regionalna privredna komora kikinda -...

1

Regionalna privredna komora Kikinda

Kikinda, mart 2013. godine

2

Poštovani,

Privrednu 2012. godinu na području severnog Banata obeležili su teži uslovi

poslovanja u odnosu na prethodne i to se vidi kroz različite pokazatelje, od bilansa

spoljnotrgovinskog poslovanja do indeksa industrijske proizvodnje. Kriza, za koju smo

očekivali da će popuštati, 2012. godine održala je svoj intenzitet i to, između ostalog, zbog

nedostatka jeftinijih kredita na domaćem tržištu i velikih kamata – čak i na kredite sa

deviznom klauzulom, zatim utroška postojećih finasijskih rezervi privrednih društava,

skupljih energenata, ali iznad svega nemogućnosti naplate. Proizvođači ne mogu da naplate to

što proizvedu i prodaju i onda se stvara vrzino kolo dugovanja. Takođe, domaći privrednici

nemaju iste uslove poslovanja kao i konkurencija ( jer strani imaju mogućnost da koriste

daleko povoljnije kredite iz inostranstva ) i zbog toga naša privredna društva – u većini

slučajeva, ne mogu da budu ravnopravni takmaci u tržišnoj utakmici sa inostranim.

Analizirajući spoljnotrgovinsko poslovanje, kao jedan od bitnjih pokazatelja za

privredu našeg izvozno orijentisanog regiona, vidi se da su firme manje izvozile nego u 2011.

godini. Privrednici iz severnog Banata u prošloj godini izvezli su dobra u vrednosti od

123.503.105 evra, čime je pokrivenost uvoza izvozom dostigla nivo od 211,1 odsto.

Istovremeno uvoz je bio 58.513.685 evra, a ukupan obim spoljnotrgovinskog poslovanja

privrednih društava iz Kikinde, Čoke i Novog Kneževca 182.016.790 evra, što je za

17.464.277 evra manje nego u 2011. godini. Ukoliko analiziramo po firmama vidimo da je

Livnica „Kikinda“ je izvezla manje za 5,89 miliona evra manje nego u 2011. godini, „Le

Belier Kikinda je smanjio prodaju inostranstvu za 1,43 miliona evra, fabrika ženskih čarapa

„EMMEPI“ Kikinda za 2,96 miliona evra, „Toza Marković“ čak za 5,89 miliona evra, a

„Kikindska industrija mleka” za 357.304 evra. Najviše se oseti nedostatak ozbiljnijeg izvoza

„Metanolsko – sirćetnog kompleksa“ iz Kikinde koji je, kada je radio punim kapacitetom

izvozio metanol i sirćetnu kiselinu za preko 70, što je petnaestostruko više od prošlogodišnjih

4,7 miliona evra. Izvozni minus u poređenju sa 2011. godinom zabeležen je i kod

„Kikindskog mlina“ za 1,72 miliona evra i novokneževačke „Aleve“ za 875.000 evra. Veći

izvoz su imali „Duvanska industrija Čoka“ za 3,63 miliona evra više nego u 2011, „Banini“ sa

više zarađenih 317.500 evra, proizvođač alatnih mašina brusilica „Grindex“ iz Kikinde

309.000 evra, potom Tvornica poljoprivrednih strojeva „Novi Kneževac“ sa dodatnih preko

167.000 evra, te italijanski proizvođač tonera „Gigraphix“ iz Kikinde čiji je prošlogodišnji

izvoz bio veći za 740.185 evra.

Industrijska proizvodnja na području Regionalne privredne komore Kikinda u 2012.

godini, u poređenju sa 2011. povećana je za 0,4 odsto. Indeks bi verovatno bio i niži da nije

značajnog porasta u domenu eksploatacije sirove nafte i prirodnog gasa, koja je veća za 20,7

odsto. Kikinda je tokom prošle godine ostale bez mlekare, tačnije prerada je sa „Topole“ iz

„Kikindske industrije mleka“ preseljena u „Mlekoprodukt“ u Zrenjaninu. Naš region je ove

godine pogodila i nezapamćena suša, dok smo godinu pre nje imali poplave, što je itekako

uticalo i na bilanse u poljoprivredi. I dok su prinosi hlebnog zrna, u ovakvim uslovima, bili

bolji nego u drugim delovima države, kukuruz je podbacio. Livnicu „Kikinda“, tokom cele

godine opterećivao je požar u fabričkoj hali d.o.o. „Automobilska industrija” – iz novembra

2011. godine, što je – po svemu sudeći, glavni uzrok manjem izvozu. „MSK“ čeka razrešenje

svog statusa, dok država traži adekvatnog stranog partnera, tako da proizvodnja tokom 2012.

godine proizvodnja uopšte nije ni pokrenuta. „Metanol“ je veliki potrošač gasa i u punom

kapacitetu dnevno im je potrebno 800.000 kubika, pa na na isplativost proizvodnje itekako

utiče cena ovog energenta, kao i odnos dolara i evra na svetskom bankarskom tržištu, jer se

metanol i sirćetna kiselina prodaju u evrima, a cena uvoznog gasa obračunava u američkim

dolarima. „Toza Marković“ deli sudbinu pada stanogradnje i uopšte nepovoljnih trendova u

građevinarstvu. Ozbiljnijih poslova u građevinarstvu, na ovom području, skoro da nije ni bilo,

3

a nekada najveća firma ove branše na severnobanatskim prostorima „Graditelj“ konačno izlazi

iz stečaja, mada bez ikakvih garancija da će biti velikih poslova. „Banini“, iako više nego

uspešno radi, je pod velikim pritiskom zbog otplate kredita za izgradnju nove fabrike, koja

svakako daje pozitivne efekte i opravdava svoje postojanje, ali je opšti trenutak nepovoljan

zbog pada kupovne moći stanovništva na domaćem tržištu. A to koliko je smanjena kupovna

moć građana verovatno najbolje govore podaci iz „Angroprometa“ gde je avgusta 2011.

prosečna vrednost pojedinačnog računa u supermarketima bila 750, dok je istog meseca 2012.

godine i pored brojnih poskupljenja, ona bila 575 dinara...

Samo na početku 2012. godine u opštini Kikinda je pokrenut tzv. „automatski stečaj“

u 33 privredna društva, a 15.886 zaposlenih i zvanično 5.545 nezaposlenih osoba slika su

zajednice u kojoj živimo i radimo. Prema nezvaničnim podacima u severnom Banatu radi 537

privrednih društava od kojih su 11 velika, 23 srednja i 503 mala. Ako tome dodamo

informaciju da su zaposleni u opštini Kikinda u januarau ove godine prosečno zaradili 32.686

dinara neto i da je to za 1.310 dinara manje od regionalnog proseka, ali za čak 6.511 dinara

manje od republičkog, tj. 3.984 dinara od vojvođanskog proseka, onda dobijamo pravu

ekonomsku sliku Kikinde i severnog Banata.

Očekivanja za sledeću godinu su različita. Ekonomisti i stručnjaci tvrde jedno, a

privrednici na svojoj koži osećaju drugo. Poslovnim ljudima, bez obzira kog su ranga i

finasijske moći, treba stabilan i predvidiv devizni kurs – sa što manjim skokovima i

padovima, jednocifrena inflacija, jeftiniji krediti, politička stabilnost, primena zakona kojim je

regulisano vreme plaćanja i iznad svega pravno uređena država koja sprovodi svoje zakone.

Nastavljajući ustaljenu praksu da početkom godine obilazimo najznačajnija privredna

društva, kako bi se upoznali sa godinom koja je završena i da bi čuli probleme, sugestije i

očekivanja za ovu godinu, predstavnici Regionalne privredne komore Kikinda obišli su

sledeća preduzeća i preduzetnike:

Livnicu „Kikinda” Kikinda, “Banini” Kikinda, „Kikindski mlin” Kikinda,

„Elektrovojvodinu” pogon u Kikindi, “Le Belier Kikinda”, „Tozu Marković” Kikinda,

„Sirmatex” Bašaid, „Blik Produkt” Kikinda, „MSK” Kikinda, Pekaru „Kikinda”,

„Angropromet” Kikinda, „Primu Produkt” Kikinda, „Autoprevoz” Kikinda, NIS Gazpromneft

Pogon „Severni Banat” Kikinda, „NovUm” Kikinda, Železničku stanicu Kikinda,

„Gigraphix” Kikinda, „TIM” Kikinda, VDP „Gornji Banat” Kikinda, „Kozaru” Banatsko

Veliko Selo, „Grindex” Kikinda, „Pro Mediu” Kikinda, Poljoprivrednu stručnu službu

„Kikinda”, „Mokrin mlek” Mokrin, „Graditelj” Kikinda, „Tehnobor” Kikinda, Duvansku

industriju „Čoka”, „Staru livnicu Čoka”, “Autoflex livnicu” Čoka, Vinariju „Čoka”, „Mentu”

Padej, „Rit” Čoka, Pekaru „Arok”Čoka, „Lepenku” Novi Kneževac, “Mesnu industriju

Čoka”, „Alevu” Novi Kneževac …

Predlozi koje smo dobili u razgovoru sa privrednicima biće prosleđeni nadležnim

državnim organima i Privrednim komorama Srbije i Vojvodine.

S poštovanjem,

Regionalna privredna komora Kikinda

Saša Tanackov

Tibor Horvat

Stojan Mijatović

4

Industrijska proizvodnja – decembar 2012. godine

Industrijska proizvodnja na području koje obuhvata Regionalna privredna komora

Kikinda, u decembru 2012. godine, u odnosu na decembar 2011. godine, smanjena je za 6,6

odsto.

Tabela 1. Indeksi industrijske proizvodnje prosek 2011.=100

XII 2012.

Ø 2011.

I-XII 2012.

I-XII 2011.

Index 100,4 100,2 Izvor podataka: RZS

U decembru 2012. godine, industrijska proizvodnja na području koje obuhvata

Regionalna privredna komora Kikinda povećana je za 0,4 odsto u odnosu na prosek 2011.,

dok je u periodu januar – decembar 2012. u odnosu na jednak period 2011. godine, povećana

za 0,2 odsto.

Tabela 2. Mesečna dinamika industrijske proizvodnje prosek 2005./2006./2007./2008./2009./2010./2011.=100

I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII

2006

. 78,7 84 95 89,6 81,8 98,3 93,5 96,6

109,

5

122,

1

126,

1

109,

8

2007

. 95,6 80,4 96,4 97,7 90,2 86,4 98,6 93,9 97,4

140,

2

121,

7

120,

6

2008

. 95,5 84,0 91,5 90,8 96,7 96,3 88,8 92,8

115,

2

141,

2

116,

5 87,1

2009

. 51,2 62,7 73,7 74,0 76,9 82,5 81,7 74,2 99,8 78,3 79,2 84,0

2010

.

121,

7

132,

0

142,

6

154,

7

142,

9

145,

3

150,

2

142,

2

151,

2

129,

8

134,

7

137,

4

2011

. 86,1 92,4 93,0

102,

8

102,

3

104,

6 94,0 89,5

124,

7

125,

2

113,

5

111,

4

2012

. 93,0 94,1

100,

7 99,6

105,

0

100,

6 96,8

100,

5

100,

9

109,

0

106,

8

100,

4 Izvor podataka: RZS

5

Grafik 1. Mesečna dinamika industrijske proizvodnje

Tabela 3. Indeksi industrijske proizvodnje po sektorima prosek 2011.=100

XII 2012.

Ø 2011.

XII 2012.

XII 2011.

Rudarstvo 120,7 103,5

Prerađivačka industrija 82,3 83,4

Snabdevanje el. energijom, gasom i

parom - -

Izvor podataka: RZS

Tabela 4. Indeksi ind. proizvodnje po sektorima u 2012. godini prosek 2011.=100

2011./2012.


A 114,

5

106,

3

110,

5

105,

5

110,

9

109,

8

113,

3

115,

4

113,

6

115,

2

117,

6

120,

7

B 73,8 83,2 92,0 94,4 99,8 92,5 82,0 87,3 89,7 103,

5 97,2 82,3

C - - - - - - - - - -

A – Rudarstvo

B – Prerađivačka industrija

C – Snabdevanje el. energijom, gasom i parom Izvor podataka: RZS

0

20

40

60

80

100

120

140

160

180


2006.

2007.

2008.

2009.

2010.

2011.

2012.

6

Grafik 2. Indeksi ind. proizvodnje po sektorima u 2012. godini

Podaci o industrijskoj proizvodnji po namenskim grupama u decembru 2012. godine, u

odnosu na prosek 2011. godine, ukazuju na rast u proizvodnim oblastima:

Energija – za 20,5 odsto;

Netrajni proizvodi za široku potrošnju – za 20,9 odsto;

dok je pad zabeležen u proizvodnim oblastima:

Kapitalni proizvodi – za 15,9 odsto;

Intermedijarni proizvodi, osim energije – za 32,8 odsto.

Industrijska proizvodnja u decembru 2012. godine, u odnosu na prosek 2011. godine, beleži

rast kod pet oblasti, a pad kod devet oblasti.

Rast industrijske proizvodnje je zabeležen u sledećim oblastima:

Eksploatacija sirove nafte i prirodnog gasa – za 20,7 odsto;

Proizvodnja pića;

Proizvodnja odevnih predmeta;

Proizvodnja proizvoda od gume i plastike – za 9,1 odsto;

Proizvodnja motornih vozila i prikolica – 6 odsto;

dok je pad indeksa industrijske proizvodnje zabeležen u oblastima:

Proizvodnja prehrambenih proizvoda – za 11,4 odsto;

Proizvodnja duvanskih proizvoda;

Proizvodnja papira i proizvoda od papira – za 26,4 odsto;

Proizvodnja koksa i derivata nafte;

Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda;

Proizvodnja proizvoda od nemetalnih minerala;

Proizvodnja osnovnih metala – za 17,9 odsto;

Proizvodnja metalnih proizvoda, osim mašina – za 17,3 odsto;

Proizvodnja mašina i opreme na drugom mestu nepomenute.

0

20

40

60

80

100

120

140


Rudarstvo

Prerađivačka industrija

Snabdevanje el. energijom,gasom i parom

7

Zarade

Prosečna zarada u januaru 2013. godine

Bruto Neto

Republika Srbija 54.447 39.197

Grad Beograd 67.947 48.889

AP Vojvodina 51.095 36.670

Severnobanatska oblast 47.330 33.996

Ada 41.645 29.976

Kanjiža 49.172 34.761

Kikinda 45.407 32.686

Novi Kneževac 45.002 32.160

Senta 57.444 41.479

Čoka 44.278 31.977

Odnos zarada u opštini Kikinda prema republičkom proseku

Neto plate Kikinda

dinara Vrednost u evrima

Republički

prosek u din

Vrednost u

evrima

Januar

2013. godine 32.686

292 evra

( 1 evro = 111,6013 din ) 39.197 351

Januar

2012. godine 30.976

292 evra

( 1 evro = 106,0620 din ) 36.639 345,44

Januar

2011. godine 30.289

289 evra

(1 evro = 104,6051 din ) 34.009 325,11

Januar

2010. godine 30.119

305,9 evra

( 1 evro = 98,4620 din ) 29.929 303,96

Januar

2009. godine 25.092

266,64 evra

( 1 evro = 94,1012 din ) 28.877 306,87

Januar

2008. godine 25.381

306,63 evra

( 1 evro = 82,7715 din ) 28.230 341

Januar

2007. godine 21.636

273,87 evra

( 1 evro = 79,0000 din ) 24.122 305,34

Januar

2006. godine 15.887

182,35 evra

( 1 evro = 87,1203 din ) 18.191 208,80

Januar

2005. godine 14.250

177,48 evra

( 1 evro = 80,2868 din ) 14.263 177,65

Napomena: Obračunato po srednjem kursu NBS poslednjeg radnog dana u januaru

8

Tržište radne snage

Broj nezaposlenih u periodu od 2005. do 2012. godine

Datum Kikinda Ada Čoka Senta Kanjiža N.Kneževac Okrug

01.01.2005. 8.140 2.149 1.556 2.951 2.811 1.276 18.883

30.11.2006. 7.902 2.301 1.429 2.438 2.414 1.343 17.827

31.10.2007. 7.598 1.242 1.281 2.298 2.150 1.150 15.719

07.02.2008. 7.540 1.296 1.186 2.356 2.061 1.177 15.611

28.02.2009. 7.400 1.497 1.220 2.165 2.056 1.181 15.519

31.12.2009. 6.433 1.593 2.301 1.118 2.212 1.248 14.905

30.06.2010. 7.403 1.589 1.661 2.552 2.549 1.662 17.416

31.12.2010. 6.070 1.218 1.428 2.184 2.233 1.138 14.271

31.10.2011. 6.178 1.004 1.532 2.398 2.240 1.074 14.426

31.12.2011. 6.246 1.030 1.519 2.467 2.363 1.131 14.756

31.12.2012. 5.545 965 1.504 2.300 2.424 1.133 13.871

Podaci NZS Filijala Kikinda

Tokom 2012. godine održano je više Sajmova zapošljavanja na području Filijale

Nacionalne službe za zapošljavanje Kikinda, od kojih su bili najupečatljiviji oni u Kikindi i

Senti. Onaj proletošnji kikindski slobodno se može nazvati besomučnim traganjem za

nedostižnim, jer otprilike tako izgleda naći posao u navećem severnobanatskom gradu.

Pogotovo za one koji baš i nisu u cvetu mladosti i na vrhuncu radne snage. Vrlo zastupljenoj

kategoriji nezaposlenih, onih iznad 50 godina, ne nudi se mnogo šta, jer poslodavci radije

zapošljavaju mlađe i to one do 30 godina, a upravo vremešniji ljudi ne znaju kako da prežive

do sticanja prava na penziju.

Na proletošnjom sajmu u Kikindi 18 poslodavca su ponudili 160 radnih mesta,

većinom sezonskog karaktera, a posao je tražilo više od 1.000 nezaposlenih lica. Najtraženija

su bila proizvodna zanimanja u metalskoj i prehrambenoj industriji, a posleve su, između

ostalog, ponudile firme Livnica „Kikinda“ ( metalska industrija ), „Prima produkt“

(proizvodnja konzerviranog povrća ), „Gigraphix ( italijanski proizvođač tonera za štampače),

„Velpan – Šole“ ( fabrika za izradu komunalnih kontejnera )... Kikindskom „Prima produktu“

bilo je potrebno stotinak sezonskih radnika u periodu od početka juna pa do kraja oktobra za

rad na proizvodnji konzervisanog graška i kukuruza šećerca, odnosno na održavanju

postrojenja za rad. Firmi „SCT Cert“ trebali su izvršioci na terenu za rad na pronalaženju i

prikupljanju elektronskog otpada, a preduzeću „Velpan – Šole“ bili su neophodni zavarivači,

bravari, viljuškaristi, mašinski inženjer... pošto je reč o firmi koja se bavi proizvodnjom

komunalnih kontejnera, koje izvozi austrijskom „Werner Weberu“.Skupština opština Kikinda

u 2012. godini opredelila je 10 miliona dinara za samozapošljavanje i na taj iznos će iz i

republičkog i pokrajinskog budžeta biti pridodato još pet, na koje je tokom 2012. godine

moglo da konkuriše 120 Kikinđana.

Nasuprot tome, nešto prijatnija slika mogla se videti u Senti, naravno zbog

atraktivnijih poslodavaca koji bolje plaćaju nego njihove komšije s druge strane reke Tise, u

banatskom delu Okruga. Čak 28 poslodavca iz senćanske i čokanske opštine ponudilo je 130

slobodnih mesta za koje se interesovalo skoro hiljadu nezaposlenih iz Sente i okolnih potiskih

mesta. Najveće zanimanje bilo je za poslove u „JTI Senta“, Fabrici šećera „Te – To“ i

„Alltech Fermin Serbia“, inostranim kompanijama u kojima se dobro zarađuje.

9

Broj zaposlenih u periodu od 2005. do 2013. godine

Datum Kikinda Senta Kanjiža Ada N.Kneževac Čoka Okrug

24.02.2005. 18.192 6.497 6.079 4.208 2.729 2.029 39.734

04.03.2006. 17.670 6.738 5.738 4.068 2.533 1.895 38.642

26.12.2006. 17.620 6.727 5.770 4.128 2.508 1.906 38.659

18.09.2007. 17.678 6.675 5.926 4.212 2.512 1.940 38.943

05.02.2008. 19.053 7.622 6.579 4.884 2.782 2.154 43.074

17.03.2009. 18.363 7.455 6.362 4.685 2.719 2.065 41.649

05.01.2010. 17.862 7.442 6.110 4.553 2.754 2.209 40.930

15.06.2010. 17.773 7.106 6.018 4.446 2.595 2.034 39.972

05.01.2011. 17.105 7.220 5.890 4.458 2.463 2.079 39. 215

11.11.2011. 17.294 7.167 5.952 4.697 2.558 1.930 39.598

09.01.2012. 17.129 6.906 5.921 4.594 2.588 1.926 39.064

21.01.2013. 15.886 6.590 5.575 4.282 2.510 1.852 36.695

Prema poslednjoj prijavi poslodavaca Fondu PiO Filijala Kikinda

Nezavršeni stečajevi u Trgovinskom sudu Zrenjanin

Od 61 nerešenog stečajnog postupka, koji se vode pred trgovinskim sudom Zrenjanin,

iz perioda od 01. januara 2007. do 15. januara 2013. godine, 19 je sa područja opština

Kikinda, Čoka i Novi Kneževac. U stečaju je 10 privrednih društava iz opštine Kikinda,

sedam iz novokneževačke i dva sa teritorije čokanske opštine.

Godina pokretanja stečajnog postupka 2007.

1.

25.MAJ-DMK AD KIKINDA MILOŠA VELIKOG 85

Datum pokretanja stečajnog postupka: 28/02/2007

Stečajni upravnik: BOŽIĆ DRAGAN

Opština

Kikinda


2.

9. OKTOBAR DPP U LIKVIDACIJI SRPSKI KRSTUR, SVETOG

SAVE 89,

Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR

Datum pokretanja stečajnog postupka: 12/04/2010.

Stečajni upravnik: ARSIĆ DRAGICA

Opština

Novi

Kneževac

3.

SPASOJE STEJIĆ PK AD NOVI KNEŽEVAC, KRALJA PETRA

PRVOG KARAĐORĐEVIĆA 6,




Opština

Novi

Kneževac

4.

ORANICE-AGRAR AD MAJDAN, MARŠALA TITA 2,



Stečajni upravnik: LAZIĆ DUŠAN

Opština

Novi

Kneževac

5.

TROMEĐA AD MAJDAN, MARŠALA TITA 2



Stečajni upravnik: PANIĆ TIHOMIR

Opština

Novi

Kneževac

10

6.

BANATSKO ARANĐELOVO BANATSKO ARANĐELOVO,

PARTIZANSKA 56,


Stečajni upravnik: SUDAROV SLOBODAN

Opština

Novi

Kneževac

7.

MARKO OREŠKOVIĆ ZZ NAKOVO, GLAVNA 45,




Opština

Kikinda

8.

CERAMICA UNICA DOO KIKINDA, PUT ZA PRISTANIŠTE BB,




Opština

Kikinda


9.

KUM-PRODUKT DOO NAKOVO, ZDRAVKA ČELARA 33

Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: KOCIĆ GORDANA


Stečajni upravnik: BOGUNOVIĆ MILICA

Opština

Kikinda

10. GRADITELJ AD U STEČAJU KIKINDA, PUT ZA PRISTANIŠTE BB


Stečajni upravnik: SAVIĆ RADOVAN

Opština

Kikinda

11.

PEKARA KIKINDA AD KIKINDA, SVETOSAVSKA 59,



Stečajni upravnik: MILICA BOGUNOVIĆ

Opština

Kikinda

12.

BUČA-CO DOO KIKINDA, UGLJEŠE TERZINA 68,




Opština

Kikinda

13. JUTRO KIKINDA, UGLJEŠE TERZINA 68,


Stečajni upravnik: MIKLOŠ RUŽICA

Opština

Kikinda

14.

MENTA PADEJ PADEJ, VAN NASELJA BB,



Stečajni upravnik: VUKOLIĆ JELICA

Opština

Čoka

15.

MLIN AD NOVI KNEŽEVAC NOVI KNEŽEVAC, TOLSTOJEVA 22



Stečajni upravnik: NIKOLIĆ MIODRAG

Opština

Novi

Kneževac


16. JET-COMPANY KIKINDA, MIHAJLA PUPINA 11


Stečajni upravnik MIKLOŠ RUŽICA

Opština

Kikinda

17. INTER PROMET KIKINDA, SVETOSAVSKA 33


SUDAROV SLOBODAN - STEČAJNI UPRAVNIK

Opština

Kikinda

18. ČOKA ZEMLJORADNIČKA ZADRUGA , MARŠALA TITA 33


Opština

Čoka

11

Stečajni upravnik PANIĆ TIHOMIR

19.

GRAĐEVINAR NOVI KNEŽEVAC, KRALJA PETRA PRVOG

KARAĐORĐEVIĆA 65,



Stečajni upravnik: PANIĆ TIHOMIR

Opština

Novi

Kneževac

Prehrambena industrija

„Banini” Kikinda

Jedan od najvećih srpskih konditora imao

je uspešnu godinu, ali ipak tešku zbog problema

sa sporijom naplatom na domaćem tržištu

uslovljenu padom kupovne moći potrošača u

Srbiji. Finasijski gledano prošla godina im je za

20 odsto bila bolja od 2011, a u količinama

proizvodnja je bila veća za 15 odsto. Nastupaju kako pod svojim imenom, ali rade i za robne

marke trgovina u regionu i celoj Evropi ( Merkator, Tesco, Auchan, Spar, Konzum...). Imaju

600 zaposlenih u fabrici „Banini” i još oko 140 – 150 u „Banini Trejdu”. Izvoz u 2012. godini

bio je 5.543.126 evra, što čini 25 – 26 odsto ukupne proizvodnje. Najveće izvozno tržište su

države bivše Jugoslavije, a potom dolazi Rusija, Italija, Švedska, Danska, Norveška...

Značajan je njihov proboj na tržište Rusije, gde su sa ruskim trgovačkim lancem „Magnitom“,

potpisali trogodošnji ugovor vredan nekoliko miliona dolara. Koliko je taj posao sa Rusima

značajan govori i podatak da imaju godišnji obrt veći od sedam milijardi dolara i da im je

lanac supermarketa prešao cifru od 4.000 objekata.

Tokom 2012. godine uradili su redizajn ambalaže i uveli nove proizvode na tržište bez

velike medijske pompe. „Kad sunce zakuca na prozor, toplo i ljubazno ... tu su „Banini“ – je

reklamna pesmica koja je ostala zapamćena kod mnogih žitelja bivše Jugoslavije i koja se,

očigledno – u nekim generacijama i danas se pamti. Na samom početku devedesetih jedna

slovenačka marketingška kuća preuzela „brigu“ o imidžu banatskih punjenih kolača iz

kikindskog „Baninija“, pa je tadašnja, još uvek jedinstvena SFRJ, naprosto „eksplodirala“ za

„Tamnim vragolanima“ i „Voćnim poljubcima“ koji su potom, nakon nekoliko godina, nestali

i sa tržišta, tada već treće Jugoslavije. Ali, upravo ta dva kolača, zajedno sa „Slatkim

oblacima“ i „Nežnim simpatijama“ ostali su toliko dobro upamćeni na ovim prostorima da se

ovaj srpski konditor godinama spremao da ih vrati u proizvodnju, što je jesenas i učinjeno.

Pripreme su trajale skoro dve godine i njihova želja je bila da naprave takav proizvod kakav

konkurencija nema. Kroz probnu proizvodnju je tražen najbolji odnos

kvaliteta, svežine i prilagođenog ukusa današnjim zahtevima tržišta i

banatski punjeni kolači su konačno osvanuli i u rafovima trgovina. Za

prvih sedam dana prodaje kolači su na tržištu Srbije izuzetno primljeni,

čak i bolje nego što su i sami očekivali. Isto je i u Hrvatskoj u

„Konzumu“ i „Plodini“ ( gde ranije Baninijevih proizvoda nije ni bilo ),

ali i u Sloveniji u tri najveća supermarketa: „Merkator“ „Tuš“, i „Spar“.

Proizvodnja „Tamnih vragolana“, „Voćnih poljubaca“ i „Nežnih

simpatija“ zahtevala je i povećanje broja zaposlenih, tako da je dodatno

angažovano četrdesetak osoba na ovim poslovima. Takođe, u „Baniniju“

su radili i na redijzajniranju nekih artikala, a i postojeći asortiman

12

dopunjen je novim podvrstama iz slatkog programa, pa su se, ove godine, na tržištu našli i

„Tango“ – u verziji samo kakako krema, mleveni petit beurre „Gustav keks“ ( sa maslacem i

posni ), „Njamb milk“ i „Domaćica“ bez čokoladnog preliva.

