1. Uvod

Vojska svake države predstavlja jedinstven i po mnogo čemu poseban segment društvenog

sistema. Vojno obrazovanje predstavlja ključan deo vojnog poziva, naročito kada je u pitanju

obrazovanje oficira. Obrazovanje vojnog kadra je relevantno upravo za održanje tog

jedinstvenog sistema društva, jer oficiri predstavljaju sam vrh vojne hijerarhijske lestvice, oni

obučavaju podoficire, vojnike u redovnom služenju vojnog roka i imaju komandnu ulogu i u

miru i u ratnim periodima. Obrazovanje oficira determiniše efikasnost i efektivnost vojnog

angažovanja i delovanja u turbulentnim ratnim vremenima. Na osnovu ove činjenice može se

reći od njega zavise životi i vojnika i civilnih lica.

Kako bi bila jasnija povezanost andragogije i obrazovanja vojnih starešina neophodno

je da se podsetimo pojma vojne andragogije. Vojna andragogija pomaže u razvoju,

organizovanju i realizovanju obrazovanja i obuke Vojske Srbije.

„Najuopštenije rečeno, vojna andragogija se bavi vaspitanjem i obrazovanjem u

vojsci“ (Anđelković i dr., 1997, str. 13). Razlog zbog kog sam odabrala ovako široko

odeđenje vojne andragogije jeste činjenica da ona proučava vaspitanje i obrazovanje svih

vojnih lica, odnosno vaspitanje i obrazovanje vojnika u kasarnama koji služe vojni rok,

podoficira i oficira.

Vojna andragogija se na našim prostorima javlja na početku 20. veka i to kao teorija

vojnog vaspitanja i obrazovanja, a njeni začeci se mogu naći u delu Petra Bojovića

„Vaspitanje vojnika“ (1907) i „Šta imamo i šta možemo da očekujemo od egzercirnih pravila i

šta od pešadijske posebice“ (1904). Ovi radovi po mišljenjima pojedinih autora se smatraju

prvim i celovitim vojnoandragoškim radovima koji predstavljaju kamen temeljac razvoja

vojnoandragoške teorije (Marček i dr., 2011). Kada je reč o razvoju vojne andragogije kod

nas, on je bio uslovljen razvojem andragogije kao nauke. Andragogija predstavlja

neposredno ishodište vojne andragogije što se može videti u radovima B. Samolovčeva, D.

Savićevića i drugih značajnih andragoških mislilaca Srbije. Međutim, upoznavanje sa vojnom

andragogijom se ne odvija van granica sistema vojnog obrazovanja. Može se reći da vojna

andragogija poseduje znanja koja daju značajan doprinos razvoju andragoške misli ali

ostajanje u okviru vojnih granica u određenoj meri može usporiti taj razvitak. Obrazovanje

oficirskog kadra predstavlja jedan deo predmeta istraživanja vojne andragogije, a kako od

njega zavisi osposobljavanje vojnika, budućih oficira i podoficira ono se može shvatiti kao

važan fenomen koji treba proučavati. Kako bi se stekao za nijansu bolji uvid u relevantnost

ovog fenomena neophodno je vratiti se koji vek unazad. Dakle, ako se poželi dublje

spoznavanje bilo kog naučnog problema neophodno je istražiti njegovu prošlost (Stanić i dr.,

2007, str. 19). Različiti obrazovni putevi prožimaju ovaj fenomen kroz istoriju, ali kako je u

današnjem vremenu obrazovanje oficira institucionalizovano i kao takvo dalo potpuno novu

4

dimenziju oficirskom pozivu, fokus u ovom radu će biti upravo na pojavi i razvoju

institucionalnog obrazovanja oficirskog kadra u našoj zemlji. Postoji mnogobrojna stručna

literatura koja je pomogla vojnoj andragogiji da napreduje. Veoma je važna činjenica da

upravo ta literatura svedoči o značaju i nužnosti postojanja vojne andragogije. Vojna

andragogija ne samo da igra značajnu ulogu u razvitku vojnog obrazovanja već i celog

vojnog sistema. Ona to čini svojom ambicijom da se osnaži vojnoobrazovni sistem, da se

unapredi kvalitet obrazovanja u svim vojnim obrazovnim ustanovama, a samim tim pruža

kvalitetniji vojni kadar koji će imati rukovodeću ulogu u tom sistemu. Andragošku funkciju

učenja i istraživanja vojnog vaspitanja i obrazovanja srpske vojske u prošlosti moguće je

razmatrati u 3 modaliteta: 1. kao znanje o prošlosti vojnog vaspitanja i obrazovanja, 2. kod

analiza i sinteza vaspitnih efekata u vojnom vaspitanju i obrazovanju u prošlosti i 3. kao

iskustvo i pouke koje se stvaralački ugrađuju u aktuelnu i buduću teoriju i praksu vojnog

vaspitanja i obrazovanja (Stanić i dr., 2007, str. 20).

Kako bi se što bolje razumeli svi problemi koji se proučavaju neophodno je vratiti se

kroz vreme i istražiti njihove korene, tako se stiče jasniji uvid u veliki društveni razvoj. Šta je

prethodilo nekoj pojavi, da li je nastanak te pojave uslovljen, ako jeste čime je uslovljen, kada

je došlo do nastanka pojave, da li su neki društveni aspekti igrali značajne ulogu u tom

postanku i druga pitanja su od suštinske važnosti za razumevanje pojave koja se istražuje.

Saznanja koja stičemo proučavajući istoriju mogu nam pomoći u ispitivanju nastanka novih

fenomena, razumevanju njihove dinamike i svakako njihovog značaja za društvo u kom

živimo.

Institucionalno obrazovanje oficirskog kadra u našoj zemlji, kakvo danas poznajemo,

nije bilo ni pominjano pre samo nekoliko stotina godina, a pretrpelo je velike promene na

svom razvojnom putu. Visokoobrazovne vojne institucije i dalje trpe velike izmene u pogledu

stručnog kadra koji se konstantno profesionalno usavršava i razvija, kao i u pogledu

obrazovnih programa, napredovanja studenata i drugim segmentima obrazovanog sistema.

Želim da napomenem da se u ovom delu rada pominje i vojno vaspitanje koje nije

predmet mog proučavanja ali svakako je ono fenomen koji zauzima relevantno mesto i u

definisanju vojne andragogije i u vojnom sistemu funkcionisanja. Kako je vaspitanje odraslih

a naročito vojnika jedan veoma širok pojam njemu bi trebalo posvetiti posebno istraživanje ali

i razmišljanje. Razlog zbog kog zastupam ovo mišljenje je činjenica da vojni sistem pre

svega stavlja akcenat na moralno vaspitanje. Još od davnina je moral nešto što na ljude

ostavlja veliki utisak, vrši veliki uticaj i nešto što ljudi smatraju izuzetno značajnim za

funkcionisanje društva. Kako bi se još bolje shvatio značaj morala, koji se nalazi u svesti

odraslih, potrebno je podsetiti se da se upravo iz te neverovatno velike važnosti rodila nauka

o moralu, etika. Istorija kao i etika su kameni temeljci na kojima počiva jedno društvo. Bliže

upoznavanje sa istorijskim činjenicama pomoći će mi da se bolje upoznam sa uzrocima

5

velikih pobeda u ratnim vremenima, da shvatim zašto su neke srpske vojvode veliki heroji

naše istorije i da potpunije razumem veliko poštovanje prema sprskoj vojsci od strane njenog

naroda. Igra li institucionalno obrazovanje oficira značajnu ulogu u tome?

Vojna istorija kao jedna od istorijskih disciplina predstavlja oblast koja je puna

dragocenih istorijskih izvora koji daju izuzetno značajan doprinos u istraživanjima različitih

fenomena drugih nauka sa kojima se vojne nauke tesno povezuju. Vojna istorija je jedan od

najstarijih predmeta koji se izučavao i izučava na Vojnoj akademiji. Ova nauka je dobila

legitimno mesto u obrazovanju vojnih kadrova, kako u mirnim tako i u ratnim vremenima

(Zorić, 2011). U skladu sa ovim činjenicama istraživanje ovog andragoškog fenomena dobija

na težini, pre svega zbog relevantnih podataka koje saznajemo iz vojnoistorijske literature

koja obiluje podacima koji su od velikog andragoškog značaja za ovo istraživanje.

Relevantno je još reći da je izabran period proučavanja koristan i bitan zato što se u

njemu razvija ideja o osnivanju vojnih obrazovnih intitucija i nastaju prve vojnoškolske

ustanove u Srbiji. Upravo period od 1804. do 1918. godine je značajan za razmatranje,

istraživanje i razmišljanje zbog toga što je veoma turbulentan i kada je u pitanju politički i

kada je u pitanju obrazovni segment srpskog društvenog sistema. Godina velikog preokreta

je 1804. godina u kojoj se javljaju velike pobune protiv turske vlasti i počinju velike borbe za

oslobođenje naroda. Završnu godinu ovog perioda proučavanja predstavlja 1918. godina

zato što je ona donela novo oslobođenje i kraj jednog od najvećih ratova u istoriji

čovečanstva. Ovaj period proučavanja počinje borbom za velikim oslobođenjem i završava

se oslobođenjem. Nakon 1918. godine osniva se nova monarhijska zemlja, Kraljevina Srba

Hrvata i Slovenaca koja donosi nove i velike političke promene, kraljevina koju prati ubrzani

razvoj nauke i tehnologije, koja počinje novi život i živi u miru nekoliko decenija.

2. Metodologija istraživanja

Predmet proučavanja jeste razvoj institucionalnog obrazovanja oficira u periodu od

1804. do 1918. godine u Srbiji. Razlozi zbog kojih je predmet istraživanja upravo ovaj su

mnogobrojni. Najvažniji razlog izbora jeste uviđanje razvoja obrazovnog sistema oficira od

početka borbe protiv zatočeništva srpskog naroda nakon intenzivnog ropstva u trajanju od

nekoliko vekova. Važna je i relevantnost visoko obrazovanih vojnika za samu zemlju, i to pre

svega kada je u pitanju odbrana teritorije i naroda. Visoko vojnici, oficiri, su svakako ključni

za pokretanje i upravljanje vojnim jedinicama i operacijama. Takođe, želim da objasnim da

se oficir postaje nakon završetka visokoobrazovnog procesa. Svi kadeti koji pohađaju

programe visokoobrazovnih vojnih institucija a koji su pre toga završili vojnu gimnaziju imaju

podoficirske činove. Nakon završetka osnovnih studija oni postaju oficiri i dobijaju najniži

oficirski čin- potporučnik. Želim da napomenem da se predmet odnosi na obrazovanje oficira

6

jer svi oni koji su pohađali ove obrazovne programe a koji se pominju u ovom radu su postali

oficiri.

Pre oslobođenja od turskog ropstva Srbija nije imala vojne obrazovne ustanove.

Postojale su terenske obuke praktične prirode a znanje se prenosilo usmenim putem. Broj

pisanih radova je bio veoma mali i nepristupačan masi vojnika. Posle oslobođenja

institucionalizacija je procvetala nakon dugog čekanja. Obrazovne institucije predstavljaju srž

svakog obrazovnog sistema. Razvoj vojnih obrazovnih ustanova je bio veoma dinamičan i

kroz analizu tog razvoja možemo steći uvid u značaj institucionalizacije obrazovanja. Tokom

tog procesa došlo je procvata u pisanju radova koji su bogati znanjima i iskustvima starijih

vojvoda, vojskovođa i oficira. Pisana reč je pružila znanja velikom broju ljudi a ona je ključna

za funkcionisanje obrazovnog sistema i predstavlja ključni segment obrazovanja uopšte.

Cilj istraživanja jeste analiza razvoja institucionalnog obrazovanja oficira i uviđanje

značaja institucionalnog obrazovanja oficira u Srbiji. Kako bi se postigao cilj koji je određen

neophodno je da definisati sledeće zadatke:

1. analiza obrazovanja srpskih oficira tokom I i II srpskog ustanka (1804-1815).

2. analiza obrazovanja srpskih oficira u mirnodopskom periodu i razvoj misli o osnivanju

institucija (1816-1850).

3. analiza osnivanja i razvoja vojnih obrazovnih institucija od 1850. godine kada je

osnovana prva vojna obrazovna institucija do 1918. godine.

4. analiza institucionalnog školovanja i usavršavanja oficirskog kadra u Srbiji (1850-

1912).

5. analiza institucionalnog vojnog obrazovanja u kraljevini Srbiji za vreme Balkanskih

ratova i Prvog svetskog rata (1912-1918).

Zadaci koji su navedeni pomoći će u sticanju uvida u vojno obrazovanje oficira pre

institucionalizacije vojnog obrazovnog sistema, zatim u sticanju uvida u osnivanje i razvoj

vojnih obrazovnih institucija. Takođe, pomoći će mi da se upoznam sa institucionalizovanim

školovanjem i usavršavanjem oficira od osnivanja prve vojne obrazovne institucije kao i da

otkrijem načine funkcionisanja obrazovanja u vojnoškolskim ustanovama tokom jednog

ratnog perioda.

Metodološki pristup koji koristim jeste kvalitativni. Smatram ga relevantnim za

proučavanje predmeta zbog toga što kvalitativni pristup istraživanju stavlja akcenat na

kontekst, koncepcije i deskripciju (Maksimović, 2011, str. 48). Upravo ovaj metod smatram

korisnim jer je usklađen sa mojim predmetom, ciljem i zadacima istraživanja.

Metoda koja se koristi je istorijska metoda. Ova metoda se smatra pogodnom jer se

njome proučavaju istorijske činjenice pronađene u istorijskim izvorima poput dokumentacije.

Analiza i proučavanje prikupljenih istorijskih činjenica jeste najbolji način za ostvarivanje cilja

istraživanja.

7

Analizu sadržaja smatramo relevantnom tehnikom koja je kompatibilna sa predmetom

i metodom istraživanja i podržava vršenje zadataka. Analiza postojeće literature jeste način

da dođem do neophodnih podataka.

3. Obrazovanje srpskih oficira tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka (1804 –

1815)

3.1. Prvi srpski ustanak

Veoma značajna godina za Srbiju jeste 1804. godina kada počinje velika pobuna

srpskog naroda i vojske protiv turskog ropstva. Nakon nekoliko vekova, narod i ustanička

vojska pod vođstvom Đorđa Petrovića, Karađorđa, započinju veliku borbu za slobodu bunom

protiv dahija 15. februara 1804. godine u Orašcu. Mada je ovaj ustanak planiran za leto

1804. godine, „seča knezova“, odnosno ubijanje viđenijih Srba, je znatno ubrzala proces

podizanja pobune (Stanić i dr., 2007, str. 134). Kako bi održali pokornost, Turci nisu

dozvoljavali nikakav vid obrazovanja nemuslimanskom narodu, a samim tim i Srbima.

Nedostatak elementarne pismenosti i osnovnih borbenih znanja i veština predstavljao je

ogroman problem. Vojno obrazovanje i osposobljavanje su bili neophodni, ali njihovo

ostvarenje u stvarnosti je bilo otežano upravo zbog teške ratne situacije u zemlji. Među

starešinama, voždovima, knezovima i oborknezovima bilo je samo nekoliko pismenih. Sam

Karađorđe je u Sremu i frajkoru stekao samo početnu pismenost, ali ne i funkcionalnu i to je

predstavljalo još jedan problem vođe Prvog srpskog ustanka. Problem nepismenosti je

prouzrokovao i teško rešavanje problema realizacije egzercira.

Drugi veliki problem je bio kako osposobiti jedan broj ustanika obzirom na nepovoljne

okolnosti u zemlji i naći dovoljan broj egzercir- majstora (nastavnika). Na samom početku

ustanka veliki broj Srba dobrovoljaca je pomogao u rešavanju ovog problema. Veliki broj njih

je učestvovao u brojnim austrijskim bitkama protiv Turske a neki od njih su bili oficiri i

podoficiri koji su se školovali u Austriji. Srbi u Austriji, naročito u Vojvodini bili su na znantno

višem obrazovnom nivou od siromašnih stanovnika u Beogradskom pašaluku. Oni su činili

početno nastavničko jezgro koje se kasnije proširilo i obuhvatalo veći broj ustanika. Pored

ovog izvora egzercir- majstora, postojala su još dva izvora. Prvi i veoma bitan izvor činili su

Srbi iz Beogradskog pašaluka koji su ratovali na strani turaka u borbama protiv odmentutih

janjičara, dahija i kabadahija. Sledeći bitan izvor bile su hajdučke starešine- harambaše i

barjaktari kao i drugi hrabri i po poštenju poznati hajduci. U kasnijim fazama ustanka, neke

od izvođača obuke činili su i oficiri i podoficiri ruske vojske (Stanić i dr., 2007, str. 133-141).

U to vreme didaktičke teorije, naročito vojne, bile su veoma nerazvijene. One su u značajnoj

meri onemogućavale razvoj praktične obuke srpske vojske (Mrmak, 1967, str. 58-76 ).

