Internacionalna Revija Balkanske studijeDirektori: P Skok (Zagreb) / M. Budimir (Beograd)Běograd 1936II godina, tom I (3)

Ahmet Caferğlu (Istambul, 1936):

Napomena o rukopisu na srpskom jezikuiz biblioteke Aja Sofija (Istambul)

{prěvod na srpski s francuskog originala}

U oblasti jezika i istorije turske književnosti koja se posebno bavi starimdijalektima osmanlijske književnosti ovaj rukopis na srpskom jeziku odizuzetnog je značaja. Međutim, istraživanje materijala na ovom jeziku ne bitrěbalo da se ograničava samo na revnost u osvětljavanju istorije lingvističkogodnosa turskog i srpskog jezika već bi trěbalo da pokaže neophodnost těsne iuzajamne saradnje turkologije i slavistike. Mi smo još uvěk veoma udaljeni odvrěmena u kojem će se moći ispraviti i prěsuditi u ovoj oblasti, jer još uvěkpostoji mnogo neistražene građe iz književnosti i folklora turskog i srpskogjezika.

U ovom malom članku pokušaću da opišem rukopis koji niko do sada nijepomenuo, a može imati značaja za srpski jezik.

On se nalazi u katalogu biblioteke Aja Sofija, u dokumentima 4749 i 4750; dvarukopisa su kopije arapsko-persijsko-grčko-srpskog rěčnika. [Defterihütüphânei Ayasofya, Derseadet, 1304, p. 281.] Ovaj zanimljivi rukopis iz AjaSofije ustvari je rěčnik pisan arapskim pismom na četiri jezika od kojih je jedansrpski. Iako nema naznaka o autoru i vrěmenu knjige, veomo lako postajejasno, a sudeći po papiru, rukopisu i oznakama na njemu da je u pitanju jedanod najstarijih spomenika srpskog jezika koji je pisan na arapskom sa ciljem dase Turcima u ono vrěme olakša učenje ovih jezika. Naslov, koji je napisan naprědnjoj strani prvog lista glasi:

Lugat-i farisî, arabî ve rûmî ve sirb

to jest: Rěčnik persijski, arapski, grčki i srpski. Ispod naslova se čita kao druginaslov:

Lugat-i elsinei erbe'a

što znači Rěčnik na četiri jezika. U srědini sveske, vidimo pečate sultanaMehmeda i Mustafe (1696-1754) koji dokazuju da je rukopis biblioteka AjaSofija dobila kao dar. Napomena: ispod ima pečat izvěsnog Ahmeda, koji je bioinspektor věrskih zadužbina za vrěme vladavine jednog od sultana. Vidimo idrugi, lěvo na dnu lista, mali pečat sultana Bajazita II.

Kao što znamo, rukopisi koji su zavěštani biblioteci džamije od strane sultanaBajazita II dolaze iz biblioteke njegovoga oca, sultana Mehmeda II Osvajača,pa je izvěsno da je ovaj rukopis napisan za vrěme vladavine poslědnjeg.

Dimenzije rukopisa su: visina 25,5 cm, širina 15,5 cm. Zapis dužine 9 cm.Pisanje je thuluth. Tekst je napisan u četiri boje. Prvi red, koji je na arapskom,napisan je crnim mastilom; drugi, koji je na persijskom, napisan je crvenombojom; treći, na grčkom, napisan je zelenom, a četvrti je srpski i napisan je unarandžastoj boji. Da bismo imali jasniju sliku, mi smo ovdě reprodukovalipočetak rukopisa.

Bi'smi-' llâhi-'r-Rahmân-i-'r-RahîmBe-nâmi chudây bachsâyende mihrubânIs to o noma tu Theu tu polielêu tueleimonosSa imenjom Božijem poklânjajemimilostiv

El-hamdu li-'llâhi rabbi-'l-âlemîneSipâs mer Chudây-râ perverdigyâr'alemiyânE enos to Théo to kyrio ton ktiseonSlava Bogu Gospodu svêtom

Ve-'s-salâtu 'alâ resûlihiVe durûd ber peygâmber-i ôKe i (καί ή) efchi epμ to apostolo afto ('αύτό)I blagoslovljκnije na proroka jêgo

