1. MONETARIZAM - OSNOVNA OBELEŽJA

Po monetarističkom pristupu uzroci ekonomske krize sedamdesetih godina prošlog veka su:

prekomerna ulaganja države

ekspanzija budžetskih programa

deficit budzeta

eskalacija novčane mase (što je sve prouzrokovalo inflaciju)

Za monetariste, inflacija je isključivo monetarni fenomen. Smatraju da se sa rastom novčane mase povećava inflacija, usporava rast društvenog proizvoda i povećava nezaposlenost.

Za rast nezaposlenosti nije kriva monetarna restrikcija u borbi protiv inflacije. Uzroke nezaposlenosti treba tražiti u državnoj regulativi, suspenziji tržišta i usponu monopola i posebno u usponu radničkih sindikata.

Monetaristički pravac može da se svede na četiri opšta stava:

1. privatni sektor je stabilan; posle poremećaja, privredni sistem se automatski vraća u stanje pune zaposlenosti, a nezaposlenost na svoj prirodni nivo

2. bilo koja stopa monetarnog rasta kompatibilnija je sa nivoom pune zaposlenosti, mada je ishod različita inflacija3. promena stope monetarnog rasta prvo menja stopu realnog ekonomskog rasta i nezaposlenost; na dugi rok ti

efekti nestaju i jedino ostaje permanentno povećanje stope inflacije4. odbacuje se aktivistička politika upravljanja tražnjom, bilo monetarna bilo fiskalna i preferiraju na dugi rok

monetarna pravila ili unapred definisani ciljevi

2. NERAVNOTEŽE U PRIVREDI

Svaka privreda je podložna varijacijama najvažnijih ekonomskih kategorija kao što su:

GDP – BRUTO DOMAĆI PROIZVOD - engleska reč GROSS DOMESTIC PRODUCT industrijska proizvodnja (ne)zaposlenost

Prema klasičnim ekonomistima, GNP- UKUPAN NACIONALNI DOHODAK /eng. je odredjen samo agregatnom ponudom, tj. proizvodnom funkcijom: obimom kapitala i rada i tehnološkim uslovima proizvodnje. Klasična ekonomska teorija je tvrdila da će se tržište rada prilagoditi tako da obezbedi punu zaposlenost rada. Prema klasičnoj školi, kriza nije bila moguća.

Moderna ekonomija danas ovaj problem rešava korišćenjem modela agregatne tražnje i agregatne ponude. Na dugi rok posmatrano, cene jesu fleksibilne, pa agregatna ponuda odredjuje dohodak. Ali, na kratak rok cene nisu fleksibilne, već su rigidne, tako da su promene agregatne traznje odlučujuće za nivo dohotka.

Privredni ciklusi predstavljaju dinamičku neravnotežu inflacije, privredne aktivnosti i nezapolenosti. GDP se tokom vremena menja prevashodno iz sledeća dva razloga:

1) količina raspoloživih resursa se povećava ili možda smanjuje: povećava se stanovništvo, firme nabavljaju novu opremu ili modernizuju postojeću, grade se novi pogoni i fabrike, proširuju se znanja o primenjivanju novih metoda proizvodnje, uključuju se inovacije, itd. Sa ovim povećanjem raspoloživih resursa, privredi je omogućeno da proizvodi sve više robe i usluga, što kao konačan rezultat ima rastući nivo trenda proizvodnje, tj. realnog GDP-a2) faktori proizvodnje nisu uvek u stanju pune zaposlenosti: Puna zaposlenost faktora proizvodnje je ekonomski, a

ne fizicki koncept

3. AGREGATNA TRAŽNJA

Agregatna kriva tražnje ne odražava uobičajeni efekat supstitucije kad rast cena dovodi do smanjenja tražnje. U ovom slučaju, naprotiv, rast cena dovodi do:

pada ravnoteznog nivoa tražnje za proizvodom

smanjivanja realne novčane mase

povećanja kamatnih stopa

smanjenja investicija

Sa stanovišta finalne upotrebe, u zatvorenoj privredi agregatna traznja se sastoji od sledece tri komponente:

1. rashoda koje stanovništvo pravi za ličnu potrošnju

2. investicionih rashoda privrede i stanovništva

3. rashoda države na svim nivoima. To su rashodi svih subjekata u državi. To je upotreba GDP-a odnosno trošenje GDP-a. Svi subjekti koji realizuju finalnu upotrebu GDP-a, predstavljaju agregatnu traznju