8

Nepismenost vojnika i starešina su nas lišile zapisa iz tog vremena koji bi dali značajan

doprinos istorijskom izučavanju ovog perioda u Srbiji.

Iako je srpska vojska obilovala nedostacima u materijalnom i obrazovnom smislu,

primetno je prepoznavanje nužnosti postojanja obrazovanog nastavničkog kadra. Moguće je

primetiti koliki je doprinos obrazovanje dalo u ovom ustanku. Kao što je rečeno i sam vožd

Karađorđe je posedovao izuzetno nizak stepen obrazovanja ali je smatrao obrazovanje

relevantnim onoliko koliko je smatrao i ratničko iskustvo. Na osnovu podataka o izvorima

nastavnika možemo uvideti da je došlo do spajanja iskusnih, obrazovanih i iskusnih i

obrazovanih kao i da su se svi oni smatrali neophodnim i značajnim ličnostima. Na ovaj način

Karađorđe je pokušavao hitno, bar donekle, da otkloni ovaj nedostatak. Ove istorijske

činjenice nam ukazuju i na prvo uočavanje relevantnosti vojnog obrazovanja.

3.2. Obuka starešina i nastavni centri u Prvom srpskom ustanku

Kao što je rečeno, najveći problem na početku ustanka predstavljalo je obučavanje

što većeg broja ustanika sa malim brojem egzercir- majstora. Karađorđe je smatrao da je

najoptimalnije rešenje obuku izvoditi u svim ustaničkim jedinicama ali sa jasno i precizno

izraženim prioritetima.

Takođe, Karađorđe je pretpostavljao da će se na ovaj način uvećati broj i samih

egzercir- majstora. Ovde se nije radilo o nekom posebno obrazovanom i obučenom

nastavničkom kadru, već o ljudima koji su se osposobljavali za vojne starešine i izvođače

obuka. Veliki otpor dolazio je od strane nekih vojvoda koji su smatrali da njima nikakva

dodatna obuka nije potrebna, a sa izgovorima da imaju važnija posla ili da sve znaju. Vožd je

bio u takvim situacijama izuzetno strog (Stanić i dr., 2007, str. 153). Otpor koji su pružale

pojedine vojvode možemo predstaviti kao dispozicionu barijeru participaciji (Kulić i

Despotović, 2005, str. 165). Ova barijera participacije predstavlja jedan od većih problema u

obrazovanju odraslih i mi se i danas suočavamo sa njom.

Nastavni centri u kojima se vršila obuka narodne vojske, regulaša i ustanika bili su u

većem broju i predstavljali su najznačajniji deo vojne organizacije. Glavni centri su se nalazili

u Beogradu, Topoli i Deligradu. Topola je bila glavni centar sve do oslobođenja Beograda

1806. godine i izrade Deligradskog utvrđenja. Beograd je bio glavni centar za obuku

regularne vojske sva tri roda, pešadije, artiljerije i konjice, kao i za obuku jednog dela

starešina narodne vojske u novinama u taktičkoj i vatrenoj obuci. U Deligradu su se

obučavale regularna i narodna vojska i njihove starešine (Stanić i dr., 2007, str. 153-158).

Obuke su se izvodile „in vivo“ i to veoma često. Većina didaktičko-metodičkih

postupaka koji su korišćeni bili su individualnog karaktera i ličnog iskustva egzercir- majstora.

Mogućnost uopštavanja ličnih iskustava je došla tek kasnije, u drugoj polovini 19. veka, kada

9

se teorija vojnog vaspitanja i obrazovanja više razvila. Međutim, i kasnije zaostajanje teorije

vojne nastave (didaktike i metodike) je bilo izuzetno veliko (Stanić i dr., 2007, prema Kolar,

1967, str. 159). Veća efikasnost obuke se pokazala u borbi nego u mirnim periodima, jer je

svaki nedovoljno obučen čovek koji je išao u boj bio svestan da je rizik od pogibije ili

ranjavanja veći ukoliko se ne usvoje najnužnija znanja i veštine koja su potrebna za uspešnu

borbu. Obučavanje vojnika značilo je i obučavanje budućih oficira ili starešina. Pretpostavlja

se da su se činovi dobijali prema zasluzi i hrabrosti.

Jačanje vojničke svesti o neophodnom posedovanju određenih znanja i veština je u

velikoj meri pomoglo razvoj vojnoandragoške misli. Strah za sopstveni život je takođe jedan

od pokretača ovog razvojnog procesa. On je deo ljudske prirode, i zbog toga ga možemo u

ovom slučaju smatrati korisnim. U kom smeru i da li bi se uopšte razvijala vojna andragogija

da srpski ratnici nisu osećali strah za sopstveni život predstavlja veliko pitanje na koje ne

možemo naći odgovor jer je prošlost nepromenljiva i nepovratna.

3.3. Ličnosti koje su zaslužne za vojno obrazovanje ustaničke vojske

Svakako iz ovog perioda znamo za mnoge poznate ličnosti koje ostavljale jake utiske

i vršile velike uticaje na srpske vojnike i narod. Vožd Karađorđe je jedna o najuticajnijih

ličnosti tog vremena. On se pokazao kao odličan organizator vojske, kao čovek kog

karakterišu moralna čvrstina i vojnička disciplina. Takođe je bio sjajan taktičar i strateg i imao

je veliki uticaj na uvođenje i razvoj vojnog obrazovanja. Kada je reč o njegovom značaju na

polju vojnog obrazovanja, Karađorđe je zaslužan na ukazivanju značaja učenja i

opismenjavanja nepismenih odraslih koji su stupali u rat. On je ukazivao i na značaj stručnog

usavršavanja što se jasno vidi iz njegovog instistiranja na daljem obučavanju vojvoda koji su

već imali ratnog iskustva, i naročito iz ovog segmenta njegovog uticaja na ljude, može se

uvideti njegov veliki doprinos razvoju vojne andragogije.

Druge ličnosti koje su dale veliki doprinos razvoju obrazovanja vojnih ustanika i oficira

naročito u to vreme su i brojni komandanti sa činovima vojvoda, poput Hajduk Veljka

Petrovića, Stevana Sinđelića, Vase Čarapića, Stanoja Glavaša i mnogih drugih (Stanić i dr.,

2007, str. 167-168). Ovi ljudi su postali i ostali velike istorijske ličnosti kojima se narod

ponosio i kojima se još uvek ponosi, a o čemu najbolje svedoče brojni spomenici koji su

podignuti ovim ličnostima. Sećanja na ove vojne ličnosti se prenose i na nove generacije i

time predstavljaju bitan deo socijalizacije.

10

3.4. Drugi srpski ustanak

Nakon sloma posle Prvog srpskog ustanka, turska vojska se ponovo digla u oktobru

1813. godine i ušla u Beograd. Srpski narod je ponovo bio izložen velikim stradanjima. Samo

u prvih nekoliko dana ubijeno je više hiljada Srba, mahom muškaraca, dok su žene i deca

odvođeni u roblje i prodavani. Srem je bio pun srpskih izbeglica među kojima se nalazio i

potpuno demoralisani vožd Karađorđe i kao i mnoge vođe ustanka. Međutim, brojni

komandanti (vojvode) i delovi srpske ustaničke vojske ponovo su se odmetnuli u hajduke i

borili. Turska nije imala redovnu vojsku u ovom periodu. Stara vojna organizacija se raspala

a slabo je bila organizovana i služba snabdevanja što je bio razlog da se u toku zime 1813-

1814. godine rasturi veći deo vojske koja je osvojila Srbiju. Kao još jedan problem sa kojim

se suočio turski vojni vrh bio je nedostatak discipline. Ovaj problem je obuhvatao masovna

haranja i pljačkanja i zadavao je brige turskim komandantima (Čubrilović, 1982, str. 85-86).

Na tadašnjoj evropskoj ratnoj i političkoj sceni dolazi do promena. Dolazi do poraza

Napoleona a ugled i moć Rusije znatno jačaju. Rusija jača u vojnom i političkom smislu. Ove

promene su dovele i do popuštanja Turaka kada su u pitanju osveta i zulumi na određeno

vreme, a pomenuti problem sa disciplinom turske vojske činio se ozbiljnijim. Prijateljski

odnosi sa Rusijom dovode do davanja amnestije ili carske milosti ustanicima ali ne i vođama.

Zabrinut zbog eventualnog intervenisanja Rusije u korist Srba, tadašnji vezir, Sulejman-

paša, naređuje da se narod umiri, pa čak i nasilnički. Međutim, skrivajući se iza propagande

„biće rahatluk ako raja bude mirna“, Turci povećavaju namete i zulume. Dakle, ništa se ne

menja u značajnoj meri. U to vreme, pojavljuje se vojvoda Miloš Obrenović i predaje Turcima

oružje i biva postavljen za kneza. Koristeći se lukavstvom, Miloš počinje pomoću pregovora,

dogovora i odugovlačenja da spasava živote velikom broju Srba. U januaru 1814. godine

počela je nova „seča knezova“. Miloš Obrenović je u Takovu, 11. 4. 1815. godine, stao na

čelo ustanka ali ne potpuno svojevoljno. Ratna organizacija nije se naročito razvijala u vreme

Drugog srpskog ustanka. Korišćene su veštine i iskustva iz Prvog srpskog ustanka ali na

znatno nižem i siromašnijem nivou. Novi doprinos nisu dobili ni vojno obrazovanje, ni

ratnička veština pa se može reći da je u periodu Drugog srpskog ustanka zabeležena

dekadencija u ovim domenima (Stanić i dr., 2007, str. 170-171).

Očigledno je da nepovoljne situacije značajno beleže ovaj period. Nedostatak

vremena, sredstava, prostora i neuspešni pregovori sa turskim vođama su uzroci stagnacije

u vojnom razvoju Srbije. Svakako je mnogo opravdanih razloga da se biva u takvom stanju,

ali pošto se ni Karađorđe nije nalazio u povoljnijim situacijama i imao više problema od kneza

Miloša poput barijera participacije srpskih vojvoda, nerazvijenost didaktičkih metoda obuke i

dr., mislim da je najveći nedostatak u ovom slučaju nekompetentnost srpskih glavešina u

organizovanju vojničke obuke. Karađorđe je organizovao sve ono što je nedostajalo i sve

11

ono što je mogao organizovati, počevši od organizacije obuka ustanika do samih bitaka.

Nakon ovakvih događaja nezamislivo je naći se u nepovoljnijoj situaciji tokom buna. Knez

Miloš, okarakterisan od strane naroda kao lukav čovek, pretpostavljam da je trebao

unaprediti ono što je Đorđe Petrović započeo, jer se započeto razvijanje uvek nastoji

nastaviti. Činjenica je da se broj vojnika umanjio, ali treba se osvrnuti na prikupljanje vojske

neophodne za Prvi srpski ustanak. Ovaj problem brojčanosti mogao je biti rešen traženjem

pomoći od strane Rusije koja je bila u dobrim odnosima sa Srbijom i koje se Turska plašila.

Postavlja se pitanje zašto se ovaj problem nije rešio na ovakav način i šta je Miloša

Obrenovića odvraćalo od ovog rešenja? Moguće je pomisliti da je u pitanju bio njegov način

za eliminisanje problema sa Turcima koji je bio baziran na lukavosti, ali, kao i uvek, prošlost

ostavlja mnoga naša pitanja bez odgovora i mnoge naše misli samo mislima. Kasnije je knez

Miloš uvideo značaj ulaganja u razvoj vojne organizacije što se oslikava u mirnodopskom

periodu koji je usledio nakon 1816. godine.

4. Obrazovanje srpskih oficira u mirnodopskom periodu (1816-1850)

4.1. Vladavina Miloša Obrenovića do 1839. godine

Kada govorimo o mirnom periodu prevashodno mislimo na nepostojanje sukoba sa

stranim neprijateljima, u ovom periodu sa Turskom. Iako je Miloš jedan od najzaslužnijih

ličnosti za oslobađanje Srbije od turske vlasti i ropstva pod Turcima, nije bio veliki miljenik

naroda. Upravo zbog Miloševe lukave naravi i saradnje sa Marašli Ali-pašom, koji je smatran

„pretvrtljivcem“, narod nije imao mnogo poverenja u njega (Ćetković, 1960, str. 69-70).

Lukavost koju je knez Miloš posedovao je očigledno uslovila i na prvi pogled uspešnu

saradnju sa turskim velikanima ali je uslovila i pojavu novih problema. Iako je ta saradnja sa

Turskom bila maska i služila za održanje mira putem pregovora, podeljena mišljenja

stanovništva povodom Miloša i njegove vladavine su dovodila do unutrašnjih nemira i

obračuna, a vojska koja je formirana tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka bila je

neorganizovana i lišena sistema obuke. Ovakvo stanje je plašilo Miloša, jer su Turci vrebali

pogodne trenutke za napad a koje su prouzrokovali sukobi među neistomišljenicima.

Svakako je vojska bila neophodna, ali ne bilo kakva vojska, već dobro organizovana i

obučena vojska. Tokom vladavine kneza Miloša dolazi do postavljanja temelja za razvoj

vojnog organizovanja i obrazovanja. Pre svega, Miloš je dao lični učinak kada su u pitanju

vojna organizacija, uvođenje vojnog obrazovanja i obezbeđivanje vojne infrastrukture, ali

privremenost njegovih odluka i rešenja je dosta usporavala ovaj razvoj. Razlog zbog kog je

knez Miloš morao ovako da postupa jeste i zavaravanje Turaka prikrivanjem stvaranja prave

vojske što potvrđuje njegovu prividnu saradnju sa Turskom.

12

Novitet koji Miloš uvodi su vojne uniforme za čije je nacrte zaslužan oficir Damjan

Glumac. Knez je insistirao da se uvede „mundir po jevropski“, tj uniforme po ugledu na

austrijske uniforme (Stanić i dr., 2007, prema Vasić, 1980, str. 174 ). Kao i Karađorđe i kao

mnogi posle Miloša i on je pratio standarde i inovacije drugih zemalja.

Do kraja vladavine 1839. godine, Miloš je regulisao brojna pitanja kada je u pitanju

vojni sistem na osnovu ličnog razmišljanja i iskustva. Neka njegova naređenja, proistekla iz

njegove glave, su zabeležena rukom dok veliki broj nije, a tek nakon njegove abdikacije

donet je prvi Zakon voeni 1839. godine (Zbornik zakona i uredaba, 1840, str.132).

Relevantna promena koja se dogodila u vojnom sistemu u vreme kneza Miloša jeste

izgradnja infrastrukture. Izgrađene su kasarne, vojne bolnice, skladišta, radionice i dr. (Stanić

i dr., 2007, str. 172-176). Kako se činilo na početku vladavine, Miloš Obrenović nije mnogo

obećavao kada je u pitanju razvoj vojnog sistema. Setimo se problema tokom ustanka koji je

on predvodio. Međutim, kasnije njegovo vladanje je dalo novo lice vojnom sistemu u celini a

posebno vojnoobrazovnom sistemu.

4.2. Obuka starešina i začeci vojnog školstva u Srbiji

Srpska vojska dugo vremena nije imala svoj profesionalno obrazovan kadar odnosno

oficire i podoficire. Prilikom osnivanja regularne vojske 1825. godine postojala su samo dva

stručno obrazovana oficira. Tek 1835. godine proizvođenjem sreskih i okružnih vojnih

starešina u oficire se taj broj uvećao ali oni nisu bili profesionalno obrazovani (Marković,

1957, str. 186). Sistem obuke starešina se u ovom periodu deli na tri perioda:

1. period obuke starešina uz funkciju

2. profesionalno vojno školovanje kandidata iz Srbije u vojnim školama u Rusiji

3. školovanje sopstvenog oficirskog kadra u srpskim vojnim školama (Stanić i dr., 2007,

str. 189).

Kako se može primetiti, pre razvoja vojnih obrazovnih institucija u Srbiji, postojala je

tzv. mobilnost kadeta. Ova činjenica nam ukazuje postojanje svesti srpskih vladara o značaju

vojnog obrazovanja i sticanju znanja koje poseduju druge zemlje, za nas novih znanja. Iako

nije postojala mogućnost sticanja relevantnog znanja u našoj zemlji nalazila su se

privremena rešenja koja su pokrivala potrebe za takvim vojnim kadrovima. Nakon osnivanja

obrazovnih institucija mobilnost je opstala i razvijala a o tome će biti reči kasnije. Kada

govorimo o trećem periodu koji je relevantan za institucionalno obrazovanje oficira, u njemu

počinje obuka i obrazovanje oficirskog kadra najpre „eksperimentalno“ a tek onda ozbiljnije

osnivanjem prvih srpskih vojnih škola.