Muhammedin ve âlihi -'t-tâhirîne ecme' îne(edžme 'îne)Muhammed ve chîšâvendân-i ô pâk hemeMoâmet ke to iko afto to katharo pandiMuhameda i na čeljati jęgo čistije vse

Početak turskih rukopisaiz Aja Sofije kat. br. 4750

Zanimljivo je da je ova knjiga bila sastavljena u Turskoj, a da je turski jezikpotpuno izostavljen. Ovo se može objasniti na slědeći način: Ovaj rad je, pomom mišljenju, napravljen za sultana Mehmeda II ili njegove prinčeve. U tovrěme, svi obrazovani ljudi znali su arapski i persijski [Крымскни, А. ИсторіяТурціи и ея Литературы, Москва, 1916, tom 1. str. 235.], kao i turski, ištaviše, na dvoru je turski jezik smatran vulgarnim za udžbenik za princa.Štaviše, sultan Mehmed II, koji je imao izuzetan talenat za učenje stranihjezika, ne bi mogao sebi dopustiti da ne nauči jezik naroda čija je teritorijapripojena u njegovo veliko carstvo. Pored toga, za vrěme vladavine sultanaBajazita (1389-1402), srpski jezik počeo je da prěuzima karakter jezika dvora idiplomatije, da bi za vladavine Muhameda II došao do prilično visokog rangapa su zvanični dokumenti pisani kako grčkim tako i srpskim jezikom. Fermanposlat Petru Avonu, moldavskom vojvodi, u 1456, je jedan primer. EvoFermana: [Крымскни, А. Исторія Турціи и ея Литературы, Москва, 1916, т.1. str. 126: Матеріалы для нсторіи взаимпыхъ отношеніи Россіи, Польши,Молдавіи, Валахіи н Турціи въ КСИВ-КСВИИ вв собранные В.. А.Уляннцкимъ. Москва, 1887, "Чтенія въ общ. Ист. н Древн" стр. 88 Н 81.]

"Од великога г (о) с (у) д (а) р (а) и великога амире султанМехмедъ бега племенитомъ и мудрому и свакои чести (и)хваль достоинохъ Иоану Петру воеводъ и г (о) с (п) о (д) и (н)у Моровлахие, любима хрестиніа да прим (етъ?) племенствоти. Послал си поклисара свога и б (о) леринъ МихулаПогоөета и при ему речи г (о) сп (о) д (и) нствомъ колико еповедль ну, ако кешь посилать харач две хилидъ дукат злати г(о) сп (о) дству ми у свакомъ год (и) щу, тако и да будъ мирсоврешенъ. И тому серок ставимъ с за три месяци. Ако доидна ту ну главу, тако и да буде мир севрешенъ с г (о) сп (о)дство (м) ми. А коли не доди, то и ви знате, и Богъ те вели.Мес (е) ца октобрия 5-у Сарханъ Беглие. [Saruchan-Begli (uMaloj Aziji).]

Po mom mišljenju, ova je knjiga bila sastavljena da služi sultanu Mehmedu IIlično, koji nije mogao da ignoriše jezik svojih novih podanika. Tekst je napisansa velikom pažnjom i sa dijakritičkim znacima da bi omogućio pravilan izgovorovih jezika. Tokom duge vladavine Osmanskog carstva na Balkanskom

poluostrvu, grčki i srpski su bili više favorizirani od drugih jezika. [Postoje idrugi rukopisi koji dokazuju da srpski i grčki još imaju značajnu ulogu u ovomrazdoblju, vidi: Köprülüzade Mehmed Fuad, Millî Edebiyat cereyanmin ilkMübeşşirleri ve Divan-i Turbî-i basit, Istanbul, 1988, p. 66. Postoji još jedan tiprěčnika u drugoj, biblioteci Univerziteta u Istambulu pod simbolom T. Y. 1783.koji uključuje i arapski, turski, grčki i persijski.]

