sociologije.

Po Habermasovom mišljenju, za razliku od etičke nužnosti antičke klasične politike, sa

Makijavelijem i Morom postavljaju se pitanja politike kao pitanja stvarnih uslova političkog

opstanka određenog političkog poretka. U tom smislu prekoračuju se moralne dileme o dobrom i

savršenom životu. Kako Makijavelija prvenstveno interesuje političko ponašanje , a Mora socijalni

poredak, to prvi u osnovi pita "kako se reprodukcija života može osigurati politički, a Mor: kako se

ona može osigurati socio-ekonomski?" (Habermas, 1980 : 57). U osnovi ovih pitanja su dva

vekovna zla koja prete ljudima: nasilna smrt od neprijatelja i smrt od gladi i bede.

Habermas dolazi do zaključka da Makijavelijeva teorija koja prirodno zlo definiše politički

(kao pretnju životu od tuđih napada) nikako ne može preuzeti utopijski oblik, već se mora baviti

praktičnim tehnikama uspešnog osvajanja i potvrdjivanja vlasti. I obrnuto, očuvanje života od

pretnje elementarne bede i gladi, vodi Mora u utopijsku viziju pravilne organizacije društvenog

poretka, jer se prirodno zlo definiše ekonomski.

I jedan i drugi, međutim, izdvajaju pitanje strukture vlasti i strukture socijalnog poretka iz

polja etičke povezanosti i uslovljenosti. "Makijaveli i Mor su, svaki na svoj način, sproveli

razdvajanje politike i etike" (Habermas,1980:59). Samo su im ishodišta u odnosu na državu i njenu

ulogu različita : u Makijavelijevom shvatanju bitna odlika države je politička represija i mogućnost

vođenja rata; kod Mora je država prvenstveno ustanova ekonomske organizacije i prinude, čija je

glavna funkicija obezbeđenje socijalnog mira i blagostanja. "Kod Mora organizacija društvenog

20

poretka postaje moralno neutralna, kao što je to kod Makijavelija tehnika održanja vlasti"

(Habermas, 1980:60).

Prvi deo

Tri toka u razvoju političke sociologije

Uobičajeno se smatra da politička sociologija započinje sa Karlom Marksom a da je kao

akademska disciplina faktički rođena u teorijskom dijalogu Maksa Vebera sa Marksovim delom.

To može da se prihvati u načelu, uz jednu važnu korekciju. Smatram da formativna faza

uspostavljanja političke sociologije faktički započinje sa Aleksisom de Tokvilom, a da su Karl

Marks i Maks Veber završili teorijski postament na koji je postavljena politička sociologija kao

nova akademska disciplina. Od tog vremena pa do danas, mogu se jasno razlikovati tri glavna

toka u razvoju političke sociologije.

Jedan tok započinje sa Marksom, a vrhunac doživljava sa Gramšijem, na jednoj, i

Frankfurtskom školom kritičke teorije društva, na drugoj strani. Polaznu osnovu ovog pristupa

političkoj sociologiji, koji se uobičajeno naziva klasni ili marksistički, predstavlja stanovište da

se u teoriji klasa i klasne borbe nalazi ključ za radikalnu kritiku politike kao otuđene sfere

klasnog kapitalističkog društva. Za marksistički tok karakteristično je shvatanje političke

sociologije kao sociologije konflikata, društvenih pokreta i promena.

Drugi tok koji se naziva elitistički pristup političkoj sociologiji započinje sa Paretom,

Moskom i Mihelsom. Komplementaran, ali i sastavni deo elitističkih teorija predstavljaju

psihologija i sociologija masa, čiji su osnivači Le Bon, Tard i Frojd. To je, dakle, stanoviše koje

u odnosu elita i masa vidi konstantu političkog života, a na političku sociologiju gleda isključivo

kao na sociologiju elita ili sociologiju masa.

Treći i najuticajniji tok započinje sa Tokvilom i punu afirmaciju doživljava sa Veberom.

Može se označiti kao demokratsko-pluralistički pristup političkoj sociologiji, koji težište stavlja

na demokratska građanska prava i slobode kao najvažniji osnov konstituisasnja državne vlasti i

društvene kontrole politike. U okviru tog toka politička sociologija se komplementarno razvija ili

kao sociologija demokratije (Tokvil) ili kao sociologija vlasti (Veber).

21

A. Marksizam i politička sociologija

Marksov doprinos zasnivanju političke sociologije

Marks neosporno spada u najuži krug najvećih mislilaca modernoga vremena, mada je

njegovo delo izazvalo mnogobrojne kontroverze.

Mada je poznatiji kao autor koji pripada političkoj ekonomiji, Karl Marks (Karl Marx) je

s pravom označen kao jedan od očeva osnivača političke sociologije.

Svoje analize političkih procesa, odnosa i institucija Marks zasniva kao radikalnu kritiku

politike, izvodeći je iz korenite kritike političke ekonomije kapitalističkog sistema reprodukcije.

Nakon političko-filozofskog utemeljenja formulisanog u teoriji otuđenja (alijenacije) i

kategoriji revolucionarnog praksisa (u “Ekonomsko-filozofskim rukopisima” iz 1844. godine)

Marks u “”Nacrtima za kritiku političke ekonomije” (rukopis koji je faktički otkriven tek

polovinom dvadesetog veka), a zatim u svom glavnom delu “Kapital”, formuliše teoriju

eksploatacije najamnog rada od strane kapitala. U delima kao što su “Građanski rat u Francuskoj”

i “Osamnaesti brimer Luja Bonaparte” Marks je dao i praktične primere politsocioloških analiza

klasa i klasnih borbi. Za političku sociologiju su od važnosti i zajedničke analize Marksa i

Engelsa o ideologiji, kao i stavovi o političkom i sindikalnom organizovanju radničke klase, u

delima kao što su “Nemačka ideologija” i “Manifest komunističke partije”.

Teško je reći gde pre leže osnove za Marksov doprinos političkoj sociologiji – u

njegovim teorijskim spisima ili pak u praktičnom uticaju njegovih političkih ideja na društveni

život od polovine devetnaestog veka pa do danas.

Ima autora, poput Šeldona Volina, koji smatraju da je uticaj Marksovih ideja tokom

dvadesetog veka bio veći i sveobuhvatniji od uticaja bilo kog teoretičara politike. Te ocene idu

čak dotle da se tvrdi da je njegov praktični uticaj bio veći od uticaja bilo kog mislioca u prošlih

dva i po milenijuma (Volin, 2007:512). U sličnom tonu Marksa ocenjuje Džon Kenet Galbrajt

(John Kenneth Galbraith), jedan od vrlo poznatih i uticajnih ekonomsita druge polovine

dvadesetog veka. On za Marksa kaže da je u ekonomske rasprave uneo probleme distribucije

političke moći na način bez premca u modernom svetu. Pišući o Marksovom doprinosu

zasnivanju političke sociologije Tom Botomor kaže: “Za Marksa je krucijalni predmet političke

22

rasprave društveno pitanje: situacija, interesi i borba radničke klase u društvu koje je istovremeno

i demokratsko i kapitalističko”.14

Istina, o Marksovom shvatanju politike postoje i drugačija stanovišta. Po jednom

shvatanju, koje možda najasnije iskazuju pripadnici Budimpeštanske škole na čelu sa Agneš

Heler (Agnes Heller), nerazvijenost demokratske političke teorije predstavlja jednu od najslabijih

tačaka u Marksovom teorijskom delu.

U svojim analizama Marks polazi od društvene podele rada i pokazuje da se u buržoaskoj

epohi društvo raspada na dve osnovne klase: klasu vlasnika kapitala i klasu onih koji su lišeni

vlasništva, već poseduju samo svoju radnu snagu. Prvu određuje kao kapitalističku klasu, a drugu

kao radničku klasu.

Analizom upotrebne i prometne vrednosti roba on dolazi do zaključka o specifičnom

svojstvu najamne radne snage kao robe. Na osnovu radne teorije o višku vrednosti Marks

zaključuje da je radna snaga kao proizvođač viška vrednosti, osnovni izvor profita. Profit je ona

deo proizvod neplaćene radne snage radnika, koji prisvaja kapitalista.Tako se profit pojavljuje

kao glavni motiv kapitalističke reprodukcije, a eksploatacija kao osnovna karakteristika odnosa

između kapitalista i radnika.

Teorijsko obrazloženje eksploatatorskog odnosa između kapitala i najamnog rada

predstavlja najbitniji rezultat Marksovih analiza u njegovom najznačajnijem delu Kapitalu. Iz te

analize, koja po svojoj prilici i danas važi, Marks izvlači dva zaključka, koji nisu izdržali probu

istorije: prvi, o tendencijskom padu prosečne profitne stope; i drugi, o apsolutnom osiromašenju

radničke klase. Međutim, oba ova zaključka vreme nakon Marksa nije potvrdilo.

Kada je reč o prvom zaključku, mogućnosti kapitala da izvlači profit pokazale su se veće

nego što je Marks mislio. To se odnosi pre svega na seljenje kapitala iz primarnog i sekundarnog

u tercijerni i druge nove sektore (usluge, obrazovanje, zdravstvo, kultura, komunalne delatnosti,

informatika).

Sa rađanjem i razvojem multinacionalnih kompanija u drugoj polovini dvadesetog veka,

kapital je pokazao još jednu vrstu otpornosti: mogućnost mobilnosti i spremnosti da se seli u

zemlje koje imaju jevtiniju radnu snagu, slabije razvijeno radno zakonodavstvo i sindikalna

prava,

14 Tom Bottomore, Political Sociology, Hutchinson, London, 1979, s.21

23

S druge strane, Galbrajt je u knjizi Nova industrijska država, pokazao da za nove

upravljače proizvodnje (tehnostrukturu) profit nije jedini motiv, jer se i razvoj korporacije

pojavljuje kao značajan činilac opstanka na tržištu.

Najzad, i možda najznačajnije, Marks je izgleda podcenio mogućnosti kapitalističke

države da interveniše i time stvara i održava sve ono što savremeni teoretičari opisuju kao

«društvene strukture akumulacije»(Šapiro, 2008:97). Intervencionizam moderne kapitalističke

države naročito dolazi do izražaja u periodima velikih finansijskih i ekonomskih kriza. Ono što se

dešava krajem 2008. i početkom 2009. godine pokazuje kako države ogromnim finansijskim

injekcijama iz sredstava prikupljenih od poreskih obveznika pokušavaju da prevladaju krizu u

koju su zapale banke i druge moćne finansijske institucije. Time moderne države pomažu da

kapitalizam prevlada svoje unutrašnje protivurečnosti.

Kada je reč o drugom zaključku, Marks kao da nije dovoljno uvažio razliku

između apsolutnog i relativnog osiromašenja radničke klase. Novija istraživanja pokazuju da na

stavove ljudi i njihove zahteve mnogo više utiče poređenje sa članovima bliske društvene grupe

nego opšti ekonomski položaj.

Analiza otuđenog rada

U Marksovoj koncepciji kapitala kao dominantnog društvenog odnosa u buržoaskom

društvu pored kategorije eksploatacije (izgrabljivanja), odlučujući značaj ima i analiza

kategorije alijenacije (otuđenja).

Radnik se, veli Marks, odnosi prema predmetu svoga rada kao prema tuđem predmetu.

Otuđeni rad, kao oblik otuđene moći, Marks analizira u četiri dimenzije:

Prvo, kao odnos radnika prema proizvodu svoga rada koji mu je stran i koji njim vlada;

Drugo, kao odnos rada prema aktu proizvodnje unutar rada, gde se rad pojavljuje kao

prisilan rad, kao trpljenje, kao tuđa delatnost koja mu ne pripada, kao nemoć;

Treće, otuđeni rad čini čovekovu rodnu suštinu njemu tuđom suštinom, pukim sredstvom

preživljavanja njegove individualne egzistencije;

Četvrto, neposredna posledica otuđenog rada je otuđenje čoveka od čoveka; ako se čovek

sam sebi suprotstavlja, onda se njemu suprotstavlja drugu čovek (Marx, Engels, 1967: 249,252).

24

«Proizvod njegovog rada suprotstavlja mu se kao jedna otuđena stvar, koja je kao moć

nezavisna od proizvođača» (Volin, 2007:526). Ekonomija je teorijsko opravdanje sistema moći

zasnovanog na kapitalu.

Rešenje problema otuđenog rada kao nemoći Marks vidi u radikalnom obliku, to jest kao

neophodnost ukidanja privatnog vlasništva: «Emancipacija društva od privatnog vlasništva

izražava se u političkom obliku emancipacije radnika, ne kao da se radi samo o njihovoj

emancipaciji, nego o ljudskoj emancipaciji, a to je u njoj sadržano zato, jer je cjelokupno ljudsko

ropstvo involvirano u odnosu radnika prema proizvodnji, a svi ropski odnosi samo su

modifikacije i konzekvencije tog odnosa» (Marx, Engels, 1967:256).

Otuda nije iznenađuje što se u merama koje su Marks i Engels predložili u

Komunističkom manifestu na prvom mestu nalazi eksproprijacija zemljišne svojine, kao i

ukidanje prava nasleđa imovine (Marks, Engels, 1963:36).

Moć novca kao kapitala

Analiza sveta bogatstva dovodi Marksa do pitanja o novcu kao univerzalnom obliku u

kome se pojavljuju kako robe, tako i kapital.

Novac poseduje svojstvo da sve kupuje, dakle ima moć sveopšteg prisvajanja.

«Univerzalnost njegova svojstva je svemoć njegova bića; stoga on važi za svemoćno biće»

(Marx, Engels, 1967:307,8). Pozivajući se na Šekspira Marks govori o dva svojstva novca: a)

novac je vidljivo božanstvo koje može da pretvori prirodna ljudska svojstva u njihovu suprotnost;

i b) on je opšta prostitutka, opšti svodnik ljudi i naroda.

Novac je ospoljena i otuđena moć čovečanstva, moć pretvaranja iluzije u stvarnost i

stvarnosti u čistu iluziju: «on pretvara vjernost u nevjernost, ljubav u mržnju, mržnju u ljubav,

vrlinu u porok, porok u vrlinu, slugu u gospodara, gospodara u slugu, glupost u razumnost,

razumnost u glupost» (Marx, Engels, 1967:311). Dakle, novac je moć koja izopačava, izopačena

moć, oblik opšteg izopačenja individualnosti.

Sa napredkom društvene podele rada i razvojem tržišne razmene razvijaju se novčani

odnosi. Razmenska ili prometna vrednost roba se osamostaljuje u novcu. U novcu je vrednost

stvari odvojena od njihove supstancije. Prvobitna funkcija novca je da predstavlja predstavnika

svih vrednosti. Vremenom i u tržišnoj praksi stvar se okreće, pa svi realni proizvodi i radovi

postaju predstavnici novca, a novac glavni medijum društvenog povezivanja. U meri u kojoj raste

25

i razvija se robna razmena, raste i moć novca. To je moć koja se prema proizvođačima pojavljuje

kao spoljašnja i od njih nezavisna, otuđena moć.

Novac je, kaže Marks, bog među robama. «Iz svog sluganjskog lika, u kojem se javlja kao

puko prometno sredstvo, on iznenada postaje gospodar i bog u svijetu roba» (Marx, 1974:66,67).

Priroda novca izražava jedno od najznačajnih svojstava kapitala: težnju da se stalno širi i

uvećava. Jedina vrednost koju neki predmet ima za kapital može biti samo ta da ga održava ili

povećava. Prava mera bogatstva iskazuje se u prekomernosti i neumerenosti. To je pojava koju

su stari Grci nazivali pleoneksija – neutaživa žeđ i glad za što više i više, koja se danas najjasnije

očitava u gomilanju novca i u prekomernom konzumerizmu. Tako novac od sredstva razmene

postaje sam sebi cilj, a potreba za novcem najvažnija i jedina ljudska potreba (Marx, Engels,

1967:288).

Marksova misao revolucije

Iz stava da je sav društveni život u suštini praktički, Marks izvlači još jednu bitnu

posledicu: da ključno pitanje teorije nije samo tumačenje sveta, već i pitanje njegove promene.

To se najbolje vidi u znamenitoj završnoj jedanaestoj tezi o Fojerbaju da su «filozofi svijet samo

različito interpretirali, a radi se o tome da ga se izmijeni» (Marx, Engels: 1967:329).

Dakle, već kod mladog Marksa otkrivamo dva bitna momenta koji karakterišu njegovo

shvatanje raspodele moći u društvu: prvo, da je dovođenje u pitanje postojećeg poretka moći

delatno, praktično pitanje; i drugo, da je pitanje redistribucije moći povezano sa pitanjem

društvene promene i uspostavljanja novog poretka.

Za Marksa je pokretačka snaga istorije, shvaćene kao neprestane društvene promene,

borba klasa, (Sabine, 1989:681). Ta temeljna pozicija je najasnije formulisane u «Komunističkom

manifestu»(1848) u kome nalazimo da je: a) «klasna borba je motor istorije»; i b) «svaka klasna

borba je politička borba»15.

Marks je smatrao da ljudi sami prave sopstvenu istoriju, ali pod okolnostima koje nisu

sami izabrali. U «Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte» on izričito kaže: «Ljudi prave svoju

sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po sopstvenoj volji, ne pod okolnostima koje su sami

izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene. Tradicija

svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih» (Marks, 1949:11).

15 «Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi» (Marks, Engels, 1963:6); «A svaka klasna borba je politička borba» (Marks, Engels, 1963:20)

26

Kao jedan od znamenitih predstavnika evropskog prosvetiteljstva, 16 Marks je duboko

ubeđen u neprestani društveni progres. Uprkos pritisku tradicije, društveni akteri, a Marks tu pre

svega misli na društvene klase, mogu da menjaju društvo. Te promene mogu biti postepene ili

evolutivne sve dotle dok postojeći dominantni odnosi proizvodnje omogućavaju nesmetani razvoj

proizvodnih snaga. U momentu kad proizvodni odnosi postanu realna prepreka za dalji razvoj

proizvodnih snaga nastupa, po Marksovom mišljenju, vreme revolucionarnih promena. Tu ideju

je on najdirektnije izložio u Prilogu kritici političke ekonomije: «Na izvesnom stupnju svoga

razvitka dolaze maaterijalne proizvodne snage društva u protivurečnost s postojećim odnosima

proizvodnje, ili, što je samo pravni izraz za to, s odnosima svojine u čijem su se okviru dotle

kretale. Iz oblika razvijanja proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. Tada

nastiupa epoha socijalne revolucije» (Marks, 1976:8). Revolucije nisu ništa drugo nego radikalan

i temeljit način usaglašavanja dominantnih proizvodnih odnosa i mogućnosti za razvoj

proizvodnih snaga17.

U znatnom delu literature iz društvenih nauka pod revolucijom se podrazumevaju

radikalne političke promene. Marks, međutim, naglašava razliku između socijalne revolucije i

političke revolucije. U jednom od svojih ranih radova, u Prilogu jevrejskom pitanju, Marks ističe:

«Politička revolucija je revolucija građanskog društva» (Marx, Engels, 1967:78) Pod političkim

revolucijama on pre svega misli na buržoaske revolucije koje su razbile feudalni politički

poredak, srušile moć feudalnih vladara i državne poslove uzdigle do narodnih poslova. Dakle,

političke revolucije su konstituisale političku državu kao opšte delo, nužno razbijajući staleške,

cehovske i druge korporativne privilegije i razdvajajući državu kao političku zajednicu od

građanskog društva kao civilne zajednice. «Politička revolucija je time ukinula politički karakter

građanskog društva» (Marx, Engels, 1967:79). Politička emancipacija države bila je u isti mah i

emancipacija građanskog društva od politike. «Konstituiranje političke države i raspadanje

građanskog društva na nezavisne individuume – čiji je odnos pravo, kao što je odnos staleškog i

cehovskog čovjeka bio privilegij – izvršava se u jednom te istom aktu», to jest u političkoj

revoluciji.

Za razliku od političke socijalna revolucija je istovremeno i sveobuhvatnija i radikalnija.

Govoreći o situaciji u tadašnjoj Nemačkoj Marks u Prilogu kritici Hegelove filozofije prava

16 «Marks je bio dete Prosvetiteljstva» (Šapiro, 2008:75). 17 Iz Marksovog Predgovora za Prilog kritici političke ekonomije (Marks, 1976:8)

27

ocenjuje: «Radikalna revolucija može biti samo revolucija radikalnih potreba, čije pretpostavke i

mjesta rođenja, čini se, baš nedostaju» (Marx, Engels, 1967:100).

Postoji izvestna protivurečnost između Marksovog naglašavanja uloge socijalnih klasa i

klasne borbe u razvoju društva, s jedne, i značaja razvoja proizvodnih snaga za društvene

promene, s druge strane. Pogotovu kada se ima u vidu Marksov stav «da ljudi nisu slobodni u

izboru svojih proizvodnih snaga» (Marks, Engels, Lenjin, 1973:10). Svaka nova generacije zatiče

proizvodne snage koje su stekle prethodne generacije, ali «ekonomski oblici u kojima ljudi

proizvode, troše, razmenjuju, jesu prolazni i istorijski oblici» (Maraks, Engels, Lenjin, 1973:11).

Tenziju o kojoj je prethodno bilo reči, Volin iskazuje u oštrijoj formi: kao nerešenu

protivurečnost između Marksovog naglašavanja determinizma «istorijskih zakona» i njegove

koncepcije društvenih klasa kao aktera istorije (Volin, 2007:515).

Marks kao jedan od prvih mislilaca globalizacije

Prema nekim ocenama (Beck, Volin) Marks je bio prvi teoretičar modernog post-

feudalnog doba koji je globalno razmišljao. I pored toga što je bio ljuti politički i ideološki

protivnik kapitalizma Marks je bio dovoljno objektivan da ukaže na značaj kapitalističke

industrije za enormni razvoj proizvodnih snaga i uspostavljanje svetskog tržišta, koje je opet

neizmerno razvilo svetsku trgovinu, brodarstvo, kopneni saobraćaj. Marks je među prvima tačno

uočio da kapitalizam tragajući za profitom, odnosno jevtinijom radnom snagom i novim

tržištima, nezadrživo osvaja čitavu planetu.

Razvoj marksizma i marksističke političke sociologije

U periodu nakon Marksove smrti uspostavljen je jedan širok i kontroverzni idejno-

teorijski pravac mišljenja koji se označava kao marksizam.

Važan i nezaobilazan teorijski punkt u razvoju marksistički usmerene političke

sociologije predstavlja doprinos Roze Luksemburg raspravama o ključnim problemima

marksističke društvene teorije i strategije praktičnog radničkog pokreta. Za političku sociologiju

od posebne važnosti su njene analize i stavovi o jedinstvu ekonomske i političke dimenzije klasne

borbe radnika, kao i o značaju širokog samodelatnog klasnog pokreta radnika za revolucionarnu

promenu postojećeg kapitalističkog poretka.

Pitanje odnosa radničke klase i njene političke partije dominiralo je u čuvenom teorijskom

i političkom dijalogu između Roze Luksemburg i Vladimira Iljiča Lenjina, na početku

dvadesetog veka, u predvečerje socijalističke revolucije u Rusiji. U tom dijalogu Lenjin je

28

zastupao boljševičke pozicije i model centralizovane kadrovske partije profesionalnih

revolucionara.

Za marksistički tok u razvoju političke sociologije od izuzetne su važnosti teorijski

doprinosi Karla Korša i Antonija Gramšija.

Koršova koncepcija samoupravne industrijske demokratije kao obrasca proleterskog

ustrojstva rada predstavlja značajnu teorijsku analizu prvih iskustava pokreta radničkih saveta u

Nemačkoj dvadesetih godina dvadesetog veka.

Ista ocena može se dati i za Gramšijevu samoupravnu koncepciju radničke demokratije

koja je proizašla iz analize iskustava prvih fabričkih saveta u Severnoj Italiji u godinama nakon

Oktobarske revolucije. Za marksistički tok u razvoju političke sociologije od posebne su važnosti

Gramšijeve istančane analize politike i političkog života, a pre svega ukazivanje na značaj

kulturne dimenzije u životu modernoga društva, kao in a problem idejne hegemonije koji se

uspostavlja u toj oblasti.

U periodu između dva svetska rata, kao i u prvim decenijama nakon Drugog svetskog rata

dominantnu ulogu u razvoju marksističkog toka političke sociologije imala je tzv. Frankfurtska

filozofska škola, razvijajući kritičku teoriju društva. Radovi Adorna, Horkajmera, Froma, a

kasnije i Markuzea i Habermasa predstavljaju nezaobilaznu riznicu kritičkih ideja o modernom

društvu i izuzetno značajno su obogatili političku sociologiju.

B. Elite i maseKlasične teorije elita

Elitistički pristup u političkoj sociologiji nastao je krajem devetnaestog i početkom

dvadesetog veka u delima Gaetana Moske i Vilfreda Pareta. Njima će se nešto kasnije pridružiti i

Robert Mihels. Kako su teorije elita nastale u Italiji i Nemačkoj uobičajeno se i sa dosta osnova

smatra da je ovaj teorijski pristup karakterističan za zemlje sa mnogo feudalnih ostataka, u

kojima je demokratija bila u povoju. U slučaju Italije i Nemačke to je donekle i razumljivo jer su

obe zemlje doživele ujedinjenje izrazito kasno u odnosu na druge evropske države ( 1871.

godine).

U središtu ovog toka u političkoj sociologiji je stanovište da je osnovna karakteristika

svakog društva kao političke zajednice podela na one koji vladaju (elita) i one kojima se vlada

(masa). Zbog toga se u ovaj pristup kao komplementarne uključuju i teorije koje pripadaju

29

takozvanoj psihologiji ili sociologiji masa, čiji su osnivači Gistav le Bon, Gabrijel Tard i

Zigmund Frojd.

Ideja da odabrani treba da vladaju nije tako nova, kao što je nov termin elita, kojom se

ona izražava. Tako smo već kod Platona imali ideju da filozofi, to jest oni koji su superiorni jer

su najmudriji, treba da vladaju društvenom zajednicom. Slične ideje nalazimo i u modernom

vremenu kod utopiste Sen Simona, koji je smatrao da društvom treba da vladaju naučnici i

industrijalci. Elitističke koncepcije o vladavini “božjih izabranika” često su prisutne i u

religijskim koncepcijama. Najpoznatiji takav primer je bramanska religija u starom indijskom

društvu, čijim su kastinskim doktrinama bile uspostavljene oštre i nepremostive podele koje su

regulisale sve ključne odnose među različitim delovima društva, a čiji su se tragovi održali do

naših dana.

No sam termin elita prema, navodima Toma Botomora, potiče iz šesnaesog veka kada se

u Francuskoj upotrebljavao u dvostrukom smislu kao oznaka za izbor i kao opis robe izuzetne

finoće, da bi se kasnije njena upotreba proširila na primenu za označavanje viših socijalnih grupa

i udarnih vojnih jedinica18.

Moska i Pareto

Opravdano se smatra da su za zasnivanje teorije elite najzaslužnija dva autora – Gaetano

Moska i Vilfredo Pareto. Kao što će se kasnije videti, Pareto je prvi upotrebio termin elita, ali je

Moska prvi formulisao osnovni princip elitističke teorije o podeli društva na političku ili

vladajuću klasu i na klasu onih kojima se vlada. Ova dva Italijana spadaju u najznačajnija imena

političke sociologije u vreme njenog formiranja kao naučne discipline, dakle krajem devetnaestog

i početkom dvadesetog veka.

Obojica su rođena sredinom devetnaestog veka. Vilfredo Pareto je rođen u Parizu

revolucionarne 1848. godine i živeo je do 1923. godine, do početka vladavine Benita Musolinija.

Potiče iz dobrostojeće porodice viših klasa, a po obrazovanju i jezicima kojima se služio

podjednako je bio Italijan i Francuz. Rano je napustio inžinjersku karijeru u Italiji i prešao u

Švajcarsku, gde je postao ugledni professor ekonomije na Univerzitetu u Lozanu.

18 Tom Botomor, Elite i društvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008,s.15

30

Za razliku od njega, deset godina mlađi Gaetano Moska bio je Italijan do srži. Rođen je

1858. godine na Siciliji, u srednje-buržoaskoj porodici nadahnutoj liberalnim idejama. Nakon

završetka studija prava odlazi na godinu dana u Rim , pa se vraća u Palermo gde piše i objavljuje

svoje prvo delo “Teorija vlasti i parlamentarna vladavina”. U potrazi za univerzitetskom

profesurom ponovo odlazi u Rim, gde je najpre radio kao urednik Kongresnog biltena, a započeo

je akademsku karijeru kao specijalista za ustavno pravo. Zbog oštrog kritičkog stava prema

režimu koji nije ispunio obećanja nakon ujednjenja Italije (Risorgimento) s puno teškoća je, posle

mnogo godina, dobio profesuru na Univerzitetu u Torinu. Koliko je, ipak, bio uvažavan govori i

činjenica da je bio biran za senatora. Umro je 1941. godine.

Postoje, istina retki, autori koji smatraju da između teorije političke (vladajuće) klase

Gaetana Moske i teorije elita Vilfreda Parete nema nikakve povezanosti. Jedan od njih je Artur

Livingston (Arthur Livingston) koji upravo izričito kaže: “ Nema nikakve dijalektilčke ili

istorijske veze između Paretove teorije elita i Moskine teorije vladajuće klase”. Većina, međutim,

deli mišljenje Karla Fridriha da je Paretova “vladajuća elita” u velikoj meri identična sa

Moskinom “političkom klasom” (Friedrich, 1965:173).

Oba autora imaju mnogo toga zajedničkog u intelektualnom smislu, a i razlika u bitnim

tačkama. To je, možda, jedan od razloga što se međusobno nisu voleli, a njihova dugogodišnja

konfrontacija oko primate za otkriće savremene elitističke teorije, po mnogima je imala

karakteristike italijanske porodične svađe (Meisel, 1965:2).

Šta je to što im je zajedničko?

Moska i Pareto su bili nezadovoljni onim što su tada u teorijskom i praktičnom političkom

smislu nudile dve najvažnije idejne opcije toga doba: demokratsko-liberalna i marksističko-

revolucionarna. Kriza mlade parlamentarne demokratije na zalasku viktorijanske epohe, kao i

neuspesi i stagnacija radničkog pokreta inspirisanog marksizmom, stvorili su kod obojice

istovremeno odbojan stav kako prema liberalnoj demokratiji tako i prema socijalizmu (Meisel,

1965:3).

Njihova startna teorijska pozicija je u osnovi bila ista: staromodni laissez-faire liberalizam

i čvrsto verovanje u slobodnu međuigru društvenih, a pre svega ekonomskih sila.

Pareto i Moska dele zajedničku negativnu reakciju prema modernosti, a pre svega prema

opštim posledicama industrijske revolucije. To se svakako može objasniti specifičnošću

italijanskog konteksta, to jest činjenicom da je italijansko društvo znatno zaostajalo za tada

31

najrazvijenijim kapitalističkim zemljama sveta. Takvo negativno stanovište ih je dovelo do u

osnovi konzervativne , a neki misle čak i kontrarevolucionarne pozicije19.

Otuda ne čudi što će se obojici, a naročito Paretu, pripsati teorijska i intelektualna

odgovornost za pojavu fašizma i totalitarizma u Italiji. Poznati francuski politički sociolog

Rejmon Aron (Raymond Aron) će Paretovu teoriju (ne ulazeći u njegove lične afinitete)

protumačiti kao fašističku: “Nema sumnje da ono što imamo ovde je jedan tip fašizma:

intelektualnog ili poluintelektualnog” (Aron,1937, u: Meisel, 1965:118). Nešto će slično, u delu

napisanom godinu dana ranije, dakle 1936., reći Franc Borkenau: “U Paretovom delu po prvi put

će naći jasan izraz snažna tendencija ka promenama političke mašinerije i društvene organizacije

koja je otelotvorena u boljševizmu, fašizmu, nacionalnom socijalizmu i zbiru sličnih pokreta; čak

jasnije nego u delu Žorža Sorela, koji bi zajedno sa Paretom, mogao da bude rangiran kao preteča

i glasnik političkih i društvenih promena koje vidimo ovih dana” (Borkenau, 1965:114).

Zbog toga će oba autora, Pareto i Moska, dobiti oznaku “novog makijavelizma”, pod

kojom su dugo ostali. Kolaps demokratije, pre svega u Italiji i Nemačkoj, u periodu nakon

1922.godine oživeo je staru dilemu, prisutnu još od Aristotelovog vremena: šta biva kada

demokratija svojevoljno abdicira i relativno slobodno izabere put u tiraniju?

Odgovor elitista na ovo pitanje bio je aristokratski konzervativan i krajnje neefektivan.

Njihova teorija elite samo je predstavljala još jednu potvrdu stare opasnosti da se demokratija

degeneriše u despotizam. Zbog toga su obojica, a naročito nakon pojave njihovih glavnih dela na

engleskom (Pareto 1935, a zatim Moska 1939) bila izložena oštroj, možda i preoštroj kritici od

strane demokratski usmerene političke teorije. To je naročito došlo do izražaja u opštoj teorijskoj

i idejnoj konfrontaciji protiv fašizma i nacizma u predvečerje, tokom i neposredno nakon Drugog

svetskog rata.

Bez obzira na sve primedbe, kao i na ono što ih objektivno spaja i razdvaja, Moska i

Pareto dele pionirsku slavu novog pristupa političkim naukama i političkoj sociologiji. Moska i

Pareto, kao i Mihels nakon njih, ponudiće jednu vrstu filozofije političke moći. Kao i kod većine

doktrina koje su privlačne na lak način “osnovna ideja je jednostavna i preporučuje se visokom

početnom verovatnoćom svakome ko ima bilo kakvo političko iskustvo” (Hook, 1935:562). Evo

kako to izgleda u formulaciji samog Moske: “Politička moć je uvek bila, i uvek će biti, vršena od

19 James Meisel, 196, s. 53

32

organizovane manjine, koja je imala i imaće sredstva, različita u različita vremena, da uspostavi

svoju moć nad većinom”.

Moska je razvio model strukture moći koji je doveo u pitanje tradicionalnu Aristotelovu

klasifikaciju oblika vladavine. Smatrao je da bez obzira šta ustav kaže, manjina uvek vlada

većinom.

Pareto je takođe imao za cilj da razvije sistem kojim se mogu predvideti zakoni promene i

stabilnosti, a njegov zakon cirkulacije elita je upravo garantovao stabilnost političkih promena.

Glavno delo Gaetana Moske “Elementi političke nauke” (“Elementi di scienza politica”)

publikovano je 1896. godine (dopunjeno izdanje 1923. godine), a prevedeno na engleski pod

naslovom “Vladajuća klasa” (“The Ruling Class”) 1939. godine.

