SAVREMENA POLJSKA POEZIJA

D O P U N J E N O I P R O Š I R E N O I Z D A N J E

PREVEO I ODABRAO PETAR VUJICIĆ

BEOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFICKI ZAVOD

PREDGOVOR

Ono što se zove savremenom poljskom poezijom ima svoje početke u poeziji stvaranoj u novooslobođe­noj Poljskoj posle završetka prvog svetskog, rata.

Godine 1918, posle nekih 150 godina podeljenosti između susednih velesila, Rusije, Nemačke i Austrije, obnovljena je i ujedinjena Poljska. Obnova državnosti omogućila je i stvaranje nove književnosti, a u prvom redu nove poezije. ,

. U celoj Evropi posle prvog svetskog rata otpočeo je proces prožimanja kulture i umetnosti. Prvi su po­kušali da se uključe u savremena evropska strujanja poljski futuristi (Bruno Jasjenjski, Titus Čiževski, Sta-nislav Mlodoženjec, Anatol Stern, Aleksander Vat), koji su hili blisko vezani ša slikarima i teoretičarima umetnosti iz grupe takozvanih »formista«, Leonom Hvistekom, Stanislavom Ignacijem, Vitkjevičem, Avgus-tom Zamojskim i drugima. Bilo je to vreme cvetanja futurizma u Italiji i Rusiji. Poljski futuristi i formisti imali su dovoljno svojih problema, različitih od prob­lema bitnih za ruski i italijanski pokret. Zajednička im je bila opšta tendencija: suprotstavljanje »svim na­čelima koja koče pesničko stvaralaštvo«, odbacivanje logike i težnja ka apsurdnom, negovanje psihološke fantastike i metafizičkog nemira, i naravno, odbaciva­nje svih postavki romantizma, simbolizma i ekspresi­onizma.

Futuristički pokret u Poljskoj trajao je vr lo krat­ko. Najpre, dugo nije bilo jasno, u mnoštvu novih ime­na i pravaca, ko je futurist i šta je futurizam. Jer isto­vremeno s futuristima u Varšavi se pojavila druga pesnička grupa, koja je od 1919. godine nastupala pod zajedničkim imenom »Skamandar« (po nazivu časo­pisa). U grupi su bili Julijan Tuvim, Jan Lehonj, Antoni Slonimski, Jaroslav Ivaškjevič, Kazimjež Vje-žinjski. U vreme prvih nastupa kritičari su ' Tuvima nazvali »magom futurizma«, a u jednoj pesmi on i

8

sam tvrdi da je bio prvi poljski futurist. Jaroslav Ivaškjevič, pišući u prvom broju Skamandra o grupi kojoj i sam pripada, tvrdi da su oni stvorili pravi poljski futurizam. Sve što se razlikovalo od starog, poznatog, nazivalo se u to vreme futurizmom. Poljski futuristi su se vrlo brzo razišli kao grupa. Jedni su prišli skamandrovcima, drugi su se vezali za borbe-niju krakovsku avangardu, treći, kao Bruno Jasjenj-ski, morali su, kao komunisti, otići van zemlje. Uosta­lom, opredeljenje za komunizam jednog dela pripadni­ka futurističke grupe onemogućilo je opstanak pokreta. (Jasjenjski je posle izvesnog vremena prognan i iz Pariza, potražio je utočište u SSSR-u, i tamo je posle više godina stradao u čistkama.)

Skamandrovci su bili najjača i najuticajnija knji­ževna grupa u Poljskoj između dva rata. Zajedničko im je bilo to što su objavljivali u istom časopisu i istom književnom listu — a inače su odbacivali svaki program. »Ne istupamo s programom, jer su programi uvek gledanje u n a z a d . . . « Smatrali su da svaki stva­ralački dar treba da se razvija samostalno, a zalagali su se za prihvatanje i slavljenje svih Žitovnih pojava (takozvani vitalizam). Kao svog prethodnika skaman­drovci su isticali pesnika ranije generacije, Leopolda Stafa, a vodeći kritičar bio im je Karol Viktor Za-vođinjski.

Doprinos skamandrovaca poeziji i njihova novina sastojali su se u oživljavanju i osavremenjavanju teh­nike stiha, u vraćanju poezije životu, u kidanju sa duhom dekadencije predratne moderne. Peval i su o običnom malom čoveku sa ulice, o svakodnevnim životnim pojavama, vratili poeziji široke čitalačke mase.

Treba se ipak podsetiti da su još dugo posle oslo­bođenja živeli predstavnici predratne književnosti, prozaisti Pšibiševski, Zeromski, Rejmont, Sjeroševski, i pesnici Kasprovič, Tetmajer, Lesmjan, Staf, Mirjam, Lange — da ne nabrajam. Mada su svoja glavna dela bili objavili još u predratnom vremenu, njihov auto­ritet je bio ogroman. Zeromski je osnovao Savez knji­ževnika (koji je trajao sve do naših dana, ukinuo ga je tek general Jaruzelski 1983), Sjeroševski je osnovao Akademiju književnosti, Rejmont je 1924. godine bio drugi Poljak kome je đodeljena Nobelova nagrada za književnost, Staf je bio u punoj stvaralačkoj snazi,

6

Lesmjan je u tom razdoblju stvorio svoja najvažnija pesnička dela, a pogreb Žeromskog, najomiljenijeg pisca nacije, bio je te, 1925.. godine, jedna od najvećih nacionalnih manifestacija u obnovljenoj Poljskoj.

Mladi su bili nadvikali stare, to je istina, ali čita­lačku publiku stvorili su, još u predratnim godinama, ti stari, i srca većine čitalaca još su dugo bila vezana za njih.

Iz tog vremena potiče jedan izuzetan fenomen: obnova i novi procvat popularnosti pesništva Bole-slava Lesmjana u Poljskoj našeg vremena. Od 1956. do danas napisano je o njemu i njegovom pesništvu bez­broj studija, eseja, članaka i monografija. Najveći i nepobitni autoritet za Poljake je bio i ostao Mickjevič. Odmah za njim ide poštovanje za pesničko delo Cipri-jana Norvida. Al i među obrazovanim čitaocima, a naro­čito među piscima, nepodeljena ljubav vlada za poeziju Boleslava Lesmjana. To je fenomen koji zaslužuje ozbiljnije proučavanje. Označava on posmrtnu pobedu Mlade Poljske, pesničkog pravca za koji se dugo mi­slilo da je ostao zanavek u davnim vremenima od pre prvog svetskog rata.

Nasuprot skamandrovcima, s vrlo ambicioznim pro­gramom nastupali su pesnici krakovske avangarde, Tadeuš Pajper, Julijan Pšiboš, Jan Bženkovski, Jalu Kurek, Adam Važik. Najznačajniji teoretičar avangarde bio je Tadeuš Pajper, a najsnažniji pesnik Julijan Pšiboš. Isticali su nepoverljivost prema svemu starom, odbacivali patos, sentimentalizam i romantizam. Za novi vek nauke i tehnike tražili su poeziju novog izraza. Njihova tadašnja parola je bila »Masa, Grad, Mašina«. Poezija novog veka trebalo je da maštom prestigne ono što je u životu ostvareno. Zauzimali su se za novu tehniku pisanja. Nisu priznavali nikakve prethodnike u poeziji; uzor im je bio Nikola Kopernik, tvorac jedne od najvećih revolucija u istoriji kulture. Svaka nova pesma trebalo je da bude zaista nova, da donese novo pesničko uzbuđenje. Najzanimljiviji je bio zahtev Ta-deuša Pajpera da se iz pesničkog jezika izbaci slika, jer slika spada u likovnu umetnost, a ne u književnost. Tražio je stvaranje takvih metafora čiji cilj ne bi bio izazivanje igre mašte, nego pojmova. Zahtevao je igru neobičnih spojeva reči, podređenih sadržajima koji se ni na koji drugi način ne bi mogli izraziti. Tradiciona­lističkoj poeziji skamandrovaca Pajper je suprotstavljao

7

liriku »stidljivost osećanja« i disciplinovane rečenice. Njegova ideja je bila »ekvivalentizacija ili pseudonimi-ranje osećanja«, što bi prema Pšiboševom objašnjenju trebalo da znači »ne kazivanje emocija neposredno, nego traženje za njih takvih ekvivalenata reč koji ih ne bi neposredno imenovali, a ipak bi ih sugerisali«.

Na žalost, i pored sve borbenosti i v r lo inteligentne formulacije teorijskih postavki avangarde iz pera Ta-deuša Pajperą, Julijana Pšiboša, Jana Bženkovskog, avangardisti nisu imali snage da ostvare poeziju do­stojnu svoga programa. Bl is tavu avangardnu poeziju stvorio je jedino Julijan Pšiboš, ali i on u vreme kad je krakovska avangarda već prestala da postoji kao grupą. K a o pesnik ostvario se i A d a m Važik, ali već van programa avangarde. .Važik je, u naše vreme, objavio značajnu knjigu koja doprinosi istoriji toga pesničkog pokreta, čudna, istorija avangarde (1976).

Pa ipak, iz današnje perspektive gledano, krakov­ska avangarda označila je početak stvarno nove ere u poljskoj poeziji. Sve što je bilo novo u predratnoj i posleratnoj poljskoj poeziji na neki način je poteklo od avangarde. Staviše, poljska pesnička avangarda nastu-pala je samostalno i zrelo čak i u odnosu prema evropskoj poeziji između dva rata. S v e kasnije grupe izrastale su iz njenog krila. U takozvanu »drugu avangardu« ubrajaju se tri grupe: lublinska, čiji je vođ bio Juzef čehovič; vilnanska, okupljena oko časopisa Žagari, koją je otvorila put Česlavu Milošu; i varšavska, bliska tendencijama Čehovičeve grupe.

Sve ove grupe izrasle su samostalno, bez neposred­nog vezivanja za krakovsku Avangardu Pajpera i Pši­boša, čak su bile, na svoj način, u opoziciji prema Pšiboševoj poetici. Poštujući strogost forme, sažetost, odbacivanje retorike i naracije, Cehovič je u svoju poeziju uneo melodiku narodne pesme, negovao izvesnu idiličnost raspoloženja, više se oslanjao na muzikalnost, nije potpuno odbacivao sentimentalnost. Možda je zato i okupio oko sebe najširi krug tadašnjih mladih lublin-skih i varšavskih pesnika.

Grupa »Žagari« iz Vilna nalazila se u posebnom položaju, baš zbog položaja grada u kome je živela. Drevni poljski grad na teritoriji poljske Litvanije, okružen litvanskim stanovništvom i u neposrednoj bli­zini Sovjetskog Saveza, uz to daleko od Varšave, Vilno je živelo u čudnoj atmosferi; cvetali su u njemu nacio-

8

nalizam, šovinizam, antisemitizam, dah tradicije mešao se, u godinama pred drugi svetski rat, sa predosećanjem nečeg vrlo zloslutnog. Nije Čudo što su upravo u stvara­nju pesnika iz Vilna, u prvom redu Zagurskog i.Miloša, najpre zazvučali tonovi takozvanog katastrofizma. Tri­desetih godina, kada bes fašista i njihove ratne pri­preme u susednoj Nemačkoj postaju očigledni za celu Evropu, uza sav nesklad i nered u političkom i ekonom­skom životu u međuratnoj Poljskoj, ovi katastrofički glasovi proširiče se i glasnije odjeknuti u poljskoj književnosti, i bilo bi čudno da ih nije bilo. Nametala ih je situacija u svetu koji se ubrzano naoružavao i u kome su generali i diktatori bili uticajniji od građanskih političara, pesnika "i filozofa. (Vid. Miloševu knjigu Druga Evropa.) , ,

Naravno, bilo je u predratnoj Poljskoj i drugih tendencija. Proletersku poeziju negovali su Vladislav Bronjevski, Vitold Vandurski i Stanislav Rišard Stande. Najveću ulogu odigrao je Vladislav Bronjevski, koji je, na neki način, kristalisao težnje radničkih i slo­bodarskih masa. Vandurski i Stande potražili su, još između dva rata, utočište u SSSR-u, gde su vrlo brzo pali kao žrtve čistki, kao i Bruno Jasjenjski.

Postojale su i manje grupe, kao »Kvadriga« u Varšavi, u kojoj je počeo da stvara Konstanti Ildefons Galčinjski, zatim grupa takozvanih pesnika autentista, rođenih na selu, čiji je vođ bio Stanislav Černjik. A bilo je i pesnika koji su stvarali mimo grupa, recimo Mječislav Jastrun.

Nije mirovala ni krajnja desnica. U zemlji koja je uvek podlegala lakom nacionalističkom zanosu, gde je sveštenstvo imalo posebno jak uticaj, u zemlji gde je kapital, dobrim delom, bio u rukama stranaca, u zemlji -sa vr lo brojnim nacionalnim manjinama, gde su eko­nomske i političke krize bile stalno na dnevnom redu, antisemitske, antikomunističke i ultrapoljske parole najlakše su mogle da zapale široke slojeve neorganizo-vanih masa. Čitav jedan deo štampe stalno je potpalji­vao i podržavao to stanje. Po ugledu na akcije nacio­nalista u susednoj Nemačkoj, poljski nacionalisti takođe su potpomagali antisemitske demonstracije, a parola »noć dugih noževa«, nova Vartolomejska noć kojom se pretilo Jevrejima' i levičarskoj inteligenciji, nije za­obišla ni predratnu poljsku poeziju.

Fašistička najezda, međutim, 1939. godine, donela je smrt i uništenje ne samo Jevrejima i levici, nego i svemu što je poljsko, čak i onima koji su, pre toga, sve nade polagali u dolazak fašizma, bivšim batinašima i zagovornicima »noći, dugih noževa«. Upravo zbog toga rat i šestogodišnja okupacija označavaju najteži udar i krizu za celokupnu poljsku kulturu. Tokom tih šest godina književnost je pretrpęla teške žrtve. Školstvo i celokupna kulturna delatnost za Poljake su bili za­branjeni. Jedan deo pisaca našao se van zemlje: Tuvim, Słonimski, Vježinjski, Lehonj u Zapadnoj Evropi i Americi, Galčinjski u nemačkom zarobljeništvu, Vat u sovjetskom progonstvu, Bronjevski, najpre u sovjetskom zatvoru, zatim na Bliskom istoku, Važik u SSSR-u. (Naše čitaoce možda treba podsetiti da je od septembra 1939. do juna 1941. Poljska bila podeljena između Ne-mačke i Sovjetskog Saveza.) U nemačkim zatvorima i logorima, u sovjetskim progonstvima našlo se mnogo poljskih pisaca. Zatim, ustanak. Jevreja u varšavskom getu 1943. i kobni varšavski ustanak 1944. godine doneli su drugi, tąlas. umiranja poljske inteligencije. Posle jevrejskog ustanka ceo geto je sravnjen sa zemljom, a posle varšavskog ustanka sravnjena je sa zemljom cela Varšava. U varšavskom ustanku izginula je čitava grupa vrlo darovitih pesnika, koji su sazreli i počeli stvarati tokom okupacije, objavljujući svoje pesme u ilegalnoj štampi i podzemnim štamparijama. Kšištof Bačinjski i Tadeuš Gajci bili su najzreliji pesnici tog tragičnog pokolenja.

U okupiranoj Poljskoj, ponavljam, nije se moglo objavljivati na poljskom jeziku. Pisalo se za budućnost. Pred licem neljudske ideologije pobednika, pred stra­hovitom narodnom tragedijom poljski pesnici su tražili u sebi najljudskije porive, trudeći se da istaknu baš one vrednosti koje su bile gažene i uništavane. Dok je vreme do rata za većinu poljskih pesnika označavalo vreme lutanja i traženja, zrelost i najviši domet mnogi su postigli upravo u delima napisanim u godinama kad se nije moglo objavljivati — za vreme okupacije; Zato su prve posleratne godine bile vrlo bogate; tada su objavljena pesnička ostvarenja pisaną u minulim mračnim godinama, i te zbirke i revidirani izbori iz celokupnog dotadašnjeg stvaranja najčešće predstavlja­ju vrhunac dometa svojih autora. Da navedem samo neke: Srce granate, Adama Važika (1944), Mesto na

10

zemlji, Julijana Pšiboša (1945), Izabrane pesme, Vladi-slava Bronjevskog (1945), Problem mašte, Zbignjeva Bjenjkovskog (1945), Spasenje, Česlava Miloša (1945), Ljudska stvar, Mječislava Jastruna (1946), Mrtvo vreme,-Leopolda Stafa (1946), Izabrane pesme, Jaroslava Ivaš-kjeviča (1946), Poljsko cveće, Julijana Tuvima (1948).

Potom nastaje izvestan prekid. Došlo je novo vre­me, stvoreni novi društveni odnosi i pesnici su želeli da daju svoj doprinos narodnoj republici. Iz državnih i partijskih vrhova od njih se tražilo da služe novom poretku, i pesnici su služili, ali poezija od toga nije imala koristi. Ono što je, na primer, Tuvim pisao posle rata, bilo je bledo i nije se moglo uporediti s onim što je stvorio pre rata ili za vreme rata dok je živeo u emigraciji. Veliki bard proleterske poezije, Vladislav Bronjevski, pisao je ode i himne Staljinu. Omanula je programska muza Mječislava Jastruna. A upravo tra­gično zvuči idolopoklonička poezija Adama Važika, pisana u čast velikog vođa, i njegovo odricanje od pred­ratnih modernističkih grehova.

U najgoroj situaciji bili su mladi. Oni su se trudili da pišu po zahtevima tadašnje kritike, i slobodno se može reći da su izgoreli u tom paklu apsurdnog este-tičkog dogmatizma. Sem Tadeuša Ruževiča i Vislave Simborske, cela ta prva posleratna generacija ni do danas nije uspela da nadoknadi ono što je izgubila u godinama te jalove igre. Jedini je izuzetak Viktor Vo-rošilski, koji se u naše vreme ponovo dokazao.

Preokret je donela 1956. godina. Uporedo s raz­vojem političkih događaja došlo je do potpunog pre­obražaja poljske književnosti, do revizije svih stavova, do preocenjivanja svih dostignuća i podvrgnuto naj­oštrijoj kritici sve što je ranije bilo urađeno i stvoreno. U poeziji i književnosti upošte javio se čitav niz novih imena, a rehabilitovana su i neka stara. Sve pojave mogle su da se mere tim prelomnim datumom, do okto­bra, i posle oktobra 1956.

Sve je išlo naruku tom prelomu, čak i prirodna smena generacija. Poljska poezija izgubila je, za veoma kratko vreme, nekoliko svojih najuglednijih pesnika: 6. XII 1953. umro je K. I. Galčinjski, tri nedelje kasnije, 27. XII 1953. umro je Julijan Tuvim. U Njujorku je, 8. VI 1956, samoubistvom završio život Jan Lehonj, a u maju 1957. umro je Leopold Staf.

11

Neki pesnici ušli su te godine u književni život sa zrelim p'esničkim ostvarenjima. Bili su to stvaraoci daleko od rane mladosti, ali u godinama dirigovane poezije nisu mogli ni misliti o objavljivanju. Takvi zreli pesnici koji su stupili u književni život prelomne 1956. godine bili su: Timoteuš Karpovič (rođ. 1921), Miron Bjaloševski (rođ. 1922), Zbignjev Herbert (rođ. 1924), a njima se. približava; svojim ponovnim nastupom Marijan Jahimovič (rođ.* 1905).

Javi la se i. čitava jedna grupa mladih pesnika koji su upravo bili nazreli Ježi Harasimovič (rođ. 1933), Stanislav. Grohovjak (rođ. 1934), Malgožata Hilar (rođ. 1932), Roman Sljivonjik (rođ. 1930), Ireneuš Iredinjski (to**. 1934);Stanislav Čič (rođ. 1931).

Novi talas bio je zajednički. Učestvovali su u njemu i pesnici i prozni pisci, pripadnici svih grupa i gene­racija. Pored Adama Važika, koji se svojom ; »Poemom za odrasle« (1955) našao među prvima, vidnu ulogu u novoj i stvaralačkoj klimi odigrali su među pesnicima Julijan Pšiboš, Mječislav Jastrun, zatim kritičari Kazi-mjež Vika, Artur Sandauer, Jan Blonjski i drugi.

Poezija pesnika »pokolenja 1956.« imala je svoj uzor u poeziji predratne avangarde, u prvom redu u pesničkom delu Julijana Pšiboša. Od posleratnih pesni­ka kao uzor je služila poezija Tadeuša Ruževiča.

Istovremeno u Poljskoj su tada skinute zabrane, i počelo se objavljivati sve što je bilo vredno u svetskoj književnosti i umetnósti. Upravo to je doprinelo otkri­vanju angloameričke poezije, dotle na poljskom tlu ne­rado viđene, i to kako poezije XX veka, tako i starije, u prvom redu poezije engleskih metafizičara. To otkriće nije moglo proći bez uticaja na stvaraoce. Nije moglo proći ni bez novog zanimanja ża stvaralaštvo čes lava Miloša, koji je od 1951. godine živeo u emigraciji, a prvi je u posleratnim godinama štampao svoje prevode Eliota i drugih novijih engleskih i američkih pesnika, što se odražavalo i u Miloševoj poeziji. Na toj podlozi izrastao je talas poljskog klasicizma.

K a o klasicist prvi je istupio svojini pesništvom, ali i esejima, od kojih su neki imali ulogu manifesta — Jaroslav Marek Rimkjevič (rođ. 1935). Bio je to svoje­vrstan rizik, ali koji je naišao na plodno tle. Ne baš odmah, ali već Šezdesetih godina moglo je da se govori o čitavoj Školi klasicista u poljskoj poeziji. Bi la je ona najpre izraz otpora Pšiboševoj školi jasnosti, potom

12

»večnoj avangardi« i nekolikim strujama istovremeno. U vrlo učenoj i ubedljivoj knjizi To je klasicizam (1978) kritičar Rišard Pšibilski analizira delo šest vrlo ugled­nih poljskih pesnika kao predstavnika ostvarene klasi­cističke poetike: Jaroslava Mareka Rimkjeviča,- Julije Hartvig, Ježija Stanislava Sita, Artura Mjendzižeckog i Zbignjeva Herberta. Time je konačno bio pripremljen teren za novo prihvatanje pesničkog dela Česlava Mi­loša, u Ppljskoj tada još zabranjenog, a u kome su ovi pesnici videli svog prethodnika. ,

Treba pomenuti i svojevrsni rascep između Pšiboša i tadašnjih nastavljača nekadašnje avangarde. Sam strogi učitelj pokrenuo je oštru polemiku protiv njih:, napavši ih zbog podleganja kultu ružnoga, zbog pesama o padanju, smrti, raspadu, đubrištima, mrtvacima, pacov ima. . . Uvaženi učitelj otvorio je polemiku »Odom turpistima« (1962), načinivši tu reč od latinskog turpis, turpe — ružan, ružna, ružno. Napad je bio žestok, kao i sve što je činio ovaj apostol avangarde, a bio je utoliko neočekivaniji što je bio uperen protiv najdarovitijih pesnika koji su izišli iz njegove škole, Ruževiča, Bjaloševskog, Grohovjaka, ali primljen je i kao napad na većinu mladih pesnika uopšte, jer su o ružnim pojavama života uveliko pevali gotovo svi. Po­lemika nije bila duga ni plodonosna — odgovorili su samo neki, najrazložnije Grohovjak — ali nije razjasnila zapravo ništa, svi učesnici spora ostali su pri svojim stavovima, ali naziv turpizam i turpisti ostao je u poljskoj književnoj terminologiji živ i do danas.

Po uzoru na međuratne pesničke grupe, i čeznući za oživljavanjem pesništva u posleratnom vremenu, mla­di su posle 1956. pokrenuli najmanje sedamdeset raznih pesničkih grupa. Na žalost, vreme je bilo drugo, i te grupe nisu imale ni onog zapaljivog zamaha kakav su imale pesničke grupe i pokreti u godinama posle prvog svetskog rata, a ni same individualnosti valjda nisu bile dovoljno jake da bi život i značaj pojedinih grupa bio duži i veći. Izvesne rezultate dale su ipak dve od tih posleratnih poljskih pesničkih grupa.

P r v a je bila varšavska grupa »Pesnička orijenta­cija Hibridi« koja je delovala od 1960. do 1966. godine. Činili su je Maćej Zenon Bordovič, Kšištof Gonsjorovski, Ježi Gužanjski, Zbignjev Ježina, Barbara Sadovska, Edvard Stahura, ali grupa je oko sebe okupljala, ma-nje-više, sve mlađe varšavske pesnike, najviše na svojim

13

mnogobrojnim manifestacijama u studentskom klubu »Hibridi«, ali i na gostovanjima po celoj zemlji. Ta grupa je svakako obavljala važnu potrebu mladih za okupljanjem i javnim istupanjima, za usmenim i štam­panim manifestovanjem svojih stavova, popularisala nova imena i novu poeziju, ali se nije trajnije ostva­rila. Po m o m osečanju najveći domet među njima po­stigao je Ježi Gužanjški, pa i on već posle prestanka rada grupe. Značajna ostvarenja dao je i Edvard Sta-hura, ali u prvom redu u prozi.

Druga je bila krakovska grupa »Sada«, u kojoj su bili Vit Javorski, A d a m Zagajevski, Julijan Kornhauzer, Stanislav Stabro, Ježi Kronhold, Ježi Pjontkovski. Ta grupa je nastala 1968, imala je svoje manifeste, zajed­ničke nastupe, zajedničke publikacije. Njihov umet-nički manifest »Magična formula koju će izazvati me­tafora« objavljen je u varšavskim glasilima Savremenost i Poezija 1970. godine, a njihovo stalno glasilo bio je krakovski list Student. Zalagali su se za »aktuelno v i­đenje konkretne stvarnosti«,, za »bagatelizaciju mita«, za »razumevanje i napadanje stvarnosti«, za »nenaivni realizam«, za »govorenje neposredno, odnosno bez alu­zija«, proglašavali su »opoziciju prema celokupnoj knji­ževnoj tradiciji, zasnovanoj na kulturnim mitovima i aluzijama«, itd. Najrečitiji izraz stavova ove grupe dat je u zajedničkoj knjizi Julijana Kornhauzera i A d a m a Zagajevskog Nepredstavljeni svet (1974), posle čijeg je objavljivanja vođena jedna od najvećih diskusija o poeziji u celokupnoj poljskoj književnoj štampi.

A l i i ta je grupa, delom zbog burnih događaja u zemlji, nenaklonjenih poeziji, a delom i zbog postepenih ličnih razilaženja prestala da deluje oko 1976.

Poljska poezija je, u naše vreme, stekla ozbiljan ugled u svetu. Dokaz je to zrelosti ove poezije, a do­lazi i od časnog odnosa poljskih pesnika prema svom pozivu i pesničkoj reči. Zanimljiva je vera Poljaka u svoje pesnike. Tamo se kult pesnika stvarao veko-vima, a najveći ugled stekao je u X I X veku, kad su ustanci za nacionalno oslobođenje bivali krvavo uguši-vani, a nosioci nacionalne ideje bili su poljski pesnici. Zato valjda samo u Poljskoj može, i danas, da dođe do teških potresa zbog poezije. T a k a v jedan potres uzbur­kao je društvo kad je poljska v lada skinula s repertoara Mickjevičevu nacionalnu dramu »Zadušnice« u narod­nom pozorištu, 1968. To je izazvalo studentske nemire.

14

Povodom dodele Nobelove nagrade Česlavu Milošu 1980. godine u svetu se pisalo o tome kako je jednako dobro kao i Miloš tu nagradu mogao dobiti i neki drugi poljski pesnik, i to zasluženo kao i Miloš. U svetskoj štampi je pisalo da je već više godina među ozbiljnim kandidatima za tu nagradu bio Zbignjev Herbert. Ne-mačka dobitnica Nobelove nagrade, Neli Saks, podnela je svoj predlog da se nagrada dodeli Tadeušu Ruževiču. A Česlav Miloš je još pre dvadeset godina objavio u emi­graciji pesmu »Tadeušu Ruževiču, pesniku«, u kojoj se nalaze stihovi:

U radosti su saglasni svi instrumenti kad pesnik ulazi u vrt zemaljski

Hvala zemlji sveta koja daje pesnika...

A Miloš je još 1968. preveo na engleski izabrane pesme svog mlađeg kolege Zbignjeva Herberta.

Miloš u poljskoj poeziji zaista nije sam. *

Jedno razdoblje poljske poezije upravo se završava. Tokom decenije izvršila se još jedna prirodna smena. Otišle su neke njene najveće individualnosti, oni koji su toj poeziji davali ne samo određeni ton, nego je i usmeravali. Godine 1970. umro je Julijan Pšiboš. G o ­dine 1976. otišli su stari Antoni Slonimski i mlađi Sta-nislav Grohovjak. Godine 1979. Edvard Stahura. G o ­dine 1980. Jaroslav Ivaškjevič. Godine 1982. Adam Va-žik. Godine 1983. Mječislav Jastrun, Kazimjera Ilakovi-čuvna, Miron Bjaloševski, Jan Bženkovski. Zato ova moja proširena antologija daje današnji trenutak poljske poezije. Trenutak moćan, jedan od najlepših u razvitku te poezjje. Ono što se sutra bude pisalo mislim da će već biti'drugačije.

Pošto verujem u ove koji ostaju na poprištu, hteo bih da verujem i u one koji će doći, koji će sutra stati uz Miloša, Ruževiča, Šimborsku, Herberta, velike pesni-ke poljskog jezika, velike pesnike našeg vremena.

Petar VUJIČIĆ

LEOPOLD STAF (LEOPOLD STAFF)

1878—1957

Niko, u novijoj poljskoj književnosti, nije stvarao u tako različitim društvenim formacijama, niko za ži­vota nije toliko slavljen, nijedan poljski pesnik nije od toliko pokolenja bio priznavan za najvećeg. I nijedan veliki pesnik nije tako brzo počeo padati u zaborav kao Leopold Staf. Krije se u tome tragedija jedne pesni-čke sudbine (da li samo jedne?).

Svoju prvu knjigu Staf je objavio 1901. godine, u vreme »Mlade Poljske«. Objavio je tokom svog dugog života bezbroj knjiga poezije, drama, eseja, prevoda. Skamandrovci su ga smatrali svojim vodom i učiteljem. Najmlađi pesnici, u posleratnoj Poljskoj, gledali su u njemu živi luk koji je spajao epohe u poljskoj poeziji Bio je najdivniji čovek i umeo da bude pravi prijatelj.

Stafova poezija menjala se od epohe do epohe, od pravca do pravca, mogu se u njoj pratiti sve mode i sve faze kroz koje je prošla poljska poezija u tako bur­nom razdoblju XX veka, od »Mlade Poljske« do Ru ževiča.

Posleratna Stafova poezija zadivljuje upravo svo­jom svežinom, jednostavnošću, sažetošću, izvesnim hu­morom i životnom mudrošću. Pisana u duhu najnapred­nijih praunuka, u duhu poezije Tadeuša Ruževiča, Sta­fova poezija iz posleratnog razdoblja danas je najpri hvatljivija i najreprezentativnija za ovog stvaraoca.

2» 19

VISOKO DRVEĆE

Zar ima nečeg lepšeg od visokog drveća Na koje zapad sipa bakar užareni, Nad vodom što se, plaha, preliva i peni, I granjem zasvođena biva dublja, veća.

Vonj vode, u senci zelen, na suncu mrk, ko vino, Još jedva zatreperi u bezvazdušju snenom Kad skakavci, na žezi avgustovskoj, leno Makazama srebrnim seckaju tišinu

Što polako postaje sve dublja i veća Dok sumrak vite krošnje u tamu ovija, Iz koje oslobođena duša se probi ja. . . Zar ima nečeg lepšeg od visokog drveća!

EVO NOVOG LIŠĆA

Evo novog lišća, trave sveže Koje nam dah prolećni najavi, jAli taj dah mi svojim šumom šapće O drugom lišću i o drugoj travi

kojih već nema.

Evo vali okupani u suncu Oteli se iz leja skokom ludim, Ali ti vali u prolazu mi šapću O drugom suncu i valima drugim

kojih već nema.

21

R a n o sunce zracima pozlaćuje Mladost neba, vode, t r a v a sag zeleni, M o j e srce t iho u ćutanju grca O sebi kao v e ć o senci s rca

k o j e g n e m a .

N E D E L J A

N e ć u da i d e m ovom stazom Na kojoj v e n e opalo l išće: T u j e n a s v a k o m k o r a k u S v e dublja, sve maglovi t i ja jesen. N a v r a t i ć u tamo gde j e zeleno, N a izvor O k o ko jega cveta ju bo jom n e b a N e v i n i nezaboravci I sećanje u tišini usnama traži T v o j e ime.

M A J K A

U s u m r a k kra j prozora M a j k a n o g o m l jul ja l u k o v e K o l e v k e u kojoj spava dete.

A l i v e ć n e m a k o l e v k e , A l i v e ć n e m a deteta, Otišlo j e m e đ u senke. Majka s a m a sedi u mraku, Ljul ja n o g o m uspomene.

T E M E L J I

Gradio s a m na pesku I sruši lo se . Gradio s a m na steni I srušilo se.

Gradeć i sada počeću Od d i m a iz dimnjaka.

22

Ž A B O K R E Č I N A

Janu Parandovskom

U starom zapuštenom parku Stajao sam kraj jezera Pokr ivenog grubom korom žabokrečine. Misleći K a k o je voda tu nekad bila prozirna I da bi i danas trebalo da je takva. Dignutom sa zemlje suhom grančicom Počeo sam da skupljam zelenu patinu I da je guram da otplovi.

Zateče me pri tom poslu Spokojni mudrac Sa če lom rasečenim mišlju I reče sa blagim smeškom Sažal j ivog prekora: »Nije ti žao vremena? S v a k i je trenutak kapl ja večnosti, Život t ren njenog oka, Ima toliko važnij ih stvari.«

Otišao sam postiđen I ceo dan razmišljao O životu i smrti, O Sokratu 1 besmrtnosti duše, O piramidama i egipatskoj pšenici, O r imskom Forumu i mesecu, O m a m u t u i Ajfelovoj k u l i . . . A l i ništa od tog nije izišlo.

Vrativši se sutradan Na isto mesto Ugledao sam kraj jezera, Pokrivenog grubom zelenom korom, Mudraca sa izglađenim čelom, Koj i je spokojno, Granom koju sam ja odbacio,

23

Skupl jao s površ ine v o d e žabokrečinu I uprav l jao je da oteče.

Uokolo je tiho šumelo drveće, U granju su peva le pt ice.

M O S T

N i s a m v e r o v a o Sto jeći na obali r e k e K o j a je bi la š iroka i bujna Da ću preć i preko tog mosta Ople tenog iz tanke k r h k e trske S v e z a n e l ikom. Išao s a m lako k a o lept ir I teško kao slon, Išao s a m sigurno kao igrač I kolebl j ivo kao slepac. N i s a m v e r o v a o da ću preći taj most, I sada kad v e ć stoj im na drugoj obali Ne v e r u j e m da s a m ga prešao.

A R S

Gledaj bistro j u t r o A l i n e prorokuj . O s t a v i to v račar ima. T a k o je teško prenet i ono što jeste. S t i h o v e pišem polako, R a d i m k a o vo . Strpl j iv sam K a o kapl ja kiše sa strehe. V r e m e u v e k ima v r e m e n a . I svet je star kao svet. N e ć e š stvoriti ništa novo T r a ž e ć i novo.

24

P R O B L E M I

Problemi se ne rešavaju, Problemi se preživl javaju K a o dani kojih, kad prođu, više nema. K a o iznošeno odelo Iz koga se izraslo, Spadaju s ramena I u poslednja vra ta Ulaziš nag i slobodan K a o osvit.

B U Đ E N J E

Sv iće A l i nije vidno. Napola sam probuđen, A unaokolo nered. Nešto treba svezati, Nešto treba spojiti, Nešto razrešiti. Ništa ne znam. Ne mogu da nađem cipele. Ne mogu da nađem sebe. Bol i me glava.

P R O L E C E

Sedim u bašti. S v e je staro večito. Sunce, drveće, cveće. Samo ja sam mlad K a o vlastiti unuk, K a o mnogo unuka, Jer ih ima gomila. Smeju mi se, Ja takođe.

25

JAN LEHONJ (JAN LECHON)

1899—1956

Prvi pesnik iz grupe »Skamandar« koji je doživeo slavu i opšte priznanje već na početku svog stvaranja, odmah 1918. godine, kad je objavio svoju čuvenu zbirku Grimizna poema, Jan Lehonj je ostao jedan od milje­nika poljske čitalačke publike, sve do danas. Objavljena u godini kad je obnovljena nezavisna poljska država, o kojoj su vekovima sanjali svi poljski pesnici, knjiga mladog pesnika donela je zvuke drevne poljske poezije, romantičarske i postromantičarske, tako voljene i tako sa dušom primane od čitavog pismenog društva poljskog. Sva velika imena poljske istorije i poljskih legendi bila su u toj knjizi, zajedno sa imenom tadašnjeg vođe i obnovitelja poljske nezavisnosti, Juzefa Pilsudskog. Pes­nik poljskih tradicija Lehonj je ostao do kraja života.

Već dvadesetih godina Lehonj je gotovo prestao da objavljuje poeziju. Od 1930. godine bio je u diplomat­skoj službi i živeo stalno u Parizu, odakle je pred ne-mačkom najezdom prešao u Njujork. Do kraja života ostao je u emigraciji. Život je završio samoubistvom.

Izrazito elegičan pesnik, Lehonj je, posle višego­dišnje ćutnje propevao kad se Poljska ponovo našla bez slobode, kad su iz zemlje počele stizati vesti o tra­gediji u kojoj se našao ceo narod. Taj elegični ton ostaće i u godinama kad je pesnik sebe osudio na stalni život u tuđini. U snu i na javi on je sanjao o dalekoj Poljskoj,

27

o Varšavi svoje mladosti, o mazovjeckim poljima, o ze­lenim Tatrama, i taj njegov grozničavi san stvarao je od daleke zemlje sliku nečeg mitskog, nedostižnog, ne-preboljenog. Sva u starinskim tonovima, Lehonjeva poezija, novija i ona starija, peva, u stvari, samo o jed­nom: o Poljskoj koje u stvarnosti nema, o Poljskoj onakvoj kakvom su je videli stvaraoci nacionalnih le­gendi, ili o onoj koja je u očima beskućnika i emigranta izrastala u legendu i zemlju iz snova.

S U S R E T

Noćas iz nesanice u t o n u v u dremež Po zracima meseca, s čudnim uzbuđenjem, S a m ne z n a m kako se prenuh sred Ravene I s davno žel jenim se sretoh priviđenjem.

K r o z prozor tiho stizahu zvuči klarineta I ve tar miris done lak, zagušljiv, opojan — U đ o h u nj ko u tajnu upleten buketa, I neba iskri la se kupola dostojna.

»Ko čezne, neka moli, saslušan će biti!« K a o od B o g a zaklet sklopio sam oči — I samo pljusak reke začuh tajnoviti, I Dantea ugledah, preko mosta kroči .

»Ti si, moj učitel ju ! Zašto bled si tako, I što ti tako čudan nemir lice žari? Dolaz im da te mol im za l ica tvog tajnu. Niš ta ne znam. Zalutah. Daj mi savet pravi.«

Je l i on to, ili mesec, i l je voda rekla; P a o sam, skrivši g lavu rukama obema: »Nema neba ni zemlje, ponora ni pakla, Jest samo Beatr iča. I nje upravo nema.«

C R V E N O V I N O

R a n o je došla jesen. Sunce rano seda Za jezera u trske gde se v ivci gnezde, D a n je zato da bi tekli stari sati sivi, A v e č e da gledamo kad padaju zvezde.

29

Š l j i v e su ko da ih je Renoar sl ikao, K o ž i c a im zelena, gore s ivoplava, I s v e tu nešto znači, no reči je malo, K a k o sad m o g u reći šta j e s reća prava?

K a o što gnjurac roni u tajne dubina G d e se dražest korala bogato razl iva, T a k o ja p i jem o k o m dražest zre l ih šljiva, Ili p r o b a m usnama crvenoga v ina .

N E B O

N o ć a s s a m snio nebo: o d m a h ga prepoznao Po mir i su detel ine i pesmi slavuja, Z r i k a n j u zr ikavaca, t r a v i što se l julja, Ne v i d e h ga, no bio je i s a m B o g S a v a o t .

Ni anđele ne v ideh, ali iznad nj iva Sa š u m o m rode šire svoja kr i la bela, I v ideo sam m n o š t v o b u k a v a i j e la I šum nj ihov beše mi ko m u z i k a ž iva.

A posle ko v e l i k i svitac ivandanjski B e l i mesec obasja Akropol j i muze, A nad nj ima u vis ini P a v a o Kohanj sk i S v i r a u toj t išini V r e l o Aretuze.

H E L M O N J S K I

L e t e patke i lokvanj na j e z e r u cvate, K a o , piši-naslikaj, na p l a t n u Helmonjskoga. Mir i še sveže seno, i m i s l i m : »Zaboga, B a š mi je ovde lepo, i tužno, da znate.«

Ko u Poljskoj širi se mir i s pal jevine, Z e c trči preko puta, pas u h ladu drema. Z n a m : strašno žel jan s a m svoje domovine K o j e nikad nije bi lo i ni sad je nema.

30

R A Z G O V O R S A N Đ E L O M

U snu me posetio anđeo poljske sudbe I šumeć svet l im kr i lom plakao u mraku, K a o da htede reći : »Umireš polako, S a m i tako daleko od rođene grude.«

— »Daleko? S ta govoriš? Meni sve mirise Naših polja, v r tova stalno nose vetr i , U meni sve je, sve j e : pesak mazovjecki, Li tavska jezera, Tatre i šum Visle.«

» J O R G O V A N I P E N S I L V A N I J E «

P r e d k u ć o m suh beli jorgovan, Ulica puni se maglom. Tuga, i pogled odsutan. . . . Y o u know, you know ...

Lokomotive noćni pisak D o k maglom tiho se išlo. Sumoran dan, suh listak . . . Y o u know, you know...

Potom pod zemljom ugalj prti. U baru snen pogled kroz staklo. Svak i dan isto. I e v o smrti. . . . Y o u know, you know...

JULIJAN TUVIM (JULIAN TUWIM)

1894—1953

Najveći pesnik u grupi »Skamandar«, Julijan Tuvim bio je ujedno i najpopularniji i najuticajniji poljski pesnik između dva rata. Jedan od najplodnijih poljskih pesnika, blistav versifikator, čega se god dotakao, sve što je oko sebe video i doživeo pretvarao je u stihove. Dostigao je najviši domet koji je napredno građanstvo moglo da ostvari. Pre njega poljska lirika je bila još u parnasovskim vodama. Rođen u jevrejskoj građanskoj porodici u tvorničkom Lođu, Tuvim je poeziju demo-kratizovao, osavremenio, oživeo. Uveo je u nju običnog malog čoveka sa gradske ulice, iz geta, iz trgovine, iz kafane. Pisao je i borio se za takvu poeziju kakvu će njegov običan građanski čitalac moći da razume. Ima nečeg čudnog u tom osobeno Tuvimovom stalnom otporu protiv malograđanštine, i stalnom ostajanju u malo-građanštini, čak u nemogućnosti da se prevaziđe malo­građanski ukus, malograđanska etika i estetika.

S v e što je Tuvim pisao izgledalo je novo, privlačno i pristupačno. Tuvimova poezija magično je delovala na čitavo pismeno društvo poljsko, čitave generacije vaspitavale su se na toj poeziji. Bila je to poezija svako­dnevna, ulična, kafanska, novinska. Sretala se i u knji­ževnim časopisima, i u knjigama, u školskim čitanka­ma, u humorističkim listovima, u kabareima, pevala ju je pevačica lake muzike preko radija, i prepričavali su

s 33

je bonvivanì u vidu frivolnog kafanskog vica ili epi­grama.

Mane Tuvima kao najblistavijeg pesnika iz grupe »Skamandar« tipične su za sve pesnike i pratioce tog pravca. Tuv im nije bio u stanju da primi ništa što je prekoračivalo tradicije iskustva stiha X I X veka. Kad ga je ratna bura bacila na teritoriju Sjedinjenih Ame­ričkih Država, bio je odsečen od sveta, ništa nije razu-mevao što se pisalo u tadašnjoj evropsko-američkoj poeziji, kao noj je zario glavu u pesak poljske prošlosti i pisao beskrajne rime o staroj Poljskoj i staroj Var-šavi u nedovršenoj anahroničnoj poemi »Poljsko cveće«.

Tuvimova poezija, kao i poezija ostalih skamandro-vaca, danas nema i ne može imati svojih sledbenika. Ona je blistav, častan završetak jedne epohe u razvoju poljske poezije, završetak građanske epohe. K a o i gra­đansko društvo i građanska država, ova poezija danas je prošlost.

Pesnici Tuvimove snage i plodnosti ne rađaju se često. Tek sledeće pokolenje moći će da izvrši proveru i procenu poezije toga razdoblja, i tada će najveći do­meti Tuvimove poezije zablistati preporođenim sjajem. Ta provera je upravo u toku.

S E C A N J E

Imao sam stazu sunčanu I divan beli d o m . . . T u ž n o je u moj im snovima, Tužno je u srcu m o m . . .

I prozor je bio na mome domu U stare dobre dane, A ja sam gledao, gledao U nepoznate strane.

Možda sam tamo dan jedan bio, A možda ceo v e k . . . Z n a m samo da je jednog jut ra P a o divan bel i sneg.

U nasmejano belilo snežno C e o se dom moj ovi. Tužno je danas moje srce I stari beli snovi . . .

Z A O K R U G L I M S T O L O M

Du holde Kunst, in wieviel grauen Stunden...

( š u b e r t o v a p e s m a )

A možda bismo jednom, draga, Pošli na dan do Tomaševa? Možda tamo još u sumraku zlatnom Traje ona ista tišina bela?

35

U tom be lom domu, u toj sobi G d e su razmeštene tuđe s tvar i Moramo dovršit i naš nekadanj i Tužno prekinut r a z g o v o r stari.

Do danas za o k r u g l i m stolom Sedimo ko u onaj prošl i čas. K a k o te dane dati zaboravu? K a k o skinuti te čari s nas?

I na usnama, kao nekad, Osećam suzu što kapl je leno . . . A ti mi ništa ne odgovoraš I jedeš grožđe ze leno.

Još u v e k pog ledom t i p e v a m Du holde Kunst... i s r c e mi l u p a ! I m o r a m na p u t . . . t i se opraštaš A l i ne drhti tvo ja ruka .

I naš se razgovor prekinuo, Nestao k a o lako inje. Du holde Kunst — z a r t a k o ? B e z reci? Stalno te z o v e m i prek l in jem.

Onaj dom bel i , soba mrtva , Do danas ništa nisu shvati l i . Došl i l judi, nasel i l i se, I odjednom ih napusti l i .

A tamo n a m je sve ostalo! Tra je č a k i ona tišina b e l a . . . Pa možda b i smo ipak, draga, Pošl i na dan do T o m a š e v a ?

N E P O Z N A T O D R V O

Posvećujem najsvetijoj uspomeni Stefana Žeromskog

G d e si ti, drvo, moćno, ponosno, Granato, silno i šumno dovek,

36

Drvo, korenjem sraslo u zemlji, Iz kog će mi načinit mrtvački kovčeg?

Moram te poznati, k u c n u t po kori, Tražiti, v ikat i svuda po gori: G d e si mi, čudesno mrtvačko drvo, Tvoj verenik te traži, govori !

Rasejan luta, skače iz kože, A drvo svoje naći ne može. Hajde, zašumi na večnost našu, P r e no što nas u v e č n u raku polože,

Daj da se najpre dogovorimo Za taj naš smrtni boravak, mimo Sto znamo da n a m do kraja v e č n o g Predstoji zajedno da trulimo.

Možda ćeš u splavu doplivati K meni iz strana nepoznatih, I stidećemo se, v e č n i susede, Š t o do smrti ž ivesmo n e u p o z n a t i ! . . .

A možda rasteš pred moj im domom, S v a k i dan v id im te, govorim s tobom, I n e k o ti, možda, urezo u koru D r a g e reči što ne strepe pred grobom.

D u g o bih od srca pričao s tobom, P e s m o m te dirnuo, takao žalobom, Da b i pokrenulo tu zemlju crnu I procvetalo opet nad grobom.

Da bi me u sebe ukalemilo I v a n iznelo skr ivenom silom! Možda će nas nešto spojiti k l jučem Da procvetamo nad mogilom!

Možda će nas uzdahom ojađena Iznet i gore zemlja zelena, Z e m l j a rođena, zemlja jedina, T i m grobom u samo srce ranjena.

37

F R I Z E R I

Čaplinu

U praznoj radnji sede frizeri pored zidova, Gledaju, čekaju, gostiju nema, dosađuju se. S a m i se češljaju, sami se bri ju, sami, sami G o v o r e što znaju, dremaju, h r č u i bude se.

Idu do prozora, ništa u prozoru. N a t r a g se vraćaju, u ogledal ima — frizeri, G l a t k o očešljani, tužno zalizani, Napudrovani , lepi frizeri.

N o v i n e čitaju, čela br i šu i zv ižde, Hodaju, s tvari druge i strane čekaju. Pa opet pred og leda lom se klanjaju, cmizdre, Z e v a j u i snenost pustinjsku gutaju.

B i ć e oluja, u gradu sivo, peva ju petl i . F r i z e r i se boje, žurno hodaju — v e ć grmi, F r i z e r i plaču, fr izeri pevaju, lude frizeri, K o r a k usporavaju i n a g l o idu a ralenti.

P o d i ž u ruke v r l o lagano, v r l o lagano, G l a v a m a vr te v r l o lagano, šta im je , šta je , U n e m o m šapatu u s n a m a m i č u u sto zagledani, U predmet niklo v a n što ureče ih smrtnim sjajem.

A sad se motaju, na z idove skaču, pl jusak čuju, Val ja ju se pred og leda l ima z a č u đ e n i m — m u n j a je

pala, F r i z e r i igraju, fr izeri v i č u , v ise u vazduhu, I k a o anđeli skakuću u dubini ogledala.

P E S M A O G L A V I I M E S E C U

Naspram meseca je moj dom, U prozoru okrug la g lava, O k n o m ravno presečena.

38

On se po nebu valja, Koluta ju se oči, Bul je ribl je glupo. A h , g lavo nasmešena, Izgledaš mrtvački tupo, Kotr l jaš se odsečena. Naspram meseca je moj dom. Srebrnu ženu zovem i budim: »Gledaj, idem zidovima ka drveću, D r ž i me da se ne kotrljam, da se ne izgubim, Ja očima moram za njim, evo, Ginem, odvlači me ta poplava!« Srebrna žena nesrećna u plač, Pogledom moje kretanje kroz sobu prati.

Naspram meseca je moj dom, Oplovio sam svetl i prozor sobe I vratio se na prozor, I sedi me osvit ovi, Nada m n o m plače udovica bleda. Ja iza stakla okrugloga gledam. K a o nakaza, kao gnom: G l a v a plovi po prozračnom sloju.

Ne sedajte kraj prozora, čuvajte g lavu svoju K a d naspram meseca imate dom!

S A N

Sanjao sam nešto čudno: Bi la je duga aleja, Cveta l i bagremi (Bagremi beli), Mirisalo. Bi lo j e modro . . . bi lo belo . . . Sunčana pruga Po dugoj brzoj aleji, Bi lo j e jutro . . . ju t ro rano, Sanjao sam srećan beskrajno S a n sreće i san n a d e . . .

39

Cveta ju bagremi, Mirisa lo je , B i l o m o d r o . . . bi lo be lo . . . Išao sam gledaj uć u nebo, Išao —• k a o da i d e m k Tebi , Išao u dal j inu . . .

N i s a m sanjao ništa, N i s a m sanjao ništa, A l i kada b ih sanjao T o b i tako d ivno b i l o ! . . . A sada m i j e ž a o ! . . .

Š I Š A N J E

N e ć u n a p u t j e r pre polaska ŠiŠat se treba,

A ko je v i d e o da pred ogledalo P o k o j n i k seda.

K o j e v i d e o d a m r t v a c než ive O č i o tvara

I g leda ž e t v u mladosti s ive U z z v e k e t škara.

Na š u m n o m polju kose i klasi — O v d e n e m a toga;

O v d e se sipaju ko pepeo vlas i Preplašenoga.

L I K E R

Na plavoj neba osnovici U zelenkastoj izmagl ic i

Mesec .

S n e g blista, č u j e š , n e k o stupa. G l e d a kroz okna zamrznuta

Mesec .

40

,Još j e d n u čašicu! Vid im joj dno ' I razmišl jam: »No — no — no!

Mesec?!«

R E Č I

Č e l o — zlatno! L a v e — l juti ! G n e v e , gneve, gneve crveni ! Idem — pravo! S v e t — sečem. Nož — u grudi, N o ž Naoštreni !

Glas — pevam. Reč — stvaram. Mišić — naprežem. M o z a k Do kosti ! V e t a r — u oči. K o r a k — zemlji. Jeste. N e m a m Z a život Milosti.

M U D R O S T

E v o setva je kmete, sada se seju zrna. G o r e je sunce belo, a tu je gruda crna.

E v o crnice zemlje, sitno je uzorana, A doći će vreme, kmete, rodice žita rana.

A sad je proleće, kmete, zrno je posejano, A ž e t v e kada dođu — onda je leto rano.

41

Tako i neka mlada! Uzmite mudro, kmete: Postade divna žena — a imaće i dete.

Isto tako i žito, biće zlatno i zrelo, Jer ovde je gruda crna, a gore — sunce belo.

POGREB

Sijala je slabo petrolejka, Izneli su na crne stepenice, Na crne stepenice drvene. Išli su, išli, silazili, Nešto šaptali, govorili, Glave saginjali, Išli, išli, silazili, Sneg je padao, mokro je bilo, Ruke su kršili.

KOD SUSEDA

Sigurno je neko bolan kod suseda, Jer tek što se spusti mesečina seda Javi se u prozoru spodoba bleda.

U kući neko bolestan ima Jer ona stoji i glavom klima S rukama skrštenim na grudima.

I nešto strašno u očima skriva Nijednom rečju se ne odziva I čudno se njiše glava siva.

I tako bez reči pripoveda Ko da želi reći: beda, b e d a . . . . . . Sigurno je neko umro kod suseda.

42

A B U R B E C O N D I T A

O d m a h sutradan, t j . Osamnaestog januara hil jadu devetsto četrdeset pe te . D o k je grad pucketajući Dogorevao kao žr tvena jalovica na sveštenoj lomači I samo podrhtavanjem udova svedočio o životu K o j i je bio smrt, I odisao, umirući, zadahom paljevine K a o dlaka žrtvene životinje; I dok se po lestvama dima V e ć u nebo pela Varšava Da b i d a l e k i m prapokolenjima Sa visina Zasi ja la jednom kao astralni mit, K a o vatrena legenda, A ovde da ostane kao ugašeni krater, K r a t e r vulkana do dna iskrvavl jen — Osamnaestog januara hil jadu devetsto četrdeset i

pete , Na u g l u Ruina i Kraja, Na u g l u Ruševina i Smrti, Na u g l u Razval ina i Užasa, Na ug lu Maršalkovske i Jerusalimske, Sto su pale jedna drugoj u vatreni zagrljaj Opraštajući se zauvek, l jubeći se požarom.

Pojavi la se okrugla varšavska baka, Besmrtna gospa s maramom na glavi, Postavila dnom nagore sanduk na ruševinama,

Poduprla ga meteorom — nekakvim odlomkom Grada —

I po v ikala besmrtnim tonom: »Evo čaja, čaja, Evo svežih kolača!«

Nisam je video, ali v idim: Suze se rone Iz njenih — i pored svega — nasmešenih očiju.

Mogla se pojaviti kao Nioba-Tuga, K a o proročanska furija, kao Jovova žena,

43

K a o Rahi l ja što oplakuje svo ju decu — I takođe bi joj poverova l i .

M o g l a j e sleteti k a o vešt ica na met l i Ili k a o vampiruša u k r v a v o m sjaju Zgar i šnog dana — I takođe bi joj poverova l i .

Mogla je — kao V e l i k a P e t r u š a iz ba jke — U jampski patos odenuti reč i I objavit i da će se rodit i nov i grad iz ruševina »Za inat n a d m e n o m susedu« — I takođe bi bi la i s t i n i t a . . .

M o g l a je stati na sanduk kao ve l ičanstveni spomenik, Z a u z e t i l e p u pozu i z a d e k l a m o v a t i : P e r me se va nella citta dolente — I n i k o se ne bi začudio.

A h , m o g l a j e najzad, kao K l i o ili n e Kl io , K a o L i v i j e u suknji, Šes t i na k a m e n j u i zumrle prestonice I n e k a k v i m g v o ž đ e m na n e k a k v o j cigl i

Izgrepst i nas lov : »Od osnivanja grada« — — —

A l i ona j e drugači je : »Evo čaja, čaja, E v o svež ih kolača!«

Utemel j i te l jko ! P i o n i r k o ! M u z o ! D a n a s lupa i loml java u celoj V a r š a v i T e b e s lavi !

T e b i spomenik diže! D a n a s svak i z idar s v a k o m n o v o m cig lom I ce la Pol j ska — gospo, o gospo! — T v o j u besmrtnost objavl juje.

K l i č e gdinjska l u k a — s lava !

44

l

Trube tvornice Lođa — slava!

Sijonski rudnici i livnice — slava!

Vroclav — grad vojvodski — slava! slava!

Sčećin — grad vojvodski — slava! slava!

Slava kraljici na kruni ruševina, Kojoj je ime naprosto: Varšava!

