UDC 821.163.41-31.09 Petroviã R.821.163.41-95

ROMAN PRIPOVEDA O SEBI(Qudi govore Rastka Petroviãa)

Predrag Petroviã

SAŸETAK: Iako posledwa za wegovog ÿivota objavqena,Rastkova kwiga Qudi govore (1931) zauzima centralno mesto uautorovom kwiÿevnom opusu. U ovom kratkom avangardnom ro-manu relizuju se neki od kquånih Rastkovih poetiåkih stavovaiz prve polovine dvadesetih godina, prvenstveno iz eseja „He-lioterapija afazije" (1924) u kojem je izloÿen koncept jednog„malog romana" u kojem bi se ispitale umetniåke moguãnostioneobiåavawa jezika, prvenstveno govornih fraza, i nove, de-zautomatizovane percepcije stvarnosti. S druge strane, ovajkratki roman je poetiåka i narativna spona sa Petroviãevimmonumentalnim romanom Dan šesti, pisanim tridesetih godi-na prošlog veka i završenim pred autorovu smrt u Americi.Qudi govore nastaju u umetniåkom postupku dvostrukog ÿanrov-skog kodirawa, pri åemu se modifikuju postojeãe narativnekonvencije romana i putopisa i u samom tekstu autopoetiåkipreispituju i legitimizuju nove prozne tehnike. Neobiåan, za-umni ili nepojmovni jezik koji se konstituiše u završnompoglavqu romana od izuzetne je vaÿnosti za razumevawe avan-gardnog i Rastkovog jeziåkog i pripovedaåkog eksperimenta.

KQUÅNE REÅI: kratki roman, avangarda, ÿanr, poetika,pripovedaå, autopetika, metanaracija, esej, putopis, jezik

„Sin sam Slovena divqih nekada,ali sada putnik."

Rastko Petroviã, Jedrila (1921)

„Kod mene razgovarati sa nekim ni-je više ni naåin saopštiti neštoveã potpuno ispuwewe ÿivota."

Rastko Petroviã, iz pismaMarku Ristiãu (1936)

Deset godina nakon prvog Rastko Petroviã objavquje svoj treãikratki roman — Qudi govore (1931), kako ãe se pokazati svoju posledwuza ÿivota objavqenu kwigu. Za razliku od Burleske gospodina Peruna bo-

ga groma, koja je posle prvobitnog receptivnog šoka pala u zaboravostavši zadugo svojevrsni romaneskni apokrif u srpskoj kwiÿevnostiili, kako je to duhovito primetio Vinaver — „jeres u svetu dobrona-mernih vernika",1 potom romana Sa silama nemerqivim, objavqivanog unastavcima na stranicama Srpskog kwiÿevnog glasnika tokom 1927. go-dine, te konaåno monumentalnog Dana šestog, sa kojim se naša kwi-ÿevna javnost upoznaje tek krajem pedesetih i poåetkom šezdesetih go-dina prošlog veka, Qudi govore postali su Petroviãeva najpoznatijakwiga, nezaobilazni deo školske lektire, zasewujuãi sve što je pre inakon we napisao. Gotovo jednodušno ocewena kao „ne samo najjedno-stavnije nego i najomiqenije štivo Rastka Petroviãa, ono koje se naj-više åita i pomiwe,"2 ova kwiga je u kritici åesto posmatrana nasu-prot Rastkovim ostalim romanima, ponajpre na planu wene kwiÿevnevrednosti, a onda i u pogledu stila, kompozicije i smisaonog sklopa.Marko Ristiã zakquåiãe da su Qudi govore „sa åisto umetniåkog gledi-šta Rastkovo najskladnije, u izvesnom smislu najzavršenije delo",3 dokvrsni poznavalac srpske avangarde poqski slavista Jan Vjeÿbicki is-tiåe da je jedino u kwizi Qudi govore Rastko našao sreãno oblikovnorešewe nasuprot „stilskoj neobuzdanosti drugih dela" i izbegao „umet-niåki neuspeh" kao u Burleski i docnijem romanu Dan šesti.4 Konaåno,Ðorðije Vukoviã, autor najposveãeniji prouåavawu Rastkovih romana,zakquåuje da je Rastko „posle Burleske poåeo da odustaje od avangardnihkonvencija i eksperimenata u prozi i sve više se priklawao putopisui jednostavnijim oblicima pripovedawa."5

Meðutim, niti je roman Qudi govore tako jednostavan kako na prvipogled izgleda, što sam pripovedaå i sugeriše u uvodnoj belešci: „kudi kamo kompleksnija, kud i kamo prostija"6 — štaviše moglo bi se reãida je upravo zbog te varqive jednostavnosti ova kwiga i stekla tolikibroj åitalaca nasuprot „neåitqivoj" Burleski, niti se ovaj roman moÿesmatrati odustajawem od avangardnog eksperimenta. Reå je o delu kojepredstavqa vaÿnu sponu izmeðu autorovih kwiÿevnih i poetiåkih pre-okupacija s poåetka dvadesetih godina i romana Dan šesti pisanog to-kom tridesetih godina i završenog u Americi, koji je svojevrsna umet-niåka suma celokupnog Rastkovog kwiÿevnog opusa. U tom kontekstuQudi govore su deo sveobuhvatnog, enciklopedijskog kwiÿevnog modelakoji, zapoået Burleskom, dominira u Rastkovom stavralaštvu. O tom,nikada ostvarqivom, enciklopedijskom idealu ili vavilonskoj biblio-

64

1 Stanislav Vinaver, Rastko Petroviã, lelujavi lik sa freske, u: Kritiåki radoviStanislava Vinavera, Beograd 1975, str. 386.

2 Dragiša Vitoševiã, Jedna Rastkova sinteza, u zborniku Kwiÿevno delo RastkaPetroviãa, urednik Ð. Vukoviã, Beograd 1989, str. 107.

3 Marko Ristiã, Napomene u kwizi: Rastko Petroviã, Izbor ¡¡, Novi Sad, Beograd1962, str. 463.

4 Jan Vjeÿbicki, Srpska avngarda i Rastkov sluåaj, u: Kwiÿevno delo Rastka Petro-viãa, str. 67.

5 Ðorðije Vukoviã, Novator i preteåa, u: Kwiÿevno delo Rastka Petroviãa, str. 388.6 Rastko Petroviã, Qudi govore, Beograd 1931, str. 8 (sva podvlaåewa su autorova).

Svi navodi biãe dati prema ovom, prvom, izdawu.

teci koja bi obuhvatila sve što je ikada izgovoreno i napisano, najam-bicioznijoj zamisli ikada izreåenoj u srpskoj kwiÿevnosti i kulturi,Petroviã piše na poåetku eseja „Misao", objavqenog iste godine kadai roman Qudi govore: „Åuti, kao daleki i bliski šum, kao brujawe, sveono što govore, što su govorili i što ãe govoriti qudi svih vremenai åoveåanstva; moãi proåitati sve što su zapisale qudske ruke."7 Dokje Rastkov prvi roman predstavqao enciklopediju ÿanrova i stilova(za)pisane kwiÿevnosti, od sredwevekovnih apokrifa i zapisa usme-nih umotvorina do ekspresionistiåke proze, Qudi govore su mala enci-klopedija govornih ÿanrova, od kratke replike i dijaloga kao „najjed-nostavnijeg i klasiånog oblika govornog opštewa" do intimne ispove-sti i poveravawa.8

Kao i ostali Rastkovi romani, i kratki roman Qudi govore rezul-tat je jedinstvenog i originalnog umetniåkog eksperimenta, jedinstve-nog kao i sam qudski ÿivot, što pripovedaå na kraju romana nekolikoputa ponavqa, imlicitno sugerišuãi i prirodu samog teksta — „Tomoÿe biti jedinstvena stvar… Jedinstvena…" (Qudi govore, str. 141). Ipored oåigledne raznolikosti u pripovedaåkim postupcima meðu Rast-kovim romanima postoji niz poetiåkih, tematsko-motivskih i inter-tekstualnih veza. Pomenuta završna reåenica romana Qudi govore upra-vo je zanimqiv primer kako se u pravom smislu te reåi uspostavqa di-jalog meðu pojedinim Rastkovim delima. Ta reåenica vaÿna je kao jednaod oåiglednih kopåi sa wegovim prethodnim romanom Sa silama nemer-qivim, koji je, opet, prethodnica obimnom romanu Dan šesti. Na po-åetku romana Sa silama nemerqivim glavni junak, Irac, postavqa pita-we: „Boÿe moj, je li moguãe da je tako jedinstvena stvar ÿiveti?"9 Put-nikova misao na kraju romana Qudi govore implicitno ukquåuje u sebei ovo Iråevo pitawe, kao što je i sama imanentna poetika romana Qu-di govore u dosluhu sa raspravom o smislu ÿivota koji vode anðeli upoetiåki kquånom, središwem delu romana Sa silama nemerqivim, kon-statujuãi izmeðu ostalog i ovo: „Ogromno pitawe: vredi li ÿivot iline, nije svakako u: treba li ÿiveti? pošto je i samo to pitawe apso-lutno identiåno sa samom silom ÿivota! Pitawe postoji dok sama silaÿivota postoji, i samo osvedoåava weno postojawe, a nije nikakvo oda-birawe."10

Moguãnost da shvatimo prirodu ovog romanesknog eksperimenta,kojim se narativna proza oblikuje ulanåavawem govornih ÿanrova, pru-ÿa nam jedan od najvaÿnijih Rastkovih programskih eseja — „Heliote-rapija afazije", objavqen 1923, dakle znatno ranije nego sam roman.Upravo u tom eseju autor izlaÿe zamisao, poetiåki koncept, jednog „ma-log romana" u kojem bi izneo „jednu mehaniku odnošaja izmeðu qudi",zamisao koja mu je u tom trenutku draÿa od samog ostvarewa: „Ostavio

65

7 Isti, Eseji i ålanci, priredio Jovan Hristiã, Beograd 1974, str. 473.8 Mihail Bahtin, Problemi govornih ÿanrova, prev. M. Popoviã, Treãi program, Beograd,

jesen 1980.9 Isti, Sa silama nemerqivim, Beograd 1963, str. 8.

10 Isto, str 68.

sam na stranu ostvarewe ovog malog romana iz prostog razloga što mije sawawe o wemu bilo mnogo ugodnije no trud koji je pretpostavqao."11

Pre nego što se detaqnije zadrÿimo na pretpostavkama ove neobiåneromaneskne zamisli, treba naglasiti da se svakako ne moÿe tvrditi dasu Qudi govore dosledno ostvarewe upravo tog romana åiji koncept jeRastko izneo u ovome eseju. Meðutim, oåigledno je i vaÿno da izmeðuove rane zamisli iz 1923. i objavqenog romana 1931. godine postoje po-etiåke bliskosti, tolike da se moÿe reãi da je Rastkova posledwa zaÿivota objavqena kwiga koncepcijski zaåeta u esejistiåkom promišqa-wu o funkciji i smislu izgovorene reåi.

