повезани. У складу с нашим правом, то значи да сам акт сачињавања хартије од вредности не

ствара облигацију, већ она настаје у тренутку када издавалац преда хартију њеном кориснику.

Хартија од вредности je, пo својој правној природи, једностран правни посао, што значи да je

правни посао перфектан изјавом једне воље. Предајом хартије од вредности, издавалац ce

аутоматски обавезује према кориснику, стварно право активира облигационо право. Хартија од

вредности je, са становишта облика настанка, увек формалан правни посао.

Хартија од вредности представља ствар, као објект грађанских субјективних права, односно објект

стварних права. У том смислу je могуће да ce на хартији од вредности конституише право својине,

заложно право, плодоуживање, државина и сл. Иако je хартија од вредности телесна ствар, њена

вредност ce налази у њеној садржини, у бестелесном праву које она подразумева. Једна од

особина хартија од вредности, која ce понекад посебно издваја, јесте и њихова негоцијабилност

(преносивост). Могућа и забрана преноса.

Основно разликовање права у вези с хартијама од вредности је: право из хартије и право на

хартију.

Право из хартије од вредности je неко облигационо право. Облигација je, дакле, инкорпорисана у

хартију од вредности. Наравно, предајом одређених врста хартија од вредности (давањем),

могуће je и конституисање одређених стварних права.

Право на хартију од вредности je стварно право (својина, залога и сл.). Право на хартију уједно

значи и право из хартије - стварно право у овом случају аутоматски повлачи и облигационо право.

Управо зато je издавање хартија од вредности користан правни инструмент у савременим

условима који захтевају убрзан и олакшан правни промет. Ha тај начин, облигациона права ce брзо

и једноставно преносе с дужника на повериоца. У ствари, имамо обрнут случај од редовног, јер ce

редовно стварна права промећу путем облигационих, a овде, напротив, облигациона права ce

пуштају у промет путем стварних права.

2. Битни састојци

Свака хартија од вредности, пo Закону, мора да садржи одређене битне елементе:

1. означење врсте хартије од вредности;

2. фирму, односно назив и седиште, односно име и пребивалиште издаваоца хартије од

вредности;

3. фирму, односно назив и седиште или име лица на које, односно пo чијој наредби хартија од

вредности гласи, или означење да хартија гласи на доносиоца;

4. тачно означену обавезу издаваоца која произлази из хартије од вредности;

5. место и датум издавања хартије од вредности, a за оне које ce издају у серији и њихов серијски

број;

6. потпис издаваоца хартије од вредности, односно факсимил потписа издаваоца хартија од

вредности које ce издају у серији.

Docsity.com

Уколико исправа не садржи било који од ових битних елемената, односно састојака, она неће

важити као хартија од вредности, a хартије од вредности издате у серији које не садрже било који

од битних састојака, немају правно дејство. Закон у првом случају допушта могућност да исправа

има умањено дејство, нпр. признаница о дугу, док у другом случају, када je реч о хартијама

издатим у серији које не садрже неки од битних састојака, санкција je тежа, јер такве исправе

немају никакво правно дејство.

За поједине врсте хартија од вредности могу бити одређени и други битни састојци у складу с

посебним законима (lex specialis).

3. Врсте

Основна подела хартија од вредности je према критеријуму природе инкорпорисаног права, затим

према видљивости каузе, као и према начину утврђивања повериоца.

1. Према природи инкорпорисаног права, хартије од вредности могу бити:

Облигационе хартије од вредности инкорпорирају одређено облигационо право, право повериоца

на одређено понашање дужника. Нпр. меница, чек, обвезница, кредитно писмо и сл.

Стварноправне хартије од вредности садрже одређено стварно право. Нпр. предаја складишнице

подразумева пренос својине или заложног права на роби која ce налази у одређеном складишту.

Хартије с правом учешћа (корпорацијске хартије од вредности) садрже како имовинска, тако и

статусна права. Нпр. акције одређених правних лица, нпр. акционарска друштва инкорпоришу

право на поделу добити (дивиденде), али и чланска права на учешће у управљању акционарским

друштвом.

2. Према видљивости каузе, хартије од вредности могу бити:

Уколико ce из саме хартије од вредности види кауза основног правног посла тако да je јасно због

чега je хартија издата, реч je о каузалној хартији од вредности. Нпр. ако je у питању коносман,

реч je о уговору о поморском превозу робе, или ако je у питању складишница, реч je о уговору о

ускладиштењу.

Уколико ce из хартије од вредности не види кауза правног посла, реч je о апстрактној хартији од

вредности. Нпр. из менице ce не види поводом ког правног посла je издата (то може бити

купопродаја, зајам, јемство, поклон и сл.).

3. Према начину утврђивања повериоца, хартије од вредности могу бити:

Хартије од вредности на име (ректа хартије) јесу оне за које je поверилац одређен поименично

(нпр. именом и презименом физичког лица или фирмом правног лица). Хартија од вредности

имаће своје правно дејство само ако лице које je подноси дужнику може да докаже своју

истоветност (идентитет) с лицем које je у хартији означено као поверилац. Нпр. подизање новца

са улога на штедњу може учинити само лице које je означено као власник штедне књижице,

односно овлашћено лице од стране власника.

Неке хартије од вредности у одређеним ситуацијама могу бити на име, али понекад могу да буду и

Docsity.com

хартије пo наредби. To je случај с меницом и чеком. Наиме, ако за ове хартије од вредности

постоји ректа клаузула, у питању су хартије од вредности на име, јер ce исплаћују непосредно и

само лицу чије je име означено на хартији, тако да ималац није овлашћен да уписује неко друто

име у циљу даљег преношења. Ако ce на меници или чеку стави клаузула „по наредби", у питању

су хартије од вредности које ce могу преносити на свако друго лице које ималац означи на

полеђини хартије.

Хартије од вредности на име преносе ce путем цесије. Предност ce састоји у томе што постоји

већа правна сигурност, тј. смањене су могућности злоупотреба, незаконитог прибављања, a

издавалац може да ограничи њихов промет (нпр. забрани даљи промет). Недостатак je што овакве

хартије не подржавају, веома потребан, бржи правни промет, јер ce уговором о цесији прво мора

пренети право из хартије (облигационо право), пa тек потом ce врши пренос права на хартији

(стварно право).

Хартије од вредности по наредби су оне за које je поверилац одређен поименично, али он може, у

складу са законом или уговором, одредити свог сукцесора, a овај свог итд. Дакле, именом

одређени поверилац има овлашћење да може именовати („по наредби") следећег повериоца, a

овај потоњи следећег итд. ad infinitum. Нпр. на полеђини менице ce одреди следећи поверилац,

тј. индосант преноси своје право на индосатара, a уколико овај други жели даље да пренесе своје

право, онда ће он бити индосант a његов сукцесор индосатар. Неке хартије од вредности пo

наредби садрже законску претпоставку о праву на даљи пренос, нпр. меница, чек на име, акције

на име.

Хартије пo наредби ce брже преносе него хартије на име, али je та предност донекле умањена

повећањем ризика од злоупотреба, односно умањењем правне сигурности.

Хартије од вредности на доносиоца су оне за које поверилац није одређен, већ постоји

претпоставка да je поверилац сваки њихов доносилац. Постоји претпоставка да je било који

доносилац уједно и законити ималац хартије. Овакве хартије од вредности најчешће садрже

клаузулу „плативо доносиоцу". Нпр. акције, обвезнице, благајнички записи и сл. Хартије од

вредности на доносиоца преносе ce без икаквих формалности, традицијом, тј. „из руке у руку".

Овакве хартије од вредности у највећој мери омогућавају убрзавање правног промета, као и

његово поједностављивање - једноставна предаја без формалности, уписа и сл. Ипак, хартије од

вредности на доносиоца имају тај недостатак што je умањена правна сигурност, јер ce издају у

великим серијама, a често ce, уместо оригиналног потписа, користи и факсимил потписа.

182. Издавање хартија од вредности (остваривање права, пренос, замена, амортизација,

застарелост)

4. Остваривање права

Законити ималац хартије има и право из хартије. Ако je у питању хартија од вредности на

Docsity.com

доносиоца, њен законити ималац je њен доносилац. Уколико je хартија од вредности на име или

пo наредби, њен законити ималац je лице на које хартија гласи, односно лице на које je уредно

пренета. Савесни прибавилац хартије од вредности на доносиоца постаје њен законити ималац и

стиче право на потраживање уписано на њој и кад je хартија од вредности изашла из руку њеног

издаваоца, односно њеног ранијег имаоца и без његове воље. Испуњење потраживања из хартије

од вредности може да захтева, уз њено подношење, само њен законити ималац, односно лице које

он овласти.

5. Пренос хартије од вредности

Право из хартије од вредности на доносиоца преноси ce њеном предајом. Када je реч о хартији на

име, она ce преноси цесијом. Посебним законом може бити одређено да ce право из хартије од

вредности на име може преносити и индосаментом. Пренос права из хартије од вредности на име

врши ce убележавањем на самој хартији фирме, односно назива, односно имена новог имаоца,

потписивањем преносиоца и уписом преноса у регистар хартија од вредности, ако ce такав

регистар води код издаваоца. Право из хартије од вредности пo наредби преноси ce

индосаментом. Последњи индосатар доказује своје право из хартије од вредности непрекидним

низом индосамената, a исто правило, mutatis mutandis, важи и за последњег цесионара.

6. Врсте индосамента

Индосамент може бити пун, бланко и на доносиоца.

Пуни индосамент садржи изјаву о преносу и фирму, односно назив или име лица на које ce право

из хартије од вредности преноси (индосатар) и потпис преносиоца (индосант), a може да садржи и

друге податке (место, датум и др.).

Бланко индосамент садржи само потпис индосанта.

Индосамент на доносиоца важи као бланко индосамент. У случају преноса на доносиоца, уместо

имена индосатара, ставља ce реч „доносиоцу".

Делимични индосамент je ништав.

7. Замена хартије од вредности

Ималац оштећене ХОВ која није подобна за промет, има право да захтева издавање нове хартије

од вредности у истом износу. За то je потребно да испуни три услова:

1. да врати оштећену хартију издаваоцу;

2. да je могуће на основу враћене хартије утврдити њену истинитост и тачну садржину;

3. да накнади издаваоцу трошкове издавања нове хартије од вредности.

8. Амортизација хартија од вредности

Docsity.com

За хартије од вредности на име и пo наредби начело инкорпорације могло би да доведе до

правног апсурда. Могуће je да нека од ових хартија нестане на противправан начин. Ако би ce

инсистирало до краја на начелу инкорпорације, онда би лице које има право из хартије, али не

поседује хартију, било очигледно оштећено. Због тога je могуће да ce захтева судски поништај

исправе, односно амортизација хартије од вредности.

Лице које има правни интерес има и могућност да у ванпарничном поступку захтева амортизацију

одређене хартије од вредности. Суд ће позвати имаоца да у одређеном року донесе и покаже

спорну хартију. Уколико то не учини, суд ће хартију од вредности огласити непуноважном и та

одлука ће представљати замену неважеће хартије од вредности док ce нова не изда. Уколико ce

ималац хартије појави пред ванпарничним судом и оспорава захтев подносиоца предлога,

ванпарнични суд ће странке упутити на парницу да у том поступку остварују своја права.

9. Застарелост

Облигациона права из хартије од вредности застаревају пo општим правилима о застарелости

потраживања уколико посебним законом није што друго предвиђено.

183.

10. Правна природа настанка облигације из хартије од вредности

Проблем правне природе разматран je у оквиру неколико теорија: уговора, креације и емисије.

Теорија уговора - Према теорији уговора, сама обавеза издаваоца хартије не може настати пре

него што ce закључи уговор с њеним првим корисником. Логика ове теорије полази од тога да

правна природа обавезе из хартије од вредности иницијално мора бити повезана с настанком прве

облигације у низу који ће касније следити, a та прва облигација јесте однос између издаваоца и

првог корисника, док ce остали облигациони односи заснивају путем аутоматизма сукцесије. Ипак,

ова теорија наилази на неколико препрека. Пре свега, уговорна теорија ipso facto негира

постојање издавања хартија од вредности као посебног извора облигација (једностраном изјавом

воље), из чега следи да je издавање ових хартија део уговора као извора облигација. С друге

стране, уколико би хартија од вредности на доносиоца изашла из државине издаваоца пo било ком

другом основу, осим као акт извршења уговора, облигација не би настала! Ова теорија не може да

објасни несумњиву обавезу коју има издавалац хартије од вредности према сваком подносиоцу

хартије (нпр. обвезница на доносиоца или чек), пa чак и оном који до ње није дошао на основу

законитог титулуса. Ови приговори теорији уговора условили су одређене корекције преко теорије

правног привида, која истиче да свако савесно треће лице, које ce ослонило на формалну

исправност хартије, мора бити правно заштићено.

Теорија креације заснива ce на томе да обавеза издаваоца хартије, посебно када je реч о

хартијама од вредности на доносиоца, настаје самим њеним издавањем (стварањем, креацијом).

Docsity.com

Издавање хартије од вредности обавезује издаваоца - дужника у тренутку када je хартија постала

перфектан правни акт (нпр. стављањем потписа на њу), јер je то једнострана изјава воље.

Уколико би, нпр. издавалац хартије на доносиоца ову изгубио, или би му чак била украдена, али

касније до ње дође савесни прибавилац, издавалац би био дужан да из-врши престацију из хартије

од вредности таквом повериоцу. Обавеза издаваоца, постоји увек, пa и према несавесном лицу.

Овој теорији ce замера што самом креацијом хартије од вредности не настаје никаква облигација,

јер она настаје тек када хартија буде предата другом лицу, односно дође у посед другог лица.

Теорија емисије полази од чињенице да облигација, све док je хартија од вредности у поседу

издаваоца (без обзира на то што je перфектан правни акт), не може пуноважно настати. Она

настаје тек у тренутку када ce хартија пусти (емитује) у промет. Хартија од вредности ствара

облигацију тек фактом предаје. Доследно спроведена, ова теорија би значила да ако je хартија од

вредности дошла у државину трећег без воље издаваоца, таква хартија не ствара пуноважну

облигацију. „Наш Закон о облигационим односима у објашњењу природе обавезе из хартије од

вредности полази од теорије емисије, али исту коригује теоријом савесности". У науци ce истиче

да ова теорија није прихватљива, јер већи значај придаје пуштању у промет хартије од вредности

од њеног издавања; издавањем хартије настаје обавеза, a пуштањем у промет реализује ce

испуњење обавезе, што значи да теорија емисије не би могла самостално да постоји без теорије

креације.

Оцењујући наведене теоријске ставове, ваља, пре свега, приметити да не треба мешати одређена

правна начела с теоријама. Нпр. у овом смислу ce не може говорити о теорији савесности (и

поштења). Треба издвојити три основна теоријска става садржана у три наведене теорије, тј.

теорије уговора, креације и емисије. Нама ce чини да ce, апстрактно гледано, с највише основа

може бранити теорија креације, уз одређену корекцију путем начела савесности и поштења.

Издавалац хартије од вредности својим чином воље, који садржи његово обећање (одређеном или

неодређеном кругу лица) ствара (креира) облигацију. Када законити ималац захтева испуњење

обавезе садржане у хартији од вредности, он тада само реализује право на захтев који припада

сваком повериоцу у облигационом односу. Обавеза коју подразумева хартија од вредности настаје

једностраним обећањем које ce чини у одређеној форми и која je перфектна већ тренутком

креације. Наше право, у вези с настанком облигације из хартије од вредности, одређује да

обавеза „настаје у тренутку када издавалац хартију од вредности преда њеном кориснику". To би

значило да наше позитивно право прихвата теорију емисије, јер облигација настаје тек у тренутку

када ce хартија пусти (емитује) у промет. Нама ce чини да, и поред наведене законске одредбе,

практично није могуће прихватити теорију емисије која даје предност (вољном) пуштању у промет,

a не издавању. Ha тај начин, једноставно, није могуће објаснити обавезу издаваоца хартије на

доносиоца и у случају када буде поднета од савесног корисника који до хартије од вредности није

дошао од лица коме je издавалац предао ту хартију.

184. Легитимациони папири и знаци

Docsity.com

Хартије од вредности треба разликовати од легитимационих папира и легитимационих знакова.

Разлика ce јавља у њиховој сврси, јер намена хартија од вредности je остваривање правног

промета, посебно у трговинском праву, док je намена легитимационих папира и легитимационих

знакова, лако и брзо означење повериоца облигације. За хартије од вредности, остваривање

облигације je непосредно повезано, условљено државином исправе (начело инкорпорације), a

када je реч о легитимационим папирима и легитимационим знаковима, право није везано за папир

и може ce остваривати независно од папира. За легитимационе папире и легитимационе знакове

заједничко je то што не важи начело инкорпорације. Ипак постоје и одређене разлике од којих je

најзначајнија та што ce на легитимационе папире сходно примењују правила о хартијама од

вредности, a на легитимационе знаке су ова правила неприменљива.

Легитимациони папири су писане исправе које садрже одређену обавезу за њиховог издаваоца,

али у којима није означен поверилац, нити ce из њих или околности у којима су издате може

закључити да je недопуштено да ce могу уступити другоме. Треба уочити да je за легитимационе

папире битно да није наведен поверилац, иити ce из њих на било који начин може закључити да

ce не могу преносити на неко друго лице.

Легитимациони знаци нису писмене исправе, већ знаци утиснути у комаду картона, метала или

хартије, где ce, пo правилу, налази одређени број или број предатих предмета, a који обично не

садрже нешто одређено о обавези њиховог издаваоца и служе само зато да ce покажу ради

легитимисања повериоца, у вези ca обавезом: приликом чијег настанка су издати. Сврха

легитимационог знака je да ce, из практичних разлога, брзо и ефикасно утврди истоветност

(идентитет) повериоца, односно реч je о гардеробним или сличним знацима чији je циљ да ce без

посебних формалности докаже поверилачко својство у облигационом односу.

Kao што je речено, облигационо право није везано за знак, и то у овом случају изазива двоструку

последицу. С једне стране, поверилац може да захтева испуњење обавезе иако je изгубио

легитимациони знак, тј. допуштена су остала доказна средства како би доказао своје поверилачко

својство. С друге стране, уколико издавалац легитимационог знака, поступајући у складу с

начелом савесности и поштења, изврши облигацију доносиоцу знака, ослободиће ce обавезе.

Међутим, издавалац може од доносиоца да захтева и други доказ да je он заиста поверилац, јер за

доносиоца легитимационог знака не важи претпоставка да je он прави поверилац, односно да je

овлашћен да захтева испуњење. У случају губитка легитимационог знака не важе правила о

амортизацији, јер поверилац може да оствари своје право уз други одговарајући доказ.

На легитимационе папире се сходно примењују правила о хартијама од вредности, a на

легитимационе знаке ова правила су неприменљива, јер ту важе посебна правила. Ha

легитимационе знаке примењују ce следећа допунска правила: у сваком поједином случају треба

ce држати заједничке воље (намере) странака.

185. Закон и друге правнорелевнтне чињенице које непосредно путем закона представљају изворе

Docsity.com

облигација

Све облигације имају, grosso modo, основ у законским прописима. То je посредни основ свих врста

облигација. Савремене класификације узимају као критеријум непосредан правни основ, односно

непосредну правнорелевантну чињеницу, односно чињенични скуп који има одређени заједнички

именилац који га, односно je издваја у односу на остале: уговор, проузроковање штете, стицање

без основа, пословодство без налога, једностране изјаве воље. Међутим, поред ових извора,

постоји и једна група разнородних чињеница (variae causarum figurae), које немају ближи

заједнички именилац, већ им je једини именилац управо одређена законска норма, која ce може

налазити у различитим законима. To су, нпр. сродство, брачна или ванбрачна веза, суседски или

сувласнички однос, административни акти, кондемнаторне судске пресуде и сл. У оквиру ове

групе извора могу ce наћи релевантни односи који проистичу из релативних, али и апсолутних

права, пa чак и процесних права.

186.

1. Законске облигације издржавања

Законске облигације издржавања долазе у ред најзначајнијих извора законских облигација, али

поред законских прописа материјалноправног карактера, који су правило када je реч о овој врсти

извора, постоји и могућност да извесни прописи процесног карактера произведу конкретну

облигацију.

a) Законске облигације које произлазе из породичноправних прописа спадају међу најзначајније

изворе у оквиру ове групе извора облигација. Ha те односе, када су у питању односи супружника,

ванбрачних партнера, детета и родитеља и чланова породичне заједнице, као lex generalis

примењују ce прописи који уређују облигационе и стварноправне односе, a наравно одредбе

породичног закона су lex specialis.

Породични закон садржи читав низ одредаба које уређују законску облигацију издржавања. У

основним одредбама Закона предвиђено je да je издржавање право и дужност чланова породице и

да je одрицање од тог права без правног дејства. Издржавање ce одређује према потребама

повериоца и могућностима дужника издржавања, при чему ce води рачуна о минималном износу

издржавања. Потребе повериоца издржавања зависе од његових година живота, здравља,

образовања, имовине, прихода и других околности од значаја за одређивање издржавања.

Могућности дужника издржавања зависе од његових прихода, могућности за запослење и стицање

зараде, његове имовине, његових личних потреба, обавезе да издржава друга лица и других

околности од значаја за одређивање издржавања.