U otvorenoj privredi agregatna tražnja se sastoji od tražnje na domaćem tržištu i tražnje na inostranom tržištu, uz dati nivo cena. Otuda je agregatna tražnja u otvorenoj privredi jednaka zbiru:

1) potrošnje stanovnika, izdataka za investicije i državnih rashoda koje su učinili domaći rezidenti za nabavku domaćih dobara

2) inostrane tražnje domaćih dobara, koja predstavlja izvoznu tražnju

Agregatna tražnja u otvorenoj privredi zavisi od :

-tipa deviznog kursa (fiksni i fleksibilni),

-tipa dobara na medjunarodnom tržištu (posebno zamenljivosti u potrošnji domaćih i inostranih dobara),

-otvorenosti privrede ka medjunarodnim tokovima kapitala

4. AGREGATNA PONUDA

Agregatna ponuda je medjuzavisnost ponudjene količine dobara i nivoa cena. Ova medjuzavisnost zavisi, pre svega, od vremenskog horizonta koji se razmatra

Nivo cena u privredi odredjen je presekom krive agregatne tražnje sa vertikalnom krivom agregatne ponude

Na dugi rok, nivo proizvodnje je odredjen količinom kapitala i rada i raspoloživom tehnologijom i ne zavisi od nivoa cena. Otuda je dugoročna kriva agregatne ponude vertikalna

Na kratak rok, pozitivni nagib krive proizilazi iz hipoteze da radnici ne prilagodjavaju svoja očekivanja o budućem nivou cena na osnovu postojećih kretanja cena

Jedini način da se ovo postigne u kratkom roku je veće upošljavaje radne snage, te stoga poslodavci nude viši nivo zarada kako bi to ostvarili. Rast zarada ne odgovara rastu cena i zato realne zarade opadaju, što je neophodan uslov za povećanje zaposlenosti prema ovom shvatanju

Ukoliko je kriva agregatne ponude vertikalna, promene agregatne tražnje utiču na cene, a ne na proizvodnju

Primera radi, ukoliko ponuda novca opada, agregatna kriva tražnje se pomera nadole. Pošto je kriva agregatne ponude vertikalna, pomeranje agregatne tražnje utiče samo na promenu nivoa cena

5. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU ALOKACIJE RESURSA

U robnoj privredi tržište predstavlja osnovni i dominantni mehanizam alokacije resursa. Medjutim, ograničenost i nesavršenost tržišta per se, definiše dve osnovne regulatorne funkcije države u sektoru alokacije resursa

• Prva regulatorna funkcija sastoji se u tome što jedino država može:

-da izradi i omogući sprovodjenje pravno-normativne regulative koja ustanovljava tržišne institucije

-garantuje pravo privatnog vlasništva

-definiše funkcionisanje kreditno-monetarnog sistema

-putem antimonopolskog zakonodavstva garantuje slobodu konkurentskih odnosa.

Na taj način, država omogućava korišćenje tržišta kao osnovnog mehanizma alokacije resursa

• Druga regulatorna funkcija države u sektoru alokacije resursa, sastoji se u alokaciji resursa u proizvodnji onih dobara i usluga za koje su kao opšte dobro zainteresovani svi gradjani jedne države, ali za čiju proizvodnju i potrošnju nije profitno zainteresovan privatni kapital i čija proizvodnja i potrošnja nije moguća u uslovima postojanja slobodne konkurencije mnoštva proizvodjača i potrosača

Ova regulatorna funkcija većinom podrazumeva direktno učešće države u sprovodjenju alokativnog procesa. U okviru druge reglatorne funkcije, država alocira resurse u javna dobra, prirodne monopole i u neutralizaciju pozitivnih i negativnih eksternih efekata.

Negativne posledice monopolskog ponašanja država može da eliminiše raznim oblicima intervencija putem kojih će da prinudi monopolistu da ima obim proizvodnje i cene proizvoda koji zadovoljavaju tražnju, a samim tim i da se odrekne ekstra profita.

