DOMAA DIJALEKTIKA PRIRODE I KULTURE

PAGE 6

Domaa dijalektika prirode i kultureMaral Salins, 1976.

PrologPre svega, jasno je da Hobsova vizija oveka u prirodnom stanju za zapadni kapitalizam ima ulogu mita o nastanku. U modernoj drutvenoj praksi, on zasenjuje ak i Knjigu postanja. () Koliko je meni poznato, mi smo jedino drutvo na planeti koje za sebe smatra da se uzdiglo iz divljatva, poistoveenog s nemilosrdnom prirodom. Svi ostali ljudi veruju da potiu od bogova. ak i kada se ta boanstva pojavljuju u obliku prirodnih pojava, ona ipak imaju natprirodna svojstva. Ako je suditi po naem drutvenom ponaanju, taj kontrast moe da poslui kao dobra ilustracija razlike izmeu nas i ostatka sveta. U svakom sluaju, mi u isti mah pravimo i folklor i nauku od svojih zverskih korena, ponekad skoro bez ikakve razlike izmeu njih. I kao to je Hobs verovao da institucija drutva ili Komonvelta ne moe ukinuti ovekovu vuiju prirodu ve samo omoguiti njeno relativno bezbedno ispoljavanje, tako i mi nastavljamo da verujemo u divljaka u nama koga se pomalo stidimo Ono to je upisano u teoriju sociobiologije jeste vrsto uanena ideologija zapadnog drutva: ubeenost u njegovu prirodnost i tvrdnja o njegovoj neminovnosti. (M. Sahlins)Domaa dijalektika prirode i kulture

I zato, na prvo mesto stavljam optu sklonost celog oveanstva, stalnu i neumornu udnju za moi i jo vie moi, koju samo smrt moe okonati. Tomas Hobs, Levijatan, 1651.

Otkrivanje crta ireg drutva u konceptima njegove biologije nije sasvim moderna sinteza. U evroamerikom drutvu, ta integracija se odvijala u okviru posebne dijalektike jo od XVII veka. U najmanju ruku jo od Hobsa, konkurentske i pohlepne karakteristike zapadnog oveka meale su se s prirodom, dok se priroda oblikovana po takvoj ljudskoj slici iznova primenjivala kao objanjenje zapadnog oveka. Posledica te dijalektike bila je usidravanje svojstava ljudskog drutvenog delovanja, onakvih kakve ih vidimo, u prirodu, odnosno prirodnih zakona u nae koncepte ljudskog drutvenog delovanja. Ljudsko drutvo je prirodno, dok su prirodna drutva na udnovat nain ljudska. Adam Smit je proizveo drutvenu verziju Tomasa Hobsa, a arls Darvin (Charles Darwin) naturalizovanu verziju Adama Smita; onda je Vilijam Grejam Samner (William Graham Sumner; socijaldarvinizam) ponovo izumeo Darvina kao drutvo, a Edvard O. Vilson (Edward O. Wilson; sociobiologija) Samnera kao prirodu. Od Darvinovog vremena, kretanje konceptualnog klatna se ubrzalo. ini se da se svakih deset godina upoznajemo s nekom jo prefinjenijom idejom o oveku kao vrsti i isto tako prefinjenom vrstom prirodne selekcije kao ovekom.