Издржавање ce пo правилу одређује у новцу, али ce може одредити и на други начин, и то само

ако ce поверилац и дужник издржавања о томе споразумеју. Што ce тиче висине издржавања,

Закон овлашћује повериоца да може пo свом избору да захтева да оно буде одређено у фиксном

Docsity.com

месечном новчаном износу или у проценту од редовних месечних новчаних примања дужника

издржавања. Уколико ce висина издржавања одређује у проценту од редовних месечних новчаних

примања дужника издржавања, висина издржавања, пo правилу, не може бити мања од 15 одсто

нити већа од 50 одсто од редовних месечних новчаних примања дужника издржавања умањених за

порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање. Висина издржавања ce може изменити ако

ce промене околности на основу којих je донета претходна одлука. Издржавање може да траје

одређено или неодређено време. Издржавање између супружника после престанка брака не може

да траје дуже од пет година, с тим да ce тај рок може продужити ако оправдани разлози

спречавају повериоца издржавања да ради.

Лице које je фактички давало издржавање, a није имало правну обавезу, има право на peгpec,

односно на накнаду од лица које je пo овом закону било дужно да даје издржавање.

Лица која су обавезна да ce међусобно издржавају су, пре свега, супружници. Супружник који

нема довољно средстава за издржавање, a неспособан je за рад или je незапослен, има право на

издржавање од другог супружника сразмерно његовим могућностима.

Уколико лица нису у браку, али имају заједничко дете, онда мајка детета која нема довољно

средстава за издржавање има право на издржавање од оца детета за време од три месеца пре

порођаја и годину дана после порођаја.

Родитељи имају право и дужност да ce старају о детету, a старање обухвата: чување, подизање,

васпитање, образовање, заступање, издржавање, те управљање и располагање имовином детета.

Малолетно дете има право на издржавање од родитеља, али то право има и од других крвних

сродника у правој усходној линији, ако родитељи нису живи или немају довољно средстава за

издржавање. Родитељи имају дужност да обезбеде основно школовање детету. Дете je дужно да

родитељима помаже у складу са својим годинама и зрелошћу, a ако стиче зараду или има приходе

од имовине, дужно je да делимично подмирује потребе свог издржавања, односно издржавања

родитеља и малолетног брата, односно сестре, a родитељи имају право да главницу имовине

детета употребе искључиво за његово издржавање, односно када то захтева његов други важан

интерес, и за сопствено издржавање, односно издржавање свог другог заједничког малолетног

детета. Пунолетно дете које je неспособно за рад, a нема довољно средстава за издржавање, има

право на издржавање од родитеља све док траје такво стање. Пунолетно дете на редовном

школовању има право на издржавање од родитеља сразмерно њиховим могућ-ностима, a

најкасније до навршене 26. године живота, док у случају да родитељи нису живи или немају

довољно средстава за издржавање, такво пунолетно лице дужни су да издржавају крвни сродници

у правој усходној линији. У породичним односима мора да влада „златно правило" реципроцитета,

тако да и родитељ који je неспособан за рад, a нема довољно средстава за издржавање, има

право на издржавање од пунолетног детета или другог крвног сродника у правој нисходној линији,

односно малолетног детета које стиче зараду или има приходе од имовине, сразмерно његовим

могућностима.

Законска облигација издржавања обухвата и браћу и сестре. Малолетни брат, односно сестра

Docsity.com

имају право на издржавање од пунолетног брата или сестре, односно од малолетног брата или

сестре који стичу зараду или имају приходе од имовине, ако родитељи нису живи или ако немају

довољно средстава за издржавање.

Усвојење подразумева законску облигацију издржавања: на издржавање грађанских сродника

примењују ce законске одредбе о издржавању детета, родитеља и других крвних сродника. Закон

овде подразумева само потпуно усвојење, док за непотпуно не предвиђа ништа, будући да га je

изоставио. У том смислу, на непотпуна усвојења закључена пo ранијим прописима треба

применити те прописе.

Облигација издржавања постоји и између одређених тазбинских сродника. Малолетни пасторак

има право на издржавање од маћехе, односно очуха, као што и маћеха, односно очух који су

неспособни за рад и немају довољно средстава за издржавање, имају право на издржавање од

пунолетног пасторка сразмерно његовим могућностима.

У односу старатељства, Закон обавезује старатеља да ce стара о штићенику a старање обухвата:

старање о личности, заступање, прибављање средстава за издржавање, те управљање и

располагање имовином штићеника. Старатељ има и законско право на награду. Закон одређује

следећи редослед облигације издржавања:

1. остварење издржавања супружника врши ce првенствено од другог супружника;

2. крвни сродници међусобно остварују издржавање редоследом позивања на законско

наслеђивање;

3. тазбински сродници остварују међусобно право на издржавање после крвних сродника;

4. уколико je више поверилаца издржавања, право детета има првенство;

5. ако je више дужника издржавања, њихова облигација није солидарна, већ подељена.

Законска облигација издржавања престаје ex lege у два случаја:

када истекне време трајања издржавања или

смрћу повериоца или дужника.

Ова облигација може престати на основу одлуке суда у неколико случајева:

1. када поверилац стекне довољно средстава за издржавање, осим у случају када je малолетник;

2. када дужник изгуби могућност да даје издржавање или оно за њега постане очигледно

неправично, осим ако je поверилац малолетник;

3. издржавање супружника престаје и када поверилац склопи нови брак, односно ванбрачну

заједницу, a супружник чије je право на издржавање једном престало не може поново остварити

то право од истог супружника.

Иначе, право на издржавање остварује ce у парничном поступку.

2. Право лица које je погинули издржавао

Лице које je погинули издржавао или редовно помагао, као и оно које je по закону имало право да

Docsity.com

захтева издржавање од погинулог лица, има право на новчану ренту. Износ ренте ce одмерава

према околностима случаја, али он не може бити виши од онога што би оштећеник добијао од

погинулог да je остао у животу.

187. Остале правнорелевантне чињенице које непосредно путем закона представљају изворе

облигација

3. Материјална правноснажност кондемнаторне пресуде

Материјална правноснажност кондемнаторне пресуде може бити извор облигације. Судске одлуке

ce заснивају на одређеним чињеницама, али могуће je да ce судска одлука донесе на основу

погрешних представа и доказа о датим чињеницама. Разуме ce, у жалбеном поступку je могуће

ово исправити, али после наступања формалне правноснажности, услед немогућности да ce

пресуда више мења, њена изрека сама пo себи постаје извор облигације, a после искључења

могућности употребе и ванредних лекова та правна ситуација постаје коначна, трајна, односно

дефинитивна; сви судови бивају везани садржином такве пресуде, тј. не могу више да одлуче

другачије. Материјална правноснажност делује inter partes, управо као и сама облигација која je

проистекла из такве одлуке. У том смислу, извор облигације представљају одговарајуће процене

одредбе које онемогућавају даљу измену изреке дате правноснажне пресуде. Разуме ce, ту je реч

како о правноснажним судским пресудама, тако и о арбитражним одлукама.

4. Чињенице везане за апсолутна права

Постоји и могућност да неке чињенице које су везане за апсолутна права утичу на стварање

облигације, нпр. одређени односи из суседских права, сувласничких односа и сл.

5. Управни акти

Могуће je да одређени управни акти, засновани на посебним законима, доведу до настанка

облигације, нпр. решење о порезу, решење о пензији, решење о усвојењу, решење о плаћању

хидромелиорационог система и сл. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Docsity.com

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:24

POSEBNI UGOVORI

188. UGOVOR O PRODAJI (POJAM I PRAVNE OSOBINE)

1. Pojam

Ugovor o kupoprodaji je ugovor kojim se jedan ugovornik (prodavac) obavezuje da stvar koju prodaje

preda drugom ugovorniku (kupcu) tako da ovaj stekne pravo raspolaganja, odn. pravo svojine, a kupac

se obavezuje da prodavcu plati cenu. Pojam kupoprodaje ukazuje na njegovo osnovno svojstvo da se

pomoću njega, vrši razmena stvari za novac. Prodavac se obavezuje da preda stvar kupcu ali tako da

ovaj stekne pravo raspolaganja odn. pravo svojine, a kupac se obavezuje da mu za to plati cenu

izraženu u novcu i da stvar preuzme. Prema tome, uvek je reč o isplati sume novca, za pravo koje se

ovim ugovorom stiče.

Postavilja se pitanje kako jedinstvenim pojmom kupoprodaje obuhvatiti različite subjekte kada oni

imaju različita prava? Zakon je ovde, pošao od stava da društvena pravna lica u pravnom prometu

društvenim sredstvima imaju pravo raspolaganja, a da pojedinci i građanska pravna lica u pravnom

prometu imaju pravo svojine. Ovim ugovorom društveno pravno lice, kao kupac, može steći samo pravo

raspolaganja, dok druga lica (fizičko ili građanskopravno lice) mogu steći samo pravo svojine.

Određivanje pojma ugovora o kupoprodaji nije u teoriji proteklo bez teškoća i upadljivih razlika. Prema

jednoj tezi pravo svojine prelazi sa prodavca na kupca u trenutku zaključenja ugovora (tzv.

translativno dejstvo kupoprodaje), pa nije ni potrebno u samoj definiciji kupoprodaje istaci obavezu

prodavca da prenese pravo svojine na kupca. Prema ovoj tezi, definicija kupoprodaje treba samo da

izrazi obavezu prodavca na isporuku odn. predaju stvari i njegovu odgovornost za pravne i fizičke

mane, a ne i obavezu prenosa svojine, pošto se ova realizuje samim faktom zaključenja.

Definicija kupoprodaje treba da izrazi i obavezu kupca na isplatu određene cene. Prema drugoj tezi,

prenos svojine je centralna tačka u formuli kojom se određuje pojam kupoprodaje. To je zbog toga, što

Docsity.com

ugovor predstavlja samo izvor prava i obaveza, a ne i akt koji je "sam po sebi" dovoljan da prenese

pravo svojine. Da bi se prenos svojine izvršio potrebno je da na osnovu ugovora (iustus titulus) usledi i

jedan materijalni akt predaje stvari (modus acquirendi), za koji se vezuje prenos prava svojine. Zato

definicija kupoprodaje treba u prvom planu da izrazi obavezu prodavca da prenese pravo svojine

prodate stvari, a zatim, i drage njegove obaveze, kao i obaveze kupca, s druge strane.

I pored ove dve suprotne teze, mogu se primetiti i znaci njihovog međusobnog prožimanja, tako da

definicija kupoprodaje presudno i ne zavisi od njihovih polaznih tačaka. Najpre kupoprodaja je ugovor

kojim se prenosi pravo svojine, i to je prema ovom shvatanju, nesporna činjenica. Razlika je samo u

tome što se, prema prvoj tezi, svojina prenosi aktom zaključenja ugovora, dok se prema drugoj tezi,

svojina stiče realizacijom jednog materijalnog akta. Sa gledišta suštine kupoprodaje to je indiferentna

okolnost. Bitno je da ovaj ugovor dovodi do prenosa svojine stvari i da se za to isplaćuje kupovna cena.

U našem pravu kod kupoprodaje najčešće je reč o pravu raspolaganja odn. pravu svojine, ali da to nisu

i jedina prava koja se ovim ugovorom mogu steći. To mogu hiti i neka druga prava (npr. imovinsko-

pravna ovlašćenja autorskih prava; pravo pronalazača). Kada su u pitanju ova prava, onda su ona

najčešće posebno zakonom regulisana, tako da predstavljaju zasebne imenovane ugovore (npr.

ugovorna licenca, izdavački ugovor, cesija), mada je u suštini i najčešće ovde reč o kupoprodaji.

Prema ZOO i sporno pravo može biti predmet ugovora o kupoprodaji, Ono ne može biti predmet

kupoprodaje samo ako bi advokat ili koji drugi nalogodavac kupio sporno pravo čije mu je ostvarivanje

povereno ili ako bi on ugovorio za sebe učešće u podeli iznosa dosuđenog njegovom nalogodavcu. Takav

ugovor je ništav.

2. Pravne osobine

Kupoprodaja je imenovan ugovor jer je zakon posebno pradviđa i reguliše, i sam naziv joj je zakonom

određen.

Ona je neformalan ugovor, što znači daje za njeno zaključenje dovoljna prosta saglasnost o bitnim

elementima ugovora.

Ona je postala konsensualni ugovor još u doba republike rimskog prava, i tu osobinu je zadržala i u

savremenom pravu.

U našem pravu kupoprodaja postaje formalan ugovor ako za predmet ima nepokretnu stvar. Ugovor o

prodaji nepokretnih stvari koje društvena pravna lica stavljaju u pravni promet ili u okviru svog

redovnog poslovanja mora biti zaključen u pismenoj formi. Ugovor o kupoprodaji kojim se prenosi

pravo svojine na nepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisi ugovarača overeni kod

suda. Ugovor o kupoprodaji može postati formalan ako je to izraz volje samih ugovornika.

I pored izuzetaka, kupoprodaja je u principu neformalan ugovor, i za razliku od realnih ugovora,

predaja stvari kod kupoprodaje nije znak zaključenja ugovora, već akt njegovog izvršenja.

Kupoprodaja je dvostrano obavezan ugovor jer rađa kao izraz saglasnosti ugovornika, uzajamne

obaveze, prodavac je obavezan da preda stvar kupcu tako da ovaj stekne pravo raspolaganja odn.

pravo svojine ili neko drugo određeno pravo, a kupac je obavezan da zbog toga isplati prodavcu

Docsity.com

ugovorenu cenu i da primi stvar.

Ona je i teretan ugovor, jer za koristi koje ovim ugovorom jedna strana dobija, dužna je da drugoj da

odgovarajuću naknadu.

Kupoprodaja je komutativan ugovor jer je u trenutku njenog zaključenja poznata visina i uzajamni

odnos prestacija, tako da se tačno zna šta ko prima i šta ko po ugovora duguje.

Kupoprodaja može biti zaključena i kao aleatoran ugovor (npr. prodaja buduće žetve i sl.), ali to mora

nedvosmisleno proizlaziti iz saglasne volje ugovornih strana.

Kupoprodaja može biti zaključena i kao ugovor sa trenutnim izvršenjem (obaveza se sastoji iz jednog

akta činjenja ili propuštanja koji se izvršava u jednom momentu) i kao ugovor sa trajnim izvršenjem

obaveza (izvršenje obaveze se prostire u vremenu i obično se sastoji iz više akata činjenja ili

propuštanja).

Kupoprodaja pripada grupi jednostavnih ugovora, jer se njena sadržina sastoji samo od elemenata koji

su za nju karakteristični, tako daje nije moguće raščlanjavati na neke druge elemente koji bi bili

svojstveni nekim drugim ugovorima. Međutim, elementi kupoprodaje mogu se prepoznati u nekim

mešovitim ugovorima, kao što je to slučaj sa ugovorom o pansionu, ili ugovorom o delu.

Ugovor o kupoprodaji može pripadati i grupi ugovora po pristupu gde jedna strana sama unapred

određuje elemente i uslove ugovora preko jedne opšte i stalne ponude, a druga strana samo pristupa

tako učinjenoj ponudi, mada češće pripada grupi ugovora sa sporazumno određenom sadržinom.

Ugovor o kupoprodaji pripada i grupi samostalnih ugovora, tj. onih koji postoje i proizvode pravna

dejstva nezavisno od drugog ugovora.

Kupoprodaja je ugovor koji se po pravilu zaključuje bez obzira na svojstva ličnosti tako da izvršenje

obaveze nije strogo vezano na ličnost ugovornika. Ali od toga ima izuzetaka. Kupoprodaja može biti

zaključena intuitu personae, tj. tako da lična svojstva ugovornika predstavljaju odlučujući element

saglasnosti, u kom slučaju je ispunjenje obaveze strogo vezano za onog ugovornika zbog čijih je ličnih

svojstava ugovor i zaključen. Ta osobina kupoprodaje mora nedvosmisleno proizlaziti iz volje

ugovornika.

Kupoprodaja je i ugovor o kome se može zaključiti i predugovor. Stranke mogu ugovoriti da će u

određenom roku zaključiti kupoprodaju čije su bitne elemente već odredile.

Kupoprodaja je kauzalan, a ne apstraktan ugovor, jer je kod nje vidno označen cilj obavezivanja.

Poznato je da se kupac obavezuje na isplatu cene radi toga što se prodavač obavezuje da mu prenese

određeno pravo.

3. Bitni elementi

Da bi ugovor o kupoprodaji nastao potrebno je da stranke postignu saglasnost o njegovim bitnim

elemeniima. To je krajnji minimum o kome prodavac i kupac moraju postići saglasnost. Ako ne postoji

saglasnost o bitnim elementima, smatra se da ugovor nije ni zaključen. Budući da je kupoprodaja

ugovor koji rađa uzajamne obaveze, neminovno je postojanje najmanje dva bitna elementa. To su

stvar i cena.

Docsity.com

Važno je naglasiti stanovište Zakona o ovom pitanju kada je reč o ugovoru o kupoprodaji u privredi.

Tada, cena nije bitan element kupoprodaje, jer ako ona nije određena niti odrediva, kupac je dužan

platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove

razumnu cenu. Pod razumnom cenom smatra se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona

ne može utvrditi onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja. Ako je u pitanju ugovor o

kupoprodaji koji se ne smatra ugovorom u privredi onda važi pravilo da ukoliko cena nije određena niti

odrediva, ugovor nema pravno dejstvo. Po našem pravu, stvar i cena su bitni elementi ugovora o

kupoprodaji samo kad se ovaj ugovor ne javlja u privredi, a ukoliko je reč o ugovoru o kupoprodaji u

privredi, bitan element ugovora je samo stvar.

Međutim, ništa ne stoji na putu da stranke same, odrede i druge elemente ugovora kao bitne.

189. PRODAJA TUĐE STVARI

Pojam kupoprodaje ukazuje na osnovnu obavezu prodavca da preda stvar kupcu tako da ovaj stekne

pravo raspolaganja odn. pravo svojine. Ukoliko prodavac to ne može da učini (npr. u času zaključenja

ugovora, titular ovoga prava je neko treće lice), postavlja se pitanje može li tada ugovor uopšte nastati

i proizvoditi dejstva ili će se smatrati daje ugovor ništav? Dva su moguća stava:

1. ugovor je ništav jer nije u stanju da proizvede željene pravne posledice

2. ugovor je punovažno nastao sa mogućnošću odgovornosti za štetu zavisno od savesnosti stranaka.

U stvari, pravni sistemi koji kupoprodaji daju translativno dejstvo ne poznaju mogućnost prodaje tuđe

stvari. Po ovom stanovištu ugovor o kupoprodaji tuđe stvari je ništav. Kupac koji je bio u zabludi, tj.

onaj koji nije znao da prodavac nije vlasnik, može od ovoga zahtevati naknadu štete koju trpi usled

toga što ugovor nije izvršen. Prema vladajućem mišljenju, ovde je reč o relativnoj ništavosti. Ako

kupoprodaja prenosi svojinu u momentu postizanja saglasnosti o bitnim elementima, onda ona to

dejstvo ne može postići u hipotezi da prodavac nije vlasnik stvari o kojoj je ugovor. Da bi kupoprodaja

samim faktom njenog zaključenja prenela pravo svojine na kupca pretpostavka je da prodavac to pravo

ima. Međutim, ako on to pravo nema, smatra se da je kupoprodaja ništava. Ipak, pravilo je znatno

ublaženo i to u dva smisla:

1. prvo, ono se ne primenjuje kada su u pitanju generične stvari, jer se tada ne vrši prenos svojine

momentom zaključenja ugovora, već momentom njihovog individualizovanja.

2. drugo, stranke same mogu izričito ili prećutno ugovoriti da će prodavac preneti svojinu na stvari tek

pošto je pribavi od trećeg. Takva kupoprodaja je punovažna i na taj način izmiče pravilu o ništavosti

ugovora o kupoprodaji tuđe stvari.

Oni pravni sistemi koji kupoprodaji daju isključivo obligacionopravno dejstvo, kao što je i naš pravni

sistem, poznaju mogućnost prodaje tuđe stvari. Prema ZOO, prodaja tuđe stvari obavezuje ugovarača,

ali kupac koji nije znao ili nije morao znati da je stvar tuđa može, ako se usled toga ne može ostvariti

cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete. Ugovor nastaje momentom saglasnosti volja o

Docsity.com

bitnim elementima, a sticanje prava raspolaganja odn. prava svojine nije vezano za akt zaključenja

ugovora, već za akt predaje stvari. Prodaja tuđe stvari, prema ovom stanovištu, ne čini ugovor

ništavim, već na osnovu ugovora stranke zahtevaju ispunjenje obaveza. Prodavac zahteva isplatu cene,

a kupac zahteva predaju stvari tako da stekne pravo raspolaganja odn. pravo svojine. Ukoliko prodavac

nije imao pravo raspolaganja odn. pravo svojine na prodatoj stvari u času zaključenja ugovora, on to

može imati u momentu predaje stvari. Moguće je da je u međuvremenu pribavio ovo pravo od trećeg,

ako je reč o individualno određenoj i nezamenljivoj stvari, odn. moguće je da je pribavio stvari istog

roda i ugovorenog kvaliteta, ako su u pitanju generične stvari. Međutim, ukoliko je u pitanju

individualno određena i nezamenljiva stvar, onda za njega nastupa nemogućnost ispunjenja obaveze,

pa se postavlja pitanje njegove ugovorne odgovornosti. Ukoliko kupac nije znao ili nije morao znati da

je u pitanju prodaja tuđe stvari, on može raskinuti ugovor ako se usled toga nije mogao ostvariti cilj

ugovora. U tom slučaju, on može zahtevati od prodavca i naknadu štete, koja treba da savesnog kupca

stavi u onaj materijalni položaj u kome bi on bio da je ugovor izvršen. Naprotiv, ako prodavac u času

zaključenja ugovora nije znao da je stvar tuđa, onda on može raskinuti ugovor, ali će i tada biti dužnik

naknade štete, ukoliko je i kupac savestan. U svim slučajevima prodavac ne može zadržati cenu ukoliko

je ona bila isplaćena. Pravila o prodaji tuđe stvari primenjuju se u pretpostavci zaključenog, ali

neizvršenog ugovora, kada nije došlo do predaje stvari.