A N T O N I S Ł O N I M S K I

(ANTONI SŁONIMSKI)

1895—1956

Od svih skamandrovaca Antoni Słonimski je bio možda najtradicionalniji po formi. Verovao je da pesma treba da ubeđuje, da vaspitava; i, od svih poljskih pesnika XX veka, najviše je bio sklon da tu didaktičku ulogu poezije smatra važnijom od svega. Zbog toga je u njegovoj poeziji najvažniji ton mudre retorike i aktuelnost problema o kojima peva. Na neki način nje­gova je poezija hronika poljskih zbivanja od 1918. go­dine do naših dana. Ne treba se tome čuditi. Jedan od najduhovitijih ljudi novije Poljske, Słonimski je preko feljtona vršio ulogu kakvu je u doba pozitivizma vršio slavni Boleslav Prus. Feljtoni Slonimskog su stvarna hronika poljskih zbivanja; oni spadaju u najbriljantniju i najduhovitiju hroniku poljskih prilika novijeg vremena.

Humor Slonimskog, onaj iz feljtona i njegovog usmenog repertoara, onaj što se od kafanskog stola pre­nosio kroz celu Varšavu, manje je ipak prisutan u nje­govoj poeziji, koju češće obeležava mudra ironija.

U svoje vreme, kad je poezija skamandrovaca izra­žavala pobunu protiv starog, poezija Slonimskog bila je borbenija od Tuvimove i ostalih skamandrovaca. Sło­nimski je pozivao na lomljenje starih odnosa, na pove­zivanje sa spoljnim svetom, i u tom pozivu bilo je mnogo izazova, podsmeha na račun svega starog, i društvo je to primalo gotovo kao anarhizam.

47

Formalno ipak, poezija Slonimskog bila je i ostala vezana za poljsku i evropsku klasiku. Mada je bio u stalnom kontaktu sa evropskim intelektualcima, mada je dugo godina živeo u Zapadnoj Evropi, u poeziji ovoga velikog varšavskog Evropljanina gotovo da se nisu od­razile ni najmanje formalne inovacije kroz koje je prošla evropska poezija XX veka.

A ipak, poezija Slonimskog stoji kao jedan od naj­čvršćih stubova savremene poljske poezije.

U čemu je njena snaga? Možda baš u tome što se hrabro oduprla svim mo­

dama. Njen snažni poziv na otpor svim totalitarizmima i

kolektivnim histerijama, njeno zalaganje za večite de­mokratske vrednosti, predstavljaju nešto tako svetio i uvek aktuelno, da čitalac tome ne može da se odupre.

R A Z G O V O R S A Z E M L J A K O M

Star i Z i d me pitao kraj Jefetskih vrata: — A Sask i park još stoji? Isti ko nekada?

I fontana? K a d se ide od Čiste ulice? Radnja s vodom tamo je stajala ranije.

— S v e je kao i nekad: fontana, kiosci. S a m o stoji tamo još i knez Ponjatovski.

— Ponjatovski ! Pol j ska vojska, tad se g o v o r i l o . . Ne znam sad. A l i nekad baš je dobro bilo.

Sada sam malo slab. No kad se popravim, Doći ću; ja žel im da ž iv im u Varšavi .

Č a k i m a m ovde kupca; kada se sve proda, Možda će biti d o s t a . . . A l i sin mi ne da.

Strašno učen . . . prezime — Levi , kao i ja, Al o Poljskoj kad govorim, a on samo zija.

G o v o r i m mu, tumačim, kako samo u m e m : »Pa tamo je Varšava!« A on ne razume.

U Z B U N A

»Pažnja! Pažnja! Preleteo j e ! Z a r e z tri!« N e k o j e vrata zalupio, niz stepenice neko se sjurio.

4 49

Iz g u ž v e i v r e v e Z v u k j e d a n raste, izbija, P r o d o r n o zavi ja G l a s s i rena — za celu o k t a v u O p a d a — i j a u k se probija: »Objavl ju jem uzbunu za grad Varšavu !«

I t išina. N e g d e odozgo Zuj i , zuj i , bubnja i drhti. I od jednom — Jedan, dva, tri . Ser i j a bombi . P o t m u l i lom.

To j e n e g d e dalje. Ni je opasno. S i g u r n o P r a g a . A sad bl iže, j o š bl iže. Iznad grada. K r i k k a o k o m a d k r v a v i . I tišina, t iš ina što davi . »Pažnja! Pažnja !« Presta je u z b u n a u g radu Varšavi !«

N e , tu u z b u n u n iko ne može prekinuti . T a uzbuna traje. Urla j te, s i rene! Lupaj te , doboši, plači te, c r k v e n a zvona! N e k a orkestar S v i r a marš sa V a g r a m a , S a Jene, Pr ihvat i te taj jauk, pukov i , Batal joni, tenkovi , topovi, N e k plane kao grom, N e k traje U Marsel jeze p l a m e n u sve tom!

K a d a u podne l judi i z laze iz crkve, K a d a po nebu v e t a r o b l a k e goni, K a d a na P a r i z pada san sumorni, Ko mi to stalno n a r e đ u j e da bdim? Ko me to budi i z o v e ?

50

Č u j e m šum noćnih naleta. P l o v e nad gradom. To nišu avioni. P l o v e crkve razorene, A le je u groblja pretvorene, Ruine, ruševine, razvaline, Ulice i kuće viđene' toliko puta, Svjentokšiska i Trauguta, Njecala i N o v i Svjat. I grad plovi na kri l ima u slavu. I pada na srce kao kamenje. Do dna. Oglašavam uzbunu za grad Varšavu ! N e k traje! I sad!

O P O L J S K O J S L A B O J

Govore o Poljskoj jakoj . Štabove već broje, I kako da je zaštite na rovu, bajonetu, A ja, braćo — oprostite — želim Poljsku slabu, Ja Pol jsku slabu želim, no u takvom svetu G d e slabost nije greh, gde ne postoje straže, G d e ne moramo k u ć u noću da zaključamo, G d e ruka nije umorna od gvožđa okrutnoga I granica pozdravlja putokazom samo.

1942.

A D R E S A

Ne piši mi na adresu Maksima Ni na Cafe Deux Magots, G d e su na plišanom kanabetu Sedeli V e r l e n i Rembo. Tamo ih nema.

Ne piši mi na Čelza, Jer na vi l i gde je stanovao Sidni Veb Visi cedulja s natpisom To Let, A u kući Velsa Smešten je antikvarijat lep.

51

Ne traži me u H o l i v u d u Ni u Columbia Broadcasting System Ili snobovskom Albeni ju , Jer će se p ismo vra t i t i S naznakom: A d r e s a t nepoznat .

D r u g o m i j e dato m e s t o boravka . Prepiš i požute la s lova Iz časopisa prošlog v e k a I adresiraj : V a r š a v a . Jesen. I stavi d a t u m : n o v e m b a r ili nesan. P i s m o će stići.

R A Z G O V O R S A Z V E Z D O M

Samotna z v e z d a u noći tamnoj G l e d a n a m e n e I pita: S t a će bi t i s nama, S tobom i sa m n o m ?

S a t r ć e nas v r e m e n a žrvanj , N o ć će nas progutat i crna, T e b e i m e n e . (Tako je m o ž n a misl io T o m a s Hardi, Copyright by The Macmillan.)

A ja mis l im da je to S l ično petardi S v e m i r što se raspršuje. Moj i i tvoj i protoni, Z v e z d o daleka, S to će se izmešat i ponovo I stvorit i n o v u z v e z d u i n o v o g čoveka.

P o n e k a d , m a d a zvezde v e ć i nema, Svet los t p l a m e n a K a o anđeo izumrl ih p lemena. K a o za luta la p o e m a U l a z i U moj ubogi dom.

52

L E T N A D P E R S I J O M

Leteo sam nasuprot iz lazećem suncu. Sati su se skraćival i kao senka jutra. T i m letom kao r u k o m obgrl io sam pola globusa U poslednjem oproštajnom zagrljaju.

Motori su hučeći proždiral i prostor, Ispod nagomilanih oblaka izronila je obala Pustinjske kamene krajine, Riđe ukočene tračnice, Kor i ta usahlih reka.

S v e će proteći k a o što proriče zelenilo Na vrat ima persi jskih ruševina i sirijskih stena. Na izumrle krečne ul ice Erida Li ju mrtvačko svetio lažni meseci, I na zemlj i bačenoj u nezadrživ i beg Ostaće k a m e n samo. I usred kamenja Kori ta usahl ih reka.

P O E Z I J A

Poezi ja je zvono Raznjihano široko, S muškim, tucanim tonom. Vivos voco, Mortuos plango, Fulgura frango. Nekad se Na svakom zvonu Taj natpis vio. I danas je s nama, K a d zvono bije, Ž i v e zove, M r t v e plače, Munje slama.

53

N O K T U R N O

I

Ah t i p rok le t i besani sati K a d n e v a ž n e br ige naglo postaju ogromne I ma k a k v a glupost ohrabrena n o ć u Pret i , optužuje, naduvena k a o žaba. N e o p r e z n a reč postaje zločin, G l u p a p r i m e d b a u novinama — presuda Osamljenosti , dekre t izgnanstva. U groznic i sporova neznano okó Čega Izmiš l jam n o v e luđačke dokaze, P r e c i z n o pariranje — u izgubl jenim diskusi jama. A h , oni prokle t i sati kad se n o ć u Niš tavne drame, neist inske b r i g e S jedinju ju sa i s t inom s tarom i bolnom. O č a j a v a m zbog nenapisanih komada, Z b o g s l ika koje b i h mogao nasl ikati, Z b o g usana davno l jubl jenih. D o k najzad u ponoć ne dođe M a l a tableta Mepav lon. O b u h v a t a me topl im ta lasom sna. P r u s t o v i m P r o n a đ e n i m v r e m e n o m . I k a o nakon gorke svađe, U n a g l o m pomirenju Prona laz im tvoje^ det injom gr imasom Nabubre le usne, vrele, s l ane od sna. S p a v a j , draga.

II

Ne biti. U p r a v o to znač i brani t i smisao života, Spas t i od laganog p o u z d a n o g uništenja N a š život. To znači u dobar čas prekinut i O v u predstavu, pre no što se u m o r e g lumac i

g ledalac. B i t i — znači pr ihvat i t i v e ć unapred izgubl jenu B i t k u , koju bez izgleda, u p r k o s razboritosti, Objavl ju jemo v r e m e n u nepobeđene armije.

54

Bit i — znači čekati dok nam ne ponestane snage I dok nas slabost ne izda na hranu slučaju. B i t i — znači svaki dan sa strahom posmatrati K a k o pobednički neprijatelj stupa u našu zemlju, Z n a č i gubiti bitke, napuštati polja, Z a v a r a v a t i se, hraniti se lažju, stidljivo pr ikr ivat i Vlast i t i kostur i lobanju, dok se sve bezočnije Ocrtava pod ništavnim, već ne našim telom. Dakle , ako ceniš ž i v o t . . . Ostalo je ćutanje.

N O T E S

Našao sam u starom notesu Telefonske brojeve U m r l i h prijatelja, Adrese spaljenih kuća. Okrećem brojeve, č e k a m . Telefon zvoni. N e k o podiže slušalicu. Tišina. Č u j e m disanje Ili možda šapat vatre.

JAROSLAV IVAŠKJEVIČ * (JAROSŁAW IWASZKIEWICZ)

1894—1980

Ostavio je najopširnije i najbogatije književno delo u novijoj poljskoj književnosti. Ogledao se u svim ro­dovima. U prozi je ostavio velelepna ostvarenja, i teško je reći da li su važnije njegove pripovetke, u kojima je bio nenadmašan majstor, ili njegovi romani, posebno njegova nacionalna epopeja »Slava i hvala«, kojom je stao uz rame poljskih velikana, Sjenkjeviča, Prusa i Zeromskog.

U poeziji je bio prisutan od 1918. do 1980, stalno nov, raznolik, misaon i moćan liričar.

U međuratnu poeziju uneo je ton koji je poneo iz svoje ukrajinske postojbine, školovan na novinama koje su u rusku poeziju uneli Blok i akmeisti: Gumiljov, Ahmatova, Mandeljštam. Otuda njegova vezanost za jasnost, konkretnost, vernost govornoj reci. Time je uticao na mladog Česlava Miloša.

U poređenju s poezijom svojih skamandrovskih vršnjaka Tuvima i Slonimskog, Ivaškjevič je u među-ratnom razdoblju bio manje »moderan«, manje je u njega bilo onih pojedinosti koje su oni uzimali iz svako-dnevice, onih aktuelnosti zbog kojih je njihova poezija tako plenila čitaoce. Ali baš zbog tih ondašnjih novosti poezija Tuvima i Slonimskog danas zvuči starovremen-ski, dok je Ivaškjevičeva individualistička poezija iz

57

međuratnog razdoblja bliža današnjem čitaocu. Uzbu­đuje nas i Ivaškjevičeva intima, ali i njegova vezanost za kulturne vrednosti »domovine Evrope«, jer je Ivaš-kjevič bio u pravom smislu reči pesnik kulture: inspi-risao se muzikom, slikarstvom, poezijom, bilo da je delo muzički komponovao, da se inspirisao slikarstvom Sinjorelija, Bruhela, ili da se u svojim pesmama obra­ćao svojim omiljenim pesnicima, Georgeu, Klodelu, Valeriju; to je bila ondašnja novost, ali ona traje i dalje, i te pesme korespondiraju i sa čitaocem kasnijih vre­mena, sa svakim koga uzbuđuje pesnička umetnost.

Pišući poeziju kao svoj lirski dnevnik, Ivaškjevič je postizao da njegova poezija bude i lična, i da nalazi odjek u čitaocu. Majstor šamoposmatranja, on u svojim pesmama daje bogato svedočanstvo o sebi kao čoveku. U njima pratimo život čoveka čije je vreme promenilo nekoliko časovnika. Obnavljajući se formalno, Ivaškje­vičeva poezija približila se načinu pevanja svojstvenom posleratnim godinama, i tu je Ivaškjevič pravi savre-menik Ruževiča i Herberta.

Često je ta pesma samo iskaz, zapis, i zato deluje moćno, otkrivački. Zapažamo tu i onaj Geteov pokušaj da se zabeleži doživljaj trenutka u prolaženju, i mudrost bogatog života koji uči da gleda smrti u oči, videći u njoj sastavni deo života, neminovnost trajanja. Neko je za Ivaškjevičevu poznu poeziju upotrebio izraz ars moriendi. U njoj je i tuga zbog prolaznosti, i svest da smo svi deo života čija je osnovna osobina prolaženje, obnavljanje kroz smenu umiranja i novog rađanja. U Ivaškjevičevoj poznoj poeziji pratimo čitavu dramu ljudske egzistencije suočene sa smrću, tako da on tu i korespondira sa Prustom, pesnikom večnog prolaženja, ali i pleni čitaoca svojom ličnom, neponovljivom notom, jer tu lično Ivaškjevič doživljava najveću ljudsku dramu.

Pozna Ivaškjevičeva poezija, mudra i hrabra u svojoj jednostavnosti, spada u najuzbudljivije stranice posleratne poljske poezije.

O N O

Na p lavom visokom nebu dve beskrajne rumene pruge.

D v e crne ptice odleću na njihovoj podlozi.

I u tome je čitava jesen.

A R S P O E T I C A

8

Nasamo treba govorit i s noći, Šuštati crnim cestarom jela, Spletenu granu rasplitati I šapatom odgonetati l i š ć e . . .

Duboko nagnuti se nad vodom, Srasti se rukama s vodostajem I ruke drveta beznadežno Deliti i spajati na ogledalu jezera . . .

I u spletu crnih reči i bi l ja U slici zvezda, u pređi noći Ugledati svoje crte u ogledalu pesama:

Lepše . . . zbrisane . . .

59

G O D I N A 1932.

XXXVII

Ja samo p r a v i m se tako Da noći se ne bo j im K a d a u sobi svojoj P r e d crnim prozorom stojim.

Da pogledam u nebo Ja si lom t e r a m sebe — I v i d i m oblake strašne I na nebu strašne z v e z d e .

I drvo tako c r n o Što u m r a k u se k l i m a K a d u k r e v e t se skr i jem Stoj i mi pod kapcima.

Pr ib i jam se uz tvo je S r c e gde pesma sleće, A u n jem istinski š u m e T i h e noći i drveće.

L t

V o d a , ze lena i duboka, P o l a k o mi za l iva usta, I sve t ogromni, s v e t š iroki S o k o v i m a mi u g r l u pl juska.

Pror iče mi k r o z slabe dlane I bež i — sta lno nedodirl j iv, A r e k a koja hi ta za n j im K o č i se u gest prosto molj iv.

O, zemljo — v o d o ! S v e oko m e n e P r e d t im mi se čini nes tvarno — I k r o z zelene ploče p lovne V e č i t a svetlost prodire stalno.

60

P E R Č I N J E S E N I

6 Čitaocu

Hteo b i h napisati k a k o pas trči, Kola sva u suncu prolaze cestom, Seljanka na točku skreće ka šumi I kante blešte rumenim bleskom.

Crveni voz jur i kraj kuća, Iz elektrane dimnjaci dime, Uplašen riđan branu vuče, Jablan sklada lišće kao rime.

Da bi sve to sjalo na suncu v r e l o m I da bi bilo kao ž ivo — I da bi sve to ti v ideo, I da bi, kao ja, srećan bio.

16

Ostaće iza mene tu moj rod I neka reč, i nešto snova, Ljubavi drhtaj i sreće plod, Iz koj ih će se pisac roditi snova.

Ostaće iza mene pružena ruka, I osmeh — taj radosti raj, Uspomene zaboravljenih m u k a I stari vrt, i stari gaj.

Ostaće iza mene stari dom N a d koj im će izrasti granja sev, Grobl janska ruka, kamenja lom, I iznad groba ptice pev.

Ostaće iza mene iznad svih Star ih topola — neba plam, Ostaće iza mene — slušaj, mir — Z v u k koji samo ja tu znam.

61

Z a hi l jadu godina v reme će iz ravnat i sve kupole i niko v i š e neće znat i naša imena

danas g leda jući z v e z d e i talase tajimo dah p r e d s v e t o m sl ikom ali u n a š e m dahu v e ć v r e b a ništavilo

uzdržani dah samo j e p r o b a . v r e m e n a k a d a će d a h u nama potpuno prestati i kad ć e m o zajedno sa š u m o m i z v e z d a m a biti samo kapl ja na k r i l u h e r u v i m a smrti

sve č ime živiš — a izg leda lepotom živiš — tako k a ž u — ništa n e ć e značit i raspašće se o k o v i večnost i

pa dok još možeš da g ledaš na safirske dubine n e b a gledaj t i p rahu — i samo to ti t reba

* * *

N e m a više zaboravl jenih p a r k o v a v r tov i su se raspuzil i

ponegde samo u ogradi od pre pola v e k a zaostao je u p r i g r a d s k o m letn j ikovcu komadić šume

u laz im u taj cestar sa s trahom plaš im se da ću naići na pr iv iđenje mladog čoveka

62

koj i se bojao svega a naročito sebe ali je voleo zarasle staze nagibe leskovog granja vodoskoke bagrema i borove što jure uzbrdo

k a o na tol ikim mestima moje zemlje

Gledam na reku kao na uspomenu na svoj život kao izl iven iz krčaga

na polja i l ivade usnule za maglama na vodne brane i vrbe pod vodom

ovce pasu na l ivadama kraj reke kraj Kamjene kraj Dunava

stoji kula davno porušena neočekivana kralj ica malog mesta

naslednica postojećih istina

svakog ponedeljka čuva kola s l icitarskim kolačima

kao glineni krčag ispečen u Ilži kao zelena glazura na loncu narodnog majstora kao moja reč naprsla na polovini.

* * *

Zagledaj se kako je načinjena l jubičica zagledaj se kako je načinjena

63

ova m a l a ka tedra la sa žut im ž r t v e n i k o m na sredini

lepša je od h r a m o v a P e s t u m a i A g r i đ e n t a od c r k a v a Torunja i K r a k o v a

M o ž d a ćeš s tanovat i u takvoj katedral i ~ posle smrti

Probudio sam se u noći i n i sam znao gde sam

kroz v i soku hote l sku sobu v u k l e su se s k r i k o m divl je guske

na s e v e r na sever

B E N O C O G O C O L I

S v e t i A v g u s t i n se v e o m a zamis l io pred putova­n jem iz R i m a u Milano. Z n a da to l iko p r o b l e m a od tog zavis i . N e k a k o je kao neodlučan. I l judi koj i ga otpravl ja ju nisu sigurni. A l i bela pudl ica ispod tr­b u h a n jegova konja stupa v r l o odlučno i hrabro. Z n a o č e m u se radi. Ide s igurno i zna da će stići, iako je m a l o previše debela.

M o ž d a životinje s tvarno bolje znaju k a k o t reba živet i?

64

G R O B A U G U S T A G E T E A

Rekli su u Vajmaru »to je najbolje što je mogao da učini«

Deca nikad nisu slična očevima i tu se ništa ne može

Uvek su drugačija i ako nas vole vole u v e k drugačije

A ti si mogao da voliš Augusta? Voleo si Fausta voleo si Margaretu možda Ulr iku fon Levecov

I nisi ni video kako ovde crne pinije i čempresi u blizini Cesti jeve piramide

Zaplakao si besmrtan: »Pa znao sam da rađam smrtnike.«

* * *

K a k o izgleda negativ fotografije u boji? Sta će antene uz televizore? K o j i je osnovni princip matematičkih mašina? Sta mora da ume čovek koji let i na mesec?

Č e m u je jednak obim kupole S v e t o g Petra?

5 .65

Zašto s t r u k t u r a kristala? Šta govor i P i jaže, Riker , A d o r n o , Starobinski? Zašto L e v i - S t r o s ne v o l i Mal inovskog? Da l i Jakobsonova istraživanja menja ju s t rukturu

P a n a Tadeuša? Šta znači u z v i k Galilaee vicisti?

Zašto je G o l e m ušao u moj dom? Zašto mr Hajd sedi kra j m o g stola? Zašto se pogreb đavola obavl ja pod m o j i m prozorima?

Treba to sve uništiti . Neka bude t iha plaža i potpuno odsustvo pitanja

nikakvih pitanja

* * *

Mnogo v o l i m sezonu pogreba

Tada pada j ednos tavna kiša i ravno u d a r a u grobove cveće procveta i odmah v e n e

Šl j ive i oskoruše opadaju sa d r v e ć a i ptice ne sedaju na breze već samo l e t e i le te

V r a n e g r a c u a druge pt ice ćute

V e t a r lomata crveno-bel im z a s t a v a m a grobljanske d o m o v i n e

66

I u vazduhu neprestano z v u č i pogrešni akord iz Sopenove sonate

* *

O, hvala ti, dušo blaga!

Maurici Goslovski

U v e č e posle pogreba dolazi pogrebeni zahvaljuje na posluženju tuži se da mu je hladno

Seda na k r e v e t čelo nogu mada psi tiho reže zaklanja se nevidlj ivošću k a o kožnim štitom

I svojom hladnom rukom seže za mojim srcem zahvaljuje mi duša blaga i pita kad će moći

da dođe na moj pogreb

K U L E I I

Helderlin je ceo život Proveo u kul i I pravio se lud

Mi smo bili ludi I besni i izgubljeni A l i naša je kula Postojala u imaginaciji

67

K a d t o n e m u san O d l e ć e m n a k u l u I s ipam na tebe C v e t n e lat ice

K a d a s e b u d i m K u l a se ruši I p o n o v o s a m sam K a o u času s tvaranja

I k r i k nehot ični C v e t a mi u gr lu I m i s l i m S v e j e v e ć bi lo

I s v e c v e t n e lat ice K o j i m a te zas ipam O t k i n u t e su s m e n e

S m o g a če la S m o g a srca S moj ih bedara

I mnogo bole . . .

M A R I J A P A V L I K O V S K A - J A S N O Ž E V S K A

(MARIA PAWLIKOWSKA-JASNORZEWSKA)

1895—1945

Već dvadesetak godina u Poljskoj traje talas odu­ševljenja za poeziju Marije Pavlikovske-Jasnoževske, »slovenske Sapfe«, kako je jednodušno naziva poljska kritika. Nijedna poljska pesnikinja nije tako jedno­dušno prihvaćena, i što je karakteristično, puno prizna­nje njene poezije došlo je tek posle dvanaestogodišnjeg prećutkivanja, u godinama totalitarizma.

Pavlikovska-Jasnoževska počela je objavljivati iz­među dva rata, u Skamandru i listu Vjadomošći li-terackje, zato neki istoričari književnosti i njeno ime stavljaju kao šesto, uz imena vodeće petorice skaman-drovaca.

Ono čime se pevanje Pavlikovske-Jasnoževske pot­puno izdvaja na tlu poljske poezije između dva rata i danas, jeste izrazito ženska nota, potpuno nepoznata u istoriji poljske poezije. Nijedna poljska pesnikinja pre nje nije pevala o ljubavi, i to vrlo putenoj ljubavi, tako otvoreno, iskreno, i s takvom otmenošću kao Pavlikovska-Jasnoževska. Sve vrline i mane njene poezije iz toga proizlaze. Ako se uzme u obzir da njenu poeziju, uz to, karakteriše stvarno lepršav jezik, izra­zito sažeta i kratka forma pesme, i da je pevala, celog života, samo o jednom, večno ženskom, to jest o lju­bavi prema muškarcu, prema »muškom«, biće nam

69

jasno da je to moralo biti novost, jer pesnikinje davnijih vremena nisu mogle, zbog vladajućih običaja, otvoreno pevati o toj temi.

Krhke i male pesničke tvorevine Pavlikovske-Jasno­ževske otkrivaju nam veoma široku skalu ženskih ose-ćanja i psihičkih stanja. U njima je pesnikinja: vesela, koketna, lepršava, lakomislena, kolebljiva, čežnjiva, za­mišljena, uplašena, verna, smrtno umorna, utučena, pa opet i ponovo zaljubljena i srećna zbog l jubav i . . . Pesnička i osećajna istina »starinske mlade dame iz Krakova« zato može da bude bliska i nama današnjima, koji nismo upoznali zakasnelu plemićku savremenost međuratne Poljske. Istinska neposrednost i jednostav­nost najteže se postižu u poeziji i svakoj umetnosti, a Pavlikovskoj-Jasnoževskoj je bilo tuđe svako skrivanje iza lažne uzvišenosti i mnogorečivosti. Uz to, upravo otvorenost njenih osećanja svedoči o ženskoj stidljivosti njenog bića. Daleki su joj bili svi materijalni, politički i filozofski problemi.

Zato su rat, emigracija, misao o okupiranoj zemlji, o porobljenoj Varšavi, sećanja na drage, uneli u njenu poeziju notu očajanja i elegičnosti, čak mističnog straha od onoga što u budućnosti predstoji njenom narodu. Teško obolela od raka, bezuspešno izlagana radijumskom zračenju, umrla je u bolnici u Mančesteru u Engleskoj dva meseca posle dana pobede.

Nikom nije jasno zašto je ova pesnikinja, rođena sestra Sapfe iz Lezbosa i Ane Ahmatove, tako dugo bila prognana iz poljske poezije. Zato je njen povratak slavniji i trijumfalniji. Njenu ljubavnu liriku, naročito onu iz ciklusa Poljupci i Dansing, recituju zaljubljeni parovi, a poljska kritika vratila joj je zakasneli dug, uznoseći pesnikinju ljubavi u najviše vrhove poljske poezije.

B E R C E U S E

Oči su tvoje tihe jošte, oči su tvoje tihe jošte kada me stežeš u zagrljaju,

spokojnih zvezda plove daždi, blagih zvezda p love daždi

i sneg na snegu kopni u g a j u . . .

U ćutanju nam pobledela lica, ugasla n a m lica u ćutanju

i duše nam blede u l j u b a v i . . . U plavom stoji isparenju, stoji u b lagom isparenju

rumeno srce puno l j u b a v i . . .

Počivam na tvojoj postelji, tonem u san na postelji tvojoj

kao u nosiljci uljuljkana, što stoji negde na raskršću, što negde na raskršću

stoji u očekivanju uživanja . . .

K R O Z P R O Z O R J E G L E D A L O

Kroz prozor je gledalo, pred kućom stajalo, kući se vraćalo — u v e k s a m o . . . Lutalo po prolećnom daždu i vetrovima, gurano crnim kišobranima — a išlo je zato što je bledozeleno i zlatno, što miriše poput vel ikog kineskog karanfila i što pripada svakom.

71

Išlo je , tražilo, tumaralo, guralo se po vašar ima, pi jacama,

sa tornja gledalo, vraćalo se —

Naglo je u gomil i svoje usne našlo, pril jubilo se

i zastało, zamrlo, palo.

T U R S K I J O R G O V A N

Rasuta minareta, mnoštvo džamija, kupola, u l j i l janovim ja šmacima dreml j ive žene, mirisi S t a m b o l a . . . Trodnevni saraji puni mekih j a s t u k a

u ko j ima se ustajali v a z d u h podmuklo taji, i kad ga vetr i jesenji uznjišu, v i č e glasnije n o derviši kad v i č u ! . . .

M I , K O N J I

Mi, konji, nećemo da u m i r e m o u ratovima ili, kao juče, u u l ičnim neredima k a d nas je poginulo

sto! N e k se l judi sami ubijaju, n e k teče n j ihova k r v

nemirna, n e k oni leže na u l icama pokošeni smrću z lom. V e r u j e m o da će stići spasitelj . K o n j zlatni. O s v e t n i k

konja ! N j e g o v a gr iva je kao sunce, kao kometa n jegov r e p ! Z a r z a ć e da će na l ice pasti l judska gomila pokorna, i sve će nas izvesti u raj M u h a m e d o v lep! Z e m l j u ćemo gurnut i kopitom i o k o m odmeriti, divl j im i ponosit im! Oprost ićemo se samo s arapskim šeikom i ovsom v a l o v i t i m . . .

72

L J U B O M O R A

Lavica snena i naga, k a v e z joj ne smeta, Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta. On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore, a neka dama gleda — i plače. Iz ljubomore.

G A L E B

Nada m n o m čežnja plovi, tače me kr i lom labudovim. Da l i još u v e k ista? N e znam, z a i s t a . . .

L J U B A V

Nisam te v idela mesec dana ravno, i ništa. S a s v i m sam čvrsta duha. Ćutl j ivi ja sam možda, l ice mi je tavno. Al znači — može se živeti bez vazduha.

Ž E N A - I K A R

Zena-Ikar leti duže j e r je lakša, kao pramen. V a z d u h je uznosi, podupire joj rame. U z l e ć e bez nade, nasmešena kao gejša — nakon čega pada teško

kao kamen.

L I S C E

Rumenilo leta je pobledelo. Na vetru leti list uveli . I k lenovima ruke su opale i m e n i . . .

73

S L E P A

Slepa sam. Oslepl jena majem. Ništa ne znam sem da j o r g o v a n mir i še . I u s n a m a samo poznajem da t i nisi t i v i š e . . .

U R A G A N

Nebo se ljuti, olujni oblak g rmi ! B l a g o d r v e ć u ! Moći će da se išumi.

V R T

K a d proleće procveta u v r t u nastaju prel iv i čas tamni, čas jasni . S v a k i čas nešto procveta, precveta . Juče je cvalo moje srce. D a n a s jasmin.

dansing

među majmunima što skaču uokolo majmunskim običajem

u gomil i k r a v a i m e d v e d a u opštem riku i vr i sc i

k a o adam i eva opijena r a j e m gr l imo se igrajući u s t i sci

krotitel j i zmi ja

moramo da se spajamo r a z d v a j a m o svi jamo i uspravl jamo ti i ja kao dve kobre koje je razg iba la divl ja svirala krotitelja z m i j a

74

leptir

dotakla sam vas ko leptir egretom izvinjavam se bilo je nehotice vi ste ko crni iris vatreni snažnih ramena zaboravih eto da sam ja žena

fokstrot

poljupci iz floride engleska imena pod zvezdanom zastavom crnac u bendžo svira igramo — vi ste me snažno ščepali za ramena igramo ja sam se v a m a o vrat obesila

titanak

igral i su snovi lepeze brilijanti uz z v u k e bendža neko je nekom u igri šaptao — na smrt i ž ivot — uđe stjuart progovori i svi stadoše ukopani gde je

ko bio ladies and gentlemen

danger

S A N

Hrliti u snu tebi, u tvoj zagrljaj v r e l i . . . kroz polja nepregledna u saksijama zasađena . . . samo plavog đurđevka i safirskog procepka . . . . . . preći preko jezerca omalenog od čabra načinjenog . . .

75

i pomalo nesvesno ići dalje kroz crnu d u b r a v u gde cveta ju ruže, ali u kojoj čak ni m a l o svet lašce ne s v e t l i . . . gde samo detinji m e d a plaši iz peći,

danas pretvoren u m a č k a . . . i v e ć v id im u dalj ini: tvo ju pseću b u d u — kris ta lna je, k a m e n a i z l a t n a . . . s m u k o m se probiti k r o z m o č v a r u čudnu, i još ovaj poslednji r o v p r e b r o d i t i . . . spotaći se •— i više ne biti.

D O B R I Č I N E

T a k o se b lago sa m n o m poneo Maj bledoliki i S e p t e m b a r sa dugom k u k u r u z n o m kosom — — a B o g me počastio c igaretom tako m o ć n o m iz svoje z latne tabakere, zvezdaste, ve l ike .

D o b r i su bil i — i ž ive la s a m k a o u stalnoj nedel j i , pazi l i su me kao ružu kraj staze što miriše. Prosto se bo j im da zahva l ju jem k a k o pomisli l i ne bi da su mi dali mnogo, mnogo i previše.

T V O R A C

Z n a č i n iko mi se neće izvinit i za sve što se odigralo? N i k o se n e ć e pravdati da nije mogao smisliti i g ru

bolju? Niko mi neće reć i : Dete , tako s i se dobro držalo ! N i k o mi neće dati medal ju, neće mi podržati vol ju?

N i k o mi neće objasniti zašto? Niko mi neće kazat i radi koga?

N e ć e mi izvadit i iz srca strelu? N e ć e se začudit i š to sam s n jom mogla da ž iv im?

N e ć e me poljubiti zbog toga? I proći ću putem, uboga, izgubiču se i propasti kao da me nikad nije ni bi lo?

76

A h i l je plakao od očajanja ubivši Pentesileju — no onaj što će meni ž ivot oduzeti neće kriknuti od

žalosti i straha. Pojur iće za leptirima, nasmejan, kroz cvetnu aleju, i zaspati u vazduhu zlatnom, u mreži svežih

z a p a h a . . .

R U Ž E Z A S A P F U

I

B u d a je objavljivao svoju nauku bez nade, Jezekil j i Jeremija gromove su sipali Na l judsku požudu, nal ik na hijenu i vuka, V e l i k i Sokrat je mislio, Psametik iz Asira Ratovao s gr lom iz koga je zevala smrt, D o k si ti, bieda i ukrašena ametistom uvojaka, Peva la , Plejadama, o l jubavi samo . . .

II

K a k o si mogla da pišeš o ružama D o k je istorija gorela k a o šuma na letnjoj žezi?

Danas u bibliotekama kustos skida prašinu s ciklusa vekova,

A napol ju — prolećno povratna — Sapfo p e v a kao slavuj, K a k o joj srce kazuje.

III

V e ć tada, u Mitileni, K a o i u c e l o m Lezbosu, T u đ a sve t l im šumskim i primorskim bogovima, Pa la si, L jubavi , pod teretom suza, Jer si, kao i danas — bila slatko-gorka . . .

77

IV

Sapfo s m a s k o m nad usnom, Sapfo modrooka, K a d joj j e Eros srce probio skroz, Z a g l e d a n a u P l e j a d e što izlaze na nebu, N a z v a l a g a j e i m e n o m :

G L U K U P I K R O S .

V

Sapfo smeđa, Sapfo dugooka, S i t n a i nenaočna kao obični slavuji, Z a v o l e l a j e n e k a k v o g Faona, M o r n a r a v a n r e d n e lepote, K o j i je , m a d a mlad, M r z e o l i r iku, A naroči to sapfiske ode.

K a k o s i uboga bila, sestro, pred njim, T i , k o j a s i obuzdala tol iko demona! K a k o pokorna u n j e g o v o m zagrl ja ju! A h , j e r šta b i s lavuj bio bez svoje pesme, S lavu j u očima gluhoga?

S t a b i znači l i jasmin, nard I l jubičica za l išene čula mir isa i l i beznose? S t a b i za spavače bio čar mesečinaste noći, P r o t k a n e v e l o m safira? S a p f o ! N a d a h n u t a ! I dočeka la si prezir zas luženi Od n e k a k v o g — F a o n a !

VI

Pesnikin ja, samoubica, R a s p l e v š i uvojke l jubičaste, N a d v o d o m s t o j i . . . »Sapfo, šta to smeraš da učiniš?«

— »Hoću da prebacim p r e k o g lave more D a n i k o n e b i v ideo suze m o j e . . . «

A L E K S A N D E R V A T

(ALEKSANDER WAT)

1900—1967

Pesnička mladost Aleksandra Vata protekla je u znaku futurizma. Sam Majakovski napisao je o njemu: »Vat je rođeni futurist«, što je bilo i sud i vrednovanje dela ovog tada dvadesetogodišnjeg pesnika. Već naslovi tadašnjih Vatovih knjiga kazuju kojem je pravcu njihov autor pripadao: Ja s jedne i ja s druge strane moje mopsoželezne peći (pesničke proze, 1920) i Besposleni Lucifer (pripovetke, 1927). Al i s razilaskom ove pesničke grupacije sledi i Vatovo napuštanje pesničkog poprišta.

Ratne godine bile su za Vata posebno teške, proveo je punih šest godina u staljinističkim zatvorima i pro­gonstvima, najviše u Kazahstanu. U Varšavu se vratio tek 1946.

U Vatovu zrelu poeziju spadaju one pesme koje je samo povremeno, kao težak bolesnik, zapisivao u posle-ratnim godinama. To je poezija pisana nasuprot svim mogućim modernističkim zahtevima i uvreženim nače­lima, i potpuno je autobiografska. Česlav Miloš napisaće da je ta poezija »stenogram patnje«, a Jaroslav Ivaškje-vič reći će da je ona »trnovi žbun naše istorije«.

U Vatovoj zreloj poeziji ima mnogo autoironije, a ima i nečeg što liči na automatski zapis, kad je Vat nastojao da ulovi »reči na slobodi«, primenjujući isku­stva iz svog futurističkog razdoblja. Irazito je u toj

79

poeziji prisutna misaonost. Oseća se pesnikova srođe-nost s mišlju Hajdegera i Sartra. Po Kazimježu Viki, u toj poeziji nalazimo ono što se u pesnikovoj misli nakupljalo kad je pero ćutalo, ali je narastala svest. Tu su sećanja iz detinjstva i zrelih godina. Himere i fikcije. Snovi i kompleksi. Najrazličitije lektire. Strepnje stvarne i neopozivo usidrene u svesti. Njima slične patnje. Ne­miri imaginarni i odnegovani.

Naravno, te pesme se mogu čitati i »same po sebi«. Al i dobro je znati da je neke od tih pesama rodila zaista duga »noć nad svetom«, ona kakvu je oko sebe širio GULag.

Lično trpljenje nije Vata zatvorilo pred bleskom prirode, pred obnoviteljskom snagom ljudske kulture, pred životnim radostima novih pokolenja. Upravo veza­nost Vatove poezije za neprolazne vrednosli evropske kulture, čini da se u njoj vide »mostovi za budućnost«, a to je u prvom redu čini razumljivom i izvan poljskog jezika i sredine u kojoj je nastala.

D I T I R A M B

. . . n i noći n i boga ni lepote ni psovke ni l ica ni ptice. Pt ice koja seče tetraedar noći, pr izmu iz mora, neba

i iz crnih terasa skreće na Marina G r a n d e . . . ptice što je uzletela s p iskom iz toploga gnezda odande

visoko odande sa stene Monte S o l a r o . . . Ni meseca u četvrti, meseca malog knežića pi-

kasovskog oka koje je k a o obično kod to­ga genijalnog s l ikara smešteno nenasvome mestu a uz to sigurno prekomerno s i j a . . . ni smrti ni glasa.

Ni toplih nežnih svetlašca u masl inovim g a j e v i m a . . . Ni eheu bogova na padinama gora, onih božanstava

što su uspela da podivljaju u dugoj, ah beskrajnoj,

eri hrišćanske c i v i l i z a c i j e . . . Ni trojice prostaka što se vraćaju iz krčme nakre-

sani, sa psovkom i pesmom na u s n a m a . . . Ni Dioneje koja se upravo ovde, u ovom malom zal ivu,

kupala ne u peni, kao što govore, nego u svet lozelenim virovima, u zelenovodnim v i rov ima nad bazal tom dna koje sada, posle noći, sija c r n o s r e b r n o . . .

Ni mirisa grožđa što rano stiže sa suncem, razvešanog u kosmatim evenkama, a slatko je k a o z o v f r u l e . . . Ni p lača dojenčeta ni uzdaha žene

8 81

ni r u k e n i k a m e n a n i s m r t i n i glasa.

Kapri, 1949.

S A N

Postoj i u m e n i ostrvo i nebo n a d nj im i reka naokolo.

O t k u d a t a r e k ą dolazi? G d e se ta r e k a u l iva? Niotkud. N i g d e .

Š ta će u lovi t i onaj ribar, sakr iven u ševaru? S t a će ustrel i t i lovac što roni u v isokoj t ravi? K a k v a će pt ica pasti s neba, prostrel jena grla, iz koga se pesma sipa k a o grašak iz pištal jke?

K a d padne noć lovac i ribar sedaju na zemlju — obojica nemi — ostavljaju luk i mreže sedaju na zemlju gde mesec ne svetli

gde voda ne teče gde ništa neće proći gde ništa ne prolazi.

Da, to je zemlja ničija.

S e d a j u na zeml ju i umorni pokazuju svoj ce lodnevni ulov: podvodna čudovišta ježa, s lepog miša kost i konjskog skeleta i s lučajno tamo za lu ta lu hamadr i jadu srca prostreljena, a još ž i v u , još u v e k ž ivu što čezne za svoj im d r v e t o m . G d e si drvo, gde l i s i d rvo ove hamadri jade?

82

Ona umire hoće da se oprosti. Mesec pomućuje njena čula. Ne sviraj žablja kapelo slavuju soliste. Kosti se bele nad vodom. Nečistom.

Sen Mande, jul 1956.

P R E D D I R E R O V I M V A J M A R S K I M A U T O P O R T R E T O M

1

Tvoje se telo zeleni od straha kad se budiš u noći. Da stravi se suprotstaviš

dostojno, kad staješ pred ogledalom sa svećom u rukama.

S v a k o v lakno tela od strave se onsvešćuje

koči se od straha. K a k o je strašno sresti u noći svoju sopstvenu sliku kad te ono budi u noći: »Priđi« v iče »Priđi mali«.

A potom bez cifranja: »Vraćaj se!« K a o kaplar regrutu što zavaravao se da će se vratit i

iz boja, Uzaludno.

Peć i su već raspaljene. Dimovi se dižu k nebu. »Vraćaj se!«

naređuje kaplar. A ti znaš da je to u nikud. U ništavilo.

K o j a je nagomilanost užasa što diže kosu na glavi prearhaičnoj Meduzi .

2

»Otkuda?« — »Od smrti.« — »Kuda?« — »U smrt.« »A ti?« — »Iz života. U život.«

8' 83

»Ko si ti?« — »Ja s a m T i . -K a o u ogledalu: ti si moj odraz. I l i obrnuto.« — » K a k o utvrdi t i ko je čiji odraz?« — »Nećeš utvrdit i . Og leda la nema.«

Ogleda la nema. A v i d i m svoje uplašeno te lo k a k o se lagano obl iva k l i s k i m drhta j ima straha na l i turgi jskom zeleni lu svece . Ogleda la nema. Postoj i samo očaranost. Postoj i samo odjek ko j i ne z n a čiji je odjek? Ili čiji s i odjek? U v e k je čuo samo svoj sopstveni glas, u v e k se samo iz sebe preporađa. C u d n i feniks v e č n a partenogeneza pojava. K u d a ? U smrt. K u d a ? U ž ivot . Postoj i samo ja, al i ni ono ne zna čije je j a? Il i čiji si ja? A nada? O n a se, s v a k a k o , o d a z i v a k a o ptice u noći, kad su sv i g lasovi utihli, kad s v e spi, kad je sve u m r l o i k a d su s v e nade ugas le .

Pariz, ju l 1956.

Š T A L I JE? Š T A JE?

Agoni ja nije smrt, a nije ni ž ivot . P a šta j e , šta? H a ! T o j e teško reći. I m a sopstvenu teri tori ju sred n e č u v a n i h granica (sto puta sam je pre t rčavao u bandi švercera, u bučnoj njihovoj družini, s red obojenih lica, na ko j ima buktinja tinja bakarno i sinje). I m a sopstvene panorame i v r h o v e u v e č n i m snezima, o tkuda se v ide gorućih m o r a l a v a i brodovi, n j ihove flotile što igraju u n e n a m e n s k i m k r u g o v i m a na ta las ima od koj ih svaki u m i r e pre no što se rodi, j e d r a su n j ihova crna, i to ne iz greške — ona su u v e k c r n a i crni lo im u v e k znači . I m a ostrva o t k u d se s red noćne tišine uzdiže pev .

84

Zapuši mi uši, ženo! V e ž i me za jarbol! Jer sam gotov da odem, a da ne znam kuda. Na pune okeane? Na burne njihove vode? gde u prozirnoj dubini, pod o k o m staklastih meduza kovitlaju se u gomilama crni paklovi požara, kao sunca na poludel im s l ikama van Goga.

Agonija nije smrt, a ni život nije, ni Sein zum Tode mudroga Hajdegera, i nije život u smrti ni smrt u životu, ni borba njihova, mada na g rčkom borbu označava, agonija nije u ž ivotu smrti preživl javanje, i nije života za smrt pripremanje, i nije talac života u logorima smrti, ni »između« — između smrti i pred-života.

Pa šta je onda, šta je? Ni je l i agonija v rhunska vedr ina nad vedrinama? Samo kontemplacija i identifikacija? Z r n o besmrtnosti u ovoj lošoj posudi? Čelo koje svetli iz omota lovora? Sta li je? Sta je? . . .

Sen-Mande, Zadušnice 1956.

F L A M I N G O V S A N

Voda voda voda. I ništa samo voda. Bar da je pedalj zemlje ! Pedalj kakvog god kopna! Da staviš nogu jednu! Makar !

Molili smo za to bogove! S v e ! Vodne i kopnene, severne, južne. Za pedal j , za komadić, m r v u kakvog god kopna! Tol iko da osloniš pandžu makar j edne noge! I ništa. S a m o voda. Ništa samo voda. Voda v o d a voda. Makar m r v i c u kopna! Nema spasa.

85

D O B A R T R E N U T A K

Krpim popravljam stara odela stare patike...

. . . A h , s v e se meša u ovoj staroj g l a v i ! kad iz os tatka sećanja, iz džungle doživ l jenih

melope ja kao pl jusak ta lasa dalekog, a srcu tako b l i skog doplovi eho koji ipak ni je mogao, j e r nije imao p r a v a da nestane

u e teru : Peska, peska vislanskog...

S v e j e oživelo sve je mlado u v r t u ž ivota v e č n o ze lenom.

Vans, jesenji ekvinocio 1956.

S O M A T I Č N E P E S M E

1

Glas prvi

I z m e đ u opuštanja i grčenja srca postoji t renutak kad smo svoj ina smrti. P r e v i š e k ra tak da bismo ga zapazi l i . G r č e v i t o je naše opažanje saznanje. A n a m a se čini da smo reka . R e k a ž i v a reka. R e k a što p l o v i brže sporije al i postojano i u p r a v c u . Esse est percipi et percipere — p o n a v l j a m o m r d a m o g lavom ruku s tav l j amo na srce g lasno zatvaramo knj igu pr i laz imo stolu s još topl im č a j e m

86

zagledamo se u Orfe ja i Eur idiku s napuljskog reljefa govorimo: laku noć draga. Časovnik izbija ve tar nadima zavesu gasimo svetlost. I uranjamo u ništavilo tada još uvereni da smo reka. Ž i v a reka koja je samo potamnela — povremeno — udova —

povremeno — posle dnevnog svet la (ono će se vratiti, ono mora kao grč posle popuštanja) a lemuri na njenoj potamneloj strani samo su mesečarska priviđenja.

Glas drugi

Međut im ništavilo je s nama ništavilo iza nas ništavilo oko nas

i u nama mnoštvo ništavila. A ono što nazivamo pokretom dešavanjem životom jesu pauze između ništavila, mnogih ništavila, zar

identičnih?

Glas treći

K a k o lepo može da bude ništavilo Orfe ju Kol iko dobrote koliko nežnosti koliko slasti u

ništavim Orfe ju Dobru noć Orfeju Dobra je noć Orfe ju Orfeju Orfeju

Dobru noć

2

Otesati se. Usahnuti. Iscediti se od svega što je moždina, krv, lučenje. Iz srca se probiti iz utrobe iz mozga. Samo vrećica obešena kao zvono u napuštenom

zvoniku s kapl jom žuči koja odzvanja.

87

T a m o gde se nežnost i okrutnost u j e d a n zagrljaj sp leću

tamo će iz letorasta što u m i r e u patet ičnom ges tu š iknuti v re lo života. O ekstaze nad eks tazama o pričest i k o ž a o bolne

slasti prodiranja u drugo. S m r t za ž ivota? Ž i v o t i z a

predvor ja smrt i ! Si lasci

silasci u plutoni jum boje k r v i i pepela.

Napulj, jun 1957.

A D A M V A Ž I K

(ADAM W A Ż Y K )

1905—1982

U posleratnoj poljskoj poeziji bilo je više lomova, menjanja pravaca, skretanja ulevo ili udesno, ali najveća su bila dva: godine 1948, kad je proglašena obavezna pripadnost socijalističkom realizmu, i 1956, kad je ta tendencija potpuno odbačena.

Kidanje sa socrealizmom počelo je ipak ranije. A pravi datum početka promene označava objavljivanje »Poeme za odrasle« Adama Važika, u varšavskom listu Nova kultura krajem 1955. godine, dve godine posle Staljinove smrti. Stanje je, doduše, bilo još nejasno. CK je održao sastanak s partijskim aktivom Saveza poljskih književnika, sugerišući da se poema proglasi politički štetnom itd.; glavni urednik Nove kulture je smenjen — ali Savez književnika osudu nije izglasao. Danas se zna da je to bila prva pobeda razuma nad metodom diri-govanja u poljskoj književnosti.

Ono što je bilo čudno, vezano je za ličnost autora »Poeme«. Važik je dotle bio ne samo veran staljinizmu, nego je tokom više godina on bio glavni teoretičar i tumač zvanične linije u pitanjima književnosti.

Svoj pesnički put Važik je započeo u krilu među-ratne krakovske avangarde, uz Pajpera, Pšiboša i Bžen-kovskog. Studirao je matematiku, bio dobro upoznat s tekovinama fizike, i to poznavanje tekovina nove nauke Važik je usklađivao sa svojim pesničkim radom.

89

Rat koji je počeo na granicama Poljske 1939. doneo je deobu Poljske između Hitlera i Staljina. Ratne godine Važik je proveo u SSSR-u, i u zemlju se vratio 1945. kao oficir I poljske armije. Taj boravak u SSSR-u u ratnim godinama bio je surova škola. Sve do 1955. go­dine Važik je bio na raznim rukovodećim položajima. Posle toga se povukao iz politike i posvetio se isklju­čivo pisanju.

Ako je u kriznim godinama imao ličnih greha za tvrdu liniju u poljskoj kulturi, u kasnijim godinama on je i teorijski, i u svojim proznim i pesničkim delima mnogo učinio za uključivanje poljske književnosti u to­kove evropskih strujanja.

Posebno su važne dve Važikove esejističke knjige, koje su imale veliki odjek u poljskom književnom svetu i doprinele rasvetljavanju teorijskih stavova u poljskoj poeziji. To su Igra i značenje (1974) i Čudna istorija avangarde (1976).

A Važikova pesnička knjiga Zbivanja iz 1977. godi­ne jedan je od najviših dometa ne samo u delu ovog pesnika, nego i u celokupnoj poljskoj poeziji.

Podudarilo se da je poezija Adama Važika iz zrelih godina po stilu i novinama koje donosi, postala bliska onome što je najkarakterističnije za najistaknutije mlade stvaraoce današnjeg poljskog pesništva, Lipske, Baranj-čaka, Kornhauzera i Zagajevskog, da pomenem samo njih.

Zreli Važik ostao je racionalist, nesklon metafizici — njemu je i u zrelim godinama fizika zamenjivala metafiziku. Umeo je da ceni konkret, da bude otvoren prema detalju i događanju, da bude osetljiv za gest i intonaciju. Iz te poezije izbija ozbiljnost, melanholična mudrost, izražene ogromnom ekonomičnošću sredstava. Intelektualna jasnost i stilska čistota, to je vrlina Važi­kove poezije.

P O E M A Z A O D R A S L E

1

K a d sam greškom uskočio u drugi autobus, ljudi su sedeli kao i obično, vraćal i se s rada. Autobus je jur io ul icom nepoznatom. Ulico Svjentokšiska, nisi više Svjentokšiska, gde su tvoje antikvarnice, knjižare i đaci? G d e ste, umrli? Uspomena na vas se gubi.

Tada autobus stade na raskopanom trgu. Stari hrbat četvorospratne kuće čekao je na odluku sudbine.

Izišao sam na trgu u radničkoj četvrt i gde se sivi zidovi srebre od uspomena. Ljudi su žurili kućama. Nisam smeo da ih upi tam gde sam. Z a r nisam ovuda u detinjstvu išao u apoteku?

Vratio sam se kući kao čovek koji je pošao po lek i vratio se posle dvadeset godina. Žena me pita gde si bio. D e c a me pitaju gde si bio. Čutao sam oznojen kao miš.

2

Vi ju se trgovi kao kobre, domovi puze ko mravi,

91

dajte mi stari k a m i č a k da se n a đ e m u V a r š a v i .

S to j im kao stub bez misl i na trgu, pri kandelabru, hval im, div im se, prokl in jem kobru, abrakadabru.

S p u š t a m se kao j u n a k pod s tubove patetične, šta će mi našarane kao za pogreb G a l u k s o v e lu tke dične?

Tu mladi idu na sladoled! A h , sv i su v r lo mladi ovde, sećaju se još samo ruševina, devojka će skoro da rodi.

Sto je uraslo u kamen, ostaće: s lava i škart pod ruku, eto: ovde ćeš učiti s lova, budući varšavsk i poeto.

V o l i to običnim redom, ja s a m druge vo leo stene, s ive i s tvarno uzvišene, gde zvone uspomene.

V i j u se t rgovi k a o kobre, domovi puze k o mravi , dajte mi stari k a m i č a k da se n a đ e m u V a r š a v i .

3

Donos naše nebo nije prazno I z p o l i t i č k o g g o v o r a

Bi la je zora, s lušao sam brujanje mlažnjaka, skupoceno, v r lo , a ipak m o r a m o . . . K a d ne govor imo direktno o z e m l j i onda govor imo: nebo nije prazno.

92

Ljudi tu hode ma kako, u cajgu, i žene kod nas stare v r lo rano . . . K a d ne govorimo direktno o zemlji, onda govorimo: nebo nije prazno.

Za okeanom u magl i se val ja apokalipsa, tu prolaznik k l e č i . . . K a d ne govorimo direktno o zemlji, onda govorimo: nebo nije prazno.

Tu legion dece pušta golubove, devojka vezuje plavetnu m a r a m u . . . K a d ne govorimo direktno o zemlji, onda govorimo: nebo nije prazno.

4

Iz sela, gradova idu vagonima da grade livnicu, da grad opčaraju, iz zemlje da dignu novi Eldorado, vojska pionirska, rulja nesabrana, gacaju i zvižde blatnim ulicama: ve l ika seoba, grozna ambicija, o v ra tu konopčić — krstić čenstohovski, tri sprata psovki, jastučić od perja i ve l ika vutka, želja za ženama, duša nesigurna, iz tla iščupana, polurazbuđena, poluzatucana, što recima ćuti, a u pesmi peva, izgurana naglo iz magle srednjovečja, putujuća masa, Poljska nečovečna, što urla od dosade u decembarskoj n o ć i . . .

U kantama za đubre obešenim o uže, dečaci se ljuljaju ko mačke duž zida, ženski hoteli, ti svetski samostani, trešte od bluda, a zat im grofice izbacuju teret — Visla tamo teče.

93

Vel ika seoba što fabrike gradi nepoznata Pol j sko j , al povesti znana, hranjena taš t inom praznih reči, koja ž ivi divlje u p r k o s prorocima — u ugl jenom čađu, u sporom mučil ištu, iz nje nam se ka l i sad radnička klasa. Mnogo otpadaka. A zasada kaša.

5

I dešava se: u m r k o m e stubu Pokul ja dim iz okna zapal jenog, hodnik odsečen, o podzemnoj m u c i ne priča niko, grob je rudnik crni, saboter ima krv, kosti i ruke, plače stotina, dvesta porodica, novine pišu ali i ne pišu i samo dimovi iskidani vise.

6

Na železničkoj stanici pana Jana u bifeu tako lepa kad zeva, tako lepa kad na leva . . . P A Ž N J A ! N E P R I J A T E L J P O D M E Ć E T I V U T K U ! Tu ćeš sigurno otrovan biti, pana Jana će ti c ipele izu ti, tako lepa kad zeva, tako lepa kad na leva . . . P A Ž N J A ! N E P R I J A T E L J P O D M E Ć E T I V U T K U ! Ne idi, momče, u N o v u Hutu, jer bićeš otrovan još u putu, n e k te sačuva zmija na p l a k a t u i baka lar narodni u s t o m a k u : P A Ž N J A ! N E P R I J A T E L J P O D M E Ć E T I V U T K U !

7

Ne veru jem, moj dragi, da je l a v što jagnje, ne veru jem, moj dragi, da je j a g n j e lav!

94

Ne verujem, moj dragi, u magične zakletve, ne veru jem u razum što pod staklom je sav, ne veru jem da sto ima samo četiri noge, al veru jem da je peta samo himera, a kada se himere salete, moj dragi, onda čovek polako od srca umire.

8

Istina je kada zvečeća moneta dosade zaglušuje ve l ike vaspitne cil jeve, kad nam guje apstrakcije izjedaju mozak, kad đake zatvaraju u priručnike bez prozora, kad se jez ik svodi na trideset psovki, kad se gasi lampa fantazije kad nam dobri l judi sa meseca ne priznaju pravo na ukus, istina je , onda n a m preti glupost.