Mülbacher [Za ovu osobu vidi: Foy, K., Die ältesten OsmanischenTranscriptions-texte In gothischen Lettern, »Mitteilungen des Seminars fürOrient. Sprachen«, tom IV (1901) str. 277 i tom V. (1902) str. 233-293;Babinger, P., Der Pfortendolmetsch. Murâd und seine Schriften,»Literaturdenkmäler aus Ungarns Türkenzeit«, Berlin, 1927, str. 34.], koja jebila u zarobljeništvu kod Turaka, za vrěme vladavine sultana Murata II iMehmeda II, govoreći o Hadrijanopolju, glavnom gradu Carstva u to doba,rekla je da ne smatra grad potpuno turskim, jer su visoki zvaničnici dvorapripadali različitim narodima i da su između sebe govorili svojim nacionalnimjezicima, dok je turski bio korišćen veoma malo u diskusiji:

»In curia ipsius régis vix aliquando idioma Turcorum auditur, eoquod tota curia et major pars magnatorum ex renegatis illiusidiomatis congregata existat.«

Italijanski humanista Paulo Javio, govoreći o vojsci janjičara Otomanskogcarstva u drugoj polovini XVI. věka, istakao je značaj raznih jezika togavrěmena. Prema ovom istoričaru, oko 1530. godine turski jezik je jezik sultana,dok je arapski jezik religije. Treće město zauzima slověnski jezik koji je poznatmeđu janjičarima koji ga govore. Četvrto je město zauzeto, i dalje prema istomautoru, od strane grčkog jezika kojim se govorilo u Istanbulu i Grčkoj. Javio neprecizira koje to slověnske dijalekte razuměva pod generičkim imenomslověnskih jezika. Za razliku od njega, Poljak Strijkovski, koji se desio uIstanbulu 1574, donosi, da su turska osvajanja pěvana na srpskom, u pratnjikopuza u istambulskim krčmama. Oba svědoka istakla su značaj koji je u todoba pripisivan srpskom jeziku i objasnili te dali město u pomenutimrukopisima ovom jeziku. Strijkovski opisuje ovu činjenicu na slědeći način:

» w Turczech na ulicach i na bazarach, pospolitych rynkach,zacnych ludzi dzieje skladnymi wierszami śpie-wają, przyskrzypcach, które Serbskimi zowiemy, lutniach, kobzach i arfach,z wiełką pociechą ludu pospolitego, — xiążąt i rycerzów zacnieprzeważnych spraw słuchającego, U Turków o najmniejszejpotrzebie i bitwie z chrześcijany zaraz pieśni ludzie na toz skrabucesarskiego opatrzeňi składaja; jakoż i przy mnie w

Konstantynopolu, gdy Tunis i Goletę roku 1574 pod Hiszpany wAfryce wzięli, wszędzie po ulicach Tureckim i Sławiańskimięzykiem i ubodzy w karwasserach, domach gościnnych, pięknepieśni krzykliwym głosem o mężnym dokazywaniu Janczarówszturmujących i przewazńey światłości Bassów, Sendziakow,Czauszów i Spachiów śpiewali«. [Крымскнй, А., Исторія Турціии ея Литературы, Москва, 1916, tom 1. str. 127.]

{U Turskoj, na ulicama i bazarima, običnim tržnicama, dobri ljudio istoriji skladnim stihovima pěvaju uz violine, koje srpskimazovemo, lutnje, kozbe i harfe, s velikom utěhom za obične ljude, ai prinčevi i vitezovi iskreno slušaju. U Turaka, čim je i najmanjaprilika, o bitkama s hrišćanima, ljudi su iz carske kase plaćenisamo da pěsme skladaju; tako i kod mene u Konstantinopolju,kada su 1574. Tunis i Goletu osvojili od Španije, svuda su poulicama, turskim i slověnskim jezikom, kar-vašarima i konacima –gromkim glasom pěvali lěpe pěsme o hrabrom vojevanjujaničarskih jurišnika, i odvažnoj světlosti baša, sandžaka, čauša ispahija.}

S druge strane, znamo da je Sulejman Veličanstveni znao srpski, kao i MehmedII Osvajač. [Hammer, Geschichte des Osmanischen Reiches, t. II, p. 176.]Postojanje turskih dokumenata o odnosima jezika Turske, Srbije i Grčke uranim fazama Otomanskog carstva, vodi nas ka detaljnim istraživanjima u ovojoblasti. Sve u svemu, radovi iz oblasti leksikografije, folklora i književnostinapisani na srpskom i turskom jeziku, a da nisu objavljeni do sada, hitno supotrěbni.