190. STVAR KAO BITAN SASTOJAK UGOVORA O PRODAJI

Stvari kao materijalni delovi prirode koji se mogu potčiniti ljudskoj vlasti i koji nisu izuzeti iz

obligacionopravnog prometa, čine predmet kupoprodaje odn. predmet prodavčeve obaveze. Da bi stvar

bila predmet prodavčeve obaveze potrebno je da se ispune svi oni opšti uslovi koji se odnose na

mogućnost, dozvoljenost i određenost predmeta ugovora uopšte. Ali, i kada su ti uslovi ispunjeni

postavljaju se brojna pitanja povodom stvari kao predmeta prodavčeve obaveze.

Stvari u prometu. - Stvar o kojoj je ugovor mora biti u prometu.

Ukoliko se ugovori prodaja stvari koja je van prometa (res extra commercium), onda je takav ugovor

pogođen sankcijom ništavosti. Kupoprodaja koja bi se odnosila na te stvari smatrala bi se kao ugovor

bez predmeta, pa stoga ne bi ni proizvodila pravna dejstva. Prodaja stvari extra comercium, isto je što

i prodaja stvari koja ne postoji - u pitanju je apsolutna ništavost. Stvari van prometa su one koje ne

mogu biti predmet građanskopravnih poslova, kao što su npr. javna dobra (putevi, ulice, trgovi,

more...) ili druge stvari koje su posebno zakonom izuzete iz građanskopravhog prometa.

Kupoprodaja izvesnih stvari je nekada izričito zakonom zabranjena, npr. prodaja zlatnog novca, strane

valute, prodaja lizičkom ili privatnopravnom licu stvari koje mogu biti samo u društvenoj svojini.

Izvesne stvari su u ograničenom prometu tako da mogu biti predmet kupoprodaje samo ako su ispunjeni

zakonom propisani uslovi. Ti uslovi se odnose ili na dobijanje posebnog odobrenja ili na određena

svojstva lica koja se mogu pojaviti u ulozi prodavca ili kupca. Npr. određeni lekovi, otrovi, opojne

Docsity.com

droge, eksplozivne materije i sl., mogu biti predmet kupoprodaje ukoliko su ispunjeni posebno

predviđeni uslovi.

Kada je reč o predmetu prodavčeve obaveze, uvek je u pitanju stvar koja je u prometu (res in

commercio). Predmet prodavčeve obaveze je akt predaje (davanje) stvari, tj., predmet njegove

obaveze je stvar.

Pored stvari, predmet kupoprodaje mogu biti i bestelesne stvari odn. prava. Predmet kupoprodaje

može biti tražbeno pravo koje nije strogo vezano za ličnost, autorsko i pronalazačko pravo, vršenje

prava plodouživanja, ustanovljenje podzaloge i nadhipoteke.

Buduće stvari. - Prema našem pravu, kupoprodaja se može odnositi i na buduću stvar. Budućom stvari

naziva se ona stvar koja u trenutku zaključenja ugovora ne postoji, već koja će tek nastati. Prema

nekim zakonicima koji usvajaju sistem translativne kupoprodaje, svojina na budućim stvarima se stiče

u trenutku njihovog nastanka, a prema zakonicima koji kupoprodaji pridaju samo obligacionopravno

dejstvo, svojina budućih stvari stiče se momentom predaje. Prodaja budućih stvari može biti

zaključena kao komutativan ugovor, što je uobičajeno u trgovačkom pravu, npr. proizvođač određenih

stvari prodaje stvari koje će tek proizvesti (investiciona oprema). Prodaja budućih stvari može biti

zaključena i kao aleatoran ugovor koji se tada naziva kupovinom nade (emptio spei), gde se kupac

obavezuje da isplati ugovorenu cenu bez obzira na ostvarenje nade, npr. kupovina godišnjeg ploda

jednog vinograda ili voćnjaka.

Kad je stvar propala pre ugovora. - Stvar o kojoj je ugovor, mora postojati u trenutku zaključenja

ugovora, osim ako nije reč o budućim stvarima. Tako, ukoliko je u času zaključenja ugovora stvar

propala, kupoprodaja ne proizvodi pravna dejstva. Ako je samo delimično propala, onda kupac ima

pravo izbora da raskine ugovor ili da ostane pri njemu uz srazmerno sniženje cene.

On to pravo neće imati u svim slučajevima delimične propasti stvari. Vodice se računa o tome da li je

delimična propast stvari takva po svojoj prirodi da osujećuje svrhu ugovora ili je takva da ne smeta

postizanju svrhe ugovora.

191. CENA KAO BITAN SASTOJAK UGOVORA O PRODAJI

Predmet kupčeve obaveze je cena. To je novčana naknada koju kupac duguje prodavcu. Za pojam cene

bitno je da se ona mora sastojati u novcu. Pored domaćeg novca, cena može biti izražena i u stranom

novcu, ali je u tom slučaju potrebno posebno zakonsko regulisanje. Međutim, pored cene moguće je na

ime kupčeve naknade dati prodavcu i neku stvar, ali vrednost novca mora biti veća od vrednosti stvari

ili bar jednaka sa njom, ako se hoće da to bude kupoprodaja.

Cena mora biti određena ili odrediva i pravična. Cena može biti određena na više načina. Mogu je

odrediti same stranke, izrično ili konkludentnim radnjama. Bitno je da je postignuta stvarna, nefiktivna

saglasnost o ceni. Prema našem pravu, kada je u pitanju ugovor o prodaji u privredi, nije potrebno da

cena bude određena ni odrediva.

Docsity.com

Cena se obično utvrđuje u jednom utvrđenom novčanom iznosu (određena cena), ali stranke je mogu

odrediti i na taj način što će se sporazumeti o relevantnim okolnostima prema kojima će se izvršiti

opredeljenje cene.

Cena je u nekim slučajevima propisana od strane nadležnog organa. To je tzv. propisana cena za koju

važi pravilo da kada je ugovorena veća cena od propisane, kupac duguje samo iznos propisane cene, a

ako je već isplatio ugovorenu cenu, ima pravo zahtevati da mu se vrati razlika.

Cena je dovoljno opredeljena i u slučaju kada stranke ugovore tekuću cenu. Tada kupac duguje cenu

utvrđenu zvaničnom evidencijom na tržištu mesta prodavca u vreme kad je trebalo da usledi

ispunjenje.

Određivanje cene može se izvršiti i na taj način što će ugovorne stranke to prepustiti trećem ili trećim

licima. Treća lica, obavezna su da postupaju sa dužnom pažnjom rukovodeći se odgovarajućim

standardom. Kada je određivanje cene prepušteno nekolicini lica, ali ona iz bilo kog razloga, ne

postignu saglasnost o visini cene, uzima se da je cena utvrđena na onu sumu za koju je glasala

apsolutna većina. Ukoliko nije moguće postići apsolutnu većinu, kao i pri jednakoj podeli glasova,

uzima se da treća lica nisu odredila cenu. Po jednom rešenju, cenu će tada utvrditi sud, a po drugom

koje je prihvaćeno i u našem pravu, smatraće se da je ugovorena razumna cena, pod kojom se

podrazumeva tekuća cena u vreme zaključenja ugovora.

Kada se određivanje cene ugovorom prepusti jednom od ugovornika (prodavcu ili kupcu), postavlja se

pitanje važnosti takvog ugovaranja. Po našem pravu, odredba ugovora kojom se određivanje cena

ostavlja na volju jednom ugovaraču smatra se kao da nije ni ugovorena i tada kupac duguje cenu kao u

slučaju da cena nije određena. To znači, ako je u pitanju ugovor o prodaji u privredi, kupac je dužan

platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove

razumnu cenu. Ako je reč o ugovoru o prodaji koji se ne može kvalifikovati kao ugovor u privredi, onda

u prisustvu odredbe kojom se određivanje cene ostavlja jednom ugovaraču, ugovor nema pravno

dejstvo, jer cena kao njegov bitan sastojak nije određena niti odrediva.

Zahteva se da cena bude i pravična. Zahtev za pravičnom cenom proizilazi iz dvostrano obaveznog i

teretnog karaktera kupoprodaje u kome dominira princip ekvivalencije. Međutim, ovde je potrebno

razlikovati dve pravne situacije:

Ukoliko je cena u odnosu na vrednost prodate stvari toliko mala da uopšte ne ukazuje na razmenu

vrednosti, tako da se za nju može reći da je "neozbiljna", onda to i nije ugovor o kupoprodaji, već

poklon ako postoji animus donandi, ili neki drugi neimenovan ugovor.

Ali, moguće je da visina cene bude takva da nedvosmisleno ukazuje na kupoprodaju, ali je ipak znatno

manja od vrednosti prodate stvari. Ugovor o kupoprodaji je nastao, ali se može zahtevati njegovo

poništenje od strane oštećenog ugovrnika ili od drugog zakonom ovlašćenog lica.

192. OBAVEZE PRODAVCA KOD UGOVORA O PRODAJI

Kupoprodaja je ugovor koji rađa uzajamne obaveze. Na osnovu ovog ugovora kupac stiče pravo

Docsity.com

raspolaganja odn. pravo svojine na predatoj stvari uz odgovarajuću naknadu. Na strani prodavca je

obaveza da prodatu stvar preda kupcu tako da ovaj stekne pravo raspolaganja odn. pravo svojine, kao i

da mu garantuje da stvar ima odgovarajuća materijalna i pravna svojstva. Osnovne obaveze prodavca

su:

1. obaveza predaje stvari

2. obaveza zaštite u slučaju materijalnih i pravnih nedostataka.

1. Obaveza predaje stvari. - Osnovna obaveza prodavca je da izvrši predaju prodate stvari, ali tako da

kupac stekne pravo raspolaganja, odn. pravo svojine. Kupoprodajom se može steći i neko drugo pravo

(npr. tražbeno) u kom slučaju se prodavac obavezuje da kupcu pribavi prodato pravo, a kad vršenje

toga prava zahteva držanje stvari, da mu i preda stvar.

U našem pravu, sticanje tih prava se ostvaraje materijalnim aktom predaje odn. upisom u zemljišne

knjige, ako je u pitanju nepokretna stvar. Ipak, ako se prenosi bestelesna stvar sticanje se vrši faktom

zaključenja ugovora.

Obaveza prodavca da aktom predaje kupac stekne pravo raspolaganja odn. pravo svojine, pretpostavlja

da je prodavac titular toga prava odn. da je on u stanju da omogući kupcu nesmetano vršenje toga

prava. Moguće je da prodavac proda tuđu stvar. Ukoliko je nije predao, onda je on u obavezi da pribavi

tu stvar i da je kupcu preda. Ukoliko on to ne može da izvrši, onda savesni kupac ima pravo da raskine

ugovor i traži naknadu štete.

Ako treće lice povodom pribavljenog prava raspolaganja istakne neko svoje pravo koje potpuno ili

delimično kupca lišava ovog prava, a o čemu on prilikom zaključenja ugovora nije znao, onda je

prodavac, po pravilima koja se primenjuju za slučaj evikcije, dužan da kupca štiti i da mu na njegov

zahtev naknadi štetu i izvrši povraćaj datog

Pojam predaje. - Sam akt predaje stvari sastoji se iz radnje ili skupa radnji koje je prodavac, prema

samom ugovora ili prema uobičajenim pravilima ponašanja, dužan da preduzme, kako bi se kupcu

omogućila državina stvari. Da bi se predaja smatrala izvršenom, dovoljno je da je prodavac preduzeo

sve potrebne mere da bi kupac stekao državinu stvari, bez obzira da li je on stvarno stekao državinu te

stvari. Ako kupac ne primi stvar o roku odn. ne preduzme o roku sve potrebne radnje neophodne za

prijem stvari, onda on pada u poverilačku docnju i trpi sve pravne posledice koje docnja proizvodi.

Naše pravo predaju ne shvata kao pravni posao, već kao jedan materijalni akt u smislu preduzimanja

odgovarajudih radnji (doprema, uručenje, i sl.), što se ujedno javlja kao ispunjenje osnovne

prodavčeve obaveze. U našem pravu, akt predaje je od posebnog značaja, jer prodavac treba da izvrži

predaju kupcu tako da ovaj stekne pravo raspolaganja odn. pravo svojine.

Predmet i način predaje. - Prodavac je dužan da izvrši predaju stvari o kojoj je ugovor. Kada stvar ima

pripatke ili plodove, onda se postavlja pitanje šta je predmet predaje? Pravilo je da pripadak, kao

pokretna sporedna stvar koja nije u fizičkoj vezi sa glavnom ali čijem privrednom iskorišćavanju služi,

prati pravnu sudbinu glavne stvari. To znači da je prodavac obavezan da preda kupcu stvar o kojoj je

ugovor, u ispravnom stanju, zajedno sa njenim pripacima, ukoliko nije što drugo ugovoreno ili ne

proizilazi iz prirode posla. Svi plodovi (prirodni, civilni) koji su nastali pre roka predaje pripadaju

Docsity.com

prodavcu i on nije dužan da ih preda. Svi plodovi i druge koristi od stvari pripadaju kupcu od dana kada

je prodavac bio dužan da mu ih preda.

Način predaje stvari može biti različit, zavisno od toga da li je u pitanju pokretna ili nepokretna stvar,

telesna ili bestelesna.

o Ako je u pitanju telesna pokretna stvar onda se predaja obično vrši prenosom iz ruke u ruku ili bilo

kakvim drugim aktom kojim se omogućava državina stvari, a moguća je i simbolična predaja koja se

vrši "znakom kakvim shodnim" kao što je npr. predaja ključeva od automobila. Može se izvršiti i putem

tzv. skraćene rake (traditio brevi manu), tj. kada je kupac, po nekom pravnom osnovu, već imao

državinu prodate stvari, npr. poslugoprimac ili zakupac kupi stvar koju je dobio na poslugu odn. u

zakup. Smatraće se da je prodavac izvršio svoju obavezu predaje stvari i u slučaju kada je sa kupcem

ugovorio da ostane u državini stvari po nekom pravnom osnovu, npr. prodavc je prodao stvar, ali je, po

ugovoru sa kupcem, i dalje drži kao depozitar ili poslugoprimac.

o Što se tiče načina predaje nepokretnih stvari, predaja u smislu sticanja svojine ovde se vrši putem

upisa u zemljišne knjige odn. predaje tapije u tapijskom sistemu.

o Bestelesne stvari se prenose samim zaključenjem ugovora. Kada je reč o prenosu tražbenog prava

kupac postaje titular prava momentom postizanja saglasnosti o bitnim elementima. Kupac treba o

prenosu tražbine da obavesti dužnika, tako da ako dva ili više sukcesivnih kupaca polažu pravo na istu

tražbinu, tražbina će pripasti onome ko je o tome učinio obaveštenje dužniku, a ako su svi to učinili,

onda onome ko je prvi obavestio dužnika.

o Postoje razni načini predaje stvari, ali se može reći, da je prodavac izvršio obavezu predaje kupcu,

po pravilu, kad mu stvar uruči ili preda ispravu kojom se stvar može preuzeti.

Vreme i mesto predaje. - Prodavac je dužan predati stvar kupcu u vreme i na mestu predviđenom

ugovorom. Rok predaje je trenutak ili određen razmak u vremenu u kome kupac može zahtevati

predaju stvari odn. u kome je prodavac dužan da preduzme sve potrebne radnje kako bi kupac stekao

državinu stvari. Rok predaje se obično određuje samim ugovorom putem određivanja datuma ili putem

proteka određenog vremena, a moguće ga je odrediti i putem nekog događaja ili okolnosti. Ako stranke

nisu ni izričito ni prećutno utvrdile rok predaje, onda je prodavac dužan da izvrši predaju stvari u

razumnom roku posle zaključenja ugovora. U pogledu pitanja od kog momenta počinje teći rok

predaje, prvenstveno odlučuje saglasna volja ugovomika.

Kada prodavac ne izvrši obavezu predaje o roku, postavlja se pitanje njegove docnje. Izvestan broj

građanskih zakonika prihvata tzv. objektivan pojam docnje, smatrajući da je dužnik u docnji čim ne

ispuni svoju dospelu obavezu. Prema ZOO dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu

u roku određenom za ispunjenje. Dužnik koji nije kriv zbog zadocnjenja ne može biti dužnik naknade

štete, ali snosi druge pravne posledice docnje. Ako dužnik nije izvršio svoju dospelu obavezu usled toga

što je bio sprečen višom silom ili nekom drugom okolnošću za koju ne snosi odgovornost, onda ne može

biti reči o docnji jer su to opšteprihvaćeni osnovi isključenja odgovornosti. Docnja prodavca daje kupcu

pravo na zahtev za izvršenje ili raskid ugovora, kao i zahtev na naknadu štete u oba slučaja.

Mesto predaje stvari određuju stranke ugovorom. Ako ugovorom nije određeno mesto predaje, onda se,

Docsity.com

u zakonodavstvu i teoriji, pribegava različitim rešenjima. Po jednom rešenju, ukoliko mesto predaje

nije ugovorom određeno, niti se prema prirodi ugovora može odrediti, onda je prodavac dužan da

preda stvar u mestu u kome je u času zaključenja ugovora imao svoje sedište ili prebivalište. Po

drugom rešenju, obaveza predaje stvari u odsustvu ugovornog regulisanja, ima se izvršiti u sedištu odn.

prebivalištu koje je prodavac imao u momentu izvršenja ugovora.

Prema ZOO, kad mesto predaje nije određeno ugovorom, predaja stvari vrši se u mestu u kome je

prodavac u času zaključenja ugovora imao svoje prebivalište ili boravište, a ako je prodavac zaključio

ugovor u vršenju svoje redovne privredne delatnosti, onda u mestu njegovog sedišta. Ako je u času

zaključenja ugovora strankama bilo poznato gde se stvar nalazi, odn. gde treba da bude izrađena,

predaja se vrši u tom mestu.

Rizik slučajne propasti stvari. - Obaveza predaje stvari pokreće i jedno važno pitanje, ko snosi rizik za

slučajnu propast ili oštećenje stvari do čega može doći u vremenu od zaključenja ugovora do momenta

predaje? Pravilo je da je prodavac dužan da preda prodatu stvar u onom stanju u kome se ona nalazila

u momentu zaključenja ugovora. Ako se predaja stvari ne izvrši u momentu zaključenja ugovora, već

kasnije, onda je na prodavcu obaveza da stvar čuva sve do momenta predaje i to sa pažnjom koju

nalaže odgovarajući pravni standard. Ako i pored njegove pažnje stvar u međuvremenu fizički

propadne, potpuno ili delimično ili nastupi pravna nemogućnost (npr. akt eksproprijacije), onda se

postavlja pitanje pravne sudbine ugovora, kao i pitanje koja ugovorna strana snosi rizik?! Ako je u

pitanju ugovor sa generično određenom stvari, onda je pravilo da on ne prestaje da postoji i prodavac

će biti dužan da izvrši predaju stvari pošto rod nikada ne propada. Ako je u pitanju ugovor čiji je

predmet individualno određena i nezamenljiva stvar onda on prestaje da postoji. Za slučaj daje stvar

samo delimično propala odn. da je nastupilo određeno oštećenje stvari, kupac može, ukoliko za to ima

interes, održati ugovor tražeći sniženje cene srazmerno umanjenoj vrednosti stvari. U slučaju propasti

ili oštećenja stvari u vremenu od zaključenja ugovora do predaje, postavlja se pitanje ko snosi štetne

posledice toga fakta?! Odgovor daje teorija rizika. Ona polazi od od pravila da štetu za slučajnu propast

ili oštećenje snosi vlasnik. Prema našem pravu u kome kupoprodaja nema translativan karakter,

prodavac ostaje vlasnik prodate stvari sve do njene predaje, pa on snosi rizik za slučajnu propast ili

oštećenje stvari. Kupac tada nece biti dužan da isplati cenu, a ako je već cenu isplatio, imaće pravo na

njen povraćaj. Kupac nema pravo na naknadu štete, izuzev ako je do propasti stvari došlo usled krivice

prodavca. I po našem pravu moguće je da rizik snosi kupac, ali samo ako predaja stvari nije mogla biti

izvršena zbog njegove docnje.

Troškovi predaje. - Predaja stvari pretpostavlja preduzimanje odgovarajućih radnji od strane prodavca

kako bi omogućio kupcu da zasnuje državinu te stvari. Postavlja se pitanje ko snosi troškove predaje

stvari? Može se reći da je i ovde volja ugovornih strana odlučujuća, ali ukoliko stranke nisu u ugovoru

ništa rekle o tim troškovima, primenjuje se pravilo da sve troškove predaje, kao i one koji joj

prethode, snosi prodavac, a troškove odnošenja stvari i sve ostale troškove posle predaje, snosi kupac.