Prva škola koja se ne bi mogla u potpunosti posmatrati kao vojnoobrazovna ustanova

bila je tzv. Gvardijska škola. Ova škola je imala za cilj da funkcionalno opismeni i pruži

13

najopštija vojna znanja kadetima koji su se osposobljavali za oficire. Škola je prve kadete-

gardiste, kojih je bilo 37, primila 1830. godine u Požarevcu. Krajem godine se broj kadeta

povećao na 149. Nastava je bila prepodnevna (učenje čitanja, pisanja i računanja) a u

poslepodnevnim časovima se izvodio egzercir. Propisani plan i program nastave nije

postojao već je sve bilo improvizovano i usmeravano od strane kneza Miloša. Ova škola je

prestala sa radom 1833. godine (Petrović, 1897, str. 690).

Gvardijska škola je ukazala na postojanje svesti o relevantnosti vojnih obrazovnih

institucija i obrazovanja oficira. Novi pokušaj u osnivanju vojnog školstva u Srbiji bilo je

osnivanje „Knjaževsko-serbske voene akademije“ u kojoj je nastava počela 1837. godine.

Kandidati koji su želeli da se upišu morali su imati završenu gimnaziju, dok je odabir kadeta

vršila posebna komisija na osnovu utvrđenih kriterijuma. Akademija je bila smeštena u

Požarevcu. Nastavni plan i program je obuhvatao samo nazive predmeta (nauke i veštine)

bez programskog sadržaja i rasporeda časova. Postojala je razlika između predloženog i

realizovanog plana jer se nisu mogli obezbediti profesori svih predmeta. Praktičnu nastavu

činio je egzercir. Veliki nedostatak bilo je nepostojanje nastavnih sredstava (oružija, globusa,

geografskih karata, itd.). Akademija se seli u Beograd 1838. godine. Međutim, Miloš bez

znanja ministra prosvete već nakon mesec dana iz Beograda akademiju seli u Kragujevac u

znatno nepovoljnije uslove i nakon tog premeštaja akademija prestaje sa radom 1838.

godine (Stanić i dr., 2007, str. 191-192). Zašto se knez Miloš odlučio na ovakav korak

predstavlja veliko pitanje na koje istorijski izvori ne daju odgovor. Ovakav potez izaziva

zbunjenost. Nedostatak materijalnih sredstava uvek predstavlja veliki problem u realizaciji

nastave jer su ona od suštinske važnosti za prenošenje znanja, ali svakako ona ne bi smela

predstavljati nerešiv i posebno ne jedini problem koji će prouzrokovati zatvaranje obrazovne

institucije.

5. Institucionalno školovanje i usavršavanje oficirskog kadra u Srbiji (1850 – 1880)

5.1. Početak vojnog institucionalnog obrazovanja oficira

Novo poglavlje državne i vojne politike u Srbiji obeležava dolazak ustavobranitelja na

vlast 1842. godine. (Jovanović, 1933, str. 311). Javlja se potreba za školovanim oficirskim

kadrom kako bi se umanjio broj starešina iz inostranstva. Tadašnji ministar unutrašnjih

poslova, Ilija Garašanin, je predložio osamostaljivanje srpske vojske u pogledu obrazovanja

oficirskog kadra i sopstvenog naoružanja sa postepenim smanjenjem zavisnosti od

inostranstva. Knez Aleksandar Karađorđević usvaja ovaj predlog 1848. godine (Stanić i dr.,

2007, str. 261). Ovaj momenat je od velikog značaja za osnivanje vojnog obrazovnog

sistema zato što počinje ozbiljno traganje za relevantnim rešenjima koja će pokrenuti rad i

14

razvoj vojnoškolskog sistema u Srbiji. Knez Aleksandar je u cilju rešavanja ovog problema

otvorio „Topolivnicu“ koja je obučavala mladiće za livenje đuladi i topova. Kako bi se

započelo institucionalno obrazovanje oficira, 1849. godine, „Topolivnica“ je pored proizvodnje

topova i đuladi, trebala da bude i škola za oficire. Upravo iz ove ideje, 1850. godine, rodila se

ideja o osnivanju Artilerijske škole, koja predstavlja začetak visokoškolskog vojnog

obrazovanja u Srbiji i preteču Vojne akademije. Osnivanje Artilerijske škole jeste ublažilo

deficitarnost oficirskog kadra ali nije rešilo taj problem (Stanić i dr., 2007, str. 261-262).

Srpskoj vojsci je i dalje bio neophodan veliki broj obrazovanih oficira. Međutim, veoma je

važna činjenica da se na tom obrazovanju počelo ozbiljno raditi i što se konačno došlo na

ideju koja se pokazala kao najoptimalnije i najbolje rešenje problema deficitarnosti

obrazovanih vojnih lica.

5.2. Artilerijska škola

Najznačajniju ulogu u ovom razdoblju kada je u pitanju povećanje broja oficirskog

kadra igra Artilerijska škola. Rad škole se odvijao prema projektu „Ustrojenije Artilerijske

škole“ i pravilniku „Pravila za domaći poredak škole Artilerijske““ (Spomenica

sedamdesetpetogodišnjice Vojne akademije, 1925, str. 105,115). Iako sam naziv ove škole

ukazuje na obrazovanje oficira za artiljeriju ova škola je bila namenjena obrazovanju oficira

svih rodova. Polaznici ove škole su usvajali teoretsko i praktično znanje i radili u „Topolivnici“

kako bi stekli veštinu pravljenja topova (Spomenica sedamdesetpetogodišnjice Vojne

akademije, 1925, str. 8).

U ovu školu su se kadeti mogli upisati svake četvrte godine a birani su najbolji mladići

sa odgovarajućim stepenom prethodne školske spreme koji je postignut sa dobrim uspehom

iz „filozofičeskije“, „gimnazijalne“ ili „predugotovničke“ nauke. Ovakav nivo ovih znanja je bio

neophodan kako bi se mogao uopšte ispratiti i pohađati nastavni program ove škole (Stanić i

dr., 2007, str. 264). Nastavni plan i program predviđali su usvajanje sadržaja iz sledećih

oblasti:

1. Nauka artilerijska

2. Matematika

3. Načertanije

4. Fizika

5. Mehanika

6. Hemija specijalna

7. Fortifikacija

8. Taktika

9. Geografija vojna

15

10. Istorija vojna

11. Francuski jezik (Stanić i dr., 2007, str. 264).

Program osposobljavanja je podrazumevao i sadržaje praktičnog karaktera kao što

su: Artilerijsko učenje, Plivanje, Jahanje, Laboratorijum i „Fehtovanje“ (Stanić i dr., 2007, str.

264). Kako je obrazovanje stanovništva u Srbiji bilo na dosta niskom nivou, Franjo Zah je

uneo u ovu školu pored vojno relevantnih znanja i mnoga druga „svetska“ znanja a posebno

tehnička (Stanić i dr., 2007, str. 265). Ova znanja se mogu učiniti nepotrebnim jer je veliki

broj stanovnika bio nepismen, kao i veliki broj onih koji su pohađali ovu školu, ali nakon

sticanja osnovne funkcionalne pismenosti za nekog ko je bio spreman da nastavi svoje

školovanje nova znanja predstavljala su pravo blago. Uostalom, razvoj školstva i treba da

bude potkrepljen novim znanjima jer upravo noviteti čine relevantan deo razvoja koji ima za

cilj dostizanje višeg nivoa. Znanja zastarevaju sa razvojem nauke i tehnike, svet se menja

pod uticajem ovog razvoja a samim tim i društvo i njegovi sistemi pa je s toga neophodno

pratiti inovacije u svemu kako bi se moglo ići u korak sa ubrzanim razvojem, kao što mi to

danas činimo.

Dolaskom druge generacije studenata, školovanje se produžilo sa četiri na pet godina

što je uslovilo i uvođenje novih predmeta i menjanje rasporeda pohađanja kurseva po

godinama. Broj nastavnih predmeta se nakon trideset godina rada Artilerijske škole povećao

na 24 (Stanić i dr., 2007, prema Službeni vojni list, 1893, str. 265). Ove činjenice govore da

su se promene vršile u skladu sa razvojem. Može se pretpostaviti da se smatralo

neophodnim da polaznici steknu mnoga znanja kako bi mogli ispratiti razvitak nauke.

Veoma bitna činjenica koja vojni obrazovani sistem čini relevantnim jeste upravo

velika posvećenost praktičnoj nastavi tokom školovanja i to je slučaj od samog momenta

rađanja vojnog institucionalnog obrazovanja pa sve do danas. Oficirski poziv je poziv koji je

dosta praktičan. Mnoge relevantne veštine se stiču upravo tokom školovanja. Pored mnogih

teorijskih znanja vojne starešine moraju posedovati izuzetnu praktičnu uvežbanost u svim

relevantnim oblastima koje su deo njihovog posla i koje su primenljive u praktičnom radu.

Težnju ka boljem programu upravo oslikavaju ovi podaci. Institucionalno obrazovanje oficira

karakteriše razvoj koji nosi sa sobom mnoga znanja i veštine, kako nove tako i stare, koje

treba usvojiti jer jedino u skladu sa njima se može ispratiti ubrzan progres nauke i tehnologije

i uspešno obavljati oficirski posao.

5.3. Oficirski ispiti nakon završetka Artilerijske škole

Na osnovu odredbi „Pravila za domaći poredak Škole Artilerijske“, profesori su imali

mogućnost da ukratko ispituju pitomce (Stanić i dr., 2007, str. 266). Obrazovanje srpskih

oficira se nije završavalo nakon Artilerijske škole. Ovaj momenat je relevantan za

16

obrazovanje nakon obaveznog institucionalnog školovanja koje vodi do početnog oficirskog

čina. Prema Zakonu o ustrojstvu vojske iz 1875. godine, pod imenom „oficiri“ podrazumevali

su se potporučnici, poručnici i kapetani, dok se čin kapetan delio na prvu i drugu klasu.

Nakon stečenog nivoa obrazovanja u školi, oficirski čin potporučnika se mogao steći i

polaganjem oficirskih ispita. Na isti način je osmišljen i realizovan prvi nivo usavršavanja

oficirskog kadra za čin kapetana. Polaganje ovih ispita je počelo kada su doneti Program za

polaganje ispita 1871. godine i Pravilo o postupku pri ispitivanju prijavljenih kandidata 1873.

godine (Ratnik, 1879, str. 275-290).

Program za polaganje ispita je definisao koja su opšta i posebna ili stručna znanja

bila potrebna za pojedine činove i rodove vojske- pešadija, konjica, artiljerija i inženjerija

(Ratnik, 1879, str. 275-280). Neka opšta znanja odnosila su se na: 1. Poljska služba, 2.

Logorna služba, 3. Unutrašnja služba, 4. Čuvanje odela i drugih pribora, itd. Kada govorimo

o posebnim ili stručnim znanjima na primer pešadijskog potporučnika onda govorimo o

znanjima: 1. određena znanja iz Pravila pešačke službe, 2. poznavanje „našeg“ pešačkog

oružja, itd. (Stanić i dr., 2007, str. 271). Ispiti su uglavnom bili usmeni, ali ukoliko bi komisija

procenila potrebnim davani su i pismeni zadaci. Komisija je proveravala i praktična znanja

tako što su kandidati komandovali jedinicom u trupi i rešavali zadatke na terenu. Nakon

polaganja za čin kapetana komisija je posebnu pažnju pridavala stručne predmete pojedinih

rodova oružja, na primer, kada je artiljerija u pitanju posebni predmeti koji su se smatrali

relevantnim su: Taktika artiljerije jedne baterije, Administracija jedne baterije i Egzerciranje

baterije (Stanić i dr., 2007, str. 272 - 273).

Veoma je lako uočiti konkretizaciju znanja iz određenih oblasti. Moguće je primetiti da

se veoma brzo razvijao ovaj segment vojnog obrazovanja od osnivanja Artilerijske škole

1850. godine do 1880. godine. Veliki broj izmena je načinjen ubacivanjem novih predmeta.

Takođe je uočljiva potreba za poboljšanjem obrazovnog programa pažljivo biranim

sadržajem koji se usvajao i tokom sticanja vojno- relevantnog znanja tokom školovanja u

Artilerijskoj školi na osnovnim studijama, kako se to danas naziva, ali i tokom usavršavanja.

5.4. Oficirske škole

Uočavanje značaja što boljeg obrazovanja uslovilo je rađanje potrebe za

unapređenjem kvaliteta obrazovanja srpskih vojnih starešina. Kako je obrazovanje zauzelo

jedan poseban i po mnogo čemu veliki udeo u radu srpske vojske i uopšte razvoju njenog

profesionalizma otpočelo je otvaranje oficirskih škola.

U Kneževini Srbiji je postojao veliki broj „neškolovanih“ oficira koji nisu imali

mogućnost da se upoznaju sa vojnim naukama i kao jedno od rešenja tog problema

predstavljalo je organizovanje i realizovanje kurseva za doškolovanje oficirskog kadra. Ovi

17

kursevi su se zvali oficirske škole. Oficirske škole su postojale kako bi se neškolovani oficiri

bolje osposobili za uspešnije obavljanje svojih dužnosti. Takođe, pored ove kategorije oficira,

ove škole su pohađali i oni oficiri koji imaju dovoljan kvantuum znanja a koji su želeli ili morali

da se profesionalno usavršavaju. Tako da su ove škole imale značajnu ulogu i u

usavršavanju visoko obrazovanog starešinskog kadra. Veoma je bitno napomenuti da su se

u ovim školama razmenjivala znanja i iskustva među polaznicima što je imalo veoma

pozitivan uticaj na učenje oficira.

Postojale su dve vrste oficirskih škola: opšte i stručne. Opšte oficirske škole su

organizovane u Beogradu i Kragijevcu i radile su isključivo tokom zime i u poslepodnevnim

časovima. Stručne škole su organizovane radi osposobljavanja pešadijskih, konjičkih i

artiljerijskih oficira. Ove škole su radile u prepodnevnim časovima. Ove škole su pokazale

najveći uspeh. U ovim školama izučavali su se različiti predmeti zato što je postojao

evidentan nedostatak nastavničkog kadra (Stanić i dr., 2007, str. 273- 275). Najveći

nedostatak ogledao se sve vreme u brojnosti nastavnika. Manjak nastavnika je uslovio

neupoznavanje nekih oficira sa znanjima iz drugih oblasti.

Kako je usavršavanje bilo neophodno da bi se uspešno ispratio i naučni i tehnološki

razvoj i da bi se dopunila znanja koja se nisu mogla steći iz različitih razloga ova škola se

može posmatrati kao ustanova koja je nastojala da proizvede što bolje stručnjake nudeći im

razne mogućnosti sticanja što boljih kompetencija.

5.5. Školovanje i usavršavanje srpskih oficira u inostranstvu

Iako je Srbija uspela da osnuje vojnoškolsku ustanovu i uspostavi vojnoobrazovni

sistem, nedostatak za obrazovanim oficirima je i dalje bio prisutan. Kako bi se ovaj deficit

ublažio srpski pitomci su slani u inostranstvo na školovanje. Njihovo školovanje u

inostranstvu je finansirala država. U Francusku, Rusiju, Nemačku i Austriju odlazili su oficiri

kako bi stekli specijalna znanja koja Artilerijska škola nije mogla da im pruži. Pre svega, ova

usavršavanja su omogućavala donošenje evropskih znanja i tradicije u Srbiju. Srpski vrh je

smatrao da je relevantno da se Srbija uopšte, a naročito srpska vojska, ugleda na neke

evropske zemlje. Evropska znanja su bila veoma poželjna i važna za razvoj Srbije. Nova

znanja su se cenila i primenjivala u praksi. Uslovi koje je morao da ispunjava kandidat koji je

odlazio u inostranstvo na usavršavanje odnosili su se na: 1. bivanje „srpskog podanika“, 2.

uzrast između 17 i 25 godina, 3. one koji su sa dobrim uspehom završili najmanje gimnaziju,

Artilerijsku školu ili bogosloviju, 4. one koji poznaju jezik zemlje u koju odlaze, 5. fizičko

zdravlje kandidata (Stanić i dr., 2007, str. 276).