9

Izvadili iz Visle utopljenika. Našli mu u džepu ispisan list. »Moj rukav je pravilan, moje dugme nepravilno, moja kragna je nepravilna, a rupica pravilna.« Sahraniše ga ispod vrbe.

10

Na sveže olepljenoj ulici novih b lokova kruži večna prašina, po nebu oblak juri Val jci , terani cestom, nabijaju prašinu, presađeni kestenovi šume u sumraku. Pod njima trče deca i manja i veća,

95

nose u kuhinju drva od rastavl jenih skela . Stepenice odzvanjaju od žensk ih i m e n a odmila, petnaestogodišnje k u r v i c e si laze u podrume, imaju osmeh kao od kreča, ima ju k r e č n i zadah, u susedstvu radio sv i ra za igru, u d r u g o m svetu, spušta se noć, hul igani se igra ju hul igana. K a k o je teško zaspati u detinjstvu dok kes tenovi

šume.

Otplovi te u mrak, disonanse! Hteo s a m se radovat i nov inom,

hteo sam v a m govori t i o mladoj ul ici, al i ne o ovo j ! Da l i s a m izgubio dar v iđenja, i l i dar u g o d n o g

slepila? Osta la mi kra tka beleška, pesma o novoj bedi .

11

Spekulant i je povel i do t ihoga pakla u v i l u v a n grada; j e d v a im umakla .

Z a l u t a l a je u noći pijana, na betonu je za tek la zora rana.

Izbačena je iz škole umetničke z b o g kršenja et ike socijalističke.

T r o v a l a se j e d n o m — i spasli j e . T r o v a l a se opet — sahranil i j e .

S v e j e tu staro. S v e mator i špicli č u v a j u n a m moral socijalistički.

12

S a n j a r Fur i je svečano je obećao da će m o r e m teći l imunada. A z a r ne teče?

96

Pi ju morsku vodu, v iču — limunada!

Vraćaju se kući kr išom da povraćaju, povraćaju.

13

Dotrčali su, v ika l i : komunist ne umire. Još se nije dešavalo da čovek ne umre. Samo uspomena ostaje.

Što više vredi čovek, to je već i za nj im bol.

Dotrčali su, v ikal i : u socijalizmu uganut prst ne boli.

Uganuše sebi prst. Osetiše. Posumnjaše.

14

Vika l i su na rutinere. Poučaval i su rutinere. Prosvećival i su rutinere. Zast iđival i rutinere. Pozival i su u pomoć književnost, petogodišnju balavicu koju još treba vaspitavati, a koja t reba da vaspitava. — Je li rut iner neprijatelj? Rutiner ni je neprijatelj, rutinera t reba poučavati, rutinera t reba prosvećivati,

7 97

rutinera t r e b a zastiđivati, rutinera t r e b a ubeđivati , Treba ga vaspi tavat i .

Pretvor iše l jude u dadilje.

Slušao s a m p a m e t a n referat: »Bez dobro raspoređenih ekonomskih st imulansa nećemo postići tehnički napredak.« To su reči marksis ta . To je poznavanje s tvarnih zakona, kraj utopije.

Neće biti pr iča o rutinerima, ali će biti pr iča o br igama pronalazača, o nemir ima što svakog uzbuđuju.

E v o gole pesme pre no što je obrasla u brige, boje, zadah ove zeml je .

15

Ima l judi satrvenih radom, ima l judi u Novoj Hut i koj i nikad nisu bil i u teatru, ima poljskih j a b u k a nedostupnih deci, ima dece prezrene od pres tupničk ih lekara, ima dečaka pr imoranih da lažu, ima devojaka pr imoranih da lažu, ima starica izbačenih iz k u ć e od m u ž e v a , i m a izmučenih što u m i r u od srčane kapi, i m a l judi ocrnjenih, opl juvanih. ima opljačkanih na u l icama, od običnih bandita za koje se t raže zakonske odredbe, i m a l judi što čekaju na papir, i m a ih koji čekaju na pravdu, i m a l judi što čekaju v e ć d u g o .

98

Protestujemo ovde na zemlji zbog l judi satrvenih radom, zahtevamo kl jučeve što pasuju za vrata. sobe sa prozorima, zidove bez plesni, mržnju prema papirima, poštovanje skupog l judskog vremena. siguran povratak svome domu. da se ne razlikuju reči od dela.

Protestuj emo ovde na zemlji, koju nismo dobili na kocki, za koju je pao mil ion u borbi, tražimo istinu, plodove slobode, razum plameni, razum vatreni, zahtevamo svakodnevno, zahtevamo kroz Parti ju.

P R E T K O L U M B O V S K A S T A T U A

U Muzeju čoveka stoji lice okrutnog boga skriveno iza l ica zderanog sa žrtve, lice nevidlj ivo koje se može poznati po dvostrukim ustima. Tu je trebalo da razumem sve — ritual maskaradę i tugu prolaznika, tugu prolaznika zderana lica.

januar 1957.

H O T E L

Probudite me molim u pet i trideset Odlazim ranim vozom Prozor je odškrinut soba pregrejana

7» 99

treba zatvorit i kalorifer ali n e m a k l juča P r e no što sam stigao do sobe s e ć a m se skretao sam

tri puta stara žena u spavaćici dava la mi je znak prs tom Jeste li nekad bil i u Čoršt inu Podsećate me na nekog k o g a s a m tamo upoznala i k o g a odavno n e m a N e m a kl juča za staričine reči N e m a kl juča od kalori fera U m r a k u v id im anonimne oči Možda su to moje oči s igurno su moje P r e v r ć e m se na desnu stranu P r e v r ć e m se na l e v u stranu P r e v r ć e m se na t reću stranu

M A L A O P S E S I J A

N e ć u da u đ e m u tu kafanu ona tamo sedi nepoznata nafr izirana u uvo jc ima od srebrnog l ima s raš irenim kolenima j a k i h n o g u ml jaska j e z i k o m K r a j nje dva č o v e k a sa šarenim k r a v a t a m a i predosećanje smrti N e ć u da u đ e m u tu kafanu ali ću je sresti u t ramvaju u paklenoj stisci ogrnutu sv i lenim šalom k a k a v je to nedostatak identičnosti k a k a v p lemeni t profil

N E P O Z N A T I D A N

T o g a dana zagubl jenog pre tr ideset godina žene su išle zaobi lazeći kal juže posle kiše s m e h se gasio v r a ć a o se u izmenjenom refrenu a pakao je bio pakao procenj ivačkih pogleda kao da drugih pak lova nije bilo

100

kamenje kolnika bilo je kao kamenje firma Pasmanterije uzletala je kao sup a nežnost je bila za obližnjim uglom i imala je odsutne oči zadihanog prolaznika s raskopčanim okovratnikom

Pekarsk i dečak pekarski dečak nosio je na glavi podnosak pekarski dečak išao je za svojom senkom kao zastupničko sećanje sećanje alibi.

N E Z N A N J E

Ne zna se kada ćemo se videti Ne zna se ko će u kojoj godini umreti Ne zna se kako nastaje sarkoma Ne zna se otkuda uzeti novac Ne zna se šta će tamo negde odlučiti Ne zna se zašto Više se ne zna nego što se zna Pr iv ikavamo se na neznanje Ne zna se da l i će strašni sud biti pravedan Ništa se ne zna Vrat imo se pesmi

N A R U B U K L A N C A

Sedimo na travi na rubu klanca obesili smo noge Fel iks koj i ne znam čime se bavi ali nije srećan Joasja prikupl jene kose stenotipistkinja i kelnerica najstarija od nas Valentina magistar filozofije koja radi u prodavnici

prehrambenih proizvoda i ja koji s a m onaj koji jesam gledamo k a k o kroz klanac od crvene glinice autobus v o z i vesele turiste na s trmu obalu Aheronta

101

H E R A K L I T O V I P O T O M C I

Mi ne veru jemo ni u k r u g v r e m e n a ni u spiralnu planinu prošlost j e red budućnost iznenađenje O t v o r e n j e prozor k r o z koj i se ništa ne v id i data su n a m usta da n ikad ne pijemo istu v o d u dati su n a m agresivni snovi i i skustvo koje n a m govori na s t ranom j e z i k u nav ik l i smo na njega i r a z u m e m o zbrda-zdola

O D G O V O R N A A N K E T U

Ne č i tam romane romani su neči tk i S v i izmišljaj i postali su mi ravnodušni pisci odlaze i ostaju iza nj ih samo m e m o a r i napola izmišl jeni

G R E Š K A

Podigao sam slušal icu okrenuo broj svoj ih poznanika na drugoj strani uk l juč io se dozivni dečji glasić to je moj g las st igao iz daleke prošlosti moj glas udal jen za nepopravl j ive godine

Odlažući s lušalicu promrml jao sam greška

Je l i to skr iv io te lefon ili pokvareni m e h a n i z a m kosmosa?

JULIJAN PŠIBOŠ (JULIAN PRZYBOŚ)

1901—1970

Bio je vodeći pesnik takozvane krakovske avan­garde, koja je, najuspešnije od svih ostalih avangardnih pokreta, revolucionisala poljsku liriku između dva rata. Punu zrelost i sklad postigao je ovaj predratni moder­nist u vreme okupacije. Poezija je u to vreme bila vid borbe protiv fašizma. Dve Pšiboševe zbirke, koje je objavio konspirativno u ratnim godinama, Dok mi ži­vimo i Tebi o meni, spadaju u najviše domete poljske poezije upošte.

Bio je novator i avangardist u pravom smislu reči. Umeo je da nađe nove izražajne mogućnosti za savre-menu poeziju. Stvorio je nov stih, novu intonaciju reče­nice, nov rečnik. Ali to nikako nije išlo u raskorak sa živim tradicijama poljskog pesništva. Ovaj najborbe-niji poljski novator bio je najveći poštovalac velikih poljskih pesnika iz prošlosti, Mickjeviča (kome je po­svetio knjigu iskrene ljubavi i poštovanja Čitajući Mickjeviča, 1950), Norvida i Slovačkog, a od međurat-nih Boleslava Lesmjana. Objavio je najbolju antologiju poljskih narodnih lirskih pesama.

Bio je uz to sjajan esejist. Esej i poeziju negovao je uporedno, naročito u zrelim godinama, što se izuzetno skladno dopunjavalo.

Za poslednjih desetak godina života došlo je do obnove Pšiboševe poezije. On, pesnik viđenja, postao

103

je tada filozofski pesnik. Do tada strog racionalist, obra­tio se doživljajima koje bez kolebanja možemo upore-diti sa saznanjima mističara.

Njegove promene u posleratnim godinama mogu se pratiti preko pesama o proleću, koje je pisao iz go­dine u godinu nekih dvadesetak godina uzastopce. Te pesme postale su svojevrsni manifesti, kao nekakvi pesnikovi praznici prolećnog vaskrsenja. U njima mo­žemo pratiti kako se produbljuje pesnikova geometrij­ska slika sveta. Oslonjena dotle na krug horizonta, ona se postepeno obogaćuje — krugom vremena.

U ranom stvaralaštvu, kada je kao i svi pesnici avangarde bio opčinjen modernim gradom i modernom tehnikom, Pšiboša je oduševljavao razmah mašine, tvor­nice, industrije. U zrelim godinama oduševljava ga raz­mah sveta.

Dinamizam Pšiboševe poezije, koji je za uzor imao ciklički period godišnjih prirodnih procesa, sada se okreće koncepciji »sveta koji večito počinje iznova«. Može se zapaziti kako pesnik ne stvara samo model sveta, nego i model čovečanstva, i model sopstvenog ja — koje se stalno preporađa i stalno stvara iznova.

Pšiboševa poezija do kraja je ostala u avangardi. A k o ičim, Pšiboš je svoje savremenike plenio svojom doslednošću sebi.

Do kraja života ostao je zagledan u budućnost, opči­njen problemima daljeg razvitka umetnosti: njenog uta­panja u život. Oduševljavao ga je budući čovek: megan-tropos. Do kraja je tražio za poeziju nove, neotkrivene puteve mašte. I na kraju je Pšiboševa poezija postala ono što u početku nije bila — veliki filozofski događaj.

U savremenoj poljskoj poeziji, u kojoj, kao i u poe­ziji bilo kojeg drugog jezika, nema vladajućeg pravca i nema nijednog pesnika kome se obraćaju svi — kao što je bilo u vreme Getea, Puškina, Mickjeviča — Pšiboš je bio pesnik koji je imao najviše uticaja, plodotvornog, oslobađajućeg. Kroz njegovu školu prošli su mnogi pesnici srednje i mlađe generacije, oni najindividualniji — Zbignjev Bjenjkovski, Tadeuš Ruževič, Miron Bjalo-ševski, Timoteuš Karpovič.

G R O B N E Z N A N O G V O J N I K A

Zapovest nas je nosila obojicu u artiljerijsko nebo koje je silazilo u oganj i buku. P u k je telima posegao za odbrambenom vatrom. Preplašenim srcem pril jubljenim uz ogromnu zemlju, u smrt, kao u napad, ponela te eksplozija.

— Druže, prometejski učenice iz Zešova.

Zeđ za slavom, branjenu zajedničkom zakletvom, zasuo je grob: masovna j a m a bez humke.

K r v je blago sprała s l ica tvoje ime.

Danas, kao i onda, naginjem se verno i odval jujem iznad tebe, kao najtežu stenu: ćutanje.

S P U T O V A N J A

D o k mi na putovanju što toliko kopna rasipa ne zamirisa rodni kraj pokošenim senokosima.

Osluškujem samoću koja me nosi:

S a m o v o z lupa u moj pokretni zid: u vetar, tavanica — kao zaćutala kukavica.

105

P o l j e mi moje ispod točkova u tek lo , k a k a v l i talas ore njegov trag?

O d a v d e mi obala izgleda tako da leko da b i h r u k o m iscrpao more.

O s e ć a m nedostatak srpa kao reči da b ih pokretom podrezao vis inu.

Moja nj iva j e d r i po talasu raži, eno h v a t a v e t a r u oblak, j edro se posrebri lo ražju.

Oče, poklanjam t i požnjevenu o č e v i n u : snop života i palamide. Majko, klanjajući se pi tam: — Z d r a v a li si? — L i v a d e puna?

L U K

Majci

Ne pismo, pre bi se rek lo pahul ju le ta u k o v e r t u istrel jenu iz poš tareve torbe. Pismonoša F r a n c u z b r z k a o maš inka zavi t la mi osneženim iz zaviča ja pismom.

T i redovi kr iv i kao pisani srpom . . .

Spada je sekla orkestar pred sobom, z v u k je brujao u o k n i m a — sinuo na pal jbu i paunskoneonskom u l i c o m sa automobila na automobi l i v i še p r h n u Marsel jeza u p a p e r j u duge, u b lesku !

Pokušaću. G r o m l j e n iz dana u dan stotinama par i šk ih spomenika,

106

seljanko iz Gvožnj ice, poravnaću tvoje srce. Još jednom odmeravam istinu u tvoj im izmorenim

rukama.

Glori ja vaja kamenje zastavama na vetru, Marsel jeza u njima vaskrsava Neznanog vojnika, idu da bace ne fitilj — venac na ugaženi l judski prah — Č e k a m na gest koji će razrešiti kao eksplozija, b r o j i m . . .

K a d a tonući zapl juskivan talasima iz dubine naglo, najzad, oficir diže sablju — salutira u masovnoj t i š i n i . . .

. . . bednicu koja pored zida uzaludno pruža mali buketić visibabe.

K a k o se lako svet izmenio. Tašti ! Podigli Tri jumfalni luk — za golubove.

Pariz, 1937.

N A K R A J U P U T A

Automobil i bez benzina bežali su gonjeni s t rahom; prostor je svaki čas padao duž puta nauznak, ispod sunca, kao ispod pritiska, bombarderi su begunce gnječili u prašinu. Samo noć, v idna od ognja, sva se uspravila, pevao je crveni petao požara.

Škripnu kočnica pred oštricom potkovica, put mi preprečio mrtav konj.

Konjanik je umirao pod drvetom kraj puta, u praznini ruke i sablje od grane proletela pt ica. I vuk la se u vlast i tom pogrebu kolona nesuđenih

vojnika;

107

sa žalosnim lažnim ponosom, kao orden skinut s poginulih,

neko je saosećao, hval isao se, podsmevao se: — Napadal i smo na t e n k o v e ! Još i danas osećam očajanje stida: što sam —

preživeo.

Ponovo me panika kola odnosi preskačući bežanje, cestom odozgo — dole — gore k a o k lacka l icom milja, S v i t a l o je, na kra ju puta sunce se rodilo iz prašine i k r v i .

Poljska, septembar 1939.

N O S E Ć I Z E M L J U

P u s t k a m e n i predeo polako je iznedrio drvo, jedno, us lovno: v iz i ju onih u koje je granata udari la i posekla ih — okri l ju ju me nove dalj ine; al i nosim u unutrašnjosti šake v e t a r onog drveća zarobl jen k a o u u v e l o m listu.

Oklopne armije, kao žrvnji, samlele su v idokrug, ostao je k a m e n , digao se u spomenik — i tako sam se udalj io od nekadašnjeg sebe, v raća juć i se u ovoj zvezdanoj noći da b i h se pribl ižio g ledam u V e l i k a K o l a .

D r u g i v i d o k r u g obgrlio j e tvoj vrat, noći b e z t v o j i h zagrl ja ja od zora u z a l u d će izgoreti, p ro laz im pored b r e z e nejasno zapažene, da l i s i ž iva?

N e k a m e o k r u ž e senke drveća bez drveća u nes ta lom gaju u kome je tvoj glas zaćutao — Sta r ad im živeći , noseći zemlju?

108

Pišem — daljinama, prevrćući list po list horizonte i nebosklone, pišem ti jedno pismo beskrajno.

T E B I O M E N I

Zagledan da b ih samim trepavicama pomeo sneg sa tvoje staze lovim u ushit tvoj pokret — i gubim;

K o r a k o m tako pokretno lakim kao da vodiš pt icu po zraku išla si preda mnom, pred sobom, pred svima. Podignuta ispod nogu od vrabaca tvoja senka se zazelenela u žbunju, sinula u sitnom lišću.

I nestala si u svojoj pesmi. Zaćutal i smo.

A l i otada predan slušanju kad pitam o sebi od bil jke do reći svaki pupoljak se izražava cvetno; cve t procveta naglij e, ogromnije u vascvet .

(Višnjeva grana povi la se do cveća od lišća vešti je no što bi se vever ica domislila.)

O T A D A N O Ć U

S e n k a je odletela u tom sumraku od mojih stopa kao slepi miš —

K a o da s a m sunca svih naših zajedničkih dana stisnuo u najvreli j i zrak jedan z r a k te je prožeo

109

ranjavajući t e ! Gubiš noć ispod nogu, propadamo zagr l jeni — pribl iž ićeš me svetlošću svoje kože, zasvet lećeš iz moj ih ruku — svet la k r v bije u m r a k is tovremeno iz d v a srca!

O t d a u n o ć i m a t a k o dugim da su se spoj i le u j e d n u svetl i tvoja nagost u mesečini.

T a k o je usk i dan presekao t a m u i nestao, samo se opet iskri u noći oštri srp.

P T I C E , S E N K E

I s p e s m o m ću poći bos, veseo na ptičj i vašar u osvit sa svo jom srećom kao s v r a p c e m u r u c i ! . . .

Jadnice — pabirčarke na požnjevenim nj ivama, l ivade, polja m o t k a m a zatvorena g luho. S a m o drveće još sluša na lišće.

D a n i se v u k u za b r a n o m do ruba ponora, nadničar po brazdama dugo roni i nestaje dok celu nj ivu ne udalj i i zbriše.

Mesec se po g luhom n e b u va l ja nepokretno k a o točak kola što voze umrloga .

P t i c e su ovde, odlazeći, z a n a v e k baci le svo je senke.

D A L E K A , S V A K U N O C B L I Z A

D a l e k a , svaku noć bliža, s v a k o g dana dalja! Moj san, kao srebrni bromid, izazvao te iz noći. P o d punim mesecom uspomena koj i ispunjava ceo safir počinula s i lako k a o kiseonik na m o m e dahu i nestajući

110

— o svitanju kukavice su između sebe dodavale odjeke, odjek je odjeku priklanjao okolinu i vazduh je bio jasno priviđenje tvoje prisutnosti ovde —

i, nestajući, iz sto tvoj im telom neispunjenih noći izronila si zračno na fotografiji naga kao dan između dveju noći.

I narcisi su procvetali svuda oko kuće, od uspomena na tvoje stope do sunca.

N A N A J D A L J E M U Z V I Š E N J U

Na najdaljem uzvišenju, sa rečju načelnom staću na kraj — G l a v o m ću otkriti zvezdu; svet ću dopuniti.

Na svakom brežul jku postaviću Zemlju.

Poslednju reč otkinuću od svojih usta: podeliću se s v a m a ćutanjem.

T U H O L S K A E L E G I J A

U šumama crnim i gustim, prošaranim visoko streljajućim rujem jarbolnih

borova, u gajevima što migaju zlatastim protrčavanjem

srna, u dubravi do koje je dopro prvi vuč j i č o p o r . . .

1 1 1

Trenutak je minom, trenutak je trenutkom miniran, i vreme je tu kao eksplozivna materija!

M e đ u l išćem š i rokim na pola nebosklona što stere senovito i m e k o mojoj g lav i sunce i duge, uske dal j ine što pokazuje rukom, razbi jene o š u m u i z a h v a ć e n e u dve čel ične

t r a č n i c e . . .

Zar da do kraja ne živim, nego da uklanjam mine, a znam da će prerano eksplodirati? (I to je možda jedina uteha?)

M e đ u z o r o m što se k u p a u j e z e r u i očekivanjem, m e đ u zorom d padom noći' i presude, m e đ u z a p a h o m s m o l e i toplotom što odlazi iz tela . . .

Lakše bi mi bilo da pristanem na smrt no da ćutim...

P r e d ž u t i m p l a m i č k o m lokvanja zapal jenim nad ogledalom vode,

p r e d pr ib l iženjem ogledala ust ima da se utvrdi, i z m e đ u lokvanja i daha s a m r t n i k a . . .

Teze no umreti od straha je živeti od straha i hraniti se strahom, tim svakodnevnim hlebom smrti.

U łoskotu železnice što jur i , u grml jav ini razornih t o č k o v a

pod koje su pesnici bacali i c v e ć e i sebe . . .

U T u h o l s k i m d u b r a v a m a sred m a s o v n i h grobnica zasutih u nj ima . . .

Dugo, vugno, kao da iz oblačka crpe prve krupne kapi,

112

drozd poče melodično da duva u idealnu vazdušnu sviralu (to je jedina: ne ljudska, objektivna uteha) i kukavica zakuka, i odlete da traži gnezda odjeka...

1958.

O T I Š I N I U A L P I M A

Posle šapata — Zagora — buke — posle glasne v r e v e , kao da je neko iza mene tajni radio najjače otvorio — i naglo ga ugasio —

upamtio sam tišinu u sluhu — skamenjenom, u steni, u rotundi kasno zaboravljenoj, onoj na primorskim Alpima, na prevoju (kojem?), tišinu uzidanu u grobnicu govora od mramornog tesanika, gluho zatvorenu u formu nemosti prirode.

Tu tišinu, dodirljivu i neosvojivu, nisam uspeo da savladam snažnim ćutanjem. Ćuteći čuo sam njen nacrt bez reči u misli j e d n o m već ukresanoj, staroj. Osećao sam dar govora kao nedostatak snalaženja u prastarom svetu kamenja.

U senci tog vremena i varl j ive planine, zaboravl jene pod večnim snegom, šta ja radim, silazeći u dubinu, glas po glas, govora sa suncem što ga sa dna obasjava ovde, na dnu sluha i doline Visle?

Č e k a m k a d a ću polako, u sebi izgrađenim čulom nikom poznatim, novim otkriti, išćutati u samom j e z g r u jezika, u mnogožagoru usta, u samom srcu ćutanja, u raselini stena

113

i šćutat i—reći išikl j avaj u ć e — o t i č u ć e izvorušće reč i —

to je ekscentar u krvotoku miliona tela od brz ih n o g u do bistrih g l a v a —

to je uzlet u padanju vazdušast ih kapi —

T u misao otkr ivenu na n e t a k n u t o m snegu ( . . . to su s u z e š to se l ede na t repav icama k a o na

leđnim svećama . . . ) i v r e d n u isto onoliko kol iko strelovit spust u dolinu štapom sam zapisao be lo podvlačeći je s m u č k o m u pokretu.

P O K U Š A J

1

D a n po dan — dan ponovl j iv i , vidl j ivost n e s t a j a n j a . . .

H o ć u d a ug ledam T r a j a n j e . . . čega? Z a r d a u v e k v i d i m i obuhvatam samo ono što č im počne — nestaje?

S e v a n j e nad mladom š u m o m , otresanje breza. T o j e v e č e u jesen jem vazduhu koj i se m o ž e dotaći u s n a m a uzne lo nad zgusnutim v r e m e n o m visokostabaoni

114

trenutak — neiščezli ! T o j e o n ! . . . T o j e on, crveni iskok svih svetlosti dana . . .

Bor usamljeni.

. . . da gledaš samo: kroz vazduh, kao kroz ve l iko uvel ičavajuće staklo u čijoj žiži, niskom suncu nad vidikom, njegovo stablo napreže tako v re lo crvenilo, da gledaš s a m o . . .

. . . kako od korenja, od samog dna sve do ćube bora uznosi iz onog što sam osećao kad sam najviše želeo ovu pesmu kao šišarku sa smeđe-zlatnim zrnom znanja polu-našeg, pola u vever ič j im šapicama, vanradosnog:

Samo u pesmi ma šta da osećam, ma šta da želim, o s e ć a m t r e n u t n o z a n a v e k . (Kao onaj što miriše ružu — njen udisani miris sa svojim od lane izdahnutim sećanjem i kao bezruki — u toj bezruci ranu.)

To je istina i lepota? N » znam.

3

K a o kad bih za tebe živeo tako, kao za ravnodušno sve crvenij im borom na nebu sa suncem koje se pojavljuje najlepše nisko, kao kad bih cilj svih svojih želja i odricanja ugledao — i samim pogledom hteo da v a j a m . . . i

n e bih m o g a o . . .

8» 115

v a j a m prostor: sredpostojeće ništa.

K a o kad b ih prema n i č e m otvarao usta — i z a ć u t a v a o . . . govor im sve.

P R O L E Ć E 1965

1

N e ć u zapisati ovo proleće, ma umesto p e r o m pisao v l a ž n i m l istkom po v e d r i n i . . .

Iz niz inske k i še d ignut u p lanine — ul ju l jkan u kol ima k r i v i n a m a na nizine — g l e d a m k a k o zrak razbi kapl je na s takl ima u bl is tave pupoljke, kad kraj njih prolaz im

c v e t o v i : iza okanca duginih pre l iva razvi ja ju brz inu j u ž n o g proleća, gola stena pokri se v i n o v i m l išćem. N a d planinom blesnu Jadran?

Po v i d o k r u z i m a b e l e ž i m nj ihove promenl j ive kao da s točka odmotavam lini ju i skr ičavu.

Č e m p r e s i šikl jaju uvis iznad bora, i s v e što tu v id im — jeste protivrečnost.

2

Juče još o k u k a m a s i lnim dignut u poletu iznad dubina, potoka, jezera, nenadno u g l e d a h pojas si lnog bleska,

116

— eno mora! — k l iknu govor hrabri što kraj ovih stena zvuč i kao poslanica: i zaista iza poslednje gore iza gora dizaše se u umanjeno nebo sinj, o oblak oslonjen, mirno raspojasan — Jadran.

Izreći ću, mišljah, v e ć usta otvorih — nemo.

Kiše se rasprsnuše u zrake. Prostor progledao, kroz m e n e glada.

Sarajevo—Dubrovnik, mart 1966.

V L A D I S L A V B R O N J E V S K I

(WŁADYSŁAV BRONIEWSKI)

1897—1962

Ako reč pesnik treba da označava i pojam narodnog pevača koji svoje pesme stvara i peva, niko u poljskoj poeziji ne zaslužuje taj naziv više od Vladislava Bronjev-skog. Njegove pesme se, doduše, ne pevaju uz muziku, ali su pune zvučnosti i emotivnosti koja pleni upravo zato što je izražena u obliku pesme. To je sigurno najvi­še recitovana poljska poezija. Sam Bronjevski je svoju poeziju saopštavao radnicima, studentima i đacima us­meno; tim putem stigla je ona do radničkih masa više nego putem knjiga.

Bivši legionar Pilsudskog, Vladislav Bronjevski je već prvih godina međuratne Poljske uvideo da novooslo­bođena zemlja nije donela slobodu svima, da su radniš­tvo i gradska sirotinja ostali bespravni, i svoju legionar­sku pušku zamenio je ubojnom pesmom pesnika nove revolucije, pesnika poljskog proletarijata i radničkog pokreta. U predratnoj Poljskoj takva poezija je bila okrutno proganjana. Tako je i Bronjevski dobro upoznao zatvore i policiju predratne Poljske, ali njegova buntov­nička poezija bila je toliko popularna u najširim slojevi­ma poljskog radništva i levo orijentisane inteligencije, da ni najmračniji režimi nisu smeli da idu predaleko kad je u pitanju bio ovaj narodni tribun.

Kad se 1939. godine Poljska našla podeljena između Nemačke i SSSR-a, Bronjevski se obreo u sovjetskom

119

zatvoru. Sa Andersovom armijom prebacio se na Bliski istok, i tamo je, razišavši se sa andersovcima, dočekao kraj rata.

Vratio se u oslobođenu zemlju da svoju poeziju stavi u službu nove Poljske. On jedini umeo je da stvori poeziju čak i kad je mislio da je za čovečanstvo najveća sreća što u Kremlju živi Staljin, jer je to iskreno vero-vao.

Pošten i težak život, potresan najvećim ličnim tra­gedijama, još više je približio njegovu poeziju širokim narodnim slojevima. Bronjevski je uživao dirljivu i istin­sku ljubav svog naroda.

Prosta, časna, nepokorna i borbena, ubedljiva i sva­kom razumljiva, poezija Bronjevskog dostigla je i vrlo visoke umetničke kvalitete. Ono što nije moglo postići stvaralaštvo pesnika levičara koji su istovremeno bili i eksperimentatori u pesništvu (Jasjenjski i dr.) ostvarila je poezija Vladislava Bronjevskog, u kojoj kao da su se sažele sve najbolje tradicije poljske rodoljubive lirike od romantizma do naših dana. Njegova revolucionarna poezija bila je nova i po sadržini, odražavala je svako­dnevne probleme novog života. Niko pre Bronjevskog u poljskoj književnosti nije tako pevao. Revolucionarna poezija Vladislava Bronjevskog, nenasleđena iz poljske prošlosti niti pisana po ugledu na savremene sovjetske pesnike, zaslužuje podrobniju analizu, jer ispod njene prividne prostote i tradicionalnosti krije se veoma zna­čajno novatorstvo, do danas neproučeno.

M A G N I T O G O R S K I L I R A Z G O V O R S J A N O M

Sedim s Janom u trinaestoj ćeliji u Većnici, u centru grada. P r e tri dana su nas zajedno doveli, zatvorili, drže, i basta.

D r e m a m o na podu ćelije nevelike, supu nam dali, ni za psa nije, Jana brani okop dijalektike, mene — laki oblak poezije.

S m r a d i vaške, sati sporo idu, šta ćeš — svašta se u životu stvara. N e k o je ug l jem nažvrl jao na zidu: »Neka živi borba pekara!«

Ja — šta? F u ć k a m ! Ne sedim od juče, mogu da sedim i ceo mesec, ali Jan ima katar želuca, a i godina bezmalo šezdeset,

t reba njegove čvrstine i volje da se ne bi marilo što nema zdravlja, j e r čovek tek kad ga stomak boli na di jalektiku zaboravlja!

Sedim, sedim, ne zborim ni bele, Jan zadremao na zid poduprt, nad g lobusom njegove ćele zarudio osvit, četiri i četvrt.

121

Prostenjao, prenuo se s v e d r i n o m u oku i usprav io pogrbl jena pleća: »Znaš«, kaže, »u Maghitogorsku danas pale d v e nove ve l ike p e ć i . . . «

S i v i osvi t se va l jao slepo kao da će ga nad gradom samleti , a ja sam misl io: »Baš je lepo u ovoj šugavoj ćeli j i trinaestoj.«

I misl io sam o Janu snažnom, i gde je R i m , gde K r i m , gde Pol j ska, i gore le su u i s t ražnom v e l i k e peći Magnitogorska.

D O M B R O V S K I B A S E N

Oživećeš i govorićeš, okno ćutl j ivo i tamno. Po gnev — k a o ugal j — kameni , lifte zle pesme — na dno!

Po gnev, moja pesmo, najdublje, rij srce zeml je ko k r t ! To basen vadi ugal j , to basen v a d i smrt .

S v u d dole ponori mraka, trud crni, c rna rabota, a zeml jom — široko, š iroko — beda i gomile b lata .

Sad basen v a d i uga l j , tu nema d r u g i h p r a v a . Noću, nad v i d o k r u g o m vatra b latn javo-krvava,

u vatr i škripe užad, trešte gvozdeni kranovi , usitnjen k a m e n i ugal j izvoze, izvoze v o z o v i .

122

Treba poškropiti vagone krečom — il krvl ju l judskom?! Lokomotive gone, ne stoji se na poslu tom!

Basen jur i za zaradom, basen jur i za hlebom, pruge crvenih iskara v u k u se crnim nebom,

Basen sad vadi ugalj, šalje ga na istok, zapad, i crnu snagu pretvara u moru, bedu i glad.

Reci, zemljo surova, K o m e si otadžbina? Zloslutno ćuti Dombrova, u noć gladi, krize, fašizma.

Ćut i blatnjava ulica, zna rudar vraga svog. Na uglu policajac, nad policajcem — Bog.

U teškoj industriji kriza, radničke plate mršave, zloslutna su im lica, kuće — antidržavne.

Basen sad vadi ugalj, Basen sad vadi smrt. Po gnev moja pesmo, najdublje rij srce zemlje ko krt,

da te reći prime ko jedan, razorne kao olovo. Na Bankovu Hutu, na R e d e n . . — Pal imo! Gotovo? — G o t o v o !

123

M A N L I H E R

N i j e me mi lovao ž ivot po glavi, n i sam pio pt ič jeg m l e k a — i opet lepo, i nazdrav l je : tako se izrasta u čoveka .

B i o sam još obično štene kad sam pušku u šake ščepao, da bih potražio, smrt, uništenje, stisnuo usne i če lo nabrao.

Naučio sam da vo jn ički k r e p k o i d e m kroz ž ivota prepreke svakol ike, bio sam tada ko štene slepo, na svet j e za m e n e g ledao manl iher .

Doznao sam o č e m u ćuti crni S t i r i ze leni Stohud . . . G r i z u zeml ju moj i najbliži, dosta su mirisal i barut.

S t a da im p r i z n a m u osvit p lav i kada se mladost u groblje prisni? . . . Ni je me mi lovao ž ivot po glavi, n i sam znao k u d a smo išli,

a l k a o vojnik s tupam dalje, d ruga je, dalja, teža moja meta, i bi je kao stari manl iher moja gnevna p e s m a — puška brzometna.

B R I G A I P E S M A

M o ž d a n ičeg u ž ivotu neće biti? Još godina, još dve, još X . . . Moj ih misl i crni labudovi P l o v e V i s l o m n a St iks .

124

Saznao sam šta s rcem gristi moram, udarcima sam grudi izlomio. Nisam si logizmom i računom stihove i ž ivot izgradio.

No briga je ko rđa izgrizla moje pesme plemenitu moć, samo k r i k stisnutog gr la grubo proseca tamnu noć.

A l i u tom kraju ostaću mlad. Grom — n e k udari u mene ! Svetu se predati neću, svetu ću doviknuti : ne !

P O L J S K I V O J N I K

Oborene glave i polako ide vojnik iz ropstva nemačkog.

Tutnje ceste, gazi tuđa vojska, a nad nj ima zlatna jesen poljska.

Seo vojnik kraj breze uboge, gleda svoje obolele noge.

Njegov puk su razbili pod Ravom, a on sam se tukao krvavo,

s bajonetom na tenkove skako, no prošli su, zgazili ih lako.

K r a j Varšave zadnji dade hitac, i krenu. K r o z ruine, zgarišta.

K u ć u su mu zapalili Nemci, a on nema puške da se s v e t i . . .

Hej ti, brezo, ti brezo žalosna, tužno ' šumiš nad glavom ponosnom,

125

oplakuješ i vo jsku razbitu, i z l u sudbu i Žečpospolitu . . .

S e d i vo jn ik oborene glave, tužno sluša ža lbu breze p lave,

b e z oružja, bez orla na šapci, on — beskućnik na zemlj ici majci .

B O D L E R

Hteo b ih da ideš pod v i t i m kišobranom ul icom jesenjom p u n o m drveća golog ali ipak lepog. T a k v i m j e ul icama prolazio B o d l e r i mislio hoće l i za sutra imati p e s m u za ma jku z a d r a g u . . . i za h leb .

K A L I N A

Tu noć sam plakao (ne zbog tebe) pesmu sam napisao, b a c a m je iza sebe n e k a se otkotrl ja s m e s e c o m po nebu.

Možda će se nad n jom n e k o rasplakati, k a o ja, brezo, vrbo, kal ino, i očajanja svoja spakovat i , i poći će, ma i noge bose, tamo kuda ga oči nose, s tazom ne tvojom, inom.

126

T a k o mi je žao, sve mi je to malo; tamo u čoveku nešto je ostalo: stihove pišem i ne spavam noću — šta hoću?

L A M P A

Zapal i mi lampu u glavi, crvena može biti, a zat im ćemo reč po reč govoriti.

Održaću ti kratak govor, biće veče, i lampa, i muza, možda i mačka, možda neki pas, ali nek ne bude — val jda neće — suza.

Može biti nešto iz Dikensa, iz Andersena, na oči će ti pasti trepavice, ti ćeš biti snena, a ja ću tada ugasiti lampu u glavi crvenu i možda ću ti tek tada izjavit reč onu skrivenu.

P E S M A

Ne, ne mora to da bude da pesmu napišem, prvo mora u meni da živi, da je odnjišem,

da bi preko nje preletele bure, strahote moga života, da bi peščane pustinje i tundre od v e k o v a pa dosad,

127

da bi sve to stajalo nada m n o m kao Meduza. O t v a r a m oči. T a m n o . M u z a .

H R A S T

K o r a č a m otresito i ž ivot opada s m e n e k a o list za l istom. K a k v o lišće? — hrasta, breze, topole, ali to boli.

Pa šta? bilo j e nekol iko l jubavi i nemira i besanih noći . Mnogo nežnosti i nel jubavi, no sve će to proći .

I e v o opada lišće, l išće opada, a svak i list: ime. S v e č a n o ih izreci sada, oživ i ih t ime.

A h , n e ! To su v e ć samo grane, zavoj i , čvorovit i . K a d su na mis l ima i na srcu rane, k a k o srećan biti?

I ostalo je golo sftablo, nad n j im — m e ć a v e strast. S a m o hrabro ! To s a m ja — hrast !

M J E Č I S L A V J A S T R U N

(MIECZYSŁAW JASTRUN)

1903—1983

Razvijajući se van pesničkih grupa, Jastrun se izbo­rio za sopstveno mesto u poljskoj poeziji. Veliki pošto-valac poljskih narodnih tradicija — napisao je drago-cene monografije o Mickjeviču, Slovačkom i Kohanov-skom — sjajan esejist — poštovalac i prevodilac Helder-lina i Rilkea, Jastrun je pisao refleksivno-filozofsku po­eziju punu fine odmerenosti i sugestivnosti.

Posle plaćanja duga zahtevima politizacije i dog­matske estetike, ne mnogo srećnim za poljski kulturni razvitak, Jastrun je svoje novo stvaranje nekako pove­zao s tokovima započetim u mladosti. Tako je uspostavio kontinuitet, a čitalac se mogao uveriti da Jastrunova poezija iz zrelih godina odiše velikim misaonim bogat­stvom i životnošću.

Za Jastruna spoljni svet nije bio nešto postojano. Sve je u tom svetu u pokretu, u menama. Pesnik je priz­navao objektivnu stvarnost, ali ju je video baš u tim, večnim menama. Čovek, deo toga sveta, takođe je pod­ložan stalnim promenama. Meren kosmičkim kategori­jama — ljudski život je samo tren. Mereno ljudskim kategorijama — vreme je za čoveka »poput tesne cipele«, i čovek je zarobljen u vremenu. Protiv tog ropstva buni se celokupna Jastrunova poezija. Buni se mišlju, buni se sećanjem, buni se pravom na sopstveni san. Misao za Jastruna predstavlja »jedinu pravu vrednost«. U ovom

9 129

svetu »traje neprestano ubijanje, mučenje, izdaja inte­lekta, i ugašena lampa u stanu mudraca koji suseduje sa stanom dželata«.

Jastrunov simbol je krug. Njemu se on vraća u raznim fazama svoga stvaranja, krug mu je i filozofska metafora, i slika svekolikog savršenstva. Ako krug do­bije ostvarenje u trodimenzionalnom svetu, njegovo je oličenje okrugli plod, simbol zrelosti i simbol biološke obnove života, a ideal ploda za Jastruna je jabuka.

Jastrunova poezija je misaona u tom smislu što je predmet o kome ona peva često upravo misao. Misao u toj poeziji deluje otkrivački i dvostruko: kao misao i kao poezija. Poetska strana je tu, naravno, izražajnija, jer se i misao tu iskazuje po pravilima poetike, a ne po pravilima filozofije.

Čovek Jastrunove poezije deo je prirode, smrtno biće. U prirodi nema mesta za besmrtnost, ali zato smrt ne znači i kraj života, jer je smrt samo promena, samo večni preobražaj, pa prema tome i večni život.

Drugujući s Jastrunovom poezijom stalno smo zah­valni svom predvodniku, jer nam on vraća poverenje u misao, poverenje u poeziju, dokazuje nam da možemo biti čovečni u svom čoveštvu.

S R E Ć A

K a d a te gubim, ja nalazim tebe, K a d a sam s tobom, ne mogu da zasitim Srce.

U tebi su zvezde, m r a k i oganj, Granje što žamori pticama u vr tu — S v e što me uljuljkuje u kratkom doživljaju Života.

K a d a gubeći te odlazim od tebe, Sreća se nesrećom hrani, uzdah je Glas koj im progovara ljubav, I ne zna istinu onaj koji ne zna Da je senka savest srca.

Iza mene si. K a o u noći tamnoj Zalutal i tražimo svoje ruke. I tu si, živiš sama za,sebe U meni.

C V E T J A B U K E

C v e t jabuke o p a d a . . . Za časak

Mislio sam da će zaostati U v a z d u h u . . .

A možda se varam? To je pala pahulja snega.

Zima.

131

Ne odlazi, prolazna lepoto,

Imaj smilovanja za moje doba kasno. I naglo

Kao da mi je srce puklo Sa treskom se razbio led na reci.

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom. Munja. Kako su časovi leteli u kasu! Nad tvojom zaspalom glavom Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku, Od nogu do kose ljubičasta kao na dnu vira, Sve dok osvit nije pobelio Gluhi prozor svetlošću, pesmom ptica Bijući u okna granama iz vrta.

I prošla je kratka letnja noć, ljubav i mladost.

DVE K I Š E

U istom prozoru ali na sto milja odavde

Jednako umanjuje ime vazduha, stabljike pali zelenilom.

Moja današnja kiša leti u susret drugoj kiši

Dve kiše, mrtva i živa, ukrštaju se u staklenoj daljini.

Čujem šum njihova susreta osećam vazduh mora

Petnaest milja odavde u istom ovom prozoru.

132

Kiša je dete u zeleni lu i starac na zidu.

Na dlan padaju u jednoj dve kapi kiše.

U S P A V A N A

Ti spavaš već davno i ne znaš da se kazal jka sata P o m a k l a do blizu tr i posle ponoći na osvetijenoj

ploči, T v o j a kosa leži rasuta na ja s tuku kao da si umrla — I ništa ne znaš o onome što se dešava unutar okeana Mada ka tvojoj nepomičnoj g lavi P l o v e genezijska stvorenja koja nisu znala za strah

od potopa, Mada se milijarde tačaka pale na zemljinoj kugli, M a d a tišina u bolničkim hodnicima Zag leda svojim m r t v i m pogledom u metalne brave I u s tarom samostanu na v l a ž n o m zidu gubi boju

freska F r a Anđel ika, Mada voda iz gorskih izvora koncert ira u cevima I u kući, u koju su stigli gosti, cvet paprati pale

električne lampe, Mada se majka nadnosi nad umirućim detetom, Mada besni ne može da zaustavi krvotok uspomena, M a d a . . .

I bi la bi nepodnošljiva grozota te istovremenosti da nije činjenice da drhtaji i talasi što se

sukobljavaju u tvojoj glavi Ne bacaju na ekran tvojih snova dosta izrazite slike I ne pretvara ju se u z v u k I j e d v a su nagoveštaj tišine što predoseća glasove i

nagoveštaj slike neizrazitih boja I mada se trude da se zadrže u tebi, za tebe ih nema.

D A N S T V A R A N J A

Učini prv i korak u pustinji, t aman kao molitva pred ništavilom,

133

P o t r a ž i zrno ognja u kamenu. I z v e d i iz u k o č e n e materi je Ž i v i sok grožđa.

R i b a m a , mesec ima ponora, N a r e d i d a i sp love n a sunce, P r o b u d i ptice i usnule životinje U k o l e v k a m a stenovit ih gora.

O s v e t l i sto u m r a k u , na n j e m u V o ć e , V r č čiste vode.

Ž I V O T I

Mogao s a m imat i d r u g i u d e o u ž i v o t u planete.

Mogao s a m biti u s lepi lu dana i noći j e d a n od n e m i h i gmižućih, mogao s a m iz t rbuha sukat i t a n k u nit, Tonut i u san u ćeli j i od voska i b lata.

A postigao sam samo to da pat im više od sv ih drugih s tvorenja na zemlji . P l o d proždire moja usta, svetlost — oči.

Glavonožac — sva l ju jem svoju n a k a z n u g l a v u Na rebra uzdizana k r a t k i m disanjem. U snu posećujem ponor srodnosti. N e m a me u meni.

I Z I S T E R E K E

K a d a po drugi put i z ronim iz reke, N e k a u g l e d a m najpre k ć e r k u Fečana, ne, S e o s k u devojku koja j e p r a l a rubl je U reci, rečici, ne, u m a l o m p o t o k u

134

(koji je za mene bio prava reka) — A u druga ju t ra je na prolećnoj livadi Č u v a l a sputane konje svoga oca, K r a l j a moje detinje Odiseje.

Kasni je — vreme, događaji bez uzroka i posledica — Igraćemo se loptom, ne, U nedostatku lopte hvataćemo u šake jabuku U sunčanom v r t u iza devičanskog polja. N e k a samo po drugi put iz iđem Iz iste reke.

S A N N A J A V I

Sni mi se dalj bela, mrtva tišina snega K r o z sunčane s lezove ili gorske ruže — I bosil jak sa del ićem krsta istrunulog. I sve to na stranu životnu pomereno drugu, K a o kad spavač menja položaj svog tela Da dublje bi u sebe ušao nego krv što kruži.

Sni mi se žagor vrabaca pred kućom, senke granja I k u ć a iz zaborava dugo obnavljana, Obilno opletena divl jom puzavicom Što se penje uz odrane stubove doksata — I t imijan voleo sam. Mišljah: to ostrvo je, A Tini jan ostrvo je na širokom moru, G d e se pena razbija prskajuć o skalu — 0 timjančić kako dečje usne od milja ga zovu, Na k o m ću u dan letnji skupljen složit glavu.

S n i mi se život kroz stalno umiranje, Brisanje iz sećanja, ispadanje iz j ave — Sni mi se stalno menjanje i mesta i stana, Da ne bih nigde očajao, ali ni propustio K i š u i još čujno rastenje zelen-trave, I sušanj leske koja u san mi ubacuje Svoja tri groša sunca plaćena lešnicima.

135

A H E R O N T

Z a v r e m e bolesti posetio s a m obale A h e r o n t a . Išao sam dugo, naviše ili naniže, ne znam. B r z o sam izgubio ori jentaci ju o v o d o r a v n o m ,

uspravnom, padanju, ustajanju. Moje srce je prestalo da teži . Išao sam duž zida h ladnog k a o nesreća, D u ž zida od hrapav ih i g la tk ih b lokova . Nije bilo dana, ni je bi lo noći, na kra ju je nestalo

č a k i zida. B i o sam o k r u ž e n mnoštvom, al i n ikog n i s a m video. Osećao sam da s a m pored reke, al i b i la je to

nepokre tna reka . B i o sam u cars tvu nedostatka s v e g a onoga na šta

s a m n a v i k a o . Tu pr ikaze pate od nedostatka sl ika, g lasova, zbog

nedosta tka disanja, Z b o g nedostatka slobode pokreta . . . Na našoj strani ima tol iko vazduha, tako m n o g o

ž i v o t v o r n e vode . Mi više ne znamo k a k v a je to sreća k a d možeš da

se k r e ć e š K a o ptice u v a z d u h u , kao r ibe u vodi, K a o ptice što opisuju v e l i k e linije, K a o pt ice s o k o m što t repće i r ibe s n e p o m i č n i m

o k o m — T a m o v l a d a nemi k r i k onih što se guše i ne m o g u

da se uguše, T a m o n e m a izbora mesta, N e m a mesta da se postavi stopa, a i da ne govor imo

o c e l o m sebi. V e z a n i h očiju, s r u k a v i m a v e z a n i m odnatrag T u m a r a j u da nikad ne dotumara ju do sna ni do j a v e . N e m a takvog j u n a k a koj i b i pomerio A h e r o n t !

R E K A

Jutros j e teško prepoznat i o k o m H a r o n o v u ske lu . On sam, taj starac, k a o što je poznato, ne m e n j a se V e ć v e k o v i m a .

136

Reka je takođe na izgled normalna reka. Na skelu se, uz tutnjanje, penju konji, krave, telad S l judskim očima orošenim suzom.

Set ih se stare skele na B u g u I beloruskih sel jaka u lanenim košuljama. Sl ični bradatim duhovima Stupal i su na v lažne daske koleblj ive ravnoteže Sa štapovima izvi jenim u zmije prvosvešteničkih

štapova. N a d rekom — u reci — rasla je sveta prašuma. Tu nekad lov su lovi l i kral jevi . Soko je uzleteo sa sokolareve ruke Ili sa žezla.

Vi l in konjic krupnim očima Snimao je u letu po predelu U kome je trajao spori obred prevoza.

Moj snimak iz te godine Takođe spada u zeml ju mrtv ih I može da bude umnožavan do beskraja.

T o g dana iste godine bio sam kod fotografa. Sedeći nepomično u stolici gledao sam U prozor. Fotograf je prebacio crnu maramu preko glave. Sokolu su skinuli crnu kapuljaču.

Prozor se Polagano udal javao od mene Na razdal j inu kral jevskih lovova.

1962—1968.

N A D R U G O J S T R A N I

Na drugoj strani, u kraju ludila, B r e g o v i su zeleni, vinogradi slatki, G r o z d o v i imaju pozlatu letnjih dana,

137

U g r a d u p e v a ptica i bri l i jantska s tre la T r e p e r i i drht i zabijena u zeleni lo. Na drugo j strani pasu mirna stada, V o d a o t v a r a izgladnelu zemlju, Nezas ićenu, mada ne poznaje M u k u žeđ i .

Z A L A Z A K S U N C A U M A L O M G R A D U

Ustanite da idemo,; evo se približi izdajnik moj.

( M a t e j , X X V I , 46)

Još pče la seda na cveće, P t i c a oseća m e k o ć u vazduha, Još zapad razvedreni N e nagoveš tava nesreću,

A l i v e ć j e previše osoba K o j e smo znali iz ž ivota I iz legendi s l ičnih ž ivotu, P r e v i š e nedorečenosti , nagovešta ja P o p u t dodira lepeze, previše O d moje pokojne m a j k e . . . I razbi jeno okno na prozoru . . .

Sl ičnost pa lanke s V i t l e j e m o m , S našim detinjstvom, U apoteci sona kisel ina, jod, T e g l a s mir i snom mašću.

Mari ja iz Magda le Upravo je ona d e v o j k a Na koju smo se baca l i K a m e n j e m K a d smo bili n e v a l j a l a deca.

A ono je trubač iz va t rogasnog Orkestra, sa z l a t n i m š l e m o m na glavi .

138

Da l i mu se truba pokvarila? S m r t promiče pored ograde.

I čuje se kako zveči trideset Srebrnika u džepu suseda Koj i , pošto govori samo istinu, Nije mogao da ćuti P r e d vlast ima — I u ime istine je izdao.

Sunce već nestaje, Prostor je sasvim bled — I u prozoru staje Užarova žena.

K O N S T A N T I I L D E F O N S G A L Č I N J S K I

(KONSTANTY ILDEFONS G A Ł C Z Y Ń S K I )

1905—1953

Počeo je da piše između dva rata, ali njegova zrela pesnička delatnost trajala je i posle rata. Nije stvarao za vreme okupacije, bio je u nemačkom zarobljeništvu, i u atmosferi zarobljeničkog logora napisao je samo ne­koliko pesama. Mogao je da peva ponovo tek kad se vratio u oslobođenu otadžbinu.

Galčinjski se pojavio u vreme vrlo nepovoljno za početnike, kada su na vrhuncu bili Tuvim, Ivaškjevič, Słonimski, Lehonj. On nije mogao prići ni skamandrov-cima, ni avangardistima, tim pre što je po shvatanjima bao dalek i od jednih i od drugih. On je shvatao poeziju kao igru i kao pesmu, hteo je da je izvede na scenu, na trgove, na ulice. Sanjao je o Vijonu i srednjovekovnim putujućim pevačima i glumcima. U neku ruku on je i bio putujući pevač i glumac u modernoj Poljskoj. Pre rata prisvajali su ga katolici, posle rata on je sam želeo i pokušavao da se uključi u okvire socijalističkog rea­lizma. Doživljavao je teške nesporazume, bio najoštrije napadan i negiran i pre rata, a naročito posle rata, kada je povremeno bivao duže vreme »pod ledom« — ali on je pisao onako kako je umeo. U stvari, pevao je i igrao se. I pokazalo se da je upravo takva poezija doprla do naj­većeg broja čitalaca. Posle 1956. godine, kad se u Polj­skoj, jedno vreme, nije dirigovalo poezijom i umetnošću,

141

publika je od nedavno preminulog pesnika bila načinila svoga idola. Njegove takozvane šarlatanske pesme stekle su pravo građanstva, njegova satira dobila je aktuelni smisao, njegova lirska poezija, naročito ljubavna, čista i muzikalna, neodoljivo iskrena, uzbuđivala je i one koji nikad nisu bili osetljivi na pesničku reč.

Talas oduševljenja do danas je uveliko prošao. Po­lako padaju u zaborav svi suvišni nanosi, sve efemerno i kratkotrajno što je ovaj majstor banalnosti objavio pod svojim imenom. Ono ipak što se odupire vremenu repre­zentativno je i za autora i za celokupnu poljsku poeziju.

C A N T I C U M C A N T I C O R U M

O, tajanstvenosti starinska, ovog lišća nad z idom pivare.

Iza tog zida ludi Augus t in topi u bunaru svoje papuče.

(Očigledno: reč je tu o ukradenom srcu kraljice.) Pesnice, hoćeš l i da bude još lepše? Pesnice, je l i to premalo za dovršenje simfonijskog

kruga? Pogledaj : ovo lišće tako jur i , jur i nad tvojom g lavom kao lovorovi venci nad g lavama cezara što beže. Pesnice, hoćeš li da bude još lepše? Pričekaj — tvoje uši ispuniću muzikom kao mora

zeleni lom smrznutim u kuglu. Pogledaj : ulice su tu iskrivl jene i stepenice

melodijske. Upisan si u poemu o ulici neverovatnoj . O, pesnice, hoćeš li da bude još lepše? Pokazaću ti suze ogromne koje šetaju duž oluka, i gde stanuje Mici, igračica iz dalekog Beča, kojoj tamo, gde ti imaš usne — cveta rumena ruža; i mesec što tutnji nad ul icama kao nakaza od srebra

i krika, koju neće da puste na cezarsku predstavu bojeći se

skandala. O, pesnice, hoćeš li da bude još lepše? Poljubi u usta Remboa, poljubi u usta Remboa, poljubi u usta Remboa, I zaspi.

143

1928.

M O L I T V A S L E P O G M E S E Č A R A

Ti koji c v e ć u daješ miris i o s m e h daješ voću, što danju sjaj a t a m u strašnu s tvaraš noću, povrat i m e n i moje oči zamiš l jene što v e č n o gledaju mesec i v e č n o su ze lene.

1928.

S E R V U S M A D O N A

N e k a drugi tamo knjige pišu. I č a k n e k a im s lava zvoni ko k u l a sa sto zvona, ja knj ige pisati ne z n a m i ne m a r i m za s lavu — servus, madona.

J e r nije za m e n e mir knj iga uzvišeni, ni proleće, ni sunce, ni sjaj nebosklona, samo noć kišovita, v e t a r i a lkohol — servus, madona.

B i l i su drugi pre mene. Doći će drugi posle, j e r samo život je večan, a smrt je neumorna. S v e je ko san luđaka sanjan neumorno — servus, madona.

To si ti, obučena u hal j ine zlatne, c v e t e m o g a detinjstva, o t iha i bona — rosa će praš inu smiti, a ja ti v e n c e p l e t e m — servus, madona.

Ne prezr i v e n a c pesnika, podlaca i gada, zna ju me redaktori i policija s konja, a ti si moja majka, dragana i m u z a — servus, madona.

1929.

I N G E B A R Č

Inge Barč, g lumica, posle prevra ta nestala u ta janstvenim okolnost ima . . .