Ovo pitanje se uglavnom rešava saglasnošću volja ugovomika.

2. Obaveza zaštite u slučaju materijalnih i pravnih nedostataka. - Prodavac ima i obavezu zaštite kupca

Docsity.com

u slučaju materijalnih (fizičkih) i pravnih nedostataka stvari. On garantuje kupcu da stvar koja je

predmet njegove obaveze ima sva potrebna svojstva u smislu njene korisne i mirne državine. Njegova

obaveza zaštite se grana u dva pravca:

odgovornost za materijalne nedostatke i

odgovornost za pravne nedostatke (zaštita od evikcije).

Da bi kupac stekao pravo na povraćaj cene i naknadu štete usled pretrpljenog pravnog uznemiravanja,

potrebno je ustanoviti da je uznemiravanje od strane trećeg bilo zasnovano na određenom pravu, da je

pravni nedostatak postojao u prodavčevom pravu, da kupac za taj nedostatak nije znao niti je prema

okolnostima mogao znati, i da je kupac obavestio prodavca o pravnom uznemiravanju. Ukoliko stvar

ima određene materijalne nedostatke u času prelaza rizika na kupca, kupac ima različita prava:

zahtevati od prodavca da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka;

zahtevati sniženje cene;

izjaviti da raskida ugovor, a u svakom od tih slučajeva on ima pravo i na naknadu štete.

193. OBAVEZE KUPCA KOD UGOVORA O KUPOPRODAJI

Iz samog pojma kupoprodaje proizilazi da je kupac obavezan da prodavcu isplati cenu izraženu u novcu

i da preuzme stvar koja je predmet prodavčeve obaveze. Kupčeve obaveze koje su osnovne i tipične za

ugovor o kupoprodaji su:

1. obaveza isplate cene i

2. obaveza preuzimanja stvari.

1. Obaveza isplate cene. - Osnovna kupčeva obaveza je isplata cene. Cena je izražena u novcu i to u

domaćoj ili stranoj valuti ako je to posebnim propisima dozvoljeno. Moguće je da se stranke, posle

zaključenja ugovora o kupoprodaji, a pre isplate cene, dogovore da će kupac biti oslobođen svoje

obaveze ako umesto isplate ugovorene sume novca preda prodavcu neku drugu stvar. Tada nastaje tzv.

zamena ispunjenja (datio in solutum) koja predstavlja jedan od mogućih načina gašenja obligacija.

Kupoprodaja je ugovor kojim se menja stvar ili određeno pravo za novac. Izražavanje kupčeve obaveze

kroz novac je osobina kupoprodaje koja je razdvaja od drugih ugovora, a posebno od ugovora o

razmeni. Ako su stranke saglasne o tome da se jedna od njih obavezuje da preda stvar drugoj tako da

ova stekne pravo raspolaganja odn. pravo svojine, uz njenu obavezu da zbog toga isplati odeđenu sumu

novca, onda je to ugovor o kupoprodaji. Njihov docniji dogovor o tome da će kupac moći da zameni

svoju obavezu isplate cene predajom neke druge stvari i pošto drugu stvar zaista i preda, menja pravnu

prirodu ovoga ugovora i on, prema volji samih stranaka, nije više kupoprodaja, već razmena.

Kupac je obavezan da isplati onu sumu novca koja je ugovorom bila određena ili zakonom propisana.

Ukoliko nije drugo predviđeno, kupac je dužan da isplati punu cenu odjednom. Kada je reč o

kupoprodaji na rate (na otplatu), kupac nije dužan da isplati cenu odjednom, već u pojedinim ratama,

kako je to ugovoreno odn. kako proizilazi iz prirode i okolnosti posla.

Docsity.com

Kada je ugovorom utvrđen rok isplate, kupac je dužan da isplati cenu u tom roku. Ukoliko ugovorom

nije bio predviđen rok isplate niti se on može odrediti putem drukčijih običaja, važi pravilo da se

plaćanje vrši u času u kome se vrši predaja stvari. Akt predaje stvari praćen je aktom isplate cene.

Stranke mogu ugovoriti da rok isplate prethodi predaji stvari ili da se isplata ima izvršiti u određenom

vremenu posle realizovane predaje stvari.

Rok isplate važan je i zbog pitanja nastanka prava na kamate. Opšte je pravilo da kupac duguje kamatu

na cenu posle roka isplate, ukoliko isplatu nije izvršio. To je tzv. zakonska kamata i njenu visinu sam

zakon predviđa. Ova kamata ne može nikada teći pre nastupanja roka za isplatu cene. Pored zakonske

kamate, moguće je da same stranke odrede uslove pod kojima će se dugovati kamata, kao i njenu

visinu. To je tzv. ugovorena kamata za čije ustanovljenje je potrebna saglasnost volja ugovonika, ali

koja ne može biti protivna imperativnim zakonskim propisima, ni ustanovi javnog poretka. Ugovorne

strane mogu predvideti da će kupac biti obavezan na plaćanje kamate bez obzira na rok isplate cene.

Kupac je dužan da plati ugovorenu kamatu od momenta zaključenja ugovora i na osnovu tog ugovora.

Međutim, moguće je i obrnuto regulisanje ugovorene kamate. Stranke se mogu dogovoriti da kupac

neće biti dužan da plati kamatu, ne samo do roka isplate, već i posle nastupanja tog roka. Na taj način

prodavac se unapred odriče prava na kamatu koja bi se dugovala po samom zakonu. Stopa ugovorene

kamate ne može biti viša od najviše stope koju zakon dopušta. To znači, da ako stranke ugovore veću

stopu od zakonske ili ugovore kamatu, ali ne odrede visinu, plaća se kamata po zakonskoj stopi. Prema

našem pravu, moguće je da kupac plaća i kamatu sa većom stopom od zakonske, ukoliko je u docnji a

ako je ugovorena niža kamatna stopa od zakonske, dužnik plaća za vreme docnje kamatu po zakonskoj

stopi.

Postavlja se i pitanje kamate u slučaju prodaje na kredit. Tu važi pravilo da ako stvar prodata na kredit

daje plodove ili kakve druge koristi, kupac duguje kamatu od kad mu je stvar predata bez obzira na to

da li je dospela obaveza za isplatu cene. Kupac je dužan da izvrši isplatu cene na mestu koje je

ugovorom predviđeno kao mesto isplate. U nedostatku ugovorne odredbe ili drukčijih običaja, plaćanje

se vrši u mestu u kome se vrši predaja stvari. Ukoliko se cena ne mora platiti u momentu predaje,

plaćanje se vrši u prebivalištu, odn. sedištu prodavca.

2. Obaveza preuzimanja stvari. - Pored obaveze isplate cene, kupac ima i obavezu preuzimanja stvari.

Kupac ima pravo da zahteva izvršenje obaveze prodavc,a ali na njemu je istovremeno i obaveza da

izvrši preuzimanje stvari. Obaveza preuzimanja stvari sastoji se u obavljanju potrebnih radnji, koje su

neophodne za izvršenje predaje stvari, kao i odnošenju same stvari, ako je u pitanju pokretna stvar.

Prodavac ne može sudskim putem prinuditi kupca da preuzme kupljenu stvar, ali on pada u poverilačku

docnju ukoliko neosnovano odbije prijem ispunjenja ili ne preduzme potrebne radnje da bi prodavac

ispunio svoju obavezu predaje stvari. Kupac, ipak. neće pasti u poverilačku docnju, iako nije preduzeo

te radnje, ako dokaže da prodavac ne bi bio u stanju da svoju obavezu predaje stvari izvrši o roku, i da

su te radnje blagovremeno bile preduzete. Kada kupac, usled skrivljenog neispunjenja obaveze

preuzimanja stvari, padne u poverilačku docnju, onda on snosi rizik za slučajnu propast ili oštećenje

prodate stvari. Kupac u poverilačkoj docnji dužan je da naknadi prodavcu štetu koju ovaj trpi usled

Docsity.com

neblagovremenog izvršenja obaveze preuzimanja stvari kao i troškove oko daljeg čuvanja stvari.

ZOO predviđa da prodavac može, ako ima osnovanog razloga da posumnja da kupac neće isplatiti cenu,

izjaviti da raskida ugovor. Tada se primenjuju pravila o dejstvu raskida ugovora zbog neispunjenja. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:25

194. POSEBNE VRSTE PRODAJE (UOPŠTE, POJAM I KLASIFIKACIJA)

Stranke mogu sadržinu svog pravnog odnosa regulisati i na takav način koji prelazi okvire kupoprodaje i

koji po svojoj pravnoj prirodi ulazi u domen nekog drugog imenovanog ili neimenovanog ugovora.

Posebnim odredbama stranke, u okvira pravila kupoprodaje, preciziraju svoja prava i obaveze.

Odstupanja mogu biti različita i uglavnom se svode na poboljšanje ili pogoršanje pravnog položaja

prodavca ili kupca. Ugovorne strane mogu ugovoriti u korist prodavca izvesna šira prava u smislu

ograničenja ili uslovljavanja prava na strani kupca kao što, i obrnuto, mogu ugovoriti u korist kupca

određena šira prava. Izvesna odstupanja od osnovnog vida kupoprodaje su česta u praktičnom životu,

tako da ih zakonodavac posebno reguliše, dajući im i poseban naziv. To su imenovane vrste

kupoprodaje.

Kupoprodaja sa pravom otkupa. - je takav ugovor o kupoprodaji u kome prodavac zadržava pravo da u

određenom roku uzme stvar natrag od kupca vraćajući mu cenu. Kupoprodajom i aktom predaje, kupac

konačno stiče pravo svojine prodate stvari. Kupac jc postao vlasnik derivativnim putem i povodom

stvari, on ima sva ovlašćenja koja mu pozitivnopravne norme pružaju kao vlasniku određene stvari. I

Docsity.com

pored brojnih ograničenja prava svojine, kupac, ukoliko ne postoji posebna zakonska zabrana, može

stvar otuđiti kome hoće i bilo kada.

Kod kupoprodaje sa pravom otkupa prodavac rezerviše pravo da povrati odn. otkupi stvar od kupca u

određenom roku vraćajući mu cenu, tako da se ovaj ugovor javlja kao jedna pogodnost na strani

prodavca i jedno ograničenje prava raspolagnja na strani kupca. Moguće je da klauzula o pravu otkupa

predstavlja pogodnost i na strani kupca, ako je on iskorišćavao stvar za određeno vreme posle koga je

dobio nazad kupovnu cenu. Potrebno je da pravo otkupa bude ugovoreno u trenutku zaključenja

kupoprodaje. Kupoprodaju sa pravom otkupa prodavac najčešće ugovara kao jedan od načina da dođe

do sume novca koja odgovara prodajnoj ceni ustupljene stvari, ali tako da svoju stvar može uzeti

natrag uz povraćaj cene. Tako se ova vrsta kupoprodaje u suštini javlja kao pozajmica novca uz

obezbeđenje zaloge. Kupac kao vlasnik ustupljene stvari ima pravo da je upotrebljava i koristi tako da

se u stvari vrednost tog iskorisćavanja javlja kao kamata na sumu novca koju koristi prodavac. Može se

zaključiti da je to ugovor o kupoprodaji sa posebnom odredbom, koja daje pravo prodavcu da stvar u

određenom roku uzme natrag od kupca uz povraćaj cene. Međutim, kod ove vrste kupoprodaje treba

naročito voditi računa o elementima zelenaškog ili nekog drugog zabranjenog posla, jer se iza forme

prava na otkup često kriju nedozvoljena sadržina ili nedozvoljeni motivi stranaka.

Kupoprodaja sa pravom otkupa znači jedno ograničenje kupčevog prava. On ne može, za vreme

trajanja prava otkupa, raspolagati sa stvari. Ograničenje u pogledu zabrane otuđenja dovodi do toga da

se jedna stvar isključuje iz pravnog prometa pa se zato postavlja pitanje može li to ograničenje biti

trajno ili samo za jedno određeno vreme? Po jednom rešenju, ako vreme trajanja otkupa nije ugovorom

predviđeno, onda se podrazumeva da pravo na otkup traje sve do smrti prodavca. Po drugom rešenju,

pravo na otkup može najviše trajati 5 godina. Po trećem rešenju, pravi se razlika između nepokretnih i

pokretnih stvari. Ako pravo otkupa ima za predmet nepokretnu stvar, onda se ono može vršiti najduže

za 30 godina, a ako su u pitanju pokretne stvari, onda je taj rok 3 godine. Trebalo bi prihvatiti

jedinstven rok u kome bi prodavac mogao vršiti svoje pravo otkupa, a taj rok ne bi trebalo da bude duži

od 3 godine računajući od dana ugovaranja prava na otkup.

ZOO ne reguliše kupoprodaju sa pravom otkupa. Međutim, iako nije Zakonom regulisana kao imenovan

ugovor, kupoprodaja sa pravom otkupa se može zaključivati kao i svaki drugi neimenovan ugovor.

Stranke mogu slobodno uređivati svoje obligacione odnose, a ne mogu ih uređivati suprotno ustavom

utvrđenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima i moralu.

Pravo na otkup je, po jednom mišljenju, lično imovinsko pravo i kao takvo ne može se prenositi, niti se

može naslediti.

Ukoliko se trajanje ovoga prava odredi kalendarskim računanjem vremena, onda nema razloga da se

ovo pravo isključi od mogućnosti nasleđivanja i prenosa. Zbog toga, pravo na otkup, može se

nasleđivati i može biti preneseno na drugog poslovima inter vivos, ali ono prestaje da postoji istekom

ugovorenog odn. zakonskog roka koji počinje teći od dana ugovaranja toga prava, bez obzira na ličnost

njegovog titulara. Bitno je da pravo otkupa traje najviše onoliko koliko to zakon predviđa. U slučaju da

ga nasledi ili zaživotnim pravnim poslom stekne jedno lice nastupa priračunavanje vremena, tj.

Docsity.com

pribaviocu se uračunava proteklo vreme dok je stvar bila kod prethodnika.

Kupoprodaja sa pravom otkupa daje prodavcu pravo da u ugovorenom ili zakonskom roku uzme stvar

natrag od kupca uz povraćaj cene. Ali na koji način prodavac vrši to svoje pravo: da li je dovoljna

prosta vansudska izjava volje ili je potrebno podizanje tužbe? Pred izborom sudskog ili vansudskog

raskida, naše pravo se opredeljujc za vansudski raskid. Prema tome, pravo otkupa se vrši jednostranom

izjavom volje prodavca upućene kupcu. Za taj akt nije potrebna saglasriost kupca, ali je neophodno

njegovo saznanje da prodavac izjavljuje volju u smislu ostvarenja prava otkupa. Da bi proizvodila

dejstva otkupa, ta izjava mora biti upućena kupcu. Što se tiče forme izjave kojom se ovo pravo

ostvaruje, treba reći da je po jednom mišljenju to neformalna izjava volje koja se može činiti izrično

ili posredno, dok je po drugom mišljenju, to formalna izjava volje ako za predmet ima nepokretnu

stvar. Po trećem mišljenju, za tu izjavu nije potrebna nikakva forma kada je u pitanju odnos među

strankama, ali da bi prodavac dejstvo izjave mogao isticati prema trećim licima, potrebno je da ta

izjava bude "obučena" u odgovarajuću formu iz koje bi se video tačan datum kada je učinjena. U

rešenju ovog pitanja treba poći od principa konsensualizma. Otuda, pravo otkupa treba da se ostvaruje

neformalnom jednostranom izjavom volje upućene kupcu na siguran način. Razlozi pravne sigurnosti

nalažu potrebu da ova izjava bude formalna u meri u kojoj je to i sam ugovor o kupoprodaji. Naime,

ako je za nastanak ugovora o kupoprodaji bila predviđana određena forma, onda i izjava o pravu otkupa

treba da bude data u istoj formi. Ta izjava je formalna i u slučaju kada su to same stranke predvidele,

mada je ugovor o kupoprodaji bio neformalno zaključen.

Kada je prodavac u određenom roku izjavio volju kupcu da vrši svoje pravo otkupa, pravno dejstvo te

izjave nastupa od tog momenta. Eventualna sudska odluka može imati samo deklarativno dejstvo.

Pravna dejstva te izjave ogledaju se u obavezi povraćaja stvari odn. cene. Za vršenje tog prava

dovoljna je jednostrana izjava volje prodavca upućena kupcu.

Prodavac je dužan da vrati kupovnu cenu. Prodavac vraća kupovnu cenu, ali ne i kamatu na sumu novca

koja predstavlja kupovnu cenu. Prodavac je dužan da kupcu naknadi troškove koje je ovaj imao oko

zaključenja ugovora, ukoliko stranke u tom pogledu nisu ništa drugo ugovorile. Ukoliko je stvar, dok je

bila kod kupca, dobila u vrednosti, onda se pravi razlika između slučaja kada je do poyećane_vrednosti

došlo usled radnje kupca i slučaja kada povećana vrednost stvari nije posledica nikakve kupčeve

radnje. Ako je povećana vrednost stvari posledica kupčeve radnje, prodavac će u principu biti dužan da

kupcu kao savesnom držaocu naknadi sve nužne i korisne troškove i to do visine povećane vrednosti

stvari. Ako su kupčevi izdaci oko poboljšanja stvari bili veći od njene povećane vrednosti u trenutku

uzimanja stvari natrag od strane prodavca, prodavac je dužan da te izdatke naknadi samo do granice

povećane vrednosti stvari. Ukoliko se ti izdaci poklapaju sa povećanom vrednosti stvari, prodavac je

dužan da ih u celosti snosi.

Jedna od osnovnih pravnih osobina kupoprodaje sa pravom otkupa je i ograničenje kupčevog prava da u

ugovorenom ili zakonskom roku ne otuđi stvar, niti da povodom nje konstituiše neko stvarno pravo u

korist trećeg lica. Ali, ako kupac prekrši svoju obavezu neotuđenja, postavlja se pitanje kakav je pravni

položaj prodavca u odnosu na sticaoca i koja prava prodavac ima prema kupcu? Ako kupac prekrši svoju

Docsity.com

obavezu neotuđenja, prodavac nema pravo da stvar od sticaoca povrati jer nije njen vlasnik, ali zato

ima pravo na naknadu štete od kupca. Međutim, pravni poredak i ovde, uzima u obzir savesnost

sticaoca, s jedne strane, i zahteve pravne sigurnosti, s druge strane. Ako je sticalac nesavestan, tj.

znao je ili je prema prilikama morao znati za ustanovljeno pravo otkupa, onda njegovo sticanje nije

punovažno. Ako je savestan, on definitivno stiče stvar, jer sigurnost pravnog prometa nalaže da se

ovakav sticalac pravno zaštiti, čak i ako padne pravo njegovog prethodnika. Da bi prodavac svoje pravo

otkupa mogao da istakne protiv trećih lica potrebno je da dokaže njihovu nesavesnost. Kada je u

pitanju nepokretna stvar prodavac može svoje pravo otkupa da upiše u zemljišne knjige i na taj način

da se obezbedi u odnosu na treća lica.

Kupoprodaja sa pravom otkupa izazvala je različita teorijska shvatanja u objašnjenju njene pravne

prirode. Po jednom shvatanju, kupac kod prodaje sa otkupom postaje vlasnik stvari pendente

conditione, tj. njegova svojina nije konačna sve dok ne istekne rok za vršenje prava otkupa, ona je pod

dejstvom raskidnog uslova. Prema ovom shvatanju, u vremenu koje je određeno kao rok za vršenje

prava otkupa, i prodavac i kupac su istovremeno vlasnici stvari. Prodavac je vlasnik stvari pod

odložnim, a kupac pod raskidnim uslovom. Prema drugom mišljenju, odredba o pravu otkupa znači u

stvari zaključenje novog ugovora o kupoprodaji iste stvari, između istih lica, samo sa promenjenim

ulogama, ali s tim da je perfektnost ovog ugovora zavisna od odložnog uslova koji se sastoji u činjenici

izjave prodavca da se koristi pravom otkupa.

Odrediti pravnu prirodu ovoga ugovora u stvari znači pronaći njegove pravne osobenosti koje ga

svrstavaju u određenu pravnu kategoriju. Ako se pođe od pojma ove vrste kupoprodaje, videće se da

ona odstupa od osnovnog vida kupoprodaje u tome što se kod nje rezerviše pravo na strani prodavca da

ovaj može u određenom roku uzeti stvar natrag od kupca uz povraćaj cene. Ako dođe do realizacije

prava otkupa, stranke se postavljaju u prvobitne pravne položaje, što se ostvaruje kroz jedan drugi

ugovor u kome one imaju obrnute uloge: raniji prodavac je sada kupac, a kupac iz prvog ugovora javlja

se kao prodavac u drugom. Međutim, kada se pođe od samog pojma prava na otkup, zaključuje se da je

ovde u pitanju jedan ugovor, a ne dva, i to je prva pravna osobenost koja se mora uzeti u obzir

prilikom određivanja pravne prirode ovoga ugovora. Pravnu pirodu prava na otkup treba prevashodno

određivati pomoću obligacionopravnih, a ne stvarnopravnih kriterijuma, jer je prvenstveno reč o pojavi

obligacionog prava, ius ad rem. Treba zaključiti da je kupoprodaja sa pravom otkupa jedan ugovor sa

raskidnim uslovom. Uslov je potestativan jer zavisi od volje prodavca. Sa zaključenjem kupoprodaje

obaveze stranaka su stvorene i predajom stvari odn. isplatom cene te obaveze su i ispunjene. Prema

tome, ne može se govoriti o odložnom uslovu sa dejstvom na sam ugovor o kupoprodaji, kao neizvesnoj

okolnosti od čijeg nastupanja zavisi nastanak prava i obaveza iz ugovora.