1) Tradicionalni način kontrole monopola je nacionalizacija. Država, kao jedini ili većinski vlasnik, može da reguliše obim proizvodnje i cene proizvoda

2) Monopoli mogu da se kontrolišu i pomoću antimonopolskog, antikartelskog i antitrustovskog zakonodavstva

3) Država može monopole da kontroliše i putem sistema regulacije i kada nije jedini ili većinski vlasnik monopolskog preduzeća. Sistem regulacije podrazumeva da država, odgovarajućim pravilima i instrukcijama, primora monopolistu da efikasnije posluje i adekvatno zadovoljava potrebe potrošača

6. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU FUNKCIONISANJA TRŽIŠNIH INSTITUCIJA

Ekonomske i tržišne institucije predstavljaju pravno konstituisane ustanove pomoću kojih se organizuje i održava neka privreda. To su:

1) tržište roba i usluga2) tržište radne snage3) tržište kapitala

Država može, merama i instrumentima kreditno-monetarne i fiskalne politike, kao i politike razmene sa inostranstvom, da stimuliše, odnosno destimuliše odredjene proizvodne programe, kao i primenu pojedinih tehnoloških rešenja. Na taj nacin se utiče na obim proizvodnje, ponudu i cene odredjenih grupa proizvoda Korekciju relacija i odnosa ponude i tražnje na tržištu roba i usluga država može da obavlja i sledećim merama ekonomske politike:

* merama u oblasti propisivanja standarda kvaliteta pojedinih proizvoda i usluga

* merama propisivanja uslova proizvodnje sa stanovišta zaštite životne sredine

* merama limitiranja cena odredjenih vrsta proizvoda, ili opsteg nivoa cena

* merama racionisanja snabdevanja deficitiranim proizvodima u vanrednim okolnostima

* donošenjem antimonopolskog zakona radi obezedjivanja uslova za slobodnu tržišnu konkurenciju

Kao učesnik na tržištu kapitala, država ima posebno mesto i značaj. Poseban značaj se ogleda kroz više uloga koje država ima na tržištu kapitala.

To su sledeće uloge: 1) uloga kontrolora 2) uloga investitora kapitala3) uloga korisnika kapitala 4) regulatorna uloga

Regulatorne funkcije na tržištu kapitala država ostvaruje primenjujući razne forme i oblike regulative. Najvažniji oblici regulative su:

1) kvantitativno usmeravanje odredjenog dela ponude kapitala

2) regulisanje pristupa na tržištu kapitala selektivnim principima

3) davanje raznih olakšica

4) subvencionisanje kamata

5) davanje fiskalnih povlastica i beneficija

6) davanje premija za pojedine oblike štednje

7) zaštita ulagača i korisnika kapitala

7. REGULATORNE FUNKCIJE DRZAVE U SEKTORU EKONOMSKIH ODNOSA SA INOSTRANSTVOM

U okviru sektora ekonomskih odnosa sa inostranstvom spadaju privredne, pravne i druge aktivnosti države i drugih ekonomskih i pravnih subjekata, koje omogućavaju obavljanje promocije robe, usluga i novca izmedju domaćih i inostranih privrednih i drugih subjekata

Država ima sledeće uloge u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom:

1) ulogu subjekta opštih trgovinskih odnosa

2) ulogu subjekta poslovnih odnosa sa imovinsko-pravnim ovlašćenjima

3) ulogu subjekta koji sprovodi regulatorne funkcije u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom

U sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom država koristi kvalitativne i kvantitativne regulatorne funkcije. Osnovni instrumenti kvalitativnih regulatornih funkcija su devizni kurs i carine

-Fiksni devizni kurs je jedan od najdirektnijih instrumenata pomoću koga država realizuje regulatorne funkcije u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom radi ostvarivanja odgovarajućih ciljeva ekonomske politike. Fiksnim deviznim kursem može da se stimuliše uvoz i destimuliše izvoz i suprotno

-Carine su instrument regulatornih funkcija države u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom, pomoću kojega se reguliše uvoz. Uvezena roba poskupljuje za iznos koji se naplaćuje kao carina. Na taj način smanjuje se konkurentnost uvezene robe i istovremeno štiti domaća privreda

Carine predstavljaju i instrument razvojne politike. Budući da prihodi od carina idu u budžet, one predstavljaju i fiskalni instrument

Kvantitativne regulatorne funkcije države u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom sastoje se u utvrdjivanju izvoznih i uvoznih, robnih i novčanih, najčešće deviznih kontigenata