Glavno delo Vilfreda Pareta “Rasprave iz opšte sociologije” (“Trattato di sociologia

generale”) objavljeno je 1916. godine, a prevedeno na engleski i publikovano pod naslovom “Um

i društvo” (“The Mind and Society”) 1935. godine.

Čuveni američki teoretičar Karl Fridrih (Carl Friedrich) u svojoj knjizi iz 1963. godine

“Čovek i njegova vlada” (“Man and his Government”) ocenjuje da je Pareto u osnovi razvio i

sistematizovao Moskine ideje o političkoj ili vladajućoj klasi ili rukovodećoj eliti (political,

ruling or governing elite) i dao im šire sociološko utemeljenje. Time Fridrih, po mom mišljenju

opravdano, daje primat Moski kao osnivaču elitističkog pristupa u političkoj sociologiji.

Zanimljivo je i značajno da Fridrih ne spori postojanje političkih elita. Po njemu, politička

teorija konstantno inklinira ka pretpostavci da je politička vladavina zadatak za posebno

kvalifikovane ljude obdarene izuzetnim sposobnostima, vrlinama i inteligencijom (Friedrich,

1965:171).Vladajuća ili rukovodeća elita, odnosno politička elita, je po Fridrihu, grupa ličnosti

koja se odlikuje izuzetnim svojstvima i sposobnostima u politici, koja efektivno ujedinjuje

vladavinu u svojim rukama i koja poseduje osećaj grupne kohezije i odgovarajućeg kolektivnog

duha (esprit de corps). “Takve političke elite su važan i široko rasprostranjen fenomen i one

karakterišu mnoge forme vladavine, a naročito totalne diktature” (Friedrich, 1963, navedeno

prema Meisel, 1965:179).

Demokratija, kaže Karl Fridrih, ima mnogo razloga da jača i unapređuje nevladajuće elite

(naučnu i druge), a u oblasti vladavine, administrativnu birokratiju, kao i tehničke elite. Ono što

je, međutim, važno to je da demokratija kao politički poredak mora istovremeno u svojoj srži da

ostane antielitistička. Umesto da se oslanja na vrline i druge standarde često samoproklamovanih

33

elita, demokratija zavisi od građana i njihovog širokog i slobodnog učešća u nadgledanju i

kontroli onih koji su, po definiciji demokratije, privremeno na vlasti.

Gaetano Moska: politička klasa, politička formula i zakon fatalne prednosti organizovane

manjine

Glavni rezultat do koga je došao Gaetano Moska je formulacija ideje političke klase

(classe politica), ili kako se to u prevodima na engleski uobičajilo vladajuće klase (the ruling

class).

Doktrina Gaetana Moske može se razumeti kao nastavak one linije teorijskog mišljenja

koja započinje sa Makijavelijem, a vodi preko Rusoa, Điskardinija do Sen-Simona, Tena i

Gumplovica.

Svoje osnovne ideje o političkoj klasi Moska je izložio još kao dvadesetšestogodišnji

mladić 1884. godine u knjizi “Teorija vlasti i parlamentarna demokratija” (“Teorica dei governi

e governo parlamentare”).

Ne postoje kaže Moska, monarhije, aristokratije i demokratije (kako je mislio Aristotel) –

to su samo prividi. U svim društvima postoji samo manjina koja vlada i većina koja se pokorava.

“U svakom vremenu i na svakom mestu, sve ono što u vlasti predstavlja odlučivanje, vršenje

moći, što uključuje komandovanje i odgovornost, uvek je atribut jedne posebne klase, čiji

elementi formiranja, s obzirom na vekove i zemlje, mogu, istina, veoma da se razlikuju, ali koju,

bilo kako formirana, uvek sačinjava, u odnosu na masu podanika kojima se nameće, jedna

neznatna manjina. Ovu posebnu klasu mi ćemo, od sada pa u buduće, nazivati politička klasa”.

Ovom svojom programatskom objavom, kako ocenjuje Aleksandar Sekulović, Moska nije

stvorio novu društvenu nauku, “ali je stvarno udario temelj jednoj od najznačajnijih struja u

savremenoj političkoj sociologiji – elitizmu”.20

U svom prvom delu, “Teorija vlasti..”, Moska je vrlo kritičan u odnosu na parlamentarnu

demokratiju. Za parlamentarizam on kaže da je jedan od najgorih tipova političke organizacije u

kojem neodgovorna i anonimna tiranija elemenata koji su prevladali na izborima govori i vlada u

ime naroda.

20 Aleksandar Sekulović, Teorija političke klase, Radnička štampa, Beograd, str. 8

34

Međutim, u svom glavnom delu “Elementima političke nauke”, Moska izlaže svoju

teoriju političke klase i političke formule na mnogo umereniji, detaljniji i sistematičniji način. U

“Elementima..” će reći da se “istinska moralna garantija reprezentativne vladavine … može naći

u javnim diskusijama koje se odvijaju u skupštinama”. Da se iz oštrog kritičara parlamentarizma

preobratio u vreme Musolinijevog fašizma u zagovornika odbrane parlamentarne demokratije

govori i podatak da se Moska povukao iz aktivnog političkog života 1925. godine, zbog sukoba

sa fašistima povodom njihove namere da ukinu parlamentarni sistem.

Formulisanje ideje o političkoj klasiu prošlo je kod Moske kroz dve faze. U prvoj,

napuštajući aristotelovsku poziciju, utvrdio je da u svakom politički organizovanom društvu

postoji vladajuća klasa, to jest klasa onih koji drže i vrše javnu moć i koji su uvek manjina, a

ispod njih brojne klase ljudi koje nikad u realnom smislu ne učestvuju u vlasti, već su joj samo

podložne, pa ih on naziva klasa kojom se vlada. U kasnoj fazi Moska je nastojao da izbegne oštru

dihotomnu podelu na vladajuću klasu i klasu kojom se vlada, uvodeći u vladajuću formaciju

podelu na dve grupe: jednu sastavljenu od zvaničnika koji su na vlasti i drugu mnogo širu,

sastavljenu od izvršilaca koji prenose, komuniciraju i posreduju naređenja od vrhova vlasti ka

masama kojima se vlada.

Zanimljivo je da će on ovom posredujućem sloju pripisati izuzetnu važnost. Stabilnost

bilo kog političkog organizma, veli Moska, zavisi od moralnosti, inteligencije i aktivnosti koju

poseduje ovaj drugi sloj političke ili vladajuće klase. Dakle, zahvaljujući samo ovom drugom ili

posredujućem sloju moguće je da se premosti jaz između manjine koja vlada i većine kojom se

vlada. Iz ovoga se teško može zaključiti da li je tu reč o drugom ešalonu unutar vladajuće klase,

ili o srednjem sloju koji stoji između i koji ima sličnu funkciju koju ima birokratija u Veberovom

sistemu. Prema Botomorovom tumačenju21 Moskina ideja je bliža shvatanju posredujućeg sloja

kao novih srednjih klasa sastavljenih od službenika, menadžera, inžinjera, naučnika i drugih

intelektualaca, nego shvatanju po kome je to drugi ešalon političke ili vladajuće klase. Dakle, reč

je o tome da između elite koja vlada i većinskih klasa nad kojima se vlada, postoji podelita

sačinjena od pripadnika srednjih slojeva.

Moska insistira na tezi da je njegova ideja političke, odnosno vladajuće klase primenljiva

na sve režime – kako na one koji počivaju na ideji narodne suverenosti, tako i na aristokratske i

monarhističke režime. Odlučujući razlog što većina podleže manjini Moska nalazi u činjenici

21 Tom Botomor, Elite i društvo, Mediteran Publishing,2008,s. 19

35

koju on formuliše kao zakon fatalne prednosti organizovane manjine: “Neka organizovana

manjina, delujući orkestrirano, zauvek će trijumfovati nad dezorganizovanom većinom naroda

bez zajedničke volje i impulsa”. Moska ne poriče mogućnost da i mase mogu da budu

organizovane, ali smatra da su u tom slučaju vođene od strane neke elite.

Formulacijom zakona o fatalnoj prednosti organizovane manjine nad većinom, Moska kao

da uspostavlja teorijski luk koji se proteže od Makijavelija do Mihelsovog “gvozdenog zakona

oligarhije” i Milsovih “elita moći”.

Vladajuću klasu Moska identifikuje sa javnom vlašću, javnom moći. U njegovim se

delima neosporno pojavljuje ideja pluraliteta elita i kontre-elita, mada će za upotrebu samog

termina elita glavna zasluga pripasti Paretu. Po Moski, uvek kada se pojavi komunikacijski jaz

između vladajućih i onih kojima se vlada, neophodno će se unutar nižih klasa formirati jedna

druga vladajuća klasa, elita, ili dirigirajuća manjina, koja će u odnosu na klasu koja vlada često

biti antagonistička. “Kada je nova klasa plebejskih lidera dobro organizovana može ozbiljno da

ugrozi oficijelnu vlast”, ocenjuje Moska.

Čini se na prvi pogled, kao da Moska na mala vrata uvodi u svoj model Marksov koncept

klasne borbe. Ali to, naravno, nije tačno. U Moskinoj teorijskoj shemi plebejske mase deluju

samo kao raštimovani hor u pozadini; odlučujuća bitka se bije među elitama, to jest manjinama

koje drže vlast ili imaju aspiracije da dođu na vlast. On ne isključuje mogućnost da se ponekad

vladajuća klasa podeli u frakcije koje se bore za podršku masa čak i u demokratskim političkim

sistemima. Ali to ne znači, po njemu, da će narod stvarno da odluči ishod: “kad kažemo da su

‘birači’ izabrali predstavnike, upotrebljavamo jezik koji je prilično neegzaktan. Istina je da su

predstavnici izabrali sami sebe putem glasača, ili da su ih njihovi prijatelji izabrali” (pod

prijateljima Moska misli na kingsmakers-e u partijama, manipulatorima izbornim mašinama, isl.).

Videli smo da je čvrst elitistički model političke organizacije društva Moska najpre

umekšao ubacujući posredujući sloj između političke ili vladajuće klase i brojne klase kojom se

vlada.

Drugo, možda još značajnije umekšanje tog elitističkog modela je uvođenje onoga što

Moska zove politička formula. Po Moski, vladajuća klasa kontroliše ali ne stvara intelektualni i

moralni kodeks društva. Politička formula je ideologija kojom vladajući opravdavaju svoju

vladavinu. Ali političke fomula “nije samo nešto što mora da odgovara istinskoj potrebi ljudske

prirode, to je zajednički produkt čitavog društva” (Meisel, 1965:7). Ono za šta Moska koristi

36

naziv politička formula razni mislioci su zvali različitim imenima: Ruso se služio pojmom ‘opšta

volja’; Marks je za to koristio pojam ideologije (kao skupa vladajućih ideja); Pareto je govorio o

‘bazičnim sentimentima’; Sorel je koristio termin ‘vladajući mit’; Veber je to zvao ‘legitimnost

vlasti’; Dirkem je koristio izraz ‘kolektivne predstave’; Spenser se služio terminom ‘raspoloženje

javnosti’; kod Lasvela su to ‘simboli vlasti’; Manhajm se vratio Marksovom terminu ‘ideologija’.

Možemo, takođe sa dosta osnova da kažemo da je Moskina ideja političke formule anticipacija

Gramšijevog koncepta ‘idejne hegemonije’. Politička formula povezuje opravdanje dolaska na

vlast i opstanka na vlasti sa pristankom na vlast.

Treći pomak od rigidnog elitističkog modela je Moskina ideja fomulisana u sintagmi

odnos društvenih ili političkih snaga. Unutar originalne ideje o političkoj formuli Moska je

razvijao teorijsku ideju koja izražava dvostruki balans: odnos i ravnotežu političkih snaga u

realnom životu društva, kao i metodološki balans unutar političke sociologije. Franko Feraroti u

tom smislu ukazuje na kritičku poziciju Gaetana Moske: (a) kako u odnosu na tz. “zakon o tri

stupnja” (teološkom, metafizičkom i pozitivnom), koji je formulisao Ogist Kont (Auguste

Comte); (b) tako i u odnosu na podelu koju je ponudio Herbert Spenser, razlikujući vojničke

države zasnovane na sili i industrijske države zasnovane na ugovoru.U prvom slučaju Moska

smatra da se radi o neprihvatljivoj simplifikaciji, a u drugom, da svaka politička organizacija ima

istovremeno i spontane i prisilne elemente (Ferarotti, 1965:134).

Botomor primećuje da je “Moska kod razmatranja problema političkih promena bio

prinuđen da uvede pojam ‘društvenih snaga’ (to jest važnih interesa u društvu) kao izvor

formiranja novih elita. Zajedno sa Majzelom on konstatuje da ga je to dovelo neugodno blizu

Marksu” (Bottomore, 1976:32).

U celini gledano, Moska je imao dvostruku priliku da modifikuje i da

razvija svoja polazna stanovišta. Najpre, u konfrontaciji sa Paretom oko primata za izum

osnovnih postulate elitističke teorije. U tom pogledu je očigledno da se odeljak 15. u njegovom

glavnom delu “Elementi političke nauke” pojavljuje prvi put tek u drugom izdanju, 1923. godine.

Druga prilika za otklon i modifikaciju došla je sa distanciranjem od fašizma, jer je Moska

nadživeo Pareta za skoro dve decenije, pa je imao prilike ne samo da vidi šta fašizam znači, već i

da ustane u odbranu parlamentarne demokratije. Mora mu se priznati da je u pomenutom drugom

izdanju “Elemenata..”, koje je publikovano samo nekoliko nedelja nakon dolaska Musolinija na

vlast, pokazao da se transformisao od oštrog kritičara parlamentarne demokratije u njenog

37

skeptičnog branioca. Po mišljenju Stjuarta Hjudžesa (Stuart Hughes) Moska je imao veliku

prednost nad Paretom zbog svakodnevne participacije u italijanskom političkom životu (Hughes,

1965:155)

Mada svestan konzervativnog naboja koji sadrže elitističke teorije Norberto Bobio vrlo

visoko ocenjuje Gaetana Mosku: “Moskina teorija političke klase ne samo da do sada nije

opovrgnuta, nego je još i danas jedan od stubova političke nauke”.

Vilfredo Pareto: društveni ekvilibrijum, rezidue i derivacije, cirkulacija elita

Pareto je došao u političku sociologiju iz ekonomije, a u ekonomiju iz tehničkih nauka

(inžinjerstva) i matematike. Želeo je da u društvenim naukama uradi ono što su Galilej, Kopernik,

Njutn i Ajnštajn uradili u prirodnim naukama.

Talkot Parsons (Talcott Parsons) smatra da je to imalo odlučujući uticaj na njegove

radove u sociologiji, pogotovu u metodološkom pogledu. On će njegovu metodu nazvati logičko-

eksperimentalna (Parsons, 1939:245).

Pareto je iz ekonomije doneo u političku sociologiju već formiranu ideju o društvenoj

ravnoteži (equilibrium), koja će u savremenoj funkcionalističkoj interpretaciji kao ideja

dinamičkog ili funkcionalnog ekvilibrijuma igrati važnu ulogu.

Pareto je takođe iz ekonomije doneo i ideju sukoba različitih interesnih grupa, pa čak i

ideju o cirkulaciji elita. Majzel (Meisel) pokazuje da su sve ove ideje, bar u skici, bile prisutne i u

Paretovom radu iz 1896/97. godine Kurs političke ekonomije (Cours d’economie politique).

Možda je to jedan od razloga što je Džozef Šumpeter (Joseph Schumpeter) smestio Paretovo delo

u oblast ekonomske sociologije (Schumpeter, 1951:134).

Postoje autori kao što je Temišef, koji smatraju da je najvažniji Paretov doprinos

sociologiji njegova koncepcija društva kao sistema u ravnoteži, ekvilibrijumu (Timasheff,

1957:159).

Za Pareta je društvo, dakle, sistem u ravnoteži. Stanje društvenog sistema u bilo kom

datom vremenu uslovljeno je fizičkim, spoljnim i unutrašnjim uslovima. Fizičke uslove određuje

prirodno okruženje. Drugu grupu spoljnih faktora u odnosu na društvo u datom vremenu

sačinjavaju druga društva, kao i prethodna stanja istog društva. Treću grupu uslova čine

38

unutrašnji elementi sistema – naime, interesi, sznanja i rezidue i derivacije koje su manifestacije

sentimenata.

Uloga bazičnih sentimenata je bitna za održavanje društvene ravnoteže. Ako je društveni

sistem pod pritiskom spoljnih snaga umerene jačine, unutrašnje snage će gurati ka ponovnom

uspostavljanju ravnoteže, vraćajući društvo u njegovo stanje neuznemiravanja.

Analizu unutrašnjih snaga unutar teoreme o ponovnom uspostavljanju ravnoteže Pareto

bazira na razlici između logične i nelogične akcije. Logične akcije, po njemu, vrlo su retke (tu

ubraja formulisanje naučnih teorema, ekonomske akcije i ponašanje pravnika na sudu). Nelogične

akcije se odnose na rezidue i derivacije, kao manifestacije sentimenata, to jest bazičnih

biopsihičkih stanja. Bazični unutrašnji uslovi formiranja društva i determinisanja ljudskih akcija

su sentimenti, ali se oni iskazuju u obliku rezidua i derivacija. Podelu na logično i nelogično

ponašanje sam Pareto ilustruje primerom moranara iz antičke Grčke, koji, dok uplovljava u luku,

u jednoj ruci drži konopce za navigavanje, a u drugoj žrtvenik bogu mora Posejdonu. To dalje

znači da se nelogično ne može uzeti i tumačiti kao ilogično ili antilogično (Parsons, 1936:257).

Prema Paretu, postoji šest klasa rezidua (koje su, uzgred rečeno, u pogledu distance bliže

sentimentima od derivacija). To su: prvo, residue instinkta kombinacije, to jest sposobnosti

povezivanja stvari; drugo, residue postojanosti agregiranja, to jest tendencije konzerviranja; treće,

residue ili potrebe manifestacija sentimenata kroz spoljne javne akcije ili samoizražavanja;

četvrto, residue društvenosti ili poriv sastavljanja društva i uspostavljanja uniformnog vođenja i

ponašanja; peto, rezidua ličnog integriteta; šesto, seksualna rezidua.

Derivacije su površinska manifestacija ili objašnjenje nevidljivih, podzemnih sila u

društvenom životu, odnosno pojmovi koji približno odgovaraju onome što se naziva

racionalizacija, ili što u Marksovom pojmovnom rečniku predstavlja ideologija (Hook,

1935:163). Po Paretu postoje četiri klase derivacija:prvo, derivacije zahteva i afirmacije,

uključujući afirmaciju fakata i sentimenata; drugo, derivacije autoriteta, bilo pojedinačnog,

grupnog, običajnog ili božanskog; treće, derivacije koje su u saglasnosti sa zajedničkim

sentimentima i principima; i četvrto, derivacije verbalnog dokaza, kao na primer, različite

metafore i analogije (ferarotti, 1965:131).

Neki autori, međutim, smatraju da je upravo tretman rezidua i derivacija, kojima Pareto

posvećuje najveći proctor u svojim sociološkim spisima, ujedno i najslabija strana njegovog dela

39

(Timasheff, 1957:166). S druge strane ima autora koji upravo zbog ovih delova čitav Paretov

sociološki model nazivaju “pionirskim paukovim radom” (Handerson, 1935:58).

Pareto će ostati upamćen u društvenoj teoriji, a ponajviše u političkoj sociologiji,

prvenstveno zbog uvođenja koncepta i termina elita i zbog formulacije zakona o cirkulaciji elita.

To je zakon koji predstavlja jednu od bazičnih teorema u njegovoj političkoj sociologiji.

Već u polaznoj postavci Pareto odbacuje svaku homogenu sliku društva ka omit i nudi

relativno prostu bipolarnu podelu na elitu i masu. Elitu sačinjavaju individue visokih sposobnosti

i jakih karaktera. Ona se deli na dva dela. Prvi deo sačinjavaju upravljači, dakle oni koji direktno

ili indirektno imaju važnu ulogu u manipulaciji političkom moći, i taj deo Pareto naziva

vladajuća elita (governing elite). Drugi deo ili nevladajuća elita (nongoverning elite), je

sastavljen od sposobnih ljudi koji nisu u poziciji vlasti.

U zavisnosti od distribucije dominantnih rezidua, jedan deo elite čini tip ljudi koje Pareto

naziva špekulanti (speculators), koji su preduzimljivi, imaginativni, ekspanzivni, otvoreni za

nove ideje i spremni da rizikuju. Drugi deo elite čine oni koje Pareto imaneuje kao rentijeri, a to

su plašljivi, konzervativni, stalno u strahu da sačuvaju ono što je postignuto, odbojni prema bilo

čemu novom. Tipom špekulanata dominiraju residue kombinacije, a tipom rentijera dominiraju

residue anksioznosti (straha) da se sačuva postignuti dohodak.

Prvi tip, po Makijavelijevoj podeli, odgovara tipu lava, a drugi tipu lisice. U zavisnosti od

ova dva tipa ličnosti koje sačinjavaju vladajuću elitu imamo i dva tipa ekonomskog poretka, al ii

dva tipa društvenog poretka. Kada u vladajućoj eliti dominiraju špekulanti društvo je izloženo

relativno brzim promenama. Kada dominiraju rentijeri, promene su spore. Za razliku od prvog

tipa društvenog poretka, koji je dinamičan i preduzetnički, drugi tip je konzervativan, vojnički,

religiozan i koristi silu kao glavni metod vladanja.

Posle izvesnog vremena dolazi do zamora elita; jedna vrsta zamenjuje drugu, a njihovo

međusobno smenjvanje ne znači ništa drugo do uvođenje ciklične ili kružne teorije društvenih

promena. Elite su prolazne, ali elitizam nije. Istorija je stoga, kaže Pareto u čuvenoj izreci, ništa

drugo do groblje aristokratija.

Razni autori različito vrednuju glavni sopranos Pareta političkoj sociologiji. Naš

savremenik, italijsnski sociolog politike Franko Feraroti, podsećajući da mnogi upoređuju Pareta

sa Volterom i Veblenom, smatra da je on dao sledeće značajne doprinose političkoj i opštoj

sociologiji: definisanje logičko-eksperimentalnog metoda i njegova primena u društvenim

40

naukama; razlikovanje između logičnih i neracionalnih elemenata u ljudskom ponašanju;

priznanje da su verovanja, mitovi i snovi realna ‘fakta’ za društvene nauke; teorija rezidua i

derivacija (ma koliko se činile artificijelne i složene); concept elita; i najzad, koncepcija

društvene uslovljenosti kao process u kome mnoge varijable mogu biti funkcionalno interaktivne

(Ferarotti, 1965:132).

Za najinteresantniji i najsugestivniji deo Paretovih analiza Moris Ginsberg proglašava

onaj u kome se prikazuje dinamika društvenih promena i ukazuje na faktore koji uslovljavaju

društvenu ravnotežu u bilo kom datom vremenu života jednog društva (Ginsberg, 1965:103). Po

Ginsbergovom tumačenju Paretove teorije, krajnji dinamički elementi u ljudskoj prirodi nisu

residue, a još manje su to derivacije, već sentimenti. Rezidue nisu instinkti, niti apetiti, ukusi i

inklinacije, a još manje interesi; to su structure ili matrice principa u skladu sa kojima sentimenti

rade i deluju (Ginsberg, 1965:95).

Nasuprot tome, Franc Borkenau smatra da se glavni sociološki doprinos Pareta može

svesti na teoriju rezidua, teoriju derivacija i zakon cirkulacije elita, odnosno cikličnog, kružnog

kretanja istorije. Po Borkenau, Paretova teorija nije bihejvioristička; ona je više filozofija društva,

a njena glavna slabost leži u pseimizmu, kao i u aksiomu da nema zadovoljavajuće sociologije

bez psihologije – što posebno dolazi do izražaja u teoriji rezidua (Borkenau, 1965:113). Što se

tiče teorije derivacija, Borkenau smatra da tu Pareto sledi ideje Marksa i Ničea, koji su duboko

uticali na njega.

Slično o Paretu misli i Rejmon Aron. Za Arona Paretovo glavno sociološko delo je

ambivalentno. U njemu on “lako sklizne sa logike na psihologiju,a a sa psihologije na

sociologiju”. Zbog toga njegova teorija rezidua zaostaje u komparativnom poređenju za

Frojdovom teorijom kompleksa, kao što je i njegova teorija derivacija slabija od Marksove kritike

ideologije (Aron, 1965:116). Aron čak zaključuje da “čitava ‘Rasprava o opštoj sociologiji’ stoji

razotkrivena kao jedna gigantska derivacija, izvečana iz dve residue – mržnje i isključujućeg

interesa, u odnosima onih koji vladaju i onih kojima se vlada” (Aron, 1965:119).

U oštrom talasu antifašizma tokom tridesetih godina dvadesetog veka Karl Fridrih će

oštro kritikovati Mosku i Pareta, da bi kasnije, tokom šezdesetih godina istoga veka, dao mnogo

umereniju i objektivniju kritiku njihovih elitističkih teorija. On zamera teoriji elita da nedovoljno

uviđa značaj grupnog interesnog aspekta unutar vladajućih elita. Posebno kritikuje Pareta, čija je

podela na vladajuću i nevladajuće elite samo u funkciji njegovog zakona o cirkulaciji elita, za

41

koji Fridrih inače misli da svakako nije konstantan. Zbog toga Pareto, po Fridrihu, ne uviđa da se

nepolitičke elite (ekonomska, društvena, tehnička, kulturna, vojna id r. ) uveliko razlikuju po

svojoj bitnosti za politiku, kako među sobom, tako i u različitim vremenima. Fridrih u tom smislu

navodi primer porasta uticaja vojne elite na politiku Sjedinjenih Država u drugoj polovini

dvadesetog veka.

Kritikujući psihologizam Pareta Sidni Huk laže da su residue veseo i po malo smešan

sinonim za instinkte, jer su one najkonstantniji elemenat u ljudskom ponašanju. Ali parsons ne

misli tako. “Ako residue konstituišu ili manifestuju poslednje vrednosti, osnovne premise na

kojima sistem akcija počiva, termin mora biti nešto sasvim različito od ‘smešnog imena za

instinkt’ “ (Parson, 1936:251). U zapaženoj analizi koja traga za Paretovom centralnom

analitičkom shemom, Talkot Parsons, ocenjujući njegovo delo kao funkcionalističko, ipak smatra

da ostaje u krugu socioloških teorija koje su se nekad nazivale organičke teorije društva (Parsons,

1936:256). Po Parsonsovoj sumarnoj oceni Pareto nije uspeo da razvije zadovoljavajuću

generalnu teoriju ljudske akcije (Parsons, 1936:261).

Šta može na kraju zbirno da se kaže za Pareta i njegovu teoriju? Pareto je jači i jasniji

u onome što ne prihvata iz dotadašnjeg razvoja društvenih nauka, nego u onome što sam

formuliše kao sopstveni doprinos političkoj sociologiji. On neosporno odbacuje ne samo

Marksovu koncepciju poltičke sociologije kao sociologije revolucije, nego i dve koncepcije koje

u političkoj sociologiji obeležavaju njegovo vreme: Veberovu koncepciju ljudske slobode i

Dirkemovu koncepciju normativne kontrole. Pareto smatra da čovek nije Slobodan id a njegova

akcija nije vođena normativnom kontrolom, već reziduama koje su genetički uslovljene, a ne

sociokulturno proizvedene. U težnji za otkrivanjem univerzalnih zakona društva otišao je u drugu

krajnost: smatrao je da su sva društva ista – da je sve svuda isto id a će uvek tako biti (Stark,

1963:112). Poznata je Paretova izreka: “Vekovi se kotrljaju, a ljudska priroda ostaje ista”. Zbog

toga Sidni Huk (Sidney Hook) s pravom kaže: “Uz svu svoju erudiciju iz istorije Pareto nikad

nije koristio istorijski pristup u razmatranju društvenih činjenica. To je fundamentalna slabost

njegovog dela. Video je da je istorija bez društvene teorije slepa. Nije uspeo da vidi da je

sociologija bez istorije prazna” (Hook, 1935:748).

42

Robert Mihels: gvozdeni zakon oligarhije

Kao što je napred rečeno, osnivačima elitističke teorije, Moski i Paretu, pridružio se

Robert Mihels. Robert Mihels je rođen u nemačkoj građanskoj porodici u Kelnu, a studirao je u

Francuskoj i Italiji. Kao dvadesetogodišnjak ulazi u sindikalni pokret Italije, kao i u sindikalni i

socijaldemokratski pokret Nemačke.

Njegov misaoni put je bio neobičan. Započeo je kao ubeđeni socijalista i marksista, da bi

završio kao pristalica fašizma. Još u svojoj sindikalističkoj fazi objavio je 1911. godine jednu

izuzetno značajnu knjigu za političku sociologiju, čiji je naslov “Sociologija partija u modernoj

demokratiji”. Knjiga ima karakterističan podnaslov koji ukazuje na njenu glavnu poentu:

istraživanja o oligarhijskim tendencijama u grupnom životu.

U svojoj prvoj fazi sindikalnog socijalizma kada prihvata mnoge marksističke postavke,

Mihels je oštar kritičar slabosti radničkog pokreta i levih političkih partija koje su iz njega

proizašle. Iza fasade revolucionarne retorike Mihels otkriva sve veću političku atrofiju radničkih

partija. Posebno je kritičan prema partijskim vođama radnika koji deluju u okviru građanskih

institucija. On je dokazivao da je osnovna slabost nemačkog radničkog pokreta predvođenog

socijaldemokratskom partijom u tome što smatra parlament jedinim poprištem socijalističke

političke akcije. Pisao je: “Prava socijalistička moć ne leži u parlamentu, već u masama” i

“Parlamentarizam ubija socijalizam u njegovom najdubljem vidu”. Oštro je kritikovao nemački

radnički pokret, tvrdeći da je “prožet duhom plašljivog legalizma”. Zagaovarao je

antimilitarizam, za koji je tvrdio da predstavlja odbacivanje vrednosti građanskog sveta; kao i

generalni štrajk, koji bi značio odlučno odbacivanje političkih metoda buržoazije i njihovu

zamenu samostalnom akcijom radničke klase.

Relativno rano je formulisao tezu, koja će kasnije postati ključna tema njegove knjige

“Sociologija partija..” o “organizaciji radi organizacije”. Dokazivao je da nemačka radnička

partija napušta teren klasne borbe radi parlamentarnih kompromisa i ograničenih reformi

prvenstveno zato što želi da sačuva organizaciju i finansijsku podršku.22 Upozoravao je da su i

radnici pošli istim putem i prihvatili isti tip organizacije kao druge klase. Zalagao se za ideju i

praksu sindikalizma unutar partije, to jest za delovanje sindikalističke frakcije unutar partije.

Opravdano je isticao da socijalistički pokret ne može da postoji bez intelektualaca.

22 David Beetham,Od socijalizma do fašizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa, Beograd, Marksizam u svetu, 1977, br.9, s.68

43

U knjizi “Sociologa partija u modernoj demokratiji” Mihels najpre ukazuje na sledeći

paradoks: demokratija ne može bez organizacije, jer bi se raspršila u nekonzistentnoj masi

(Michels, 1990:20). U odsustvu organizacije demokratija postaje haos, besporedak. A jedina

opcija gora i od najgoreg poretka je, kako je Hobs učio, prirodno stanje ili besporedak. Na drugoj

strani, međutim, jačanjem organizacije umanjuje se ili nestaje demokratija. Mada, po

Mihelsovom mišljenju, postoji jedna bitna sličnost između demokratije i organizacije. Ona leži u

činjenici da su i jedna i druga oružje u rukama slabih u borbi protiv jakih.23

Suština njegovog paradoksa leži u protivurečnom odnosu između demokratije i

organizacije. Što je više organizacije, to je veća uloga vođa, na jednoj, i manji značaj

demokratije, na drugoj strani (Michels, 1990:20). Mihelsov čuveni gvozdeni zakon oligarhije je

izraz navedenog paradoksa. Taj čuveni i mnogo puta citirani zakon sažeto glasi: “Ko kaže

organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji” (Michels, 1990:21).

U knjizi “Sociologija partija..” Mihels otkriva militantnu i vojničku prirodu savremenih

partija, uključujući i demokratske. U svojim istraživanjima on utvrđuje da i za demokratske

radničke partije važe pravila apsolutizma “da rešenja moraju biti brza, disciplina stroga,

zapovedi apsolutne, poslušnost pravodobna” (Michels, 1990:31).

Po Mihelsovom uvidu opšta potreba masa da obožavaju vođe dolazi u još većoj meri do

izražaja u političkim partijama. Često se, kaže on, socijaldemokratske i socijalističke partije u toj

meri poistovećuju sa vođom, kao neka stvar koja im pripada, da prihvataju njegovo ime - u

Nemačkoj podela na lasalovce i marksiste, u Francuskoj na blankiste, gediste, žoresiste (Michels,

1990:50).

Temelj vođstva u političkim partijama je, po Mihelsovom mišljenju, govornička

nadarenost, jer “nijedna masa se ne opire estetskoj i emotivnoj snazi govora (Michels, 1990:53). I

dodaje: “mase se odnose prema svojim vođama kao onaj kipar u Grčkoj, koji je, izradivši Zevsa

Gromovnika, pao na koljena pred vlastitim djelom da bi mu se poklonio” (Michels, 1990:50).

Drugi razlog oligarhijskih tendencija u političkim partijama Mihels nalazi u procesima

jake centralizacije partijskog odlučivanja. “Veoma daleko od toga da izvor grešaka oligarhije

prepoznaju u centralizaciji partijskih vlasti, veruju često da nemaju boljega sredstva za njezino

suzbijanje od još daljega naglašavanja centralizacije” (Michels, 1990:125). Gomilanje ovlašćenja

23 Ovaj pasus, kao i narednih par stranica teksta preuzete su iz sledećeg mog priloga: Vukašin Pavlović, O demokratskim kapacitetima političkih partija, iz zbornika DEMOKRATIJA U POLITIČKIM STRANKAMA SRBIJE, urednik Zoran Lutovac, Friedrih Ebert Stiftung i Institut društvenih nauka, Beograd, 2006.