195. PRODAJA SA ZADRŽAVANJEM PRAVA SVOJINE

Kupoprodaja sa zadržavanjem prava raspolaganja, odn. prava svojine (pactum reservati dominii) je

Docsity.com

takav vid ugovora o prodaji u kome prodavac zadržava pravo raspolaganja odn. pravo svojine na

prodatoj i predatoj stvari sve dok kupac ne isplati cenu. Aktom predaje kupac ne stiče pravo

raspolaganja odn. pravo svojine već samo državinu stvari. Prodavac ostaje nosilac raspolaganja odn. on

ostaje vlasnik stvari sve do momenta isplate cene. Ova vrsta ugovora o kupoprodaji pretpostavlja da se

cena ne isplaćuje istovremeno sa predajom, jer ako se ta dva akta istovremeno obave onda se ne može

zadržati pravo raspolaganja odn. pravo svojine na stvari do isplate. Ako nije bio ugovoren rok isplate,

onda se smatra da je kupac u momentu opomene dužan da isplatu izvrši. Do momenta isplate, prodavac

može svojinskom tužbom tražiti stvar natrag, ne samo od kupca, nego od bilo koga držaoca.

Predmet ove vrste kupoprodaje, može biti samo pokretna stvar. Kupoprodaja sa zadržavanjem prava

svojine na nepokretnim stvarima ne odgovara principima zemljišno-knjižnog prava, prema kojima se u

zemljišne knjige ne može upisati pravo koje je uslovljeno. Prema suprotnom shvatanju, nepokretna

stvar može biti predmet ovog ugovora. Pravo svojine na nepokretnim stvarima stiče se uknjižbom ili

prenosom tapije, a ne faktom predaje, zbog čega je ta dva akta sasvim moguće razdvojiti.

Naš ZOO prihvata stanovište prema kome samo pokretna stvar može biti predmet kupoprodaje sa

zadržavanjem prava raspolaganja odn. prava svojine.

Kupoprodaja sa zadržavanjem prava raspolaganja odn. prava svojine proizvodi različite pravne

posledice zavisno od toga da li je isplata cene izvršena ili nije. Do momenta isplate prodavac je vlasnik,

a kupac je držalac stvari. Kada kupac isplati cenu, kupac stiče pravo raspolaganja odn. pravo svojine

bez ikakve posebne izjave prodavca. To znači da je ovde reč o jednom slučaju predaje skraćene ruke

(traditio brevi manu). Sama isplata cene, prema saglasnoj volji ugovomika, je dovoljan akt za prenos

prava raspolaganja odn. prava svojine na stvari koja je već predata u državinu kupca. Ali, kada kupac

ne izvrši svoju obavezu isplate cene o roku ili odbije da je uopšte izvrši, postavlja se pitanje kakav je

pravni položaj prodavca? On ima sva prav koja pripadaju poveriocu u slučaju docnje dužnika. To znači

da može zahtevati izvršenje ili raskid ugovora i naknadu štete zbog zadocnjenja odn. neizvršenja. U

slučaju raskida ugovora može zahtevati da mu se stvar vrati, i to u onom stanju u kome je bila predata.

Povraćaj stvari prodavac može izdejstvovati i podizanjem svojinske tužbe, jer je on vlasnik stvari pošto

cena nije plaćena.

Postavlja se pitanje ко snosi rizik slu čajne propasti ili oštećenja stvari za vreme dok kupac ne isplati

cenu. Rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari snosi njen vlasnik odn. nosilac prava raspolaganja.

Ovde je prodavac vlasnik odn. nosilac prava raspolaganja sve do momenta isplate cene, pa bi onda on

bio dužan da snosi taj rizik. Zbog specifičnosti ove vrste ugovora o prodaji, ZOO je postavio pravilo da

rizik slučajne propasti i oštećenja stvari snosi kupac od časa kada mu je stvar predate. Polazi se od

toga, da kupac od momenta prijema stvari, ovu koristi i upotrebljava je i da stoga treba i da snosi rizik

njene slučajne propasti ili oštećenja.

Ugovorna odredba o zadržavanju prava raspolaganja odn. prava svojine pokreće i pitanje odnosa

ugovornika prema trećim licima. Do momenta isplate cene kupac ne može pravno raspolagati sa stvari

tj. on je ne može punovažno otuđiti niti konstituisati u korist trećeg lica neko stvarno pravo. To je

posledica fakta da on nema pravo već samo posed. Ukoliko je kupac faktički preneo stvar na treće lice,

Docsity.com

prodavac kao vlasnik imaće pravo na njen povraćaj. To pravo on neće imati jedino u slučaju da je treći

postao vlasnik stvari na osnovu originarnog načina sticanja svojine (npr. sticanjem od nevlasnika,

održajem), gde se zahteva i savesnost sticaoca, tj. da on nije znao, niti je prema prilikama mogao

znati da njegov prenosilac nije vlasnik stvari. Ukoliko prodavac do momenta isplate otuđi stvar, onda

ugovor sa trećim nije ništav. Da li će prodavac ispuniti osnovnu obavezu iz tog ugovora, zavisi od toga

hoće li kupac, koji ima državinu stvari, isplatom cene steći i pravo raspolaganja odn. pravo svojine ili

će ostati samo držalac? Ukoliko isplati cenu on postaje nosilac prava raspolaganja odn. vlasnik stvari i

prodavac će trećem savesnom licu tada dugovati naknadu štete zbog neizvršenja ugovora. Ukoliko

kupac ne isplati cenu, prodavac će moći povratiti stvar i ispuniti svoju obavezu prema trećem licu.

O pravnoj prirodi prodaje sa zadržavanjem prava raspolaganja odn. prava svojine postoje različita

mišljenja. Po jednom, ova vrsta prodaje je založno pravo na prodatoj i predatoj stvari radi

obezbeđenja potraživanja isplate cene. Prirodu ovoga ugovora, prema ovom shvatanju, treba istraživati

po cilju koji se njime postiže. Nije bitno što se ova vrsta obezbeđenja ne naziva založnim pravom, već

zadržavanjem prava raspolaganja odnosno prava svojine; ona je po svom cilju založno pravo. Ipak,

zadržavanje prava raspolaganja odn. prava svojine nije isto što i založno pravo. Zadržavanjem prava

raspolaganja odn. prava svojine ne konstituiše se nikakvo stvarno pravo na tuđoj stvari, već prodavac

samo zadržava svoje pravo raspolaganja odn. pravo svojine do isplate cene. S obzirom da kupac nije

postao nosilac prava raspolaganja odn. vlasnik, on ne može pravno raspolagti sa stvari, naprotiv, ako bi

to bilo založno pravo kupac bi kao dužnik i vlasnik založene stvari ovu mogao otuđivati. To što se

zadržavanjem prava raspolaganja odn. prava svojine vrši obezbeđenje potraživanja ne može biti razlog

za njegovo izjednačenje sa založnim pravom.

196. PRODAJA SA PRAVOM PREČE KUPOVINE

Kupoprodaja sa pravom preče kupovine je takav ugovor o kupoprodaji u kome se kupac obavezuje da

izvesti prodavca o nameravanoj prodaji stvari određenom licu, kao i o uslovima te prodaje, i da mu

ponudi da on stvar kupi za istu cenu. Kupac kao nosilac prava raspolaganja odn. vlasnik može slobodno

raspolagati sa stvari, ali u prisustvu odredbe o prečem pravu kupovine u korist prodavca, njegova

obaveza je da ne zaključi ugovor o prodaji dok prodavcu ne ponudi stvar pod istim uslovima pod kojjma

bi je prodao trećem licu. Ti uslovi najčešće se odnose na visinu cene, koja za treće lice ne sme biti niža

od one koja je ponuđena prodavcu.

Ako treće lice, pored isplate određene cene, daje i neku drugu stvar kao svoju naknadu, onda

prodavac, takođe, ima prvenstveno pravo u tom smislu što će i on uz cenu dati takvu stvar. Ali, ako je

reč o nekom činjenju koje prodavac ne može pružiti, onda će se to proceniti u novcu. Kada prodavac

ne prihvati ponudu, kupac može prodati stvar trećem licu.

Kupoprodaja sa prečim pravom kupovine može imati za predmet pokretnu ili nepokretnu stvar.

Prodavac ima pravo na preču kupovinu samo u slučaju kada je kupac odlučio da proda stvar, a ne i kada

otuđuje stvar na neki drugi način, npr. poklonom ili razmenom.

Docsity.com

Izvor prečeg prava kupovine nalazi se u samom ugovoru o kupoprodaji. Ali, moguće ga je ugovoriti i uz

neki drugi ugovor, npr. ugovor o zakupu. Pravo preče kupovine može se konstituisati i testamentom

odn. ugovorom o nasleđivanju. Zakon je veoma važan izvor ovog prava.

Kupoprodaja sa pravom preče kupovine stvara na strani kupca obavezu da u slučaju prodaje stvari,

najpre, prodavcu uputi ponudu. Zakonici obično određuju rok u kome se prodavac mora da izjasni o

učinjenoj ponudi. Naš ZOO predviđa da je prodavac dužan obavestiti kupca na pouzdan način o svojoj

odluci da se koristi pravom preče kupovine u roku od mesec dana, računajući od dana kad ga je kupac

obavestio o nameravanoj prodaji trećem licu. Istovremeno sa izjavom da on kupuje stvar, prodavac je

dužan isplatiti cenu dogovorenu sa trećim licem, ili je položiti kod suda. Ukoliko su same stranke

odredbom o prečem pravu kupovine odredile dužinu tog roka, njihova volja u tom pogledu biće

odlučujuća. Reč je o prečem pravu kupovine koje ima izvor u ugovoru, a ne u zakonu, pa je logično

pretpostaviti da se stranke mogu punovažno sporazumeti i o dužini roka u kome prodavac treba da se

izjasni o učinjenoj ponudi. Zakonom određene rokove treba u ovoj materiji shvatiti kao dopunsko

dispozitivna pravila.

Pravo preče kupovine se vrši izjavom volje prodavca upućene kupcu po opštim pravilima koja važe za

prihvat ponude. Po jednom rešenju, ta izjava mora biti data u pismenoj formi, dok po drugom ona

nikada nije formalna, čak ni u slučaju kada je ugovor o kupoprodaji formalan. Ukoliko je u tom ugovoru

bila predviđena forma ad solemnitatem, onda bi izjava o prihvatu ponude kojom se vrši preče pravo

kupovine, trebalo da bude data u toj istoj formi. Ona se može dati i neformalno kada je i sama

kupoprodaja bila oslobođena svake forme, kao i kada je za kupoprodaju bila predviđena ugovorena

forma kao uslov nastanka ugovora, a stranke su se saglasile da se izjava kojom se vrši pravo preče

kupovine može činiti i neformalno.

Prema ZOO, prodavac se ne može pozivati na svoje preče pravo kupovine u slučaju prinudne javne

prodaje. Ali, prodavac čije je pravo preče kupovine bilo upisano u javnoj knjizi može zahtevati

poništenje javne prodaje, ako nije bio posebno pozvan da joj prisustvuje. Prodavas se ne može pozivati

na svoje ugovoreno preče pravo kupovine. Izvor njegovog prava je u ugovoru sa kupcem, koji se

obavezao da prvo prodavcu učini ponudu u slučaju njegove odluke da pribavljenu stvar dalje proda.

Međutim, kod prinudne javne prodaje kupčeva stvar se prodaje bez njegove volje na način i u postupku

koji se posebnim zakonom predviđa, pa pravo preče kupovine ugovoreno u korist prodavca ovde ne

dejstvuje.

Preče pravo kupovine prodavac ostvaruje u određenom roku i na određen način. Ali, to samo ukoliko se

kupac odluči da proda stvar. Postavlja se pitanje koliko traje pravo preče kupovine? Po jednom

rešenju, ako nije drukčije ugovoreno, ono traje do smrti prodavca. Po drugom rešenju, zakonom se

određuje vreme trajanja prava preče kupovine putem kalendarskog računanja vremena i stranke mogu

ugovarati samo kraće, ali ne i duže vreme od zakonom predviđenog.

ZOO predviđa da pravo preče kupovine prestaje posle 5 godina od zaključenja ugovora, ako nije

ugovoreno da će ono prestati ranije. Ugovoren duži rok svodi se na rok od 5 godina. Po proteku

ugovorenog odn. zakonom predviđenog roka, pravo preče kupovine se gasi, bez obzira na ličnost

Docsity.com

njegovog titulara.

O mogućnosti nasleđivanja i otuđenja ugovornog prava preče kupovine, u uporednom pravu i pravnoj

teoriji postoje dva mišljenja. Po jednom, ovo pravo je vezano za ličnost, pa se kao takvo ne može

prenositi ni pravnim poslovima inter vivos, ni pravnim poslovima mortis causa. Po drugom shvatanju,

pravo preče kupovine se može prenositi i nasleđivati. Po ovom shvatanju, zakonom se određuje vreme

trajanja prava preče kupovine i stranke u okvira toga roka mogu ovo pravo i prenositi.

ZOO se opredelio za princip neprenosivosti ovog prava, ukoliko zakonom nije drukčije određeno. Ova

odredba je imperativneg karaktera, i stranke ne bi mogle suprotno ugovarati. Zakon poznaje samo

pravilo o neprenosivosti ovog prava u slučaju pokretnih stvari, što znači da se pitanje može posebnim

zakonom i drukčije regulisati.

Kada kupac prekrši svoju obavezu koju ima po odredbi o prečem pravu kupovine i proda stvar i prenese

svojinu trećem licu ne obaveštavajući o tome prodavca, postavlja se pitanje koja su prava na strain

prodavca odnosno kakav je pravni položaj trećeg lica? Zakon ovde pravi razliku između savesnog i

nesavesnog trećeg lica. Ako je treće lice nesavesno. tj. znalo je ili je moralo znati za ustanovljeno

pravo preče kupovine u korist prodavca onda prodavac može zahtevati da se prenos poništi i da se stvar

njemu ustupi pod istim uslovima. Ovo pravo on može ostvariti u roku od 6 meseci računajući od dana

kada je saznao za ovaj prenos (subjektivni rok), ali ovo pravo u svakom slučaju prestaje po proteku 5

godina od prenosa svojine stvari na trećeg (objektivni rok).

Zakonsko pravo preče kupovine

Izvor prava preče kupovine pored ugovora i testamenta, može biti i zakon. Kod zakonskog prava preče

kupovine, ovo pravo se zakonom ustanovljava za određena lica. Ta lica mogu biti različita.

Prema Zakonu o udruženom radu osnovna organizacija koja namerava da društveno sredstvo otuđi iz

društvene svojine ili prenese u društvena sredstva kojima upravljaju radnici ili drugi radni ljudi u

drugom društvenom pravnom licu, ako ga u pravni promet ne stavlja u okviru svog redovnog poslovanja,

dužna je da u slučaju određenim samoupravnim sporazumom, to društveno sredstvo ponudi u pismenom

obliku drugim osnovnim organizacijama u sastavu iste radne organizacije i saopšti im uslove prenosa.

Zakonsko pravo preče kupovine postoji na stanu ili stambenoj zgradi u korist nosioca stanarskog prava

odnosno organizacije koja upravlja stanovima u društvenoj svojini ako nema nosioca stanarskog prava

odn. u korist suvlasnika.

Kada fizičko ili građansko pravno lice kao sopstvenik poljoprivrednog zemljišta ovo prodaje, onda

zakonsko pravo preče kupovine tog zemljišta imaju organizacije udruženog rada koje se bave

poljoprivrednom proizvodnjom.

Zakonsko pravo preče kupovine je ustanovljeno i kod prodaje građevinskog zemljišta gde opština na

čijem području se nalazi to zemljište ima pravo preče kupovine.

Ustanovljeno je još i u slučajevima:

- u korist nadležne opštine kada sopstvenik traži otpust iz državljanstva i hoće da proda zemljište ili

zgradu;

- u korist zakupca poslovne prostorije;

Docsity.com

- u korist bračnog druga na opredeljenom delu drugog bračnog druga;

- u korist opštine kada je reč o kupovini spomenika kulture i to u korist one opštine na čijem području

se stvar nalazi;

- u korist arhiva kada sopstvenik prodaje određenu arhivsku građu;

- u korist muzeja kada sopstvenik prodaje određeni muzejski materijal;

- u korist biblioteke kada se prodaje određeni bibliotečki materijal.

Trajanje zakonskog prava preče kupovine nije ograničeno. Ono traje sve dok je odgovarajući zakonski

propis na snazi. Sva lica koja po zakonu imaju preče pravo kupovine moraju biti pismeno obavešteni o

nameravanoj prodaji, kao i o uslovima te prodaje, a posebno o visini cene. Ako se to obaveštenje ne

učini, ta lica imaju pravo da u određenom roku zahtevaju poništenje prodaje.

Pravila o prodaji sa pravom preče kupovine shodno se primenjuju i na zakonsko pravo preče kupovine.

Između ugovornog i zakonskog prava preče kupovine postoje određene razlike:

- ugovorna prodaja sa pravom preče kupovine je ograničena u pogledu trajanja, dok to nije slučaj sa

zakonskim pravom preče kupovine

- zakonsko pravo preče kupovine deluje erga omnes, dok ugovorno pravo preče kupovine deluje inter

partes, odn. ono se može istaći prema trećem licu, ali samo ako je ovo bilo nesavesno

- ugovorno pravo preče kupovine ne može se isticati u slučaju prinudne javne prodaje, dok se određeno

zakonsko pravo preče kupovine može suprotstaviti i na javnoj prodaji;

Kupoprodaja sa pravom traženja povoljnijeg kupca.

Kupoprodaja sa pravom traženja povoljnijeg kupca je takav ugovor o kupoprodaji u kome prodavac

zadržava pravo da odustane od ugovora ako u određenom roku pronađe povoljnijeg kupca. Odstupanje

od osnovnog vida kupoprodaje je u tome što ovde prodavac stiče pravo da jednostranom izjavom

raskine ugovor, ako se u određenom roku pojavi lice koje čini povoljniju ponudu. Kupac i kod ove vrste

kupoprodaje postaje nosilac prava raspolaganja odn. vlasnik stvari u momentu predaje, ali ako

prodavac raskine ugovor zbog pojave povoljnijeg kupca, on će biti dužan da stvar vrati prodavcu uz

prijem kupovne cene. Ova vrsta kupoprodaje predstavlja jednu pogodnost za prodavca i jedno

ograničenje prava raspolaganja na strani kupca. Prodavac pristupa ovakvom ugovoru jer veruje u

mogućnost povoljnije prodaje po proteku određenog vremena, a kupac pristupa jednom ugovoru u

kome je njegov položaj, bar za određeno vreme, pravno nesiguran.

ZOO ovu vrstu kupoprodaje i ne predviđa kao poseban imenovan ugovor, ali je stranke mogu ugovoriti.

Ukoliko se u određenom roku pojavi povoljniji kupac, prodavac treba o tome da izvesti kupca, čija bi

dužnost bila da se odmah izjasni hoće li on zadržati stvar ispunjavajući uslove koje povoljniji kupac

nudi. U slučaju da on odbije ponudu, prodavac bi imao pravo da raskine ugovor i proda stvar kupcu koji

nudi povoljnije uslove. Raskid ugovora se vrši jednostranom izjavom volje prodavca upućene kupcu na

siguran način.

Pravo traženja povoljnijeg kupca traje određeno vreme. To vreme predviđaju same stranke, ali ako ga

one ne predvide, onda se primenjuju zakonom utvrđeni rokovi. Rok od šest meseci, bez obzira da li su u

pitanju pokretne ili nepokretne stvari, mogao bi biti najduže vreme u kome bi prodavac bio ovlašćen da

Docsity.com

traži povoljnijeg kupca.

Kada nastupi raskid ugovora usled pojave povoljnijeg kupca prodavac je ovlašćen na povraćaj stvari, a

obavezan na isplatu sume novca koju je primio kao kupovnu cenu. Kupac nije dužan da pruži nikakvu

naknadu za korišćenje stvari, niti je prodavac dužan da plati kamatu što se novcem služio. Rizik

slučajne propasti ili oštećenja stvari snosi kupac, jer je on aktom predaje postao vlasnik stvari.

Moguće je ovu vrstu kupoprodaje ugovoriti tako da se predaja stvari ne izvrši, već ako se u

određenom roku pojavi povoljniji kupac, da se njemu stvar proda i preda.

197. KUPOVINA NA PROBU

Kupovina na probu je takav ugovor o kupoprodaji u kome kupac uzima stvar pod uslovom da je isproba

da bi utvrdio da li odgovara njegovim željama i da u određenom roku obavesti prodavca da li ostaje pri

ugovoru. Ako u određenom roku ne učini ovo obaveštenje, smatra se da je odustao od ugovora. Ovaj

rok se određuje ugovorom ili običajem, a ukoliko na taj način nije određen, onda se određuje primereni

rok od strane prodavca. Ako je stvar predata kupcu da bi je on isprobao do određenog roka, a on je ne

vrati bez odlaganja po isteku roka ili ne izjavi prodavcu da odustaje od ugovora, smatra se da je ostao

pri ugovoru.

