VI. Vrhunac vizantijske moći: Vasilije II (976-1025);

Sve više se zaboravljalo da presto pripada Vasiliju II i Konstantinu VIII. Tako se posle smrti Jovana Cimiskija kao pretendent na upražnjeni namesnički položaj javio njegov šurak Varda Sklir. U to doba je Vasilije imao 18, a Konstantin 16 godina. Uz pomoć parakimomena Vasilija, njihovog ujaka, oni su preuzeli vlast. Ipak, državom je upravljao Vasilije II pošto je Konstantin VIII bio lakomislen i odavao se uživanjima. U početku, sve državne poslove je vodio evnuh Vasilije. Pokušaj uzurpacije Varde Sklira je bio više uperen protiv njega. Varda Sklir je za vreme svog zeta Cimiskija bio domestik Istoka (imao najviši zapovednički položaj u vojsci). U leto 976. su ga njegove trupe proglasile za cara. Postepeno je pod svoju vlast doveo celu Malu Aziju. Početkom 978., posle zauzeća Nikeje, približio se prestonici. Parkimomen Vasilije se obraća Vardi Foki, sinovcu cara Nićifora II Foke (963-969), smelom vojskovođi koji je sam pokušao da uzurpira presto od Jovana Cimiskija. Tada ga je, u Cimiskijevoj službi, Varda Sklir savladao, dok je sada u službi novog cara, on trebao da ukloni Sklira. Varda Foka je krenuo u Cezareju, uporište Foka, i primorao uzurpatora da se povuče u unutrašnjost Male Azije. Prve bitke dobija Sklir, ali maja 979. je Foka, u Pankalejskoj ravnici u blizini Amoriona, pobedio svog suparnika u dvoboju, a zatim potukao njegovu vojsku. Sklir je pobegao na kalifin dvor, i to je kraj prvog građanskog rata. Nekoliko godina kasnije dolazi do sukoba mladog cara i svemoćnog parakimomena, jer Vasilije II želi da se oslobodi tutorstva. Parakimomen je, uvideći da ga neće zaobići nemilost, spremao zaveru protiv nezahvalnog cara zajedno sa Vardom Fokom i drugim vojskovođama, ali je uhvaćen i bačen u progonstvo, gde je i umro. Iako se vladavina Vasilija II zvanično računa od 976., on samostalno vlada tek posle pada velikog evnuha (985).

Prvi samostalni poduhvat cara bio je pohod na Balkan 986. U Makedoniji je izbio 976. ustanak pod vođstvom četvorice «kometopula», sinova vojvode-komesa Nikole, koji je postepeno zahvatio najveći deo Balkanskog poluostrva. Obavešten o akciji kometopula, zbačeni bugarski car Boris sa bratom Romanom beži iz Carigrada, ali strada pri prelasku granice.Roman se spasao, ali nije mogao nositi krunu jer su ga Vizantinci uškopili. Vođstvo u borbi, a zatim i carska kruna, pripali su najmlađem kometopulu, Samuilu, jer su dva brata: David i Mojsije, poginuli u borbi, a trećeg brata, Arona, je Samuilo pogubio. Središte tog carstva bilo je prvo u Prespi, a zatim u Ohridu. Pod svojom vlašću ima celu Makedoniju sem Soluna, stare bugarske zemlje između Dunava i planine Balkana, Tesaliju, Epir, deo Albanije sa Dračem, i srpske zemlje. Ustanovljena je i bugarska patrijaršija koju je Cimiskije ukinuo, a njeno središte je prenešeno u Ohrid. Ideološki je Samuilovo carstvo bilo vezano za staro Bugarsko carstvo, pa su ga i tvorci i Vizantinci nazivali bugarskim. Tradicije carstva i patrijaršije postoje sem u Vizantiji, još samo u Bugarskoj, pa ih Samuilo prihvata i preuzima. Da je Samuilov cilj bilo uspostavljanje starog bugarskog carstva, on bi se okrenuo pre svega prema starim bugarskim zemljama, ali je njegovo zanimanje prema tim oblastima bilo malo, tako da izvori skoro i ne pominju oblasti istočno od Serdike. Samuilovo carstvo se širi prema jugu.

Posle bezuspešnih napada na Solun i Ser, Samuilo više puta nadire u Tesaliju i krajem 985-početkom 986. osvaja Larisu posle duge opsade. Pad glavnog grada Tesalije je pobudio cara Vasilija II na kontraofanzivu. Kroz tzv. Trajanovu kapiju dolazi u oblast Serdike, ali ne može da osvoji grad. Pri povratku je carska vojska napadnuta i razbijena (avgusta 986), te Samuilo može nesmetano da širi svoje oblasti jer je u Vizantiji buknuo novi građanski rat.

Varda Sklir se početkom 987. vratio u Vizantiju i opet proglasio za cara. Varda Foka (koji je bio sklonjen sa položaja zbog veza sa parakimomenom Vasilijem) je ponovo postavljen za vrhovnog komandanta u Aziji da bi opet pobedio Sklira. Umesto toga, i on ustaje protiv cara i 987. se proglašava za cara. Iza Varde Foke su stajali vojni komandanti, kao i najuticajniji magnati-veleposednici. U početku su se Varda Foka i Varda Sklir dogovorili da podele Carstvo, pa bi Foki pripao evropski deo sa Carigradom, a Skliru azijske pokrajine. Ipak, Foka je, svestan svoje nadmoćnosti, uklonio Sklira, stavio ga pod stražu, i ostao jedini pretendent. Cela Mala Azija je došla pod njegovu vlast, i bio je nadomak Carigrada 988. Jedna njegova vojska zauzima položaj kod Hrisopolja, a druga kod Abidosa. Vasilije II traži pomoć od kijevskog kneza Vladimira i dobija odred od 6.000 ruskih vojnika. Pod carevim vođstvom su Rusi do nogu potukli pobunjenike kod Hrisopolja, a ishod je odlučen u bici kod Abidosa, u kojoj je i sam Varda Foka poginuo (989). Sklir, koji je još jednom pokušao da stupi u akciju, morao je pristati na sporazum i potčiniti se caru. Vasilije II je kao nagradu za pomoć obećao ruskom knezu svoju sestru Anu, pod uslovom da se on i njegov narod pokrste. Dotad se nijedna princeza rođena «u purpuru» nije udala za stranog vladara. Prvi put je stranom vladaru ponuđeno da stupi u rodbinske veze sa legitimnom carskom dinastijom. To je bilo u suprotnosti sa vizantijskom tradicijom, tako da su po prolasku opasnosti Vizantinci pokušali odustati od obećanja. Vladimir zato napada vizantijski Krim i zauzima Herson (989), i tek tada je Ana poslata u Kijev. Vizantijski uticaj se tada širi i na Rusiju.

Car je postao surov i podozriv posle svih građanskih ratova, i nikom nije poklanjao poverenje. Ostao je neženja. Upravljao je državom izbegavajući savetovanja. U građanskim ratovima je slomio političke aspiracije velikaša, a stao na put i privrednom jačanju feudalne aristokratije. Pooštrio je antiaristokratsku agrarnu politiku prethodnika. Porodice Foka i Maleina se izričito spominju u noveli Vasilija II iz 996. kao najistaknutiji predstavnici veleposedničkog plemstva. Novela naređuje da se svi posedi koje je vlastela stekla od seljaka posle zakona Romana Lakapina, bez obzira na ranije predviđeni rok zastarelosti imaju vratiti bivšim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicma bez ikakve naknade (ranije je bio rok zastarelosti – kod vojničkih imanja je to 40

godina – posle toga nisu morali vraćati). Po Vasilijevoj naredbi, prema državi rok zastarelosti ne postoji: ona može tražiti povratak svojih imanja još od Avgustovog doba. Ujedno nastoji ograničiti širenje manastirskog veleposedništva, pa istom Novelom naređuje da manastiri osnovani na teritoriji seoskih opština kao seljačke zadužbine sa malim brojem kaluđera, budu potčinjeni seoskoj opštini i da ne plaćaju dažbine episkopu. Samo manastiri sa 8 ili više kaluđera ostaju pod vlašću episkopa, ali ne smeju povećati svoje zemljišne posede. Zatim je nametnuo veleposednicima da plaćaju alilengion za vlasnike manjih poseda, tj. da plaćaju porez umesto seljaka koji ne bi mogli odgovoriti poreskoj dužnosti. Tako je teret alilengiona koji je dotad padao na članove seoske opštine, vezane zajedničkom odgovornošću za poreska plaćanja, prebačen na veleposednike.U proleće 991. Vasilije II napušta Carigrad i nekoliko godina vodi operacije protiv Samuila. Dotle su Arabljani iz fatimidskog kalifata u Egiptu prodrli u Siriju i naneli poraz carskom komandantu Antiohije na Otrontu 994., a zatim opseli Alep. Ipak, Vasilije II se lično pojavio pred zidinama Alepa (995), oterao neprijatelja i zauzeo Rafaneju i Emesu. Kad je komandant Antiohije 999. doživeo novi poraz, car je došao u Siriju da još jednom spasi situaciju. Zatim je otišao u kavkske pokrajine da bi sredio prilike u Jermeniji i Iberiji.