Prehrambena industrija „Aleva“ Novi Kneževac

U prošloj godini „Aleva” je ostvarila rast prodaje na domaćem tržištu za 10, a u izvozu

za sedam odsto u poređenju sa 2011. godinom. U ovoj godini planiraju da na tržište plasiraju

15 novih proizvoda iz domena supa, mikseva – dodataka jelima, pudinga, s posebnim

akcentom na natur program – bez natrijum glutaminata. Novi proizvodi će biti potpomognuti

snažnom medijskom kampanjom. Stalno povećavaju tržište na kome prodaju svoje proizvode

u Srbiji, mada su ranije bili dominantni na području Vojvodine i grada Beograda.

Prošlogodišnja suša je uticala na ukupni rod paprike, koje je

bilo manje za oko 30 – 40 odsto, ali je nedostatak premošten

zalihama iz 2011. godine. Robu prodaju više od 2.500 pravnih

lica, s tim da sa velikim trgovinama na domaćem tržištu postoji

usporena dinamika naplate. Zbog nezadovoljstva sa

distribucijom u Srbiji, osnovali su sopstvenu distribuciju i

zaposlili su u novoj službi tridesetak agenta i menadžera prodaje

i drugih ljudi. Sa svojom ponudom, i pored velike – pre svega

inostrane konkurencije, neprikosnoveni su na domaćem tržištu,

a značajno su prisutni i na prostorima bivše Jugoslavije: u

Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, pa i

Hrvatskoj. Od 2008. godine imaju predstavništvo u Rusiji, tako

da polako osvajaju i to tržište, a tokom 2009. godine potpisali su

ugovor sa Belorusijom. Izvoze čak i u države severne Afrike, a već godinama sarađuju i sa

austrijskom firmom iz oblasti proizvodnje začina „Kotany“, koja od njih kupuje začinsku

papriku. Njihovi proizvodi su stigli i u kuhinje potrošača iz Nemačke, Austrije, Švajcarske,

Mađarske, Švedske i Velike Britanije, ali i Amerike i Australije. Ove godine planiraju da se

pozicioniraju i na tržištu Albanije, Rumunije i Mađarske.

Firma u kontinuitetu postoji od 1947. godine, u početku je bila ogranak fabrike za

proizvodnju paprike iz Horgoša, da bi 1952. godine postala samostalno preduzeće. Za sve ove

godine „Aleva“ je uspešno prebrodila različite sistemske promene i ostala je i nadalje

privredni oslonac novokneževačke opštine. U sadašnjim ekonomskim prilikama možda će

zvučati i neobično, ali za ovu firmu možemo da kažemo da je je od svog osnivanja, do danas,

poslovala pozitivno i ni u najtežim uslovima poslovanja, tokom perioda ekonomskih

sankcija, nije imala blokiran račun.

Navedeno preduzeće je i primer dobre vlasničke transformacije iz radničkog u

klasičan vid akcionarstva sa jednim većinskim vlasnikom, gde je, nakon promene vlasničke

strukture, došlo do značajnijeg porasta vrednosti akcija i vrednosti samog preduzeća. To prati

i stalno povećanje broja zaposlenih, od 168 – koliko ih je bilo poslednjeg dana 2004. godine,

do 205, koliko ih danas radi u ovom akcionarskom društvu. Takođe, brojna poljoprivredna

domaćinstva iz severnog Banata su njihovi kooperanti u proizvodnji začinske paprike, crnog

luka i paštrnaka, što je od izuzetnog značaja za seoske sredine i dalji njihov ekonomski

opstanak. „Aleva“ danas otkupljuje i u svojim pogonima prerađuje 6.700 tona svežeg povrća

(paprika 5.000 tona, crni luk 1.000 tona, paštrnak 700 tona ). Celokupan proces proizvodnje,

od prijema do distribucije, potpuno je kontrolisan i u skladu sa zahtevima koje diktiraju

uvedeni sistemi upravljanja kvalitetom, higijenom i bezbednošću hrane

( ISO i HCCP ). Kvalitet proizvoda iz „Aleve“ vezan je za domaću sirovinu, pre svega

izuzetno aromatičnu začinsku papriku, ali i crni luk i drugo povrće.

13

Sve do 1960. godine osnovna delatnost firme bila je prerada i mlevenje začinske

paprike da bi tada bila proširena programom prerade voća i povrća. Vremenom su razvijena i

kulinarski delimično pripremljena jela, koja se mogu se svrstati u pet grupa – predjela, glavna

jela, zamene glavnim jelima, dodaci glavnim jelima i deserti. Svi proizvodi „Aleve“ su delo

domaćih stručnjaka, a godišnja proizvodnja iznosi blizu 4.000 tona različitih

proizvoda. Koliko je značajan obim ukupne ponude govori i podatak da njihov tradicionalni

proizvod, začinska paprika, učestvuje sa svega 15 odsto u celoukupnom obimu proizvodnog

asortimana.

U domenu društvene odgovornosti kompanija se ističe brojnim humanitarnim

aktivnostima, ne samo u lokalnoj sredini, već i na nivou čitave Srbije. Tako su npr. Svoje

proizvode donirali brojnim narodnim kuhinjama, specijalnoj bolnici „Sveti Vračevi“i

Crvenom krstu u Novom Kneževcu, školi za decu sa oštećenim sluhom „Stefan Dečanski“,

roditeljskoj kući pri institutu „Majka i dete“, prihvatlištu za decu u Beogradu, gradu Kraljevu

nakon zemljotresa, Raško – Prizrenskoj Eparhiji na Kosovu i Metohiji...

„Kikindski mlin” Kikinda

Prošla godina je bila izuzetno teška zbog praven nesigurnosti i finasijske nestabilnosti

i tu je najveći problem bila naplata, ali i cena gotovog proizvoda koja je previsoka za značajan

deo građana čiji je životni standard vrlo nizak. Takođe, u Srbiji je 40 odsto proizvodnje brašna

u „sivoj zoni“, kao i proizvodnja hleba sa 30 odsto. U firmi očekuju da će u ekonomskom

smislu ova godina biti slična prošloj, a što se tiče ovogodišnjeg roda i cene pšenice, a samim

tim i brašna, predpostavka je da će, ukoliko bude solidan prinos, cene biti niže od

prošlogodišnjih. U 2012. godini prodali su više nego u 2011, finasijski su ispunili plan, ali ne i

po obimu. Plan za ovu godinu je da proizvedu 55.000 – 60.000 tona brašna, tj. da ostvare

promet od 20 miliona evra. Iz godine u godine troškovi im se povećavaju, te su sada tri

miliona dinara ( dva u Kikindi i jedan u Odžacima ), dok su pre 10 godina ( u Kikindi ) bili

200.000 dinara mesečno ( struja, gas ). Za otkup pšenice treba im 10 miliona evra, zbog čega

uzimaju kredit i zato insistiraju na stabilnosti dinara prema evru, jer za kamate i kursne razlike

godišnje potroše oko milion evra. Što se tiče nekadašnje Fabrike stočne hrane „Standard“ on

je sada postao deo „Kikindskog mlina“ i nakon skorašnjeg razrešenja jednog problema

Centralni registar hartija od vrednosti i formalno će ga uknjižiti.

Prošle godine firma je obeležila jubilej 150 godina rada.

Vek ipo, na ovim prostorima, ne postoji ni većina moderno

ustanovljenih država zapadnog Balkana, ali zato, jedna firma, toliko

uspešno traje, promenivši sedam država, a da se nije pomerila iz

najvećeg severnobanatskog grada. „Kikindski mlin“ je poslednjih

dana kalendarske 2012. godine obeležio veliki jubilej rada, slaveći

od 1862. godine kvalitet brašna kao osnovni postulat svoje

proizvodne filozofije. U tih 15 decenija stigla su im i brojna

priznanja, od zlatne medalje 1878. i „Grand Prix–a“ iz Pariza 1900.

preko apsolutnog šampiona Novosadskog poljoprivrednog sajma

1999. do jubilarnih nagrada dodeljenih povodom 150 godina rada

od strane opštine Kikinda, Regionalne privredne komore Kikinda i

Privredne komore Vojvodine. Izgradnjom železnice ( Beč –

Budimpešta – Segedin – Kikinda – Temišvar ) 1857. godine stekli

su se uslovi da se podneblje, savršeno za žito, potpuno industrijalizuje u domenu proizvodnje

brašna, što je učinjeno osnivanjem preduzeća – koje je iskoračilo u carevini kvalitetom

brašna, naročito izgradnjom parnog mlina „Damfila“ 1869. godine. Banatsko žito tog

vremena bilo je vrlo cenjeno, čak za 15 odsto skuplje nego sa drugih prostora. A koliko je

„Kikindsko brašno“ bilo kvalitetno govore i arhivski zapisi da su na etiketama iz 1885. godine

14

stajale medalje sa sajmova iz Beča, Minhena, Budimpešte, Pariza i Londona. I tako je, i zato

je sve počelo...

Posebno je značajan period od prethodnih sedam godina kada je „Mlin“ postao deo

sistema „Agrokor“. Godine 2005. imali su ukupan prihod od četiri miliona evra, a 2011, kao i

2012. godine 20 miliona evra. Firme u sistemu „Agrokora“ izuzetno dobro sarađuju, vodi se

računa o svim prihodima i troškovima, nema tu prelivanja, radi se na zdravim osnovama i

sigurno je da im je prisustvo u ovom velikom sistemu pomoglo da unaprede rad. Zahvaljujući

sistemu imaju povoljnije kredite, sa daleko boljim kamatama. Npr. ranije nije bilo

jednostavno isplaćivati pšenicu, uzimali su daleko nepovoljnije kredite za to i koperanti su

duže čekali na isplatu. Danas je potpuno drugačija priča, novac za isplatu pšenice nije

problem.

U prošloj godini „Kikindski mlin“ je preradio oko 60.000 tona pšenice, a sa mlinom u

Odžacima – koji im organizaciono pripada od pre nekoliko godina, imaju oko 200 zaposlenih

( 140 Kikinda, 60 Odžaci ), čija je prosečna mesečna zarada oko 40.000 dinara. Izvoze oko 30

odsto proizvodnje na tržišta bivše Jugoslavije ( BiH, Makedonija i Crnu Gora ) i Rumunije, a

od nedavno i u Austriju.

Postoji tvrdnja kako je severnobanatsko žito posebnog kvaliteta zbog uticaja mikro

klime i da se od njega pravi veoma kvalitetno brašno, a potom drugi proizvodi. Neki zapisi

govore o tome da se na Bečkom dvoru u XIX veku koristilo upravo kikindsko brašno iz

Damfilovog parnog mlina iz Kikinde. Da li je ovo samo mit ili stvarnost, teško je precizirati,

ali činjenice govore da su na prošlogodišnjem Novosadskom poljoprivrednom sajmu zasijale

brojne zlatne medalje za proizvode „Kikindskog mlina“ dobijene za kvalitet proizvoda: brašna

i testenina napravljenih od žita uzgojenog na njivama severnog Banata. Čak sedam zlatnih

medalja ( pet velikih zlatnih i dve zlatne ) dodeljene su srpskom mlinarskom gigantu na 79.

Međunarodnom poljoprivrednom sajmu.

„Prima Produkt“ Kikinda Firma već godinama izvozi svu proizvodnju a glavno tržište im je Rusija. Praktično

sve što proizvedu mogu i da prodaju na ruskom tržištu, ali imaju problem sa finasiranjem

proizvodnje. Naime, problem su obrtna sredstva, dosta su zaduženi i ne mogu da dođu do

kredita za finasiranje nove proizvodnje. Imaju veći kredit u „Novoj Agrobanci” koji sada

vraćaju „Poštanskoj štedionici”, ali ova banka nije zainteresovana da im plasira novi zajam, a

ni Fond za razvoj ni „Razvojna banka Vojvodine” nisu u prilici da učine isto. Prilike su takve

da ukoliko ne dobiju kredit neće moći da finasiraju ovogodišnju proizvodnju graška i

kukuruza šećerca. Sredinom februara ove godine su u blokadi zbog potraživanja „Razvojne

banke Vojvodine”. Imaju 50 stalno zaposlenih, angažuju i oko 120 sezonaca ( sredovečan

kvalitetan kadar koji radi za njih već godinama ). Sezoncima su sve isplatili, dok je sredinom

februara kasnila januarska plata stalno zaposlenim osobama.

Ni prošle godine nisu imali veliku proizvodnju – 15 miliona limenki, ali su imali

velike zalihe iz 2011. koja je bila veoma berićetna, kada je proizvedeno 45 miliona jedinica

konzervi, što je dosadašnji proizvodni maksimum.

Ovogodišnji plan zavisiće od kredita, te ako ga

blagovremeno dobiju očekuju da mogu da proizvedu 45

miliona jedinica konzervi različite gramaže. Inače, setva

sinhronizovana graška ( jer grašak ne sme da zri

odjednom na više parcela ) treba da počne 20. marta,

žetva kreće od kraja maja i traje etapno ceo jun, nakon

čega ide postrna setva kukuruza šećerca, čiji je ciklus

vegetacije od 90 do 105 dana. Setvene površine na

kojima se ugovara proizvodnja moraju da budu pod

15

zalivnim sistemima. Planiraju da proizvodnja graška bude zasnovana na 1.000, a kukuruza

šećerca na 1.250 hektara. Imaju hladnjuču od 5.000 tona od kojih je 2.000 tona u funkciji,

tako da mogu da lageruju sirovinu. Grašak je veoma je osetljiv na vrućinu i njegova žetva

mora da bude pravovremena da bi se sačuvao kvalitet zrna. Takođe, i prerada mora da bude

ažurna, jer ukoliko grašak ne bude termički obrađen, mora biti zamrznut, pošto bi došlo do

njegovog „vrenja“ i propadanja.

Tokom prošle godine delimično su rešili problem otpadnih voda. Prešišćivači su skupi,

postavili su rešetke – sita, koji sprečavaju da čvrst otpad dospe u kanalizaciju. Otpadne vode

nisu problem kada prerađuju grašak, ali jesu kada je u pitanju kukuruz šećerac zbog mlečnosti

koju sadrži, koja se pranjem taloži u vodi.

Konzervirana hrana više nije u modi u Srbiji i ex Yu i zato je ovaj sektor prehrambene

industrije u velikim problemima. Oni koji su preostali i rade „Aretol” ( rade u pogonima

„Zore” Mol ), „Buza Coop” Ada, „PIK Bečej” i „Prima produkt” nisu jedni drugima

konkurencija pošto svakako izvoze na tržište Rusije, a potražnja je tolika koliko ne mogu da

proizvedu. Razlog za smanjeno interesovanje za konzerviranim povrćem na domaćem tršištu

je niža platežna moć građana – koji češće kupuju zamrznuto povrće jer je jeftinije, ali i

smanjene potrebe vojske, policije, radničkih i studentskih menzi...

„Menta“ Padej

Firma se nalazi u stečaju od 15. aprila 2011. godine, sve vreme postupka rade, a stečaj

se bliži kraju tako da se može očekivati da će u aprilu biti oglašena prodaja stečajne imovine u

celosti, tako da će „Menta“ biti ponuđena kao pravno lice. Do sada je bilo interesenata koji su

obilazili fabriku, oni su mahom iz branše ili srodnih delatnosti. Firma je, prema nekim

informacijama procenjena na 3,3 miliona evra, s tim da će se videti koja će biti zvanična cena

kada bude oglašena prodaja. Firma ima 58 zaposlenih i to je realna cifra prema sadašnjem

obimu proizvodnje. Tokom prošle godine nije bila organizovanja proizvodnja u pogonu u

Padeju, upravo zbog ušteda. Prošlu godinu imali su poslovnu dobit od 16 miliona dinara, jer

su im rashodi manji, a prihodi isti. Godina je završena ukupnim negativnim bilansom od 8,5

miliona dinara zbog ispravke vrednosti potraživanja, zato što su imali dosta farmaceutskih

kuća – kupaca, koje su u blokadi ili su otišle u stečaj. Veliki trošak im je energent propan

butan, koji se koristi u pogonu u Padeju i on je duplo skuplji od gasa. Tako je npr. prošle

godine kubik propan butana bio 80 dinara, a gasa 40 dinara.

Zbog suše nije bilo proizvodnje mente i

kamilice, ali su imali neke zalihe ovih kultura.

Inače, menta se uvozi iz Bugarske, a kamilica iz

Hrvatske , gde je agrarna politika za ove kulture

povoljnija nego kod nas. Realno, sve manje

koperanata želi da ih uzgaja zbog potrebnog većeg

ručnog rada, ali i strožijih kontrola tretiranja

hemijskim sredstvima i stimulacija države koje

izostaju. U 2012. godini proizveli su 80.000 jedinica

čajeva i 320.000 melema. Proizvode uglavnom prodaju apotekama i farmaceutskim

snabdevačima – od kojih su mnogi došli u probleme u prošloj godini. U manjem obimu rade

sa velikim trgovinskim lancima, od kojih posluju sa CBA i KTC. Imali su ponude od Gomexa

i CBA da rade čajeve pod njihovom robnom markom, ali se nisu dogovorili u vezi sa cenom i

uslovima.

„Golija implex plus segond” Vrbas, radna jedinica Industrija mesa „Čoka“

Prema rečima Branka Miloševića u toku su razgovori o strateškom partnerstvu sa

predstavnicima kapitala iz Rusije, čime će ruski partner verovatno postati i većinski vlasnik

16

nekadašnje Mesne industrije „Čoka” koja je likvidirana a čije pogone koristi „Golija implex

plus segond” Vrbas ( firma sina Branka Miloševića ). U prošloj godini proizveli su tri

miliona jedinica konzervi pašteta: jetrena, goveđa i sa povrćem, od čega se dva miliona

komada nalazi na lageru u fabrici. Trenutno zapošljava 46 radnika, a tokom 2012. godine ih je

bilo 246, a ukoliko dogovori sa Rusima urode plodom Milošević tvrdi da će zaposliti 500

osoba. Meso za preradu stiže iz uvoza ( svinjske polutke, ćureća i pileća džigerica iz

Portugalije ), jer klanje stoke nije dozvoljeno u pogonima u Čoki. Brend paštete iz Čoke

Milošević je zaštitio u srpskom Zavodu za zaštitu intelektualne svojine, ali i u Briselu i

Ženevi do 2028. godine. Imaju 450 hektara zemlje u svom posedu, a na farmi svinja u Jazovu

i 350 tovljenika.

Prema rečima Miloševića isplaćeno je 80 odsto

zaostalih plata iz prošle godine, delom u robi ( zamrznuta

piletina i paštete ), a delom u novcu, zbog čega je

nekadašnji gigant ex Yu mesne industrije tokom prošle

godine dospeo je u žižu javnosti. Šta više, tvrdi da je

nekim radnicima iz proizvodnje sve isplaćeno. I dok je

vlasnik firme tvrdio da je to sindikalna pomoć, neki

zaposleni su u medijima pričali da su tako delimično

isplaćivane zaostale aprilske i majske plate. Branko

Miloševića je medijima izjavio da je na taj način

zaposlenima davao pomoć dok novac ne stigne i

proizvodnja bude pokrenuta. Šta više, on je naglasio da

na lageru ima dva miliona konzervi pašteta od 75 grama,

spremnih za izvoz u Rusku Federaciju i bivše

jugoslovenske republike: Bosnu i Hercegovinu i Crnu

Goru. Po njegovim letošnjim tvrdnjama zastoj u

proizvodnji je nastao zbog rekonstrukcije radi dobijanja

ruskog sertifikata GOST – R, te izvoznog broja za proizvodnju robe namenjene prodaje na

stranom tržištu. Prema njegovim izjavama datim i medijima rekonstrukciju je zarad prodaje

robe inostranstvu uloženo gotovo 100.000 evra. Vlasnik je takođe, letos tvrdio da mesna

industrija poseduje zavidan izvozni potencijal i zato će, u saradnji sa „Interkomercom“ iz

Beograda, zajednički uložiti u hladnjaču kapaciteta 5.500 tona zarad dobijanja licence za

carinsko skladište tipa A, nakon čega bi trebao da krene izvoz pašteta u Rusiju vredan 6,5

miliona evra.

Branko Milošević je Industriju mesa „Čoka“ u stečaju kupio za milion ipo evra jula

2005. godine ( ili tadašnjih 123 miliona dinara ). A da li će bolja budućnost konačno stići u

bivšu Mesnu industriju „Čoka“ ostaje da se vidi, pogotovo što je opterećuje ružna prošlost.

Nekadašnji gigant mesne industrije na prostorima ex Yu, bio je u stečaju je od novembra

2001. godine, kada su radnici čak blokirali sve puteve u okolini Čoke i kada je skoro 1.000

njih ostalo bez posla. Jula 2005. godine su je kupili Branko i Momčilo Milošević ( d.o.o.

„Golija Impeks“ Vrbas – firma za proizvodnju cveća i ekološkog povrća ), a potom je

najavljeno da planiraju da dnevno prerade 600 svinja i 50 goveda, da zaposle više od 500

radnika, što se, do sada, nije desilo. Ništa nije bilo ni od uslužnog tova za koji se 2006. godine

prijavilo 400 ljudi iz opštine. Mesna industrija „Čoka“ imala je i veliki broj prodavnica

(između ostalog u Beogradu, Sarajevu, Splitu ), neki kažu čak 68, a raspolagala je, u vreme

kada su kupljeni, i sa preko 1.600 ha sopstvenog i državnog zemljišta. U to vreme se baratalo

podatkom da je u kupovinu preduzeća i njegovu rekonstrukciju uloženo oko 3,5 miliona evra.

Obnovljene su proizvodne hale ( postavljeno je 8.500 kvadrata novog krova, 11.000 dužnih

metara kišnih oluka, kompletno je sređena unutrašnjost...) a samo osposobljavanje hladnjače

kapaciteta 5.500 tona, sa freonskim rashladnim sistemom, navodno je trebalo da košta oko

17

960.000 evra. Rekonstrukcija fabrike je dugo trajala, a započinjanje proizvodnje najavljivano

je mnogo puta u periodu 2006 – 2008. godina, kada se januara te godie eto čekalo samo još na

neke dozvole. I političari su se rado slikali neko vreme, od lokalnih do pokrajinskih, te je i

tadašnji – sadašnji premijer AP Vojvodine Bojan Pajtić obišao fabriku aprila 2006. godine. U

oktobru 2007. godine baratalo se cifrom od 5,5 miliona evra ulaganja, što sopstvenih

sredstava, što novca Fonda za razvoj Pokrajine i kredita banaka. Bilo je tu i policijskih

istraga, privođenje i pritvor za Branka Miloševića zbog sumnje da je nenamenski trošen novac

( 27 miliona dinara od „Poštanske štedionice” i 63 miliona dinara od Fonda za razvoj AP

Vojvodine ) za šta je vlasnik tvrdio da je bio u cilju sprečavanja otpočinjanja proizvodnje u

Čoki. Prošle godine su mediji preneli da je čak potpisan ugovor o poslovno – tehničkoj

saradnji sa američkom firmom „CoreBioID Inc“ iz Vašingtona i izvozu za SAD, a Miliošević

je i tada tvrdio da njegova firma „Golija impleks plus segond“ ima ugovor za plasman i na

tržištu Rusije.

„Vinarija Čoka”

Prošla godina je za čokanske vinare bila teška, ali ipak nešto bolje nego 2011. Osnovni

problem je teža naplata na domaćem tržištu, pošto su rokovi plaćanja ozmeđu 90 i 120 dana.

Prevashodno izvoze na području bivše Jugoslavije, od čega najviše u Bosnu i Hercegovinu,

tako da su spoljnotrgovinskim poslovanjem inkasirali oko dva miliona evra. Praktično ih

izvoz spasava zbog nepovoljnih ekonomskih dešavanja na domaćem tržištu. Imaju ukupno

oko 200 zaposlenih u svojim poslovnim delovima u Čoki, Subotici i Beogradu.

Treba reći da je prošla godina bila problematična u vinogradarstvu zbog prolećnih

mrazeva, usled čega su mnogi čokoti izmrzli. Imaju 120 hektara novih zasada vinograda.

Prošle godine su imali problem sa državnim zemljištem koje imaju u zakupu. Oni su upravo

na tom zemljištu podigli nove zasade vinograda i sada imaju određene probleme iako su

spremni da plaćaju dugoročan zakup, pošto im je to u interesu.

Kikindska industrija mleka

„Kikindska industrija mleka“ tokom prošle godine prvo je smanjila, a potom izmestila

proizvodne kapacitete iz Kikinde tako što je deo proizvodnje transferisan je u zrenjaninski

„Mlekoprodukt“. Inače, ove dve srpske mlekare imaju istog vlasnika, francuski „Bongren“

koji u svom vlasništvu ima 120 mlekara u svetu. Treba reći da su Kikinđani tipična sirarska

mlekara pa su im glavni proizvodi bili polutvrdi i krem sirevi, mlečni namazi te rikota – sir od

surutke, a zbog dalje racionalizacije proizvodnje doneta je odluka da se proizvodnja dislocira

u Zrenjanin, pošto su tamošnja postrojenja modernija, kapacitet je veliki a bio je nedovoljno

iskorišten. Zbog toga je procenjeno da bi bilo bolje da se, zbog manjih troškova, proizvodnja

polutvrdih sireva organizuje na jednom mestu i da ona bude isključivo u Zrenjaninu. Mada u

kikindskom delu mlekare postoji sertifikovam međunarodni standard ISO 22.000, koji

podrazumeva i HCCP, uvođenje novih standarda, poput IFSa, zahtevali bi veća ulaganja pošto

se objekat nalazi daleko van grada.

U prvo vreme u Kikindi je nastavljena proizvodnja

sirnih namaza i tzv. kriška i sira od surutke. Zaposleni koji su u

prvoj turi preraspoređeni da rade u Zrenjaninu imali su

organizovan prevoz iz Kikinde, a u pogonima na „Topoli“

radilo je između 45 i 50 ljudi, od nešto preko 110 koliko ih je

bilo. Racionalizacija je uslovila da je deo ljudi ostao bez posla.

„Kikindska industrija mleka“ ( prvobitni naziv bio je

„Sajanska mlekara“ ) je za nešto više od decenije postojanja od

lokalne mlekare stigla do srpskog brenda. Saša Mančić,

tadašnji vlasnik i direktor nekadašnje „Sajanske mlekare“ d.o.o.

18

pre pet – šest godina od „Delta agrara“ kupio je postrojenja bivše „Mlekare“ IPP „Banat“

Kikinda na delu ekonomije „Topola“ u najvećoj severnobanatskoj opštini i time značajno

proširio kapacitete pogona koji su već nekoliko godina radili u Sajanu, selu kikindske opštine.

U početku su na staroj lokaciji imali dnevni kapacitet otkupa i prerade mleka od 20.00 do

25.000 litara. U početku su radili sve, od svežeg mleka, preko kiselo – mlečnih proizvoda, do

polutvrdih i topljenih sireva i namaza, ali su se vremenom su se specijalizovali za proizvodnju

polutvrdih sireva i mlečnih namaza, koje su osim pod svojim imenom radili i za druge

poznate mlekare i trgovinske robne marke u Srbiji. Zbog ekonomičnosti, potom je celokupna

proizvodnja skoncentrisana na jednom mestu na „Topoli“, a onda ih je, kao već prepoznaqtljiv

srpski brend, 2008. godine kupio „Bongren“, koji je 2004. privatizovao zrenjaninski

„Mlekoprodukt“. U trenutku prodaje Francuzima kapaciteti za preradu „Kikindske industrije

mleka“ bili su 100.000 litara svežeg mleka dnevno, od čega je 60.000 u pogonu na „Topola“,

i 40.000 u Sajanu. Postepeno je krenulo sinhronizovanje proizvodnje ( brend „Vaša mlekara“)

sa daleko većom mlekarom iz Zrenjanina, pa su tako Kikinđani proizvodili mlečne namaze

(licencni „Vajkrem“ i druge iz sopstvenog asortimana ) i polutvrde sireve, dok su Zrenjaninci

pravili tzv. konzumni program: mleko, jogurt i ostale kiselo – mlečne napitke i sireve od

parenog testa... „Kikindska industrija mleka“ slovila je za najvećeg proizvođača polutvrdih

sireva u Srbiji i u prošloj godini napravili su nešto preko 1.000 tona takvih sireva. Inače,

nekadašnja „Mlekara“ IPP Banat u Kikindi u bivšoj Jugoslaviji bila je čuveni proizvođač

sireva, a svakako najprepoznatljiviji su bili okromni koturovi gaude koji su obeležili jedno

vreme...

