УНИВЕРЗИТЕТ СИНЕРГИЈАФАКУЛТЕТ ЗА БЕЗБЈЕДНОСТ И ЗАШТИТУ

БАЊА ЛУКА

СЕМИНАРСКИ РАДТЕМА:Угрожавање енергетске безбједности

MЕНТОР: СТУДЕНТ:Доц. др Драгомир Кесеровић Нина Вукадиновић мр. Жарко Ћулибрк Бр.инд. 948/09

Садржај:Увод...............................................................................................................................3

1. Савремени ризици и пријетње безбједности ........................................................4

1.1. Карактеристике савремених безбједносних ризика и пријетњи ......................4

2. Војни ризици и пријетње безбједности ................................................................5

2.1. Оружана агресија...................................................................................................5

2.2. Оружана интервенција .........................................................................................6

2.3. Војни притисци .....................................................................................................7

2.4. Оружана побуна ....................................................................................................8

2.5. Грађански рат ........................................................................................................8

3. Невојни ризици и пријетње безбједности ............................................................ 8

3.1. Безбједносни ризици и пријетње природног поријекла .................................. 9

3.2. Безбједносни ризици и пријетње техничко-технолошког поријекла ..............9

3.3. Безбједносни ризици и пријетње људског поријекла .....................................10

3.3.1. Политички притисци ...................................................................................... 10

3.3.2. Мјере економске принуде ...............................................................................10

3.3.3. Организовани криминал...................................................................................11

3.3.4. Економски криминал .......................................................................................11

3.3.5. Угрожавање енергетске безбједности ............................................................12

Литература ..................................................................................................................17

2

Увод

Ова тема је врло значајна за безбједност уопште јер је појава енергетски

криминала у свим друштвима све чешћа, па је потребно посебно обратити пажњу на

ово питање.

1. Савремени ризици и пријетње безбједности

1.1. Карактеристике савремених безбједносних ризика и пријетњи

За разлику од традиционалног приступа безбједности по коме су војне пријетње

и субверзије највеће опасности по друштва и државе, данас су безбједносни изазови,

ризици и пријетње „прије унутрашњи него спољашњи, и прије невојни, него војни;

прије долазе од недржавних актера, него од суверених држава.

3

Данас доминирају политичке пријетње (унутрашња нестабилност, „неуспјешне

државе“, тероризам, кршење људских права, итд.), економске пријетње (сиромаштво,

растући јаз између сиромашних и богатих, међународне финансијске рецесије, утицај

неформалних центара финансијске моћи, пиратерија, итд.), човјеком изазване

еколошке пријетње (нуклеарне катастрофе, планетарни еколошки проблеми,

деградација земљишта и воде, мањак хране и других природних ресурса, итд.) и

друштвене пријетње (сукоб мањине и већине, пренасељеност, организовани криминал,

илегалне миграције, инфективне болести и заразе, итд.). То је условило помјерање

пажње са тзв. војне ка свеобухватној безбједности. Ово стање је, даље, подјелу

изазова ризика и пријетњи на војне (оружане) и невојне (неоружане) учинило

доминантним.

Савремене појаве угрожавања одликују бројне карактеристике. Неке од њих

својствене су већем броју угрожавајућих појава: противправност, неморалност,

мултикаузалност, мултиманифестност, индикативност, индивидуалност, динамичност,

еластичност, интерактивност, (не)мјерљивост, (не)предвидивост, вишеструкост

стандарда квалификовања и третирања, деструктивност, сложеност и недовољна

истраженост.

Осим наведених у безбједносној пракси се уочии и следеће одлике савремених

безбједносних проблема: организованост, масовност, константно повећање обима и

садржаја, распрострањеност, интернационалност, мобилност, велика профитабилност,

пораст деструктивности, насилност, латентност, велика тамна бројка и недовољна

ефикасност националне и међународне неформалне и формалне социјалне реакције1.

2.Војни ризици и пријетње безбједности

Војне ризике и пријетње безбједности карактерише пријетња да ће се

употријебити или масовна употреба конвенционалног наоружања, па и употреба

оружја за масовно уништавање, чиме се угрожава безбједност човјека, држава,

међународне заједнице и планете.

