Rosenthal – Jejts, Paund i Eliot

- Širenje senzibilnosti- Najupečatljivija stilistička razlika između stare i moderne poezije, jeste

prelazak sa relativne formalnosti na jednu nepretencioznu intimnost, svest o svakodnevnom životu.

- Ono što Bodler unosi u poeziju jeste ta iznenadna morbidna svest o pojedničanom životu koji se ne uklapa u sistem proklamovanih ideja njegovog doba, i paradoksalno, svest o tome da pojedinac nije ništa više od još jednog prokletog među masom takvih, koji obitavaju u megalopolisima. Zakon života postaje zakon življenja masovne smrti – jedan od osnovnih simbola moderne poezije predstavlja predvorje Danteovog pakla – to su stanovnici Eliotove Puste zemlje koji, budući da im nedostaje svaka moralna perspektiva, i budući mehnizovani u svojim radnjama, jesu zatičeni u svoja telesna bića i nesposobni da se posvete bilo dobru bilo zlu, a njihovo prebivalište jeste moderni grad (’unreal city’)

- Neguje se posebna vrsta subjektivnosti, i prelazi se prag slobode, čak i morbidnog, kako bi se mogla ispitati mnogostruka značenja iskustva.

- Rhapsody on a Windy Night (Eliot) – savršen primer mešanja nove i stare tradicije; mesec, kraljica noćnih zbivanja, nije boginja Artemida, nego stara prostitutka; pesma se nagoveštava mogućnopst da je noćni svet zapravo stvarni svet, a da je dnevni iluzoran; noć briše iluzije i fokusira se na slike najgrublje realnosti.

- Rene Char – pesnik nešto čini jedinstvenim tako što opšte ideje i elemnte stvarnosti pretvara u aspekte sopstvenog bića, pri čemu umetnička senzibilnost stupa u prvi plan i postaje odlučujući element.

- Insistiranje na ’morbidnim’ temama, svojstveno modernoj poeziji – smrt na svakoj strani, iako je to najčešće smrt (i ponovno rađanje) same civilizacije. Moderna poezija nas suočava sa očiglednim samoubistvom, ili bar samoizdajom kulture.

- Dominantna prtpostavka moderne poezije je da, podvrgavajući se organizacijama, institucijama i mehanizaciji zarad njih samih, dovodimo sebe u opsanost da izgubimo dodir sa izvorom radosti i vitalnosti – ushićenjem čula, tradicijom i ritualom, samosposznaji u istinski ljudskom kontekstu. Veliki deo moderne poezija upravo se i moze opisati kao pokusaj ponovnog uspostavljanja vitalnog kontinuiteta saa onim što je u prošlosti bilo mitotvorstvo i da se otkriju šira, svežija značenja – tako je sa Pustom zemljom ili Paundovim Povratkom, gde se odvija ta borba za kontinuitet i koje imaju tu specifičnu veru u čoveka i njegove sposobnosti.

- Uticaj tradicije - Eliot – ’ne samo u najboljim, nego i u najindividualnijim delovima nečijeg

stvaralaštva, mogu mrtvi pesnici potvrđivati svoju besmrtnost.’- Pusta zemlja kao paradigmatučan primer moderne pesme, koja se pri tom

služi mnoim tradicionalnim elementima – potraga za Svetim Gralom,npr. Zapravo, cilj i jeste da čitalac uoči paralele i razlike između prošlog i sadašnjeg, i u svojoj manipulaciji tradicionalnim elementima, Eliot

1

pokazuje jednu tipično moderu povećanu svest o svojim izvorima – ponekad on citira doslovno, ponekad parodira – npr. scena Partija šaha,, gde ej opis žene dat kao parodija Šekspirovog opisa Kleopatre, čime se ona dodatno osvetljava.

- Kod Paunda, pak, prerušeni Odisej se može prepoznati kao protagonista njegovih najpoznatijih pesama.

Jejts i moderni duh / Yeats and the Modern Mind

1.Nepomirljivi duh- ’Tražim sliku samootkrivanja modernog duha.’ – Jejts je bio u

neprestanom dijalogu sa modernim duhom, i u njegovom delu su, pretočeni u simboličku strukturu njegove poezije, našli mesto i porast nacionalizma, političke krize koje su dovele do ratov, iskušvajuće posledice nauke na stara verovanja, preispitivanje svih istina i wrednosti. Pri tom, on je najmanje ’eksperimentala’ od svih velikih modernih pesnika – nema pesama u slobodnom stihu, ne narušava u velikoj meri sintaksički i gramatički sklop, njegovom pesmom nikad ne dominira u potpunosti kolokvijalni idiom i njegov ritam. On je više pokušavao da oživi tradiciju u kojoj je pripadao, i moderne subjektivnosti se, kako sam kaže, pokušavao osloboditi upravo insistiranje, na sintaksičkoj konstrukciji.