144

Ovo je slovo o Inge Barč, u svoj prostoti namenjeno potomcima.

Ona je bila riđa, al i ne sasvim — neki sjaj joj je na kosi bujao —

živela je s Finkom. F i n k je bio režiser. Iz snobizma se komunizma igrao

(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj) . A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku, onaj akcenat u reči »Mond« — m e s e c . . . der Mond,

im Monde ... A F i n k je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz Pol jske . . . B e r l i n . . . B e r l i i i n . . . d a ž d . . . Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio l u d o . . . Dosada — i odjednom čudo! Malo pozorište! Malo srce u podzemlju! Čuje se pesma: autor, K u r t Tuholski .

V id im: Inge sedi za klavirom, peva i svira: ah, k a k v a mora biti kad ustane! Ustala je . Grudi je imala male, savršene i — oprostite molim — trbuh tako joj se divno pod teretom ocrtavao da počeh vikat i bravo i drečati: — Z i v e o trbuh! a neki Englez na to progunđa: —He's gone mad —

Ovaj je lud. Prošlo je leto, jesen i zima, i još proleće, i još neko leto, i opet j e sen puna magle i dima. (Ja vo l im jesen — eto.) K a d jednog dana čujem ja — državni udar. Coup d'etat. Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg od z v e z d e

vi t le j emske za kojom se vuklo 3 000 000 mađioničara.

i sve je bi lo spremljeno za scenu: sedim ja sa Ingom u Tirgartenu,

10 145

a jesen u B e r l i n u , u Tirgartenu, to su, gospodo moja, takve s t r u n e . . . Sa drveća m a g l a se dimi, vetar n izak k a o bas — i odjednom Inge : Wij fen Sie waf? (Ona je u v e k govori la n e k a k o preko zuba.) Wissen Sie was? Meni je dosadilo da ž iv im.

— H m . . . Pogledah na nju, c igaretu pušim — nisam Vispjanjski, ali ipak u duši ne mogoh o v u njenu iz javu da pr imim. Prekasno: R e v o l v e r nije bio v e ć i od ruže : P i k ! I njene oči počeše da k r u ž e au-dela, po metafizici n e m a č k o j . N e k i debel jko je sedeo, pivo pio, nije ni zadrhtao niti se začudio, jer takvo pik! to se moglo ubit i najviše k a k v o dete.

A zat im je imala još duže t repavice; leš je mirisao na jesen, na crnu kafu, na g l j ive i

besmisl ice. B a r č Inga ! Šteta ! T v o j talenat je mogao v r e d e t i m n o g o sterl inga. Inge B a r č ! ! !

Vra t ih se u hotel. 40 lu la za jednu noć — soba sva crna od d i m a . . . N e , to ne može tako; to je prev i še prosto: dosadno, tu treba, da se tako izrazim, dopisati nekakve komentare — da, šta ja znam, da k r v a v i z ločini režima, da je osumnjičena zbog semit izma, d a . . . mrkva u logoru . . . gnj i la . . . B i ć e to sjajan članak od 300 redova. (U Poljskoj zvani »kobila«.)

Recimo, da je to bilo j e d n e jeseni, na primer, pre jedno tri godine.

146

No, i ako urednik ne izmeni, biće ovako: »Nije izdržala u zagušl j ivim stegama rež ima Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala u

sumnjivim okolnostima . . . « A na kraju možda nešto od Rilkea, o l jubavi, 0 samoći koja davi, a naslov običan: Inge Barč .

Šteta. Lepa. Mlada. P l e ć a kao somot persijski.

1 bilo je u njoj n e č e g . . . ženskog, neuhvatl j ivog, dalekog,

nečeg što treba hvatati noktima.

1934.

U V A R Š A V I

Ceo dan dajem na reparaciju gramofon — ne mogu da izađem, ne mogu da dođem do majstora; s lužavka otišla da se prosvećuje teozofično — šta mogu! odlično! U svakom slučaju, Zolibož je pun socijalista i

bezbožnika, to znači da s lužavka ima v r e m e n a za kulturu, a kultura, to je prosto v r e m e što leti kao muzika . Uostalom, Mariša bi sa gramofonom izgledala ružno,

to otpada, jer, molim: recimo — izađe ona na ulicu, a kiša

počne da pada »i s neba sve do zemlje spušta mlazeve duge k a o . . . «

10* 147

Gramofon — 600 złota — čovek se boji — i to je žalosno, stvarno: t a k v a m a l a služavka, kiša i His Master's Voice... v r e m e 1 1 ' 3 2 . V e t a r sv ira: til i-duu . . . toli-duu — tužno. »Kornvolska zvona.« Do v r a g a s verg lov ima! A Mariša, gospodo, teozofijom se bav i umesto da misli na zemal j ske s t v a r i . . . a možda je i bolje: odneću ga sam. Još bi je mogao napasti A n t o n i K o v a l s k i , čuveni brkaj l i ja žoliborski, poznati lopov gramofona, za t im bi mogla ostati u d r u g o m stanju sa s imptomima bolesti m o r s k e . . . (Mnogo t rudnih u V a r š a v i . . . V o j n a ? ) . . . T i l i - d u u . . . t o l i - d u u . . . L e t e konfet i zvukova, svet le fonfeti zvukova, p laču konfet i z v u k o v a . . . t i l i . . . b o l i . . . t i . . . tu . . . Varšava .

C e o dan dajem na reparaci ju gramofon, evo v e ć 13 h. Ne mogu da ga predam. Ha, ne m o g u da us tanem sa o v e na n e b o obešene

fotelje čije su šare kao l ica anđelčića a naslon ima oblik ležeće žene. P o r e d telefona portreti : po l icu Norv ida leti ironičan

sunčev zrak, a Vispjanjski ima lice kao da govori : — Vi j e d e t e

breskve, a ja se m u č i m .

V r e m e p r o l a z i . N e p o k r e t n e su i realne samo te četiri breskve. C e o dan da jem na reparaci ju gramofon — ali zar je to red, kad sam ja Jupiter Stator (je l i ko v i d e o Jova sa gramofonom?) mal i bog,

148

na prestolu sa žezlom, sa orlom, s malom zlatnom balerinom što igra na ispruženoj ruci

kao šta? kao m o r e . . . Suviše sam bogat za ovaj svet. Bol je da budem zvezda nad mal im nemačkim

gradom ili pčela što oko tvoj ih ušiju leće.

C e o dan dajem na reparaciju g r a m o f o n . . . n e m o g u . . . 13, 14, 15, 16 časova, telefon, t e l e f o n . . . telefon — to je detinji plač ovoga grada, ovog deteta bolesnog od straha. Varšavl jani ! I šta imate od t ih telefona kada se noću vraćate nevol jenim kućama? P R A Z N O S R C E P R A Z N E R U K E ! S a s v i m isto kao u mojoj pesmi. C e o dan dajem na reparaciju gramofon. V e ć j e veče . Možda doveče? Mehaničar stanuje negde n a Suzina . . . Suzin, Suzina — ko je to? Filareta, Filomata? V e č e se po Zolibožu kao Vergi l i je s fenjerom

k l i m a t a . . . 8 Suzina.

A ja sam mislio da je Suzina neka devojka.

1935.

P I S M O I Z R O P S T V A

Ljubavi moja, l jubavi, l a k u noć, već ti se spava — i v id im tvoju senku na zidu i noć je prolećna prava.

149

Jedina moja na svetu, k a k o da t i proslavim ime? Ti s i mi voda preko leta, r u k a v i c a preko zime.

Ti s i moja sreća prolećna, z imska, letnja, jesenja — ali reci mi za laku noć, šapni na usta snena,

zašto mi je to takva nagrada taj raj kraj tebe — blage? Ti si mi svetlost i pesma ko ja mi daje snage.

1942.

Z A Č A R A N A K O Č I J A

Nataliji koja je fenjer začarane kočije

I

Allegro

Zapitajte Ar tura , na časnu reč, ne lažem, to je bio te legram od šest reci, i kaže : Z A Č A R A N A K O Č I J A Z A Č A R A N I K O C I J A S Z A Č A R A N I K O N J .

N o prema B e n Al i ju , čarobnjaku K r a k o v a , » . . . začarati koči ju nije ništa takova —

150

dosta je fi jakeru baciti u oči specijalni prašak i gotovo: začarao si i kočiju i kočijaša;

no konja — ne.« I zvonim: — Servus, to je pan Ali? A može li ono i s konjem? — Ne, vas su grdno slagali.

Zadrhtah. D v a po ponoći. Postil jon stao i ždraka. Meni se kosa podiže do samoga svećnjaka: Z A Č A R A N A K O Č I J A ? Z A Č A R A N I K O Č I J A S ? Z A Č A R A N I K O N J ?

Zlo . G l a v a ko od olova. I u dodatku kroz prozor:

Srebrni krovovi K r a k o v a kao secundum Joannem a dole lišće i zvezde i vel ike i male.

A ako sam pogodio? A k o je to stvar gotova?

Možda sam hteo v a n grada? Čovek bi u v e k putovao. Kočijaš čekao, zaspao, san ga za brke ščepao pa su ga začarali noć, vetar i B e n Al i . Z A Č A R A N A K O Č I J A Z A Č A R A N I K O Č I J A S Z A Č A R A N I K O N J .

151

II

IV

Allegro ma non troppo

Stadosmo kraj kuće »Kod Crnaca« (eeh, š ta j a ne b ih dao za taj dom!) i naglo, g le : kao što te legram jav l ja :

152

Allegro sostenuto

Od u l ice Venec i ja do Suk jenica vodi l i su me A r t u r i Ronard, no nije lako svladati tol iko stepenica kada je noć ludo ze lena t a k o j e r treba, gospodo moja, proći kroz ceo

noćni K r a k o v :

III Allegretto

Noćno g le P U N J E N J E P T I C A , noćni K U R S E V I S T E N O G R A F I J E , noćni T E A T A R K R A L J S L A R A F I J E , noćni S T E Z N I C I K O L U M B I J A , noćni T R A M V A J , noćna B R A T T J A ,

noćni F R I Z E R , noćni M E S A R , noćna m u š k a S O L O P E S M A ,

noćni S I R E V I , noćna D R O G A , noćne I G R E V J E C I S T O G A ,

noćno D A N A S S O S O D R E N A , noćno R A D N J A Z A T V O R E N A ,

noćna strel ica: K R A J C R K V E ! noćna f irma: T I B E R I J E T R O C ,

rečju, noćni prijatelji, v e č n i v e t a r i v e č n a noć.

shvatate, kraj samih Sukjenica: Z A Č A R A N A K O Č I J A Z A Č A R A N I K O C I J A Š Z A Č A R A N I K O N J .

Sa Tornja Mar jackog sipa se svetlost siva, a konj, zamislite, autentične uši ima.

V

Allegro cantabile

I m a grivu be lu i rep beo, vetar duva u gr ivu i v e o . Devojka se vozi na venčanje sad, a kraj nje sedi mornar mlad.

Mornar, gad, izdade devojku divnu, misl i : ja odoh na svoju pučinu. A l i kit ga odvuče u dubinu.

O n a zatim umre jedne noći od l jubavi i čežnje u samoći.

No kako je l jubav vel ika sila, posle smrti ih je sjedinila.

Koči jom začaranom sada voze se mladoženja i mlada v a n grada, gde ima crkvica stara,

i tamo uz čudne noćne z v u k e stolom im vezuje čežnjive r u k e mesecoliki sluga oltara.

Noć šumi. Draga sa dragim guče, ali na žalost kao i juče

iza barokne kapije č im r u m e n najavi zoru sve se gubi, nestaje

153

in saecula saeculorum Z A Č A R A N A K O Č I J A Z A Č A R A N I K O C I J A Š Z A Č A R A N I K O N J .

V I

Allegro furioso alla polacca

A l i u k r č m i kočijaškoj, u k u ć i bećarskoj i kartaškoj, trese se va lcer »Pijani slon«; kras tavci k išnu u teg lama i brci v ise nad flašama iz ko j ih se širi pri jatan von j . I progovara majstor Mati ja : — D o k god na svetu ima kočija, dok ima konja, dok ima ruda, dok god n a m Vis la naša kr ivuda, i dokle v i d i m vas ovako, biće uvek, u gradu svakom, biće u v e k ma i jedna, ma i ne z n a m k a k o bedna: Z A Č A R A N A K O Č I J A Z A Č A R A N I K O Č I J A S Z A Č A R A N I K O N J .

1946.

P E S M E

I

K a d ulaziš čini mi se kao da je z a š u m e l a avgustovska noć m e đ l i šćem i pred mene te dovela.

A za tobom senke ptica, štiglic, kos i pt ice razne.

154

Ti prolaziš zračna l ica puna srebra noći jasne.

Jer ti ukras si oblaka, ove noći, njene lune. P u n u pregršt nosiš zraka, oči nadahnuća pune.

Niz ramena tvoja visi dug ogrtač prepun ptica, ko Danica zvezda ti si kad ulaziš sa dvorišta.

Ti si polet i pev ptica, blesak vode, meka trava. Ž e l i m i tugu tvog l ica da spasem od zaborava.

V

Ka muzici svi hrlimo, muzika je praznik za nas, te i klarinet volimo i oboe, i gudala.

Ima u nas svećnjak mali s v isokom skerletnom svećom; kad je koncert, on se pali, zvucima dodaje svetlost.

K a d muzika počne živa, ti ga pališ da nam svetli, iz zvučnika tada pliva koncert Brandenburski treći.

A po zidu razigrana svetlost igra ko pijana, svetlost sveca na l ik pada Johana Sebastijana.

155

A lajpciški kantor stari smeši se iz svoga rama. Želim sve takve večeri da spasem od zaborava.

X

Ljudi, oprostite ako dadoh ovde tako malo, što ne doneh pesme takve kakve donet bi trebalo;

što sam skupio toliko te lepote, raznih ptica, mnoštvo toga zlata, srebra, Baha, svetla i zvezdica.

Sta ću. Volim svetio. I njim pesme stalno sam kitio. O, da mogu, ceo svet bih u stub svetla pretvorio.

Mislim da se pesme zato i pevaju za čoveka da Danica svoje zlato prospe iznad celog sveta,

da obasja sve trgove, da osvetli sve ulice, ta kći ružoprste zore s licem ponosne radnice.

Na pola smo puta. A put bez predaha juri s nama. Želim i svoj trag na putu da spasem od zaborava.

1953.

Č E S L A V M I L O Š

(CZESŁAW MIŁOSZ)

•1911

Počeo objavljivati u krilu međuratne vilnanske avangarde. Od samog početka bio je miljenik poljske kritike i čitalačke publike. Naročito njegova druga zbir­ka, Tri zime (1936), i do danas se pamti kao jedan od najsvetlijih momenata predratne poljske poezije.

U uvodu je bilo reči o »katastrofizmu«, kao novom elementu međuratne poljske poezije. U poeziji Česlava Miloša katastrofički elementi nisu unošeni u obliku ne­određene fantasmagorične bajke, nego su trezveno i realno pokazivani kao sastavni deo tadašnjeg života. Up­ravo trezvenost, čak publicističnost, ostaće jedan od sa­stavnih delova Miloševe poezije.

Katastrofa koju je rat doneo Poljskoj, potpuno uni­štenje Varšave, smrt znanih i neznanih, tragedija polj­skih Jevreja — sve je to bilo neuporedivo tragičnije od onog što su naivni mladići iz Vilna predviđali u svojim katastrofičkim stihovima. Niko u poljskoj poeziji nije tu tragediju ovekovečio takvom pesničkom snagom kao Miloš. Njegova knjiga Spasenje (1945) ujedno je i pes-nička osuda rata i fašizma, i spomenik bola podignut na ruševinama voljenog grada, i razgovor s poginulim dru­govima, i poruka pokolenjima da ovu pouku ne smeju zaboraviti.

Od 1945. do 1951. godine Miloš je bio u diplomatskoj službi nove Poljske. Godine 1951, u vreme najjače sta-

157

ljinističke diktature, Miloš je prešao u emigraciju. Jedno vreme živo je bio angažovan u političkoj borbi protiv staljinističkih iskrivljavanja, pisao polemike, pamflete. Najvišu vrednost iz tog razdoblja imaju njegove knjige Zarobljeni um (1953) i Druga Evropa (1959). Od godine 1960. Miloš živi u Americi, u Kaliforniji.

Život u Americi, na dalekoj obali Pacifika, bio je za Miloševo stvaranje od prelomnog značaja. Tamo je iz­rastao u jednog od najvećih pesnika poljskog jezika, tamo je nastao i najveći broj njegovih esejističkih knji­ga. Posle više priznanja u Americi, dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost 1980. godine.

O poeziji Česlava Miloša pisano je i da je klasična, i romantična, i simbolistička istovremeno. To samo znači, da ju je, kao svaku samorodnu i bogatu pojavu, jednim epitetom nemoguće obuhvatiti. Jedno je ipak jasno: u vreme raznih devijacija Miloš je vratio reči ono zaslu­ženo mesto koje ona u poeziji mora da ima, jer je reč za poeziju ono što je za muziku zvuk.

Miloševa poezija samo je na prvi pogled jednostavna i lako prijemčiva. U stvari, ispod te prividne jednostav­nosti sadržano je neizrecivo bogatstvo, čak i u formal­nom pogledu. Ali ono što čak i u prevodu mora pasti u oči, jeste uzvišenost poezije Česlava Miloša. Nalazimo u toj poeziji svu dramatiku, sav tragizam ovog našeg stoleća, punog najvećih potresa za koje zna ljudska po­vest. Miloš se zapisao kao svedok i učesnik. On nije tu ni samo da hvali, ni samo da sudi. Pokazuje se kao jedan od nas. Prima na sebe i odgovornost. Daje savete. Često priznaje svoju slabost. Ali i ponos što je čovek. Milošu je u zrelom razdoblju postala bliska poetika uzvišenog patosa, kakvu inače srećemo samo kod biblijskih pro­roka. Začudo, u Miloševoj poeziji to deluje i vrlo savre-meno, i vrlo prirodno.

Poezija Česlava Miloša nosi u sebi bogatstvo kadro da čoveka veže za sebe na dugi niz godina.

P E S M A O K R A J U S V E T A

Na dan kraja sveta Pčela kruži oko cveta dragoljuba, Ribar blistavu mrežu popravlja, U moru skaču vesel i delfini, Vrapci čavrljaju u detelini I zmija ima zlatnu kožu, kao što val ja.

Na dan kraja sveta Pol jem idu žene sa suncobranima, Na r u b u travnjaka pijanac spava, Na ulici viče prodavač variva, I čamac sa žut im jedrom ostrvu se približava. U vazduhu traju zvuči violine I noć se zvezdana otvara.

A oni što čekali su munje i gromove Razočarani su. A oni što čekali su arhanđelske trube i horove Ne veru ju da to već počinje. D o k sunce i mesec na nebu stoje, D o k bumbari posećuju ruže svoje, Dok se rađaju rumena deca, Niko ne zna da to već počinje.

Samo sedi starac što bio bi prorok, A l i nije prorok je r brižl j ivo mora raditi, Paradajz privezujući govori: Drugog kraja sveta neće biti, Drugog kraja sveta neće biti.

159

K A F A N A

Od o v o g kafanskog stola G d e je u z imska p o d n e v a bl istao v r t inja, Ostao s a m samo ja . Mogao b i h tamo u ć i k a d b i h hteo, I dobujući prstima po hladnoj praznini Doziva t i senke.

Z i m s k a m a g l a na oknu kao nekad, A l i n iko neće ući, Šaka pepela; Mrl ja t ruleži zasute k r e č o m N e ć e skinuti šešir, n e ć e vese lo reći : Idemo na v u t k u .

S n e v e r i c o m dodirujem hladni m e r m e r , S n e v e r i c o m dodirujem svoju ruku: To — jeste, i ja j e s a m u istoriji što se stvara, A oni su zatvoreni v e ć na v e k e v e k o v a U svojoj poslednjoj reči, u pos lednjem pogledu. I da leki su kao cezar Valent ini jan, K a o v o đ i Masageta o ko j ima se ništa ne zna — M a d a j e proš lo j e d v a godinu dana, d v e i l i t r i godine.

M o g u još da b u d e m drvoseča u š u m a m a da lekog severa,

M o g u da govor im s tr ibine ili da sn imam f i lm Na n a č i n koj i oni nisu znal i . M o g u da oprobam u k u s voća sa okeanskih ostrva I da i m a m svoju fotografi ju u odelu iz druge polovine

stoleća, A oni su v e ć z a u v e k k a o poprsja u žaboima

i f rakov ima Iz monstruoznog Larusa .

A l i p o n e k a d kad v e č e r n j a rumen zlat i k r o v o v e uboge u l ice

I k a d se z a g l e d a m u nebo — v i d i m tamo, u oblacima, Uzl ju l jani sto. K e l n e r k r u ž i s pos lužavnikom,

160

A oni me gledaju prskajući u smeh. Jer ja ne znam kako se gine od okrutne l judske

ruke, A oni znaju, oni dobro znaju.

U V A R S A V I

Šta radiš na ruševinama katedrale Svetog Jovana, pesnice, U ovaj topli prolećni dan?

Sta misliš tu gde ve tar Duvajući od Vis le raznosi Crvenu prašinu razvalina?

K l e o si se da nikad nećeš biti Pogrebna narikača, K l e o si se da nikad nećeš dirati Ve l ike rane svoga naroda, Da ih ne bi pretvarao u svetinju, Prokletu svetinju što progoni Potomke u kasnijim vekovima.

A l i ovaj plač Ant igone Sto traži svoga brata, Taj kr ik je zaista nemoguće Izdržati . A srce je K a m e n u kome je kao insekt Zatvorena mračna l jubav P r e m a najnesrećnijoj zemlji.

Nisam hteo da vol im tako, Nije to bila moja namera. Nisam hteo da saosećam tako, Nije to bila moja namera. Moje pero je lakše Od pera kolibrija. Ovaj teret Za m e n e je zaista pretežak. K a k o da živim u zemlji G d e se noga spotiče o nesahranjene K o s t i mojih najbližih.

1 1 161

Č u j e m glasove, v id im osmehe. N e m o g u Ništa da pišem, j e r petoro r u k u H v a t a j u mi se za pero I teraj u me da pišem njihovu povest, P o v e s t n j ihovog života i smrti. Z a r s a m za to stvoren Da pos tanem pogrebna narikača? Ja h o ć u da p e v a m o svečanostima, O radosnim ga jev ima u koje me je U v o d i o Sekspir . Ostavite Pesnic ima t renutke radosti, Jer će propast i vaš svet.

Ludos t je ići po svetu B e z osmeha i vama, mrtvi , S v i m a što bi moral i biti Na svadbi dela i pesme, Na svadbi te la i misl i Ponavl ja t i d v e stare reči Što izbegle su smrt : Istina i pravednost.

L E G E N D A

Niko ne zna početak grada. Bla tn jave kolotečine. P o v i c i na prelazu, smolaste buktinje, R i b a r oslonjen na koplje, vrše, M a g l e na močvarama. D o k konjanici s kopl j ima P o l u n a g e zarobl jenike ne dovedu, i pada B o r za borom, i od ogromnih brvana D i ž e se kaštel iznad brze reke. T a m n e prostorije od greda. Gomile pasa Š t o g r i z u kosti u s ja ju od št i tova i mačeva, K o l e b l j i v i lučevi i b rka te senke N a d kalaj nim žbanovima, pesme. U komorama, m e đ u d r š k a m a bar jaka i kaišima, K i k o t starih božanstava. U gomilama u noći Nj ihov divlji topot i zv iždanje . A l i zvonjava T a n k i m glasom v e ć se raz leg la kroz prašumu, I monasi, stojeći u s t remenima,

162

Dole su se obraćali, narodu, K o j i je nesiguran ostajao između obreda I sile novih, gromovladnih zakona.

Ko li zna početak. Zivel i smo u tome gradu Ne brinući za starinu. Njegove zidine Izgledahu nam večne. Oni što živeli su Nekad pre nas, bili su već legenda, Neodgonetnuta. Bolj i je naš vek, Govori l i smo. Ni kuga, ni oštrica mača Ne proganjaju nas, pa zašto se osvrtati unatrag. N e k a vekovi strave spavaju u zemkovskoj zemlji. Usklađival i smo instrumente, večeri U društvu prijatelja donosile su nam veselje. P o d lampionima, u senci kestenova, Priređivane su gozbe. Vitkost naših žena Bi la je radosna očima. Sl ikari su u radosnim Radil i bojama. Dok nije došao taj dan.

Nestala je boja sa usana žena. Prsteni su Zazvečal i o kaldrmu. Oči su se dizale Ka ravnodušnim nebeskim provali jama, I primale smrt. Pucali su podovi Vele lepnih zgrada. Prašina od smrvljene cigle Dizala se kao dim pod suncem, padali su S neba golubovi. Ruševinama naših kuća Poduprl i smo tvrđave ulica, dok se ne srušiše T v r đ a v e i ruke i oružje. Zadah poraza Mrtvački i oduran, stravična tišina Posle hučanja bitke razlegla se nad zgarištima, I šibala je jesenja kiša, a preživeli su Na čelo uzimali žig nevoljnika. Uspomene je izopačio neprijatelj, sebi pripisao Najednako davnu i buduću slavu.

I tada, sedeći tamo gde nekad stajao je Taj lepi grad, presipajući kroz prste P e s a k pustoši, otkrili smo slatko Ime otadžbine. Bi la je samo pesak I šum vetra u pelenu. Jer ništa Ni je otadžbina bez prošlosti. Tad je samo reč Što na polovini zvuka gubi smisao,

U ' 163

Kratkotra jn i zid što ga uni š tava p lamen, Eho životinjskih uzbuđenja. U pesku je bio P e p e o v e k o v a pomešan sa s v e z o m krv l ju . I napusti la nas je oholost, i d u b o k o Pokloni l i smo se l judima proš l ih v r e m e n a , I dom svoj otada imal i smo u istoriji.

N E V I Š E

Moraću j e d n o m reći k a k o promenio s a m Mišl jenje o poezi j i i k a k o dođe do tog Da danas se smatram za j e d n o g od m n o g i h K u p a c a i obrtnika C a r s t v a Japanskoga Sto pesme sastavlja o c v e t a n j u višnje, 0 hr izantemama i p u n o m mesecu.

Da mogu da opišem m l e t a č k e kur t izane K a k o u dvoriš tu prutom draže pauna,

I iz teške svile, b isernog pojasa Da teške izl jušt im dojke, c rvenkas tu P r u g u na t rbuhu od s tegnute suknje, O n a k o k a k o to v i d e kapetani gal i ja Pr i spel ih tog ju t ra s t o v a r i m a zlata; I kad b ih mogao još n j ihove jadne kost i Na grobl ju čija v r a t a p lače masno m o r e S k o v a t i u reči moćnijoj od kra jn jeg češl ja S to u truleži pod pločom, sam, čeka na svetlost .

T a d posumnjao ne bih. Iz t v r d o g gradiva S ta se da skupiti? Ništa. Najviše lepota. A tad n a m dovol jno mora bit i cveće višnje, I hr izanteme, i bela mesečina.

E S S E

Posmatrao sam to lice u zapanjenosti. Jur i la su svet la stanica metroa, n isam ih zapažao. Š t a je m o ­g u ć e učinit i a k o v id n e m a apsolutne snage, tako da bi uv lač io p r e d m e t e sa zagrcavan jem brzine, ostav-

164

i

ljajući iza sebe v e ć samo prazninu idealnog oblika, znak poput hijeroglifa koji je uprošćen sa crteža životinje ili ptice? L a k o prćast nos, visoko čelo sa glatko začešljanom kosom, linija brade — ali zašto pogled nema apsolutne snage? — i u rumenoj belini isečeni otvori u koj ima je tamna blešteća lava. Upiti to lice, ali i s tovremeno imati ga na podlozi svih prolećnih grana, zidova, talasa, u plaču, u smehu, u povlačenju nje natrag za petnaest godina, u pomeranju napred za trideset godina. Imati. To čak nije žudnja. K a o leptir, riba, stabaoce biljke, samo nešto tajanstvenije. Set ih se toga da posle toliko pokušaja nazivanja sveta u m e m v e ć da po­navl jam u krug najvišu, j ed inu ispovest, v a n koje nikakva moć ne može da segne: ja p o s t o j i m — ona p o s t o j i . Vičite, duvajte u trube, stvorite mnogoljudne povorke, skačite, cepajte svoju odeću, ponavljajući to jedno: p o s t o j i ! I zašto su ispi­sane stranice, tone, katedrale stranica, ako m u c a m kao da sam prvi koji je izronio iz mulja na obalama okeana? Sta v rede civilizacije Sunca, crvena pra­šina gradova u raspadanju, oklopi i motori u pu­stinjskoj prašini, ako nisu dodali ništa tome zvuku: p o s t o j i ?

Sišla je na Raspaju. Ostao sam sa ogromnošću postojećih stvari. Spužva koja pati j e r ne može da se napuni vodom, reka koja pati što odrazi oblaka i drveća nisu oblaci i drveće.

Bri-Kont-Rober, 1954.

K A D J E M E S E Č I N A

K a d je mesečina i kad šetaju žene u raznobojnim hal j inama

Č u d i m se nj ihovim očima, trepavicama i s v e m uređenju sveta.

I čini mi se da bi iz tako vel ike uzajamne sklonosti Mogla najzad da nastane krajnja istina.

165

P R O Z O R

Pogledao s a m k r o z prozor i ugledao m l a d u j a b u k u prozirnu u jasnosti .

A kada s a m p o n o v o pogledao u osvit stajala je tamo jabuka opterećena plodovima.

Znač i mnogo je godina sigurno proteklo ali ne sećam se

šta se dogodilo u snu.

Z A K L I N J A N J E

L e p je l judski r a z u m i nepobediv. Ni rešetka, ni žica, ni davanje knj iga da se samelju, Ni osuda na progonstvo ništa ne m o g u protiv njega. On u j e z i k u ustanovl juje opšte ideje I v o d i n a m ruku, te v e l i k i m s lovom pišemo Istina i Pravda, a m a l i m laž i kr ivda. On iznad onoga što jeste uzdiže ono što t reba da bude, nepri jatel j očajanja, pri jatel j nade. On ne zna G r k a ni Jevrej ina, roba ni gospodara, Na u p r a v u dajući n a m zajedničko domaćinstvo sveta. On iz pr l jave v r e v e m u č e n i h izraza Spašava rečenice stroge i jasne. On n a m govori da je sve stalno novo pod suncem, O t v a r a otvrdlu r u k u onoga što je već bilo. L e p a i v r l o mlada je Filo-Sofi ja, I n jena saveznica poezi ja u službi Dobra. Pr i roda je jedva j u č e proslavl ja la njihovo rođenje, V e s t o tome planinama su doneli jednorog i eho. S l a v n o će biti nj ihovo pri jatel jstvo, nj ihovo v r e m e

n e m a granica. Nj ihov i neprijatelj i osudili su sebe na uništenje.

S V R A Č O S T

Isti i ne isti išao sam h r a s t o v o m šumom Č u d e ć i se što moja muza, Mnemozina, Niš ta nije oduzela m o m e čuđenju.

166

Krešta la je svraka, i ja rekoh: svračost. Šta je svračost? Do svračjega srca Do dlakave nozdrve nad kljunom, i do leta K o j i se obnavlja kad počne da pada niže, Nikad neću dosegnuti, te je neću ni upoznati. No ako ipak ne postoji svračost, Onda ne postoji ni moja priroda. Ko bi pomislio da ću tako, posle mnogo vekova, Pronaći spor oko univerzalnih pitanja.

G R Č K I P O R T R E T

B r a d u imam gustu, oči zaklonjene K a p k o m , kao u onih koji znaju cenu Viđenih stvari. Ć u t i m kao što pril iči Mužu koji zna da l judsko srce može Više da smesti nego jezik. Svoj rodni K r a j , dom i javno zvanje odbacio sam Ne da bih tražio dobiti ili avantura. Nisam stranac kad se nađem na brodu. Lice obično, skupljača poreza, Trgovca, vojnika, ne izdvaja me iz grupe. Niti se branim da odam doličnu poštu Mesnim božanstvima. I j edem što i drugi. Toliko je dovoljno kazati o sebi.

S A V E T I

Na mestu mladih pesnika (mestu visokom, ma šta mislilo pokolenje) radije ne bih govorio da je zemlja san luđaka, glupa bajka puna buke i besa.

Istina je, nije mi se desilo da g ledam trijumf pravednosti.

Usta nevinih ne zahtevaju ništa. I ko zna ne bi li luda s krunom na glavi, s peharom u rukama, urlajući kako mu bog pomaže, što je tolike i tolike otrovao, posekao, oslepeo — raznežavao gledaoce: jer je tako blag.

167

B o g čestit ima ne u v e ć a v a i m o v i n u u o v c a m a i k a m i l a m a

i ništa im ne oduzima zbog ubi janja i k r i v e zakletve. Tol iko dugo se krio, da je zaborav l jeno k a k o se jav io u v a t r e n o m žbunu i u g rudima j e v r e j s k o g mladića spremnog da trpi za s v e koj i su bil i i koj i će biti.

Nije s igurno da l i A n a n k e iščekuje svoje v r e m e da bi naplat i la za s v u oholost i nedostatak mere.

č o v e k u je sa uspehom stavl jeno na znanje da to što ž iv i ima da z a h v a l i samo milost i si lnih. Z a t o n e k se bav i p i jen jem kafe d lov l jen jem leptira. K o vol i Republ iku, b iće m u odsečena šaka. A ipak, zemlj i dugu jemo m a k a r i m a l u nežnost. Nije da u z i m a m previše ozbil jno prirodne radosti i barokne rekvizi te, L u n u , g romadne ob lake (mada kad višnje cve ta ju pred praznik — to je

l epo doba). Ne, č a k bih savetovao: dal je od prirode, od upornih sl ika beskra jnog prostranstva, beskra jnog vremena, od p u ž e v a otrovnih na stazi u vr tu, poput naš ih vojski .

I m a previše smrti i o tuda nežnost p r e m a k ikama, šarenim suknj icama na ve t ru, papirnim čamcima nimalo tra jni j im no što smo

m i s a m i . . .

Z A D A T A K

U n e m i r u i s t rahu mis l im da b ih svoj ž ivot ispunio Jedino da s a m se odvažio na j a v n u ispovest Otkr iva juć i p r e v a r u svo ju i svoga doba: B i l o n a m je slobodno da se oglašavamo kreš tan jem

patul jaka i demona, A l i čiste i dostojne reči b i le su zabranjene P o d pretn jom tako stroge kazne, da ko se usudio da

j e d n u od nj ih izusti, S a m j e sebe v e ć smatrao izgubl jenim.

168

G O D I Š N J A D O B A

- Prozirno drvo puno ptica selica U plavom jutru, hladnom j e r je još sneg na

planinama.

O E C O N O M I A D I V I N A

Nisam mislio da ću živet i u tako izuzetnom času K a d a je Bog stenovitih vis ina i gromova, Gospod nad vojskama, kirios Savaot, Tol iko bolno ponizio l jude Dopustivši im da čine što god požele, N j i m a prepuštajući zakl jučke, ne govoreći im ništa. Bi lo je to pozorje malo nalik, zaista, Na vekovni cirkus kral jevskih tragedija. P u t e v i m a na betonskim stubovima, gradovima od

stakla i že leza Odjednom ponestade principa i raspadoše se. Ne u snu, već na javi, j e r odvojeni jedni od drugih Tra jahu kao što traje samo ono što ne treba da traje. Iz drveća, poljskog kamenja, čak iz l imunova na stolu Izlete materijalnost, i nj ihova sablast P o k a z a se da je praznina, samo dim na klišeu. Razbaštinjen od predmeta, v r v e o je prostor. S v u d a b e l e nigde, i nigde svuda. S l o v a knjiga su se srebrila, kolebala i nestajala. R u k a nije mogla da obeleži znak palme, z n a k reke,

znak ibisa. U v r e v i mnogih jez ika oglasiše smrtnost jezika. Zabranjeno beše jadanje, j e r se jadalo samom sebi. L judi pogođeni neshvatl j ivom m u k o m Z b a c i v a l i su haljine na trgovima kako bi sud prizivala

njihova golotinja. A l i uzalud su čeznuli za stravom, milošću i gnevom, P r e v i š e neosnovani B i l i su njihov rad i počinak I l ice i kosa i bedra I bilo k a k v o postojanje.

169

P R E D K R A J D V A D E S E T O G V E K A

Pred kraj dvadesetog veka, rođen na n jegovom početku,

posle napisanih knjiga, loših ili dobrih, ali radnih, posle osvajanja, gubljenja i ponovnog sticanja,

E v o me o v d e s nadom da se može počinjati nanovo i sopstveni ž ivot izlečit i mis leći snažno o s tvar ima

upoznatim, tako snažno da mesta i l jude neće oduzet i v r e m e i da će s v e trajati istinskije nego što je bilo.

Ne shvata jući otkuda godine zanosa i i s tovremeno muke,

pr imajući svoju sudbinu i moleći za drugu, nisam povlađivao sebi, stiskao sam usta.

Ponosan na jednu samo, meni poznatu vr l inu: šibanje sebe mnogoručnom disciplinom.

S ta lno počinjem iznova, pošto, što unesem u pr iču pokazuje se k a o fikcija, za druge, ne za mene,

čitl j iva, i opl iće me, i zaklanja me, i iz žudnje za i s t inom b i v a m nepošten.

T a d a mis l im na prav i la v i sokog stila i na l jude koj ima nikad nisu bi la potrebna. K a o i o tom kako me č i tavog života omanjuje nada.

ZBIGNJEV BJENJKOVSKI (ZBIGNIEW BIEŃKOWSKI)

*1913

Mada je počeo objavljivati pesme pre rata, kao kasni đak avangarde, Zbignjev Bjenjkovski pripada po-sleratnom razdoblju poljske poezije. Već prve poslerat-ne godine objavio je zbirku Problem mašte (1945), koja ga je uvrstila među najznačajnije poljske pesnike. Go­tovo 15 godina kasnije objavio je drugu svoju knjigu stihova, Tri poeme (1959), knjigu koja ulazi u najvred­nija ostvarenja poljske moderne poezije, i koju treba smatrati značajnom u evropskim razmerima.

Već svojom prvom knjigom Bjenjkovski je pokazao da se misli o ratu, o besmislu umiranja i čovekovoj bes­pomoćnosti pred apsurdom uništenja, mogu izraziti mi­saonom lirikom, koja je takođe vid borbe i nepokora-vanja. Rat je nametnuo razmišljanja o suštinskim pro­blemima kao što su življenje i neživljenje, postojanje i ništavilo, krajnost i beskrajnost, ja i ne-ja. Bjenjkovski je na ta pitanja reagovao kao pesnik.

Tri poeme su pokušaj da se o poeziji razmišlja sred­stvima lirske poezije. To su filozofski eseji o načelima umetničkog stvaranja, ali iskazani postupkom pesničkim, a ne filozofskim. To su i poeme, i istovremeno, pesnički traktati, i himne poezije kao umetnosti reči i viđenja, i najlirskije pesme što se u naše vreme mogu napisati.

171

Za Bjenjkovskog je reč sve. Ona ima magično dej-stvo. Stvar postoji tek onda kada se imenuje, a ime mo­že da otkrije nove, neslućene osobine stvari ili pojava.

Mašta Bjenjkovskog je stvaralačka. On postavlja pitanje: »Ko će dati smisao sveta, a svetu blesak reči?« Tražeći odgovor na ovo i slična pitanja, Bjenjkovski po­nire u problem ne samo stvaranja poezije, nego u me­haniku i psihologiju svakog stvaranja.

Ma koliko da je daleko od opisivanja intimnih ose-ćanja, Bjenjkovski uzdiže probleme svoje poezije do najopštijih problema, daje im lični ton, bogati ih ose-ćanjima i maštom, prisiljava čitaoca da zajedno s njim pođe na veliko putovanje u otkrivanje nepoznatog, da zajedno s njim traži zlatno runo poezije.

A K T M A Š T E

č u l a mi nisu u v e k bi la tako neophodna za uzbu­đenje.

Snalazio sam se bez njih kroz dugu večnost svog nepostojanja na ovoj istoj Zemlj i , koja je jednako obilno rađala konstelacije zvezda kao što danas rađa zrna gladi. Nebo je tada bi lo tako obično i tako se svuda ostvarivalo formom žudnje da se trenom oka mogla obezbediti budućnost celog sveta.

Ruke poludele od žurbe, koje su jedna drugoj otimale dodir, sluh koji se do ušiju zapošljavao, oči koje su istrčavale u tako daleku budućnost da je, k a k o bi mogle da se vra te još u ovom životu, brzina svetlosti morala biti povećana za brz inu senke koja ih je sledila — sve to je bi lo tako neverovatno pred-skazanje da niko u njega nije verovao.

Tada, kad se sve dešavalo prvi put, kad sam bio pri rađanju sveta ovako kao što sam danas pri pred-osećanju vlastite smrti, savršenost u današnjem shvatanju toga pojma još nije postojala ni u k a k v o m obliku.

Nije bilo nikakvog razgraničenja između stvar­nosti i pomisli o njoj. Č a k i po svojoj prirodi tako precizan mehanizam mašte bio je upotrebl javan za masovnu proizvodnju stvarnog drveća i shema pre-dela. T e k se razmišljalo o izboru stručnosti za čula, koja tada još nisu bila tako mnogo sigurna u svoje sposobnosti. R u k e su tada imale jednake izglede k a o i oči da budu dalekosežne. Takođe nije bio ograničen obim nj ihovih zanimanja. Mnogo kasnije je odlu-

173

čeno da l judsko uho ne reaguje na z v u k e koji ne odgovara ju bro ju treptaja manjem od šesnaest u se­kundu i da kamenje, i a k o je j e d n a k o izraz i to k a o i drveće i l i pt ice, bude smatrano o l ičen jem ćutanja.

S v e se događalo do te mere prvi put da se danas smešim k a d se toga sećam.

S r c e j e v r š i lo t e k svoje probne otkucaje . Jednom prejako, drug i put preslabo, nekad bi, obeshrabreno, sasvim presta jalo. Č a s bi se opet udubl j iva lo u m u ­ziku drugih srdaca, iskusnijih, da bi upoznalo ta jnu svoga poziva . T a d a su mi se ta vežbanja čini la tako beznadnima da sam sumnjao ima l i moje srce do­vol jno dara da bi ikad moglo da odsvira život kao melodi ju.

O č i su se zabavl ja le otvaranjem i za tvaran jem kapaka. S t v a r a l e su dojam srednjovekovnog v i teza koj i p r v i put ima š lem s v iz i rom. Nisu u m e l e da iz­laze u sretanje. B i l e su svetlosni znak koj i v ido-kruzrma najavl ju je pr ib l ižavanje predela.

Uši su s lušale očd i srce. Z e l e l e su samo da nauče govorit i u budućnost i .

Nos je stalno bio opsednut svojom funkci jom ublažavanja suprotnosti. Trudio se da pomiri uz vetar i niz vetar. Trudio se da ubedi c v e ć e koje miriše i ono koje ne mir i še da je i jedno i drugo s tvoreno od čula mirisa. B i o je D o n K i h o t m o g a l ica.

Usta, kao i sva čula, u m e l a su tada da misle. Misl i la su o recima. Zamiš l ja la su nj ihovu zvučnost i forme učvršćenja. S a m o donekle bi lo mi je jasno k a k v a t reba da bude n j ihova pr imena.

R u k e tada još nisu imale dodira i n ikad nisu pomišl jale o prisutnosti s tvari . Nosi le su obl ik buduće sposobnosti u potpunom neznanju o svojoj upotreb­lj ivosti bilo za šta.

Nisam tada bio k o l e k t i v bića koja se t rude da se uza lud sporazumeju. N i s a m imao potrebe da kra-

174

dom bežim iz oblika i da srcu naređujem svoj nemir od ruku do očiju u nepromenjenom stanju. Nisam imao potrebe čak ni da sklapam oči da bih g lumio ćutanje, niti da skr ivam istinu od ruku da se ne bi zauvek izmučile.

Nisam uzimao lek ni zbog kakvih smetnji go­vora ni tišine.

Stvar i su bile pripitomljene da su dolazile na samu pomisao, a usta tako obuzeta svojom novošću da su zanemela sv im ćutanjem koje je trebalo da mu dostaje za ceo život.

O recima sam znao da će nastupiti, o s tvarima sam sumnjao da će istra jati, sebe nisam umeo da predvidim.

Iz leta ptice odgonetao sam zakone teže, od vlastitog predosećanja načinio sam jedno čulo, ali još nisam u m e o da izračunam njegovu korisnost. Obraćao sam ga na sve strane, stavljao bliže uhu, kao sat, zagledao u precizno funkcionisanje meha­nizma da bih proverio za šta može da posluži pam­ćenje. Tada! K a d još nije pronađena materi ja sećanja.

Cula su se spoticala među mojim misl ima kao deca ostavljena sama sebi. Gubi la su se usred svojih zapažanja u svetu gde stvarnost nije trajala duže od čežnje za stvarnošću.

Ziveo sam kao da sam bio ličnost sveže izvučena iz sna.

B e z oblika, bez perspektive, bez osećanja svoje prisutnosti.

Svak im atomom predskazivao sam buduće pla­nete tada, kad čelo nije znalo za postojanje očiju, a prsti su mislili jedan o drugom kao o delovima sveta.

Bio sam do te mere svuda — da sam korenima drveća ulazio u dubinu Zemlje,

osvrtao se oko sebe kao da mi je bilo stalo da pro­nađem seme cvetanja,

da sam u vazduhu svi jao nedostupna gnezda, gde bi osiroteli slavuji mogl i bezbedno da dozrevaju do uzbuđenja,

175

da sam u dubinama okeana, u alpinističkoj opremi osvajao drugu, još n e s a g l e d a n u s t ranu Mont Everesta.

L jul jao sam v e t r o v e n a r u k a m a . Z n a o sam o zeml j i na n e b u i n e b u na zemlj i .

B i o sam tren oka. Ispod nogu su mi bežal i z e č e v i Al ja ske , u očima

su cveta le autentične alpske l jubičice, a ruke su sezale za posebnim suncima, k a o da su se trudile da otklone večni zagrl jaj ko j i im je pret io u buduć­nosti. S v a k o uho predskaziva lo je drugi nemir, levo je čulo sušanj uplašenog m r a v a , a desno S O S na T i h o m okeanu.

Moj oblik kasnio je od nepamćenja . Još nisam imao ustal jenih funkci ja ni izgleda. Za cvetove sam bio mlađi brat bez boje, bez

mirisa, koji je tek nicao u mašt i . Za ž i ta sam bio t rag minulog vetra, koj i nesta je u nepostojanju. Za drveće senka prošlogodišnjeg lišća, odlete log neznano gde i koje nije davalo znake ž ivota.

Bio sam sve ono što prolaz i bez žal jenja posle sebe. Postojao sam nekoris tol jubivo.

Bio sam tako dalek od budućnost i da se nisam trudio da posedujem ništa k a o sopstveno.

Moja vis ina izišla mi je iz oči ju i t ako se izgu­bila sred drugih da je n isam u m e o raspoznati .

Š i r ina je napusti la g rudi i ž ive la je k ra tkot ra j -nošću daha.

Dužina se smesti la u za m e n e neodređenom mestu, nepomično, k a k o bih je j e d n o m mogao pro­naći, od g lave do pete, u grudi zeml je .

Z i v e o sam u svetu u k o m e sadašnjost i nesta­janje nisu bi l i u suprotnosti .

D r v o je ostajalo drvo od drveta i l išća, iako je mnogo pokolenja žita prež ive lo n jegovo postojanje, a senka je isparila do poslednje i luzi je.

Ni je bilo ni sekundi, ni v e k o v a , nit i i k a k v i h drugih (od že leza ili pare iz usta) razdobl ja l judskih prolaženja.

176

Među otkucajima srca razlegao se prostor tako nepostojan da je prvi v e ć bio eho od kamena, pre no što bi drugi otkucaj narastajućom tišinom za­počinjao.

Bio sam u stvarima ne povećavajući njihov obim i u mislima ne slabeći nj ihovu silu prodornosti.

Do današnjeg dana (a v e ć je, valjda, krajnje vreme) ne mogu da razumem svoju pojavu. Uzalud se trudim da se setim pravca prvog koraka da b ih znao otkuda s a m izišao i k u d a sam smerao, i da li moj i sadašnji koraci još u v e k teže istom cilju. Oči su se do te mere izgubile u svetu da susrećem samo iz sećanja na njih ovde-onde prokli jale v idike raz­bacane u vidokruzima. G o v o r usta postajao je tako nerazumljiv kao da me posvećuju u tajnu ne­k a k v i h neobično važnih stvari, zvukovnom šifrom bez davanja ključa. C a k i ruke, prijatelji koji me ni u jednom doživljaju ne napuštaju, ni najtananiji nemir ne mogu u sebi da probude za moj nemir.

I ne znam da li je, ako postojim, to zato što u orkestru koji svira poemu nekakvog božanskog Stra-v inskog nedostaje jedan instrument koji savršeno u m e da izvede kucanje srca,

ili zato što je na spiritističkoj seansi dozvan za probu duh nepostojanja?

A možda sam, kao mnoge nevolje, i ja bez­razložan?

Desi lo se tako naglo, kako se obično dešavaju katakl izme.

To nije mogao biti samo mobilizacioni poziv u p r v i evropski rat. Možda je neko nepogrešivo predo-sećanje objavilo da je Zemlja u o p a s n o s t i . . .

Nag lo je unaokolo zavladao tako ve l ik i nemir da su ptice odletele u tople krajeve sa svom imovinom, odnoseći iz šume ne samo gnezda sa drveća, nego č a k i eho svojih glasova. S v e cveće je odjednom

u 177

žurno procveta lo, kao da se turdilo da zamaskira zemlju, d o k su zvezde, njegove saveznice, zeml ju zašaptavale.

K a o p r e d očekujućim pogledom u daljinu, s tvar­nost se snabdevala :

drveće je dobilo sveže lišće, reke su dobile ponorima oduzeta dna, planine su obdarene novim v e č n i m snegom na

vrhuncima, morske dubine snabdevene su s v e ž i m zal ihama

slatke vode za novo nepoznato otelovl jenje, prede l ima je dat obl ik v idokruga, a nebu boja

v a z d u h a da bi neopaženo prolazilo. P r i p r e m e su obavl jene u tako savršenoj tajnosti

da me je sve t koji mi je pretio iznenadio v i še nego vest o n jemu.

Iz žel je za rašćenjem, iz vol je cvetanja, iz otpor­nosti materi je neopaženo se izdvoji lo novo čulo pla­nete, nezavisno kao strana sveta, nepobedivo kao zrnce hlorofila, i napalo je na moju neprisutnost u njenoj raspršenosti.

Ni jedna zvezda nije mi izišla na sreću. Ni jedna suza nije k a n u l a na moje predodređenje. Ni jedan ni najbedniji potok nije stao u moju

odbranu.

Pa kako sam mogao da se oduprem planeti k a d su me razoružali oduzevši mi ruke i srce? K a k o sam mogao braniti nepostojanje ust ima od ćutanja i l i oč ima od mraka?

Pokorio sam se za ceo život.

Pokoren svešću planete, postajao sam čovečje telo.

Ostvario sam se t a k o potpuno kao da su me m r a v i svih kra jeva sveta br iž l j ivo skupili na jedno mesto.

Ništa nije ostalo u raspršenosti.

178

K a d sam pronašao svoju prisutnost, osetio sam kako postajem prozor bez okana (izgrađen od samih linija i geometri jskih mesta), lampa bez sagledanja.

Osetio sam kako iz pomešanosti boja, zvukova, mirisa počinjem da se izdvajam u pojedinim čulima.

K a k o Oči pribiraju formu svetla. K a k o uši iz razjedinjenih zvukova slažu govor

i sluh. K a k o se ruke izazivaju iz okruženja. Razaznavao sam svoju visinu kako se usklađi­

v a l a s rastom. Vodio sam prste unaokolo da bih upoznao gra­

nice njihovih osetljivosti. Zastajao sam na čelu da b ih naučio šta je čovek, kao što sam pre toga učio šta su cveće i vetar .

Desilo se to tako naglo da mašta od doživl jenog potresa još u v e k ne može da se vrat i u stalnu ravno­težu. Ne može da učvrst i u uzbuđenju nijedan pre-deo, čak ni najblaži, s leno rastućim jednmi jedinim drvetom.

P r v i u žurbi navučen oblik tako je bez m e r e skrojen da me čuva čak i od prolaznosti.

Iako to neću postići lako, nadam se da ću se do pred smrt ipak s njim saživeti.

K O N S T R U K C I J A S E C A N J A N A T E B E

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam — a ipak te znam napamet — tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije. si ti ostvarenje.

D o k gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamisl im.

21« 179

i zg ledaš mi postojeća vari pogleda, u još neza-miš l jenim predel ima.

K a o da s i jo š n e o t k r i v e n a budućnost i l i da tek postaješ zrno još neizniklog v iđen ja u m o j i m očima.

K a d govoriš, reči su tako n o v e i obnavl ja ju se pri s v a k o m pokretu tvoj ih usana k a o da predska-zuju buduće ili još poznije i č a k nepredosećane po jmove. N i k a k a v govor, koji bi postojao ma u pre-ćutavanju bilo kada, neće izrazit i ni jedno značenje koje bi t i pomisli la.

Imenuješ za m e n e nepojml j iva stanja i s tvar­nosti.

Iz tvoj ih usana rađaju se ne z v u č i i l i n j ihova opovrgavanja, nego m e h a n i z m i s nepoznatom pri-m e n o m .

Čak i ćutanje k o j i m se iz ražavaš ne oslabljuje snagu nj ihovog delovanja.

S a m i m svoj im postojanjem po jačava ju otkucaje srca, izgaranje kiseonika i t e m p e r a t u r u zvezda .

K a d s i tu, događa se kao da se Z e m l j a brže, v r t o g l a v o m brz inom okreće oko svoje osovine i pospešuje sve postojeće obl ike da prekorače granice svoga izgleda.

Po l ini jama tvoj ih ruku debel i s tubovi m r a v a v u k u V e l i k a K o l a , a u prostoru i z m e đ u prst i ju u laze v e t r o m rasuta sazvežđa.

T v o j dodir razišao se tako potpuno da se objav­l juje u svakoj zemaljskoj vrst i . K a o tvoja žeđ k o j u s a m poznavao samo kao svoju sopstvenu.

Do sunca nošena gruda zeml je što te poseduje, pre nego što u s p e m da p r e ž i v i m j e d a n m i g koj i na njoj klija, okri laćuje se i odleće do n e k o g ne-mit skog i ne-sunčano toplog neba.

S t rudom čuvana za misao o tebi, suza v l a s t i t i m t o k o m probi ja sebi put u vazduhu, t ražeći od pt ica p r i h v a ć e n i m nagonom učešće u obl icima.

180

U tvome l icu t a m a odgaja za svetlost mlade, U astronomskim tabl icama još nerođene zvezde. U č e se da nose izgled, da poseduju blesak i inteligenciju budućih uzbuđenja još neosmišljenih ljudi.

Tvoja pojava razve java se van svoga obrisa, na sve strane, kao da nikad nije služila kao uniforma l judskom telu, ustal jenom u svojim prostornim mo­gućnostima.

Istovremeno si v i soka i niska, v i tka i bez vitkosti. Prostor koji te smešta u sebi tako je prostran

kao da su se svi v idokruz i koje si ikad predvidela sabrali u jedno mesto.

U njemu si bezgranična. Takva si kao da te još uopšte nema.

K a d a te nema, s v i e lementi postojećeg sveta vra­ćaju se u svoju još pre potopa ustal jenu nezavisnost. Ni od kakve koristi nije znanje o njihovoj saradnji, obavljenoj dok si ovde bila. Međusobno su nezavisni.

Vatra gori bez kiseonika i bez gradova pre­puštenih njenom besu.

V a z d u h postaje nepokretan, neuznemiravan bilo kakv im plućima ili razl ikama temperatura. K a d bi moglo tako da potraje duže, skamenio bi se, i ptice bi u sv im mogućim položajima za v e č n a vremena učvrst i le svoju vrstu. Mogle bi da postoje na javi, u snu i u srednjem stanju, u beskrajnim reprodukci­jama stvaranim po sistemu beskrajne trake mašte. C a k i obim daha potreban za jednu notu nj ihovog peva mogao bi biti izmerlj iv.

Vođa se ne ustručava zbog svojih oblika. PIo-veći u nigdinu, ima potpunu slobodu nekoristolj ubavog kretanja ili inercije.

Z e m l j a na proizvoljnom mestu prekida svoje obrtanje o k o sunca, ponovo ga počinje i obrće se tamo i natrag. Za nju nema neophodnosti ponavlja­nja izgleda svoje površine periodima. D v a puta, jedno za drugim, proleće, sedam puta l e t o . . . Z a k o n teže obavezuje u kategori jama drugačijim nego obično.

181

O v a e v o ruža, nakon mnogih v e ž b a n j a svoga tkiva, pro izve la je boju koja bi, ustal jena, postala početak n o v e ere saznanja. S a m o od Z e m l j e zavis i da stanje cve tan ja traje do rođenja, do sveže ose-ćajnosti. I traje.

Ovaj predeo ispuniće u o v o m t r e n u t k u nade svih dosadašnjih. Očekuje samo da st igne j edan m r a v koji, uda l jen stotinu vidokruga, nosi poslednje zrnce peska, neophodno z a uzbuđenje . . .

Z v u k se raz leže bez glasa, samim svo j im pojmom. Svet los t se ispunjava čak i u oč ima slepih.

Pojav l ju ješ se i nestaješ. T a k v a s i kao da te nema. K a d a te nema, jasnost osećanja moj ih čula de-

luje tako da mi se čini da postojiš. N e u h v a t l j i v a j e granica i z m e đ u bezgraničnost i

tvo je prisutnosti i osećanja tvog nedostajanja. U t renutku kad ta granica postane poznata, po-

staćeš u poznatom mi s tepenu (ili dostupnom m o m e domišljaju) da leka ili bl iska. B i ć e š takva, drugači ja i još drugačija, a ipak određena, ma i raznoliko odre­đena uspomena.