“Mokrin mlek” Mokrin

Osim mlekarske proizvodnje u ovoj firmi su tokom prošle godine počeli da prave hleb,

pecivo i testenine u pekari koja se nalazi na njihovoj farmi u selu Iđošu. Dnevna proizvodnja

hleba i peciva im je 1.100 vekni hleba i 200 – 250 komada različitog peciva. Inače,

maksimalni kapacitet pekare je 6.000 vekni dnevno ako bi ga radili u tri smene. Ta proizvdna

linija nazvana je „Banatski hleb”, koja bi kupce trebala da asocira na na pravi tradicionalni

hleb. Testeninu, po sopstvenim rečima, prave isključivo od pšenične krupice i jaja koja se suši

u trajanju od devet sati kako se ne bi raskuvala tokom pripremanja. Kapacitet proizvodnje

testenina je 50 kilograma na sat, ali im je sušara mala i u jednoj turi suši maksimalno 200

kilograma. Osnovnom životnom namirnicom snabdevaju devet prodavnica „Angroprometa”,

markete, ali i svoje prodavnice u Novom Sadu, Kikindi i Novom Kneževcu. Planiraju da ovaj

proizvodni segment dalje razvijaju prema Senti i Kanjiži, a pokušaće da i škole snabdevaju

užinom. Ističu problem skupih analiza za svaku vrstu peciva i to po pet komada, s tim što je

analiza po komadu 2.000 dinara. Takođe, smatraju nepotrebnim i tromesečnu obavezu

kontrole vode, jer tvrde da ne koriste vodu negos surutku u proizvodnji hleba i peciva. U ovoj

firmi ističu da ih analiza hleba košta 97.000 dinara, što smatraju previše.

Kada je u pitanju mlekarska proizvodnja dnevno prerađuju 14.000 litara mleka,

sirovinska baza su im Mokrin i okolina, ali ne velike farme, već mala gazdinstva – koja imaju

do pet krava, a takvih je čak 70 odsto. Posle osam godina čekanja prošle godine su dobili i

dozvolu da mogu da osim sitnog sira za pite, rolovanog i sira kačkavalja, proizvode i jogurt,

pavlaku i maslac, a najveća zarada im je od sitnog sira.

Zapošljavaju 50 osoba, od čega je najveći deo angažovan u mlekari ( svega pet osoba

radi u pekari i manji broj je na farmi ). Na farmi imaju 120 grla sa teladima, od čega su

jesenas bile 86 krave. Poseduju i svinjogojsku farmu ( 80 prasadi, 150 tovljenika, 30 krmača),

koja prema rečima vlasnice mlekare sama sebe izdržava. Cena energenata ih značajno

opterećuje, pa im je samo račun za struju mesečno oko 300.000 dinara – za mlekaru i pekaru.

Da nisu ostvarili uštede sa energijom ( koriste otpadnu surutku za zagrevanje proizvodnih

postrojenja ) proizvodnja u mlekari bi postala neisplativa.

19

Pekara „Kikinda”

Sve dosadašnje prodaje kikindske pekare, a bilo ih je četiri, nisu urodile prodom, jer

prve tri licitacije nisu imale zainteresovanih, a četvrta – direktnom pogodbom završena je tako

što je bečejski „Trivit“ ponudio najvišu cenu od 50,11 miliona dinara, ali je stečajna

upravnica tražila da ponuda bude dopunjena i preinačena na 75 miliona dinara, što se nije

desilo. I tako, stigosmo i do pete runde u kojoj su svi pomalo već grogi i nokautirani se ljujaju

na nogama u iščekivanju hoće li Pekara „Kikinda“ dobiti novog vlasnika ili će i dalje ostati u

zakupu sa prodajama „Jovo nanovo“ svaka tri – četiri meseca. Razlozi svih dosadašnjih

neuspeha bila je cena koju stečajna upravnica traži i koja se kretala od 96,85 miliona dinara,

preko 85, pa 74,86 i poslednjom od 75 miliona dinara.

Nova prodaja metodom neposredne pogodbe

zakazana je za 19. mart i to za dve posebne celine i

dodatnu pekarsku opremu. Zainteresovani će za otkup

dokumentacije morati da izdvoje po 10.000 dinara za

celine jedan i dva, a za pekarsku i drugu opremu

1.000 dinara, s tim da će morati da plate i depozit od

28,8 miliona dinara za celinu jedan (pekara sa

pripadajućom opremom, sitnim inventarom, te

rezervnim delovima), 2,7 miliona dinara za celinu dva

(radionica, perionica i pogon za pravljenje oblatni),

dok će za pojedinačnu dodatnu pekarsku i drugu

opremu depozit biti 20 odsto njene vrednosti.

Procenjena vrednost pekarske celine je 145,36

miliona dinara, pogona za izradu oblatni 13,51, a za

pekarsku i drugu opremu ukupno 19,41 miliona

dinara.

Konačnu odluku, ako ponude budu manje od

polovine procenjene vrdnosti, doneće Odbor

poverilaca (najveći poverioci su Nova Agrobanka, Komercijalna, NLB banka, Ministarstvo

finansija Filijala Kikinda, Kikindski mlin) i stečajna upravnica Milica Bogunović. I dok se ne

dođe do nekog rešenja „Mač Don Don“ nastavlja proizvodnju kao zakupac sa 24 zaposlena,

koju je započeo jula 2011. godine, proizvodeći sada 9.000 vekni hleba dnevno, i prodajući

11.000 ( 2.000 vekni je iz njihove pekare u Zrenjaninu ). Hleb prodaju na području mesta

Senta, Ada, Mol, Bačko Petrovo Selo, Bečej, Novi Bečej, Torda, Čestereg, Banatski Dvor,

Nova Crnja, Čoka i u svim mestima opštine Kikinda. Hleb je isplativo prodavati u krugu od

40 km u jednom smeru, s tim da je uslov za to minimum pun kamion za dostavu.

Posebno je bila zanimljiva prodaja u decembru 2012. godine. Za glavni deo imovine

Pekare „Kikinda“ na licitaciji neposrednom pogodbom bila su dva takmaca, zakupac „Mač

Don Don“ – koji je pokrenuo pekarsku proizvodnju jula 2011, koja je zaustavljena oktobra

2010. štrajkom zaposlenih zbog neisplaćenih zarada, i „Trivit“ iz Bečeja, koji inače, u manjim

količinama, prodaje hleb i na tržištu najvećeg severnobanatskog grada. Slovenci su odustali

kada je „Trivit“ ponudio 50,11 miliona dinara, a Vera Šćepanović, vlasnica „Trivita“, je

nakon kupovine rekla da im je namera da prošire proizvodnju u Kikindi jer su na ovom tržištu

od 2003, ali nisu uspeli da ga razviju jer su građani verni svom, „kikindskom hlebu“, i bez

obzira koliko su prodavali svoj hleb po nižoj ceni, nisu uspevali da se nametnu. Prema rečima

vlasnice „Trivita“ žele da iskoriste kikindske i bečejske kapacitete i za proizvodnju specijalne

vrste hleba od semenki, a bez brašna „Tonusa“ – koji rade po ruskoj licenci, i da ga izvoze.

Kako je na kraju ispalo, nisu ni ovoga puta uspeli da se nametnu, ne samo kikindskom

tržištvu, već i Odboru poverilaca, koji je zatražio da „Trivit“ popravi svoju ponudu na

polovičnu sumu od procenjene (75 miliona dinara ), što potencijalni kupac ipak nije prihvatio.

20

SZTR „Ljiljina supica” Kikinda

Ljilja i Albert Kanalaš su i radnici i direktori i sve drugo

što je potrebno u sztr „Ljiljina supica“ iz Kikinde, a stara

receptura domaćih „reckavih“ rezanaca, pravljenih bez aditiva i

veštačkih boja, samo od brašna i jaja, dobila je veliko priznanje i

zlatnu medalju prošlogodišnjeg Međunarodnog poljoprivrednog

sajma u Novom Sadu. Porodičnu firmu su osnovali 2006.

godine, za sada proizvode svega 300 kilograma testenina

mesečno, isključivo za poznatog kupca, ali bi mogli mnogo više,

kako tvrde, samo da je veća sigurnost u prodaji, tj. naplati

prodatog. U velikoj konkurenciji, jedna mala zanatsko –

trgovinska radnja, proizvela je „zlatne“ domaće rezance, po

ukusu stručnog žirija, ali i kupaca iz Kikinde i okruženja. Nakon

više pokušaja ove godine uspeli su da svoju robu prodaju i u

maloprodajnim objektima kikindskog „Angroprometa”

„Pekara Arok“ Čoka

Ova porodična firma beleži složenu poslovnu godinu uslovljenu padom kupovne moći

stanovništva. Iako su do pre dve godine imali 68 zaposlenih, sada ih je 49. Tvrde da im se

broj mušterija smanjio nakon donošenje Uredbe o hlebu tipa „Sava“ gde je marža ograničena

na 8 odsto, pošto trgovci zahtevaju veću zaradu od 14 – 15 odsto. Proizvode samo 700 – 800

vekni hleba dnevno i proizvodnju osnovne životne namirnice smanjili su na minimum, iako su

im kapaciteti 5.000 – 6.000 vekni hleba dnevno. Sem proizvodnje hleba, peciva, kolača i kora

imaju i svoje picerije – restorane i prodavnice u Čoki, Senti i Kanjiži. U toku su pripreme za

otvaranje restorana sa letnjom baštom u Senti, a sem toga drže menzu u Fabrici šećera „Te –

To“ u Senti i „Keramici Kanjiža“. Takođe, spremaju užine za vrtiće u Adi i Molu, kao i za

osnovnu školu u Novom Kneževcu. U poslednjih nekoliko godina promet je sa do 100

miliona, smanjen na nešto preko 50 miliona dinara. Od većih trgovina rade sa

„Angroprometom“ i hrvatskim prodajnim lancem „KTC“. Tokom prošle godine imali su

primedbe na postupanje različitih inspekcija, koje su im i nakon otklonjenih, prema njihovim

rečima, beznačajnih nedostataka u datom roku naplatile kazne od više desetina hiljada dinara.

Imali su i problem u postupku zatvaranja svoje ortačke pekarsko – buregdžisjke radnje i

otvaranja novog privrednog društva, zato što im je u banci bio blokiran novac firme koju su

zatvorili, a koji je sukcesivno pristizao u skladu sa predviđenim rokovima naplate.

Poljoprivreda, vodoprivreda i prerada

Glavna karakteristika prošlogodišnje poljoprivredne proizvodnje je suša, koja je u

opštini Kikinda dosegla razmere elementarne nepogode, zbog čega je lokalna samouprava u

prvoj dekadi augusta 2012. godine proglasila vanrednu situaciju. Suša je na poljima severnog

Banata ostavila dubok trag i značajne ekonomske posledice, koje su u Kikindi procenjene na

3,5 milijardi dinara. Mada je slična situacija bila i u drugim severnobanatskim opštinama, gde

su čak prethodno i prinosi hlebnog zrna podbacili u poređenju sa kikindskim, u Čoki i Novom

Kneževcu nisu proglasili vanrednu situaciju.

Mnoga rešanja u poljoprivredi moraju da budu što pre sistemski rešena i to je pravac u

kome treba stvari da budu promenjene. Najnoviji problem sa mlekom i prisustvom aflatoksina

u stočnoj hrani, a pre svega kukuruzu, samo je jedan koji traži korenite promene na svim

nivoima, ali i u ponašanju samih individualnih poljoprivrednih proizvođača i njihovom

odnosu prema društvenoj odgovornosti. Zato će zbog različitih propusta izvoz poljoprivrednih

21

gotovih proizvoda ili sirovina biće smanjen u ovoj godini. Takođe, problem ukupnog dohotka

u poljoprivredi u Srbiji je što je nizak iako su nam poljoprivredni proizvodi visoko po značaju

na lestivici izvoznih artikala. Šta više, jedini suficit u poslovanju sa inostranstvom

ostvarujemo upravo izvozom poljoprivrednih proizvoda, ali je korist od poljoprivrede

nedovoljna u poređenju sa mogućnostima koje ima. Dok je ukupni dohodak u poljoprivredi u

Holandiji 18.000 evra, a Nemačkoj 15.000 evra, on je u Srbiji oko 4.000 evra, pre svega zbog

usitnjenog poseda. Ukupan dohodak nije isto što i profit u poljoprivredi, jer država ima

mnogo veću korist ako npr. 100 hekatara obrađuje poljoprivredna firma, nego individualni

proizvođač. Veliki broj manjih, a naročito malih gazdinstava ne zapošljava značajan broj ljudi

u smislu da su oni legalno upošljeni kao oni koji rade u poljoprivrednim firmama, što znači da

su prijavljeni, da su za njih plaćeni svi porezi i doprinosi, da ljudi imaju socijalno i

zdravstveno osiguranje, prava u skladu sa kolektivnim ili ugovorom o radu i slično. Toga

nema na usitnjenom privatnom sektoru, čak ni kod onih koji obrađuju i i više stotina hektara,

pa samim tim i država i društvo bivaju uskraćeni za opštu korist. Sitni proizvođači nisu

konkurentni ni u evropskim razmerama, pa zato naša poljoprivreda ne može da bude

uspešnija. Veoma je važno da konačno prevlada stav o poljoprivredi kao o strateškoj grani

srpske privrede, da država počne da dugoročno vodi računa o toj oblasti, a ne da se, kao do

sada, agrarna politika menja sa svakom promenom ministra poljoprivrede.

Poljoprivredna stručna služba „Kikinda“

U organizacionom smislu godina je bila puna različitih dešavanja u vezi sa

angažovanjem savetodavaca asistenata, kojih je bilo čak 20. Taj problem je nastavljen i posle

njihovog ukidanja pošto su ih oni isplaćivali, a država im nije istovremeno nadoknađivala

sredstva koja su im oni isplaćivali. PSS „Kikinda“ ima 16 stalno zaposlenih i firma, mada s

naporom, dobro funkcioniše. Svakog petka rade i u svojoj kancelariji u Novom Kneževcu

čime žele da budu bliže poljoprivrednicima iz te opštine. Savetodavstvo je imalo samanjen

budžet od Pokrajine, koji je bio 40 odsto manji nego onaj iz 2010. godine.

Obzirom da je prošla godina bila veoma nepovoljna za određene kulture u PSS ipak

mogu da budu vrlo zadovoljni postignutim rezultatima jer su imali jedno od najboljih

oglednih polja u Vojvodini. Značaj je veći ukoliko se zna da mnoge PSS nisu ni mogle da

održe Dane polja jer su im usevi bili potpuno uništeni sušom. Sa raziličitim semenraskim

firmama su imali dobre ugovore za ogledne parcele, kupili su nov traktor i neke priključne

mašine, tako da 95 odsto poslova na ogledima mogu sami da urade. Na oglednim poljima PSS

„Kikinda“ npr. ostvaren je prinos suncokreta i od 4,7 tona po jedinici površine i to je

fantastičan prinos, ali je tu primenjena maksimalna agrotehnika.

Nisu sasvim zadovoljni obimom koji je postigla labaratorija, pošto je opština Kikinda,

zbog izbornog procesa, tek u septembru 2012. donela odluku da će finasirati analizu zemljišta,

pa je do tog vremena labaratorija radila tek sa 50 odsto kapaciteta. Takođe, AP Vojvodina je

smanjila kvotu za besplatnu analizu zemljišta za opštine Kikinda i Novi Kneževac sa 1.000 na

500.

Voćnjak ( zasađenje dvogodišnje sadnice ) je u svojoj prvoj godini roda podbacio, a

razlog tome je aprilski mraz od – 4 stepena, koji je u trajanju od šest sati učinio da rod

namesto pet, šest tona jabuka bude svega par stotina kilograma. Zato, ukoliko ne bude sličnih

situacija u ovoj godini očekuju dva, tri vagona ( 20 – 30 tona ), a narednih godina i 50 tona

jabuka.

22

Ratarstvo

Jesenja setva

Setva pšenice u severnom Banatu protegla se, istina u sporadičnim slučajevima, čak i

do poslednje dekade novembra, iako je veći deo hlebnog zrna zasejan u oktobru u optimalnom

roku u periodu između 05. i 25. oktobra. Ono što je karakteristično za setvu ozimih kultura je

činjenica da je pšenice više nego prošle sezone i to za nekih desetak odsto, tako da je u ataru

opštine Kikinda proizvodnja ove kulture zasnovana na oko 13.000 hektara. Povoljna cena na

berzi i dobar prinos i zarada, koju su severnobanatski paori imali 2012. godine, podstakla ih

je da pšenice bude više. Ali, mada se o tome nerado govori, značajan deo zasejanih površina

nije deklarisana, semenska roba, već ona sa „tavana“, jer su ratari išli na što manja ulaganja.

Na ruku im nije baš išlo suvo vreme, pa su njive bile teške za obradu, a mnogi su jesenje

oranje zamenili tanjiranjem teškim tanjiračama i na tako pripremljenom zemljištu su zasnovali

novu proizvodnju. Inače, u oktobru i novembru 2012. godine u Kikindi i okolini palo je svega

pedesetak litara kiše.

Berba jesenjih kultura

Sve kulture na ovom području imale su neujednačen prinos, a on je toliko šarolik da se

razlikuje i u okvirima pojedine veće njive. Na augustovskim „Danima polja“ Poljoprivredne

stručne službe „Kikinda”, čulo se da je npr. suncokret rodio od 400 – 500 kilograma pa do 3,5

– 4 tone po hektaru. Suncokretu je prijalo suvo i toplo vreme i on je prosečno rodio preko tri

tone po hektaru na njivama gde je ova kultura zasnovana u optimalnom roku, s tim da je

2011. godine prosečan rod ove kulture u severnom Banatu bio 2,7 tona po hektaru.

Kukuruz ( prosečno smanjen

prinos za 50 odsto ) i soja ( prinos 2 t /

ha) su najviše podbacili, s tim da je prinos

soje bio niži i do 45 odsto čak i na

oglednim poljima. Zbog slabijeg prinosa

cena soje je sa 30 – koliko je koštala

2011. godine, krajem septembra je skočila

na 68 din / kg. Prošlog leta desilo se da se

istovremeno vadi repa, da je žetva soje i

suncokreta, kao i berba kukuruza, što nije

uobičajeno. Na oglednim poljima na

„Kinđi” najbolji prinos kukuriza imale su

strane sorte, ali je bilo i takvih njiva na

kojima je šteta na kukurizu bila 100

odsto.

Šećerna repa je većinom uspela da zadrži svoj sklop, ali je prinos bio slabiji u odnosu

na 2011. godinu. Kampanja vađenja šećerne repe počela je prvih dana septembra, slatki koren

imao je zavidnu digestiju od 18 odsto, a prosečan rod je preko šest vagona po hekatru. Repom

je na teritoriji severnobanatskih opština ( Kikinda, Čoka i Novi Kneževac ) bilo zasejano oko

1.400 hektara, što je u nivou višegodišnjeg proseka i može se reći da su ratari sa ovom

kulturom bolje prošle nego sa kukuruzom i naročito sojom.

Od marta do pa do kraja avgusta u ataru opštine Kikinda zabeležen je deficit vlage od

130 litara po kvadratu, zbog čega su bitno smanjeni prinosi kukuruza i soje. Berba semenskog

i merkantilnog kukuruza je počela i ranije nego što je to uobičajeno, a prosečan rod je bio

negde manji i za 70 odsto ( predprošlogodišnji prosečan prinos bio je osam tona po jedinici

površine ). Kiše praktično i nije bilo tokom avgusta i ovo je možda i najsušnija sezona ikada u

ovom delu Srbije, koja je ponajviše štete nanela upravo žutom zrnu. Inače, ova kultura

23

dominirala je na severnobanatskim njivama, proizvodnja je bila zasnovana na 46.437 hektara i

na njoj se ranijih godina najviše zarađivalo.

Žetva i otkup pšenice u severnom Banatu 2012. godine

Tropske vrućine doprinele su da se žetva pšenice brže odvijala nego što je to bilo

planirano, ali je žito u severnom Banatu bilo dobrog kvaliteta. Šta više, Kikinda je imala

nadprosečni prinos žita, a ona ranih sorti imala su vlagu između 12 i 13 odsto. Na području

opštine Kikinda hlebno zrno je bilo zasejano na oko 10.000 hektara, a prema informacijama iz

Poljoprivredne stručne službe „Kikinda“ prosečan rod je bio iznad 4,5 tona po hektaru. Inače,

treba reći da je tokom juna bilo za oko 70 odsto manje padavina, u poređenju sa

višegodišnjim prosekom. Situacija u severnom Banatu nije bila svugde ista, pošto je u kikindi

bilo lokalnih padavina, dok npr. u Čoki ne.

Godinama najbolji prinos hlebnog zrna u severnom Banatu ima velikoselska „Kozara“

koja je i prošle godine imala prinos od 6,5 tona po jedinici površine, i hektolitarsku masu od

84. Vrućine su uticale na onu pšenicu iz kasnijih rokova setve, gde je došlo da bržeg

sazrevanja i manjeg nalivanja zrna. Akcionarsko društvo „Kikindski mlin“ iz Kikinde, jedan

od najvećih srpskih proizvođača brašna, na početku žetve utvrdio je cenu od 22 dinara

individuanim proizvođačima, a 50 para više od te cene plaćali su organizatorima. Po prijemu i

obračunu količina proizvođače su isplaćivali odmah. Cena pšenice se tokom leta menjala,

tako da je krajem septembra bila 29 dinara za kilogram.

Duvanska industrija Čoka

Svi problemi nastali u primarnoj duvanskoj industriji, kod domaćih prerađivača – koji

nemaju proizvodnju cigareta, posledica su nerešenih sistemskih pitanja, odnosno mera koje su

bile na štetu ove branše i tako je bilo i u Čoki, sve do

prodaje duvana na stranom tržištu. Kriza je trajala više

meseci, kasnile su plate zaposlenima, kao i isplate

koperantima, ali je problem, tokom 2012. godine, više nego

uspešno prevaziđen. „Duvanska industrija Čoka“, veliki

srpski proizvođač i prerađivač duvana, isplatila je letos sve

proizvođače duvana koji su im sirovinu isporučili 2011.

godine ( oko 3,2 miliona evra ), a do početka ove godine i

sve što su otkupili iz roda 2012. Kašnjenje isplate

predprošlogodišnjeg roda odrazilo se i na ugovaranje

prošlogodišnje proizvodnje, tako da su bile dogovorene

manje površine od uobičajenih, pa je proizvodnja bila

zasnovana na nekih 480 hektara. Zbog sistemskih

problema, a naročito posle ukidanja obaveze da fabrike

cigareta u Srbiji moraju da 50 odsto u proizvodnji koriste

domaći duvan i smanjenjem premija primarnim

proizvođačima, proizvodnja je stalno smanjivana. Subvenicije za duvan, pre nekoliko godina,

bile su 0,8 evra, dok su 2011. godine spale na 34.000 dinara po hektaru (14.000 plus 20.000

dinara ), što je kada se prevede na rod po kilogramu negde oko 0,17 evra. Takođe,

nekontrolisani uvoz duvana, često i lošijeg kvaliteta od domaćeg i to bez prelemana, uništava

domaću proizvodnju. Npr. premije za duvan u okruženju su daleko veće: Makedonija daje

skoro evro po kilogramu, kao i BiH, a slično i Hrvatska ( 1,1 ), dok je u Mađarskoj subvencija

čak 4.000 evra po hektaru. Sadašnja premija od 40.000 dinara će biti još manja od

prošlogodišnje, kada bude isplaćena sledeće godine i sad ti budi konkurentan – ističu

duvandžije. Inače, Srbija godišnje proizvede 6.500 – 7.000 tona duvana, a potrebe za ovdašnje

proizvođače cigareta u jednoj sezoni su oko 20.000 tona. Zbog svega ovoga trend smanjenja

24

proizvodnje je stalan. Tako su recimo 1991. godine otkupili 1.700 tona duvana, a 2011.

godine 1.200 tona.

Duvanska industrija u Čoki imala je na početku prošle godine, zbog sporijeg plasmana

na domaćem tržištu, zalihe u vrednosti od 6,5 miliona evra, odnosno približno 2.000 tona

suvog lista i jedini spas im je bio izvoz. Kada bi još imali izvozne stimulacije od 10 odsto, kao

što imaju proizvođači cigareta, ova branša i kooperanti bi se preporodili. Takođe, od države se

traži da se zabrani izvoz neprerađenog duvana, već da to bude moguće samo kao polufabrikat

ili cigareta, što donosi veći devizni priliv i fabrikama, ali i državi. Prerađeni duvan izvezli su u

Grčku i Bugarsku, s tim da im je novo tržište i Češka u koju su prve količine izvezli ove

godine. Zahvaljujući izvozu ostvarili su ukupan prihod od 692 miliona dinara, što je za 58

odsto više nego 2011. godine. Ostvarili su dobit po završnom računu od 27 miliona dinara.

Zbog prošlogodišnje suše otkupili su manje duvana i to 624 tone Virdžinije i 230 tona Berleja,

što je svega 50 odsto u odnosu na plan. U prošloj godini koperantima su za Berlej isplatili

22,9 miliona dinara, a za isporučenu Virdžiniju 140 miliona dinara. Za ovu sezonu planirano

je ugovaranje proizvodnje Virdžinije na 600 i Berleja na 300 hektara. Obezbedili su seme i

zaštitna hemijska sredstva, a rasađivanje duvana počeće maja. Duvanska industrija ima

ukupno oko 300 koperanata, od kojih 238 proizvodi Berlej, a 62 Virdžiniju.

U fabrici su stalno zaposlene 46 osobe, dok u sezoni radi još pedesetak radnika. Prošle

sezone su radili samo u jednoj smeni sa produženim radnim vremenom od 06:00 do 16:00

sati, tako da su angažovali manje sezonaca.

„Kozara“ Banatsko Veliko Selo Velikoselska „Kozara“ verovatno je i najbolje privredno društvo u oblasti

poljoprivrede na severnobanatskim prostorima i to godina dokazuje izvanrednim rezultatima u

ratarskoj i svinjogojskoj proizvodnji. Na njihovim poljima uvek se primenjuje maksimalna

agrotehnika i strogo se vodi se računa o

rokovima. I ništa se ne prepušta slučaju,

pošto je zemljište i pre zimske prihrane

prethodno ispitano na azot tako da je tačno

procenjeno koliko i kog sastava veštačkog

đubriva treba da bude bačeno. Sve to daje

izvanredne rezultate, čak i u godinama

kakva je bila sušna 2012. U „Kozari“

obrađuju 2.169 hektara, od čega je 967 u

njihovom vlasništvu, od kojih su 200 kupili

od privatnih vlasnika u selu u prethodnom

vremenu od trenutka vlasničke

transformacije, dok ostatak čine zakupljene

njive. Imaju 75 stalno zaposlenih radnika u tri proizvodna segmenta: ratarstvo, proizvodnja

stočne hrane i svinjogojstvo. Imaju zaokružen sistem od primarne poljoprivredne proizvodnje

do stočarstva, čime ostvaruju veće prihode. Oko 60 odsto sopstvene ratarske proizvodnje se

na direktan ili indirektan način koristi kao stočna hrana na farmi svinja. Sa druge strane

kapacitet silosa im je 20.000 tona, tako da rade i uslužne poslove skladištenja i sušenja za

kooperante u selu.

Na svinjogojskoj farmi prošle godine proizveli su 17.600 tovljenika visokog procenta

mesnosti od približno 56 odsto. Tokom prošle godine osvežili su genetski materijal na

svinjogojskoj farmi što je dalo veću mesnost za pet odsto. Pošto su sada tovljenici krupniji

moraće da rekonstruišu farmu, jer im je potreban manji broj većih boksova. Sa manjim

brojem grla ostvarili su istu proizvodnju, tov je kraći za 12 do 14 dana, tovljenici su teži za

oko 10 kilograma, čime su ostvarili i uštedu na količini stočne hrane potrebne za tov.

25

Setvene površine 2011 / 12. godine:

Zasejano hektara

Pšenica 367

Šećerna repa 222

Suncokret 452

Kukuruz 745

Pšenica sem. 100

Uljana repica 118

Ozimi ječam 165

Ukupno 2.169

Prinosi u 2012. godini:

Prinos u kilogramima

Merkantilna pšenica 6.982

Semenska pšenica 5.852

Ozimi ječam 5.018

Kukuruz 6.848

Suncokret 3.905

Uljana repica 3.546

Merkantilnu pšenicu su jesenas zasejali na površini od 350 hektara, semensku na 174,

ozimi ječam na 75, ozimi stočni ječam na 90, dok u prolećnoj setvi planiraju da zasnuju

proizvodnju šećerne repe na 210, suncokreta na 510, kukuruza na 640 i uljane repice na 115

hektara.