- Jejts se ističe kao pesnik modernog ljudskog postojanja, i kao takav, no se dotakao skoro svih njemu savremenih, gorućih problema – npr. Parnel, The Great Day, Church and State – političke pesme – poslednja je paradigmatičan primer Jejtsovog ne preuzimanja određenih pozicija, nego suprotstavljanja opozicija, od kojih se on ne može prikloniti ni jednoj.

- Uskrs 1916. – o uskršnjoj pobuni u Dablinu, ali tipično jejtsovski, ona ne ostaje na jednom tonu i jednoj poziciji – ’a terrible beauty is born’ – dok se prvi deo pesme još i može shvatiti kao slavljenje herojskog čina, drugi deo dovodi do preokreta, u kome se postavlje pitanje smisla pogibije pobunjenika; zapravo, ovo je jedna tipično jejtsovski nedogmatska pesma, koja ukazuje na duboki jaz između ljudskih želja i moći, tj. želja i usuda, odn. u ovom konkretnom slučaju, iako Jejtsove pesme skoro uvek transcendiraju originalni motiv, ukazuje se na mogućnost da pobunjenici možda i nisu bili u pravu. Smelost ove pesme je karakteristična za Jejtsa koji se, iako nije verovao ni u šta, zalagao za potrebu za verovanjem ali, zalažući se za nju, mrzeo je pomisao na tašti idealizam koji čoveku stvara lažne predstave o sebi samome. Stoga on traži sliku ’samootkrivanja modernog duha’ kroz odbacivanje religijskih, ideoloških, naučnih i socioloških sistema, a time se unekoliko objašnjava i njegova fascinacija okultnim.

- Moderna poezija teži tragičnoj pretpostavci da se mi nalazimo na slepom koloseku kulture u kome se sukobljava mnoštvo vrednosti (od kojih su

2

političke najotrovnije). Paradigmatična pozicija pesnika jeste borba herojske senzibilnosti, tj Sopstva, da se oslobodi oslobodi ovog ubitačnog položaja, a najlogičniji put za sticanje te slobode jeste insistiranje na prioriteu instinkta i emocije u odnosu na logičko i sistematično mišljenje i zahteve društva.

- U mnogim svojim pesmama Jejts insistira na misteriji seksualnog čina, videći u njoj krajnji izvor značenja. (U pesmi Politics replicira Manovom shvatanju da ljudska sudbina sada otkriva svoje značenje kroz političe termine, suprotstavljajući mu misteriju seksualnog čina, kojom se Jejts bavi u mnogim svojim pesmama – Leda i labud, The Second Coming,...) U Bizantijumu, on čak implicira da je ova misterija u osnovi svekolikog ljudskog stvaralaštva – poezija je po njemu ’besramna’ i ’neodgovorna’ sa stanovišta pšolitike – ona pripada sferi paganstva: najboljih slika, zabranjenih božanstava i životnih sila, i princip koji ne sma izneveriti jeste ženski, rođački princip, koji se pretpostavlja platonističkom idealu države i hijerarhije – pesnik ne sme biti na strani Eneja, nego na strani Turna i ostalih ’nepomirljivih duhova’ prognanih u senke.

- U svom stvralaštvu, Jejts je težio otelovljavanju tog nepomirljivog duha kroz tradicionalne mitske i folklorne simbole – npr. drama On Baile’s Strand (mitski junak Kuhulain, izdavši svoje principe, dovodi do tragedije i ubija svog sina). Pesma Lapis Lazuli(1938) , proklamuje autonomiju umetnosti i prednost njenih interesa u odnosu na interese Države, tj. ljudska sudbina svoje značenje ne iskazuje političkim, nego poetskim simbolima, koji neokrnjenim čuvaju kretivne moći naroda. Ova pesma pisana je u doba kada se rat već video kao neizbežan, i kada se samo još čekalo nekakvo političko čudo, a umetnost viđena kao nešto nepotrebano. Međutim, biti čovek znači odigrati svoju ulogu do kraja i umetnik koji nastavlja da se bavi svojom umetnošću postaje simbol čovekove nepovbedive stvaralčke moći. Umetnost nije samo uteha u tragičnim zbivanjima, nego glavni oslonac civilizacije u suprotstavljanju nastupajućem haosu, a umetnik je tada najpotrebniji.

2. Pogled unazad: Ovde i Tamo

- Vera da će nas umetnost odvesti do istine ljudskog postojanja, ali to je sve samo ne puki estetizam ili eskapizam.

- Jejts je rano počeo da se poigrava opozicijama, pogotovo opozicijom realnog i imaginarnog, onog Ovde i onog Tamo. Čak i kad je pisao o konvencionalnim temama, ova distinkcija provejava, i upravo ta preokupacija ga vodi do novih otkriča koja tradicionalnim temama i simbolima daje novo okruženje i značenje.