Samuilo je iskoristio carev odlazak, upao u Grčku, i stigao do Peloponeza, ali ga je pri povratku iznenadio viz.vojskovođa Nićifor Uran i naneo mu težak poraz. Sam Samuilo je bio ranjen i jedva se spasao (997). Ipak, Samuilo je nastavio sa osvajanjima: zauzeo je Drač i prisajedinio Rašku i Zetu. Savez sa Vizantijom nije pomogao Jovanu Vladimiru – njegova zemlja je anektirana, a on odveden u zarobljeništvo. Kasnije ga je Samuilo vratio na zetski presto kao vazala i oženio ga svojom ćerkom Teodorom-Kosarom. Velika vizantijska ofanziva na Balkanu počinje 1001. kada se car vratio iz Azije. Dolazi u oblast Serdike i zauzima okolne tvrđave, i tako preseca put ka bugarskim zemljama oko Dunava. Vizantijski komandanti su zaposeli Plisku, kao i Veliki i Mali Preslav. Zatim se Vasilije okrenuo ka Makedoniji, pa mu se Ber predao, a Servija je zauzeta na juriš. Vasilije uspostavlja vlast u Tesaliji, pa se vraća u Makedoniju, i posle žestoke borbe osvaja jako utvrđeni Voden. Napao je Vidin na Dunavu i posle osmomesečne opsade je zauzeo ovu značajnu tvrđavu. U međuvremenu je Samuilo zauzeo i opljačkao Jedrene. Na Vardaru, blizu Skoplja, car je odneo veliku pobedu nad Samuilovom vojskom, posle čega mu se predalo Skoplje (1004). Posle četvorogodišnjeg neumornog ratovanja, Vasilije II je držao polovinu neprijateljske teritorije i uklještio Samuilovu centralnu oblast, te prekida operacije i preko Plovdiva se vraća n zimovanje u Carigrad. Drač je pao u ruke vizantijskog cara izdajom (1005). Uništavajući udarac bio je jula 1014. kada je posle dužih borbi Samuilova vojska opkoljena u klancima Belasice. Samuilo se spasio i pobegao u Prilep, ali je veliki deo vojnika poginuo ili je zarobljen. Vasilije II Bugaroubica je pobedu proslavio na grozan način: zarobljenicima (po Kekavmenu 14, po Skilici 15 hiljada) su iskopane oči, samo je svakom stotom ostavljeno po jedno da bi odveo drugove Samuilu u Prilep. Kada je Samuilo to video, udarila ga je kap, i umro je (6.10.1014.). Njegov sin i naslednik, Gavrilo Radomir, je pao već 1015. jer je njega i njegovu ženu ubio brat od strica, Aronov sin, Jovan Vladislav. Prevarom je on uhvatio i zetskog kneza Jovana Vladimira i pogubio ga. Pri opsadi Drača gine i sam Jovan Vladislav (1018) i rat se završava svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. On obilazi pokorenu zemlju, obnavlja vizantijsku vlast i postavlja po gradovima svoje komandante. Prema pokorenom stanovništvu vodi umerenu politiku i omogućva plaćanje dažbina u naturi. Ohridska patrijaršija je pretvorena u arhiepiskopiju, ali ima svoju autokefalnost, i njoj su potčinjene sve episkopije na teritoriji ex-Samuilovog carstva. Nije zavisila od same carigradske patrijaršije, ali je bila potčinjena samom caru koji lično bira ohridskog arhiepiskopa, koji ima najviši rang od svih arhiepiskopa.

(stvaranje tema)Poslednjih godina života car je proširio vlast prema kavkaskom području. Posle smrti jermenskog kralja

Gagika I (990-1020) izbili su neredi u Jermeniji i koristeći ih, car je Vaspurkansku oblast i deo Iberije pripojio Carstvu, dok je oblast Anija ostala kralju Jovanu Smbatu kao doživotno vlasništvo, s tim da posle njegove smrti i to pripadne Vizantiji.

Radi efikasnije odbrane, ceo vizantijski posed u Italiji je organizovan kao katepanat i hrabri katepan Vasilije Vojoan je otpočeo uspešno ratovanje sa okolnim silama. Vasilije II je spremao i veliku ekspediciju protiv Arabljana na Siciliji, ali je 15.12.1025. umro.

V DEO: VLADAVINA CIVILNOG PLEMSTVA (1025-1081)

I.Opadanje vizantijskog državnog sistema;

Smrt Vasilija II predstavlja prekretnicu u vizantijskoj istoriji. Posle velikih ratova Nićifora Foke, Jovana Cimiskija i Vasilija II, Vizantija je delovala nepobedivo. Slabi Vasilijevi naslednici nisu imali ni volje ni mogućnosti da produže borbu protiv feudalnih snaga. Opadanje seljačkih i vojničkih imanja nastavlja se povećanom brzinom, odbrambena snaga Vizantije slabi, poreski prihodi se smanjuju, privredna i socijalna struktura Carstva se bitno menja. Pobeda feudalnog plemstva je bila potpuna, i sada je bilo pitanje koja će grupa višeg staleža da nadvlada: civilna ili vojna aristokratija. U početku, vojničko plemstvo, oslabljeno borbama za vreme Vasilija II, je potisnuto. Dvorske spletke i intrige su možda najupadljivija, ali samo spoljašnja crta ove epohe. Najvažnije njene manifestacije su kulturno cvetanje prestonice i opadanje vojne snage.

Opadanje počinje sa bratom Vasilija II i njegovim naslednikom, Konstantinom VIII (1025-1028). Prepustio je državne poslove drugima, a on se pre svega bavio igrama u Hipodromu, dvorskim svečanostima, i traćio je blago svog brata. Postavilo se pitanje naslednika, jer stari car nije imao muške dece. Najstarija kći Evdokija se zamonašila, pa su ostale Zoja i Teodora. Konstantin VIII se tek na samrti setio da uda jednu od njih i da joj izabere dostojnog supruga. Njegov izbor je pao na carigradskog eparha Romana Argira. Položaj eparha je uvek smatran najvećom počašću. Roman Argir je bio najistaknutiji predstavnik carigradskog činovničkog plemstva. On se oženio 50-godišnjom Zojom (1028), a posle smrti Konstantina VIII je stupio na presto.

Roman III Argir (1028-1034) je bio tipičan aristokrata, lepo obrazovan. Ugledao se na velike careve rimsko-vizantijske prošlosti. Doživeo je težak poraz u jednom pohodu na Siriju, a situaciju je spasio istaknuti vojskovođa Georgije Manijakis.On je u više navrata potukao neprijateljsku vojsku, zauzeo je Edesu (1032) i time potvrdio nadmoć Vizantije.

Roman Argir se otvoreno odrekao antiaristokratske politike Vasilija II i ovo je najvažnija crta njegove kratke vladavine. Na navaljivanje vlastele je opozvao alilengion, poreski dodatak za napuštnje seljačke zemlje, koji je Vasilije nametnuo veleposednicima. Seljaci nisu mogli, a veleposednici nisu hteli da plaćaju poreski dodatak. Roman III nije smeo da se suprotstavi interesima velikaša. Stariji zakoni, kojima se zabranjivalo veleposednicima sticanje seljačkih i vojničkih imanja nisu zvanično opozvani, ali je bilo dovoljno i to što je izdavanje zakona protiv porasta veleposedništva bilo obustavljeno. Borba između centralne vlasti i feudalne aristokratije se završila i u političkom i u privrednom pogledu. Veleposedništvo je bez prepreka sve brže raslo, i to je bio kraj zdravog sistema na kome se od VII veka zasnivala Vizantija.

Pošto je došao do carske krune, Roman Argir nije više pokazivao nikakvo interesovanje za caricu Zoju, a čak joj je uskratio i novčana sredstva. Carica se nije tako lako dala eliminisati. Njen pogled je pao na mladog Mihajla, koga je njegov brat, evnuh Jovan Orfanotrof, bio uveo u Genikej carskog dvora. Pošto kao evnuh i kaluđer nije mogao pretendovati na carsku krunu, rešio je da je osigura svom bratu. Carica se istog dana kad je umro Roman III Argir udala za Mihajla, koji je po stupanju na presto postao car Mihajlo IV (1034-1041). Zoja se ponovo prevarila, pa joj je oduzeta i sloboda kretanja. Da se njegovom bratu ne bi dogodilo što i Romanu Argiru, Jovan Orfanotrof je stavio caricu pod stalni nadzor. Mihajlo IV nije bio nesposoban čovek, ali je bolovao od epilepsije, tako da se vlst našla u rukama njegovog brata. On je vrlo umešno upravljao državom,ali je nemilosrdno povećavao namete i bio bezobziran u njihovom prikupljanju.

Nemilosrdni vladin fiskalizam je izazvao na Balkanskom poluostrvu veliki ustanak Slovena. Nasuprot uviđavnim Vasilijevim odredbama, vlada Paflagonaca je zatraživala i od slovenskog stanovništva da plaća poreze u novcu. Pored toga, Carigrad je počeo sa sprovođenjem helenizacije slovenskih oblasti. Kada je 1037. umro ohridski arhiepiskop Sloven Jovan, na njegovo mesto je postavljen Grk Lav. Ustanak je uzeo maha. Petar Deljan, koji je bio sin Gavrila Radomira, proglašen je u Beogradu za cara (1040). Ustanicima se pridružio Alusijan, sin Jovana Vladislava, koji je, pošto je napravio karijeru u vizantijskoj službi i izgubio položaj i posede, pobegao iz Carigrada. Pri napadu na Solun, Alusijan je pretrpeo težak poraz, i to je znatno oslabilo ustaničke snage. Konačno su ih uzdrmale unutrašnje razmirice, sukob između Deljana i Alusijana, zavera sklopljena protiv Deljana, njegovo oslepljenje i Alusijanov povratak u Vizantiju. Već 1041. je ustanak bio ugušen.

Zetski knez Stefan Vojislav je vodio već više godina borbu za nezavisnost svoje zemlje. Njegov prvi ustanak 1035. nije uspeo, ali posle privremenog potčinjenja i kratkog vremena provedenog u ropstvu uspeo je da se vrati i obnovi borbu. Kada je opšti ustanak Slovena angažovao sve vizantijske snage na Balkanu, Vojislav je srušio vizantijsku vlast u Draču i znatno ojačao svoj položaj. Posle ugušenja Deljanovog ustanka, Vizantija je pokušala da se obračuna i sa nepokornim zetskim knezom. Pošto je uspostavila vlast u Draču, ona je 1042. poslala veću vojsku, a pozvala je i vazalne vladare Raške, Bosne i Zahumlja da joj se pridruže. Međutim, u klancima Zete, Vojislav je potpuno uništio vojsku vizantijskog stratega i ovom pobedom konačno obezbedio nezavisnost svoje kneževine. Njegova vlast se proširila i na Travuniju i Zahumlje. Tako je Zeta uspela da se prva oslobodi viz.suvereniteta.

Mihajlo IV se sa Balkana vratio teško bolestan. Carica Zoja je pristala da adoptira njegovog sinovca Mihajla, koji je proglašen za cezara i prestolonaslednika. On nije dugo čekao na carsku krunu, jer je već decembra 1041. Mihajlo IV umro.