44

u malo ruku, kao što je to po Mihelsovom mišljenju slučaj u radničkom pokretu i partijama, void

tendenciji ka čestoj zloupotrebi moći” (Michels, 1990:124)

Citirajući staru izreku “Radije biti prvi u Galiji nego drugi u Rimu”, Mihels dolazi do

zaključka da lozinka većine u partiji glasi – centralizacija, a manjine – autonomija (Michels,

1990:144). On ukazuje na značaj borbi koje se u partijama vode oko pitanja centralizacije i

decentralizacije, ali smatra da težnja za regionalnom autonomijom ne mora uvek da predstavlja

opasnost po tendenciju oligarhije u partijskom životu. Ona može možda da spreči stvaranje

krupne partijske oligarhije, ali samo da bi je usitnila i stvorila veći broj regionalnih i lokalnih

partijskih oligarhija (Michels, 1990:147)

U nastojanju da odgovori na pitanje je li oligarhijska bolest demokratskih partija izlečiva,

Mihels nudi nekoliko zanimljivih ideja.

Prvo, učešće ili sudelovanje u državnoj vlasti uvek u izvesnoj meri umanjuje demokratske

kapacitete političkih partija; i najdemokratskije među njima postaju u izvesnoj meri

konzervativne (Michels, 1990:292)

Drugo, sa brojčanim rastom organizacije postaje borba za velika načela nemoguća. “Tu

tendenciju pojačava parlamentarni karakter partije. Parlamentarizam znači nastojanje za što

većim brojem glasova. Partijska organizacija znači nastojanje za što većim brojem članova.

Glavno polje partijske aktivnosti je u izbornoj agitaciji i agitaciji učlanjivanja” (Michels,

1990:293).

Treće, političke partije, po ugledu na državu, postavljaju se na temeljnim stubovima:

autoritetu i discipline (Michels, 1990:294).

Četvrto, postoji unutrašnji odnos između rasta partije i rasta opreza i plašljivosti u

njezinoj politici (Michels, 1990:295). Drugim rečima, Mihels kao da želi da kaže da samo male

partije mogu sebi da priušte luksuz konzistentne, principijelne i hrabre partijske politike.

Peto, demokratiji je svojstvena naklonost prema autoritarnome rešavanju važnih pitanja

(Michels, 1990:304).

Šesto, partija je samo sredstvo da se dođe do višeg cilja; ona ne može postati sama sebi

svrha (Michels, 1990:314).

Sedmo, u jednoj se partiji nipošpto ne mogu poklapati interesi u njoj organizovanih

članova sa interesima plaćenog dela koji zastupa partijski organizam. “Nepromenljiv je socijalni

45

zakon da se u svakom organu cjeline nastalome podjelom rada, čim se učvrstio, rađa vlastiti

interes, zainteresiranost sobom i za sebe” (Michels, 1990:314).

Osmo, vođstvo je nužna pojava svakog oblika društvenog života, a zakon o istorijskoj

nužnosti tendencije ka oligarhiji se temelji na nizhu iskustvenih činjenica” (Michels, 1990:317).

Deveto, organizacija je majka vladavine izabranih nad biračima, opunomoćenika nad

opunomoćiteljima, delegiranih nad onima koji ih delegiraju. “Formiranje oligarhija u krilu

raznovrsnih oblika demokracije organska je tendencija, dakle tendencija kojoj nužno pdliježe

svaka organizacija, pa i socijalistička, čak liberalistička (Michels, 1990:318).

Deseto, istorijska nužnost oligarhijskih procesa nikako ne oslobađa demokrate od potrebe

njenog suzbijanja. “Zadatak pojedinca morat će, dakle, biti poput zadatka kopača blaga, kojemu

njegov otac na samrti naznači blago: ono se, doduše, ne može naći, ali radom koji sin obavi

tražeći ga, njiva postaje plodnija. Potraga za demokracijom neće doneti neke druge plodove”

(Michels, 1990:323).

Razočarenje u slabosti radničkog sindikalnog pokreta, na jednoj, kao i slabosti

parlamentarne demokratije u Nemačkoj, na drugoj strani, nateraće Mihelsa da se povuče iz

aktivnog političkog angažmana i da se okrene akademskoj teoriji. Pošto su mu vrata na

nemačkim univerzitetima bila zatvorena, dobija mesto na univerzitetu u Torinu, i to na preporuku

Vebera u čijem je časopisu sarađivao u mladosti, uprkos svojim marksističkim preokupacijama.

Druga faza u misaonom i teorijskom razvoju Roberta Mihelsa nastupa nakon njegovog

dolaska u Torino i početka akademske univerzitetske karijere. Zaključci do kojih je došao

ispitujući oligarhijske tendencije u demokratskim partijama leve orijentacije, približavaju ga

Moski i Paretu i njihovim elitističkim teorijama. Mada je već i ranije prihvatio neke od stavova

elitističke teorije, ovde pod direktnim uticajem Gaetana Moske, kao i uz uvažavanje teorije elita i

njihove cirkulacije koju je formulisao Vilfredo Preto, Mihels u potpunosti prihvata elitistički

pristup ne samo u razumevanju partija, nego i u razumevanju države i političkog života društva.

Mihelsov prelazak sa marksizma na teoriju elita ubrzan je, s jedne strane prihvatanjem

Veberovog postulata o društvenoj neutralnosti nauke, a s druge, pristajanjem uz italijanski

nacionalizam, koji će ga direktno odvesti na pozicije fašizma. I kao što konstatuje Dejvid Bičem

(David Beetham) “Mihels nije došao do toga da podržava i legitimiše Musolinijev režim kao

politički agitator, već kao sociolog i posredstvom kategorija svoje političke sociologije”

(Beethem, 1977:64).

46

Zanimljivo je i donekle zagonetno da Mihels jedva spominje Mojzea Ostrogorskog čija

se knjiga “Demokratija i organizacija poliičkih partija” (“La democratie at l’organisation des

parties politiques”) pojavila 1903, dakle osam godina pre Mihelsove studije.

Za razliku od Mihelsa, Ostrogorski je analizirao partijski sistem Engleske i Amerike i

konstatovao je da je, uprkos izvesnim demokratskim reformama (kao što je formiranje lokalnih

ogranaka, kokusa) uprava partijskih poslova ostala u rukama nekolicine (Ostrogorski, 1921:37).

Njegova ocean “da je diskusija u parlamentu samo formalnost, sve se unapred odlučuje u

partijskom odboru” (Ostrogorski, 1921:42) ne samo da se poklapa sa Mihelsovim nalazima, nego

važi i za današnje stanje stvari.

Ostrogorski takođe ukazuje na pogubnu devizu koja postaje ideja vodilja svim partijama:

“Do đavola zemlja, naše je da dobijemo na izborima” (Ostrogorski, 1921:50).

I u odnosu na značaj partijskih vođa nalazi Mihelsa i Ostrogorskog se poptpuno

poklapaju. Ostrogorski konstatuje da organizacije političkih partija enormno uvećavaju moć

partijskih vođa. “Poverljiva partijska blagajna, kojom vođe raspolažu, jeste drugo sredstvo, koje

im omogućava da na povodniku vode mnogog poslanika, kome je partijska kasa platila izborne

troškove ili koji prima mesečnu pomoć na ime izdržavanja” (Ostrogorski, 1921:57).

Ostrogorski, kao i Mihels, dolazi do istog zaključka: “Jedva se razlikujući jedna od druge

po svojim principima i svojim metodama, partije se pre svega bore za vlast” (Ostrogorski,

1921:63).

Kao i u vreme Ostrogorskog i Mihelsa, tako je i danas. Vrlo je aktuelno i u naše vreme to

što Ostrogorski veli: “Poslušnost i gotovo praznoverno poštovanje najvišeg šefa jeste vazduh koji

svaka partija diše i njega se pridržava. Zadatak gomile partijskih poslanika sastoji se jedino u

tome da podržavaju šefa i njegove pomoćnike” (Ostrogorski, 1921:59). Parafrazirajući

Ostrogorskog možemo reći da za poslanika i člana partije hrabrost da ima svoje mišljenje postaje

slabost, a potčinjenost mišljenju partijske većine, redovno stanje duha.

Kao i pre jednog veka, tako i u naše vreme, važi dijagnoza koju je dao Ostrogorski, da

“najobdarenijim i najinteligentnijim pripada počast da budu partijski gladijatori; ostali su prosta

mašina za glasanje” (Ostrogorski, 1921:59). Fenomen “partijskih gladijatora” je u naše vreme

postao još značajnija karakteristika partija i političkog polja, s obzirom na povećanu ulogu

medija, a posebno elektronskih kao što je televizija, u formiranju javnoga mnjenja.

47

Otkriće i uspon masa

Dolazak i otkriće masa

Najčešće se smatra da su moderne revolucije, a pre svih Francuska revolucija, označile

prvi izlazak širokih masa na političku pozornicu. Međutim, do punog teorijskog otkrića značaja

masa, kao i do njihove prave pobune i uspona doći će tek krajem devetnaestog i tokom

dvadesetog veka. Politička sociologija, a posebno psihologija masa, „otkrila je energiju gomila u

isto vreme kada je fizika otkrila energiju atoma“ (Moskovisi, 1997,II:341). Kao što je atomska

fizika označila ulazak u mikrosvet, tako je psihologija gomila najavila ulazak u masovno

društvo. Dvadeseti vek se sa puno prava može okaraktersisati kao planetarno doba gomila.

Paradoks dvadesetog veka je, međutim, u tome da je započeo i završio buđenjem i

usponom masa, ali da je najvećim delom protekao u znaku velikih lidera i njihove premoći.

Političkom scenom dvadesetog veka dominirale su harizmatske vođe poput Lenjina, Staljina,

Musolinija, Hitlera, Gandija, Mao, Tita. Mogu se zvati lider, duče, firer, veliki vođa, kaudiljo –

ali razlike u nazivima ne znače mnogo, kao što kaže Serž Moskovisi u svojoj izvanrednoj knjizi

«Doba gomile».

Hoće li se «Pobuna masa», kao što je naslovio svoju knjigu španski autor Ortega i Gaset,

tako uočljiva na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, završiti njihovim trijumfom, ili će mase

postati zatočenici svojih vođa? Živimo li u vreme «Uspona masa», kako je nazvao svoju knjigu

naš sociolog politike Trivo Inđić, ili uspona vođa?

Mi živimo u dobu masovnog društva i čoveka-mase. Ta tvrdnja nam danas može zvučati

banalno, ali u vreme kada su Le Bon, Tard, Frojd i drugi osnivači psihologije masa ukazivali na

sveprisutnost i značaj masa, to su bili provokativni stavovi i ocene koje su izazivale velike

kontrovorze. Od tada do danas je prošao čitav jedan burni vek koji je potvrdio ono što je tada

rečeno: objašnjenje fenomena masa i njihovog ponašanja predstavlja jedan od važnih ključeva za

razumevanje savremene politike i moderne kulture. Zato su u pravu svi oni koji izričito tvrde da

je „psihologija masa prvo i pre svega politička nauka i uvek je to bila“ (Moskovisi, 1997,I) Tu

povezanost psihologije masa sa političkom naukom najbolje potvrđuje klasična politička

sociologija, unutar koje odnos elita i masa, odnosno masa i vođa, predstavlja jedno izuzetno

važno polje istraživanja.

48

Privlačna snaga teorija masa, kao uostalom i teorija elita, potiče iz njihove zasnovanosti

na zdravom razumu. A i u jednom i u drugom pristupu ističe se značaj psihološkog faktora u

političkom životu društva.

Bez obzira kakva im je politička pozicija, svi psiholozi masa insistiraju na primatu

psihičkog elementa u kolektivnom životu. Sa tog stanovišta oni kritikuju sve teorije koje, od

Marksa do Dirkema, ostavljaju po strani afektivne i nesvesne psihičke sile. Zato je psihologija

masa nauka o jednoj novoj politici koja odbacuje politiku zasnovanu na razumu i interesima.

Sociologija masa kao predvorje teorije društvenih pokreta

Savremena politička sociologija, a u okviru nje posebno teorija društvenih pokreta, na

jednoj, kao i psihologija masa, na drugoj strani, na dosta precizan način nam pokazuju da je

uspon masa u dvadesetom veku išao ruku pod ruku sa usponom lidera. Mase i njihove vođe, kao

što ćemo videti, to su dve strane jednog istog fenomena, lice i naličje jedinstvenog društvenog

tkanja. Samo što kod te vrste socijalne tkanine nije uvek lako odrediti šta je lice a šta naličje.

Ono što povezuje ta dva različita a spojena lika nije samo metafora o licu boga Janusa, koje je

bilo pola veselo a pola tužno, već društvena i politička moć, ili bar privid i iluzija te moći.

Sociologija i psihologija masa nam otkrivaju da između lidera i mase postoji jedinstvo kao

između čoveka i njegove senke (Moskovisi,1997,I:15).

Baviti se problematikom mase znači ući u predvorje sociologije društvenih pokreta.

Gomila, masa, rulja, velika skupina ljudi, masovni zbor, miting, masovna panika, pobuna, široki

protest, - sve su to termini koji prethode pojmu društvenog pokreta. Socijalnom terenu na koji će

biti postavljeni društveni pokreti može se prići sa različitih strana, ali dva ugla razmatranja čine

se ključnim i nezaobilaznim. Jedan od njih je psihologija masa, a drugi sociologija masa. To su

dva različita, ali tesno povezana, pa i isprepletena teorijska ugla, koji se stapaju u

komplementarnu, rekao bih, nužno jedinstvenu teorijsku analizu.

Možemo dakle zaključiti, da su sociologija i psihologija masa pripremile teorijski teren

za sociologiju društvenih pokreta, koja je obeležila razvoj političke sociologije u drugoj polovini

dvadesetog veka. Dakle, prva polovina dvadesetog veka u području političke sociologije protiče u

znaku sociologije i psihologije masa, a druga u znaku teorije društvenih pokreta.

49

Prelazak iz tradicionalnog u masovno društvo

Politička sociologija masa rođena je onda kada su pioniri ove discipline postavili pitanja

koja su već ležala u vazduhu: Kako lideri sporovode takvu moć nad gomilama? Da li je masa

napravljena od drugačijeg materijala mego čovek kao individua? Da li su lideri napravljeni od

nekog posebnog i retkog materijala? Da li mase žele lidere, ili su liderima potrebne mase? Zašto

je naše vreme doba gomile? (Moskovisi,1997:17)

Gomile, u značenju neorganizovane rulje, postojale su oduvek.Tako su na ulicama i

trgovima antičkog Rima ponekad uz pomoć rulje odlučivalo o tome ko će u kriznim vremenima

preuzeti vlast. Ali mase, u značenju koje im pridaje psihologija ili socilogija masa, predstavljaju

fenomene modernoga doba. Tako shvaćene one su se javile na prelasku iz tradicionalnog u

moderno društvo.

Koji su društveni uslovi pogodovali izlasku masa na širu društvenu scenu?

Najpre, tu je pad starog predkapitalističkog poretka, koji je popustio pred naletima

kapitalskog preduzetništva i buržoaskih revolucija. Same buržoaske revolucije su izvedene ne

samo uz učešće takozvanog trećeg staleža, nego uz podršku i aktivno učestvovanje najširih masa,

pre svega u gradovima.

Zatim, razvoj robno-novčanih odnosa izbacio je na tržište ogroman broj anonimnih

pojedinaca, koji su, da bi preživeli, jedino mogli da ponude i prodaju svoju najamnu radnu snagu.

Treće, brz razvoj industrije, a posebno nakon uvođenja parne mašine, omogućio je

angažovanje širokih masa muškaraca, žena, pa i dece, u fabričkom tipu organizacije rada.

Četvrto, novi tip proizvodnje zahtevao je viši nivo urbane koncentracije, pa naglo dolazi

do razvoja gradova u koje hrle mase stanovništva u potrazi za poslom. Grad postaje glavno

poprište sukoba novostečenih bogataša i pauperizovanih masa.

Peto, širenje štampe kao vesnika budućeg razvoja i drugih medija, predstavlja oblik

“komunikacijskih fabrika” (Moskovisi), koje uniformišu mišljenje i ukalupljuju duhove.

Prelazak sa tradicionalnog na moderan način života možda najbolje odslikava i opisuje

čuvena teorijska metafora nemačkog sociologa Ferdinanda Tenisa o prelasku iz zajednice

(Gemeinschaft) u društvo (Geselschaft).

Mada može da zvuči opštepoznato , činjenica je da mi živimo u doba masovnog društva i

čoveka-mase. Vreme masa je vreme sveopšte standardizacije ponašanja ljudi. To je vreme kada

procesi imitacije postaju široko rasprostranjeni i skoro sveobuhvatni. Čovek-masa je kentaur

50

modernoda doba. On nije samo pola čovek pola automobil, već je privezak televizoru, zavisnik

od koka kole i interneta, primalac reklama bez premca, potrošać bez granica. Uz to on je često

deo reke navijača koja bar jednom nedeljno puni sporstske stadione, deo duge kolone koja

svakog dana žuri na posao ili se vraća sa njega, onaj koji puni železnice, autobuse i podzemne

vozove, čeka na prepunim aerodromima, tiska se za jevtinim proizvodima na buvljim pijacama.

Ponekad ga vidimo na velikim političkim mitinzima, masovnim manifestacijama podrške ili još

brojnijim protestnim demonstracijama. Čovek-masa je, kao učesnik ili posmatrač, deo

grandioznih vojnih parada i proslava državnih i drugih praznika. Nalazimo ga, naravno, i na

masovnim muzičkim koncertima ili veselim karnevalima.

Knjiga Viljema Kornhauzera (William Kornhauser) „Politika masovnog društva“ („The

Politics od Mass Society“) predstavlja za savremenu političku sociologiju jedan od najznačajnijih

priloga na temu masovnog društva.

Uloga masa u istoriji

Koncept masovnog društva ne daje odgovor na pitanje kakva je uloga masa u ključnim

društvenim promenama. Naprotiv, u ideji masovnog društva kao da je sadržan apologetski pristup

koji pokazuje da su mase zabavljene potrošnjom, zabavom, medijima, a da su neizainteresovane

za ozbiljne društvene promene.

Ključno pitanje modernog društva je da li demokratija, kao sistem koji počiva na

odlukama većine, obezbeđuje vladavinu masa, ili je to vladavina u ime masa i uz oslonac na njih.

Ima mnogo onih koji smatraju da su mase danas vladari koji ne vladaju.

Mnogi istoričari, po mišljenju Moskovisija, žive u zabludi da su mase kroz povest

efemerna pojava, koja ne ostavlja dublje tragove na toku istorije.

Misteriju masa i njihove uloge prvi su započeli ozbiljnije da razotkrivaju i proučavaju

osnivači psihologije i sociologije masa Gistav le Bond, Gabrijel Tard i Zigmund Frojd .

Opravdano se može pretpostaviti da uloga masa dobija na značaju u vreme velikih kriza .

Kada se ljudi na fundamentalno različit način spore o modelima društva, kada dođe do raskola u

sistemu vrednosti pa ni jedna ideologija, kao ni velika religija ne nudi validne razloge i

objašnjenja za većinu činjenica ljudske egzistencije – tada je zrelo vreme za masovne nemire i

pobune. To su uslovi kada pitanje zbog čega vredi živeti prestaje da bude samo opštefilozofsko ili

51

individualno psihološko, već postaje kolektivno i prevashodno političko pitanje. Frojd je govorio

o «psihološkoj nesretnosti masa» koja je u moderno vreme poprimila svetske razmere.

Elias Kaneti (Elias Canetti) u izvanrednoj knjizi «Mase i moć», kaže kako je izbijanje

masa iz zadatih društvenih okvira, ili kako on naziva taj proces, prelazak iz zatvorenih u otvorene

mase, već u vreme Francuske revolucije dobilo oblik koji se može smatrati modernim (Canetti,

1984:16)..

Od tada do danas došlo je do strahovitog ubrzavanja istorije, koje je, uz druge posledice,

imalo i transformaciju masa od nevidljivih i nečujnih u bučne, protestne, pa time i vrlo vidljive.

Zakon imitacije Gabrijela Tarda

Od tri najznačajnija sociologa koje je Francuska dala posle oca sociologije Ogista Konta,

a koji su svoje teorije stvarali krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, dva su vrlo

značajna za političku sociologiju masa. To su Gabrijel Tard i Gistav Le Bon. Treći, Emil Dirkem,

je veliko ime opšte sociologije, sa ogromnim uticajem na dalji razvoj francuske i svetske

sociologije, ali nema direktnog doprinosa u sociologiji masa. Ono što je, međutim, zajedničko

svoj trojici, to je snažan uticaj psihološkog pristupa u njihovom sociologiziranju. U oceni ova tri

francuska sociologa obično se smatra da je Tard najmanje originalan, da je Le Bon najsvestraniji,

a da je Dirkem teorijski najutemeljeniji i najuticajniji (za sobom je ostavio i teorijsku školu svojih

sledbenika).

Gabrijel Tard (Gabriel de Tarde, 1843-1904) je najveći deo života proveo kao provinciski

sudija, a kasnije kao direktor kriminalističke statistike u ministarstvu pravde. Izvesno kraće

vreme, baš na razmeđu dva veka, bio je i profesor na čuvenom francuskom fakultetu Kolež de

Frans (Colegge de France).

Ključna ideja Tardove sociološke teorije jeste ideja imitacije. Za njega je proces imitacije

osnovna socilizirajuća snaga. Imitacija ili podražavanje je osnova društvenog života. Odnos

između dva čoveka, pisao je on, jedini je i osnovni elemenat društvenog života; a sadržina tog

odnosa je uvek i pre svega u tome što se jedan čovek ugleda na drugoga. Pojedinac, kaže Tard,

najpre podražava samog sebe (svoje navike, sećanja, svoju prošlost). No, tek podražavanjem

drugih ljudi on prelazi u polje društvenosti.

Tardov pristup sociologiji bio je predominantno individualno-psihološki. Smatrao je da

se društveni proces u osnovi sastoji u intermentalnoj aktivnosti jedne grupe udruženih

52

pojedinaca. Dinamika tog procesa razvija se, po njemu, kroz tri osnovna vida: imiticaja; opozicija

(konflikt); i adaptacija (prilagođavanje).

Ako hoćemo da razumemo smisao ove njegove trijade, potrebno je da uočimo da je Tard,

ma koliko naglašavao značaj imitacije, smatrao da je invencija izvor svakog progresa. Za njega je

invencija svaka nova forma mišljenja i delanja, koja ima praktične izglede da dođe do izražaja u

društvenom životu. Do invencija dolaze visoko sposobni i originalni pojedinci. U toj tačci

uočavamo sličnost sa elitističkim teorijama. Drugi izvor invencija je, kako uočava istoričar

sociologije Barnes, „sukobljena imitacija postojećih invencija, iz čijeg procesa može izrasti jedna

nova invencija i pokrenuti novi talas imitacije, kao što kamen bačen u vodu stvara koncentrične

krugove“ (Barnes, 1982:526).

Zanimljivo je da neki interpreti smatraju da je u Tardovom sociološkom sistemu ideja

imitacije samo društveni oblik jednog mnogo opštijeg procesa koji karakteriše celokupnu

stvarnost. Taj opšti proces je, po Tardu, zakonitost ponavljanja (repeticije).

Imitacija ili podražavanje, kaže Tard, jedna je vrsta automatskog procesa u kome se

individua nalazi u „somnabulnom“ stanju sličnom hipnozi. Tek je inovacija ta koja omogućava

da se pronalazač (inovateur) kao pojedinac izdvoji iz tog stanja i da dela originalno i stvaralački.

Što se opozicije ili konflikta tiče, Tard je umesto ranijih tema koje su dominirale

političkom filozofijom i teorijskim razmišljanjima o društvu, kao što su mitološke borbe između

sila dobra i zla, ili kasnije, konflikata rasa i nacija, fokus usmerio ka pojedincu, individui. Tard

kaže da stvarni fundamentalni socijalni konflikt (opoziciju) treba tražiti u nedrima samog

društvenog pojedinca, kad god on okleva da usvoji ili odbaci jednu novu predloženu shemu, bilo

u vidu frazeologije, rituala, koncepcije, umetničkog kanona ili ponašanja. U tom smislu on smatra

da postoje tri glavna tipa socijalne opozicije odnosno konflikta: rat, konkurencija i rasprava

(navedeni redosled se poklapa sa njihovim istorijskim javljanjem i predominacijom).

Kad je reč o trećem ključnom procesu, adaptaciji, i tu je Tard kao sociolog dosledan

svojoj individualno-psihološkoj orijentaciji. On, naime, smatra da se fundamentalna socijalna

adaptacija mora tražiti u mozgu i individualnoj svesti inventora. I zaključuje: harmonija između

ideja u svesti svakog pojedinca u društvu bitna je za harmoniju svesti različitih članova društva.

Rekonstrukcija Tardovog sistema pokazuje da na društvene procese nije gledao tako

jednostavno, kako bi se to moglo zaključiti na prvi pogled. Na invenciju je gledao kao na početak

transformacije postojećih ubeđenja i želja pojedinaca. Procesi opozicije značili su, zatim,

53

sudaranje tih novih pogleda sa postojećim, zasnovanim na sveobuhvatnom procesu imitacije.

Ukoliko invencije nadvladaju dolazilo bi do procesa adaptacije pojedinaca i društva na novu

situaciju, koja se širi i stabilizuje opet procesom imitacije. Imitacija ovde ne znači ništa drugo

nego podražavanje i prihvatanje toga što je novo i što sada postaje manje ili više opšteprihvaćeno

ubeđenje ili delanje. Tako se, po Tardu, društveni život odvija kao neprestani proces

transformacije (što je blaža forma promena od evolucije u Spenserovom smislu), u kome je

imitacija jedna od ključnih karika koja mentalne i psihološke procese individua povezuje u

instrumentalnu aktivnost grupa i zajednice.

Za političku sociologiju, a posebno sociologiju masa, od značaja je Tarova knjiga

„Mnenje i gomila“, koja se pojavila 1901. godine, dakle četiri godine pre popularne Le Bonove

„Psihologije gomile“. U toj knjizi Tard pravi zanimljivu razliku između gomile i javnosti.

Pod gomilom on podrazumeva skup osoba koje ne samo što imaju jedinstvene emocije,

ubeđenja i akcije, već su okupljeni na jednom mestu, imaju osećanje fizičkog dodira i blizine. Po

njemu, ta blizina, koja je istovremeno i fizička i mentalna činjenica, na bitan način određuje

psihologiju ponašanja gomile.

Za razliku od tako shvaćenih gomila, koje su uvek postojale u istoriji, Tard ukazuje da je

javnost pojava novoga doba i javlja se kao rezultat uticaja pre svega štampe. Već tada je shvatio,

pre izuma radia, bioskopa i televizije, koliko je javnost značajna za demokratiju.

U celini gledano, Gabrijel Tard je ugradio u osnove političke sociologije doprinos koji po

nekim strogim merilima možda i nije od fundamentalnog značaja, ali je ipak važan i u nekim

dimenzijama čak i nezaobilazan.

Jedna od osnovnih slabosti njegove sociološke teorije je u prenaglašavanju individualno-

psihološke dimenzije, zbog koje nije mogao da shvati da je i invencija, a u još većoj meri

imitacija, u značajnom stepenu društveni čin, a ne samo psihološki akt pojedinca.

Izgleda da je Tard platio previsoku cenu tadašnjeg zaleta psihologije, koja će kasnije u

delima Frojda, Junga i Adlera dostići visoke domete i otvoriti nova područja istraživanja. No, sve

to ne opravdava jednostranosti njegovog teorijskog i metodološkog pristupa, koje ponekad

protivureče i njegovim sopstvenim stavovima i nalazima. Tako je, recimo, naglašavao

individualizam, na jednoj strani, a ukazivao na društvenu uslovljenost političkog delovanja, na

drugoj strani. Za razliku od Tarda psihologa Tard sociolog morao je da shvati da je društvo uvek

54

nešto više od prostog zbira individua koje ga čine, i da samo pod tom pretpostavkom sociologija

ima opravdanje kao posebna nauka.

No, na drugoj strani, teme kao što su: individualna i socijalna inventivnost, procesi

imitacije i socijalnog podražavanja, socijalni konflikti i procesi socijalne adaptacije – prisutne su

na sličan, ako ne uvek i na isti način, u savremenoj političkoj sociologiji, a posebno u teoriji

društvenih pokreta i društvenih promena.

Ako Tardovo delo posmatramo sa današnjeg stanovišta, a posebno sa stanovišta savrmene

teorije društvenih pokreta, uočićemo da su čak i neke njegove slabosti (prenaglašeni

individualizam, na primer), danas postale jača strana, ili bar zaslužuju drugačiji pristup i ocenu.

Teorija i praksa modernih društvenih pokreta pokušavaju da premoste protivurečnosti

individualne i kolektivne akcije. Unutar kolektivne akcije novih ili alternativnih društvenih

pokmreta mnogo se insistira na očuvanju individualnosti svakog pripadnika i na raznovrsnosti

svojstava različitih ličnosti koje ulaze u pokret, ali i nastoje da sačuvaju svoj lični stav i izraz. U

tom smislu je Tardova misao i danas na izvestan način privlačna i instruktivna.

Mada se može reći da je Tard prenaglašavao važnost procesa imitacije, smatrajući da je to

ključni društveni proces, mora da se prizna da je podražavanje jedan od važnih društvenih

procesa i vid svojevrsnog socijalnog učenja. Ono je karakteristično kako za populaciju u mlađem

dobu, tako i za sve oblike i tipove kolektivne akcije, u kakve spadaju i društveni pokreti.

U Tardove doprinose političkoj sociologiji, koji se i danas moraju uvažavati, svakako

treba ubrojati njegovo naglašavanje značaja racionalnog javnog mnenja za moderan demokratski

život. Mada je imao u vidu samo delovanje štampe, Tard je shvatio, a u izvesnoj meri i

anticipirao koliko važnu ulogu imaju masovni mediji u formiranju demokratskog javnog mnenja.

Uostalom, on je, da se podvuče još jednom, suštinski razlikovao javnost od gomile.

Psihologija gomile Gistava Le Bona

55

Jedan od autora koji se u razmatranju teorijskog nasleđa psihologije i sociologije masa

najčšće spominje je Gistav Le Bon.

Gistav Le Bon (Gustave Le Bon, 1841-1931) je po struci bio lekar, ali je napustio

medicinu i napisao čitav niz radova iz dvanaestak različitih oblasti, a najviše knjiga iz oblasti

socijalne psihologije. I pored toga što je stekao slavu svojom knjigom „Psihologija gomile“, u

sociološkim krugovima se, po malo neopravdano, smatra popularizatorom Tardovih ideja o

imitaciji i Dirkemovih teorijskih postavki o grupnoj psihologiji. Istina, Moskosi smatra da je

Gistav Le Bon glavna figura u zasnivanju psihologije i sociologije masa, a da ga je Gabrijel Tard

u tome manje ili više sledio. Rekao bih, međutim, da je Le Bon u pogledu tema koje je obrađivao,

most koji povezuje Tarda i Dirkema, s tim što je, svakako, bliži ovom drugom. U pogledu svojih

osnovnih teorijsko-metodoloških polazišta on se, za razliku od individualističko-psihološkog

Tardovog pristupa, jasno opredeljuje za Dirkemov kolektivno-psihološki pristup sociologiji.

Le Bona nazivaju Makijavelijem masovnog društva. U takvom određenju mogu se

prepoznati dva sloja značenja. Jedan, kojim mu se odaje priznanje, kao i znamenitom autoru

„Vladaoca“, što je bez ustezanja osvetlio tamniju stranu političkog života. Drugi sloj, međutim,

kao da ima negativno, pežorativno značenje, poput onog koje se uz Makijavelijevo ime vezuje za

sve što se u politici naziva makijavelizam, a pre svega, po zlu čuveno načelo da je u politici za

ostvarenje cilja dozvoljeno upotrebiti sva sredstva.

Slično se i za Le Bona vezuje sve što se negativno misli o ponašanju gomila u politici. I

jedan i drugi, međutim, nisu otkrivali Ameriku, poput Kolumba, već su opisivali do tada

zanemarene kontinente u politici i po tome više liče na Ameriga Vespučija, pa otuda se za

njihova imena vezuju i te oblasti istraživanja.

Mada je opštepriznato da je Le Bon jedan od osnivača psihologije gomila, ili kako će se

kasnije svakako preciznije nazvati psihologija masa (Moskovisi), u vezi sa njegovim mestom,

ulogom i značajem u društvenoj nauci postoji neka vrsta misterije. Tako, recimo, u poslednjih pet

ili šest decenija u teorijskim delima objavljenim u Francuskoj on se skoro i ne spominje.

Moskovisi nalazi četiri razloga za prećutkivanje i odbacivanje Le Bona24.

Prvi, što je većina Le Bonovih knjiga bila prosečnih kvaliteta, namenjenih da udovolje

čitaocu (povlađujući njegovoj mašti i saopštavajući mu ono što on želi da čuje), i pisanih u

prigodne svrhe.

24 Serge Moscovici, The Age of the Crowd, A Historical Treatise on Mass Psychology, Cambridge University Press, London, 1985, str. 67-69

56

Drugi razlog je složeniji. Le Bon je, s obzirom na svoje socijalno poreklo pripadao

liberalnoj tradiciji srednje klase, u čije ime se suprotstavljao revoluciji i socijalizmu. To se nije

lako prihvatalo u francuskom akademskom i intelektualnom miljeu, koji je uvek bio okrenut ka

levici, s obzirom da je vlast bila u rukama desnice ili centra.

Treće, većina političkih partija, a i mediji, prihvatili su njegove recepte u psihologiji

gomile i davali im veliki publicitet.

Četvrti razlog može da se nađe u njegovom političkom uticaju. Njegove ideje su prihvatili

i u praksi primenjivali desno orijentisani fašistički i nacistički pokreti u Italiji i Nmačkoj. Le Bon

je svakako u mnogim svojim stavovima bio konzervativan mislilac, ali to što je imao

ponižavajuću čast da su ga čitali Musolini i Hitler nije opravdanje za ignorisanje njegovog dela, a

još manje za stav da je i on bio fašist.

Ima, međutim, teoretičara koji smatraju da Le Bon verovatno spada u desetak

najuticajnijih mislilaca u društvenim naukama u dvadesetom veku. Jedan od onih koji tako

smatra je i Serž Moskovisi. Moskovisi ocenjuje da je među francuskim misliocima toga doba,

pored Sorela i možda Tokvila, samo Le Bon imao tako veliki uticaj na dalji razvoj društvene

nauke25. Jedan od razloga neopravdanog ignorisanja on nalazi u činjenici da je omalenog

uživaoca dobre hrane Le Bona previše bio glas da je došao iz medicine zarad uloge

popularizatora nauke. Le Bon je, međutim, time samo nastavljao dugu liniju naučnika – amatera i

poznatih pamfletista, kakvi su u Francuskoj bili Mirabo, Mesmer i Sen-Simon. No, rezultati

njegovih analiza, kao što će se videti, nisu bili ni malo amaterski. Uzgred, Le Bon je u tom poslu

bio dovoljno uspešan i popularan da je mogao da živi od svog pisanja.