- The Stolen Child (1886) – tradicionalni motiv deteta koga su namamile vile, ali nema tradicionalnog raspleta – Jejts nam ne otkriva da li dte umire, da li je zamenjeno ili se vraća kao starac – naprotiv, nasuprot domu koje dete napušta, postavlja se zlokobno osvetljeni vilinski svet, jer vile donose ’unquiet dreams’ (u prvoj verziji čak ’evil dreams’), a njihov refren

3

odnosi se i na dete i ovaj svet, ali i na njih – ’the world is more full of weeping than zou can understand’. Ambivalentnost tog refrena ukazuje na preokret koji se odigrao u romantičarskom motivu patosa nedostižnog – krajnja frustracija romantičarskim idealom počiva u mogućnost da, čak i ako uspemo preći u onostrano, nećemo se poštedeti patnji ovostranog, nego ćemo ih tamo iznova naći, i to kao večne.Ova pesma može biti shvaćena kao protest protiv samog sna o idealnom, koji je varljiv i inhibira u ostvarivanju onog dostižnog, dovodeći u pitanje sve što je čovek učinio i što želi. Nešto slično je prisutno u pesmi ’the man who dreamed of faeryland’, gde junak, kad god dostigne nešto što bi moglo biti zadovoljavajuće, biva pometen svojim snom o savršenstvu, te čak ni u grobu ne nalazi smirenje.

- ’Ostrvo Inisfri’ – počinje poigravanjem idejom zemaljskog raja, da bi se u poslednjoj stanci pokazala tmurna slika govornika koji stoji na pločniku onog Ovde, progonjen slikom svog lišavanja - nije to samo romantičarska pesma, nego i kritika romantičarskog sna. Takođe, i u pesmi ’Who goes with Fergus?’

- Jejts je rano počeo da koristi metod uporednog postavljanja interpretativnih opozicija, u pokušaju da se otkrije karakter ljudske pozicije i izazovi koje ona nosi.

- Jejtsovo interesovanje za okiultizam i spiritualizam – jedan od motiav za ovu vrstu interesovanja, jeste njegovo ubeđenje da oni zim putem može doći onog nesvesnog, te tako i do izvora kreativne imaginacije. On je tražio neku vrstu nenaučne nauke, čiji bi oslonac bila ’istina’ mita i umetnosti, nauke koja bi prevazišla materijalistički sistem mišljenja ali i neodređenosti religijskog mišljenja – on je želeo da u ’jednoj misli objedini pravdeno i stvarno’ – tešku ’stvarnost’ iskustva i ’pravednost’ čiste vizije.

- ’čista vizija’ je kod Jejtsa čudno povezana sa svakodnevnim iskustvom. Svet simbola nije ljudski ili čovekom određeni svet, nego je čovek u svom animalnom i duhovnom životu njegov sirovi materijal.

- Jejts se uvek iznova vraća na veliki paradoks i misteriju svesti, neke od njegovih najpoznatijih pesama prizivaju arhetipske simbole koji se vrte oko misterije seksualnosti – npr. Leda i labud.

- Jejts je do kraja ostao fasciniran dualnim principom ljudske sveste – Ovim i Tamo – ’sve mi se čini sačinjeno od konflikta dva stanja svesti, dva stvorenja ili osobe koji umiru život, odn. žive smrt onog drugog. To je istina samog života i smrti.’

- Zapravo, on svojim poetskim postupkom otkriva svoje duboko ubeđenje da u osnovi života jesu ’dve kupe’ ili ’ dva vrtloga’ čiji se vršci nalaze u osnovi one druge.

- Sailing to Bzyantium – lirsko ja je starac koji se nalazi između dva sveta ili, još pre, on je duboko u ovom svetu koji ima sve ali odbacuje njega i koji on sad namerava da zapsedne tako što će postati deo sveta čiste kreativnosti u kome je telesno pretvoreno u večno. U četiri stance od po osam stihova, kontrastiraju se dva sveta – snezualna stvarnost i svet bezvremenog intelekta, umetničke večnosti, simbolizovan ’svetim gradom Bizantom’. U

4

ovostranom svetu stoji jedan starc koji je još uvek ’sick of desire’, dok u onom svetu stoje ’mudraci’ od kojih govornik traži da ga nauče da peva glasnije od ’senzualne muzike’ kojom je ovde okružen. Dva sveta, dve vrste muzike, dve vrste stanovnika, i govornik između njih, koji pokušava da ih pomiri u svom biću. To je čovek koji je stvorio spomenike svojoj duši, ali upravo ti spomenici – njegova velika dela, njegove duhovne kreacije – sada su mu potreben da prevaziđe suočavanje sa svojom smrtnošću. I ovde je prisutan ista zastrašujuća, burna konfrontacija dve sfere bića, udaljene jedna od druge, ali i nerazdvojne.