„Rit” Čoka

Čokanska poljoprivredna firma imala je oskudniju godinu u ratarstvu zbog suše, ali su

godinu ipak završili u plusu. Npr. Kukuruz su imali na 600 hektara, a prinos im je bio svega

tonu po jedinici površine ( ranije i do osam – devet tona ) ; šećerna repa je obično rodila i do

55 tona po hektaru, a prošle jeseni svega 19. Od jesenjih kultura jedino im je suncokret

solidno rodio. „Rit “ je u stečaju kupila firma „Per Agro “ iz Crvenke, iz koga su 2010. godine

izašli. Imaju 142 zaposlenih, a povremeno angažuju i pet – šest sezonskih radnika. Na

svinjogojskoj farmi, čiji je maksimalni kapacitet 25.000 – 30.000 tovljenika, u 2012. godini

imali su preko 17.500 tovljenika. Skoro 98 odsto tovljenika plaisraju Mesnoj industriji

„Matijević “. Ovog proleća zabeležen je pad cene žive vage svinja i to sa 250 – koliko je bilo

jesenas i prošlog leta, na 155 dinara i to najverovatnije zbog uvoza svinjskog mesa. Do marta

ove godine nisu dobili subvencije za isporučene tvoljenike od 1.000 dinara po komadu stoke.

Šta više od Uprave za agrarna plaćanja – sa sedištem u Šapcu, dobili su zahtev da im

celokupnu dokumentaciju lično ponovo dostave. Inače, da bi dobili subvencije morali su

svakog tovljenika, za koji imaju broj, jer su svi umatičeni, da avansno plate po 60 dinara PSS

za overu dokumentacije, što je na godišnjem nivo značajan izdatak ( veći od milion dinara, a

na subvencije od države čekuju više meseci ). Prodali su stado od 500 ovaca, autohtone vrste

„Čokanska cigaja “, jer nije rentabilna proizvodnja zbog velikog učešća ljudske radne snage.

Kada je u pitanju jesenja setva zasejani su pšenica i ozimi ječam na oko 500 hektara,

usevi su dobro prezimeli, sklop je dobar, a završili su i zimsku prihranu. Obrađuju 1.100

hektara državnog zemljišta ( od ukupnih 1.400 hektara ), za koje su morali da plate zakup u

punom iznosu, bez obzira što je prošla sezona bila sušna.

26

VDP „Gornji Banat” Kikinda

„Gornji Banat” je i dalje firma u društvenoj svojini i već godinama se traži rešenje za

slična privredna društva koja obavljaju delatnost od državnog značaja. U Vojvodini trenutno

posluje 21 vodoprivredno preduzeće u od čega su dva privatna, ona u Senti i Bačkoj Palanci, a

nemaju vodna područja – Sombor i Sremska Mitrovica. Pokrajinski sekretar za poljoprivredu

Ješić je pokrenuo postupak prevođenja vodoprivrednih firmi iz društvenih u državna

preduzeća, savetnik na tom poslu je Nikola Bugarski, tako da u „Gornjem Banatu” veruju da

će najzad rešiti problem statusa, pošto im Agencija za privatizaciju svakih šest meseci

produževa status. To znači da će firme postati d.o.o. ili a.d. a država će biti većinski vlasnik,

što će im omogućiti da lakše ugovaraju poslova, od koji većinu finasira upravo država. Do

sada im je oko 35 odsto prihoda dolazilo od „Voda Vojvodine”, a kada dođe do podržavljenja

očekuje veća državna ulaganja u opremu, s tim da će tada osnivač imenovati direktora,

upravni i nadzorni odbor... Problem u vezi sa finasiranjem je i taj što već dve godine fizička

lica ne plaćaju nadoknadu, a njihovi posedi čine 60 odsto ukupnih obradivih površina. Imaju

110 zaposlenih, prethodne godine ih je bilo šestoro više, ali su oni stekli uslov i otišli u

penziju. Broj zaposlenih je bitno smanjen u odnosu na ranije. Npr. 1998. su imali 160

zaposlenih, a 1986. godine 230 ljudi je radilo u „Gornjem Banatu”.

Po svojoj veličini i značaju oni su drugo preduzeće u AP Vojvodini u oblasti

vodoprivrede. Imaju 21 crpnu stanicu od kojih su samo dve reverzibilne. Zalivni kapacitet

koji bi mogli da pokrivaju dodatnim radovima i preusmeravanjem pojedinih pumpi sa

ispumpavanja na upumpavanje je oko 37.000 hektara, od čega je na Mlaki oko 18.800

hektara, Topolska crpna stanica može da obslužuje od 7.000 do 10.000 hektara, a ostatak

Šećeranski kanal, koji je zaista u zapuštenom stanju. Očekuju da će ove godine crpna stanica

Mokrin 1 preći sa dve na četiri pumpe, a biće radova i na crpnoj stanici Mokrin 2 ( prema

granici sa Rumunijom ). Procenjena vrednost radova je oko 25 miliona dinara, a celokupna

ulaganja bi mogla da budu oko 200 miliona dinara. U prošloj godini imali su ukupan promet

od 300 miliona dinara s tim da im „Vode Vojvodine” duguju još 100 miliona dinara za

izvršene radove. Minimum rentabilnosti poslovanja je 270 miliona dinara sa postojećim

brojem zaposlenih, i svaki prihod ispod toga ili povećanje broja radnika, dovelo bi ih u

probleme. Za njih primena Zakona o javnim nabavkama neće biti problematična, jer je dosta

poslova spadalo u male nabavke, i to neće prouzrokovati veće probleme, zato što će moći u

nabavci da učestvuju samo oni sa licencom, koju izdaje Direkcija za vode.

Svinjogojstvo

Kikinda i čitav severni Banat nekada su bili razvijeno svinjogojsko područje sa, ali od

kada su prestale da rade velike mesne industrije – kao što su kikindski „PIK“ i Industrija mesa

„Čoka“, nestali su i brojni koperanti sa ovog područja. Sve je manji broj fizičkih lica koja

uzgajaju i „liferuju“ svinje, tako da je taj posao, kao dodatna delatnost brojnih

severnobanatskih domaćinstava, skoro iščezao. Sada ga rade samo veliki poljoprivrednici i

farme, kojih je istina manje nego pre dvadesetak godina. U privatnom sektoru, u delu manjih

gazdinstava i otkup je neorganizovan, a na tržištu dominiraju nakupci koji plaćaju odmah, ali

zato nude nižu cenu od mesnih industrija. Na području kikindske opštine brojni kapaciteti

mini farmi su prazni jer poljoprivrednici ne vide profit u svinjogojstvu, a nestankom

zemljoradničkih zadruga prekinuti su organizovana proizvodnja i otkup. Kako se nekada

radilo govori i podatak da je kikindski „PIK“ imao aranžman sa malim poljoprivrednicima na

način da bi neki član porodice bio i zaposlen putem uzgoja svinja u vlastitom domaćinstvu.

Kikindska industrija mesa obezbeđivala je nazimad i hranu, te veterinarsku zaštitu i na taj

način angažovani ljudi bi na svojim firmama uzgajali svinje i za to primali i platu. Naravno,

27

uvek se tu našlo dovoljno hrane da i neko sopstveno grlo – za potrebe domaćinstva ili čak i

prodaju utovi, tako da su mali proizvođači imali značajnu korist od takvog aranžmana.

Proizvodnja svinja u individualnom sektoru, naročito kod malih proizvođača, svake

godine opada. Recimo, pre desetak godina samo na teritoriji opštine Kikinda zabeleženo je

10.000 krmača, dok je danas ta brojka trostruko manja. Sem problema sa otkupom i

povremeno visokom cenom kukuruza, i platežna moć ljudi je daleko manja pa i smanjena

potražnja za mesom doprinosi ovakvoj situaciji. Realnost je da ljudi sve ređe pune

zamrzivače, a češće kupuje toliko svinjetine koliko je potrebno za dnevni obrok. I tako, zbog

aktuelnog stanja obnova svinjogojstva u severnom Banatu je realno nemoguća u malom

sektoru.

I dok je tov svinja za tržište u malom poljoprivrednom domaćinstvu skoro nestao,

zahvaljujući zaokruženom sistemu proizvodnje, u delu privrednih društava on je i dalje

unosan posao. Među najvećim severnobanatskim uzgajačima svinja danas su preduzeća iz

kikindske opštine „Galad“ i „Jedinstvo“ – koji pripadaju „Matijević agraru“ i velikoselska

„Kozara“ – deo grupe „Delta agrar“. Farma u Banatskom Velikom Selu projektovana je za

godišnji uzgoj 20.000 tovljenika i radi punim kapacitetom. Ona je deo dobrog

poljoprivrednog dobra, tako da uspešnom ratarskom proizvodnjom uspevaju da stvore hranu

koja je cenovno povoljna za ovakvu proizvodnju. U „Galadu“ i „Jedinstvu“ su napravili

dodatni iskorak u proizvodnji svinja time što su uložili u svinjogojske farme tako da sada na

dve lokalcije godišnje proizvodu skoro 40.000 tovljenika, sa procentom mesnosti od 54 odsto.

Pre nekoliko godina nabavkom 20 visoko kvalitetnih nerasta rasa „Veliki Jorkšir“, „Nemački

Landras“ i „Pietren“, kao i 85 suprasnih nazimica istog rasnog sastava iz Savezne Republike

Nemačke, na „Galadu“ je oplemenjen rasni sastav. Šta više, „Galad“ je postao i reprodukcioni

centar za snabdevanje nazimicama i nerastima svinjogojskih farmi „Matijevića“. O tome

kakav pristup imaju u svinjogojskoj proiuvodnji govori i činjenica da s u razvili i sopstvenu

veterinarsku službu koja pruža usluge svim farmama koje rade u sistemu „Matijević Agrara“.

Hemijska i naftna industrija

NIS Pogon „Pogon severni Banat“

Proizvodnja nafte u Pogonu „Severni Banat“ u

prošloj godini bila je uspešna i u stalnom je porastu, što

znači da je na kraju godine premašila 500.000 tona. Inače,

to je opšta karakteristika za čitav sistem, gde je 2009.

godine ( kada je NIS privatizovan ) ukupna proizvodnja

nafte bila 650.000 tona, dok je prošle godine dostigla 1,2

miliona tona. Proizvodnja gasa je takođe povećana, ali nije duplirano kao u slučaju sa

eksploatacijom nafte. Takođe, aktiviranjem starog gasnog polja, u okviru Pogona „Severni

Banat“, za 70.000 tona je povećana dnevna proizvodnja gasa, što je do kraja godine trebalo da

doprinese dnevnoj proizvodnji prirodnog gasa od milion tona. U čitavom sistemu povećena je

proizvodnja i mnogo se efikasnije radi. Na početku 2012. godine bilo je zaposleno 242 osobe,

od kojih je 39 napustilo firmu uz stimulativne otpremnine, a većina onih koji su otišli su oni

kojima je ostalo dve – tri godine do penzije. Na radnim mestima gde je to proizvodnja

zahtevala angažovani su mlađi radnici i to preko uslužnih delatnosti na određeno vreme preko

čiji se rad prati i ocenjuje, kojima će, ako se dobro pokažu, u određenom trenutku biti

ponuđen i stalan posao. Na području ovog pogona eksploatiše se oko 40 odsto domaće

proizvodnje nafte, koliko i u Pogonu „Bačka“ u Bečeju, dok se na teritoriji Pogona Srednji i

Južni Banat – sa sedištem u Zrenjeninu, izvadi preostalih 20 odsto količina. Poslovodstvo

nastavlja da investira u tehnološke procese, zaštitu na radu i u zaštitu životne sredine. Iako se

28

spekuliše sa vekom eksploatacije postojećih nalazišta, stručnjaci kažu da će ona biti isplativa i

narednih 30 – 40 godina, ali da će se vremenom smanjivati. Takođe, NIS je nastavio sa

aktivnostima u pograničnim delovima Mađarske i Rumunije prema Srbiji – granica sa

severnim Banatom, što će možda doprineti većem značaju Pogona „Severni Banat“.

U novembru 2012. godine došlo je do rotacije upravnika pogona „Bačka“ i „Severni

Banat“, gde je Branislav Šorak prešao u Bečej, a Dragan Mitić u Kikindu.

Radovi na geofizičkim istraživanjima, na području opština Kikinda i Nova Crnja,

započeli aprila 2012. godine, a svugde gde je načinjena šteta vlasnici su obeštećeni. Procenu

štete vršili su ovlašćeni predstavnici kompanije u prisustvu oštećenih, s tim da je zapisnik o

tome validan tek kada ga potpišu obe strane, a „NIS“ se obavezao da će nadoknaditi i

izgubljenu dobit. Reč je seizmičkim 3D istraživanjima na novoj opremi, vrednoj 7,5 miliona

evra koja se po prvi put koristila na ovom prostoru. NIS Gazpromneft je dobio od države sve

potrebne dozvole i saglasnosti. Seizmička istraživanja su potrajala duže od prvobitno

planiranih pet meseci, a je vrednost čitavog posla bila je oko 4,5 miliona evra. Istraživanja su

vršena na teritoriji od 350 kvadratnih kilometara, a u svakom trenutku je 35 kvadratnih

kilometara bilo zauzeto opremom za seizmička ispitivanja, koja su prvo započeta na području

Banatske Topole, a završena su na granici sa Rumunijom. Ekipe su radile na oko 200 tačaka,

a na jednom prostoru zadržavali su se otprilike sedam dana, s tim da su mašine za ispitivanje

prelazile dato područje u više navrata. Posao je bio značajan i zbog toga što je 80 radnika – sa

evidencije NZS Filijala Kikinda, bilo angažovano za rad na terenu preko uslužnih delatnosti

NISa.

Rezultati geofizičkih 3D istraživanja su u obradi i biće poznati tek za godinu dana, a

tokom samih radova bilo je problema sa vlasnicima njiva čiji su usevi oštećeni, zbog čega se

mnogo sporije radilo, a istraživanja bila i prekinuta. Razlog ovome su prvo neslaganja

meštana Ruskog Sela sa postupanjem radnika na terenu „Naftne industrije Srbije“ prilikom

izvođenja geofizičkih istraživanja i zbog visine nadoknade za pričinjenu štetu pri tome. Naime

letos, kada su mašine „NISa“ stigle u građevinski rejon sela i počele da, kako seljani kažu, bez

najave ulaze u bašte i kada su meštani videli kolike su štete nastale nakon prolaska džipova i

radnih postrojenja, organizovali su se i blokirali dalja istraživanja. I nisu to samo bile štete na

usevima, već kako tvrde i na infrastrukturi, obzirom da mašine „NISa“ – koje proizvode

velike vibracije, oštećuju kuće, pomoćne objekte, puteve, trotoare i odvodne kanale (izuzetno

bitne za ovo vodoplavno selo). Cenovnik po kvadratu oštećenih useva nije bio prihvatljiv

meštanima koji su smatrali da štete nisu samo trenutne, već i višegodišnje, nakon prolaska

„tresača“ koji ispituje ima li i koliko nafte i gasa u ataru ovog sela. Pod rukovodstvom

predsednika Mesne zajednice Rusko Selo Imrea Kaboka, došlo je do nekoliko sastanaka sa

pedstavnicima „NISa“ na terenu, ali pošto oni nisu bili ovlašćeni da pregovaraju u ime firme,

dogovor i nije mogao da bude postignut sve do dolaska zamenika generalnog direktora Rišata

Islamova i savetnika generalnog direktora Branka Radakovića. Svih tih dana mašine su

stajale, a paori su ih traktorima držali u blokadi, s tim da, za sve vreme, nije bilo nikakvih

incidenata, niti oštećenja opreme izvođača radova. Nakon određenog vremena postignut je

dogovor, tako da je primenjivan cenovnik – koji je utvrdila naftna kompanija, ali su na

utvrđenu cenu po kvadratu oštećenih useva dobijali još dva dinara po tragovima džipa. Tako

su za oštećene useve pšenice Ruskoselci dobili 12, suncokreta 12,5, a kukuruza 17,5 dinara.

Za ostale štete nastale radom „tresača“ predstavici meštana su tražili dodatna četiri dinara na

ime otežane buduće obrade njiva, tj, još 5,5 dinara za nabavljanje, donošenje i rasturanje

đubriva.

Zbog poteškoća koje su imali sa meštanima Ruskog Sela, kako bi predupredili slične

probleme i u drugim mestima, Naftna industrija Srbije u jednom periodu zaustavila je

geofizička istraživanja koja su bila obustavljena sve dok nije postignut dogovor sa svim

poljoprivrednicima na području opština Kikinda i Nova Crnja. Sa sporazum, koji su postigli

29

sa poljoprivrednicima Ruskog Sela upoznati su i meštani drugih sela u kojima su sledili

radovi. Sa ovim dogovorom su se pismeno saglasili meštani Aleksandrova, Nove Crnje i

Novih Kozarca usmenoa ali, predlog nisu prihvatili poljoprivrednici Srpske Crnje, Vojvode

Stepe i Banatskog Velikog Sela i zbog toga su geofizička istraživanja zaustavljena. Iako

Zakon daje mogućnost da se ta istraživanja urade i bez saglasnosti vlasnika parcela, koristeći

mogućnost eksproprijacije, NIS nije želo da koristi tu mogućnost već je želo da postigne

dogovor i sporazum sa svim vlasnicima poljoprivrednog zemljišta i uspostavi partnerski i

prijateljski odnos sa ljudima i lokalnim samoupravama u kojima su izvodili radove. A da li je

cena odštete useva pravična govori i podatak da su paori u Ruskom Selu dobili više novca za

pšenicu od NISa ( 25 dinara po kvadratu uništene kulture ) nego da su tada prodali mlinovima

po ceni od 18 do 21 dinara za kilogram.

U NISu tvrde da se do 2009. godine, do dolaska ruskog strateškog partnera

Gaspromnjefta, verovalo se da su naftni resursi na teritoriji Srbije iscrpljeni i da domaća

proizvodnja nafte nema perspektivu. Iako povećanje rezervi niko nije očekivao, investiranje u

reanimaciju domaćih naftnih nalazišta, uz primenu novih tehnologija i razradu složenih

ležišta, dovelo je do povećanja proizvodnje na postojećim nalazištima i rasta resursne baze.

Geološka istraživanja izvode se u skladu sa usvojenom Strategijom geoloških istražnih radova

do 2020. godine, u šta će biti uloženo 450 miliona evra. Samo na projektu seizmičkih

istraživanja 3D Kikinda, pored radnika NISa, zaposleno je bilo 250 ljudi iz opština koje su

pokrivene projektom.

U NISu ističu da je firma 2011. godine učestvovala u punjenju budžeta u iznosu od

oko 81 milijardi dinara, a da je učešće kompanije u ukupnim javnim prihodima Republike

Srbije u predprošloj godini bilo 11 odsto. Rast proizvodnje nafte i gasa sa domaćih polja

odražava se pozitivno i na budžete lokalnih samouprava kojima NIS plaća rudnu rentu. Na

osnovu rente, u 2011. godini ostvareni su prihodi u iznosu od 2,1 milijarde dinara, koji su

znatno veći od onih iz prethodnih godina (u 2010. prihodi od rente su iznosili 1,3 milijarde

dinara, 2009. godine 583 miliona, a 2008. 422 miliona dinara).

„MSK“ Kikinda

Proizvodnja u „MSK“a.d. Kikinda prekinuta je polovinom novembra 2011. godine,

nakon čega su postrojenja konzervirana, s tim da se sada vrše pripremne radnje za njen

mogući start. Razlog prekidu proizvodnje, bili su produženi efekti svetske ekonomske krize,

koji su pogodili Metanolove najveće kupce, inače velike evropske i svetske kompanije. To je

za uzrok imalo drastičan pad tražnje sirćetne kiseline, a time i istorijski minimum cena ovog

artikla, koji je kao i metanol, berzanskog karaktera. Sa druge strane cene prirodnog gasa,

osnovne proizvodne sirovine zadržale su veoma visok nivo na domaćem tržištu. Zbog ovakve

situacije na tržištu, koje se veoma sporo oporavlja, početak proizvodnje nije bio moguć.

Od početku ove godine rade se projekcije i traže rešenja za

ponovno pokretanje proizvodnje, a paralelno sa tim i rešenja za

alternativne izvore snabdevanja osnovnom sirovinom, prirodnim

gasom, koja bi trebala da dovedu do racionalnije i dugoročnije

proizvodnje u stabilnom okruženju. U cilju svođenja svih troškova

poslovanja na minimum, tokom prethodnog perioda gotovo 90 odsto

zaposlenih je bilo na odsustvu bez krivice zaposlenog, do i preko 45

radnih dana, koji su u tom periodu dobijali naknadu zarade u skladu

sa važećim pojedinačnom kolektivnom ugovoru – 65 odsto proseka zarade koju su ostvarivali

u zadnja tri meseca, koji su prethodili odlasku na plaćeno odsustvo bez krivice zaposlenog.

Firma zapošljava 530 radnika, a trenutna tržišna situacija je takva, da se sve količine

proizvedenog metanola mogu odmah prodati, dok je za sirćetnu kiselinu situacija nešto

drugačija, pošto za nju kupci traže dugoročne ugovore, koji garantuju pouzdanost. Tokom

30

2012. godine nije bilo proizvodnje, a tekuće poslovanje finansirano je prodajom zatečenih

zaliha u momentu prekida rada fabrike.

Poslovodstvo „MSK“ je na stalnoj vezi sa većinskim vlasnikom – JP “Srbijagas“

Novi Sad, resornim ministarstvima i Vladom Republike Srbije i sa njima traži najbolje rešenje

za budućnost firme.

„Lepenka“ Novi Kneževac

Firma je tokom prošle godine imala

probleme sa kvarovima na papir mašini zbog čega

je proizvedeno 12.000 od planiranih 18.000 tona

papira. Samim tim i proizvodnja kartona je bila

manja, pa je velpap mašina proizvela 15.500 tona

kartona. Ova mašina bila je uposlena samo u jednoj

ili dve smene, mada je isplativa tek ako je radi u

sve tri smene. Da bi ona mogla tako da funkcioniše

potrebno je da mašina za papir napravi dovoljno

ambalažnog papira, te se stoga čine rekonstrukcije

radi ubrzavanja njene proizvodnje. Inače, plan za

ovu godinu je 19.500 tona ambalažnog papira i

18.000 tona kartonskih ploča ( nastaje spajanjem tri sloja ambalažnog papira i valovitnog

sloja ).

„Lepenka“ ima 270 zaposlenih i zbog racionalnijeg poslovanja traži način da pređe na

jeftiniji energent za proizvodnju nego što je to gas. Trenutne godišnje potrebe za slamom –

zaproizvodnju ambalažnog papira, su im 6.000 tona, a ukoliko bi prešli na slamu kao

energent, biće im potrebno 20.000 tona, što ne veruju da mogu da obezbede na području

Vojvodine ukoliko je i drugi budu koristili kao energent. Razmišljaju i da sami proizvode deo

papira od drvene celuloze, koji im je neophodan da bi finalni proizvod – ambalažni papir od

slame, bio čvršći.

U 2012. godini smanjili su izvoz u Mađarsku zbog smanjenje konkurentnosti, s tim da

sada prodaju samo ambalažni papir, ali ne i kartonske ploče i kutije. Na domaćem tržištu

objektivan problem je naplata i njena dinamika.

Tokom februara ove godine se pojavila informacija o zagađenju reke Tise, koje potiče

iz kanala koji prolazi pored fabrike. Zbog otklanjanje sumnje da su oni zagađivači iz fabrike

su potzali nadležne inspekcije da provere, jer iako zagađenje podseća na penu od masne sode

( koja se koristi u procesu izrade ambalažnog papira ), ono, kako tvrde, nije od njih pošto u

datom periodu nisu radili zbog kvara na papir mašini ( od decembra prošle do februara ove

godine ).

„Bell Chemicals“ Banatsko Veliko Selo Preduzeće je osnovano 1997. godine i prošle godine obeležila je 15 godina uspešnog

rada. Reč je o porodičnoj firmi porodice Bjelanović, koja se u jeku ekonomskih sankcija

prema SR Jugoslaviji odlučila na vrlo smeo potez, jer su u pograničnom selu, pored same

rumunske granice – na severu Banata, otvorili fabriku za proizvodnju ulja i maziva za

motorna vozila. Značaj ovog pionirskog poduhvata bio je time veći pošto je to i prvo

industrijsko postrojenje otvoreno u nekom selu kikindske opštine, a da ono nije

poljoprivredno – prerađivačkog karaktera. Takođe, vlasnici su se smelo upustili u proizvodnju

nadograđenog, finalnog proizvoda, zasnovanog na uvoznim komponentama, kojeg i danas u

velikoj meri izvoze. Te, početne 1997. godine su ukupno proizveli 200 tona, da bi pet godina

kasnije imali realizaciju od 1.850 tona, odnosno 2006. godine – 2.880 tona, pa sve do prošle

godine i do sada rekordnih 4.800 tona proizvoda, gde u izvoz bude plasirana skoro trećina.

31

Iako mala firma, vrlo brzo su kvalitetom privukli brojna, u Evropi i svetu, poznata

imena u oblasti naftne industrije, pa su tokom ovih 15 godina razvili saradnju sa eminentnim

ino dobavljačima kao što su „Mol“, „Clariant“, „Ethyl“, „BASF“, „Slovnaft“, „Arteco“... što

im je omogućilo da prate i primenjuju najnovija

dostignuća u oblasti proizvodnje maziva i auto

kozmetike. Deceniju ipo od nastanka imaju 400

kupaca iz oblasti tgovine, industrije,

poljoprivrede, transporta...a najpoznatiji među

njima su: „Delamx“ Stara Pazova, „Lukoil“

Beograd, „Eko Hellenic Petrol“ Beograd,

OMV, Interex Novi Sad, “Avia Petrobart“

Beograd, „Euro Gas – Euro Petrol“ Subotica,

„Intermol – Srbija“ Beograd, „Petrol“ –

Slovenija... Pored domaćeg tržišta „Bell

Chemicals“ je prisutan i u zemljama u okruženju. Izvoz čini oko 30 odsto ukupne

proizvodnje, uz stalnu težnju da se on bude i veći. Prisutni su na tržištu Crne Gore,

Makedonije, BiH, a najnovije je Slovenija, gde su 2011. godine potpisali ugovor o isporuci

proizvoda vrednih minimalno 300.000 eura na godišnjem nivou. Firma iz Banatskog Vrlikog

Sela za strateške proizvode imaju preporuke od proizvođača motora kao što su „Daimler

Craisler“, „Volvo“, „Reno“... „Bell Chemicals“ zapošljava preko trideset radnika

obrazovanih, stručnih i obučenih za kvalitetno obavljanje radnih aktivnosti. Od 01.12.2003.

imaju standard ISO kvaliteta 9001 dodeljen od RW TŰV, od 14.06.2010 godine imaju uveden

standard ISO 14000 za zaštitu čovekove sredine, a u toku je i akreditacija sopstvene

laboratorije po ISO sistemu kvaliteta 17025. Značaj ove firme za selo je izuzetan, jer

zapošljava meštane i na taj način zadržava mlade i obrazovane ljude na selu. Takođe, oni su i

dugogodišnji najveći donatori lokalnog fudbalskog kluba „Kozara“, gde se, pre svega,

baziraju na rad sa mlađim selekcija radi stvaranja sopstvenog igračkog kadra za potrebe

seniorskog tima.

„Gigraphix“ Kikinda

Tokom prošle godine preselili su se i novi objekat, koji se nalazi u okviru nekadašnje

firme „25. maj“, dok im je stari objekat – koji se nalazi u nekadašnjem „Prevozu“ namenjen

za izdavanje ili prodaju. Zapošljavaju oko 50 osoba, s tim da su tokom 2012. broj povećali sa

35, koliko ih je bilo u prvom delu godine. Svi su zaposleni na određeno vreme, a sa

prekovremenim radom zaposleni prosečno zarađuju do 25.000 dinara ( osnova je minimalac ).

Rade u jednoj smeni, a 70 odsto čini ženska radna snaga. U jednoj smeni može da radi do 80

lica i taj optimum planiraju da postignu tokom godine. Dnevno proizvedu 800 recikliranih

tonera i 99 odsto ukupne proizvodnje izvoze uglavnom za Italiju ( odakle neke manje

isporuke budu plasirane u Tunis, Sloveniju, Mađarsku, Hrvatsku, Španiju ). Praktično, dva

šlepera mesečno prodaju na stranom tržištu. Planiraju da izvoze i na tržište bivše Jugoslavije i

zbog toga će formirati odeljenje za prodaju u Kikindi. Rade isključivo sa veletrgovinama. Do

sada je celokupna investicija bila iz sopstvenih sredstava, bez kreditne podrške. Firma ima

dozvolu za sakupljanje tonera u Srbiji i EU i verovatno će kompletna proizvodnja iz Italije biti

preseljena u Kikindu. Takođe, imaju planove i za proširenje asortimana jer u fabrici imaju

dovoljno prostora. Od lokalne zajednice traže da im napravi prilazni put pošto je sadašnji

uništen, a tokom jeseni i zime blatnjav i pun bara. Tokom prošle godine imali su dosta

problema sa neovlašđenim upadom na njihov posed i krađama, ali je to sada smanjeno i

kontrolisano.