Uvodna poglavlja Levijatana donose sliku oveka kao samopokretljive i samousmeravajue maine. K. B. Makferson (C. B. Macpherson), ije itanje Hobsa i objanjenje posesivnog individualizma ovde pratim veoma blisko, opisuje Hobsovog prirodnog oveka kao automatsku mainu, u koju je ugraena oprema s kojom ona menja svoje kretanje, u zavisnosti od razlike u korienom materijalu i uticaja, ak i oekivanog, drugih materija na nju. (1962, str. 31) Maina je deo informacionog sistema sveta u kojem se kree, poto nema nieg to bi se moglo ukazati u njenoj svesti, a da se prethodno nije pojavilo u njenim ulima nema nijedne ideje u ovekovom umu koja se prvo ne bi, potpuno ili delimino, zaela u njegovim ulima (Hobs, deo 1, poglavlje 1; svi citati iz Levijatana su iz izdanja Everyman Paperbacks, 1950). Jezik uvodi mogunost greke u tu senzornu epistemologiju, kao i vei kapacitet za ispravno kretanje, ali ne moe prevazii sutinsku vrednost ulnog iskustva. U poglavljima 511, naznaeno je opte usmerenje maine. ivotna srea, kae Hobs, ne lei u spokojstvu zadovoljnog uma Niti ovek moe iveti, ako je njegovim eljama doao kraj Srea je stalno napredovanje elje (Poglavlje 11) Maina nastoji da nastavi sa svojim kretanjem, tako to prilazi stvarima koje tom kretanju pogoduju i izbegava one koje ga ometaju. To kretanje napred je elja (ili apetit), a njegov cilj je dobro. Skretanje je averzija i njegov cilj je zlo. Svaka ljudska maina nastoji da se osigura od zla od kojeg strahuje i da obezbedi sebi dobro koje eli. (Poglavlje 12) Kao apstraktan prikaz pozitivnog i negativnog aspekta ljudskog delovanja, ta dva kretanja su razumljiva. Ona iscrpljuju sve posebne motivacije, koje se shvataju samo kao bezbrojni sluajni modaliteti kretanja napred, odnosno skretanja. Apetit sa idejom koja e biti ostvarena jeste nada; kada te ideje nema, to je onda oaj. Averzija zbog predoseanja neprijatnosti koju moe doneti neki predmet jeste strah; ako je prisutna nada u savladavanje neprijatnosti, onda je to hrabrost. Isto vai i za glad, odlunost, skromnost, ozlojeenost, dobronamernost, pohlepu, malodunost i velikodunost, dareljivost i krtost, ljubaznost, poudu ili ljubomoru sve su to proizvodi iskljuive brige za sopstveno dobro.

Ipak, u osmom poglavlju, Hobs ukazuje na relativnost raunice dobra. Sve dok je dobro drutveno, ono je diferencijalno. Hobs tvrdi da su dobre ljudske vrednosti odreene svime onim to drugi ljudi ve poseduju. Vrlina i vrednost mogu se stei samo kao uspeh u odnosu na druge, kroz istaknutost, zato to se sastoje se u poreenju. Naime, kada bi sve stvari bile jednako zastupljene kod svih ljudi, nita se ne bi cenilo. (Poglavlje 8) Prema tome, uspeh ljudi u obezbeivanju vlastitog dobra zavisi od snage njihovih elja i njihovih pojedinanih sposobnosti. Ali, potraga za vlastitim dobrom ne moe ostati na nivou nezavisne proizvodnje. Naime, mo pojedinca da obezbedi sopstveno dobro sukobljava se s moi drugih. Mo jednog oveka odupire se moi drugog i potiskuje je. (cf. Macpherson, 1962) Moi se sukobljavaju. Na kraju, uspeh se sastoji od konkurentskog prisvajanja moi drugih. ovek obezbeuje vlastito dobro u meri u kojoj moe prikupiti mo drugih ljudi. Postoji neto transfer moi. Sredstva su stvari kao to su bogatstvo, ugled, ljubav i strah.

Bogatstvo sjedinjeno sa slobodoumnou jeste Mo, zato to donosi prijatelje i sluge Ugled zbog Moi jeste Mo, zato to donosi privrenost onih kojima je potrebna zatita. Takoe, ma koji kvalitet zbog kojeg oveka mnogi mogu voleti ili ga se plaiti ili sam glas o takvim kvalitetima, jeste mo, zato to je to sredstvo za obezbeivanje podrke i sluenja mnogih. (Poglavlje 10)

Makferson primeuje da u Hobsovoj emi ovek stupa na trite zbog razmene moi. Ljudi mere svoju vrednost po ceni koji e drugi ljudi platiti da bi koristili njihove moi. Upravo u tom obliku, u toj akviziciji, Hobs vidi optu sklonost celog oveanstva, stalnu i neumornu udnju za moi i jo vie moi, koju samo smrt moe okonati. (Poglavlje 11) Poto su svi ljudi tome skloni, nijedan ovek se ne moe osloniti na vlastite moi, ako ne pokua da silom ili prevarom ovlada osobama svih ljudi, koliko god moe, sve dok ne bude nijedne sile dovoljno velike da ga ugrozi. (Poglavlje 13) Odatle uvena borba izmeu ljudi u prirodnom stanju, Rat svih protiv svih, koji e trajati sve dok ljudi ne pristanu da prepuste svoju mo Zajednikoj Vlasti (Dravi), koja e ih sve drati u strahu.