1 Мијалковић, С.; Кесеровић, Д.: Основи безбједности, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010 год., стр. 115.

4

Ову групу ризика и пријетњи безбједности чине оружана агресија, оружана

интеррвенција и оружани притисци, који по правилу долазе споља (изван земље) и

оружана побуна и грађански рат који се одвијају унутар земље.

Ријеч је о угрожавајућим појавама људског поријекла које се називају још и

оружаним (спољним и унутрашњим) облицима угрожавања безбједности.

2.1. Оружана агресија

Оружана агресија је једно од најдеструктивнијих угрожавања безбједности

државе и њено становништва, али и међународне, па и глобалне безбједности. Прије

дефинисања оружане агресије потребно се осврнути на поимање рата.

Рат је најжешћи и најокрутнији сукоб међу политичким заједницама, с циљем

да се непријатељ уништи или принуди да прихвати наметнуте услове мира. Последица

је атагонистичких односа који владају свијетом2.

Ратови се дјеле на премодерне, модене и постмодерне. Премодерне ратове су у

далекој прошлости водили плаћеници и непофесионални војници, за рачун кланова,

племена, феудалаца и властелина, против супарничких војника, из економских разлога

(користољубља), унутар и ван држава, без правила ратовања осим витешких закона и

уз упоребу примитивног оружја. Модерни ратови су тзв. међународни (међудржавни)

агресорски ратови од којих се државе бране механизмима националне одбране. У

њима ратују регрути и професионални војници, у име и за рачун државе, против

војника и цивила, због политичких циљева (територија, суверенитет), ван своје

државе, при чему постоје одређени принципи вођења ратова, закони и обичаји

ратовања, уз употребу конвенционалног наоружања и оружја за масовно уништавање.

Постмодерни ратови се дјеле на колективне и унутрашње (унутардржавне) ратове3.

Колективне ратове воде интернационалне или супранационалне институције у форми

безбједносних кампања и хуманитарних интервенција Унутрашње ратове воде

милиције, терористи, регрути па и дјеца, за рачун нације, етничке или вјерске групе,

против цивила, у корист појединаца или група, унутар и ван држава, користећи

герилске или терористичке методе, лако наоружање и компјутерске вирусе.

2 Стајић, Љ.: Основи безбједности, Полицијска академија, Београд, 2006, стр. 1073 Мијалковић, С.; Кесеровић, Д.,:Основи безбједности, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010 год., стр. 120-121

5

Најзад агресија (лат. aggressio- напасти, приступити) значи напад с циљем

освајања, употреба силе у међународним односима. Ријеч је о тежи да се нанесе штета,

да се наметне принуда и изазое смрт. Ратна пустошења и усмрћивања, нарочито

злочини геноцида, примјери су окрутне агресивности4.

2.2. Оружана интервенција

У најширем смислу, интервенција је спољна акција којом се утиче на

унутрашње сукобе суверене државе. Интервенције могу бити различите, од мање

насилних попут политичких говора који утичу на унутрашњу политику до

ограничених војних акција, војне инвазије или окупације као њених бруталнијих

видова.

Оружана интервенција је недозвољено мијешање у унутрашње ствари једне

државе примјеном оружане силе, којим се негирају њена сувереност и самосталност.

Ријеч је о једном од најекстремијих видова примјене оружане силе у међународним

односима који подразумјева слање сопствених оружаних снага у страну државу како

би се наметнуо жељени политички исход. Представља најгрубље кршење принципа

неинтервенционизма – немјешања у унутрашње послове других држава.

Доминантан облик оружане интервенције је оружана помоћ стране државе

једној страни у унутрашњем сукобу , било да се распламсао, да је тек у зачетку, било

да се изазива интервенцијом.

У савременој теорији безбједности постоје критеријуми који морално

легитимишу хуманитарно-војну интервенцију а то су: широко распрострањено и

тешко кршење људских права; мултилатерална акција; доминантан хуманитарни

мотив; ограничено дејство и пропорционалност ситуацији; ограниченост циља на

заустављање повреде људских права; поштовање самоодређења; исцрпљеност других

лијекова; давање потпуног објашњења јавности и међународној заједници; подршка

држава у региону; велика вјероватноћа успјеха; придржавање норми међународног

хуманитарног права током интервенције.