Mihajlo V, nazvan po nekadašnjem zanimanju svoga oca Kalafat (šuper), brzo je učinio kraj vladavini paflagonskog roda. Da bi se oslobodio tutorstva Jovana Orfanotrofa, poslao ga je u progonstvo. Caricu Zoju je poslao u manastir što ga je koštalo krune. Zbačen je i oslepljen 1042.

Rešeno je da Zoja i Teodora, kao predstavnice Makedonske dinastije, preuzmu vlast i vladaju zajednički. Obe carice su bile nesposobne, a njihova međusobna mržnja tako nepomirljiva, da se posla par nedelja moralo potražiti drugo rešenje i vlast poveriti nekom čoveku. Zoja je stupila u treći brak sa senatorom Konstantinom Monomahom.

Konstantin IX Monomah (1042-1055) bio je tipičan predstavnik vizantijske civilne aristokratije. Bio je slab vladar. Carice Zoja i Teodora nesmetano su trošile državni novac zajedno s njim.

Vizantijska kultura doživljava u ovo vreme novi polet. Prestoničko civilno plemstvo, koje je tada vodilo glavnu reč, bilo je nesumnjivo najobrazovaniji elemenat Carstva. Presto su okruživali ljudi visoke i prave

kulture, kao Konstantin Lihud, prvi carev ministar, istaknuti pravnik Jovan Ksifilin i mladi filozof Mihajlo Psel. Psel je najinteresantnija ličnost ove epohe, i po njegovom izvanrednom plodnom radu na kulturnom polju, i po svojoj fatalnoj političkoj delatnosti i potpunom odsustvu svakog moralnog osećanja. On nije bio lišen pobožnosti i bar svojom estetskom stranom je religija delovala na njega. Kao piscu i govorniku mu nije bilo ravnog. Njegovo znanje je zahvatalo sve grane tadašnje nauke i ulivalo njegovim savremenicima duboko strahopoštovanje. On je veoma voleo antičku filozofiju i pesništvo, a proučavao je i tumačio Platonova dela. Psel je bio najveći vizantijski filozof i ujedno prvi veliki humanista.

Iz kruga carevih učenih savetodavaca kome su pripadali Psel, Ksifilin i Lihud, potekla je ideja o osnivanju nove visoke škole u Carigradu, pa su 1045. osnovani Filozofski i Pravni fakultet. Filozofske studije su urađene po sistemu triviuma i kvadriviuma. Niži stupanj su činili gramatika, retorika i dijalektika, a viši aritmetika, geometrija, muzika i astronomija, dok je filozofija važila kao sinteza svih nauka. Na čelo Filozofskog fakulteta je postavljen Psel, a Pravnog Jovan Ksifilin.

Prevlast carigradskog činovničkog plemstva nimalo ne znači jačanje centralne vlasti prema veleposednicima. Feudalno veleposedništvo stalno raste i dobija sve šire povlastice: dobija poreski i sudski imunitet, a feudalac dobija pravo da sudi svojim seljacima. Međutim, centralna vlast ne prestaje da kontroliše broj parika na feudalnim posedima. U borbi koja se vodila između centralne vlasti i feudalaca oko malog zemljoposeda, najvažnije je bilo pitanje njihovog vlasnika – seljaka. Izgubivši bitku, centralna vlast se još neko vreme bori za seljačku radnu snagu.

U ovo doba se javlja prvi put i sistem pronija. Kao nagradu za službu vizantijski velikaši dobijaju u proniju izvesne posede. Zemljište se daje na izvestan rok, obično do pronijarove smrti. Za razliku od baštine, pronija je bila uslovno vlasništvo, i bar prvobitno nije bila nasledna, niti se mogla otuđiti. Prvi poznati pronijar bio je Konstantin Lihud.

Pošto je izgubila veliki deo poreskih prihoda usled opadanja seljačkog poseda i davanja privilegija veleposednicima, carska vlada je pribegla sistemu izdavanja poreskih prihoda pod zakup. Zakupci se obavezuju da u izvesnom okrugu skupe i dostave državnoj blagajni određenu svotu novca, i to obično znatno veću nego što je država u tom okrugu redovno dobijala. Pored toga, oni nastoje da skupe što veću sumu za svoj račun, što znači da se teret stanovništva povećava, a država ima samo ograničenu korist.

Finansijsko rastrojstvo Vizantije se ispoljava na vidan i vrlo koban način u vidu kvarenja novca. Država je primorana da pri kvarenju novca zlatu dodaje neki drugi metal manje vrednosti, tako da vizantijski zlatnik počinje naglo da gubi vrednost i ugled koji je uživao u celom svetu.

Glavnu karakteristiku ove epohe čini opadanje vojne snage Vizantije. Da bi suzbila uticaj suparničke vojne stranke, vlada civilnog plemstva je smanjivala vojne kontigente, a tražeći nove prihode je stratiotima zamenjivala vršenje vojne službe poreskim plaćanjima. I tematsko uređenje je izgubilo vojni karakter: vlast vojnih stratega se ograničava, a kraj njih se sve više ističu pretori kao predstavnici civilne provincijske uprave. Usled opadanja domaće vojske, ponovo veći značaj dobija najamnička vojska, i sada Normani čine najjači elemenat u vizantijskoj vojsci.

Podvizi Georgija Maniakisa na Siciliji bili su poslednja svetla tačka na mračnom vizantijskom horizontu. On je postavio sebi zadatak da vrati Siciliju carstvu. Snage Arabljana na Siciliji bile su u opadanju, pa je Georgije uspeo da za veoma kratko vreme oduzme Arabljanima istočni deo Sicilije sa Mesinom i Sirakuzom. U odlučujućem momentu je Konstantin IX zamenio pobedničkog vojskovođu. Vojska je Georgija Manijakisa proglasila za cara, i on se iskrcao u Draču i krenuo na Solun, ali je 1043. poginuo. Nekoliko godina kasnije je došlo do novog pokušaja uzurpacije, a za cara je proglašen Lav Tornikis. On opseda Carigrad 1047., ali je zbog sopstvene neodlučnosti propustio pogodan momenat za juriš.

Na vizantijskim granicama se javljaju ratoborni protivnici. Mesto Arabljana na istoku zauzimaju Turci-Seldžuci, na zapadu Normani, a na severu umesto Bugara Rusi. Pojavljuju se nomadska plemena Pečenega, Uza i Kumana. Preko Dunava 1047. prelaze Pečenezi, koji su služili Carstvu kao saveznici protiv njegovih neprijatelja na severu. Pečenezi su počeli da pljačkaju Bugarsku, pa se Vizantija stalno sukobljavala s njima, a sukobi su završavani porazom carske vojske.

Poslednja godina vladavine slabog Konstantina IX Monomaha obeležena je konačnim rascepom između Rima i Carigrada. Posle Južnih Slovena je carigradskoj patrijaršiji prišla i Rusija, i nije slučajno što se posle ovog događaja pooštrilo antirimsko raspoloženje u Vizantiji. Vizantijska crkva se nije mogla potčinjavati rimskoj suprematiji. Vođeni su pregovori o razgraničenju sfera (1024), s tim da carigradska crkva bude priznata kao univerzalna u svojoj sferi. Oslabljeno papstvo je pristalo na ovo rešenje, ali je ono odbačeno kad je pod uticajem klinijevskog pokreta papstvo ojačalo. Do razgraničenja je ipak došlo, kad je na stolicu Sv.Petra došao Lav IX, dok je carigradski patrijarh bio Mihajlo Kerularije. Sukob je počeo u južnoj Italiji, gde su se odavno kosili interesi oba crkvena centra, a gde je tada, posle upada Normana, njihova saradnja bila preko potrebna. Sukob je izbio oko zapadnjačkog učenja o proishođenju Svetog Duha od Oca i Sina, o rimskom postu subotom, o upotrebi kvasnog hleba za pričešće u vizantijskoj, a beskvasnog hleba u rimskoj crkvi. Borba je ušla u završnu fazu kad je u carigrad stiglo papsko poslanstvo na čelu sa kardinalom Humbertom. Papski legati su 1054. stavili na oltar Sv.Sofije bulu kojom se baca prokletstvo na Kerularija i njegove pristalice. Kerularije je uz carev pristanak sazvao sabor koji je bacio anatemu na papske legate.

Konstantin IX Monomah je umro 1055. Vlast je još jednom uzela Teodora. Ona je bila poslednja predstavnica makedonskog carskog doma. Umrla je 1056., a za svog naslednika je ostavila Mihajla, činovnika u godinama. Njegov dolazak na presto značio je pravi trijumf civilnog plemstva. Mihajlo VI je bio gluv za zahteve vojnih krugova i odbio je delegaciju koju su predvodili istaknuti generali Isak Komnin i Katakalon Kekavmen. Stratezi su 1057. digli ustanak i Isak Komnin je proglašen za cara. Pristalice su mu pristizale iz svih delova Male Azije, i uskoro je Isak dopro sa svojom vojskom do Nikeje. Vojska koju je carigradska vlada poslala protiv njega je pretrpela poraz. U Carigradu se digla opozicija i pružila ruku Isaku Komninu. Presudnu ulogu odigrala je crkva; patrijarh Mihajlo Kerularije se stavio na čelo opozicije, a Sveta Sofija je postala centar agitacije protiv vlade. Mihajlo VI je prisiljen da napusti presto i da se zakaluđeri. Isak Komnin je ušao u Carigrad i primio carsku krunu iz ruku patrijarha.

Dolaskom na presto Isaka I Komnina (1057-1059) je nastupila reakcija. Iako je vladavina ovog prvog Komnina trajala vrlo kratko, on je ipak uspeo da ojača vojnu snagu Carstva. Isak I je pokušao da uspostavi snažnu vojničku vladavinu. Psel je odlikovan visokom titulom proedra, a Lihud je ponovo stavljen na čelo državne uprave, a kasnije je postao patrijarh. Car je želeo da otkloni greške prethodnika, pa je rešio da konfiskuje neke posede, kako svetovne, tako i crkvene. Car je počeo da konfiskuje crkvene posede, a patrijarh se zanosio mišlju da svetovnu vlast podredi duhovnoj, pa je došlo do njihovog sukoba. Patrijarh je ubrzo umro, a na njegovo mesto je doveden Konstantin Lihud.