32

„Blik Produkt“ Kikinda

Promet u ovoj firmi neznatno je povećan u

2012. godini i to zahvaljujući dodatnim naporima

poslovodstva u smeru pronalaženja novih kupaca i

naplate potraživanja kod starih. Značajnijih Tokom

prošle godine smanjili su broj zaposlenih na 30,

time što je jedan radnik otišao u penziju, trojci je

zbog nediscipline otkazan ugovor o radu, s tim da

su jednog novog radnika i zaposlili. Proizvodnja im

je uvozno zavisna i to iz Evropske unije, gde su

pooštreni, tačnije skraćeni rokovi plaćanja i zbog

toga više nemaju prostora da tolerišu neplaćanje na domaćem tržištu. Izvoze u BiH ( od

jesenas ih zastupa firma iz Zvornika ), Makedoniju i Crnu Goru, s tim da im prodaja

inostranstvu čini 16 odsto ukupne prodaje. Rade sa 30 odsto kapaciteta, godinu su završili u

plusu, s tim da osim vošeslojnih folija, zbog zahteva tržišta rade i one jeftinije, ali samo po

cenama koje njima odgovaraju. Imaju veće nenaplaćeno potraživanje od mesne industrije

„Lijanović“ iz BiH, odnosno ukupno nenaplaćenih 15 – 16 miliona dinara na domaćem tržištu

i u izvozu za period od prethodne četiri godine. Ukupna nenaplaćena potraživanja im čine oko

tri odsto prodatog. Kako više prodaju u Srbiji, odgovara im stabilan kurs i jak dinar.

Zainteresovani su za prodor na ruskom tržištu, ali još više u Belorusiju i Ukrajinu.

Metalska industrija i inženjering

Livnica „Kikinda“

Najveća severnobanatska firma Livnica „Kikinda“ ima za sobom relativno uspešno

izvoznu, ali sveukupno gledano, složenu poslovnu godinu.

Orijentacija Livnice je da radi za automobilsku industriju koja je i

dalje u krizi i koja, zbog toga, proizvodi jeftinije automobile, što

znači da i delovi koji se u njih ugrađuju moraju da budu niže

cene. U 2012. godini imali su ukupan prihod od 5,145 milijardi

dinara, što je nešto manje od 2011. kada je on bio 5,183 milijardi

dinara. Zahtevi kupaca iz automobilske industrije su takvi da se

traži niža cena, a da su im zatevi složeniji.

Razvili su dobru sardnju sa Fordom, poseduju njihov

sertifikat Q1, tako da praktično snabdevaju sve njihove fabrike u

Evropi i Indiji. Praktično, svaki disk u Fordu „Fiesta” napravljen

je u „Automobilskoj industriji Livnica Kikinda”. Proteklih godina

uložili su velika sredstva u razvoj, jer bez toga nema uspeha, tako

da su osvojili proizvodnju kućišta turbine za benzinske motere od 1.300 kubika italijanskog

Fiata ( prodaja ide preko Honeywella ). Za izradu ovih turbina traži se velika preciznost –

odlivak je vrlo zahtevan, kvalitet i stalna kontrola, pošto je dozvoljen škart u isporuci 25 – 30

komada na milion isporučenih turbina. Nedeljno isporuče 4.000 turbina. „Automobilska

industrija” izvozi 98 – 99 odsto svoje proizvodnje, a za cilj ima masovnu proizvodnju velikih

serija. Kada je u pitanju mašinogradnja osvojili su izradu presa za livenje pod visokim

pritiskom

U sistemu „Cimos Srbija” zaposleno je 2.350 lica, od kojih je oko 1.900 u Livnici

„Kikiknda”, zatim 314 u „FAMu” u Sečnju i Jaši Tomiću, 140 u Mionici u „Krušiku” i 53 u

„TPS Novi Kneževac”. U kikindi je organizovan četvorobrigadni sistem rada. Tokom prošle

godine započeto je finasijsko restruktuiranje „Cimos grupe” sa bankama u Sloveniji, koje su

33

im odobrile desetogodišnji reprogram zajmova. Po istom modelu vode se razgovori i sa

slovenačkim i drugim bankama u Srbiji za reprogram Livnici „Kikinda”, što su već delimično

uspeli, postigavši dogovor sa „Bancom Intesa”.

Tokom 2012. godine, prema informacijama Sekretarijata lokalne poreske

administracije, Livnica „Kikinda” je dugovala za porez na imovinu fabrike 20,37 miliona

dinara, ali je prema informacijama iz najveće severnobanatske fabrike problem rešen.

„Le Belier Kikinda” Kikinda

Proizvođač livenih aluminijumskih delova za automobilsku industriju uspešno je radio

u 2012. godini, ali još nisu uspeli da dođu do rešenja za proširenje svojih proizvodnih

kapaciteta u Kikindi. Dok ne budu imali dodatni prostor u postojećem se trude da što boljom

organizacijom posla nađu privremena međurešenja. Izgradnjom dodatne hale u okviru

postojeće će biti samo livenje, dok će ostalo biti u novom prostoru.

Tokom ovog marta stići će i novi livački karusel – vredan milion evra, a za ovu godinu

planiraju i kupovinu dodatnih mašina u vrednosti od milion evra. Imaju 460 zaposlenih ( 80 –

90 na određeno vreme ), što je nešto više u poređenju sa 2011. godinom. Planiraju i novo

zapošljavanje u ovoj godini i to za oko 30 ljudi, ali je to uslovljeno novim karuselom,

praktično novom linijom. Imaju dobar, sada daleko obrazovaniji kadar, uvek su im potrebni

mašinski inženjeri, a za druga radna mesta imaju veliku mogućnost odabira.

Nove radne mašine će zapravo biti spektromašina, rentgen za utvrđivanje mikro

pukotina na odlivku, viljuškari, a paralelno sa tim odvijaće se i zaštita radnika za rad na

postojećom mašinama. Uvode i novo – led osvetljenje koje će dovesti do uštede električne

energije. Dosadašnja proizvodnja bila je 400 tona odlivaka mesečno, a plan je da će sa

novinama i unapređenjem biti 450 tona.

Prošle godine proizveli su 4.415, a

prodali 4.220 tona, ukupna prodaja bila

je 2.974.601.233 dinara, od čega na

domaćem tržištu 37.026.834 dinara. Stekli su uslove za „kućno” carinjenje i sada su u

postupku da ga dobiju i za uvoz, ali i izvoz. Do sada nisu koristili podsticajna sredstva države

( NSZ ili SIEPA ), ali su ovoga puta za to zainteresovani. Izvršenim radovima na krovu

postojeće hale imaju bolju ventilaciju i osvetljenje.

Imaju primedbe na rad pojedinih inspekcijskih službi, stalno im šalju prekršajne

prijave za nedostatke koje su oni već otklonili. Tako su po otklanjanju jednog nedostatka –

koji nije proizveo nikakve štetne posledice, u vezi sa bezbednošću na radu, platili i kaznu od

800.000 dinara, iako su je otklonili u datom roku. Inače cilj čitave Grupe „Le Belier” je da

uopšte nemaju povrede na radu, mnogo ulažu u bezbednost i tokom prošle godine zabeležena

je samo jedna.

Tokom prošle godine prošli su resertifikaciju standarda ISO / TS 16049 i sada rade na

uvođenju informatičkog standarda ISO 27002 ( bezbednost informacionog sistema ) i na

standardu CQI – 9 ( termičaka obrada ). Dosta su povezani sa svojom fabrikom u Mađarskoj,

gde se u Solnoku obavlja mašinska obrada kikindskih odlivaka. Dugovanja prema

dobavljačima su u roku prema valuti plaćanja. Prosečna neto zarada, sa svim dodacima, je oko

35.000 dinara, s tim da ima dosta prekovremenog rada i on se redovno plaća u celosti.

Nastavljaju sa finasiranjem društvenih aktivnosti u gradu, pre svega onih u vezi sa

decom: Crveni krst, Dani ludaje, dečji hor „Čuperak”...

„Grindex“ Kikinda

Ovaj proizvođač alatnih mašina imao je u prošloj solidnu godinu prodajući ih na

tržištu Rusije, Ukrajine i Belorusije, s tim da je druga polovina 2012. bila uspešnija od preve.

Sem izrade novih spremni su da rade i remont starih brusilica i u ovoj godini očekuju da

34

započnu i prodaju na domaćem tržištu. Najveći razlog zbog koga,

za sada, nema prodaje na srpskom tržištu su ekonomske

mogućnosti domaće metalske branše. Naime, izrada alatnih

mašina i njihova nabavka spada u investicije, kojih je malo u

srpskom metalskom sektoru. Takođe, planiraju da se okušaju i na

tržištima Rumunije i Turske, s tim da će pokušati i u Kini i Indiji.

Imaju 42 zaposlena, razmišljaju o izgradnji nove proizvodne hale,

s tim da prikupljanje dokumentacije ide sporo. Planiraju nastup na

najvećem ruskom sajmu „Metaloobrabotka“ gde će izložiti svoju

CNC brusilicu. Inače, CNC brusilice su tehnički veoma zahtevan

proizvod, za čiju izradu je, u zavisnosti od modela, potrebno od

tri do osam meseci za izradu, ali će u svoju ponudu, izgradnjom

nove fabričke hale, uvrstiti i nove alatne mašine. Pojedinačna

vrednost brusilica je od 100.000 do 400.000 evra, a za one CNC

koriste Simenskove upravljačke jedinice. Pojedine delove brusilica ne izrađauju sami, pre

svega odlivke i njihovu mehaničku obradu većih dimenzija. U spoljnotrgovinskom poslovanju

nemaju značajnijih problema sa naplatom.

Imaju potrebe za angažovanjem mašinskog inženjera konstruktora i programera. Što se

tiče stare hale na putu za Nakovo, ona im služi kao skladište. Kada je u pitanju lokacija u

gradu tu imaju problema sa visokim podzemnim vodama i potrebom da se priključe na

kanalizaciju, koja je dovedena samo do zgrade „Elektrovojvodine“.

„Novum“ Kikinda

U ovom preduzeću je i dalje najveći problem naplata, jer je prosečno vreme čekanja da

naplate svoja potraživanja od tri do petnaest meseci. Zbog problema sa naplatom prinuđeni su

da uzimaju kredite da bi mogli da normalno funkcionišu, pa tako i sada imaju jedan od tri

miliona dinrara. Najveće potraživanje imaju od najznačajnijeg partnera „Goše“ iz

Smederevske Palanke sa kojima rade za rusko tržište ( softver za kranove ). Do sada su uradili

30 – 40 softvera za velike kranove i tu traže i nove partnere. Svaki kran ili punilica rade se po

zahtevu i potrebama kupca.

Zapošljavaju 17 osoba, s tim da se broj lagano

povećava. U 2012. godini zabeležili su dobit u poslovanju,

u suštini firma dobro radi, a zaposleni bi mogli da imaju i

do 50 odsto veće plate kada bi mogli redovno da naplate to

što prodaju i urade za druge. Šta više, imaju toliko ponuda

za posao da neke moraju i da odbiju ili daju duže rokove,

jer sa ovakvom naplatom ne mogu da zaposle još ljudi. Veoma su traženi i da, kao firma, rade

za druge, što za sada odbijaju, jer će, u tom slučaju, morati da prekinu sopstvenu proizvodnju.

Osim u Rusiju, u koju izvoze preko „Goše“, samostalno prodaju opremu u BiH i Hrvatskoj.

Za ovu godinu imaju obezbeđenje poslove.

Razvijaju sopstvenu tehnologiju i opremu, ne uvoze kinesku, koja najčešće nema ni

servisnu podršku. Nedostaje im inženjerski kadar.

„TIM“ Kikinda

Firma čija je osnovna delatnost inženjering i proizvodnja opreme za industriju

građevinskog materijala ni do kraja prošle godine nije uspela da reši problem sa nenaplaćenim

potraživanjem iz Makedonije, koje je na početku bilo 100.000 evra, da bi uz pomoć

komorskog sistema Srbije i Stopanske komore Makedonije, makedonski partner smanjio dug,

ali još uvek nije platio u celosti, jer je ostalo 18.000 evra koje sada pokušavaju da naplate

putem suda. Takođe, imaju i velikog dužmika u Srbiji, firmu iz Kraljeva, koja im duguje pune

35

dve godine, i to potraživanje je veće od 150.000 evra, gde bi kamate mogle da budu i do

50.000 evra i zbog toga su i ovu firmu tužili. Zbog krize u građevinarstvu nema ni investicija

u industriji građevinskog materijala na području Srbije i bivše Jugoslavije i zato će pokušati

da traže poslove u sličnim industrijama gde je potrebna izrada procesne opreme.

„Stara livnica“ Čoka

Iako su, u poslovnom smislu, prvi meseci 2012. bili dobri, gledano u celosti godina je

bila neizvesna do samog njenog završetka, s tim da se u poslednjem kvartalu osetio boljitak u

poređenju sa periodom maj – spetembar. Na osnovu samog početka godine biznis planom su

predvideli povećanje fizičkog obima za oko 20 odsto, ali je na kraju to bilo svega 1,5 odsto

više u poređenju sa 2011. godinom. Ipak, zadovoljni su prošlom godinom u kojoj su imali

više investicija iz sopstvenih sredstava u vrednosti od preko 80.000 evra. Osposobili su

sopstvenu labaratoriju i nabavili različitui

opremu: mahaničku kidalicu, mikroskop,

kvantometar... čime su stekli pravo na sertifikat

ISO 9001 i 14001. Zbog standardizacije

proizvodnja je preseljena u novi pogon, gde su

uveli savremenije grejanje (ranije su imali peći

bubnjare ), instalirali su mešalicu i silos za pesak.

Od početka ove godine, u januaru i februaru, imaju problema sa naplatom, s tim da proizvode

za domaće i strane kupce. Zapošljavaju 30 radnika, s tendencijom da će do kraja godine radno

angažovati do 40. Izvoze direktno u Sloveniju i Austriju, odnosno Francusku i Nemačku

indirektno. Rade isključivo po narudžbi kupca, jer mogu da se brzo prilagode zahtevu i

potrebnoj dinamici. Svoju šansu ubuduće vide i u odlivcima za zalivne sisteme, jer su do sada

radili hidrantske glave, a sada su počeli da prave i hidrantske ključeve. Najveći deo

repromaterijala od sivog, sirovog gvožđa, čak 60 – 70 odsto, uvoze, s tim da je razlika u ceni

velika. Kod nas je tona sivog gvožđa 570 evra, a u Turskoj 370 i naši otpadi više i nemaju

staro gvožđe.

„Autflex livnica“ Čoka

Ovo privredno društvo na neodređeno vreme zapošljava 116, a privremeno radno

angažuje još 28 osoba i spada u red solidnijih firmi u opštini Čoka. Njihov najveći problem je

zastarela tehnika koju poseduju, tako da je kod njih, u tehnološkom smislu, vreme stalo u ’80.

– te. Da bi to promenili vlasnik dosta ulaže u reparaciju. Tako su predprošle godine postavili u

nekadašnjem skladištu mašinsku obradu, nabavivši CNC mašine i univerzalne strugove i

brusilice. Sem toga u postupku su nabavke linije za kalupiranje (sada imaju stare format

mašine za polu – ručni rad ), što će im omogućiti serijsku proizvodnju odlivaka od nodularnog

liva. Uradili su izvesna poboljšanja u pripremi livačkog peska stavljanjem cevi sa

automatskim doziranjem i kontrolom kvaliteta mešavine. Tokom prošle godine imali su

značajnu investiciju jer su kupili dve livačke peći, nakon čega su počeli da proizvode i

nodularni liv. Realizovana investicija imala je i podršku AP Vojvodine, koja je uložila 24,5

miliona dinara preko Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj. Značajan

doprinos boljoj poziciji firme i efikasnijem i kvalitetnijem načinu rada dala je i nabavka

mašine za sačmarenje i ugradnja dva filtera za prečišćavanje vazduha. Zajedno sa firmom

„Autoflex Yug” iz Bečeja ( istog vlasnika ) izvoze za Sloveniju, Italiju, Mađarsku, Grčku,

Tursku, Finski, Francusku ... „Autoflex livnica” je značajan indirektni izvoznik delova za

autoprikolice, hidrante, doboša, kućišta za menjače i elektromotore... Proizvode za vlasnika –

grupu „Knott” iz Nemačke i Mađardske, kao i za „Sever” iz Subotice. Prošle godine su

proizveli oko 3.700 tona odlivaka, rade u tri smene šest dana sedmično, plate zaposlenima su

36

redovne i isplaćuju sve što zakon nalaže. Ove godine planiraju da će ukupna proizvodnja biti

oko 4.000 tona odlivaka.

Jedan od važnijih problema im je prilaz fabrici zbog čega su se preko RPK Kikinda

obratili za pomoć široj društvenoj zajednici. Pošto je zvanični prilaz toliko ruiniran vozači

kamiona češće koriste onaj kraći pravac što drastično povećeva nebezbednost na dosta

frekventnom i nepreglednom delu puta M 24 od Čoke ka Senti, odmah nakon spuštanja sa

nadvožnjaka i iza nedovoljno pregledne krivine. Za rešenje ovog problema predloženo je da

se iznađe način da zvanični prilazni put, dužine od približno 600 metara, gde postoji urađena

podloga i deo nekadašnjeg asfalta, bude presvučen novim slojem asfalta, te da se naprave

ivičnjaci radi sprečavanja odrona kolovoza i nanošenja spranog blata sa njiva koje ga

okružuju. Sada je taj put sasvim uništen, pun je rupa i nakon kiša napunjen vodom i blatom.

Taj put je potpuno bezbedan i logičan prilaz teretnih i putničkih vozila fabrici.

Industrija građevinskog materijala

„Toza Marković” Kikinda

Kriza u građevinarstvu bitno je uticala i na poslovanje u „Tozi”, što ne čudi obzirom

na stanje u kompletnoj industriji gradjevinskog materijala. U nekada najvećoj jugoslovenskoj

fabrici crepa sada radi približno 800 zaposlenih ( ukupno stalno i zaposlenih na određeno

vreme ), a firma u vansezoni – kao i do sada radi smanjenim kapacitetom u segmentu grube

keramike ( prizvodnji crepa ), dok u segmentu fine kramike ( proizvodnji keramičkih pločica )

radi u planiranom obimu.

Kompletna proizvodnja fine keramike usmerena je na dva kupca “Keramiku

Jovanović” i „Enemon”. Inače, 2012. godina je po proizvodnji i realizaciji bila manja u

odnosu na pretdprošlu godinu, što je najvećim delom uzrokovano lošim uslovima

privredjivanja, nedostatkom finansijskih sredstava, nepovoljnim kreditima i manjim delom

nedovoljno brzom reakcijom menadžmenta u smislu smanjenja uticaja negativnih efekata na

poslovanje kompanije. Takođe, izvoz „Toze” prošle godine bio je manji za 5,89 miliona evra

nego u 2011. godini.

Na zahtev a.d. „Toza

Marković“ iz Kikinde, krajem

novembra, Stručna služba

Regionalne privredne komore

Kikinda pokrenula je akciju

preispitivanja odluke o kontroli

jonizujućeg zračenja na određene

sirovine koji ova firma uvozi. Tim povodom poslat je zahtev Agenciji za zaštitu od

jonizujućeg zračenja u vezi sa radiološkim pregledom sirove gline koju „Toza“ već godinama

uvozi iz BiH, a koja se koristi u proizvodnji keramičkih pločica. Zbog problema u

građevinarstvu uopšte ta firma, ove godine, ima ozbiljne poteškoće sa poslovanjem, a trošak

na 500 kamiona – na godišnjem nivou – koji plaćaju za dozimetriju, od približno 1.950.000

dinara, sada predstavlja značajno opterećenje i trošak. Shvatajući značaj kontrola, koje

inspektori obavljaju na graničnom prelazu, u cilju zaštite života i zdravlja građana, RPK

Kikinda je zatražila od Agencije da nađe način da troškovi budu smanjeni, jer je to najveći

doprinos koji država može da pruži srpskoj privredi u ovom trenutku. Tokom februara i

početkom marta zahtevu su se pridružile i „Keramika Kanjiža” i novobečejski „Polet”.

Tokom dosadašnjih petaestak godina nije zabeležen ni jedan slučaj da je u glini

registrovana povećana radioaktivnost, te smo predložili Agenciji da pronađe način da te

kontrole budu, na drugačiji način, ubuduće regulisane. Zato smo ponudili više rešenja, od

izmene spiska roba sa obaveznim radiološkim pregledom – sa koje će biti „skinuta” glina koju

37

uvoze, preko smanjenja takse za postupak dozimetrije, zatim eventualno način da ne bude

pregledan svaki kamion – s tim da uvoznik ne zna koja će isporuka biti kontrolisana, ili nešto

drugo što je prihvatljivo državnoj administraciji, posebno sa aspekta bezbednosti života i

zdravlja građana.

Podrška za ovu inicijativu zatražena je i od Privredne komore Srbije i to od Udruženja za

hemijsku, farmaceutsku, gumarsku industriju i industriju nemetala koja se aktivno uključila u

lobiranje za rešavanje ovog problema. Rešavanje ovoga neće biti jednostavno i brzo pošto bi

„skidanje“ gline sa liste kontrolisanih roba podrazumevalo izmenu Pravilnika o kontroli

jonizujućeg zračenja, što nije baš lako, ali se zato traže drugi i brži načini da privreda bude

rasterećena ovog troška.

Zbog kašnjenja zarada prošle godine u „Tozi” je bio najavljen štrajk za 11. jun i to u

organizaciji Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“, ali je posle dogovora sa

poslovodstvom o isplati prvog dela zarade za april, odložen. Prošlog leta je bilo veoma

dinamično na relaciji sindikat – vlasnik firme, pa su se tako vodeći ljudi Granskog sindikata

građevinarstva i industrije građevinskog materijala „Nezavisnost“ i poslovodstvo firme, na

čelu sa predsednikom Upravnog odbora Dejanom Babićem, sastali u Beogradu radi dogovora

o boljem položaju zaposlenih u ovom privrednom društvu. Tih dana pre sastanka bilo je

protestnih skupova zaposlenih – koje je organizovao sindikat „Nezavisnost“, a u avgustu je

formiran čak i Štrajkački odbor, ali su nakon isplate zaostale junske plate, konačno započeli i

pregovori između dve strane. Posle sastanka, saopštenjem za javnost i zaposlenima, obratio se

sindikat „Nezavisnost“ u kome se između ostalog navodi da je „poslodavac učinio napore da

u skladu sa finasijskim mogućnostima i obezbeđenim prilivom sredstava izvrši uplatu

zaostalih zarada...“ čime je, kažu sindikalci, bio otklonjen ključni razlog za otpočinjanje

štrajka. Kada su u pitanju buduće isplate plata, one će, prema dogovoru zavisiti, pre svega, od

produktivnosti za koju poslovodstvo „Toze“ kaže da je na niskom nivou. Sindikat je zato

pozvao i zaposlene i poslovodstvo da zajedno rade na povećanju obima i poboljšanju kvaliteta

proizvodnje. Dogovoreno je i da materijalni i socijalni položaj zaposlenih ubuduće bude

regulisan odredbama Kolektivnog ugovora, čiji će pregovori o zaključivanju početi najkasnije

do 03. septembra.

Građevinarstvo i stanogradnja

Betonske konstrukcije i debele armature, koje od 2000. godine vire iz temelja u

kikindskom stambenom bloku Mikronaselje, mogle bi da, barem prema izjavama ministra

građevine i urbanizma Velimira Ilića, postanu neprijatna prošlost i da na tom mestu ove

godine nikne stambena zgrada sa 40 stanova.

Mada je u više navrata najavljivano da je

Kikinda jedna od gradova u kojima će biti

građeni socijalni stanovi, do konkretnijih

dešavanja nije došlo. Šta više, govorilo se i o

drugoj lokaciji ( Ulica Pere Segedinca ), da bi,

izgleda, sada odluka konačno pala, a za mesto

izabrano gradilište započeto posle

bobardovanja SR Jugoslavije, gde je

svojevremeno trebalo da bude izgrađeno 65

stanova za mlade bračne parove.

Ministar Ilić je na sastanku sa

načelnikom Severnobanatskog upravnog

okruga i predsednicima opština, koje ga čine, februara 2013. godine najavio da će uskoro

38

svim šest opština biti uplaćeno 30 miliona dinara radi završetka započetih građevinskih

objekata, poput sportskih hala i škola, a u vezi sa stanogradnjom naglasio je da na lokaciji u

Mikronaselju već postoje temelji i kompletna infrastruktura pa je moguće odmah početi

gradnju 20 stanova, s tim da će do kraja godine biti izgrađeno još toliko. Takođe, rečeno je da

pošto je započeti građevinski objekat u vlasništvu Građevinske direkcije Srbije, on besplatno

biti ustupljen opštini Kikinda.

Prema informacijama iz Opštinske stambene agencije za navedenu lokaciju postoje

građevinska dozvola i projekat kojim je predviđeno da bude izgrađena stambena zgrada sa

dve lamele, visine do četiri sprata, a površina stanova biće između 35 i 60 kvadrata. Izgradnja

jedne lamele koštaće oko 400.000 evra, stanovi su projektovani da budu jednostavniji, a

zgrada bez lifta. Iz Agencije najavljuju i početak izgradnje 60 stanova na drugoj lokaciji

(Ulica Pere Segedinca ) u dvospratnim zgradama sa potkrovljem za koje će moći da konkurišu

porodice sa nižim primanjima, a ovih dana treba da bude usvojen i pravilnik kojim će biti

definisana dodela ovih stanova.

„Graditelj“ Kikinda Najveća severnobanatska firma iz oblasti građevinarstva, Kompanija „Graditelj“ iz

Kikinde, tokom proleća će izaći iz stečaja u kome se nalazila od 28. septembra 2011. godine.

Inače, stečajni postupak je svojevremeno pokrenula „Komercijalna banka“ zbog duga od 15

miliona dinara. I dok većina firmi u stečaju

biva likvidirana, „Graditelj“ iz njega izlazi

reorganizacijom. Naime, poverioci su

prihvatili da tokom narednih pet godina

njihova potraživanja budu nadoknađena iz

tekućeg poslovanja, zatim prodajom

nepotrebne imovine, ali i iz nenaplaćenih

sredstva kikindskih građevinara koja su u

ovom trenutku veća od 200 miliona dinara.

Najveći dužnik „Graditelju“ je kikindska firma

„Jet Company“ sa 60 miliona dinara bez

kamata ( tužili su ih, ali ne mogu da naplate ).

Tu je i subotički „Vojput“ – gde je u toku njihov sudski spor sa opštinom Novi Kneževac i

posredno glavnim finasijerom Fondom za kapitalna ulaganja AP Vojvodine ( 50 miliona ), ali

i zrenjaninski „Vojvodinaput“ ( 40 miliona za obavljene poslove u opštini Novi Bečej ).

Iako su najveća severnobanatska firma u oblasti visoko i nisko gradnje dobijali su

malo poslova od lokalne samouprave u proteklom njenom sazivu, i to svega jedan odsto,

mada je pre desetak i više godina postotak bio i 40 odsto. Razlog su bili, kao se to u čaršiji

priča zapravo politički i neki drugi razlozi, a poslove su dobijale, često i manje firme, koje bi

onda uzimale „Graditelj“ da im bude podizvođač radova. Tako je najveća severnobanatska

građevinska firma, sa višedecenijskom tradicijom, novom mehanizacijom i bogatim

iskustvom, došla u stečaj. Prema nekim informacijama, kada je pokrenut stečajni postupak

firma je potraživala 396 miliona dinara, a dugovanja su im bila oko 380 miliona dinara – sve

sa kreditima koji dospevaju za naplatu i u 2014. godini. Treba reći da je finasijer većine

nenaplaćenih radova Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, a problem naplate je uvek

prebacivan na višu instancu tako što je npr. opštinska direkcija za izgradnju upućivala na

Fond za kapitalna ulaganja, a oni na Ministarstvo... i tako dalje. Sve do stečaja „Graditelja“

kome se više dugovalo nego što su oni nekome bili dužni. Kompaniju „Graditelj“ čine

preduzeća za visokogradnju kikindski „Severni Banat“, novokneževački „Građevinar“

(takođe, u stečaju i biće likvidiran) , te dva projektna biroa iz Kikinde. Sa ulaskom

„Graditelja“ u stečaj, sve povezane firme su došel u problem.