U „Helioterapiji afazije" Rastko razmišqa o romanu koji bipredstavqao umetniåko ostvarewe teorijskih stavova o prirodi jezika,odnosno izgovorene reåi u modernoj kulturi. Stalnom upotrebom reåisu pohabale i istrošile svoja znaåewa, postajuãi konvencionalni ša-bloni koji se automatizovano upotrebqavaju. Zato Rastko predlaÿe mo-guãnosti, odnosno registre, kojima bi se reåi mogle izleåiti od ovepsihološke, sociološke, ali ponajpre estetiåke bolesti koja svoj naj-pogubniji trag ostavqa u kwiÿevnosti — „U banalnosti ÿivota va-ÿnost toga deluje neprimetna, ali åim izraz postaje nešto bitno ineophodno, u direktnom intimnom saopštavwu, u umetniåkom izraÿa-vawu, dimenzije te nezgode su ogromne."12 Ideja o automatizaciji reåi,ali i kwiÿevnih konvencija i ÿanrova, kao i potreba za wenim preva-zilaÿewem, naravno nije izvorno Rastkova i nalazimo je u razliåitimoblicima u nizu avangardnih manifesta i programskih tekstova, od ru-skog futurizma, nemaåkog ekspresionizma, francuskog dadaizma i nad-realizma. Ova vaÿna avangardna teza svoje najpoznatije i najpotpunijeteorijsko pojašwewe dobila je u tekstovima ruskih formalista, nasta-lim na materijalu ruske futuristiåke poezije (Kruåonih, Hlebwikov) aprvenstveno u radovima Viktora Šklovskog „Uskrsnuãe reåi" (1914) i„Umetnost kao postupak" (1917). I u srpskoj avangardi o „oslobaðawureåi, pojmova, predstava od wihovih stega i okova" piše StanislavVinaver u „Manifestu espresionistiåke škole" (1920).13 Rešewa kojaRastko predlaÿe za izleåewe obolelih reåi i dinamizovawe petrifi-kovane percepcije blisko je koncepciji Šklovskog o oneobiåavawu kaokquånom umetniåkom postupku. Rastko najpre predlaÿe da se paÿwausredsredi na odreðenu reå ili frazu time što ãe se ona nebrojeno pu-ta ponoviti — „veã posle nekoliko trenutaka uåiniãe nam se i samareå i wen sklop åudni, kao prvi put izmišqeni." Nešto od takve na-mere našlo se i u romanu Qudi govore, gde se, u prva dva dela, najuåe-stalije ponavqaju fraze pozdravqawa (Dobro veåe, Doviðewa). Zini-

66

11 Rastko Petroviã, „Helioterapija afazije", Eseji i ålanci, str. 411—412. U uvod-noj belešci za roman Qudi govore autor ãe ustvrditi sasvim drugaåije — da je zadovoqannapisanom kwigom: „Ja sam suviše zadovoqan što je napisana da bih ÿeleo šta drugoreãi o woj," (Qudi govore, str. 8).

12 Isto, str. 409.13 Up. o tome u: Radovan Vuåkoviã, Poetika hrvatskog i srpskog ekspresionizma, Sarajevo

1979, str. 251—256. i Novica Petkoviã, Jezik u kwiÿevnom delu, Beograd 1975, str. 177—186.

mqivo je da Šklovski kao primer odumirawa smisla izgovorenih reåinavodi u ruskom jeziku upravo oblike pozdravqawa: „Nekada smo prisusretu jedan drugome govorili 'zdravstvuj' — sada je reå umrla — i mijedni drugome govorimo 'aste'."14 Do krajwih granica u govoru umrtvqe-ne fraze „Dobro veåe" ili „Dobar dan" umesto konvencionalnih, us-putnih ili kurtoaznih izraza, kako se upotrebqavaju u modernom razgo-vornom jeziku (u onoj „banalnosti ÿivota" koju Rastko pomiwe u eseju),u umetniåkoj konstrukciji romana zadobijaju ili, boqe reåeno, obna-vqaju nešto od izvorne smisaone namere za iskazivawem dobronamer-nosti i postaju bitan i neophodni deo razgovornog intimnog kontaktakoji se uspostavqa meðu nepoznatim qudima. Svojim uåestalim pona-vqawem ovi izrazi prestaju da deluju banalno i usiqeno nego, napro-tiv, postaju poput magijskih formula zazivawa, bez kojih je nemoguãe nesamo zapoåeti razgovor nego i pribliÿiti se drugome biãu i spoznatiwegovu sudbinu. Ponavqajuãi u svakom susretu isti pozdrav glavni ju-nak — putnik/stranac se legitimiše, svesno delujuãi na qude, izazi-vajuãi wihove reakcije ili uzvratno obraãawe kojim otpoåiwe razgo-vor, ispovest ili intimno priznawe, što, kako ãemo docnije videti,postaje egzistencijalni åin, vaÿan i dramatiåan kako za onoga ko govo-ri tako i za onoga ko sluša. Zanimqivi su i završeci razgovora, kadagovornici ponavqaju „Doviðewa, dakle" ili „Doviðewa, onda". Prilo-zi „dakle" i „onda" zadobijaju znaåewe potvrde da je intimnost, pa ma-kar i u kratkom razgovoru, uspostavqena, potvrðuju uzajamno razumevawei simpatiju. Jednostavni izrazi i razgovorne fraze uåestalim pona-vqawima dobijaju svoju jeziåku i ÿivotnu smisaonu funkciju i vred-nost. Neposredni i spontani oblici komunikacije postaju, kako istiåeautor u uvodnoj belešci, „pretovareni onim što je ÿivot qudi i uni-versuma uopšte." (Qudi govore, str. 7), vraãajuãi time izgovorenoj dija-loški usmerenoj reåi nešto od prvobitne mitotvorne i poetotvornesnage koja se eruptivno ispoqava u nepojmovnom ili zaumnom jeziku utreãem delu romana. U osnovi takve pripovedaåke samosvesti o moguã-nostima izgovorene reåi nalazi se prvobitno Rastkovo ubeðewe iznetou eseju „Helioterapija afazije" o semantiåkom aktivirawu i oÿivqava-wu reåi kroz weno uåestalo ponavqawe u toku kojeg se reå oneobiåava,postaje nam åudna, kao „prvi put izmišqena". „Svaki izraz", kaÿeRastko Petroviã, precizirajuãi esejistiåku zamisao, „imao bi svojuvrednost, naroåito obnovqenu i dokazanu za ovo delo, koje bi tako bilosastavqeno kao iz nekog tek novopronaðenog jezika koji bismo odmah irazumeli åim bismo ga åuli."15 U romanu Qudi govore ne samo da poje-dini izrazi dobijaju svoju obnovqenu vrednost, dokazanu u smisaonom ipoetiåkom kontekstu ovog dela, nego se na kraju i zaista åuje novopro-naðeni jezik, sliåan onome koji, takoðe u oluji, åuje glavni junak Današestog Stevan Papa-Katiã.

67

14 Viktor Šklovski, „Uskrsnuãe rijeåi", Uskrsnuãe rijeåi, prev. J. Bedenicki, Zagreb 1969,str. 17.

15 Helioterapija afazije, str. 411.

U istom eseju Rastko govori ne samo o moguãnostima oneobiåavawareåi, nego i o oneobiåavawu percepcije narušavawem wenog automati-zma. To bi se ostvarilo tako što bi se stvarnost opisivala kao da jeprvi put viðena. Takva moguãnost u Rastkovom romanu ostvarena je veãtime što je pripovedaå stranac koji u jednom trenutku upravo doÿi-vqava svet kao da je tek stvoren (moguãnost da, kako kaÿe Šklovski,„umetnik vidi svet na nov naåin, kao Adam"16) — „Ostrvo se kupa u pr-vom rasvetlewu. Sve je åedno, åisto i svetlo; zvuåno, kao da je stvarawesveta tek završeno" (Qudi govore, str. 56). I u treãem delu romana pri-povedaå ima sliåan doÿivqaj provobitne izvornosti i iskonske åisto-te prirode: „Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek posta-lo" (Qudi govore, str. 124). Putnikov doÿivqaj idiliånog ÿivota na je-zeru za trenutak nas podseãa na staroslovenski devolski raj iz Burle-ske, gde åovek ÿivi u jedinstvu sa univerzumom. Ali, kao i u prvom ro-manu, tu prvobitnu idilu narušava „sudbinska patetiånost" åovekovogÿivota, prisutna u zapletu o neostvarenoj qubavi — u Burleski Naborai Upravde, a u Qudima govore ribara Pipa i veziqe Ivone.

Ako se zadrÿimo na postupcima koje Rastko Petroviã u pomenutomeseju predlaÿe za postizawe oneobiåene percepcije, odnosno nove, iz-vrnute perspektive iz koje se posmatra svet, primetiãemo da postojidirektna veza izmeðu „Helioterapije afazije" i ovog kratkog romana,odnosno postupak koji Kiril Taranovski, tumaåeãi Mandeqštamovupoeziju, naziva autoreminiscencijom. Reå je o aluziji ili citatu izsopstvenog dela. „Dovoqan je kakav izvanredni doÿivqaj", piše Rastkou eseju, „pa da i svi detaqi koji ga prate, i koji bi u svakoj drugoj pri-lici ostali neprimetni, predstave nam se takoðe izvanredni i neoåe-kivani."17 I u eseju i romanu pripovedaå opisuje igru åulnih utisaka iukrštawe razliåitih perspektiva. Dok u „Helioterapiji afazije" autorgovori o svom doÿivqaju kada leÿeãi na travi licem prema nebu imautisak da je nebo dole, a zemqa gore, åime se za trenutak åini da je po-ništena sila gravitacije i tako razbijen uobiåajeni fiziåki poredaksveta i mesto åoveka u wemu, u romanu putnik leÿeãi na travi posma-tra jezero i åini mu se da prstima moÿe da zdrobi udaqene laðe.18 Ali,za razliku od eseja, pripovedaå je u romanu svestan da je wegova igraoptiåkih perspektiva ipak samo iluzija koja stvarnost ne moÿe da pro-meni i potåini subjektu percepcije i da je, kako ãe se to obznaniti nakraju kwige u sceni meteorske oluje, åovekovo viðewe sveta i ÿivotasamo deo bezmernih perspektiva kojima upravqaju iskonske sile uni-verzuma: „Oseãam se ogroman, jer sam središte svoga posmatrawa i svo-

68

16 Viktor Šklovski, „O poeziji i zaumnom jeziku", Uskrsnuãe rijeåi, str. 22.17 Helioterapija afazije, str. 413.18 O izobliåenim i oneobiåenim slikama sveta u poeziji Raska Petroviãa opšir-

no je pisao Novica Petkoviã u tekstu „Pukotina u jeziku", u zborniku radova PesnikRastko Petroviã, Beograd 1999. U Seobama Miloša Crwanskog izuzetno je naglašenooneobiåavawe i dinamizovovawe percepcije postignuto upravo time što Vuk Isakoviåposmatra svet leÿeãi u kolima koja se kreãu, o åemu Novica Petkoviã piše u studiji„San Vuka Isakoviåa", Dva srpska romana, Beograd 1988, str. 264 i daqe.

je misli a sve to drugo, i ako ÿivot kao i ja, ostaje miniskulno i siãu-šno oko mene do u beskraj. Meðutim sve je igra i zabluda liånosti;perspektive se ureðuju oko mene a ja nisam gospodar åak ni wih. Nisamgospodar niåega, niåega åak ni sebe. Primiåem i razmiåem prste ibarke nastavqaju da plove u jednom neosetqivom azuru." (Qudi govore,str. 64—65). Ovo ramišqawe ima vaÿno mesto u sloÿenoj imanentnojpoetici romana i odnosi se svakako i na poziciju samog pripovedaåa iwegov odnos prema ispripovedanom svetu. Dok je u Burleski pripovedaåsasvim slobodno i hirovito mewao perspektive, poništavao graniceizmeðu udaqenih vekova i prostora (raj, pakao, zemqa), narator u roma-nu Qudi govore pozicioniraãe sebe drugaåije, stvarajuãi utisak da seprepušta logici sluåajnih susreta, da priåe, veã odigrane u prošlo-sti, na primer ona o Pipu i Ivoni, pronalaze wega i da se on ni nakoji naåin u dogaðaje i sudbine likova ne meša. Konaåno, doÿiveãe se-be na kraju kwige kao beskrajno malog spram ogromne fabrike prirode— „Oseãam kako raste i nadima se vaÿnost sudbine mrava a kako spla-šwava vaÿnost sudbina Mene" (Qudi govore, str. 122). Meðutim, takva,u ispripovedanom svetu pasivizirana pozicija naratora koji razgovarai posmatra, ne mešajuãi se u odnose meðu likovima, aktivira wegovumetanarativnu i autopoetiåku svest u samoj proznoj strukturi romana,åineãi da Qudi govore postanu roman o romanu koji potencira pitawao prirodi i smislu stvaralaåkog åina, odnosa umetnika i stvarnosti,moguãnostima kwiÿevnog jezika i sliåno.