3. Jejts kao prorok

- Povezanost čoveka sa velikim sferama kulturne istorije jeste sledeća faza dualiteta, koja u poprima na značaju u kasijem Jejtsovom delu. Piatnje je da li su ove sfere, bar u nekoj meri, određene čovekom, ili one u potpunosti urpravljaju njime?- Leda i lbud – oživljava tradicionalni motiv zapadne mitologije, prikazujući ga onako kako ga je ljudski element morao doživeti u svoj njegovoj fizičkoj neposrednosti i misteriji. Pesma se završava pitanjem da li je i Ledin um oplođen božanskom inteligencijom, da li je ona sada i sama poprimila nešto od božanske prirode, ali Jejts ne nudi odgovor, nego amo postavlja pitanje..- The Second Coming – Jejts je verovao da se nalazimo na kraju velikog vremenskog ciklusa, da se hrišćanska era bliži kraju –samJejts govori o ovoj pesmi kao profetskoj, tj. ukazuje na to kako je on mnogo pre haosa drugog svetskog rata predvideo ’the ceremony of innocence id drowned’ – u ovoj pesmi, ono što dolazi je nekakvo biće nalik Sfingi koje dolazi iz prehrišćanskog mraka, indiferentno prema čoveku, praćeno kricima i senkom.Ključ za mnoge Jejtsove simbole može se naći u knjizi Vizijam iza koje leže okultistička iskustva, raznorodna lektira i iskustvo automatskog pisanja – tu je prisutna dihotomija istorijskih krugova/sfera i i individualne ličnosti, veza između toča vremena i bezvremenosti, fizičkog univerzuma i čistog duha, opozicija između hrišćanstva i pagansko-renesansnih vrednosti, dušino ’sanjanje zemaljskog iskustva’ nakon smrti, nova upotreba drevnog koncepta ’velikog niza godina’ (kruga od 2000 godina, u tokom koga se rađa, razvija i umire jedan dominantni oblik civilizacije), večiti rat i preplitanje dve suprotnosti. Ptanje je u šta je od ovog Jejts zaista verovao, ako je on uopšte u išta verovao bezrezervno. Uostalom, u upotrebi svojih simbola on nikada nije postao žrtvom sistema, nego ih je uvek iznova preispitivao pa i napuštao.

5

Paund: Pesnik kao heroj

1. Autoritet - Paund jeste bio pojava od autoriteta – delimice je to bio iritantni autoritet

samoproklamovaog lidera, ali ipak neosporiv. Npr. W.C.Wilijams piše o tome kako je Jejts, nakon Paundove kritike, dao sve svoje tekstove njemu na komentarisanje.

- Jedns od odlika Paundove kritike jeste u specifičnoj samouverenosti, iza koje leži apsolutna ubeđenost da pesnika – pogotovo am Paund – jeste heroj koji na svojim ramenima nosi zadatak kulturnog spasenja. Njegova ozbiljnost je nepogrešiva i on govori o ’našim’ problemima Religiju umetnosti je vrlo brzo počeo da primenjuje na teoriju politike i istorije.

- ’Uloga književnosti u društvu jeste da očuva britkost i snagu svake misli i mišljenja, održavanje samog sredstva, samog medijuma mišljenja i komunikacije, tj održavanje reči od toga da se ne postane neegzaktna.’

- Paundov autoritet mahom proizilazi iz njegovog stiha – mladi pesnk koji pokušava da uspostavi kontinuitet sa britanskom i evropskom prošlošću, ali i sa američkom, pomera se ka nekakvoj novoj fuziji melodijskih, vizuelnih i intelektualnih elemenata, balda, sestina, planh, imitacije ranijih pesnika....sve se to meša, otkrivajući pesnikovi želju da kroz povećanu svest o tradiciji ustanovi i sopstveno mesto u odnosu na nju.

- 1912. Ripostes - ’Povratak’ i ’ Ahemičar’- Povratak je vrhunska realizacija onog ’zračnog sveta gde jedna misao

zadire u drugu oštrim čistim rezom’ – bogovi-heroji iz prošlosti, koji postoje samo u književnosti, ’vraćaju se’ bez samopouzdanja. Ritmičko kretanje pesme jeste organski deo zamišljene slike. Pesma na kraju prelazi u prošlo vreme i u lament – talasni ritam se ponovo vraća, i ponovo vidimo bogove onakvim kakvi su postali – jedina realnost koja nam je preostala jeste naša svest o jazu između vizije i stvarnosti.

- Alhemičar – svojevrsna ’bajalica’ za transmutaciju metala, prizava ženski princip u svim stvarima ne bi li se rodilo zlato. Prizivaju se imena boginja, mitskih i književnih heroina, istorijskih ličnosti, četiri elementa i područja Raja, hada i fizičkog univerzuma. Kako pesma napreduje, pred nama se stvara mističko jedinstvo misli i bića, imaginacije i smisla – svet viđen srednjovekovnim očima. To je istovremeno i pesma o poetskoj alhemiji, o pesnikovom korišćenju nasleđem prošlosti i neposrednom svešću u sadašnjosti, pretvarajući ih u ’estetsko zlato’.

- Imažizam, faza u kojoj su se Paund i drugi borili za uspostavljanje organske forme kao cilja poezije, i Paundovo naglašavanje pojedinačne slike kao ’intelektualnog i emocionalnog kompleksa u jednom trenutku

6

vremena’ jeste jjedan aspekt njegove briga za priznavanjem slike, pre nego neke neodređene ’misli’, kao srži pesničkog iskustva.