Poto je pisao u periodu prelaska na razvijeno trino drutvo, Hobs je jednu istorijsku sekvencu reprodukovao kao logiku ljudske prirode. Prisvajanje oveka od strane oveka, koje Hobs posmatra na samom njegovom kraju, jeste, kao to objanjava Makferson, teorija delovanja u potpuno razvijenoj konkurentskoj ekonomiji. To je drugaije od borbe za prvenstvom, kao to deavalo u prelaznim fazama proste robne proizvodnje, zato to u ovom drugom modelu svaki ovek ima pristup sopstvenim sredstvima za izdravanje i ne mora da svoju mo preputa drugim ljudima. Proizvoai mogu ojaati svoj poloaj u trinoj razmeni; ipak, oni ostaju nezavisni vlasnici, a njihov rad, kao takav, nije roba. Razvijeni trini sistem se razlikuje i od izrabljivakih struktura kao to su feudalizam i robovlasnitvo, zato to je u tim drugim uslovima pravo na mo, iako moe dovesti do neto transfera, relativno fiksirano meu klasama. Niko nije slobodan da prenese svoje moi kako mu se prohte, zato to niko ne moe umai svojoj definiciji kao drutvenog bia, koja unapred odreuje njegovo mesto u cirkulaciji moi. Ljudi su robovi i sluge, drugi su gospodari i vlastelini, ali sistem nije konkurentski, utoliko to se niko ne mora boriti za jo vie moi samo zato da bi sauvao iznos kojim ve raspolae, da inae ne bi podlegao onima s jaom eljom ili kapacitetom. Razvijeni trini sistem javlja se u istorijskom periodu kada su ljudi postali slobodni da otue svoje moi za cenu, kao to su neki bili prinueni da uine zato to nisu raspolagali sredstvima za proizvodnju neophodnim da bi nezavisno obezbedili sopstveno dobro.

Re o je veoma posebnom tipu drutva i posebnom istorijskom periodu. Njega obeleava ono to je Makferson nazvao posesivnim individualizmom. Posesivni individualizam poiva na jedinstvenoj ideji koja odgovara osloboenju od feudalnih odnosa da su ljudi vlasnici sopstvenih tela, slobodni, ali i prinueni da ih prodaju onima koji kontroliu vlastiti kapital. (Naravno, Marks je bio taj koji je razotkrio nejednakosti te razmene, to jest, neto transfer, poto je vrednost proizvedena radom vea od njegove cene.) U takvim uslovima, ljudi su suoavaju jedni s drugima kao vlasnici. Celo drutvo se zapravo pokree kroz inove razmene, u kojima svako nastoji da ostvari to veu dobit u moima drugih, uz najmanji mogui utroak sopstvenih. Kao to objanjava Makferson, bila je re o sutinskom shvatanju pojedinca kao vlasnika sopstvene osobe ili kapaciteta, koji, u tom smislu, drutvu ne duguje nita. Pojedinac se nije shvatao ni kao moralna celina, niti kao deo ire drutvene celine ve kao vlasnik samog sebe. Odnos vlasnitva, koji je za sve vie ljudi postajao od kritine vanosti za odreivanje njihove stvarne slobode i realnih ansi za ostvarivanje njihovih punih potencijala, sada se shvatao kao sastavni deo prirode pojedinca Drutvo postaje teren slobodnih pojedinaca, koji su meusobno povezani kao vlasnici sopstvenih kapaciteta i onoga to su stekli na osnovu svog delovanja. Drutvo se sastoji od odnosa razmene izmeu vlasnika. (1962, str. 3, kurziv moj)

Sociolozi e u ovom opisu prepoznati utilitarizam, koji je poeo da stie uenike jo od Spensera i ranije (videti Parsons 1968; Sahlins 1976). Re je upravo o perspektivi u kojoj se pojedinac ne vidi ni kao moralna celina, niti kao deo ire drutvene celine ve kao vlasnik samog sebe. U drutvenim naukama, kao i u sociobiologiji, to domae ekonomisanje tritem se onda suvie lako prenosi sa analize kapitalistikog drutva na objanjenje drutva tout court. Analitiko mesto koje tako preostaje drutvenoj injenici dobro je opisao Luj Dimon (Louis Dumont):