Rukopis o kojem govorimo ovdě knjiga je takve vrste. Na kraju krajeva, iakopovršno, u njemu se objašnjava značaj i status srpskog jezika u vladi idruštvenom životu Otomanskog carstva, vratimo se nazad na naš rukopis.

Kao što smo gorě rekli, navedeni rukopisi u dokumentima 4749 i 4750 suidentični, s tim što rukopis dokumenta sa oznakom 4749 pored arapsko-persijsko-grčko-srpskog rěčnika ima i gramatiku koju něki koriste zaprědavanje persijskog i grčkog. Rukopis tog děla je od istog prěpisivača.Rukopis sadrži:

o List 55 a do lista 63 b: oblici glagola persijskih i grčkih. Persijskitekst je kopiran u crnoj, a grčki u crvenoj boji.

o List 64 b opisuje deset kategorija Aristotela na persijskom igrčkom.

o Od lista 66 b do lista 69 a je grčko-arapski opis Porfirijevog uvodau logiku – "Isagoge".

o Od lista 70 b do lista 75 a su pravila arapske sintakse na grčkom ina arapskom.

o Konačno, od lista 78 a do lista 106 b vidimo grčki alfabet, izgovorslova poněkad označen arapskim slovima.

o Poslědnji list rukopisa nedostaje.

Drugi rukopis, koji nosi oznaku 4750, ima isti naziv i tri pečata koji se moguviděti na prvom. Prvi je něšto veći od drugog, njegove dimenzije su: dužina35,5 cm, širina 20,5 cm. Dužina redova je 10 cm. Rukopis ima 63 lista. Pisanaslova su veća.

Rukopis koji smo obradili – ugrubo – prědstavlja jedan od temeljnih radova natemu istorije srpskog i turskog jezika. Objavljivanje ovih knjiga pada u dužnostaktuelne Srbije i Turske, koje su povezane prijateljstvom.

Brzo izvršenje ove obaveze, osnažiće naučne veze između dvaju naroda, a timeće i mnogi pojmovi nepoznati i za turkologiju i za slavistiku biti osvětljeni.

Da bismo upotpunili sliku o ovim dvama rukopisima, mi smo prikazali děofotografske reprodukcije prvog i poslědnjeg lista jednog děla. Ovdě je kopijakraja rukopisa:

Ve la tuechchiri -'s-salâte 'an vaktihâ ve dâvimVe techîr mekyun namâz-râ ez vakti chi ş ve mudâvemet kyunKe mi arîs nin prosefchin ektis oras aftis ke katainuI ne zakrismovaj poklanjanije od vriemena, I nâstoj.

'Ale-'l-vudu'i ve-'ste 'in bi-'llâhi fi kulliBer vudû ve yârî châh be-Chuday derherEpi tin katharsin ke zitson vo ithân ek tu Theu en bândiNa umivanije i išti pomoć od Boga u svaki

Vaktin ve umûrin ve lâ tef'al mâ lâ ta'lemVaktî ve her kyârî ve mekyn ânçi nemîdânîKe ro ke pandî pragmati ke mi prâtis â uk ksurisČas i u svaki rabotje i ne učini što ne umieš

Ve kun 'âlimen ev mute'allimen ev mustemi'anVe baş dânâ ya âmûzende ja şinvende

Ke yino epsitimon i manthanon i prosechonIli budi kniževan ili učitelj ili slušannyk

Li-'l-'ulemâ'i muhibben lehum'Alimân-râ dôst-dâr-i îšânTis epistimosi agapon aftisZnannikom ljubnik nih

Fe là tehun gayre hâdhâVe mebâş cuz (džuz) înKe mi yino eteros tû tûI ne budi inako niego ovakoj

Fe inne-hum ke-'l-hatabi ve fadhluKi îşân hemçu hîzumend ve fadhlAftigar os ksila isin be iprisiyeJere su kako drva I velikost

'l-'ulemâ'i'âlimânton epistimonikonznannîkov.

A. Caferğlu

* * *

Olga Zirojević, (V. 2007):http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/povelja%20maj-jun%2007.pdf

Jedan stari udžbenikDavne 1936. godine turski lingvista Ahmed Caferğlu u jednom svom kratkomradu skrenuo je pažnju naučnoj javnosti na “jedno delo koje ima fundamentalniznačaj za istoriju srpskog i turskog jezika”. Poziv Caferğlua naučnicima Srbije iTurske da kritički izdaju ovaj tekst realizovan je tek 1989. godine, i to od stranenemačkih lingvista.