- Paundovi eksperimenti sa prevodima doneli su još veći autoritet njegovom tomu i stilu. On je otkrivao senzibilnost drugih i nalazio svoj glas kroz njih, i njegovi prevodi imaju isti kvalitet koji imaju i njegove pesme – intuitivni zahvat u oblik i emocionalnu srž predmeta. Tako je i u Kitaju, prevodima kineske lirike, uspeo da prenese srž grafičke sugestivnost kineskog teksta.

- To su zapravo više adaptacije, nego prevodi, i to Paund čini i sa Propercijem – Omaž Sekstu Properciju – on se u izvesnom smislu identifikuje sa lirskim ja Propercijevih pesama, i njegovo gađenje rimskom imperijom prenosi na lični plan gađenja nad britanskom monarhijom. Dakle – Paund vidi klasike kao potpaljivače energije, a ne kao inertne ambleme obrazovanja.

- Paundove adaptacije nemaju za cilj prevodilačku vežbu, nego stvaranje potpuno novog dela koje u potpunosti izražava samog Paunda – on senzibileitet prošlosti dovodi u fokus savremenosti. 2. Moberli – otuđenje građanina-umetnika

- Paund je simbol jedne pradoksalne ere – borac za kreativnu slobodu koji je istovremeno branio fašizam i suđenje za izdaju je izvegao zatvaranjem u duševnu bolnicu.

- Paund je pokušao da politizuje svoj estetski slogan o pesniku kao onome ko čuva celokupnu društvenu i individualnu misao i sistem od katastrofe, kroz njegovu herojsku ulogu ’čistača’ jezika –u njegovom delu vidimo umetnika kao građanina koji odbija da prihvati otuđenje koje mu se nameće kao umetniku – on prihvata izazov kulturne krize učeći svet ’tajni’ koja se nalazi u osnovi stvaralaštva – njegovom idealu integriteta.

- U Moberliju, npr. pesnik-protagonista se isprva bori da ponovo stvori sliku društva, da bi potom, ophrvan nejednakom borbom i svojom samospoznajom, podlegao psihološkom podvajanju. On kreće od ideje da status i integritet reči jeste od suštinske važnosti za stanje društva, a ta je veza, kako pokušava da pokaže u Moberliju, zanemarena od XVIII veka, dok su u istoriji (kako pokazuje u npr. Kantosu br.13) postojali i drugačiji primeri. Zapravo, Paund sebi nameće zadatak d živi upravčljajući se ’vizijom savršenstva’, ali da izvrši revoluciju ukusa kroz soje literarne aktivnosti – Moberli može da se shavti i kao samoispitivanje zasnovano na tim premisama.

- Hugh Selwyn Mauberly – prvi deo datiran u 1919, drugi 1920. – predstavlja novog, szrelog pesnika u ključnom trenutku njegovog odbacivanja kulture koju nije uspeo da promeni i istovremeno, odbacivanje svoje društvene uloge, i potraga za novom definicijom sebe samoga kroz poigravanje io ironiju. Paund je za Moberlija rekao da je samo simplifikacija Omaža s. Properciju, jer čitalac sa nedovoljno literarnog obrazovanja nije mogao da pojmi njegovo ranije delo, što je samo delimično tačno, a delimično je šala.

7

- Mobertli je kvazifikcionalno, ali u osnovi autobiografsko delo o mladom američkom pesniku koji pokušava da nađe svoje mesto unutar engleske književne tradicije ali i da istovremeno utiče na nju.Kao i Propercije, i on je hrabri kritičar savremenih zbivanja i pompeznosti, poštovalac Lepote zarad nje same, i pre svega jedan izuzetno samosvestan stvaralac., li je on daleko problematičnija i introspektivnija figura od Propercija.. Moberli konstantno varira raspoloženja i ton – čas polemičan, čas lirski-ispovedan, čas hladan i uglačan, čas školski učen i aluzivan, čas opušten i zadirkujući. Naslov uvodne pesme – E.P: Ode pour l’election de son sepulchre (Ezra Pound, Oda povodom odabira svoje grobnice) – evocira Ronsara, koji sa svoje strane evocira Vijona, te se ovim principom odjeka govornik povezuje sa pre-modernom evropskom lirskom tradicijom, i simbolički se poredi sopstvena posvećenost umetnosti s posvećenosšću starih majstora. Oda postavlja pitanje da li je on sebe bezrazložno proterao i žrtvovao, ili je pak na neki način ostvario trijumf. ( Paund je inače odlučno odbijao da je Moberli on sam,ali se on može posmatrti kao jedan aspekat njegove samosvesti)