Очигледно је да се данас интервенише селективно (тзв. селективна правда), при

чему се не реагује на озбиљне страхоте.

2.3. Војни притисци4 Мијалковић, С.; Кесеровић, Д.,:Основи безбједности, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010, стр. 120-121

6

Принуда према држави је средство које искључује њена опредјељења: она се не

наводи на жељено понашање, него је на то приморава или жељене поступке умјесто

ње предузима принудитељ. У стварности, принуда је комбинација непосредног

физичког притиска са тешким пријетњама, срачунатим на то да субјекте потпуно

онеспособе за отпор.

Принуда може да буде војна – оружана, политичка и економска. Оружана

принуда манифестује се као застрашивање, самопомоћ и изнуда.

Застрашивање је пријетња употребом инструмената за разарање – оружаном

силом. Као и код сваке пријетње, очекује се постизање циља без извршења, што је

примарно обиљежје стратегије застрашивања.

Примјена силе се испољава као самопомоћ кад принудитељ сам, умјесто

принуђеног, постиже жељену промјену.

Самопомоћ се замјењује изнудом када се принудно не присваја конкретан,

опипљив предмет, подложан физичком захватању и одвојив од осталих односа са

принуђеним, већ се појављује потреба да се скрши воља са друге стране, да се она

примора на поступке које једино она може сама предузети.

Војни притисци се манифестују као: отворено условљавање земаља против

којих су усмјерени, непосредно застрашивање употребом војне силе, индиректно

застрашивање масовном војном мобилизацијом, извођењем војних вјежби и маневара,

гомилањем војних снага у пограничним зонама итд5.

2.4. Оружана побуна

Побуна је масовна акција индивидуално и по броју неодређене групе људи ради

насилног обарања неког друштвеног или државног система или ради супростављања

неком органу државне власти или некој мјери државне власти.

Ријеч је о облику политичке борбе која је најчешће националситички,

сепаратистички, религиозно-фундаменталистички или социјално мотивисана и која у

5 Мијалковић, С.; Кесеровић, Д.,:Основи безбједности, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010, стр. 127-129

7

условима унутрашње нестабилности државе прераста у политичко насиље отвореном

и масовном примјеном оружане силе или уз спремност да се употреби6.

Оружану побуну треба разликовати од грађанске непослушности, то јест

отвореног негодовања против државне власти кроз пасивну резистенцију и одбијање

сарадње са органима власти.

2.5. Грађански рат

Грађански рат је оружана борба између класних, националних, политичких или

других атагонистичких друштвених група унутар једне државе, за остварење извјесних

економских и политичких циљева. Јавља се као последица багомиланих и нерјешених

социјалних, економских, политичких и других противрјечности у друштву. Ријеч је о

такозваним унутрашњим-ратовима четврте генерације.

Грађански ратови се одликују оштрином и безобзирношћу у погледу средстава

и начина борбе. Ратни обичаји се много мање поштују у грађанским него у

међународним ратовима.

Грађански рат је по обиљежјима сличан оружаној побуни, а по деструкцији

оружаној агресији.

Грађански ратови могу бити сецесионистички, револуционарни и

контрареволуционарни, међунационални или међуетнички, међувјерски, династички и

мјешовити.

3.Невојни ризици и пријетње безбједности

Невојни ризици и пријетње безбједности су појаве угрожавања безбједности

које не карактерише масовна употреба оружја нити пријетња његовом употребом.

У ову групу спадају угрожавајуће појаве природног, техничко-технолошког и

људског поријекла. Генерално, могу да настану унутар земље, могу да дођу изван

земље, или да настану комбиновано.

6 Мијалковић, С.; Кесеровић, Д.,:Основи безбједности, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010, стр. 130.

8

3.1. Безбједносни ризици и пријетње природног поријекла

Деструкције које долазе од природе (дјеловањем природних појава) најстарији

су облици угрожавања безбједности људи, њихових материјалних и културно-

цивилизацијских творевина и животне средине

Појаве угрожавања безбједности називају се још и елементарним непогодама.

Ове појаве су најчешће полиморфног карактера, прати их феномен паралелизмаи

специфичних, најчешће масовних последица.