Posmatrajući ove uslove može se uvideti da su predznanja morala biti korisna i

postojana odnosno da samo oni koju su bili dobri učenici i ljudi od poverenja mogli otići van

18

granica zemlje na stručno usavršavanje. Jedina zamerka koja je upućena ovom programu se

odnosi na uzrast polaznika koji su odlazili. Smatralo se da bi mnogo bolji efekat ostvarili

stariji oficiri jer su se mlađi nakon povratka trudili da što brže dovedu vojsku na nivo

evropskih vojski. Smatralo se da stariji oficiri mnogo trezvenije razmišljaju, da bolje

sagledavaju realne mogućnosti ali i činjenice koje utiču na tok i tempo razvoja vojske. Mladi

oficiri su bili više podložni stranim uticajima, pri čemu su veliku ulogu igrali želja za akcijom,

jaka težnja za progresom i snažni utisci koje je inostranstvo ostavljalo na njih. Brzopletost

mladih oficira je dovodila do grešaka od kojih su se neke dugo ispravljale (Stanić i dr., 2007,

prema Srpska straža, 1895, str. 277). Stariji oficiri sa svojim praktičnim iskustvima bi svakako

umeli mnogo bolje da primene inovativna znanja. Bolje procenjivanje i rasuđivanje o manje i

više važnim pitanjima je karakteristično za starije i iskusnije starešine. Međutim, bez obzira

na ovu zamerku sa kojom moram da se složim, smatram izuzetno važnim ovaj način

usavršavanja. Kao što je danas sve više poželjna i prisutna mobilnost studenata tako je

očigledno bila i tada. Razlozi za to su već navedeni ali nije na odmet nagovestiti relevantnost

novih znanja za razvoj obrazovanja, ali i lični razvoj pojedinca u kontekstu iskustva. Oni su

sticali nova iskustva upoznavajući pripadnike drugih kultura i obrazovanjem u sistemima

školstva koji su različiti od našeg i na taj način donosili Evropu u Srbiju.

5.6. Komandno-štabno usavršavanje

U srpskoj vojsci nije postojao termin „komandno-štabni“ oficiri već su se nazivali

opštim izrazom „viši oficiri“ prema Zakonu o ustrojstvu vojske iz 1875. godine. Viši oficiri su

bili oni koji su imali čin majora i više činove. Poseban profil oficira bili su đeneralštabni oficiri

u činu đeneralštabnog kapetana i đeneralštabnog majora. Atribut „đeneralštabni“ odnosi se

na na vrstu poslova koju obavljaju a ne na nivo komandovanja. Iako je komandno-štabno

usavršavanje jedan viši tečaj, u Artilerijskoj školi do podele na niže i više kurseve nije došlo

tokom tri decenije njenog postojanja iako se govorilo o potrebi reformisanja. Za dostizanje

viših činova kao i posebnih bilo je neophodno polaganje ispita. Polaganje ispita za čin majora

počelo je 1871. godine kada je donet i Program za polaganje ispita. Predmeti koji su se

polagali zavisili su od roda vojske za koji se ispit polaže, a razlikovali su se i programi za

oficirske više činove i đeneralštabne činove (Stanić i dr., 2007, str. 277). Mogućnost

polaganja za više činove otvarala je obrazovna vrata sredovečnim i starijima oficirima.

Andragoški kontekst se jasno izražava u ovom segmentu obrazovanja oficira u

vojnoobrazovnim institucijama. Iako je andragoški aspekt obrazovanja oficira prisutan i u

samom opismenjavanju oficira i osnovnom profesionalnom obrazovanju oficira u Artilerijskoj

školi mislim da je profesionalno usavršavanje oficira u celini ima poseban andragoški značaj.

Ovaj značaj se uviđa kroz činjenicu da se neophodnim smatralo sticanje novih znanja kako bi

19

se uspešno napredovalo u karijeri a naročito kako bi se što bolje obavljali radni zadaci.

Prenošenje znanja inovativnog karaktera sa starijih oficira na mlađe se moglo vršiti samo na

osnovu prethodnog usavršavanja prenosilaca što je davalo veliki doprinos napredovanju

mlađih oficira i vojnika kako u ličnom tako i u profesionalnom smislu.

5.7. Osposobljavanje rezervnih oficira

U periodu Kneževine Srbije se rezervni oficiri ne pominju do 1884. godine kada se

javljaju normativni akti koji definišu način osposobljavanja rezervnih oficira (Stanić i dr., 2007,

str. 288). Danas postoji jasno regulisano osposobljavanje rezervnih oficira.

Rezervni oficiri su važni za srpsku vojsku kao i redovni oficiri. U slučaju rata rezervni

oficiri igraju veliku ulogu. Oni su zamena redovnim oficirima u slučaju njihovog stradanja, oni

pomažu u komandovanju vojnim jedinicama. Tokom razvoja vojnog školstva uočena je

potreba za ovim kadrom i to pre svega zbog turbulentnih ratnih potresa koji su zadesili Srbiju

više puta u prošlosti. Ovaj vid osposobljavanja predstavljao je još jednu mogućnost

obrazovanja odraslima koji su želeli da steknu vojno relevantna naučna znanja i veštine.

Obrazovanje rezervnih oficira čini još jedan važan segment institucionalnog razvoja vojnog

školstva i vojne andragogije koja se posebno bavi proučavanjem i unapređivanjem njihovog

obrazovanja.

5.8. Vojnostručna literatura i nastavnici Artilerijske škole

Od druge polovine 19. veka, razvoju vojnog školstva u velikoj i izuzetno značajnoj

meri doprineo je razvoj vojne literature i rađanje novih publikacija koje su osvežile vojno

obrazovanje. Brojni velikani pisali su knjige koje su mnogo pomogle oficirima tokom

obrazovanja a neki od njih su bili i predavači u Artilerijskoj školi. Kada govorimo o

vojnostručnoj literaturi, relevantno je pomenuti neke publikacije:

Dragašević Jovan, Vojnička rečitost, izdato 1876. godine;

Pantelić Stevan, Hemija, izdato 1873. godine;

Grujić Sava, Vojna organizacija Srbije s kritičkim pregledom vojne organizacije starih i novih

naroda, izdato 1876. godine.

Ove i brojne druge knjige krase istoriju Srbije ali i biblioteku današnje Vojne

akademije.

Nastavnike Artilerijske škole, obrazovne ustanove koja predstavlja temelj razvitka

vojnog institucionalnog obrazovanja u našoj zemlji, treba svakako pomenuti, jer pored toga

što su istorijski velikani zahvaljujući svojim životnim delima oni su dali i veliki doprinos

utemeljenju vojnog školstva u Srbiji. Neki od nastavnika Artilerijske škole su: počasni đeneral

20

Jovan Dragašević, akademik Matija Ban, đeneral Jovan Anđelković i mnogi drugi (Stanić i

dr., 2007, str. 288- 302).

Neophodno je istaći da vojna štampa, koja je počela relativno kasno da bogati vojne

biblioteke i biblioteke širom zemlje vojnostručnim radovima, ne bi bila stvarna u Srbiji bez

posebnog zalaganja Jovana Dragaševića, počasnog đenerala. Jovan Dragašević je 1864.

godine počeo da izdaje i uređuje časopis „Vojin“ kao list „za vojničke nauke, veštine i novosti“

(Mijatović, 2012). Započevši ovaj bitan projekat podario nam je bogatu literaturu iz ove

oblasti koja beleži davna razmišljanja i iskustva velikih vojnih ličnosti i koja predstavljaju

temelj daljih proučavanja.

6. Obrazovanje oficirskog kadra u Kraljevini Srbiji od 1880. do 1912. godine

Posebna godina za Srbiju u uopšte a posebno za vojno školstvo bila je 1882. godina

zato što te godine Srbija postaje Kraljevina. Kralj Milan Obrenović iziskuje bolje obučenu,

organizovanu i učeniju vojsku. Ova promena izvojevala je reformu vojnog sistema u celini a

samim tim i reformu vojnog obrazovanja. Zakon o ustrojstvu vojske iz 1883. godine je

zahtevao jedinstvenu oružanu silu čiji je svaki pripadnik morao imati osnovno vojno

obrazovanje koje se sticalo u toku služenja vojnog roka. Postojala su tri poziva za

angažovanje u vojsci prema ovom zakonu. Prvi se sastojao od stalnog kadra i njegove

rezerve, drugi od obveznika od 30-te do 37-me godine starosti koji su se angažovali radi

ojačanja i treći koji su činili oni koji su pozivani da se angažuju samo u krajnjoj nuždi. Bez

obzira na vrstu angažovanja svi vojnici su sticali osnovno vojno obrazovanje dok su oni koji

su predstavljali stalni i rezervni kadar nastavljali svoj obrazovni put (Stanić i dr., 2007,

str.305- 307). Činjenice pokazuju i jasno ukazuju na otvorenost vojnog obrazovnog sistema

koja se ogleda u postojanju fenomena sličnog „obrazovanju za sve“. Relevantno je da

objasnim šta pod ovim mislim. Naime, davanje mogućnosti svima koji pokazuju interesovanje

za osnovnim vojnim obrazovanjem a kasnije i svim drugim vojnostručnim obrazovnim

programima jeste veoma slično nekim ciljevima postavljenim u Dakarskom okviru za akciju

„Education for all“. U okviru ove deklaracije ističe se kao jedan od ciljeva „osiguranje toga da

obrazovne potrebe svih ljudi i odraslih budu zadovoljene uz jednak pristup odgovarajućim

obrazovnim i praktičnim programima.“ (Svetski obrazovni forum, Dakar, Senegal, 2000, str.

8). Na osnovu ovog cilja možemo da primetimo da se u ovom periodu vojni sistem otvorio

zainteresovanim odraslim ljudima koji žele steći najpre osnovno vojno obrazovanje a zatim

mogu da se usavršavaju u skladu sa svojim obrazovnim potrebama i potrebama vojnog

sistema.

21

6.1. Obrazovanje i usavršavanje starešina do 1880. godine

Krajem 19. i početkom 20. veka razvoj institucionalnog obrazovanja odlikovalo je

proširenje. U ovom periodu Vojna akademija ima veoma snažnu i veliku ulogu u tom razvoju i

progresu. Razvitak Vojne akademije krajem 19. veka uslovio je širenje institucionalnog

obrazovanja oficira ali i podoficira od kojih su se mnogi opredelili za nastavak školovanja

kako bi postali oficiri. Otvoren je veliki broj podoficirskih škola. Pored vojnog institucionalnog

obrazovanja veći broj starešina se obrazovao putem različitih osposobljavanja za rad

polaganjem ispita za oficirske i podoficirske činove. Ovu funkciju vršile su i trupne škole. Neki

od ovih načina pružali su samo uža vojna znanja dok su drugi pružali specijalistička i šira

opšta znanja. Dakle, pored formalnog oblika obrazovanja koji je obuhvatao obavezno

pohađanje nastave, vidljivi su i oblici obrazovanja koji su imali drugačije karakteristike

zasnivajući se na individualnom učenju van učionica i polaganju ispita iako su bili u okviru

formalnog sistema i u svojoj srži formalni.

Artilerijska škola koja je preteča Vojne akademije, je trideset godina od svog postanka

mirovala u pogledu velikih reformi. Neki oficiri su smatrali da do velikih promena ne bi došlo

da nije bilo spoljnih uzroka odnosno prvog i drugog srpsko-turskog rata (1876-1878). Nakon

ovog rata, 18. januara 1880. godine donet je Zakon o ustrojstvu Vojne akademije kojim su

obrazovane Niža i Viša škola Vojne akademije. Niža škola je predstavljala školu za

obrazovanje oficira svih rodova vojske dok je Viša škola imala oblik vojnostručnog višeg

obrazovanja i usavršavanja. Viša škola je pružala znanja koja su bila neophodna za

đeneralštabnu struku i više komandovanje. Iako je Vojna akademija kasnije pretrpela

nekoliko reformi, ona je zadržala ove nivoe školovanja uz izvesne izmene. Nedostatak

oficirskog kadra o kom je ranije bilo reči i u ovom periodu predstavlja problem. Smatralo se

da je postojeći oficirski kadar veoma dobro obučen i obrazovan, naročito kada je u pitanju

posedovanje nekih evropskih znanja, međutim, taj kvalitetan kadar nije bio dovoljan svojom

brojčanošću. U skladu sa tim organizovani su kursevi za oficire, polaganje ispita za oficirske

činove i priprema oficira za đeneralštabnu struku (Stanić i dr., 2007, str. 394-395).

Smatram da je neophodno ukratko istaći socio-ekonomsku strukturu polaznika Vojne

akademije na početku 20. veka. Pre svega, većinu polaznika činili su ljudi iz naroda dok su

oni koji su poticali iz imućnijih porodica činili manjinu (Milićević, 2000). Ovaj podatak

smatram relevantnim jer se može reći da nepovoljan ekonomski status uslovljava pojedinca

da potraži najbolji i najpovoljniji mogući način da se obrazuje i stekne značajan položaj u

društvu i time spreči dalje ugrožavanje egzistencije svoje porodice. Vojna akademija je nudila

i nudi povoljne mogućnosti svima koji su zainteresovani da steknu bolje uslove za život.

22

6.2. Osnovno profesionalno obrazovanje oficira i Niža škola Vojne akademije

Vojna akademija, odnosno Artilerijska škola je pedesetih godina 19. veka

funkcionisala kao jedna univerzalna vojnoobrazovna institucija. Takav način funkcionisanja je

bio kompatibilan sa stepenom razvoja naoružanja i tehnike ali i sa nivoom razvijenosti same

taktike. Međutim, kako su uočene diferencije između rodova i nivoa stručnosti reforme su bile

neophodne ali ne i implementirane. Zakon o ustrojstvu Vojne akademije iz 1880. godine

definiše Vojnu akademiju kao „... naučni i vaspitni zavod za spremanje mladića za oficire kao

i za davanje višeg vojnog obrazovanja mlađim oficirima“ ( Spomenica

sedampedesetogodišnjice Vojne akademije, 1925, str. 19). Prema ovom zakonu Niža škola

je bila namenjena da sprema trupne oficire za četiri roda, artiljeriju, inžinjeriju, pešadiju i

konjicu. Nov zakon iz 1884. godine daje joj zadatak da obrazuje mladiće za trupne oficire

svih rodova vojske (Stanić i dr., 2007, prema Službeni vojni list, 1884, str. 397). Školovanje je

trajalo tri godine a svaka školska godina delila se na teorijski i praktični tečaj. Od 1.

septembra do kraja juna izvodila se teorijska a tokom jula i avgusta praktična nastava (Stanić

i dr., 2007, str. 397).

Raspored izučavanja predmeta kao i sadržaj praktične nastave je predlagan od

strane upravnika akademije ministru vojske koji je donosio konačnu odluku. Značaj nastavnih

predmeta nije bio isti i zbog toga su 1888. godine podeljeni u 3 kategorije. Prvu kategoriju

činili su: Matematika, Geografija, Taktika, Nacrtna geometrija, Artiljerija, Fortifikacija,

Premeravanje, Mehanika, Fizika i Strategija. Druga kategorija je obuhvatala: Hemiju,

Administraciju, Pravila pešadijske službe, Poljska i logorna služba, Pijonirska pravila, Opis

puške i municije M-80, Pravila konjičke službe, Pravila artiljerijske službe s nastavom za

gađanje, Francuski jezik, Nemački jezik, Srpski jezik, Crtanje, Krasnopis, Higijena, Hipologija

i Jahanje. Treću kategoriju predmeta činili su: Vojnosudski zakon, Disciplinska uredba,

Pravila garnizonske službe, Pravila unutrašnje službe, Gimanstika, Borenje i Voženje. Ovi

predmeti su često izbacivani i vraćani u program. Ovakvo menjanje nastavnog programa je

bilo često iz ekperimentalnih razloga. Ovaj program i ova kategorizacija znatno razlikovala od

kategorizacije predmeta iz 1882. godine kada je u prvu kategoriju svrstano 12 predmeta, u

drugu 18 a u treću 5 (Stanić i dr., 2007, str. 406-407). Na osnovu navedenih izmena i dopuna

smatram da se tragalo za boljim programom koji će biti efikasniji i efektivniji i koji će pružiti i

opšta i stručna znanja i veštine. U skladu sa ovim smatram relevantnim pominjanje

produktivnosti Niže škole u tom periodu. Prema određenim istorijskim izvorima ova škola nije

bila visokoproduktivna. Naime najmanji broj oficira proizveden je u periodu od 1884. do

1886. godine. Ukupno je od 1880. do 1911. godine proizveden 1571 oficir a tek četvrtina

odnosno 621 u periodu od 1900. do 1905. godine i to u periodu u kom je državi pretila sve

veća opasnost od ratnih sukoba. Kada je reč o kvalitetu nastavnog rada i obrazovanja Niže

23

škole u tom periodu, neki analitičari iznose pozitivne kritike povodom toga. Smatralo se da

ova škola mlade oficire dobro upoznaje sa svim naučnim oblastima i pravilno upućuje da

dalje uče, rade i usavršavaju se (Stanić i dr., 2007, str. 413-415). Ako se uzmu u obzir

predmeti koje su oficiri izučavali tokom obrazovanja u Nižoj školi na osnovu kojih možemo

pretpostaviti sadržaje koji su se učili, sasvim je opravdano iznositi pozitivne kritike na račun

kvaliteta rada nastavnika i obrazovnog programa. Pored relevantnosti izučavanja

Matematike, Fizike, Hemije, Strategije, Taktike i drugih predmeta što praktičnih što teorijskih.