- Narativna potka Moberlija je sledeća – tri godine je Moberli pkušavao da oživi klasični duh poezije u tvrdoglavoj Britaniji – to je bila njegova odiseja i , želeći da je ostvari na modran način, on je pred sobom imao Flobera, kao moderni ekvivalent grčkom idealu preciznosti i formalnog savršenstva, ali on je sebi dopustio da ga Sirene zavedu. Priznanje svoje greške jeste predstavljeno ironičniom tonom, kojim on sebe, inače, povezuje sa grčkim herojima i velikim piscima, i nastavlja se propercijebskom optužbom na račun degradiranog stanja moderne civilizacije. Ružnoća, grubost i masovna produkcija, kako kažu druga i treća pesma, jesu ono što se sada traži. Nasleđe paganskog mita, klasične misli i umetnost, čak i ranog hrišćanstva, sada je zbrisano bezobličnim, izjednačavjućim sekularizmom. Opadanje vrednosti je, kako se to kaže u četvrtoj i petoj pesmi, već izdalo mladost sveta i izvrglo je u masovni pokolj. Narednih sedam pesama prelaze u istrorijski pregčed moderne književne scene od 1880. Na samom kraju dela datiranog u 1919, pesma ’Envoi’ ( Poslanje? Posvetna strofa?) iznova potvrđuje njegpvu veru u Lepotu i simbolizuje pesnikovu odlučnost da se nastavi odabranom stazom posvećenosti stvaralaštvu u starom smislu, uprkos razbijenim iluzijama i porazima.

- Drugi deo Moeberlija (1920), on oslučno napušta arenu retoričkih borbi, postajući skoro potpuno subjektivan. Iako ranije teme i dalje odjekuju, ipak tematizovan je lični pečat – prva pesma ovog dela ne tematizuje sukob pesnka i sveta, nego ograničenja njegove veštine, a u drugoj govori o tri ’protraćene’ godine, opisujući ih kao zanošenje ’fantazmagorijom’. Zaveden svojim snom, on je ignorisao i zanemario realne mogućnosti poezije i života, i i još nije otkrio istinske implikacije svoje vizije savršenstva (simbolisana ’orhidejom’). Jezik sugeriše vezu između ovog neuspeha i ljubavnog ili seksualnog iskustva – on još nije naučio lekciju koju je Apolon dao Properciju. Čini se da iza pesnikovih reči o pokušaju ’osvajanja’ Britanije putem umetnosti koji – zadatka koji je pesnik sebi

8

postavio – leži potisnuta svest o sopstvenoj nedostatnosti, kao umetnika i kao čoveka. Moberli je izbegao jednostavna, suštinska pitanja svog života, tako što se okrenuo zamisli toliko grandioznoj da može sakriti njegov strah od nedostatnosti. Ipak, ni u ovih pet pesama, poraz i povalačenje iza oklopša reči, nisu pesnikov konačni odgovor. Ironij na račun njegovog doba se nastavlja, sada indirektnija i okrenuta ka unutra, ali Moberli ne pristaje da napusti svet reči – u petoj pesmi on razvija sliku poete-lutalice u večitoj vizionarskoj i u osnovi poražavajućoj potrazi za Lepotom. Moberli je Odisej sa epskom kulturnom misijom – prorok koji điba dekadentni društveni poredakm kreativna sanjalica izgubljena u sopstvenim snivima, i naslednik onog najboljeg iz celokupne pesničke tradicije. Takođe, on je ranjivi, osetljivi duh koji sumnja u sebe samog, podriva svoje samopoštovanje dovodeći u pitanje sopstvene motive, da bi potom, kao Jejts, prihvatio da pokopa svoje ’Ja’, i ceo teret svojih neuspeha, iluzija i ograničenja, i konačno se pojavio iznenađujuće čvrst i odlučan da se se ne pomiri sa svetom koji mu ne odgovara na način na koji on to želi, i odlučan da mu ne služi na način na koji to svet želi.3. Nekoliko reči o Kantosima

- Kantose je počeo da piše otprilike u isto vreme kada i Moberlija, njihov protagonista je u osnovi isti i perspektive su slične, ali dok je Moberli završen 1920, Kantosi su prerasli u kontinuirani rad za nrednih četrdeset godina – prvi Kantos se pojavio 1919, a zbirke su izdavane 1925,1928,1930, 1940, 1948, 1956, 1959.