Kao što je pre 2 godine savez crkve i vojnog plemstva doveo do uklanjanja Mihajla VI, tako je sada savez crkve i opozicionarnog činovničkog plemstva izazvao pad Isaka I Komnina 1059.

II.Spoljni i unutrašnji slom;

Savez crkve i činovničkog plemstva doveo je na presto Konstantina Duku. Konstantin X Duka (1059-1067) je bio školski drug Mihajla Psela, koji je pomogao u njegovom uzdizanju.

Civilna stranka je u ovom periodu povećala vlast. Konstantin Duka je uveo i u centralnoj finansijskoj upravi običaj prodavanja činovničkih dužnosti, tako su se za novac dobijale ne samo funkcije skupljača poreza, već i položaji viših nadzornika finansijskih organa. Vojsku je potpuno zapostavio i toliko smanjio njene kontigente, da se to čak i Pselu činilo preterano. Finansijska beda je nametala misao da se štednjom u vojsci može izravnati smanjenje prihoda i povećanje rashoda na drugim stranama.

U to vreme Normani pod vođstvom Roberta Gviskarda postižu sve veće uspehe u južnoj Italiji. Ugri zauzimaju Beograd (1064), a Pečenezima se pridružuju Uzi, i zajedno iste godine upadaju na Balkan, ali ih kosi strašna epidemija. Turci Seldžuci zauzimaju celu prednju aziju do granica Vizantije i Fatimidski kalifat u Egiptu.

Posle smrti Konstantina X Duke (1067) njegova žena Evdokija uzima vlast u ime svojih sinova Mihajla, Andronika i Konstantina. Odlučujuću ulogu na dvoru odigrali su Mihajlo Psel i cezar Jovan Duka, brat pokojnog cara. Snaga vojnog plemstva jača i carica se sledeće godine udaje za generala Romana IV Diogena (1068-1071). On je odmah preduzeo borbe protiv Turaka Seldžuka. Njegovi prvi pohodi (1068/9.) nisu bili bezuspešni, ali se treći pohod završio strahovitim neuspehom, čemu je mnogo doprinela izdaja Andronika Duke, sina cezara Jovana. Vizantijska vojska je kod Mancikerta (1071) doživela neuspeh, a sam car je zarobljen. Po cenu plaćanja lične otkupnine i godišnjeg danka, Roman IV Diogen je oslobođen. U Carigradu je Mihajlo VII proglašen za cara, i kad se Roman vratio, dočekan je kao neprijatelj, i umro je 1072. Ne smatrajući se više vezanim za ugovor koji su sklopili sa Romanom, Turci su svom snagom udarili na Vizantiju.

Na drugoj strani, Normani su, pod vođstvom Roberta Gviskarda, zauzeli Bari (1071).Na teritoriji ex-Samuilovog carstva je 1072. ponovo izbio ustanak. Ustanici su našli oslonac u Zeti. Sin Mihajla

Zetskog, Konstantin Bodin, proglašen je u Prizrenu za cara, a ustanici su tek posle dužih borbi doživeli neuspeh. Na Jadranu Vizantija sve više gubi svoje pozicije, pa hrvatski kralj Zvonimir dobija kraljevsku krunu od pape Grgura VII (1076) kao papski vazal, a krunu zatim prima i Mihajlo Zetski (1077).

Uz ove političke nevolje došla je i teška privredna kriza. Slabi car je potpuno podlegao uticaju logoteta Nićiforice, koji je trgovinu žitom potpuno pretvorio u državni monopol, a slobodna trgovina je zabranjena.

Pojavila su se dva pretendenta na presto iz krugova vojnog plemstva. U Maloj Aziji se digao Nićifor Votanijat, a na Balkanu Nićifor Vrijenije. Vrijenije se proglasio za cara (1077) i ušao u Jedrene, odakle je poslao vojsku na Carigrad. I Votanijat se proglasio za cara (1078), pa je i on učinio isto. Nićifor Votanijat (1078-1081) je pobedio i oženio se, pored još živog muža, caricom Marijom. Stari Votanijat nije bio u stanju da Vizantiju izvede iz haosa. Među vojskovođama je nastalo ogorčeno otimanje oko najviše vlasti. Kruna je pripala Aleksiju Komninu, koji je među svim predstavnicima vojne aristokratije bio najistaknutiji vojskovođa i jedini pravi političar. Oženio se Irinom Dukenom. Glavni Aleksijev pomagač, pored njegovog brata Isaka Komnina, bio je cezar Jovan Duka.

U Carigrad je Aleksije ušao zahvaljujući dogovoru sa komandantom nemačkog odreda. Krunisao se za cara 1081.

VI DEO: VLADAVINA VOJNOG PLEMSTVA

I.Jačanje Vizantijskog carstva: Aleksije I Komnin (1081-1118);

Aleksije I (1081-1118) je morao da radi na obnovi države, da je postavi na nove osnove, tako da su novi činioci postali nosioci sistema koji je on stvorio.

Njegovi napori su mogli imati samo delimičan i privremen uspeh. Reokupacija Male Azije u doba Komnina je ostala na pola puta, a prevlast na moru su Vizantinci upravo u doba Komnina konačno izgubili. Hegemoniju na moru su izvojevale italijanske gradske republike. Velikoj sili Komnina je nedostajala čvrsta unutrašnja osnova, i stoga njihova politika nije mogla trajno uroditi plodom, ma kako da je bila vešta i ma kako da su njena dostignuća bila impozantna. Situacija je bila više nego kritična: vojska upropašćena, državna blagajna prazna, a sa svih strana su navaljivali neprijatelji – Normani, Pečenezi i Seldžuci.

Bez dovoljno vojske, bez novca, Aleksije I je morao odmah po dolasku na presto da stupi u borbu i da brani samu egzistenciju Carstva. Morao je da prekuje crkvene sudove u novac da bi platio vojsku koja se uglavnom sastojala od stranih najamnika, znatnim delom od engleskih Normana. Car je tražio pomoć, i uspeo da obezbedi pomoć Mletaka. Mleci su težili da sebi osiguraju slobodu kretanja po Jadranskom moru, ali im je u tom trenutku smetao Robert Gviskard, a Aleksije I je bio njihov saveznik. Mletačka vojska je zadala težak poraz normanskim lađama, čime ih je naterala da prekinu opsadu Drača. Ali, Robert Gviskard je pobedio na kopnu i ušao u Drač (1081). Njegove trupe su prošle kroz Epir, Makedoniju i Tesaliju, i opsele Larisu. Međutim, u južnoj Italiji, delovanjem carskih pristalica je izazvan ustanak, pa je 1082. Robert Gviskard morao da napusti Balkan. Mlečani su zaposeli Drač. Gviskard je savladao ustanak i ponovo stupio u akciju, ali je umro (1085).Vizantija je skupo platila mletačku pomoć. Mletački dužd je dobio naslednu titulu protosevasta sa odgovarajućim godišnjim prinadležnostima, patrijarh Grada titulu ipertima, a mletačka crkva godišnju supsidiju od 20 funti zlata. Mletački trgovci su imali prava da slobodno trguju po Carstvu. Naročitu ulogu u vizantijsko-normanskom ratu su odigrale južnoslovenske zemlje. Dubrovnik i ostali dalmatinski gradovi su stali na stranu Normana. Zetski kralj Konstantin Bodin se pridružio Vizantiji, ali se u odlučujućoj bici za Drač povukao. Dalje borbe je iskoristio da proširi svoju vlast na Rašku i Bosnu, a iz Raške su kasnije počeli napadi na vizantijsku teritoriju.

Tek što se oslobodio Normana, Aleksije I je stupio u rat sa Pečenezima. Pečenezi su 1090. doprli skoro do zidina Carigrada. Carigrad je bio istovremeno napadnut i sa mora od strane emira Smirne Čaha, koji je bio zarobljenik na dvoru Nićifora III Votanijata i poznavao je metode vizantijskog ratovanja. On je znao da se odlučni udarac Carigradu može zadati samo sa mora. Carigrad je opsednut 1090/91., a Vizantinci su pozvali Kumane u pomoć protiv Pečenega, koji su uskoro bili poraženi u bici kod Lebuniona. Aleksije je sklopio savez sa Čahinim zetom i porazio ga.

Aleksije se vraća Balkanu, i u tri navrata vodi pohode protiv Srba (1091, 1093, 1094). Veliki župan Vukan je izjavljivao caru pokornost, ali čim bi se ovaj povukao, srpski napadi bi se obnavljali. Na kraju, pošto Kumani upadaju na vizantijsku teritoriju, Aleksije se zadovoljio taocima i privremenim Vukanovim potčinjenjem. Na čelu kumanske vojske bio je čovek koji se izdavao za sina Romana IV Diogena, Konstantin Diogen, ali su ga Vizantinci na prevaru uhvatili i rasterali Kumane.

I krstaški rat (1096-1099);

U krstaškom ratu došlo je do novog izraza težnji papstva za proširenjem uticaja na hrišćanski Istok. Probudila se želja sa se Sveta zemlja oslobodi od nevernika. Ideja krstaškog rata je u prvom redu privlačila feufalne barone, željne novih zemalja i riterskih pustolovina. U krstaški rat su krenule i seljačke mase, bežeći od bede i prezaduženosti. Vizantija sa Zapada nije očekivala krstaše, već najamničke odrede. Prvi je stigao «pustinjak», Petar iz Amijena, koji je sa svojim pljačkaškim odredima pustošio lokalno stanovništvo, pa ga je Aleksije prebacio u Malu Aziju, gde su u prvom sudaru sa Turcima doživeli katastrofu. Krajem 1096. su počeli da pristižu sa svojom pratnjom veliki feudalni baroni: vojvoda Lorena Gotfrid Bujonski, grof Rajmund Tuluski, brat francuskog kralja Gij, brat engleskog kralja i sin Viljem Osvajača, Robert Normandijski, kao i sin Roberta Gviskarda, Boemund. Aleksije je zatražio od njih da polože zakletvu vernosti i da se obavežu da će mu predati sve osvojene zemlje koje su ranije pripadale Vizantijskom carstvu, a on je obećao da će krstaše snabdevati životnim namirnicama i da će se staviti na čelo svoje vojske. Svi, pa čak i Gotfrid Bujonski, sem Rajmona Tuluskog i Tankreda, Boemundovog sinovca, su prihvatili sporazum.