Reč je o arapsko-persijsko-grčko-srpskom udžbeniku konverzacije, koji jenastao na sultanskoj Porti u XV veku. Tačnije, reč je o dva rukopisa koji sečuvaju u biblioteci Muzeja Aja-Sofije u Istanbulu. Uprkos velikim sličnostima,oni nisu identični, posebno se u njima znatno razlikuje slovenski deo teksta, jernjihovi prevodioci pripadaju dvoma različitim narečjima; u jednom ještokavsko-ijekavski, a u drugom štokavsko-ekavski. Priređivač, WernerLehfeldt, opredelio se za ovo drugo narečje budući da je ono arhaičnije.

Polazni tekst udžbenika je arapski i iza svakog arapskog retka sledi njegovprevod na persijski, grčki i srpski jezik, a celokupni tekst napisan je arapskimpismom (pojava poznata u naučnoj literaturi pod imenom aljamiado, odnosnoalhamiado).

Udžbenik je koncipiran u obliku dijaloga dva lica, pa se smenjuju pitanja iodgovori. Celokupni tekst može se podeliti u više odeljaka u kojima serazmatraju različite teme: trgovina, obaveze dece prema roditeljima ivaspitačima, studije Kurana, poseta džamiji, pitanja o poreklu i zanimanjusagovornika, vreme, rad u vinogradu, na polju i dr.

Budući da udžbeniku nedostaje turski, maternji jezik sultana i osmanskihprinčeva za koje je, po mišljenju Caferğlua, i napisan, čini se da adresateudžbenika pre treba tražiti u krugovima uglednih srpskih, odnosno grčkihkonvertita ili preobraćenika.

Knjiga, o kojoj je ovde reč, ima prevashodno za cilj da rukopis učini dostupnimnauci i omogući njegovo dalje izučavanje; “pri tom se u centru pažnje nalazisrpski tekst budući da predstavlja dragoceni izvor za proučavanje istorije ovogjezika” – po rečima samog priredjivača rukopisa. I grčki tekst je od velikogznačaja s obzirom na to da do sada nije poznat nijedan ovako obiman grčkirukopis pisan arapskim pismom. I upravo činjenica da su, kako grčki, tako i

srpski tekst ovde fi ksirani arapskim pismom predstavlja, za istoriju jezika,posebnu vrednost ovog izvora. Treba istaći i to da je arapsko pismo za pisanjeoba jezika modifi kovano tako da je omogućilo veoma precizno fonetsko fiksiranje grčkog i srpskog jezika.

Na sadržaj rukopisa upućuje naslov na prvoj strani: “Arapsko-persijsko-grčko-srpski rečnik”. O njegovom sastavljaču ili pisaru nema nikakivih vesti. Arapskitekst je pisan jakom crnom bojom, ispod njega, manjim slovima, persijski,crvenom, grčki, zelenom i srpski, narandžastom bojom. S malim izuzecimacelokupni tekst je vokalizovan (budući da je arapsko pismo konsonantsko), što,očigledno, ukazuje na to da imamo posla sa jednim udžbenikom.

Ovom vokalizacijom značajno se povećava naučna vrednost upravo grčkog isrpskog teksta.

Iako nema datuma, Caferğlu pretpostavlja da je rukopis sačinjen "za sultanaMehmeda II i njegove prinčeve”.

Treba istaći da su u XV i XVI veku Sloveni, pretežno Srbi, zauzimali najvišepoložaje u Carstvu, a tu su bile i rodbinske veze (sultanija Mara u haremuMurata II). Sve je to doprinelo – što se odavno zna – da se srpski jezik koristiokako u upravi tako i u diplomatskoj korespondenciji. U Istanbulu su postojaleslovenske kancelarije koje su vodile prepisku sa balkanskim provincijama,Dubrovačkom republikom, pa i samom Ugarskom. Ove kancelarije postojale suu carskoj prestonici sve do vremena sultana Sulejmana II (u Evropi je nazivanVeličanstvenim, a za Turke je I ili Kanuni odnosno Zakonodavac; 1520-1566).Zna se, takodje, da su čak i neki sultani (Mehmed II, Sulejman II) naučili našjezik. I evropski savremenici govore o korišćenju četiri jezika u Carstvu:turskom, arapskom, na trećem mestu je Illirica i, najzad, konstantinopoljskigrčki.