T a d a —

K a d moje sećanje na tebe ostari, kada te mašta izgubi, i m a m onu sigurnost, konkretnost osobine koja j e komplikuje .

B e z kolebanja sećaću se t ih tvoj ih očiju, t ih r u k u i te pojave.

H t e o bih, j e r to ne zav is i od mene, da s i mlada, da imaš oblik j edne od onih z v e z d a što su tako iugo izučavale tvoje l ice.

U I M E T V O J E

1

Ž i v i š tamo otkuda p i s m a ne dolaze. D a l e k o , dalje no najdal je značenje l judskih reči

što imenuju daljinu.

182

T a k o daleko da samo Uvek i nikad mogu, pomo­ću misli, da približe tvoju udaljenost.

Tol iko si daleko da kad k a ž e m živiš, kad mis l im postojiš, onda su te reči metafore moga, a ne tvoga postojanja.

Tol iko daleko da kad k a ž e m ti, tebe, tebi, to su pisani znaci moje egzistencije, suviše bedne da bih joj davao naziv radi nje same.

G r a d u kome živiš znam iz uzbuđenja: sigurno ima svoj geografski položaj, umetnička

dela, administraciju, i po tome je sličan mnogim drag im gradovima,

ima tebe, i to ga izjednačava s mojom čežnjom i snovima, u kojima takođe živiš.

On je čvor linija sreće i sudbine do koga neće dovesti besputni život moga dlana.

Toliko si daleko da nikakva pošta ne prima moja pisma za tebe.

Tol iko daleko da prostor što nas deli nestaje iscrpen vlastitom neizmernošću.

Toliko daleko da premoć što se širi među nama ne može da te izgovori čak ni zaćutal im odjekom prve bombe koja je razorila naše misli.

T a k o si daleko da se rat koji počne u mojoj zemlji završi dok do tvoje ne stigne.

T a k o si daleko da se Zeml ja u kojoj živiš sma­njuje do planetarne fikcije.

Toliko daleko da osmeh koji mi šalješ samo kao suza do mene stiže.

Toliko si mnogo daleko da ne znam više da li je dovoljno slagati misli na zemaljski nacin da bi ih ti mogla prozreti.

183

2

184

Ž i v i š tamo gde n e ć e stići n i k o drug i sem tebe: u suzi mojo j .

B l izu, bliže no najbl iže reči ko je ne u m e m da odgonetnem.

T a k o s i b l izu mene, k a o što b i h ja že leo da b u ­d e m bl izu tebe.

T a k o s i b l izu m e n e da se s p o r a z u m e v a m o otku­caj ima srca,

tako bl izu da bi, radi opstanka, m o r a o prestati da postoji moj ž ivot u k o j e m živiš, mora la bi da se ugas i m o j a misao u kojoj misliš, m o r a o b i h da se probudim iz sna u k o m e sanjaš.

T a k o si mi bliska, da s i b l iža n e g o d a n noći i senka svet lu.

T a k o bl iska da reči ko je za tebe s lažem znaš pre no što ih pomisl im.

T a k o bl iska da ne z n a m gde presta ješ ti, a po­činjem ja .

C v e ć e koje zaobi lazim cve ta t v o j i m pogledom. P t i c e koje napuštam gnezde se u t v o m dlanu. V i d i k ko j im p l o v i m izbija iz tvo j ih ženica. Z v e z d e ko je ne č u j e m o tvo j im ta jnama ćute .

T a k o s i b l izu da ako hoću da te v i d i m ne t reba ni da o t v a r a m ni da z a t v a r a m k a p k e .

T a k o b l izu da te č u j e m kao što g luhonemi č u j u uzbuđenje .

T a k o b l izu da tvoju kosu jasno osećam r u k o m k a o što bogal j oseća prisutnost odsečene ruke.

T a k o s i b l i z u m e n e d a m i još u v e k izg leda d a si predaleko.

Tvoja zemlja je iz sveta u kome tamo istovre­m e n o znači ovde.

Tvoja je zemlja tako v e l i k a da je ne bi smestio ž ivot u najsitnijoj skal i čoveka, i tako mala da je j edna misao obuhvata.

Tvoja je zemlja tako snažna da izdržava tisuće smrti u trenutku, i tako slaba da ustupa pred jednim treptajem srca.

Tlo tvoje zemlje tako je plodno da svaki z rak sunca u njoj dozreva u Sezanove boje.

Vazduh je tako čist da predviđa ustrojstvo bu­dućeg pogleda.

Oganj tvoje zemlje spaljuje čežnju za njom, a v o d a gasi moju predstavu o njoj.

Pol ja tvoje zemlje iz laze i zalaze u j ednom dahu koj i nije doba nijedne godine.

R e k e se zanose l ivadama od radosti i neba , ko j im teku.

Planine se pretvaraju u oblak brže nego cvet u uzbuđenja, mada su iz materi je jednako trajne kao i planine u mojoj zemlji .

Naše su zemlje toliko različite da se jedino predosećaju,

samo nizine i uzvisine uzajamno se v ide iz leta pt ice što odleće bespovratno.

4

T v o j a otadžbina je tako velelepna da je Zeml ja samo j e d n a njena kolonija.

Moja otadžbina je tako uboga da njena deca ne smeju o njoj ni da misle.

185

T v o j a o tadžbina j e republika, z a n ju su sloboda, jednakost, b ra t s tvo — tiranija.

U mojoj otadžbini ljudi su tako n e m i da njen poredak i ne spominju.

T v o j a otadžbina je tako stara da je njena pro­šlost u istorij i samo apstrakcija.

Moja otadžbina je tako mlada da njena srca č i tav im ž i v o t o m za j edan drhtaj plaćaju.

U tvojoj otadžbini niko ne može odmeri t i t re­nutak, j e r on nema početka ni kraja.

U mojoj otadžbini večnost je tako k r a t k a da ne preživ i n i d v a s u n č e v a zraka.

U tvojoj otadžbini misli su tako jasne da ih čuju i g luhi .

U mojoj otadžbini od eksplozije bombe ogluvel i su Hristosi kraj puta.

U tvojoj otadžbini ž ivot traje onoliko kol iko uspomene ž ive u mojoj zemlj i .

U mojoj otadžbini niko se ne rađa, a oni što ž i v e — umiru.

5

Od moje zeml je ostale su još samo senke pod očima udovica i s iročadi.

Na usnama je z a m r l o njeno ime, u oč ima su izbledele njene boje.

D r v e ć e je pobeglo k o r e n j e m u dubinu. R e k e su otplovile nepovratno. P lan ine su se raspale do beskraja.

Od moje zeml je ostala je samo neposvećena gruda.

P u t e v i su sprovel i poslednje korake osuđenika. N j i v e su išaptale pol ja m o l i t v o m za umrle . N a putokazima z a n i k u d u m r o j e razapet vazduh.

Zaš l i su svi v idici g r i z o m ugaslog pogleda.

186

Prepuklo je srce moje zemlje od tolikih iscrpe-nih otkucaja l judskog srca odjednom.

(Srčanu kišu nose oblaci nebom.)

Od moje zemlje ostala je još samo čežnja za njom.

Od moje zemlje ostala je tvoja ogromna l jubav prema njoj.

6

U ime tvoje ž iv im bez daha na planeti viđenoj iz najveće blizine.

V i d je odleteo iz mojih očiju, a dodir je napustio moje šake.

K a k o zaobići sopstveni korak? K a k a v put odgonetnuti? K a k v i m znakom predu-

sresti preteče strane sveta? U ime tvoje.

M a gde bio, ptice streljane zbog slobode padaju mi na glavu, polja iskrvavl jena u ratnim izveštajima napadaju

moje srce, zalutala suza razara unutrašnjost mojih misli. Ma gde bio, ž iv im u ime tvoje.

U ime tvoje živim iz pedlja zemlje pregažene do smrti,

iz plača breza, iz odleta ptica, iz ljudske kr ivde i jadanja.

U ime tvoje nastaniću se u nemiru za večno doba života.

U ime tvoje neprimetno ću otploviti iz očiju.

U ime tvoje krenuću oko sveta tragovima bez-domnih mrava.

1940.

T A D E U Š R U Ž E V I Č

(TADEUSZ RÓŻEWICZ)

* 1921

Tadeuš Ruževič pripada tragičnoj generaciji koja je svoje prve stihove pisala u mraku okupacije i no­sila ih u partizanskoj torbi. Toj generaciji pripadali su i Kšištof Bačinjski (1921—1944) i Tadeuš Gajci (1922—1944), dva vrlo darovita pesnika, koji su pogi­nuli na barikadama u varšavskom ustanku. S istim pokolenjem izrastao je pesnik, pripovedač i publicist Tadeuš Borovski (1922), koji je sam sebi oduzeo život 1951. godine.

Ti pesnici nisu imali vremena za estetiziranja, daleka od borbe i života. Istorija se stvarala pred nji­hovim očima. Današnjim generacijama to vreme iz­gleda grandiozno, ali pripadnici toga pokolenja znali su da smrt ne bira, da je samo slučajno danas pao jedan od drugova, a da će možda već sledeća kugla pokositi bilo ikojega, od njih, i to se oseća i vidi u nji­hovoj poeziji. ,

Ruževič je preživeo. Al i čitava njegova poezija i poetika razvile su se i izrasle iz vizije rata i umira­nja.

»Nisam mogao da shvatim da postoji poezija iako je ubijen čovek. Ubijen onaj koji je doveo u život poeziju, ugovoreni jezik koji .treba da izražava ono što se ne da izraziti. (...) Podozrivo gledam na ta

189

ostvarenja. Sastavio sam ih od ostataka reči koje su pretrajale, od nezamenjivih slika, od velikog smet­lišta, od vel ikog groblja. Izgledalo je da sam prvi čovek koji je rekao 'dobar dan', 'voda', 'sunce izlazi'. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Uči­li smo se da govorimo od početka. O n i i ja.« !

Ruževič je na oko mračan pesnik. A l i nigde val j­da nema takve želje za smirenjem i skladom, očišće­njem od svega ružnog što nas okružuje. On zato i ne pokušava da poetizuje. Tuđe mu je svako poetizo-vanje, muziciranje, slikanje. Pokušava da nađe osnov­nu nit poezije, koja se, po njegovom uverenju, ne nalazi mi u muzici, ni u metafori. Pravom pesniku ta­kve elementarne pesme javljaju se jednom, dvaput u životu. I on traži tu svoju pravu pesmu i pravu reč. Zato je u njegovim pesmama i njegovom stihu tako važna forma. (Jedna njegova zbirka nosi naslov Forme). Ruževič razbija stih, lomi ga, odbacuje sve što mu se čini suvišnim, hoće samo čistu, elementarnu reč. Žel i da od elemenata forme stvori novu celinu. Time pesnik teži da dođe do tišine i razjašnjenja.

U poslednjih dvadesetak godina Ruževič se više posvetio drami nego poeziji. Svoju poslednju pesničku zbirku objavio je posle deset godina ćutanja u poeziji (Traumatska priča, 1979). Njegovi zahtevi prema sebi postali su stroži nego ikad. Previše mnogo ličnih gu­bitaka nakupilo se u pesnikovom životu, i svi oni zajedno nisu mogli da ne izgledaju stvarniji od pesme. A Ruževič nikad nije izmišljao motive za svoju poe­ziju, motivi su uvek poticali iz činjenica njegovog ličnog života, a to znači i iz života poljskog društva. U "tim zrelim pesmama Ruževič je umeo da sačuva stilsku čistotu i strogost, tako karakteristične za nje­govu poeziju, li autoironiju, koja pesniku jedino ostaje u mnoštvu svakodnevnih gubitaka u borbi sa živo­tom. U tim pesmama do te mere se meša ono što je lično, i što isto može |da bude važno i za nas, koji pesme čitamo, da pesniku bivamo zahvalni što je neke važne stvari rekao umesto nas. I

Kroz Ruževičevu školu prošli su gotovo svi mlađi poljski pesnici, tako da i oni koji misle da nisu pre-trpeli njegov uticaj nisu Čak ni svesni toga koliko mu duguju. i

L A M E N T

V a m a se obraćam sveštenici učitel j i sudije umetnici obućari lekari referenti i tebi moj oče Saslušajte me

Nisam mlad neka v a s vitkost moga tela ne z a v a r a v a ni nežna belina vra ta ni vedr ina otvorenog čela ni mal je nad s latkom usnom ni smeh anđeoski ni korak gipki

nisam mlad neka vas moja nevinost ne uzbuđuje ni moja čistota ni moja slabost krhkost i jednostavnost

dvadeset mi je godina ja sam ubica ja sam oruđe slepo k a o mač u ruci dželata ubio sam čoveka i crvenim prstima milovao sam bele grudi žena

191

U n a k a ž e n n i sam v i d e o ni nebo ni r u ž u pt icu g n e z d o drvo svetog F r a n j u A h i l a i H e k t o r a P u n i h šest godina iz nozdrva je izbi ja lo i sparenje k r v i Ne veru jem u pretvaran je v o d e u v ino ne veru jem u oproštaj g r e h a ne veru jem u vaskrsenje te la

P O S M R T N A R E H A B I L I T A C I J A

M r t v i se sećaju naše ravnodušnost i M r t v i se sećaju . našeg ćutanja M r t v i se sećaju naših r e č i

M r t v i v ide n a š e n juške razvučene o d u v a d o u v a M r t v i v ide naša tela što se uza jamno taru m r t v i v ide naše r u k e s ložene za pl jeskanje

M r t v i čitaju naše k n j i g e s lušaju naše govore što smo ih d a v n o održal i m r t v i ču ju ml jaskanje j ez ika m r t v i proučava ju re ferate učestvuju u diskusi jama v e ć završenim

m r t v i v i d e stadione horove ansamble u skandiran ju

K r i v i s u sv i ž iv i

192

193

kriva su mala deca koja su dodavala bukete cveća krivi su ljubavnici krivi su

krivi su oni što su pobegli i oni što su ostali oni koji su govorili da i oni koji su govorili ne i oni koji nisu ništa govorili

mrtvi prebrojavaju žive mrtvi nas neće rehabilitovati

1956—1957.

Desiće mi se nešto loše?

Neće mi se desiti ništa preživeću sve ovo

koliko puta savremeni čovek može da izgubi svoje dostojanstvo

I tako odmah čim se završi ova istorija s malim i prihvatiću se posla šta? jeste još jednom ću se prihvatiti posla jeste! učiću kineski da li vredi svakako

veliki rodoljub pesnik Lu-ju živeo je u razdoblju

1 1 2 5 — 1 2 1 0 k a d s u Mongol i osvajal i K i n u napisao je 9300 pesama

u to v r e m e u K i n i su se pesme pisale odozgo nadole i od desne strane na l e v u bez pravopisnih z n a k o v a

I Z L A Z

Ž i v i m o slabi u zatvorenom k r u g u l ica reči i m e n a

drugi nas određuju klasi f ikuju pr ibadaju

znamo da t reba razbit i prekoračit i lažni k r u g otići

ali ostajemo

Rembo je u A d e n u 1880 godine naručio niz kn j iga između ostal ih bio je tamo Savršeni bravar Mali stolar ili nešto sl ično priručnike o pečenju c ig le tal jenju stakla proizvodnji c v e ć a rudarstvu

194

zavar ivanju metala z idars tvu kanalizaci j i

da taj je stvarno otišao

ali i on j e skupljao novac za povratak kući posle smrt i poezije hteo je da zasnuje pravu solidnu porodicu da se posveti vaspitavanju sina (koji je trebalo da bude naravno novi d ivni čovek) takođe je, hteo da sredi svoj odnos prema vojnoj s lužbi i tako dal je i tako dal je

to je lepo

ali recite šta da radi Rembo kome je četrdeset pedeset šezdeset osamdeset godina k a k v e knjige da poruči kuda da otputuje šta da spali šta da razbije šta da napusti

U C M E K A N

Ucmekan daskom na smetlištu P jer Paolo

195

pokušava da ustane iz m r t v i h v u č e se na sunce let i u st isnutim r u k a m a l judsko k r v a v o nosi spolovi lo k a o pt ice u gnezdu pred presto Gospoda i zeml ja ona p lava nezemal j sk i j e l epa u svemiru j u t r a

crni prišt u k r i l u m l e č n o g puta pl ju je k r v i s p e r m u

baš s i t i P j e r P a o l o r e k a o »Covek v idi i zda leka č o v e k a ko j i ubi ja d r u g o g čoveka. S v e d o k je delanja, d is tancira se od n j e g a . . . «

n e k i č o v e k v ideo je i zda leka d r u g o g č o v e k a ko j i j e ubi jao t e b e La Terra vista dal la Luna il porcile staja j e d v a operušeni k l inac žutokl junac giovine di primo pelo p e k a r č i ć s v a t r e n i m očima t a k o j e zategao g u z o v e o b r a z e debe lo c r e v o ra ja u staj i jo š nedorastao za konopac za s m r t n u presudu amorino

196

koji jede govno sveta jedan od junaka Sala ili 120 dana Sodome

stvoren po liku i podobiju Boga Pjer Paolo čeka na strašni sud

* *

Probijao sam se kroz taj san teško do probuđenja u toplim potocima suza reči išla je k meni majka Ne boj se ti si u meni rekoh joj Niko te više neće povrediti raniti pogoditi majka se s nekadašnjim strahom pribijala uz mene ne boj se u zemlji si u meni si niko te neće taknuti poniziti raniti probijao sam se kroz taj san teško preda mnom je stajala senka

S M E H

Kavez je bio tako dugo zatvoren da se u njemu izlegla ptica

ptica je tako dugo ćutala da se kavez otvorio rđajući u tišini

tišina je tako dugo trajala da se iza crnih šipki razlegao smeh

197

D V O J N I K

Sto j i oborene g lave s tupa t r i k o r a k a z a k l j u č a v a v ra ta podiže s poda k n j i g u »mnogi su pati l i od padavice i la ja l i k a o psi g r a d j e brojao četrdeset nesrećnih la javaca« z a t v a r a kn j igu g leda k r o z prozor n izov i k u ć a s tanova prozora spušta g l a v u seda za sto u z i m a u r u k u o lovku misl i o tputovaću m o r a m da otputujem piše

s l ike otpadaju od misl i kao meso od kost i ju da bi se st iglo do srži do moždine t reba smrvi t i kost

misl i to nije ono nije tako stavlja r u k e na rub stola skida naočare v idi na stolu k n j i g u otvara na s lučajnom m e s t u »Slepo c r e v o ! Slezina!« r e č e sebi. Ne radi se tu o s lepom crevu ni o s l e z i n i . . . »Praskovja Fj odorovna ispraćala ih je, č u l a b u k u i ušla. Šta ti je? N i š t a . . . «

198

odlaže knj igu uz ima u ruke koverat adresira odmiče koverat zatvara oči otvara oči odmiče olovku čuje glasove koji ga zovu ustaje od stola g leda kroz prozor misli

Erinnerung an James Joyce K ć e r k a Luči ja 25 godina u ludnici na vest o očevoj smrti ve l i šta taj idiot radi tamo pod zemljom sigurno sve v reme posmatra i zagleda nas odozdo Erinnerung an James Joyce K ć e r k a Luči ja pobegla je u ludilo šta taj tamo pod zemljom sada radi žena Nora koja je izdržala s njim do kraja poverava se Sad je sve postalo tako dosadno dokle god je bio s nama stalno se dešavalo nešto novo udaljavali su se sin Đorđo i brat Caro fratello Džems Džojs je bio opsednut porodičnim osećanjima

Sklapa ruke kao za moli tvu olovka među prstima k a o štap uguran u žbice točka piše prekida čuje glasove

stigla je pošta od 1 februara 1949 pismo od Tadeuša Borovskog pišem mašinom jer mi je lakše

199

»pero mi curi« od radio k u r s a ništa M a l o v r e m e n a n a m je odneo dobri s tarčić — L e o p o l d S t a f kome su davana od l ikovan ja c v e ć e reci taci je i novac pred svedocima posadi l i su ga na scenu pol jskog pozorišta u t a k v u p l e t e n u stolicu z a babe . . . S t a f j e d r h t a v o m r u k o m tutnuo k o v e r a t u d ž e p T u v i m koj i j e to g ledao od predsedničkog s to la s računao je da će S t a f zaradi t i na s v o m jubi le ju oko mi l ion zlota K a d s m o se počel i srne ja t i T u v i m sa č u đ e n j e m podiže o b r v e »Sta se smejete« k a ž e »pa t o j e ozbil jan problem« N a t o m is tom m a t i n e u u pozorištu g lumci su g r o z n o reci toval i S ta fove pesme

nisam još odgovor io B o r o v s k o m na to p i smo T a d e u š j e izvrš io samoubis tvo T u v i m je sa čuđenjem digao o b r v e T u v i m S t a f Helena L e o p o l d o v a S t a f o v a ispovedivši se i pr ičest ivš i u m r l a je dn. 14. III 1957. g. Z a u p o k o j e n a misa s lužiće se u c r k v i sv. K a r o l a Boromej skog na P o v o n s k a m a dn. 16. om. u 12.15 čas. posle ko je će se obavi t i i spraćaj ostataka na l o k a l n o grobl je u porodičnu grobnicu 0 č e m u obaveš tava ju m u ž sestra sestr ična i porodica

R e c i t o v a l i su loše nije im se isplati lo k a k o su govor i l i — da u č e uloge za j e d a n nas tup Pos le toga je bio pr i jem u S e j m u koj i je pr i redio M a r š a l K o v a l s k i m n o g o v i n a v u t k e i c v e ć a od k o g a s a m — l a l u

I nešto žuto doneo ženi (o, zakasne la z imska l jubavi !) K a d v id i š V i l e k a M a h a rec i m u d a ž i v i m v r l o č u d n o . . .

200

šta taj tamo radi pod zemljom sve vreme nas podgleda i posmatra kako izgleda ta lepa zelena travica od strane korenja

SEĆANJE NA S A N I Z . 1963. GODINE

Sanjao sam Lava Tołstoja

ležao je u krevetu ogroman kao sunce u grivi

raščupane kose

lav video sam njegovu glavu lice od zlatnog talasastog lima niz koje se slivala neprekidna svetlost

odjednom se ugasio pocrneo a koža njegovih ruku i lica bila je hrapava ispucana kao hrastova kora

upitah ga »šta treba činiti«

»ništa« reče

kroz sve crte pukotine zaplovi prema meni svetlost

poče se rasplamsavati ogromni zračni osmeh

201

D I J A L O G

N a o b a l i c rnog m o r a

r a z g o v a r a o s a m s ruskim pesnikom o poezi j i o Gogol ju Š e k s p i r u Sta l j inu i s t rahu v e t a r je raznosio s usana naše reč i

za laz i lo j e sunce poplav i lo j e crveno k r v l j u v o d u v a z d u h zeml ju

Šeksp i r j e m o r a nosio na svojoj grbači brodove natovarene z r n o m

govor i l i smo o kr iz i l i r ike r o m a n a d r a m e

Sekspir j e oplođivao E v r o p u sahranj ivao m r t v e vodio ra tove

S m e j a o se od u h a do u h a pitao g lasom »sirotog Toma« za ukus po jedenog govneta salate od l o v o r o v a l ista dobrodušno se natresao

Držao nas na d lanu ostavljao na p e s k u i počeo da u laz i u more s otvorenim ž i l a m a

V I S L A V A Š I M B O R S K A

(WISŁAWA S Z Y M B O R S K A )

* 1923

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama 'kako (piše kritičar Ježi Kvjatkovski — ima materijala dovoljno za čitavu pes-ničku zbirku.

Simborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obra­ćanja prošlosti. Sve su to postupci kojih se današnji pesnici plaše kao vatre, smatrajući ih prevaziđenim i zastarelim. Kod Šimborske ipak to ne samo da ne podseća na zastarelost, već naprotiv, deluje kao otk­riće I novost.

U oceni njene poezije kritičari misu mogli da se ne pozivaju na Lajbnica, Dekarta ili Hajdegera, |a ipak ta poezija je ispunjena najčistijom osećajnošću, svojstvenom posebno ženi, i tek misao i osećajnost zajedno čine veliku individualnost ove poezije. S im­borska vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj žvota« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu.

Čitajući Simborsku bivamo svaki čas iznenađi­vani, i nehotice drugačije vidimo sebe, svet oko nas.

203

Kao modema Seherezada, Simborska priča priče, a te su njene priče pune paradoksa i humora. Umesto da piše o srni, ona »piše srnu«, umesto da piše vodi, ona »piše vodu«. K a d opisuje umetničku sliku, ne daje verbalni opis slike, nego sliku vidi kao skup događaja koji se pred nama odvijaju. A kad peva o ljubavi, Simborska se ne jednom obraća negaciji, saopštava nam o onom što se desilo, opisujući ono što se n i j e desilo, i to odjednom deluje kao novost. Ima u tome plemenite »stidljivosti osećanja« kojoj isu uvek težili i koju dosežu samo malobrojni liričari. Umesto patetike velikih fraza pred nama je zamena, koja čak i o tragediji ljudske egzistencije govori ne-patetično, uvek s pravom merom, č o v e k našeg vre­mena ne sme da se zavarava iluzijama, i Simborska se ne boji da ga prikaže u smešnom, gotovo grotesk­nom položaju, čak i kada govori u ime svoga lirskog ja, što dokazuje da su njene pesme plod dugih raz­mišljanja i ne malog znanja o svetu i ljudima.

Poezija Simborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena.

N A K U L I V A V I L O N S K O J

— Koliko je sati? — D a , srećna sam i nedostaje mi s a m o zvonce oko vrata da zvoni nad tobom kad spavaš. — Znači nisi čula buru? Vetar je tresao zid, kula je zevnula kao lav velikom kapijom na škripavim šarkama. — Šta, zaboravio si? Imala sam na sebi običnu s ivu halj inu zakopčanu na ramenu. — I odmah zatim nebo se provalilo u ognju. — Pa k a k o s a m m o g l a da uđem, nisi bio sam. — Naglo sam ugledao boje od pre postojanja pogleda. — Šteta Što ne možeš da mi obećaš. — Imaš pravo, sigurno je to bio san. — Zašto lažeš, zašto me oslovl javaš njenim imenom, vol iš je još? — O, da, hteo bih da ostaneš sa mnom. — Ne žalim, trebalo je ranije da se setim. — Stalno misliš na njega? — A l i ja ne plačem. — i to je sve? — Nikoga k a o tebe. — Bar si iskrena. — Ne boj se, otići ću iz ovog mesta. — Budi mirna, otići ću odavde. — Imaš tako lepe ruke. — To su stare priče, bodež je prošao ne dodirnuvši kosti. — N e m a na čemu, dragi moj, nema na čemu. — Ne znam i neću da znam koliko je sati.

R E Č I

— La Pologne? La Pologne? T a m o je strašno hladno, z a r ne? — upitala me je i odahnula s olak-

205

šanjem. J e r to l iko se nakupi lo t ih z e m a l j a da je u razgovoru j o š najpouzdani ja k l ima.

— O, gospođo — h o ć u da jo j o d g o v o r i m — pesnici m o j e z e m l j e pišu u rukav icama. Ne k a ž e m da ih uopšte ne skidaju; ako mesec p o č n e da gre je, skidaju ih. U strofama s loženim od g r o m k o g h u k a -nja, j e r s a m o to se probi ja k r o z r i k u bure, p e v a j u o prostom ž i v o t u past ira foka. K l a s i c i r i ju ledenom s v e ć o m mast i la po u g a ž e n i m smetovima. Ostali, d e -kadenti, o p l a k u j u sudbinu snežnim z v e z d i c a m a . K o hoće da se utopi, mora imati sek i ru da bi u ledu prosekao prorub. O, d r a g a gospođo.

T a k o h o ć u d a joj odgovor im. A l i zaboravi la sam k a k o se f rancuski k a ž e foka. N i s a m s igurna n i k a k o se k a ž e l e d e n a s v e ć a i prorub.

— La Pologne? La Pologne? T a m o je strašno hladno, z a r ne?

— Pas du tout! — o d g o v a r a m ledeno.

S A D R Ž A J

Jov, iz ložen kušnj i t e l o m i imovinom, prokl inje l judsku sudbinu. To je v e l i k a poezi ja. D o l a z e pri ja­tel j i i cepajući svo ju odeću ispituju k r i v i c u J o v a pred l icem Gospoda. J o v v i č e d a j e b i o pravedan. J o v n e z n a zašto g a j e Gospod kaznio. J o v neće da g o v o r i s njima. J o v hoće da govor i sa Gospodom. Jav l ja se Gospod na k o l i m a od vihora. P r e d o t v o ­r e n i m do kosti ju hval i svo je de lo : nebo, mora, z e m ­l ju i životinje. A naroči to Behemota, a osobito L e ­vi jatana, beštije što napaja ju ohološću. To je v e l i k a poezija. J o v sluša — G o s p o d ne govori o temi. Z a t o se žurno p o k o r a v a p r e d Gospodom. S a d a se događaj i b rzo redaju. J o v dobi ja natrag m a g a r c e i kamile , vo love i ovce d v a p u t dostavl jene. K o ž a p o ­novo zarasta na iscerenoj lobanji . I J o v to dopušta. J o v se miri . Jov neće da k v a r i remek-delo.

206

M A J M U N I C A

Ranije n e g o ljudi iz raja isterana j e r je oči imala tako urokl j ive da je zverajući po rajskome vr tu čak i anđele uv lač i la u nepredvidl j ivu tugu. I zato je, eto, morala, mada bez pokornog pomirenja na zemlji da zasnuje svoja slavna pokolenja. Poletna, sposobna za hvatanje i oprezna, do danas i m a graci ju još iz tercijara.

U Egiptu d r e v n o m štovana, s orionom b u v a u gr iv i srebrnoj od svetlosti, slušala je arhićuteći zabrinuto šta l i od nje hoće. A h , neumiranja. I odlazila je mašući rumenom trticom u znak da ne preporučuje niti zabranjuje.

U Evropi joj dušu oduzeše, al joj iz nepažnje ruke ostaviše; i jedan monah slikajuć svet icu dade joj šake uske, životinjske. Svet ica morađaše milost da uz ima k a o oraščiće.

Toplu ko nevinašce, drhtavu kao starca brodovi je vozahu u kral jevske dvore. Skičala je uzlećući na zlatnome lancu u svom kneževskom fraku papagajskih boja. Kasandra. Zaista tu ništa nije smešno.

U K i n i jestiva, na zdeli udešava grimase pečene ili kuvane. Ironična kao brili jant u lažnoj podlozi. K a ž u da ima prefinjen ukus njen mozak kome sigurno nešto nedostaje kad nije izmislio barut.

U bajkama samotna i nesigurna unutrašnjost ogledala puni grimasama,

207

ruga se sebi, dajući dobar primer nama, o kojima zna sve kao siromašna rođaka, iako se u prolazu i ne pozdravljamo.

USEKOVANJE

Dekolte potiče od decollo, decollo znači odsecam vrat. Škotska kraljica Marija Stjuart došla je na gubilište u odgovarajućoj košulji, košulja je bila dekoltovana i crvena kao krvotok.

U tom istom času sama u sobi Elizabeta Tjudor engleska kraljica stajala je kraj prozora u haljini beloj. Haljina je bila zakopčana pod bradom i završavala se uštirkanim okovratnikom.

Mislile su u horu: »Bože smiluj mi se« »Pravo je na mojoj strani« »Živeti ili sprečavati« »U izvesnim okolnostima sova je pekarova kći« »Ovo se nikad neće završiti« »Ovo se već završilo« »Sta ja ovde radim, ovde ničeg nema«.

Razlika je u odeći — da, u to budimo uvereni. Detalj je neumitan.

LOTOVA ŽENA

Osvrnula sam se tobože iz radoznalosti, Al i sem radoznalosti mogla sam imati i drugih

pobuda. Osvrnula sam se iz žalosti za zdelom od srebra, Iz nepažnje — vezujući kaišić sandale.

208

Da ne bih više g ledala u pravedni vrat svoga muža Lota . Iz nagle sigurnosti da k a d bih umrla čak ni zastao ne bi. Iz neposlušnosti pokornih. U osluškivanju potere. Pogođena tišinom, u nadi da se B o g predomislio. D v e naše k ć e r k e već su stajale na v r h u

brežuljka. Osetila sam u sebi starost. Udaljenost. Jalovost putovanja. Sanjivost. Osvrnula sam se iz plašnje, na koju stranu da

stupim. Na moju sreću pojaviše se zmije, paukovi, miševi i mladunčad supova. Ne više ni dobro, ni z l o — v e ć naprosto s v e što

je živelo, puzalo i skakało u sveukupnoj plašnji. Osvrnula sam se zbog osamljenosti. Z b o g stida što bežim krišom. Iz želje da kr iknem, da se vrat im. Ili tek kad se digao vetar, razvezao mi kosu i zadigao mi suknju. Čini lo mi se da to v ide oni sa zidina Sodome, i prskaju u glasan smeh, jednom i još jednom. Osvrnula sam se u gnevu. Da bih uživala u njihovoj velikoj propasti. Osvrnula sam se zbog sv ih navedenih pobuda. Osvrnula sam se bez sopstvene volje. To se samo k a m e n okrenuo, krčkajući poda mnom. To mi je pukotina odjednom presekla put. Na rubu je tapkao hrčak, dignut na dve noge. I tada oboje pogledasmo unatrag. Ne, ne. Ja sam trčala dalje, v u k l a se i uzletala, sve dok se tama nije strovali la s neba, a s n jom usi jan šljunak i mrtve ptice. Vi še puta okrenula sam se zbog ponestalog daha. Ko bi to mogao videt', pomislio bi da igram. Nije i skl jučeno da sam oči imala otvorene. Moguće je da sam pala l icem okrenuta gradu.

14 209

V O J N A P A R A D A

Zeml ja — zemlja, zemlja — v a z d u h — zemlja, v a z d u h — v o d a — zeml ja — zeml ja — voda, voda — v a z d u h — zeml ja — v a z d u h — vazduh, zemlja — v o d a — v a z d u h — v o d a — v a z d u h

— zemlja, vazduh — z e m l j a — zeml ja — z e m l j a — zeml ja — Z e m l j e V o d e V a z d u h a —

Niš tav i lo se proništ i lo i za mene. P r e v r n u l o se zaista na d r u g u stranu. I gde se ja to nađoh — od g l a v e do n o g u us red planeta, čak i ne pamteć i k a k o mi beše ne biti .

0 moj o v d e sretnuti, o v d e zavol jeni, već samo s lut im s r u k o m na tvom ramenu, kol iko na onoj s t rani pustoši pr ipada na nas, k o l i k o t a m o tišine na j e d n o g ovde cvrčka, kol iko t a m o n e m a n ja l i v a d e na j e d a n o v d e l istak

kisel jaka, a sunce nakon m r a k a kao obeštećenje u kapl j i rose — za k a k v e tamo preduboke suze?

Z v e z d a n e nasumce! Ovdašn je naopako! Razapete na kr iv inama, teret ima, hrapavost ima

i pokret ima! Zastoj u beskraju za n e i z m e r n o n e b o ! Olakšanje posle prostora u v i d u l a k e breze !

S a d il i nikad ve tar goni oblak, j e r v e t a r je baš ono što t a m o ne duva. I hrušt na stazu s tupa u s v e č a n o m odelu s v e d o k a povodom čekanja d u g o g n a s p r a m kra tkog ž ivota.

A m e n i ispade tako da s a m pokraj tebe. I zaista ne vidim u tome ništa obično.

210

S R E Ć N A L J U B A V

Srećna l jubav. Je l i to normalno, je li to ozbiljno, je li to korisno — šta svet ima od njih dvoje koji ne v ide sveta?

Uzdizani jedno prema drugom bez ikakve zasluge, prvi od njih milion, ali uvereni da se tako desiti moralo — u nagradu za šta?

n i za šta; svetlost pada niotkud — zašto baš na njih, a ne na druge? Da l i to v ređa pravednost? Da. Da l i narušava brižl j ivo nagomilavane principe, ruši moral u provali ju? Narušava i ruši.

Pogledajte na te srećne: kad bi se bar malo maskirali, pravi l i se potišteni, bodreći t ime pri jatel je! Čujte k a k o se smeju — uvredl j ivo. K a k v i m jezikom govore — na izgled razumlj ivim. A te njihove ceremonije, izmotavanja, tobožnje obaveze jednog prema drugom — to liči na zaveru iza leđa čovečanstva!

Teško je čak i reći do čega bi došlo kad bi se njihov primer mogao oponašati. Na šta bi mogle računati religije, poezije, o čemu bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo, ko bi hteo ostati u krugu.

Srećna ljubav. Je l i to neophodno? T a k t i razboritost nalažu da se o njoj ćuti kao o skandalu iz visokih sfera Života. D i v n a dečica rađaju se bez njene pomoći. Ona nikad ne bi uspela da naseli zemlju, j e r se dešava vr lo retko.

N e k ljudi koji ne poznaju srećnu l jubav tvrde da nigde nema srećne l jubavi. S tom verom lakše će im bit i da ž ive i umru.

14« 211

D V A B R U H E L O V A M A J M U N A

O v a k o izgleda moj m a t u r s k i san : u prozoru sede dva m a j m u n a p r i v e z a n a lancem, napolju se p lav i n e b o i kupa se more.

Polažem iz istorije l judi. M u c a m i nastavl jam dal je.

M a j m u n zagledan u m e n e i ronično sluša, drugi tobože drema — a kad nakon pitanja nasta je ćutanje, došaptava mi t ih im zveckan jem lanca.

T E R O R I S T , O N G L E D A

B o m b a će eksplodirat i u ka fani u tr inaest i dvadeset .

S a d a je tek tr inaest i šesnaest. N e k i će stići da uđu. N e k i da izađu. >

Teroris t j e v e ć prešao na drugu s t ranu ul ice. Ta razl ika štiti ga od s v a k o g zla, a prizor — k a o u b ioskopu:

Ž e n a u ž u t o m žaketu, ona ulazi . C o v e k u t a m n i m naočarima, on izlazi . Mladić i u farmerkama, oni razgovara ju . Trinaest i sedamnaest i četir i sekunde. Onaj niži i m a sreće i seda na skuter, a onaj v iš i u lazi .

Tr inaest i sedamnaest i četrdeset sekundi . Devo jka , ona uđe, sa z e l e n o m t rakom u kosi. S a m o što je onaj autobus odjednom zaklanja. Tr inaest i osamnaest .

212

N e m a više devojke. Je li bila tako g lupa i ušla, ili nije, to će se videti k a d b u d u iznosili.

Trinaest i devetnaest. N e k a k o niko ne ulazi. Z a t o još izlazi j edan debel i ćelavi. A l i eno, kao da nešto traži po džepovima i u trinaest i dvadeset bez deset sekundi on se vraća po te svoje bedne rukavice.

Trinaest i dvadeset. Vreme, kako se ono vuče . Val jda sada. Još ne sada. Da, sada. Bomba, ona e k s p l o d i r a . . .

P O H V A L A L O Š E G M I Š L J E N J A O S E B I

Mišar nema sebi šta da prebaci. S k r u p u l e su strane crnom panteru. U ispravnost svoj ih postupaka ne sumnjaju pirane. Z v e č a r k a pr ihvata sebe bez ograda.

Samokri t ični šakal ne postoji. Skakavac, aligator, trihnina i obad ž ive kako žive i raduju se tome.

S to ki lograma teško je srce ki ta sabljaša, no u drugom pogledu ono je lako.

N i č e g n e m a životinjskijeg od čiste savesti na trećoj Sunčevoj planeti.

TIMOTEUŠ KARPOVIČ (TYMOTEUSZ KARPOWICZ)

* 1921

Prve zbirke poezije Timoteuša Karpoviča, jednog od zakasnelih početnika iz 1956. godine, morale su služiti kao primer kako se postupkom takozvane čiste lirike može reagovati na političke probleme važne za celu zemlju. »Lekcija tišine« iz našeg izbora je sjajan primer za to. To je reagovanje sasvim drugačije nego što bi bilo u publicista li naučnika.

U današnjoj poljskoj poeziji Karpovič donosi je­dan od najambicioznijih pokušaja traženja novih izra­žajnih mogućnosti za iskazivanje poetskih stanja. To je fantastika 'konkretna, poniranje u značenja reci i građenje novih sistema viđenja. Karpovič uvek po­lazi od predmeta, od čulnog i intelektualnog znanja o predmetu, od onog što predmet znači, svojm imenom i svojom funkcijom. Ali ako |se samo u jedno zna­čenje prodre dublje, videće se da predmet i njegova funkcija mogu taj broj značenja veoma da prošire. U tome je poetska vrednost svakog jezika — svi se mi već u običnom, svakodnevnom govoru služimo poet­skim jezikom. Pesnik, po Karpovičevom mišljenju, taj poetski jezik može još više da obogati, da otkrije nove oblasti mašte i krajnja poetska saznanja.

Vrlo intelektualna, Karpovičeva poezija je i vrlo čudna. On pokušava da se oslobodi balasta mnogore-

215

čitosti, i da lirske situacije iskazuje neposredno. Ne traži izlaza u metafizici, a ipak iu toj poeziji Srna želje za nekim neostvarenim metafizičkim skladom. U tom smislu može se govorit i i 0 filozofskim (vido­vima Karpovičeve poezije.

Godine 1972. Karpovič je iznenadio poljsku čita­lačku javnost svojom vel ikom pesničkom knjigom Izokrenuta svetlost. To je knjiga stihova od preko 400 strana. Tvrdim da je to najambiciozniji poduhvat u posleratnom poljskom stihotvorstvu. Na žalost, to je knjiga-fantom. Nju ni najobrazovaniji Poljaci ne razu-meju. Ne reči, reci su tu sve postojeće ili bar razum­ljive u poljskom jeziku. Nerazumljive su rečenice i sklopovi.

Mladi su tih godina, iz mladalačkog prkosa i po­trebe da veruju u večnu avangardu Karpovičevoj knjizi izglasali jednu od uglednih književnih nagrada, Karpoviča proglašavali svojim pesničkim uzorom. Jedan od tadašnjih mladih, Edvard Balcežan, napisao je u odbranu te Karpovičeve knjige ubojit esej »Ko se boji izokrenute svetlosti?« i taj esej kasnije preštampao u svojoj sjajnoj knjizi studija i eseja Krugovi posvećenja u tajnu (1982). On nabraja sve vrline te Karpovičeve knjige, citira zlatne misli, sjajne pojedine stihove i odlomke celina. Al i t ime Karpovi-čevu knjigu nije učinio ni za dlaku čitljivijom. Ja, kao prevodilac Karpoviča (objavio sam njegove izabrane pesme pod naslovom Lekcija tišine, 1964), stojim pred pesmama iz Izokrenute svetlosti bespomoćan, nem.

Budućnost će pokazati da li je taj Karpovičev pokušaj jedno od najgenijalnijih ostvarenja novije poljske poezije, ili potpun promašaj. I

Posle te iknjige Karpovič se posvetio univerzitet­skom radu. Danas predaje na Čikaškom univerzitetu u S A D .

L E K C I J A T I Š I N E

K a d a je lept ir previše naglo nekad sklopio kr i l a — vikalo se: mol im za tišinu!

Tek što je pero uplašene pt ice dodirnulo zrak — vikalo se: molim za tišinu!

T a k o je naučen bešumno da hoda slon po dobošu čovek po zemlj i

Bešumno se nad poljem dizalo drveće kao što se diže kosa od straha

S A N

Šta se to strašno prisnilo pesndku da je iskočio iz sna kao je len iz zapaljene šume

leptir iz njegove metafore pokr io ga svoj im kri lom

i opisana k v a k a pokrenula se na vrat ima

217

P U T O V A N J E G R A N E

plovim po zeml j i p l o v i m po vodi p l o v i m po v e t r u j a sam b u k o v a g r a n a r u k a drveta n a d a pt ica vičite na m e n e : z e l e n a l isnata luđakin jo l jubite me d o k p l o v i m jer n ikad se v ra t i t i n e ć u

o v o je moje poslednje putovanje u n j e g a čak n i k o n e v e r u j e

recite o t o m e l u g a r i m a — pl junuće i ot ići dalje ali t i se zagledaj pesnice zaista p l o v i m po zeml j i zaista v o l i m prstenje u v e t a r bačeno od lasta

g d e su zakopani v r a t o v i i zvora i oči b u d u ć e g ze leni la

gde v e t a r pre no što pomisl i — v e ć z n a obl ik d a h a

g d e se čezne u obl iku l i šća gde se g o v o r i u obl iku ruže

smrtno žel jna cil ja ustrajno napred p l o v i m na neči j im tvrd im r a m e n i m a ko nosi u r u k a m a

sek i ru

Ž I V O T I N J E I Z Z E L E N E Š U M E

p r v a kapl ja d a n a udari la je u konste laci ju sna zal jul jal i su se s la tk i horizonti probuđeni p u t e v i budno su se prope l i moja se k u ć a u z n e l a v i soko u otvorenom o k u pojav i la se zeml ja

životinje iz z e l e n e š u m e izišle su na po j i lo

žeđ im je j a s n a i h ladna kopita t v r d a i p r e c i z n a žive u r a z g o v e t n o j šumi piju v o d u piju čistu v o d u

218

DRVOSTAJ VODE

drvostaj vode je u nestajanju voda iscvetala iz presečenih ži la vode isplovljuje kamen nedovol jno razvi jeni isplovljuje o k o nedogledano i gr iva koja se ne da uplesti u hrast ili lukavog medveda u tom hrastu i voda takođe nestaje u drvostaj u

suša l judske noge l judske r u k e nedostatak rose u susretu noćnom i j u t a r n j e m suša stola i suša peći gor ivo iz ko jeg salamandra već ne iznosi svoje marame na kišu na sušenje suša govora šuški reči nokat urastao u reč nokat i uši urasle u reč uši koje se ne daju čut i u stvari nerođene za glas suhe makovice sa suhim mušicama to su posledice elementarnih nepogoda koje potiču iz drvostaj a vode

nikad nije bilo drvostaja v o d e izvinite a šta je isečeno

LOV

opkoljeni sobom hraneći pse unutrašnje u previše tesnoj šumi čekamo jutro

puni smo divljači i sebe kao što to b iva u v r e m e lova budno slušamo da kroz naše uho mekodlaki samur ne iskoči

čim grane osvit izići će iz nas na pojilo

219

lakomisleni svetleći jeleni tada ćemo gađati u njihov vreli obris ugodno ležeći u sopstvenoj senci da bismo se hitac za hicem u sebi oslobodili

Z A L U T A L I P U T

Kugle su već napasene konji već nabijeni nekoliko akara zvuka metar boje jutro senke sitnolisno putovanje kroz brlog klanaca zatim su lisice u klancima sve staze zatrle marš je postao nejasan marš bez cokula i nogu marš u stvari bez zemlje

naši konji daleki pasu u mravinjacima šuštavo komade pod njihovom kožom plovi kiseonička humka dimi se nad krznom to je paša nejasna paša bez njuški i sena paša u stvari bez gladi

razrasta se streme ono je čelična kapija ono je u stvari duga samo zvuk boje izokrenut izgleda kao da smo pogrešno krenuli preko tog stremena život je tu nejasan

220

drvo s tvarno bez drveta staza u s tvar i bez staze ruža svet la bez naših očiju

S A N OLOVKE

kad se olovka sv lači pred spavanje čvrsto odlučuje da spava ukočeno i crno

pomaže joj pr i tom urođena nesavitl j ivost svih srčika sveta kičmena srčika o lovke pukne a ne da se savi t i

nikad joj ne dođu u san talasi ili kosa samo vojnici u stavu mirno i l i mrtvački kovčezi

ono što se u njoj smešta ravno je što je van nje kr ivo laku noć

SEKIRA

Kad se d a n do kraja oljušti zakopavamo nje­g o v u be lu srž duboko u z e m l j u stavl jamo na nj postel ju i pored nje sekiru da se č a k i usnu bra­nimo od napasti

Z e l e z o tiho gunđa gutajući u sebi hladna iščekivanja udaraca umil java se o k o naših r u k u l jubi n a m prste p lovi ispod jas tuka l julja naše g lave k l iz i po ramenima i vratovima dodiruje bedra

221

i noge p o l a k o m e n j a s i le grav i tac i je k o j e nas drže u s t v a r n o m položaju prepl iće luporednike s našom kosom a seki r i š te uv i ja o k o mer id i jana

N a g l o u z j a h u j e m o na toplog k o n j a sna s t i ska-mo n j e g o v e b o k o v e i evo konj se propinje s a v l a ­dava p r v u p r e p r e k u s a suhim p r a s k o m o t k i d a m o se od svo j ih senk i ukus že leza u laz i na usta pr is tu­pamo pr ičešču hero ja

S a d a s m o admira l ne lzon s a t ra fa lgara prost vojnik s v e r d e n a s v e t i đ u r đ e š to g u t a v a t r e n o g zmaja razv i jorena kosa z v o n i p l e m e n i t o i herojski besni konj g r i z e i g a z i m r š a v e o b l a k e v r e l i v i z i r sve v iše n a m p a d a na oči prsti se s tvrdnjava ju na sekirištu i s reća sek i re postaje tako opipl j iva da se upija u n a s k a o s e n k a u p e ć i n u ugnežđu je se i preobražava u že lezni e h o š to bru j i u g l a v a m a u ko j ima žongl i ra b u r a

O naj luđe hero j s tvo b e z tebe gnj i je iruka i konj propada u k o p i t a

O najsvet l i j i u d a r c e b e z t e b e tuđe i v las t i te lobanje n e m a j u smis la postojanja i

Z a t o u d a r a m o s e k i r o m u b e l i k a m e n d a n a koj i se probio kroz nas i r a z v i o p r v e p ipke k a l e m je t a k o krž l jav da č a k i ine k r v a r i ali mi iako v e ć sto noći razjareni na tu k r v odlučujemo se da č e ­k a m o j e r još postoji m o g u ć n o s t d a s m o o v d e i sme-j a n i

VIKTOR VOROŠILSKI (WIKTOR WOROSZYLSKI)

*1927

Pesnik, prozni pisac, publicist i prevodilac. Prvu pesmu objavio je u svojoj osamnaestoj go­

dini, poslednjeg meseca rata. Studirao IU Moskvi u Književnom institutu »Maksim Gorki«, koji je završio kao kandidat nauka.

Spada u prvu generaciju poljskih mladih pisaca aktivista iz prvih posleratnih godina, zvanih »bubulji-čavi«. Evo kako je te tadašnje mlade naslikao kasnije sam Vorošilski:

»Bili smo mršavi, nedohranjeni, r u ž n i . . . Imali smo duge vratove, ruke s kojima nismo znali šta da činimo, čupavu kosu. Kretali smo se nezgrapno kao pelikani. Gledali smo na ljude ispod oka, a naši gla­sovi zvučali su neprijatno. Uostalom, nismo ni pozna­vali prijatne reči i prezirali smo ih. (...) Bolovali smo od sušice, a uostalom, pucali su u nas iza ugla. Jed­noga našeg utopili su u kadi. U analoj grupi pošli smo na pogreb, i opet je jedan od nas držao govor: r rreakci ja . . . Nismo umeli da igramo, devojkama nismo kupovali cveće, noću smo čitali Marksa, a danju urlali na mitinzima...«

Za »bubuljičave« svet je bio podeljen na dva dela: jedan pravedan, svet slobode na Istoku, i drugi reak­cionaran, svet ropstva i mraka na Zapadu. Oni su se borili za uključivanje Poljske u svoj »novi svet«.

223

I poezija im je bila takva: parolaška, mitingaška, puna ljubavi prema čoveku i mržnje prema klasnom neprijatelju.

Znamo kako se ta shema sramno raspala, poka­zujući svoje zloslutno, neljudsko lice.

Polako ali sigurno Vorošilski se otresao mučnih naslaga svojih mladalačkih predubeđenja. Od neka­dašnjeg bezobzirnog borca za jednostranu istinu, postao je borac za jedan zdraviji moral. Neprijatelj mu je postalo sve što je konvencionalno, lažno, neautentično.

Naročito su mu značajne dve zbirke, Uništenje vrsta (1969) i Posle uništenja (1974). U njima je pro­govorio zreo pesnik i čovek koji je prošao kroz strašnu životnu školu našeg stoleća.

Vorošilski, sad, na pitanja ne odgovara neposred­no, nego preko svojih lirskih 'junaka, posredno. Sada u tim pesmama postoji forma junakovog monologa, a tog junaka uvek odnekud poznajemo. U mnogim pes­mama dolazi do iglasa mnoštvo, s čijim se pogledima i mišljenjima autor ne poistovećuje; naprotiv, poka­zujući ga u ironičnom svetlu, autor pokazuje dvolič­nost i moralnu pustoš takvoga kolektirnog sveta. Tada to postaje glas ćutljive većine«, pasivne društvene mase, koja je, kako nas uči istorija, u v e k spremna da se odrekne prava na suđenje i prava na individu­alno protivljenje, za račun bezbednosti i unutrašnje stabilizacije.

I za divno čudo, pesništvo Vorošilskog postalo je svestranije, bogatije, uverljivije i životnije. I nema više sumnje za koju se to istinu zalaže autor, na kojoj je on strani.

S T A R I M A R K S

Zadivl ju je me i pr iv lači S tar i M a r k s ne više onako silovit i dramat ičan k a o Mladi Marks ni onako sarkastičan T e ž i V e ć više ne piše pamflete P r o u č a v a izvore u Bri t i š m u z e u m u S v e mora da bude provereno i ništa ne može da sadrži grešku ni da se oslanja na nepromišljen ci tat po sećanju Do kasno u noć sedi u drvenoj fotelji piše puši previše cigara ponekad odškrine v ra ta susedne sobe tamo Dženi M a r k s rođena fon Vestfalen starija od m u ž a raščešl java kosu pred ogledalom ushićeni M a r k s govor i K a k v a s i t i posle čega se v raća za sto

i t ako sve do dana kada će umreti ne na bar ikadama gali jama nego baš u toj fotelji

I m a m poverenja u Starog Marksa koj i prirodno hoće da promeni svet al i hoće takođe da ga r a z u m e Stalo mu je do oslobođenja eksploatisanih ali takođe mu je stalo da do kraja napiše knj igu o mehanizmu sveta eksploatisanih i eksploatatora hteo bi da dobro uda svoje t r i kćer i za l jude napredne i verne i brine se zbog Dženine bolesti

i s a m popušta sa zdravl jem i ne može ponovo da otputuje u Kar l sbad je r mu Austri janci podval ju ju i zbog materi jalnih raz loga

15 225

mora da p i še svaštar i je za Nju jork Trib jun i m o ž d a zato neće stići i s tupa krupnim k o r a c i m a po Hempst id H i d u p lašeć i vrapce i ne g u b e ć i n a d u da će ipak st ići

Geni je usta l jenog ž ivota ima izg led svakodnevnost i S a m ne poznaje svoju moć N e čuje g lasove N e v i d i znakove N e uz jahuje n e razmahuje n e g r m i Ni je nervozan Z n a m a l o više od d r u g i h i to hoće da saopšti K r i v o mi j e što neće završ i t i kn j igu a l i ono što će učini t i

i onako j e dovol jno z a nekol iko pokolenja S a m o k a d bi u m e l i u tome da se razaberu On drži da hoće Star i M a r k s ceni Seksp i ra i Eshi la ali n jegov s v e t nije t ragičan Otkr io je u n j e m u loš poredak te zato v id i i mogućnos t bol jeg Preda jući mu svoje znanje daje s v e t u šansu

1967.