U modernom drutvu ljudsko bie se shvata kao nedeljivi, elementarni ovek, kao bioloko bie i kao mislei subjekt. Svaki pojedinac je, na neki nain, inkarnacija oveanstva kao celine. On je mera svih stvari (u punom i novom znaenju te fraze). Carstvo ciljeva se poklapa s legitimnim ciljevima svakog oveka, ime se vrednosti postavljaju naglavake. Ono to se i dalje naziva drutvom jeste sredstvo, a ivot svakog oveka je cilj. Ontoloki, drutvo vie ne postoji, ono je samo nesvodiva datost, koja nikako ne sme ometati zahteve slobode i jednakosti. Naravno, to je samo opis vrednosti, jednog vienja uma Drutvo o kojem govori individualizam nije nikada i nigde postojalo, iz razloga koje smo objasnili, naime, zato to pojedinac ivi na osnovu drutvenih ideja. (1970, str. 910)

Podvlaim Dimonovo zapaanje o nedeljivosti ljudskog bia iz perspektive sociolokog utilitarizma: ovek kao mislei subjekt je isto to i ovek kao bioloko bie. Drutvo se onda moe definisati na osnovu racionalnog delovanja pojedinaca koji nastoje da zadovolje svoje potrebe to je projekat u kojem misao slui samo kao sredstvo i predstava inherentnih potreba. Sociobiologija poiva na potpuno istoj premisi. Hobs je obezbedio prvobitnu osnovu za to potinjavanje simbolikog prirodi, tako to je drutvo kakvo je poznavao preneo u prirodno stanje. ovek je oveku postao vuk. Opet moemo rei da je cilj sociobiologa veoma slian, sve dok je re o ljudskom drutvu. Ali, oni idu i dalje. Poto bi sada hteli da isto domae shvatanje kapitalizma proire na ivotinjsko carstvo kao celinu, kod sociobiologa vai i da je vuk vuku ovek. Ipak, time samo saimam dugaki ciklus uzajamnih tumaenja prirode i kulture svojstven zapadnoj svesti, kao nauci i kao ideologiji. Taj ciklus u pokuati da opiem pomou dva dodatna objanjenja.

Pre svega, jasno je da Hobsova vizija oveka u prirodnom stanju za zapadni kapitalizam ima ulogu mita o nastanku. U modernoj drutvenoj praksi, on zasenjuje ak i Knjigu postanja. Ipak, na osnovu ovog poreenja, zapravo, na osnovu poreenja s mitovima o nastanku svih ostalih drutava, jasno je da hobsijanski mit ima sasvim posebnu strukturu, koja i dalje podrava nae samorazumevanje. Koliko je meni poznato, mi smo jedino drutvo na planeti koje za sebe smatra da se uzdiglo iz divljatva, poistoveenog s nemilosrdnom prirodom. Svi ostali ljudi veruju da potiu od bogova. ak i kada se ta boanstva pojavljuju u obliku prirodnih pojava, ona ipak imaju natprirodna svojstva. Ako je suditi po naem drutvenom ponaanju, taj kontrast moe da poslui kao dobra ilustracija razlike izmeu nas i ostatka sveta. U svakom sluaju, mi u isti mah pravimo i folklor i nauku od svojih zverskih korena, ponekad skoro bez ikakve razlike izmeu njih. I kao to je Hobs verovao da institucija drutva ili Komonvelta ne moe ukinuti ovekovu vuiju prirodu ve samo omoguiti njeno relativno bezbedno ispoljavanje, tako i mi nastavljamo da verujemo u divljaka u nama koga se pomalo stidimo. U neto ranijem periodu, to je bio Homo economicus, prirodno sklon trampi i trgovini, to je ideja kojom je kapitalizam u razvoju pokuavao da racionalizuje samog sebe. Bilo je potrebno svega dve stotine godina da bi se razvila nova vrsta, Homo bellicous (ratoborni ovek), kako bi se mogao klasifikovati taj prgavi majmun koga su popularizovali Odri (Robert Ardrey) i drugi noviji autori. Onda nastupa sociobiologija, a s njom i prividno izokretanje ekonomskog tipa, programiranog na osnovu prirodne sklonosti DNK da se maksimalno uvea o ma ijem troku.