Želim posebno da istaknem jezike koji su se učili. Jezici su, po mom mišljenju, relevantni iz

dva razloga. Najpre, treba istaći neophodnost izučavanja jezika iz praktičnih potreba

oficirskog poziva. Oficiri tokom rata se susreću i pregovaraju sa pripadnicima savezničkih i

neprijateljskih vojski. Komunikacija je i više nego neophodna u takvim situacijama i

poznavanje jezika može mnogo pomoći u ostvarenju uspešne komunikacije. Drugi razlog,

jeste psihološke prirode i odnosi se na upoznavanje sa jezikom radi što potpunijeg razvoja

samog pojedinca. Pojedinac razvija kogniciju u celini a naročito lingivističke sposobnosti.

Upotreba jezika, kako maternjeg tako i stranog, naročito utiče na mišljenje, ocenjivanje

drugih osoba, tumačenje realnosti i na razumevanje ponašanja pripadnika određene

zajednice kako, na osnovu mišljenja drugih autora, navodi Nikola Rot (2008).

6.3. Usavršavanje oficira u Srbiji

Kako je već poznato, srpski oficiri su se usavršavali u svojoj delatnosti i u inostranstvu

i u svojoj zemlji iako je mogućnost usavršavanja u Srbiji kasnije ostvarena. Istorija nas

upoznaje sa nepovoljnim političkim i ekonomskim prilikama u zemlji tokom više decenija i

vekova. Usled toga, činjenica da je postojalo usavršavanje srpskih oficira u drugim zemljama

na prvi pogled deluje veoma čudno. Međutim, neophodno je setiti se država saveznika koje

je Srbija imala svojevremeno i zahvaljujući njima su srpski oficiri imali mogućnost

usavršavanja u njihovim državama.

Govoreći o usavršavanju oficira u Srbiji može se reći da je ono imalo cilj „dopune“

znanja. Ova dopunska znanja su se sticala kroz nekoliko oblika: oficirskih kurseva, zimskih

oficirskih škola, učebnih komandi i škola gađanja. Ovi oblici su imali specifikovane ciljeve

usavršavanja, a razlikovali su se po broju i strukturi polaznika (Stanić i dr., 2007, str. 440).

6. 3. 1. Oficirski kursevi

Oficirski kursevi su u početku bili organizovani radi usavršavanja oficira koji su dobili

svoje oficirske činove tokom rata kako bi dopunili svoja znanja i kako bi mogli da nastave

svoj rad u ovoj delatnosti. Kasnije su ovi kursevi organizovani sa ciljem da se olakša

24

priprema oficira za polaganje ispita za više činove. U vezi sa tim, doneta je Uredba o

oficirskim kursevima 1891. godine prema kojoj su postojale dve vrste kurseva, niži za

pripremu poručnika za kapetanski čin i viši za pripremu kapetana prve klase za čin majora.

Uslovi, koje su kandidati morali da ispunjavaju da bi pohađali ove kurseve, su se odnosili na:

ispunjenje propisanog roka za unapređenje u viši čin, na uspešno komandovanje najmanje

dve godine jedinicom koja odgovara njihovom činu, da su ocenjeni tako da zaslužuju

unapređenje, da su na redu da budu unapeđeni i da nisu pohađali Vojnu akademiju. Svaki

kurs se sastojao od praktičnog i teorijskog dela. Praktični je trajao tri a teorijski deo četiri

meseca. Teorijski deo se organizovao pod nadzorom upravnika Vojne akademije, a praktični

deo se organizovao za svaki rod vojske u odgovarajućim komandama pod direktnom

upravom komandanta i pod nadzorom nadležnih inspektora. Predavače na višem kursu su

činili samo viši oficiri dok su na nižem mogli činiti i oni oficiri nižeg čina, a njih je određivao

ministar vojni.

Predmeti koji su se izučavali na ovim kursevima bili su propisani Programom za

polaganje ispita za odgovarajući čin. U teorijskom delu programa izučavali su se oni predmeti

čije se polaganje vršilo pismenim ili usmenim putem dok je praktičan deo kursa bio baziran

na rešavanju različitih zadataka na karti i zemljištu. Ispiti su se polagali na kraju kursa pred

komisijom iz odgovarajućeg predmeta. Komisiju su činili nastavnici predmeta koji se polagao

(Stanić i dr., 2007, str. 440-442).

6. 3. 2. Zimske oficirske škole

Tokom zime svi vojnici su puštani na odsustvo ukoliko je taj period bio mirnodopski. U

tom slučaju, zadržavana su samo službena lica (lica unutrašnje i garnizonske službe) i

starešinski kadar koji je imao dosta dragocenog vremena koje je mogao da posveti

usavršavanju. Oficirima je otvaranje zimskih škola donelo nove mogućnosti da steknu

relevantna stručna znanja na jednom višem nivou. Sadržaji su obuhvatali razne i različite

oblasti ratne veštine (Dragašević, 1866, str. 396-397). U ovim školama oficiri su sticali znanja

i veštine neophodne za njihov praktičan rad na postojećem ali i višem položaju. Cilj ove škole

je bio i da se komandno osoblje pripremi za rad sa trupom u divizionijskoj školi i detaljno

upozna sa taktikom. Nastavni program nije bio jasno i precizno struktuiran i isplaniran i zato

je dobijao brojne negativne kritike. Smatralo se da se u ovim školama izučavaju sadržaji koje

ne čine dopunska znanja već fundamentalna bez kojih nije moguće postati oficir. Paralelno

sa programom i kvalitet rada ovih škola je bio predmet kritičara. Naime, smatralo se da

kvalitet kao i program nisu na odgovarajućem nivou. Nastava je je obuhvatala teorijski i

praktični deo. Ove škole su se zvale trupne oficirske škole za rod artiljerije a pukovske škole

25

za rodove pešadije i konjice. Nastavu su kontrolisali komandanti divizija i komandanti pukova

(Stanić i dr., 2007, str. 442-448).

6. 3. 3. Učebne komande i škole gađanja

Pored pomenutih škola, radi usavršavanja srpskih oficira, otvorene su razne škole

kao što su: učebna baterija, artiljerijska škola gađanja i pešadijska škola gađanja. U ovim

školama su usavršavani oficiri iz roda pešadije, artiljerije, konjice i inženjerije. Inicijativu za

osnivanje ovih škola je pokrenuo Komitet za organizaciju i nastavu vojske 1882. godine.

Oficiri iz artiljerije su se usavršavali u učebnim baterijama i artiljerijskim školama gađanja dok

se oficirski kadar iz preostala tri roda, konjice, pešadije i inžinjerije, usavršavao u pešadijskim

školama gađanja. Slušaoci učebne baterije su bili podeljeni u dva odeljena, oficirsko i

podoficirsko. Oficirsko odeljenje su činili komandiri baterija i vodnici, a kurs usavršavanja je

trajao osam i po meseci. Ovaj kurs usavršavanja je bio podeljen na dva dela, zimski kada se

izučavao teorijski deo i letnji kada se obrađivao praktični deo programa. Nastavnike je

određivao ministar vojni na predlog inspekcije (Stanić i dr., 2007, str. 448-450).

6. 3. 4. Usavršavanje u inostranstvu

Iako su postojale institucije i programi namenjeni usavršavanju oficira, Ministrastvo

vojno je smatralo relevantnim da jedan deo oficirskih lica odlazi u inostranstvo povodom

usavršavanja. Uslovi koje su kandidati morali ispuniti kako bi stekli mogućnost odlaska bili su

sledeći: 1. da su završili Vojnu akademiju, 2. da nisu stariji od čina kapetana prve klase, 3.

da poznaju strani jezik onoliko koliko je to neophodno i 4. da nisu u braku. Zemlje koje su

otvarale svoje granice srpskim oficirima bile su: Francuska, Rusija, Belgija, Nemačka i

Austrija (Stanić i dr., 2007, str. 473).

Pronađeni su neki tekstovi u kojima su iznešena mišljenja da bi najefikasnije i

najefektivnije rezultate dali oni oficiri koji su stariji, koji se umeju snaći i koji mogu da

prepoznaju koja su to relevantna znanja koja im nedostaju i koja moraju dopuniti. Takođe,

isticala se neophodnost adekvatne primene novostečenih znanja u praktičnom radu nakon

povratka u zemlju (Stanić i dr., 2007, prema Vojin, 1897, str. 454).

Veoma je interesantno doznati kako su još tada prepoznate mogućnosti učenja

starijih oficira, kao i značaj učenja za njih same i za one koje oni podučavaju. Verovanje u

efikasnost učenja starijih i njihovo prenošenje znanja na mlađe je veoma značajno za vojnu

andragogiju ali i za andragogiju kao nauku uopšte. Smatram ovaj fenomen izuzetno važnim

za andragogiju jer se njeni elementi prožimaju kroz sve elemente društva pa čak i vojne.

Jasno se uviđa njeno prisustvo u svesti ljudi, ali i njen značaj i važnost njenog postojanja.

26

Možda, u ovom vremenu o kom govorim, ljudi nisu poznavali andragogiju kao nauku ali je

sigurno da su primetili značaj njenog predmeta proučavanja, a to je obrazovanje odraslih.

Očigledno potenciranje na usavršavanju i uopšte obrazovanju oficira jasno svedoči o značaju

andragogije kroz istoriju vojnog obučavanja i obrazovanja u Srbiji.

6.4. Viša škola Vojne akademije

Zakon o Vojnoj akademiji iz 1880. godine omogućio je normativno uređenje višeg

vojnog obrazovanja oficira Kraljevine Srbije. Viša škola Vojne akademije je trajala dve godine

kako je predviđeno ovim zakonom. Ona je bila namenjena osposobljavanju tri profila oficira:

artiljerijskog, đeneralštabnog i inžinjerijskog profila. Viši kurs je svečano otvoren tek nakon

četiri godine od donošenja zakonske regulative, 7. 10. 1884. godine. Međutim, 1884. godine,

izglasan je novi Zakon o ustrojstvu Vojne akademije i u skladu sa njim ukinuti su svi smerovi

Više škole i ona je postala univerzalna za sve rodove vojske. Prema rečima đenerala Đurića

ona je za svoju otadžbinu proizvodila 10 oficira godišnje koji su posedovali znanja viših

vojnih položaja, odnosno znanja viših vojnih činova. Kralj Aleksandar Obrenović je 1902.

godine doneo odluku da se trajanje ove škole skrati na godinu dana za one oficire koji su

završili četvorogodišnji kurs, kao i da se slušaoci Niže škole primaju na dvogodišnji tečaj Više

škole zaključno sa 1906. godinom i da skraćeno trajanje Više škole od godinu dana počne od

1908. godine. Ovo rešenje nije zaživelo jer se 1906. godine došlo do zaključka da je

potrebno ponovo ustanoviti trajanje Više škole na dve godine (Stanić i dr., 2007, str. 456-

457). Primetne su velike nedoumice oko trajanja ove škole a razlozi zbog kog je došlo do

ovog problema nisu evidentirani i ostaju samo nagađanja. Moguće je da se težilo što bržem i

brojnijem osposobljavanju oficira za više činove jer, kao što je već rečeno, zemlja imala

problem sa ovim nedostatkom.

Uslovi za upis su se menjali izmenjivanjem i dopunjavanjem Zakona o ustrojstvu

Vojne akademije. Tako su se prema Zakonu iz 1884. godine, u Višu školu primali oficira čina

potporučnika ili poručnika svih rodova koji su završili vojnu gimnaziju ili Nižu školu i koji su

proveli najmanje godinu dana u trupi i pritom stekli dobre ocene kao strojevi oficiri. Starosna

granica za prijem je bila 30 godina. Jedan od bitnih uslova za prijem u Višu školu bilo je i

ocenjivanje telesne težine. Morala je postojati harmonija između visine, težine i obima grudi,

a velika važnost je pridavana i kapacitetu pluća. Ovo ocenjivanje vršila je komisija koju su

čini lekar škole, upravnik, do dva sanitetska oficira, očni lekar i delovođa uprave Vojne

akademije. Broj primljenih polaznika određivao je vojni ministar na predlog upravnika škole a

prema broju prijavljenih kandidata. Do 1911. godine, ovu školu završilo je 19 klasa odnosno

407 oficira. Predmeti koji su se polagali prilikom prijemnog ispita razlikovali su se u odnosu

na odseke (đeneralštabni, artiljerijski i inžinjerijski odsek). Tokom godina predmeti koji su se

27

polagali na prijemnom ispitu su se menjali, neki su postali stalni poput Osnova taktike,

Fortifikacije, Artiljerije i Geografije (Stanić i dr., 2007, str. 457- 462).

Kada je reč o nastavi Više škole, ona se odvijala prema jedinstvenom planu i

programu. Kralj Milan Obrenović je 1884. godine ukazao da se u ovoj školu predaje deset

predmeta. Predmete koji će se predavati i slušati određivao je ministar vojni na predlog

upravnika akademije. Prema njihovom određenju, oficiri su slušali sledeće predmete tokom

dve godine školovanja:

1. Strategija s kritičkom ocenom nekih ratova

2. Taktika velikih tela

3. Savremena stalna fortifikacija s gradskom vojnom

4. Načela državne administracije s naročitim pogledom na vojnu administraciju i njeno

uređenje kod nas

5. Načela političke ekonomije i statistike

6. Vojna statistika i geografija Balkanskog poluostrva i susednih zemalja

7. Osnovi međunarodnog i ratnog prava

8. Osnovi više geodezije s primenom na kartografiju

9. Đeneralštabni poslovi

10. Strani jezici (francuski i nemački) (Stanić i dr., 2007, prema Službeni vojni list, 1884,

str. 462).

Neprekidni zahtevi za osavremenjivanjem profila komandno-štabnih oficira srpske

vojske uslovilo je izmene nastavnog plana i programa, tako da su neki predmeti izostavljani,

uvođeni su novi predmeti dok se predmetima koji su zadržavani dodavao nov sadržaj.

Svaka izmena nastavnog sadržaja bila je praćena promenom redosleda i vremena

izučavanja gradiva. Kao i u Nižoj i u Višoj školi nastavni predmeti su bili podeljeni u tri

kategorije. Prvu kategoriju prema propisima iz 1892. godine činili su: Strategija, Taktika,

Istorija ratne veštine, Đeneralštabna služba, Administracija, Statistika sa vojnom geografijom

i Geodezija. Drugu kategoriju činili su: Fortifikacija, Artiljerija, Najnovija opšta istorija,

Međunarodno i ratno pravo, Strani jezik (ruski, nemački i francuski) a treća kategorija

obuhvatala je Jahanje (Stanić i dr., 2007, str. 463-464). Kao što je rečeno, predmeti su se

menjali vremenom. Neki predmeti su promenili naziv i dodat im je nov sadržaj poput

Đeneralštabne službe. Ovaj predmet se prvobitno zvao Đeneralštabni poslovi.

Na osnovu navedenih činjenica može se reći da je institucionalno obrazovanje oficira

pretrpelo velike promene zbog težnje da se stvori što bolji obrazovni sistem.

28

6.5. Usavršavanja srpskih oficira u drugim zemljama

U inostranstvu, usavršavanje srpskih oficira, odvijalo se uglavnom u višim vojnim

školama ili trupnim jedinicama. Prva grupa oficira Kraljevine Srbije otišla je u inostranstvo na

usavršavanje na osnovu konkursa koji je raspisalo Ministarstvo vojno 1882. godine, radi

specijalnog izučavanja pojedinih oblasti u nekim priznatim evropskim stručnim školama.

Ovim konkursom je iskazana potreba za usavršavanjem oficira na đeneralštabnim,

artiljerijskim i inžinjerskim studijama. Sa svakih studija primljen je po jedan oficir i svaki od

njih je imao zadatak izučavanja specifičnih oblasti. Jedan je izučavao vojne nauke, drugi

geodeziju a treći administraciju (Stanić i dr., 2007, str. 491). Potreba za novim i svežim

znanjima je svakako očigledna, a od suštinske važnosti je činjenica da se ta potreba

prepoznala i da se težilo njenom zadovoljenju.

Kada je reć o uslovima koje su kandidati morali da ispunjavaju oni su bili, kako su

neki mislili, neadekvatni. Naime, kandidati su morali imati završenu Nižu škole Vojne

akademije kao minimum, zatim da su neoženjeni, ne stariji od čina poručnika i da su u trupi

proveli najmanje dve godine i pritom stekli pozitivne rezultate. Zbog ovakvih uslova, neki su

smatrali da kandidati nisu dovoljno kompetentni da pohađaju kurseve usavršavanja van

granica Srbije. Smatralo se nedovoljnim obrazovanje stečeno u Nižoj školi, smatralo se

nedovoljnim i minimalno dvogodišnje boravljenje u trupi, jer su kandidati iz drugih zemalja

imali sve kvalifikacije višeg stepena (Stanić i dr., 2007, str. 492). Oni oficiri koji su odlazili u

inostranstvo imali su mogućnost da pored obaveznih kurseva pohađaju i druge kurseve koji

kompatibilni sa njihovim interesovanjima. Tako su npr. artiljerijski oficiri mogli ići i na više

vojne škole, Višu tehničku i Višu artiljerijsku, zatim škole za mašinske i radionične inženjere

itd. Naravno, morali su da ispunjavaju određene uslove kako bi mogli da pohađaju ove škole

(Stanić i dr.,2007, str. 493). Dakle, mogli su ići na dodatne kurseve koji su bili u sklopu

njihovih interesovanja s jedne strane, i koji su bili u skladu sa njihovom profesijom s druge

strane, što se ne može okarakterisati kao potpuna sloboda izbora obrazovnih programa jer

nisu van okvira oficirskog poziva.