Krstaši su zauzeli Nikeju (1097), a Aleksije Smirnu, Efes, Sard, tako da je u većem delu zapadne Male Azije vizantijska vlast vraćena.U Pelekanonu su krstaši još jednom položili zakletvu caru, i krenuli ka Antiohiji. Ipak, brat Gotfrida, Balduin, se odvojio od glavnine i ratovao u Kilikiji, prodro je u gornju Mesopotamiju i

zasnovao posebnu kneževinu u Edesi. Krstaši su zauzeli Antiohiju (1098) i prekinut je sporazum između krstaša i Aleksija, kao i između pojedinih krstaških vođa. Krstaši nisu ni pomišljali da grad vrate Aleksiju. Oko Antiohije su se otimali Boemund i Rajmund Tuluski, ali je lukavi Boemund ipak zavladao gradom. Aleksije je zahtevao da mu se grad vrati, i uslovljavao time dalju vojnu pomoć, pošto su krstaši krenuli ka Jerusalimu. Sada se i Rajmund zalagao za vraćanje Antiohije caru, i sam mu je predao neke osvojene gradove u Siriji, tako da je došlo do njihovog zbliženja. Još tešnja saradnja njih dvojice bila je kad je Rajmund, iako najistaknutiji krstaški vođa, ostao praznih šaka po osvajanju Jerusalima (1099), jer je na čelo nove Jerusalimske kraljevine došao Gotfrid Bujonski.

Boemund se iz Antiohije borio i sa Vizantijom i sa Turcima, koji su ga zarobili (1100), ali je plaćen otkupTurci su kod Harana (1104) naneli krstašima težak poraz. Aleksije I je to iskoristio i zaposeo važne tvrđave: Tars, Adanu i Mamistru, a vizantijska flota je zauzela Laodikeju i niz drugih gradova do Tripolisa.

Boemund se iskrcao sa velikom vojskom 1107. kod Valone. Borba se završila pobedom Vizantinaca i kapitulacijom normanskog kneza. Boemund se obavezao da neće preduzimati nikakve napade protiv Vizantije, već da će je pomagati. Pod tim uslovima Antiohijska kneževina mu je priznata kao carsko leno. Kad je Boemund umro, Tankred je odbio da prizna ovaj ugovor, i ostao je jedini gospodar Antiohije.

U ovo vreme pojavljuje se novi činilac u političkom životu na Balkanu – Ugarska, koja je prvih godina XII veka potčinila Hrvatsku i Dalmaciju. Aleksije jeoženio svog prestolonaslednika Jovana ugarskom princezom. Uticaj italijanskih pomorskih republika u vizantijskoj trgovini postaje novi činilac ekonomskog opadanja. Posle 1082. Mleci su zagospodarili vizantijskim vodama, a ugovorom iz 1111. i Piza je dobila značajne trgovačke privilegije.

Opadanje vizantijskog državnog aparata ogleda se u simptomatičnim promenama koje je Aleksije I uveo u dvorske titule. Usled masovnog dodeljivanja titula za vreme vlade civilnog plemstva, stare titul su izgubile značaj i javila se potreba za stvaranjem novih, viših titula. Samo tri najviše titule srednjevizantijske epohe su preživele ovu inflaciju titula: cezar, nobilisim i kuropalat. Za svog brata Isaka car je spajanjem titula sevasta i avtokratora stvorio titulu sevastokratora, koja je dobila viši rang nego cezarska titula. Domestici Istoka i Zapada već sredinom XI veka dobijaju titulu velikih domestika, titulu velikog duksa nosi zapovednik flote. Kao vrhovni nadzornik nad svim civilnim nadleštvima pojavljuje se logotet sekreta, koji od kraja XII veka dobija naziv velikog logoteta.

Unutrašnju politiku karakteriše opadanje vojske i finansijska beda. Kvari se novac, pored starog zlatnika puštene su u opticaj razne vrste novca niže vrednosti.

Na osnovu poreza davane su u Vizantiji izvesne dopunske dažbine, koje su zajedno iznosile 23% osnovnog poreza. Kako su se dopunske dažbine tražile samo od određenog minimalnog iznosa osnovnog poreza, a kako se usled devalvacije nomizme, nominalni iznos novog poreza povećao, to su sada dopunske dažbine naplaćivane i od najsiromašnijih poreskih obveznika koji ih ranije nisu plaćali. Tako je carska vlada iskoristila gubitak vrednost novca za povećanje državnih prihoda.

Davanje poreskih prihoda pod zakup vrlo je česta pojava u ovo doba. Dešava se da se zakupac obaveže da skupi porez u duplom iznosu. Pored plaćanja poreza stanovništvo mora da zadovolji razne potrebe države davanjima u naturi i da vrši svakojake javne radove. Troškove oko izdržavanja vojske neposredno je jednim delom podmirivalo stanovništvo. Veći značaj dobija sada domaća vojska. Ona se više ne zasniva na malom zemljoposedu. Odbrambena snaga Vizantijskog carstva ima sada čisto feudalni karakter, njenu osnovu čini posed pronijara. Pronijar je sada dužan da vrši vojnu službu i stoga se obično naziva prosto «vojnik». I na drugim zemljoposedima, čak i crkvenim, vrši se regrutovanje vojnika, ali samo lako naoružanih pešaka.

Pronija ne predstavlja pronijarovu svojinu, ali dokle god pronijar drži proniju, on je potpuni gospodar svih svojih poseda i seljaka. Promenu je doživeo i tzv. sistem haristikije, tj. običaj davanja manastira i njihovih imanja na upravu svetovnim licima. Stoga je sam car počeo da deli manastirska imanja kao neku vrstu beneficije. Haristikari nisu imali nikakve javnopravne funkcije, već je davanje haristikija predstavljo sredstvo nagrađivanja pravnih ljudi (?).

Car i crkva su se zajedno borili protiv jeretičkih pokreta. Vođa bogumila Vasilije, kao i svi njegovi sledbenici koji su ostali verni bogumilskoj veri, spaljeni su na lomači. Od doba krstaških ratova, zapadni uticaj sve više prodire u Vizantiju i na kulturnom i na političkom polju.

II.Novi polet Vizantijskog carstva i prvi znaci opadanja: Jovan II i Manojlo I;

Aleksija I je ipak nasledio najstariji sin Jovan. Preuzevši vrhovnu vlast u sporazumu sa Dukama, Aleksije je u početku za prestolonaslednika odredio Konstantina Duku, sina Mihajla VII, i verio ga sa svojom najstarijom ćerkom Anom. Ipak, kada mu se rodio sin, car je preneo na njega pravo nasledstva prestola (1092). Posle smrti Konstantina Duke se Ana udala za Nićifora Vrijenija (1097) i zatražila da za prestolonaslednika bude određen njen muž. Pripremala je atentat na svog brata i kada u tome nije uspela, povukla se u manastir i odala naučnim studijama.

Prema oceni savremenika, Jovan II (1118-1143) je bio najveći među Komninima. To je bio vladar čvrste volje, ali mudar i umeren. Oprezan, ali i nepokolebljiv u sprovođenju svojih namera, on je odlučno i dosledno nastavio politiku svoga oca. Glavni problem je bila borba sa normanskom Antiohijskom kneževinom. Antiohijsko pitanje je bilo povezano sa sicilijskim, a normansko pitanje na Siciliji, isto kao i srpsko na Balkanu, dovodilo je Vizantiju u vezu sa nizom drugih zapadnih sila. Mletačka republika se držala privilegija koje je stekla ugovorom iz 1082. Njena flota je napala ostrva u Egejskom moru, te Jovanu II nije ostalo ništa drugo nego da potvrdi privilegije novim ugovorom (1126). Pečenezi ponovo upadaju na vizantijsku teritoriju (1122), ali je to njihov poslednji napad. Car im je naneo težak poraz, i radi uspomene na ovu veliku pobedu je uveo «pečeneški praznik». Jovan II se posle toga okreće Srbima. Odneo je odlučujuću pobedu nad raškim županom i vratio se sa bogatim plenom i zarobljenicima koje je naselio u Maloj Aziji. Srbi su morali da priznaju vizantijska vrhovna prava, ali se njihova težnja za slobodom ispoljavala čestim ustancima koji su zadavali Vizantiji mnogo briga tim pre što su Srbi nalazili na pomoć Ugara. Rodbinske veze sa ugarskim kraljevskim dvorom su pružale Jovanu II priliku da se često meša u borbe oko ugarskog prestola i podržava ugarske pretendente. Ova politika omogućavala je Vizantiji da utiče na razvoj situacije u Ugarskoj, ali je i povećala zategnutost između ove dve sile. Ugarski kralj Stefan II (1114-1131), čiji je oslepljeni brat Almoš našao utočište na carigradskom dvoru, otpočeo je 1128. neprijateljstva protiv Vizantije. Ugari su zauzeli Beograd, ali ih je Vizantija primorala na mir.

Jovan II se 1130. okreće borbama u Maloj Aziji usmerenim protiv Melitinskog emirata, kog je savladao 1135. Ostalo mu je da reši još jedan problem. Na putu za Siriju je ležala malojermenska kneževina u Kilikiji. Knez Lav je 1129. uz pomoć krstaša osvojio najvažnije tvrđave u Kilikiji i time zabio klin između vizantijske teritorije u Maloj Aziji i Antiohijske kneževine. Jovan II je krenuo protiv Lava (1137) i osvojio Tars, Adanu i Mamistru, a knez Lav je potražio spas u bekstvu, ali je uhvaćen i pogubljen. Iste, 1137. je Jovan II došao pred zidine Antiohije. Antiohijski knez, Rajmund od Poatjea, zet Boemunda II, je položio caru vazalnu zakletvu.