Koncept kratkog romana izloÿen u „Helioterapiji afazije" podra-zumevao je i podelu na romaneskne glave, odnosno ono što Rastko nazi-va repertoarima koji bi obuhvatili prvi deo kwige: „Svaki Repertoarzasebno bio bi jedna vrsta romansijerske glave saåiwene iz dva-trinajprostija elementa, takvih osam do deset Repertoara predstavqali bisami sobom — jer se produÿavaju anegdotom jedni u druge — polovinubar cele pripovetke, dok bi druga onda polovina bila napisana u svo-joj, umetniåkoj slobodi crpeãi svoje motive iz onog prvog dela."19 Ukompoziciji kratkog romana Qudi govore moÿe se prepoznati nešto odovakve Rastkove zamisli. Dijalog, odnosno razgovor kao noseãi eleme-nat narativne strukture u prvoj i drugoj glavi romana, u treãoj ustupamesto pripovedaåevom monologu koji „crpi svoje motive iz prvog de-la". U doÿivqaju noãne oluje na jezeru pripovedaå misaono sumira,preispituje, uopštava i upotpuwava ono što naziva „saznawem ÿivotauopšte" (Qudi govore, str. 121).20 U završnom delu romana se tako, kakoje to i sugerisano u uvodnoj belešci, ÿivot qudi posmatra kao deo ÿi-vota univerzuma, uÿasnog i veliåanstvenog, a roðewe deteta u završnojsceni deo je kosmiåke drame u kojoj kao da se ceo svet ponovo raða iz

69

19 Helioterapija afazije, str. 411.20 U ogledu „Dva dela romana Dan šesti Rastka Petroviãa" Radovan Vuåkoviã govo-

ri o „moãi misaonog uopštavawa i dovoðewa nekih konkretnih i iskquåivo literarnimsredstvima ostvarenih oblika do misaonih znaåewa", navodeãi kao primer ovakvog Rast-kovog induktivnog metoda i roman Qudi govore (R. Vuåkoviã, Kwiÿevne analize, Sarajevo1972, str. 157).

prvobitnog haosa — „Priroda baca svoje meteore, svoje muwe, i slikesvojih muwa, nemo i ubilaåki kao prvog dana" (Qudi govore, str. 126).

Oåigledno je da esej „Helioterapija afazije" pruÿa moguãnost dase uoåe neke poetiåke, kompozicione i narativne odlike Rastkovogkratkog romana Qudi govore. Pre nego što se ponovo vratimo pitawimakoja smo otvorili dovoðewem u vezu ovog eseja kao svojevrsnog poetiå-kog jezgra i wegovog docnijeg, moguãeg romanesknog ostvarewa, pomeni-mo i Rastkovu završnu misao iz „Helioterapije afazije" u kojoj se su-mira ideja o umetniåkom eksperimentu koji bi izrazio „jednu mehanikuodnošaja izmeðu qudi" — „U srcu tog prouåavawa naåili bismo jednoumetniåko delo gde bi svako podseãawe na ÿivot delovalo s takvom no-vošãu kao da je osnovni zakon sveta odjednom stao da deluje u suprot-nom pravcu."21 Ÿivot i wegova govorna artikulacija, zapravo sama åi-wenica da je govor u biti qudskog postojawa i doÿivqaja sveta, u roma-nu zaista deluje novo, odnosno oneobiåeno i zato novootkriveno. Kakoto primeãuje Šklovski, „samo stvarawe novih umetniåkih formi moÿeåoveku vratiti doÿivqaj sveta, uskrsnuti stvari i utuãi pesimizam."22

Ali koji je to osnovni zakon sveta koji deluje u suprotnom pravcui zato åini da svet i ÿivot deluju novootkriveno? Taj zakon mogla bibiti sila razviãa i postojawa koju Rastko pomiwe u lirsko-narativ-nom tekstu „Reå i sila razviãa" (1924). Sila/zakon razviãa u veãiniRastkovih dela, pa tako i u wegovim romanima, deluje u suprotnompravcu jer svako kretawe napred, ka onom što dolazi, zapravo je sve du-bqe vraãawe ka onome što je veã bilo, prema prošlosti, tajni roðewa,prenatalnom, iskonskom, „primitivnom", mitskom, nagonskom, podsve-snom. To je najoåigledinije u oba dela romana Dan šesti — u prvomesvi socijalni zakoni bivaju raskinuti i zameweni plemenskim uredba-ma åopora u kojem se uporedo kreãu qudi i ÿivotiwe, odnosno u drugomdelu, koji je u znaku povratka iskonskim kulturama, indijanskoj (u po-glavqu „Hodoåašãe"), odnosno staroslovenskoj, na kraju romana kada utrenutku smrti u svesti glavnog junaka vaskrsavaju slovenski preci. Toda se sila razviãa, pa time i sam vremenski tok, stalno vraãa ka poået-ku najoåiglednije je upravo u završecima Rastkovih romana — na krajuBurleske u predsmrtnom trenutku Bogoquba Markoviãa obnavqaju se pro-šli dogaðaji, simultano se odvija åitava istrija: „Sve se iznova ilipre vremena zbi u isti mah: stvarawe, morali, Peruni, divke, mladiãi,raj, Pakao, ubistva, sredwi vek, religije, komarci, ulice, ulice… svese zbi i umre u tom trenutku." (Burleska, str. 174). Meðutim, Rastkovaideja o umetniåkom delu u kojem bi izgledalo da osnovni zakon svetadeluje u suprotnom pravcu ipak je najoåiglednija u kratkom romanu Qu-di govore. Ne samo da se konvencionalne govorne fraze vraãaju svom iz-vornom znaåewu,23 što u treãem delu romana vrhuni pojavom noãnog,

70

21 Helioterapija afazije, str. 414.22 Viktor Šklovski, „Uskrsnuãe rijeåi", str. 18.23 O tome kako reåi „putuju unazad", ka svome izvoru, govorio je sredinom šezdese-

tih godina prošlog veka pesnik koji je u svojoj poeziji takoðe polazio od govornih fra-za, obnavqajuãi wihova petrifikovana znaåewa — Vasko Popa: „I pitaju te isto tako åe-

onomatopejskog jezika kojim kao da progovara iz olujnog haosa stvoreniuniverzum, nego i sam putnikov dnevni doÿivqaj sveta, kao tek nasta-log, dobija svoj vrhunac u slikama olujne noãi u kojoj kao da se stvara-we sveta upravo i odigrava. Konaåno, roman se završava scenom roðe-wa deteta — na kraju je poåetak novog ÿivota, snaÿno naglašavajuãiRastkovu opsesivnu temu tajne roðewa i mitskih predstava o veåitomobnavqawu ÿivota i univerzuma.

Specifiåni pripovedaåki i kompozicioni postupci kojima jeostvaren roman Qudi govore ne samo da imaju svoju moguãu poetiåku za-snovanost u Rastkovom programskom eseju „Helioterapija afazije", negosu u isti mah i predmet pripovedaåevih refleksija u samom romanu.Naglašeni autopoetiåki momenti nedvosmisleno pokazaju da pripove-daåeva namera nije bila da samo zabeleÿi razgovore koje je vodio sa me-štanima na ostrvu ili da opiše wihov ÿivot, nego i da istovremenoproblematizuje samu prirodu kwiÿevnog stvarawa, moguãnosti percep-cije stvarnosti, odnos umetnosti i ÿivota, mesto åoveka u univerzumu,te konaåno znaåaj govora i komunikacije u ÿivotu qudi. Moÿe se zatoreãi da je roman Qudi govore zasnovan na dvostrukoj komunikaciji —jednoj koja je dijaloška i vodi se izmeðu neimenovanog putnika i qudikoje sreãe na ostrvu i drugoj, monološkoj, koju pripovedaå vodi sam sasobom kada u obliku solilokvija i toka svesti formuliše i preispitu-je svoje poetiåke i ÿivotne stavove. U pripovedawu se zato u okviruistog pripovedaåkog lica razlikuju dve narativne instance. Jedna jenarativna u uÿem smislu, wen nosilac je putnik koji vodeãi dijalogesa drugim likovima konstituiše priåu i koga, sluÿeãi se terminomVejna Buta, moÿemo odrediti kao dramatizovanog pripovedaåa, tele-sno-egzistencijalno prisutnog u romanesknom svetu. Druga je metanara-tivna, odnosno autopoetiåka instanca — to je putnikova svest koja uromanesknom svetu nije prisutna govorom, nego monološkim refleksi-jama („govorom u sebi") u kojima generiše poetiåko razumevawe priåei pripovedaåkih postupaka. Wen nosilac je samosvesni pripovedaå(„svestan sebe kao pisca").24 Takav samosvesni pripovedaå blizak je au-torskom „ja" iz Rastkovih programskih eseja (ta bliskost je oåigledna upomenutom delu romana kada pripovedaå posmatra jezero i razmišqa opercepciji stvarnosti i svom mestu u prostoru — „Leÿem na travu iodmah vidim celo jezero pred sobom", i daqe, veli pripovedaå u roma-nu, odnosno „Leÿim beskrajno dugo na travi licem prema nebu…", i da-qe, kako Rastko, odnosno esejistiåki pripovedaå kaÿe u „Helioterapi-ji afazaje"). Samosvesni pripovedaå aktivira se onda kada putnik osta-ne sam, izdvojen od drugih qudi, kada komunicira sam sa sobom iliosluškuje „jezik" prirode — to je najoåiglednije u preteÿnom delu tre-ãeg dela romana. Dok putnik u razgovorima koje vodi sa meštanima

71

sto, kome ti upuãuješ reåi svoje pesme. Ti ih vraãaš onamo odakle si ih primio, vraãaših wihovom izvoru. Znaš da put unazad do tog izvora ÿive reåi vodi kroz srce, kroz gla-vu, kroz dušu svih qudi," (V. Popa, „Izvor ÿive reåi" u kwizi Sabrane pesme, priredioB. Radoviã, Beograd — Vršac 2001, str. 567).

24 Vejn But, Retorika proze, prev. B. Vuåiãeviã, Beograd 1976, str. 174.

uporno izbegava da se identifikuje, odreðujuãi u jednom razgovoru sebekao stranca, pa tako o wegovom ÿivotu saznajemo jako malo, dotle pri-povedaå åitaocu sasvim otkriva svoj poetiåki identitet, svoje poima-we umetniåkog stvarawa, qudskog ÿivota i åovekovog mesta u univer-zumu.

Ono što Rastkov roman Qudi govore åini jedinstvenim meðu dru-gim avangardnim kratkim romanima je to da se izraÿena autopoetiåkasvest ne odnosi samo na odreðewe, opravdawe i vrednovawe kompozi-cionih i pripovedaåkih postupaka kojima je samo delo ostvareno,25

nego nas direktno i eksplicitno upuãuje i na sam proces nastanka de-la, na psihološke i stvaralaåke motive koji su doveli do pripovedaåe-ve namere, jasno izreåene u samom romanu, da napiše upravo takvo de-lo. U trenutku dok sâm šeta pored jezera, putnik spazi påele koje u „ve-liåanstvenom silovawu" oprašuju cvetove koji igraju pod wihovim le-tom. Tada razmišqa o moguãnosti da i sam stvara kao påele: „'Kakavrad!' mislim u sebi, 'Tako bih voleo jednom da stvaram, skupqajuãi onošto je najboqe u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu je-dinstvenu homegenost. Na kraju rada påelinog je med koji sadrÿi u sebisrÿ svih cvetova a nije åak ni skup onoga što su oni, veã nešto novoi izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet; to je med; i osobine su to-liko drukåije da to åak nije ni miris pre svega, veã ukus' " (Qudi govo-re, str. 63). Poreðewe umetniåkog stvarawa sa påeliwim pravqewemmeda ima dugu kwiÿevnu tradiciju poåev od antiåkih vremena — najpo-znatije slike pesnika kao påele su u Platonovom dijalogu Ijon ili ne-kim Horacijevim odama, zatim u sredwevekovnim (Danilo Zatoåenik ustaroruskoj kwiÿevnosti) i renesansnim tekstovima (francuski pe-snik Rosnar), pa do poezije prvih decenija dvadesetog veka — kod Vjaåe-slava Ivanova ili Osipa Mandeqštama.26 Zahtev da umetnik bude stva-ralac kao što je i priroda, a ne da podraÿava ono što je u prirodi veãstvoreno, programski je izrazio Stanislav Vinaver na poåetku Mani-festa ekspresionistiåke škole — „Mi smo stvaraoci, kao što je ipriroda."27 Umetnik iz prirode uzima elemente — „ono što je od neko-ga i ona nasledila, a moÿda i otela" i zatim od wih slobodno, kao no-vi Tvorac, formira svoju viziju sveta. U pripovedaåevoj nameri dastvara oponašajuãi rad påela i tako prihvati jednu od stvaralaåkihmoguãnosti koje postoje u prirodi (pozicija åoveka u „fabrici priro-de" biãe tema treãeg dela romana) nije teško prepoznati kquåni poe-tiåki, narativni i kompozicioni princip kojim je ostvaren kratkiroman Qudi govore. Pozicija putnika koji ide od jednog do drugog sago-vornika i u razgovoru sa wima otkriva jednostavno izreåenu tragikuÿivota, odgovara letu påele s cveta na cvet, kao što i sama fragmen-tarna struktura dela podseãa na izgled påeliweg saãa u kojem se taloÿimed — svaki razgovor je poput jedne ãelijice koja je povezana sa drugom