Kupovina na probu predstavlja jednu vrstu kupoprodaje koja kupcu daje šire pravo od onoga koje bi on

redovno imao kod osnovnog vida kupoprodaje. On zaključuje ugovor, ali sa jednom mogućnošću da od

ugovora odustane odnosno odbije prijem stvari, sve zavisno od ishoda obavljene probe u

određenomroku. Prema jednom rešenju, ovakav ugovor obavezuje prodavca od momenta saglasnosti, a

kupca tek po obavljenoj probi i izjavi da stvar odgovara njegovim željama. Ovo je, u stvari, kupovina

po pregledu, odn. sa rezervom probanja, koja predstavlja modalitet kupovine na probu. Kupovina po

pregledu odn. sa rezervom probanja uvek podrazumeva takvu kupovinu stvari do čijeg zaključenja

dolazi, pošto kupac ovu isproba i pregleda i na osnovu toga usledi akt saglasnosti volja o bitnim

sastojcima ugovora. S obzirom na veliku sličnost između ove vrste ugovora i kupovine na probu, mnogi

zakonici u uporednom pravu između ovih ugovora i ne prave razliku. ZOO je ipak kupovinu po pregledu

odn. sa rezervom probanja izdvojio, ali tako što je postavio pravilo da se odredbe o kupovini na probu

shodno primenjuju na kupovinu po pregledu i sa rezervom probanja.

Za razliku od kupovine na probu gde opstanak ugovora isključivo zavisi od volje kupca, postoji

kupoprodaja gde se proba vrši prema objektivnom kriterijumu, to je tzv. objektivna proba. Ovde

opstanak ugovora ne zavisi od kupčevog nahođenja, već od utvrđenja činjenice da li je stvar podobna

za određenu upotrebu odn. da li stvar ima određena svojstva. Objektivna proba ima da pokaže da li

stvar koja je predmet ugovora ima određena svojstva i može da služi određenoj svrsi prema kriterijumu

uobičajenog toka stvari. Ako je predviđeno da se svojstva robe određuju prema standardu, onda se

podrazumeva standard koji važi u mestu prodavca.

Docsity.com

Kada je kupovina na probu zaključena, od značaja je razlikovati da li je usledio akt predaje stvari ili do

predaje nije došlo. Ako stvar nije predata kupcu, u sumnji se uzima da on ugovorom nije obavezan pre

nego što izjavi da stvar prima (odložni uslov), a prodavac prestaje biti u obavezi ako se kupac do isteka

roka za probu ne izjasni da stvar prima (raskidni uslov). Ukoliko se kupac ne izjasni u tom roku,

smatraće se da je od ugovora odustao i prodavčeva obaveza prestaje. Kada je stvar, koja je predmet

kupovine, već predata kupcu u svrhu probe, a on stvar ne vrati ili ne izjavi da odbija njen prijem

u rokukoji je ugovorom ili običajem utvrđen odn. posle opomene prodavca, smatraće se da ugovor o

kupoprodaji proizvodi pravna dejstva i da više ne zavisi od kupčeve probe. Smatraće se da je kupac

ostao pri ugovoru, kada je bez ikakve rezerve, delimično ili potpuno isplatio cenu u roku određenom za

vršenje probe ili ako je raspolagao sa stvari na drukčiji način od onoga koji je bio potreban u svrhu

obavljanja probe. Ako vreme probe nije ugovorom određeno, prodavac može odrediti primereni rok

kupcu u kome ovaj treba da se izjasni o kupovini u slučaju dam u stvar nije bila predate odn. ako mu je

bila predate, kupac ima odmah da se izjasni po prodavčevoj opomeni, ukoliko nije bio predviđen rok.

Postavlja se i pitanje rizika za slučajnu propast ili oštećenje stvari. Ukoliko stvar nije bila predata

kupcu, onda prodavac, prema pravilu "res perit domino" snosi rizik slučajne propasti ili oštećenja. Kada

jc stvar prešla u državinu kupca, ali u svrhu probe, prodavac i dalje ostaje njen vlasnik. Prodavac kao

vlasnik odn. nosilac prava raspolaganja i ovde snosi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari. Prema

ZOO rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari predate kupcu radi probe snosi prodavac do kupčeve

izjave da ostaje pri ugovoru, odn. do isteka roka kad je kupac bio dužan vratiti stvar prodavcu. Kupac

može odgovarati samo u slučaju kada je do uništenja ili oštećenja stvari došlo usled njegove krivice.

Rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari kupac će snositi kada mu je stvar predata, ne u smislu probe

kao odložnog uslova, već kao bezuslovno ispunjenje prodavčeve obaveze, gde se predaja stvari vrši

tako da kupac stekne pravo raspolaganja odnosno pravo svojine.

198. PRODAJA PO UZORKU ILI MODELU

Kupoprodaja po uzorku ili modelu čini odstupanje od osnovnog vida ugovora o kupoprodaji u tome što

kupac ovde predmet ugovora i njegova svojstva određuje prema uzorku (mustri) ili modelu koji

isključivo treba da posluži radi upoređenja sa kupljenom stvari i njenim svojstvima. Zaključujući

prodaju po uzorku ili modelu prodavac se obavezuje da kupcu preda stvar istog svojstva koje ima

uzorak ili model. Moguće je da same stranke predvide odstupanja od uzorka odnosno modela do

određene granice ili da se to odstupanje podrazumeva prema odgovarajućem pravnom standardu.

Prema ZOO, u slučaju prodaje po uzorku ili modelu kod ugovora u privredi ako stvar koju je prodavac

predao kupcu nije saobrazna uzorku ili modelu, prodavac odgovara po propisima o odgovornosti

prodavca za materijalne nedostatke stvari, a u drugim slučajevima po propisima o odgovornosti za

neispunjenje obaveze. To znači da kupac može zahtevati od prodavca da nedostatak ukloni ili da mu

preda drugu stvar bez nedostatka (ispunjenje ugovora); zahtevati sniženje cene; izjaviti da raskida

Docsity.com

ugovor. U svakom od ovih slučajeva kupac ima pravo i na naknadu štete.

Kupoprodaja po uzorku ili modelu zaključena je u momentu postizanja saglasnosti o bitnim

elementima. Kupac stiče pravo da zahteva predaju stvari koja po svojim svojstvima odgovara datom

uzorku. Rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari snosi prodavac jer je on nosilac prava raspolaganja

odn. prava svojine sve do momenta predaje. Što se tiče samog uzorka, treba reći da ako se on pokvari

ili propadne kod kupca, čak i bez njegove krivice, prodavac nije dužan da dokazuje da stvar odgovara

uzorku, već na kupca pada teret da dokazuje suprotno. Najčešće, uzorak predstavlja neznatni deo

stvari која čini predmet ugovora. Moguće je da uzorak predstavlja i veću vrednost i da se pitanje

raspolaganja odn. prava svojine na njemu rešava samim ugovorom ili ustaljenim običajem, npr. da se

uračuna u vrednost isporuke ili da se vrati prodavcu.

199. PRODAJA SA SPECIFIKACIJOM

Kupoprodaja sa specifikacijom je takav ugovor o kupoprodaji u kome kupac zadržava pravo da bliže

odredi svojstva stvari o čijoj vrsti i količini je već postignuta saglasnost (npr. da bliže odredi dimenzije,

oblik, čvrstinu, boju), ali tako da ukoliko to svoje pravo ne ostvari u određenom roku, prodavac može

raskinuti ugovor ili obaviti specifikaciju prema onome što mu je poznato o kupčevim potrebama. U

slučaju raskida ugovora prodavac ima pravo i na naknadu štete. Odstupanje od osnovnog vida ugovora o

kupoprodaji je u tome što ovde kupac ima jedno šire ovlašćenje u pogledu određivanja svojstava stvari.

Kod ove vrste ugovora o prodaji stranke se sporazumevaju samo o generično određenoj stvari i njenoj

količini, a kupac zadržava pravo da u određenom roku izvrši specifikaciju dostavljajući prodavcu bliža

uputstva o svojstvima stvari. Kada kupac izvrši specifikaciju, prodavac je dužan da preda stvari koje u

svemu odgovaraju svojstvima određenim u specifikaciji. Ukoliko specifikacija nije potpuna, već su

naznačena samo neka svojstva, a priroda stvari zahteva bliže određenje i u pogledu drugih svojstava,

prodavac je dužan da preda stvar onih svojstava koja su specifikacijom bila naznačena, a u pogledu

drugih svojstava stvar mora odgovarati standardu koji je vladajući u prometu tih stvari.

Kupac treba da izvrši specifikaciju u ugovorenom roku ili najdalje u razumnom roku računajući od

prodavčevog traženja da to učini. Ukoliko kupac ne izvrši specifikaciju u ovom roku, prodavac može po

svom izboru ili jednostranom vansudskom izjavom raskinuti ugovor ili obaviti specifikaciju prema

onome što mu je poznato o kupčevim potrebama.

Kupoprodaja sa specifikacijom nastaje u momentu postizanja saglasnosti o bitnim elementima ugovora.

To su ovde vrsta i količina stvari, kao predmet prodavčeve obaveze i visina cene, kao predmet kupčeve

obaveze. Ukoliko se kupac u određenom roku opredeli za određena svojstva stvari i to saopšti

prodavcu, ugovor proizvodi dejstva u smislu izvršenja obaveza stranaka. Ukoliko on u tom roku ne izvrši

specifikaciju, pada u docnju, i prodavac može da raskine ugovor. Sa gledišta kupca, specifikacija ima

osobnosti odložnog potestativnog uslova, jer od njenog nastupanja za kupca nastaje pravo da zahteva

predaju stvari. Međutim, pošto ugovor nastaje nezavisno od kupčeve specifikacije, ukoliko ona izostane

Docsity.com

i prodavac raskine ugovor onda ona, ako se posmatra ceo ugovorni odnos, ima osobenosti raskidnog

uslova.

Kupoprodaja sa pravom preprodaje.

Kupoprodaja sa pravom preprodaje je takav ugovor o kupoprodaji u kome kupac zadržava pravo da u

određenom roku vrati prodavcu stvar i od njega zahteva povraćaj cene. Kada prodavac izvrši obavezu

predaje stvari i kupac postane njen vlasnik, odnosno nosilac prava raspolaganja, onda je ta prodavčeva

obaveza ugašena, a ugovor ostaje kao osnov koji pravno objašnjava sticanje tog prava. Odredbom o

pravu preprodaje odstupa se od osnovnog vida kupoprodaje i prodavac prihvata obavezu da u

određenom roku, ukoliko to kupac hoće, primi stvar nazad i da istovremeno izvrši povraćaj cene. Kupac

zaključuje takav ugovor jer mu on omogućava da u određenom roku uz povraćaj stvari uzme kupovnu

cenu nazad, a prodavac na ovaj način, u izvesnom smislu, pruža garanciju o vrednosti i odgovarajućem

svojstvu stvari. Kupac kod kupoprodaje sa pravom preprodaje postaje nosilac prava raspolaganja

odnosno vlasnik stvari bez ikakvih uslova, ali on može u određenom roku da stvar vrati prodavcu i

zahteva povraćaj kupovne cene.

Ovu vrstu kupoprodaje ZOO posebno ne reguliše, ali ona može biti među strankama ugovorena kao i

svaki drugi punovažan ugovor.

200. PRODAJA SA OBROČNIM OTPLATAMA CENE

Kupoprodaja sa obročnim otplatama cene je takav ugovor o kupoprodaji u kome kupac stiče pravo da

ne izvrši isplatu cene istovremeno sa prijemom stvari, već kasnije, i to u pojedinim delovima (ratama,

obrocima) u određenim vremenskim razmacima. Pravilo je da se obaveza predaje stvari i isplata cene

vrši istovremeno. Ali, to pravilo ima samo dopunski karakter i stranke mogu pitanje momenta

ispunjenja obaveza regulisati i na drugi način. Kod ove vrste kupoprodaje kupac stiče pravo

raspolaganja odn. pravo svojine prodate stvari aktom predaje. U tom pogledu nema odstupanja od

osnovnog vida kupoprodaje, te se primenjuju pravila o izvršenju prodavčeve obaveze predaje stvari.

Moguće je da prodavac posebnom odredbom zadrži pravo raspolaganja odn. pravo svojine na stvari sve

do konačne isplate cene. On se može javiti kod ugovaranja kupoprodaje sa obročnim otplatama cene,

ali to mora biti ugovorom posebno predviđeno. Ukoliko nije ugovoreno zadržavanje prava raspolaganja

odn. prava svojine, smatra se da je to pravo kupac stekao aktom predaje, a njegova obaveza isplate

cene je razdeljena na pojedine rate koje dospevaju u vremenskim razmacima koji su određeni

ugovorom ili odgovarajućim pravnim standardom. Otuda, kupoprodaja sa obročnim otplatama cene

predstavlja jednu vrstu kreditiranja kupca (tzv. kreditna kupoprodaja). Moguće je ugovoriti

kupoprodaju sa kreditiranjem prodavca, a ne kupca, u tom smislu što će kupac biti dužan da isplati

kupovnu cenu pre predaje stvari.

Prema ZOO, ova vrsta kupoprodaje se odnosi na pokretne stvari. Zakon predviđa pravilo, prema kome,

ugovorom o prodaji pokretne stvari sa obročnim otplatama cene obavezuje se prodavac da preda kupcu

Docsity.com

određenu pokretnu stvar pre nego što mu cena bude potpuno isplaćena, a kupac se obavezuje da isplati

njenu cenu u obrocima, u određenim vremenskim razmacima. Zakon je predvideo da se ova pravila

odnose samo u slučaju kada je kupac pojedinac.

ZOO predviđa samo pokretne stvari kao predmete ovog ugovora. Međutim, može se braniti i mišljenje

po kome i nepokretne stvari mogu biti predmet ovoga ugovora.

Za punovažnost kupoprodaje sa obročnim otplatama cene zahteva se i ispunjenje pismene forme. Ovim

ugovorom se na strani kupca stvara obaveza sa trajnim izvršenjem u tom smislu što je kupac dužan da

cenu isplati u određenim obrocima i u određenim vremenskim razmacima. Na taj način, sigurnost

pravnog prometa nalaže postojanje pismene forme uguvora i to kao uslova za njegovu punovažnost

(forma ad solemnitatem).

Odstupanje od osnovnog vida kupoprodaje ogleda se i u tome što ugovor o prodaji sa obročnim

otplatama cene, podrazumeva i više bitnih sastojaka ugovora u odnosu na osnovni vid kupoprodaje.

Pored stvari i njene cene u prodaji za gotovo u ispravi o ugovoru moraju pod pretnjom ništavosti biti

navedeni: ukupni iznos svih obročnih otplata, računajući i onu koja je izvršena u času zaključenja

ugovora, iznos pojedinih otplata, njihov broj i njihovi rokovi. Ova isprava mora, pod pretnjom

ništavosti, sadržati i odredbu da kupac može odustati od ugovora ako to pismeno saopšti prodavcu

u roku od 3 dana od potpisivanja isprave i da se ovog prava kupac ne može odreći unapred. Prema

opštem pravilu, ugovor o prodaji sa obročnim otplatama cene je zaključen kad ispravu potpišu sva lica

koja se njom obvezuju.

Prema ZOO, kupac može uvek isplatiti odjednom ostatak dužne cene. Taj ostatak se isplaćuje čist, bez

ugovornih kamata i bez troškova. Stav Zakona je da je ništava suprotna odredba ugovora. To znači da

su gornja pravila imperativnog karaktera.

Kupac je dužan da dospele pojedine rate isplaćuje na način i vreme kako je to ugovorom predviđeno.

Pravne posledice neisplate jedne ili više rata zavise od same volje ugovornika.

Prema našem pravu, prodavac može raskinuti ugovor ako kupac dođe u docnju sa početnom otplatom.

Posle isplate početne otplate prodavac može raskinuti ugovor ako kupac dođe u docnju s najmanje dve

uzastopne otplate, koje predstavljaju najmanje osminu cene. Izuzetno, prodavac može raskinuti ugovor

kad kupac dođe u docnju sa isplatom samo jedne otplate, ako za isplatu cene nije predviđeno više od

četiri otplate. Prodavac je ovlašćen, umesto da raskine ugovor, da zahteva od kupca isplatu celog

ostatka cene, ali je pre tog zahteva dužan ostaviti kupcu naknadni rok od 15 dana. Prodavac ima pravo

na raskid samo kada je kupac u docnji sa isplatom dve uzastopne rate koje predstavljaju najmanje

osminu ukupne cene odnosno ukoliko je u docnji sa jednom ratom, a ugovoreno je ukupno četiri rate.

Ali, bez obzira na broj rata, prodavac bi imao pravo na raskid ugovora ukoliko kupac ne isplati dospelu

prvu ratu, zato što isplatom prve rate kupac pokazuje svoju ozbiljnu nameru da ugovor izvrši.

Rokovi otplate kod ovog ugovora značajni su ne samo sa stanovišta nastanka, već i sa stanovišta dejstva

i prestanka ugovora. Otuda, i posebno pravilo da na traženje ku рса sud može produžiti rokove otplate

ako za to postoje opravdani razlozi, što je faktičko pitanje koje će sud ceniti od slučaja do slučaja.

Potrebno je da kupac pruži odgovarajuće obezbeđenje da će izvršiti svoje obaveze (npr. jemstvo ili

Docsity.com

zaloga) i da usled toga prodavac ne pretrpi štetu, što je faktičko pitanje. Zakon je predvideo pravilo da

se sudsko produženje rokova otplate može dozvoliti samo pod uslovom da je kupac pružio odgovarajuće

obezbeđenje za izvršenje svoje obaveze i da usled toga prodavac ne pretrpi štetu.

Ukoliko bi se kupac obavezao da pored isplate cene preda prodavcu i neku drugu stvar kao

protivrednost za pribavljenu stvar, onda je za kvalifikaciju ovog ugovora bitno ustanoviti šta

predstavlja veću vrednost: suma novca ili dugovana stvar. Ako je veća vrednost dugovane stvari, onda

se ceo odnos kvalifikuje kao ugovor o razmeni, a ukoliko je veća vrednost dugovane sume novca, onda

je u pitanju ugovor o prodaji, pa će se na kupovnu cenu primeniti pravila novčanih obaveza.

Kada nastupi raskid ovog ugovora, a ugovorne strane su delimično izvršile svoje obaveze, onda se

postavlja pitanje dejstva raskida. Pravilo je da u slučaju raskida nastupa restitucija i obe strane su

dužne da učine povraćaj u pređašnje stanje. Prodavac je dužan da vrati kupcu sve primljene otplate sa

zakonskom kamatom od dana kada ih je primio, kao i da naknadi kupcu nužne troškove koje je učinio

za stvar. S druge strane, kupac je u obavezi da prodavcu vrati stvar i to u onom stanju u kome je bila

kad mu je bila prodata, kao i da mu pruži odgovarajuću naknandu za njeno upotrebljavanje do

momenta raskida.

Moguće je da stranke zaključe i neki drugi mešovit i neimenovan ugovor koji je u suštini isti kao i

prodaja sa obročnim otplatama cene. Tada se na taj ugovor shodno primenjuju pravila o prodaji sa

obročnim otplatama cene.

201. PRODAJNI NALOG

Prodajni nalog je ugovor kojim se jedna strana (nalogoprimac) obavezuje da određenu pokretnu stvar

koju joj je predala druga strana (nalogodavac) proda za određenu cenu u određenom roku ili da je u

tom roku vrati nalogodavcu, a ako je ne proda i ne preda određenu cenu nalogodavcu do određenog

roka niti je vrati u tom roku, smatra se daje on kupio stvar. Ovim ugovorom stranke moraju postići

saglasnost o ceni po kojoj će stvar biti prodata, kao i o roku u kome se može prodati ili vratiti

nalogodavcu. Ako nalogoprimac u određenom roku stvar ne proda i ne preda kupovnu cenu, niti stvar

nalogodavcu vrati, nalogoprimac ima pravni položaj kupca, a nalogodavac prodavca. Na njihov pravni

odnos primenjuju se tada pravila ugovora o kupoprodaji. Nalogoprimac, kao kupac, biće dužan da izvrši

isplatu cene, a nalogodavac, kao prodavac, pored prenosa prava svojine odnosno prava raspolaganja

garantuje za pravne i fizičke mane stvari. Ukoliko ne isplati kupovnu cenu, to može biti razlog za raskid

ugovora i povraćaj stvari, postupajući po opštim pravilima raskida ugovora zbog neispunjenja. Ukoliko

nalogoprimac u određenom roku stvar proda i cenu preda nalogodavcu, onda se pravni odnos među

strankama reguliše primenom pravila o punomoćstvu. Nalogodavac tada ima pravni položaj

vlastodavca. a nalogoprimac punomoćnika.

Iz ovoga proizilazi da nalogoprimac ima položaj držaoca stvari, dok pravo raspolaganja odn. pravo

svojine ostaje na strani nalogodavca. Nalogodavac snosi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari.

Docsity.com

Posle prelaska prava svojine odn. prava raspolaganja na sticaoca, nalogodavac više ne snosi rizik

slučajne propasti ili oštećenja stvari, pošto taj rizik sa pravom svojine odn. pravom raspolaganja

prelazi na sticaoca.

