Висока школа за информационе и комуникационе технологије – Београд

Наслов:

Добио сам мејл!

Професор: Милош Добрић Београд; 15.11.2011.

Студент: Цветић Коста

Много времена је протекло од давне 1971. године када је Реј Томилсон послао прву поруку преко Арпанета, мреже америчког министарства одбране.У међувремену је дигитална комуникација постала свакодневница за све иоле писмене становнике наше планете. Недавно сам у новинама прочитао да се сваког минута у свету, путем електронске поште, шаље око 168 милиона порука. Комуникација је заувек промењена. Некада је било потребно да напишеш писмо и данима, а понекад и месецима чекаш одговор. Понекад су се писма враћала са назнаком да је адреса промењена или би локални поштар драгоцену поруку убацио у погрешно сандуче. Данас је довољно да отвориш електронску пошту и планета ти је на длану. У детињству сам, захваљујући родитељима, стекао пријатеље у Москви са којима се нисам често виђао. Телефонски разговори су били скупи па сам морао да се задовољим са неколико најобичнијих реченица: ,,Како си? Ми смо сви добро и баш нам пуно недостајете``. Ствари су се значајно променилекада је Никита, мој московски пријатељ, отворио налог на Фејсбуку. Дуго ми је требало да га наговорим на то јер се опсесивно бојао шпијунаже и сличних глупости, као да смо ми важни политичари. Најзад сам у сандучету пронашао поруку у којој ме обавештава да се уписао на Гим (то је њихов факултет) и да би волео да дође у Србију. Одмах сам кренуо да му одговорим и на првом кораку сам се сусрео са наизглед нерешивим проблемом. Мој рачунар је учитавао руска слова али када је требало да одговорим пријатељу на руском језику моја тастатура је постала за мене непознато подручје. Једва сам некеко успео да попамтим где се који знак налази и да му иоле писмено одговорим. Верујем да се сатима смејао мојим покушајима да напишем све знаке. Срећом по наше пријатељство ту прву препреку сам савладао. Одлучио сам да најзад остварим приснију комуникацију јер сада нисам имао поред себе родитеље који прислушкују сваку моју реч. Почео сам да му пишем о својим утисцима са факултета, о људима које сам упознао и о томе како проводим дане. Он ми је одмах до детаља описао своје летовање у Турској и провод о коме сам ја овога лета могао само да сањам. Прекинули смо дописивање уз обећање да ћемо наставити наредне недеље. С нестрпљењем сам чекао следећи викенд и наставио да му описујем све што је на мене оставило утисак. Открио сам да нас интересују исте ствари али да се он мање брине за будућност од мене. Његова предавања имају више праксе и зато мање времена проводи над књигом. Уживао сам и уживам у свакој реченици коју разменимо. Иако се дуго познајемо мислим да не бисмо овако лако разговарали да седимо један до другога. Најпре би нас спречавало моје недовољно знање језика. Док пишем поруку увек могу да застанем на тренутак, одем по речник и проверим како се нешто каже или пише. Такође, често избришем читаве реченице јер нисам сигуран да би он о томе волео да чита. Много тога ни не морам да опишем већ једноставно пошаљем једну, или пак стотину фотографија које говоре боље од речи. Често користим слике да покажем да сам весео, радостан, насмејан ( ко још није чуо за смајлија), или можда тужан. Изненадило ме је што ми је лакше да пишем о много чему него да о томе разговарам са друговима.

Моји досадашњи професори би се вероватно изненадили јер су ми теме одувек тешко падале. Успео сам чак да напишем и понешто на шта нисам баш поносан. Догађаји који су уследили су ме баш изненадили. Пошао сам на факултет у понедељак и у аутобусу срео свог друга из основне школе. Негде на пола пута ме упитао како је мој руски друг Никита. Збуњено сам га погледао и пожелео да ми каже одакле зна да имам друга који се тако зове. Рекао ми је да је добио поруку у којој је била комплетна моја и Никитина преписка. Нисам могао да верујем! Срећом по мене па он баш и није био неки ђак те није разумео ни реч од свега шта је ту писало. Исмевао ме целим путем како пишем дугачке поруке и како на интернету постоје скраћенице које паметни људи користе. Рекао ми је да је неко вероватно успео да ,, хакује`` мој профил и пошаље моју преписку на неке адресе. Кисело сам се осмехивао и размишљао о томе како је Никита ипак био у праву што није хтео да се овако дописујемо. Вероватно је имао слична искуства. Кажу да траг који оставиш преко мејла остаје вечно. Размишљао сам о томе како би било да неко од мојих потомака једнога дана се домогне те моје преписке или још горе, мојих фотографија. Не бих волео ни да неко други фотографије на којима се ја налазим објављује из забаве. Никада нисам имао жељу да постанем познат или дами слике буду свуда унаоколо па ни сада не бих волео да ми се то догоди. Чуо сам да у Америци постоји фирма која уз претплату уништава поруку одмах пошто буде прочитана. После свега, сигуран сам да никада нећу објавити тј. написати неку своју тајну или романтичну поруку мејлом.Када сам већ поменуо ромачтичне поруке, код њих се јавља још један проблем. Када добијем поруку која је интересантна или лепо графички урађена тешко ми је да је се одрекнем и да је ,,пошањем`` у отпад. Онда такве поруке дуго чувам и не знам шта с њима да урадим. Увек је ту могућност да их мој брат употреби и пошање свима које познајем моје поруке или да их прочита неко коме нису намењене. Неко би једноставно све то обрисао, али како да такву поруку прогласиш та отпад?! Да се вратим причи о Никити. Једва сам дочекао да дођем кући и пошаљем му поруку о свему што се тога јутра десили. У току дана сам размишљао како да то урадим и одлучио сам да му затражим мејл адресу на коју могу да му пишем а фејсбук да оставимо за неке безазленије разговоре. Чим сам добио адресу описао сам му до танчина шта се догодило а он ми је одмах посао једноа дугачко ХАХАХАХАХА! Тек сада сам био збуњен!У наредном мејлу ми је рекао да је он баш због таквих ствари био скептичан и није желео да отвара свој налог на фејсбуку. Већ је имао непријатно искуство са својом бившом девојком али није хтео раније о томе да ми прича. Наиме, његова бивша девојка је у тренутку растанка одлучила да му се освети и послала је све његове најлепше и најнежније поруке на адресе њуди за које је била сигурна даму не мисле добро као и на адресу његове нове симпатије. Месецима је Никита био предмет подсмеха целе генерације у школи и од тада је веома водио рачуна шта пише.

Мислим да је ово искуство за мене било драгоцено јер сам схватио да електронска, пошта мењајући наш живот на боље, доноси инеке појаве на које нисмо баш спремни. Наравно, лјуди су увек одговорни иза добре и за лоше ствари а злоупотреба је увек били.Ипак, мислим да горепоменутом Реју Томлинсону треба да захвалимо з једноставност којом наше мисли путују овом планетом и бришу километарске раздаљине и границе. А када је о злонамернима реч остаје само да се надамо да ће се уморити.