F A Š I S T I Č K E D R Ž A V E

U b r z o posle rata 1 9 1 4 — 1 9 1 8 u E v r o p i nastadoše p r v e

fašist ičke države U t im d r ž a v a m a sunce je izlazi lo i za laz i lo u normalno v r e m e

obas javajući k r o v o v e kuća i ze lene n a g i b e planina u obor ima b lago je r ikala s toka M a j k e su u zoru budi le decu l jubeći ih u č e l o O č e v i su po

povra tku s rada osećajući radosni z a m o r u k o s t i m a udisali d im domaćeg ognjišta a pos le r u č k a

226

spavali u fotelji i l i uporno majstorisali i l i oduševljeno muzicirali Deca su se igrala kl ipe školica i vi je Mal im devoj čicama rasle su grudi i devojčice su iz dana

u dan izrastale u vel ike devojke ispunjene šapatom kao šumom drveta u šumi i nag l im smehom na

čiji b i z v u k mladići osećali kako im se suše gr la U letnj im

večer ima na zavesama iznutra osvetl jenim sastajahu se

senke -rastajahu i opet l jubavno sastajahu A zimi su l jubavnici lovil i paru iz usta u zasneženim

parkovima I još se mogu spomenuti mačke što se izvi jaju u dugu i

v rapci što uzleću nad kolovozom i starice pred kućama

i c v e ć e sečeno i gajeno u saksijama i bolničarke što bolesnicima daju toplomere i l judi s met lom što m e t u ulice I drvo što se suši i brazda na vlažnoj njivi i v e t a r u

š ikarama I još se može spominjati mnogo pojava koje svedoče k a k o

Pošto nije bilo znakova na nebu pogrebnih kometa

vode pretvorene u krv gorućih žbunova pošto je život tekao obično i stvarno je u t im državama

mnogo bilo l judi običnih i l judi dobrih i takv ih koj i ništa nisu znali i kojima ni na pamet nije padalo i koji se nisu osećali krivi i koji s t im nisu imali ničeg zajedničkog i koji čak novine nisu čitali ili su ih čitali nemarno zauzeti misl ima o tom kako treba popravit i krov koji prokišnjava dati cipele obućaru izjaviti l jubav popiti kr ig lu piva pomešati boju zapaliti sveću i koji

1 5 ' 227

zaista nisu zapažali s trah u o č i m a suseda i nisu čul i podrhtavanje u g lasu onoga koji za p u t pita

nisu zapažal i raz l iku nisu čul i g las u sebi ili koj i su u b r z o nešto nasluti l i nisu mogl i ništa učinit i i teši l i se govoreći u najmanju r u k u ništa z lo ne radimo ž i v i m o isto k a o u v e k Što je

b i lo istina

A ipak to su b i le fašističke države

P R A O T A C A V R A M

A šta je A v r a m a ipak goni lo te Ur Halde j sk i napust i s n jegov im

palatama i h r a m o v i m a i u g r a d u H a r a n u takođe ne zagre ja mesta Š t a ga j e goni lo na nes igurna nomadska lutanja Odvratnos t p r e m a prol ivanju k r v i Pr inošenje l judskih ž r t a v a bi lo m u j e o g a v n o N e h t e b o g o v i m a očima da posvet i d e v e t crnoput ih

m l a d i ć a u ugaoni k a m e n da ih zazida S t r a h m u oduzimaše san u k u ć a m a sazidanim na kost ima Z a d a h čovečje k r v i sa ol tara presecaše mu dah I otide m u ž A v r a m u pustinju

U m r a k u prapovest i kretaše se naslepo Još ne p o z n a d e

dobrobiti b ra t s tva T a m n o m o d r a noć kidaše mu šatore i nesigurna misao ga iz jedaše i l i možda predosećanje Da je svak i ž ivot posebna radost i dar koj i t reba branit i ne gubi t i I očajavaše A v r a m sa okrutnom v e r o m zavađen d o k ne diže b u n u

2 2 8

protiv bogova sv ih i izabra jednog koji ne žuđaše l judskog m e s a A ipak vet r ima šibani i g lađu moreni ne davahu mu v e r e saputnici u lutanju da nov je zakon A v r a m o v a Boga i s toga se ta znana epizoda k a o što knjiga zbori odigra na gori sa sinom Isakom udaljio se ovaj nosaše drva a A v r a m

vatru i mač i vraćajući se sutradan reče praotac htedoh

bejah ubiti al i B o g ruku moju zadrža i ukaza mi na o v n a u trnju upletenog To onima što sumnjahu razbudi maštu i ubedi ih

T a k o iz gađenja i s traha A v r a m o v a religije se rodiše nove Bi upoznato milosrđe i osuđena nečovečnost I ni je v i še njegova k r i v i c a što j o š ne jednom .bi narušen z a k o n ji l judi prinošeni na žr tvu i što m r a k padaše i vrednost

svakog života ništavna izgledaše

S P A Š A V A N J E D O N K I H O T A

Pos le sedam poraza u Sevi l j i M i g e l de Servantes Savedra nezgrapnog hidalga oblači u oklop postavl ja ga na konja i horizont mu otvara k l jučem

K r o z ž e g u kroz podsmeh kroz predeo lude imaginacije D o n K i h o t jaše lomi kopl je iz sedla izbačen dodiruje zemlju

Stvarnos t ga grdno lema Ona stvarnost kojoj krč i u trbuhu zvecka u kesi i puši joj se iz

g lave Ista ona

229

što ima j a k e pesnice i zaudara na znoj i be l i l u k i k o j a m r z i

otpadnika i hoće da postoji i skl jučivo oko u oko sa sobom bez antiteze bez fantast ičnog

l ika u og ledalu b e z g lasa i zvan svoga regis tra Stvarnost ne praš ta D o n

K i h o t u

M i g e l de S e r v a n t e s S a v e d r a bogobojažl j ivi s luga stvarnosti ko j i nje radi sastavl ja smešnu p o v e s t u poslednjem času pr i skače onom što l e ž i i zaklanja ga od s m r t n o g u d a r c a U t o m t r e n u I n jegova bezgranična odanost s luženju k a o d a b i v a s tav l jena n a probu

D o n K i h o t ukočeno ustaje sa zeml je šantucajuć: pri lazi poluživoj Rosinanti pr igušujući j a u k e stavl ja nogu u uzengi ju pentra se na koštunjava leđa i od laz i u svoju nestvarnost ostavl ja jući S e r v a n t e s a iza sedam tuga u Sevi l j i

F R A N C K A F K A (I)

K a d j e Franc K a f k a pisao svo je istori je one nisu b i le

ogledalo stvarnosti R o d i o se i ž iveo u najblažoj tiraniji a k a d je propala — u n a j ­pristojnijoj od buržoaskih demokrat i ja E v r o p e

U s v e t u t a k o nepodatl j ivom z a A p o k a l i p s u d a kad j e

o d n je progutan nije prestao da se i ščuđava U g r a d u

gde još u v e k m o g u d a s e nađu t r a g o v i s v a k o g a k o j e t u ž i v e o p r e Apokal ipse T a k o đ e i

230

Franca K a f k e E v o kuće u kojoj se rodio Ovuda ga je s lužavka vodila u školu plašeći ga Ovde je radio u osiguravajućem društvu i nije smeo da se oslobodi na d v a dana da otputuje na sastanak s l jubavnicom O v o je porodična grobnica Kafk in ih K u ć e stoje sve samo što s nekih otpada malter Stanovnici takođe pokazuju s taru česmu koju je opisao u jednoj od prvih pripovedaka i unutrašnjost

c r k v e iz romana A l i kad bismo u onom što je pisao traži l i s l iku sveta u kome je ž iveo to bi bi lo nepravda i taj čestit i svet bi imao prava da se oseti uvređenim pošto nije bio takav B i o je vedriji i prostiji Srećom K a f k u su počeli čitati mnogo kasnije k a d se telo

sveta uvlači lo u svaku njegovu izmišl jenu reč

nadoknađujući

zakasnelost i jaučući od bola

1966.

F R A N C K A F K A (II)

Franc K a f k a je uvek želeo da veruje i da bodri M e đ u knjigama koje je najradije čitao bile su priče Božene Njemcove Cesto im se vraćao gutajući toplinu kojom su zračile i želeći da postane sličan staroj dobroj gospi koja l judima deli hleb Jednom je pročitao njeno delo pod naslovom U zamku i oko zamka i to je ostavilo na njega

231

takav utisak da ni je m o g a o da se odupre ž e l j i iza p o d r a ž a v a n j e m P i s a o je dugo i stalno se n a d a o da će uspet i da s tvori delo isto tako sunčano i sa isto t a k o srećniim z a v r š e t k o m al i nije uspeo i m n o g o je pat io i h t e o je da spal i ono što je napisao

M I R O N B J A L O Š E V S K I

(MIRON BIAŁOSZEWSKI)

1922—1983

U poljsku poeziju ušao je s višegodišnjim za­kašnjenjem, prelomne 1956. godine, ali zato je ušao kao zreo čovek i izgrađen pesnik. Danas, u godini autorove smrti, njegova poezija, isto kao i u vreme kada se pojavila, pleni novošću, neponovljivošću, zago-netnošću, čak i »nerazumljivošću«, iako je odavno nobilitovana, priznata, cenjena, iako je o njoj napisano bezbroj kritika, rasprava, komentara, čak naučnih i doktorskih radova. Postoji samo jedna razlika: Kad se pojavio, Bjaloševski je bio isključivo pesnik za elitu. Danas ga u Poljskoj zna i široka publika, ali nju Bjaloševski nije pridobio poezijom, nego svojim neo­bičnim autobiografskim romanom Uspomene iz var-šavskog ustanka (1970).

Prva pesnička zbirka Bjaloševskog Obrti stvari naslovom se nadovezivala na epohalno Kopernikovo delo O obrtima nebeskih tela. Kopernik je proučavao kretanja u kosmosu, a Bjaloševski je proučavao kos­mos svakodnevnih stvari oko sebe, i to onih naj-neuglednijih, najnepesničkijih, iz svakodnevne upo­trebe i već izišle iz upotrebe, zatim svet stvari svoje studentske sobe, svet ulice, varšavskih predgrađa, svet poljskih palanki, i sve je to opisivao igrajući se, radu-

233

jući se, oponašajući svečani stil klasične poezije, ali i ironizujući, naravno, taj uzvišeni patetični stil, pod-smevajući se svoj toj voljenoj i cenjenoj civilizaciji i njenim tekovinama.

Do kraja života ostao je jedini autentični boem u poljskom posleratnom pesničkom životu, i pisao do te mere uprkos svim priznatim i prihvaćenim kanonima i stilovima, da je izgledalo kao da okreće leđa čak i najboljim i najdobronamernijim kritičarima i prouča-vaocima svoje poezije. Svoje pesme, i svoje još neo-bičnije pesničke drame pisao je upravljajući se isklju­čivo prema prohtevima svoje neobuzdane, hirovite mašte. Zato je do danas njegova poezija ostala bez podražavalaca, nastavljača i epigona, Sto je dokaz i izrazite lične izuzetnosti njenog autora.

Kolega po peru, Zbignjev Bjenjkovski, nazvao je Bjaloševskog »mučenikom etimologije«. Zaista, jezik poezije Mirona Bjaloševskog nije argo, nije dijalekt, nije jezik deteta kako su neki tvrdili, nego je to — idiolekt. Izvor njegove leksike su (periferije životne stvarnosti, a često i periferije reci. Pesnik se služi zvukom, onomatopejom, asonancom i aliteracijom, služi se govornom frazom, ali onom mucavom, nespretnom, koja je puna nedorečenosti, puna gramatičkih i sin-taksičkih grešaka. Taj jezik se otima svakoj pravilno­sti, povinuje se samo svojim ćudima, kao da je pesnik izabrao neku svoju posebnu ludu gramatiku i leksiku. To su reči-bogalji, rečenice bez završetka, kazivanje bez logičkog reda. Rezultat je — individualni jezik pesnika Mirona Bjaloševskog, poezija Mirona Bjalo­ševskog, a danas uveliko i proza Mirona Bjaloševskog.

A U T O P O R T R E T O S E Ć A N I

Gledaju me, dakle sigurno imam lice.

Od svih poznatih l ica najmanje pamtim vlastito.

Često mi ruke ž ive potpuno zasebno. Možda ih tada ne ubrajam u sebe?

G d e su moje granice?

Prorastao sam sav pokretom ili poluživotom.

U v e k ipak puzi u meni potpuno ili nepotpuno ali ipak postojanje.

Nosim u sebi nekakvo svoje vlastito mesto. K a d ga izgubim, to znači da me nema.

nema me, dakle ne sumnjam.

235

A U T O P O R T R E T R A D O S N I

Ne mislite da sam nesrećan. R a d u j e m se što mis l im. Misl i te da se radujem.

S v e t j e ig ra radosti. M o j a svest igra

pred l a m p o m kiše pred lupinom zida pred pi l jarnicom s v r e ć a m a k u p u s a pred us t ima pri jatel ja što govore pred v las t i tom r u k o m n e o č e k i v a n o m pred neprobojnom statuom stvarnost i

u divot i naj lepše zabave u najuzvišeni je mol i tve nerazdel j iva moja svest igra.

A kad se prek ine igra po običaju svakog k l u p k a poći ću u nebo —

gde se ništa ne oseća, gde s a m o d p o č e t k a b i o dok n i s a m b i o gde ću do kraja biti kad me ne bude, tamo je — radost neopisiva.

T o j e sve .

B A L A D A O O D L A S K U U D U Ć A N

N a j p r e sam sišao na u l icu s tepenicama oh, zamislite, s tepenicama.

236

Zatim su poznanici nepoznatih zaobilazili mene, ja njih. Žal i te što niste v ide l i kako l judi hode, žalite!

Ušao sam u potpuni dućan; gorele su lampe od stakla, video sam nekog — koji je seo i šta sam č u o ? . . . šta sam čuo? šum torbi i l judski govor.

A l i vratio sam se zaista zaista.

R A S K O L U M L E Č N O M R E S T O R A N U S A I Z N E N A Đ E N J E M

ja stoj im u redu on stoji iza mene ali po strani puši ona ta iza mene razgleda makarone po

njoj toj iza mene ponestalo za makarone ja joj dodajem za makarone ona po strani puši*

on ništa ne govori bež i u stakleni vestibil ona s njegove strane pokazuje mi iz zahvalnosti

z b o g makarona kružićem na čelu na drugu

* al i n j e g a je u m e đ u v r e m e n u u p r a v o p r e p o z n a o p o z n a n i k k o j i ga n i j e v i d e o od p r e r a t a 1 ce lo v r e m e se č u d i o Sto su s e s r e l i o v a k o s l u č a j n o j e r o n s v a k i d a n d o l a z i ovamo u Četiri u v e l i k u s a l u n a p r v o m s p r a t u n a č a s u v r e l o g m l e k a .

druga sa strane cenovniku

ne jede ništa ovdašnje Ijušti pomorandžu

druga sa strane s pomorandžom viče na zabranjeno pušenje

237

Cela polov ina u redu prelazi 'na našu s t r a n u

on je bio s t rašno iza okna začuđen ja s a m mu tek objasnio otkuda ta odbrana

I Z S L E P O G P O V E R E N J A

j e d e m ostr ige sa u k u s o m sve mi j ednim j e r j e d e m s J u z j o m i onako k a k o on kaže j e r j e d e m to prv i put j e r kad je čovek prv i put u P a r i z u t reba to da jede bar j e d n o m m o g u više da ih ne j e d e m kaže Juz jo čak ni sve ove ne m o r a m da pojedem j e r sam se čudio što t a k o m n o g o ali Juzjo k a ž e da m a l o te sam pojeo s v e

K A K O J E L A K O I Z G U B I T I V E R U

Prošao je konj i kola . Vidim. V e r u j e m u njih.

Smračuje se. Prošao je konj i kola. A l i konj je imao konja. K o l a su imala kola . Vozi l i su te s v o j e vel ike iz senki od bagremfi.

I već mi je te ško poverovat i u konja i kola.

238

»AH K A D B I , K A D B I Č A K I P E Ć Ó D N E L I . M O J A N E I S C R P N A O D A R A D O S T I

Imam peć nalik na tri jumfalnu kapi ju!

Uzimaju mi peć nalik na tri jumfalnu kapi ju! !

Vrat i te mi peć

nalik na tri jumfalnu kapi ju! ! !

Odneli je. Ostala mi od nje samo

siva naga

j ama siva naga jama.

I to mi je dosta: siva naga j ama siva-naga-jama si-va-na-ga-j a-ma sivanagajama.

* *

Iznenada izdvajaš se iz pomerenih formi ulice oblinom nogu

lica

približavaš se — pola obilazim te — pola

kako žalim onu stranu uvek nevidl j ivu!

239

odlaziš — pola pokret drug ih

k r o j i te u sve sitnije

k o m a d e ništa mi od tebe ne ostade iznenada

O O B R T I M A S T V A R I

A one k r u ž e

i k ruže .

Probi ja ju m e magl inama.

Pokušaj da uhvat i š nebesko te lo n e k o od onih z v a n i h »pod rukom« . . .

A čiji se j e z i k na j e o č i tav im u k u s o m M l e č n e K a p l j e predmeta?

A ko je izmisl io da z v e z d e g lupl je k r u ž e oko pametni j ih?

A ko je izmisl io z v e z d e glupl je?

I Z V O D J E S A M ' A

j e s a m g l u p s a m šta da rad im a šta bih radio k a d ne b ih znao

240

a šta ja z n a m šta je sam takav k a k a v j e sam možda ne g l u p no to možda samo zato što znam da je svako za sebe najvažniji jer ako se na sebe ne pristaje i onako jes i k a k a v jesi

S T U D I J A K L J U C A

K l j u č i m a miris vode gvozdene ukus elektriciteta a kao voće

on je opor nedozreo budući da je ceo koštica

P O G R E Š N A U Z B U Đ E N J A

kada . . . ska nije donela tablete sva se zemlja tresla

Adal inek ide u manti lu uopšte ne on

sutra nije subota

ul ica izgleda kao ulidza nešto joj ne odgovara

i njoj ne odgovara

tone u san Bjaloševskavi

i njemu ne odgovara

241

P R I S E Ć A N J E P O V E R A V A N J A S E S T R E S E S T R I U S A N A T O R I J U M U

p a n P a n e c m e šopio s tvarno potom mi se izvinjavao

otkud mu to naspelo da me šopio

tako s a m se začudi la i onaj p a n što je s n j im Ibio pr i t o m bio je prosto začuđen

kad me šopio čak je advokat dolazio

po toj s tvar i toga šopanja

što mu se desilo objašnjavao

mora da mu se činilo

S L U Š A M K A O Z A K O N I T I C I N I K I L I

T A N K A J E K O Z A B U R E T A

dal je d a ž d ob jekt ivni stoji k a o p i ramida

a o d m a h tu uši opi jene

j e d n o m vrs tom oluka

istina s l iva se s ta lno u bure a u n j e m u stanuju Đ i o g e n i moj ih uš i ju minimal i s t ičk i

242

M I R O N Č I O N I Č A

muči se čovek Miron muči opet je odenj reči nepogod nesiguran starađenj enj

R A T N I M I T O V I

TRI

Jedna utekla. Druga utekla. Treća zaglavila se u vratima.

JEDAN

Čučnuo pod sto i spasao se

!0!

Pretpostavljao sam: jednom ću t i dosaditi

ali još još čekam dolaziš onda još

ne dolaziš znači već (nisam pretpostavljao)

Z A P I S

Stoje na groblju, svećice pale. plaču, odjednom Stefća v iče : — Ljuuudi, zašto plačete, za 50 godina nijednog od vas tu neće biti !

ZBIGNJEV HERBERT (ZBIGNIEW HERBERT)

•1924

Jedan od pesnika koji su imali zakasneli nastup 1956. godine, Zbignjev Herbert, je opravdao široko poverenje koje mu je celokupna poljska kritika dala, te godine kada se pojavio. Danas, sa šest pesničkih zbirki, Herbert je jedan od najznačajnijih pesnika današnje Poljske.

Nadovezujući se na katastrofičnu poeziju Česlava Miloša, uključujući se u iskustva koja je kao obno­vitelj avangarde uneo u poljsku posleratnu poeziju Tadeuš Ruževič, Herbert je uneo u poljsku poeziju i antiku, i divni, plemeniti humor, i britku ironiju, pomešane sa skepticizmom savremenog intelektualca, koji je bio svedok najvećih katastrofa i uništenja kroz koja je prošao novi svet.

Zrači iz Herbertove poezije neka posebna suges­tivna toplina, koja kao da se intimno prenosi na sva­kog čitaoca, uvodi ga u svet poezije, zove na puto­vanje kroz maštu i istoriju, i inožda je ta neposred­nost osigurala Herbertu opštu popularnost u redo­vima poljskih intelektualaca.

A kad su čitaoci već navikli da svaku novu Her-bertovu knjigu primaju kao praznik poljske poezije, pojavila se zbirka Gospodin Kogito (1974), koja je bila pravo iznenađenje i za čitaoce i za kritičare.

245

A ko je Gospodin Kogito, taj Herbertov junak rođen iz slavne Dekartove maksime (»Cogito, ergo sum«)?

Pesnik mu daje poreklo, porodicu, drugove, obe-ležja, poslove i brige kakve ima svaki živi čovek, a iz čitanja postaje jasno da je to zbirni naziv, junak čiji se identitet gradio tokom celokupne istorije ljudske misli, onako kako se praistorija i istorija zapisivala u zemljama i epohama, u godovima drveća, u spome­nicima kul ture od najstarijih vremena do naših dana. On je, naravno, i Herbertovo drugo ja, i u svojoj po-slednjoj knjizi Izveštaj iz opsednutog grada (1983) on i pesnik zajedno daju svedočanstvo o ratnom stanju u Poljskoj.

Ugrađivanjem lika Gospodina Kogita u svoju poeziju Herbert je pronašao srećan način da svoju poeziju obogati višeslojnošću, i istovremeno da sebe donekle rastereti, da o ključnim problemima našeg vremena ne govori uvek isključivo u ime svoga ja. Herbert zna jza ono zlatno pravilo poljske predratne avangarde da treba negovati »stidljivost osećanja«. Manje je nametljivo kada o krajnjim pitanjima misli neko ko je oličenje Dekartovog »Mislim, dakle posto­jim«, nego kad bi svuda i stalno istupao Herbert 'u ime svoga ja.

Drugovanje s Herbertovom poezijom za čitaoca je pravi praznik. Izbija iz nje duh razboritosti i hra­brosti, jednostavnosti i pesničke rafinovanosti. Her­bert ume da bude i smrtno ozbiljan, i politički anga-žovan, i đački razdragan i veseo, ironičan i elegičan. Po svemu se vidi da je to pesnik koji čezne za obič­nom, ovozemaljskom, malom ljudskom srećom za ko­jom traga. A čitalac mu je zahvalan što ta svoja traganja pesnik ume s njim da podeli.

P R I Č A O R U S K I M E M I G R A N T I M A

B i l o je to godine dvadesete ili dvadeset prve stigli su ruski emigranti

vr lo visoki plavi sanjalačkih očiju sa ženama kao san

kad su prelazil i preko trga govoril i smo — ptice selice

odlazili su na plemićke balove okolo se šaptalo — kakvi biseri

a kad su se gasila svetla zabava ostajali su bespomoćni ljudi

sive novine stalno su ćutale i samo je pasijans imao smilovanja

i ućutavale su gitare po sobama i čak su bledele oči čarne

uveče bi ih u rodne stanice odnosio samovar sa piskom

posle nekoliko godina govorilo se samo o troma o onome što je poludeo

247

0 onome što se obesio i o onoj kojoj su odlazi l i m u š k a r c i

ostali su ž ive l i po s trani i polako se pre tvara l i u prah

T u p r i č u pr iča Nikoła j koji r a z u m e n e m i n o v n o s t istori je da b i me uplašio to znači ubedio

R A Z M I Š L J A N J E O P R O B L E M U N A R O D A

Iz činjenice upotrebl javanja ist ih p s o v k i i s l ičnih l jubavnih iz java izv lače se prev i še smel i z a k l j u č c i takođe ni za jednička škol ska lek t i ra ne t reba da predstavl ja dovol jno polazište da se ubija sl ično je i sa z e m l j o m (vrbe peščani put n j iva pšenice n e b o p lus

paperjasti oblaci) hteo b ih najzad na z n a m gde se z a v r š a v a ubeđivanje a počinje rea lna v e z a da l i usled istori jskih prež iv l j avan ja nismo postal i ps ihički i skr iv l jeni i na s lučajeve sad reagu jemo prav i lnošću

je re t ika i l i smo još u v e k varvar sko p l e m e sred veš tačkih j ezera i e lektr ičnih p r a š u m a

p r a v o d a k a ž e m n e z n a m samo u t v r đ u j e m postojanje te v e z e ispol java se ona u b ledi lu u n a g l o m crveni lu u ur lan ju i izbacivanju r u k u i z n a m da m o ž e da dovede do žurno iskopane rake

248

te na kraju u obl iku testamenta da bi bilo poznato: bunio sam se ali mislim da taj okrvavl jeni čvor treba da bude poslenji koji ćemo oslobađajući se pokidati

R U S K A B A J K A

Ostario je car baćuška, ostario. Više nije mogao čak ni golubića v last i t im rukama da zadavi. Sedeo je na prestolu z la tan i hladan. S a m o brada mu je rasla do poda i niže.

Vladao je tada n e k o drugi, ne zna se ko. Rado­znal i narod zavir ivao je kroz prozor, ali K r i v o -nosov je zaklonio prozor vešalima. 1 tako su samo obešeni videli ponešto.

Najzad je car baćuška sasvim umro. Zvona su zvonila, ali telo nije iznošeno. Car je bio srastao uz presto. Noge prestola izmešale su se s carevim nogama. Ruka urasla u priručje. Nisu ga mogl i odvojiti. A zakopati cara sa z latnim prestolom — šteta.

P R O K O N Z U L O V P O V R A T A K

Odlučio sam da se vra t im u cezarski dvor još j e d n o m ću isprobati može l i tamo da se ž ivi mogao b ih ostati ovde u dalekoj provinci j i pod p u n i m slasti l išćem sikomore i b lagom vlašću bolešljivih netopa

k a d a se vrat im ne nameravam da stvaram zas luge tapšaću i odobravati u odmerenim porcijama smešiću se na uncije diskretno mrštiti obrve neće mi za to dati z latni lanac dosta mi je ovaj železni

249

odlučio s a m da se v r a t i m sutra ili prekosutra ne mogu da ž i v i m u v inogradima s v e je ovde tuđe drveće bez koren ja k u ć e bez temel ja k i ša staklasta

cveće miriše na vosak 0 pusto nebo lupa suhi oblak v r a ć a m se sutra preksutra u s v a k o m slučaju

v r a ć a m se

trebaće n a n o v o u v e ž b a t i l ice da bi donja usna u m e l a da zadrži prez i r da oči b u d u idealno prazne 1 nesrećnu b r a d u zeca moga l ica da ne drhti k a d ulazi komandant garde

jedno sam s iguran v ina s nj im n e ć u pit i kad pribl iži svoj pehar oboriću oč i i p r a v i c u se da iz zuba v a d i m ostatke j e l a cezar uostalom voli g rađansku hrabrost do izvesnih granica do izvesnih r a z u m n i h granica

on je u osnovu čovek k a o i sv i d r u g i 1

i v e ć v r l o umoran od igranja s o t rovom ne m o ž e da pije do sita neprestano šah ona l e v a čaša za D r u z i ja u desnoj umoči usne zat im da pi je s a m o v o d u da ne spušta oč i s Tac i ta da iz iđe u v r t i da se v r a t i k a d već iznesu t e l o

Odlučio sam da se Vrat im u cezarov d v o r n a d a m se zaista da će se s v e n e k a k o srediti

F O R T I N B R A S O V A E L E G I J A

česlavu Milošu

S a d a k a d smo ostali sami k n e ž e m o ž e m o da porazgovaramo k a o čovek s č o v e k o m

iako ležiš na stepenicama i v id i š kol iko i m r t a v m r a v

to znači crno sunce s loml jenih z r a k a N i k a d nisam mogao da m i s l i m bez osmeha o

tvo j im rukama

250

i sada kad leže na kamenju kao oborena gnezda nesposobne su kao i nekad To je zapravo kraj Ruke leže posebno S p a d a leži posebno Posebno

glava i noge viteza u n e k i m cipelama

Pogreb ćeš imati vojnički mada vojnik nisi bio to je jedini r itual u koj i se malo razumem neće biti sveća ni opela biće fitilji i grmljavina crno platno na ka ldrmi šlemovi potkovane čizme artilerijski konji doboši doboši znam ništa lepo to će biti moj m a n e v a r pred preuzimanjem vlasti treba grad ščepati za vrat i malo ga prodrmati

O v a k o il i onako morao si da pogineš Hamlete nisi bio za život

verovao si u kr is ta lne po jmove a ne u l judsku glinu ž iveo si u stalnom grču kao u snu lovio si himere požudno si gr izao vazduh i odmah povraćao ništa nisi umeo l judski nisi umeo čak ni da dišeš

Sad imaš mir Hamlete učinio si svoje i imaš mir Ostalo nije ćutanje nego preostaje meni izabrao si lakši deo efektan potez ali šta je junačka smrt u poređenju s večnim

bdenjem s h ladnom jabukom u ruci na visokoj stolici s pogledom na mravinjak i brojčanik časovnika

Z b o g o m kneže čeka me projekt kanalizacije i dekret o prostitutkama i prosjacima moram takođe da izmislim bol j i sistem zatvora j e r kao što si dobro zapazio Danska je zatvor Odlazim svojim poslovima Noćas će se roditi zvezda Hamlet Nikad se nećemo sresti ono što posle mene ostane neće biti predmet

tragedije

Nije nam dato ni da se pozdravl jamo Ini da se opraštamo živimo na arhipelazima

a ova voda ove reči — šta one mogu šta mogu kneže

251

P O K U Š A J U K I D A N J A M I T O L O G I J E

B o g o v i su se okupil i u baraci u p r e d g r a đ u . Z e v s je govorio kao obično d u g o i dosadno. K o n a č n i zakl jučak: organizaci ju t reba ukinut i , dosta je besmislene konspiracije, t reba ući u o v o racionalno društvo i n e k a k o ostati ž iv . A t i n a je šmrckala u uglu.

Pošto su — treba to p o d v u ć i — podel jeni poslednji prihodi, Pose jdon je bio opt imist ički n a ­strojen. Glasno je ga lamio da će se on snaći. N a j ­gore su se osečali zaštitnici regul i sanih potoka i posečenih šuma. P o m a l o isu s v i r a č u n a l i na snove, ali niko o tome nije hteo da govor i .

Nije bilo n i k a k v i h zakl jučaka. H e r m e s se u z ­držao od glasanja. A t i n a je šmrcka la u uglu.

Vraća l i su se u g rad kasno u v e č e , s l ažnim ispravama u džepovima i šačicom tantuza. K a d su prelazil i preko mosta, H e r m e s je s k o č i o u r e k u . Vide l i su k a k o je tonuo, ali n iko ga ni je spašavao.

Mišl jenja su bila podel jena: da l i je to bio loš ili, naprotiv, dobar znak. U s v a k o m s lučaju bi la je to polazna tačka za nešto novo, nejasno.

Š T A ĆE B I T I

Š t a će biti kad r u k e otpadnu od st ihova

kada u drugim brd ima b u d e m pio suhu v o d u

trebalo bi da mi to bude sve jedno ali nije

šta će se desiti s p e s m a m a k a d a ode dah i kad bude odbačena milost glasa

252

da l i ću napustit i sto i sići u dol inu gde huči novi smeh pod tamnom šumom

R A Z M I Š L J A N J E G O S P O D I N A K O G I T A O I S K U P L J E N J U

Nije trebalo da šalje sina

previše ih je mnogo videlo njegove probodene dlanove njegovu običnu kožu

to je bilo zapisano da bi nas pomirilo najgorim pomirenjem

previše mnogo nozdrva je sa uživanjem udisalo miris njegovog straha

nije se slobodno spuštati prenisko bratimiti se s krvl ju

nije trebalo da šalje sina bolje da je carovao u baroknom dvoru od mramornih oblaka na prestolu straha sa žezlom smrti

G O S P O D I N K O G I T O I Č I S T A M I S A O

Gospodin Kogito se trudi da postigne čistu misao bar pre no što zaspi

253

al i već sam trud nosi k l i c u poraza

te k a d v e ć stiže do stanja da je misao k a o v o d a v e l i k a i b is tra voda kraj ravnodušne obale

voda se naglo prekr iva b o r a m a i talas donosi l i m e n k e d r v o p r a m e n neči je kose

ist inu govoreć i Gospodin K o g i t o nije sasv im bez kr iv ice nije mogao da otrgne unutrašnje o k o od sandučeta za p i sma u nozdrvama je imao z a p a h mora i pod rebr ima osećao prste one što

je odsutna

bio je običan k a o i drugi mebl i rane misl i koža r u k e na pr i ruč ju stolice brazda nežnost i na obrazu

jednom kasnije jednom k a d se ohladi postići će stanje šatori

i biće kao što preporuču ju učitel j i prazan i začuđujući

P O R U K A G O S P O D I N A K O G I T A

Idi k u d a su pošli oni u t a m n u k r a j i n u po z latno runo ništavi la s v o j u poslednju n a g r a d u

254

idi uspravan sred onih što su na kolenima sred okrenutih leđima i srušenih u prašinu

spašen si ne zato da bi ž iveo imaš malo vremena treba dati svedočanstvo

budi hrabar kad r a z u m obmanjuje budi hrabar u poslednjem računu jedino se to računa

a tvoj bespomoćni G n e v neka bude k a o more kad god čuješ g las poniženih i tučenih

nek te ne napušta brat tvoj Prez i r prema žbirima dželat ima kukav icama — oni će

dobiti igru poći će na tvoj pogreb s olakšanjem bacit i grumen a potkornjak će napisati tvoju ulepšanu biografiju

i ne praštaj zaista nije u tvojoj moći da praštaš u ime onih koj i su izdati u zoru

čuvaj se ipak nepotrebne oholosti gledaj u ogledalu svoje luđačko l ice ponavl jaj : pozvan sam — zar ni je bilo boljih

čuvaj se krutosti srca vol i jutarnje vre lo pticu neznana imena vol i z imski hrast svetlost na zidu veličaj nost neba i njima ne treba tvoj topli dah postoje da bi govori l i : n iko te neće utešiti

pazi — kad svetlost na gorama daje znak — ustani i idi

dok krv okreće u grudima tvoju m r a č n u zvezdu

ponavljaj stare basne čovečanstva bajke i legende j e r ćeš tako steći dobro koje nećeš steći ponavljaj ve l ike reči ponavljaj ih uporno k a o oni što isu iš l i u pustinju i g inul i u pesku

a nagradiće te zato onim što imaju pri ruci šibom smeha ubistvom na đubrištu

255

idi j e r samo tako bićeš p r i m l j e n u d r u š t v o h ladnih lobanja

u društvo svoj ih predaka: G i l g a m e š a Hektora Rolanda

brani laca kra l jevs tva bez granice i g r a d a pepela

B u d i v e r a n Idi

I Z V E Š T A J I Z O P S E D N U T O G G R A D A

Prev i še star da bih nosio oružje i bor io se k a o drugi —

određena mi je po milost i poslednja u loga hroničara

zapisujem — ne zna se za k o g a — istori ju opsade

treba da b u d e m tačan ali ne z n a m k a d je počela na jezda

pre dvesta godina u d e c e m b r u m o ž d a j u č e u osvi t svi ovde bolu ju od g u b i t k a osećanja v r e m e n a

ostalo nam je s a m o mesto vezanost za mesto još držimo ruševine h r a m o v a pr iv iđenja

v r t o v a i k u ć a ako izgubimo ruševine neće preostati ništa

p išem o n a k o k a k o m o g u u r i t m u beskra jn ih sedmica

ponedel jak: prodavnice prazne prometna jedinica postao j e p a c o v

utorak: gradonačelnika ubi l i neznani izaz ivač i sreda: pregovor i o pr imir ju nepri jatel j internirao

pos lanike ne znamo nj ihova m e s t a b o r a v k a to z n a č i mes ta

pogubl jen ja četvr tak : posle burnog sastanka odbačen v e ć i n o m

g lasova predlog t rgovaca začinima za bezus lovnu

kapi tu lac i ju

256

1

petak: početak kuge subota: izvršio samoubistvo N. N . nesalomljivi branitel j nedelja: nema vode

odbili smo napad na istočnu kapi ju z v a n u Kapi ja Saveza

znam monotono je s v e to nikog neće moći da uzbudi

izbegavam komentare osećanja drž im na uzdi pišem o činjenicama

k a ž u da samo njih cene na stranim tržištima . ali sa izvesnim ponosom žel im da j a v i m svetu da smo zahvaljujući ra tu odgajili n o v u vrstu dece naša deca ne vole ba jke igraju se ubijanja na j av i i u snu sanjaju o supi h lebu i kosti baš kao psi i mačke

uveče volim da lutam po krajnjim delovima G r a d a duž granice naše nesigurne slobode g ledam odozgo na bezbrojnu vojsku na njene vatre slušam hučno bubnjanje i varvarsku vr isku zaista je neshvatl j ivo što se Grad još brani

opsada traje dugo neprijatelj i moraju da se smenjuju

ništa ih ne vezuje sem žel je da nas unište Got i Tatar i Švedi odredi Carev i p u k o v i

Preobraženja Gospodnjeg ko bi ih pobrojao boje zastava menjaju se kao šuma na vidiku od nežne ptičje žute boje u proleće preko zelene

i crvene do zimske sasvim crne

tako u v e č e oslobođen od činjenica mogu da razmislim

o s tvar ima davnim dalekim na pr imer o našim saveznicima preko mora znam iskreno s nama

saosećaju šalju brašno vreće ohrabrenja mast i dobre savete čak i ne znaju da su nas izdali nj ihovi očevi

1 7 257

bili su naši saveznic i u doba p r v e A p o k a l i p s e sinovi nisu k r i v i zas lužuju zahvalnost pa smo i

z a h v a l n i nisu preživel i opsadu d u g u kao večnost oni koje je proguta la nesreća u v e k su usaml jeni branioci D a l a j - L a m e K u r d i afganistanski gorštaci

sada kad p i šem ove reći pristal ice smiren ja stekle su izvesnu p r e v a g u nad s t r a n k o m

nepokoleb l j iv ih obično kolebanje raspoloženja sudbina se još k o l e b a

grobl ja rastu smanjuje se broj brani laca ali odbrana traje i trajaće do kra ja i ako G r a d padne a preostane j edan on će nositi G r a d u sebi p u t e v i m a i z g n a n s t v a on će bit i G r a d

g ledamo u l ice g ladi u l i c e vat re u l i ce smrt i najgore je od sv ih — l ice izdaje

i samo su naši snovi ostali neponiženi

1982.

JAROSLAV M A R E K RIMKJEVIČ (JAROSŁAW MAREK RYMKIEWICZ)

*1935

Jaroslav Marek Rimkjevič mogao bi pripadati pokolenju 1956, jer je rođen 1935, a počeo da objav­ljuje 1957. Rimkjevič tom pokolenju ipak ne pripada, jer se svojim pesničkim izrazom i svojim programom od tog pokolenja ogradio i izdvojio.

Svoj prvi pesnički manifest Šta je klasicizam Rimkjevič je objavio 1963. godine. Kasnije je svoja teorijska razmatranja objavio u knjigama Šta je klasi­cizam. Pesnički manifesti (1968) i Različite misli o vrtovima (1968). Bio je to izazov i pobuna. Rimkjevič se pobunio protiv pesničke svetinje svih vremena, protiv »večne avangarde«. Pobunio se u ime tradicije. Tezi svih avangardista da »novost u poeziji počiva na nesličnosti« (Bjenjkovski), Rimkjevič je suprotstavio tezu o »mediteranskom mitu« i »mediteranskom snu«, tvrdeći da je pesnik određen već samim svojim rođe­njem. »San nad Sredozemnim morem traje već neko­liko hiljada ili i nekoliko desetina hiljada godina, i pesnik koji piše sada i ovde mora biti svestan da se rodio ne ovde i sada, nego tamo i onda.« Poezija je, tvrdi on, »ponavljanje uzora (ili uzora) vremena proš­log, re-kreacija drevnih simbola, arhetipskih slika koje su mi date u snu ili u onom stanju polusna kakvo je pisanje«. I još: »Prošlost nije jnešto što se gubi, nije

17» 259

izgubljena adresa ili list istrgnut iz knjige.« Rimkjevič je, dakle, branio ponovljivost poezije, branio stiliza­ciju, pravo na stilizaciju, odričući se »originalnosti po svaku cenu«. Po njemu »svaka pesma je samo po­navljanje, samo repeticija, samo komentar uz tek­stove napisane nekad. Pesmu koja nije ponavljanje obrasca, vreme uništava brzo i uspešno«.

Rimkjevičev program sadržan je u jednoj jedinoj reči: klasicizam. »Klasicizam je«, kaže on, »neprestana svest da nema pesničkog idioma vremena prošlog i vremena sadašnjeg, nego da postoji samo jedno veliko more pesničkog jezika izvan vremena .. .«

Zamornom Pšiboševom idealu »kristalne jasnoće« Rimkjevič je suprotstavio metafizičko vjeruju — »ignoramus et ignorabimus*. Umesto na predratnu avangardu, nadovezivao se na pesničko delo Ceslava Miloša. Uzori su mu, uz to, Eliot, engleski metafizički pesnici iz kruga Džona Dona, i renesansni Španci. U teorijskim radovima Rimkjevič se oslanja na. Junga, Elijadea, i naravno, na drevne Grke: na Heraklita i Platona u prvom redu.

Ceo ovaj učeni program i sve polemike oko njega bili bi uzaludni i promašeni da Jaroslav Marek Rim­kjevič nije vr lo darovit pesnik, da nije uspeo svojom poezijom da prevaziđe i svoje vreme i svoje mani­feste. Ima u toj poeziji zanosne slasti i poniranja u sudbine prošle i davnoprošle, fanatičnog opštenja i identifikovanja svoje pesme s pesmom velikih ili ano­nimnih stvaralaca iz prošlosti, poniranja u san i snovi­đenje, hodanja po onoj neuhvatljivoj granici između postojanja i nepostojanja. Na stranicama Rimkjevičeve poezije smrt je moćan i vr lo prisutan vladalac. A l i baš svojim poistovećenjem s ljudima koji su ostavili makar i najmanji trag svoga prebivanja u svetu živih, Rimkjevič kao da dokazuje da ipak »sve ne umire«, ili, kako piše Ježi Kvjatkovski: »Sadržina te poezije pokorava se smrti. A l i njena struktura jeste intenci-jalna pobeda nad smrću.« Rimkjevič je pravi majstor svakovrsnih stilizacija, tako da je u tom pogledu, unošenjem najrazličitijih obrazaca iz raznih epoha — svojim savremenicima donosio veoma mnogo novog, zaboravljenog.

T R I I L I Č E T I R I P E S M E T O G A R E M B O A

T r i ili četiri pesme toga Remboa Šta znače, šta?

U zoru zv ižduk sirena Širi se iznad Lođa, žena l jušti Krompir , loži vatru u peći, piše P i sma umrlima, čovek popravl ja Osigurače, čita novine, plaća za plin i telefon, Dete v iče uz vetar, razgovara u l išću S psom u agoniji, i dugo plače u noći. K r e v e t škripi, žena sanja bele klavire, Č o v e k vezuje kravatu, zatvara kofer, putuje Na sever ili zapad, umire u hotelu Od srčanog infarkta i posle više godina se vraća, Grebe u vrata, zaudara na bezin i spermu. K o g a si, pita, čekala pred kancelari jom U tri po podne, petnaestog avgusta? K r v šišti, u proleće dete će se utopiti u jezeru.

Tr i ili četiri pesme. Rembo pod narkozom Sračunava dobitak i gubitak, pre no što umre

u osvit. I pev modrih planeta čuje životinju v e k a Sto ur la od gladi u taboru snova i vetra.

N E G O V O R I T O D E C I

Quite simpli: I want a new civilization

E z r a P o u n đ , 1928. A l i ne govori to deci Opet će početi I ono Što si voleo više neće biti ono što si voleo

261

Jer ono što pamtiš više nije o n o što je t reba lo da u p a m t i š

Jer ono što si zaboravio nije ono Ono što zavol iš neće biti ono što se v o l e o i opet

ć e počet i I u dronjcima, što si vo leo I u dronjcima Dani je l Naborovski, 1 9 1 1 , izdanje

Brikneira I u dronjcima L a g r a n ž o v a napomena: A oni isti, posle godinu dana, da li će se vrat i t i

k a o ist i? I magla o k o tvoje kuće, one jeseni, u d r o n j c i m a I u dronjcima, što si v o l e o I one reč i : exhibita estque Thetis U dronjcima

I sve to uzalud I pisma, pečati, glasnici, prekasno I vetrovi, prekasno

i opet će početi Pošto su mi mrtv i naredil i , n e k a opet otpočne Pošto »i k a k o mi dosađujete svoj im Aris tote lom«,

n e k a opet otpočne Pošto malter opada sa zidova, neka opet o tpočne I neka mal ter otpadne sa z idova

ali ne govor i ništa deci I da li si voleo previše s i lno Da l i j e avgustovska gušter ica imala š ta da t i k a ž e Da l i s i mislio na nju d u g o i sa suzama, p r e d

spavanje

N o , sad ostavi p lug i c r v e n e v o l o v e No, ostavi to pero Da l i plesan i l i rđa

O n d a poslušaj: o č e m u g o v o r e m r t v i O n d a poslušaj: nemaju ništa da t i k a ž u Da l i plesan ili rđa

i n e k a već počne

2 6 2

I ove reči, u dronjcima: Exhibita estque Thetis A ona se menja Čas u kamen čas u zelenu grančicu Exhibita estque Thetis A ona se menja Čas u oblak čas u potok I šta je danas tvoje znanje i šta

ali ne govori ništa deci N e k a deca umru u snu

i neka počne.

G R O B N E Z N A N O G P E S N I K A

K a d u prozor navire kraj čet inara i zvezda, K a d vetar igra oko kuće, kad peva glasnije i tiše, Dolazi mi nepoznati, ubijeni Pesnik. Govor i :

Ne tražim nežne ruke, one ne znaju težinu oružja, na šta mi one.

Ne tražim cveće, ono je z n a k uspomena, na šta mi ono.

Hoću da ostanem s tobom. S e ć a m se ubogog predela —

Na močvarama jedno patuljasto drvo. Po močvarama iza magle hodi Vlažno crveno sunce.

Jeste. Sećam se. Nekad sam bio Nesrećan. Bit i srećan ili nesrećan — To je sada svejedno. A l i kako da odem?

N e ć u više stati na obalama reka gde na poji lo silazi sanjiva stoka,

Oči neću pritvoriti na neonskoj svetlosti bibliotečkih dvorana,

N e ć u usnuti u šumama Beskida, zasut borovim iglicama,

Nego moram tu da ostanem.

263

Nije za m e n e bura koja k ida u krpe č ipku šuma\ N i j e za m e n e nežni predeo razumevanja , P lavetn i lo probi jeno z la tnom st re lom m u n j e . Dozvol i mi da os tanem s tobom.

S a m r a č n i m s rcem koje j e proteklo, Sa z r n c e m peska u oku, K a k o d a odem? I k u d a da pođem? Hoću li sići pod zemlju, ili ću osedlati o b l a k i

odgalopirati? Hteo bih da t i i zgovor im nenapisanu pesmu.

* * *

Ti koj i žmirkaš očima na svet lost i b ib l iotečkih dvorana,

A sutra ćeš zaspati, zasut mir isom b o r o v a u š u m a m a Beskida,

Zaborav i . Ostaje g rumen fosfora, g r u m e n železa, g r u m e n ugl ja.

S a m o j e d n o m se umire.

Pro leće je . Pro le t i ptica, p lač deteta, P l a m i č a k ze leni la u pukotini s iv ih z i d o v a . Postoj i ve l ika, neizmerna zemlja.

B I J A N T I Z P R I J E N E

U Prijeni je živeo Bijant, Teutamantov sin, o kome se govorilo više no o drugima.

Heraklit

N e k o j e i z ze lenog duba cedio zlatni m e d N e k o je zmi j sku kožu sušio na kamenju,

N e k o je š tucao u zoru. U prirodnom r e d u B e š e B i j a n t o čemu, gde treba, govor i H e r a k l i t .

264

O v o ja, Bijant, zborim. Išao sam po zemlji koju su nosile kornjače. Ponegde, kako čujem,

0 meni se govorilo v i še no o drugima, Ne znam zašto. P i o sam iz reke vremena,

Vozio ovas ili sam dizao jedra, D i m je išao iz dimnjaka, pas lajao u noći.

Potom su naišli Goti, sa zur lom i drozdom Potom je odsečen jez ik i l odrubljena glava

1 srce izvađeno. S t a l i su časovnici. Još se o meni pričalo. U redu prirode

Bio je Bijant što, gde treba, biće prećutano A potom su kornjače opet krenule s mesta,

Odnoseći na leđima zeleni štit Zemlje.

S P I N O Z A J E B I O P Č E L A

Nas tu nije bilo. Platon je bio ptica. Nas tu nije bilo. Spinoza je bio pčela.

Pčela je dovoljno. Ona je ovde i tamo, Ona je ju l oblaka, ona je ju l jula,

Atr ibut žaoke i žaoke argument. Tol iko o pčeli: ona je zuj središnji.

A Spinoza filozof? On je vampir pčele, On je u snu pčele. Biće suvereno

I matematičko. On je zujeća brojka, Anatomija pčele i čisti čin pčele,

T a k v a je sudbina anđela. Spinoza je bio pčela, B i o je prirok pčele. A pčela beše predmet.

265

P r i r o k a ni je bilo. To beše s t rah pauka, To beše san pčele. Spinozę ni je bi lo.

T o l i k o priroda. Tu dovol jna je pčela . Ona je srodna suncu, ona je o v d e i tamo.

Ta p č e l a brojka je samo. S u v e r e n o biće, I san Spinozin. Sta o bićima suprotnim?

A K O N E P O S T O J I

A k o B o g ne postoji to poredak s v a k i C a k i poredak duha koj i dat je duhu

U duhu — jest haos Il i : haos i Poredak jesu opet samo reči

K o j e upotrebl java haotični d u h Želeć i u duhu da z a v e d e red

Uzalud ako ne postoji B o g K o j i bi u duhu bio duhu dat

K a o poredak D i č a n j e naš d u h

K a d na tronu sedi iz samih kosti ju

I kako mu vol ja on sam sređuje reči A dva đavola Haos i P o r e d a k

L i ž u mu stope dvol ičnim j e z i k o m

H E I D E G G E R : S E I N Z U M T O D E

Hajdeger je ž ivot za smrt i l biće z a nebiće

Al i nebića nema ex definitione

Jer nebiće ne b i t i še i ko k a ž e da Nebiće bitiše i l i ne bitiše

266

Greši logički A ako nebića Nema onda takođe ex definitione

Biće ne bitiše i ko kaže da Biće ne bitiše i l biće bitiše

Logički greši j e r biće je nebiće I bića nema il greši logički

Pa tako i Hajdeger ako još postoji Onda je nebiće za smrt znači za

Nebiće ali nebića zna se nema I ako ima nebića nema Hajdegera

Znači Hajdeger ako još postoji Greši logički između bića i

Nebića A l i ako nema Hajdegera Ko onda reče da Hajdeger postoji

Biće za smrt je ko logički pogreši

P E S M A N A O V E P A R M E N I D O V E R E C I : P O M I S L I T I I B I T I J E S T E I S T O

Odlučio sam da budem ali ne znam da l i ću uspeti

Da ne budem ni sobom ni usebi

Ni u limfi ni u dahu Ni u reči ni između reči i da ne budem

Ni dah vetra ni list ni Ptica tusta i pernata

Recimo ovaj štiglic Da l i ću uspeti da ne budem

Ni u noktima štiglica ni u k l junu štiglica Ni u oku štiglica

267

Ni crv ni grumen zemlje Ni vlat trave

Da li ću lako ne budem biti u snu toga štiglica

No odlučio sam da ne budem čak ni u snu štiglica

Neće me biti u snu štiglica kad štiglica ne bude

Ali moram da budem da ne bi bilo štiglica

A ipak rešio sam da ne budem Ni sobom ni

Ni Parmenid štiglica ni Štiglic Parmenida i da ne budem

Razgovaram sa štiglicom i štiglic mi govori Niti jesam niti nisam

Druga je sintaksa ptice a druga pesnika I nisam nikad čuo za Parmenida

LEPOTA PROŠLIH EPOHA

Išli su kroz srebro ogledala. Od njihove kose što je mirisala

Na erotični parfem i od šale čipaka Što su obavijale kožu kroz koju su bleštali Sitni kružići dostojni milovanja muškaraca,

Od tajni njihova prstenja i od šapata lepeze, 0 čemu pamte vredni mravi U muzeju, pod korenjem zelenog sveta,

Šta ostalo je? Ništa. Samo osmeh tvoj, Leptir trepavica što treperi na usni dragoga I grč neveštih prstiju. Na postelji noći Krik smrti ili rođenja? Satovi ne znaju.

S T A N I S L A V G R O H O V J A K

(STANISŁAW GROCHOWIAK)

1934—1976

Mada se u književnosti javio zajedno s predstavni­cima pokolenja 1956, Grohovjak je brzo postao nezva-nični vođ nešto mlađih pesnika, okupljenih tada oko književnog lista »Savremenost«. Upravo uz tu grupu primio se pomalo podrugljiv naziv »turpisti«, od latin­skog turpis, turpe — ružan, ružna, ružno. Pitanje je samo da li naziv »turpizam« može sobom da obuhvati bilo kakvo umetničko stvaralaštvo, a tim pre poeziju.

Mada je jedva pamtila ratne strahote, Grohovja-kova generacija je ponela u sebi sve posledice ratnih neuroza, i u svojim delima ih izrazila rečitije od prave ratne generacije.

Grohovjak se u književnosti javio meteorski, delo-vao magično, pobuđivao oduševljenje ili bivao potpuno negiran. Teško je odrediti šta je u njegovom stvara­laštvu bilo osnovno: mladićki strah od egzistencije ili mladalačka opčinjenost smrću, opčinjenost složena, perverzna, rafinovana. Čitaoca nisu mogli ostavljati ravnodušnim njegovi »menueti sa žaračem« (naslov zbirke), menueti sa dečjim mrtvačkim kovčegom (tema pesme), zadah spaljivanog ljudskog mesa, groblja, pa-covi, portreti umrlih dragana, dijalozi u grobu, ispre­pletenost erotike i estetske perverzije. .Grohovjakova poezija bila je ipak mnogo šira i svestranija, jer je

269

Grohovjak bio izraziti pesnik "kulture, nadovezivao se na bogatu tradiciju baroka, manirizma, ekspresionizma, operisao najbogatijim kulturološkim asocijacijama, sup­rotnostima, mnogo gradio na osnovu slikarstva i (mu­zike, oživljavao motive svetske i domaće književnosti i kulture. Već sam raspon njegovih tema i motiva za­divljuje svojim bogatstvom I maštovitošću.

Izuzetno versifikatorski, stilski i slikovno bogata, ova poezija pokazuje pravo bogatstvo tek u okvirima svoga jezika, i zato se dugo neće naći ključ za njeno valjano prenošenje u izraz drugog jezika. Cesto gra­deći pesmu na tradicionalnim versifikatorskim i stro-fičkim kanonima, Grohovjak je od pesme gradio sklop stilizacije, i ujedno ostvarivao svoj neponovljivi lični stil. Time je rušio lažne mitove o krizi poezije, ó avangardnom i tradicionalnom, podvlačeći da je pisac uvek odgovoran za sebe i ono Što stvara.

Vodeći život p u n sukoba i izgaranja, dočekao je da nekoliko godina bude suočen sa smrću koja ga je neumoljivo obeležila. Upravo u tim godinama pokazao je nesvakidašnju hrabrost, stvarajući kao u svojim najboljim razdobljima. Znao je da njegovo mršavo telo neće dugo istrajati u nejednakoj borbi, i s filo­zofskim mirom je umeo da misli o ljudskoj ograniče­nosti. Pesme iz poslednjih zapisa svedoče ó drama-tizmu hrabrog opraštanja od svega što je pesnik voleo. O dramatizmu odlaska — jer se on stalno trudio da shvati, da sagleda, da ljudskim umom pronikne u zagonetku sopstvenog nestajanja. A sad n a m govori već samo svojim delom.

Ostavio je Iza sebe devet pesničkih zbirki, dva romana, zbirku pripovedaka, dva zbornika dramskih tekstova, veliku, do danas najbolju antologiju poljske poezije, koju je radio s prijateljem Janusem Maće-jevskim. Uz to je uređivao časopise, vodio polemike, pisao eseje, televizijske i filmske scenarije, rečju, bio jedan od najaktivnijih ljudi posleratnog poljskog knji­ževnog života.

M O L I T V A

Majko božja od A n đ e l a Majko božja od pauka, Snežnih jedra smeđa Gospo Malo zvono s minđušama, Majko sa orlovskim perom Majko božja kolonijalna I rudnička i astralna Sto lepršaš na korveti Na Holanđaninu lutalici Ponosita na lafetu Dugoruka dugovrata Zlatoprsta uskonoga Puna ljudi ko Evropa Rudniče naših nadahnuća O fabriko naših patnji Na meseca srpu tankom Mudra roditel jko zraka K a o vr t puna milosti Makar sitan blesak prospi Na tamne pesme Grohovjaka

P L A Č J E V R E J I N O V

Zvezdo, zvezdo, zvezdo, zvezdo Žuta zvezdo šestokraka Dom nam srušiše do kraja Tri kćerčice crnooke

Jamu kopajte duboku Kost i u j a m u složite

271

U papi r kćer i z a v i č e m o Gešef t sa z e m l j o m načinit i

Ja se p i tam č e m u J a h v e Rahi l ja se p i ta č e m u Najpre J u d u t i obesi K ć e r i ps ima predao s i

O n a manja M a g d a l e n a O n a v e ć a E g i p ć a n k a A na jveća najkrupni ja Z u b z laćani imala j e

Z v e z d o z v e z d o srca raniš S l e p ću poći i sa š tapom N a psa k a k v o g - k a d na iđem Sklan jaću se n j e m u s puta

L j u d i m a ću r u k e l izat V a š i m a pokornost dat i V a š g ladeći g l e d a m z v e z d o K o mi lu je tebe z v e z d o

U D O V A C

Uzeo sam tvoj v e o venčani U z g u ž v a n e svio ga novine I bi lo je to tako bruta lno K a o bol.

A zat im cipele najnežnije C u n i ć e najdraže, najmili je, U kut i ju od začina stavio minđuše, D v e kapl je rose.

U noći z v e c k a m tom kuti jom, P l a č e m nad paketom s velom, N o g o m bij em očajno stolicu, Praznu, Hladnu, B e z v r e d n u .

272

i

Ostao mi još sapun od tebe K o j i m si g rudi sapunala — K o s e si sapunala vrele, I nos si s ipunala — i nos.

L jub im taj kl iski kamičak, Proždirem taj kl iski kamičak — Za sutra ga već neću imati, Moj Bože, i počeće glad.

P R E D E O

To je dakle moja zemlja Otadžbina S v e što je u meni večno — od t ih je

krastavaca Od tog bledog c v e ć a što ga pohlepno žderu Vrapc i mršavi kao kosturovi

S v e što je u meni — otvara taj pejzaž K o n j e m što u nebo štrči kopitama Ružom odjednom ogromnom ko krava Isušenom vetrenjačom

I najzad čovek — iz uspravne flaše Poslednju kapl ju požudno ispija P l a č e Mari ja Jezus Mari ja Jezus Mari ja Jezus Mari ja

G O S P O Đ I

Iz l imenke tvoje vo l im Gorki čaj da pijem, gospo — Da milujem tvog pacova K a d mi dopuže do nogu —

273

Il i p r ičam sa žaračem Ili psujem karbid-lampu. To je ordinarna dama, N i j e u k r a s tvoga dvora.

T v o j a al jkavost j e lepa S astronomijom p a u k i S a stratištem tvog p o d r u m a G d e slanina m r e viseći

O feudalna, moja gospo, S l a v i m tvoje domaćinstvo, Ja lenstvenik tvo je kose V e č n i vazal tvoga rebra . . .