Све природне-елементарне опасности могу да се подјеле на:

сеизмолошке опасности;

биосферске непогоде;

атмосферске непогоде;

хидросферске непогоде.

3.2. Безбједносни ризици и пријетње техничко-технолошког поријекла

Живот већег дијела модерног човјечанства готово је незамислив без техничко-

технолошких достигнућа која су у функцији економског просперитета и квалитета

живота.

Начелно, сви техничко-технолошки ризици и пријетње безбједности могу да се

класификују као:

техничко-технолошке опасности праћене јонизујућим зрачењем и изворима

зрачења природног и вјештачког поријекла;

хемијска контаминација воде, ваздуха и тла;

удеси у хемијској индустрији;

нестручно одлагање чврстог отпада;

пожари;

саобраћајне незгоде;

рударске несреће.

9

Најпозантији примјер ове врсте угрожавања је Чернобиљски акцидент из 26.

априла 1986. године када је експодирао један нуклеарни реактор у Атомској

електроцентрали Лењин7.

3.3. Безбједносни ризици и пријетње људског поријекла

3.3.1. Политички притисци

Политички притисци су злоупотреба механизама политичке моћи, одлучивања и

утицаја према циљаној држави ради постизања циљева оног ко притиске врши или их

подстиче.

Спроводе се непосредно и посредно. Непосредно их изводе државе или савези

држава који за то имају „капацитете“, односно политичку моћ коју црпе из војне и

економске моћи. Посредно их спроводе слабије државекоје се „због скромних капацитета

крију“ иза јачих држава или савеза држава којима припадају.

Најчешће се манифестују као јавне изјаве, пријетње, упозорења и условљавања,

савјети и упутства високих званичника држава, међународних организација,

међународних мисија на јавним форумима, дебатама, састанцима и дипломатским

састанцима која су, најчешће, медијски пропраћена.

Пракса политичког условљавања је таква да се држави постављају захтјеви које

она не жели или не може олако и у потпуности да прихвати. уколико их не прихвати,

намећу се нови – „озбиљнији“ захтјеви. У супротном, сваки следећи захтјев је за њу

штетнији8.

3.3.2.Мјере економске принуде

Мјере економске принуде подразумјевају да једна или више земаља, односно

међународне организације застрашују земљу или групу земаља тиме што ће им

забранити увоз робе, услуга, права и капитала, њихов извоз или једно и друго, односно

онемогућити располагање њиховим средствима у иностранству или изричу и спроводе

мјере забране увоза и/или извоза и располагања имовином у иностанству, како би се оне

кроз могуће или стварне економске штете и осиромашење принудиле на политичке

уступке који се од њих захтјевају.

7 Мијалковић, С.; Кесеровић, Д.,:Основи безбједности, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010, стр. 138.8 Савић, А.; Стајић, Љ.: Основи цивилне безбедности, Факултет за правне и пословне студије, Нови Сад, 2006, стр 123.

10

Последице економских притисака и санкција су често погубне за економски

систем земље према којој су упућене.

Сличне ефекте имају и такозвани економски протекционизам и економски

изолационизам.

3.3.3. Организовани криминал

Уз тероризам, орагнизовани криминал је најозбиљнија невојна пријетња

човјечанству. Готово ниједна држава није имуна на ову „пошаст“. Његова експанзија

учинила га је четвртим сектором свјетске привреде чији годишњи бруто приход чини

20% вриједности глобалне трговине9.

У ширем смислу, то су облици криминалног дјеловања које одликује постојање

криминалних организација и организованог приступа у вршењу кривичних дјела, са

циљем прибављања противправне имовинске користи . У ужем смислу то су облици

организованог криминалног дјеловања код којих су успостављене везе између шефова

криминалних организација и појединаца из структуре државне власти10.

Примјетна је веза организованог криминала са политичком и економском елитом,

али и са новим центрима финансијске моћи , односно са извјесним облицима политичког,

економског и еколошког криминала.

Организовани криминал је један од највећих транснационационалних проблема

постхладноратовске ере. Сматра се све озбиљнијом пријетњом правној држави,

демократији, владавини права, међународном миру и стабилности.