39

Izlaskom iz stečajnog postupka Kompanija „Graditelj“ će ponovo biti u mogućnosti da

konkuriše na tenderima, a u firmi se nadaju i da će kod sadašnje opštinske administracije

imati bolji status. Direktor Tintar je naglasio da će, ukoliko bude poslova, angažovati između

100 i 120 ljudi. Inače, u trenutku započinjanja stečaja u firmi je radilo 150 osoba, a u boljim

vremenima 330.

„Građevinar“ Novi Kneževac

Novokneževačka firma iz oblasti visokogradnje, koja je u stečaju, biće likvidirana,

iako su u Kompaniji „Graditelj“ smatrali da i ova firma može da bude reorganizovana i da

imaju realne izglede za to, jer bi i izlaskom „Graditelja“ i „Građevinar“ pistao odblokiran.

Prema informacijama od strane vlasnika firme u stečajnom postupku su priznata potraživanja

Poreskoj upravi, koja su oni smatrali nepostojećim. Takođe, pojavila su se još neka

potraživanja iz perioda pre privatizacije koja nisu bila prijavljena, gde su taj sudski spor

izgubili, čime se akumuliralo 25 – 30 miliona dinara zbog čega konsolidacija „Građevinara“

više nije bila isplativa.

„Tehnobor“ Kikinda

Prošla godina za ovu građevinsku firmu je relativno dobro završena u poređenju sa

situacijom u građevinskom sektoru uopšte. Tako, beleže i bolje poslovne rezultate za 10 odsto

u odnosu na 2010. i 2011. godinu. I za prošlu godinu važilo je da nije bilo značajnijih poslova

već samo „krpljenje“. Završili su planirane spoljašnje radove na katoličkom samostanu u

Kikindi, s tim da će ove godine, verovatno, nastaviti sa unutrašnjim radovima. Sa

Opštinskom stambenom agencijom imaju ugovor za održavanje njihovih objekata, rade i sa

Direkcijom za izgradnju grada Kikinde, kao i sa VDP „Gornji Banat“ ( vodoprivredna firma

radi na čišćenju kanala, a „Tehnobor“ im radi tehničku dokumentaciju ). Imali su poroblema

sa nenaplaćenim potraživanjima, zbog koga su čak morali i da uzmu kredit. U ovoj godini još

nemaju dogovorenih poslova, s tim da postoji mogućnost izgradnje stanova za socijalno

stanovanje u Mikronaselju. Firma ima 19 zaposlenih, nije bila u blokadi – koja je jako opasna

za građevinare pošto ne mogu da, u tom slučaju, učestvuju na tenderima.

Trgovina

Spoljnotrgovinsko poslovanje u 2012. godini

Poslovna godina – koja je većim svojim delom bila puna nestabilnosti i političkih

nepoznanica koje donose izbori, gde je u prvom njenom delu devizni kurs pretio da mu se

neće znati koje će visine da dosegne, ipak je za severnobanatske privrednike, u

spoljnotrgovinskom smislu, bila solidna, mada ne i berićetna. Barem ne toliko na koliko su

ovde poslovni ljudi navikli. Ostvaren je suficit od 64.989.420 evra, pokrivenost uvoza

izvozom bila je 211,1 odsto, a ukupan obim spoljnotrgovinskog poslovanja sa inostranstvom

bio je 182.016.790 evra. I dok je prošlogodišnji izvoz bio 123.503.105 evra, uvoz je dostigao

58.513.685 evra. Sve u svemu izvoz je bio manji nego 2011. godini za 17.464.277 evra.

Manje je izvozila većina najznačajnijih izvoznika, ali je ukupni broj onih koji su

prodavali u inostranstvu u prošloj smanjen sa 64 na 59. „Livnica Kikinda“ izvezla je delove

za automobilsku industriju i alatne mašine u vrednosti od 44,15 miliona evra, što je za 5,89

miliona evra manje nego u 2011. godini. Proizvođač livenih delova od aluminijuma

namenjenih automobilskoj industriji „Le Belier Kikinda je smanjio prodaju inostranstvu za

1,43 miliona evra (29,4 miliona evra), fabrika ženskih čarapa „EMMEPI“ Kikinda za 2,96

miliona evra (9,69 miliona evra), a fabrika crepa i keramičkih pločica „Toza Marković“ čak

za 5,89 miliona evra (7,15 miliona evra). Najviše se oseti nedostatak ozbiljnijeg izvoza

40

„Metanolsko – sirćetnog kompleksa“ iz Kikinde koji je, za razliku od prošle godine – kada

uopšte nije bilo proizvodnje, kada je radio punim kapacitetom izvozio metanol i sirćetnu

kiselinu za preko 70, što je petnaestostruko više od prošlogodišnjih 4,7 miliona evra. Izvozni

minus u poređenju sa 2011. godinom zabeležen je i kod „Kikindskog mlina“ za 1,72 miliona

evra (3,89 miliona evra) i novokneževačke „Aleve“ za 875.000 evra (5,04 miliona evra).

Svetle tačke prošlogodišnje eksportne priče su „Duvanska industrija Čoka“ koja je povećala

izvoz obrađenog duvana na 5,46 miliona evra, što je za 3,63 miliona evra više nego u 2011,

sroski konditorski gigant iz Kikinde „Banini“ (5,54 miliona evra) sa više zarađenih 317.500

evra u inostranstvu, proizvođač alatnih mašina brusilica „Grindex“ iz Kikinde (1,12 miliona

evra) sa viškom od 309.000 evra, potom Tvornica poljoprivrednih strojeva „Novi Kneževac“

(800.835 evra) sa dodatnih preko 167.000 evra, te italijanski proizvođač tonera „Gigraphix“ iz

Kikinde čiji je ovogodišnji izvoz za preko 139.000 premašio milion evra. Spoljnotrgovinski

partner broj jedan privrednika iz Kikinde, Čoke i Novog Kneževca je Evropska unija sa oko

89 miliona evra, na drugom mestu su države CEFTE sa 24,5 miliona evra dok svima ostalima

je prodata roba u vrednosti od 10 miliona evra.

Među 76 uvoznika, koji su u 2012. godini u inostranstvu potrošili 58,5 miliona evra

vodeći su metalci Livnica „Kikinda“ sa 23,08 i „Le Belier Kikinda“ sa 11,33 miliona evra

(uvoz sirovina), zatim slede čarapari „EMMEPI“ 9,84 (sirovine), pa firma koja se bavi

prodajom labaratorijske opreme i reagenasa „Pro Media“ iz Kikinde sa 2,76, te prehrambena

industrija „Aleva“ iz Novog Kneževca sa 1,98 i proizvođač ulja i maziva koji uvozi bazna ulja

„Bell Chemicals“ iz Banatskog Velikog Sela sa 1,72 miliona evra.

Spoljnotrgovinski bilans opština u 2012. godini

Izvoz Uvoz Ukupno Saldo

Naziv

opštine: [EUR] % [EUR] % [EUR] [EUR]

Kikinda 111.038.066 89,9% 55.573.587 95,0% 166.611.653 55.464.479

N. Kneževac 6.598.590 5,3% 192.736 0,3% 6.791.326 6.405.854

Čoka 5.866.449 4,8% 2.747.362 4,7% 8.613.811 3.119.087

Ukupno 123.503.105 100,00% 58.513.685 100,00% 182.016.790 64.989.420

Upoređujući prošlogodišnje spoljnotrgovinsko poslovanje (182 miliona evra) sa onim

iz ranijih godina, sve su bile daleko bolje (2008 – 225 miliona evra; 2010 – 212 miliona evra;

203 – 140,9 miliona evra), osim 2009. kada je ono bilo svega 146 miliona evra, što ide u

prilog tvrdnji da je ekonomska kriza održala je svoj intenzitet i to, između ostalog, zbog

164.259.202

60.753.297

104.430.367

42.170.147

159.291.150

52.910.946

140.967.382

62.476.899

123.503.105

58.513.685

0

50.000.000

100.000.000

150.000.000

200.000.000

250.000.000

2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

Uvoz

Izvoz

41

nedostatka jeftinijih kredita i velikih kamata – čak i na one sa deviznom klauzulom i utroška

postojećih finasijskih rezervi privrednih društava.

Spoljnotrgovinsko poslovanje

2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

Izvoz

€

164.259.202 104.430.367 159.291.150 140.967.382 123.503.105

Uvoz 60.753.297 42.170.147 52.910.946 62.476.899 58.513.685

Ukupno 225.012.499 146.600.514 212.202.096 203.444.281 182.016.790

Saldo 103.505.905 62.260.220 106.380.204 78.490.483 64.989.420

Index 270,4 247,6 301,1 225,6 211,1

Najveći severnobanatski izvoznici

Naziv preduzeća 2011. godina (EUR)

64 preduzeća

2012. godina (EUR)

59 preduzeća

DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA 47.873.278 41.250.595

DOO LE BELIER, KIKINDA 30.861.425 29.428.707

DOO EMMEPI, KIKINDA 12.660.755 9.697.402

AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA 13.052.481 7.159.106

AD BANINI, KIKINDA 5.225.603 5.543.126

AD DUVANSKA INDUSTRIJA ČOKA,

ČOKA 1.831.133 5.468.978

AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC 5.923.505 5.047.764

AD METANOLSKO-SIRĆETNI KOMPLEKS,

KIKINDA 7.448.363 4.705.165

AD KIKINDSKI MLIN, KIKINDA 5.617.616 3.891.712

DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA,

KIKINDA 2.169.721 2.901.452

DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO

VELIKO SELO 1.047.745 1.175.702

DOO GIGRAPHIX, KIKINDA 399.599 1.139.784

DOO GRINDEX, KIKINDA 815.874 1.125.502

DOO TPS, NOVI KNEŽEVAC 632.949 800.835

DOO KIKINDSKA INDUSTRIJA MLEKA,

SAJAN 1.095.749 738.445

Ostala preduzeća 4.056.367 3.428.830

42

U izvozu je učestvovalo ukupno 59 preduzeća...

Preduzeća izvoza - 2012. godina

Naziv preduzeća Iznos (EUR)

DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA 41.250.595

DOO LE BELIER, KIKINDA 29.428.707

DOO EMMEPI, KIKINDA 9.697.402

AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA 7.159.106

AD BANINI, KIKINDA 5.543.126

AD DUVANSKA INDUSTRIJA ČOKA, ČOKA 5.468.978

AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC 5.047.764

AD METANOLSKO-SIRĆETNI KOMPLEKS,

KIKINDA 4.705.165

AD KIKINDSKI MLIN, KIKINDA 3.891.712

DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA, KIKINDA 2.901.452

DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO VELIKO

SELO 1.175.702

DOO GIGRAPHIX, KIKINDA 1.139.784

DOO GRINDEX, KIKINDA 1.125.502

DOO TPS, NOVI KNEŽEVAC 800.835

DOO KIKINDSKA INDUSTRIJA MLEKA, SAJAN 738.445

Ostala preduzeća 3.428.830

Procentualna zastupljenost preduzeća u izvoznom bilansu - 2012. godina

33%

24%

8%

6%

4%

4%

4%

4%

3%2%1%1%1%1%1% 3%

DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA

DOO LE BELIER, KIKINDA

DOO EMMEPI, KIKINDA

AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA

AD BANINI, KIKINDA

AD DUVANSKA INDUSTRIJA ČOKA, ČOKA

AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC

AD METANOLSKO-SIRĆETNI KOMPLEKS, KIKINDA

AD KIKINDSKI MLIN, KIKINDA

DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA, KIKINDA

DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO VELIKO SELO

DOO GIGRAPHIX, KIKINDA

DOO GRINDEX, KIKINDA

DOO TPS, NOVI KNEŽEVAC

DOO KIKINDSKA INDUSTRIJA MLEKA, SAJAN

Ostala preduzeća

43

U uvozu je učestvovalo ukupno 76 preduzeća...

Preduzeća uvoza - 2012. godina

Naziv preduzeća Iznos (EUR)

DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA 23.046.775

DOO LE BELIER, KIKINDA 11.333.732

DOO EMMEPI, KIKINDA 9.849.438

DOO PROMEDIA, KIKINDA 2.765.107

AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC 1.981.069

DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO VELIKO

SELO 1.728.941

AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA 1.216.082

DOO KEYING, KIKINDA 849.485

DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA, KIKINDA 760.777

DOO VINOPRODUKT-ČOKA, ČOKA 570.355

DOO TURBO GAS, KIKINDA 449.522

DOO WOOD-MIZER BALKAN, KIKINDA 320.980

AD BANINI, KIKINDA 314.612

DOO KALDARICA, KIKINDA 310.449

DOO LIRA, KIKINDA 283.730

Ostala preduzeća 2.732.631

Procentualna zastupljenost preduzeća u uvoznom bilansu - 2012. godina

39%

19%

17%

5%

3%

3%

2%1%

1%1%1%1%1%1%0% 5%

DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA

DOO LE BELIER, KIKINDA

DOO EMMEPI, KIKINDA

DOO PROMEDIA, KIKINDA

AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC

DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO VELIKO SELO

AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA

DOO KEYING, KIKINDA

DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA, KIKINDA

DOO VINOPRODUKT-ČOKA, ČOKA

DOO TURBO GAS, KIKINDA

DOO WOOD-MIZER BALKAN, KIKINDA

AD BANINI, KIKINDA

DOO KALDARICA, KIKINDA

DOO LIRA, KIKINDA

Ostala preduzeća

44

Izvoz je realizovan sa preduzećima iz 38 zemalja...

Zemlje izvoza - 2012. godina

Naziv zemlje Iznos (EUR)

Slovenija 22.140.410

Rumunija 20.784.709

Nemačka 16.603.582

Bosna i Hercegovina 13.777.292

Mađarska 11.660.192

Francuska 6.060.991

Hrvatska 4.763.097

Crna Gora 3.736.268

Grčka 3.267.428

Italija 2.951.420

Španija 2.743.933

Bugarska 2.403.823

Norveška 2.390.485

Kosovo 2.226.520

Ruska federacija 1.859.631

Ostale zemlje 6.133.324

Procentualna zastupljenost zemalja u izvoznom bilansu - 2012. godina

18%

17%

13%

11%

9%

5%

4%

3%

3%

2%

2%2%

2%2%

2%5%

Slovenija

Rumunija

Nemačka

Bosna i Hercegovina

Mađarska

Francuska

Hrvatska

Crna Gora

Grčka

Italija

Španija

Bugarska

Norveška

Kosovo

Ruska federacija

Ostale zemlje

45

Uvoz je realizovan sa preduzećima iz 60 zemalja...

Zemlje uvoza - 2012. godina

Naziv zemlje Iznos (EUR)

Rumunija 12.454.168

Slovenija 9.892.722

Nemačka 4.652.844

Slovačka 3.703.482

Italija 2.794.910

Ruska federacija 2.578.787

Češka Republika 2.329.786

Poljska 2.055.598

Velika Britanija 2.035.536

Kina 1.785.151

SAD 1.445.933

Mađarska 1.396.467

Hrvatska 1.389.038

Bosna i Hercegovina 1.078.241

Brazil 811.272

Ostale zemlje 8.109.750

Procentualna zastupljenost zemalja u uvoznom bilansu - 2012. godina

22%

18%

8%

6%5%

4%

4%

4%

3%

3%

2%

2%

2%

2%

1%

14%

Rumunija

Slovenija

Nemačka

Slovačka

Italija

Ruska federacija

Češka Republika

Poljska

Velika Britanija

Kina

SAD

Mađarska

Hrvatska

Bosna i Hercegovina

Brazil

Ostale zemlje

46

Roba izvoza (prema carinskoj tarifi) - 2012. godina

Naziv robe Iznos (EUR)

Delovi za klipne motore na paljenje pomoću svećice 24.183.183

Ostali delovi i pribor za motorna vozila, za industrijsku montažu

(sklapanje)... 22.166.246

Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja, od sintetičkih vlakana... 9.414.023

Kočnice i servo-kočnice i njihovi delovi za disk-kočnice 8.940.460

Crepovi (krovni) od keramike 7.115.862

Delovi karoserija ostali 5.081.435

Kiselina sirćetna 4.689.195

Duvan, delimično ili potpuno ižiljen, duvan sušen u sušari (flue-cured) 3.522.262

Delovi za motore, ostalo 3.009.133

Biskviti, slatki,čokoladni, ostali 2.659.630

Duvan, ižiljen, svetli, sušen na vazduhu (light air-cured) 1.923.686

Ostali liveni proizvodi od gvožđa ili čelika, za kanalizacionu,

vodovodnu i dr. mrežu 1.553.297

Ostali delovi pogonskih osovina 1.459.925

Brašno, od tvrde pšenice 1.407.516

Paprika roda Capsicum ili roda Pimenta drobljena ili mlevena 1.317.886

Ostala roba 25.059.366

Procentualna zastupljenost robe u izvoznom bilansu - 2012. godina

20%

18%

8%

7%6%

4%

4%

3%

2%2%

2%

1%

1%

1%

1%

20%

Delovi za klipne motore...

Ostali delovi i pribor za motorna vozila...

Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja...

Kočnice i servo-kočnice i njihovi delovi...

Crepovi (krovni) od keramike

Delovi karoserija ostali

Kiselina sirćetna

Duvan, delimično ili potpuno ižiljen...

Delovi za motore, ostalo

Biskviti, slatki,čokoladni, ostali

Duvan, ižiljen, svetli, sušen na vazduhu...

Ostali liveni proizvodi od gvožđa ili čelika...

Ostali delovi pogonskih osovina

Brašno, od tvrde pšenice

Paprika roda Capsicum ili roda Pimenta...

Ostala roba

47

Roba uvoza (prema carinskoj tarifi) - 2012. godina

Naziv robe Iznos (EUR)

Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja, od sintetičkih vlakana... 9.439.973

Kočnice i servo-kočnice i njihovi delovi za disk-kočnice 5.638.583

Aluminijum, sirovi, legure aluminijuma, sekundarne u ingotima ili u

tečnom stanju 5.428.592

Legure aluminijuma primarne 3.623.549

Nikl nelegirani sirovi 2.107.811

Delovi za motore, ostalo 1.931.268

Štapići, vrhovi i sl. za alat od kermeta pločice 1.708.118

Ferohrom sa 0,05% do 0,5% ugljenika 1.512.591

Reagensi dijagnostički i laboratorijski složeni 1.469.259

Ostali delovi i pribor za motorna vozila, za industrijsku montažu

(sklapanje)... 1.247.513

Proizvodi sporedni za livenje 945.131

Ferovolfram i fero-siliko-volfram 901.533

Feroniobijum 840.932

Ulja teška i ostala ulja za podmazivanje 657.660

Cementi, malteri, betoni i slične mase vatrostalne 492.499

Ostala roba 20.568.673

Procentualna zastupljenost robe u uvoznom bilansu - 2012. godina

16%

10%

9%

6%

4%3%3%3%3%

2%2%

2%1%

1%1%

34%

Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja...

Kočnice i servo-kočnice i njihovi delovi...

Aluminijum, sirovi, legure aluminijuma...

Legure aluminijuma primarne

Nikl nelegirani sirovi

Delovi za motore, ostalo

Štapići, vrhovi i sl. za alat od kermeta pločice

Ferohrom sa 0,05% do 0,5% ugljenika

Reagensi dijagnostički i laboratorijski složeni

Ostali delovi i pribor za motorna vozila...

Proizvodi sporedni za livenje

Ferovolfram i fero-siliko-volfram

Feroniobijum

Ulja teška i ostala ulja za podmazivanje

Cementi, malteri, betoni i slične mase...

Ostala roba

48

Saradnja Srbije i Mađarske

Na marginama jesenas održane poslovne manifestacije srpskih i mađarskih

privrednika u najvećem severnobanatskom gradu, u organizaciji Regionalne privredne

komore Kikinda, Mađarsko – srpske privredne komore i Poslovne mreže karpatskog regiona,

a u prisustvu skoro 50 mađarskih i više od 100 srpskih privrednika, ostala su ključna

zapažanja Duška Vučićevića – generalnog sekretara Privredne komore Vojvodine i Duška

Karagića – šefa Ekonomske kancelarije Ambasade Mađarske u Beogradu, a sve u vezi sa

aktuelnim ekonomskim trenutkom između Srbije i Mađarske.

Zajedničko viđenje obojce je da je poslovna saradnja još uvek skromna u poređenju sa

mogućnostima: „Iako je prethodnih deset godina ona u stalnom usponu i dalje je skromna.

Prošle godine privredna saradnja je, u oba smera, između AP Vojvodine i Mađarske iznosila

svega 450 miliona američkih dolara, a na državnom nivou sa čitavom Srbijom ukupno, nešto

manje od 1,3 milijarde dolara. Smatramo da su mogućnosti daleko veće od do sada

iskorištenih. Naša međusobna sardanja, pogotovo kada je izvoz iz Srbije, se bazira na prodaji

sirovina i poluproizvoda i to treba promeniti“ ocenio je Dušan Vučićević – generalni sekretar

pokrijinske asocijacije privrednika.

I Karagićeva ocena je vrlo slična, praktično može više: „Saradnja između Mađarske i

Srbije ima potencijal koji nije dovoljno iskorišten. Iz godine u godinu robna razmena se

povećava, mada je od početka ekonomske krize bilo i padova. Mađarska tri puta više izvozi u

Srbiju, nego obrnuto. Većima srspkog izvoza se sastoji od roba primarne obrade i to je razlog

ovakvom debalansu. U Srbiji su u toku velika ulaganja poznatih svetskih kompanija čiji

proizvodi imaju dodatu vrednost i oni će se sigurno naći na našem tržištu. Naš cilj je da se što

pre uspostavi ravnoteža u spoljnotrgovinskoj razmeni. Mi firmama iz Mađarske objašnjavamo

kakve su mogućnosti za dolazak u Srbiju, a isto to radimo i u suprotnom pravcu. Kada je u

pitanju struktura robne razmene, mi, ekonomske diplomate, ne možemo mnogo da utičemo, to

je na firmama, ali, kada je reč o ulaganjima tu je prostor za naš uticaj daleko širi. Svakako bih

tu izdvojio oblast energetike i to obnovljivih izvora energije, kao i oblast komunalnih poslova

u kojima imamo veliko iskustvo iz vremena pristupanja Evropskoj Uniji“, istakao je šef

ekonomske misije Mađarske u Beogradu.

On je naglasio i značaj sporazuma o slobodnoj trgovini koje ima Srbija, kao nešto što

je zanimljivo mađarskim privrednicima: „Ugovori koje Srbija ima o slobodnoj trgovini mogu

da budu značajni za partnere iz Mađarske. To je ogroman potencijal za naša preduzeća, jer

kooperantskim radom u Srbiji otvaraju nam se vrata za bescarinsku uniju Rusije, Belorusije i

Kazahstana. Početkom decembra sledi i sastanak mešovite komisije Srbije i Mađarske na

kome će biti reči o zajedničkom nastupu na trećim tržištima i to ne samo Rusije, već i Turske.

Do sada nije bilo previše takvih poslova, ali je to za nas, jedna od najvažnijih tema“ zaključio

je Duško Karagić.

Radi većeg protoka ljudi i dobara u planu je otvaranje više novih graničnih prelaza na

teritoriji Severnobanatskog i Severnobačkog upravnog okruga, a prvi na redu je onaj između

Bačkog Vinograda i Ašothaloma (Ásotthalom). Sledeći u nizu je stari granični prelaz Horgoš

– Reske (Röszke). Cilj je da dodatni granični prelazi budu samo za državljane Srbije i

Mađarske kako bi se izbegle velike gužve i beskrajna čekanja na međunarodnom graničnom

drumskom prelazu na autoputu, naročito tokom sezone letnjih godišnjih odmora i velikih

međunarodnih i verskih praznika. Uslov za to je bila ratifikacija Sporazuma o graničnom

saobraćaju i kontroli, koji je jesenas usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a koji je

mađarska strana u svom parlamentu ozakonila još početkom godine.

49

Promet na graničnom prelazu Horgoš, Srbija – Reszke, Mađarska u 2012. godini

Vrsta Ulaz Izlaz Ukupno

Kamioni 156.238 143.945 300.183

Putnička vozila 672.212 685.439 1.357.651

Autobusi 28.306 27.049 55.355

Putnici 3.021.753 3.011.516 6.033.269

Promet na graničnom prelazu Đala, Srbija – Tiszasziget, Mađarska u 2012. godini


Putnička vozila 44.437 69.462 113.899

Putnici 122.665 187.300 309.965

Saradnja Srbije i Rumunije

Zbog ekonomske krize i smanjenja primanja budžetskih korisnika u Rumuniji granični

prelaz Srpska Crnja – Žombolj letos je podsećao na već neko davno zaboravljeno vreme, na

za nas dobre osamdesete, kada smo mi, tada bogati građani Jugoslavije, odlazili u

Čaušeskuovu Rumuniju da trgujemo, onako, više iz hira, nego iz potrebe. Zaista su podsetili

ti letošnji pešaci i biciklisti koji prelaze granicu zbog cigareta, na ono vreme kada su u

Rumuniji prodavnice bile prazne, a državljani SFRJ su im na pijaci prodavali vegetu, oblande,

najjeftinije cigarete, žvake, čokoladne bananice... Tako smo bahato i bez velikog rada

zarađivali njihovu jednomesečnu platu za jedan dan. A tek za jedne farmerice ili digitalni sat,

dobijali smo pravo bogatstvo za tadašnje rumunske pojmove. Svi ti biciklisti i pešaci su

podsetili i na naše devedesete i naše prelaske za gorivo ( koje nam je uzgred osamdesetih

smrdelo ) ili odlazak u njihov nekadašnji free – shoop za cigarete, kada su naši automobili

hrlili preko, a putnice su skrivale kutije su duvanom...svugde. I tako, statistika kaže da su

prosečno 742 putnika dnevno prelazila granicu kod Srpske Crnje od januara do kraja juna

2012. godine. Broj putnika na graničnom prelazu Srpska Crnja je povećan za oko 10 odsto u

poređenju sa predprošlom godinom. Do kraja juna 2011. godine ih je bilo 124.570, a letos

135.122. Uglavnom su to putnici u međunarodnom transportu, ali je veliki broj i rumunskih

državljana iz pograničnog dela koji uglavnom kupuju akciznu robu ( cigarete i alkohol ),

međutim i onih koji pazare osnovne životne namirnice. Sa druge strane rumunska carina

dozvoljava da se u ovu državu unese najviše dve paklice cigarete, po osobi i kontrole su

uglavnom vrlo revnosne i stroge. Pregledaju svaki automobil ili drugo vozilo, odnosno

pešake. Bicikl šoping putnici i po više puta dnevno prelaze u Srpsku Crnju. Najčešće dva

puta, svaki put u različitoj smeni, ujutro i uveče – posle 19:00 sati, kada dolazi do smene na

granici.

Na srpskoj strani granice većinom kamioni, pokušavaju da uđu u EU i prođu sporiju

carinsko – pasošku kontrolu nego kada ulazite u Šengenski deo Evrope, jer Rumuni sve čine

da bi ih primili u Šengen zonu, ali ih na svkih šest meseci, već dve godine, odbijaju. Jednom

ih spreče Nemci, potom, Francuzi, pa onda Holanđani i tako redom, uvek neko iz „stare“ EU.

Sa druge strane u Srbiju će kamioni, automobili a ponajviše biciklisti. Ovi poslednje navedeni

dolaze u Srpsku Crnju po cigarete. Po onoj narodnoj „Dok jednom ne smrkne, drugom ne

svane“ tako i Crnjani profitiraju na štednji koju je primenila rumunska Vlada još pre nekoliko

godina smanjivanjem plata i svih davanja iz budžeta, odnosno povećanjem PDVa. Ispada

ekonomska kriza dobra za Crnjane i njihove marketaše. Svugde su skoro propali, samo su

tamo procvetali. Svakodnevno, veliki broj stanovnika Žombolja i susednih mesta uz granicu,

dolazi preko u prvo srpsko mesto sa ove strane države linije. Socijalno ugroženi građani ove

50

članice Evropske unije prelaze i u mini marketima „Gomexa“, „Per Sua“ i drugih pazare, a

granicu prelaze i više puta dnevno.

Sa rumunske strane sijaset parkiranih automobila srpskih i drugih tablica, zbog sumnje

da su ukradeni. Imali su i naši carinici dobar „ulov“, pa su 2012. godine zaplenili kamion

temišvarskih tablica koji je švercovao cigarete. U građevinskim elementima vozač kamiona je

pokušao da prenese cigarete. I to nije bio prvi put pošto su carinici i ranije pronalazili sličnu,

akciznu i drugu robu. Npr. 2011. godine carinici su sprečili jednog kamiondžiju da iz Srbije u

Rumuniju prenese 25.000 bokoseva cigareta, a vrednost te zaplene bila je 50.000 evra.