Le Bon će ostati upamćen u političkoj sociologiji pre svega po svom delu „Psihologija

gomile“ („La Psyhologie de foules“, 1895 godine).

Neki autori (kao što su Jože Goričar i Rudi Supek) smatraju da je Le Bon prilikom

pisanja ovog dela bio pod izvesnim uticajem italijanske kolektivno-psihološke škole, koja se

bavila izučavanjem uzroka kriminaliteta.

Delo „Psihologija gomila“ je i danas vrlo zanimljivo štivo za političku sociologiju,

posebno u ovo vreme i na našim prostorima, kada su se maše uskomešale, i kada smo neposredno

mogli da se osvedočimo da su mnoga Le Bonova zapažanja i posle tako dugo vremena aktuelna.

Definicija gomile

25 Moscovici, isto, str. 49.

57

U knjizi za koju bi se danas reklo da je brzo postala bestseler (što potvrđuje i činjenica da

je prevedena i na srpski 1896., dakle samo godinu dana nakon pojavljivanja originala) Le Bon

upotrebljava tri izraza da bi označio pojavu koja izgleda približno isto: gomila, organizovana

gomila i psihološka gomila.

Pod „gomilom u običnom smislu“ on podrazumeva skup popjedinaca bez obzira na

njihovu narodnost, zvanje ili pol i bez obzira na slučaj koji ih je okupio.

Termine „organizovana gomila“ i „psihološka gomila“ Le Bon upotrebljava u

sinonimnom, istovetnom značenju. Za razliku od obične gomile, s psihološkog stanovišta izraz

gomila u navedena dva slučaja dobija sasvim drugo značenje. U izvesnim konkretnim prilikama, i

samo u tim prilikama, nagomilavanje ljudi ima nove karakteristike, koje se u mnogome razlikuju

od onih što ih imaju pojedinci koji čine taj skup. Svesne osobenosti nestaje, osećaji i ideje svih

pojedinaca upravljeni su u istom smeru. Nastaje skupina duša, bez sumnje prolazna, no koja ima

savim odrerđene karakteristike. Skup tada postaje ono što Le Bon naziva organizovanom

gomilom. Organizovana gomila sačinjava jedno biće i podvrgnuta je zakonu duševnog jedinstva

gomile.

Nešto kasnije u tekstu Le Bon će, očigledno kao sinonim za termin organizovana gomila,

upotrebiti naziv psihološka gomila. „Činjenica koja najviše udara u oči kod psihološke gomile je

ova: makar kakvi bili pojedinci koji je čine, makar kako bili srodni ilio nesrodni u načinu nživota,

zanimanju, značaju ili inteligenciji, oni već samom činjenicom koja ih je preobrazila u gomilu,

dobivaju neku zajedničku dušu kojom osećaju, misle i rade na način sasvim različit od onoga

kojim bi mislio, osećao i radio svaki od njih zasebno“26.

Drugim rečima, za prerastanje obične gomile u organizovanu ili psihološku gomilu

potrebna su zajednička osećanja i motivacije, ili kako Le Bon kaže „zajednička duša“. Ako je taj

uslov ispunjen može i manja skupina ljudi sačinjavati psihološku ili organizovanu gomilu. Kao

što, s druge strane, bez zajedničkih emocija, motiva i delovanja i mnogobrojne skupine od stotina

i hiljada ljudi, ostaju samo gomile u običnom smislu te reči, koje je slučaj okupio.

Ovim svojim određenjem Le Bon se približava onoj socijalnoj zoni koja prethodi

društvenim pokretima. Za razliku od običnih gomila koje su lako disperzivne, prolazne, efemerne

i po pravilu bez ikakvog otiska na tkivu i duši socijalnog života,organizovane ili psihološke

26 Gustave Le Bon, Psihologija gomile, Globus, Zagreb, 1989, str. 38.

58

gomile su predvorje društvenih pokreta. Iz njih se mogu, ali i ne moraju artikulisati i oformiti

društveni pokreti, kao nešto stabilnije i dugotrajnije društvene tvorevine.

Osobine gomila

Iz čitave Le Bonove analize mogu se izvući sledeće osobine koje karakterišu organizovane ili

psihološke gomile:

1) One su krajnje duhovno inferiorne; njihov inferiorni mentalitet je po Le Bonu nesporan

čak i kada imaju elitni sastav.

2) Psihološke gomile su po pravilu nesvesne, no, upozorava Le Bon, i ta nesvesnost može

biti jedna od tajni njihove snage.

3) One dominiraju nad individuama koje ih čine, pa je gubitak individualnih sposobnosti

jedna od osnovnih značajki organizovane ili psiholoke gomile. Heterogenosti individua se

u toj meri utapaju u homogenost gomile, da ove deluju na način koji nikako nije prost zbir

osoba od kojih se gomila sastoji.

4) Ovako shvaćene gomile su neinteligentne, u smislu da nikad nisu kadre da izvrše dela

koje zahtevaju veći stupanj razboritosti, inteligencije i mudrosti. „U gomilama se

nagomilava ograničenost, a ne duh“27.

5) Mada nisu sposobne da mudruju, kako kaže Le Bon, gomile su vrlo spremne i sposobne

za akciju. U tom smislu one su često nestrpljive i ne planiraju delanje na duge staze. Kod

njih ništa ne može biti unapred promišljeno, pa je otuda teško predviđati njihovo

ponašanje.

6) Kao posledica nepodobnosti za razmišljanje i deficita kritičnog duha, a pogotovu

mogućnosti racionalnog prosuđivanja, gomile se karakterišu visokim stupnjem

impulsivnosti, razdražljivosti i pokretljivosti. Gomila je, kaže Le Bon, rob impulsa koje

prima.

7) Psihološke ili organizovane gomile su preterano podložne sugestivnosti i impulsima koji,

načešće dolaze spolja (od lidera i onih koji manipulišu gomilama). Nalozi koje gomila

dobija i zdušno prima za nju su tako zapovedni da im se ona ne može odupreti, čak ni

onda kada protivureče nekim ličnim interesima pripadnika gomile, uključujući i interes za

samoodržanje.

27 Le Bon, isto, str. 40.

59

8) Uz sugestibilnost ruku pod ruku ide i sledeća osobina gomila: njihova preteran

lakovernost. Spremne su da lako poveruju u sve, čak i u najneverovatnije stvari. Otuda se

ddešava da gomila od istog govornika prihvata i stavove koji jedni drugima protivureče,

samo pod uslovom da su iskazani na način koji gomili godi, ili koji je spremna da

prihvati. Onaj ko zna i ume lako može da ih zavede.

9) Gomila je medij kroz koji se osećaji, ideje i spremnost za zajedničku akciju šire poput

zaraze. Njome se emocije i ideje prenose poput elektriciteta kroz najbolji provodnik. Ovu

sklonost ka zarazama treba pripojiti izvesnim hipnotičkim svojstvima i učincima koje

gomila ima na individue koje ih čine.

10) Psihološke ili organizovane gomile karakteriše i preteranost u reakcijama. Takve gomile

reaguju u ekstremima. Njihovi osećaji su žestoki, a delanje bez mere. Ova preteranost

važi samo za emocije (a kao što smo rekli, niipošto i za inteligenciju), u kojima se gomile

mogu uzdignuti vrlo visoko, ili pak pasti vrlo nisko.

11) Ta preteranost često dovodi do toga da gomile deluju brutalno, nasilnički i destruktivno.

Energija gomile može da se izlije kao nabujala reka i da ruši sve pred sobom. Ali, kao što

mogu biti zločinačke, gomile su podobe i za heroizam, odanost i vrlo velike vrline. „Ako

je gomila podobna da ubija, pali i čini svakovrsne zločine, ona je jednako podobna i za

vrlo visoka djela odanosti, požrtvovanosti, i to još za mnogo viša nego što bi bio podoban

izolirani pojedinac“28.

12) Psihološke ili organizovane gomile su neodgovorne. Utapanjem u gomilu pojedinac gubi

osećaj odgovornosti. Što je gomila brojnija, to je veća izvesnost da ni gomila ni njeni

pripadnici ne mogu biti kažnjeni.

13) Netolerantnost je sledeća osobina gomila. Psihološka ili organizovana gomila ne trpi da

se s njom raspravlja ili da joj se protivureči.

14) Povezana sa ovim je i sledeća njihova karakteristika: gomile su vrlo autoritarne.

Mišljenja, ideje ili verovanja koja im se nude prihvataju ili odbacuju u celini. Za njih

postoje samo apsolutne istine ili jednako apsolutne laži i zablude. Njihova autoritarnost ne

trpi kompromise. Gomile ne biraju srednji put.

28 Le Bon, isto, str. 62.

60

15) Psihološke gomile su takođe, po svojoj prirodi, konzervativne. „Gomilama previše vlada

nesvjesnost i one su previše potčinjene uticaju stoljetnih nasljedstava, a da ne bi bile do

krajnosti konzervativne“(12).

16) Organizovane ili psihološke gomile su moćne i opasne, ili bar imaju taj osećaj. Bez

obzira na njihovu inferiornost u njihovu se organizaciju ne sme dirati. U svakom slučaju,

pojedinac u gomili oseća se mnogo moćnije nego koa odvojena individua. Gomile mogu,

ili kao da mogu, nemoguće. Za njih uostalom nemoguće i ne postoji. Ponekad, „nam se

čini da njima upravljaju one tajanstvene sile koje su stari nazivali usudom, prirodom,

providnošću, a koje mi nazivamo glasom mrtvih i kojima ne možemo oporeći moći, iako

ne poznamo njihovu bit“29.

17) Gomile traže vođe, kao i što vođe ne mogu bez gomila. Le Bon kaže da su svi gospodari

sveta, svi osnivači religija i svi veliki državnici dobro poznavali dušu gomila. Upravo zato

što su dobro znali dušu gomila, mogli su da ih ukrote i da postanu njihovi gospodari.

Govornici i vođe koji hoće da zavedu gomilu i da je stave pod svoju kontrolu moraju

uptrebljavati žestoke tvrdnje i jednostavne i prijemčive poruke. „Pretjerivati, tvrditi,

ponavljati i nikad ne pokušavati išta predočiti umnim razlaganjem, najpoznatiji je način

argumenitranja pučkih govornika“30.

18) Tip heroja koji je drag gomilama ima uvek strukturu Cezara, kaže Le Bon. Gomile imaju

strahopoštovanje prema sili, dok dobrota i plemenitost na njih ne deluju; to je za njih pre

znak slabosti.

19) No, gomile su hirovite i osvetoljubive. Njima je teško vladati, a još teže je biti pod

njihovom vlašću. Mada je njihova simpatija, kao što je rečeno, na strani tirana koji ih

vode i tlače, one rado gaze nogama oborenog despota (Le Bon to tumači činjenicom da je

ovaj izgubio svoju moć).

20) Postojana volja nije osobina gomila, već pre bi moglo da se kaže da ih karakteriše

oscilacija iz jedne krajnosti u drugu. Ako je snaga autoriteta koji ih vode promenljiva,

onda će gomile naizmenično prelaziti iz anarhije u ropstvo i iz ropstva u anarhiju.

29 Le Bon, isto, str. 20-2130 Le Bon, isto, str. 57.

61

Kako gomila misli

Kao što se iz nabrojanih osobina gomila dalo videti, njima mišljenje i inteligencija

nisu jača strana. Gomila, po Le Bonu, misli u slikama. Ona prima ideje i poruke koje su

iskazane na jasan, popularan i jednostavan način. U Komunikaciji sa gomilama važi, između

ostalih, princip „najslabije karike“: informacija ili ideja treba da bude dostupna i pristupačna i

za najniže (najmanje obrazovane ili prosvećene) slojeve.

Ako uopšte misli, gomila to radi u apsolutnim kategorijama, iz jedne krajnosti u

drugu. Njena razmišljanja se ne zasnivaju na argumentima, već ponajčešće na asocijacijama.

Sud što ga gomile prihvataju, kaže Le Bon, uvek je nametnut, a nikad obrazložen sud.

Gomila može istovremeno prihvatiti i oprečne ideje, a da joj to uopšte ne zasmeta.

Potpuna odsutnost kritičkog duha i zaslepljenost zavodljivim govorom vođe, ne dopušta

gomili da uoči protivurečnosti u stavovima koje je spremna da prihvati. Otuda u komunikaciji

sa gomilom, važnija od logičkih argumenata je ubedljivost govornika.

Ideje gomila Le Bon razvrstava u usputne ili prolazne i osnovne ili trajnije (kakve

pružaju nekadašnja religiozna verovanja ili današnje demokratske i socijalne ideje).

I kao što su slabe u razmišljanju i mudrovanju, tako su gomile moćne u maštanju i

obožavanju ideja koje su prihvatile. I kao što su netolerancija i fanatizam bezuslovni pratioci

religioznih verovanja, tako su isključivost i odlučnost karakteristike mišljenja gomile.

„Najapsolutnija vlst najdespotskijeg monarha ne eže dalje nego da malo pospješi ili uspori

trenutak. Nisu kraljevi izazvali Bartolomejsku noć, niti vjerske ratove, kao što ni Robesperre,

Danton ili Saint-Just nisu izazvali teror. Iza takvih događaja uvek se krije duša gomila a nikad

moć kraljeva“ (Le Bon).

Gomile su najverniji čuvari tradicionalnih ideja.

Na njihoa mišljenja i verovanja utiču, po Le Bonu, dve vrste faktora:

a) udaljeni- koa što su pleme, tradicija, vreme, uredbe, vaspitanje;

b) i neposredni- koa što su reči, slike, iluzije, osećaji, političke formule, a u

najmanjoj meri, iskustvo i razum.

62

Utapanje ličnosti u gomilu

Neke od navedenih osobina gomila ukazuju na inferioran odnos pojedinca čiji se

individualitet utapa u masu.

-Gomila dominira nad individuama koje je sačinjavaju;

-Individue u gomili su u stanju socijalne hipnoze;

-Pojedinac ne može da se odupre stavu gomile;

-Gomila povećava osećaj moći svojim pripadnicima;

-Međutim, ona umanjuje ili uništava ličnu odgovornost

Šta se još može dodati ovim karakteristikama koje ukazuju da se u gomilama gubi

individua?

Pojedinac kao pripadnik gomile doživllava takvu transformaciju da postaje druga ličnost.

On više nije ono što je bio, već liči na automat ili točkić na zupčaniku socijalne mega mašine-

gomile. Namesto svesne ličnosti nastupa nesvesna ili polusvesna jedinka, koja je manje

individuum, a više deo kolektiva-gomile.

Pojedinac kao deo gomile postaje izuzetno podložan sugestiji, zarazi ideja i emocija. On u

gomili dopušta da se predaje nagonima koje bi sam obuzdao. Virovi gomile utapaju individuu, i

one ne može ni da izroni, a komoli da pliva protiv struje. „Pojedinac u gomili je zrno pijeska

među drugim zrncima pijeska kojima vjetar po miloj volji gospodari“ (Le Bon).

Vođe i gomila

Gomila traži vođu, a vođa stvara gomilu. Vođa mora da impresionira gomilu. „Tko

poznaje vjesštinu impresioniranja gomila, poznaje i umjeće kako se njima vlada“ (Le Bon).

Gomile se, po njemu, najlakše zavode iluzijama i uticajem na maštu. Što su slike ili ideje

koje vođa nudi čudesnije ili činjenice tajnovitije, to su efekti manipulacije gomilama snažniji. Za

tu svrhu su najpogodnije floskule o „velikim pobedama“, „Neverovatnim čudima“, „neviđenim

zločinima“, „istinskoj pravdi“, „poslednjoj nadi“.

Vođe moraju da budu obdarene sposobnošću da uspostave direktan, intimn kontakt sa

gomilom. Prave vođe su sa gomilom „na ti“. Najjednostavniji model ponašanja vođa u

komunikaciji sa gomilom je: bezuslovno tvrđenje; neprestano ponavljanje; sugestibilnost i zaraza

(imitacija ili oponašanje samo je efekat soijalne zaraze).

63

Volja vođe je ono žarište oko kojeg se stvaraju i uskađuju mišljenja gomile. Epicentar

gomile je ličnost vođe. Podložnost vođama Le Bon objašnjava stavom da „dušom gomila vlada

potreba ropstva, a nikada potrebaslobode“.

Velike vođe često nisu ljudi od misli, ali su ljudi od akcije. Mada je prestiž (više lični, a

manje stečeni) jedna od važnih pretpostavki za ulogu vođe, ta uloga se potvrđuje ili osporava

uspehom, odnosno neuspehom. U odnosu na vođe gomile su kao sfinge iz staroegipatskih

legendi: valja umeti rešiti probleme koje nam postavljaju, ili će nas progutati.

Le Bon smatra da vođe treba da imaju umeće i moć čarobnjaka – oni dižu u duši gomila

najstrašnije oluje, ali znaju i da ih smire. Ko ume gomile opčiniti iluzijama lako im postaje

gospodarom, a ko nastoji da ih itrezni postaje njihova žrtva.

U mnogim svojim stavovima o odnsou vođa i gomile, Le Bon zapada u izvesne

protivurečnosti sa rezultatima sopstvene prethodne analize. Jedna od tih kontradikcija zaslužuje

da se na nju skrene pažnja. Dok u prethodnim analizama značaja i uloge gomila izričito tvrdi da

one na odlučujući način stvaraju istoriju, u stavovima o ulozi vođa, negde izričito, a često između

redova, provejava uverenje da velike vođe, vođe koje to umeju, vode mase, manipulišu i diriguju

ponašanjem gomila.

Klasifikacija gomila

To je završni, ali svakako najslabiji deo Le Bonovew „Psihologije gomila“. Tu on nudi

sledeću klasifikaciju gomila (razlikujući gomile od mnoštva, koa prethodne kategorije):

A) Heterogene gomile, koje dele na:

a) Anonimne (kaso što su ulične gomile);

b) Neanonimne (u koje ubraja porote, parlamente i dr.)

B) Homogene gomile, koje deli na:

a) Sekte (političke, religijske);

b) Kaste (vojnička, sveštenička i sl.)

c) Klase (građanska, seljačka itd.)

Osnovna zamerka ovoj klasifikaciji je što, s jedne strane, proširuje pojam gomile na

institucije (kao što su parlamenti i sl.) i sa druge strane, što pojam gomile meša sa sociološkim

kategorijama drugačijeg reda kao što su kaste, klase, pa i sekte.

64

Zaključna razmatranja

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka znatan broj sociologa, politikologa,

psihologa i drugih teoretičara počinje da se bavi temom masa i odnosom masa i vođa, odnosno

elita. Sociologija masa, kako kaže Rudi Supek, počinje u to doba da se intenzivno proučava i to

sa oba pola: ili kao teorija elita (Mosca, Pareto, Michels), ili kao teorija masovnog društva

(Veblen, Ortega, bihejvioristi Gidings, Park, Blumer). I dodaje: „Riječ je o području koje, iako se

neposredno tiče kolektivne psihologije, ponajviše pripada političkoj sociologiji, jer se bavi

ulogom masa u demokratskim ili autoritarnim režimima“31.

Rezultate psihologije masa, opet izričito shvaćene kao politikološke ili polit-sociološke

discipline, možda najbolje rezimira Moskovisi u sledećem stavu: „Gomila ili masa je društvena

životinja (podvukao V.P.) koja se otkinula sa lanca. Moralne zabrane izgubile su svoje uzde.

Razlike među tipovima ljudi su seistopile. Ljudi izražavaju, u akciji koja je često nasilna, svoje

snove i svoje strasti i sav heroizam, brutalnost, delirijum i samožrtvovanje koje poseduju.

Ljudska grupa u vrenju, koja stalno ključa, to su realne karakteristike gomile. To su takođe slepa

sila koja se ne može kontrolisati i koja može da sruši svaku prepreku i da pokrene planine ili

uništi dostignuća stvarana vekovima“32.

Prelaz iz devetnaestog u dvadeseti vek ima, uz sve razlike, i neke sličnosti sa razmeđem

dvadesetog i dvadesetprvog veka. Kao što je pre jednog veka, nakon nekoliko decenija mirnog i

prosperitetnog razvoja kapitalizma došlo do socijalnog komešanaj masa, tako se i danas, nakon

četiri decenije mirnog razvoja (bar za evropski i severnoamerički deo planete) mase poonovo

bude i prete da uskomešaju ustajale društvene i političke tokove.

I kao što je krajem devetnaestog veka došlo do razočarenja masa u liberalnu državu i

parlamentarne institucije, tako i krajem dvadesetog veka mase u mnogim zemljama nezadovoljne

su kako socijalističkom državom na Istoku, tako i državom blagostanja na Zapadu.

Kritički stav prema pozitivistički orijentisanoj nauci značio je krajem devetnaestog veka

okretanje teoretičara u mnogim oblastima prema polju iracionalnog, mitskog, podsvesnog.

Razočarenje u naučno-tehničku revoluciju i progres koji često vodi ka opštoj standardizaciji

kulturnih obrazaca i vrednosti, doveo je krajem dvedesetog veka do ponovnog uspona

nacionalizma ili obnove religijskih pokreta različitog tipa. Iracionalnost savremenih nacionlanih

31 Rudi Supek, Le bonova „Psihologija gomila“, predgovor za zagrebačko izdanje iz 1989, st. 1232 Moscovici, The Age of Crowd, str. 4.

65

ili religijski opijenih pobuna nasa često vodi ka opštoj standardizaciji kulturnih obrazaca i

vrednosti, doveo je krajem dvadesetog veka do ponovnog uspona nacionalizma ili obnove

religijskih pokreta različitog tipa. Iracionalnost savremenih nacionalnih ili religijski opijenih

pobuna masa često dovodi do ratnih konflikata regionalnih razmera, do građanskih, verskih i

etničkih ratova. Odgovornsot ze te konflikte svakako nose i vođe tih masa, odnosno njihove

političke elite.

C. Demokratsko-pluralistički pristup

U okviru demokratsko-pluralističkog toka u razvoju političke sociologije, za koji može da

se kaže da predstavlja glavni ili preovađujući pristup u razmatranju odnosa društva i politike,

ovom prilikom ukazujemo na dva autora koji su, svaki na svoj način, ugradili svoje teorijske

analize u same temelje političke sociologije. Reč je o francuskom misliocu Aleksisu de Tokvilu i

nemačkom teoretičaru Maksu Veberu. Prvi je akcenat stavio na demokratsku stranu društvenog i

političkog života, a drugi je razvio sociologiju vlasti, koja je i danas nezaobilazna.

Tokvilov dopirinos političkoj sociologiji

Po mnogima je francuski politički mislilac Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville)

preteča sistematske političke sociologije.33 Ejbrahem Ajzenštat (Abraham Eisenstadt) izričito kaže

za Tokvilovu čuvenu knjigu Demokratija u Americi : « Tokvil je napisao studiju o društvu i

politici, koja se tačno može klasifikovati kao politička sociologija»34. U predgovoru za englesko

izdanje ove knjige Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) kaže da je to takva knjiga kakvu bi još samo

Monteskje mogao da napiše.35

Ako je, kako veli Moris Diverže, Monteskje osnivač moderne političke sociologije, onda je

Tokvil jedan od prvih i najistaknutijih pripadnika te škole. I Monteskje i Tokvil su istinski izdanci

evropskog prosvetiteljstva. Obojica dele istu kosmopolitsku orijentaciju. Doba prosvetiteljstva je

33 Cheryl Welch, Tocqueville, u: Political Thinkers, From Socrates to the Present, Edited by David Boucher and Paul Kelly, Oxford, Oxford University Press, 2003, str.288.34 Abraham S. Eisenstadt, Bryce's America and Tocqueville's, u: Reconsidering Tocqueville's Democracy in America, Edited by Abraham S. Eisenstadt, New Brunswick and London, Rutgers University Press, 1988, str. 23835 John Stuart Mill, Introduction, u: Alexis de Tocqueville, Democracy in America, New York, Schocken Books, 1964 (first edition 1961), str.XIV

66

bilo ne samo doba neograničenog poverenja u obrazovanje i nauku već, takođe, i doba putovanja i

upoznavanja razlika među civilizacijama, nacijama, kulturama, religijama. I Tokvil je, kao i

Monteskje, voleo da putuje i da upoznaje druge narode i kulture. Otuda ne iznenađuje da su obojica

odbacivala evropocentrizam i delila stanovište kulturnog relativizma, koje uvažava sve osobene

kulture i koje ne gleda sa visine na kulturu, navike i običaje drugih naroda.

Obojica su ponikla iz aristokratskih porodica, ali su obojica bili oštri kritičari apsolutne

vlasti i svakog despotizma, i obojica stala na stranu demokratije. Zanimljivo je da su obojica

uzimali za uzor demokratiju u drugim zemljama; Monteskje u Engleskoj, a Tokvil u Americi.

Mnogi im obojici pripisuju da su, kao stranci, previsoko ocenjivali demokratska dostignuća zemalja

koje su uzimali za uzore.

Pripadnici, u osnovi, velike francuske moralističke tradicije, obojica su delila uverenje da su

politika i etika isprepletene. Tokvil je izuzetno cenio Monteskjeove sposobnosti da uoči skrivene i

međusobno povezane uzroke istorijskih dešavanja, i nastojao je da i sam tako misli i piše. Kao i

Monteskje, i Tokvil je koristio istraživanje istorije da bi jače osvetlio savremene događaje. Tokvila

muči isto pitanje kao i Monteskjea: koliko se od istorije može pripisati izuzetnim ličnostima, a

koliko pak dubljim uzrocima i okolnostima koje ih stvaraju. Samo su se u primeru razlikovali -

Monteskje je imao u vidu Luja XIV, a Tokvil Napoleona. Isto tako, obojica su smatrala da

blagotvorni duh trgovine pogoduje duhu slobode i demokratije. Istina, u Tokvilovo vreme

trgovačko društvo ustupa mesto industrijskom, ali to Monteskje nije mogao da zna.

U pogledu metoda istraživanja i načina obrade empirijskog materijala postoji neobično

velika sličnost izmeđi njih dvojice. I Tokvil je, kao i Monteskje, više verovao svojim bazičnim

idejama (idees-meres), a empirijske činjenice su mu služile samo kao ilustracija ili potvrda stavova

do kojih je došao razmišljajući o stanju i poretku stvari i pojava kojima se bavio. Obojica su se više

oslanjala na svoj prirodni talenat i senzitivnu intuiciju, nego na skrupoluzan i sveobuhvatan uvid u

činjenice o kojima su raspravljali. Otuda se obojici mogu uputiti slične zamerke u pogledu

uverljivosti i dovoljnosti empirijske građe koju koriste da bi došli do svojih zaključaka. Kao

obdareni posmatrači ljudskih ponašanja i prilika bili su spremni i sposobni da podjednako dobro

uočavaju zanimljive detalje i formulišu vrlo obuhvatne ideje i teorije. Obojica su u pogledu metoda

i načina mišljenja verni sledbenici francuske kartezijanske tradicije i Dekartovih kanona

deduktivnog zaključivanja.

67

Najzad, i u pogledu samog stila postoje velike sličnosti, koje nisu samo rezultat činjenice

da obojica potiču iz francuskog kulturnog i jezičkog miljea, već i neosporno sličnih ličnih sklonosti

i umeća da se na lep, ubedljiv i uman način, a opet jednostavnim i razumljivim jezikom, iskažu i

najdublje misli i najznačajnija teorijska stanovišta.

Postoji, sigurno, i mnogo razlika između Monteskjea i Tokvila, ali ovde ukazujem samo na

dve. Prva je, da za razliku od Monteskjea, koji je ubeđen da je republičko uređenje moguće i

poželjno samo u državama malog obima, Tokvil na primeru Amerike dokazuje upravo suprotno: on

analizira Sjedinjene Države kao demokratsku republiku ogromnih razmera. No, uprkos ovoj razlici,

među njima izgleda postoji bazična sličnost u ličnim naklonostima i izboru najpoželjnijeg oblika

vladavine: obojica su intimno, ili bar kada je reč o Francuskoj, bili za ustavnu monarhiju. Kod

Monteskjea je to jasnije vidljivo. Kod Tokvila to nije tako očito, jer u mnogim analizama deluje

nadahnuto ponesen republikanskim demokratskim uverenjima. Eksperti za Tokvila se, međutim,

pozivaju na sledeću njegovu izjavu: «Konačno, uvek sam smatrao da je republička vladavina bez

protivteže, koja redovno obeća više, ali uvek pruži manje slobode od ustavne monarhije». 36 Da li je

ovaj navod dovoljan da se ospore Tokvilova republikanska uverenja, to je teško reći, ali ostaje

činjenica da je njegov republikanizam bio neobičnog aristokratskog kova.

Druga razlika se sastoji u tome što kod Tokvila mnogo više ima stavova koji se

odnose na budućnost i koje on iskazuje bilo u obliku predviđanja, bilo u formi strahovanja i brige.

Za razliku od Monteskjea i njegovog doba, kada se demokratska revolucija samo može nazreti na

horizontu, Tokvilovo vreme je vreme posle revolucije, kada se brinu druge brige i kada su otvorene

mogućnosti da se pogled baci i daleko unapred. Otuda ne treba da čudi ta profetska, ili kako bi se

danas reklo, futurološka dimenzija prisutna u Tokvilovom delu. Uostalom, Pariz je u njegovo

vreme bio rasadnik utopija, ideologija, revolucionarnih ideja i projekata, pa nije ni čudo što je bio

pun društvenih i teorijskih proroka - da pomenemo samo Sen-Simona, Furijea, Sismondija,

Blankija, Ovena, Marksa.

Nova demokratija i stari poredak 36 Tocqueville, Souvenires, ed. Luc Monnier, Paris, 1942, str. 189 (navedeno prema: Bernard Brown, Tocquille and Publius, u Reconsidering Tocquille's Democracy in America,op.cit. str. 60).

68

Tokvil je svakako najznačajniji politički sociolog prve polovine devetnaestog veka. Oba

njegova glavna dela su nezaobilazno ugrađena u same temelje političke sociologije: Demokratija u

Americi (prvi tom 1835, drugi 1840) 37 i Stari režim i revolucija (1856) 38. Kao što se već iz

naslova da zaključiti, prvo delo je posvećeno demokratiji u Novom svetu, a drugo je okrenuto

Francuskoj i problemima promene jednog političkog poretka u drugi. Harold Laski je jednom

prilikom za Demokratiju u Americi rekao da je to verovatno najveće delo ikad napisano o jednoj

zemlji od građanina druge zemlje.39

Tokvilov doprinos postavljanju temelja političke sociologije je višestruk i odnosi se na

nekoliko velikih i značajnih tematskih oblasti. Za Tokvila može, najpre, da se kaže da je prvi

novovekovni politički sociolog demokratije i demokratske jednakosti. Lok i Ruso su više doprineli

filozofskom utemeljenju demokratskih ideja nego što su se bavili sociološkim dimenzijama

demokratije. Tokvil je, zatim, dao izuzetno važan i osoben, i kao što će se kasnije pokazati, i danas

aktuelan teorijski doprinos razumevanju građanskog, civilnoga društva. Potom, velika oblast

njegovog doprinosa političkoj sociologiju odnosi se na izučavanje onog što je Tokvil zvao naravi

(mores),a što se danas može približno, i u savremenom tumačenju, označiti kao politička kultura.

Najzad, Tokvil je politički sociolog demokratske revolucije i prelaska starog režima u novi.

Verovatno da u širini teorijskog zahvata, kao i u inspirativnoj ubedljivosti njegovih analiza,

a možda i u činjenici da su se mnoga njegova predvidjanja i strahovanja kasnije potvrila, treba

tražiti razloge trajne popularnosti i konstantnog uticaja Tovilovog teorijskog dela. Uz sve to, postoji

još jedan razlog zbog koga Tokvilovo delo deli sudbinu svih velikih mislilaca politike. To je

moralna dubina i ozbiljnost njegovih upozorenja protiv jednoumlja rulje i tiranije, protiv

narastajuće moći države i protiv erozije javnog života i oseke posvećenosti javnom dobru. Zato

možda i nije tako preuveličana ocena Roberta Nisbeta, prema kojoj je Tokvil genije koji na

policama naših biblioteka s puno prava može da zauzme mesto odmah do Aristotela, Makijavelija i

Monteskjea.40

37 Već objavljivanje prvog toma De la democratie en Amerique donelo je Tokvilu slavu i članstvo u Francuskoj akadeiji besmrtnika.

38 L’Ancien regime et la revolution , Tokvil je objavio tri godine pre no što je umro u svojoj 54-oj godini. Delo je u javnosti dočekano sa velikim pohvalama i odobravanjem. 39 Navedeno prema Bernard Brown, Tocqueville and Publius, op.cit. str. 4340 Robert Nisbet, Tocqueville's Ideal Types, u, Reconsidering Tocqueville's Democracy in Amerika, op. cit. 176

69

Obnavljanje teorijskog interesa za Tokvila je u dvadesetom veku imalo tri talasa. Najpre,

tokom tridesetih godina kada se u evropskom političkom prostoru javljaju fašizam i nacizam na

Zapadu (Italija i Nemačka) i staljinizam na Istoku (Sovjetski Savez) i kada se obistinjuju Tokvilove

slutnje o opasnosti uspostavljanja totalitarizma uz masovnu podršku većine. Zatim, nakon Drugog

svetskog rata, a naročito u periodu takozvanog hladnog rata i blokovskih podela, kada je Tokvilovo

delo služilo kao vodič i čitanka američke demokratije u političkom obrazovanju, ali i kao dokaz

prednosti zapadnog nad istočnim političkim modelom. To je, istovremeno bilo i doba kada se

obistinilo i jedno od Tokvilovih predviđanja da će dva velika naroda, Angloamerikanci i Rusi, igrati

najznačajniju ulogu u svetu.41 Kada je reč o Tokvilovim sposobnostima predviđanja ne mogu a da

ne pomenem i detalj koji se odnosi na buduću američku talasokratiju, to jest prevlast Amerikanaca

na moru: „Ne mogu da ne verujem da će oni jednog dana postati prva pomorska sila sveta. Sve ih

goni da ovladaju morima, kao što je Rimljane gonilo da osvoje svet“.42

Najzad, krajem dvadesetog veka, a naročito nakon opadanja uticaja marksizma, Tokvilova

politička misao doživljava ponovnu punu afirmaciju u sve četiri, napred navedene oblasti: (a) u

teoriji demokratije koja se suočava sa nesagledivim opasnostima proizvedenog, manipulisanog,

kontrolisanog i instrumentalizovanog javnog mnenja većine; (b) u teoriji o civilnom društvu, sa

novim pristupom pod kategorijom društvenog kapitala (social capital approach); (c) u

istraživanjima političke kulture i studijama kulture uopšte (culture study approach), novoj i vrlo

plodnoj oblasti koja prekoračuje mnoge uspostavljene disciplinarne granice u društvenoj teoriji; i

(d) u sociologiji revolucije i teoriji tranzicije starog, autoritarnog poretka u novi. Razmotrimo malo

bliže Tokvilovo delo u odnosu na svaku od ovih oblasti ponaosob.