72

25 Up. o tome: Patriša Vo, Metaproza, prev. N. Petroviã, Reå, br. 19, mart 1996.26 Up. o tome: Kiril Taranovski, Knjiga o Mandeljštamu, Beograd 1982, str. 175—221.27 Stanislav Vinaver, Gromobran svemira, Beograd 1921, str. 5.

i tako daqe. I u prvom Rastkovom romanu postojali su autopoetiåkiiskazi koji su, ne tako direktno kao u delu Qudi govore jer ih ne izgo-vara pripovedaå nego jedan od likova, upuãivali na poziciju pripove-daåa i alegorijski formulisali avngardnu tezu o nesputanoj slobodiumetnika koji se ne obazire na prostorna i vremenska ograniåewa —kada na poåetku treãe kwige Burleske sveti Petar duhovito objašwavarazloge svog anahronog ponašawa. Meðutim, ono po åemu se roman Qu-di govore izdvaja od drugih avangardnih kratkih romana je to da sadrÿiu zametku jedan specifiåan poetiåki i ÿanrovski postupak koji je dva-desetih godina prošlog veka afirmisao Andre Ÿid u Kovaåima laÿnognovca (1925) — roman o romanu kao oblik u kojem se ovaj ÿanr najoåi-glednije upušta u razmatrawe sopstvene umetniåke artificijelnosti,odnosno literarnosti. Nakon navedenih autopoetiåkih razmišqawa omoguãnosti da stvara kao påele pripovedaå nastavqa: „Doãi jednog danana jedno ostrvo kao ovo, pristupiti svemu, svakome, saslušati sve igledati sve i posle, ne to opisati, veã iz toga naåiniti nešto što ãeimati svoju boju, svoj, ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku pate-tiku" (Qudi govore, str. 63—64). Dakle, priåu o boravku na ostrvu, kojase odvija u sadašwem vremenu, pripovedaå pretvara u autoreferencijal-no pripovedawe o svojoj nameri da u buduãnosti upravo tu priåu napi-še, odnosno „naåini". Delo koje je pred nama tako u sebi nosi trag osopstvenom nastanku, odnosno sadrÿi onaj oblik autopoetiåke reflek-sije koju Mihail Goloviwski odreðuje kao genetiåko-psihološko gle-dište — „Delo, naime, treba da bude ne samo izveštaj o neåemu negotreba da bude i ispovest o nastajawu romana i psihološkom mehanizmuwegovog pisawa, treba da pokaÿe kako se sitne åiwenice iz svakodev-nog ÿivota, seãawa, odlomci prošlosti uklapaju u romanesknu fikci-ju, kakvi su unutrašwi i spoqni impulsi wene konstrukcije."28

Pripovedaåeva namera da stvara poput påela ne samo da nedvosmi-sleno sugeriše narativnu i kompozicionu strukturu dela, nego imli-citno otvara i vaÿno poetiåko pitawe o odnosu umetnosti i svako-dnevnog ÿivota — kako se raznovrsne åiwenice iz ÿivota a ponajpresam govorni jezik preobraÿavaju u kwiÿevni izraz i dobijaju „jedin-stvenu homogenost"? Odgovor na to pitawe nije deo pripovedaåeviheksplicitnih autopoetiåkih refleksija nego je upisan u implicitnupoetiku samog dela. Ako pripovedaå ÿeli da stvara poput påela koje odcvetnog polena prave med koji je nešto novo i izvanredno, onda je pro-izvod putnikovog sakupqawa, wegov „narativni med", sam roman Qudigovore. Poetiåka transformacija „prostih, beznaåajnih stvari" koje qu-di govore, u jedinstvenu i izvanrednu romanesknu tvorevinu, koja nijejednostavna reprodukcija izgovorenog, izvedena je umetniåkim postup-cima kojima je roman ostvaren. Jedan od takvih postupaka je oneobi-åavawe o kojem je povodom Rastkovog eseja „Helioterapija afazije" biloreåi. Oneobiåavawe je prisutno veã u pripovedaåevoj nameri da ono„prosto i beznaåajno" što qudi govore i što bi izgovoreno u svako-

73

28 Mihail Golovinjski, Red, haos, znaåenje, prev. P. Vujaåiã, Beograd 2003, str. 92.

dnevnom ÿivotu verovatno i ostalo takvo, poput polena na neopraše-nom cvetu, sasluša, shvati i vrednuje kao „pretovareno" smislom, kaonešto novo i izuzetno. Ovde smo na tragu jedne dalekoseÿne misliimlicitno prisutne u Rastkovom romanu — tek u umetniåkom delu po-stajemo svesni smisla i jedinstvenosti ÿivota, odnosno tek u kwiÿev-nom delu dolaze do izraÿaja sve moguãnosti jezika.

Pored toga što legitimišu umetniåku praksu kojoj pripadaju, au-topoetiåki iskazi u romanu tu praksu i vrednuju i to ne samo na este-tiåkom planu nego i u kontekstu saznajnih i društvenih vrednosti. Ta-kvi iskazi u romanu Qudi govore nisu više stvar samo wegove imanent-ne poetike nego i pitawa saznajnih moãi åoveka i moguãnosti opstankahumanistiåkih vrednosti u modernom društvu.29 U jednom od duÿih raz-govora koje vodi sa svojim domaãinima na ostrvu, putnik govori o svomshvatawu rata i razlozima zbog kojih ratovi poput pomora i kataklizmiizbijaju. Svoju priåu o prirodi ratova putnik završava jednim humani-stiåkom stavom o vaÿnosti govornog sporazumevawa kao oblika preva-zilaÿewa nacionalnih, kulturoloških pa i samih jeziåkih razlika ko-je dovode do sukoba meðu qudima: „Dokle god åovek åoveka nije video,nije razgovarao sa wim, dok ne moÿe da ga zamisli, naroåito dok nemoÿe da zamisli da i onaj drugi ima svoje zanate, decu, brige, da je uglavnom sreãa i nesreãa raspodeqena podjednako pravedno i nepraved-no na svetu, moÿda i ume da mrzi. Ali kad su za istim stolom, niti mo-ÿe poÿeleti da ubija, niti mrzeti. Razlika u jeziku, u obiåajima, otpa-da åim dva åoveka poånu da se sporazumevaju, makar se i ne razumeli.Razlike nešto znaåe samo kad se kaÿe: wih razdvaja jezik, obiåaji".(Qudi govore, str. 48—49). Ovi iskazi, u kojima je dakle sam razgovorpostao predmet razgovora, nedvosmisleno poetiåki legitimizuju i hu-manistiåki vrednuju osnovni pripovedaåki postupak i stvaralaåku za-misao Rastkovog dela — da se napiše kwiga u åijoj ãe narativnojstrukturi sve ono što su qudi govorili dobiti povlašãenu funkciju.Moguãe je u navedenim putnikovim reåima prepoznati i imlicitno po-lemiåko suprotstavqawe u to vreme dobro poznatoj tezi Ludviga Vit-genštajna iznetoj u wegovoj kwizi Tractatus Logico-philosophicus iz 1922.godine o tome da su granice neåijeg jezika istovremeno i granice wego-vog sveta. Upoznavawe i razgovor sa drugim kquåni su za spoznaju smi-sla qudskog ÿivota. Putnikovo uverewe da se sporazumevawem prevazi-laze razlike, pa i one jeziåke, i pribliÿavaju se udaqeni svetovi, sa-znawem da su sreãa i nesreãa podjednako prisutne u ÿivotu qudi bezobzira na prostor i vreme u kojem ÿive, bitno je i za odgovor na pita-we kojim to zapravo jezikom qudi govore u ovom Rastkovom romanu.Kwiga je napisana na srpskom jeziku, ali to svakako nije jezik prvobit-nog sporazumevawa izmeðu putnika—stranca, koji je sa ovdašwih pro-stora (seãa se svoga detiwstva na Paliluli, a potom ima i jednu zani-

74

29 „Kada roman otkriva u samome sebi svoj diskurs, on istovremeno pokazuje i dru-štveni smisao tog diskursa", primeãuje Aleksandar Jerkov u studiji Roman i tekst: en-ciklopedijski model kwiÿevnosti, u: Godišnjak za poetiåka i hermeneutiåka istraÿivanja, br. 2,Beograd 1998, str. 17.

mqivu literarnu reminiscenciju na Kawoša Macedonoviãa StefanaMitrova Qubiše) i wegovih sagovornika koji imaju španska imena ipomiwu pojedina mesta u Španiji, na primer Madrid (to gde se zapra-vo nalazi jezero i pomenuta ostrva deo je jedne, kako Vinaver primeãu-je, autorski osmišqene tajne koja zahteva podrobnije razrešewe, pa ãe-mo o tome kasnije). U kwizi koja poetiåki i pripovedaåki potencirasporazumevawe i govor kao oblik saznawa i prevazilaÿewa kulturolo-ških i nacionalnih razlika to svakako nije nevaÿno pitawe. U uvod-noj belešci autor saopštava je mu je namera bila da zapiše sve što suqudi oko wega govorili — opåiwen je dakle sadrÿajem, „stvarima" okojima qudi govore, ali ne i samom govornom melodijom ili leksiåkimbogatstvom (opåiwenost glasovnim moguãnostima i onomatopejska igrareåi biãe prisutne u treãem delu romana, kada putnik ostane sam saprirodom). Implicitno se podrazumeva aktivnost pripovedaåkog „ja"na prevoðewu razgovora sa „stranog" na svoj, srpski jezik, pri åemu po-stoji pripovedaåevo ubeðewe da se u tom prevodu ne gube autentiånost iznaåaj izgovorenog sadrÿaja. Razlika u jeziku, odnosno govoru nije u ro-manu jednostavno zanemarena ili poništena, nego potisnuta u drugiplan, apstrahovana pred humanistiåkim ubeðewem da ta, kao ni jednadruga, razlika ne ograniåava åovekovu dobru voqu da se sporazume sadrugim, kao što se i priåe o qudskoj sreãi i nesreãi ne razlikuju bezobzira na kom jeziku su ispriåane. Govor kojim komuniciraju qudi uRastkovom romanu se zato moÿe najboqe okarakterisati Fukovoom ide-jom o „univerzalnoj formalizaciji svakog govora" koja poåiva upravona Rastku bliskom enciklopedijskom idealu o „integralnom ukquåiva-wu svih govora u okvire jedne rijeåi, svih kwiga u okvire jedne strani-ce, åitavog svijeta u jednu kwigu."30

Fasciniranost qudskim govorom u romanu Qudi govore moÿe seshvatiti i kao direktni nastavak jedne neobiåne erotske opsesije kojuima pripovedaå Rastkovog putopisa Afrika. Govorili smo o Rastkovominteresovawu za izraÿajne moguãnosti jezika. Meðutim, u Africi puto-pisac opisujuãi naga tela mladih crnkiwa (afriåkih Eva) najviše pa-ÿwe posveãuje wihovim ustima i jeziku kao organu u usnoj dupqi. Tiopisi jezika su meðu najpoetiånijima u celoj kwizi: „I raduje ÿivo iprozraåno crvenilo wenog jezika koji joj se kao kakav vlaÿni cvet ne-prestano pojavquje izmeðu zuba dok govori. Ima neåeg poetskog, prolet-weg i strašno sablaznog u rumenilu toga jezika, koji jedini na tomtamnom telu objavquje tajnost i intimnost biãa. Jedino kad govoricrnkiwa, kada se vidi vlaÿno crvenilo unutrašwosti wenih usta štoåovek jasno biva svestan wene nagosti."31 Sliåno uzbuðewe pripovedaåãe docnije opisati i ovako: „Ali ono što me uzbuðuje najviše to jevlaÿna divna ruÿiåastost wihovog jezika, desni, koja se obznani izawinog brbqawa. Sve je ugasito i tamno na wima, sve je od jedne boqe

75

30 Mišel Fuko, Rijeåi i stvari: arheologija humanistiåkih nauka, prev. N. Kovaå, Beograd1971, str. 374.

31 Rastko Petroviã, Afrika, Beograd 1930, str. 45—46.

graðe no ona od koje smo saåiweni; to nije samo put, veã i ono od åegaje drvo, åvrsto i mraåno, i metal. Jedino iza usana, i još, odakle pola-zi ÿivot, sviãe rumenilo zore koja je bez prestanka u wima. Kada crn-kiwa ima sklopqene usne, ma koliko gola, ona je veã odevena u velikusveåanost prirode, samo kad rasklopi usne ona je gola, ona je gola sa-svim. Nosi jednu ruÿu qubavi u svojim ustima."32 Uzbuðewe ustima i je-zikom kao organom koji obznawuje tajnost i intimnost qudskog biãa uAfrici produÿava se u romanu Qudi govore u fasciniranost govoromkoji jezik svojim pokretima u ustima proizvodi. Ta fasciniranost iz-govorenim reåima u Africi je postojala samo na nivou zvuånosti i me-lodije govora — „raduje åudna divqa boja wihovog glasa, u kome ima uz-buðenih nota devojaåkih, pištavih detiwskih i promuklih kliktawaratniåkih", kaÿe putnik u ovom putopisu. Iako sa domorocima komu-nicira, on wihov jezik ne razume, ali se divi samoj govornoj melodiji.U romanu Qudi govore putnik sa svojim domaãinima komunicira, po-znaje wihov jezik i zato je opåiwen sadrÿajem i smislom izgovorenog,ali ne i zvuåawem. Zadivqenost samim zvuåawem jezika, osloboðenogsvakog qudskom uhu razumqivog smisla, pojaviãe se na kraju romana, ka-da putnik, sliåno kao i u Africi, zaåuje reåi åije znaåewe ne razume.Tada, u olujnoj noãi na jezeru, putnik postaje svestan svog jezika kaoorgana u usnoj dupqi koji diše i åini pokrete „kao kakva poluakvatiå-na ÿivotiwa" (Qudi govore, str. 120).