S V L A Č E N J E P R E D S A N

Svenu Čahorovskom

Idemo za jedno Po toj ve l ikoj unutrašnjosti O n a u smolastoj Ja u plavoj hal j ini O n a sa j e d v a Ze lenkas tom ćelom

I t u će K a ž e Bi t i prv i ekser Tu ćeš obesiti Ci t ru obeju r u k u

A je li taj št igl ic Možda u nj ima? P i t a m

Ona je g l u h a na obe crne z v e z d e

A t u će K a ž e

274

Bit i s ledeći ekser Tu ćeš obesiti Srebrni veo pluća

A je li ta ruža Možda u njima? P i t a m

Ona je šlepa na oba oštra uha

I t u će K a ž e Bi t i ekser za g lavu Vešaj j e lako K l j u n o m u strop poda

A j a N e pi tam Stoj im tako beo-S krugom kao Krstitel j ' N a d žicanim vratom

K E N T A U R

Imati zadnjicu kao uglačana kugla Noge što retko Zaobiđe ih mesar Težinu kanabeta sa stotinu jastuka I dušu

Volet i ždranje tako da treba tri lavora Požudu osećati čak i prema hrastovoj duplj i A k o je skok — onda skok uz z v e k e t talambasa I sanjati

Nad cvetom pevati Metafizicirati Govorit i o P lautu Razmišljati šta je stid

Čovečanstvo je stvorilo ideju kentaura Čudno pronicl j ivo misleći o sebi

275

J U N A Š T V O

I opet ti pišem ozbi l jno p i smo O junaš tvu

A to je znanje golo k a o j e l e n Sto k r v a r i — c v e k l a — na prečis tom s n e g u

A !to je m u d r o s t tužna k a o se l jak Sto pere noge p r e d put u bolnicu

A to je samo v e l i k i balon smeha Sto se p r i k a s u p l juska po prašini

m r t v a č k i h kola

A m e đ u t i m g l a v a T a d l a k a v a g rba Ima svoj ponos Kolosa lne k u g l e

Još ju je m o g u ć e — pri uniš tenju — zari t i U topli p o d r u m uplakanih usana

Č I S T I

Više vol im ružnoću B l i ž e j e k r v o t o k u R e č i a k o se iz lažu zračenju I l i m u č e n j u

O n a lepi najbogati je forme S p a š a v a g a r o m Z i d o v e m r t v a č n i c e U prozeblost k ipova unosi zadah mišj i

Jer i m a na s v e t u l judi tako u m i v e n i h D a kada prolaze Č a k ni pas ne zareži Iako nisu ni svet i N i t ihi

2 7 6

* *

Delikatnost l jubavi ko ju mi je da la — režanj l imuna Sočan do gore

To je kao kad bih išao po oštrici zlatnih brijača

T a k o me je mamio tanki glas njenog tela

A l i naglo j e g l a v a P a l a sa visine U crveni otvor Moj ih požudnih usta

To je bilo k a o kad b i h naglo zabio brutalni k l in

Na balu u sredinu belog ogledala

P O S E T A

Ušla je i golo noseći čelo Išla po kući u samim čarapama Gledao sam za njom Okrećući g l a v u U kl iskom k r u g u okovratnika

Ona ni reči Samo je u kadi Srebrno pričala toplom vodom Išao sam za njom Vodeći g lavom U kliskom krugu okovratnika

Čudesa Gaćice Svetinja Smrt

277

I b o g je šta se moglo Des i t i — znao K a d se zaplela u lepak za m u h e K o j i s a m O d g r i z a o S E K U T I C I M A

P O Z I V N A L J U B A V

T r e b a da s i sanj iva T r e b a da s i seda sada P r i m l a d o m l icu b i ć e t o k a o golub T r e b a da si napregnuta S l icem kao u b o l u K o j e b lesak napaja i l i san na njeg pada T r e b a da b u d e š u osvit Da s i bosonoga

P r e k o inja da trčiš k a o preko va t re Da lutaš Da ne znaš da t i (oči snatre Da s i ko dim p r i z e m n i i l i srna brzonoga

T r e b a da s i gonjena T r e b a da s i s tara Da stupaš u k r u g s k runicom kraj usta M r š a v a — zajedl j iva Nespretna — već tusta S per ikom U hodu S k r i v e n a Iza naočara

Pr ib l ižu jem t i se k r o z u b u đ a l e sne U čizmama o l o v n i m — s k r u n o m od rđe

U M R A K U

— Ispričaj pt icu . . . — Dobro. Evo, p r i č a m : St re la je na v r h u b i la pozlaćena, Z l a t a r j u j e brusio z a perf idna đ e l a . . . N e ž n o se umire k a d ona sleće bela . . .

278

— Ispričaj r ibu . . . — Dobro, e v o pr ičam: Taj čekić je nežan i tako je mali, Možda ga je n e k o lep stavl jao kraj lica, Jer glatkoća l ica na r ibu je n a l i k . . .

— Ispričaj k o n j a . . . — Dobro, evo pr ičam: Najnežnije je k a d 'za puta koristi se svila . . . Zat im nožem miluješ ga po sjajnim s a p i m a . . . Č a k i kad je mrtav, konj tu nežnost p r i m a . . .

— Ispričaj k lanicu . . . — Dobro, e v o pr ičam: Ima jednoroga sa teškim sapima, Što beli lutaju pustim voćnjacima, A gr ive plaču im po lenim p l i ć a c i m a . . .

F U G A

Na fruli od olova — Dante A oni nagi, pomalo sedi — uz pesmu. Ž e n e na golim trbusima i— noseći doboše

— u sporan, U bas uđoše starci Bel i kao trbuh ribe.

I povorka devojčica, opterećenih kolenima — Tri hora dečaka, ukrašenih lišajima — I povorka devojaka u suknjicama od novina, I tri hora m o m a k a s kr i l ima od gipsa.

Plamen je blago šumeo K a o blesak filma na zidu, Ulazili su bez gneva, Gaseći glasove.

Na fruli od olova — Dante. Na fruli od olova — Dante, A za njim duga lepršava k o s a . . .

279

HELDERLIN

U 'Tibingenu U švabiji Kod stolara Cimera Imajući trideset šest leta previše —

Nastanio se Nerođeni.

Sta će učiniti provincijski stolar Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste košuljice svojih kćerki,

Ženino bledilo nalik na umornu gubicu ovce; Ubiće savesno Pauka, I podići omanju kulu.

Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila Danima i noćima — kao crne i bele i

unutrašnjosti dlanova; Stolar pije.

Anđeo — opterećen kesama pod očima — priziva

Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu, I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda; Stolaru kosa sedi.

Između stolara i Anđela, očito, postoji nešto više

Od činjenice posedovanja krila. Mozak.

To se videlo ujutro Kad Cimer iziđe s teškom sekirom, Postavi tešku kuglu i zabi je u panj.

Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više

Od same bitke.

280

Helderlin usta, Protrl ja oči. I iza zastora mahnitost i Začudi se pt icama golubinjeg jutra.

JEŽI HARASIMOVIČ (JERZY HARASYMOWICZ)

*1933

Jedan od najplodnijih u posleratnoj poljskoj poe­ziji.

Ničim nije hteo da liči na pesnike iz istorije knji­ževnosti. Programski se ponašao izazovno i razuzdano. Uzor su mu bili drevni krakovski đaci-grabancijaši, gladni i iscepani, ali čista srca i pobunjeni protiv svega što sputava slobodu. I poezija mu je takva, neobuzdana i grabancijaška.

Iz Harasimovičevih zbirki su, odmah na početku njegovog stvaralaštva, pokuljale nesvakidašnje slike i prizori, svet viđen okom koje ume da zapaža ono Sto je izuzetno, da se raduje prirodnom životu. U njegovoj poeziji, nastaloj posle jednog mračnog razdoblja pro­gramske utilitarnosti, odjednom se razlegao grohotan smeh zdravog spadala. I možda su baš zbog toga ozdravljujućeg smeha, delom upravljenog i neposredno na njihov račun, baš učeni krakovski profesori, na čelu s Kazimježom Vikom, prorektorom slavnog Jage-lonskog univerziteta, tako svesrdno prihvatili poeziju mladog pesnika.

Harasimovičeva poezija sva je izrasla iz atmo­sfere drevnog, slavnog poljskog grada Krakova, u kome je sve nacionalna istorija i svetinja. A Harasi-movič je na tu istoriju i svetinju odjednom pogledao

283

okom Vijoneva sabrata. Svim mogućim svecima i sa­mom Bogu Ceu lekao je da iziđu iz svojih ramova i hramova i da k renr s njim u skitnju po grad- i oko­lini. I sve se zaošijalo kao ,u karnevalskoj povorci. Svetom Đurđu, svom imenjaku i patronu, ukrao je zastavu, perjanicu i štit, štitom pokrio staju, a straš­nog svečevog zmaja pretvorio u kravu. Sa Bogom--Ocem i njegovim Sinom napravio je bezbroj šala. Svetom Franji je dao da jaše bicikl. I Odjednom je svima postalo lepo, i pesniku, i svecima, i čitaocima. Pesnik se združio sa strašnim razbojnicima i seci-kesama iz krakovskih predgrađa i sa čuvenih krakov-skih Ledina. A ohole, građane je podsetio da je njegov praded Harasim bio prevejani ukrajinski seljak, lukav kao đavo i svečan kao Pantokrator. I otkrio je čitao­cima svu lepotu drevnih pravoslavnih i grko-katoličkih lemkovsko-ukrajinskih crkava i grobalja, skrivenih u neprohodnim prašumama, uraslih u iskonske mitove i legende. I sve je te svoje legende, hajdučke, koledar-ske i svečarske, zaodenuo živom fantazijom, spustio ih u svakidašnjicu naših dana, udahnuo im život. J e r taj neverovatno maštoviti poet ima silan dar Ipes-ničkog slikanja. Nisu bez razloga kritičari videli u njemu učenika Hijeronima Boša, ali i Salvadora Dalija i Kirika.

Harasimovič je danas tu najboljim stvaralačkim godinama. Iz godine u godinu objavljuje po nekoliko novih zbirki. Usamljen u svom pesničkom svetu, sve-stan da je mladićka idila završena. .Priznanja i pisana kritika više su ga razdražili nego potkupili. U Hara-simovičevom neobuzdanom smehu sve češće se čuje sarkastična nota, u njegovim sudovima — gnev. U svakom slučaju, on svoje Veliko zaveštanje još ne smatra napisanim. A od pesnika Harasimovičeva kova mogu da se očekuju samo nova iznenađenja.

L J U B A V N A

Bilo je to u samo podne. K a d . . . K a d su insekti uzimali u posed delikatne visoke c v e t o v e . . .

su se ukoči l i dugi karavani o b l a k a . . . K a d se čulo samo kako daleki potok vodi svoju svadlj ivu a r m i j u . . .

Bi lo j e t o t a d a . . . Posle najvišeg uznošenja l jubavi — nas dvoje

smešne visoke dece '— izvinil i s m o se izgaženim l jubičicama na poljani.

A one su se s m e j a l e . . . šaptale, grehe nam oprostile — odmah.

M E S E C N A D M U Š l N O M

U Mušini, oko Poprada penušavog stalno mačevanje, i mesec teške brke odmerava od je lovog granja.

A na Dvorskom bregu, oko vatre, nad kojom magle-dimovi plove,

udari le nekakve senke u veselje. A l i što nj ihove noge mahovini ne dolaze

glave, to u njoj budi istinsko čuđenje.

. . . Jer — tiho — to plešu hajdučku igru duhovi dobrih seljaka,

2 8 5

u m o r e n i h tu davno u mučionici b iskupskoj . I svak i , u m e s t o močuge, drž i k u k u na kojoj

j e v i s io nekada, i n i jedan ne peva, j e r nema jez ika .

T a k o je paprat u blizini t iho šaputala i s r e b r n u pi lad kaplj ica rose u san l j u l j u š k a l a . . .

M I T O S V E T O M Đ U R Đ U

D o k j e spavao moj patron svet i Đ u r đ e

od n jegovog bar jaka načinio sam jas tučnicu

grozni štit dao sam sel jaku na pokri je staju

zmaja sam pretvor io u k r a v u što ponekad bukt i k a o sumpor

per janicu sam posadio u šumi n a g n e z d u

budi se moj pat ron

gde j e m i t na poslu

gde j e per janica nosi ja ja

286

gde je štit na k r o v u drema na žezi

gde je barjak pod kmetovom g l a v o m

i tako svetac šta ć e

poče da vozi žito da kreči sobu

čak je dokupio i drugog konja

P O Ž A R

Probudih se otkuda misl im mesecu takva

ogromna riđa brada val jda je požar stvarno

kao ogromna buktinja gori bunar đeram

potpaljen od kentaura zbog svog realizma

a sjajno sjajno ve l im kentaurima

pazite samo na atlasna krzna svojih ženki

287

i još i m k r o z prozor šibica dobacih

kut i ju

K O P R I V A

O g n j e m le ta obas jan

k o p r i v m a l i f i lozof u snežnoj per ic i

k a o V o l t e r j e t k o se osmehuje

na s v o m e kr i lu pamflet p e č e kao žabu z e l e n u

poštuje sebe r u k u daje s a m o u rukav ic i

ne pr iznaje postojanje neba n ikad ne ukrašava o l tare

c v e t a n j e g o v a misao fi lozofska

bolesni idu k n jemu na hodočašće

288

i kada ga n a r u k a m a nosim

gomila se boji da pogleda u njegove oči ze lene

V R B A

V r b a to je H o m e r sela Marčinkovice

jada se na istrulelu ogromnost očiju

peva Odiseju rode sred mora

i Troju k r v a v u na svadbi u Lj i škama

o vrbo v r b o ti si Homer zeleni a m v o n meseca

i mene si obdarila čelom čupav im

J U L S K A NOĆ

Posle žarkog dana ne toliko izabranik bogova

289

kol iko odrpanac božji ogrnut ćebetom st ihova

sedeo sam za stolom obasipajući psovkama stolice i ormar j e r

P o c e p a n e pantalone nisu više htele na u l icu na s to lu je ležao poziv z b o g u v r e d e s l ikara

I cedul ja iz e lektrane da u s lučaju

i p i smo od pover ioca da a k o

I d e v o j k e su p lakale k a o breze

G l a d n i tanj ir i ur la l i su u k r e d e n c u

Uz to još poezi ja uze la iz o r m a r a kofer s taru k u ć n u hal j inu i napust i la k u ć u

I samo se m o j a brada osećala s ja jno

I tako s a m besno psovao stolice i o r m a r dok u m o r a n ne zaspah i dok ne p r o đ e noć u kojoj s a m napunio trideset godina

290

G R A Đ E N J E Š U M E

Gradio sam šumu

Bel io sam breze oblačio ob lake oluj io oluju

P o topli južni ve tar išao sam čak u Mađarsku

razmestio sam stolove proplanaka

Pt icama obeležio pravi lne linije

U dubokoj jaruzi izgradio sam skrovišta za pirinač snega

I drveću sam zabranio paganske obrede

Otada hrast ima samo da s prirodom plodi lišće a da ne misli da je oltar što šumi

B u r a je samo pojačanost rada u prirodi a ne nikakva natprirodna sila

Š u m a nije metafizička provali ja

To samo radi zelena industrija

291

I tako je e to nastala š u m a i nastale ž ivot inje i na n j ima nastala r iđa d laka

izgradio sam š u m u izgrad io z e l e n u

sol idnu h r a n o m z a s t ihove

N e i z m a g l i n e g o iz pr i rode k r v i i kost i ju izgradio s a m zeleni apsolut svoj

A N Đ E L I

S a d a u anđele pr imaju hu l igane

N i k a k v e sve te biografi je na zobnoj s lami nego hul igani

S v e sama ze lena garda s L e d i n a uzeše d a k l e H e n r i k a L o p e z a pošao Rišek K o n j

U n o v i n a m a pisalo nešto tobože rane od noževa tobože ubodi

a to beše naprosto regrutaci ja za nebo z a nebeskog redara

292

Jer su imali njuške kao ormare j e r su imal i piće u džepu j e r su imal i gr ive kao konj

A to se računa to deluje stvara utisak čak i na nebu

I govore bolji gosti što k radu izmirnu iza nebeske šume

B a š lepo v e č e danas v last može da pođe u šetnju

Jer na nebu je takođe opasno u v e č e j e r na nebu takođe prave rusvaj u prinebeskim predgrađima

I tako besni huliganski front hvata svakog za nebeske revere govori »šta je na moli tvu druškane tišina«

Na sredini neba kiosk s p ivom veseo gradić baš k a o na Ledinama

Jedino nema cura u zemaljskim pantalonicama nije neophodno ali ipak nedostatak gerl i se oseća

Nedel jom u crnim odelima

293

p r e d B o g o m defilada utegni se Rišek v l a s t na tr ibini sam B o g o v s k i

D r u g G a v r i l o j e t ip sa d ž o k e j k o m s nekol iko presuda C e š e k S e r o t k a

R a d i o j e n o ć u i to samo u centru

I m a p l a v i b e r e i kod B o g a je u pratnji let i iznad V a v e l a bez iči je pomoći

JEŽI GUŽANJSKI (JERZY GÓRZAŃSKI)

* 1938

Jedno od najlepših iznenađenja u novijem polj­skom književnom životu bilo je za mene izbijanje u prvi plan pesnika Ježija Gužanjskog, koji je debitovao pre nekih dvadesetak godina. Tada, oko 1963, on je bio jedan od manje glasnih pripadnika grupe »Hib-ridi«. Šezdesetih godina ulagane su u tu grupu velike nade, ali stvaralačka situacija pesnicima iz te grupe očigledno nije bila naklonjena.

Gužanjski je u svojoj prvoj zbirci, Proba prostora (1963), kako reče jedan kritičar, ispoljavao »obožava-lački odnos prema književnosti, umetničkim delima, spomenicima kulture«. Druga zbirka, Delatnosti (1967), svedočila je o izrazitom sazrevanju mladog pesnika, i formalnom i misaonom. Ali bile su to ipak samo godine učenja.

Tek je treća zbirka, Šverc (1973), pokazala kakav je zaokret Gužanjski načinio, i na kakva se kidanja odlučio. Osećam u toj poeziji sardonični smeh mladog buntovnog intelektualca, njegovu samosvest da nije samo spoljni posmatrač, nego i učesnik u književnom životu. On više ne obožava, nego proverava. Hoće da »izvlači zaključke« da se

približi nekom savršenstvu, pa ili će to biti čisto ludilo, ili će najzad u srcima našim zavladati ljubav.

295

Odjednom je nestalo nekadašnje patetike iz prve zbirke, ili na ugledanje u Anrija Mišoa iz druge.

Pesniku je ostala sklonost ka apsurdu, njegova mašta stalno, traži skokove, nailazimo tu na krajnje iznenađujuće asocijacije. A l i sve je to vr lo neusiljeno, prirodno, s toliko mnogo raznolikosti opipljive stvar­nosti. I nadovezivanje na literaturu, ali bez pompe, bez kompleksa niže vrednosti. Pali su nekadašnji tako važni kanoni kao »večna avangarda« ili novootkriveni »neoklasicizam«, i preostalo je pravilo — uzdati se u svoja čula, u sopstveno istraživanje stvarnosti. Šverc nije samo ironičan naslov, nego možda i stav. Zdravo je ako se stvarnosti ponekad pokaže jezik, ali za pesnika ostaje važno moralno pitanje — »kako živeti i ne nanositi krivdu drugima«. To je zaista »šverc« oveštalih vrednosti u svet u kome čovek i situacije »postoje u svom tragičnom beskraju«.

Sve te osobine Gužanjski je samo razvio i obo­gatio u pesmama nastalim donekle u istom zaletu, samo sakupljenim i objavljenim u narednoj zbirci koja nosi naslov, lep, ironičan, Mlade godine nesanice (1977). Tu je veći broj pesama koje su za inostranog prima­oca čak čitljivije nego pesme iz ranijih zbirki ovog pesnika. To su često pesme-komentari, nastale kao odziv na neke opšteevropske pojave u književnosti i umetnosti: posle gledanja pojedinih filmova, čitanja pojedinih knjiga, poznatih u celom svetu. Al i zato — kakvi su to netipični komentari, kakve neobične asoci­jacije, duhoviti zaključci! Gužanjski i u tim pesmama uvek ostaje na svome poljskom terenu, što je veoma važno. Kritičan je prema samom sebi, prema svojim pesničkim vršnjacima, prema toliko hvaljenoj mladosti i onima koji dolaze. A istovremeno — te su pesme ispunjene autentičnom osećajnošću i zrelom misao-nošću, a čitalac ih ne prima kao publicistiku, nego baš kao poeziju, što je najvažnije.

N O V I N E S U S K R I V E N A Č E Ž N J A Z A I L U Z I J O M

Ideje za pesme crpem iz novina, iz filmova što pričaju o organizovanom besmislu, iz ponašanja l judi bl ižih i daljih, iz radio-emisija punih nebitnih detalja, iz knjiga koje većinom ne čitam do kraja. Znači, iz tzv. ž ivota koj i mi sažeto pričaju drugi. Al i odista, kad ne bi b i lo novina, trebalo bi zatvorit i sve bioskope. Novine izazivaju potrebu za sl ikom. Novine su skrivena čežnja za iluzijom. Nedavno pročitah o jednom transseksualnom tipu: »Tokom celog života molio sam se Bogu da mi dopusti da budem devojčica.« I srećno je savladao polnu bari jeru kao smeđokosa. O d m a h sam pošao u bioskop »Paladijum« — u nadi da ću videti dalji tok doživljaja lepe

D ž e j n — na Hilerov fi lm Bolnica. V r l o jaka s tvar o impotenciji, u boji. Junak, lekar, pati od dosadne bolesti osećanja

dužnosti. Iako odrasla devojka posle iskustva sa Indijancima

i L S D - o m nastoji da ga ubedi u povratak u kri lo prirode. A l i jedino mu pomaže da tri puta u toku jedne noći prekorači polnu barijeru s povratnom kartom. I tako počelo je od lirske transmutacije novinskog

opisa da bi se završilo na brutalnom svetkovanju

građanskog poziva

297

u neobično a t r a k t i v n o m »američkom planu«. Danas sve češće B o g čita novine, a đavo sedi u b ioskopu — centri hul jenja i pokornost i s jedinjeni su u

int imnom sporazumevanju . Mist ična d r a m a biseksa suseduje na istoj strani sa s t rahom dobroćudnog neurot ičara od pakla

nag l ih preobražaja.

M O J A M A J K A N E Z N A P E S M E E Z R E P A U N D A

Situaci ja u industri j i mnogo je bol ja no u knj iževnost i . Č o v e k s a š i rokom k r a v a t o m j a v n o poprav l ja poznatu i z reku — na p r i m e r : »Bolji je s trug u ruci no knj iga pesama Mar i jana P j e h a l a na krovu.« Moja m a j k a nikad ni je čula za P a u n d a . Istina, poznavala je j e d n o g noćnog čuvara koj i je noću čitao H a m s u n o v u Glad. K r i v i c u s u m u dokaza l i n a osnovu kolebl j ivom isto kol iko i zas lužnom posebnog ese ja — naime, ludi starac je s v a k u proči tanu s t ranu cepao, j e r ni je hteo da ostavl ja t ragove .

Iz turis t ičkog f i lma o Aus t ra l i j i m o ž e se saznati m n o g o v i še no iz č lanka o opasnosti od a lkohol izma, na pr imer : da t r a g Pol jaštva na ant ipodima izrasta do

s imbola — jedan naš zemljak zaradio je na traženju dragog

kamenja 180 hi l jada dolara, i to je do poslenje pare

spiskao s drugovima. U m r o je, naravno, iako je za sobom ostavio trag, s lažući od praznih f laša r a z n e obl ike na pesku, nal ik na pustinjske re l je fe .

298

Naročito automobil budi oduševljenje svojevrsnim osećanjem za proporciju.

Teresa Višinjska je lekar i uglavnom se bav i beznadnim slučajevima, spašavajući decu od smrti. Smrt joj ponekad, i pored napora, uzima mala tela i v raća ih roditeljima. Ona u z a m e n u ipak dobija potvrdu — fotografiju deteta u kovčežiću, koju joj šalju

roditelji kao dokaz zahvalnosti za neprospavane noći. Primeri iz života imaju očitu prevagu nad primerima uzet im iz mašte.

Gospodin sa širokom kravatom javno postavlja sv ima poznato pitanje:

»Da li stvarnost zaista prevazi lazi fikciju?« I odmah daje odgovor mada bi mogao da pričeka.

Bogomoljka televizora polako jede mužjaka — voleti i jesti, to je neizbežan proces. Moja majka ne zna Paundove pesme. »Ali da čoveka odmah voze u kavezu« — govori očito ganuta. Delovanje i izdaja. Osećanje i hleb. Znanje i dužnost. Doživljaj i alkohol. Nada i smrt. L e t bogomoljke ka drugim objektima požude. Majčina ruka koja popravl ja kosu ustaljuje te

tragove. Za trenutak će ipak naići san.

299

G R A Đ E V I N S K I I N Ž E N J E R K I R I L O V K O J I J E P R E D S T A V A L A M P E

(Motiv iz Zlih duhova Fjodora Dostojevskog)

— Zašto hoćeš to da učiniš kod imene, K i r i l o v e ? Stoji kraj otvorenog prozora. Leđima se oslanja na pol icu s knj igama. R e v o l v e r spušten c e v l j u naniže, duž desne noge. Ogrl ica sakoa podignuta. Zaklanja v r a t od bočnih na le ta vet ra . U sve t lu koje bije od u l ice n jegovo bledi lo

k a o sa slike. Nešto u stilu Izdatog ljubavnika i l i Poslednje

noći idealista. Gleda na mene koj i l e ž i m u k r e v e t u . — Pa pozvao si me — odgovara . — Hteo sam da p r o v e r i m da li zaista do kraja

svetl iš . Stoji u m r a k u nepomičan. Nikad se ne zna šta će učinit i onaj drugi, koj i je

predstava lampe. — No i šta je? — pi tam. — Odmah, odmah, odmah. Stavl ja c e v u usta. T r e n u t a k zat im obraze iznutra obas java vatra . K a o da j e neko blesak h ica pr i v e z a o za jez ik . Zaustavio projekci ju na samoj sredini rečenice. A l i oni što nas vole u v e k t raže nastavak. Č u j e m vaše uzbuđene g lasove. V e t a r ih donosi iz udal jenih u g l o v a s tanova i

k r č m i . Ništa neće zaustavit i njihovu težnju za

savršenstvom. F i l m se nastavlja. V a t r a st iže do mozga. A l i taj put se već ne vidi . T a k o je brz i neopisiv. K a o svakodnevna K i r i l o v l j e v a mol i tva paralaksi .

300

Da n i k o ne bi razumeo suštinu padanja, slike i krvi . T o je san. Hoću da spavam i v o l i m ludost :— rekao je jednom

Kir i lov. T o je sve.

P O K U Š A J O P I S A S M R T I G E O R G A T R A K L A

Uzrok smrti, u slučaju nasilne smrti, njena vrsta, slučaj, samo-ubistva, ubistvo i način na koji je nasilje izvršeno. Pri smrti plodova do navršenog VII me-seca trudnoće treba upisivati oznaku »Albertus*.

(iz p o s m r t n o g l i s t a — 4. n o v . 1914)

Mogu to da opišem: veče u dvostrukoj koži bremenite žene. G e o r g Trakl , ekspresionist i narkoman, što po mišljenju knj iževnih peza na jedno izlazi — »Samotnik pod šatorom zvezda ide u t ihu ponoć. D e č a k u ludilu budi se iz sna, njegovo sivo lice raspada se na mesečini« — luta među drvećem i povraća od gneva. Potom su tu sto i lampa — stihovi vole ponor. Pojavl juje se crv u d u g o m putovanju od kraja

do kraja. Potom je krevet, ćebe što zaudara na znoj i

regrutsku spermu. Sa dvadeset i sedam godina predmeti se još mogu

tretirati ravnopravno sa doživljajima. Opipl j iva vrednost pojava biva početak umiranja. U k r e v e t u leži sestra — nagost iz građanskog

doma: noge stidljivo priljubljene, ruke na ve l ik im

dojkama, čuperak što pada na obrvu — to je s i lazak u

pakao.

301

Georg T r a k l , pesn ik i ck Medikamentenakzessist, poseže za s m r t n o m dozom. Još ne z n a da k o š m a r treba prež ivet i za tvorenih

očiju. Ne spava, b d i i u m i r e vadeći k a k o sve t polako gasi sve žel je .

Na kra ju se gas i l a m p a u gor ju Schadenfreude. C r v beži p r e d opasnošću m r a k a . Sestra šapće: »Zašto me napuštaš?« A on poslednj im n a p o r o m prebacuje ć e b e

p r e k o g lave .

T u pris i lu n e m o g u d a opišem. Uopšte, m u č i me taj t ip s tvaranja slika, š t a i p a k uč ini t i s n jegovom r u k o m p r u ž e n o m

u p r a v c u stola? S c ipelom što v i r i v a n ruba kreve ta? O n e govore j e d n a d r u g o j : R u k a — pomozi mi . Noga — ti si b l iže pesmama.

To će iz jednačit i osvit; vo jn ička p e s m a i vežba.

T R E B A I M A T I M N O G O H R A B R O S T I D A B I S E S P A V A L O U D A N A Š N J E V R E M E

Do čega je došlo — l judi tumače snove. S n o v a je s v e manje, za to raste broj interpretatora. Zašto se u snu ne z a t v a r a j u vrata? Hoćeš da zatvoriš, i ne možeš . C e l u noć zatvaraš, i s ta lno v idiš pukotinu. To čini se o z n a č a v a da postoji neka

nejasna pretnja. Sanjaš zatvor, l e p zatvor sa o g l e d a l i m a u kojima se v ide s a m o l ikov i ubica,

302

dok džeparoši, nasilnici, malverzant i i čuvari počinju da lude ne nalazeći sebe na drugoj strani i osećajući k a k o propadaju. To znači da se snovi povode za izraženim

etičkim konkretom, Dešavaju se ipak snovi o bližnjima. Sanjaš majku, oca, sestru, brata, prijatelje, drugog prijatelja, p rvu ženu, nastavnika geografije, Maksa fon Sreka,

zubarku, lorda Somersa koj i pr ima defiladu skauta

biciklista. S v i se smeše i idu naviše, ne naniže, mada taj pravac izgleda prirodniji. I nikad se zbog toga nećeš opravdati. Jezik težak od sline pr idržava šapa egzorcista.

Ne spavaj, jer će te proglasiti izgubl jenim u nerazjašnjenim okolnostima.

M E M E N T O B E Z Z A G L U Š U J U C E G F I N A L A

U m o m e pokolenju ima mnogo Rastinjaka. Nekoliko Lis jena de Rimabprea. Nekol iko Frederika Moroa. Desio se čak i jedan Ži l i jen Sorel, Iako je prerano za svoje ideale postao šljam

Sajlok. Francuzi ispod javora i gumna, još j edan napor! T a k o bih povikao da nije markizove košulje š t o visi preda mnom na zidu, Posečena oštricama pera domaćih bigota.

A oni, ti momci, za koje dobro vaspitanje Znači više no izdaja misli, često efektnih. L e p i i radni, sumnjičavci najbolje vrste. Deca, fariseji, skorojevići, lude.

303

K o j i umeju od pi janstva da raspale duh svečanih iz java:

— Oh, intel igenci ja, ona će prež ive t i u prirodi navika.

— A h , homo politicus, ali t reba i dorasti situacij i . — A, ne, k a d p l a č e m z n a m šta su pravednost i

uživanje. — č u j , hteo b ih j e d n o m del ikatnost da z a m e n i m

za vizi ju. — Videćete, k a d b u d e m P r v i Narcis , tada ću se

obogatit i . — Halo ! Drugov i , s to j im više, m a s k a me izdvaja

i distanca. — Polako, iz išao sam iz must re — k o r a k ravan,

na žalost, i roni ja odbacuje.

K a o što se v id i iz t ih zagovora, g o v o r i m prev i še o ist inama,

A premalo o potrebi objašnjavanja i o » č inovima-projekt ima «.

Francuz i od m e đ e i ka lambura, prev i še veru je te pr iv id ima dostojanstva!

T a k o bih pov ikao da nije one nežnosti, koja je srodnost,

S t o se naginje u budućnost i prat i sudbine: S ta će od nas ostati? D v a govora, t r i popevke, čet ir i groteske, P e t pesama, šest žena, sedam k a r a t a za par i šk i

metro. R e d n i brojevi u dnevnic ima dopis i . Reči . Legi t imaci je . K n j i g e . Snimci . Paranet ični snovi. Infarkti .

I trava, trava, t rava koja bu jno ras te na oset l j ivoj koži,

K a d , kao pokret l j iv i t ravnjak b u d e m o pri lazi l i F r i t a u n u —

304

Upravo tako bih rekao, Da nije toga da se trava u činu pokore zove

običnim senom. A Fritaun je lučki grad, a ne metafora, U kome se čovek stidi sopstvenog znoja.

Pa nek nas obuku još jednom stari svetovi U večno žive boje novih značenja.

20

R I Š A R D K R I N J I C K I

(RYSZARD KRYNICKI)

*1943

Kad se pojavio u poeziji negde oko 1968. godine, Rišard Krinjicki je bio jedan od najdarovitijih nego-vatelja takozvane »lingvističke« poezije, u to vreme u Poljskoj veoma prisutne. Samo što je Krinjicki i pri-menjivao metod »lingvističke« poezije, ali istovremeno se nije ograničavao onim što je te pesnike ozbiljno sputavalo u normalnom građenju pesme. Uvek je bio dalek od suhe cerebralnosti pesnika ovog pravca. Nje­gove su pesme već od početka bile prožete osećanjem, i to norvidovski prefinjenim osećanjem. Takođe, već u njegovim ranim pesmama bila je izrazito prisutna isto-rijska i društvena stvarnost.

Ali tek treća zbirka Krinjickog, Naš život raste (1978), pokazala je sve mogućnosti i punu snagu ovog izrazito darovitog pesnika.

Danas je Krinjicki Jjedan od poljskih pesnika u čijem je stvaranju najvidnije prisutna politička anga-žovanost.

Junak pesama Konjičkoga je — kako piše njegov kolega po peru Stanislav Baranjčak — čovek obdaren dvostrukošću viđenja. !Na prvi pogled Krinjicki vidi svet okom učesnika. S druge strane on voli da na svoj svet pogleda i očima došljaka iz drugih civilizacija. I u jednom i u drugom slučaju Krinjicki ne propušta

20« 307

priliku da se nakaznostima svoga sveta nasmeje, a još češće — da ih ismeje. T a k o je Krinjicki izrastao U jednog od najoštrijih kritičara današnje poljske stvar­nosti.

Najvažnija komponenta ove poezije ipak je njena etičnost. Pesnik se stalno pita kako se može živeti u današnjem neljudskom svetu. Smatra da pesnik nema prava da (zatvara oči pred ljudskom patnjom i ne­pravdom. Da nema prava da se brani izgovorom »nisam znao«. Zato on u poeziji stalno istupa kao sve-dok i učesnik. Ume da bude vatreno rečit, ali i afo-ristički sažet. On je pesnik odlučnog moralnog izbora, a pred taj izbor on stavlja i svoga čitaoca, stalno pred njega iznoseći teški račun savesti.

Iskustva nekadašnjeg pristalice »lingvističkog« pes-ništva povremeno su prisutna u pisanju Krinjickog i danas. Moralni problemi ipak su kod njega potpuno potisnuli lingvizam kao taštu jezičku igru. Zanimljiva je u tom pogledu posveta uz jednu pesmu. Naime, pesmu »Jezik, to divlje meso« Krinj icki je posvetio Gospodinu Zbignjevu Herbertu i Gospodinu Kogitu. Na kraju knjige data je uz tu pesmu ova napomena: »U svoje vreme drznuo sam se da se suprotstavim Zbignjevu Herbertu koji je govorio da drama jezika ne treba da nam zaklanja tragediju sveta. Verovao sam da sam u pravu, ali — varao sam se.« Ta napo­mena rečito svedoči o gledanju Rišarda Krinjickog na poeziju danas.

O P R E Z N O

Ostavlja iza sebe nekoliko dese­tina knjiga, nekoliko bakroreza, zeleni plašt, jedno ćebe, sedam košulja i nekoliko drugih pred­meta.

Lešek Kolakovski

Oprezno otvaraš ruku, slepa je i nema. Bestidna, ogoljena. Otisnuta, idetifikovana. i evidentirana. N e m a više ni prijatelja Spinozinih, ni onih što su ga se odrekli, ni onih što su se bogatili na n jegovom neohlađenom

telu, ni crva nahranjenih njegovim mesom, ni njegovih prijatelja, ni inkvizitora njegovog doba, ni oblaka što su prelazili granice njegovog vremena, te su i uzroci smrti prestali da b u d u aktuelni : njegov plašt, pokrivač i košulje ne pokrivaju više nikog, nove knjige su u novim

knjižarama, izgnanici u izgnanstvu, papilarne linije u aktima, stražarnice na granicama, akti u

albumima, carinici na cilju, stanovnici u stanovima, prodavci

u prodavnicama, rukopisi u fiokama, osmesi na ustima, k r v u žilama, radnici na radu, vojnici u uniformama,

krompir i u želucima, građani u zemlji, uniforme u

magacinima, legitimacije

309

u džepovima, pomoć kod potrebe, u t roba unutra, ruke u džepovima, inostranstvo izvana, j e z i k za zubima, zatvorenic i u zatvorima, m e s o u

konzervama, zubi na betonu, sputnici u prostoru, m r t v i u grobovima,

sunce po danu, g robovi u zemlji, snovi u noći, zeml ja

u s v e m i r u (koji se skupl ja i l i širi), prekid u biografiji, prošlost u sadašnjosti, temperatura u s tepenima,

s v a k o na s v o m e mestu, l ini ja života u fioci, s r c e u grlu, nebo u oblacima, ima li pitanja

hvala, ne v i d i m

G R A Đ A N I N R . K . N E Ž l V I

Građanin R. K. ne ž iv i sa ženom (niti sa bi lo ko jom stvari ko ja je n jegova): ne ž iv i od pera, od teškosvarl j ivog pera m a r k e »parker« koje mu stoji u g r l u : on je sado-(óbjeda kri la s v o g a pera »parker«) — mazohist (oživl java t im perom lešine minul ih dana da bi ih mučio) : rođen (ne z n a zašto): mada u radničkoj porodici: ipak m u k t a š i (na jez iku) : počasni dava lac krv i (zar ne teče u n j e g o v i m ž i lama tuđa krv): protiv naše smrtne kazne: pre lazeć i g ranicu nešto je pokušavao da prošvercuje : čin rođenja, svoj organizam (skupni) i pero (»parker«): i pored toga što ne beleži: s p o r a z u m e v a se telepatski: (ima z m i j u u

310

telefonu i razvraćuje redom časovnike): pre no š to zaspi broji do 19 84: (ne računa više ni na šta?) Živi , mada se ne zna

da l i je zaslužio takav život.

S A D A K A D

Ja, anonimna žr tva zločina još u v e k ne znam da l i je trebalo da se branim i l i bar da pokušam beznadno da pobegnem;

možda ne odmah kada sam, nemajući drugog izlaza,

rešio da otvorim vrata, mada sam dobro z n a o ko stoji pred njima, možda još ne tada kada sam bez otpora dopustio da Ime povedu do diskretno parkirane crne l imuzine i pravio se da ne poznajem poznanike, umesto na sav g l a s da v i č e m upomoć, možda ne onda k a d su mučenj ima izvlačena iz m e n e sva priznanja, možda još ne onda kad sam v o đ e n ba klanje;

ni u jednom od onih trenutaka kad nisam mogao da ne budem načisto da l judsko zlo spremno na sve jeste beskonačno i neljudskije no što smo u stanju da zamislimo, mada i samo podleže sv im l judskim nagonima: okrutnosti, kukavičluku, podloj prisili, pohlepi, brbljivosti i hvalisavosti;

možda nije trebalo da pokušam odbranu čak ni onda

311

k a d s a m za jedno s h i l j adama s l ičnih sebi s v a k o d n e v n o kopao m a s o v n i grob, možda još n e o n d a k a d sam n e m o v ikao: »Bože m o j ! B o ž e m o j ! zašto s i me napustio?« možda ne onda k a d je moj n a g i leš sa odnatrag prost re l jenont lobanjom i l imenim bro jem p r i v e z a n i m za n o g u zapanj ivo s l ičan hi l jadi d r u g i h le ševa padao m e đ u njih, tako isto l i šen l ica i imena;

al i već tada k a d s a m s e probudio m e đ u d r u g i m ž i v i m l e š e v i m a možda j e bar t a d a trebalo da p o k u š a m beznadno da p o b e g n e m ;

a zašto i sada kad se moj ž i v i leš v e ć odavno pretvor io u prah ja još u v e k nisam s iguran da l i je v e ć naišao t renutak kad m o r a m početi da govorim, ne da b i h tražio o s v e t u i l i zadovoljenje,

nego i da b ih s a m o m sebi posvedočio

Š T A J E P O E Z I J A K O J A N E S P A Š A V A N A R O D E I L J U D E ?

Š t a je poezi ja ako ne spašava narode ni l jude ni narode i l jude od samih sebe v e ć samo ono što l judi i narodi tako lako m o g u da unište?

š t a može da bude više, a k o ne g las savest i

u z n e m i r e n k a o kucanje s m r t n o g srca, j ač i no strah od bede i smrti.

312

A K O M I D O Đ E

A k o mi dođe da v ičem »Zivela Pol jska!«

— na k o j e m ću to morati da činim jeziku?

K O B O L J E R A Z U M E

Ko bolje r a z u m e tvoj osećaj jednakosti ako ne tvoj rasni pas?

G O T O V O S V E

dvadeseti je vek, idem u k r e v e t s novinama, nadomak ruke leže moje naočari, tablete i časovnik; ne znam da l i ću zaspati, ne znam da l i ću se probuditi,

to j e sve

P I S A C A M A Š I N A

Z n a m pesnike što imaju pisaće mašine koje bivaju nalik (zavisno od situacije) na zvučnik magnetofona, prislušni

aparat, perverznu bi l jku zvanu rosulja (ili žena) i l i najzad

na mašinu za mlevenje mesa

pesnik (to je obično privrženik poezije krv i i zemlje

313

i l it i t akozvani nacionalni pesnik) zahval ju jući takvoj pisaćoj maš in i besprekorno odgovara z a h t e v i m a t r e n u t k a : dovol jno je da svojom maš inom promel je

s v a k o d n e v n u porci ju novina, sopstvenu m a j k u tuđe — svo je dete i l i s v o j u — tuđu ženu

z n a m i nekol iko metaf izičkih pesnika (među ko j ima i neke nadrealiste) koj i se k r e ć u pomoću tuđih usta

(u naše v r e m e usta su rudimentarna krila)

O K L O P N J A Č A POTEMKIN

plov i kroz naše v r e m e i kroz naša u z b u r k a n a srca

iz pokolenja u pokolenje menja se njena posada: bauci naših problema

iz pokolenja u pokolenje izbija na njoj p o b u n a zbog pokvarenog m e s a zbog lažju t rovanih ideja

iz pokolenja u pokolenje pokvareno meso je naša hrana

bauci se pothranjuju b a u c i m a meso posade p r e t v a r a se u svakodnevni

h l e b oklopnjača » P o t e m k i n « plovi kroz naše

v r e m e i naša oslepela s rca

314

B E L A Z A S T A V A

bela zastava bela-zastava postelje, bela zastava bolničke sobe,

bela zastava krvi, bela zastava oblaka, bela zastava neispunjenog sna,

i bela zastava svega što ostaje, koja se razvi ja kao svilača, koja se razvi ja kao zavoj ,

da, da, pokoravamo se neumolj ivim udarima slučajnoga srca

Ž I V O T N I P R O S T O R

Ž i v e l i smo i u vremenima kad je i l judima i sv injama trebalo mnogo mesta ne samo da bi se pravi lno razvi jal i radi dobra čovečanstva — nego i da bi naprosto živel i . Pošto

je ipak u naše vreme l judima da bi živel i potrebno više svinjskog mesa nego životnog prostora, dešava se da na jednu svinju pripada

više mesta nego na jednog stanovnika, a na iglavu jednog

čoveka pripada više svinja nego u davnim vremenima.

J E Z I K , T O D I V L J E M E S O

Gospodinu Zbignjevu Herbertu i Gospodinu Kogitu

jezik, to divlje meso koje raste u rani, u otvorenoj rani usta, usta koja se hrane lažl j ivom

istinom,

315

jezik, to obnaženo s r c e k o j e b i je p r e m a spolja, ta naga oštrica

koja je bespomoćno oružje, taj čep ko j i dav i izgubl jene u s t a n k e reči, ta ž ivot in ja s v a k o d n e v n o

pr ipi tomi j avana l judskim zubima, to nel judsko š to raste u n a m a

i što nas prerasta, ta ž ivot in ja hran jena zatrovanim m e s o m

tela, ta crvena zas tava k o j u g u t a m o i i sp l juvavamo

za jedno s krvl ju, to razdvojeno što nas okružuje, ta p r a v a laž k o j a

mami, to d e t e k o j e u č e ć i i s t inu — listini l a ž e

E V A L I P S K A

(EWA LIPSKA)

*1935

Treća dama u našem izboru, i treća Krakovljanka, Eva Lipska je izuzetno značajno ime nove poljske poezije.

Počela je skromno, i njena prva zbirka nosila je običan naslov, Pesme (1967). Sledile su zbirke obele-žene rednim brojevima: Druga zbirka pesama (1970), Treća zbirka pesama (1972), Četvrta zbirka pesama (1974), P e t a zbirka pesama (1978), i onda, kao iznena­đenje, Tu nije reč o smrti već o belom gajtanu (1982). Al i to je već knjiga mešanih tekstova, i taj poduži naslov nosi zapravo lirski dramolet uključen u po-slednju knjižicu krakovske pesnikinje.

Čitaoci i kritika vrlo brzo su ocenili da se u tim tankim knjižicama s neatraktivnim naslovima nalaze vredna ostvarenja moderne misaone poezije.

Za prevodioca, međutim, ta poezija predstavlja često nerešiv problem, jer Lipska, po pravu svih pes-nika sveta, koristi idiom svojstven isključivo njenom, poljskom jeziku, a taj idiom i idiomski spojevi, igre i nova značenja često, naprosto, ne mogu da budu preneseni u drugi jezik. Ali oni spojevi koji se daju preneti govore i stranom čitaocu o duhovitosti ove pesnikinje, o njenoj sposobnosti da iz svakodnevne fraze stvara pesničku sliku ili čak pesničku poruku.

317

Evo nekoliko takvih spojeva: »Čak i u zatvorenoj klepsidri dešava se pustinja«, »Kopati raku pod brzim odgovorom«, »Kad govorimo o utopljenicima, uzimam vode u usta«, »Hoću da govorim po pravopisu«, »Nije me spasao kraj sveta, jer nije za to imao vremena«.

Sve to, ipak, još ne bi činilo poeziju da pesni-kinja nema izrazitog dara za liriku. Poezija Eve Lip-ske je delikatna i ženstvena, mada se, po tome kako se ona ne plaši da postavlja izuzetno teška pitanja čoveka našeg vremena i našeg sveta, može takmičiti s najautentičnijom takozvanom »muškom« poezijom. Po tome je Lipska pravi nastavljač svoje velike pret­hodnice Vislave Šimborske. , ! !

Lipska ume da bude maštovita, zamišljena pred smrću, da piše o snovnim košmarima, bolesti, ludilu, 0 strahu od novog rata, pa opet i opet o smrti.

Neki kritičari pitali su se šta znači kasandrički ili i očajnički ton u njenoj poeziji. A zar ne bi trebalo

da čovek bude slep i gluh, da bi se beslovesno radovao nakaznostima sveta u kome živimo? Izbor same pesni­kinje ipak je aktivan li hrabar, a reč koju ona na kraju Pete zbirke pesama celu ispisuje vel ikim slo­vima, jeste reč — ŽIVIM.

Sama pesnikinja rekla je nešto o tome: »Napisala sam u jednoj svojoj pesmi: ,treba se plašiti odvažno'. Onaj koji se ničeg u životu ne boji, laže, ili je bez mašte. Ne bojmo se zato ni toga prividnog pesimizma ili katastrofizma.«

Al i ima Lipska jednu izjavu koja zvuči kao geslo: »Pesnik služi govorenju istine«. I mislim da je u prvom redu time, govorenjem istine, Eva Lipska osvo­jila poljsku čitalačku publiku i poljsku kritiku.

A K O P O S T O J I B O G

A k o postoji B o g — biću kod njega na ručku. Umesto svet la : crveni glog. A n đ e o će automobilom doći po mene. Golubice drusnih oblaka lupaće kr i l ima na stolu na rasklapanje. P ićemo iz praznih žbanova svetu vodu i slobodnu volju.

A k o B o g čak ima i kra tke prste on iz njih može da isisa večnost. A k o j e B o g poliglot može da prevodi svoje pesme za antologiju još sveti ju od presvete p r v e kaplje iz koje je izrasla reka.

Potom ćemo B o g i ja na bicikl ima poći u šetnju u trešnje. Po rajskom

predelu. U rondelama zemaljski ševar. Grabi j ive zver i leže besposlene. Najzad će B o g sići s bicikla i kazati da je upravo on Bog. Izvadiće dogled. Narediće mi da posmatram zemlju. Objasniće kako je do tog došlo. Kol iko već dugo obavl ja svoj poziv i nepogrešivo se vara u pogledu sveta puštajući u vetar aviončiće ideja.

319

A k o B o g v e r u j e mol i se u sebi za postojanu nadu.

V o l o v i nose sunce na roz ima. V e l i k i sto se l jul ja na nogamđ. Ja ću od B o g a dobiti l ek i ozdravi t i odmah posle smrti .

I Z S A N O V N I K A

A k o t i se u snu j a v i v las t nedel ju dana ne iz lazi iz usta.

M O J A S E S T R A

Moja sestra još ne zna da je sve t osuđen na atlas. A at las je o g r o m a n tanjir v e č n o gladan. T o j e ž u r n a l skro jenih d r ž a v a . P o n e k a d

s taromodnih. D a j e sve od jednom jasno k a o kad s e

iz lazi iz bioskopa. Da ideje najbol je prista ju m a n e k e n i m a . D a nema smrt i z a pr imer. D a smrt postoji samo z a pr i rodu. Da a k o se že l i g ledat i nebo t reba ga prethodno odnet i na cenzuru. Da je na jveće znanje u bibl ioteci prostora. Da je l jubav l jubav. A l jubav je vrt . Da u tom v r t u t reba i z b e g a v a t i jesen. Da se u v r t u ne da izbeći jesen. D a pode lu ćel i ja n iko v i še n e ć e zaustavi t i . D a j e ž ivot zavr šen v e ć k a d a počinje. D a j e Izolda stara. B o l u j e o d reumat izma. D a j e istori ja samo v e l i k a košara z a cveće . S l u ž i za p r o p a d a n j e d a t u m a i p lašenje dece. D a k a d n a m n o ć z a časak zaseni oči

320

bude se u n a m a ptice s v i k o m : Zeml ja ! Zeml ja !

I tada o tkr ivamo novo kopno: Č o v e k a koji nam toplu r u k u stavl ja na o č i . . .

A l i moja sestra već zna da je A l a mala .

P L A Š N J A

Uznemirena sam. Plaš im se za ženu koja je mrtva već sedam časova. Šta će s njom biti dalje? Boj im se za dete koje je starije za sedam časova u plač nateralo čašu. Boj im se za naš v e k previše razvi jen za svoj uzrast. Za tih sedam časova ubilo se na milione katastrofa. Poutapale se reke. Otrgnuti oblaci ležali su na kiši. B i t k e što su vođene pre više v e k o v a vrati le su se na svoja mesta. Rado su nadletale nova razbojišta.

Uvedeni su milioni zakona. Kvadr i l ioni propisa. U karant in je zatvoreno dvoje sumnjivih: A d a m i Eva. (Bog na sve to gleda sedeći u kuhinji

i namotavajući špagete na viljušku.)

Očevidac sveopšteg gubitka v ida uznemirena sam za ovaj svet. A l i on u detonacijama boja bezbrižan kao strip luduje u luna-parkovima. Eksplodiraju

razgrejani mišići kontinenata. Gore lednici .

321

A l i još — poezija. Del ić poezije uspeo je da pobegne. Šta će s n j im dal je biti?

N E R A D O

A k a d bih odista umrla !— ništa se ne bi dešavalo.

O k u p i l a bi se porodica s c r n i m zastavama. M o ž d a bi za t renutak č a k uspel i da plaču. S u n c e bi i š lo normalno. A d e c a bi, mašuć i

n o g a m a sedela v isoko na oblacima. N i k o n e b i p r e k i n u o zvonjenje susrete

telefone izbore novog Napoleona n o v o g S a g a l a novog šešira za leto. A s tara Bibl i ja b i la bi i dal je stara.

T i b i možda za t renutak seo otvorio š irom r u k e i g ledao bi g ledao. Trenutak samo. Ne više.

Z a t o umirem nerado.

I Z P I S M A (II)

I k a k o tu izvrš i t i samoubis tvo D r a g a Gospođo

kad se već odavno ne ž iv i . Jer k a k o je m o g u ć e ž ive t i u t a k v o m štirku našeg doba. Ni ruku iz tog da i z v u č e š da bi prit isnuo oroz pištolja ni da se u t o m utopiš . A kad se g leda na s v e to D r a g a Gospođo sve je crno crno c r n o

322

k a o da je štrajk udovica. Moja Hanja se udala. Imaće dete. S v i se radujemo.

P O R U K A

Pisati tako da bednik misli da je novac.

A oni što umiru : da je to rođenje.

P O S L E D N J E R E Č I

Možda je bolje što nismo stigli jedno drugom da kažemo te poslednje reči.

Poslednje reči mogle bi nas zavesti.

Previše ž ivo da se drže teme.

Neoprezno mogle bi da dodirnu buduće vreme.

Prerano da sahrane nešto u nama.

Mogle bi da nemaju ništa da kažu.

Mogle bi da govore preko svake mere.

323

D a n a m k a ž u prev i še sve .

K a o ž i v i v u l k a n pod t v i d o v s k i m nebom.

M o ž d a j e bol je što nismo stigl i j edno d r u g o m d a k a ž e m o te poslednje reči .

U poslednj im r e č i m a zatvoren je tetreb.

* * *

K a d govor imo o starosti nev inašcad reči hode mi po

jez iku .

K a d g o v o r i m o o l j u b a v i o, k a d govor imo o l j u b a v i . . .

K a d g o v o r i m o o utopl jenicima u z i m a m v o d e u usta.

S I G U R N O S T

B i o je v e ć t a k a v ispit i z istori je kad su sv i đaci odjednom popadal i . I posle njih je ostalo s a m o s v e č a n o grobl je .

Ni je s igurno da je to bio ispit. N i j e s igurno da su sv i popadal i . S igurno je s a m o da je i z a n j ih ostalo grobl je .

B i l a j e v e ć t a k v a l jubav. No nije s igurno da je b i la naša. B i l i su v e ć t a k v i l judi.

324

No nije sigurno da smo to bili mi. Bil i su već takvi pteranodoni. No ni je s igurno da su iz našeg doba. Bio je već takav jezik. No ni je sigurno da smo ga mi govorili. Bi lo je već t a k v o ćutanje. No nije s igurno da je bilo m e đ u nama. Bio je već kraj sveta. No nije sigurno da je baš kraj našeg sveta.

I ostalo je iza njega samo svečano groblje. Sigurno da je iza njega ostalo svečano groblje.

N E M A M E J O S M E Đ U V A M A

Ponestalo je za mene pluća. Bi la su, ali su bez daha.

Negde bi se možda našla jedna noga tri prsta na ruci — to je sve što sad imaju u magacinima.

Mozak je bio ali nezanimljiv.

Bi le su oči no koje su drugi već izgledali. Glas razmimoilazio se s pozivom.

Možda bi se našle godine ali samo minule s manama doživljaja.

Nema me još među vama. Čekam na novi transport anatomije s kratkim bilom jemstva.

325

Nije me spasla poplava m a d a sam v e ć ležala na dnu.

Ni je m e spasao požar mada sam gore la m n o g o godina.

Nisu me spasle katastrofe m a d a su me gazi l i v o z o v i i automobil i .

Nisu me spasli avioni koj i su eksplodiral i sa m n o m u vazduhu.

Ruši le su se na m e n e zidine ve l ik ih gradova.

Nisu me spasie o t rovne g l j ive. Ni precizni hici k a z n e n i h odreda.

Ni je me spasao kra j sve ta pošto za to nije i m a o v r e m e n a .

Ništa me ni je spasio.

Ž I V I M

STANISLAV BARANJČAK (STANISŁAW BARAŃCZAK)

*1946

Objavio je dosad pet zbirki pesama i tr i knjige književnih kritika. U generaciji stvaralaca koja je u književni život stupila oko 1970. godine Baranjčak je jedan od najzrelijih.

Zajedno s najznačajnijim mlađim poljskim stva­raocima bio se svojim pisanjem živo uključio u (poli­tičku borbu. Ti mladi hteli su da budu ne samo sve-doci, nego i učesnici u zbivanjima svoga vremena. Bavljenje politikom platio je privremenim uklanja­njem sa Poznanjskog univerziteta, gde je bio zaposlen, kao i višegodišnjom zabranom objavljivanja. Mladog pisca to nije slomilo. U poljskoj štampi sretao sam u to vreme njegove briljantne kritike koje je potpisivao imenom Barbara Stavičak, a možda je imao i još koji pseudonim. U to vreme nastala je izvrsna knjiga nje­govih kritika Etika i politika (1979) i zbirke pesama Ja znam da je to nepravilno (1977) i Triptih od betona, umora i snega (1981).

Baranjčak se u pesničkom postupku nadovezivao na školu Julijana Pšiboša, mada je vidno i iskustvo koje je u nekadašnjoj krakovskoj avangardi ozakonio njen drugi važan predstavnik, Tadeuš Pajper. Baranj-čaku je bliska Pšiboševa leksika, ali i baroknost stiha, tako prisutna u poeziji Tadeuša Pajpera.