6.6. Osposobljavanje i usavršavanje rezervnih oficira Kraljevine Srbije

Potreba za većim brojem oficira postojala je veoma dugo. Jedan od načina da se bar

donekle ova potreba zadovolji bilo je i regrutovanje i reprodukovanje rezervnih oficira. Ova

potreba se značajno izrazila posle kratkotrajnog rata sa Bugarskom koji se odigrao 1885.

godine. Tada se primetilo da je tadašnji broj oficira naročito mali i da ne može da odgovori na

potrebe vojske što se naročito izrazilo tokom rata kada su skoro svi sposobni srpski građani

bili pod oružjem. Događalo se da je četom komandovao jedan oficir i kada bi on poginuo

29

komandu bi preuzimao podoficir (Stanić i dr., 2007, str. 530). Upravo ovakva situacija

uslovila je posvećivanje posebne pažnje obrazovanju rezervnih oficira. Osnovni način

obezbeđivanja neophodnog rezervnog oficirskog kadra bili su kursevi namenjeni rezervnim

oficirima i polaganje ispita za oficire. Zanimljiv podatak koji istorija poseduje je da se 1901.

godine sa donetim Zakonom o ustrojstvu vojske govorilo o osnivanju obrazovne institucije za

rezervne oficire, međutim, kako je očigledno, do danas ovaj projekat nije realizovan.

Zbog enormne potrebe za oficirima, tokom regrutovanja i obrazovanja rezervnih

oficira, napravljeno je mnogo propusta. Reč je pre svega o ne obraćanju pažnje na položaj,

posedovano znanje i stručnost ljudi koji su se osposobljavali za ovaj poziv. Kasnije se

ispostavilo da je ovaj propust imao negativne posledice koje se odnose na neadekvatno

komandovanje jedinicom. Ovi ljudi su pravili greške koje su se obuhvatale podrivanje

autoriteta starešina i škodili su disciplini vojnika u jedinicama. Kažu da je izgledalo kao da je

svaki čovek koji je poželeo mogao da obuče oficirsku uniformu i proveri koliko je talentovan

za komandovanje jedinicom. Kako bi se ovaj problem rešio, predlagalo se da se broj

rezervnih oficira smanji i ograniči i da se oni postave na najniže položaje (Srpska straža,

1895, str. 81). Kada je reč o ispitima za rezervne oficire, Zakon o vojsci iz 1833. godine

doneo je jasne odrednice kako treba da izgledaju ispiti za rezervne oficirske i podoficirske

činove ali i za redovni oficirski kadar. Komanda Aktivne vojske 1884. godine šalje

Ministarstvu vojnom predlog o izmenama i dopunama ovog zakona u vezi polaganja ispita za

rezervne oficire. Ovaj predlog se odnosio na zahtev da je potrebno da se razlikuju ispiti koje

polažu oficiri u Stalnom kadru od onih koje polažu oficiri u rezervi. Razlog koji je naveden a

koji argumentuje ovakav predlog je sledeći, „ potporučnik i poručnik Stalnog kadra za vreme

mobilizacije postaju komandiri četa dok rezervni oficiri istog čina obavljaju dužnost

komandira voda“, kao i „da će takvi strogi ispiti prouzrokovati za duži period slabu popunu

formacijskih mesta rezervnim oficirima“ (Stanić i dr., 2007, str. 530-531). Smatralo se da je

neophodno da rezervni oficiri polažu lakše ispite za oficirske činove u rezervi i da svaki

rezervni potporučnik koji bude želeo da postane konstantno aktivan oficir mora da polaže

ispit za čin potporučnika Stalnog kadra. Ovaj predlog je kasnije usvojen (Stanić i dr., 2007,

str. 531).

Kako je moguće primetiti, smatralo se apsurdnim da oficiri koji su u vojnoj pripravnosti

samo u vreme rata polažu jednako teške ispite kao i oni koji čine aktivan deo oficirskog

kadra. Relevantno je zapitati se da li je takođe jedan od razloga bio i nedostatak sredstava

za ovakvo sprovođenje obrazovnog programa za rezervne oficire? Imajući u vidu da se kroz

veliki deo naše istorije pa i kroz 19. i početak 20. veka pominje ekonomska kriza koja je

zahvatala Srbiju, moguće je pomisliti da je odgovor na postavljeno pitanje, nažalost,

potvrdan.

30

Kada govorimo o broju i sadržaju predmeta koji su slušali i polagali pripadnici

rezervnog oficirskog kadra dokumenta svedoče o njihovoj identičnosti sa predmetima koje su

pohađali pripadnici Stalnog kadra. Na primer, po programu iz 1891. godine opšta znanja koja

su morali posedovati oficiri u rezervi obuhvatala su sledeće predmete: 1. Pravila službe, 2.

Osnove zakona o ustrojstvu i uredbe o formaciji, 3. Disciplinsku uredbu, 4. Potrebna znanja

iz vojnosudskog zakona, 5. Četiri vida računanja, 6. Poznavanje metarskih mera i 7. Ratna

međunarodna pravila (Stanić i dr., 2007, str. 532). Dva predmeta koja su se polagala, Četiri

vida računanja i Poznavanje metarskih mera godine su eliminisana 1896. godine a već 1903.

godine je došlo do novih izmena u programu. Definisana su opšta i posebna znanja koja su

rezervni oficiri morali posedovati. Sledeća bitna promena programa dogodila se 1908. godine

i njome je izmenjen i dopunjen program iz 1903. godine. Ove izmene su se odnosile na

definisanje posebnih znanja za čin potporučnika u rezervi u svim rodovima vojske. Ispitivanje

je bilo praktično i usmeno i vršilo se pred tročlanom komisijom iz odgovarajućeg roda vojske

(Stanić i dr., 2007, str. 532-533).

Relevantno je pomenuti i kurseve za osposobljavanje rezervnih oficira. Odvijali su se

na Vojnoj akademiji. Ministarstvo vojno je 1889. godine naredilo da se formiraju zimski

kursevi za pripremu ovog oficirskog kadra. Vreme i mesto održavanja kurseva razlikovali su

se po rodovima i trajali su od dva do dva i po meseca. Nadzore nad ovim kursevima vršili su

komandanti nad pešadijom i konjicom i inspektori nad artiljerijom. Nastava je imala teorijski i

praktični deo i izvođena je preko dana i predveče u skladu sa nastavnim rasporedom. Obuka

je izvođena po sadržajima predmeta koji su bili propisani za rezervne oficire određenih

rodova vojske i po sadržajima koje su određivali nadležni komandanti i inspektori u skladu sa

potrebama polaznika. Pored zimskih, 1891. i 1892. godine organizovani su i letnji kursevi koji

su trajali prvo pet a kasnije su produženi na pet i po meseci za pešadiju, artiljeriju i konjicu a

za inžinjeriju su trajali šest i po meseci. Uredba o organizovanju kurseva u kojima su se

rezervni oficiri pripremali za dužnosti pešadijskih oficira je doneta 1909. godine. Polaznici

kursa bili su rezervni podoficiri a nastava koju su pohađali bila je praktična. Cilj organizovanja

ovih kurseva je bio „...da se dobiju dobro spremni i praktički izvežbani vodni oficiri u pešadiji I

i II poziva Narodne vojske“ (Stanić i dr., 2007, str. 539- 541).

6.7. Vojnostručna literatura i značajne vojne ličnosti

Koliko je u ovom periodu napredovalo obrazovanje oficira svedoči fond vojnostručne

literature koja je objavljena u periodu od 1880. do 1912. godine. Publikacije koje su značajne

za razvoj vojne andragogije i andragogije kao nauke u celini su mnogobrojne i iz tog razloga

navešću samo one koje smatram najznačajnijim:

Jedinačna obuka s puškom M-80, izdato 1883. godine,

31

Petar Bojović, Uput za obuku rekruta u Ratnoj službi, izdat 1904. godine,

Milutin Bogićević, Šta moraš znati i umeti za borbu? , izdato 1907. godine,

Jovan Cvejić, Teorijska nastava u četnoj školi, izdato 1908. godine,

Pavle Jurišić, Vojnička čitanka, izdato 1908. godine (Stanić i dr., 2007, str. 556-564). Ova i

druga mnogobrojna literatura su delo velikih srpskih oficira koji su dali veliki doprinost razvoju

vojnog obrazovanja a samim tim i razvoju vojne andragogije. Ljudi koji su pored stvaranja

značajnih andragoških, u to vreme pedagoških, dela imali i ulogu profesora na Vojnoj

akademiji u Beogradu su: dr Vojislav Bakić, đeneralštabni pukovnik Svetozar Nešić, đeneral

Mihajlo Magdalenić, đeneral Vukoman Aračić i mnogi drugi (Stanić i dr., 2007, str. 565- 575).

7. Institucionalno obrazovanje oficira u Kraljevini Srbiji u vreme

Balkanskih ratova i Velikog rata (1912-1918)

7.1. Značajni istorijski događaji na početku 20. veka

Početak 20. veka doneo je brojne velike promene na političkoj sceni Srbije. Kobna

smena kraljevskih dinastija Majskim prevratom 29. 5. 1903. godine predstavlja jedan od

prelomnih istorijskih događaja naše zemlje. Period od 1903. do 1918. godine označava jedan

od najtežih perioda za srpski narod. Od 1903. do 1912. godine Srbija doživljava privredni

procvat i ubrzano se približava srednjerazvijenim zemljama, ali u periodu od 1912. do 1918.

godine dolazi do opšteg kolapsa zemlje. Balkanski ratovi potom i Prvi svetski rat, koga su

ljudi tada nazivali Velikim ratom, su predstavljali veliku barijeru u razvoju zemlje. Veliki broj

žrtava koje je rat odnosio zadao je veliki udarac srpskom narodu i prouzrokovao svađe,

neslogu i optužbe. Međutim, iako su Srbi, kako istorijski izvori govore, bili dosta podeljeni

kada su u pitanju politički, privredni i drugi društveni stavovi, mišljenja i uverenja, postojala su

tri krucijalna pitanja u kojima su bili izuzetno složni i saglasni a to su: 1. nacionalni cilj -

oslobođenje i ujedinjenje srpstva, 2. stvaranje vojske koja će biti kvalitetna i koja će

zahvaljujući tome ostvariti nacionalni cilj i 3. obezbeđenje visokoprofesionalnog starešinskog

kadra – oficira, podoficira i kaplara koji će efikasnim rukovođenjem hteti, znati i voditi vojnike

u oružanoj borbi za ostvarenje nacionalnog cilja (Stanić i dr., 2007, str. 581-582).

7.2. Obrazovanje oficira od 1912. do 1918. godine

Tokom velikih razaranja koje je pretrpela tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog

rata, Srbija je imala jednu od najhrabrijih vojski na svetu. O tome svedoče brojne izjave

velikih vojskovođa drugih zemalja, što prijateljskih što onih protiv kojih je Srbija ratovala.

32

Kako je srpska vojska izvojevala brojne velike uspehe tokom ratova nakon pretrpljenih

poraza i mnogo izgubljenih života vojnika pitao se i bečki list „Nova štampa“ 1918. godine:

„Ostaće velika zagonetka kako su se ostaci srpske vojske, koji su se spasli ispred

Makenzena, docnije mogli brzo osposobiti za borbu. Time je dat novi dokaz da srpski vojnik

spada u najžilavije ratnije na svetu...“ (Stanić i dr., 2007, str. 14). Jedini i pravi odgovor

smatram da leži u kvalitetno obrazovanim, efikasnim i dobro osposobljenim srpskim vojnim

starešinama koje su mudro i hrabro obučavale i vodile sprske vojne jedinice. Čak i tokom

turbulentnih vremena, okruženih dimom i mecima, ispunjenih krvlju i bolom, hrabri srpski

oficiri nisu posustajali u svom pozivu. Prenosili su znanja koja su stekli tokom svog

školovanja i na osnovu svojih postupaka stekli veliko poštovanje od strane vojnika koje se

preko kasarni prenelo na narod koji je podržavao svoje oficire i sa njima stupio na ratnu

scenu kada je došlo vreme za to.

U ovom burnom periodu jednu od presudnih uloga imali su bivši pitomci Artilerijske

škole i Vojne akademije koji su bili na rukovodećim položajima. Obavljali su funkcije

komandanata vojske, komandanata operativnih divizija, komandanata četa i dr. Takođe, u

ovom periodu, osnovno i komandno-štabno obrazovanje oficira ali i podoficira nije prestajalo

da odvija već je jedinstven vojnoobrazovni sistem neprekidno obezbeđivao neophodan

starešinski kadar srpskoj vojsci i na taj način darovao izuzetan doprinos borbi za nacionalno

oslobođenje i ujedinjenje (Stanić i dr., 2007, str. 609-610).

7.3. Osnovno profesionalno obrazovanje oficira

Niža škola Vojne akademije je i tokom ratnog perioda pružala osnovno profesionalno

obrazovanje starešinama. Ova škola je međutim u dva navrata prestajala sa radom tokom

rata, od septembra 1912. do oktobra 1913. godine i od jula 1914. do novembra 1919. godine.

Očigledno je da je tokom rata radila veoma kratko a nastavnici i polaznici ove škole su

upućivani u operativne jedinice gde su obavljali svoje dužnosti u borbama. Oni pitomci koji su

završili školovanje u ovoj školi 1912. godine dobijali su činove potporučnika, dok su oni koji

su započeli svoje osnovno vojno obrazovanje u Nižoj školi 1912. godine mobilisani zbog

početka Balkanskih ratova i to je prouzrokovalo prvi prekid rada škole. Nakon ovog prekida

ovim polaznicima su se priznale dve godine Niže škole jer su školsku 1912/1913. godinu

proveli u ratu, ali kako je obrazovnim programom ove škole obrazovanje trajalo četiri godine,

oni su nastavili svoje školovanje nakon završetka rata (Stanić i dr., 2007, str. 610-612).

Prvi svetski rat je prouzrokovao duži prekid u trajanju od pet godina kao što je

navedeno. Kako su učestvovanje u ratu i odbrana otadžbine bio i jeste fundament postojanja

vojnog poziva ova škola je morala poslati svoje nastavnike i pitomce u rat. Zbog ratnih prilika

ovi pitomci se više nisu vraćali na Akademiju. Nažalost, neki se nisu vratili jer nisu preživeli

33

ali onima koji su uspeli da sačuvaju svoje živote su bile priznate sve preostale godine

školovanja koje su im nedostajale nakon prekida (Stanić i dr., 2007, str. 612-613).

Polaganje ispita tokom školske 1912/1913. i 1913/1914. godine je nekim oficirima koji

su trebali da izvrše ovu obavezu bilo onemogućeno zbog ratnih prilika. Ministarstvo vojno je

aprila 1914. godine donelo odluku da se onima koji su učestvovali u borbama prizna „rad za

vreme operacija“ kao praktični ispit za čin aktivnog potporučnika. Naravno, ukoliko su u tim

situacijiama pokazali svoju spremu i praktičnu sposobnost (Stanić i dr., 2007, str. 619). Kako

se može primetiti, obrazovanje oficira se u ovom periodu nije odvijalo u obrazovnim

institucijama u zemlji već u inostranstvu čime se obezbeđivao neophodan oficirski kadar

(Stanić i dr., 2007, str. 612).

7.4. Usavšavanje oficira u inostranstvu

Verovatno je da se čini nemogućim slanje kadeta radi obrazovanja u druge zemlje jer

su ratovi prouzrokovali mnogo gubitaka u svakom smislu a naročito u vojnom. Mnogi oficiri

su poginuli i nedostatak ovog kadra je predstavljao veliki problem za odbrambeni sistem

Kraljevine Srbije. Međutim, određen broj tada budućih oficira je odlazio u inostranstvo da

stiče stručna znanja i veštine. Uslovi odlaska su bili zajednički za sve oficire a posebni uslovi

su pravili diferencijaciju u odnosu na rodove i vrstu usavršavanja (u školi ili trupi). Razlike

među rodovima odnosile su se na mogućnosti pohađanja određenih škola, pa je prema tome

samo inžinjerija mogla pohađati škole za vazduhoplovstvo u inostranstvu (Stanić i dr., 2007,

str. 619-621). Smatram da je neophodno da iznesem mišljenje o boljoj organizovanosti i

boljim mogućnostima drugih zemalja da organizuju i održavaju nastavu iako su bile

obuhvaćene ratom kao i Srbija. Želim da napomenem, da nisam došla do podataka koji bi

potkrepili ovo mišljenje, već da sam do ovog zaključka došla na osnovu razmatranja

pronađenih informacija koje su iznete u radu.