Odgovor ljudi s levice tako postaje razumljiv, kao i zanimanje najire javnosti. Ono to je upisano u teoriju sociobiologije jeste vrsto uanena ideologija zapadnog drutva: ubeenost u njegovu prirodnost i tvrdnja o njegovoj neminovnosti.

Drugo objanjenje se odnosi na ideoloku dijalektiku koju sam prethodno naznaio. Izgleda da smo jo od XVII veka bili uvueni u zaarani krug, u kojem smo naizmenino primenjivali model kapitalistikog drutva na ivotinjsko carstvo, a onda to buroasko ivotinjsko carstvo koristili u tumaenju ljudskog drutva. Makfersonovo itanje Hobsa sam usvojio s namerom da pokaem kako je veina elemenata i stadijuma bioloke teorije prirodne selekcije od uspeha u sticanju prvenstva do konkurentske borbe oko reprodukcije vlastitog potomstva i transfera moi bila prisutna jo u Levijatanu. Kao kritiar tog kapitalistikog shvatanja, Marks je primetio njegovo ostvarenje u Darvinovoj teoriji. U jednom pismu Engelsu, Marks kae:

Upadljivo je kako Darvin kod ivotinja i biljaka prepoznaje svoje englesko drutvo, s njegovom podelom rada (itaj, raznovrsnost!), konkurencijom, otvaranjem novih trita (nie), izumima (varijacije) i maltuzijanskom borbom za opstanak. To je Hobsov bellum omnium contra omnes, a priseamo se i Hegelove Fenomenologije Duha, gde je graansko drutvo opisano kao duhovno ivotinjsko carstvo, dok je kod Darvina ivotinjsko carstvo predstavljeno kao graansko drutvo. (Marx, u Schmidt 1971, str. 46)

Isto je kasnije primetio i Hofstater (Richard Hofstadter):

Moe se povui paralela izmeu obrazaca prirodne selekcije i klasine ekonomije, koja ukazuje da je darvinizam vie doprineo reniku nego sadraju konvencionalne ekonomske teorije. Oba sistema podrazumevaju sutinsku samoivost ivotinjskih prohetva, pri emu klasini obrazac naglaava uivanje, a darvinistiki opstanak. Oba podrazumevaju normalnost konkurencije u ispoljavanju impulsa, hedonistikog ili za opstankom; najzad, u oba sistema, najsposobniji, obino u pozitivnom smislu, jesu oni koji opstaju ili napreduju bilo organizam najbolje prilagoen svom okruenju, bilo najefikasniji i najekonominiji proizvoa, bilo najtedljiviji i najumereniji radnik. (1959, str. 144)

U pismu Lavrovu, Engels opisuje naredni dijalektiki obrt, kulturu koja se samoj sebi predstavlja kao kapitalistika priroda:

Celo Darvinovo uenje o borbi za opstanak je prosto prenoenje s drutva na ivu prirodu Hobsove doktrine bellum omnium contra omnes, kao i buroasko-ekonomske doktrine o konkurenciji, zajedno s Maltusovom teorijom o populaciji. Kada se taj maioniarski trik izvede iste teorije se onda prebacuju nazad iz organske prirode u istoriju i onda se tvrdi kako je njihova vrednost kao venih zakona ljudskog drutva dokazana. (Engels, u Schmidt 1971, str. 47)

Ali, Vilijam Grejam Samner (William Graham Sumner) da navedem jedan istaknuti ameriki primer nije imao takvih skrupula u prenoenju darvinovskog uenja nazad na njegov prvobitni drutveni izvor. Istina glasi da je drutveni poredak fiksiran prirodnim zakonima, potpuno analognim onima koji vae za fiziki poredak. (Sumner 1934, vol. 2, str. 107) Hofstater je saeto objasnio Samnerovu inspiraciju:

U spenserovskoj intelektualnoj atmosferi sedamdesetih i osamdesetih godina XIX veka, za konzervativce je bilo prirodno da u ekonomskom nadmetanju unutar konkurentskog drutva vide odraz borbe iz ivotinjskog sveta. Bio je sasvim lako rasuivati na osnovu analogije izmeu prirodne selekcije najsposobnijih organizama i drutvene selekcije najsposobnijih ljudi, izmeu nadmono prilagodljivih organskih oblika i graana s veom zalihom ekonomskih vrlina Progres civilizacije, po Samneru, zavisi od procesa selekcije; taj proces, opet, zavisi od nesputanog delovanja konkurencije. Konkurencija je prirodni zakon, koji se moe odbaciti isto koliko i zakon gravitacije i koji ljudi mogu ignorisati samo na svoju tetu. (Hofstadter 1959, str. 57)