- Sličnost i razlike između Kantosa i Moberlija, može se ilustrovati i uvodnom pesmom – iako se u oba dela protagonista indentifikuje sa Odisejem, u Moberliju je taidentifikacija figurativna, dok Kantos 1, predstavlja sažeti, i pri tom kongenijalan prevod XI pevanja Odiseja (Nekija – Knjiga mrtvih). Ali protagonista nije Homerov Odisej – ’Ja’ Kantosa jeste, zapravo, protagonista Moberlija – u ovom trenutku, u prvom kantosu i na mnogim mestim nakon toga, to ’ja’ noi odisejesku masku, što je jedan od znakova njegovog prihvatanja herojske uloge za koju je, u Moberliju, bio nesiguran da je može izneti, ovaj pit bez ironije koja je krasila prethodno delo. Kao i raniji heroji, i ’ja’ Kantosa mora posetiti podzemni svet i biti vođen profetskim glasovima prošlosti. Pre nego što se sekvenca okonča, on na sebe preuzima mnoge maske i identifikuje se sa mnogim mitskim, istorijskim i književnim junacima. Likovi poput Konfučija, Malateste i Džona Adamsa, progovaraju iz svojih kao ljudi koji pokušavaju da uspostave kreativni poredak. Time oni podsećaju na Odiseja, čiji je zadatak bio da obnovi poredak u svojoj zemlji i da potom, te vrednosti, pronese dalje. Njihova delatna mudrost je odisejskog tipa, i ima udela u prokreativnoj životnoj snazi koju on simboliziuje. Kod Homera je on je skoro impersonalno otelovljenje muškog kosmičkog principa, kakav Paund opisuje u Kantosu 99. Kod Paunda, kao i kod Jejtsa, ta je tradicija povezana sa modernom potragom za samospoznajom i kreativnošću.

- Odavde kreću one linije misli i opozicije vrednosti koje leže u osnovi i objedinjuju Kantose. Cantos 1, koji predstavlja usvajanje homerskog duha i

9

simbolizuje ono za šta se Kantosi u celosti ’zalažu’, ipak ne ioscrpljuje sve implikacije i čitav dijapazon mogućih identifikacija. Krećući se kroz Kantose, nailazi se na različite fuzije vrednosti, epoha i kultura. Kantos 13, npr. predstavlja konfučijanski duh u razgovoru između Kunga (Konfučije) i njegovih učenika – racionalni diskurs, gnev, lirske sanjarije, smenjuju jedni druge, formalni govor se smenjuje se kolokvijalnim, a ovaj Kantos doprinosi duhu prosvećenog sekularizma i filozofskog nekonformizma. Na drugim mestima se uvodi i politička, ekonomska i socijalna dimenzija, a uvek se iznova javljaju odlomci u kojima, iz žudnje za očuvanjem svoje vizije zemaljskog raja, pesnik iznova vraća bogove u život (npr. Kantos 17). Čista svetlost i boje jesu neodvojivi delovi Paundovog Raja, i njima se vraća kad želi da oseti božasku lepotu i mir. Iako se ponekad čini da on i doslovno veruje u Zagreja, za njega on zapravo predstavlja svojevrsan panadan savremenoj nadi u reintegraciju, a njegovo ime sugeriše kreativno uzbuđenje i eksualnu energiju. Tako, dakle, Paundov Odisejsko-danteovski junak, mora prodreti u pakao modernog sveta pre nego što ponovo uspostavi celovitost kakvu su pojedinci i pojedina društva u prošlosti poznavali.

- U vezi sa njegovom potragom za profetskom istinom i istinskom spoznajom lepog, jeste i seksualna simbolika – Paund teži obnovi misterije seksualnosti, koja je izvor religije i umetnosti, a koja je vekovima bila zanemarena usled procvata zelenaštva i komercijalizacije. Tema seksualnosti jeste team samospoznaje i obnove (Kantos 47).

- Uopšte, tema zelenaštva (koristi latinski pojam ’usura’ kako bi očuvao srednjovekovu konotaciju nemoralnosti koja se za zelenaštvo vezivala – nešto kao ’srebroljublje’ kod nas? ) i novčane korupcije, viđena je kao osnova otuđenja umetnika i degradacije njegovog statusa u modernom svetu. U Paklenim Kantosima (Hell Cantos – 14-16), Paund koristi najuvredljivije slike da opiše ovu civilizaciju kojom upravlja Usura, gde se, pored eksploatatora i profitera, javlja i čitava povorka licemernih moralizatora, onih koji vrše represiju na sve što je instinktivno, i jezičkih perverznjaka ( ’ perverts of language’). Pesnik je inspirisan principom prokreacije onako kako je Dante bio inspirisan principom Božanske Ljubavi, i može se uspostaviti gruba paralela između progresije u Kantosima i one iz Božanstvene komedije, (kao i između Kantosa i Odiseje) – kao što Dante skuplja i koristi svu svoju mržnju i ogorčenost kako bi opisao muke pakla, tako Paundiskazuje voje gađenje nad onima koje smatra varalicama života. Uopšte, jedno od najvećih dostignuća Kantosa i jeste upravo način na koji su mnogi raniji pesnici ugrađeni u celini – pnekad kroz prevod ili adaptaciju, često uz implicirano prenošenje lirskog ’ja’ ( kao u Kantosu 1). Pnekad se to odvija kroz preuzimanje tona ili postupka ( to čini sa Danteom u Hell Cantos), ponekad ’dovodi’ pesnike kojima se divi u svoje delo (npr. Kantos 16, gde je W. Blejk predstavljen kako trči po planini Čistilišta, , a dok trči ka svom spasenju, on gleda užase pakla koji je čovek sam sebi napravio – iako je slika data u danteovskim terminima, ona predstavlja Blejkovu viziju morala.