Do isteka određenog roka, nalogoprimac se prema stvari mora odnositi sa pažnjom dobrog domaćina

odn. privrednika, a odgovaraće za štetu koju nanese svojom krivicom ili upotrebom stvari.

Prodajni nalog ne može se opozvati. Nalogodavac može samo sačekati ishod naloga koji može biti takav

da mu donese ili položaj prodavca ili vlastodavca ili prestanak naloga. Ukoliko nalogoprimac ne proda

ili ne vrati stvar o roku, nalogodavac ima položaj prodavca. Kada nalogoprimac u određenom rokustvar

vrati nalogodavcu, među njima prestaje odnos zasnovan prodajnim nalogom. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:28

202. UGOVOR O RAZMENI (POJAM, PRAVNE OSOBINE, BITNI ELEMENTI)

1. Pojam

Ugovor o razmeni je takav ugovor u kome se svaki ugovornik obavezuje prema svom saugovomiku da

preda stvar koja se razmenjuje tako da on stekne pravo raspolaganja, odn. pravo svojine. Iz ovog

ugovora nastaju za svakog ugovornika veze i prava koje iz ugovora o kupoprodaji nastaju za prodavca.

Pojam ugovora o razmeni pretpostavlja razmenu određenih stvari odn. prava bez posredstva novca. To

je u stvari ugovor kojim se menja svojina jedne stvari za svojinu druge stvari. Predmet razmene mogu

Docsity.com

biti i prenosiva prava, kao i određena prava (bestelesne stvari), takođe predmet može biti i stanarsko

pravo.

Ugovor o razmeni treba da izrazi obavezu svakog ugovornika da preda stvar svom saugovomiku tako da

ovaj stekne pravo raspolaganja odn. pravo svojine. Ovo pravo se stiče momentom predaje stvari odn.

upisa u zemljišne knjige ili predaje tapije u tapijskom sistemu. Ako je predmet razmene bestelesna

stvar odn. tražbeno pravo, ugovomik postaje titular toga prava momentom zaključenja ugovora.

Ugovor o razmeni ima dosta zajedničkih osobina sa kupoprodajom. Oba ugovora predstavljaju osnove za

sticanje prava raspolaganja odn. prava svojine. Kuproprodajom se stiče određena stvar uz isplatu

određene sume novca, koja kao opšti ekvivalent razmene izražava vrednost te stvari i predstavlja

pravičnu naknadu koju kupac daje za prodatu mu stvar. Razmenom se stiče željena stvar, putem

prenosa druge stvari iste ili približne vrednosti. Pravila o kupoprodaji primenjuju se na ugovor o

razmeni u tome smislu što se svaki ugovomik smatra kao prodavac u pogledu stvari koju daje, a kao

kupac u pogledu stvari koju dobija. Priroda i cilj ovakvog ugovora, bez obzira na kompenzaciju cena,

razdvaja ga od razmene gde se novac nikada ne javlja kao protivvrednost za ispunjenu prestaciju od

strane saugovornika. Upravo ova osnovna razlika čini i neka odstupanja od identičnog pravnog

regulisanja. Ona se, u prvom redu. odnose na pravila o predmetu obaveza, jer ovde nema cene u smislu

sume novca, već su predmet obaveza stvari ili određena prava.

Oba ugovornika odgovaraju za fizičke i pravne mane stvari. Troškove koje kod kupoprodaje snosi

isključivo kupac, ovde snose oba ugovornika, jer su, u smislu primene tih pravila, oni istovremeno i

kupci i prodavci.

2. Pravne osobine

Ugovor o razmeni spada u kategoriju imenovanih ugovora, jer mu zakon određuje ime i predviđa pravila

kojima se regulišu odnosi ugovornih strana. On je u principu neformalan, mada je u određenim

slučajevima, formalan. Tako, po našem pravu, ugovor o razmeni kojim se prenosi nepokretnost mora

biti zaključen u pismenoj formi.

Ugovor o razmeni je dvostrano obavezan i teretan ugovor. U momentu zaključenja ugovora, oba

ugovornika prihvataju obaveze da izvrše predaju stvari radi sticanja određenog prava. S obzirom da je

u trenutku zaključenja ugovora o razmeni poznata visina i uzajamni odnos prestacija, ovaj ugovor je

komutativan, mada može biti zaključen i kao aleatoran, ali to mora nedvosmisleno proizlaziti iz volje

ugovornika. Ugovor o razmeni može biti zaključen kao ugovor sa trenutnim izvršenjem, i kao ugovor sa

trajnim izvršenjem obaveza, što ima za posledicu različit pravni tretman koji prati ove dve grupe

ugovora. Ovaj ugovor pripada grupi jednostavnih, jer se njegova sadržina ne sastoji iz elemenata nekih

drugih ugovora. Ugovor o razmeni dolazi u red ugovora sa sporazumno određenom sadržinom, ali može

biti zaključen i kao ugovor po pristupu. On pripada grupi samostalnih ugovora. Ugovor o razmeni je

ugovor o kome se može zaključiti i predugovor, ukoliko se stranke saglase o bitnim elementima. Ugovor

o razmeni je kauzalan a ne apstraktan, jer se iz samog ugovora vidi cilj obvezivanja.

Docsity.com

3. Bitni elementi

Bitni elementi ugovora o razmeni su samo stvari ili određena prava. Predmet obaveze jednog

ugovornika je određena stvar ili pravo, a predmet obaveze drugog ugovornika je takođe određena stvar

ili pravo. S obzirom da je ovaj ugovor dvostrano obavezan, neminovno je da ima dva predmeta.

Razmena se vrši neposredno, bez novca. Bitni elementi koji se uvek pretpostavljaju kod ovog ugovora

su stvari odn. određena prava. To su ujedno i predmeti obaveza ugovornih strana.

Sve stvari koje mogu biti predmet kupoprodaje odnosno prodavčeve obaveze mogu biti i predmet

ugovora o razmeni. Da bi jedna stvar bila predmet ovoga ugovora, potrebno je da se ispune svi opšti

uslovi koji se odnose na mogućnost, dozvoljenost i određenost predmeta.

Predmet ugovora o razmeni može biti pokretna i nepokretna stvar. Ako se predmet jedne obaveze

sastoji iz određene stvari i sume novca, onda je za pitanje da li je reč o kupoprodaji ili razmeni,

presudno utvrditi veću vrednost stvari ili novca. Ako je suma novca iste ili veće vrednosti od stvari,

onda je reč o kupoprodaji, a ako je stvar veće vrednosti od novca, onda je u pitanju ugovor o razmeni.

Predmet razmene može biti i novac koji nije u opticaju, kao i novac u opticaju. Predmet obe obaveze

je novac, tako da se on ovde ne javlja u ulozi kupovne cene kojom se izražava vrednost prodate stvari.

Pored stvari, ugovor o razmeni može imati za svoj predmet i određeno pravo. Tako. npr. moguće je da

predmet razmene bude neko tražbeno pravo koje nije strogo vezano za ličnost. Predmet ugovora o

razmeni ne može biti neka radnja ili uzdržavanje od radnje. Moguće je da predmet jedne obaveze bude

stvar ili pravo i određena radnja, ali tada je za pitanje kvalifikacije ugovora o razmeni bitno ustanoviti

da li je stvar odn. pravo veće vrednosti od određene radnje. Samo ukoliko se ustanovi veća vrednost

stvari odn. prava može se govoriti o ugovoru o razmeni.

Poseban vid ugovora o razmeni predstavlja razmena stanarskog prava. On predstavlja poseban

imenovan ugovor. Nosilac stanarskog prava može izvršiti zamenu svoga stana za stan drugog korisnika.

Ugovor o zameni stanova zaključuje se u pismenoj formi pod pretnjom ništavosti. Za zamenu stanova

potrebna je i saglasnost davalaca tih stanova na korišćenje. Ta saglasnost može se odbiti samo ako je

stan namenjen isključivom korišćenju određenog kruga lica, a nosilac stanarskog prava koji u stan treba

da se useli putem zamene ne pripada tom krugu lica, ili ako je nosiocu stanarskog prava koji putem

zamene treba da se useli u stan otkazano korišćenje ranijeg stana usled njegove krivice.

203. OBAVEZE STRANAKA KOD UGOVORA O RAZMENI

Ugovor o razmeni stvara uzajamne obaveze predaje stvari koje se razmenjuju i to tako da se stekne

pravo raspolaganja odn. pravo svojine. Obe ugovorne strane imaju sledeće obaveze:

- obaveza predaje stvari;

- obaveza zaštite u slučaju materijalnih i pravnih nedostataka;

- obaveza preuzimanja stvari.

Docsity.com

Pored ovih obaveza stranke mogu ugovarati i druge obaveze.

1. Obaveza predaje stvari. - Oba ugovornika imaju obavezu da izvrše predaju stvari na način, mesto i

vreme kako je to ugovorom predviđeno. Predaja stvari predstavlja jedan materijalni akt koji se sastoji

iz određenih radnji koje omogućavaju sticaocu državinu stvari. To je faktičko uručenje stvari koje se

može ostvariti na različite načine. Predaja bestelesnih stvari odn. prava (npr. tražbena prava) vrši se

samim momentom zaključenja ugovora o razmeni.

Stranke su dužne da jedna drugoj izvrše predaju stvari sa svim njenim pripacima, ukoliko nije drukčije

ugovoreno. One su dužne da predaju i plodove (prirodne i civilne), ali samo one koji su nastali posle

roka predviđenog za izvršenje obaveze predaje stvari. Sve koristi od stvari koja je predmet razmene,

do ugovorenog roka za predaju pripadaju vlasniku. Ako vreme predaje nije ugovoreno, onda koristi od

stvari pripadaju vlasniku sve do momenta predaje, ukoliko nije što drugo ugovoreno.

Za akt predaje stvari vezuje se i pitanje rizika slučajne propasti ili oštećenja stvari. Podjednako se

odnosi na oba ugovornika, pošto su oni, svako za sebe, u obavezi da izvrše predaju stvari. Svaki

ugovornik odgovara za štetu na stvari do koje bi došlo njegovom krivicom. Rizik za slučajnu propast ili

oštećenje stvari snosi vlasnik, tj. svaki ugovornik u odnosu na svoju stvar do momenta predaje. Rok

predaje se utvrđuje samim ugovorom ili odgovarajućim pravnim standardom s obzirom na prirodu

posla, a ako se ne može na taj način ustanoviti, onda svaka strana može zahtevati predaju, ukoliko je

sama spremna da svoju obavezu predaje stvari izvrši. Stranke su dužne da izvrše predaju stvari

prvenstveno na mestu koje je ugovorom predviđeno ili koje se, prema prirodi i cilju ugovora,

pretpostavlja po odgovarajućem pravnom standardu. Troškove predaje snose oba ugovornika, svako za

sebe, do momenta predaje.

2. Obaveza zaštite u slučaju materijalnih i pravnih nedostataka. - Ugovor o razmeni je ugovor sa

naknadom tako da je i kod njega ustanovljena obaveza na strani prenosioca da garantuje pribaviocu

korisnu i mirnu državinu stvari. Obaveza zaštite, obuhvata zaštitu u slučaju materijalnih nedostataka

stvari, kao i zaštitu od pravnih uznemiravanja (evikcije). Kod ugovora o razmeni stvari takva obaveza je

kako na jednoj, tako i na drugoj ugovornoj strani. Jedan ugovornik garantuje da stvar koja je predmet

njegove obaveze nema pravnih i fizičkih mana, a drugi ugovornik, to isto garantuje svom saugovorniku

u pogledu stvari koja je predmet njegove obaveze.

3. Obaveza preuzimanja stvari. – Prenosilac ima pravo da zahteva od pribavioca da ovaj preduzme

odgovarajuće radnje, kako bi predaja stvari mogla biti izvršena onako kako je ugovorom bila

predviđena. Pribavilac je dužan da preduzimanjem odgovarajućih radnji omogući prenosicu predaju

stvari, odn. on je obavezan da izvrši preuzimanje stvari. Sankcija za neizvršenje ove obaveze ogleda se

u pogoršanom položaju pribavioca. Ako on odbije da izvrši dospelo preuzimanje stvari, a pri tome nije

bio sprečen razlozima za koje nije odgovoran (slučaj više sile), on pada u poverilačku docnju i ubuduće

snosi rizik za slučajnu propast ili oštećenje stvari, s tim što duguje i naknadu štete.

204. UGOVOR O POKLONU (POJAM, PRAVNE OSOBINE, BITNI ELEMENTI)

Docsity.com

1. Pojam

Ugovor o poklonu je ugovor kojim jedan ugovornik (poklonodavac) prenosi ili se obavezuje da prenese

na drugog ugovornika (poklonoprimca) pravo svojine određene stvari odn. drugo određeno pravo ili da

mu na račun svoje imovine, učini neku korist, i to sve bez odgovarajuće naknade. Ustupanje

određenoga prava bez naknade moguće je učiniti i testamentom, kao jednostranim pravnim poslom

mortis causa. Ovde je reč o dvostranom pravnom poslu inter vivos, gde se saglasnošću volja vrši prenos

određenog prava odn. koristi sa jednog lica na drugo, i to bez ikakve naknade. Poklonom se stiče pravo

svojine određene stvari u čemu se vidi sličnost sa kupoprodajom ili razmenom. Ali, ono što poklon u

bitnom razlikuje od ovih ugovora, to je njegova besplatnost odnosno dobročinstvo. Besplatnost se može

javiti i kod nekih drugih ugovora (npr. posluge, besplatne ostave). Ovim ugovorom se bez ikakve

naknade, prenosi određena stvar odn. pravo sa jednog lica na drugo. Tim aktom dominira namera

darežljivosti poklonodavca (animus donandi), koja predstavlja bitni sastojak ovog ugovora. Pojam ovog

ugovora podrazumeva odsustvo svake prethodne obaveze na strani poklonodavca da predmet poklona

preda poklonoprimcu.

I ovim ugovorom, kao i drugim ugovorima robnog prometa (npr. kupoprodaja) stiču se određena prava

odn. vrši se prenos prava sa jednog na drugo lice. Međutim, sve to sa osobenošću da se ne daje naknada

za ustupljeno pravo odn. korist, zbog čega ovaj ugovor nije redovan akt prometa, a posebno u privredi

gde je oneroznost pravilo ugovornog prava. Ali, bez obzira što ga ZOO posebno ne reguliše, stranke ga

mogu, u okviru slobode uređivanja obligacionih odnosa, punovažno zaključivati.

2. Pravne osobine

Poklon je imenovan ugovor. On je formalan ugovor. Ta forma može biti pismena ili realna. Ako zakon

nije nešto posebno predvideo, ugovor o poklonu se zaključuje ili potpisom teksta izjave (pismena

forma) ili prostom predajom stvari (realna forma). Načelno, može se reći da tu postoji konkurencija

formi. Kod prenosa prava svojine na nepokretnosti, zakon, pod pretnjom ništavosti. predviđa

ispunjenje pismene forme. Ako se posmatra forma poklona u savremenom pravu, može se zaključiti da

ona uglavnom služi postizanju dve svrhe: da zaštiti interese poklonodavca i da, u javnom interesu, učini

vidljivijim pobude koje mogu biti nedozvoljene, i da unese više pravne sigurnosti, naročito kada su u

pitanju nepokretnosti. Ugovor o poklonu je jednostrano obavezan i dobročin ugovor. Poklon je

komutativan, a ne aleatoran ugovor, jer se u trenutku njegovog zaključenja zna koja strana je

poverilac, a koja dužnik, i kolika je vrednost predmeta prestacije. Izuzetno, poklon će biti aleatoran

ugovor ukoliko se u trenutku njegovog zaključenja ne zna visina vrednosti dugovane prestacije. Ugovor

o poklonu može biti zaključen i kao ugovor sa trenutnim izvršenjem obaveze, što je češći slučaj (npr.

predaja stvari iz ruke u ruku), a moguće ga je zaključiti i kao ugovor sa trajnim izvršenjem obaveze

(npr. poklonodavac se obaveže da svakog prvog u mesecu daje poklonoprimcu određenu sumu novca u

toku jedne školske godine). Ugovor o poklonu pripada grupi jednostavnih, a ne mešovitih ugovora.

Docsity.com

Poklon je obično motivisan ličnošću poklonoprimca, tako da on rađa pravo koje je vezano za tu ličnost.

Pripada grupi samostalnih jer postoji i proizvodi dejstva nezavisno od drugog ugovora. Poklon je

kauzalan, a ne apstraktan ugovor, jer se poklonodavac obavezuje prema poklonoprimcu na osnovu

sopstvene namere da učini poklon.

Sposobnost ugovaranja. - Opšta pravila o sposobnosti ugovaranja primenjuju se na ugovor o poklonu sa

izvesnom osobenošću. Pravi se razlika između sposobnosti poklonodavca i sposobnosti poklonoprimca. S

obzirom da poklonodavac vrši akt raspolaganja, za njega se zahteva potpuna poslovna sposobnost.

Izuzetno, poklonodavac može biti i lice sa relativnom sposobnošću ugovaranja (delimično poslovno

sposobno lice) odn. ono koje je navršilo 14 godina života, ali samo u pogledu imovine koju je steklo

svojom zaradom, npr. po osnovu ugovora o radu ili delu. Ukoliko poklonodavac u momentu zaključenja

ugovora o poklonu nije imao potrebnu sposobnost ugovaranja, to je razlog za poništenje ugovora. Što

se tiče sposobnosti poklonoprimca treba reći da je odstupanje od opštih pravila sposobnosti ugovaranja

ovde očigledno. Kako se ugovorom o poklonu poklonoprimac ne obavezuje, to se ne zahteva i njegova

poslovna sposobnost. Princip je da i poslovno nesposobno lice može primiti poklon. U pogledu stepena

poslovne nesposobnosti čini se razlika između lica koja nisu ni 7 godina života napunila, u čije ime

poklon prima njihov zakonski zastupnik, i lica preko ove granice, koja iako nisu poslovno sposobna,

mogu punovažno poklon primiti.

3. Bitni elementi

Bitni elementi ugovora o poklonu su predmet i animus donandi. Pored njih, moguće je da stranke i neke

druge elemente ugovora shvate kao bitne, u kom slučaju ugovor neće nastati dok se ne postigne

saglasnost i o tim elementima.

1. Predmet poklona.

Predmet poklona može biti stvar, određeno imovinsko pravo ili neka korist. Predmet poklona može biti

kako pokretna, tako i nepokretna stvar, koja nije izvan građanskopravnog prometa. Stvar koja je

predmet poklona obično ima svoju prometnu vrednost. Ali, poklon jc punovažan i kada stvar ima neku

vrednost samo za poklonoprimca (npr. afekcionu vrednost). Predmet poklona su stvari koje postoje u

trenutku zaključenja ugovora, ali predmet poklona mogu biti i buduće stvari tj. one koje će tek

nastati.

Poklonom se vrši prenos prava svojine određene stvari sa poklonodavca na poklonoprimca. Ukoliko

poklonodavac nema pravo svojine na poklonjenoj stvari, već pokloni tuđu stvar, pitanje je kakvi pravni

odnosi nastaju između ugovornika i kakav je pravni položaj vlasnika stvari. Pravilo je da se sa tuđom

stvari, poklon ne može činiti, i ako se učini pada i uništava se. Vlasnik stvari može ovu povratiti u svoju

državinu putem odgovarajućih tužbi. On to ne može učiniti jedino u slučaju kada je poklonoprimac kao

savestan držalac stekao svojinu te stvari po osnovu održaja ili sticanja svojine od nevlasnika. Vlasnik

stvari može tada samo zahtevati naknadu štete od poklonodavca, ukoliko su ispunjeni potrebni uslovi

za tu naknadu. Što se tiče pravnog odnosa samih ugovornika u slučaju poklona tuđe stvari, treba voditi

računa o savesnosti poklonodavca, jer "ko sa znanjem tuđu stvar pokloni i ovu okolnost prema

Docsity.com

poklonoprimcu prećuti, odgovara za štetne posledice". Takav ugovor ne proizvodi dejstva, a naknada

štete ne proizilazi iz ugovora, već iz radnje poklonodavca za koju važe opšta pravila naknade.

Predmet poklona može biti i određeno imovinsko pravo. U prvom redu, to može biti tražbeno pravo

koje nije vezano za ličnost poklonodavca i čiji prenos nije zabranjen zakonom odn. čija se priroda ne

protivi prenošenju na drugoga. Poklonoprimac, koji se ovde javlja u ulozi prijemnika tražbine stiče ista

prava prema dužniku koji je poklonodavac (ustupilac) imao prema njemu do momenta ustupanja.

Ustupilac tražbine (poklonodavac) ne garantuje prijemniku (poklonoprimcu) postojanje i naplativost

tražbine u momentu izvršenog ustupanja. Kada poklon ima za predmet određenu tražbinu, onda ova

prelazi na poklonoprimca u momentu zaključenja ugovora, ukoliko nije nešto drugo ugovoreno. Poklon

se može učiniti i oproštajem duga uz saglasnost dužnika. Poklonom se mogu prenositi i druga određena

imovinska prava. Tako npr. ovim putem se može prenositi pravo pronalazača, imovinsko pravna

ovlašćenja autorskog prava, vršenje prava plodouživanja. Predmet poklona može biti svaka stvar koja

nije izvan prometa i svako imovinsko pravo (po izvesnim piscima tzv. bestelesne stvari) čija se priroda

ne protivi aktu prenosa ili čiji je prenos zakonom zabranjen.