Naizmenično na Srpskoj Crnji i na Vatinu bude skener, tako pa je carinska kontrola sasvim

uspešna.

Promet na graničnom prelazu Srpska Crnja, Srbija – Jimbolia, Rumunija u 2012.

godini


Kamioni 16.032 17.984 34.016

Putnička vozila 26.029 26.819 52.848

Autobusi 264 301 565

Putnici 148.336 155.176 303.512

„Angropromet” Kikinda

Trgovinska firma „Angropromet“ iz Kikinde od 2002. godine, od momenta vlasničke

transformacije, prešla je put od urušene do vrlo uspešne firme. Privatizacijom od strane

nemačkog državljanina Valtera Rudolfa firma je vraćena u sazvežđe uspešnih i kada bi hteli

da crtamo model prema kome bi želeli da su se desile sve privatizacije u Kikindi, onda bi to

bilo prema Angroprometovom.

„Angropromet“ inače, postoji od

1954. godine, ali su posle hiperinflacije i

ne baš domaćinskog poslovanja, završili

u stečaju 1996. godine. Za nekadašnji

Dan Republike 2002. godine Valter

Rudolf je za 12.179.000 dinara kupio

propalu trgovinsku firmu, tek izašlu iz

stečaja, opterećenu velikim dugovanjima,

neisplaćenim zaradama za 127 zaposlenih

i prodavnicama koje su bile poluprazne

ili zatvorene. U prethodnoj deceniji

nakon vlasničke transformacije Kikinđani

su ponovo razvili široku mrežu

maloprodajnih objekata. Kikindski

trgovci danas imaju 27 prodavnica sa pretežno prehrambenim asortimanom, koje posluju pod

zajedničkim imenom „Angrohit“, od čega su pet supermarketi, 16 mini marketa, dve klasične

prodavnice sa pretežno prehrambenim asortimanom i po jedna specijalizovana prodavnica

zdrave hrane i supereta. U svom sastavu poseduju i Trgovački centar – za prodaju tekstila i

kozmetike, ali i specijalizovanu prodavnicu tehničke robe. Da bi dosegli sadašnji nivo bile su

potrebe značajne investicije, od kojih su samo 2,5 miliona evra sredstva vlasnika, ne

računajući ono što je uloženo iz uspešnog poslovanja samog preduzeća. Danas raditi u

„Angroprometu“ je privilegija u odnosu na mnoga kikindska preduzeća, što 245 zaposlenih

itekako ceni. Prosečna neto zarada je 32.000 dinara.

51

Druga strana ove uspešne privatizacije je društveno odgovorno ponašanje Rudolfa

Valtera, ali i preduzeća čiji je vlasnik. Još 2003. godine, firma i njen vlasnik poklonili su

prodavnicu u blizini kikindske bolnice Zdravstvenom centru, sa ciljem da mesečni prihod, od

izdavanja lokala, ide zdravstvenoj ustanovi. Valter je ličnim sredstvima 2008. godine je kupio

sanitetsko vozilo za potrebe kikindske bolnice, a iste godine je, zajedno sa opštinskom

administracijom, osnovao fond za prikupljanje sredstava potrebnih za popravku sanitetskih

vozila Hitne službe, u koji je su on i „Angropromet“ uplatili 600.000 dinara. Takođe, Bolnici

je donirao sredstva za kupovinu komore za mamograf, za opremanje Gerijatrijskog odelenja u

bolnici, a nedavno im je poklonio i 200 jastuka, pošto ih ova zdravstvena ustanova nema

dobvoljno. Valter i „Angropromet“ su finasirali troškove operacija u inostranstvu mladoj

Kikinđanki, pomgli su zidanje urušene kuće jednoj od svojih zaposlenih, kao i izgradnju

pravoslavnog hrama Svetih Kozme i Damjana u Kikindi. Valter je iz ličnih sredstava, pre

nekoliko godina, lokalnoj samoupravi darivao 10.000 evra za uređenje grada, a ovih dana još

5.000 evra za socijalno ugroženu decu. Takođe, „Angropromet“ godinama finasijski podržava

„Trku za srećnije detinjstvo” Crvenog krsta Kikinda pomaže vrtiće i zabavišta u okviru

gradske predškolske ustanove, ugroženoj deci najvećeg severnobanatskog grada svake godine

daruju hiljade božićnih i novogodišnjih paketića i donacije u garderobi, pa su tako i za ovu

godinu pripremili novih 1.200 darova.

Ukupni prihodi „Angroprometa“ u 2012. godini bili su 1,768 mld dinara, što je za 1,3

odsto manje nego u 2011. Porastao je prihod iz maloprodaje, dok je u padu onaj iz

veleprodaje, kao i od zakupa prostora za 8,4 odsto. Izuzev otvaranja prodavnice zdrave hrane

prošle godine nisu širili mrežu, a plan za proširenje, kao i radovi na magacinu, odgođeni su na

neodređeno vreme. Kupovna moć stanovnika opštine Kikinda opada i da bi održali promet idu

na odložena plaćanja sa odloženim rokom plaćanja i do 180 dana. Takođe, uveli su i

potrošačke kartice sa kojima se plaća u roku od 60 dana od dana fakturisanja, sa ostvarenim

popustom od tri odsto. Inače, prosečan račun u prošloj godini bio je 418,63 dinara, s tim da je

u prodavnici tehničke robe on 4.400 dinara, u najbolje pozicioniranom supermarketu

(supermarket broj 2 u Miloša Velikog u Kikindi ) 1.204 dinara, dok je najmanji u Corner

shopu u okviru Trgovinskog centra, svega 153 dinara. Besparica je uticala da sve veći broj

građana kupuje u mini, a ne u supermarketima. Zabeležili su rast prodaje u prodavnici

„Tehnika“ za 16 odsto, jer imaju najbolje cene u gradu. Prošlogodišnja Uredba o limitiranju

cena nekih proizvoda ( osnovne životne namirnice ) donela im je gubitak dela zarade.

Prelazak na višu stopu PDVa od 01. oktobra sa 18 na 20 odsto sami su amortizovali. Takođe,

„Angopromet“ je poznat i po tome što svojim dobavljačima sve plaća u roku, ali neki od njih

su na početku ove godine postali vrlo zahtevni, ne vodeći računa o padu standarda

stanovništva, jer očekuju veću prodaju za oko 20 do 30 odsto, što nije realno. „Angropromet“

će u svakoj od kategorija osnovnih proizvoda svojim kupcima ponuditi i one nešto jeftinije, to

neće biti firmirane robne marke, ali shvataju da je platežna moć niska i da moraju i tome da se

prilagode. Za ovu godinu planiraju neto dobitak od 12 miliona dinara, porast u maloprodaji za

šest a u veleprodaji četiri odsto u poređenju sa 2012. Veleprodaju smatraju rizičnijom zbog

nesigurnosti u naplati, a vrlo često i sam prevoz bude skuplji od samih artikala koje

dostavljaju.

Kakvo je stanje u trgovini govori i podatak da se najviše kupuje vikendom zbog

popusta, kada se prodaja artikala na akciji poveća i do sedam puta u poređenju sa ostalim

danima. Sve manje je i „lojalnosti“ prema robnim markama i određenim proizvodima, jer se

pazari to što je jeftinije. Građani kupuju češće, ali je vrednost računa manja i mahom

nabavljaju samo nužne artikle, u skladu sa debljinom novčanika.

52

Supermarket „Roda“

Dugo najavljevani, a još duže očekivani, supermakret „Roda“ firme „Merkator S“

ponovo je počeo da radi sredinom oktobra u Kikindi i to u prostoru nekdašnje Robne kuće

„Beograd“, gde je i poslovao do 02. maja 2008. godine, istina pod starim imenom „M Rodić“.

Svakodnevni rad u periodu od 07 do 22 sata trebao bi da privuče Kikinđane u jednu od nekada

najpopularnijih samoposluga u gradu. To svakako neće biti nimalo lako pošto je sada

konkurencija daleko žešća, pošto su se u trku za

potrošačima dali lokalni „Angropromet“, zatim

„Maxi Delhaize“, „Idea“, „Univerexport“,

„Gomex“... Supermarket „Roda“ ima prednost

što jedini od supermarketa radi i nedeljom i to

kao i svakog drugog radnog dana, a trogovačka

kartica „Pika“ i medijska kampanja za artikle na

akciji znaju da privuku dodatne kupce. U

kikindskom supermarketu „Roda“ zaposleno je

25 osoba, a na površini od 500 kvadrata

ponuđeno je nešto preko 6.000 artikala.

„Pro Media” Kikinda Nova pravila koje je donelo Ministartvo zdravlja Republike Srbije, kojim sva

potraživanja od zdravstvenih ustanova postaju javni dug, nanela su im značajan problem u

poslovanju, zbog teškoća da sva nastala pre 30. septembar 2012. godine naplate prema

važećem ugovoru. To je izazvalo haos pošto su poslove dobijali na tenderima pod drugačijim

uslovima a sada mogu da ih naplaćuju samo sukcesivno, s tim da ne znaju kada će ih u

potpunosti i naplatiti. Do sada su nenaplaćena potraživanja utuživali i dobijali sporove, ali je

to sada problem jer je javni dug definisan sa rokom plaćanja od 36 meseci. Kao najsvetliju

tačku državne administracije ističu samo Carinu.

Takođe, Zakon o porezu na dobit firme je povećan

na 15 odsto, a osnov za poresko oslobađanje je smanjen sa

80 na 33 odsto, što im takođe ne ide u prilog. Firma je ipak

poslovala uspešno, ali na uštrb dobiti. U prošloj godini su

ipak povećali ukupan promet i to na račun snabdevanja

potrošnim materijalom. Zbog nemogućnosti da imaju

jednaku kreditnu podršku kao slične firme iz okruženja, izgubili su velika zastupnoštva kod

dve firme za region bivše Jugoslavije ( preuzele im firme iz Hrvatske i Crne Gore ). Do

februara ove godine imali su 128 miliona nenaplaćenih potraživanja, a zapošljavaju 50 osoba,

od kojih je 30 u Kikindi, dok ostali rade u Zrenjaninu, Baogradu i Nišu. Zbog sveukupne

situacije razmišljaju da zatvore poslovni centar „Metrocert“ – labaratorija koja se bavi

etaloniranjem, koja radi već tri godine i ima akreditaciju ATC. Radili su i uslužno

etaloniranje, ali prevashodno za sopstvene potrebe, za intrumente koje prodaju. Takođe,

razmatraju i mogućnost da smanje ukupan broj radno angažovanih.

Tekstilna industrija

„Sirmatex” Bašaid

Ova tekstilna firma u prošloj godini imala je ozbiljnih problema u poslovanju zbog

čega je došlo i do promene direktora ( firmu je napustio Bogomir Bojić, a novi rukovodilac je

postao Ivan Predojev ). Raditi lohn poslove može da bude isplativo za 80 zaposlenih, koliko

ih je bilo u „Sirmatexu” samo ako ostvare mesečni prihod od 35.000 evra, što se uglavnom

nije dešavalo. Učešće plata za ovakvu vrstu poslova je čak 75 odsto i stoga mora da se rade

53

velike količine da bi bilo isplativo. Takođe, kako je značajan broj ljudi dolazio u Bašaid iz

Novog Bečeja ( iz nekadašnjeg pogona „Kluza” ) i za putne troškove mesečno je trebalo

izdvajati 600.000 dinara, što je bilo veliko opterećenje. Lokalna radna snaga ipak nije mogla

da pruži traženi kvalitet u izvršavanju obima posla, te su zbog toga morali da radno angažuju

veći broj ljudi od realno potrebnih. Da bi, prema sadašnjim cenama odevnih predmeta koje

šiju ( odelo im plaćaju 480 dinara ), rad bio isplativ svaki radnik mora da napravi četiri odela

tokom za osam sati rada, što je teško izvodljivo. Kada se sagleda i to da su plate kasnile, da su

se dugovi gomilali i za poreze i doprinose i da je dug veći od 20 miliona dinara, onda je posve

jasno u kakvim je „Sirmatex” problemima.

Radi poboljšanja efikasnosti rada celokupna proizvodnja je sada u jednoj hali, ona je

sada linijska, a tokom ovog proleća vode se razgovori sa jednom firmom iz Holandije koja

ima nameru da izmesti svoju proizvodnju iz Slovačke negde van granice EU, ali što bliže

državama Unije. Zbog nesigurnosti i neredovnog plaćanja izbegavaju da rade za domaće

tekstilne firme, gde su čak i date menice nenaplative. U pogonima u Bašaidu sada radi 25, od

nekadašnjih 80 radnika i to praktično za novu firmu „Habifas” – koja ima sedište u Novom

Bečeju, koja nije opterećena dugovanjima.

Komunalna delatnost

„Gradsko zelenilo i pijace“

Ova firma dospela je u žižu javnosti u jesen 2012. godine posle zabrane prodaje izvan

za to predviđenog i ograđenog prostora u delu ulice Branka Vujina. Na jednoj strani našli su

se neregistrovani prodavci koji su prodavajući voće, tekstil, robu iz Mađarske, proizvode od

plastike i drugu mešovitu robu, a na drugoj pravila i namera nove pijačne uprave da se

celokupna prodaja stavi u ograđeni prostor i potpuno izmesti iz dela ulice gde je bila

decenijama.

Mada su u početku to činili, posle

nekog vremena prodavci se više nisu protivili

obavezi da budu registrovani, ali su tražili da

uslovi za prodaju na gradskoj pijaci budu

daleko bolji od sadašnjih. Pijačari tvrde da

sem silom sklonjenih pijačnih tezgi u

novembru prošle godine, njihovog

postavljanja u ograđeni deo pijace, nema

poboljšanja. Oni su tvrdili da je smešno

otvoritanje samostalne trgovinske radnje na

betonu sa tezgama sa čijih nastrešnica – kada

pada kiša, curi na sve strane.

Šta više prodavci su i mirno protestovali isped zgrade Opštine, ali lokalna samouprava

nije bila u mogućnosti da ukine Odluku kojom treba ukloniti tezge sa ulice kod pijace, jer je

ona u nadležnosti Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine. Takođe, na sastanku sa

nezadovoljnim prodavcima iz „Gradskog zelenila i pijace“ im je rečeno da mesta u

ograđenom delu pijace ima za sve, a da će prostor vremenom biti uređen. Nezadovoljni

prodavci su tvrdili da neće regitrovati samostalne trgovinske radnje dok god ne budu imali

valjane uslove za to, što se realno nije desilo. Rok za uklanjanje tezgi, koje su se nalazile van

ograđenog prostora, istekao je 31. januara, komunalna i druge inspekcije naložile su

uklanjanje preostalih, jer su se nalazile na prostoru koji ( zvanično ) nije za to namenjen, pa

nije u skladu sa opštinskom Odlukom o zauzimanju javnih površina.

Prema nekim procenama na kikindskoj pijaci radilo je pre stupanja na snagu navedene

odluke, istina ne svakodnevno, oko 500 prodavaca, od kojih 40 odsto nisu registrovani po bilo

54

kom osnovu. Iz pijačne uprave je naglašeno da bez obzira što su neregistrovani prodavci

tvrdili suprotno ima dovoljno slobodnih tezgi za prodaju u ograđenom delu pijace, i to oko 90,

od ukupno raspoloživih 357.

„Kompanija ASA“

Naime, već neko vreme se u javnosti govori da se na kikindskoj deponiji odlaže

sumnjivi otpad, a nedavno je obelodanjeno da je krajem prošle godine odloženo 2.876 tona

naftne isplake. Na osnovu pitanja u kikindskom parlamentu o istinitosti te informacije i

uticaja na okolinu, opštinska inspekcija za zaštitu životne sredine oglasila se nenadležnom, a

onda je iz Pokrajine stigla vest da je „ASA” skolopila ugovor sa jednom beogradskom firmom

za odlaganje „dehidratizovane, kompaktizovane i stabilizovane naftne isplake ( izvučene su

nafta i voda ) sa područja Srbobran – Turija”. Navedeni otpad je okarakterisan kao neopasan i

neinertan, mada čudi da je isplaka stigla na deponiju komunalnog otpada, kada se u ataru

kikindske i novobečejske opštine, između sela Bašaid i Novo Miloševo, nalazi deponija

naftne isplake Naftne industrije Srbije. Ova austrijska kompanija je prošlog leta od

Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine dobila dozvolu

za sakupljanje i transport neopasnog industrijskog otpada na teritoriji Vojvodine i njegovo

odlaganje na deponijama „ASE”. Pokrajinski inspektor je utvrdio da nije urađeno ništa što je

u suprotnosti sa propisima.

Zbog zabrinosti građana najvećeg severnobanatskog

grada lokalnoj javnosti saopštenjem se obratila i Naftna

industrija Srbije u kome se između ostalog kaže da je ova

kompanija započela projekat čiji je cilj saniranje zemljišta

na kome se eksploatiše nafta. Za taj proces NIS je izdvojio

preko 750 miliona dinara, a do kraja 2012. godine sanirane su 102 isplačne jame. Uklanjanje

ugljovodonika iz otpadne isplake izvedeno je i u Turiji, odakle je otpad donet u Kikindu. Taj

posao su dobile firme „Modeko” iz Beograda, kao i podizvođač „Brem group” koji je i

sklopio ugovor sa kompanijom „ASA” o deponovanju u najvećem severnobanatskom gradu.

Oni tvrde da je izdvajanjem nafte opasan pretvoren u neopasan otpad, te da je na ostatku

mulja rađen hemijsko – biološki tretman, čime je neutralisana zauljenost.

Iz „ASE” negiraju da rade bilo šta što nije u skladu sa zakonom i prema rečima

predstvanika kompanije Ljubiše Nikšića, izrečenim na konferenciji za medije početkom

marta, prošle godine na deponiji u Kikindi odloženo je 29.000 tona otpada, od čega je 637

industrijskog, uključujući i 35 tona onog koji sadrži azbest. Sav otpad na bazi azbesta i gipsa i

neke vrste kamenih i staklenih vuna zbrinuti su u skladu sa Pravilnikom o kategorizaciji

otpada. Takav otpad je, prema rečima iz Kompanije „ASA” dozvoljen u skladu sa dozvolom

koju su dobili od nadležnog pokrajinskog organa. Inače, u „ASI” kažu da planiraju da

promene i Plan detaljne regulacije, čime će podići nivo deponije sa šest na trideset i pet

metara, kako ne bi išli u širinu i to je bio planirano na samom startu ulaska u posao. Takva

deponija će trajati 25 – 30 godina.

Zbog svega ovog i pritužbi velikog broja građana opštine Kikinda koji su tuženi za

dvomesečno neplaćene račune, uz mnogostruko veće sudske i advkotske troškove koje potom

treba da plate, o pitanju nastavka dalje saradnje sa kompanijom „ASA” oglasio i predsednik

opštine Kikinda Savo Dobranić tvrdeći da će lokalna samouprava preispitati tu odluku.

Takođe, iz opštine je istaknuto da je deponija prepuna, da se još uek ne radi odvajanje smeća i

da se odlažu materije sumnjivog porekla – bez obzira što imaju potvrde da on nije štetan.

55

„Toplana” Kikinda

Žitelji Kikinde od 01. februara plaćaju za šest odsto skuplje daljinsko grejanje, pa sada

ono po kvadratnom metru košta 94,89, umesto prethodnih 89,52 dinara bez obračunatog

poreza na dodatnu vrednost. Takođe, korisnici daljinskog grejanja najvećeg severnobanatskog

grada, već sa računima od januara, imaju drugačiji način obračuna plaćanja. Naime, do sada je

naplata bila ravnomerna u svih dvanaest meseci, dok se po novom u grejnoj sezoni

obračunava 152 dinara po metru kvadratnom, a van sezone po 38 dinara ( bez PDVa ).

Građani, korisnici daljinskog grejanja, tako po novom plaćaju 190 dinara ( bez PDVa ) po

kvadratu grejne površine.

Novi direktor „Toplane“ Kikinda, ekonomista Bela Šamu poskupljenje je objasnio da

je ono bilo uslovljeno promenom cene gasa, a model plaćanja dinamikom koju „Toplana” ima

prema „Srbijagasu“, kao i da poskupljenje od šest odsto nije dovoljno, jer ovo povećanje cene

ne prati i povećanje cene gasa. Prema računici iz „Toplane” da bi bili na nuli kvadrat grejnog

prostora bi trebao da bude 114 dinara. „Srbijagas“ im fakturiše na svakih 15 dana – sa rokom

plaćanja od osam dana, a sa druge strane oni korisnicima daljinskog grejanja dostavljaju

račune jednom mesečno uz rok plaćanja od 15 dana i zbog toga je bilo neophodno da menjaju

model po kome će građani izmirivati svoje obaveze za isporučenu toplotnu energiju.

Ono što „Toplanu” opterećuje su gubici i dugovanja prema „Srbijagasu”. Gubitak u

2011. godini bio je 59 miliona dinara, dok prema prvim procenama za prošlu godinu on iznosi

80 miliona dinara. Oktobra 2012. „Toplana” je počela da plaća tarifnu cenu gasa koja je sada

34 dinara po kubiku, a sa povećanjem će biti 38,18 dinara. U januaru ove godine dug

kikindske „Toplane” prema „Srbijagasu” bio je oko 250 miliona dinara.

Fabrika vode u Kikindi

O vodi, tačnije fabrici vode u Kikindi, do sada se godinama unazad govorilo samo u

kontekstu predizbornih kampanja, pa je i sadašnja retorika pokrenuta, krajem 2011. godine,

mnogima ličila kao već viđeno. Ali, na sreću žitelja najvećeg severnobanatskog grada, ova

inicijativa ima stvarni smisao i traženje realnog načina za rešavanje problema zdrave pijaće

vode u Kikindi.

U lokalnim krugovima stoji priča da je Svetska banka, još početkom ’90 – tih godina

prošlog veka, trebala da odobri zajam Kikindi, ali su raspad Jugoslavije i uvođenje sankcija to

sprečili. Izazov je veliki, ulog još veći, ali je korist od zdrave pijaće vode ipak najveća.

Agilnost rukovodstva opštine da zaista reši problem vode za piće, koja je inače problematična

u čitavom Banatu, skrenula je pažnju na sebe, pa se i delagacije Nemačke tehničke pomoći u

Srbiji (GIZ) uključila u inicijativu. Tako, projektom MSP IPA 2007 (januara ove godine)

Kikinda dobija, besplatno, da joj grupa stručnjaka radi na iznalaženju najboljeg rešenja za

finansiranje buduće fabrike vode... I dok se u drugim, banatskim sredinama, govori o

potrebnim investicijama za fabriku vode, vrednim i preko 20 miliona evra, ovde su cifre

verovatno realnije i u skladu sa finasijskim trenutkom društva u kome živimo.

Odluka da opština Kikinda izda municipalne obveznice, kojima bi bila sakupljena

sredstva za izgradnju fabrike vode, bila pokretač mnogim potencijalnim finasijerima,

Evropskoj banci za obnovu i razvoj, Svetskoj banci tj. njenom delu – Međunarodnoj svetskoj

korporacija (IFC) i Nemačkoj razvojnoj banci (Kfw), da ponude svoje usluge. Skupstinska

odluka doneta je 18. septembra 2012. godine, a do reakcije na finansijskom tržištu došlo je

veoma brzo. Razvojna banka Nemačke – Kfw je bila već 26 septembra da prezentuje svoju

ponudu kredita od šest miliona evra, sa rokom vraćanja od 15 godina, grejs periodom od dve

– tri godine i kamatom od tri odsto. Jesenas su predstavnici opštine Kikinda imali sastanak i

sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i takođe, od njih su dobili vrlo dobru ponudu, a

zatim je usledio i sasatanak sa predstavnicima Svetske banke u Srbiji.

56

Inače, prema zamisli, projekat će imati i svoj nastavak i to zamenom dotrajale

vodovodne mreže i poboljšavanjem vodosnabdevanja i u selima najveće severnobanatske

opštine. Kikinda će izgleda zaista dobiti česmovaču bez ukusa, boje i mirisa, što je

nezamislivo već decenijama.

Brownfield lokacije u Kikindi

U okviru prvog ovogodišnjeg sastanka

Mađarsko – srpske privredne komore, na kome se

dogovaraju aktivnosti u godini koja započinje,

Regionalna privredna komora Kikinda imala je

promociju mogućnosti ulaganja u opštinu Kikinda s

posebnim naglaskom na brownfield lokacije u

najvećem severnobanatskom gradu. Promocija je

održana u Segedinu i njoj su, osim članova Mađarsko –

srpske privredne komore, učestvovali brojni zvaničnici

Vlade Republike Mađarske, Ministarstva privrede,

Agencije za promociju izvoza i strana ulaganja –

HITA, kao i Biznis mreže karpatskog regiona. Sa

srpske strane, osim predstavnika, pre svega,

lokalnih samouprava sa severa Bačke i iz Potisja,

učestvovale su regionalne privredne komore iz

Subotice i Kikinde, s tim da su Kikinđani jedini, uz

Pokrajinski sekretarijat za privredu, držali

prezentaciju od svih prisutnih institucija iz Srbije.

Delagacija iz Kikinde, koju su predvodili

Tibor Šebek – predsednik RPK Kikinda i Nenad

Grbić - član Opštinskog veća Kikinde, zadužen za

privredu, obavila je više razgovora sa poslovnim ljudima iz Mađarske i predstavnicima

Ministarstva privrede, rukovodstvom Biznis mreže

karpatskog regiona i Mađarske agencije za

promociju izvoza i investiranje, te sa vodećim

ljudima Trgovinsko – industrijske komore našeg

suseda. Inače, promocija brownfield lokacija

Kikinde u Segedinu bazirala se na mogućnost

kupovine ili dugoročnog iznajmljivanja objekata

nekadašnjeg „Hemika“ ( ukupno 72.000 kvadrata

placa sa postojećim objektima ), „Grafike“

(ukupno 9.670 kvadrata ), „Auto kuće Kikinda“

(3.810 kvadrata ), „PIKa“ ( 93.683 kvadrata ),

bivše kasarne „Servo Mihalj“ (24.300 metara

kvadratnih ), prostora starog „Graditelja“ ( oko

6.000 kvadrata), ali i potencijala za greenfield

investicije na Starom jezeru ( 43.000 kvadrata

slobodnog eksproprisanog od ukupno 96.000

metara kvadratnih rezervisanog prostora ), tj. u

Novoj industrijskoj zoni – blok 41 i 43 ( koja

zauzima površinu od 18.000 metara kvadratnih ).

Sve navedene brownfield lokacije potpuno su infrastrukturno opremljene strujom, vodom,

57

kanalizacijom, gasom, telefonskom i internet mrežom, neke od njih ( „Hemik“ i „PIK“ ) imaju

prečistače otpadnih voda. Posebno je važno da je na svim lokacijama rešeno pitanje

vlasništva: „Grafika“, „Hemik“, „Auto kuća“ i „Graditelj“ su privatno vlasništvo, preciznije

vlasništvo privatnih firmi, „PIK“ je na prodaju od strane novosadskog Trgovinskog suda, a

kasarna je u posedu opštine Kikinda.

Energetski sektor

„Eketrodistribucija” pogon Kikinda

Na području „Elektrodistribucije Zrenjan” pogon Kikinda najveći dužnici su budžetski

korisnici, ali je ukupno gledano naplata dobra, i veća od 100 odsto – ako se uračuna i naplata

zaostalih dugovanja. Najveći potošač iz domena privrede je Livnica „Kikinda” čija je

potrošnja bukvalno polovina od utrošene leketrične energije za privredu. Od državnih

institucija Policija je najveći dužnik, a škole zaostaju u plačanju jednog do dve fakture ( ranije

je bilo tri – četiri ), a sportski centar „Jezero” i Direkcija za izgradnju grada solidno izmiruju

dugovanja. Privreda manje – više redovno plaća račune, mada je i u tom delu potrošača bilo

isključenja.

U pogonu Kikinda imaju problem sa nedostatkom radne snage, pre svega montera, što

utiče na brzinu otklanjanja kvarova. Tokom ove godine petorica radnika odlazi u penziju, od

čega su četvorica monteri i na njihovo mesto neće biti primljeni novi. Isto, nije bilo

obnavljanja voznog parka, što im otežava efikasniji rad. Postoji zacrtan plan investicija, ali se

ne zna da li će i kada biti realizovan jer je Uprava – koja se nalazi van Kikinde, ta koja

odlučuje.Ranije planirana zajednička ulaganja sa opštinom Kikinda nisu realizovana jer

lokalna samouprava nije ispunila svoj deo preuzetih obaveza ( finasiranje je bilo dogovoreno

50 : 50 odsto ).