Tokvilova politička sociologija demokratije

Tokvil je prvi veliki politički mislilac modernoga doba svestan sveopšteg i neodoljivog

nastupanja demokratije u svetu. Jedna od njegovih polaznih i bazičnih premisa je ideja da je

41 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i CIID, Titograd, 1990, str.34942 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 345

70

demokratski proces, gledano dugoročno, nezaustav i nepovratan. To je univerzalni, transnacionalni

pokret i trajan proces, 43 koji obeležava vreme u kome sam Tokvil piše, ali i budućnost svih

društava. „Oslanjajući se na svoju visoko osetljivu i imaginativnu intuiciju Tokvil se bacio u

neprozirnu budućnost demokratije. Budućnost je podržala njegovu intuiciju i opravdala taj skok“.44

Čitavom svojom knjigom Demokratiji u Americi Tokvil iskazuje čvrsto ubeđenje da je

demokratska revolucija neotklonjiva i da protiv nje ne bi bilo ni mudro ni poželjno boriti se.

Unapred odgovarajući na primedbu zašto povremeno upućuje tako stroge kritike demokratskim

društvima , on odgovara jednostavno – baš zato što nije protivnik demokratije i što želi prema njoj

da bude iskren. Dakle, iako je bio na samom početku procesa novovekovne demokratske

revolucije, Tokvil je bio svestan snage, ali i slabosti demokratije, njenih prednosti, ali i njenih

nedostataka, njenih postignuća ali i njenih posrnuća, njenih dobrih strana , ali i njenih mana. Na

primeru Amerike on pokazuje sve dobrobiti demokratije za slobodu pojedinca i društva, ali

ukazuje i na opasnosti koje od nje prete za tu istu slobodu, jer demokratija ide na ruku demagogiji i

mediokritetstvu i omogućava najopasniji oblik despotizma - tiraniju većine.

Suverenost naroda i građanska jednakost kao polazni postulati

Tokvil prihvata postulat o suverenosti naroda, koji je u vreme što mu je neposredno

prethodilo, ne samo teorijski uobličen nego i praktično potkrepljen dvema velikim novovekovnim

revolucijama (Američkom i Francuskom). Ali središnju tačku tog postulata vidi u načelu građanske

jednakosti, iz kog izvorišta kao da proizilaze sve pojedinosti. „Građanska jednakost isto tako

moćno dejstvuje na građanstvo koliko i na vladu“.45 Demokratske ustanove bude i uljuljkuju

žudnju za jednakošću a da nikada ne mogu potpuno da je zadovolje.46 Smisao, sadržaj i značaj tog

načela on uveličava do te mere da veli kako je postupni razvoj građanske jednakosti delo

Proviđenja, s obzirom na svojstva koja ima: sveopšti je, trajan, svakodnevno izmiče ljudskoj moći;

sva zbivanja i svi ljudi služe tom razvoju.47 Proviđenje ovde ne znači božju ruku, već kako lepo

tumači Folkman-Šulk, to je sama povest ili povesni usud: to što snalazi ljude već je skrovito

pohranjeno u povesti, koja pred narode postavlja svoje zadatke, a narodi ih ili rešavaju ili podbacuju

u tome.48

43 Seymour Drescher, More than America: Comparison and Synthesis in Democracy in America, u Reconsidering Tocqueville's Democracy in America, op.cit. str. 85 44 Abraham Eisenstadt, Introduction, Reconsidering Tocqueville's Democracy in America, op.cit. str. 6 45 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str.9.46 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 17447 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 1148 Karl-Heinz Volkmann-Schulck, Politička filozofija, op.cit. str. 91

71

Ideja društvene jednakosti je po Tokvilovom mišljenju glavna pokretačka snaga

demokratije. Ali i više od toga: ona je glavna dinamička snaga istorije. „Osnovna i dominantna

činjenica koja oblikuje te vekove jeste društvena jednakost; glavna strast koja pokreće ljude u takva

vremena jeste ljubav prema toj jednakosti“.49 U Tokvilovom delu ideja jednakosti ima istu onu

ulogu pokretačke poluge društvenog razvoja i istorijske modernizacije kakvu, recimo, ima klasni

konflikt u Marksovoj , odnosno, princip racionalizacije u Veberovoj filozofiji istorije.50

Odlučujući pečat demokratskom političkom poretku u Novom svetu dali su, po mišljenju

Tokvila, doseljenici koji su se nastanili na obalama Nove Engleske.51 To su bili pripadnici

engleskih srednjih slojeva, obrazovani i relativno imućni, ali bez velikih socijalnih razlika u

bogatstvu. Sa sobom su doneli ne samo svoja verska puritanska ubeđenja već i ideje suverenosti

naroda i društvenog ugovora, 52 komunalne samouprave i političke demokratije, jednakosti i

slobode. Već iz ovoga možemo izvući nekoliko važnih teorijska nalaza: prvi, o važnosti odnosa

jednakosti i slobode; drugi, o značaju političke slobode za demokratiju i individualne slobode;

treći, o neophodnosti političkih ideja za demokratski projekt društva; četvrti, o potrebi izgradnje

demokratskih institucija; i peti, o značaju srednjih slojeva za demokratiju.

Sloboda i jednakost

Tokvil je bio svestan složenosti odnosa slobode i jednakosti i tenzije među njima. Strasno

posvećen slobodi brinuo je kako da se ona obezbedi u dobu jednakosti. Smatrao je da demokratski

narodi gaje prirodnu ljubav prema slobodi. Ali je, istovremeno, osećao da ljudi gaje žarku i nezasitu

49 Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 45450 Robert Nisbet, Tocqueville's Ideal Types, op.cit. str.18951 Prva engleska naseobina u Americi stvorena je u Virdžiniji 1607, od pripadnika nižih slojeva koji su u Novi svet došli u potrazi za zlatom i brzim bogatstvom. Prva grupa koja je stigla na obale Nove Engleske 1620 godine i osnovala naseobinu kod današnjeg grada Plimut bila je sastavljena od 15o doseljenika (što ljudi, što žena i dece) koji su sebe nazivali hodočasnicima (pilgrims) jer su je sačinjavali pripadnici puritanske verske sekte.52 Praktičnu primenu ideje društvenog ugovora Tokvil ilustruje sledećim primerom: Odmah po iskrcavanju u Novu Englesku doseljenici su doneli akt koji glasi: “Mi, potpisani, koji smo u slavu Božju, radi razvoja hrišćanske vere i u čast naše otadžbine, preduzeli da uspostavimo prvu naseobinu na ovim dalekim obalama, ovim ugovaramo, međusobnim i svečanim dogovorom, i pred Bogom, da obrazujemo političku društveni zajednicu u svrhu da upravljamo sobom i da radimo na izvršenju naših zamisli; i na temelju ovog ugovora saglasni smo da donosimo zakone, odluke i uredbe i da po potrebi postavljamo zvaničnike, kojima obećavamo pokornost i poslušnost”.(Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit., str. 36)

72

strast prema jednakosti: «ljudi hoće jednakost u slobodi, a ako ne mogu tako da je postignu, hoće

još jednakost ma i u ropstvu».53 Dakle, u doba demokratije sloboda može postojati samo sjedinjena

sa jednakošću, ali je jednakost moguća i u savezu sa despotizmom, to jest, uz odricanje od slobode.

Tokvil još kaže: «Jednakost se može uspostaviti u građanstvu, a da ne bude u svetu politike». I

dodaje: «Neka vrsta jednakosti može se čak uspostaviti i u svetu politike, a da u njemu ipak ne bude

slobode. Svi su međusobno jednaki, osim jednoga, koji je gospodar svih bez razlike».54 Izgleda da

je sudbina slobode da uvek bude nesigurna i u opasnosti.

Posebno ga je brinulo pitanje zašto demokratski narodi pokazuju vatreniju i trajniju ljubav

prema jednakosti nego prema slobodi.55 Na ovo pitanje on nudi koliko jednostavan, toliko i

ubedljiv odgovor. Na jednoj strani, prednosti jednakosti osećaju svi i to odmah, a dobra koja

sloboda donosi pokazuju se tek vremenom i ne uvek svima na isti način. Na drugoj strani, zla koja

sloboda ponekad donosi, neposredna su i vidljiva svima; a zla kojima može uroditi krajnja

jednakost ispoljavaju se tek malo po malo, a kad postanu velika, navika učini da ih ne osećamo.56

Tokvil je shvatao da demokratska revolucija povezuje slobodu s jednakošću. Ali mu se, isto

tako činilo kao da se sloboda i jednakost stalno razilaze. Tokvil je bio svestan da slobodu i

jednakost nije lako pomiriti, pogotovu u Evropi. Bio je uveren da isključivi zahtev za jednakošću

završava u ropstvu. Svestan da između slobode i jednakosti ne postoji saglasnost već napetost,

Tokvil u radikalnom egalitarizmu vidi opasan put koji vodi najgoroj vrsti tiranije. Njegove su brige

razapete između dve opasnosti: da jednakost ne završi u despotizmu, a da se sloboda ne izrodi u

anarhiju. Međutim, on uviđa da od svih opasnosti koje prete modernoj demokratiji, anarhija je,

kako sam kaže, uistinu ona najmanja. Iza nje se skriva istinska i mnogo veća opasnost koja dolazi

od narastanja moći moderne centralizovane države.57 Smatrao je da

Amerikanci imaju prednost što su već rođeni jednaki, a da nisu morali revolucijom da dođu do

jednakosti. Ali je i u Americi, po Tokvilovoj bojazni, sloboda ugrožena od duha jednakosti. On

ukazuje na nekoliko opasnosti koje i u američkom društvu prete slobodi.

Na prvo mesto neprijatelja slobode koji se rađa u polju demokratske jednakosti Tokvil

stavlja opasnost od tiranije većine i onoga što će nazvati «demokratski despotizam». Zbog značaja

ovog pitanja o njemu će posebno na narednim stranicama biti više reči.

53 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 455,45654 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 45355 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 45356 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 454,455 57 Vidi o tome šire u odličnoj analizi Folkman-Šluka (Politička filozofija, op.cit.str. 108,109)

73

Na drugo mesto stavlja onu vrstu «lošeg egoizma», ili kako ga još naziva «imbecilnog

egoizma», koji vodi u negativnu vrstu individualizma, u zatvoreni i izolovani individualizam. To

nije individualizam koji zahteva ili brani lična prava, nego individualizam koji označava povlačenje

iz javnog društvenog polja u polje privatnosti (uskog kruga porodice i prijatelja). «Individualizam

je demoktratskog porekla i preti da se sve više razvija što je veča društvena jednakost».58 Osnovu te

vrste individualizma, koja je opasna po slobodu, Tokvil nalazi u onome što naziva pogrešno

shvaćeni lični interes. Taj pogrešno shvaćeni lični interes ugrožava i narušava osetljivu ravnotežu

između vrline i interesa, a na opštem planu između slobode i jednakosti. Rodno mesto pogrešno

shvaćenog ličnog interesa je jurnjava za matrerijalnim blagostanjem i poriv gramzivosti koji se

manifestuje kao preterana ljubav prema novcu. A posledica toga je politička apatija – civilna

ravnodušnost i povlačenje građana u privatnost, što je samo drugo ime za gubitak interesa za

sudbinu države i slobode u njoj. To je situacija u kojoj samo tržište i porodica određuju život ljudi.

Ili, kako kaže sam Tokvil: «Što više brinu o svom sopstvenom biznisu, oni zapostavljaju svoj

glavni biznis, da ostanu sopstveni gospodari nad sobom». I zaključuje da politička apatija

podjednako ravnodušno popločava put ka anarhiji ili tiraniji.

Reč je dakle o individualizmu nove vrste, ili još preciznije, egoizmu nove vrste, koji po

Tokvilovim uvidima proističe iz samog demokratskog ustrojstva političkog života. To je za njega

pre svega politička i društvena pojava, mnogo opasnija od samoljublja kao moralnog fenomena.

«On isprva, i zadugo, još ne dira privatne vrline iako uništava, doduše polako ali postojano, vrelo

političkih vrlina koje izviru iz odgovornog sudioništva pri zajedničkim stvarima»59.

Za razliku od tako shvaćenog individualizma, koji je veći posle demokratske revolucije

nego u koje drugo doba, Tokvil govori o doktrini dobro shvaćenih interesa. To je pragmatična i

kako kaže Tokvil ne mnogo uzvišena doktrina koja i u vrlini nalazi korisnost: Amerikanci «ne

poriču da svaki čovek sme ići za svojim interesom, nego se upinju da dokažu da je u svačijem

interesu da bude pošten».60 Tokvil je svestan činjenice da su antičke političke zajednice, polis pre

svega, bile zasnovane na vrlini, a da je moderna nacionalna država formirana na interesima.

Osnovni princip antičkih republika je bio žrtvovanje privatnih interesa za opošte dobro. U

modernim republikama, čiji primer su Sjedinjene Države, osnovno načelo je u harmonizovanju

58 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 457 Na istom mestu Tokvil kaže da je individualizam nov izraz koji se rodio iz jedne nove ideje, a da su naši dedovi znali samo za egoizam.59 Karl-Heinz Volkmann-Schluck, Politička filozofija, op.cit. str. 10560 Aleksis de Tokvil,Demokratija u Americi, op.cit. str. 475

74

privatnih interesa sa opštim interesom. Dobro shvaćeni interes je bio Tokvilov ključ ravnoteže

između vrline i interesa, odnosno slobode i jednakosti u tržišnoj demokratiji. No, bio je svestan

krhkosti te ravnoteže. Uviđajući da je ta ravnoteža nesigurna i neizvesna Tokvil se pita kako ju je

moguće relativno stabilno održavati, i da li se uopšte ova dva principa – individualne dobrobiti i

opšteg dobra – mogu trajno spojiti. Kod odgovora na ovo pitanje usteže se od svoje uobičajene

slobode predviđanja, i krajnje oprezno konstatuje da će to samo budućnost moći da pokaže.

Na treće mesto stavlja opasnost od centralizacije politike i države. Tokvil je prvi koji

razlikuje dve vrste centralizacije: centralizam vlasti i upravni centralizam. Centralizam vlasti je

kada se na jednom mestu rešavaju pitanja koja se tiču svih građana, a centralizam uprave je kada

se na centralizovan način rešavaju pitanja koja zanimaju samo određene delove nacije (opštinu

ili pokrajinu). Po njemu naročito je opasan upravni centralizam, a najopasnije je kada se

centralizovana vlada združi s centralističkom upravom. Glavno negativno dejstvo centralizma je što

neprestano oslabljuje politički smisao građana i odvikakava ih od upotrebe političke volje.

Tokvil smatra da su ideje demokratskih naroda o političkom uređenju prirodno naklonjene

koncentraciji vlasti. Što se više izjednačuje društveni položaj ljudi u jednom narodu pojedinci se

čine sve manji, a društvo sve veće. Po njemu, da bi vlast u jednom društvu uspela da centralizuje u

svojim rukama društvenu moć, «prvi i takoreći jedini nužan uslov je da voli jednakost ili bar da

pokazuje da je voli. Tako se umeće despotizma, nekad tako komplikovano, uprošćava: ono se svodi

takoreći na jedno jedino načelo».61 I zaključuje s puno pesimizma: «Mislim da će u demokratskim

vekovima koji će nastupiti lična nezavisnost i lokalne slobode uvek biti samo veštačke tvorevine.

Prirodno uređenje biće centralizam».62

Strateši pravci odbrane slobode u doba jednakosti su, prema Tokvilu: razvijanje slobodnih

institucija; korišćenje političkih prava i udruživanja građana; sloboda štampe; obrazovanje za

demokratiju; aktivno učešće građana u političkom životu.

Politička sloboda i demokratija

Po svom osnovnom opredeljenju Tokvil je pre svega liberalni mislilac. Sloboda je za njega

osnovno političko načelo i najviša vrednost. Njegov drugi teorijski nalaz tiče se odnosa političke

slobode i demokratije. Ako bi morao da bira između jednakosti, demokratije i slobode uvek bi

izabrao slobodu. Za razliku od Konstana, na jedan, i od Rusoa, na drugi način, obe vrste slobode su 61 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 62362 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 618

75

mu dragocene: i ona opšta ili politička, i ona lična, individualna. Svestan je da se individualna

sloboda ne može očuvati bez opštedruštvene političke slobode. I obrnuto, opšta sloboda je prazna i

nema mnogo smisla bez individualne slobode svakog građanina. Bez obzira što je uvažavao

demokratiju, on je po naslednim genima u dubini duše bio aristokrat koji je pomalo prezirao mase,

rulju pogotovu. Jednom je priznao: « Ja gajim strasnu ljubav prema slobodi, zakonu i poštovanju

prava – ali ne i prema demokratiji».63 U takvom stavu prema masama on se potpuno izjednačuje sa

Medisonom, koji je, kao što je dobro poznato, rekao: «Da je svaki atinski građanin bio Sokrat, ipak

bi svaka atinska skupština bila jedna rulja».64

Usput da pomenem da se u procenjivanju Tokvila mnogo diskutuje o uticaju Federalista na

njegovo delo. Jedan od najvećih američkih autoriteta za tumačenje Tokvilovog dela, Džordž Pirson

(George Pierson)65 smatra da je ovaj uticaj samo indirektan. Džejms Šlajfer (James Schleifer)66 je,

međutim, pouzdano utvrdio da je Tokvil već tokom putovanja po Americi kupio Federalističke

spise. Poznato je, takođe, da je Tokvil rekao da je to knjiga koju, mada je jedinstveno američka,

treba da poznaju državnici svih zemalja. Po Šlajferovom mišljenju Tokvil je u toj meri upio mnoge

ideje Federalista, da nije više mogao da ih razlikuje od sopstvenih, i da ih zato nije previše citirao.

Bernard Braun slično smatra da je Tokvil primio duplu dozu federalista – direktno, i indirektno

preko knjige Džozefa Storia (Joseph Story) Komentari Ustava (Commentaries on the

Constiotution). Sve u svemu, znatan uticaj Federalista na Tokvila mislim da više nije sporan.67

Najvažniji stub demokratskog političkog poredka u Novom svetu je koncept političke

slobode. Načela demokratije zasađena na obalama Novog sveta mogla su, kako ukazuje Tokvil, da

rastu u slobodi, bez staleških, despotskih i drugih stega karakterističnih za Evropu . Po njemu,

“revoluciju u Sjedinjenim Državama ostvarila je zrela i promišljena ljubav prema slobodi”. Za

razliku od nje, “u Francuskoj revoluciji bila su dva kretanja u suprotnim pravcima, koje ne treba

brkati: jedan naklonjen slobodi, drugi naklonjen despotizmu”.68 Novu vlast ne zasniva samo sila

nego i dobri zakoni, konstatuje Tokvil.

63 Navedeno prema J.P.Mayer, Alexis de Tocqueville: A Biographical Study in Political Science, New York, 1963, str. 1364 Medison, No 55, vidi: Hamilton, Medison, Džej, Federalistički spisi, redakcija i uvodna studija Vojislav Stanovčić, Radnička štampa. Beograd, 1961 str.35465 George Pierson, Tocqueville and Beaumont in America, New York, 193866 James Schleifer, The Making of Tocqueville's Democracy in America, Chapel Hill, N.C., 198067 Detaljnije o uticaju federalista na Tokvila u: Bernard Brown, Tocqueville and Publius, u Reconsiderig Tocqueville's Democracy in America,op.cit. str. 43-7368 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 65 i 86

76

Engleske naseobine su, prema Tokvilovom uvidu, oduvek uživale više unutrašnje slobode i

više političke nezavisnosti nego naseobine drugih naroda. Njegov je zaključak da načelo slobode

nigde nije potpunije primenjeno nego u državama Nove Engleske i da je to bio jedan od glavnih

uzroka njihovog prosperiteta. Plodna klica slobodnih institucija je opština, koja je u svemu što se

nje tiče ostala nezavisna zajednica. Opštinska nezavisnost je polazno načelo, ali i realni život

američke slobode. Smatrao je da su Amerikanci imali veliku srećnu okolnost da što su postigli

slobodu pre demokratije.

Kritikujući svaku vrstu izopačene slobode koja se sastoji u tome da se radi što se kome

svidi, Tokvil stavlja akcenat na onu građansku i duhovnu slobodu koju američko društvo i država

imaju obavezu da štite: to je sloboda da se čini sve što je pravo i dobro. Tako je američko društvo

uspelo da postigne da vlast bude velika, a izvršitelj mali, kako bi društvo i dalje bilo dobro uređeno,

a ostalo slobodno.69

Brinula ga je i sudbina slobode u demokratiji, ali i budućnost slobode u industrijskom

društvu. Sloboda može, po njegovom mišljenju, biti sačuvana u demokratiji samo ako se sačuvaju

vrline građana. Smatrao je da na dugi rok svako društvo zavisi od vrlina građana i njihovog zdravog

razuma, jer, kako kaže, nema zemlje gde zakon može sve da predvidi, i gde institucije u potpunosti

mogu da zamene razum i običaje.70 Što se tiče napretka industrije on, slično Marksu, uočava da

«industrijsko umeće neprestano srozava klasu radnika, a istovremeno uzdiže klasu vlasnika».71

«Radnik postaje sve slabiji, sve ograničeniji i sve više zavisan».72 «Industrijska aristokratija, koja

nastaje pred našim očima, jedna je od najsurovijih što su se ikad pojavile na svetu». 73

Jedini način da se predupredi ili pobedi zlo koje jednakost može da proizvede je, po

Tokvilu, politička sloboda. A očuvanje političke slobode leži u civilnoj participaciji, u direktnom i

aktivnom učešću građana u političkim procesima.

Tu, u ovoj poenti o političkim suverenom i aktivnom građaninu, možda leži i direktna

dodirna tačka između Tokvila i Marksa. Upoređujući ova dva velikana društvene misli

devetnaestog veka, Robert Nisbet dolazi do nekoliko zanimljivih komparativnih linija.

Po njemu, iznenađujuće privlači pažnju koliko su Tokvil i Marks slični u otkrivanju

dinamike istorijskog razvitka i u određivanju onoga što se može nazvati teleološki momentum

69 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 6570 Aleksis de Tokvil, Dedmokratija u Americi, op.cit. str. 10771 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 50672 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 50673 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 507

77

predvidive i dogledne budućnosti: za Tokvila jednakost i homogenost, za Marksa socijalizam i

komunizam. Za Tokvila su glavna jedra u istorijskom konvoju politička , za Marksa ekonomska.

Efikasni uzrok promena za Tokvila je gvozdeni proces ujednačavanja, a za Marksa klasni konflikt.

Obojica vide modernu istoriju kao trijumf snaga koje su najpre prisutne embrionalno u društvu koje

je Tokvil zvao aristokratsko, a Marks feudalno, a onda su se te snage oslobodile u demokratiji

(Tokvil) , odnosno kapitalizmu (Marks). I Tokvilova, kao i Marksova, filozofija istorije su pune

determinizma. Najzad, svaki je radio polazeći od, živom maštom i bojama, zamišljenog idealnog

tipa: demokratije, u Tokvilovom slučaju, odnosno socijalizma u Marksovom slučaju. Obojica su iz

ovako sveobuhvatnih i beskrajno plodnih konstrukata izvlačili i dedukovali duge serije manjih

idelanih tipova. 74

Nisbet dodaje da je tokom više od veka i po teorijski interes Zapada za svaki od ova dva

izuzetna uma stalno menjao fokus na ono što su oni mislili kao bitno. To objašnjava zašto u oba

slučaja postoji niz različitih naglasaka i inerpretacija njihove teorijske misli.

Značaj političkih ideja za demokratiju

Treći važan teorijski nalaz odnosi se na neophodnost razvijenih i jasnih političkih ideja za

svaki demokratski projekat koji želi uspešan praktični ishod. Ili kako to Tokvil kaže, iseljenici koji

su došli u Ameriku izdvojili su načela demokratije od svih onih protiv kojih su se borili u starim

evropskim društvima, pa su jedino njih presadili na obale Novog sveta. Oni koji su došli u Novu

Englesku, nisu to uradili samo iz nužde, niti samo da bi poboljšali svoj položaj i uvećali svoje

bogatstvo - „lišili su se miline života u zavičaju da bi se povinovali jednoj čisto intelektualnoj

potrebi; izlažući se neizbežnim nevoljama u tuđini, hteli su da postignu trijumf jedne ideje “.75

Tokvil zna da bez zajedničkih ideja nema zajedničkog delanja, a bez zajedničkog

delanja postoje samo ljudi kao pojedinci, ali ne i društvena zajednica. „Da bi postojalo društvo, a

još i više da bi to društvo cvetalo, treba, dakle, da neke glavne ideje okupljaju i drže u zajedništvu

duh svih građana“.76

Uočavajući da je Amerikancima teško da se bave samo svojim ličnim poslovima Tokvil

kaže kako je teško opisati koliko mesta u životu čoveka u Sjedinjenim Državama zauzima briga o

74 Robert Nosbet, Tocqueville's Ideal Types, op.cit. str. 19075 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit., str. 3476 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 383

78

politici. „Učestvovati u upravljanju društvom i govoriti o tome, to je za Amerikanca glavna stvar i

takoreći jedino zadovoljstvo“.77

Izgradnja demokratskih institucija

Četvrti važan teorijski nalaz je u značaju izgradnje demokratskih institucija. Jednome

sasvim novom svetu treba novo političko umeće, kaže Tokvil. U većini evropskih nacija političko

uređenje i ustrojstvo države išlo je od njenog vrha, započevši u višim delovima društva. U Americi

je proces bio obrnut: opština (township) se organizovala pre okruga, okrug pre države, država pre

Unije. Podsećajući da je u Novoj Engleskoj najpre opština potpuno i konačno uspostavljena, Tokvil

konstatuje: “Oko opštinske individualnosti okupljaju se i snažno povezuju interesi, strasti, dužnosti

i prava”.78 Istaknuta odlika javne uprave u Sjedinjenim Državama je da je ona neverovatno

decentralizovana. Ono čemu se Tokvil najviše divio u institucionalnom ustrojstvu države u

Americi, nisu samo upravne posledice decentralizacije, nego njene političke posledice. I to ne samo

što se otadžbina oseća svugde, kaže on, nego još više što “Evropljanin u javnom službeniku vidi

samo silu; Amerikanac u njemu vidi pravo. Može se, dakle, reći da se u Americi nikad čovek ne

pokorava čoveku, nego pravdi i zakonu”.79 Bloku formativnih ideja za ustanovljavanje američkih

demokratskih institucija, na koje ukazuje i koje analizira Tokvil, pripadaju i ideje izbornosti, podele

vlasti i stroge podele nadležnosti, nezavisnosti sudstva i sudskih porota, federalnog ustrojstva,

bikameralnog parlamenta, i uopšte participacije građana u vlasti.

Republikom velikog obima, kao što su Sjedinjene Države, može se vladati samo

kombinacijom dva principa: principa lokalne samouprave i principa jake nacionalne vlade. A ta se

kombinacija najbolje ostvaruje u federalnom načelu. Za ideju federacije Tokvil kaže da predstavlja

novu teoriju i veliko otkriće moderne političke nauke, uspešno primenjeno u američkom modelu

političkog života .

Srednji slojevi - društvena osnova demokratije

Srednji slojevi su, po Tokvilovom mišljenju, najbolja socijalna osnova za demokratiju, i to

je potpuno u skladu sa svim uvidima moderne političke sociologije. Sastavni deo ovog petog nalaza

je i ideja da društva sa manjim stepenom socijalnih nejednakosti predstavljaju bolji ambijent za

demokratiju, nego po imovini i bogatstvu oštro podeljena i unutar sebe suprotstavljena društva. U

77 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21178 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 4079 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 85

79

načelu, opšte blagostanje pogoduje stabilnosti svih uređenja, a po Tokvilovom uvidu to naročito

važi za demokratiju. Sve to daje za pravo onima koji prirpisuju Tokvilom shvatanju demokratije

šire značenje od političkog; on na demokratiju gleda kao na termin koji ima i društveno značenje,

referirajući na društvo obeleženo jednakošću socijalnih, a ne samo političkih uslova za sve. 80

Snaga i slabost demokratije

Francuskom misliocu države i povesti Aleksisu de Tokvilu možemo da zahvalimo što je

dao do sada najobimniju i najdublju analizu suštine moderne demokratije i demokratske revolucije

– reči su uglednog nemačkog političkog filozofa Karl-Hajnca Folkman-Šluka (Karl-Heinz

Volkmann-Schulck).81 On takođe uočava da Tokvil povezuje demokratiju i jednakost: «Već kada

prvi put označuje bit demokracije, Tocqueville je zahvaća riječima egalite des conditions, jednakost

(društvenih) uvjeta, i ta se oznaka zatim neprestano ponavlja». 82

Tokvil smatra da demokratija, naročito na duži rok, pogoduje uvećavanju unutrašnjih snaga

države i društva; ona širi blagostanje, razvija građansku svest, ojačava poštovanje zakona u raznim

društvenim klasama.83 Mane i slabosti demokratskog uređenja, kaže on, lako se vide, dok se

njihovo blagotvorno dejstvo vrši neosetno i takoreći skriveno. Mane odmah padaju u oči, a vrline se

otkrivaju tek vremenom. 84

Prema Tokvilovom shvatanju za demokratiju je neophodan jedan važan uslov:

«Demokratska vlast, koja se zasniva na jednoj tako prostoj i tako prirodnoj ideji, uvek

pretpostavlja, međutim, postojanje veoma civilizovanog i veoma obrazovanog društva».85

U demokratiji on vidi i prednost najekonomičnijeg poretka. Upozoravajući da despotizam

upropašćuje ljude sprečavajući ih da proizvode i oduzimajući im stečeno bogatstvo, Tokvil kaže da

sloboda, naprotiv, rađa hiljadu puta više bogatstva nego što ih uništava. «Čini mi se da bi vlast

srednjih klasa morala biti, među slobodnim uređenjima, neću reći najmudrija, niti, naročito ne,

najvelikodušnija, nego najekonomičnija».86

Ono što često nedostaje demokratiji je jasno sagledavanje budućnosti, zasnovano na znanju

i iskustvu. Narod mnogo više oseća nego što razmišlja.87 Demokratija uvećava sklonost ka

80 Cheryl Welch, Tocqueville, op.cit. str. 28981 Karl-Heinz Volkamnn-Schulck, Politička filozofija, Tukidid, Kant,Tocqueville, Zagreb, Naprijed, 1977, str. 8382 Karl-Heinz Volkamnn Schluck, Politička filozofija, op.cit., str. 8683 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str.19984 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 20185 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 18286 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 18387 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 195

80

promenama do strasti: retki izbori izlažu državu velikim krizama, a njihova učestanost drži je u

grozničavoj uzburkanosti.88

Evo kako Džon Stjuart Mil tumači Tokvilovo shvatanje snage i slabosti demokratije. Po

njemu, Tokvil uočava sledeće tri glavne prednosti demokratije: prvo, u poređenju sa drugim

oblicima vladavine, sistematski i stalni cilj demokratije je dobro neizmernog mnoštva; drugo, ni

jedna druga vlada ne može da računa na tako široku i toplu podršku većine ljudi, kao u demokratiji;

i treće, demokratija funkcioniše ne samo za narod nego i putem naroda. Na drugoj strani, po Milu,

Tokvil sagledava i dve najveće slabosti demokratije: prvo, politika u demokratiji je nagla,

prevrtljiva i kratkovida, mnogo više nego u aristokratskom uređenju; i drugo, interes većine ne

mora uvek da bude identičan sa interesom sviju i opštim interesom.89

Jedna od velikih slabosti demokratije, o kojoj će na narednim stranicama biti više reči, je i u

opasnosti da većina nadglasa one koji su intelektualno superiorniji čime se ojačavaju dispozicije

demokratije ka mediokritetstvu i osrednjosti. U modernim društvima dva su glavna izvora

socijalne heterogenosti: intelekt i bogatstvo. Demokratija uspešnije rešava problem heterogenosti u

bogatstvu, jer glas bogatog i siromašnog u demokratskoj proceduri isto vredi. Problem je što

demokratska procedura nivelira i intelektualne potencijale društva. Ili kako kaže Ceterbaum:

«Ljubav prema jednakosti može da se izrazi na dva načina, kao plemenita strast prema jednakosti

koja nastoji da sve podigne na nivo najvećeg, i kao iskvarena sklonost ka jednakosti, koja se trudi

da sve svede na najmanji zajednički imenilac».90 Ova druga vrsta želje ka jednakosti priprema

ljude da se u ime jednakosti i njenog očuvanja odreknu svoje slobode.

Demokratija može doći do istine samo kroz iskustvo. Veliko preimućstvo Amerikanaca je,

prema Tokvilu, ne samo u tome što su prosvećeniji od drugih nego i što imaju mogućnost da čine

popravljive greške, to jest da uče na iskustvu, bez rizika da propadnu zbog grešaka koje čine. 91

Politički zakoni Sjedinjenih Država uvek su polazili od principa suverenosti naroda. Tokvil

istina priznaje da je volja naroda jedna od onih reči koju su smutljivci svih vremena i despoti svih

doba najobilnije zloupotrebljavali. On dalje kaže, da ima čak i onih koji su je otkrili potpuno

izraženu u ćutanju naroda, pa su smatrali da iz činjenice pokornosti proizilazi za njih pravo

zapovedanja.92 Tokvil odaje priznanje američkom društvu što je uspelo da izbegne zamke

88 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 17789 John Stuart Mill, Introduction, op.cit. str. XXIX90 Martin Zetterbaum, Alexis de Tocqueville, op.cit. str. 76991 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 196,19792 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 52

81

despotizma. Okolnosti, poreklo, prosvećenost, a naročito običaji, omogućili su im da izbegnu

apsolutističku vlast i zasnuju i održe suverenost naroda.

Tokvil zaključuje: “Demokratska sloboda ne izvršava svaki svoj poduhvat onako savršeno

kao prosvećen despotizam; često odustaje od njih pre no što im je ubrala plodove ili se upušta i u

opasne; ali na duži rok ona ostvaruje više nego on; ona svaku stvar uradi ne toliko dobro, ali uradi

više stvari. Pod njenom vladavinom nije pre svega veliko ono što izvrši javna uprava, nego ono što

se izvrši bez nje i izvan nje. Demokratija ne pruža narodu najvičniju vlast, ali čini ono što je često i

najvičnija vlast nemoćna da stvori: ona širi po celoj društvenoj zajednici nesmirenu delatnost,

preobilje snage, energiju, sve to što nikad ne postoji bez nje i što može stvoriti čuda, ako su

okolnosti iole povoljnije. U tome su njena prava preimućstva”.93 Ili, kao što kaže na drugom mestu:

“Sredstva demokratije su, dakle, nesavršenija od sredstava aristokratije: često ona, i ne znajući, radi

protiv sebe same; ali cilj njen je korisniji.94

Tiranija većine i demokratski despotizam

Iz širokog spektra Tokvilovih ideja ovde treba izdvojiti jednu po kojoj je on na istaknut

način prepoznatljiv u političkoj sociologiji. Reč je o kritici demokratije kao moguće tiranije i

despotizma većine.