Jedan aspekt Samnerovog biologizma zasluuje poseban komentar. Re je motivaciji kojom Samner esto objanjava akumulaciju bogatstva u nemilosrdnoj konkurentskoj borbi. To je upravo ona motivacija na koju se sociobiologija poziva kada je re o paralelnoj borbi u prirodi naslee (preko potomaka najsposobnijih). Dvostruka usluga koju prua taj pojam nije neobina. Jo od kasnog srednjeg veka, zapadno drutvo je ulagalo veliki napor da bi svoju ekonomsku aktivnost kodiralo u optu metaforu o poboljanju naslea. Pojmovi koji opisuju ivotinjsku reprodukciju korieni su za ekonomske kategorije i obrnuto u poetku figurativno, ali onda tako uporno da metafora umire i da postaje nemogue razlikovati originalnu referencu od one izvedene. Posebnost domae kategorije koja se koristi i za drutvenu reprodukciju ekonomskih dobara i za prirodnu reprodukciju ivih bia prolazi neopaeno, prognana iz svesti, kao i iz seanja. S druge strane, ta kategorija postaje temelj naunih ili popularnih refleksija o sutinskoj identinosti ta dva procesa. U skladu s tim, takve refleksije poprimaju oblik folklorne etimologije. Na primer, one saeto izvlae poreklo engleskih rei capital i chattel (pokretna imovina) iz starije rei cattle (stoka), koja se, ba kao i pokretna i uveavajua iva zaliha, razlikuje od mrtvih zaliha nepokretne opreme imanja.

(Zajedniki koren koncepata prenosivog poseda i stoke u indoevropskom pojmu peku, zajedno s pojavom srodne avestanske kategorije oipasu viru, koja obuhvata ljude i njihove domae ivotinje, ukazuje na primitivnu povezanost ekonomskog, drutvenog i prirodnog; moderna upotreba predstavlja samo kognitivnu homologiju; videti, Benveniste 1969. i odgovarajuu stavku iz Oxford English Dictionary).

Isto vai i za nasledstvo, koje je u poetku oznaavalo kontinuitet dobara kroz generacije ljudi, da bi kasnije poelo da oznaava smu generacijsku zalihu. Samner je tako bio osnaen folklornom mudrou kada je uzrok ekonomske konkurencije oko resursa pronaao u prenoenju genetskog materijala ba kao to e kasnije E. O. Vilson (E. O. Wilson) prirodni proces genetske transmisije opisati kao borbu za resurse:

Socijalisti posebno napadaju instituciju zavetanog ili naslednog vlasnitva Pravo na zavetanje poiva samo na celishodnosti. Ljubav prema deci je najjai motiv za tedljivost i akumulaciju kapitala. Drava garantuje pravo na zavetanje samo zato to tako ohrabruje akumulaciju kapitala, od kojeg zavisi drutveno blagostanje nasledno vlasnitvo, koje se prenosi s generacije na generaciju, jeste najsnaniji instrument pomou kojeg odravamo stalno napredovanje civilizacije. (Sumner 1934, vol. 3, str. 112113)

Izgleda da vie ne moemo umai tom stalnom kretanju napred i nazad, izmeu kulturalizacije prirode i naturalizacije kulture. To nas spreava da shvatimo kako drutvo, tako i organski svet. U drutvenim naukama, iscrpljujemo svoje simbolike kapacitete beskonanom reprodukcijom utilitaristikog teoretisanja, ponekad ekonomskog, ponekad ekolokog. U prirodnim naukama, sreemo se s vulgarnom i naunom sociobiologijom. Posmatrani u celini, svi ti napori izraavaju utapanje nauka, kako onih o kulturi, tako i onih o ivotu, u vladajuu ideologiju posesivnog individualizma.