Pomoću kontigenata davanjem uvoznih, odnosno izvoznih dozvola ili saglasnosti, država štiti domaću proizvodnju, a u nekim slučajevima i proizvode i resurse od strateškog državnog interesa

Izbor i kombinacija regulatornih funkcija koje se u nekom razdoblju primenjuju zavise od sledećih faktora:

1. od nivoa privrednog razvoja

2. od medjunarodnog ekonomskog i političkog položaja jedne zemlje

3. od strateškog opredeljenja u vezi sa ciljevima koje treba ostvariti vodjenjem odredjene ekonomske politike

4. u vezi sa definisanjem i unapredjivanjem razvojnostrukturnog sektora

5. od aktuelnih normi u medjunarodnoj trgovini

8. SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI

Kejns i čitava savremena postkejnsijanaska ekonomija pridaju veliki značaj koncepciji sklonosti potrošnji i štednji

-P = D – Š

-Š = D – P

-D = P + Š

Samo po sebi se razume da ukoliko vlasnik određenog dohodka daje više na potrošnju, utoliko mu manje ostaje za štednju. I obrnuto, povećanje štednje smanjivanje potrošnje

-Povećanje (odnosno smanjenje) potrošnje dovodi do smanjenja (odnosno povećanja) štednje, a povećanje (odnosno smanjenje) štednje smanjenja (odnosno povećanja) potrošnje

-Stanovništvo sa nižim dohodkom ima veću sklonost ka potrošnji, a manju sklonost ka štednji

-Stanovništvo sa višim dohotkom ima veću sklonost ka štednji, a manju sklonost ka potrošnji

-Sa sve većim porastom dohotka – procentualno opada udeo potrošnje, OPADA sklonost potrošnji, a raste sklonost štednji

Veličina dela dohotka koje će stanovništvo nameniti potrošnji, a koji štednji, zavisi prvenstveno od nivoa ostvarenog dohotka. Stanovništvo sa manjim dohotkom, tj. siromašniji slojevi stanovništva nisu u mogućnosti da mnogo štede. Oni najveći deo svog dohotka troše za životne namirnice (hranu, stan, ogrev, odevanje i dr.). Njima ne ostaje mnogo za štednju. Neki ne mogu ništa da ušede .S druge strane, oni sa većim dohodkom u mogućnosti su da i u apsolutnom i relativnom pogledu više štede.

9.ŠTEDNJA I INVESTICIJE

Jedan od najvažnijih elemenata savremene kejnsijanske ekonomske analize predstavlja odnos između štednje i investicija

Grafikon – štednja i investicije

Štednja je novčana akumulacija, a investicije predstavljaju novčanu akumulaciju koja je uložena u elemente procesa proizvodnje radi organizovanja proizvodnog procesa.

Postoje tri različita slučaja u kojima međusobno delovanje štednje i investicija determiniše nacionalni dohodak.

-Prvi slučaj: nivo investicija se poklapa sa nivom štednje I = Š

a) postignut je ravnotežni nivo nacionalnog dohotka,

b) nema nagomilavanja zaliha,

c) prodaja je u granicama uobičajenog obima i ne podstiče preduzeća na veću proizvodnju,

d) proizvodnja, zaposlenost, dohoci i potrošnja ostaju isti

-Drugi slučaj: nivo štednje je veći od nivoa investicija Š > I

-nivo nacionalnog dohotka je u neravnoteži,

-kao posledica veće štednje javlja se smanjenje potrošnje,

-kao posledica smanjenja potrošnje javlja se smanjenje prodaje,

-kao posledica smanjenja prodaje javlja se gomilanje zaliha,

-gomilanje zaliha prisiljava preduzeća da smanje obim proizvodnje i da otpuštaju radnike,

-stvara se nezaposlenost,

-smanjuju se dohoci stanovništva

-Treći slučaj: nivo štednje je manji od nivoa investicija Š < I

a) kao posledica manje štednje javlja se povećanje potrošnje,

b) kao posledica povećane potrošnje povećava se tražnja za robama,

d) povećanje prodaje podstiče preduzeća da prošire proizvodnju i zaposle više ljudi,

e) povećanje proizvodnje i zaposlenosti ima posledicu povećanje dohodaka stanovništva,

f) kao posledica povećanja dohodaka stanovništva povećava se ukupna štednja na nivo investicija