Pripadajuãi onom tipu romana koji otkrivaju svoje poetiåke po-stupke ali u isti mah i preispituju wihov kwiÿevni i društvenismisao, Qudi govore pokazuju se kao delo koje je uvek sloÿenije nego štoto na prvi pogled izgleda. Pomenuto putnikovo visoko vrednovawe raz-govora kao oblika prevazilaÿewa razlika meðu qudima, iz åega proizi-lazi i povlašãena uloga dijaloga u narativnom konstituisawu romana,deo je zapravo putnikove utopistiåke vizije o prestanku ratova i suko-ba: „Moÿda ãe jednog dana ratovi sasvim išåeznuti. Duboke, iskonskesile koje pokreãu ratove, više neãe imati dejstva", kaÿe putnik svojimsagovornicima (Qudi govore, str. 46). Dok govori o svojoj viziji svet-skog mira i moguãnosti da qudi razgovorom prevaziðu meðusobne raz-like, putnik deluje samouvereno i ubedqivo, ali kada se razgovor okon-åa, on poåiwe u sebi da sumwa i preispituje izreåene tvrdwe, relati-vizujuãi moã govora da svet uåini humanijim: „Odjednom vidim da samse odista upustio u suviše apstraktno razlagawe, moÿda suviše kwi-ÿevno. Rat? Ko zna, moÿda je rat zaista veåit. Moÿda mrÿwa koja na-staje izmeðu qudi neãe nikada biti izbrisana." (Qudi govore, str. 50).33

76

32 Isto, str. 127.33 Zanimqivo je uporediti putnikova razmišqawa o ratu, uticaju koji rat ima na

qude i dubokim iskonskim silama koje rat pokreãu sa stavovima koje 1916. godine iznosipoznati francuski psiholog i sociolog Gistav Le Bon: „Rat ne utiåe samo na materijal-ni ÿivot naroda, veã i na wegove misli… Vraãamo se ovde na osnovnu zamisao da svetomne rukovodi racionalnost veã afektivne, mistiåke ili kolektivistiåke sile, zavodqivinagoveštaji tajanstvenih naloga." (Nav. prema: Pol Virilio, Rat i film: logistika percepcije,prev. A. Jovanoviã, V. Cakeljiã, Beograd 2003, str. 54).

Razgovor postoji kao plemenita i humana moguãnost da se razlike i su-kobi meðu qudima prevaziðu, ali potpuno ostvarewe te moguãnosti, itoga je putnik svestan, utopijska je zamisao. Zato se i roman svojim na-liåjem otkriva kao kwiga o ãutawu i izostanku istinskog razumevawameðu qudima koji ÿive na ostrvu. Ta smisaona dimenzija romana oåitu-je se u priåi o sudbini mladog ribara Pipa, koja se poput mozaika urazgovorima postepeno konstituiše u prva dva poglavqa i zato je zani-mqiva i za razumevawe odnosa koji meštani imaju prema putniku i we-gove uloge u pripovedaåkom objediwavawu razliåitih verzija/perspek-tiva koje o istim dogaðajima i sudbinama imaju razliåiti sagovornici.Pipo putniku poverava svoje nazadovoqstvo ÿivotom koji vodi na ostr-vu. Ÿeleo je da bude mornar, ali morao je da se preãutno povinuje oåe-voj ÿeqi da bude ribar i oÿeni se devojkom koju ne voli. „Ja više ni-kad ne mogu iziãi iz ovoga sela", kaÿe Pipo, „Još sam mlad a ÿivot jeza mene sasvim svršen. (…) Mislim da ne volim nikoga. Oni su me sviuništili. Naroåito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa go-re uåino" (Qudi govore, str. 70—71). Meðutim, o Pipovom nezadovoq-stvu pa i mrÿwi wegov otac Kortec ne zna ništa, štaviše ubeðen jeda ne bi mogao poÿeleti boqeg sina. „Niste nikada pomislili da bivaši sinovi mogli otiãi u svet i raditi daleko od svojih roditeqa?"— pita ga putnik nakon što je razgovarao sa Pipom — „Našto! Mi smosvi još iz davnine ribari", odgovara Kortec (Qudi govore, str. 74).Mladiã oåigledno nema hrabrosti da se suprotstavi oåevom autoritetui iskreno mu prizna da ne ÿivi ÿivotom koji ÿeli. U svojoj ispovestinepoznatom putniku Pipo verovatno prvi i jedini put ima priliku dasvoje nezadovoqstvo i neostvarene ÿeqe nekome poveri, da u razgovoruglasno artikuliše razmišqawa o sopstvenoj sudbini. Tako otac i singodinama ÿive jedan pored drugoga, a da nikada nisu otvoreno razgova-rali. Putnik, meðutim, odmah nakon upoznavawa otkriva da se iza po-rodiåne idile krije jedan ÿrtvovan i promašen ÿivot. Takva pozicijaputnika kojem se qudi na ostrvu otvoreno poveravaju baš zato što jestranac, objašwena je na kraju prvog poglavqa — putnik napušta ostr-vo i potom u vozu åuje jednog neznanca koji izmeðu ostalog kaÿe i ovo:„Naåinili ste jedno poznanstvo, izmewali ste samo nekoliko reåi auviðate da ste bezrazloÿno saznali taåno ono što je najbitnije u tomåoveku. Vi ga poznajete isto tako dobro ili åak i boqe od wegovog bra-ta, sina i.t.d. Moÿete provesti pored wega još dvadeset godina, ništapodrobnije o wemu više nemate da saznate." (Qudi govore, str. 79). I uBurleski gospodina Peruna boga groma Rastko je iskoristio identiåanpostupak — da neki od sporednih likova, poput doktora koji leåi Bogo-quba Markoviãa na kraju åetvrtog poglavqa Burleske, iznenada izgovoriautopoetiåku ocenu, odnosno metanarativno objašwewe ispripoveda-nih dogaðaja. Pomenuti komentar, baš zato što se direktno odnosi napriåu o Pipu, poveren je nekom neznancu, a ne putniku-pripovedaåu,åime je iskaz dobio karakter jednog opšteg i u psihologiji dobro po-znatog iskustva da åovek moÿe da se otvoreno i bez ustruåavawa poveripre nekome koga ne poznaje, nego nekome ko mu je najbliÿi i koga svojom

77

iskrenošãu moÿe povrediti. U drugom delu romana putnik ãe posetitibolesnog Pipa u wegovoj kuãi i tu se još dramatiånije uveriti u ne-sreãu koja u toj porodici postoji a ostaje neizreåena. Celokupna dramaodvija se u onome što ostaje neizgovoreno, u pogledima i gestovima.Dok se oprašta od putnika, Pipova ÿena ne moÿe pred drugima da mukaÿe koliko pati, ali ovaj to vidi u wenim oåima — „Oåi ÿene su go-vorile: 'Zašto još ne ostaneš; zašto mu ne kaÿeš da nisam kriva; datreba da me voli?' " (Qudi govore, str. 95). Tako pogled u ovoj sceni po-staje jedan oblik komunikacije koja otkriva više od izgovorene reåi,dok razgovor koji se vodi zapravo samo skriva pravu prirodu meðuqud-skih odnosa.34

Na kraju drugog poglavqa priåa o Pipu dobija svoj završetak i tou putnikovom razgovoru sa Ivonom, devojkom koju je mladi ribar tajnovoleo, ali voqom svojih roditeqa nije mogao da se wome oÿeni. U tokutog veåerweg susreta putnik spoznaje istinsku moguãnost da razgovordobije egzistencijalni znaåaj i preobrazi ne samo onoga koji govorinego i onoga koji sluša. „Kad veã niste odavde" — kaÿe na kraju svojeispovesti Ivona, pravdajuãi svoju iskrenost pred strancem. Wena is-povest, u još veãoj meri nego Pipova, postaje potpuno ispuwewe wenogÿivota, sudbonosni trenutak koji nesreãnoj devojci donosi olakšawezbog toga što je po prvi put nekome poverila najintimniji deo svogbiãa. Meðutim, i sam slušalac—putnik doÿivqava još åudesniji pre-obraÿaj:

„I odjednom, apsolutna åarobnost i sreãa ovoga trenutka uðoše umene. Uåini mi se da jedan deo te sreãe, kao noãne tišine, mora preãii na wu. Voleo sam sa ushiãewem tu devojku koja je trpela u ÿivotu, kojajoš trpi i koja je došla da to kaÿe. Zaboravio sam zašto sam je zvao dadoðe. Da je to bilo radi mene a ne radi we. Ja sam egoistiåki ÿeleo daradi daqeg 'moga' ÿivota ona unese u ovu noã jedno oseãawe sreãe, alizbog sreãe što znam da je to dobro radi 'wenog' daqeg ÿivota. Bio samsreãan što ima nekog koji, obraãajuãi mi se u svojoj patwi, ne nailazina åistu sebiånost. (…) Voleo sam je toliko radi 'wene' sreãe da je i'moja' poåela nesvesno da se time koristi" (Qudi govore, str. 112—113).

Ono o åemu je Ivona godinama ãutala sada je izgovorila, odnosno urazgovoru podelila sa drugim biãem koje je umelo da je nesebiåno saslu-ša. Skrivene emocije i misli su artikulisane bez straha i uzdrÿavawai tako u govoru dobile znaåaj samospoznaje i potpunog ispuwewa sop-stvenog ÿivota. O govoru kao egzistencijalnom åinu Rastko, nekolikogodina nakon objavqivawa romana Qudi govore, piše Marku Ristiãu,koji ãe mu uzvratiti ãutawem. „Sam, pust, uzaludan i nepotreban" opi-suje Rastko svoje stawe u Americi, dodajuãi da još jedino u intimnomrazgovoru sa drugim qudima nalazi smisao svog ÿivota: „Kod mene raz-govarati sa nekim nije više ni naåin saopštiti nešto veã potpuno

78

34 Åitava drama koja se odvija samo u gestu i pokretu, kao i sam zaplet o mladiãukoji se oÿeni jednom, a zapravo voli drugu devojku i zato kopni od neke tajanstvene bole-sti, neodoqivo podseãa na Stankoviãevu pripovetku „Oni".

ispuwewe ÿivota. Postoji åak i jedan sirekstiman u razgovoru koji ni-je mawi od polnog, egzibicionizam, oseãawe posesije itd."35 Katarak-tiåko dejstvo ispovesti prelazi sa devojke na slušaoca. I putnik do-ÿivaqava otkrovewe u kojem se odriåe egoizma i postaje samosvestansvog novog ja koje sopstvenu sreãu nalazi u sreãi drugog biãa.