10

- Opseg Kantosa, kao i svake epske strukture, jeste sveukupnost bića – i realno i imaginarno, prirodno i natprirodno, život i smrt, ljudsko iskustvo i san o nožanskom. Kao i Moberli, i ovo delo ukazuje na duboka preispitivanja pesnika, ali nam retko skreće pažnju na njih – pre se fokusira na sidar modernog pakla i idealnog sveta . Mnogi ’glasovi’ koji se ovde čuju (pesnici, heroji, vođe, mislioci), nasuprot Moberliju, mogu i hoće da kažu ono što sam Paund ne može Promene ritma i stilova proširuju i produbljuju Paundov zahvat, i doprinose istorijskoj i kulturnoj sveobuhvatnosti dela.

- Kantosi su, od 1919, objavljivani u delovima, i predstavljaju jedan gigantski eksperiment za koji rast u vremenu presudan; svaka nova celina proširuje našu svest o vrednosti centralne perspektive – univerzlana univerzalna senzibilnost koja odmerava izopačenost zelenaškog sveta, postavljajući nasuprot njemu ideje racionalne misli, racionalne ekonomske prakse i ’paganskog’ esticizma; svaka nova celina rekapitulira osnovne teme postavljajući ih u novi kontekst.

- Postupak kojim se Paud služi jeste postupno predstavljanje purem konkretnih slika, kroz odgovarajući ritm i ideogram, tj. Paund ostvaruje komunikaciju putem serije iskustava. Prva dva kantosa uvode osnovne motive – prvi – sveobuhvatnu senzibilnost, koja je junak pesme, i njenu svrhu, a drugi – ideal aktivnog stvaralaštva, čiji je zaštitnik Zagrej. Naredni kantosi otkrivaju široki spektar implikacija ovih motiva – Sid, npr, dodaje viteški ton odisejevskom junaku, a odjeci poezije, poput Sapfine i Katulove, dodatno definišu poetsku trdiciju čije vrednosti Kantosi pokušavaju ponovo uspostaviti.

- Npr. Kantos 30 – iznosi svoj koncept o sentimentalnosti kao prevari osećanja koja uništava standarde vrednosti i pocdstiče zlenaštvo. Pčetak izgovara Artemida, a njena pesma je ’compleynt’ data u formi i dikciji koje sugerišu srednjovekovni stih.

- Grupisanje Kantosa - prvih šest ili sedam predstavljaju osnovu; Kantosi 8-19 fokusiraju se na renesansu i njenu vezu sa modernim trijumfom zelenaštva; Kantosi 30-41 bave se nastankom SAD-a, ekonomskim i socijalnim pogledima Očeva Nacije (Džeferson, Adams i, pogotovo, Medison) i rasprave o formi koju bi američki bankarski sistem trebao da preuzme; Kantosi 53-61 donose kinesku istoriju (motiv nagovešten Kantosom 13), pronalazeći u toj udaljenoj civilizaciji paralele za konflikte i ideale svojstvene renesansi, XVII veku i svremenoj Americi i Engleskoj; Kantosi 62-71 se fokusiraju na Adamsovu figuru; Kantosi 74-84 (’Pisan Cantos’) otkrivaju pesnika na kraju rata, u američkom logoru pored Pize, kako odmerava svoj život i dostignuća u svetlu različitih, ranije predstavljenih tema i ideala (implicitno je prisutna i odbrana fašiszma, njegovih ideala i prakse, upoređena sa Adamsovom sa jedne i praksom Konfučijevih kineskih vladara a druge strane); Kantosi 85-95, nazvani ’Rock Drill’ sumiraju ubeđenja i otkrića heroja-lutalice; Kantosi 96-109 (’Thrones’), postepeno nas pripremaju za junakovu konačnu viziju čovekovih sekularno-rajskih potencijala.

11

- Dakle, struktura Kantosa ima i retorski naglasak i narativnu organizaciju; postupak prestavljnja je zasnovan na iskustvima simbolizma, imažizma i tehnike toka svesti – jukstapozicioniranje scena, slika, lirskih pasaža, bez konvencionalnih prelaza, prirpreme i konzitentnosti. Dok ’argumentacija’ širi svoj fron i dok protejski protagonista luta kroz različita ikustva, pesnik namerno umeće odeljke koji treba da nas podsete na raniji stupanj i da uspostave vezu sa kasnije uvedenim motivima. Takođe, on namerno unosi pasže koji su u oštzroj suprotnosti sa onim što ih okružuje - npr. mirna rasprava Kunga i njegovih učenika ispre ’Hell Cantos’, ili vizija Kirkinog ostrva (Kantos 30) usred prve Džeferson-Adams-Medison grupe, ili bajalica svim boginjama (Kantos 106) usred ’Thrones’ grupe, koja se fokusira na interpretaciju Oksidentalnih i Orijentalih motiva koji su se provlačili kroz Kantose u celini.

12