10.DEFLACIONI I INFLACIONI GEP

Na ravnotežnom nivou pune zaposlenosti nacionalnog dohotka OM, kada su investicije manje od štednje na nivou pune zaposlenosti (PR’), doći će do nezaposlenosti. Tada postoji depresioni tj. deflacioni „gep“

Kada investicije teže da budu veće nego što je štednja na nivou pune zaposlenosti, tada preduzeća traže veće količine roba nego što se može proizvesti i cene roba poćinju da rastu. U ovom slučaju radi se o višku trošenja, o inflaciji tražnje, odnosno inflacionom „gepu“

Dejstvo inflacionog gepa na zaposlenost i proizvodnju je drugačije prirode nego što je dejstvo deflacionog gepa. Deflacioni „gep“ dovodi do multiplikatorskog efekta

Inflacioni „gep“, pak deluje na povećanje zaposlenosti iznad onoga što se obično smatra puna ili maksimalna zaposlenost

Cene će da rastu sve dok postoji inflacioni „gep“, tj. sve dok investiciona ili potrošna tražnja ne padne ili dok se ne preduzmu odgovarajuće mere ekonomske politike za otklanjanje inflacionog „gepa“, odnosno za odklanjanje inflacija tražnje

Grafikon- inflacioni i deflacioni gep

11.MONETARNO-KREDITNA POLITIKA PROTIV RECESIJE, NEZAPOSLENOSTI I

INFLACIJE TRAŽNJE

Prema zahtevima kejnsijanske makroekonomske analize, centralna banka treba da kontroliše ponudu novca i kredita u zemlji i:

a) da povećaju obim novca i kredita u zemlji u vreme kada stopa privredne aktivnosti i zaposlenosti opada, kada se umanjuje dinamika prodaje robe, kada se gomilaju zalihe i kada postaji nezaposlenost

b) da smanje obim novca i kredita u vreme kada ukupna potrošnja preti da postane preterana i kada, kao rezultat preterane ukupne efektivne, platežno sposobne traženje, počinje rast cena, tj. inflacija tražnje

Smanjivanje količine novca i kredita, teško dobijanje kredita, skupi krediti, tj. veća kamatna stopa, utiču destimulativno na ukupne investicije

Ukupne investicije sastoje se iz:

1. individualnih investicija preduzeća i pojedinca (I)

2. društvenih, javnih, državnih i sličnih investicija (D)

Kontrakcija (sužavanje) kredita dovodi do kontrakcije privredne aktivnosti. Kontrakciona monetarna politika zog povišenih kamatih stopa, deluje stimulativno na štednju i destimulativno na potrošnju

Ekspanizije kredita u uslovima recesije odnosno depresije, dovodi do suprotnog dejstva – do ekspanizije privredne aktivnosti

Lako dobijanje kredita i niža kamatna stopa deluju stimulativno na ukupnu investicionu aktivnost, što, u krajnjoj liniji, dovodi do povećanja ukupne proizvodnje, odnosno realnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti

12. FISKALNA POLITIKA PROTIV RECESIJE, NEZAPOSLENOSTI I INFLACIJE TRAŽNJE

Fiskalna anticiklična ekonomska politika obuhvata dva osnovna domena:

I. poreska politika oporezivanja

II. budžetska politika (politika opšte investicione i budžetske potrošnje), odnosno politika javnih državnih rashoda (javni radovi)

PORESKA POLITIKA I.

Svako povećanje poreza koje je stanovništvo obavezno da plaća državi, znači smanjenje raspoloživog dohotka stanovništva. To vodi smanjenju potrošnje, svako smanjenje potrošnje, kada su investicije nepromenjene dovodi do smanjenja nacionalnog dohotka i zaposlenosti

Smanjenje poreskih obaveza stanovništva dovodi do povećanja raspoloživog dohotka. Povećanje raspoloživog dohotka utiče na povećanje potrošnje, normalno, u zavisnosti od sklonosti koje stanovništvo ima prema potrošnji. Povećanje potrošnje dovodi do multiplikovanog povećanja nacionalnog dohotka (višeg ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka). Sa povećanjem nacionalnog dohotka ide povećanje zaposlenosti

BUDŽETSKA POLITIKA II.