Kako se može primetiti razvoj nauke i tehnologije i potrebe za novim obrazovanim

kadrom primorali je pojedine oficire i kadete da napuste svoju državu u ratnim okolnostima.

Jedan i najvažniji razlog za ovakve poteze smatram pojavu aviona. Srbija nije bila upoznata

sa avijacijom onako kako je bilo neophodno da bi se učestvovalo u ratu avionima niti je Vojna

akademija pružala znanja iz ove oblasti. Programi za obrazovanje avijatičara su došli kasnije.

Vojno vazduhoplovstvo je formirano tokom Balkanskih ratova kada su se u Kraljevinu Srbiju

vratili srpski oficiri koji su se u Francuskoj obrazovali u oblasti vazduhoplovstva i time postali

prvi srpski avijatičari (Aleksić i Đokić, 2007). Neophodno je istaći da Srbija nije imala dovoljno

aviona da bi vršila obuke u oblasti vazduhoplovstva, a kako brojni istorijski izvori govore, tek

je tokom ovog perioda dobila nekoliko aviona od Rusije.

34

7.5. Komandno-štabno osposobljavanje oficira u drugoj deceniji 20. veka

Ratovi su značajno uticali i na rad Više škole Vojne akademije, tačnije prekidali su

njen rad. Tokom ratova Viša škola nije radila jer su kao što je slučaj i sa Nižom školom,

nastavnici i pitomci morali otići na ratišta. Oni koji su prekinuli svoje školovanje školske

1912/1913. godine imali su priliku da nastave svoje školovanje i dopune svoja znanja 1920. i

1921. godine. Kako je i đeneralštabna struka imala ozbiljan nedostatak kadra đeneralštabne

poslove su mogli obavljati i oni oficiri koji nisu pripadali ovoj struci. Uslovi za prelazak u

đeneralštabnu struku koja se sastojala od oficira čina kapetana II klase do pukovnika,

odnosili su se na sledeće: a) da su polaznici završili Višu školu Vojne akademije ili neku

đeneralštabnu školu u inostranstvu, b) da su svojim radom dokazali da su odgovorni,

revnosni, puni volje i sposobni za službu i v) da su komandovali najmanje godinu dana

osnovnom jedinicom npr. četom.

Oficiri koji su želeli da uđu u sastav đeneralštabne struke morali su proći dvogodišnje

pripreme i tek onda polagati đeneralštabni ispit. Nakon ovih priprema sastavljala se komisija

koja je ocenjivala koji su kandidati stekli pravo da polažu ovaj ispit.

Cilj predavanja na oficirskim skupovima bio je rasvetljavanje ratnih događaja ili

vojničkih pitanja. Izučavanje ratne istorije doprinelo je razvijanju karaktera i moći oficira o

tome kako racionalno i valjano odlučivati u ratu (Stanić i dr., 2007, str. 621-623).

Učenje mnogih predmeta poput Taktike, Ratne igre i dr., je mnogo pomoglo srpskim oficirima

u vanrednim situacijama o čemu svedoče uspesi o kojima istorija pripoveda.

Osposobljavanje komandno-štabnih oficira u inostranstvu imalo je vid usavršavanja.

Opšti uslovi su važili za sve oficire ali su kandidati za đeneralštabnu akademiju morali

ispunjavati još nekoliko uslova: a) da su proveli u stroju najmanje tri godine i postigli odlične

rezultate i b) da su položili ispite iz egzercirnih pravila iz svih rodova vojske. Oficiri iz roda

artiljerije su mogli da konkurišu za Višu tehničku školu i Višu artiljerijsku školu, pripadnici

inžinjerije su mogli upisati Višu vojno-inžinjerijsku školu dok su đeneralštabni oficiri mogli

pohađati đeneralštabnu i trupnu službu i jezike ukoliko su bili najmanje godinu dana u trupi i

pritom obavljali dužnosti đeneralštabnih oficira sa vrlo dobrim uspehom. Usavršavanje

komandno-štabnih oficira u inostranstvu je dobijalo posebnu pažnju tokom rata. U skladu sa

tim, putem različitih metoda im je izvođena nastava (Stanić i dr., 2007, str. 624-625).

Potpuno je razumljivo zašto je nastava bila izvođena kompatibilno sa realnošću. Očekivalo

se da će oficiri nakon završetka kurseva usavršavanja izaći na bojište i biti u opasnim

situacijama u kojima će čuvati svoje živote, živote drugih vojnika i civila. Obzirom na ove

okolnosti bilo je neophodno preneti im korisna i primenljiva znanja. Primećujem da je tokom

burnih vremena srpski vojni vrh insistirao na nastavku obrazovnog procesa pa makar on bio

realizovan u drugim zemljama u kojima se smatralo da postoje makar malo povoljnije

35

okolnosti što ostvaruje veliki pozitivni uticaj na razvoj vojnoandragoške misli. Obrazovanje je

imalo veliki značaj bez obzira na okolnosti što predstavlja relevantnu činjenicu u razvoju

vojne andragogije.

7.6. Vojnostručna literatura nastala u periodu od 1912. do 1918. godine

Iako je rat potresao tlo Kraljevine Srbije, izveo Vrhovnog komandanta, vojnike i

njihove starešine na bojišta, uterao strah za goli život narodu, srpske starešine nisu

prestajale da pišu stručne radove. Ratna nastavna literatura se može podeliti u pet grupa:

1. nastavna literatura koja je izdavana za potrebe vojske, a posebni su sadržaji taktičke i

vatreno-tehničke obuke koja je korišćena i pri obuci ratnih dobrovoljaca;

2. pedagoško-metodička literatura u užem smislu;

3. opšteobrazovna literatura (vojnoistorijska, vojno-politička i dr.);

4. praktično-normativna dokumenta (uputi, odredbe, naredbe i dr.);

5. nastavna literatura o vojnom obrazovanju ali i vaspitanju namenjena ratnim

dobrovoljcima (Stanić i dr., 2007, str. 680).

Relevantno je navesti neke naslove koji su obeležili ovaj ratni period:

Dr. Todor Pavlović, Iz psihologije borbe, izdato 1914. godine,

Radovan Radovanović, Metod vaspitanja i obuka pešaka, izdato 1914. godine,

Obren Milivojević, Uput za vežbanje oficira i podoficira u rešavanju zadataka iz ratne službe

na terenu bez trupa, izdato 1918. godine,

Jovan Cvijić, Izlazak Srbije na Adriju, izdato 1913. godine,

Jovan Kujačić, Pegava groznica (tifus), izdato 1914. godine,

Rečnik skaćenih reči za telegrafski saobraćaj, izdato 1916. godine (Stanić i dr., 2007, str.

680-685).

Lako je uočiti da se izdavala i literatura koja nije vojna ali koja je svrstana u deo ratne

nastavne literature. Reč je o publikacijama koje se odnose na tifus. Istorijski izvori govore o

kobnoj bolesti koja je odnela živote mnogim vojnicima naročito onima koji su zbrinuti na Krfu

(Ignjatović, M. i Stanković, N., 2004). Uzimajući u obzir veliki danak koji je uzela ova bolest

potpuno je razumljivo zašto se deo medicinske literature našao među vojnom. Relevantno je

da starešine i pripadnici vojnih jedinica budu upućeni u bolesti koje bi mogle da imaju kobni

ishod što nam može dati još jedan razlog da razumemo zbog čega tifus iz Prvog svetskog

rata zauzeo značajno mesto na listi značajnih vojnih publikacija druge decenije 20. veka. Ovi

zapisi su i danas od velike koristi. Pored toga što imaju značajnu kulturno-istorijsku vrednost,

oni obiluju znanjem koje je jedinstveno zato što se bazira na iskustvima, proučavanjima i

saznanjima koja su se tada smatrala novim otkrićima a danas ih možemo smatrati

obrazovnim blagom.

36

7.7. Velikani srpskih bojišta

Ličnosti koje su zaista vredne pomena, koje predstavljaju dostojanstvo i borbenost

srpske vojske su ličnosti koje zasluženo zauzimaju posebna mesta na srpskoj i svetskoj

istorijskoj sceni. Ove ličnosti zaslužuju da se o njima kaže nešto više. Vojvoda Živojin Mišić

(1855-1921) je znameniti vojskovođa srpske vojske u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom

ratu. Bio je redovni i honorarni profesor na Višoj školi Vojne akademije gde je predavao

Strategiju. Napisao je samo jedno ali izuzetno značajno obrazovno delo – „Strategija –

veština ratovanja“ (1907). Ovo delo ga je svrstalo među najznačajnije teoretičare u ovoj

oblasti. Bio je urednik nezavisnog lista Srpska vojska i časopisa Ratnik od 1903. do 1904.

godine (Stanić i dr., 2007, str. 689).

Vojvoda Radomir Putnik (1846-1917) je bio profesor na Vojnoj akademiji. Kao redovni

i honorarni profesor predavao je Taktiku i Đeneralštabnu službu. U Đeneralštab je stupio

1903. godine. Putnik je bio i ministar vojni dva puta, 1906. i 1912. godine. Čin vojvode je

dobio 1912. godine kao prvi srpski đeneral sa tim zvanjem. Učestvovao je u šest ratova, a u

tri rata je predvodio srpsku vojsku kao načelnik Đeneralštaba. Napisao je delo koje se zove

„Đeneralštabna služba“ (Služba đeneralštabna, služba u mirno doba, I deo, 1890. godine i

Služba đeneralštabna, služba u ratno dobra, II deo, 1899. godine). Pored ovog dela napisao

je mnoga praktična uputstva za osposobljavanje đeneralštabnih oficira kao i praktično

uputstvo pod nazivom „Ručna knjiga za artiljerijske oficire“ (1883) (Stanić i dr., 2007,

str.690).

Vojvoda Petar Bojović (1858-1945) je u miru bio načelnik Štaba divizijske oblasti,

načelnik Štaba Glavne vojne inspekcije, pomoćnik načelnika Štaba Aktivne vojske, pomoćnik

i načelnik Glavnog đeneralštaba. U Prvom svetskom ratu bio je komandant 1. armije,

komandant trupa Novih oblasti i načelnik Štaba Vrhovne komande. Rukovodio je

reorganizacijom srpske vojske na Krfu i operacijama za osvajanje Kajmakčalana i

oslobođenje Bitolja 1916. godine. Pored brojnih članaka objavljenih u časopisu Ratnik

objavio je i mnoga dela koja su od izuzetnog značaja za vojnu andragogiju: Metoda za

rešavanje taktičkih zadataka u granicama združenih odreda (1902) Uput za obuku rekruta u

Ratnoj službi (1904), Vaspitavanje vojnika (1907) i dr. (Stanić i dr., 2007, str. 693).

Ove ličnosti ali i mnoge druge su dale veliki doprinos razvoju vojne andragogije

svojim profesorskim radom, zatim svojim komandovanjima i svojim naučnim radovima koji

obiluju neverovatnim vojnim iskustvima. Takođe, brojnim generacijama su bili idoli, što je

donekle pomoglo u daljem razvoju institucionalnog obrazovanja oficira i uopšte razvoju vojne

andragogije.

37

8. Zaključna razmatranja

Veliki značaj ovog perioda za razvoj vojne andragogije u Srbiji je veoma uočljiv i to

pre svega kada je u pitanju istorijsko utemeljenje i istorijski razvoj vojne andragogije kao

andragoške naučne discipline. Mislim da ne bi bio moguć dalji razvoj vojne andragogije u

Srbiji bez proučavanja njenih istorijskih korena.

Brojni faktori utiču na konstruisanje srpske ratne istorije, kao što su povoljan

geografski položaj, osvajački ciljevi drugih naroda, svest srpskih vojnika i dr. Kao što

svedoče brojni citati velikih vojskovođa, svest srpskih vojnika i njihovih komandanata je bila

ispunjena hrabrošću. Međutim, da li je ta hrabrost bila prouzorkovana strahom za sopstveni

život i strahom za život nedužnog civilnog stanovništva? Smatram da volja za radom na polju

razvoja institucionalnog obrazovanja oficira ali i vojnika, koja je evidentna u ovom

istraživanju, jeste jedan deo odgovora na ovo pitanje. Razlozi za nastanak ovog mišljenja su

mnogobrojni, a najvažnijim smatram sopstveni uvid u brojne promene vojnoobrazovnog

sistema u proučavanom periodu. Naime, oficiri su komandanti, vođe vojnih borbenih jedinica

i njihov visok nivo obrazovanja i kritičko mišljenje omogućavaju efikasniju borbu, obećavaju

smanjenje rizika od gubljenja života a samim tim i smanjenje rizika od ugrožavanja opstanka

jednog naroda. Promene koje su se događale u obrazovnom sistemu vojske ukazuju na

pokušavanje nadležnih organa da stvore što jači odbrambeni štit. Ta jačina se ogledala u

kompetencijama srpskog oficirskog kadra. Mislim da je upravo hrabrost prouzrokovana

strahom od smrti, dovela do osnivanja u početku nastavnih centara, zatim vojnih škola i na

kraju Vojne akademije. Sve ove insitucije su stvarane da bi stvarale odlične ratnike, ratnike

koji uspešno koriste svoja znanja i veštine koje im one pružaju i koji pomoću tih znanja daju

svoje maksimume u svom radu i sačuvaju svoje živote i živote drugih. Takođe, o svemu

ovome svedoče i strogi kriterijumi koji su pomenuti u ovom radu i koje moraju ispunjavati oni

koji žele biti oficiri. Vojnik je trezven, spreman, odlučan, brz, a oficir je racionalan, proračunat,

mudar. Oficir vodi vojnike, on misli o njima ali i sa njima. Vojna andragogija upravo stavlja

akcenat na ono što oficire čini ovakvim profesionalcima. Ona proučava ono što daje mudrost,

ono što daje razumnost, ona proučava obrazovanje. Značaj obrazovanja uvideo je

Karađorđe, uvideo je Živojin Mišić, uvideli su ga mnogi veliki umovi srpske vojnoistorijske

scene. Budući da su ratna vremena dosta kočila, usporavala pa čak i zaustavljala rad

vojnoobrazovnih institucija Srbije, ona su ipak nastavila da se razvijaju do danas.

Mi danas ističemo važnost, neophodnost, vrednost obrazovanja odraslih ali treba

znati da se od davnina znalo i uviđalo šta znanje i umenje nesebično pružaju ljudima.

Pokušaj da se uvidi ta uviđavnost naših predaka jeste i ovaj rad. Ako se osvrnemo na

prošlost i vratimo svega dvesta godina unazad uvidećemo da obrazovanje odraslih na neki

određen način predstavlja najvažnije sredstvo u borbi za život tokom čitavog života. Veliku

38

ulogu ljudskog znanja u životu jednog naroda veoma lepo opisuje Kajtez (2010) „Ljudski

resursi i intelektualni potencijali su najzlatnija žila, najdublji izvor i najvredniji zdenac života

svakog naroda i njegove ljudske zajednice.“

Nakon upoznavanja sa vojnom andragogijom čije okvire dodiruje ovo istraživanje i

isticanja relevantnosti znanja mogu reći da je neophodno da dalje prikažem svoje zaključke

do kojih sam došla na osnovu navedenih istorijskih činjenica a putem analize sadržaja

relevantne literature. Pre svega, želim da ukažem na postojanje izvesnog usporavanja u

razvoju institucionalnog obrazovanja ali i naučnog stvaralaštva u oblasti vojne andragogije

tokom ratnih perioda. Kako govore istorijske činjenice, Vojna akademija je od svog postanka

prestajala sa radom tokom ratnih operacija što je bitno uticalo na razvoj didaktike, metodike i

obrazovnog programa. Međutim, posleratna literatura ukazuje na postojanje prividnog

prestanka naučnog stvaranja u vreme rata. Zbog neophodnosti prisustva sprskih oficira na

terenu, u institucijama se nije moglo vršiti nikakvo značajno istraživanje koje bi pomoglo

razvoj institucionalnog obrazovanja oficira, ali, tokom Prvog svetskog rata su se ipak pisala

značajna vojnostručna dela. Nakon rata rastao je broj naučnih i stručnih radova a na osnovu

njih je evidentno da su se u toku rata sticala nova znanja a pre svega iskustva koja su do

tada bila nepoznata i koja su jednostavno iziskivala da se prenesu na papir i time daju

neverovatan doprinos nauci u vidu izmena i dopuna postojeće literature ali stvaranju nove.