Protiv normanske države u južnoj Italiji je Jovan II preduzeo diplomatske mere. Posle perioda opadanja, normanska država je doživela polet. Rožer je objedinio pod svojom vlašću Siciliju i Apuliju, i na Božić 1130. se krunisao u Palermu za kralja. Jačanje Normana je ugrožavalo i Nemačku, pa je Jovan II sklopio savez sa nemačkim carem Lotarom, a posle njegove smrti i sa Konradom III. Savezu je prišla i Piza (1136). Ovom politikom saveza na Zapadu, Jovan je omogućio sebi slobodu akcije na Istoku. Odnos Vizantije sa krstaškim državama se sve više pogoršavao i 1142. se antiohijski knez odrekao primljenih obaveza. Car je odlučio da krene na Antiohiju, ali je ranjen otrovnom strelom u lovu, i umro je 1143. Jovan II je podigao moć i ugled Vizantije, ojačao njenu vojnu snagu i u znatnoj meri uspostavio njenu vlast na Istoku i na Balkanu.

Stariji Jovanovi sinovi, Aleksije i Andronik, umrli su od epidemije još 1142., pa je Jovana nasledio Manojlo.

Manojlo I Komnin (1143-1180) se istakao kao vladar velikih i mnogostranih sposobnosti. Bio je prvi Vizantinac prožet idejom univerzalnog carstva i strašću za teološkim diskusijama. Po njemu se vidi kako je jako delovao na vizantijski život dodir sa krstašima. Manojlo je voleo zapadne običaje i uvodi ih na svom dvoru, a i oba njegova braka sa zapadnim princezama doprinela su prodiranju zapadnih navika u Vizantiju. U Vlahernskom dvorcu, palati Komnina, zavladala je laka i vedra atmosfera. Organizovali su se viteški turniri.

Manojlova zapadna orijentacija nije bila plod njegove ćudi, već nužnost koju mu je nametao razvoj prilika na samom Zapadu. Počinje epoha u kojoj države grupisane oko Sredozemlja vode opštu evropsku politiku. Manojlo se umešao u tu politiku. Želja za uspostavljanjem svetske vladavine bila je prastara težnja Vizantinaca.

II krstaški rat (1147-1149);

Manojlo je pokušao da učvrsti savez sa Nemačkim carstvom, kome je njegov otac udario temelj. Još za Jovanova života on se oženio rođakom Konrada III, koja je u Vizantiji dobila ime Irina. Međutim, saradnja protiv Normana je osujećena II krstaškim ratom, u kome je pored francuskog kralja Luja VII učešća uzeo i nemački car Konrad III. Uspeh krstaša ojačao bi latinske države na Istoku, u prvom redu Antiohijsku kneževinu. Konradov dolazak u Svetu zemlju je potpuno izolovao vizantijskog cara na Zapadu, a neizbežni zapleti sa krstašima su Manojlu oduzeli slobodu akcije prema Normanima.

Prolaz krstaša kroz vizantijske zemlje teško je pomutio odnose između Vizantinaca i Nemaca. Još gori odnosi su bili sa francuskim kraljem Lujem VII, prijateljem Rožera II, normanskog kralja, u čijoj se okolini već govorilo o osvajanju Carigrada. Kao nekada Aleksije I, i Manojlo je nastojao da što pre prebaci krstaše u Malu Aziju, i tražio je od vođa krstaša da mu polože vazlnu zakletvu. Konrad III prelazi u Malu Aziju, ali doživljava poraz od Turaka. I Luj VII prelazi u Malu Aziju, i spaja se s ostatkom nemačke vojske, tako da kreću u pravcu Ataleje. Konrad III se razboleo, pa je u Efesu napustio krstašku vojsku. U Ataleji se i Luj VII ukrcao sa svojim baronima na brod za Siriju, prepustivši svoje ljude sudbini.

Korist od ovog neslavnog pohoda imali su samo Turci i normanski kralj Rožer. Kako je Manojlo bio zauzet s krstašima, Rožer je 1147. zauzeo Krf, a zatim Korint i Tebu. Iz Korinta i Tebe je odveo svilarske majstore i naselio ih u Palermu.

Neuspeh krstaškog rata omogućio je ponovno zbližavanje Vizantije i Nemačke, kojima su se pridružili Mleci, i pomogli Manojlu da povrati Krf (1149). Plan vizantijsko-nemačke ofanzive u Italiji je osujećen diplomatskom protivakcijom Rožera II, koji je sklopio savez sa vojvodom od Velfa protiv Hoenštaufovaca, tako da je Konrad III morao da se vrati. S druge strane, Rožer je protiv Vizantije potpomago Srbe i Ugare. Već 1149. se pobunila Raška, a zatim je izbio rat sa Ugarima. Rožer II je imao saveznika u francuskom kralju Luju VII, koji je ogorčen protiv Vizantije pripremao novi krstaški rat. Naišao je na odobravanje kod Bernarda od Klervoa i pape Eugenija III.

Evropske države su se podelile u dva tabora: Vizantija, Nemačka i Mleci s jedne strane; s druge strane su bili Normani, Velfi, Francuska, Ugarska, Srbi i papa. Vizantijsko-ugarsko suparništvo je imalo odjeka čak u Rusiji, gde su se umešali u borbu ruskih knezova. Ugarska je potpomagala kneza Izjaslava, a Vizantija Jurija Dolgorukog Suzdaljskog i Vladimira Galicijskog. Manojlo je stupio u vezu i sa engleskim kraljem Henrijem II.

Konrad III je uspeo da savlada Velfe, ali kad je trebalo da krene na Normane, on je umro (1152). S njegovim naslednikom Fridrihom I Barbarosom Manojlo nikako nije mogao da se sporazume. U ovo doba je Zapad počeo da se upoznaje s Justinijanovim rimskim pravom, koje je i tamo jačalo predstavu o uzvišenosti i univerzalnom karakteru carske vlasti. I jedna i druga strana su tražile za sebe isključivo pravo na carsku krunu i rimsko nasledstvo.

Manojlo je uspeo da učvrsti svoj položaj na Balkanu. Kijevski presto je zauzeo Jurij Dolgoruki. 1154. je umro Rožer II i Manojlo kreće na Italiju. 1155. je poslao flotu u Ankonu i otpočeo ofanzivu. Cela oblast Apulije je priznala njegovu vlast. Manojlo je rešio da ostvari stari san i da uz papinu pomoć, po cenu unije, obnovi Justinijanovu i Konstantinovu svetsku imperiju. Manojlov pokušaj je propao već u prvom koraku, jer je bilo velike razlike između carevih ciljeva i sredstava koja su mu stajala na raspolaganju. Sve sile zainteresovane za Italiju su se udružile protiv Manojla. Normanski kralj Viljem I je prešao u protivnapad i zadao Vizantincima kod Brindizija (1156) poraz koji je učinio brz kraj vizantijskoj vlasti u Italiji. Manojlo je uz posredništvo pape sklopio mir sa Viljemom I (1158), što je značilo kraj njegovog sna o svetskoj imperiji.

Na Istoku je pokoren jermenski knez Tor, koji se učvrstio u Kilikiji (1158). Antiohijski knez Rajnald je konačno potčinio Antiohijsku kneževinu Vizantiji, priznao vizantijsku vrhovnu vlast i obavezao se da daje pomoćne trupe, dok je car postavljao antiohijskog patrijarha. Čak je i jerusalimski kralj Balduin III učinio posetu Manojlu i stavio se pod njegovu zaštitu. Uzvišeni stav koji je vizantijski car zauzeo prema latinskim državama na Istoku manifestovao se na zanimljiv način prilikom Manojlovog svečanog ulaska u Antiohiju (1159), kada je car jahao na konju, a jerusalimski kralj ga pratio jašući daleko iza njega bez ikakvih insignija, a antiohijski knez je išao peške pored carevog konja i držao carevo streme. Tu se ogleda hijerarhija hrišćanskih vladara.

Smrt kralja Gejze (1161) je pružila povoda za novo mešanje u ugarske prilike. Protiv Stefana III, Gejzinog sina, Manojlo je oružjem i novcem podržavao Gejzinu braću Stefana IV i Ladislava. Zbog toga je izbio rat, a 1164. je najzad sklopljen ugovor na osnovu koga je brat Stefana III, Bela, poslat u Carigrad pošto je priznat za ugarskog prestolonaslednika. Vizantija je dobila podršku kijevskog i galicijskog kneza i osvojila: Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Srem (1167). Manojlo je princa Belu proglasio i za svog prestolonslednika, i tako pripremio spajanje Ugarske sa Vizantijom. Bela, u Vizantiji nazvan Aleksije, oženio se carevom ćerkom i dobio je titulu despota. Ovaj naziv je do tad pripadao samo caru, a sada dobija karakter posebne titule koja je dolazila neposredno iza vasilevsa, a ispred sevastokratora i cezara. Kad mu se rodio sin, Manojlo je odustao od ovog plana. Posle smrti Stefana III na ugarski presto je došao Bela.

U Raškoj je 1166. za velikog župana postavljen Stefan Nemanja, ali se i on ubrzo odmetnuo od vizantijskog cara. Manojlo je 1172. ušao u Rašku i pokorio Nemanju. Vizantijsko osvajanje Dalmacije je značilo kraj vizantijsko-mletačke saradnje protiv Ugarske. Manojlo je sklopio ugovore sa Đenovom (1169) i Pizom (1170). Između Mletaka i Vizantije je izbio sukob (1171). Svi Mlečani na teritoriji Vizantije su pohapšeni i oduzeta im je imovina i zaplenjeni brodovi. Mletačka flota je zauzela Hios i Lezbos. Odnosi između Vizantije i Mletaka ostali su prekinuti u narenih 10-ak godina.

Manojlu su lombardijski gradovi pomagali protiv Barbarose, njegovog najvećeg neprijatelja, ali ugovorom iz 1177. sklopljenim između Barbarose i gradova je i ovo oružje Manojlu izbijeno iz ruku.

Barbarosa je održavao vezu s Manojlovim neprijateljima. Već 1173. je stupio u vezu sa ikonijskim sultanom Kilidž Arslanom, koji se ugovorom iz 1162. obavezao da će vizantijskom caru slati pomoćne trupe i da će mu vratiti više maloazijskih gradova, ali je 1175. došlo do raskida. Manojlo kreće protiv sultana, ali u frigijskim klancima kod Miriokefalona (1176) doživljava strahovit poraz. Ovaj poraz je došao baš u vreme kad je vizantijska politika dospela u ćorsokak na Zapadu. Manojlu je bilo nemoguće da održava osvojene teritorije i da pritom vodi aktivnu, agresivnu politiku po celom evropskom i prednjeazijskom prostoru. Na Istoku je snaga Vizantije bila uzdrmana, iz Italije je konačno potisnuta, i sad se iscrpljena našla pred koalicijom neprijateljskih zapadnih sila.