Budžetska politika obuhvata:

1. opštu investicionu potrošnju

2. javno finansiranje budžetskih, državnih i javnih rashoda

3. javne državne investicije (izgradnja škola i puteva, javni radovi)

U mnogim od ovih oblasti država se pojavljuje kao neposredni investitor i organizator proizvodne delatnosti. Ona vrši direktnu proizvodnu funkciju koja ima izuzetan značaj.

Od fiskalne politike (poreske i budžetske politike) se očekuje da održava takav nivo ukupne efektivne tražnje koji je dovoljno visok da spreči recesiju, depresiju i masovnu nezaposlenost, ali ne isuviše visok da dozvoli pojavu inflacije kada ukupna efektivna tražnja prevazilazi raspoloživi fond proizvedenih dobara.

Od fiskalne politike se očekuje da preko poreske politike (povećanje ili smanjenje poreza) i budžetske politike (politika javnih rashoda), dovode do toga da investicije budu visoke koliko je visoka i štednja i to na nivou pune zaposlenosti.

Navedena očekivanja fiskalna politika ostvaruje sprovođenjem antidepresione ili antiinflacione politike.

- Antidepresiona, odnosno ekspaniziona fiskalna politika može da se sprovodi na dva načina:

1) povećanjem javnih rashoda 2) smanjenjem poreza

- Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika može da se sprovede na dva načina:

1) smanjenjem javnih rashoda 2) povećanjem poreza

13. INFLACIJA - Filipsova kriva

- Inflacija – monetarna pojava kod koje efektivna novčana tražnja preovladjuje nad količinom roba i usluga u jednoj privredi.

Inflacija znači da su novčani fondovi u privredi veći od robnih fondova.

- Deflacija – monetarna pojava kada količina roba i usluga premašuje količinu novca u opticaju

Deflacija znači da su robni fondovi u privredi veći od novčanih fondova.

- Devalvacija – mera države kojom se zakonskim propisima utvrđuje paritet domaće valute na niži nivo u odnosu na standard.

Filipsova kriva nazvana je po britanskom ekonomisti Filipsu (A. W. Philips), sa Londonskog ekonomskog fakulteta, koji je 1958. godine utvrdio negatvnu međuzavisnost između stope nezaposlenosti i stope inflacije.

Filipsova kriva je analitički instrument čija primena pruža mogućnost izbora između inflacije i nezaposlenosti.

Filipsova kriva koja se danas koristi, razlikuje se od polazne Filipsove krive u sledeća tri bitna elementa:

-u modernoj Filipsovoj krivi inflacija se iskazuje preko cena a ne preko plata

-uključena su inflaciona očekivanja

-uključen je šok ponude

Prema Filipsovoj krivi, inflacija zavisi od:

1. očekivane inflacije

2. odstupanja realne stope nezaposlenosti od prirodne stope nezaposlenosti

3. šokova ponude

14. MONETARIZAM - OSNOVNA OBELEŽJA

Po monetarističkom pristupu uzroci ekonomske krize sedamdesetih godina prošlog veka su:

-prekomerna ulaganja države

-ekspanzija budžetskih programa

-deficiti budžeta

-eskalacija novčane mase, što je sve prouzrokovalo inflaciju

Za monetariste, inflacija je isključivo monetarni fenomen. Smatraju da se sa rastom novčane mase povećava inflacija, usporava rast društvenog proizvoda i povećava nezaposlenost

Za rast nezaposlenosti nije kriva monetarna restrikcija u borbi protiv inflacije. Uzroke nezaposlenosti treba tražiti u državnoj regulativi, suspenziji tržista i usponu monopola i posebno u usponu radničkih sindikata

Osnovna obeležja monetarizma:

1) kvantitativna teorija novca

2) Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima

3) monetaristicki pristup platnom bilansu

4) protivljenje aktivističkoj ekonomskoj politici

Monetaristički pravac može da se svede na četiri opšta stava:

1. privatni sektor je stabilan

2. bilo koja stopa monetarnog rasta kompatibilnija je sa nivoom pune zaposlenosti, mada je ishod različita inflacija

3. promena stope monetarnog rasta prvo menja stopu realnog ekonomskog rasta i nezaposlenost

4. odbacuje se aktivistička politika upravljanja tražnjom, bilo monetarna bilo fiskalna i preferiraju na dugi rok monetarna pravila ili unapred definisani ciljevi