Saobraćaj i putna infrastruktura

Železnica

Ekonomska komisija UN za Evropu (UNECE), u okviru 32. sesije Upravnog odbora

Projekta „Transevropske železnice“ (TER) – koji je organizovan u Temišvaru, Rumunija, od

10. do 14. septembra, održala je 12. septembra sastanak i u Kikindi povodom iznalaženja

mogućnosti i finasijskih rešenja za obnovu železničkog pravca Segedin – Kikinda – Temišvar.

Najvažnija tema ove sesije bio je Master plan za pruge velikih brzina u Centralnoj i Istočnoj

Evropi, gde bi mogla da se nađe i ona koja je do 1952. godine povezivala navedena tri

susedna grada.

Već godinama različiti nivoi gradske vlasti, severnobanatska privreda i privredna

komora, te železničari Kikinde ukazuju na važnost železničkog pravca Segedin – Kikinda –

Temišvar za koji je Saobraćajni institut „CIP“ iz Beograda još septembra 2001. godine izradio

Elaborat o modernizaciji pruge i opravdanosti projekta. Ideja je postala i sastavni deo

„Strategije razvoja evro regije DKMT“, ali novca očigledno i posebnog interesovanja sa

srpske strane, do sada, nije bilo da se ovakak projekat i realizuje. Zaista je misoana imenica za

srpske železnice, a „CIP“ je to predvideo, da ovim pravcem saobraćaju elektromotorni vozovi

brzinom od 160 kilometara na sat. Dugo vremena samo jedno veliko razmišljanje, počelo je

da postaje realnije dolaskom dr Helmuta Meelicha iz centralnoevropske kancelarije UNECEa

iz Bratislave u najveći severnobanatski grad, u poslednjoj dekadi avgusta, koji se tu obreo

preko kontakata trgovinskog savetnika Ambasade Srbije u prestonici Slovačke Marka

Nikolića i njegovih kontakata sa Regionalnom privrednom komorom Kikinda i opštinom

Kikinda. Meelich, koji je inače projekt menadžer Projekta „Transevropske železnice“ smatra

58

da je realnost da bude obnovljena i, šta više, izgrađena dvokolosečna pruga na ovom pravcu,

na kojoj će vozovi saobraćati brzinom od 200 kilometara na sat. On je takođe, ubeđen da

postoji interes među potencijalnim ulagačima da investiraju u ovaj železnički pravac koji će

biti ekonomski veoma isplativ.

Na sastanku u Kikindi 12. septembra bilo je reči o novom vozu Orijent Ekspres koji bi

saobraćao između Budimpešte i Bukurešta, trasom preko Segedina, Kikinde i Temišvara,

zatim o interesima mađarske i rumunske železnice za obnovu pruge, o mogućnostima da

železnička stanica u Kikindi postane zajednička granično – carinska kontrolna tačka na ovom

pravcu, kao i o mogućnostima da stanica u najvećem severnobanatskom gradu bude ne samo

putnički koridor već da bude preuređena i u trgovinski centar po ugledu na brojne evropske

šoping molove koji se nalaze u sklopu tranzitnih železničkih stanica... Takođe, Rumunska

(CFR) i Mađarska železnica (MAV) potpisale su i bileterarni sporazum o regulisanju situacija

u slučaju proklizavanja vozova.

Inače, prema CIPovom Elaboratu pruga je trebala da bude obnovljena i puštena u

saobraćaj još 2005. godine, s tim da bi investicija bila vredna preko 216 miliona evra, od čega

bi Mađarska železnica uložila (MAV) 82, Železnice Srbije 75, a Rumunske železnice (CFR)

oko 59 miliona evra. Ukupna dužina pruge je 114 kilometara, od čega je 17 u Mađarskoj, 54 u

Srbiji i 43 u Rumuniji. Sem elektrifikacije pruge, najskuplja je izgradnja mosta na Tisi kod

Segedina, koji je tu postojao do savezničkog bombardovanja 1944. godine. Treba reći i da je

deonica od Kikinde do Temišvara u funkciji i njome svakodnevno saobraćaju putnički i

teretni vozovi.

Zbog toga što se u

dokumentu Pokrajinskog

sekretarijata za privredu –

koji se bavi izradom projektne

dokumentacije za potrebe

rekonstrukcije železničke

infrastrukture u Vojvodini,

nije našla revitalizacija pruga

u severnom i Banatu

reagovale su i politika, ali i

privreda Severnobanatskog

upravnog okruga dopisom

poslatim u prvom delu prošle

godine Ištvanu Pastoru –

pokrajinskom sekretaru za

privredu kojim protestuju

zbog marginalizacije železničkih pravaca na ovom području. U dopisu koji su potpisali

načelnik Severnobanatskog upravnog okruga Vladimir Ilić, predsednik opštine Kikinda Ilija

Vojinović, predsednik regionalne privredne komore Kikinda Tibor Šebek i generalni direktor

„Metanolsko – sirćetnog kompleksa“ Sava Lazić izražava se nezadovoljstvo što se potpuno

ignoriše železnički pravac Segedin – Banatsko Aranđelovo – Kikinda – Žombolj – Temišvar,

za koji je mnogo železničkih stručnjaka iz Evropske unije naglasilo da smatraju da je to jedan

od najracionalnijih železničkih pravaca na starom kontinentu, kojim je nekada, kao deo trase,

išao i „Orijent Ekspres“. Oni naglašavaju da je teško prihvatiti da je ova trasa, nastala 1857.

godine, proizvod neznanja i nestručnosti i pozivajući se na „Program strateškog razvoja plana

Euroregije Dunav – Karaš – Moriš – Tisa“ iz 2005. godine, koji je uvrstio „Elaborat o

opravdanosti projekta revitalizacije pruge Segedin – Kikinda – Temišvar“ – koga je sačinio

Saobraćajni institut CIP iz Beograda, u saradnji sa predstavnicima Rumunije i Mađarske.

Takođe, interesovanje za obnovu navedenog železničkog pravca i banatske železničke

59

magistrale iskazano je i Protokolom o saradnji banatskih pograničnih regija iz Srbije ( južni –

Pančevo, srednji – Zrenjanin i severni Banat – Kikinda ) i Rumunije ( županije Timiš –

Temišvar i Karaš Severin – Rešica ) od 26.02.2010. godine, te Zahtevom opština Kikinda,

Novi Kneževac, Čoka, Ada i Nova Crnja od 15.01.2010, kao i u razgovorima velikog

korisnika železničkog transporta „MSK“ iz Kikinde sa Železnicama Srbije od 08.07.2011.

godine.

Predstavnici političkog i privrednog života severnog Banata podsećaju da je za

privredu ovog dela Srbije intezivan železnički transport u prekidu još od 1999. godine pošto

npr. cisterne „MSK“ do Beograda ne idu trasom Kikinda – Zrenjanin – Pančevo – Beograd,

već moraju preko Subotice i Novog Sada,

čime je Beograd udaljeniji od Kikinde za

oko 150 kilometara. Najveću štetu za to trpi

veliki srpski izvoznik i proizvođač metanola

i sirćetne kiseline iz Kikinde, koji zbog

loših pruga i smanjene osovinske nosivosti

sa 20 na 16 tona plaća tzv. „preteg“ u visini

od više desetina hiljada evra godišnje. Na

mnogim pravcima, kao što su Novo

Miloševo – Kumane; Elemir – Zrenjanin; i

Zrenjanin – Kovačica maksimalna

dozvoljena brzina je 30 kilometara za sve

vozove. Od Sente ka Subotici posebno je u

lošem stanju deo Orom – Subotica gde putnički vozovi smeju da voze maksimalnom brzinom

od 30, a teretni svega 20 kilometara na sat, te je to razlog opravdane primedbe iz severnog

Banata.

Početkom ove godine nije došlo do normalizacije železničkog putničkog saobraćaja iz

Kikinde, jer i dalje nema dovoljno putničkih garnitura, pa tako dnevno iz najvećeg

severnobanatskog grada saobraća sedam putničkih vozova, ukoliko neki voz ne bude povučen

u Zrenjanin – kada njima zafali zbog kvara ili nekog drugog problema. Takođe, na železnici

imaju velike probleme i sa krađama, od bandera i električnih kablova, pa sve do šina, čak i na

aktivnim prugama. Kradljivci najčešće budu uhapšeni, ali potom oslobođeni zbog nedostatka

dokaza. Na kikindskoj železničkoj stanici sada radi 44 osobe, s tim da dva radnika idu u

penziju, a na području celog železničkog čvora Kikinda ( sa Čokom, Padejom i Banatskim

Velikim Selom ) radno je angažovano svega 240 osoba. U okviru „Kolske radionice”

angažovano je oko 50 osoba koji poprave ili remontuju oko 100 železničkih kola mesečno. U

rasporedu transporta iz Rumunije za Srbiju postoje velike nelogičnosti, čak i za destinacije iz

Kikinde ili njene okoline. Tako npr. Roba za jednu firmu iz Sente uvozi se preko Vršca, a ne

Kikinde, a dešavalo se i da pošiljke za Kikindu i Novo Miloševu uđu u Srbiju dužim putem, a

ne preko železničke stanice Kikinda prugom od Žombolja, iako je još 80 – tih godina prošlog

veka sav izvoz železnicom iz Rumunije prema zapadnoj Evropi išao preko Kikinde. Sada je

situacija da se svi međunarodni transportni ugovori zaključuju u Beogradu, da u Železnici

Srbije postoji takav lobi koji forsira da transport u iz Rumunije ide preko Vršca, čime se ovaj

bliži i ekonomičniji pravac namerno zapostavlja. Formalno obrazloženje za to je da preko

Kikinde može da se vozi samo do 16 tona nosivosti po osovini, a da ovamo može i do 20

tona. Svakako to postaje apsurd, jer se zna da je deonica pruge od Kikinde do Žombolja i od

najvećeg severnobanatskog grada prema Novom Miloševu, pa i Senti, u dobrom stanju,

takvom da je moguće razviti i brzinu od 100 km na sat ( naročito Kikinda – Žombolj ). Zbog

takvih odredbi npr. MSK iz Kikinde svaka tri meseca traži odobrenje da voze ovim prugama,

iako imaju preteg i to plaćaju, nezvanično, evro po toni pretega.

60

Tabela ukupnog rada stanice Kikinda ( Kikinda, Čoka i Novo Miloševo )

2012. godina Putnički vozovi Teretni vozovi Utovar Istovar

Kola Tona Kola Tona

Januar 431 25 89 3.815 157 3.340

Februar 198 25 79 3.832 35 736

Mart 336 31 175 8.428 97 2.452

April 410 25 122 6.096 124 3.190

Maj 454 28 143 5.892 43 1.870

Juni 400 24 45 2.001 9 216

Juli 426 18 1 9 3 74

Avgust 269 18 6 272 7 684

Septembar 384 13 10 316 2 72

Oktobar 428 24 5 108 6 241

Novembar 365 23 15 590 4 125

Decembar 259 17 6 244 1 5

Ukupno: 4.360 271 696 31.603 488 13.005

Drumski saobrađaj

Pitanje svih pitanje je ipak deonica državnog puta I reda broj 24 i njegova

rekonstrukcija. Žiteljima severnog Banata je u više navrata obećavana rekosntrukcija od

Kikinde do Bašaida, najčešće uoči izbora 2008. i ove godine, ali posao eto nikako da bude

priveden kraju. Šta više, i onaj deo koji je rekonstruisan jednim delom 2007. godine od

Melenaca do Zrenjanina, zreo je za

rekonstrukciju zbog kolotraga, a o

deonici ka Kikindi suvišno je trošiti reči,

pošto je asfalt izgreban radi asfaltiranja.

Tome još treba dodati i kolotrage i

udarne rupe, tako da je kulturnim

jezikom teško opisati kako izgleda ovaj

kolovoz. Istina, mogu se primetiti

mašine „Vojvodinaputa“ kako nešto

rade, ali ostaje sumnja, da li će

preostalih 18 kilometara biti asfaltirano,

ili ćemo još jednu zimu voziti ovakvim

drumom? S jeseni, u novembru 2011.

godine,, sa prvim maglama, završeno je

asfaltiranje šest kilometara, počev od

ulaska u grad ka Bašaidu – do sportskog

aerodroma, ali se tu stalo sve do posle

leta 2012. Toliko puta pričana priča o

„Banatskoj magistrali“, obećavana

bezbroj puta, od pokrajinskih do

lokalnih političara različitih opcija,

ostala je, za sada, tek želja pusta i još

veći politički marketing, još od doba kada je NIS prodat Rusima i kada je obećeno da će

procenat od toga otići na izgradnju magistrale koja prati trasu državnog puta I reda broj 24.

61

„Autoprevoz” Kikinda

Najveći severnobanatski autobuski prevoznik imao je složenu godinu, opterećenu

kreditima i lizingom, poskupljenjem goriva i rezervnih delova i smanjenjem broja putnika

zbog pada životnog standarda. „Autoprevoz” zapošljava 197 osoba, prosečna zarada je 28.000

dinara, a u voznom parku imaju 42 autobusa. Tokom prošle godine značajno su ih

opterećivale kursne razlike, na kojima su u 2012. godini izgubili 12,7 miliona dinara. Takođe,

problemi u privredi uslovili su i manji prihod od prevoza radnika, zbog smanjenog obima

rada, gde su od septembra prošle godine prestali da voze za „MSK”, a radnike „NISa” su

prevozili samo četiri ipo meseca. Kada je „NIS” u pitanju nije sigurno da će dobiti posao na

tenderu i u ovoj godini, jer ne mogu da se nadmeću sa prevozničkim firmama koje, kako kažu,

rade na ivici zakona. U „Autoprevozu” naglašavaju da imaju problem i sa naplatom

potraživanja od firmi i da u kašnjenu uplata prednjači Livnica „Kikinda”.

Ove godine je u planu da tri autobusa budu reparirana i sve se to radi u skladu sa

mogućnostima, s tim da kupovina novih autobusa nije u planu. Lizing za autobuse ističe

septembra 2014. godine, za nabavljena tri velika i jedan mini bus.

I ove godine očekuju uspešnu turističku sezonu, gde će preko svoje turističke agencije

„Turist Biro” ponuditi letovanje u Grčkoj u Leptokariji i Olimpik Biču kod Paralije Katerini.

Za crnogorsko primorje će voziti i narednog leta, s tim da razmišljaju da možda i sami

organizuju smeštaj u nekim objektima. Planiraju nastavak povremenih vikend izleta za

Temišvar i etno selo Stanišić, a češće za Morahalom i akvapark u Segedinu. Takođe, sa

turističkom agencijom „Cepelin” radiće višednevne ekskurzije za Beč, Prag i Bratislavu.

Planiraju da na proleće, a nešto manje i na jesen, voze učeničke ekskurzije u Srbiji i to će

organizovati sa kikindskim osnovnim i srednjim školama i turističkom agencijom „Marcos

travel” iz Zrenjanina.

Kada je reč i prevozu đaka sa sela od jeseni će napraviti tri kategorije subvencija, gde

će se voditi o socijalnom položaju učenika, s tim da će oni učenici, koji se školuju van

Kikinde, biti najviše pogođeni takvom odlukom. Što se tiče prevoza učenika osnovnih škola

to će biti nastavljeno do aprila i prvih toplijih dana.

„Autoprevoz“ je, da bi se suprotstavio

daljoj nelojalnoj konkurenciji divljih taksista koji

voze prema selima, zbog kojih imaju značajne

finasijske gubitke, od lokalne samoupave dobio

odobrenje za komercijalni popust na kartama u

prigradskom saobraćaju, pa su tako nove cene od

90 dinara počele da važe 01. marta. Poslednjih

dana januara „Autoprevoz“ je skoro prepolovio

cenu karte za Mokrin, s tim da je posle protesta

registrovanih taksi prevoznika i sastanka u

lokalnoj samoupravi, „Autoprevoz“, početkom

februara, vratio staru, višu cenu, ali je

istovremeno Upravni odbor preduzeća dostavio zahtev opštini da odobri sniženje cene karata

na svim prigradskim linijama, što je Opštinsko veće i učinilo. Cena autobuske karte prema

svim selima kikindske opštine je jedinstvena, iznosi 90 dinara za sve relacije u prigradskom

saobraćaju i to u periodu od 06:00 do 14:00 sati, s tim da popust važi samo za polaske sa

autobuske stanice. Jeftinije karte važe i za polaske iz svih sela sa „Autoprevozovih” stajališta

prema Kikindi. Za polaske iz grada jeftinije karte prodaju se i na šalterima i u autobusu, s tim

da popusta nema na linijama između sela, jer su na tim relacijama već zadržane stare cene od

40 do 50 dinara. Komercijalni popust im je odobren sa vremenskim ograničenjem do kraja

juna, a tim da će, ako se pokaže ekonomičnim, tražiti nastavak primene. Za sada su efekti

zadovoljavajući jer je značajno povećan broj putnika, a od 06. marta cene karata su niže i

62

prema susednim selima novobečejske opštine: Bočar i Novo Miloševo, odnosno Padeju u

opštini Čoka, gde je autobuski prevoz, do sada, koštao između 170 i 190, a po novom je 120

dinara.

Turizam

Sove ušare

Kikinda sigurno ne spada u mesta koja imaju neke značajne prirodne lepote koje same

po sebi privlače brojne turiste, ali zato ima detalje, značajne i bitne kakve samo, kao najfiniji

začini, daju poseban utisak. Zato su turistički pregaoci u najvećem gradu severnog Banata,

između ostalog, rešili da razvijaju eko turizam. Uostalom i sama svetkovina „Dana ludaje”

zasnovana je na ekologiji i tradiciji, a tu je, sada i u evropskim razmerama, priznat i poznat

„Kikindski mamut”. No, ono po čemu ova varoš postaje znana u svetskim krugovima

ornitologa je ptica sova ušara ( lat. Asio otus ). Turistička organizacija i Centar za stručno

usavršavanje Kikinda, tokom novembra 2012. godine organizovali su manifestaciju

„Novembar – mesec sova u Kikindi“ u cilju promocije centra severnog Banata kao najvećeg

evropskog staništa sova ušara. Održana su brojna naučno popularna savetovanja i projekcije

filmova, a Turistička organizacija Kikinde odlučila je da dodatno afirmiše sove ušare kao već

prepoznatljiv zaštitni znak grada, sa ciljem da to vremenom postane turistička manifestacija

znana i van ovog regiona.

Strogi centar grada Kikinde najveće je

zimovalište sova ušara u Evropi i samo na ovoj

lokaciji ih je izbrojano preko 740. Tim povodom je

prošlog novembra organizovana i međunarodna

konferenacija o praćenju i zaštiti sova ušara.

Inostrani stručnjaci, koji su boravili u Kikindi,

smatraju da je reč o neobičnom fenomenu jer nigde,

do sada, nisu zapazili toliko masovno zimovanje

sova ušara u samom gradu. Tokom dana one spavaju na granama drveća na gradskom trgu,

najviše pored zdanja Srpske pravoslavne crkve i Narodnog muzeja. Stručnjaci tvrde da sove

ušare, koje zimuju u Kikindi, dolaze čak sa krajnjeg severa Evrope, iz Skandinavije i Finske,

te iz Češke i Slovačke. Pretpostavlja se da ih, između ostalog, privlače i brojni glodari u ataru,

te da tako imaju siguran i dovoljan izbor hrane da provedu zimu. Takođe, sove se „vezuju” za

stabla, pa tako, ako neko poseče drvo na kome one zimuju najčešće, trajno napuštaju to mesto.

Koliko je ovo bogatstvo veliko govori podatak da u zapadnoj Evropi jata sova broje tek

desetak komada.

Inače, sove ušare žive u Severnoj Americi, na severu Afrike i u najvećem delu Evrope

i Azije. Nastanjuju se u parovima, a iz hladnijih predela sele se u toplije u oktobru, gde žive

na starim i visokim stablima do aprila. Ušara spada u red sova srednje veličine. Dužina tela im

je između 31 i 40 santimetara, raspon krila od 85 do 100 santimetar, a teže do 350 grama, s

tim da su ženke malo veće od mužijaka. Na vrhu glave imaju uzdignuto perje koje podseća na

uši, po čemu su i dobile ime. Kljun im je crn, oči narandžasto – crvenkaste boje, a noge

prekrivene paperjem. Ne grade svoja gnezda već ih preotimaju od drugih ptica.

Rezervat prirode „Pašnjaci velike droplje”

Jedino stanište velike droplje (Otis tarda) u Srbiji, koje nalazi se na severu Banata

južno od reke Zlatice i u atarima sela Mokrin, Sajan i Jazovo postaje ugroženo ljudskim

nemarom i pohlepom zbog što veće težnje da svaki pedalj njiva bude obrađen ili na drugi

način iskorišten u poljoprivredne svrhe. Ta pohlepa je uslovila padu broja jedinki sa 39 na

izleda manje od polovine. Velika droplja je najkrupnija ptica naše faune i da je uvrštena na

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D0%B0%D0%BC

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D0%B5%D1%80%D1%98%D0%B5&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B5

63

svetsku Crvenu listu ugroženih vrsta kojima preti izumiranje, zbog čega je zakonom zaštićena

u Srbiji.

Na problem je prvi javno ukazao salašar Joca Jančić, koji je i alarmirao medije, tvrdeći

da se broj jedinki velike droplje u rezervatu blizu Mokrina smanjuje i da tome doprinose paori

koji oru pašnjake, inače prirodno stanište ove retke ptice. On smatra da upravljač rezervatom

Udruženje lovaca „Perjanica“ ne preduzima mere koje su potrebne za očuvanje staništa, jer se

pašnjaci zaoravaju uz konstantnu upotrebu agrotehničkih postupaka i primenu pesticida radi

poboljšanja kvaliteta zemljišta, zbog čega ga velika droplja napušta. Jančić je čak i tvrdio da

je u januaru ove godine centar rezervata preoravan na četiri lokacije ( površina središta

rezervata je 400 hektara, a čitav rezervat ima 6.775 hektara ).

U ime upravljača sekretar Udruženja

Bogica Božin tvrdio je da preoravanja nema,

zapravo da ga je bilo prošle godine nešto malo,

te da je nadležna inspekcija naložila saniranje

uzoranih površina, te da nema nikakvih

problema sa meštanima i salašarima. O

pašnjaku navodno brinu tri čuvara i dva stručna

lica iz Zavoda za zaštitu prirode iz Novog Sada,

a vlasnici zemljišta moraju da se obrate Zavodu

da bi dobili uslove za korišćenje zemlje, tačnije

šta mogu da seju ili kako da ga koriste. Prema

rečima iz „Perjanice” upotreba pesticida na

zaštićenom području je u slučajeva 90 odsto

zabranjena, ali se ipak nisu zvanično izjasnili o broju droplji uz objašnjenjeda ih broje u

martu, pa će potom znati broj jedinki.

Sa druge strane mokrinski seoski knez Goran Dumitrov, smatra da je u pitanju sukob

interesa između ratara i stočara, jer i jedni i drugi bespravno koriste stotine hektara koje niko

nije uzeo u zakup. On ističe da lovačko udruženje, kao staraoc rezervata, nema mesecima

sredstva kojima bi finasirali čuvare, a sem toga nikada nisu imali stručno lice koje bi trebalo

da se bavi nadgledanjem. Po njegovom mišljenju, od svojevremeno je izbrojanih 39 droplji,

danas ih možda ima tek 20 i da on kao seoski knez nije toliko moćan da spreči dalje

smanjnenje broja jedinki.

Iako je najavljivan kao potencijal eko turizma, od čega bi mnogi mogli da imaju

koristi u selu, kada bi turisti dolazili u novoizgrađeni vizitorski centrar, čime bi možda

rezervat mogao da postane samoodrživ, prema rečima predsenika Mesne zajednice Mokrin,

još ni jedan turista nije zvančno bio u rezervatu, niti je iko platio ulaznicu za to.

Gusanijada

I dok je u prethodnih 26. finala

bukvalno letelo perje na 27. „Gusanijadi“, u

selu Mokrinu, pobednik je odlučen bez

borbe, što je po prvi put od kada se održava

svojevrsna bela korida na severu Banata.

Akteri su trebali da budu četvorogodišnji

gusan Lav i devetogodišnji gusan Dik, ali su

ljudi, tačnije Dikov vlasnik Milan Mirčić,

rešili da borbe ne bude jer, prema njegovoj

proceni ne bi bila regularna. Da li su u

pitanju bili metri ili šta već, tek nije bitno,

jer, prema rečima Mirčića, nije ispoštovano

64

pravilo da se gusani nadmeću na pola puta između njihovih dvorišta. Viteštvo gusana uz

bodrenje jata gusaka izostalo je zbog ljudskog inata ili nepravde, što će pokazati vreme.

Tek, razočarenje prisutnih navijača je bilo veliko jer se očekivala dobra borba, pošto je

gusan Lav u četvrtfinalu oborio rekord u njenom trajanju, kada je njegov duel trajao 17

minuta i 22 sekunde. Gusan Lav se već okitio jednom titulom i to 2011. u kategoriji

dvogodišnjih gusana, dok je iskusni Dik bio svetski šampion u glavnoj konkurenciji 2009.

godine. U revijalnom i u nadmetanju gusana jednogodišnjaka i dvogodišnjaka finala su

održana, ali matine ipak nije mogao da zameni veliko finale. Među jednogodišnjim gusan

Makoto Nagano Miroslava Čeleketića pobedio je Perspektivu Miloša Kovačića, dok je u

takmičenju dvogodišnjaka gusan Miloša Kovačića Bata Saler bio bolji od gusana Mali

Batona Milana Kljajića.

Inače, u polufinalnim borbama, koje su trajale prethodna dva meseca, borilo se 107

gusana, sve potpomognuti grajom i podrškom njihovih jata gusaka, bez kojih ne idu u boj. Da

će još po nečemu 27. „Gusanijada“ biti obeležena pobrinuo se i Živica Terzića objavljivanjem

knjige „Belo pere“ u kojoj su opisane sve dosadašnje manifestacije. Prva zvanična

„Gusanijada“ ili kako je u severnom Banatu nazivaju „Borbe guskova“, održana je 1986.

godine, a kao spontano takmičenje dešavala se od perioda između dva svetska rata.

XXVII Dani ludaje

Kikinda je po 27. put, od 11. do 14. oktobra, bila srednjoevropska prestonica bundeve,

a prošlogodišnji „Dani ludaje“ biće upamćeni po „mršavim“ tikvama, koje su bile daleko od

rekorda od pre nekoliko godina, kada je pobednička težila 288,3 kilograma. Prošle godine u

foto finišu laskavu titulu najteže ponela je šampionska ludaja od „svega“ 148 kilograma. I

zaista je bio foto finiš pošto su drugoplasirana i trećeplasirana bila za po dva kilograma lakše,

jer su imale 146 odnosno 144 kilograma. A titula se ove godine, po prvi put, seli u malo

banatsko mesto Uljma, odakle je njen uzgajivač Dejan Jovanov. U onoj drugoj, kategoriji

najdužih, pobedio je prošlogodišnji šampion Jožef Varga iz Temerina uzgojivši tikvu dugu

186,5 santimetara, s tim da je i njegova lanjska bila duža za 31,5 santimetara. Šampioni jesu

bundeve zalivali, ali su tropske vrućine ipak učinile svoje, pa ludaje nisu dosegle veće

dimenzije.

Ono što „Dane ludaje“ razlikuje od

brojnih turističkih „ijada“ je različit i bogat

sadržaj, namenjen, ne samo širokim narodnim

masama – sa elementima vašarskog, već je to

mnoštvo turističkih, etnoloških,

gastronomskih, kulturnih i prvrednih zbivanja.

Zato „Dani ludaje“ nisu samo svetkovina

posvećena u čast tog zdepastog i pomalo

nezgrapnog ploda – koga samo ovde nazivaju

ludajom i po tome se bitno razlikuju od

drugih, za šta su zaslužni organizatori –

Turistička organizacija Kikinde. Tih dana

gosti Kikinđana bile su brojne privredne,

administrativne i kulturne delegacije iz Slovenije, Hrvatske, Rumunije, Mađarske, Slovačke,

oba entiteta Bosne i Hercegovine ( Republike Srpske i Federacije ), ali i mnogi turisti iz čitave

Srbije i susedne rumunske Županije Timiš. Posebnu zanimljivost predstavljao je ovogodišnji,

VI po redu, Mini sajam preduzetništva koji je okupio 42 izlačača iz Srbije ( Kikinde, Bačkog

Petrovca, Subotice, Pirota, Sombora, Čoke... ) i inostranstva ( Hrvatska gospodarska komora

– Županijska komora Virovitica i Privredna komora Republike Srpske – područna komora

Doboj promovisale su svoje male privrednike ).

regionalna privredna komora kikinda -...

Documents