Još teže su bile unutrašnje posledice. Veliki Manojlovi poduhvati i stalni ratovi zahtevali su žrtve koje su prevazilazile snagu i sredstva vizantijske države.

Za vreme Manojla je naročito uzelo maha podeljivanje pronija uz obavezu vršenja vojne službe. Hrisovuljom iz 1158. je Manojlo zabranio manastirima u Carigradu i njegovoj okolini povećavanje zemljišnih poseda.

Istovremeno, zabranjeno je i otuđivanje zemljišnih poseda sem u korist pronijara. On nije bio neprijatelj manastira, ali je odlučno favorizovao svetovne veleposednike i pronijare. Bilo je i dosta najamnika, i kako su državna sredstva bila nedovoljna, prepušteno je vojnicima da zadovoljavaju svoje potrebe na račun stanovništva. Vojnici su bili gospodari u državi, vojna služba je bila jedini unosni zanat, sve se žrtvovalo vojsci. Stanovništvo se nalazilo u teškoj bedi, jer su poreska potraživanja rasla. Po varošima su mnogi prodavali svoju slobodu i postajali robovi u kućama velike gospode. Da bi suzbio ovu pojavu, Manojlo je zakonom vratio slobodu onim licima koja su slobodna od rođenja. Ceo razvitak, porast veleposedništva s jedne, beda i zaduženje širih slojeva s druge strane, neizbežno je vodio ako ne ropstvu, onda kmetstvu većine stanovništva. Posle varljivog sjaja Manojlove epohe, uskoro je došao slom Vizantije.

III.Andronikov pokušaj regeneracije;

Posle Manojlove smrti (1180) na presto je stupio njegov 12-godišnji sin Aleksije II (1180-1183), a regentstvo preuzela carica-mati Marija, antiohijska princeza, poreklom Franuskinja. Državom je ustvari upravljao protosevast Aleksije Komnin, sinovac preminulog cara. Pod ovim regentstvom latinofilski pravac u vizantijskoj politici je porastao, i ovoj okolnosti Carigrađani su pripisivali naglo pogoršanje položaja Carstva. Pojedini članovi doma Komnina pokušavali su da obore regentstvo, ali bez uspeha. Jedini jak čovek među Komninima bio je Manojlov brat od strica Andronik, koji se nalazio van Carigrada. U to vreme već 60-godišnjak, on je imao za sobom buran život pun romantičnih podviga i pustolovina. Jedino se on usuđivao da prkosi caru Manojlu. Oni su uvek bili suparnici i Manojlo je sumnjao da njegov brat teži za carskom titulom. Bežeći od Manojlovog gneva, on je godinama lutao po svetu, bio je na dvoru galicijskog kneza, kao i kod muhamedanskih vladara u prednjoj Aziji. Andronik je bio protivnik feudalnog plemstva i protivnik latinofilskog pravca.

U proleće 1182. je Andronik ušao u Halkedon. Protosevast Aleksije pokušao je da zatvori Bosfor. Zapovednik mornarice, veliki duks Andronik Kontostefan, prešao je na stranu uzurpatora. U Carigradu je došlo do prevrata, a Aleksije je oslepljen i bačen u tamnicu. Carigradska svetina napala je kuću Latina i učinila veliki pokolj. Andronik je maja 1182. ušao u Carigrad. U početku je istupao kao branilac Aleksija II, a pogubio je caricu, čiju je presudu potpisao Aleksije II. Andronik se odlučio, tobože samo izlazeći u susret molbama dvora i sveštenika, da primi carsku krunu, pa je 1183. krunisan za savladara, ali je 2 meseca kasnije udavio mladog cara i oženio se njegovom 13-godišnjom ženom Agnesom-Anom.

Andronik I Komnin (1183-1185) je nastojao da sprovede regeneraciju svoje države. Hteo je da slomi prevlast plemstva. Prestala je prodaja činovničkih položaja. Njegove mere su izazvale u provincijama osetno olakšanje. Činovnicima je davao velike plate. Nemilosrdno je gonio svaku korupciju, ostavljajući činovnicima izbor između pravde i gubljenja glave. Tako je uspeo da zloupotrebe pri prikupljanju poreza potpuno iskoreni. Uklonio je običaj pljačkanja nastradalih brodova naredivši da se krivci obese za jarbole takvih brodova. Njegova borba protiv plemstva se pretvorila u teror, što je izazvalo protivteror. Zavere i ustanci nisu prestajali. Njegov pokušaj radikalne obnove državnog sistema je pretrpeo neuspeh. Kad je došlo do neizbežnog obračunavanja sa stranim silama, Vizantija se pokazala potpuno vojnički nemoćna i trpela je poraz za porazom.

Prve bure došle su iz Ugarske i Srbije. Već 1181. je Bela zavladao Dalmacijom, Hrvatskom i Sremom, a Srbi su uspeli da se oslobode vizantijske vlasti. Ugari i Srbi su 1183. zajedno upali u Vizantiju i opustošili Beograd, Braničevo, Niš i Serdiku. U borbi protiv Vizantije je Nemanja uspeo da obezbedi nezavisnost i da se proširi ka istoku i jugu, a zauzeo je i Zetu.

U Aziji su se dizali ustanci na čelu sa članovima porodice Komnina. Isak Komnin se učvrstio na Kipru i počeo da kuje svoj novac. Otpočelo je rasparčavanje Vizantije.

Najteži udarac Vizantiji zadali su Normani. Udarili su na Drač (1185), krenuli na Solun, a zauzeli su i Krf, Kefaleniju i Zakint. Otpočela je opsada Soluna sa kopna i mora. Komandant odbrane Soluna, David Komnin, pokazao se nesposobnim, a odbrana je bila slaba. U osvojenom gradu došlo je do strahovitog pokolja. Deo Normana se uputio prema Seru, a seo prema Carigradu. 1185. razjarena masa je rastrgla Andronika I na carigradskim ulicama.

IV.Unutrašnji slom Vizantije i prvi pad Carigrada;

Feudalno plemstvo je pobedilo i uspelo da pod dinastijom Anđela ne samo održi, već i uveća svoju moć. Anđeli nisu pripadali staroj vizantijskoj aristokratiji. Uzdizanje ove porodice iz Filadelfije se najmlađa kći Aleksija I, Teodora, udala za lepog Konstantina Anđela. Za vlade Andronika I oni su već bili u prvim redovima vizantijske aristokratske opozicije. Slučaj je hteo da je pobeda plemstva dovela na presto predstavnika njihovog roda.

Isak II Anđeo (1185-1195), unuk Konstantina Anđela, bio je sušta suprotnost Androniku. Stare bolesti vizantijske države, prekrivene u doba Komnina spoljašnjim sjajem njihove moći, izbile su sada na površinu. Niko više nije pokušavao da stane na put zloupotrebi u centralnoj i provincijskoj upravi. Činovnički položaji su se prodavali kao na pijaci.

Za vreme vladavine njegovog brata Aleksija III Anđela (1195-1203) prilike su se pogoršale. Stanovništvo je propadalo od prekomernih nameta. Ogromne svote su isplaćivane stranim vladarima, a uprkos tome su pogranične provincije stradale od neprijateljskih napada. Vizantija je bila nemoćna da se odbrani od gusara. Tematsko uređenje je postojalo samo prividno. Kako se veleposedništvo stalno povećavalo, tako su malene provincije postajale zavisne od lokalnih velikaša.

Odavši se pljačkanju, normanska vojska je izgubila svoju borbenu snagu. Vojskovođa Aleksije Vrana je uspeo da ih potuče kod Mosinopolja i kod Dimitrice (1185). Normani su napustili Solun, Krf i Drač, i samo su Kefaleniju i Zakintos Vizantinci bili trajno izgubili. Isak II se oženio ćerkom Bele III, 10-godišnjom Margaretom i sklopio mir.

U Bugarskoj izbija krajem 1185. ustanak pod vođstvom braće Petra i Asena. Petar i Asen su tražili od cara da im da neke zemlje u proniju, što je Isak oštro odbijao, pa je to izazvalo ustanak koji je doveo do potpunog odvajanja bugarskih oblasti od Vizantije i stvaranja II Bugarskog carstva.

Tokom dvovekovne vizantijske vrhovne vlasti, slovenski elemenat je oslabio u Bugarskoj i Makedoniji. U solunskoj oblasti nastanilo se mnogo Jevreja i Jermena, a u dunavskom području Kumana i Pečenega. Vlasi su se širili u dunavskim pokrajinama. U pokretu Petra i Asena, Kumani i naročito Vlasi imali su velikog udela. Poslat protiv pobunjenika, Aleksije Vrana se u Jedrenu proglasio za cara i okrenuo se protiv Isaka II, ali je poginuo u borbama pod Carigradom (1186). Isak II je na čelu svoje vojske ušao u Bugarsku, ustanici su rasterani, a Petar i Asen su pobegli preko Dunava. Ipak, njih dvojica su se vratili sa jakim kumanskim odredima, i borba se opet rasplamsala. Isak II je uspeo da uz velike gubitke pobedi bugarsko-kumansku vojsku (1186), a i naredne godine je izostao odlučujući uspeh u pohodu u okolinu Serdike. Stefan Nemanja je potpomagao bugarsku vojsku, i proširio svoju teritoriju. Izbio je ustanak i u Maloj Aziji. Isak II se sporazumeo sa Bugarima, i kao taoca je uzeo Kalojana, mlađeg brata Petra i Asena. Vizantija je izgubila oblasti između Dunava i planine Balkan. Tada je stvorena i Bugarska arhiepiskopija sa sedištem u Trnovu, i iz ruku novog arhiepiskopa je Asen primio carsku krunu u crkvi Sv.Dimitrija.