I ovaj poslednji jezik igrao je na Porti veliku ulogu, čak u izvesnom smislu, iveću. Sultani i visoki dostojanstvenici koristili su ga u diplomatskojkorespondenciji sa Evropom. Poznato je da je sultan Mehmed II (Osvajač)govorio grčki, a posedovao je i grčke rukopise.

Da je Rečnik odnosno udžbenik nastao najverovatnije u drugoj polovini XVveka potvrdjuje i dijalektološka analiza srpskog teksta sa svojim mnogobrojnimarhaizmima. A sve se zbiva u vreme kada su turska osvajanja izazvalamigracije stanovništva u zapadnim zemljama Balkanskog poluostrva. Otuda odXV veka dolazi na području štokavskog narečja do mnogobrojnih promena iovaj rukopis, upravo zahvaljujući tome što je pisan arapskim alfabetom,

predstavlja izuzetno vredan izvor za proučavanje istorije kako našeg tako igrčkog jezika. Utoliko više što je u ovom udžbeniku sastavljač ili pisar uspeoda besprekorno adaptira arapsko pismo za srpski jezik (to se u kasnijemvremenu nikad više neće ponoviti), pa je moguće proučavati i glasovnepromene u jeziku. Najzad, nema sumnje da je sastavljač u izvesnoj meri vladaocrkveno-slovenskim jezikom.

Navedimo i neke naše stare reči iz ovog Rečnika:

bogobojnik, bogostrašnik, dalekost, daždan, dažditi, govorac, jestija, juha,klanjati se, kto, lagahno, lažac, lepost, ličnik, ljubenica, ljubnik,mnogosmejac, naučitelj, neznanik, nitko, odelati, ogojiti, ojutriti se, omestiti,osnežiti, ozoriti, polesan, postnik, prazdan, premamitelj, prevarnik, primitelj,prostitelj, rabota, sedalište, slugati, slušanik, strašnik, suh, udobriti se,ukriviti, ulomiti se, umoliti se, uravniti, urabotati, utamniti se, uvisočiti se,velikost, zaboravnjac, zlogovornik, znanik.

Dalje čitanje:

Werner Lehfeldt: Eine Sprachlehre von der Hohen Pforte. Ein arabisch-persisch-griechisch-serbisches Gesprächslehrbuch vom Hofe des Sultans ausdem 15. Jahrhundert als Quelle für die Geschichte der serbischen Sprache.Mit Beiträgen von Tilman Berger, Christoph Correil, Günther S. Henrichund Werner Lehfeldt, herausgegeben von Werner Lehfeldt, Köln-Wien.Böhlau Verlag, 1989, σ. X + 370 + 17 Tabelle (Slavistische Forschungen, Bd.57). http://searchworks.stanford.edu/view/234967

Heinrich, G. S.: Zu einem arabisch-persisch-griechisch-serbischenGesprächslehrbuch des 15. Jahrhunderts, Le Muséon 102, 3-4 (1989) 361-375.

Werner Lehfeldt: Das serbokroatische Aljamiado-Schrifttum der bosnisch-hercegovinischen Muslime. Transkriptionsprobleme. München 1969.(Dissertation).

Werner Lehfeldt: Eine serbisch-russische Sprachbegegnung vom Anfang desXVI. Jahrhunderts. Göttingen 2000.

Prof. Dr. Werner Lehfeldt Kontakt: Seminar für Slavische PhilologieHumboldtallee 19 37073 Göttingen Telefon: 0551 / 39-4771 wlehfel@uni-goettingen.de

Scheich Seifuddin Efendi Kemura and Vladimir Ćorović, SerbokroatischeDichtungen bosnischer Moslims aus dem XVII, XVIII und XIX Jahr-hundert (Sarajevo, 1912),

Objavljeno 25. maja 2010.

http://kovceg.tripod.com/srpski_jezik_u_muslimana.htm