Razmatarajuãi prirodu jezika Bahtin podseãa na Humboltov stav,koji su preuzeli i docniji lingvisti, da jezik izraÿava individualnusvest onoga ko govori, odnosno nastaje iz potrebe åoveka da izrazi iobjektivira sebe. Meðutim, Bahtin naglašava i onaj uzvratni momenatkoji govor ima na slušaoca — „Svako razumevawe ÿivog govora, ÿivogiskaza ima aktivno uzvratni karakter (iako stepen ove aktivnosti bivaveoma razliåit); svako razumevawe bremenito je odgovorom i obaveznoga raða u ovom ili onom obliku; onaj koji sluša postaje onaj koji govo-ri."36 Stranac koji je u susretu sa ostrvqanima mahom bio slušalac,postaãe pripovedaå, odnosno od onoga ko sluša napisanim romanompostaãe onaj ko umetniåkim delom govori.

Nakon razgovora sa Ivonom putnik silazi na obalu jezera. „Svešto je qudsko na jezeru, spava. Nema više niåeg åoveåanskog u ovompredelu" (Qudi govore, str. 119) konstatuje pripovedaå na poåetku tre-ãeg, završnog poglavqa romana. Taj iskaz se ne odnosi samo na trenut-ni ÿivot qudi na ostrvu. Sve qudsko, åega u noãi pored vode nema, jeåitav poredak kulture i istorije koji sada pripovedaåu izgleda bezna-åajan spram poretka veånih i nemerqivih sila u univerzumu — „Štaåini sada što dawu po wemu gamiÿu qudi!", razmišqa pripovedaå naobali jezera, „Šta åini što su tu logorovale rimske i mavarske vojske,ginuli legionari a San Dijego, okruÿen pticama i ribama, plovioOstrvu!" (Qudi govore, str. 119). Naglašeno oponirawe dana, koji pri-pada qudima, i noãi, kada nesputano vladaju elemetarne sile prirode,vaÿno je za razumevawe poetike Rastkovog romana, tim pre što sliånosuprotstavqawe dnevnog i noãnog postojawa nalazimo i na poåetkudrugog dela Dana šestog: „I to što se zbivalo dawu, tokom te dvadeseti tri godine, izmeðu više od osam hiqada svitawa i toliko zalazaka,zbivalo se na zemqi i pripadalo je qudima. (…) Ali noãu, izmeðu višeod osam hiqada zalazaka i više od osam hiqada svitawa, ništa višenije bilo qudsko. Sve je pripadalo samo beskraju."37 Veãina autora kojisu pisali o romanu Qudi govore istakli su da su prva dva dela dijalo-ška, a treãi monološki, odnosno da u prva dva poglavaqa putnik raz-govara sa qudima, a u treãem ostaje sam. Meðutim, ovu podvojenost mo-ÿemo da posmatramo upravo kao razliku izmeðu dnevnog i noãnog delaromana, odnosno jezika dana i jezika noãi. Romanopisac koji je u kon-tekstu evropske modernistiåke kwiÿevnosti svakako najbliÿi RastkuPetroviãu, po ÿanrovskom, pripovedaåkom i jeziåkom eksperimentu —Xejms Xojs, na sliåan naåin je pokušao da objasni razliku izmeðu

79

35 Nav. prema: Marko Ristiã, „Tri mrtva pesnika", Prisustva, Beograd 1966, str. 345—346.36 Mihail Bahtin, „Problem govornih ÿanrova", str. 241.37 Rastko Petroviã, Dan šesti, Beograd 1982, str. 454.

Uliksa i Fineganovog bdewa — „Kaÿu da je nejasan", veli Xojs povodomsvog posledweg romana, „Uporeðuju ga sa Uliksom. Ali radwa Uliksauglavnom se odvija dawu. Radwa mog novog dela zbiva se noãu. Prirodnoje da noãu stvari ne budu tako jasne, zar ne?"38 Dok dan u prva dva delaromana Qudi govore pripada qudima i wihovom poretku kulture i jezi-ka, dotle noã na jezeru pripada veliåanstvenim, elementarnim i åovekunepojmqivim silama univerzuma. Tek kada poredak kulture više ne de-luje, åovek moÿe sebe da doÿivi kao biãe koje je neodvojivi deo prirodei da dopre do jednog drugaåijeg, sveobuhvatnijeg saznawa o ÿivotu ismrti koji su integrisani u sudbinu univerzuma — „… to je jaåe od sa-znawa ÿivota preko dana, koje je saznawe liånog ÿivota. Saznawe ÿi-vota uopšte. Saznawe jedne više lepote, saznawe svoje smrti" (Qudigovore, str. 121).

Postupak pripovedawa i jezik u završnom delu romana Qudi govorebitno se razlikuju u odnosu na prethodna dva poglavqa. U treãem deludominira ona narativna instanca koju smo ranije nazvali samosvesnimili kontemplativnim pripovedaåem, ali åija je samosvest sada rasloje-na i usloÿwena u pokušajima da se suprotstavi racionalnoj kontrolii prepusti slobodnom, asocijativnom toku misli i igri reåi koja vodika podsvesnom. „Glupo je", misli u jednom trenutku pripovedaå, veãumoren ovom igrom razliåitih nivoa svesti, „ovako svaki åas padati usan a åas biti lucidan kao pred streqawe" (Qudi govore, str. 130). Onošto je najpre intrigantno u ovom delu romana je upravo ta pozicijapripovedaåa koji åas lucidno i u formi esejistiåkih razmišqawa ho-ãe da formuliše svoju viziju åovekovog ÿivota u vaseqenskom poretku,dok na momente pokušava da se suprotstavi svakom kontrolisanom radumisli („Ili ne, sve je to laÿ jer je misao. Neãu da mislim", ili „Mojamisao takoðe više ne radi. Samo da zakquåi da ÿivi i da je tu jedina",Qudi govore, str. 126). Pozicija pripovedaåa u završnom delu romanaQudi govore bliska je poziciji Stevana Papa-Katiãa u prvom delu ro-mana Dan šesti, u poglavqu koje je grafiåki izdvojeno i kurzivom mar-kirano a zove se indikativno — „Stevanova 'Misao u oluji' kada je do-bila svoj smisao i svoj oblik". I završno poglavqe romana Qudi govo-re moglo bi se sliåno nazvati — putnikova misao u oluji kada je dobilasvoj oblik i smisao. Oba teksta su ispripovedana u prezentu a motiv-ske, stilsko-jeziåke i misaone podudarnosti gotovo da zahtevaju wihovoukršteno åitawe. Tako se Papa-Katiã u jednom trenutku pita: „Kolikoje to bilo slojeva misli u meni? Koliko? Ima dve, tri, åetiri… Pokuša-vajuãi, evo da se ponovi ceo sloÿeni rad mozga. Ali iz wega samo lumino-zno iskaåu reåi: Koliko slojeva misli ima u meni? Koliko slojeva?"39 Oåi-gledno je da se u oba teksta na implicitno poetiåkom planu razrešavapitawe odnosa izmeðu svesnog i podsvesnog u postupku pripovedawa.Ovo pitawe je jedno od kquånih u avangardnim poetikama i Rastko je o

80

38 Nav. prema: William York Tindall, James Joyce: His Way of Interpreting the Modern

World, Greenwood Press, 1979, str. 102.39 Isto, str. 156 (podvlaåewe je autorovo).

tome pisao u eseju Ÿivo stvaralaštvo i neposredni podaci podsvesti,objavqenom u åasopisu „Svedoåanstva" 1924. godine. Kritikujuãi nadrea-listiåki zahtev da se automatskim pisawem celokupno kwiÿevno stva-rawe ograniåi samo na ono što pruÿa podsvest, Rastko postavqa vaÿnopitawe o autentiånosti onoga što se takvim postupkom, navodno izpodsvesti, dobija. „Tek stalnim svesnim popravakama", istiåe Rastko,„u stawu smo dati svu neposrednost jednog svog podsvesnog gesta." Zatomobilisawe svih moãi svesti daje moguãnost da se „objave duboki im-pulsi i zamraåena teška oseãawa vitalnosti".40 Završno poglavqe ro-mana Qudi govore moÿe se shvatiti upravo kao takav pokušaj da se mo-bilišu sve moãi, odnosno svi nivoi svesti ne bi li se doÿiveo puni,integralni ÿivot. Pripovedaåevi pokušaji da ne misli, zapravo da sesuprotstavi racionalnoj kontroli misli, samo intenziviraju i dina-mizuju wegovu svest, otvarajuãi u jednom trenutku onaj wen najdubqi,nepojmovni sloj izraÿen jednim neobiånim i nerazumqivim jezikomzasnovanim prvenstveno na povezivawu reåi po zvuåawu. Upravo u raza-rawu pojmovnog, referencijalnog, razumom kontrolisanog, jednom reåjudnevnog jezika Rastko pronalazi moguãnost za otkrivawe i artikulacijupodsvesnog,41 za razliku od nadrealista, koji u svojim automatskim tek-stovima, åija struktura poåiva na oblikovawu i smewivawu neobiånihpoetskih slika, nikada nisu dekomponovali leksiku i sintaksu.42

Kakav je to zapravo nepojmovni jezik koji pripovedaå åuje u noãnojoluji na jezeru? Upravo nakon iskaza da je noã bezmerna pripovedaå na-vodi reåi kojima kao da sam noãni univerzum progovara u wegovoj sve-sti osloboðenoj svake razumske kontrole. Taj jezik sliåan je ponajprenoãnom jeziku Fineganovog bdewa. U Rastkovom romanu to je niz onoma-topeja i po zvuåawu povezanih reåi bez ikakvog leksiåkog znaåewa„Šta to åuh, šta to åuh! Sluh, duh, kruh…suh, plug…puh, sluh….wuh..åuh,wuh, buh, truh, duh…suh, vuh, kluh, sruh, duh, duh, sluh….åuh…åuh… buh,vuh, duh, guh, ðuh, zuh, ÿuh, kuh, luh, muh, nuh…" i koji se potom produ-ÿava u asocijativni tok pripovedaåeve svesti — „Bilijon! Bilijon,bilijon; nuh bilijon. Zvezda koja pada? Ne! Palankinos? Ne! Nuh bili-jon, nuh bilijon. Nuh, nuh. Šta to, šta to? Ah, da; šta to åuh, šta toåuh?" i daqe (Qudi govore, str. 127). Na poåetku Xojsovog romana, kaonajizrazitiji primer wegovog nepojmovnog jezika, je reå, odnosno zvukgrmqavine satavqena od stotinu slova „Bababbadalgharaghtakam minar-ronnkonnbronnerronntuonnthunntrovarrhhounawntoohoohoordenenthurnuk".43 I

81

40 Rastko Petroviã, Eseji i ålanci, str. 470—471.41 U svojoj studiji Dosetka i wen odnos prema nesvesnom Frojd piše o razliåitim

moguãnostima tumaåewa nesvesnog koje se manifestuje u igrama reåi. Polazeãi od pojedi-nih Frojdovih stavova, Ÿak Lakan ãe poåetkom sedamdesetih godina ustvrditi da je ne-svesno strukturisano upravo kao jezik, odnosno da je nesvesno åist oznaåiteq sposobanda primi mnoštvo znaåewa.

42 Govoreãi o razlici dadaistiåkog (åemu je bliÿi Rastko) i nadrealistiåkog tek-sta, Radovan Vuåkoviã zakquåuje da „nadrealizam nije razarao tradicionalne jeziåkenorme, nije pokušavao da umesto raeåenicama govori glasovima i reåima, tj. olupinamareåenice," (R. Vuåkoviã, Srpska avangardna proza, Beograd 2000, str. 221).