Krajnja posledica je udan oblik totemizma, ija je poslednja inkarnacija nauna sociobiologija. Naime, ako je totemizam, kao to kae Levi-Stros, objanjenje razlika izmeu ljudskih grupa pomou razlika izmeu prirodnih vrsta, tako da se klan A odnosi prema klanu B i razlikuje od njega kao to se orao razlikuje od vrane, onda se sociobiologija moe pohvaliti klasifikacijom dostojnom najvieg oblika totemistike filozofije. Njena prefinjenost i razvijenost u odnosu na primitivne varijetete, kako zapadne, tako i inostrane, zasluuje posebno ime, sve u skladu sa sintetikim pretenzijama sociobiologije na status najnovije naune grane i glavne nade civilizacije. Odajmo joj zato tu poast: sociobiologija je Nauni Totemizam.

Ali, uz svo duno potovanje prema la pense sauvage (divljoj misli), to oslanjanje na duboke strukture zapadne misli, s njenim usvajanjem reprodukcije ljudi u reprodukciju dobara, kao nekakve supstance srodstva, ne moe biti od koristi nauci kojoj danas teimo. Meanje kategorija je suvie neumereno. To nas sve, kako biologe, tako i sociologe, dovodi u stanje suvie dobro poznato onima koji upranjavaju totemizam: u zbrku i prljavtinu, u zagaenje i tabu, kao to smo nauili od Meri Daglas (Mary Douglas). Naravno, s one strane svake politike, upravo je taj pad sociobiologije u kraljevstvo tabua ono to je ini tako fascinantnom. Ali, plaamo veliku cenu u znanju zbog tih distinkcija kojih smo prisiljeni da se odreknemo. Ono to vidim kao najveu tetu koju nanosi sadanja moda primenjivanja etnolokih pojmova na ivotinje, pie Suzan Langer (Susan Langer), jeste to to ona, ma koliko to zvualo udno, poiva na pretpostavci da ta dva oblika istraivanja, etnologija i ono to se naziva etologijom nikada nee postati pravi sastavni delovi bioloke nauke. Ako bi do toga ipak dolo, doslovna upotreba rei u jednom kontekstu i figurativna u drugom, napravila bi pusto. (1971, str. 328)

Ipak, moemo izgubiti i neto vie od nae nauke. Moemo se odrei svakog razumevanja ljudskog sveta kao neeg smisleno ureenog, a zajedno s njim i one najbolje nade da shvatimo sami sebe.

1976.

BIBLIOGRAFIJABenveniste, Emile. 1969. Le vocabulaire des institutions indo-europeennes; vol. 1: Economic, parente, societe. Paris: Editions de Minuit.Douglas, Mary. 1966. Purity and Danger: An Analysis of Concepts of Pollution and Taboo. Routledge and Keegan Paul, London. Meri Daglas, isto i opasno, XX vek, Beograd, 2001, prevela Ivana Spasi.Dumont, Louis. 1970. Homo Hierarchicus. Chicago: University of Chicago Press.Hobbes, Thomas. 1950 (1651). Leviathan. New York: E. P. Dutton.Hofstadter, Richard. 1959. Social Darwinism in American Thought. Revised edition. New York: Braziller.Langer, Susanne K. 1971. The Great Shift: Instinct To Intuition. In Man And Beast: Comparative Social Behavior, ed. J. F. Eisenberg, and W. S. Dillon. Washington, DC: Smithsonian Institution Press, pp. 31432.Macpherson, C. B. 1962. The Political Theory Of Possessive Individualism. London: Oxford University Press. Politika teorija posjednikog individualizma, Centar drutvenih djelatnosti, Zagreb 1981. Prevela s engleskog Anita Kontrec.Parsons, Talcott. 1968. The Structure Of Social Action. 2 vols. New York: The Free Press.

Sahlins, Marshall. 1976. Culture And Practical Reason. Chicago: University of Chicago Press.

Schmidt, Alfred. 1971. The Concept Of Nature In Marx. London: NLB.

Summer, William Graham. 1934. Essays of William Graham Sumner. 2 vols. Ed. A. G. Keller, and M. R. Davie. New Haven: Yale University Press.Marshall Sahlins, Folk Dialectics of Nature and Culture, The Use and Abuse of Biology: An Anthropological Critique of Sociobiology; Ann Arbor: University of Michigan Press, 1976, str. 93107.Preveo Aleksa Golijanin, 2011.

http://anarhija-blok45.net1zen.com

aleksa.golijanin@gmail.com

Izbor bukleta: https://picasaweb.google.com/aleksa.golijanin/Bukleti