III krstaški rat (1189-1192);

Vizantiju je ponovo zadesio krstaški rat. Grob Gospodnji je ponovo pao u ruke nevernika. Pošto je proširio svoju vlast na Siriju, Saladin je 1187. ušao u Palestinu, zarobio jerusalimskog kralja Gvida Luzinjana i ušao u Jerusalim. Učešće u ovom ratu su uzeli nemački car Fridrih I Barbarosa, francuski kralj Filip II Avgust i engleski kralj Ričard Lavlje Srce. Već u leto 1189. je Barbarosa preko Ugarske stigao na Balkan. On je sa Vizantijom u Nirnbergu (1188) sklopio ugovor o prolazu kroz nju, ali je vodio pregovore i sa Srbima i ikonijskim sultanom, što Vizantiji nije odgovaralo. Nemanja je zatražio podršku Barbarose, a isto su učinili i Bugari. Nemanja je dočekao Fridriha u Nišu (1189) i ponudio mu vazalnu zakletvu i savez protiv Vizantije. Vizantijska vlada se bacila u naručje Saladinu, najvećem neprijatelju krstaša. Isak II se obavezao da neće pustiti krstaše kroz Carstvo. Fridrih je osvojio Plovdiv i Jedrene, i rešio da savlada vojno Vizantiju, poslavši vojsku na Carigrad, a sinu Henriku je naredio da dođe pred Carigrad s flotom. Tada je Isak II popustio i u Jedrenu je sklopljen mir (1190). Vizantija je Barbarosi dala brodove za prebacivanje vojnika u Malu Aziju i obećala da će snabdevati vojsku namirnicama. U proleće je prešao u Malu Aziju, ali se udavio pri prelasku neke reke. Takođe, poduhvat engleskog i francuskog kralja nije bio uspešan. Prema ugovoru u miru (1192) Saladin je držao Jerusalim, a vlast Latina je ograničena na područje između Jafe i Tira. U pohodu na Palestinu, engleski kralj je zauzeo Kipar i predao ga ex-jerusalimskom kralju Gvidu Luzinjanu.

Vizantija je ponovo dobila slobodu kretanja na Balkanu i krenula protiv Bugara i Srba, koji su zauzeli Prizren i Skoplje. U jesen 1190., Stefan Nemanja je izgubio bitku na Moravi i odrekao se teritorija osvojenih prethodnih godina. Nemanjin sin, Stefan, oženio se carevom sinovicom Evdokijom i dobio titulu sevastokratora. Uključivanjem srpskog prestolonaslednika u hijerarhiju viših vizantijskih dostojanstvenika naglašena je ujedno i idejna suprematija vizantijskog vasilevsa-avtokratora. Veliki pohod protiv Bugara (1190) se završio teškim porazom. Vizantnci su doprli do samog Trnova, ali je opsada bugarske prestonice bila bezuspešna i sam car se jedva izvukao. Vizantinci su pretrpeli novi poraz kod Arkadiopolja (1194). Isak II se obratio za pomoć tastu Beli III. On kreće u novi pohod na Bugarsku, ali ga je 1195. njegov stariji brat Aleksije zbacio s prestola i oslepio.

Aleksije III (1195-1203) je tipičan proizvod ovog doba opadanja. Krajnje vlastoljublje se spojilo u njemu sa kukavičkom slabošću. On je nazvao sebeimenom Komnina jer mu ime Anđela nije bilo dovoljno otmeno. Vizantijsko carstvo je sada izgubilo poslednju otpornu snagu. Iz godine u godinu sve jasnije se ispoljavalo njegovo unutrašnje opadanje, a i u spoljnoj politici je prevrat imao dalekosežne posledice.

Naročite posledice imala je promena na vizantijskom prestolu za odnose Vizantije i Srba. Činjenica da je tast Stefana Prvovenčanog postao car, uticala je na promenu vlade u Srbiji gde je vlast preuzeo carev zet Stefan. 1196. se Nemanja odrekao prestola u korist Stefana da bi se zakaluđerio u Studenici, a kasnije i Hilandaru. Vizantijska vlada nije umela da iskoristi ovu situaciju. Odlučujući uticaj u Raškoj i Bosni dobila je rimska kurija i njen eksponent Ugarska. Najstariji Nemanjin sin Vukan, koji se morao zadovoljiti Zetom, digao se protiv brata oslanjajući se na Ugarsku i rimsku kuriju. Ne uzdajući se u pomoć Vizantije, Stefan je takođe potražio pomoć Rima, čak oteravši svoju suprugu. Vukan ga je preduhitrio i uz pomoć Ugara zbacio s prestola i preuzeo vlast,

pošto je priznao papinu suprematiju i suverenitet Ugarske (1202). Slično stanje je nastalo i u Bosni, gde je ban Kulin uspeo da se održi na prestolu tek pošto se odrekao bogumilstva. U Raškoj, Stefan je uspeo da povrati presto pomoću Bugara, i ovi događaji pokazuju opadanje vizantijske moći. U dva maha, 1195-96. su Bugari pustošili sersku oblast i zarobili sevastokratora Isaka Komnina. Vizantija je pokušala podržavanjem opozicije u Bugarskoj da ih pobedi. Asen je pao kao žrtva boljarske zavere (1196), ali njegov ubica, boljar Ivanko, nije uspeo da se održi na vlasti, jer pomoć od Vizantije nije stigla zbog pobuna u vizantijskoj vojsci. On beži u Carigrad i ustupa mesto Petru, ali posle godinu dana i Petar je ubijen.

Ivanko je postavljen za namesnika u Plovdivu, a zatim i za zapovednika carske vojske u ratu sa Bugarima, ali se ubrzo odmetnuo i zavladao u oblasti Rodopa. Vizantija sve više opada. U Makedoniji vojvoda Dobromir Hrs proširuje svoje područje sve do Vardara. Vizantija mu je dala carevu rođaku za ženu, ali nije mogla da se nagodi. On osvaja Prilep i Bitolj zajedno sa tastom Manojlom Komicom, ali su njegove zemlje kasnije pripale bugarskom caru Kalojanu. Ivanka su uhvatili na prevaru i povratili svoje teritorije.

Za vreme Kalojana (1197-1207) je Bugarska doživela uspon. Dobio je krunu iz Rima posle vizantijskog sloma, a 1204. je delegat pape Inoćentija III postavio bugarskog arhiepiskopa Vasilija za primasa Bugarske.

Na Zapadu su Vizantiji brige zadavale osvajačke težnje nemačkog cara Henrika VI, koji je oženjen sicilijanskom naslednicom Konstancom, nasledio i Barbarosu i Viljema II. Otpor na Siciliji se koncentrisao oko Viljemovog sinovca Tankreda, ali je propao kad je on umro. Kao naslednik Viljema II, Henrik je tražio da mu Vizantija ustupi celu oblast od Drača do Soluna koju su Normani osvojili 1185. pa izgubili, da mu plati veliki danak i da učestvuje sa svojom flotom u predstojećem krstaškom ratu. Oženivši svog sina Filipa ćerkom Isaka II, on je istakao pretenzije na carigradski presto i istupio kao Isakov osvetnik. Vizantija se obavezala na godišnji danak od 1600 centenarija zlata, uveden je i «alamanski porez», ali novac nije skupljen. Papa je insistirao da Henrik VI preduzme krstaški pohod i to je spasilo Vizantiju. Ali, Vizantija je bila sa svih strana opkoljena; kiparski kralj Amalrih i malojermenski kralj Lav su priznali nemačkog cara. Ipak, Henrik VI umire (1187).

IV krstaški rat (1202-1204);

Italija se oslobodila nemačke vlasti. Prevlast nemačkog cara zamenila je prevlast pape Inoćentija, i samim tim je u prvi plan izbila ideja novog krstaškog rata. Mletački dužd Enriko Dandolo video je u uništenju Vizantije preduslov za trajnu prevlast Mletačke republike na Istoku. Dokle god je u Carigradu postojala vizantijska vlada, Mleci nisu mogli biti sigurni da će se njihov dominantan položaj u potpunosti održati. Krstaški pohod je pružao najbolju priliku za rušenje Vizantije. Dopustivši Mlecima da im oduzmu prevlast na moru, Vizantinci su se našli pred opasnošću da izgube i svoje carstvo.

Od vremena crkvenog raskola, a naročito od početka krstaških ratova, antivizantijsko rspoloženje na Zapadu je stalno raslo. Krstaši su se okupili u Mlecima da bi na mletačkim lađama otplovili u Egipat, ali kako nisu imali da plate vozarinu, pomogli su Mlecima da osvoje Zadar. Tako je došlo do prvog skretanja krstaša od njihovog cilja. Krenuli su protiv Ugarske iako se i ona priključila krstašima. 1202. su zauzeli Zadar.

Iz zatvora beži Aleksije (IV) Anđeo, sin Isaka II, i obraća se za pomoć Filipu Švapskom, koji mu rado pomaže. Obraća se Mlecima, a i vođa krstaša Bonifacije Monferatski rado prihvata mešanje u vizantijske poslove. Aleksije je obećao krstašima i Mlečanima ogroman novac, sklapanje crkvene unije i da će po povratku na presto potpomagati krstaše. Skoro svi krstaši su se poveli za Enrikom Dandolom i Bonifacijem Monferatskim, a ugovor je potpisan na Krfu (1202).

Krstaši su zauzeli Galatu i probili ulaz koji zatvara Zlatni Rog. Otpočela je opsada i sa kopna i s mora, te je Carigrad pao 1203. Slepi Isak II je vraćen na presto, a Aleksije III je pobegao s blagom. Još je postojala vizantijska vlada, ali pod uticajem krstaša i Mlečana. Aleksije IV nije ispunio obećanja i 1204. je izbila buna. Aleksije IV (1203-1204) je izgubio glavu, a Isak II je stavljen u zatvor, gde je i umro. Na presto je doveden Aleksije V Duka Murzufl, zet Aleksija III.

Krstaši su se spremali da ponovo osvoje Carigrad da bi stvorili svoje carstvo. Marta 1204. krstaši i Mlečani su pred zidinama Carigrada postigli dogovor o deobi Vizantijskog carstva i stvaranju Latinskog carstva u Carigradu. 13.4.1204. je Carigrad podlegao nadmoćnim snagama napadača.

Tri dana i tri noći su krstaši pljačkali grad i vršili svirepa nasilja. Skupocena blaga najvećeg kulturnog centra tadašnjeg sveta su razvučena na sve strane, a delom i divljački uništena. Posle podele ratnog plena došla je deoba samog carstva, koja je potvrdila njegov slom i za duže vreme potisnula snage Vizantinaca na periferiju.