43 Nav. prema: W. Y. Tindall, nav. delo, str. 121.

Rastkov i Xojsov noãni jezik svojom sintaksom, ritmom i zvuåawem de-struišu zdravorazumski „dnevni" jezik koristeãi se igrom reåi kojanagoveštava mnoge nivoe znaåewa. U središwoj i poetiåki kquånojsceni u prvom delu Dana šestog, koja se kao i ova na kraju romana Qudigovore zbiva u oluji, Stevan Papa-Katiã kao najdubqi sloj svesti, neo-svetqen razumom, saznawem i znaåewem otkriva isti nepojmovni jezik— „Neki nerauzmqivi slogovi, kojih nisam sasvim svestan ali na kojepristajem, koji nema nikakve veze sa opštim qudskim govorom a ipak do-laze s wegovog izvora… (…) I jedne i druge reåi ne znaåe ništa, ili bašznaåe ono pravo, pošto su kao u postawu prvih govora izvirale iz samihbiãa. 'Rena, vrao drana mi, mana re, krun! — Ah, da krun! — Ne, krena,krena!'"44 Nema sumwe da je Rastko u svom posledwem romanu poetiåki ipripovedaåki nastavio upravo liniju ovog jeziåkog eksperimenta, odno-sno nepojmovnog ili nereferencijalnog jezika koji pripovedaå åuje uolujnoj noãi na kraju romana Qudi govore. I jedan i drugi jezik kao dase raðaju iz same oluje, i Stevanova i putnikova misao obrazuju se u ve-liåanstvenom haosu univerzuma u kojem se åovek, kao prvog, iskonskogdana, ponovo stapa sa prirodom, wegovo telo i duh postaju deo jednogvelikog organizma. „Postoji ova oluja", govori Stevan sam sa sobom,„åas spora i pritajena, åas besomuåna, disawe sveta, i postoji tvoje di-sawe, i ovo drugo je samo produÿewe onoga prvog (…), i tvoja je misao todisawe…"45 Oluju u kwizi Qudi govore pripovedaå poredi sa prvim da-nom stvarawa sveta — „Priroda baca svoje meteore, svoje muwe, i slikesvojih muwa, nemo i ubilaåki kao prvog dana" (Qudi govore, str. 126), areåi koje potom åuje kao da su prve, izvorne reåi tek stvorenog sveta.Raðawe univerzuma i govora (poput biblijskog „u poåetku beše reå")dobija svoj nastavak u roðewu deteta u završnoj sceni romana.

Priroda Rastkovog nepojmovnog govora postaje još zanimqivijadovedemo li je u vezu sa razliåitim oblicima ispoqavawa jeziåkih mo-guãnosti — od infantilnog i nemuštog jezika do simbolistiåke poe-zije i dadaistiåkih i kubofuturistiåkih eksperimenata. Upravo sve teoblike manifestovawa nesputanog kreativnog duha Rastko pomiwe usvom eseju „Mladiãstvo narodnog genija" iz 1924. „U danima našeg de-tiwstva", piše Rastko, „ÿeqni da izrazimo masu stvari, oseãawa, sen-zacija, kojima ne bismo umeli naãi ekvivalente u materwem jeziku, iliza koje bi nam se poznate reåi uåinile i suviše obiånim, ÿeqni tako-ðe da imamo jedan svoj specijalni jezik kojim bismo samo izmeðu sebeopštili, mi smo pronalazili neki svoj."46 Taj infantilni jezik kojise zasnivao na povezivawu reåi po zvuåawu, premetawu i umetawu slo-gova åime se obrazuje neka vrsta govorne šifre, Rastko poredi sa jezi-kom naših folklornih bajalica i razbrajalica, ali sa idealom tajan-stvenog nemuštog jezika iz naših bajki koji bi åoveku omoguãio da op-šti sa ÿivotiwama. Meðutim, sliånu tendenciju da se stvori osobeni

82

44 Isto, str. 160. (podvlaåewe je autorovo).45 Isto, str. 154. (podvlaåewe je autorovo).46 Eseji i ålanci, str. 354—355.

jezik koji ukida predmetna znaåewa i uspostavqa specifiåne zvukovnei asocijativne veze meðu reåima („jedna reå povlaåila je po jednoj ta-janstvenoj logici drugu za sobom") Rastko pronalazi i u modernoj poe-ziji. „Cela poezija podsvesti, asocijacija, automatizma pribliÿava sei nehotice više narodu, našim brojanicama, ako se tako sme reãi, nošto je produÿila umetnost koja je neposredno bila za wom."47 Poezijafrancuskog simbolizma, pogotovu Remboova pesniåka alhemija reåi iVerlenovi stihovi, koji su, dokazuje Rastko, neobiåno bliski svojimritmom našim razbrajalicama, nastoji da pesniåki jezik pribliÿi mu-zici, a znaåewe zameni nagoveštajem i moãnim sugestijama. Generacijapesnika koja potom dolazi, predvoðena Apolinerom, a potom i dadai-stima i ruskim futristima, ide korak daqe i pokušavajuãi da poezijomizrazi podsvesno razara i jedinstvo same reåi. U tim pokušajima Rast-ko vidi zapravo jedan moderni folklor i pozivajuãi se na ameriåkogpsihologa Vilijema Xejmsa u svim navedenim oblicima jeziåkih ekspe-rimenata pronalazi ostvarewe onoga što pripada kolektivnom nesve-snom. Konaåno, Rastkov jeziåki eksperiment ima svoje moguãe izvore udalekim, egzotiånim jezicima koji su navedeni u putopisu Afrika, ob-javqenom godinu dana pre romana Qudi govore. Putopisac ne razume go-vor afriåkih crnaca, ali je opsednut wegovim zvuåawem i muzikalno-šãu.48

Nepojmovni ili zaumni govor u treãem poglavqu romana Qudi go-vore svakako se ne moÿe jednostavno izjednaåiti samo sa jednim od po-menutih infantilnih, ludistiåkih, ili pesniåkih preinaåewa jezika,ali je identiåno stvaralaåko iskustvo svakako u osnovi i Rastkovog je-ziåkog eksperimenta. Onomatopejska i asocijativna igra reåi u zavr-šnici romana moÿda se ponajpre moÿe odrediti upravo kao noãni je-zik kojim u pripovedaåevoj/putnikovoj svesti progovara veliåanstvenii bezmerni noãni univerzum u oluji. U uvodnoj belešci autor obznawu-je da je govor u kwizi pretovaren „onim što je ÿivot qudi i univerzu-ma uopšte". Dok su u prva dela qudi govorili o svom ÿivotu, u treãem,u kojem se ÿivot qudi posmatra kao deo sveopšte tragiåne i herojskeborbe za opstanak koja se u vodi u prirodi, i sama priroda progovara.

Rastkovu kwigu Qudi govore ÿanrovski smo odredili kao kratkiroman, polazeãi najpre od autorove esejistiåke koncepcije o malom ro-manu u kojem bi se ispitale moguãnosti jezika i oneobiåene percepcijei izrazilo jedno novo, obnovqeno interesovawe za ÿivot i odnose meðuqudima. Naglašena i za moderni roman karakteristiåna poetiåka sa-mosvest o artificijelnosti koja pokreãe pitawa o odnosu stvarnosti iumetnosti, zatim preispitivawe sopstvenih narativnih i kompozicio-nih postupaka, mnogobrojne veze sa drugim Rastkovim romanima, te ko-

83

47 Isto, str. 357.48 U napomenama za Rastkov roman Dan šesti, u Nolitovoj ediciji Srpska kwiÿev-

nost — Roman, Ðorðije Vukoviã kaÿe: „U prvom delu Dan šesti, u odeqku pod naslovom'Stevanova misao u oluji', nalaze se reåi nekog nepoznatog jezika. Moÿda je u pitawu ne-ki afriåki jezik ili dijalekat jer nešto sliåno postoji i u Africi." (R. Petroviã, Danšesti, str. 677).

naåno dominacija forme kratkog eksperimentalnog romana u avangard-noj prozi, takoðe su argumenti za ovakvo ÿanrovsko odreðewe. Meðu-tim, time se pitawe ÿanrovske prirode ove kwige ne iscrpquje, negozapravo tek poåiwe jer su i Qudi govore, kao i ostali Rastkovi romani(ponajpre Burleska i Dan šesti) i naravno preteÿni deo avangardneproze, zasnovani na sloÿenom ÿanrovskom mešawu. To nije jednostav-no i neproblematiåno stapawe konvencija razliåitih ÿanrova negosvojevrsna ÿanrovska i jeziåka igra u kojoj se, u svakom romanu na spe-cifiåan i poetiåki i pripovedaåki motivisan naåin, ukrštaju, suko-bqavaju, izneveravaju i modifikuju pojedina tradicionalna ÿanrovskaograniåewa. Izrazitu ÿanrovsku mnogostrukost ove Rastkove kwige naj-boqe je izrazio Marko Ristiã nazvavši je „delom koje je roman ili no-vela, povest ili dijalog, odnosno dijalogisani odlomak jednog transpo-novanog putopisa, a moÿda pre svega jedna poema."49

Jasno je da je ÿanrovsko polazište ovog Rastkovog avangardnog ro-manesknog eksperimenta putopis. Autor to istiåe veã na poåetku svojeuvodne beleške — kwigu je napisao za vreme jednog putovawa, ali odmahdodaje i da je osnovna ÿanrovska konvencija putopisa izneverena —„Odjednom, sve što su qudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavi-lo ispred predela i graðevina koje sam gledao" (Qudi govore, str. 7). Vi-naver je prvi primetio da je putopis i figura putnika u osnovi celo-kupnog Rastkovog kwiÿevnog dela. „Rastko je sebe oseãao najviše kaoputnika", veli Vinaver, „Taj mu je simbol bio najdraÿi. Putnik jedna-ko nešto otkriva. Putnik nikada nije stigao, ni išta ustalio: posleputa, opet predstoji — put."50 Putopis je, rekli bismo, Rastkova ÿan-rovska baza. On ne samo da je napisao velik broj putopisa, nego i pesa-ma u slavu putnika i putovawa, od kojih su neke izrazito programske —„Spomenik putevima" u prvom broju åasopisa „Putevi" 1922, „Putnik"u zbirci Otkrovewe, posveãena upravo Stanislavu Vinaveru, potom„Azije putuje" (1931) i „Bitinski pastir" (1932). Sve one pripadajuonom krugu evropskog avangardnog pesništva koji Giqermo de Tore na-ziva „putujuãom lirikom" a za wihove autore primeãuje da su „donkiho-tovski, više voleli putovawe od prebivališta."51 Najizrazitiji pred-stavnik takve „putujuãe lirike" u evropskoj avangardi je svakako BlezSandrar, a kod nas, pored Rastka i Rade Drainac.

Hronotop puta je na razliåite naåine prisutan u svim Rastkovimromanima. Pripovadaå i pojedini junaci Burleske slobodno putuju ikroz prostor (zemqa, raj, pakao) i kroz vreme (prošlost, sadašwost,buduãnost). Središwi deo romana Sa silama nemerqivim poetiåki ak-tuelizuje poznati antiåki i sredwevekovni topos plovidbe po uzburka-

84

49 Marko Ristiã, „Napomena" u kwizi: R. Petroviã, Sa silama nemerqivim. Qudigovore, Beograd 1977, str. 206. O razliåitim ÿanrovskim odreðewima koja su pojedini au-tori davali ovom Rastkovom delu vidi u: Dragiša Vitoševiã, Jedna Rastkova sinteza, uzborniku Kwiÿevno delo Rastka Petroviãa.

50 Stanislav Vinaver, Rastko Petoviã, lelujavi lik sa freske, str. 399.51 Giqermo de Tore, Istorija avangardnih kwiÿevnosti, prev. N. Marinkoviã,

Sremski Karlovci — Novi Sad 2001, str. 10.

nom moru, prvi deo romana Dan šesti prati put srpske vojske kroz Al-baniju, a središwe poglavqe drugog dela zove se „Hodoåašãe" i posve-ãeno je poseti glavnih junaka indijanskom rezervatu. Povlašãeno mestokoje u pripovedaåkoj strukturi Rastkovih romana ima hronotop putaproistiåe najpre iz autorove ÿivotne i poetiåke opsesije za upoznava-wem drugih kultura i udaqenih prostora. Od romana Milovana Vidako-viãa srpska kwiÿevnost nije imala romanopisca u åijim delima je nesamo putovawe kroz neobiåne i udaqene predele, nego i simbolikaprostora imala tako naglašenu ulogu. Kao što je u prozi Miloša Cr-wanskog, od „Objašwewa Sumatre" i Dnevnika o Åarnojeviãu do Romanao Londonu, dominantna figura dvojnik, tako je u kwiÿevnom delu RastkaPetroviãa izrazita figura putnika. Hronotop puta, i od wega neštouÿi hronotop susreta ima, kako to pokazuje Bahtin, ogroman znaåaj urazvoju kwiÿevnosti, ponajpre romana, kao što i samo poimawe pro-stora ima vaÿnu ulogu u konstituisawu slike sveta u åovekovoj svesti.Ako znamo da je na poåetku Rastkovih kwiÿevnih i umetniåkih intere-sovawa upravo istraÿivawe bogatog kulturnog nasleða sredwega veka,onda je zanimqivo da naglašeno prisustvo toposa puta i putovawa uwegovom kwiÿevnom delu posmatramo u kontekstu nekih stavova pozna-tog ruskog semiotiåara kultura Jurija Lotmana. Govoreãi o pojmu isimbolici prostora u sredwevekovnim tekstovima, Lotman zapaÿa da jeza sredwi vek karakteristiåan takav pristup geografiji koji je ne tre-tira kao nauånu disciplinu nego kao varijantu religiozno-utopijskeklasifikacije. „S tim je povezan i poseban odnos prema putniku i pu-tovawu: dugotrajno putovawe poveãava åovekovu svetost."52 U Rastkovomkwiÿevnom delu putovawe bogati åovekovu duhovnost, daje mu sposob-nost da razume druge qude i kulture.