Analizi svemoći većine, i posledicama takve većine po politički život Sjedinjenih Država,

Tokvil posvećuje izuzetno veliku pažnju. U prvoj knjizi Demokratija u Americi, iz 1835, on koristi

izraz tiranija većine. U drugoj, iz 1840, umesto tog izraza on govori o despotizmu koji se rađa iz

demokratije, o demokratskom despotizmu. Izraz demokratski despotizam ušao je u široku upotrebu

i često se sreće u literaturi o Tokvilu, mada kao termin predstavlja svojevrsni contradictio in

adjecto. Uporedo s tim, ali istina mnogo ređe, sreću se i sintagme prikriveni despotizam (Valentini)

ili nenasilni despotizam (Volkmann-Schluck), a ponekad i meki despotizam ili novi despotizam

(Zetterbaum).

Tokvil polazi od ocene da je u suštini demokratskih uređenja da vlast većine u njima bude

apsolutna, jer, kako kaže, izvan većine u demokratijama nema ničeg što bi joj se oduprlo.95

Fundamentalni paradoks demokratije, onako kako ga Tokvil razume, je u tome što je jednakost

uslova podjednako kompatibilna i sa tiranijom i sa slobodom. Ili, kako kaže Martin Ceterbaum

93 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21294 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 20295 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 214

82

(Martin Zetterbaum), Tokvil je svestan da je demokratija u stvarnosti sklona da uspostavi tiraniju,

bilo jednog nad svima, manjine nad većinom, većine nad manjinom ili čak svih nad svima.96

Ista ona jednakost koja građanina čini nezavisnim od svakog sugrađanina uzetog ponaosob,

izručuje ga samog i bez ograde, dejstvu većine. «Javnost ima, dakle, u demokratskih naroda

neobičnu moć, kakvu aristokratske nacije nisu mogle čak ni zamisliti. Ona ne ubeđuju u svoja

verovanja, ona ih nameće i utiskuje u duše nekom vrstom ogromnog duhovnog pritiska svih na

svačiji um».97

Opasnost od demokratske tiranije većine Tokvil uočava na mnogim punktovima američkog

političkog života i civilnog društva. On kaže da su demokratije prirodno sklone da svu društvenu

moć usredsrede u rukama zakonodavnog tela. Tu se vidi direktan uticaj Monteskjea, na jednoj, i

Medisona i federalista, na drugoj strani. »Od svih političkih vlasti, zakonodavstvo se najradije

povinuje većini».98 Takva koncentracija vlasti može da naškodi dobrom vođenju javnih poslova, a

istovremeno je i osnova despotizma većine.99 Citirajući Džefersona, koga smatra apostolom

demokratije, Tokvil skreće pažnju na najstrašniju opasnost od tiranije zakonodavca; a što se tiče

opasnosti od izvršne vlasti, ona će, po njemu, nastupiti mnogo kasnije. Uverili smo se da su se u

naše vreme mnoga od tih upozorenja obistinila, a posebno bojazan od enormnog porasta uloge i

uticaja izvršne vlasti.

Većina u Sjedinjenim Državama pruža pojedincima mnoštvo već stvorenih shvatanja i

rasterećuje ih potrebe da misle svojom glavom i stvaraju sopstvena. Većina dakle, zaključuje

Tokvil, u Sjedinjenim Državama ima ogromnu stvarnu moć, a i skoro isto tako veliku moć u

javnom mnenju. To dovodi ne samo do zakonodavne i upravne nestabilnosti, koja je prirodna za

demokratiju, nego i do tiranije većine. 100 Može se govoriti o tiraniji većine u političkom smislu, ali

i o tiraniji većine u društvemom smislu. Prva se ispoljava i ostvaruje kao tiranije političke većine u

političkim organima države, a druga, kao tiranija javnog mnenja većine u građanskom društvu.

Prema tome, on demokratiji u Americi ne zamera slabost, već naprotiv njenu neodoljivu

snagu. Izričito tvrdi da u Sjedinjenim Državama «moć većine prevazilazi sve moći koje

96 Martin Zetterbaum, Alexis de Tocqueville, u: History of Political Philosophy, Edited by Leo Strauss, Joseph Cropsey, Chicago and London, The University of Chicago Press, 1987, str. 76897 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 38598 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21499 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 134100 Rodžers otkriva da je istoričar iz Bostona J. Sparks ponudio Tokvilu formulaciju fraze «tiranija većine», ali da je zaključio, nakon čitanja Demokratije u Americi, da je Tokvil potpuno promašio njegovu glavnu ideju (Daniel Rodgers, Of Prophets and Prophecy, op.cit. str. 199).

83

poznajemo u Evropi». Za razliku od Evrope, gde ni najapsolutniji vladari nisu mogli da spreče

mišljenja suprotna njihovoj vlasti da potajno kruže državom, u Americi nije tako: «dokle god je

većina sumnjiva, ljudi govore; ali čim se ona neopozivo izjasnila, svako ućuti, pa i prijatelj i

neprijatelj kao da se složno upregnu u njena kola». I zaključuje da u Americi većina čini strahovit

obruč oko misli. «U tom okviru pisac je slobodan; ali teško njemu ako se usudi da iz njega izađe». 101

Ima autora koji smatraju da je pitanje kako sprečiti zloupotrebu vlasti od strane onih koje

su je demokratskim putem stekli, jedno od središnjih pitanja u Tokvilovoj političkoj filozofiji.102

Drugi, opet, misle da je srž Tokvilovog učenja o demokratiji u ukazivanju na one odlike koje niču

ili dobijaju snagu iz uslova jednakosti i individualizma, kao što su: materijalizam, mediokritetstvo,

ljubav prema domu i izolacija u privatnosti porodice.103

Za razliku od ranijih tiranija koje su se služile grubim sredstvima okova i dželata, nova

civilizacija usavršava despotizam, a demokratske republike umesto primene materijalizovane sile

ustremljuju se na dušu i misao. Podstaknut izjavom lekara Stjuarta iz Baltimora koji je navodno

rekao Tokvilu «Javno mnenje nam radi ono što inkvizicija nikad ne bi mogla»,104 Tokvil formuliše

sledeći tvrdi zaključak: «Inkvizicija nikad nije uspela sprečiti da po Španiji kruže knjige protivne

religiji većine. Carstvo većine u Sjedinjenim Državama uspeva više: oduzelo je ljudima čak i

pomisao da ih objavljuju».105 Jedno od Tokvilovih zabrinjavajućih proročanstava upozorava da ako

sloboda ikad propadne u Americi, za to valja okriviti svemoć većine.

Iza političke svemoći većine Tokvil ponovo otkriva jednakost, koja istovremeno proizvodi

dve tendencije: jednu, koja svačiji um vodi novim mislima; i drugu, koja bi ga rado svela na to da

više ne misli. Ako demokratski narodi zamene individualni razum apsolutnom vlašću većine, zlo bi

samo bilo druge prirode. «I nazirem kako bi, pod dejstvom izvesnih zakona, demokratija ugušila

slobodu mišljenja, kojoj demokratsko društveno uređenje pogoduje, te bi se ljudski um, pošto je

raskinuo okove što su mu ih nekad nametale klase i ljudi, sada okovao opštom voljom mnoštva».106

Ovim je, tačno jedan vek unapred, predskazana pojava totalitarizma u dvadesetom veku, a

Tokvilovo naslućivanje se, na drastičan način, pokazalo tačnim.

101 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 221102 Vojislav Koštunica, Demokratija i njene granice – Aleksis de Tokvil i problem tiranije većine, u knjizi, Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, političke i pravne rasprave, Beograd, Filip Višnjić, 2002, str. 18 i 19103 Martin Zeterbaum, Alexis de Tocqueville, op.cit. str. 768104 Navedeno prema Daniel Rodgers, Of Prophets and Prophecy, op.cit. str. 198105 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 222106 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 385

84

Psihološka moć većine zasniva se na dve problematične ideje: prvo, da više znanja i

mudrosti ima u mnoštvu, nego u jednom ili nekolicini izabranih; i drugo, da su interesi većeg broja

iznad interesa manjine.107 Što se prve ideje tiče Tokvil je kvalifikuje kao teoriju jednakosti

primenjenu na pamet. Svoju legitimnost ona, kao i svaka vlast, može da zahvali samo dugom

trajanju. Kada je reč o drugoj ideji, ona ima podršku u Sjedinjenim Državama jer se svaka manjina

nada da može postati većina. U aristokratskom društvu takva ideja bi izgubila smisao, jer

aristokratija ne može postati većina i sačuvati svoje privilegije, kao što se ne može odreći

privilegija, a da ne prestane biti aristokratija. Ovaj tip Tokvilovog argumenta bi danas mogao da se

primeni i za višenacionalna društva, gde manjine nemaju šansu da postanu većine. U osnovi, on

važi za sve kulturne manjine, kao i za one podele u društvu koje imaju oblik rascepa ili-ili, to jest

gde kompromis nije moguć (pitanje upotrebe nuklearne energije, prava na eutanaziju, prava na

abortus, pitanje smrtne kazne, isl.).

Mada i sam priznaje da je u volji većine izvor svih vlasti, Tokvil kaže: «Smatram bezočnom

i odvratnom maksimu po kojoj, u stvarima vladanja, većina u nekom narodu ima pravo da sve

čini».108 On postavlja načelo da je pravda viši zakon od zakona većine i da pravda čini granicu

prava svakog naroda. «Kad, dakle, odbijem da se povinujem nekom nepravednom zakonu, ne

osporavam većini pravo da zapoveda; u odnosu na suverenitet naroda, pozivam se na suverenitet

ljudskog roda».109 I dodaje, da ako uskraćuje svakom pojedincu pravo da vlast čini sve što hoće,

neće to pravo i takvu vlast nikad priznati ni mnoštvu.

Smatrajući da je svemoć zlo, a vlast bez ograničenja po sebi loša i opasna, Tokvil u pravdi

kao opšteljudskoj vrednosti i normi vidi silu koja je i iznad prava većine. U nešto širem tumačenju,

a sledeći opšti duh Tokvilovog dela, može da se kaže da iznad svemoći većine u moralnoj ravni

stoje pravda i humanost, a u političkoj, ustanovljena (prirodna) prava i razum. Ako vlast ne nalazi

pred sobom nikakvu prepreku, onda je sloboda ozbiljno ugrožena. «Kad, dakle, vidim da se pravo i

mogućnost da se sve čini priznaje bilo kojoj sili, zvala se ona narod ili kralj, demokratija ili

aristokratija, vršila se ona u monarhiji ili republici, kažem: tu je klica tiranije, i idem da živim pod

drugim zakonima».

Civilno društvo i demokratija

107 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 215108 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 217109 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 218

85

Druga velika tema kojom je Tokvil zadužio političku sociologiju odnosi se na oblast

civilnog, građanskog društva. Sam Tokvil ukazuje da je prva knjiga Demokratije u Americi

posvećena analizi političkog poretka, a druga studiji građanskoga, odnosno civilnoga društva.

Njegova polazna teza je da se pod uticajem demokratskog društvenog uređenja u SAD

izgled civilnog društva promenio ne manje nego fizionomija sveta politike.110 S druge pak strane,

opravdano smatra (kao što je napred već jednom istaknuto) da ideja demokratije pretpostavlja

postojanje civilizovanog i obrazovanog društva. U osnovi ovoga, kao i čitave Tokvilove teorije, leži

opšta ideja o mogućnosti čovekovog usavršavanja, po kojoj se ljudi suštinski razlikuju od životinja.

U vezi sa mogućnostima čovekovog usavršavanja, zanimljivo je njegovo zapažanje kako se

različiti politički poretci odnose prema obrazovanju: aristokratija ima prirodne sklonosti da sužava

granice čovekovog usavršavanja, a demokratija da ih širi (razmičući ih nekad i preko mere). 111

Umeće udruživanja kao osnovno civilno umeće

Po Tokvilu, u demokratskim zemljama umeće udruživanja je osnovno umeće; napredak

svih ostalih umeća zavisi od njegovog napretka. Neposredno nakon toga, nudi formulaciju jednog

od zakona koji vladaju u ljudskim društvima. Taj zakon ima formu instruktivnog načela i glasi: da

bi ljudi postali i ostali civilizovani treba umeće udruživanja među njima da se razvija i usavršava

srazmerno povećanju društvene jednakosti.112

Tokvilova civilna teorema koja utvrđuje odnose između jednakosti i građanskog društva,

dakle, glasi: što je društvena jednakost veća to i udruživanje građana treba da bude razvijenije. I

obrnuto, tamo gde nema demokratske jednakosti, tamo su mogućnosti građanskog udruživanja

slabe ili vrlo skučene. Despotizam, kaže Tokvil, podiže pregrade između građana da bi ih

razdvojio. «Despotizam, koji je po svojoj prirodi pun pribojavanja, vidi u osamljivanju ljudi

najsigurniju zalogu svoga trajanja, pa obično i ulaže veliki trud da ih usami...Despot lako prašta

svojim podanicima ako ga ne vole, samo ako se ne vole ni međusobno».113 Zato zaključuje da u

svih naroda gde je političko udruživanje zabranjeno, građansko udruživanje je retko.

Umetnost udruživanja nije za Tokvila prazni purlartizam. Upravo obrnuto, umetnost

udruživanja je istinska majka socijalne akcije.

Civilno društvo kao škola demokratije110 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 375111 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 402,403112 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 467113 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 460

86

Za američku naciju Tokvil kaže da su njeni građani rešeni da stalno koriste pravo

udruživanja u civilnom životu, pa su tako uspeli da sebi pribave sve blagodeti koje civilizacija

može da pruži. On konstatuje da se Amerikanci svih uzrasta, svih staleža i svih nastrojenja

neprestano udružuju. I duhovito primećuje da gde se na čelu kakvog novog poduhvata u Francuskoj

vidi vlast, a u Engleskoj neko od uglednih velikaša, računajte da ćete u Sjedinjenim Državama

ugledati neko udruženje.

Tokvil dolazi do tačnog uvida da udruživanje građana olakšava političko udruživanje, i

obrnuto, da slobodno političko udruživanje neobično razvija i usavršava građansko udruživanje. 114

On vidi politička udruženja kao velike besplatne škole za građansko udruživanje, a mnogobrojna

udruženja građana kao velike društvene škole za demokratiju.

Tokvil stavlja pravo na udruživanje u red neotuđivih prava, smatrajući da se ono može

staviti po važnosti i težini odmah iza lične slobode.»Posle slobode da sam dela, čoveku je

najprirodnija sloboda da svoje napore udruži sa naporima svojih bližnjih i da delaju udruženo». 115

Ukazujući na pragmatičnu stranu američkog duha, on primećuje da se u Sjedinjenim

Državama gotovo i ne govori da je vrlina lepa – tvrdi se da je korisna i to se svakodnevno dokazuje.

Ne poriče se da svaki čovek sme i treba da ide za svojim interesom. Prema Tokvilovom tumačenju,

dobro shvaćeni interes, kao što je već rečeno, nije neka uzvišena doktrina, ali je jasna i pouzdana.

Ona ne teži da postigne neke visoke ciljeve; ali bez odviše napora postiže sve one koje sebi

postavlja.116 Zato je, po njegovoj oceni, Amerika zemlja u kojoj se najviše na svetu izvlači korist iz

udruživanja i gde se to moćno sredstvo akcije primenjuje u najrazličitije svrhe.117 Ono je ušlo u

navike i običaje.

Za razliku od građanskog udruživanja političko udruživanje je uvek opasnije po postojeći

poredak. Svaka vlast sa podozrenjem gleda na političko udruživanje, jer se tu okupljaju ljudi koji

žele da upravljaju državom. Ne treba kriti, kaže Tokvil, da je neograničena sloboda političkog

udruživanja poslednja od svih sloboda koju neki narod može podneti. Ako usled nje i ne padne u

anarhiju, on je se takoreći svakog časa dotiče.118 Za razliku od toga, i to Tokvil vrlo pronicljivo

uočava, na građanska udruženja vlast gleda blagonaklono, «zato što su lako otkrili da ta udruženja,

umesto da misli građana usmeravaju ka javnim poslovima, služe tome da im pažnju od njih

114 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 471115 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 169116 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 475,476 117 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 166118 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 169

87

odvrate, a time što ih sve više zaokupljaju zamislima koje se ne mogu izvesti bez javnog mira,

odvraćaju ih i od revolucija».119

No, Tokvilov zaključak u pogledu važnosti udruživanja je jasan i nedvosmislen: «Pravo

udruživanja je u naše doba postalo nužna garantija protiv tiranije većine».120

Sloboda štampe

Sloboda štampe je, po Tokvilu, nužna posledica suverenosti naroda. Kao što su suverenost

naroda i sloboda štampe dve stvari koje su međusobno potpuno povezane, tako suverenost naroda i

cenzura ne idu zajedno. Cenzura i demokratija zasnovana na suverenosti naroda i opštem pravu

glasa su, po mišljenju Tokvilovom, protivurečne jedna drugoj i ne mogu zajedno opstati u

političkim ustanovama istog naroda.

Sloboda štampe je moćno oružje kojim raspolaže građansko društvo, ona je u

najpotpunijem smislu oruđe slobode, ocenjuje s pravom Tokvil. «Njeno uvek otvoreno oko

neprestano obnažuje tajne mehanizme politike i prisiljava javne ličnosti da izlaze pred sud

javnosti».121

Prve američke novine, prema Tokvilovom uvidu, pojavile su se aprila 1704 godine u

Bostonu. Konstatujući da je Amerika zemlja u kojoj nalazimo u isti mah i najviše udruženja i

najviše listova, Tokvil uočava važnu demokratsku vezu među njima. «Postoji, dakle, nužna veza

između udruženja i novina: novine stvaraju udruženja, a udruženja stvaraju novine; pa ako je tačno

što smo rekli da udruženja treba da se umnožavaju što veća biva društvena jednakost, isto je tako

sigurno da i broj listova raste što se više množe udruženja».122

Moć slobode štampe se ispoljava na dvostruk način: štampa formira javno mnenje i moćno

utiče na oblikovanje svih ubeđenja ljudi. Kako kaže Tokvil, ona ne menja samo zakone nego i

običaje. I dodaje, na svoj po malo sarkastičan način: «Volim je imajući u vidu zla koja sprečava,

mnogo više nego zbog dobra koja čini».123

Štampa je izuzetna društvena sila, posle naroda, prva među svim silama, kako bi rekao

Tokvil. Zato, po njegovom mišljenju, samo udruživanje građana predstavlja veću silu. U štampi su

na čudan način pomešane dobre i zle strane, a opet, po Tokvilovom dubokom uverenju, bez nje

sloboda ne bi mogla živeti, a sa njom red jedva može da se održi. Ipak zaključuje: «U pogledu

119 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 473120 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 169121 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 164122 Alekis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 469123 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 159

88

štampe, stvarno nema sredine između potčinjenosti i slobode. Da bi se pobrali neprocenjivi plodovi

koje pruža sloboda štampe, treba umeti podneti i neizbežne nedaće koje ona izaziva».124

Politička kutura demokratije

Kao što je već rečeno, u najnovije vreme se posebna pažnja poklanja Tokvilovom

proučavanju kulture. Tokvil je u dejstvu kulturnih činilaca nalazio jedan od glavnih opštih uzroka

kojima se može pripisati održanje demokratske republike u Sjedinjenim Državama.

U njegovim analizama akcenat je stavljen na kategoriju naravi. Tokvil koristi taj termin u

značenju koje odgovara staroj reči mores , ali mu pridaje i šire značenje, podrazumevajući pod tim

sveukupno moralno i intelektualno stanje jednog naroda.125 Dakle, mores ili naravi je kod njega u

upotrebi sa potpunijem značenjem od latinskog termina za običaje, navike; a što će se sredinom

dvadesetog veka u užem značenju nazvati politička kultura; da bi se krajem tog istog veka, čitava

ta oblast nazvala studij kulture (culture studies) - ovoga puta u mnogo širem značenju od

Tokvilovog. Značajan deo prve i pretežan deo druge knjige Demokratije u Americi posvećeni su

istraživanju naravi shvaćene u smislu koji je negde na sredokraći između političke kulture i kulture

uopšte. Tokvil tvrdi: «Znaćaj naravi je jedna opšta istina, kojoj nas neprestano vraćaju i

proučavanja i iskustvo. Čini mi se da u svojim mislima nailazim na nju kao na jednu središnju

tačku: zapažam je na kraju svih svojih ideja».126

Iz široke lepeze pitanja političke kulture kojima se bavio, ovde će biti ukazano samo na

nekoliko, koja se čine najvažnija za studij političke sociologije. To su: društvena i politička uloga

religije u demokratiji; međurasni odnosi i osuda ropstva; položaj žena i pitanje ravnopravnosti

polova; politička kultura i duh demokratskih naroda.

(a) Kada je reč o religiji, Tokvil ocenjuje da je američka civilizacija proizvod dva odeljena,

ali komplementarna i međusobno kombinovana duha: slobodarskog i religioznog. Ta dva

elementa, sloboda i religija, se u američkom društvu uzajamno podupiru i dobro slažu. Religija vidi

u građanskoj slobodi i svoju slobodu. Sloboda vidi u religiji moralnu potporu, čuvarku morala, a

moral jemcem svojih zakona i zalogom svoje trajnosti. Moral je često u puritanskoj Americi bio

strožiji i od zakona.127 Tokvil kaže: Despotizam može i bez vere, ali sloboda ne. Ili: u Novoj 124 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 161125 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 249126 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 265127 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 39 i 43

89

Engleskoj obrazovanje i sloboda su kćeri morala i religije. Dakle, Tokvil ne sumnja da je vrlo

strogom, puritanskom moralu u Sjedinjenim Državama glavni izvor u veri. Siguran je da

Amerikanci smatraju religiju neophodnom za opstanak republikanskih institucija.

(b) U američkom društvu Tokvil uočava gotovo neprijateljske međurasne odnose. Položaj

Crnaca i Indijanaca usred demokratskog naroda je ne samo besramno niži od položaja belog

čoveka, nego takav da su među njima podignute nepremostive prepreke. Crnci i Indijanci su «dve

zlosrećne rase koje nemaju ništa zajedničko ni u pogledu porekla, ni u pogledu izgleda, ni jezika, ni

naravi; jedino su im nesreće slične. Obe zauzimaju podjednako nizak položaj u zemlji u kojoj žive;

obe trpe desjtvo tiranije; pa iako su im nevolje različite, mogu za to da optuže istog vinovnika».128

Mada je hrišćanstvo najpre uništilo ropstvo, hrišćani šesnaestog veka su ga ponovo

uspostavili. Veliki deo novovekovnog uspona Evrope i Amerike bio je zasnovan na radu crnaca

robova iz Afrike. Prema Tokvilovom uvidu prvi crnci su dovedeni u Virdžiniju 1621. godine. On

ukazuje i na tačne razloge zbog kojih se ropstvo najpre rodilo na jugu: tamo se gaje duvan, pamuk i

šećerna trska, usevi koji iziskuju neprestanu negu i traže veliki broj žive radne snage. Tokvil smatra

da je ropstvo veliko društveno zlo i da se mora ukinuti, ne samo u interesu crnaca, nego i u interesu

belaca. U protivnom on predviđa da će se Sjedinjene Države suočiti u budućnosti sa velikim

nevoljama.129

Osvajanjem Divljeg zapada, uništavanjem šuma i istrebljenjem Indijanaca Amerikanci su,

po Tokvilovom mišljenju, osudili indijansku rasu Severne Amerike na izumiranje. Po njegovom

sudu divlji narodi Severne Amerike su mogli samo na dva načina da izbegnu uništenje: ratovanjem

ili civilizovanjem. Kako su u ratovanju bili slabiji i morali su stalno da se povlače, a kako nisu

prihvatali civilizovanje, to jest da žive na način i po običajima belih ljudi, osuđeni su na postepeno

iščezavanje. Tokvil uočava da se nikad među nacijama nije video takav raskorak između

džinovskog razvoja, na jednoj, i brzog uništenja, na drugoj strani. On podesća na reči Vašingtona u

poruci Kongresu: «Mi smo prosvećeniji i moćniji od indijanskih nacija; naša čast zahteva da prema

njima budemo dobri i plemeniti». I, naravno, zamera što takva plemenita i vrla politika nije bila

primenjena.130

128 Aleksis de Tokvil, demokratija u Americi, op.cit. str. 273129 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 291-309130 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 280-286

90

Opšti kritički stav prema stanju međurasnih odnosa u Sjedinjenim Državama toga vremena

Tokvil je sažeo u sledećem iskazu: «Crnac je sateran na najniži stupanj ropstva; Indijanac na

krajnje granice slobode».131

(c) Nastavljajući prosvetiteljsku tradicuju Monteskjea, Didroa i Rusoa, koji su svi pisali o

ženskom pitanju, Tokvil nekoliko poglavlja posvećuje uticaju demokratskih promena na porodicu i

položaj žene u Sjedinjenim Državama.

On konstatuje da društvena jednakost i demokratsko uređenje neumitno menjaju

međusobne odnose ne samo svih građana, nego i odnose u porodici, a posebno odnose između

muškaraca i žena.

Upoređujući porodicu u aristokratsko i demokratsko doba Tokvil uočava bitnu razliku. U

aristokratskim narodima, kaže on, vlast zna samo za oca, koji je ne samo glava porodice, nego i

nastavljač tradicije, tumač običaja i presuditelj u vladanju. Kad društveno uređenje postane

demokratsko nestaje ili se umanjuje očinska vlast, pa se neka vrsta jednakosti uspostavlja i oko

domaćeg ognjišta. I ocenjuje: «Ne znam da li, sve u svemu, društvo nešto gubi tom promenom, ali

sklon sam verovati da pojedinac dobija».132

Tokvil odaje priznanje vaspitanju devojaka u Sjedinjenim Državama, koje od njih stvaraju

samopouzdane, nezavisne i zrele osobe. Svestan je i priznaje da u njegovim očima ima veliki

politički značaj sve što utiče na položaj žene, na njene navike i shvatanja, jer, kako voli da kaže,

žena tvori moral. Ali, već u tom stavu se naziru ostaci starog aristokratsko-patrijarhalnog pogleda

na odnose među polovima.

Čini se da je u pravu Gita Mej kada kaže da Tokvil ima u osnovi ambivalentan odnos

prema ravnopravnosti polova. Neravnopravnost u braku Tokvil tumači kao biološku sudbinu

zasnovanu na mnogobrojnim prirodno uslovljenim razlikama u fizičkoj i moralnoj konstituciji

muškaraca i žena. Svoje aristokratsko-patrijarhalno vrednosno nasleđe nije uspeo potpuno da

sakrije iza svog prosvetiteljsko-demokratskog lika. 133

d) Na političku kulturu i duh demokratskih naroda Tokvil obraća stalno pažnju, pogotovu u

drugom tomu Demokratije u Americi. Tu on ima mnogo tačnih i interesantnih zapažanja, ali i

promašaja. Tako mu mnogi , s pravom, zameraju da je podcenio mogućnosti razvoja književnosti i

umetnosti u Sjedinjenim Državama. Njegove tvrdnje da Amerikanci nemaju književnost, da su 131 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 274132 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 535133 Gita May, Tocqueville and the Enlightenment Legacy, u Reconsidering Tocqueville's Democracy in Amerika, op.cit. str. 37

91

jedini pisci koji tamo postoje novinari, da nema povoljnih uslova za razvoj pozorišne umetnosti, 134 i

slično, pokazale su se kao netačne i prestroge. U tom istom veku u kome Tokvil piše, Amerika

dobija tako velika književna imena kao što su, recimo, Ralf Valdo Emerson (Ralph Waldo

Emerson), Henri Toro (Henry Thoreau), Edgar Alen Po (Edgar Allan Poe), i drugi. Istina nešto

kasnije, pozorišni život na Brodveju u Njujorku postaće svetski poznat i uvažavan.

Ali su zato zanimljiva njegova zapažanja o pragmatizmu i ambicioznosti Amerikanaca, o

užurbanosti u trci za materijalnim dobrima i sklonosti ka lakim uspesima i uživanjima u sadašnjosti,

o moralnoj osudi besposlenosti, o nacionalnoj sujeti i shvatanju časti, o osobenosti političkog

govora i ljubavi prema slobodnim institucijama.

Posebno su, mislim, važna njegova zapažanja o razvoju one vrste mentaliteta koju Tokvil

naziva trgovačka narav, koja je odmerena, sklona kompromisima i protivna žestokim strastima.

Jasno je da su trgovačke naravi suprotne ratničkim, i da mnogo više odgovaraju demokratskim

društvima. On uočava da odnosi među ljudima u demokratiji postaju neusiljeni, ali i solidarni, i da

prevladavaju smirene nad plahovitim vrlinama. Njegov je opšti zaključak da se naravi upitomljuju

što veća biva društvena jednakost.135

Stari poredak i revolucija

Francuska revolucija je izbila dva veka nakon Nizozemske i vek nakon Engleske

takozvane slavne revolucije, a započinje, kako kaže Tokvil, tačno u momentu kada se Američka

revolucija završila.

Uzroci revolucije

134 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 420 i 442135 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 511

92

Tokvil smatra da je filozofija osamnaestog veka jedan od glavnih uzroka revolucije, jer ju je

pripremila svojim idejama koje se odnose na položaj države i društva i načela političkih i

građanskih zakona. On tu, pre svega, misli na ideju prirodne jednakosti ljudi, ideju suverenosti

naroda, kao i na zahteve za ukidanjam svih kastinskih, klasnih i profesionalnih privilegija i

povlastica.136

Pored filozofa važnu ulogu su imali ekonomisti, posebno ona škola mišljenja poznata

pod nazivom fiziokrati. Fiziokrati su ponudili niz praktičnih odgovora na pitanja javne uprave i

javnog obrazovanja i pripremili zamisli socijalnih i administrativnih reformi koje je revolucija

izvršila. 137

Filozofi i ekonomisti su, međutim, bili samo deo jednog šireg i trajnijeg duhovnog i

kulturnog pokreta, evropskog pokreta Prosvetiteljstva, čije se glavno žarište od polovine

osamnaestog veka, a pogotovu od Enciklopedista, nalazi upravo u Francuskoj. Prosvetiteljstvo je

do kraja dovelo proces koji je započeo još u Renesansi: nauka i obrazovanje su preuzeli od

religije i crkve vodeću ulogu u duhovnom životu. Prosvetiteljstvo je stvorilo duhovnu osnovu za

Francusku revoluciju, između ostalog, svojom neograničenom verom u razum, a od Rusoa i u

dobrotu čoveka, svojim odbacivanjem religije i istorijske tradicije, svojim načelima jednakosti,

slobode i demokratskih prava.

To da su političko vaspitanje jednog velikog naroda u potpunosti stvorili ljudi od pera,

po Tokvilovoj oceni, stvara novu okolnost u istoriji i omogućava da Francuska revolucija

zadobije svoj sopstveni duh. Priznajući znatan uticaj Američke revolucije Tokvil ipak kaže: «U

našoj revoluciji često se razabirao odjek one američke,...ali taj uticaj dugovao se manje onome

što se tada radilo u Sjedinjenim Državama, negoli onome što se u tom času mislilo u

Francuskoj...Tamo je ona zapanjila, ovde konačno ubedila. Amerikanci kao da su samo izvršavali

ono što su naši pisci zamislili; oni su samo u stvarnosti otelotvorili ono što smo mi upravo

sanjali». 138

Prema Tokvilovim nalazima Francuska revolucija «je u suštini bila socijalna i politička

revolucija».139 Socijalnu sliku Francuske pre revolucije izuzetno dobro daje Slobodan Jovanović

u svojim Primerima političke sociologije. Uz dva povlašćena staleža, plemstvo i sveštensko, u

Francuskoj je, kao i svuda u Evropi u porastu treći stalež, koga uz buržoaziju i građanstvo čine i 136 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, IKZS, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1994, str. 37 137 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 161,162138 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 151139 Aleksis de Tokvil, Stari režom i revolucija, op.cit. str. 49

93

radništvo i seljaštvo. Francuska u to vreme dosta zaostaje za Engleskom u pogledu industrijskog

razvitka, jer joj nedostaju ugalj i gvožđe. Njen glavni izvozni proizvod je šećer; polovina ponude

na svetskom tržištu dolazi iz francuskih kolonija. Uz to, izvoze se još vino i svila. U privredi

dominiraju mala preduzeća i zastarelo esnafsko uređenje. U gradovima, koji se inače sporije

razvijaju nego u Engleskoj, umesto industrije niču banke, berzanski poslovi i trgovačka društva.