327

Takve politizovanosti, takve publicističke poezije kakvu je u svoje movije zbirke uneo Baranjčak, u Poljskoj zaista dugo nije bilo, ali čitalac to ipak prima kao novost. Ta poezija upravo pleni najraznovrsnijim tehnikama stiha, stila, fraze, melodike, čak i pravih pastiša i parodije, naročito kad pesnik hoće da ismeje »drveni« jezik kojim se služe politički člankopisci i koji je uvrežen na radiju i televiziji. Jezičko majstor­stvo Baranjčak je pokazivao još od svojih prvih zbirki, ali tamo je to više delovalo kao pripadnost školi pes-nika lingvista, tako omiljenoj među jednim brojem pesnika sedamdesetih godina u Poljskoj. Ovde, u novi­jim Baranjčakovim zbirkama, taj jezik je funkcio­nalan, nenametljiv, mada se odmah vidi da je Baranj­čak pravi »virtuoz -jezičke igre«, k a k o ga je nazvao kritičar Ježi Kvjatkovski.

Svoju učenu i politizovanu poeziju Baranjčak ni­kad ne spušta na nivo banalnosti ili novinske publi­cistike. To su pesnieke igre, pune divnog humora i sarkastičnog smeha. Samo na taj način pesnik je mo­gao da govori o stvarnosti svoga vremena, tako nepo-etičnoj i tako nesklonoj svemu što ftioće o njoj da iskazuje bilo kakav sud. Polemički temperament, inte­lektualna radoznalost, kritičnost sudova, tako prisutni u Baranjčakovim kritičkim radovima, igraju vidno mesto i u njegovoj poeziji. Baranjčak-pesnik i Baranj-čak-kritičar očevidno se dopunjuju.

P R I M I O S A M K S R C U

Pr imio sam k srcu ovih pet litara krvi koja beži iz njega

kao da bi htela da se probije kroz tanku štukaturu kože,

ali se vraća stalno istim putem iz slepe ulice domaloga prsta;

primio sam k srcu svoj inu te krv i što hoće da pobegne

primio sam je k srcu otkad s a m prvi dah uhvatio na delu

krađe od sveta

i u pokušaju bekstva; morao sam da uzmem na sebe krhke zidove tela.

Uvr teo sam u g lavu sebi t ih pet čula koja unutar lobanje crtaju

suhom iglom dimom naniže okrenuti požar,

u dve vatre očiju zahvaćeni portret urezan na brzinu na moždanoj kori;

gruvao sam napamet tu usijanu oštricu otkad su počeli da me zavaravaju

izokrenuti p lamenovi što mi gledaju

iz očiju na rušenje krvnih konstrukcija;

morao sam da preuzmem na sebe blesak, smrad dima, vrel inu i huk.

Uzeo sam se u šake sa svojih pet prstiju uzeo sam u šaku grumen gline

ugnječen

329

prs t ima onih što su umira l i padajući naglo l icem na t le

i g rebući u n j e m u nokt ima poslednje sklonište; Stalno im g l e d a m na ruke — lepl j ive, a l i od

znoja — otkad mi tako gori t le

pod prst ima da ih od bola s t iskam

u pesnicu i n jome l u p a m u v r a t a z e m l j e :

morao sam d a p r e u z m e m n a s e b e otvaran je t ih vrata .

N A K R A J U D V A D E S E T D V O G O D I Š N J E G R A T A

Na kra ju dvadesetdvogodišn jeg rata, na dan pobede nad sobom, na d a n gubi tka sa sobom, k a d se s v e razjasni lo bukt in jama povorki , p l a m e n o m sveti l jke, kad si zaboravio i m e n a i adrese, osvetl jen l a m p o m sa stola p r a v o u oči, k a o k r a t k i m dahom psa puš tenog sa užeta,

na taj dan konačnog uspostavl janja primir ja nad g l a v o m

išao si s n j ima; bežao si s n j ima: na kraju dvadesetdvogodišn jeg rata brojao si nestale, u m r l e i ubi jene u samom sebi, i ako s red s e b e nisi nikad bio tako jarko živ pod s v e t l o š ć u lampe, zaboravl jajući i m e n a i adrese (a išao si s nj ima; bežao si s njima), sa još v lažnom v r e l i n o m d a h a na l icu sačuvanom bez ci l ja i sk lada;

n a taj dan k a k o s i čeznuo za uniš ten jem poraza, želeo tri jumf nad pobedom, želeo nov i

rat u sebi; mogao si iznova da izatkaš ći l imski na let

330

na gr lu promuklom od vike, na let suza što šikl jaju t rpkim osvetl jenjem gneva, iznova da napadaš ohlađene rovove u uraganskoj vatr i njihovih unakrsnih

pitanja; na kra ju dvadesetdvogodišnjeg rata, kad si zaboravio imena i adrese, | sahranjivao si nestale, umrle i ubi jene u širokom grobu lobanje tankih z idova: jer išao si s n j ima; bežao 'si s njima.

H I T A C M E S R U Š I O N A Z E M L J U

Hitac me srušio na zemlju; hitac u mračnoj poprečnoj ulici, tamno poricanje iza podrhtavanja okna; stigao me, probio, srušio dok sam uzvišeno

snio sred poleta mišića što su hitali u svetloj

harmoniji, usađen u stremena glasno pulsirajuće krvi, zapregom stegna j e d v a obuzdavan, sa uzdom jezika u zubima; oborio me na zeml ju taj hitac strašnim i treznim slogom poricanja; moja šaka stisnula je na probijenom gr lu one iste prste što su tamo, u mračnoj poprečnoj ulici obuhvati l i tanko grlo puške, i isti oni što hvatal i su zemlju stiskom tako grčevi t im kao da su hteli Zeml ju da zgnječe u jedan oblutak i bace na mene; taj hitac je jasnu i snenu saglasnost moga tela svalio dok je hitala ka proždrl j ivim l ivadama i, u svakom trenu probijan salvom sopstvene krvi što je iz imračnih prečnica ži la šikljala nestrpljivo, umnožena na svetlosti, ugledao sam

331

kako p a d a m na asfalt prostrel jena grla, sa u z d o m j e z i k a što se p r e t v a r a u čep v lažan od reči ko je je o l o v o upisalo u te lo .

U G R I Z I S E Z A J E Z I K

Ne pljuj odmah s v e što t i m i s a o donese na j ez ik ; p r e no što o tvor i š usta progutaj tu slinu, pre no što kažeš, tri puta pomisl i šta će bi t i a) s nameštenjem, b) s nameštenj ima sveta, c) sa sv ima koj i ima ju nameštenje; kada te u l ice bije pesnica m a s o v n e pesme, ugr iz i se za j ez ik

što brže, tako, čvrsto, još čvršće, ne o tvara j v i l ice, stisni zube, ne boj se, u n a j g o r e m slučaju j ez ik će t i oteći tako p o v o l j n o da nećeš moći da promucaš ni reč i bez i k a k v i h problema s teći ćeš pr iv remeno oslobođenje od ist ine; a a k o na nepcima osetiš s lan ukus, ne u z b u đ u j se: to crveno mast i lo g n e v a ni onako t i neće proći kroz usta.

D A T I S L U Č A J N O N E N A Š K O D I

B o l j e ne govor i ništa — p r e m o r i ć e š j ez ik a to je organ bi lo k a k o bi lo neophodan da bi mogao iz sebe da i zv lač i š drsku pesmu;

ni leđa ne uspravl jaj — to ni je dobar način, j e r lako može da t i prsne k i č m a , istraj povi jen i rintaj za t ro j icu;

ne diši previše s lobodno — j e r m o ž e da ti se p o v r e d i prepona, a u p r a v o , u p r a v o ona proizvodi zdrav i smeh.

332

H T E O B I H N A J Z A D D A S A Z N A M

Hteo bih najzad da saznam šta u s tvari misl im o samom sebi (vreme je najzad razmisliti o sebi,

pročeprkat i malo po pretkomorama srca, objasniti kiseonikom na čemu u stvari počiva crnilo k r v i u žilama, utvrdit i kakav zakl jučak potiče

iz žlezda, šta se kri je pod okrugl im prividom lobanje, kuda u osnovu života stremi čitavo to telo što drtavi, znoji se, diše);

hteo bih da znam šta u svemu tome pripada meni od sveta (bilo bi već v r e m e da se obeleže granice,

da postane jasno čime se vezuju te nit i nerava, k a k v i noževi urezuju

reči u moždanu koru, šta, sa disanjem, utiče na ponašanje pluća, šta prima

pokožica k svome pohlepnome znanju, i šta ne ulazi u g lavu i u gladne prozore zenica);

hteo b ih da budem sasvim siguran šta da misl im u procesu umiranja (bilo bi već v r e m e da

naviknemo na pitanja toga suda,

bilo bi najzad vreme da se utvrdi ko je tu optužen za zločin ovog svakodnevnog

stanja, ko sudi i ko koga zarobl java; da li je Sza ovog zida kože svet, i l i ja sam, da li kroz rešetku trepavica ja v ičem u svet,

ili svet v iče u dubinu mene).

S U T R A D A N

Sutradan posle još jednog skupnog samoubistva u v e k se isto ujutro ide po novine, u v e k se isto beli upravo napadani sneg i l i se rađa bleštavočisto sunce letnjeg jutra,

333

u v e k isto z v o n e boce s m l e k o m i mir i su kifle, u v e k isto m a l a devojč ica s torbom na leđ ima trči u školu spotiče se i pada i razbi ja ko leno i i m a m n o g o p l a č a i u

t o m e p l a č u u v e k ima tako m n o g o života

P O Š T O V E Ć M O R A Š

Pošto već moraš da vičeš, čini to t iho (zidovi imaju uši), pošto v e ć moraš da se voliš,

ugasi svet lost (sused ima dogled), pošto već moraš

da stanuješ, ne zakl jučava j v r a t a (vlast ima nalog), pošto v e ć

moraš da patiš, č ini to u svojo j kuć i (ž ivot ima svoja prava), pošto

već moraš da živiš, ogranič i se u s v e m u (sve i m a svoje granice)

7 . 1 1 . 79: N I K A D I S T I N S K I

Nikad istinski se n i s a m smrzavao, n ikad me nisu ždrale vaši, n i k a d n i sam upoznao pravu glad, poniženje, s t r a h za sopstveni ž ivot :

ponekad se pitam, i m a m l i uopšte p r a v a da pišem.

334

14. 12. 79: K N J I Ž E V N O V E Č E

Došli su pošto postoje izvesna pitanja, i sami ste, gospodo, krivi .

Upali su pošto postoje izvesni zakoni, i val jda znate da bismo izval i l i vrata.

Prekinul i su čitanje pošto postoje neke reči, i od srca v a m savetujemo.

Oduzeli su pesme pošto postoje izvesne granice, i dogovorimo se.

Zapisali su sve pošto postoje neki propisi, i nemojte da zloupotrebl javate naše strpljenje.

Pretresl i su stan pošto postoje izvesna načela, i neka gospođa bude l jubazna da utiša to dete.

Odvel i su nekol iko osoba, j e r postoje neke nužnosti, i mirna glava, m u ž će se

vratit i preksutra. Nikog nisu udarili, j e r postoje izvesne forme,

a šta, to biste, gospodo, hteli? Nisu dugo poslovali, j e r ima film na televiziji,

a čovek je samo čovek.

21. 12. 79: BUT WHY?

Cintija Kamiński, ne od ovog sveta; iz onog drugog; u ovome se i našla pre nedelju dana (prvi dan odmah

trovanje tatarskim biftekom, nothing serious); kroz ceo

dvadeset jednogodišnji ž ivot (videla je takođe nešto što se zove »mlečni restoran«,

very strange) nije pomaljala prćasti nos van Springfilda, Ilinois.

sorry, jednom je na izlet putovala u Washington, D. C;

Cintija Kamiński, istureni zubi, neovladani kikot,

neprestano čuđenje:

335

k a k o l judi ovde m o g u sve to da izdrže? zašto niko to ne razobliči u novinama?

Objašn javamo d u g o i naporno, a ona opet : pa zašto l judi uopšte k u p u j u te novine?

Opet objašnjavamo s naporom (srećom z n a m o k a k o se engleski k a ž e »nekrolog« i l i

»sportska rubrika«), i činilo bi se da v e ć s v e razume, 1

kad odjednom:

A zašto su ovde svi tako l jut i i tužni? zašto se niko ne smeje k a d ide ul icom? pa za n e k o l i k o d a n a je Christmas!

ADAM ZAGAJEVSKI (ADAM ZAGAJEWSKI)

* 1945

Današnja poljska poezija ima vrlo jaku grupu mladih pesnika, onih čija se svest formirala oko 1968. godine, u vreme studentskih nemira. U poljskoj su ti nemiri bili mnogo veći nego u drugim zemljama istočne Evrope. U svim gradovima demonstrativno su paljene novine, a jedna od najglasnijih parola bila je ŠTAMPA LAŻE. ,'Sukobima s policijom nije bilo kraja. A ono što je počelo u sukobima sa studentima, koju godinu kasnije se završilo tragičnim krvoprolićem prilikom radničkih nemira u gradovima na Baltiku.

Adam Zagajevski bio je jedan od osnivača kra-kovske pesničke grupe »Sada«. Prvu knjigu, Saop-štenje, objavio je 1972. godine. S Julijanom Korn-hauzerom objavio je knjigu polemičkih eseja Nepred-stavljeni svet, koja je pobudila jednu od najvećih diskusija o poeziji, vođenoj u poljskoj književnoj štampi. Objavio je kasnije još tri knjige pesama, knji­gu eseja, tr i romana, i

U istupima i manifestima grupe »Sada«, kao i u knjizi polemika napisanoj s Julijanom Kornhauzerom, Zagajevski se zalagao za novu poeziju, koja će »govo­riti neposredno«. Svojom poezijom do danas on poka­zuje šta pod tim novim podrazumeva.

337

Ako je u prvoj knjizi pesama još tražio sebe, ako je tamo mogao da objavi i takvu pesmu s pomalo đačkim ispadom, kao što je bila »Ne čitajte Jastruna«, darovitost jje pokazao već tada. Videla se njegova sklonost, koja će mu ostati, da pesmom reaguje na politička zbivanja. A l i videlo se i to da neće i ne želi da bude grubo jednoznačan. Već je tada znao da pesnikova pobuna u borbi za novo mora da bude duboko promišljena. Već tada je u jednoj pesmi, veoma važnoj, napisao stih: »Reci istinu, tome služiš«. Postepeno je izgradio novu poetiku: jezik, stil, meta­foru, rečenicu. Već od svoje druge zbirke on je for­miran, zreo pesnik. Sklon tazobličavanju svega neau­tentičnog, ukazivanju. na sva iskrivljavanja i druš­tvene laži. Naročito su u tom pogledu zanimljive dve njegove poslednje zbirke, Pismo (1979) i Oda mnoštvu (1983). One su pesničko svedočanstvo teških kriznih godina kroz koje je Poljska prolazila, a Oda je očit zapis imisli, islika, trenutaka, opažanja iz poljske tra­gične godine pod ratnim stanjem. '

Pesniku može služiti na čast što je i u tim pesma-ma umeo da bude na visini, da se ne spusti do žurna-lističkih zaletanja, da izbegne patetiku i krupne reči. Zato je njegov zapis jači, oštriji, zato je njegova osuda uverljivija, a njegov gnev dostojanstveniji.

I S T I N A

Ustani otvori v ra ta odreši te konopce ispleti se iz mreže ž ivaca t i s i Jona koj i var i k i ta Odbij da pružiš ruku tome čoveku ispravi se osuši tampon j e z i k a iziđi iz te čaure razmakni te opne udahni najdublje s lojeve vazduha i polako pamteći pravi la sintakse kaži istinu za to služiš u levoj ruci držiš l jubav u desnoj mržnju

H E G E L

Proglašavao je da je država marš B o g a u sve tu P r e m a tome mesto jutarnje moli tve zauzima čitanje novina a pojam sudbine biva istisnut od polit ike Mnogo pažnje posvetio je policiji čiji zadaci imaju prolazni karakter i prestaju da budu potrebni pri v i šem stepenu et ičkom razvi tka društva Još jedna opaska: tiranija smešta zakone tako visoko da nijedan građanin nije kadar da ih pročita Slušajući to zamišl jamo nekog ko se uzalud diže na prste pokušavajući da dešifruje svoju sudbinu

339

i b a š taj pravac percepci je je pogrešan Sl ično je t ret iranje H e g e l o v e fi lozofi je k a o skladišta metafora i aluzi ja s fašizmom p r a v i m dragul jem te z b i r k e T r e b a se pomir i t i s t im da su njegove i z v a n r e d n e anegdote koje prevazi laze s v e što j e G e t e r e k a o E k e r m a n u zameni le poezi ju

Zais ta u m e m o da ž i v i m o tek u porazu. Pri jatel j s tva se produbl ju ju l jubav oprezno diže g lavu . Č a k i s tvari posta ju čiste. B r e g u n i c e igra ju u v a z d u h u nastanjene u ponoru. D r h t i l išće topola. S a m o je v e t a r nepomičan. M r a č n e po jave nepri jatel ja i zdva ja ju se od svet le podloge nade. Raste hrabrost. Oni, g o v o r i m o o njima, mi,

ti, o meni. G o r k i čaj pri ja k a o bibli jska predskazanja. S a m o da nas ne iznenadi pobeda.

Uzdržano se osmehujemo, p o k u š a v a m o čak da pronađemo zajedničke poznanike, r a z g o v o r se lepi, m a d a ne gori. A l i s i tuaci ja ne pogoduje široj r a z m e n i misli . Ja i m a m iza sebe samo svo je snove i opažaje, a ti si pristao da istupaš u ime despota.

P O R A Z

o nama,

M O J V R Š N J A K

340

F I L O Z O F I

Prestanite da nas obmanjujete filozofi rad nije radost čoveka ni je najviši cilj rad je znoj smrtni Bože kad se vraćam kući hteo bih da legnem ali san je samo prenosna traka koja me predaje s ledećem d a n u a sunce ję lažni novac ujutro razdire moje kapke srasle k a o pre rođenja moje ruke su d v a gastarbajtera i čak suze ne pripadaju meni učestvuju u javnom životu kao govornici sa ispucanim usnama i srcem koje je sraslo s mozgom R a d nije radost nego neizlečivi bol kao bolest otvorene savesti kao nova naselja kroz koja u visokim kožnim čizmama prolazi drug vetar

Z A S T A V A

Ujutro se budim i pokušavam da proverim uz pomoć pozorišnog lornjona kakva se zastava vi je nad mojim gradom Crna bela i l i pepeljasta kao strah Je l i moj grad već osvojen da l i se brani ili moli pobednike za razumevanje da l i nosi crninu za nekol iko desetina sekundi nesećanja ili sam možda ja sam ta zastava samo nisam kadar da je v idim kao što ne vidimo sopstveno srce

B O D L J E

K a d bi još diktatori hteli da čitaju naše gnevne, besne i solidno napisane pesme, poezija bi s igurno promenila svet. A l i ni ruže ne znaju za dela koja su im posvećena. Bodlje ne piju krv.

341

M O J I U Č I T E L J I

Moj i učitel j i nisu nepogreš iv i . T o nije G e t e koj i n e m o ž e da zaspi samo onda kad u dal j ini p laču vulkani , n i Horaci je koj i piše na jez iku b o g o v a i ministranata. Moj i uč i te l j i pitaju me za savet. U m e k i m kaput ima na brzinu nabačenim na snove, u osvit, k a d h ladni ve tar saslušava ptice, m o j i učitel j i g o v o r e šapatom. Č u j e m k a k o i m drhti glas.

Z A K O N

Nevidl j iv je, providan, sa anemičnom k o ž o m boleš l j ivog dečaka koji rešava šarade; nedostupan pesničkom uzbuđenju; obožava maskaradę, oblači se u žensku hal j inu, kr i je se pod pepelom per ika . A ipak baš on, ustrajno k a o opruge časovnika na ku lama zamka, p o k r e ć e i snaži ruke s lobodnih l judi.

V R E M E J E O P E T P O Č E L O D A P R O T I Č E

V r e m e je opet p o č e l o da prot iče opet pišemo p e s m e i s t ihove P r a v i m o fotografi je na kojima ćemo v e ć za deset godina izgledati kao s tudent i devetnaes tog v e k a sa univerziteta u D o r p a t u i l i G r a c u neverovatni čak do preteranost i Osunčani maturant i e to šta smo bi l i

Bleštave crvene k r a v a t e

342

k a o obećanje boljeg sveta I šta ćemo reći pravdajući se pred nj ima pošto će nas s igurno s negodovanjem upitati a l i kako ste mogli na taj način da ž iv i te

P I S M O

Piše da je sve dobro dani su sve duži u kućama sazreva mir samo snovi k a o besne l is ice gr izu nas za listove

I Z D A J N I K

V i d e o sam ga na televiziji, v redni elektrona šatirali su njegovu sedu kosu, postlednički nos i običnu lulu. Obaveštajnim s lužbama d v e j u velesi la služio je s nesimetričnim žarom. Ž e n i je bio veran, a izdao kral ja (elektroni nisu zapažal i čast). Iz j e la ga je dosada, ista ona koja se hrani tobom i mnome, pošto je izdavao bivstva previše vidl j iva.

K J E R K E G O R O H E G E L U

Kjerkegor je govorio o Hege lu : podseća na nekog Ko podiže ogromni zamak, a sam stanuje U prostoj šupi što stoji u blizini zgrade. T a k o isto inteligencija stanuje u skromnom Stanu lobanje, a one divne države K o j e su nam obećavane, zaklonjene su Paučinom, zasad moramo da se zadovol j imo

343

Tesnom ćeli jom zatvora, pesmom zatvorenika, D o b r i m raspoloženjem carinika, pesnicom

policajca. Ž i v i m o u čežnji. U s n o v i m a se otvara ju Zasuni i brave. Ko nije našao sklonište u Ve l ikom, traži malo. Na jmanje zrno M a k a na sve tu jeste B o g . Raspinje ga Vel ič ina.

O N P I Š E

O n piše h ladne pesme. O n piše snegom a ne krv l ju . Ne razume se u savršenstvo i ne zna da se čak i večnost sastoji iz te la i duše, potpuno isto k a o mi , pri č e m u je n jegova duša te lo veenost i a p e s m a se ponaša k a o duh. N e k plače dok se ne smrznu suze.

T R E N U T A K

K a k o k r a t k o traje t renutak jasnosti. M r a k a i m a više. V i š e ima okeana nego čvrs tog kopna. V i š e senke nego obl ika.

S O P E N H A U E R P L A Č E

Da, to je isti onaj S o p e n h a u c r (1783 —1860), autor dela Svet kao volja i predstava, o tkr ivač o b m a n a prirode i m u z i k e sfera. Ko će ga potom n a z v a t i vaspi tačem. Ništa se nije dogodi lo j e r se ništa ne događa, s a m o i z v e s n o dete, čapkun, pomalo s l ično

344

nekoj ženi koju je znao u mladosti, mladost ne postoji, nepotrebno mu se osmehnulo, jer je s igurno bilo agent prirode.

Septembar, to je svejedno, više ne otvara srca, samo se zemlja polako stvrdnjava.

Vraća se kući, zaključava se pred slugom. Kako glatko radi brava, valjda učestvuje u zaveri. Plače. Sitno telo velikog filozofa, sedmi kontinent, drht i . Njegov prsluk. Ušt i rkana kragna. Žuta obrazi. Mrki redengot. Sve te suvišne s tvar i drhte , kao da na Frankfurt već padaju bombe. D r h t i njegova usamljenost, gusta, prefinjena, kao holandsko platno.

JULIJAN KORNHAUZER (JULIAN KORNHAUSER)

*1946

Još jedan predstavnik nekadašnje krakovske roes-ničke grupe »Sada«. Uz to je još romanopisac, esejist, književni kritičar, književni istoričar, univerzitetski radnik. 'Ovo književni istoričar« odnosi se u prvom redu na Kornhauzerovo proučavanje hrvatske i srpske novije književnosti. Objavio više radova o srpskom nadrealizmu, knjigu o hrvatskoj moderni, knjigu eseja o novijim jugoslovenskim piscima i delima, dao i nekoliko knjiga prevoda naših pesnika. Ovo je, valjda, prvi put da naša književnost ima na strani tako vrs­nog zastupnika, koji nije samo univerzitetski radnik, nego i istaknut pesnik.

Objavio je dosad šest zbirki pesama i dva ro­mana.

U svoje dve prve zbirke Kornhauzer se iskazao kao pesnik koji ume pesnički da igovori o svom tre­nutku. To je poezija konkretna, veoma politizovana, rečita, misaona, ironična. Pesnik neće da bude posma-trač, već učesnik. Neće politiku fraza, već svesno iza­branu politiku. Gorak je prema gresima roditelja i starijih pesničkih generacija, neumoljiv u šibanju mana svojih i svojih vršnjaka.

Ali takav politički angažman nije naišao na razu-mevanje vladajuće ideologije. Posle okršaja, u kojima

347

su mladi, pesnici, naravno, 'bili slabija strana, došlo je do niza zabrana, tako da mnogi, duže vreme, nisu imali dozvolu za štampanje, ,a u novoj ipoeziji, koju Kornhauzer objavljuje posle takve poduže zabrane štampanja, oseća se ne povlačenje, nego zamor, ne apolitičnost, nego razočaranost u mogućnost aktivnog spajanja poezije i političkog angažovanja.

Neki su u tome jhteli da vide krah mladog pes-nika. Pažljiviji kritičari ipak su visoko ocenili i to novije Kornhauzerovo stvaranje. Jer, dok je on ranije često istupao u ime mladih, u ime zajedničkog mi, sada je pesnik progovorio već u svoje ime, i to nije nimalo plačljivo, već ima u tome duboke samoanalize, autoironije, britkih opaski, istinski lirskih trenutaka. Reči su sad dobile na težini, tempo je u tim pesmama usporeniji, nema fanfara ni mitinga, nego mnogo baš životnih trenutaka, na izgled nevažnih, a ipak takvih bez kojih bi život bio jalov i prazan. Pesnikovo ja iz tih novih pesama čak nam je možda bliže, govori nam sugestivnije od nekadašnjeg mi. Upravo kratkoća nekih od tih pesama učinila je da one postanu nabijene značenjima, da steknu eksplozivnu liričnost, da čitaoca odmah plene.

Posle proglašenja ratnog stanja u zemlji, pesnik je za svoju političku angažovanost platio kraćim bo­ravkom u internaciji. Zabrane su izgleda prošle, jer su mu posle toga izišle: knjiga pesama, knjiga iza­branih pesama i knjiga eseja o jugoslovenskim knji­ževnim problemima.

B O L E S T

Izmasakrirati pesnike. Iz korica sna iskače smrt, Bunj in nasrne j a v a ženu. Izmasakrirati pesnike, u

tvornicama izigravamo tužne revolucionare, Majakovski u

kliskim vi jugama mozga. Čežnja za toplim klupama

u vreme kad je mesec nabrekao od krvi — neizlečiva bolest.

Lakše je male dečake opčiniti šarenim perjem nego se

setiti da je k u ć a šlepa. Uostalom, ko zna. Zaviruju

u sobu, krste se kao što ih je naučio ded, stavljaju lažnu paru u usta umrloga, i tapšući punačkim ručicama viču: ideimo, idemo na spavanje je r je već kasno.

K A D U G L E D A Š G O M I L U B R Z O S E V R A Ć A J K U Ć I

K a d ugledaš gomilu brzo se vraćaj kući, uneće te u goruću državu, zaustaviti dah, staviti pod kl juč bespomoćnosti, otvoriti dućane srdaca. U kući č e k a te antikomunizam, ostava puna zal iha za zdmu. Ni levo, ni desno, opominje te ded koji je preživeo d v a rata i zna šta govori. U stvari, ako l judi g i n u u nekom stranom gradu

349

koji posećujemo u v r e m e odmora, m o ž e m o mirno šes t i za demokratsk i ručak i čekat i š ta će biti . Eventua lno stupit i u štrajk

g lađu.

P R O B A

Naredi l i s m o da se zasv i ra himna, a sami se uv lač i l i

u cestar s n o v a k o j e su postavl jal i uredi . Nismo zauz imal i s tav mirno, i majike su n a m

p l j u v a l e u lice, držeći u r u k a m a mol i tvenike uvezane u kožu. P o r e d nas su prolazi l i automobil i od c rvenog

sukna, bacane su petarde, a mi, v i soko iznad g l a v a držeći zastave značajno smo se smešil i j edni drugima. Z n a l i s m o da je to samo genera lna proba, l a ž n a uzbuna ko ja je za neke postala jed ina šansa za unapređenje.

B A R I K A D A

K o l i k o je tu stvari, t r a g o v a naše pronicl j ivosti . Pepel jast i ormari, k r e v e t i , radio m a r k e »Pionir« sa probijenim dnom, satovi s k latnima, savi jeni tepisi, Dete Isus, punjeni jas t reb s natpisom: uspomena s mora, gomile knjiga, dnevnici, novine. Ta g o m i l a revoluc i je

svakodnevno se smanjuje. N e k o potajno iznosi poljski krevet, nesta ju s tara žuta godišta »Ilustrovanog glasnika«, deca k r a d u s ja jne limene kutije, b l e d i b ravar i upadaju zadihani sa D e t e t o m Isusom pod pazuhom u najbližu k a p i j u u kojoj zaudara

350

boja na mokr im zastavama. Sutradan u mal im stančićima prl javi jastrebi izrastaju na televizorima, a majke p o m n o čitaju istoriju V K P ( b ) .

P O E Z I J A

Poezi ja mi nije potrebna za disanje ni za ljubav, ni za grizenje usana, rasplinjavanje u gradu, bolu, kr iku, ubijanju. Poezi ja mi ni je uopšte potrebna, hvata me za gr lo pesnicom papira, cedi se suha k r v aforizma, s iva okca postulata zatvara ju se, otvaraju, potmula v i k a povorke iza bar ikade koja se gradi u visinu, tvori u njoj imale stanove za preseljenikie. O, ne, poezija gleda na mene k a o prestrašena životinja, zalupite vrata, i razleteće se stvarnost, skromna radionica neposrednog l ir ičara koj i gaji polemiku za bolja vremena. Poezija, prl javi hotelski ubrus koj i prelazi iz ruku u ruke i i m a zapah stalno istog sapuna. K a k o je dobro izdržavat i se od smrti, ko ja trenira d u g e distance na Medison S k v e r Gardenu, i verovat i da je to metafora koja os igurava poštenu besmrtnost.

G O V O R I A N D R E M A L R O

Majski događaji bil i su rezul tat d v a j u različit ih procesa: s tudentskih manifestaci ja i talasa štrajkova. Revolucionarni pokret mogao

b i d a m e uzbudi da se rodio iz spoja ta d v a procesa. Studenti su zaboravili šta znači polit ička stvarnost. Vlast nije iluzija, nego organizovana politička snaga. Studenti napadaju

potrošačko

351

druš tvo ne uviđajući u čemu je njegova suština. Povezao ih je e l e m e n t negacije, ali nisu znali prot iv čega se bore (sličan p r o b l e m postoji i m e đ u radničkom omladinom). Svi dobro znamo da su b a r i k a d e bi le pozorište. Da je v lada poslala tenkove, sve bi se brzo završilo. B a r i k a d e su bile s imbol X I X veka. Po m e n i majski događaji p r e označavaju kraj nego početak nekog razvi tka.

O S E B I

Da li verujući u sebe da jem sve od sebe? A a k o ne dajem, zašto o n d a čekam? Možda bih kad ne bih verovao u uspešnost onog što r a d i m čekao manje? Ne mis l im više na to, gasim svetlost, idem da spavam.

OTVORI SE KAO CVETNA Č A Š I C A

O t v a r a m r u k u r u k a kao r u k a o t v a r a m srce zatvoreno

J E D N O M DOLAZI T A J T R E N U T A K

Odjednom opazih da više ne sanjam.

B E S K R A J N O S T

Ulica skreće ulevo, idem tom ulicom misleći o beskrajnosti . Idem, držim r u k e u džepovima, duva vetar.

352

I Z G O V O R

Ne mogu da odagnam tugu. Ko još upotrebl java tu reč? Tuga, to z v u č i k a o stablo, stabaoca. T u ž a n sam i sigurno znam da tako ima da bude. T u g a traži izgovor da bi me zastrašila.

U Z R O K

Treba pobeći od tiranije časopisa, pisao je u februaru 1914. godine Blez Sandrar u pesmi »Moj ples«. Da nije zbog toga izbio prvi svetski rat?

* *

Putujemo po zakucima mozga, čak i ne s luteći da iza svakog ugla misli v r e b a sivi žandarm laži. Molim pređite na drugu stranu — govori promukl im glasam i ukazuje na cestare bolesti, a tamo već čeka mlad, nervozan pesnik koji u notesu zapisuje: k a k v a sreća što nikad nisam znao saobraćajne propise. U zemlji gde obavezuje samo tišina kazati »volim« znači manje-više isto što i ubiti ma jku zbog nedostatka obrazovanja.

U T O R A K , G R A D Z E V A

Idem Ul icom C r v e n o g električara sa obe strane raskopan pločnik na kamonu dva puža izdaleka ču jem dahtanje rashuktane lokomotive

23 353

pod v i j a d u k t o m k o j i j e raširio kr i la za l e t dečak v o z i b ic ik l kraj puta razbi jena t e g l a autobus 124 vozi me na posao n e k o č i ta Tribunu Ludu o k r e n u t u unatraške v e t a r se probi ja unutra iz k ioska ispada sapun i kot r l j a se po t rotoaru danas če bit i butera p r e d prodavnicom razgovara ju prozeble b a k e sunce s i ja p r a v o u oči k a p u t i pokazu ju svoja c r v e n a p l u ć a krampir i su već obukl i košulj ice žena s nabi jenom m r e ž o m sedi na p r a g u i p lače

N A S A D E C A P I T A J U

L j u d e n e r v i r a š to i m a takv ih k o j i ima ju v i l u u P r u š k o v u

volu u Potkova a drug i čeka ju na s tan po dvadesetak godina naša d e c a dolaze n a m i pita ju tata zašto je tako da K o v a l s k i ništa ne radi a n jegov s in se v o z i m e r c e d e s o m i š ta da odgovor imo našoj deci da su K o v a l s k i i n j e g o v s in bol j i od nas koj i teško r a d i m o ce log ž ivota?

V A N R E D N O S T A N J E

V a n r e d n o stanje zbog č v o r a k a Pionirsk i i rekordni p u t broda Profesor S j e d l e c k i T e ž a k zadatak za pol j ske v o j n i k e u E g i p t u S u t r a će u re jonu K r a k o v a v r e m e stici D o krajnje tačke v i sokog pr i t i ska Š v e d s k a koncepcija u d o b n e fotel je T r a g i č a n slučaj na fudbal skom stadionu u K a i r u U m o r e u z u Skagerak potonuo norveški t r g o v a č k i

brod M o n a Liza ima glas p u n s la tke mi l ine Na istraživanim lov i š t ima o tkr ivena je izm. ost.

v e l i k a koncentraci ja

354

M o r u z g v i K o m e n t a t o r agenci je T A S S razobličio j e lažne

informaci je A m e r i č k e A P Ustanici su potpuno odsekli s v e v e z e P n o m P e n a Sa spoljndm s v e t o m P a p a je za apostolskog administratora dijeceze

Estergon naimenovao Biskupa Las la L e k a j a S e v e r n a luka biće predata na upotrebu 22. ju la Z a h t e v a j m o od našeg građanina da podržava

s lužbu Javnog reda Od 630 poslanika V e ć a opština njih oko 100 su

č lanovi v l a d e Direktor i škola i nastavnici nerado otkrivaju S luča jeve hul iganstva u svoj im školama Ljul janje broda ljuljanje m o j e misli V a n r e d n o stanje sveta zahvaćenog sušom K l e v e t e k o j i m a se ocrnjuju revolucionarni potezi Mlade sovjetske države — k a ž e Jan K o z a k —

nisu ništa drugo D o poziv n a kontrarevoluci ju Vanredno stanje zbog čvaraka koj i uništavaju

deo let ine

1974.

23«

B R O N J I S L A V M A J

(BRONISŁAW MAJ)

1953

Najmlađi pesnik u ovom izboru. Živi u Krakovu. Objavio dosad tek dve tanušne zbirke pesama, Takva sloboda (1981), koja 'sadrži pesme pisane 1970—1975, i drugu, Zajednički vazduh .{1981), u kojoj su pesme pisane 1978—1979.

Izabrao sam ga tkao predstavnika mladih, onih koji tek dolaze, i koji su uvek najveća nepoznanica. Ali Maj ima zaista sjajan početak.

Naročito pesme druge zbirke predstavljaju ga kao izuzetno zrelog pesnika. To je poezija prefinjenih osećanja, sklona misaonosti i zamišljenosti, s jakim smislom za viđenje predmeta i sveta oko sebe. Kolega po peru, Julijan Kornhauzer, ovako počinje prikaz Majeve druge zbirke: »Samo ono što je neophodno. Samo proste činjenice i najprostije reči. Radost posto­janja i savlađivanje očajanja. Majev pogled pada samo na male i obične stvari. Upravo ione ustanovlja­vaju poredak sveta. Nema pojma haosa, ne postoji disonansa. Koji još pesnik tako snažno potvrđuje potrebu za srećom i s takvim poverenjem se osvrće oko sebe?«

Zadivljuje doslednost mladog pesnika. Želi da pokazuje metafizički smisao sveta, polazeći uvek od vrlo konkretnih, običnih pojava života. Zato u njega

357

filozofija proizlazi iz materijalnog konkreta, a ne iz apstraktnih razmatranja. Njegova pesma uvek polazi od nekog realnog događaja, i tek na njemu zapaža i gradi dublji, opštiji smisao. ,

Vidi se da je pesnik školovan na najboljim tradi­cijama poljske poezije, da voli poljske barokne pes­nike, zatim Mickjeviča i Norvida, a od savremenih se nadovezuje na Miloša i Herberta.

Za svoju poeziju koristi zaista najobičnije reči, tuđe mu je svako poigravanje rečima, svaka deforma­cija sintakse i rečenice. Mislim da je to mnogo teži put, da traži veće majstorstvo, 'ali Maj tim običnim sredstvima postiže zaista više od svih jezičkih opse-nara, iza čijih trikova često stoji praznina. '

A ipak, iza ove poezije stoji vel iko unutrašnje bogatstvo mladog autora, kao i bogatstvo sveta u kome živi. Oseća se i pesnikova duboka vera u moralna načela, kojima se on suprotstavlja današnjem svetu s poljuljanim moralnim merilima. Vidi se da je on kao čovek čvrsto povezan sa svojim vremenom i svo­j im savremenicima. U m e da razmišlja o smrti bubice i smrti čoveka, ume da razlikuje mladost od starosti, bujnost od agonije umiranja.

Isto tako stalno 'je prisutna pesnikova briga da ne govori previše, ume da neguje stidijivost osećanja, da o pojavama i zbivanjima govori »hladno«. Sigurno u tome ima mnogo da zahvali svom (temperamentu, ali te njegove »hladne«, kontemplativne pesme odmah privlače čitaočevu pažnju. -

* *

O v d e posle celodnevnog idenja putem kroz sredinu šume znani o seb i v e ć samo s v e ono što moram da znam — osećam kako je v i soko nad mojom glavom zviznula pt ica nepoznatog imena osećam polako rastući dobri zamor poznatu hrapavost farmerki i džempera osećam hladne struje ve t ra na l icu u kosi i svako t a k o j a k o v lakno svoga tela osećam zasebno kao zasebno čak nepravedno radosno ispunjenje

* * *

Naše večer i — m o r e v u t k e raste dolazi do usana zazivamo po imenu umrle pesnike prisi l javamo ih da ostanu s nama i

zajedno p e v a m o zajedno muški pr imamo naglo otkriće da n a m je po dvadeset godina šaren vazduh n a s v e ć ne davi — može da se ž ivi zaista može ovde da se ž iv i ponavl jamo u horu ganuti — i

što pre

359

na ulicu da izvičemo da r a z b a c a m o oslobođenu n u ž n o s t

l jubimo se čvrsto sp le teni r u k a m a svi zajedno i sad se ne zna ko je od nas u m r o ko ni je tek p r e d zoru živi počinju da r iga ju

* * *

Neki m o j b r a t - — t a k o s l ičan m e n i — jer je isto t a k o različit od goluba, oblaka, javora . Ništa 0 njoj ne zna sada, pi je vodu kraj sa tura tora . Odlazi l ako i s igurno, kao da j e t a k o i m a o da ide već zanavek. Gleda oko sebe t a k o k a o da je n e m a u očima. Ne vidi je, ne zna za s m r t . A u s v a k o m slučaju — ne sada. Ne znajući — on je besmrtan, k a o golub, oblak i javor, nj ihov brat . Nesta je za ug lom i ja ne z n a m ko je od nas u p r a v u i k o m e će s t i m biti bolje, j e r os im tog znanja t a k o m a l o n a s izdvaja i vezuje.

Noću u š u m i v a t r a : le lujav k r u g svetla, v a n koga n e m a ničeg, j e r smo mi tu, u s redini : nadvikivanja, pesme, s m e h . . . Najzad su izgorela drva, dogorevanje

360

plamenova. A govori se još: dogoreva čovek. No još uvek i m a u tome nečeg od vatre. Ali potom je već ono ništa: mrak, i j a sno vidimo sve što je ostalo: naša lica, odjednom tako drugačija, n a g n u t a nad onim mestom, crni obrisi drveća, malo svetlije nebo, hladne zvezde. I n iko ne zna zašto tako dugo ćut imo a zatim govorimo šapatom.

Sve to nije bilo o n a k o k a o što se potom govorilo. Doduše, nisi mogao da živiš, ali nisi umeo ni da umireš : tvoje očajanje i oduševljenje, nada i bol nisu bili drugačiji no š to bivaju u ljudi. S m r t je

došla kasnije. Načinili su od nje početak i sad gledam na tebe — odande. K a o da n ikad nisi živeo.

Nikad: topla svetlost zalaska n a d tornjevima grada, zapah vatr i , k r ik ptica koji budi ne jasna osećanja, n jeno ime izgovaram tako blago, glad, radost završenog r a d a — nikad nisu bili tvoji, tako govore.

Smrt, to jedno je s igurno; vide te kroz ono što je

sigurno. — U svetlosti koja ti je gledala u oči, zanavek tra je tvoj pogled, dlaka životinje je glatkija nego da je ti nisi doticao, drugačija bi bila ta žena da je ti nisi voleo. Ništa se ne završava. S m r t je već prošla. To sve postoji. Drugačije je no š to kažu da je bilo.

361

* *

Najzad ne da se o tom ćutati, m o r a m da k a ž e m zašto ć u t i m : o bedi i cinizmu, o smrt i dvol ično pr i rodnoj i ko ja č u v a sve p r i v i d e života, o b e z n a đ u i poniženju.

Ć u t i m j e r n i k a d n e ć u biti j edan o d onih što su od toga načini l i za sebe temu, k r a v u

muzaru, z latni rog izobil ja — vir tuozi očajanja i s inovl jeg

bola, majstori a luzi ja i his ter ičnih žalopojki . Od toga ž i v e : l ic i t i ra jući patnju, papi rnom

p o b u n o m dižući praš inu u b ib l io tekama na p laćenim

večer inkama. Od toga ž i v e : lažući m l a d i m čist im src ima koja

k r v a r e na n j ihovu v i k u m o d u l i r a n u tako ves to da se u

njoj čuje ono š to se že l i čut i : otadžbina, otadžbina,

o t a d ž b i n a . . . N e ć u d a b u d e m j e d a n o d njih. M a imao u v e k

d a b u d e m sam, sa ž igom ravnodušnoga i l i izdajice. N e k me ne napušta pokornost i stid. N e k me ne napuštaju poštovanje i briga. P r e z i r p r e m a budalama i p a m ć e n j e n e p r a v d e

ispunjavaju m e ćutanjem.

A k o jednom b u d e m g o v o r i o o o v o m vremenu, šta ću reći? O ovom što me je stvaralo, o n e m i l o s r d n o m nemiru, bolesnoj nadi za večno t ra jan je

362

u njemu. Možda ću to izraziti prostije: govoriću o noćnim lutanjima po gradu, o s v e m u što sam tada osećao. Jer j ednom ću umeti to da nazovem. M o ž d a ću se prisetiti — znajući već smisao — ovih poslednjih dana, kad su nov ine javl jale stalno 0 novim tr i jumfima ludila i zločina i k a d se to već n i k o g nije ticalo. Možda ću izabrati nekakav j e d a n događaj: istrgnut između drugih neće nam ništa otkriti, mrtav. I s igurno ću ćutati . I reći ću samo to, k a k o sam se mnogo, mnogo bojao da jednom neće biti pored mene n ikoga ko bi čuo k a k o pričam. »Znaš«, reći ću, »tako sam se tada bojao.«

* * *

S v e t : ceo i nedeljiv, počinje na kra jevima mojih ruku. V i d i m ga stojeći u prozoru: zelene

tornjeve S k a l k e i Vavela, kupolu Svete Ane, dalje

tamnomodra brda, jer tako šuma izgleda pred veče, i za n j ih su druge doline prekrivene gradovima, i još novi

gradovi : iznad reka, na prostranim ravnicama što se

spuštaju prema moru, iza ko jeg je drugo more, oštri m r k i vrhovi , klanci, putevi, domovi l judi ne drugačiji

od m o g a doma. Disanje koje mi ispunjava usta, pluća, krv,

samo je delić — moj samo za trenutak — celokupnog

vazduha što okružuje svet: nedeljiv. V i d i m ga — znam

da j e odmah tu, nadomak ispružene ruke, toplina daha.

363

Ostalo je samo kol ič ina ki lometara, k r h k o s t p o g l e d a — n e b i t n o

u razmer ima duha i srca. I tu odmah kraj mene, na n e k o l i k o u l i c a dalje, na v e l i k o m trgu punom ljudi, moj b r a t p u c a u moga oca, tu, n a d o m a k ruke . I tako: ne s t reskom n e g o s cvi l jenjem, jes te .

1981.

* *

Napol ju kiša, čaša čaja na stolu, l a m p a — tako te, m o ž d a naivno, v idim, za pet, za dvadeset, za s to dvadeset pet godina, dok čitaš o v u pesmu, d o k mis l i š o meni,

č o v e k u od pre dvadeset i l i sto dvadeset godina —

k a k o sam živeo? Ja i moje doba: beznadno umorni l judi, nekol iko datuma, mesta poraza, imena: formula

ko je s m o tada ponavl jal i , sa detinjastom n a d o m živih, g lupl j i

od t e b e za mudros t ko ju j e v r e m e d a l o tebi : koj i ž iv i š posle s v e g a : posle nas, posle svih. — T a k o m a l o u m e m d a saopštim, isto k a o sv i . A l i ž i v e o s a m i n e ć u da u m r e m oeo: da ostanem za tebe svako, p r e d m e t s tat i s t ičkog smilovanja i l i prezira. O n o što je b i lo samo, samo ja, jes te v a n istorije. Te ću reć i o sebi j e d i n i m j e z i k o m dostupnim oboj ic i : o mir i su

m o k r e g radske praš ine pred prozorom (pala je kiša),

o s to lu što žul ja laktove, o k u c a n j u sata, o u k u s u v r e l o g čaja, o svet los t i l a m p e k o j a mi je v r e đ a l a pogled dok sam pisao o v u p e s m u — opšt im j e z i k o m s v i h p e t čula, besmrtnih.

364

Septembar, podne: udišem miris razgrejanih smrča, čujem

huk Bjalke, žmir im d o k g ledam zasenjujuću bel inu pene, vode

i sunca: dišem, slušam, v i d i m — samo. Misl im o svemu od čega sam pokušavao da pobegnem,

na trenutak čistog ushita — ne mogući. Neko, možda sličan

meni, posle mnogo godina, na ovom mestu i u podne — prihvatiće ga i ispuniti. Za mene. N e k o drugi, jednom, možda

moj sin, njegova čistota — ushita i misli; j ednom: ponižavajuća

nada l judi ovog vremena.

S A D R Ž A J

Predgovor 5

Leopold Staf 1 9

Visoko drveće 21 Evo novog lišća 21 Nedelja 22 Majka 22 Temelji 22 Žabokrečina 23 Most 24 Ars 24 Problemi 25 Buđenje 25 Proleće 25

Jan Lehonj 27 Susret 29 Crveno vino 29 Nebo 30 Helmonjski 30 Razgovor s anđelom 31 »Jorgovani Pensilvanije« 31

Julijan Tuvim 33 Sećanje 35 Za okruglim stolom 35 Nepoznato drvo 36 Frizeri 38 Pesma o glavi i mesecu 38 San 39 Šišanje *j) Liker 4 0

Reči 41

367

368

Vrt • • 74 dansing . , 74 krotitelji zmija 74 leptir 75 fokstrot 75 titanik 75 San 75 Dobričine 76 Tvorac 76 Ruže za Sapfu 77

Aleksander Vat 79 Ditiramb 81 San 82 Pred Direrovim vajmarskim autoportretom 83 Sta li je? Sta je? . . 84 Flamingov san 85 Dobar trenutak 86 Somatične pesme 86

Adam Važik 89 Poema za odrasle 91 Pretkolumbovska statua 99 Hotel 99 Mala opsesija 100 Nepoznati (dan 100 Neznanje 101 Na rubu klanca 101 Heraklitovi potomci 102 Odgovor na anketu 102 Greška 102

Julijan Pšiboš 103 Grob neznanog vojnika 105 S putovanja 105 Luk 106 Na kraju puta 107 Noseći zemlju 108 Tebi o meni 109 Otada noću 109 Ptice sanke 1*0 Daleka, svaku noć bliža 110 Na najdaljem uzvišenju 111 Tuholska elegija 111 O tišini u Alpima 113

24 369

Pokušaj 114 Proleće 1965 116

Vladislav Bronjevski 119 Maginitogorsk ili razgovor s Janom . . . 121 Domhrovski basen 122 Manliher 124 Briga i pesma 124 Poljski vojnik 125 Bolder 126 Kalina 126 Lampa 127 Pesma 127 Hrast 128

Mječislav Jastrun 129 Sreća • • 131 Cvet jabuke 131 Letnja noć 132 Dve kiše 132 Uspavana 133 Dan stvaranja 133 Životi 134 Iz iste reke 134 San na javi 135 Aheront . 136 Reka 136 Na drugoj strani 137 Zalazak sunca u malom gradu 138

Konstanti Ildefons Galčinjski 141 Canticum canticorum 143 Molitva slepog mesečara 144 Servus Madona 144 Inge Barč 144 U VarSavi 147 Pismo iz ropstva 149 Začarana kočija 150 Pesme 154

Ceslav Miloš 157 Pesma o kraju sveta 159 Kafana 160 U Varšavi 161 Legenda 162 Ne više 104

370

Esse 164 Kad je mesečina 165 Prozor 166 Zaklinjanje 166 Svračost 166 Grčki portret 167 Saveti 167 Zadatak 168 Godišnja doba . . 169 Oeconomia Divina 169 Pred kraj dvadesetog veka 170

Zbignjev Bjenjkovski 171 Akt mašte 173 Konstrukcija sećanja na tebe 179 U ime tvoje 182

Tadeuš Ruževič 189 Lament • 19.1 Posmrtna rehabilitacija 192 (Desiće mi se nešto loše?) 193 Izlaz 194 Ucmekan 195 (Probijao sam se kroz taj san) 197 Smeh • 197 Dvojnik 198 Secanje n a san i z 1963. godine . . . . . 201 Dijalog 202

Vislava Šimborska 203 Na kuli vavilonskoj 205 Reči 205 Sadržaj . . 206 Majmunica 207 Usekovanje 208 Lotova žena 208 Vojna parada 210 (Ništavilo se proništilo i za mene) . . . . 210 Srećna ljubav 211 Dva Bruhelova majmuna 212 Terorist, on gleda 212 Pohvala lošeg mišljenja o sebi 213

Timoteuš Karpovič 215 Lekcija tišine 217 San 217

371

Putovanje grane . 218 Životinje iz zelene šume 218 Drvostaj vode 219 Lov 219 Zalutali put 220 San olovke 221 Sekira 221

Viktor Vorošilski 223 Stari Marks 225 Fašističke države 226 Praotac Avram 228 Spašavanje Don Kihota 229 Franc Kafka I 230 Franc Kafka II 231

Miron Bjaloševski 233 Autoportret osećani 235 Autoportret radosni 236 Balada o odlasku u dućan 236 Raskol u mlečnom restoranu sa iznenađe­njem 237 Iz slepog poverenja 238 Kako je lako izgubiti veru 238 »Ah kad bi, kad bi čak i peć odneli« . . . 239 (Iznenada) 239 O obrtima stvari 240 Izvod jesam'a 240 Studija ključa 241 Pogrešna uzbuđenja 241 Prisećanja poveravanja sestre sestri u sa-natorijumu . . 242 Slušam kao zakoniti cinik 242 Mirončionica • 243 Ratni mitovi 243 Tri 243 Jedan . 243 ! 0 ! 243 Zapis 243

Zbignjev Herbert 245 Priča o ruskim emigrantima 247 Razmišljanje o problemu naroda . . . . 248 Ruska bajka 249 Prokonzulov povratak 249

372

Fortinbrasova elegija 250 Pokušaj ukidanja mitologije 252 Sta će biti 252 Razmišljanje Gospodina Kogita o iskupljenju 253 Gospodin Kogito i čista misao 253 Poruka Gospodina Kogita 254 Izveštaj iz opsednutog grada 256

Jaroslav Marek Rimkjevič 259 Tri ili četiri pesme toga Remboa . . . . 261 Ne govori to d e d 261 Grob neznanog pesnika 263 Bij ant iz Prijene 264 Spinoza je bio pčela 265 Ako ne postoji 266 Heidegger: Sein zum Tode 266 Pesma na, ove Parmenidove reci 267 Lepota prošlih epoha 268

Stanislav Grohovjak 269 Molitva 271 Plač Jevrejinov 271 Udovac 272 Predeo 273 Gospođi 273 Svlačenje pred san 274 Kentaur 275 Junaštvo 276 Cisti 276 (Delikatnost ljubavi) 277 Poseta 277 Poziv na ljubav 278 U mraku 278 Fuga 279 Helderlin 280

Ježi Harasimovič 283 Ljubavna 285 Mesec nad Mušinom 285 Mit o svetom Đurđu 286 Požar 287 Kopriva 288 Vrba 289 Julska noć 289

373

Građenje šume 291 Anđeli . . 292

Ježi Gužanjski 295 Novine su skrivena čežnja za iluzijom . . 297 Moja majka ne zna pesme Ezre Paunda . 298 Građevinski inženjer Kiri lov 300 Pokušaj opisa smrti Georga Trakla . . . 301 Treba imati mnogo hrabrosti 302 Memento bez zaglušujućeg finala . . . . 303

Rišard Krinjicki • • 307 Oprezno 309 Građanin R. K. ne živi 310 Sada kad 3 1 1

Sta je poezija koja ne spašava 312 Ako mi dođe 313 Ko bolje razume 313 Gotovo sve 313 Pisaća mašina 313 Oklopnjača Potemkin 314 Bela zastava . . : 315 Životni prostor 315 Jezik, to divlje meso 315

Eva Lipska 317 A k o postoji Bog 319 Iz sanovnika 320 Moja sestra 320 Plašnja 321 Nerado 322 Iz pisma II 322 Poruka 323 Poslednje reči 323 (Kad govorimo o starosti) 324 Sigurnost 324 Nema me još među vama 325 (Nije me spasla poplava) 326

Stanislav Baranjčak 327 Primio sam k srcu 329 Na kraju dvadeset dvogodišnjeg rata . . . 330 Hitac me srušio na zemlju 331 Ugrizi se za jezik 332 Da ti slučajno ne naškodi 332 Hteo bih najzad da saznam 333

374

Sutradan 333 Pošto već moraš 334 7. 11. 79: Nikad istinski 334 14. 12. 79: Književno veće 335 21. 12. 79: But why? 335

Adam Zagajevski 337 Istina 339 Hegel 339 Poraz 340 Moj vršnjak 340 Filozofi 341 Zastava 341 Bodlje 341 Moji učitelji 342 Zakon 342 Vreme j e opet počelo d a protiče . . . . 342 Pismo 343 Izdajnik 343 Kjerkegor o Hegelu 343 On piše 344 Trenutak 344 Sopenhauer plače 344

Julijan Kornhauzer 347 Bolest 349 Kad ugledaš gomilu brzo se vraćaj kući . . 349 Proba 350 Barikada . 350 Poezija 351 Govori Andre Malro 351 O sebi 352 Otvori se kao cvetna čašica 352 Jednom dolazi taj trenutak 352 Beskrajnost 352 Izgovor 353 Uzrok 353 (Putujemo po zakucima mozga) 353 Utorak, grad zeva 353 Naša deca pitaju 354 Vanredno stanje 354

Bronjislav Maj 357 (Ovde posle celodnevnog idenja) 359 (Naše večeri — more vutke raste) . . . . 359

375

(Neki moj brat — tako sličan meni) . . . 360 (Noću u šumi vatra: lelujav krug) . . . . 360 (Sve to nije bilo onako kao što se potom govorilo) 361 (Najzad ne da se o tom ćutati, moram da kažem) 362 (Ako jednom budem govorio) 362 (Svet: ceo i nedeljiv, počinje na krajevima) 363 (Napolju kiša, čaša čaja na stolu) . . . . 364 (Sepiembar, podne: udišem miris razgreja-nih smrča 365

SAVREMENA POLJSKA POEZIJA

Dopunjeno i prošireno izdanje

Glavni i odgovorni urednik Vidosav Stevanović

Urednici Rajko Petrov Nogo

Tiodor Rosić

Recenzenti Rajko Petrov Nogo

Tiodor Rosić

Lektor

Mara Vujošević

Likovno-grafička oprema

Rade Rančić

Tehnički urednik

Pera Stanisavljev-Bura

Korektori Gordana Damjanović Nevenka Nedeljković

Izdavač

Beogradski izdavačko-grafički zavod OOUR Izdavačka delatnost

Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Za izdavača

Dobrašin Ralević

Štampa Beogradski izdavačko-grafički zavod

OOUR Grafička delatnost Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Tiraž 3000

1985.