Upravo je kategorija prostora u kwizi Qudi govore jedna od kquå-nih za razumevawe Rastkove transformacije putopisnog ÿanrovskog po-lazišta u eksperimentalni kratki roman. Govoreãi o prirodi i geneziÿanrovskih inovacija, Lotman primeãuje da „novatorstvo i jeste u tomeda se principi jednog ÿanra preurede po zakonima drugoga, pri åemu setaj drugi ÿanr organski upisuje u novu strukturu i u isto vreme åuvapamãewe o drugom sistemu kodirawa."53 Rastkovo delo Qudi govore na-staje takvim dvostrukim ÿanrovskim kodirawem, putopisnim i roma-nesknim, pri åemu nastaje jedna specifiåna forma eksperimentalnogkratkog romana. Iako je putopis ÿanr koji se, kao ni roman, ne moÿetako jednostavno, kako to na prvi pogled izgleda, formalno definisatiu svom åistom obliku, što potvrðuje bogata putopisna tradicija u srp-skoj kwiÿevnosti,54 od wega se ponajpre oåekuje da geografski locira i

85

52 Jurij M. Lotman, „O pojmu geografskog prostora u ruskim sredwovekovnim tek-stovima", Semiosfera, prev. V. Santini, Novi Sad 2004, str. 263.

53 Isto, str. 205.54 O ÿanrovskom odreðewu putopisa vidi: Slobodanka Pekoviã, „Putopis — uslo-

vqenost ÿanra", u zborniku Kwiga o putopisu, Beograd 2001. O ÿanrovskoj otvorenosti/nestabilnosti putopisa u vreme avangarde up.: Slaðana Jaãimoviã, Srpski avangardniputopis, Beograd 2005.

opiše prostor u kojem se pripovedaå kreãe, kao što je to sluåaj u Rast-kovim tekstovima o Makedoniji, Dalmaciji, Španiji ili u kwizi oAfrici, gde ni jednog trenutka nismo u nedoumici na kom geografskomprostoru se autor nalazi. Meðutim, u romanu Qudi govore poetiåkismišqeno a sasvim nesvojstveno putopisu, prisutna je izvesna konfu-zija oko toga gde se to neimenovani putnik zapravo nalazi, u kojoj ze-mqi su jezerska ostrva Mawe i Veãe. Najpre moÿemo da primetimo dase radwa Rastkovih romana i pojedinih narativnih pesama åesto dešavapored jezera, odnosno pored vode — tako je na primer u pesmama „Bodi-nova balada", u kojoj površina jezera ogledalskim udvajawem prebacujelirski subjekt u davnu prošlost, ili „Pesnik nad vodom", åiji naslovasocira na završno poglavqe romana Qudi govore. Staroslovenske kwi-ge Burleske odvijaju se u jezerskoj devolskoj dolini; junaci drugog delaDana šestog provode noã u indijanskom rezervatu pored reke koja dobi-ja mistiånu dimenziju — „Voda je disala kao kakva velika radosna ÿi-votiwa. Pokrivala se slikom šuma, bojama zelenih vrba, i istezala putbeskrajnih prostora. Bil je gledao kako qudi spuštaju tri mreÿe, jednuza drugom. I to je za wega imalo prepotopsko znaåewe utapawa jednogbiãa u drugo, preobraÿaj jedne materije u drugu. Hteo je da tu istu voduutopi u svoje ruke, svoje lice, i da ih više nikada ne vadi."55

Ako pokušamo da odgovorimo gde se zapravo nalaze jezero i ostrvau romanu Qudi govore, svakako najpre moramo pomisliti na Španiju —mesta Huenta, Eskalona, Toledo, a i imena likova nesumwivo asocirajuna zemqu na Iberijskom poluostrvu. Meðutim, veã je jedan od prvih au-tora koji je pisao o ovoj Rastkovoj kwizi, Todor Manojloviã, zapazioda je to „neka åudna, neodreðena, irealna Španija".56 Ali postoji jedandetaq zbog kojeg svakako ne moÿemo biti sasvim uvereni u ovakvo pro-storno locirawe. Naime, nekoliko puta se u razgovorima pomiwe tra-montana — severni vetar koji duva samo u Italiji (ital. tramontana).Ova „nelogiånost" ili „greška" zapravo je signal åitaocu da prostoru kwizi nije ni pribliÿno tako pouzdano odreðen niti ima onakvuulogu kakvu bismo mogli da oåekujemo u putopisu, nego je posredi jednavrsta topografske mimikrije ili fingirane faktografije koja je prebliska romanu. Dok je Vinaver zapazio da se razgovori i susret samotoboÿe dešavaju u Španiji, a zapravo se sve odvija na Siciliji, jedandrugi avangardni autor razrešiãe ovu tajnu. U kwizi Kod Hiperborejaca(1966) Miloša Crwanskog, u åijoj se sloÿenoj ÿanrovskoj prirodi, kaoi u Rastkovom delu, ukrštaju romaneskno, putopisno, autobiografsko,esejistiåko i pesniåko, pripovedaå koji boravi u Rimu setiãe se u jed-nom trenutku svog prijateqa Rastka Petroviãa: „Da bih je razveselio, jajoj obeãavam da ãu je voditi u obliÿwa mesta koja se zovu: Veliko i Ma-lo. Maiori — Minori. Åini mi se da se nalaze u jednoj kwizi, koju je je-dan naš prijateq, Rastko, u Italiji napisao. Åekali smo ga u Rimu.

86

55 Rastko Petroviã, Dan šesti, str. 492—493.56 Todor Manojloviã, R. Petroviã: „Qudi govore", Letopis Matice srpske, Novi

Sad, kw. 328, sv. 1—2, str. 145.

Bio je otišao preko okeana, u Ameriku. Nismo ni sawali da ga višenikada videti neãemo."57 Meðutim, pripovedaå romana Qudi govore poe-tiåki i ÿanrovski svesno unosi ovu konfuziju, uvlaåeãi åitaoca uigru fikcionalnog i faktografskog, prividno dokumentarnog i umet-niåki konstruisanog, na åemu je još u veãoj meri bila zasnovana i Bur-leska. Vinaver svedoåi o jednoj osobitoj Rastkovoj opsesiji koju je ostva-rio upravo u romanu Qudi govore — prenošewe slike i akcenta iz jed-ne, izvorne, u drugu oblast: „Åesto smo razgovarali, Rastko i ja, o tomprenosu kao o neåemu åudesnom, što nije razumeo Raskin: o preobraÿa-ju sredine u sredinu. Wemu je to dolazilo, Rastku, na mahove, kao radkakvog recimo renesansnog slikara, koji prenosi deviåanska åuda kakvevarvarske princeze u Firencu ili u Sijenu, u wihove kule i pirgove,— mesto da varvare i pratioce ostavi u Maloj Aziji."58 Prenoseãi do-kumentarnu i autobiografsku zasnovanost svoje priåe iz realne Italijeu åudnu, irealnu Španiju u kojoj duvaju nepostojeãi vetrovi, Rastko mo-difikuje putopisnu topografiju u romaneskno konstruisani prostor. Uambijentu koji je osloboðen svih putopisnih atributa, detaqnih opisagraðevina, predela, znamenitosti, te konaåno i opisa qudi, razgovorio qudskoj sreãi i nesreãi dobijaju jednu naglašenu univerzalnu dimen-ziju, pripadajuãi zapravo svakom prostoru i svakom vremenu. Samo u ta-kvom prostoru, koji svojom jednostavnošãu i svedenošãu dobija dimen-zije iskonskog i arhetipskog predela, „proste i beznaåajne reåi" mogudobiti snagu i istinu onoga što je „ÿivot qudi i univerzuma uopšte."

I druga dimenzija hronotopa — vreme dobija u Rastkovom kratkomeksperimentalnom romanu specifiånu funkciju, nesvojstvenu kako pu-topisu tako i tradicionalnom, na mimetiåkim postupcima zasnovanomromanu. Iako se dva putnikova boravka na ostrvu ne mogu precizno da-tirati, postoji jedan vaÿan vremenski okvir koji åvrsto objediwujepriåu. Dolazeãi po prvi put na ostrvo putnik sluåajno saznaje da je ÿe-na nekog Karlosa nedavno zatrudnela. U posledwoj, noãnoj sceni roma-na pripovedaå prisustvuje poroðaju upravo te ÿene. Priåa je tako sme-štena u vremenski ciklus od pribliÿno devet meseci, od zaåeãa do ra-ðawa novog ÿivota. Rastkova pesniåka opsesija tajnom roðewa tako jeupisana u vremensku dimenziju romana. Raðawe deteta simboliåni je izavršni odgovor na pitawe o smislu i vrednosti ÿivota. Gotovo iro-niåno komentarišuãi razgovore koje je sa meštanima prethodno vodio(„Smešno je kako qudi govore o ÿivotu. Svaki ima svoj sud o wemu…",Qudi govore, str. 141) putnik-pripovedaå na kraju romana fasciniranje iskonskom snagom veåno obnavqajuãeg ÿivota qudi i univerzuma. Tusnagu razviãa i obnove åovek svojom mišqu nikada neãe uspeti sasvimda shvati niti da joj se svojim skepticizmom i nepoverewem u ÿivotsuprotstavi. Posledwi iskaz o ÿivotu kao jedinstvenoj stvari dobijasvoju potvrdu u jedinstvenosti samog umetniåkog ostvarewa kakav je ro-

87

57 Miloš Crnjanski, Kod Hiberborejaca, knjiga II, Beograd 1966, str. 121.58 Stanislav Vinaver, „Qudi govore" od Rastka Petroviãa, Kritiåki radovi Sta-

nislava Vinavera, Beograd 1975, str. 404.

man Qudi govore. Simbolika oplodwe i raðawa dobiãe svoj puni smi-sao u romanu Dan šesti, u kojem Stevan Papa-Katiã dolazi do spoznajeo qudskom telu kao klici, semenu, odnosno siãušnom svetlom prahu,baåenom voqom vaseqenskog tvorca u „mirijade svetova" — „To je svi-tawe i svitawe sveta, a ti si u tome siãušan svetli prah, u vihoruveånosti siãušni svetli prah. Sa tvojom svešãu i oseãawima, i stra-stima, i ÿudwama, i ushiãewima, i sumwama. Svetli prah."59

Rastkov kratki roman Qudi govore, kao posledwa autorova za ÿivo-ta objavqena kwiga, simboliåno je oznaåio završetak avangarde i we-nih pripovedaåkih i ÿanrovskih eksperimenata u srpskoj meðuratnojkwiÿevnosti, ali i postao klica novog, izuzetnog romana — Dana še-stog, jednog od vrhunaca srpske romaneskne proze u proteklom veku.

Predrag Petroviã

CINEMATOGRAPHIC WRITING OF A NOVEL(Stanislav Krakov's Krila)

S u m m a r y

Stanislav Krakov's Krila (The Wings) (1922) is a short avantgarde novel whichmost consistently expresses the new narrative possibilities close, that is analogous tothe techniques of film montage. Unlike other avantgarde authors (Miloš Crnjanski orDragiša Vasiã), in Krakov's case one can already talk about the more direct and inten-sive merging between the novel and film. Specific narrative procedure with which thenovel Krila was realized is in this text related to the standpoints of some avantgardeauthors about film, primarily to Sergej Eisenstein's reflections about the technique offilm montage, as well as to the programme standpoints of some avantgarde narrators li-ke Alfred Döblin, to base the novel on some cinematographic principles.

88

59 Rastko Petroviã, Dan šesti, str. 454.