U društvenom životu mnogo veću ulogu od plemstva ima buržoazija, koja je ne samo najimućnija

klasa, nego i najobrazovanija; iz njenih redova potiče najveći broj naučnika i književnika. 140

Tokvil u predgovoru za svoje delo Stari režim i revolucija kaže da su Francuzi 1789

godine preduzeli najveći napor koji je ijedan narod ikad uložio «ne bi li svoju sudbinu takoreći

raspolutili, te ponorom razdvojili ono što su dotad bili od onoga što su ubuduće hteli da budu». 141

Zanimljivo je Tokvilovo zapažanje da neposredno uoči revolucije, nikome u

Francuskoj nije još bilo posve jasno šta će ona doneti.142 Jedan od razloga za revoluciju (teško je

reći koliko jedan od uzroka, a koliko povod) bio je u rđavom stanju državnih finansija. Politika

apsolutizma Luja XVI je dovela državu do bankrotstva. Kada se kruna odlučuje da uvede nov

porez na zemlju nailazi na žestok otpor plemstva, koje se, na svojoj Skupštini uvaženih, poziva

na to da jedino Opšta skupština svih staleža može da donese takvu odluku. Kralj najzad posle

dugo vremena saziva skupštinu svih staleža za početak maja 1789. u Versaju. Ali ni on ni

plemstvo nisu predvideli na šta će to da izađe. Sukob plemstva i buržoazije se razbuktao i pre

skupštine, oko broja poslanika kao i procedure njenog rada. Atmosferu revolucioniše spis opata

Žozefa Sijejesa Šta je treći stalež. Na to pitanje on odgovara rečju: sve. Na pitanje šta je treći

stalež bio do sada u političkom životu, opet jezgrovit odgovor: ništa. Najzad na pitanje šta taj

stalež traži, opat odgovara: da bude nešto u političkom životu. «Sijejes tvrdi da treći stalež

predstavlja sve što je potrebno da se stvori narod, da će steći slobodu ukidanjem privilegovanih

staleža, da predstavlja dvadesetpet miliona ljudi, dok druga dva (plemstvo i kler) imaju svega

dvestotine hiljada».143 To da su mnogi pripadnici povlašćenih klasa stali na stranu neophodnosti

promena dobro ilustruje i činjenica da među poslanicima trećeg staleža ima i plemića i

sveštenika. Mada većinu poslanika ovog staleža čine advokati, trgovci i činovnici, grof Onore

Mirabo, poznati kritičar starog režima i privilegija, postaje jedna od vodećih ličnosti trećeg

140 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije,Beograd, Geca Kon, 1940, str. 189-201 141 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 23142 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 34143 Dragoljub Živojinović, Uspon Evrope(1450-1789), Beograd, Službeni list SRJ, 1995, str. 431

94

staleža.144 I pre početka rada skupštine treći stalež ostvaruje dve važne pobede: izjednačuje se po

broju poslanika sa druga dva staleža uzeta zajedno, i ostavlja otvorenim pitanje da li staleži

glasaju odvojeno (kao što su tražili kruna i povlašćeni staleži) ili ne. U toku rada same skupštine

treći stalež odbija diktate kralja i plemstva i sredinom juna se proglašava Narodnom skupštinom.

Na njegovu stranu staje naročito i deo sveštenstva. Kralj to mora da prihvati, ali se ne miri sa

takvim stanjem. Poziva trupe koje se okupljaju u Versaju i okolini Pariza, što na već zapaljenu

revolucionarnu atmosferu, čiju temperaturu podiže i vrtoglavi rast cena hrane i nedostak posla,

predstavlja konačno dolivanje ulja na vatru. Pariske mase pljačkaju zgradu Invalida, a narednog

dana, 14 jula, uz veliki broj žrtava, pada i Bastilja. To ima ogroman politički i simbolički značaj

za dalji tok revolucije.145 Nepredvidivost revolucionarnih događaja u francuskom slučaju se

potvrđuje u paradoksu da je plemstvo bilo to koje je tražilo saziv skupštine svih staleža,

računajući da će to iskorititi da učvrsti i poveća svoju moć na račun kralja i krune. Ono što se,

međutim, dogodilo u stvarnosti, dovelo je do početka pada feudalnog poretka, političkog uspona

trećeg staleža, a posebno buržoazije, ukidanja privilegija povlašćenim staležima (plemstvu i

sveštenstvu) i uvođenja političke i pravne jednakosti svih građana.

Portret starog režima koji Tokvil nudi u knjizi Stari režim i revolucija pokazuje da je

revolucija proizašla bezmalo sama od sebe. Sve klase i staleži starog režima bili su nezadovoljni

i spremni za promene. Čak i sveštensko, koje će se, uz monarhiju, prvo naći pod udarom naleta

revolucije, kao jedan od važnih stubova staroga režima. «Unutarnji genij revolucije je već bio

obuzeo onu staru vlast koju će revolucija uskoro srušiti». 146

Tokvil dolazi do zaključka da su Francusku revoluciju pripremile najcivilizovanije, a

sprovele najneobrazovanije i najneotesanije klase nacije.147 Ovakav zaključak deluje kao da je dat

sa aristokratskih visina autora, ali ima potkrepu u činjenici da je nakon propasti monarhije sve

postalo moguće. U svakom slučaju, Tokvil u toj činjenici nalazi objašnjenje za surovosti

najkrvoločnije revolucije, koja je na kraju u jakobinskom teroru počela, kako to uobičajena

metafora kaže, da jede i sopstvenu decu. «Stari je režim pružio revoluciji brojne svoje forme, a

ona je pridodala samo krvoločnost svog genija».148

144 Dragoljub Živojinović, Uspon Evrope, op.cit. str. 431145 Dragoljub Živojinović. Uspon Evrope, op.cit. str. 432146 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 189147 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 198

148 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit., str. 187

95

O kontinuitetu između starog i postrevolucionarnog poretka

Ono što, međutim, Tokvil svojim istraživanjima dokazuje, a što je izuzetno važno za

političku sociologiju, to je da u društvenom razvoju ne postoji i nije moguć potpuni

diskontinuitet; čak ni revolucije ne mogu da unište sve veze između starog i novog društva. On

tvrdi i više od toga: da je revolucionarna generacija njegovih sunarodnika od staroga režima

zadržala većinu osećanja, navika pa i ideja pomoću kojih su vodili revoluciju što je taj režim

razorila. Građevinu novog društva su započeli ne na potpunim ruševinama, nego na preostalim i

preživelim elementima staroga režima i njegovim krhotinama.149 Tokvil uviđa da je Francuska

revolucija imala dve jasno odvojene faze: «prvu, za koje Francuzi kao da hoće da ukinu sve što je

bilo u prošlosti, a onda drugu, u kojoj će iz prošlosti preuzeti deo onoga što su ostavili

netaknutim». 150

Najvažniji primer i potvrdu za ove ocene Tokvil nalazi u činjenicama vezanim za

administrativnu centralizaciju države. On dokazuje na ubedljiv način da je administrativna

centralizacija postignuće staroga režima, a ne, kao što se uobičajeno misli i kaže, delo revolucije

ili Napoleonovog carstva. «Centralizacija je, naprotiv, plod starog režima i, dodao bih, jedini deo

političkog uređenja koji je nadživeo revoluciju».151 Tokvil demonstrira čitav niz činjenica kojima

dokazuje da je već u osamnaestom veku, u poslednjim decenijama staroga režima, javna uprava

bila vrlo centralizovana, moćna i aktivna.152

Proces administrativne centralizacije je naročito za doba vladavine Luja XIV dobio na

snazi i intenzitetu. Glavna lokalna figura tog procesa, koja predstavlja sve centralizovaniju

državu, je visoki činovnik, intendant. U vreme apsolutne monarhije skoro sva ovlašćenja lokalne

vlastele, uključujući i sudsku, prelaze u ruke državne administracije. Dok je na terenu «celokupna

stvarna vlast u rukama intendanata»153 kralj nameće lokalnoj vlasteli obavezu da boravi na dvoru.

Kao što uočava Slobodan Jovanović, uoči revolucije plemstvo nije više ispunjavalo nikakvu

važniju funkciju, ni ekonomsku ni političku.154 Skoro čitava srednja klasa, u ekonomskom i

finansijskom usponu, živi u gradovima, a Pariz kao prestonica već u doba staroga režima dobija

ogromnu prevlast, da bi pred i u vreme revolucije postao sama Francuska. Tokvil zapaža:

149 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 23150 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 25151 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 61152 Tokvil navodi primer glavne službe centralne vlasti zadužene za javne radove, koja je bila , kako pre, tako i posle revolucije, Uprava za mostove i puteve. (Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit., str. 66)153 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 63154 Slobodan Jovanović, Primeri iz političke sociologije, op.cit. str. 194

96

«Politička prevlast prestonice nad ostatkom države ne duguje se ni njenom položaju, ni veličini,

niti pak bogatstvu, već prirodi vladavine». 155

Revolucija je u svom prvom naletu pokušala da razori državnu administraciju, tu

veliku ustanovu apsolutne monarhije. Ali, samo desetak godina kasnije, dakle od 1800-te ona je

vaspostavljena. «U tom razdoblju, pa i docnije, u pogledu ustrojstva administracije, nisu pobedu

odneli principi 1789-te, već, naprotiv, načela staroga režima, koja sva odreda tada ponovo stupiše

na snagu i ostadoše da važe».156 Iz ovoga Tokvil izvlaži zaključak koji pretenduje na šire važenje.

Ako je za svake revolucije administracija bivala obezglavljena, kaže Tokvil, telo joj je ostajalo

nedirnuto i živo; isti službenici obavljali su iste funkcije. «Sudili su i upravljali u ime kralja,

potom u ime republike, najzad u carevo ime».157

Sledeći važan Tokvilov uvid tiče se političkih sloboda. Ukidanje političke slobode i

razdvajanje klasa proizrokovali su, po njegovom mišljenju bezmalo sve boljke kojima je

podlegao stari režim. Istina, ideje slobode se, po Tokvilovom priznanju, obično javljaju

poslednje, ali iščezavaju prve. On konstatuje da su Francuzi zaiskali reforme pre nego što su se

poželeli slobode.158

Analizirajući stari režim Tokvil je svuda sretao «korene današnjeg društva duboko

usađene u to drevno tlo».159 U okviru starog režima, Tokvil je našao da su se rodile i razvile,

naročito tokom osamnaestog veka, dve osnovne strasti. «Jedna ukorenjenija i vremešnija, jeste

žestoka i neugasiva mržnja prema nejednakosti... Druga, novija i manje ukorenjena strast,

sklanjala je Francuze želji da žive ne samo međusobno jednaki već i slobodni».160 No, u pravu je

Robert Nisbet kada tvrdi da je Tokvilovo osnovno stanovište u pogledu glavnog uzroka i motiva

revolucije okrenuto jednakosti, a ne slobodi.161 Tokvil često ponavlja da su sve revolucije u

istoriji uzrokovane ne strašću za slobodom, već čežnjom i željom ljudi za jednakošću.

To dokazuje i činjenica da je ova druga strast, strast za slobodom, splasnula vrlo brzo,

a nova apsolutna vlast je našla uporište sred anarhije i narodske diktature. To je razabrao «genij

onoga koji će uskoro postati u isti mah nastavljač revolucije i njen rušitelj». Tu, naravno, Tokvil

misli na Napoleona koji je omogućio da se «iz utrobe nacije koja tek što je oborila kraljevsku 155 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 91156 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 82157 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 195158 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 161159 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 25160 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 199161 Robert Nisbet,Tocqueville's Ideal Types, op.cit. str. 189

97

vlast odjedared izađe jedna još opsežnija, sitničavija i apsolutnija vlast negoli ona koju je

sprovodio bilo koji od naših kraljeva». 162

Bernard Braun (Bernard Brown) uočava da Tokvil u svojoj analizi posebnu pažnju

posvećuje postrevolucionarnom momentu.163 To je kritički osetljiv period nakon revolucije kada

se mora ponovo uspostaviti autoritet javne vlasti. Tokvil upozorava da zbog revolucionarnih

vrenja i u uslovima nereda i nasilja ljudi izgube sigurnost i počnu da žale za starim vremenima.

Tada u ime revolucije i slobode može doći čak i veći despotizam od onoga koji je zbačen.

Imajući u vidu iskustvo Francuske koje to potvrđuje, Tokvil u tom smislu ističe da su Američka i

Francuska revolucija imale potpuno različite ishode.

Komparacija Francuske i Engleske revolucije

Za razumevanje osobenosti Francuske revolucije izuzetno su značajne komparativne

analize Slobodana Jovanovića u kojima ovu upoređuje sa Engleskom revolucijom. Tri

komparativne linije mi se čine posebno značajnim za objašnjenje ovih revolucija sa stanovišta

političke sociologije.

Prvo, Slobodan Jovanović uočava da su u Engleskoj ekonomska obnova i industrijsko-

tehnički napredak predhodili obnovi političkih ustanova. U Francuskoj je bilo obrnuto:

revolucijom je izvršena socijalna i politička obnova, a da joj nije predhodila, kako Jovanović

kaže, obnova privredne tehnike. 164

Drugo, Engleska slavna revolucija je u bori protiv kralja oslabila vojsku i činovništvo i

kontrolu nad njima stavila u ruke parlamenta. Francuska revolucija je, naprotiv, ojačala i vojsku i

administraciju, što je, po Jovanoviću, bilo kompenzacija za izgubljeno moralno jedinstvo nacije.

Engleska revolucija je u vojsci i činovništvu videla glavne poluge vladalačkog apsolutizma, pa je

svojim promenama učinila nemogućim ne samo kraljevu, nego bilo čiju svemoć. Francuska

revolucija je oslabila apsolutnu monarhiju, ali, ne samo da nije isključila uslove za svemoć vlasti,

nego je i ojačala javnu vlast.165

Treće, u Engleskoj je slavna revolucija izvedena nagodbom između povlašćene

plemićke aristokratije i buržoazije i jednom vrstom istorijskog kompromisa, koji je obezbedio

162 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 200163 Bernard Brown, Tocqueville and Publius, op.cit. str. 67164 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije, op.cit. str. 202, 165 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije, op.cit. str. 11,12, 212,213

98

političke promene mirnim putem. Dakle, tu mirnu revoluciju je pravilo plemstvo zajedno sa

buržoazijom. U Francuskoj do takve nagodbe nije došlo, jer su plemstvo i kralj, odbijajući

kompromis, gurali buržoaziju ka radikalnoj poziciji. U Francuskoj je buržoazija, za razliku od

Engleske, pravila revoluciju protiv plemstva. Da bi realizovala svoje zahteve za ravnopravnošću i

većim političkim uticajem, francuska buržoazija je, kako kaže Jovanović, podbunila radnike i

seljaštvo, i to je radikalizovalo Francusku revoluciju.166 »Francuska se pocepala na dve krvno

zavađene stranke: stranku revolucije i stranku njenih protivnika. Stranku revolucije nije činila

sama buržoazija, nego treći stalež – dakle, i buržoazija, i seljaštvo, i radništvo. Protivnici

revolucije bili su povlašćeni staleži, plemstvo i sveštenstvo».167 Mada je pobedila, stranka

revolucije nije odnela potpunu prevagu sve do konačne pobede i učvršćenja republike, čitav vek

kasnije, to jest do izbora Žila Grenija za predsednika, kada je 14 juli, dan pada Bastilje proglašen

državnim praznikom, a Marseljeza postala državna himna. A u periodu od 1789 do 1889

Francuska revolucija je prolazila kroz mnoge konvulzije, padove i uspone.

Po mišljenju Melvina Rihtera (Melvin Richter) Tokvil je otkrio ambivalentno nasleđe

koje je za sobom ostavila Francuska revolucija. Ona je, naime, uspostavlila dve različite tradicije

demokratije. Po jednoj, demokratija se sastoji u vladanju samih građana nad sobom i u punom

uživanju slobode, vladavine prava i indivdualnih prava. Po drugoj, demokratija je vladavina

pojedinaca, grupa ili partija u ime naroda. U ovom drugom slučaju često se dešava da se vlast sa

omalovažavanjem odnosi prema načelu narodnog suvereniteta, na koje se tobože poziva kao na

glavni izvor svoje moći. Reč je, dakle, o liberalnom i neliberalnom nasleđu Francuske revolucije.

Primer neliberalne tradicije Tokvil nalazi u Napoleonu i njegovoj vladavini koja je: do perfekcije

centralizovala administrativnu mašineriju; kodilifikovala civilno pravo da bi ohrabrila

individualno bogaćenje, ali i ograničila slobodu štampe i udruživanja; koja je izmislila

plebiscitarnu diktaturu kao pseudo-demokratsku alternativu predstavničkoj vladavini; koja je

upotrebljavala revolucionarno i političko nasilje i podcenjivala individualna prava i

konstitucionalnu vladavinu.168

Poslednji pasaži Tokvilove knjige Stari režim i revolucija sadrže i izvesnu notu

pesimizma, koji se najjasnije očitava u konstataciji da «svaki put kada se docnije pokušavalo

166 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije, str. 10 i 205167 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije, op.cit. str.205,206168 Melvin Richter, Tocqueville, Napoleon and Bonapartism, u Reconsidering Tocqueville's Democracy in America, op.cit. str. 115

99

srušiti apsolutnu vlast, samo se glava Slobode posađivala na jedno slugansko telo».169 Taj

pesimizam kao da nije u neskladu sa onim što je istakao u predgovoru, kada kaže da naslućuje tri

vrlo jasne istine: «Prva, glasi da su svi današnji ljudi poneseni jednom nepoznatom silom za koju

se možemo nadati da ćemo je obuzdati i usporiti, ali ne i savladati, silom koja ih čas blago gura,

čas strmoglavljuje u pravcu uništenja aristokratije; druga kaže da će od sviju društava u svetu,

vazda najteže biti da umaknu apsolutnoj vlasti upravo onima u kojima aristokratije više nema, niti

je može biti; treće nam pak veli da despotizam ne može nigde proizvesti pogubnije posledice

negoli u tim društvima, jer više nego bilo koja druga vrsta vladavine on u njima pospešuje razvoj

sviju mana kojima su ona naročito sklona, te ih na taj način potiskuje upravo na onu stranu kojoj

su, zahvaljujući jednoj prirodnoj sklonosti, već težila». 170

Tu pesimističku notu kao da potvrđuje i savremena ocena koja dolazi iz pera

Ejbrahema Ajzenštata: «Francuska koja je prošla kroz četiri monarhije, pet-šest republika, dve

carevine i seriju revolucija, građanskih ratova i dva svetska rata, nije uspela da reši problem koji

je toliko mučio Tokvila: kako da se uspostavi dijalektička ravnoteža između slobode običaja i

vladavine demokratije».171

Zaključak o Tokvilu

Tokvil pripada onoj liberalnoj tradiciji u društvenoj nauci koju će kasnije Veber označiti

sintagmom «etika odgovornosti» , kao suprotnost «etici krajnjih ciljeva», koja karakteriše

autoritarne lidere i njihove obožavaoce i sledbenike.

Kao što će za Marksa krajnja destinacija istorijskog razvoja biti društvo

socijalizma i komunizma, a za Vebera društvo monolitne birokratske racionalne organizacije, tako

je za Tokvila krajnje istorijsko odredište svet demokratske jednakosti i slobode.

Vrlo su važne, a i danas aktuelne, pouke o slobodi koje možemo izvući iz Tokvilovog

dela. Tokvil nas uči da sloboda nije nasledstvo, već se mora neprestano sticati. Ona nije

povlastica već prirodno pravo svakog čoveka da učestvuje u javnim poslovima. Ona se ne razvija

sama od sebe, već se oko nje mora truditi. Sloboda nije jednom za svagda data, već se mora

neprestano braniti. Liberteri se ne rađaju, već se stvaraju.

169 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 200170 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 27171 Abraham Eisenstadt, op.cit. str. 9

100

Još su značajniji i originalniji njegovi uvidi o snagama ali i slabostima demokratije, o

njenim postignućima, ali i opasnostima koje leže u njoj samoj.

Džejms Šlajfer je prvi i dobro primetio da Tokvil voli da izlaže svoje misli i ideje u

kontrastima. Tu možda leži i jedan od razloga privlačnosti njegovog dela. Mnogi poznavaoci

Tokvila uistinu se slažu oko onog što se inače lako uočava, da je voleo da u svom

kategorijalnom rečniku koristi «parove napetosti» («pairs of tension»), ali malo je onih koji će se

složiti oko odgovora na pitanje koji to suprotstavljeni pojmovi čine glavnu kategorijalnu osovinu

u njegovom delu. Evo nekoliko različitih odgovora koji nam se nude.

Za Sejmora Drešera osnovni konceptualni par napetosti kod Tokvila čine centralizacija

i individualizam. Istina, on pre toga kaže, da je najfundamentalniji par napetosti onaj koji čine dva,

po orijentaciji vrlo različita toma njegove knjige Demokratija u Americi (ali to pitanje ostavljamo

istoričarima političkih teorija).

Ejbrehem Ajzenštat kaže da je glavna Tokvilova tema bila analiza ideje društvene

jednakosti, kao osnovne pokretačke snage demokratije i dinamičke snage promena i

modernizacije. Unutar toga, njegova trajna tema je kritička pretnja koju demokratski despotizam

postavlja demokratskoj slobodi. Ajzenštat, inače, smatra da Tokvilova misao uspostavlja mostove

između agrarizma i industrijalizma, patritoizma i nacionalizma, lokalizma i centralizacije,

aristokratije i demokratije, kolektivizma i individualizma, državnog establišmenta i liberalizma.

Robert Nisbet smatra da se Tokvilova misao kreće oko sledeća dva para napetosti:

etatizma i individualizma, i aristokratije i demokratije.

Ključno pitanje oko koga se kod Tokvila sve okreće je pitanje mogućnosti slobode u

egalitarnoj demokratiji smatra Folkman-Šulk.172 Iz ovoga je moguće izvući dva kategorijalna para

napetosti: sloboda naspram jednakosti, i sloboda naspram demokratije.

Artur Šlezindžer se slaže da je jedan od osnovnih parova napetosti onaj između slobode

i jednakosti, ali tome dodaje i napetost između javnih vrlina i privatnih interesa, i iz toga izvedene

kategorijalne parove: tenzija između participacije i individualizma, odnosno između aktivizma i

apatije.

Šta može da se kaže u komentaru navedenih tumačenja? Tačno je da Tokvil sve vreme

upoređuje dve različite epohe, aristokratsku koja nepovratno odlazi i demokratsku koja nezadrživo

dolazi. Mada kod njega ponekad između redova izbija žal za nekim odlikama aristokratskog doba,

172 Karl-Heinz Volkmann-Schulck, Politička filozofija, op.cit. str. 83

101

svestan je neumitnog nastupanja demokratije. Istorijski gledano on smatra da je tenzija između

aristokratije i demokratije definitivno rešena u korist demokratije. Zbog toga mislim da je u

teorijskom smislu njegova osnovna i najproduktivnija kategorijalna osa napetosti između slobode i

jednakosti. Ili kako je to otprilike Folkman-Šulk rekao, osnovno pitanje koje Tokvila muči je kako

obezbediti opstanak slobode u uslovima demokratske jednakosti. Svi drugi navedeni konceptualni

parovi napetosti mogu se, manje ili više neposredno, dedukovati iz ove osnovne suprotnosti, ili se na

nju svesti.

U odnosu na Sjedinjene Države Amerike Tokvil povremeno deluje kao ushićeni putnik-

turista koji je previše blagonaklon prema zemlji koju upoznaje. To je svakako velikim delom tačno,

i tu leži jedan od razloga što je njegova knjiga i danas toliko draga Amerikancima. Za njih, Tokvil je

briljantan istraživač koji je otkrio kamene temeljce američkih institucija i pomogao Amerikancima

da saznaju ko su i kako i zašto deluju tako kako deluju. U tom smislu na Tokvila se gleda kao na

osnivača američkih studija. Sve to, međutim, zamagljuje onaj deo Tokvilovih analiza koje sadrže

gorke istine i zabrinuta upozorenja, koja kao da mnogi Amerikanci nisu spremni da vide i prihvate.

Ilustrovaću to samo jednim Tokvilovim stavom: «Za vreme svog boravka u Sjedinjenim Državama

primetio sam da bi takvo demokratsko društveno uređenje kao što je američko moglo pružati

izvanredne mogućnosti za uspostavljanje despotizma, a po povratku u Evropu video sam koliko se

većina naših vladara, da bi proširili opseg svoje vlasti, već koristi idejama, osećanjima i potrebama

koje takvo društveno stanje stvara».173

Jedna od najznačajnijih pouka koju dugujemo Tokvilu važi i danas, možda još više nego u

njegovo vreme: «Despotizma, koji je opasan u svako doba, valja se, dakle, osobito bojati u

demokratskim vekovima».174 «I predviđam, ako vremenom ne uspemo da u nas zasnujemo

miroljubivu vlast većine, da ćemo ranije ili kasnije dospeti do neograničene vlasti pojedinca».175

Istina, pri kraju života Tokvil se više bojao novog despotizma centralizovane države,

nego ličnog despotizma; dakle više je strahovao od novog Levijatana no od novog Cezara.

Ali sve ovo ne znači da na Tokvila treba gledati samo kao na pesimističkog proroka

demokratskog masovnog društva koje guši duhovnu kulturu, individualnost i stvaralaštvo, kako ga je

173 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 633174 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 460175 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 271

102

interpretirao Burkhart (Burckhardt). Tokvilova intencija je da ukaže na opasnosti koje prete od

demokratije «kako bi pokazao u njoj pohranjene mogućnosti slobode».176

Zbog strasnog verovanja u individualnu slobodu bliži je Monteskjeu nego Rusou.

Zbog podjednakog uvažavanja političke i individualne slobode, bliži je Loku nego Konstanu.

Zbog rezervi prema masama i zbog bojazni od tiranije većine bliži je Medisonu i Federalistima

nego Marksu. Zbog straha od narastajuće centralizacije države bliži je Veberu nego Hobsu.

Tokvil je smatrao da je nova politička nauka potrebna za potpuno novi svet, za

onaj koji se izmenio nakon Američke i Francuske revolucije. Svojim delom je to na

najuverljiviji način potvrdio, ugrađujući ugaone kamenove za temelje političke sociologije i

moderne političke teorije uopšte.

Veberova sociologija vlasti

Nepodeljeno je mišljenje da Maks Veber (Max Weber) spada u red najvećih i

najznačajnijih mislilaca dvadesetog veka 177, odnosno u nekoliko najvećih naučnika na polju

društvenih nauka, posebno sociologije.178 Ono što je Karl Marks predstavljao u devetnaestom

veku u društvenim naukama, a posebno u političkoj sociologiji, to mesto i uloga u dvadesetom

veku neosporno pripadaju Maksu Veberu.

Da bi se razumeo jedan od najuticajnijih pristupa političkoj sociologiji, mora se uzeti u obzir

Veberov opšti teorijsko-sociološki okvir, a posebno njegova sociologija vlasti. No pre toga,

potrebno je da se ukaže na istorijsko-teorijski kontekst u kome nastaje Veberovo delo.

Istorijsko-teorijski kontekst

Druga polovina devetnaestog veka, vreme Veberovog studiranja i intelektualnog

sazrevanja, protiče u Nemačkoj u znaku istorijske škole koju predvodi Leopold fon Ranke. U

središtu tog teorijskog pravca je pojam države, i to «države moći» (Machtstaat). To je jedan od

176 Karl-Heinz Volkamnn-Schluck, Politička filozofija, op.cit. str. 84177 Mihajlo Đurić, Sociologija Maxa Webera, Matica Hrvatska, Zagreb, 1964, s. 7178 Radomir Lukić, O Maksu Veberu, predgovor za knjigu: Maks Veber, Privreda i društvo, I tom, Prosveta, Beograd 1976, s. VI

103

glavnih razloga kojim se može objasniti uspon i uticaj istorijske škole u Nemačkoj toga doba.

«Moć je, kao ujediniteljska i osvajačka sila, opsesivan predmet interesa i znanstvenika i

političara»179 , jer je Nemačka toga doba ne samo dugo čekala na ujedinjenje, već je u odnosu na

Englesku, Francusku i Rusiju, predstavljala svojevrsnu evropsku periferiju. Dakle, opsednutost

problematikom moći nemačke istorijske škole može se objasniti dvostrukim razlozima: (a)

unutrašnjim, u vidu legitimnih nacionalno-patriotskih težnji za ujedinjenjem; i (b) spoljašnjim, u

smislu pretenzija za ulazak u krug velikih evropskih sila i učešće u deobi kolonijalnog kolača. Za

ujedinjenje Nemačke najzaslužnija je Pruska, koja na delu sprovodi obrazac «politike moći»

(Machtpolitik).

Naredno obeležje duhovne situacije u Nemačkoj druge polovine devetnaestog veka je jaka

idealistička tradicija u filozofiji i društvenim naukama, koje su pod uticajem velikih filozofsko-

teorijskih sistema Kanta i Hegela. Čitavo Veberovo delo, po oceni Mihajla Đurića, predstavlja

«gigantski pokušaj da se s prevaziđu jednostranosti i ograničenja idealističke tradicije u nemačkoj

pravnoj nauci i ekonomiji i da se produbi i proširi analitički okvir Marksovog materijalističkog

shvatanja». 180

Veberovo shvatanje politike

Na direktno pitanje šta podrazumeva pod politikom Veber, u svom znamenitom tekstu-

predavanju Politika kao poziv, daje sledeći odgovor: «vođenje ili utjecaj na vođenje neke

političke organizacije, a u našem slučaju: države». 181 I dodaje: «Politika će, dakle, za nas značiti:

težnja za sudelovanjem u moći ili utjecajem na raspodjelu moći bilo između država bilo između

grupa ljudi unutar jedne države».182

Za Veberovo razumevanje politike i političkog procesa važan je i pojam političkog

odnosa. Politički odnos je jedna od mogućih manifestacija društvenog odnosa. Kao i kod svakog

društvenog odnosa, tako se i kod političkog odnosa smisaoni sadržaj može menjati u zavisnosti

od okolnosti. Veber to islustruje sledećim primerom: »Politički odnos zasnovan na solidarnosti

može preći u sukob interesa». 183

179 Vjeran Katunarić, op.cit. s. 23180 Mihajlo Đurić, op.cit. s. 17181 Max Weber, Politik als Beruf, navedeno prema Katunarić, op. cit. s. 161182 Isto, s. 162183 Maks Veber, Privreda i društvo, I tom, op. cit. s. 19

104

Ukoliko je u nekom društvenom odnosu uopšte, a u političkom odnosu posebno,

delovanje orijentisano prema nameri da se sprovede sopstvena volja nasuprot otporu jednog ili

više partnera, onda se tu radi o borbi. Za razliku od borbe, takmičenje se karakteriše upotrebom

miroljubivih sredstava. Tako se pokazuje da su sukob interesa i borba da se nametne sopstvena

volja bitni elementi Veberovog poimanja moći.

Po mišljenju Gligorova glavna osobenost Veberovog shvatanja moći svodi se na njegovo

shvatanje vlasti, jer “vlast je kooperativna moć, po definiciji”. Zbog toga zaključuje da je

“Veberovo shvatanje jedan od najambiciozniji pokušaja da se odbaci konkurentsko i da se

odbarni kooperativno shvatanje vlasti”.184

U Veberovoj sociološkoj kategorizaciji važno mesto pripada društvenim tvorevinama, kao

što su porodica, crkva, država. Prema izričitom Veberovom tvrđenju sve političke tvorevine su

tvorevine koje upotrebljavaju silu. 185

Kad se kaže politički uslovljena ili doneta odluka onda se, po Veberu, uvek misli na

interesnu raspodelu, odnosno, održanje i povećanje moći: «Tko se bavi politikom, teži za moći –

moći kao sredstvu u službi drugih ciljeva – idealnih ili egoističkih – ili moći 'zbog nje same':

kako bi uživao u osjećaju prestiža koji iz nje proizilazi». 186 Već iz ovih nekoliko navoda

jasno se vidi da u Veberovoj koncepciji postoji duboka povezanosti moći i politike, moći i

interesa.

Slična veza sa kategorijom moći lako se uočava i u Veberovom opštem određenju

političke zajednice, a posebno države. Pod pojmom političke zajednice Veber podrazumeva

takvu zajednicu koja svojim delanjem ispoljava spremnost na upotrebu fizičke, pa i oružane, sile

da bi regulisanoj vladavini svojih učesnika potčinila jednu teritoriju i ponašanje ljudi koji se

trajno ili privremeno nalaze na njoj. 187

Dakle, «politička zajednica spada u takve zajednice u kojima zajedničko delanje uključuje

prinudu takve vrste kojom se ugrožavaju ili uništavaju život i sloboda kretanja kako onih koji ne

pripadaju takvoj zajednici, tako i samih učesnika u toj zajednici». 188 Politička zajednica, a

država pre svega, očekuje od pojedinca da se izloži smrtnoj opasnosti ako je to, možda, u interesu

184 Isto, s. 88185 Maks Veber, Privreda i društvo, II tom, Prosveta , Beograd, 1976, s. 15186 Max Weber, Politika kao poziv, op. cit. s.162,163 187 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op. cit. s. 7188 Isto, s. 9

105

zajednice. 189 Zato svaka politička zajednica razvija specifičan patos i postavlja svoje trajne

emocionalne temelje u onome što se naziva zajednička politička sudbina. 190

Veberovo određenje države

Poseban i najvažniji oblik političke zajednice je država. Država je jedna od najvažnijih

društvenih tvorevina, a sve političke tvorevine su tvorevine koje upotrebljavaju silu. Država je,

po Veberu, ona ljudska zajednica i ona društvena i politička tvorevina koja za sebe, i sa uspehom,

zahteva monopol legitimne upotrebe fizičke sile. Država je politička organizacija i politička

ustanova: «Jednu političku organizaciju sa karakterom ustanove treba nazivati državom ako njen

upravni aparat s uspehom polaže pravo na monopol legitimne fizičke prinude za održavanje

poredaka». 191

Pojam države je teško zamisliv bez Veberovo kategorijalnog razlikovanja moći i vlasti.

Za razliku od moći koja predstavlja relativno amorfne izglede da se unutar određenog društvenog

odnosa nametne sopstvena volja, po Veberovom određenju vlast se tiče izgleda da će se

određene osobe pokoriti naredbi određenog sadržaja. Za pojam vlasti i države važno je i

Veberovo određenje političke grupe: «Političkom grupom treba nazivati grupu koja ima vlast u

slučaju kad njeno postojanje i važenje njenih poredaka u okviru određene geografske oblasti

neprekidno garantuje upravni aparat primenom i pretnjom fizičke prinude». 192

Veber upozorava da nasilje nije ni jedino ni normalno sredstvo upravljanja političkih grupa, pa

ni države. «Pretnja i eventualno primena nasilja je njihovo specifično sredstvo i svuda ultima

ratio, kada zataje druga sredstva». 193 Političku grupu, pa i državu, karakteriše i to što ona polaže

pravo da vlast njenog upravnog aparata i njenih poredaka važi u jednoj oblasti, i to što svoje

pravo obezbeđuje nasiljem.

Po Veberovom mišljenju ni država, kao ni svaka druga politička grupa, ne može biti definisana s

obzirom na njen cilj. Politički karakter države se može definisati samo u odnosu na sredstvo, to

jest vlast: «naime u načinu na koji je državna vlast vrši, ne uzimajući u obzir cilj kojemu vlast

služi». 194 Ako se politički karakter države može odrediti samo pomoću sredstva koje je

189 Isto, s. 9190 Isto, s. 9191 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 38192 Isto, s. 38193 Isto, s. 38194 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 39

106

specifično i neophodno za njeno biće, onda je to nasilje. Veber prihvata izreku da se svaka država

temelji na sili. Istorijska osobenost države je što je nasilje kao sredstvo, pod izvesnim

okolnostima postajalo cilj za sebe.

Svestan činjenice da se pojam države potpuno razvio tek u moderno doba, Veber nastoji da je

definiše u skladu sa njenim modernim tipom, apstrahujući i ostavljajući po strani njene

sadržinske ciljeve, koji mogu biti vrlo promenljivi.