Radi ilustracije navešću rad Operativnog odeljenja Vrhovne komande srpske vojske – Rat

Srbije sa Turskom za oslobođenje i nezavisnost 1877-1878, izdato 1879. godine (Institut za

strategijska istraživanja, 2012). Dakle, može se reći da se veliki broj objavljenih posleratnih

kao i ratnih radova zasnivao na iskustvu, kao i brojna dokumenta, zakoni, propisi i uputi. Ovi

značajni spisi nalaze se u Vojnim arhivima širom zemlje.

Primetno je i da su se tokom razvoja institucionalnog obrazovanja oficira velike

promene pre svega odnosile na nastavni plan i program. Uvođenje novih predmeta i

eliminisanje starih vršeno je na osnovu hipoteza o boljoj sintezi teorije i prakse. Svakako

možemo zaključiti da su teorija i praksa u vojnom obrazovanju izuzetno povezane. Sadržaj

teoretskih predmeta je u velikoj meri primenljiv u praksi a ta relacija je uočljiva na primer

između Geografije i terenskih vojnih vežbi ili Higijene i života vojnih lica tokom vežbi koje

simuliraju ratne situacije. Na osnovu ovih uviđaja možemo zaključiti da se nikad ostvarena

harmonija između teorije i prakse čini najdostižnijom u vojnom obrazovanju.

Dalje, na osnovu istorijskih činjenica o postojanju usavršavanja oficira u našoj zemlji i

inostranstvu, možemo uočiti da se ovaj andragoški fenomen, kao jedan od najznačajnijih,

razvija paralelno sa svim drugim segmentima obrazovanja oficira u srpskim vojnim

institucijama. Značaj usavršavanja uočili su svi Vrhovni komandanti kao ioni koji su činili vrh

vojne hijerarhijske lestvice. To je primetno pre svega iz činjenice da su se oficiri slali na

kurseve usavršavanja van granica Srbije dok se u našoj zemlji nisu stvorile mogućnosti za

39

profesionalno usavršavanje. Ovaj fenomen je opstao i nakon otvaranja mogućnosti

usavršavanja oficira u našoj zemlji i smatram da postoji nekoliko razloga zbog koji je taj

fenomen smatran relevantnim. Prvo, postoji konstantna potreba za novim znanjima jer se

društva ubrzano razvijaju pod uticajem naučno-tehnološke revolucije, drugo, evropske zemlje

sa kojima je Srbija sarađivala u vreme koje je deo predmeta ovog istraživanja a sa kojima i

danas sarađuje su jedne od najnaprednijih zemalja u oblasti nauke i obiluju novim

saznanjima, treće, oficiri koji su odlazili na stručna usavršavanja učili su jezike tih zemalja na

najbolji mogući način- neposrednom verbalnom komunikacijom sa onima kojima je taj jezik

maternji i u slučaju rata mogli su biti od velike pomoći kada je u pitanju komunikacija sa tom

zemljom. Andragoški značaj je evidentan i jednostavno se nameće zaključak da vojnostručno

usavršavanje zauzima posebno mesto kako u vojnoj andragogiji tako i u samoj andragogiji.

Možemo primetiti da je ovaj segment obrazovanja oficira ključan u poimanju procesa

doživotnog učenja starešinskog kadra.

Ljudi i tokom ratova brinuli o prenošenju znanja, da su sticali nova iskustva i pisali

radove na osnovu njih, jer su bili svesni da je obrazovanje relevantno za život u vremenima u

kojima su se životi gubili u trenu, a to se posebno ogleda u slanju vojnih lica u inostranstvo

da se obrazuju, da svojim znanjima i veštinama pomognu narodu tokom ratova. Opažali su

znanje kao jedno od snažnih sredstava koje pomaže u borbi za život i opstanak. U skladu sa

tim činili su sve da se obrazovni sistem poboljša, a onda kada to okolnosti nisu omogućavale

u našoj zemlji tražili su druge načine pomoću kojih su ljudi mogli da steknu odgovarajuće

obrazovanje. Upravo su ovo razlozi zbog kojih smatram da sve promene koje je pretrpelo

institucionalno obrazovanje oficira tokom svog razvoja i postojanje institucionalnog

usavršavanja oficira van granica Srbije još u prvoj polovini XIX veka, implicitno ukazuju na

postojanje težnje da se obrazovani sistem usavrši. Ova težnja je glavna pokretačka snaga

razvoja. Ona je sticanje znanja odredila kao inicijalan način svog zadovoljenja, a mislim da je

relevantno osvrnuti se na činjenicu da znanje i učenje čine obrazovanje i bez njih

obrazovanje ne bi bilo moguće, ne bi postojalo. Na znanju i učenju počivaju postojanje i

razvoj ljudi i kao takvi fenomeni oni čine obrazovanje permanentnim procesom na kom

počiva čovečanstvo. O dragocenosti znanja i učenja za ljudski život i razvoj, svedoči i jedna

stara latinska poslovica „Continuum studium suscitat ingenium- neprekidno(konstantno)

učenje uzdiže razum (razvija mudrost)“ (Ilić, 2003, str. 97). Možemo na osnovu mnogobrojnih

istorijskih izvora doći do mnogih saznanja i zaključaka o tome koliku važnost obrazovanje

ima od drevnih civilizacija do danas. Danas, mi se suočavamo sa brojnim izazovima koji

iziskuju potrebu za znanjem, za učenjem, jednom rečju za obrazovanjem.

Andragogija kao jedna relativno mlada nauka koja ima duboke istorijske korene

predstavlja nauku budućnosti. Obrazovanje odraslih je bilo od izuzetnog značaja u prošlosti,

o čemu svedoči ovaj rad, a mislim i da je prošlost relevantna za razvoj obrazovanja odraslih

40

u sadašnjosti i biće u budućnosti. Proučavanjem prošlosti mi skupljamo brojne informacije iz

kojih izvlačimo pouke i dolazimo do mnogih saznanja koja nam mogu biti od velike koristi u

rešavanju bitnih problema današnjice, ali koja nam mogu poslužiti i u rešavanju određenih

budućih problema. Korišćenje istorijske metode u ovom istraživanju pomoglo mi je da dođem

do određenih zaključaka koji su mi pomogli da uvidim relevantnost razvoja institucionalnog

obrazovanja oficira u Srbiji. Institucionalno obrazovanje oficira omogućilo je razvoj onih

nauka koje su bitne za vršenje vojnog poziva kao i bolje načine upoznavanja oficira sa

brojnim naučnim oblastima i svakako bolje načine i uslove za sticanje onih kompetencija koje

su im neophodne za uspešno vršenje radnih zadataka. Institucionalno obrazovanje vojnih

lica, podoficira i oficira, se odvijalo i odvija se u internatima što je karakteristično za

vojnoobrazovni sistem obzirom na prirodu vojnog poziva koja zahteva pored brojnih znanja i

veština i disciplinovanost polaznika koja se ne može uspostaviti, kontrolisati i održati na

drugačiji način. Život u internatu omogućava razmenu znanja i iskustava među kadetima,

učenje u grupama, razvija sklonost ka timskom načinu rada i sam timski rad. Na osnovu

brojnih uvida do kojih sam došla ovim istraživanjem došla sam do zaključka da je

institucionalno obrazovanje oficira značajno ne samo za razvoj vojnog obrazovnog sistema

već i za lični razvoj oficira i za razvoj obrazovanja odraslih uopšte.

Prilozi

Određenje pojmova

Garda – telesna straža jednog vladaoca; naročito odabrana elitna trupa svih rodova vojske

kao zasebna vojna jedinica (Vujaklija, 2003, str. 164).

Egzercir – skupno izvođenje vojnih vežbi (Vujaklija, 2003, str. 250).

Kaplar – najniži starešinski čin u nekim vojskama, a postojao je i u srpskoj vojsci (Vujaklija,

2003, str. 387).

Klasa – obveznici kojima iste godine pada rok služenja u vojsci (Vujaklija, 2003, str. 414).

Komanda – zapovedništvo, kratka vojnička zapovest koja se mora izvršiti; sedište nekog

vojnog nadleštva, npr. komande mesta, divizijske oblasti i dr. (Vujaklija, 2003, str.425).

Manevar – vežba većeg broja jedinica u ratnoj službi; u ratu: sva sredstva kojima je cilj da se

oslabi neprijatelj, sem borbe, naročito važna, u tzv. strategiji zamaranja i zbunjivanja

protivnika (Vujaklija, 2003, str. 514).

Oficir - svako vojno lice koje je po činu starije od podoficira, počevši od potporučnika pa do

generala (Vujaklija, 2003, str. 630). U tekstu se može naći sinonim starešina.

Rodovi vojske – pešadija, ariljerija, inžinjerija i konjica.

41

Taktika – nauka o upotrebi pre, za vreme i posle borbe, veština vođenja trupa (Vujaklija,

2003, str. 866).

Trupa – deo, jedinica vojske (Vujaklija, 2003, str. 910).

Frajkor – dobrovoljački odred (Vujaklija, 2003, str. 953).

Fortifikacija – nauka o utvrđivanju položaja (Vujaklija, 2003, str. 950).

Štab – oficiri dodeljeni kao pomoćnici, saradnici i savetnici komandantu (Vujaklija, 2003, str.

1023).

Šta su rekli o srpskoj vojsci

Kako bi se što bolje prikazao kvalitet srpske vojske, odnosno kvalitet njene obučenosti i

delovanja izneću ocene i mišljenja istaknutih saveznika ali i protivnika sa kojima se naša

vojska suočavala tokom svoje burne ratne epohe u 19. i 20. veku.

Vilhelm II, nemački car, nemačkoj vojsci: „...Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat

protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi, koji su u toku tri neposredna rata- protiv

Turaka, Bugarske i Austro-Ugarske- dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih

vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine

samo najveće i najslavnije pobede...“

Lojd Džordž, predsednik britanske vlade: „Solunskom ofanzivom zadat je smrtan

udarac Centralnim silama... Srbi, koje je predvodio jedan od najtalentovanijih generala ovog

rata, vojvoda Živojin Mišić, izveli su proboj sa neodoljivim junaštvom...“

Franše d’Epere, francuski maršal: “ Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su

zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja na svetu? To su seljaci, skoro svi; to su Srbi,

tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju naciju i

gospodari svojih njiva...Mladim naraštajima treba pokazati tu prirodnost u herojstvu...

Operacije se moraju usporavati, jer nema komunikacija radi dostavljanja hrane francuskim

jedinicama koje napadaju; jedino srpskim jedinicama nisu potrebne komunikacije- one idu

kao oluja napred...“

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD: „Kada se bude pisala istorija ovog rata,

najslavniji odeljak te istorije nosiće naslov: Srbija...“

August fon Makenzen, nemački feldmaršal, nemačkim jedinicama: „... Vi ne polazite

ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front.Vi polazite na jednog novog neprijatelja,

opasnog, žilavog, hrabrog, oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji

voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg...“ (Stanić i dr., 2007, str. 12, 13).

Pored poznatih ličnosti, o srpskoj veličini pisale su i strane novine, a jedna rečenica

„Nove štampe“, bečkog lista, iz 1918. godine je ostavila poseban utisak. Ona glasi: „Ostaće

42

velika zagonetka kako su se ostaci srpske vojske, koji su se spasli ispred Makenzena,

docnije mogli brzo osposobiti za borbu.“ (Stanić i dr., 2007, str 14).

Veliki tadašnji srpski oficiri čuvaju pravi odgovor na ovu zagonetku. Obrazovane,

praktično osposobljene i nesvakidašnje talentovane srpske starešine zasenile su svojim

vođenjem brojne velike istorijske ličnosti ali i druge ljude. Mislim da su ove izjave poznatih

istorjiskih ličnosti jedan od veoma jakih razloga za ispitivanje razvoja institucionalnog

obrazovanja srpskih oficira i njegovog značaja za srpsku borbu za slobodu tokom brojnih

velikih borbi.

Literatura

43

Knjige i poglavlja u knjigama

Anđelković, R., Damnjanović, D., Damnjanović, P., Kolar, Z. i Lazović, M. (1997). Uvod u

vojnu andragogiju. U: Vojna andragogija, (str. 13). Beograd: Centar vojnih škola

Jugoslavije, Vojna akademija Vojske Jugoslavije.

Vujaklija, M. (2003). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta.

Ilić, V. (2003). O mudrosti- Prudentia. U: Latinski citati, (str. 93). Beograd: Beoknjiga

Jovanović, S. (1933). Ustavobranitelji i njihova vlada. Beograd: Geca Kon.

Kulić, R., Despotović, M. (2005). Barijere participacije u obrazovnim aktivnostima odraslih.

U: Uvod u andragogiju, (str. 165). Beograd: Svet knjige.

Marković, R. (1957). Vojska i naoružanje Srbije kneza Miloša. Beograd: SANU

Mrmak, I. (1967). Metode vojne nastave. Beograd: Vojnoizdavački zavod.

Petrović, M. (1897). Finansije i ustanove obnovljene Srbije do 1942. godine, knjiga I.

Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srbije.

Rot, N. (2008). Osnovi socijalne psihologije. Beograd: Zavod za udžbenike.

Spomenica sedamdesetpetogodišnjice Vojne akademija (1850-1925), Štamparska radionica

Ministarstva vojske i mornarice, Beograd, 1925. godine.

Stanić, Đ., Kilibarda, Z. i Marček, J. (2007). Obuka srpske vojske 1804-1918. Beograd:

Vojnoizdavački zavod.

Ćetković, J. (1960). Karađorđe i Miloš 1804-1830. Beograd: Vojnoizdavački zavod.

Čubrilović, V. (1982). Istorija političke misli u Srbiji 19. veka. Beograd: SANU.

Časopisi

Dragašević, J. (1866). Oficirske škole u Srbiji. Vojin, str. 396-397.

Maksimović, M. (2011). Politika doživotnog učenja u Evropi: EU, Škotska, Danska i Srbija.

Andragoške studije, 1, str. 47-70.

Program i pravilo za ispite oficirske, Ratnik, 1879, knjiga I, str. 275-290

Rezervni oficiri, Srpska straža, br. 11, 11. decembar 1895, godina I, str. 81.

Elektronski mediji

44

Aleksić, D. i Đokić, N. (2007) Nabavka vazduhoplovnog materijala iz Čehoslovačke za

potrebe vazduhoplovstva vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije. Dostupno na:

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-6497/2007/0354-64970702043A.pdf,

[Pristupljeno 31.8.2012.]

Zorić, M. (2011) Vojna istorija kao ishodište teorijskih osnova nauka odbrane. Dostupno na:

http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbrana-stari/vojni_casopisi/arhiva/VD_2011-leto/

19.%20Vojna%20istorija%20kao%20ishodiste%20teorijskih%20osnova%20nauka

%20odbrane;%20Mirjana%20Zoric.pdf, [Pristupljeno 30.8.2012.]

Ignjatović, M., Stanković, N. (2004) Srpsko ratno hirurško iskustvo (1876-1918) V deo: Ratna

hirurgija u Srbiji u Prvom svetskom ratu. Dostupno na: http://scindeks-

clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8450/2004/0042-84500403331I.pdf#search="Ignjatović

ratna hirurgija", [Pristupljeno 4.9.2012.]

Institut za strategijska istraživanja (2012) Retka i stara knjiga. Dostupno na:

http://www.isi.mod.gov.rs/images/biblioteka/retka_knjiga.pdf, [Pristupljeno 7.9.2012.]

Kajtez, I. (2010) Vojna akademija- između tradicije i vizije. Dostupno na: http://scindeks-

clanci.ceon.rs/data/pdf/0553-4569/2011/0553-45691102063K.pdf#search="vojna

akademija", [Pristupljeno 4.9.2012.]

Marček, J., Kilibarda, Z. i Suša, B. (2011) Dostignuća i faze razvoja vojne andragogije kod

nas. Dostupno na:

http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbranastari/vojni_casopisi/arhiva/VD_2011leto/

20.%20Dostignuca%20i%20faze%20razvoja%20vojne%20andragogije%20kod

%20nas;%20Jan%20Marcek,%20Zoran%20Kilibarda%20i%20Budislav%20Susa.pdf,

[Pristupljeno 29.8.2012.]

Mijatović, I. (2012) Šezdeset godina vojnotehničkog glasnika: Ishodište vojnotehničke misli u

vojnoj štampi Kneževine/Kraljevine Srbije. Dostupno na:

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8469/2012/0042-84691202007M.pdf

[Pristupljeno 31.8. 2012.]

Milićević, M. (2000) Vojna akademija početkom 20. veka.

Dostupno na: http://istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/GALASNIK

%2034/Glasnik%2034.pdf, [Pristupljeno 5.9.2012.]

Svetski obrazovni forum, Dakar, Senegal (2000) Dakarski okvir za akciju – Education for all

Obrazovanje dostupno svima: u susret nasim zajedničkim obavezama. Dostupno na:

http://unesdoc.unesco.org/images/0012/001211/121147e.pdf,

[Pristupljeno 23. 8. 2012.]

45