3.3.4. Економски криминал

Економски криминал обухвата криминално понашање и дјелатност које настају у

економским односима и у вези са тим односима у привредној и ванпривредној

дјелатности, усмјерени су против економског система без обзира на заступљене облике

својине, а као такви су инкриминисани кривичним законодавством. Ријеч је о све

значајнијем сектору организованог крининала11.

9 Мијалковић, С.; Кесеровић, Д.,:Основи безбједности, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010, стр. 139-140.10 Стајић, Љ.: Основи безбједности, Полицијска академија, Београд, 2006,стр. 137.11 Савић, А.; Стајић, Љ.: Основи цивилне безбедности, Факултет за правне и пословне студије, Нови Сад, 2006, стр 125.

11

„Прљави новац“ омогућава укључивање криминалних организација у легалне

економске активности и корупцију органа власти. Тиме се прикривају криминална

дјелатност и природа, поријекло и постојање нелегално стечених средстава, то јест

омогућава се несметано кориштење криминалног профита.

3.3.5. Угрожавање енергетске безбједности

Због значаја за функционисање државе и друштва, као и због своје номиналне и

употребне вриједности, енергетски потенцијали сваке земље су „пожељна и

примамљива“ мета разних носилаца угрожавања безбједности.

Угрожавања и дисфункције енергетског система су различите, као и њихове

примарне и секундарне штетне последице. Начелно, могу да се подјеле на она која

настају унутар система (унутрашња), она која долазе споља (спољна) и на угрожавања

комбинованог поријекла (комбинована).

Последице угрожавања енергетских система су различите по облику и

интензитету, па их је бесмислено набрајати и описивати. Из аспекта националне

безбједности, пригодна је њихова подјела према значају штетних ефеката на примарне,

секундарне и терцијарне.

Од безбједносних пријетњи унутрашњег поријекла најзаступљеније су

материјалне штете, оштећења и дисфункције које настају случајно, услед нерада и

немара запослених, одговорних и руководећих чица. Свакако да су опаснија угрожаванја

која су продукт свјесног и намјерног дјелованја лјудског фактора. Њихов опсег је велики,

од крађа радне опреме и материјала, преко разних облика економског криминала.

Спољна угрожаванја енергетских система такође су различита. Најзаступљенија

су свакако она из свере тзв. Имовинског криминала, али није непознато ни угрожаванје

политичким криминалом. У том смислу, у свијету је познат феномен тзв. нафтног

тероризма / диверзије који, уколико има међународне димензије и изазива масовне

последице, може да узрокује тзв. „нафтни шок постмодерне генерације“. Њимњ се

угрожавају економско – енергетска тржишта и односи земаља увозница – извозница

енергената, односно изазива дикфункција капацитета за транспотовање енергије на

копну, мору и у ваздуху нису занемариви ни случаји пиратства на мору који могу да буду

12

лукративни и политички мотивисани, као ни напади на персонал који је ангажован у

енергетском сектору.

Ефекте угрожавања енергетских подсистема приликом оружане агресије или

оружане интервенције није им потребно коментарисати. Ово нарочито у случајевима

оружаних агресија за које се са сигурношћу може рећи да су нафтно мотивисане, односно

да су под империјалним гео-петролних амбиција које се остварују лукаво осмишљеним

хуманитарним интервенционизмом. Већи дио ових видова и облика угрожаванја

енергетског система може да има и комбиновано порјекло. Међу њима се свакако

издвајају разни видови компјутерског и других форми виско технолоишког криминала:

Неовлашћен упад у информациони систем енергетског система; копирање,

преиначавање, физичка крађа или уништавање пословних података; намјерно изазивање

дисфункције енергетских система; индустриска шпиунажа; преусмјераванје

финансцијских срестава на приватне рачуне; навођење одређених параметара

енергетских систрема на „ самоуништавање“; извођење компјутерсјих саботажа,

диверзиоја и терористичких напада и многи други. Такође, није ријетко ни угрожавање

енергената (најчешће нафте, нафтних деривата и природног гаса) у саобраћају, приликом

њиховог транспортовања.

Последице угрожавања енергетских система су различите по облику и

интензитету, па их је и бесмислено набрајати и описивати из аспекта националне

безбјкедности, пригодна је њихова подјела према значају ефеката на примарне,

секундарне и терцијалне.