Kao najvažniju formalnu karakteristiku moderne države Veber izdvaja činjenicu da ona

ima upravni i pravni poredak, koji se mogu menjati zakonskim putem. Osnovna funkcija

upravnog i pravnog poretka je normativna: prema njima se orijentiše grupno delovanje upravnog

aparata, koji je takođe određen zakonskim putem. Upravni i pravni poredak pretenduju da važe u

širokom obimu za sve i za svako delanje koje se odvija u oblasti kojom se vlada. Dakle, moderna

država je teritorijalna ustanova. Ona ima karakter racionalne ustanove i trajne organizacije.

Najzad, kaže Veber, legitimno nasilje danas postoji samo još u onoj meri u kojoj ga državni

poredak dozvoljava i propisuje. Zbog toga je monopolski karakter državne vlasti bitno svojstvo

njenog današnjeg položaja. 195

Osnovne funkcije države su, po Veberovom mišljenju, sledeće: (a) ustanovljenje prava

(zakonodavna funkcija); (b) zaštita lične sigurnosti i javnoga reda (policija); (c) zaštita stečenih

prava (pravosuđe); (d) negovanje higijenskih, pedagoških, društveno-političkih i drugih kulturnih

interesa (razne grane uprave); (e) i naročito, organizovana nasilna zaštita od opasnosti spolja

(vojna uprava). 196

Veberova sociologija vlasti

Kao što smo napred videli, Veber je napravio jasnu razliku između pojma moći i pojma

vlasti. Po oceni Mihajla Đurića ta razlika je čak i preoštra, jer ne ostavlja dovoljno jasne

mogućnosti za shvatanje vlasti kao jednog od oblika moći, odnosno, poimanje vlasti kao

institucionalizovanog oblika moći. «Ali baš zbog toga što je ovo razgraničenje Veber izveo na

tako strog način, treba naglasiti da je vlast, u stvari, samo jedan oblik moći». 197 Reklo bi se da je

195 Isto, s. 39196 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.cit. s.10197 Mihajlo Đurić, Sociologija Maxsa Webera, op.cit. s. 147

107

ova Đurićeva primedba preoštra , jer na jednom mestu i sam Veber izričito kaže to isto: «Vlast je

poseban slučaj moći». 198

Kada je reč o vlasti, za razliku od difuznog pojma moći, odnos gospodarenja i podčinjenosti ima

institucionalnu podlogu, ili drugim rečima, «to znači da je vlast institucionalizovana moć». 199

Pojam vlasti Veber upotrebljava «u smislu identičnom sa autoritarnom moći zapovedanja». 200

U izvrsnoj studiji o sociologiji Maksa Vebera, Mihajlo Đurić ukazuje na sledeće

osnovne elemente Veberovog shvatanja vlasti:

Prvo, vlast postoji samo u okviru društvene organizacije. Tamo gde nema organizacije

nema ni vlasti.

Drugo, vlast je institucionalizovani odnos gospodarenja i podčinjavanja; to je odnos

između društvenih položaja, a ne između ličnosti.

Treće, Onde gde postoji odnos vlasti, raspodela prava i dužnosti je obostrana.

Četvrto, za razliku od moći koja se rasprostire difuzno, specifično obeležje vlasti je da se

kreće u određenim granicama.

Peto, društvena organizacija je ta koja nameće, održava i štiti vlast, što znači da se

neposlušnost vlasti kažnjava po određenom postupku. 201

Ako želimo da na sintetički način izrazimo navedene elemente, onda bismo sledeći samog

Vebera, mogli da kažemo da je vlast najtešnje povezana sa upravom. «Svaka vlast se ispoljava i

funkcioniše kao uprava. S druge strane, svakoj upravi potrebna je vlast, jer se za vođenje uprave

mora uvek nekome u ruke dati bilo kakva moć zapovedanja».

Legitimnost vlasti

Jedno od ključnih pitanja Veberove teorije moći je pitanje načina i oblika društvene

legtimacije vlasti. Veberova sociologija vlasti je najpoznatija po analizi tri tipa legitimnosti vlasti.

Ta tri tipa vlasti, odnosno tri osnove legitimiteta moći zapovedanja, su: racionalna vlast

birokratije, tradicijska patrijarhalna vlast i harizmatska vlast. Pre no što predstavimo svaki od

ovih oblika legitimnosti vlasti, potrebno je da se upoznamo sa Veberovom opštom teorijom

legitimnosti.

198 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.cit. s.45199 Mihajlo Đurić, op.cit. s. 147 200 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.cit. s. 50201 Mihajlo Đurić, op.cit. s. 149

108

Izvestan minimum zajedničke saglasnosti članova jednog društva i svih značajnih

društvenih slojeva u njemu, a posebno podvlašćenih, predstavlja preduslov za stabilnost i trajanje

svake, pa i najbolje organizovane vlasti. Ta saglasnost predstavlja suštinu legitimnosti svakog

poretka. Učesnici u društvenom delanju, a pogotovu u društvenom odnosu, mogu da se orijentišu

prema predstavi o postojanju jednog legitimnog poretka.

Legitimnost jednog poretka može da se, prema Veberu, garantuje na dva načina: (a)

unutrašnjim pobudama; i (b) očekivanjima specifičnih spoljnih posledica, odnosno interesnom

situacijom. Legitimnost garantovana unutrašnjim pobudama zasniva se na tri osnova: (1) čisto

afektivnoj, na osećanjima zasnovanoj podršci; (2) vrednosnoracionalnoj, odnosno verovanjem u

važenje poretka na osnovu moralnih, estetskih i drugih vrednosti koje obavezuju; i (3)

religioznoj, verovanjem u zavisnost spasenja od održanja poretka. 202

Važni stubovi legitimnosti svakog, a pogotovu političkog poretka, su konvencije i pravo.

Konvencije ili običaji garantuju da će svako odstupanje od uobičajenog ponašanaja naići na

neodobravanje ili bojkot u određenom krugu ljudi. Pravo pak garantuje izglede na fizičku ili

psihičku prinudu da bi se kaznila povreda poretka i iznudilo njegovo održavanje. Zato je

postojanje aparata za prisilu bitno za pojam prava.

Oni koji društveno delaju mogu, po Veberovom mišljenju, pripisati legitimno važenje

nekom poretku po sledećim osnovama: (a) tradicije, kao važenje onoga što je uvek postojalo; (b)

osećanja, odnosno afektivnog verovanja; (c) vrednosno racionalnog verovanja ; (d) pozitivno

uspostavljenog poretka i verovanja u njegovu legalnost na osnovu toga; (e) sporazuma svih onih

koji su za to zainteresovani; (f) kad se legitimnost nameće na osnovu vlasti koja već važi nad

ljudima i zahteva pokoravanje. 203

Dakle, postojanje svakog poretka, a pogotovu poretka vlasti, mora se opravdati

pozivanjem na principe legitimititeta te vlasti, odnosno poretka. Potreba za legitimnošću, to jest

opravdanjem političkog poretka postoji kako kod pozitivno tako i kod negativno privilegovanih

grupa ljudi i slojeva. «Svaka veoma privilegovana grupa razvija 'mit' o svojoj prirodnoj, naročito

o svojoj 'krvnoj' nadmoći. Čak i negativno privilegovani slojevi prihvataju taj mit u uslovima

stabilne podele moći». 204

202 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s.23203 Isto, s. 25204 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.cit. s. 56

109

Kao što je već rečeno, Veber smatra da postoje tri čista tipa legitimne vlasti. Osnov

važenja njihove legitimnosti zasniva se na:

(1) racionalnom karakteru važenja, odnosno na veri u legalnost zakonski zasnovanih poredaka i

prava osoba koje su na osnovu njih pozvane da vrše vlast (legalna vlast);

(2) tradicionalnom karakteru, odnosno na uobičajenom verovanju u svetost tradicije i legitimnost

osoba koje su na osnovu toga pozvane da vrše vlast (tradicionalna vlast); i

(3) harizmatskom karakteru, koji se zasniva na izuzetnoj predanosti svetosti, heroizmu ili

uzornim osobinama neke osobe i poretku koji ta osoba personifikuje (harizmatska vlast). 205

Razmotrimo bliže svaki od ovih oblika vlasti i njenog važenja.

Racionalna, odnosno legalna birokratska vlast

Osnovna obeležja racionalne vlasti su: neprekidno, pravilima regulisano obavljanje

službenih poslova; u okviru jasno definisanih kompetencija (nadležnosti); na hijerarhijskim

principima zasnovanih odnosa kontrolnih i nadzornih organa vlasti; sa činovnicima koji su

stručno školovani. Dakle «svakog nosioca moći zapovedanja legitimiše sistem racionalnih pravila

i njegova moć je legitimna sve dotle dok je u skladu sa pomenutim pravilima». 206 (Veber, tom II,

1976:57).

Prema Veberovoj analizi, najčistiji tip legalne, racionalne vlasti jeste vlast koja se vrši

posredstvom birokratskog upravnog aparata. Upravni aparat se sastoji od individualnih

činovnika koji ispunjavaju sledeća tri kruga uslova: a) statusno-profesionalne; b) uslove

kompetentnosti; i c) ugovorno-administrativne. U prvu grupu (statusno profesionalni) možemo

ubrojati sledeće uslove: (1) lično slobodni i pokoravaju se samo objektivnim službenim

dužnostima; (2) postavljeni ( a ne birani) po strogo utvrđenoj hijerarhiji u službi; (3) sa strogo

utvrđenim kompetencijama (nadležnostima) u službi. U drugu grupu (uslovi kompetentnosti)

možemo uključiti : (4) osobe sa odgovarajućim stručnim kvalifikacijama; (5) obavezni da se

odnose prema službi kao jedinom i glavnom zanimanju; (6) i mogućnosti da napreduju i naprave

205 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 169206 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.cit., s. 57

110

karijeru. Treću grupu (ugovorno-administrativni) čine sledeći uslovi: (7) angažovani na osnovu

ugovora, dakle, po slobodnom izboru; (8) plaćeni za svoj rad platom u novcu , s pravom na

penziju; (9) potpuno odvojeni od vlasništva nad sredstvima za upravljanje i bez mogućnosti

aproprijacije službenog mesta; (10) podvrgnuti jedinstvenoj strogoj disciplini i kontroli u vršenju

službe. 207

Poslednji navedeni uslov pokazuje koliko je Veber bio svestan da je “kontrola upravnih

birokratskih aparata jedan od glavnih problema funkcioniranja moderne i suvremene

demokracije”. 208 Rade Kalanj ukazuje na još neke manjkavosti od kojih pati birokracija, od koji

su dve najznačajnije. ”Budući da počiva na depersonalizaciji, ona pogoduje nestanku

odgovornosti pojedinih funkcionara. Budući da počiva na poštivanju standardizovanih procedura,

ona sprječava inovaciju”. 209

Uprkos ovim manjkavostima,Veber smatra da je čisto birokratska, odnosno birokratsko-

monokratska uprava onaj vid vršenja vlasti koji može postići najveću efikasnost i racionalnost.

«Njoj nema ravne po preciznosti, postojanosti, disciplini, strogosti i pouzdanosti, po

mogućnostima kalkulacije rezultata za gospodara i zainteresovana lica, po intenzitetu i

ekstenzivnosti postignutih rezultata; ona se formalno može upotrebiti za sve zadatke». 210

U društvenoj teoriji vlada skoro nepodeljeno mišljenje da je Veber najzaslužniji za

ukazivanje na značaj birokratije u modernim društvima. Istini za volju treba reći da je teorijski i

praktični značaj pojave birokratije prvi put uočen i relativno jasno izložen kod Tokvila u delu

“Stari režim i revolucija”. Prema Tokvilovom uvidu, političkoj revoluciji iz 1789-te godine

prethodila je administrativna revolucija, to jest uspostavljanje centralizovanog administrativnog

aparata koji je bio uslov jačanja apsolutne monarhije, ali i način kako je monarhija potkopavala

sopstvene temelje. Tokvil je pokazao kako je nova administrativna struktura apsolutne monarhije

uništila staru infrastrukturu lokalnih vlasti i zamenila je trajnim sistemom centralizovane

kontrole. Francuska revolucija ne samo da nije uništila taj sistem, nego mu je omogućila da se

uklopi u novi poredak. I kako je govorio Tokvil, potonje revolucije mogle su da “odseku glavu

administracije” ali je njeno telo ostajalo netaknuto i aktivno.211

207 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 173208 Rade Kalanj, Suvremenost klasične sociologije, op.cit., s. 197209 Rade Kalanj, Suvremenost klasične sociologije, op.cit., s. 196210 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 175211 Vidi : Alexis de Tocqueville, L’ancien regime et la Revolution, Gallimard, Paris, 1967 (prevod na srpski: Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, IKZS, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1994. Takođe i : Vukašin Pavlović, Nova demokratija i stari poredak (Tokvilov doprinos političkoj

111

No, uprkos tome, ostaje ocena da je Veber na najpotpuniji i najuverljiviji način pokazao

da je “birokracija najefikasniji sustav uprave u povijesti i osobito je primjerena upravljanju

velikim i kompleksnim društvima modernog tipa”. 212

Imajući u vidu Veberove analize , možemo zaključiti da je pojava birokratije imala

ogroman uticaj na politiku i život modernih društava i na izglede za njihovu demokratizaciju.

“Ona je uvela trajnu doslovnu samoobnavljajuću strukturu moći, koja ne zavisi od režima i

političkih stranaka i koja otelovljuje specijalizovanu veštinu ‘izvan’ politike” .213 U toj oceni vide

se i jasni tragovi Veberovih sumnji u domete političke demokratije. Te sumnje, kako kaže Vjeran

Katunarić, ne dovode u pitanje demokraciju kao načelo, već stvarne oblike političke vlasti koja se

poziva na nju. Po Katunariću, Veber je “našao da je demokracija nepraktična, ‘tehnički

neizvediva’, da se redovno rastvara u diktaturu moćnih manjina, ali je držao da je demokracija

cilj kojemu valja težiti, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog javne, vanjske kontrole izvršne

vlasti”.214

Tradicionalna vlast

Tradicionalna je ona vlast čija se legitimnost oslanja na svetost prastarih, oduvek

postojećih i večnih poredaka moći i kada se u nju veruje na osnovu te svetosti .215 Na moć

tradicije najbolje ukazuje postavka Talmuda: «Čovek nikad ne sme menjati običaj».

Primarni tipovi tradicionalne vlasti su situacije kada ne postoji lični upravni aparat

gospodara, a to su: a) gerontokratija i b) patrijarhalizam. Gerontokratija označava stanje u kome

vlast u nekoj grupi ili zajednici vrše najstariji, kao najbolji poznavaoci svete tradicije.

Patrijarhalizam označava stanje u kome vlast u nekoj ekonomskoj grupi, a pre svega u

domaćinstvu, vrši pojedinac koji je određen strogim pravilom nasleđa. Veber tu primećuje da se

gerontokratija i patrijarhalizam često javljaju uporedo. Poseban vid tradicionalne vlasti je

takozvana vlast honorata, koja se javlja onda kada društveni ugled ili prerstiž pojedinaca ili grupe

postane osnova suverenog položaja i naredbodoavne vlasti u društvu.

sociologiji), u časopisu Kultura polisa, br. 4-5, 2006, Novi Sad 212 Rade Kalanj, Suvremenost klasične sociologije, op.cit. s. 196213 Šeldon Volin, Politika i vizija, Filip Višnjić i Službeni glasnik, Beograd, 2007, s. 505214 Vjeran Katunarić, Weberov presjek društva i politike, op.cit. s. 7 215 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 182

112

Veber ocenjuje da je od svih predbirokratskih struktura vlasti patrijarhalna struktura vlasti

najvažnija. Začetak i opravdanje ove strukture vlasti leži u autoritetu starešine porodice u kućnoj

zajednici.

Sa uspostavljanjem ličnog upravnog i vojnog aparata gospodara svaka tradicionalna vlast

počinje da teži patrimonijalizmu i, u krajnjem slučaju, sultanizmu .216 «Patrimonijalnom vlašću

treba nazivati svaku primarno tradicionalno orijentisanu vlast, ali vlast koja se vrši na osnovu

potpunog ličnog prava, a sultanskom vlašću treba nazivati patrimonijalnu vlast koja se u svojoj

upravi pretežno kreće u sferi potpune samovolje nesputane tradicijom» .217

Harizmatska vlast

Harizmom Veber naziva osobinu neke ličnosti na osnovu koje ona važi za izuzetnu i

zahvaljujući kojoj se smatra da je ta ličnost obdarena natprirodnom ili nadljudskim, ili izuzteno

specifičnim i ne svakom dostupnim moćima i sposobnostima. Za takve ličnosti se veruje da su

bogomdane ili da su izuzetne i zbog toga se takve ličnosti od mase doživljavaju kao prirodne i

istorijski velike vođe .218 Harizmatski autoritet počiva na izuzetnom daru «božje milosti», ali i na

dobrovoljnom potčinjavanju osoba harizmatskoj vlasti, jer one slobodno priznaju tu harizmu.To

priznavanje se zasniva na snažnim psihološkim mehanizmima poniklim iz oduševljenja ili očaja i

nade. U dobrovoljnom potčinjavanju leži glavni osnov legitimnosti harizmatske vlasti. Ali, kako

se to potčinjavanje zasniva na promenljivim psihološkim osećanjima oduševljenja ili očaja, ono

nije trajno ni vremenski bezgranično. Često se dešava da ukoliko vođstvo harizmatske ličnosti ne

donosi koristi potčinjenima, dolazi do opadanja harizmatskog autoriteta, da bi na kraju to

svojstvo počelo da iščezava. U tom smislu je važan Veberov zaključak da je po svojoj suštini

harizmatski autoritet specifično labilan .219

216 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s.182 217 Isto, s. 183218 Isto, s. 191219 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.cit. s. 203

113

Po oceni Vebera «harizma je velika revolucionarna sila u epohama vezanim za tradiciju».

Očevidno je da harizmatska vlast predstavlja oštru suprotnost racionalnoj, naročito birokratskoj

vlasti. Manje je očigledna druga Veberova tvrdnja, naime da je harizmatska vlast isto tako

suprotna i tradicionalnoj vlasti, naročito u njenom patrijarhalnom i patrimonijalnom, odnosno

staleškom obliku. Veber kaže da harizmatska vlast ruši prošlost i u tom smislu je specifično

revolucionarna .220 Dakle, ona je suprotstavljena tradicionalnim oblicima vlasti zato što je

nesvakodnevnog karaktera i što je vezana za aktuelnu ličnost, a ne za autoritet običaja i tradicije

ili mitsku ili versku ličnost iz prošlosti.

Harizmatski tip legitimnosti se s pravom vezuje za atoritarni tip vlasti. Duboke društvene

krize , ekonomske, religiozne, etičke, političke i druge nevolje su po pravilu najpogodniji uslov

za pojavu harizmatskog tipa vlasti. To su situacije u kojima se ljudima čini da ih može izbaviti

samo neko ko ima božji dar milosti, osoba sa nadprirodnim sposobnostima, vođa obdaren

božanskom misijom. Kad mase u takvim uslovima prepoznaju i prihvate vođu spremne su na

slepu poslušnost i tu leži glavni razlog i obeležje autoritarnosti.

Pokušaji antiautarnog tumačenja harizme vezuju se za slučajeve takozvane plebiscitarne

demokratije. Po Veberu model plebiscitarne demokratije je najvažniji tip demokratije sa vođom

(Führer-Demokratie) «gde vođa (demagog) vlada, u stvari, na osnovu privrženosti svojih

političkih sledbenika i na osnovu poverenja koje u njegovu ličnost kao takvu imaju oni».221

Primere plebiscitarne demokratije Veber nalazi kako u antičkim tako i u modernim vremenima.

Tipični antički primeri su starogrčki tirani i demagozi, Grah i njegovi sledbenici u Rimu, capitani

del popolo i predsednici opština u italijanskim gradovima-državama. Primeri u modernim

državama su, po njemu, Kromvelova diktatura u Engleskoj, plebiscitarni imperijalizam u

Francuskoj pod Robespjerom i pod Napoleonom . 222

Poznati politički sociolog S.N. Ajzenštat (S.N. Eisenstadt) smatra da je način na koji je

Veber razvio koncept harizme od ključne vžnosti za razumevanje procesa izgradnje institucija.

“Objašnjenje odnosa između harizme i izgradnje institucija je možda najznačajniji izazov koji je

Veberovo delo postavilo pred modernu sociologiju”.223 U najvećem delu literature iz ove oblasti

220 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 194 221 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit.s. 214 222 Isto, s. 216223 S.N. Eisenstadt, Charisma and Institution Building: Max Weber and Modern Sociology, Introduction in: Max Weber On Charisma and Institution Building, The University of Chicago Press, Chicago and London, 1977 (first published 1968), p. ix

114

najčešće se pretpostavlja da postoji dubok jaz između harizmatskih aspekata moći i rutinskih

oblika društvene organizacije koji obezbeđuju kontinuirani život socijalnih institucija. Za razliku

od većine autora koji smatraju da je i sam Veber naglasio ovu dihotomiju, Ajzenštat ocenjuje da

glavni doprinos Vebera upravo leži u pokušaju da kombinuje ova dva aspekta i da analizira kako

su oni kontinuirano isprepleteni u telu društvenog života i u procesima društvenih promena.224

Putem koncepta harizme Veber je, po mišljenju Ajzenštata, razvio svoja istraživanja problema

individualne slobode i kreativnosti. Harizmatske situacije su totalna antiteza rutini organizovanih

socijalnih institucija i odnosa. Zbog svoje tesne povezanosti sa izvorima društvene i kulturne

kreativnosti, hatizmatske aktivnosti i orijentacije sadrže kako destruktivne, tako i stvaralačke

elemente u odnosu na institucije, formalna pravila i procedure.225

Ajzenštat zaključuje da je Veber naglašavao ne toliko harizmu lidera koliko harizmatično

ponašanje grupa i sledbenika. Veber je ukazivao na različite vidove harizme, kao što su harizma

srodstva (Geltilcharisma), nasledna harizma (Erbcharisma), a naročito na harizmu kancelarije

(Amtcharisma). Upravo je poslednji navedeni obllik, harizma kancelarije ili biroa (the charisma

of the office) upotrebljavan kod Vebera da bi se ukazalo na procese putem koji se harizmatske

karakteristike transferišu sa jedinstvenih ličnosti ili nestrukturiranih grupa na uređenu

institucionalnu realnost.226

Društvena podela moći

Svaki pravni poredak, a posebno državni, direktno utiče svojim oblikom na raspodelu moći u

okviru određene društvene i političke zajednice. Veber pokazuje kako se ekonomska, kao i svaka

druga moć, raspodeljuje u okviru jedne zajednice. Realna raspodela ekonomske moći, odnosno

bogatstva, odvija se u privrednom poretku.

Pored moći i bogatstva Veber ima u vidu i društveni ugled (prerstiž). Dakle, Veber uočava vezu

između bogatstva (ekonomske moći), političke moći i društvenog ugleda, ali ih ne izjednačava.

Način na koji se društveni ugled raspodeljuje među tipičnim društvenim grupama u jednoj

zajednici Veber naziva društveni poredak .227 Sledeći njegovu logiku možemo način raspodele

moći u određenoj političkoj zajednici nazvati politički poredak, ili još uže i preciznije poredak 224 S.N. Eisenstat, op.cit. p. ix225 S.N. Eisenstadt, op.cit. p. xx226 S. N. Eisenstadt, op.cit. p. xxi227 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.cit. s. 31

115

političke moći. Funkcija pravnog poretka je da garantuje kako moć (političku i ekonomsku), tako

i ugled (prestiž). Pravni poredak u tom smislu nije primarni izvor ni moći ni ugleda, već dodatni

faktor koji pruža i obezbeđuje legalni okvir povećanih ili umanjenih izgleda za posedovanje

moći, bogatstva i ugleda.

Ključni Veberov nalaz je da su klase, staleži i partije najistaknutije pojave raspodele

moći u okviru jedne zajednice.

Klase, staleži i moć

Polazna tačka u Veberovom određenju klasa je definicija klasnog položaja. Pod klasnim

položajem on podrazumeva tipične izglede za opskrbu dobrima; sticanje položaja u životu; i

postizanje unutrašnjeg zadovoljstva. Ti izgledi su «posledica stepena i vrste moći raspolaganja

(ili odsustva te moći) dobrima ili sposobnostima i datog načina korišćenja te moći za postizanje

dohodka ili prihoda u nekom datom privrednom poretku».228

Za razliku od Marksovog shvatanja, Veber na klase ne gleda kao na realne društvene zajednice,

već one za njega predstavljaju samo mogućne i česte osnove zajedničkog delanja .229 Pojam klase

on upotrebljava da bi označio zajedničke i specifične izglede na život većeg broja ljudi, koji dele

slične ekonomske interese za posedovanje dobara i sticanje prihoda pod uslovima tržišta, kako

robnog tako i tržišta rada. Veber kaže: «Klasom treba nazivati svaku grupu ljudi koja se nalazi u

istom klasnom položaju» .230 On razlikuje sledeće klase:

a) posedničku klasu, kojom treba nazivati neku klasu kad razlike u posedu primarno određuju

klasni položaj;

b) poslovnu klasu, kojom treba nazivati neku klasu kad izgledi na tržišno korišćenje dobara i

usluga primarno određuju klasni položaj; i

c) društvenu klasu, kojom treba nazivati sveukupnost onih klasnih položaja među kojima je

obično vrlo lako mogućna i na tipičan način se obavlja razmena, bilo lično, bilo u nizu

generacija .231

Posedničke klase Veber deli na pozitivno privilegovane (čiji su tipičan predstavnik rentijeri) i

negativno privilegovane, koje naziva 'klase srednjih staleža' (koje žive od svoje imovine ili

veština stečenih obrazovanjem). 228 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 241229 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.,cit. s. 31230 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit., s. 241231 Isto, s. 241

116

Istu vrstu podele primenjuje i na poslovne klase, razlikujući pozitivno privilegovanu poslovnu

klasu čiji su tipični predstavnici preduzetnici (trgovci, brodovlasnici, industrijski ili

poljoprivredni preduzetnici,isl.) i negativno privilegovanu poslovnu klasu, čiji su tipičan primer

radnici različitih kvalifikacija (obučeni, priučeni, neobučeni).

Društvene klase sačinjavaju, po Veberu, radnici u procesima automatizovanog rada, sitna

buržoazija i neimućna inteligencija.

Suštinu Veberovog pojma klase, dakle, čini ono što on određuje kao specifičan klasni položaj.

Klasni položaj je u suštini položaj na tržištu, tačnije ona vrsta izgleda na tržištu koja predstavlja

zajednički uslov za sudbinu pojedinaca. Startni izgledi na tržištu su, naravno različiti, jer zavise

od toga da li neko ima ili nema posed, a to predstavlja osnovnu činjenicu svih klasnih položaja.

Znači, raspolaganje ili neraspolaganje materijalnim posedom samo po sebi određuje specifične

životne izglede. Zato su posed i nemanje poseda, po Veberovom mišljenju, osnovne kategorije

svih klasnih položaja. Način društvene raspodele bogatstva i moći daje imućnima monopol na

mogućnost da posed prenesu iz sfere u kojoj se koristi kao imovina u sferu njegovog oplođavanja

kao kapitala. To ima za posledicu monopol na preduzetničku funkciju i sve povoljne izglede na

direktno ili indirektno učešće u podeli dobiti od kapitala.232 Dakle, ekonomski interesi koji se

realizuju na tržištu jesu onaj osnovni faktor koji utiče na određenje klasnog položaja i koji stvara

klasu. Ili kako sam Veber kaže: «klasni položaj i klasa označavaju po sebi samo postojanje istih

(ili sličnih) tipičnih interesnih položaja u kojima se nalazi pojedinac kao i veliki broj drugih

lica».233

Do ove tačke se Veberova analiza pojma klase u znatnoj meri poklapa sa Marksovom.

Bitna razlika nastaje u pogledima na pojam klasnih interesa. Veber, naime, smatra, da je pojam

klasnih interesa previše višeznačan i da nema jasnu empirijsku podlogu. Jasno aludirajući na

Marksa, Veber ukazuje kako se pseudonaučno operiše pojmovima klase i klasnog interesa: «što

je danas često i što je svoj najklasičniji izraz našlo u tvrdnji jednog darovitog pisca, naime da se

pojedinac može varati u pogledu svojih interesa, ali da je klasa nepogrešiva u pogledu svojih».234

Za razliku od klasa, staleži su po Veberovom mišljenju realne zajednice, mada često vrlo

amorfne. «Staležom treba nazivati mnoštvo ljudi koji u jednoj organizovanoj grupi uspešno

ostvaruju svoj zahtev za uživanjem (a) posebnog staleškog ugleda, a eventualno i (b) posebnog

232 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.cit. s. 32233 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit., s. 241234 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op. cit. s. 34

117

staleškog monopola .235 Staleži nastaju po tri osnova: primarno, kao rezultat staleškog načina

života (profesionalni staleži); sekundarno, naslednoharizmatski (nasledni staleži); i staleškom

aproprijacijom političke ili hijerokratske vlasti (politički i hijerokratski staleži).236

Dakle, u formiranju staleža presudan uticaj imaju staleški položaji, koji se zasnivaju na osobenom

načinu života, formalnom načinu obrazovanja ili prestižu po osnovu porekla ili zanimanja.

Uz, kako kaže Veber, isuviše veliko uprošćavanje, moglo bi da se kaže da se podela na

klase vrši u odnosu na proizvodnju i sticanje dobara, a podela na staleže zavisno od principa

potrošnje dobara u vidu specifičnog načina života.

U celini gledano postoji nekoliko momenata koji ukazuju na značajne razlike između

Veberovog i Marksovog shvatanja društvene strukture, zbog čega je široko prihvaćeno mišljenje

da je Veberova analiza socijalne strukture ne samo dijalog sa Marksom, nego i teorijska

alternativa Marksovom pogledu na društvo. Te razlike su sledeće:

Prvo, klase po Veberu, kao što smo videli, nisu realne društvene zajednice, već se

definišu kao specifični klasni položaji, to jest izgledi na tržištu.

Drugo, mada klasni položaji nastaju na osnovu udruženog delanja, to nije delanje

pripadnika iste klase, već je pretežno delanje među pripadnicima različitih klasa, koje se odvija

na tržištu rada, robnom tržištu i u kapitalističkom preduzeću.

Treće, Veber, kao što je pokazano, dovodi u pitanje naučnu vrednost pojma klasnih

interesa.

Četvrto, socijalna struktura jednog društva ne iscrpljuje se samo na podele na klase, već je

po Veberu, izuzetno značajna podela na socijalne slojeve, ili kako ih on naziva, staleže.

Peto, i svakako, najvažnije, klasna diferencijacija po Veberovom mišljenju ne vodi

nužno klasnim borbama i klasnim revolucijama.237

Političke partije i moć

Treći vid društvene podele moći čine političke partije. Veber partijama naziva udruženja

zasnovana na slobodnom pridobijanju članstva. Njihov glavni cilj je da u okviru organizovane

235 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit., s. 245236 Isto, s. 245237 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit., s. 242

118

grupe svojim rukovodiocima obezbede moć, a time i svojim učesnicima izglede da će postići

neke objektivne ciljeve ili steći ličnu korist.238

Partije, po Veberu, mogu biti relativno trajne organizacije, ali i prolazne, efemerne

pojave. Mnogo je, međutim, značajnija Veberova podela na patronažne, staleško-klasne i

ideološke partije. Patronažne partije su one koje su isključivo orijentisane na sticanje moći za

svog vođu i na obezbeđivanje položaja u upravnom aparatu za sopstvene članove. Staleške i

klasne partije su pretežno i svesno orijentisane u interesu određenih staleža i klasa. Ideološke

partije su orijentisane prema konkretnim objektivnim ciljevima ili apstraktnim principima.239

Čini se manje značajnom i nedovoljno konzistentnom njegova podela partija na

harizmatske, tradicionalističke, verske i partije orijentisane ka aproprijaciji.

Veber konstatuje da partije mogu primenjivati sva sredstva za postizanje moći. On dobro

uočava da je osnova političkih partija principijelno voluntaristička, jer počiva na slobodnom

pridobijanju članstva i podrške. Postojanje partija potvrđuje da je bavljenje politikom pre svega

posao zainteresovanih, kako ekonomski, tako i pre svega, politički i ideološki orijentisanih prema

moći kao takvoj. U osnovi to znači da su politički rad i aktivnost u rukama nekoliko krugova

aktera. Najpre, tu je partijsko rukovodstvo i partijski aparat. Potom dolazi krug aktivnih članova

partije, koji najčešće aklamacijom podržavaju rukovodstvo. Najširi krug čine neaktivne udružene

mase birača i glasača, objekti, ili kako bi se to danas reklo, ciljne grupe za pridobijanje u doba

izbora i glasanja. Najzad, postoji jedan relativno mali i po pravilu nevidljivi krug sačinjen od

partijskih mecena i onih koji značajno finansijski podržavaju političke partije. «Finansiranje

partija je po svojoj važnosti centralno pitanje za podelu moći i određivanje materijalnog smera

partijskog delovanja». 240

Mada je njegova analiza partija vrlo kritički intonirana, Veber tačno ocenjuje da su

moderne partije «plodovi demokratije, izbornog prava masa, nužnosti masovnog pridobijanja i

masovne organizacije, razvitka najvećeg jedinstva rukovodstva i najstrože discipline». 241

Političke partije u modernim državama se, po Veberovom uvidu, zasnivaju ili na principu

organizacije sa patronatom nad službama, ili kao ideološke organizacije koje žele da služe

ostvarivanju određenih političkih ideala. U praksi je, međutim, najčešće na delu mešovit model,

odnosno partije su istovremeno i jedno i drugo. Dakle, partijske borbe nisu samo borbe za 238 Isto, s. 228239 Isto, s.228240 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit., s. 229241 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op.cit., s. 462

119

objektivne ciljeve, već i borbe za određene interese, a pre svega patronat nad službama u

državnom aparatu. Veber uočava da zbog toga partije u moderno vreme prelaze na birokratsku

organizaciju. Po njegovom mišljenju, jačanje birokratizacije u partijama ne razlikuje se bitno od

jačanja birokratizacije u privredi i državnoj upravi. U tom smislu, on prihvata ocene

Ostrogorskog o jačanju plebiscitarnih oblika demokratije. Partije, njihove vođe i njihove mašine

se pojavljuju kao faktički plebiscitarni diktator koji stoji iznad parlamenta.

U pogledu društvene raspodele moći možemo slediti Veberov zaključak da je rodno

mesto partija u sferi moći, to jest u političkom poretku. Za razliku od partija, postojbina klasa je

privredni poredak, a sfera podele ugleda, odnosno rodno mesto staleža, je društveni poredak.

120