Примарне последице односе се на материјалну штету насталу уништавањем

сировина, уништавањем или оштећењем готових производа и престанком производње, на

материјалну штету на самим енергетским системима и подсистемима, на њихову

техничку дисфункционалност, као и на угрожавање здравља и безбједности на раду.

Секударне последице односе се на све поледице које настају као ефекти настали

примарних последица, а огледају се прије свега, у деградацији животне средине,

угрожавање живота и здравља људи у већем обиму и на већем простору, угрожавање

хвалитета живота, дисфункције појединих сектора привреде и државног система,

потенционалном угрожавању спољнополитичке безбједности земље итд.

Посебни видови угрожавања енергетске безбједности манифестују се као

неадакватна, погрешна, па и злонамерна енергетска политика на међународном и

13

унутрашњем плану. Рјеч је о злоупотребама у међународној трговини,економско –

енергетском условљавају , уцјенама и притисцима, економским санкцијама,

неоколонијалистичким стратегијама великих сила на међународном, односно

недоступности или ограничене физичке доступности енергије грађанима и правним

лицима и великих цјена енергије на националном нивоу.

Значај енергетског система земље, али и његова рањивост, оправдавају потребе

константне посебне заштите. Држава се донекле, али у недовољној мјери стара о

енергетској безбједности. Међутим неопходно је развити интегралне секторе

безбједности енергетских система и подсистема, који ће се заснивати комбинованој

примјени традиционалних мјера физичко, техничко противпожарног и

противдиверзионог обезбјеђења, али и савремених метода криминалистичке,

електронске, сателитаске и контраобавјештајне заштите. Прије тога, потребно је усвојити

законске и подзаконске којим би се дефинисале организационе и функционалне

детерминанте не државног сектора безбједности.

Истовремено, неопходно је развити методологију и софтвере за ефикасну анализу

безбједносних ризика и пријетњи унутар енергетског система и изван њега, али и

сарадњу унатршњег сектора за безбједност енергетских подсистема са субјектима

националног система безбједности, релативним научно – истраживачким институцијама,

локалном зједницом и са међународним специјализованим иституцијама и

организцијама.

Најзад, посебан значај у заштити и унапређењу економско – енергетског система

има безбједносна култура, и то како запослени тако и грађана.

Ради ефикасније заштите ових вриједности, развијен је сектор тзв. корпоративне

безбједности, односно безбједности привредно – енергетских корпорација. Он обухвата

самостално или комбиновано дјеловање специјализованих служби корпорација и

субјеката недржавног и државног сектора безбједности у сферама: Физичког или

техничког обезбјеђења лица, имовине и пословања; безбједности (физичка, техничка, и

контраобавјештајна заштита) интелектуалне својине и права која из ње проистичу,

пословних и других тајних података; противпожарне и противдиверзионе заштите;

безбједности кадра, материјално техничких система и пословања у вандреним

ситуацијама узрокованих људским, природним и техничко – технолошким факторима и

заштите животне средине. Тиме се реализују два глобална циљ корпоративне

14

безбједности: заштита сопствених интереса и унапређења личне позиције домаћем и

међународном конкурентном привредном оружању, и омогућава друштву и држави да

задовоље своје потребе.

Закључак

У раду су обрађена појмовна одређења и карактеристике политичког насиља,

екстремизма и политичког криминала.

Из рада можемо закључити да су политичко насиље и екстремизам уско

повезани, самим тим што су доминантни коријени политичког насиља управо у

екстремизму, и зато што је екстремизам дио „троугла“ политичког насиља, у ком се

поред екстремизма налазе и мотивисаност насилника и пријетња употребом или

употреба насиља.

Из дефиниције политичког криминала можемо уочити да је политички

криминал, очигледно, само један од видова политичког насиља, а екстремизам његов

етолошки фактор.

15

Литература

1. Мијалковић, С.; Кесеровић, Д.,:Основи безбједности, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010.

2. Стајић, Љ.: Основи безбједности, Полицијска академија, Београд, 2006.

3. Савић, А.; Стајић, Љ.: Основи цивилне безбедности, Факултет за правне и пословне студије, Нови Сад, 2006.

4. Кривични закон Босне и Херцеговине, Службени гласник Босне и Херцеговине број 3/2003

16