Predmet poklona može biti i neka druga imovinska korist koja za poklonoprimca znači neposredno

uvećanje imovine. Tako npr. predmet poklona može biti i faktički rad koji neposredno uvećava imovinu

poklonoprimca, ukoliko poklonodavac to čini na osnovu namere darežljivosti. Poklon je ugovor kojim se

stiče pravo svojine ili drugo imovinsko pravo, bez ikakve obaveze vraćanja stvari, što se redovno

zahteva kod drugih dobročinih ugovora (npr. beskamatni zajam, ostava, posluga). Kada poklon ima za

predmet faktički rad drugoga ili neku drugu korist, onda taj rad mora neposredno da uvećava imovinu

poklonoprimca bez ikakve obaveze sa njegove strane, a to sve na osnovu namere darežljivosti

poklondavca.

2. Animus donandi.

Drugi bitni element ugovora o poklonu je animus donandi. Poklonodavac se obavezuje prema

poklonoprimcu, zbog toga, što iz nekih drugih motiva, hoće da uveća njegovu imovinu. To je akt

dobročinstva kojim poklonodavac ispoljava svest i nameru da bez odgovarajuće naknade prenese

drugom pravo svojine neke stvari ili neko drugo imovinsko pravo ili izvesnu korist. Namera da se poklon

učini stoga i predstavlja jednu specifičnost koja razdvaja poklon od drugih ugovora.

205. POSEBNE VRSTE POKLONA (poklon sa nalogom ili teretom, mešoviti poklon, uzajamni poklon,

nagradni poklon, poklon zasnovan na moralnoj dužnosti, poklon u opštekorisne svrhe, poklon za slučaj

smrti)

1. Poklon sa nalogom ili teretom

Poklon sa nalogom ili teretom je takav ugovor o poklonu u kome poklonodavac stiče pravo da raskine

Docsity.com

ugovor ukoliko poklonoprimac ne izvrši određenu radnju u korist poklonodavca ili trećeg lica ili ukoliko

ne poštuje pravo koje je poklonodavac zadržao za sebe ili za trećeg. Ta radnja može se sastojati u

preduzimanju određenog akta (činjenje) ili u uzdržavanju od preduzimanja određenog akta

(nečinjenje). Izvršenje te radnje može predstavljati korist za samog poklonodavca ili za neko treće

lice. Međutim, moguće je da poklonodavac naloži poklonoprimcu da na određeni način koristi predmet

poklona, npr. da od prihoda poklonjene stvari mora kupiti neku drugu stvar. Tada se može govoriti o

nalogu u interesu samog poklonoprimca. Poklon sa nalogom odstupa od osnovnog vida poklona u tome

što poklonoprimac ovde prima izvesnu "tegobu ili dužnost", tako da od njenog izvršenja zavisi pravno

dejstvo poklona. Ukoliko se ta dužnost javlja kao ekvivalent i protivrednost prestacije poklonodavca,

onda to i nije ugovor o poklonu, već neki teretni ugovor, imenovan ili neimenovan, zavisno od

konkretnog slučaja. Poklon sa nalogom mora nositi osnovna obeležja poklona - uvećanje odn.

smanjenje imovine na osnovu namere darežljivosti. To obeležje, ovde nije potpuno, ali ono ne sme biti

isključeno. Ako poklonoprimac ne izvrši nalog na vreme i na način kako je to ugovorom o poklonu

predviđeno, poklonodavac može raskinuti ugovor jednostranom izjavom volje, osim kada je treće lice

steklo pravo da zahteva izvršenje naloga. On ima pravo i na povraćaj onoga što je dao. Poklonoprimac

može raskinuti ugovor i izvršiti povraćaj primljenog, ukoliko je vrednost naloga postala veća od

vrednosti poklona ili je izvršenje naloga postalo znatno otežano. Po svojoj pravnoj prirodi, poklon sa

nalogom je ugovor sa raskidnim uslovom. Ugovor o poklonu sa nalogom nastaje i proizvodi pravna

dejstva, ali se može raskinuti ukoliko se nalog ne izvrši. Ako je predmet naloga zabranjen prinudnim

pravnim ili moralnim regulama ili ga je nemoguće izvršiti od strane poklonoprimca, smatra se da nije

nastao ugovor o poklonu. Međutim, sa više osnova se može braniti shvatanje po kome u takvom slučaju

ugovor o poklonu proizvodi pravna dejstva bez naloga, ukoliko nije drukčije ugovoreno.

2. Mešoviti poklon

Mešoviti poklon je takav ugovor o poklonu u kome se ugovornici uzajamno, obavezuju, ali tako da veća

vrednost prestacije jednog ugovornika predstavlja poklon za drugog ugovornika. Poklon se ovde u stvari

javlja zajedno sa nekim drugim ugovorom. Tako npr. ako neko proda jednu stvar drugom po nižoj ili

upadljivo niskoj ceni, zbog toga što na taj način i želi da učini drugom poklon, onda se u tome delu

cene ispoljava poklon sa svim svojim osobinama. Kod mešovitog poklona, pored dobročinstva, delimično

se javlja i element oneroznosti. Ali, mešoviti poklon se ne pretpostavlja, već se nužno zahteva

utvrđenje namere darežljivosti, koja može biti izrično izražena ili proizilaziti iz prirode i okolnosti

konkretnog slučaja.

3. Uzajamni poklon

Uzajamni poklon je takav ugovor o poklonu kojim stranke uslovljavaju njegovo pravo dejstvo

zaključenjem drugog ugovora o poklonu u kome će uloge stranaka biti obrnuto postavljene:

Docsity.com

poklonodavac u prvom ugovoru javlja se kao poklonoprimac u drugom i obrnuto. Ovde je reč o

uzajamnom uslovljavanju dva ugovora o poklonu koji se zaključuju između istih lica koja u ta dva akta

imaju različite pravne pozicije. Pojam uzajamnog poklona nosi u sebi istu osobenost koja je prisutna

kod svakog poklona - smanjenje odnosno povećanje imovine na osnovu namere da se poklon učini.

Zato, ukoliko bi vrednosti predmeta prestacija kod uzajamno uslovljenih poklona bile iste, ne bi se

radilo o uzajamnom poklonu, već o nekom teretnom ugovoru, npr. razmeni ili kupoprodaji. Ako

vrednosti prestacija ne bi bile iste, u odsustvu namere darežljivosti, opet se ne bi radilo o uzajamnom

poklonu, već o teretnom ugovoru. Uzajamni poklon postoji samo u slučaju kada vrednosti prestacija

jednog i drugog ugovora nisu iste, a ispoljena je namera da se taj višak drugome pokloni. Od ovako

određenog pojma uzajamnog poklona treba razlikovati dva poklona između istih lica sa obrnutim

ulogama, ali koji nisu međusobno pravno uslovljeni, već predstavljaju potpuno zasebne ugovore. To je

slučaj, kada poklonodavac inspirisan određenom okolnošću, učini poklon poklonoprimcu, a ovaj

podstaknut time ili nekom drugom okolnošću, uzvrati poklon. Tada su to dva ugovora o poklonu sa

zasebnim pravnim sudbinama.

4. Nagradni poklon

Nagradni poklon je takav ugovor o poklonu kod koga je namera darežljivosti zasnovana na određenoj

radnji, zasluzi ili držanju poklonoprimca, tako da se poklon javlja kao priznanje ili nagrada

poklonoprimcu. Motivi da se poklon učini mogu biti veoma raznovrsni. Ali ako su oni vezani za određen

akt poklonoprimca u toj meri da opredeljuju poklonodavca da poklon učini u smislu određenog

priznanja i nagrade, onda se taj vid poklona razdvaja od drugih kod kojih su motivi drugačije prirode.

Poklonoprimac ovde nema nikakvo pravo na predmet poklona pre nego što se ugovor o poklonu zaključi

odn. poklonodavac nema nikakvu pravnu obavezu da ovaj poklon učini. To je akt njegove slobodne

volje. Po jednom mišljenju, taj vid poklona odstupa od nekih opštih pravila o poklonu, tako da ovde

poklonodavac odgovara za pravne i fizičke nedostatke stvari, a pored

toga ne može vršiti opoziv poklona. Poklon je ugovor koji izrazito odstupa od toga principa i samo

nekada (npr. poklon sa nalogom ili teretom, mešoviti poklon) i to samo do određene vrednosne granice,

može stvoriti obavezu i na strani poklonoprimca. Ako vrednost predmeta te obaveze predstavlja

odgovarajuću protivvrednost u smislu naknade za ono što se ugovorom dobilo, onda se izlazi iz okvira

ugovora o poklonu i prelazi na polje teretnih ugovora gde važe posebna pravila. Ovde kao i u drugim

slučajevima poklona, dominira činjenica darežljivosti, a ne ekvivalencije. Da li je ta darežljivost

naslonjena na jednu ili drugu grupu motiva, to nije razlog za primenu pravila koja važe za teretne

ugovore.

5. Poklon zasnovan na moralnoj dužnosti

Poklon zasnovan na moralnoj dužnosti je takav ugovor o poklonu kod koga animius donandi proizilazi iz

Docsity.com

određene moralne dužnosti. Poklonodavac je inspirisan određenom moralnom pobudom i čini poklon

drugom, zbog toga što je sa poklonoprimcem u nekom posebnom odnosu, npr. srodničkom, bračnom.

Prema moralnim osećanjima određene društvene sredine, između ovih lica čine se pokloni raznim

povodima. Za te poklone ne postoji pravna, već samo moralna obaveza. Međutim, ovde treba praviti

razliku između naturalnih obligacija i moralnih dužnosti. Izvršenje naturalne obligacije nije poklon, dok

bi se radilo o poklonu u slučaju kada je animus donandi zasnovan na određenoj moralnoj pobudi. Može

se reći da je i nagradni poklon zasnovan na određenoj moralnoj dužnosti, ali ipak, za razliku od ovoga

vida poklona, tamo je određena radnja poklonoprimca poslužila kao neposredni motiv poklona.

6. Poklon u opštekorisne svrhe

Poklon u opštekorisne svrhe je takav ugovor o poklonu kod koga je namera darežljivosti zasnovana na

motivu postizanja neke opštekorisne svrhe. Tu se kao poklonoprimac javlja određeno pravno lice koje

svojom redovnom aktivnošću postiže neku opštekorisnu svrhu. Neposredni motiv poklona je neka

opštekorisna svrha koja treba da se postigne. Otuda, ovaj poklon se često zaključuje sa nalogom da se

predmet poklona ima upotrebiti na tačno određen način, kako bi se što bolje postigla svrha zbog koje

je poklon učinjen. Pored te zajedničke crte, postoje razlike na planu konkretnog ispoljavanja

odlučujućih motiva. Kod nagradnog poklona, motiv je određena radnja ili držanje poklonoprimca, kod

poklona zasnovanog na moralnoj dužnosti, motiv proizilazi iz posebnog odnosa poklonodavca i

poklonoprimca, koji prema ustaljenom shvatanju sredine, nalaže činjenje poklona u određenim

okolnostima, dok je kod poklona u opštekorisne svrhe, motiv poklonodavca da se postigne određena

opštekorisna svrha.

7. Poklon za slučaj smrti

Poklon za slučaj smrti je takav ugovor o poklonu kod koga je predaja predmeta poklona odložena do

momenta smrti poklonodavca. Takav ugovor se zaključuje u određenoj formi (javna isprava), ali bez

predaje predmeta poklona, što znači da poklon za slučaj smrti ne može biti nikada realan ugovor. Za

njegov nastanak se zahteva saglasnost volja poklonodavca i poklonoprimca. On se, razlikuje od legata,

kao jednostrano i strogo formalne izjave sa dejstvom mortis causa. Poklon za slučaj smrti nije nikakav

osnov za nasleđivanje. Poklonoprimac se ne tretira kao naslednik, već kao poverilac iz jednog ugovora

čije je pravno dejstvo u pogledu predaje predmeta poklona bilo odloženo do smrti poklonodavca.

Prema jednom rešenju, da bi poklon za slučaj smrti bio punovažan, potrebno je da se poklonodavac

izrečno odrekne prava na opozivanje, a izjava o odricanju od prava na opozivanje mora biti data u

formi javne isprave. Prema drugom rešenju, ovaj ugovor se može raskinuti, ne samo iz opštih razloga

revokacije poklona, nego to poklonodavac može učiniti po svojoj slobodnoj volji, izrično ili

konkludentnim radnjama odnosno raspolaganjima sa stvarima koje su bile predmet poklona za slučaj

Docsity.com

smrti. Može se, ipak, reći da više odgovara načelu pravne sigurnosti da poklonodavac može ovaj ugovor

raskinuti iz zakonom određenih razloga, a ne po svojoj slobodnoj volji.

206. OBAVEZE POKLONODAVCA KOD UGOVORA O POKLONU

Ugovor o poklonu stvara obaveze samo na strani poklonodavca. Poklonoprimac stiče samo određeno

pravo, bez obaveze naknade. Od te osobenosti postoje izvesna odstupanja u slučaju poklona sa

nalogom ili teretom, uzajamnog i mešovitog poklona, ali ta odstupanja nisu takva da pretvaraju ovaj

ugovor u dvostrano obavezan i teretan. I poklonoprimac prihvata obavezu prema poklonodavcu u tom

smislu što se mora uzdržati od radnji koje bi mogle biti kvalifikovane kao akti nezahvalnosti, zbog čega

bi poklonodavac imao pravo na opoziv poklona. Ipak, to ne bi bio razlog da se poklon shvati kao

dvostrano obavezan ugovor. Obaveza zahvalnosti više je moralna nego pravna obaveza, što prema

kriterijumu za utvrđenje dvostrano obaveznog ugovora, nije relevantna okolnost. Pored toga, nisu svi

akti nezahvalnosti razlog za opoziv poklona, već samo gruba nezahvalnost koja čak prema nekim

zakonicima, mora predstavljati i krivično delo. Obaveza poklonoprimca da ne čini akte protiv "života,

tela, časti, slobode i imanja" poklonodavca je opšta obaveza koja proizilazi iz osnovnih načela svakog

pravnog poretka, a ne samo obaveza koja bi bila konstituisana ugovorom o poklonu. Poklonodavac

preuzima obavezu da prenese određeno imovinsko pravo ili korist poklonoprimcu i da mu u tu svrhu

preda stvar, ukoliko to priroda prenesenog prava nalaže. Ali, poklonodavac može biti dužan i da

naknadi štetu poklonoprimcu do koje je došlo usled dolozne radnje poklonodavca. Na strani

poklonodavca mogu nastati dve obaveze:

1. Obaveza prenosa određenog prava i predaja stvari

2. Obaveza naknade štete

1. Obaveza prenosa određenog prava i predaja stvari.

Pojam ugovora o poklonu ukazuje na dve mogućnosti nastanka ovoga ugovora:

- aktom predaje predmeta poklona i

- formalnim obećanjem predaje predmeta poklona.

U prvom slučaju reč jo o realnom ugovoru za čiji nastanak je pored saglasnosti volja, potrebna predaja

stvari, a u drugom slučaju, ugovor nastaje saglasnošću volja koja je ispoljena određenom formom (npr.

potpisom teksta izjave), a predaja stvari znači izvršenje već nastale obaveze.

Momentom predaje stvari ugovor je zaključen i istovremeno je preneseno pravo svojine povodom te

stvari.

Obaveza poklonodavca da izvrši predaju stvari na osnovu zaključenog ugovora o poklonu, pretpostavlja

preduzimanje takvih radnji koje su prema ugovoru ili odgovarajućem pravnom standardu, potrebne da

bi poklonoprimac stekao državinu stvari. Najčešće to je faktičko uručenje stvari, ali predaja se može

izvršiti i na druge načine, npr. simbolična predaja; predaja skraćene ruke (traditio brevi manu).

Poklonodavac je obavezan da preda stvar sa svim njenim pripacima, ukoliko nije drukčije ugovoreno.

Docsity.com

On nije obavezan da preda i plodove koje je stvar dala od momenta zaključenja ugovora do isteka roka

za predaju. Plodovi koji su nastali posle roka predaje pripadaju poklonoprimcu. Međutim, kada je

poklonodavac u docnji sa isplatom sume novca koja je predmet poklona, on duguje zakonsku kamatu od

dana podnošenja tužbe. Poklonodavac je dužan da preda stvar u onom stanju u kome je bila u

momentu zaključenja ugovora. Otuda, poklonodavac prima i obavezu da stvar čuva do trenutka predaje

i to sa pažnjom koju nalaže odgovarajući pravni standard. On ostaje vlasnik stvari sve do momenta

predaje i kao takav snosi rizik za slučajnu propast ili oštećenje stvari. Ako stvar propadne bez njegove

krivice, on neće biti u obavezi prema poklonoprimcu pod pretpostavkom da je u pitanju individualno

određena i nezamenljiva stvar. Naprotiv, ako je predmet poklona bila generično određena stvar,

poklonodavac će biti dužan da svoju obavezu izvrši jer "rod ne propada". Za slučaj da svoju obavezu ne

izvrši ili je izvrši sa zadocnjenjem odgovaraće poklonoprimcu samo ako se ustanovi da je to posledica

njegovog umišljaja ili grube nepažnje. Rok i mesto predaje se određuje samim ugovorom o poklonu ili

običajem. Poklonodavac snosi i sve troškove oko održavanja stvari, ali samo do momenta predaje.

Pravila o predaji poklonjene stvari ne odstupaju od pravila predaje prodate stvari.

2. Obaveza naknade štete.

Kako poklon, odstupa od principa ekvivalencije, to poklonodavac ne odgovara za pravne i fizičke mane

u smislu pravila obaveze zaštite. Ali, poklonodavac odgovara za svu štetu koju poklonoprimac pretrpi

usled pravnih ili fizičkih mana, ukoliko je za te mane znao ili je prema okolnostima morao znati.

Njegova odgovornost potčinjena je opštim pravilima naknade štete. Kada poklonodavac pokloni tuđu

stvar, usled čega dođe do evikcije on će, u slučaju da prećuti takvu pravnu manu, odgovarati za sv е

štetne posledice. Naknada može obuhvatiti troškove zaključenja i izvršenja ugovora, parnične troškove,

kao i sve druge izdatke koje je poklonoprimac kao savestan držalac imao povodom poklonjene stvari.

Poklonodavac odgovara samo u slučaju svoje nesavesnosti, za razliku od pravila evikcije prema kojima

prenosilac odgovara za pravne mane bez obzira na svoju savesnost odnosno nesavesnost. Kod poklona,

zbog odsustva uzajamnosti koristi, ne primenjuju se pravila o zaštiti od evikcije, ali poklonodavac

odgovara za štetu koju je svojim nesavesnim postupkom prouzrokovao poklonoprimcu, po opštim

pravilima naknade. Ali, on odgovara samo u slučaju umišljaja ili grube nepažnje. Isti je slučaj i sa

odgovornošću za fizičke nedostatke stvari.

Raskid i povraćaj datog.

Pravne osobine poklona kao dobročinog akta povlače za sobom i poseban pravni režim u pogledu

raskida ugovora i povraćaja predmeta poklona. Pravila o raskidu poklona se razlikuju od pravila koja se

odnose na raskid teretnih ugovora. Raskid poklona povezan je sa njegovom osnovnom osobinom da on

predstavlja akt dobročinstva. Namera da se učini poklon, inspirisana je ličnošću poklonoprimca, i ta

namera kao bitan element ugovora, treba da ostane prisutna i posle predaje predmeta poklona. Ukoliko

poklonoprimac preduzetim aktima ispolji zakonom određen stepen nezahvalnosti, animus donandi može

biti doveden u pitanje, tako da to može biti razlog za raskid ugovora. S druge strane, poklon kao akt

koji uvećava imovinu poklonoprimca i smanjuje imovinu poklonodavca, može biti osporen, ukoliko je

poklonodavac, pa čak i treća zakonom predviđena lica, ugrožen u svojoj materijalnoj egzistenciji u

Docsity.com

granicama koje zakon predviđa. Predmet poklona može se zahtevati i u slučaju poništenja ili razvoda

braka. I treća pravno zainteresovana lica mogu pod određenim uslovima zahtevati poništaj izvesnih

pravnih dejstava poklona, npr. nužni naslednici ili poverioci poklonodavca pod uslovima paulijanske

tužbe. Kada je u pitanju sporazumni raskid ili sporazumno određivanje razloga za raskid, može se reći

da stranke u principu mogu i ovde takve raskide ugovarati, ukoliko oni nisu suprotni javnom poretku i

dobrim običajima.

Raskid ugovora o poklonu može biti delo saglasnosti volja ugovornika. Posle zaključenja, a pre

potpunog izvršenjа ugovor o poklonu se mo že raskinuti sporazumno. Sporazuman raskid nije moguć u

slučaju kada se poklon zaključuje kao realan ugovor, već samo kada se zaključuje bez predaje stvari.

Pravno dejstvo sporazumnog raskida ogleda se u tome što poklonodavac nije pro futuro u obavezi

prema poklonoprimcu. Ukoliko je delimično izvršio svoju obavezu, poklonodavac ne može zahtevati

povraćaj, jer sporazumni raskid ne deluje retroaktivno, ukoliko takvo dejstvo nije bilo ugovoreno. Za

sporazumni raskid nije potrebno ispuniti nikakve posebne uslove. On proizvodi pravna dejstva, ukoliko

nije protivan javnom poretku i dobrim običajima.

Ugovorom o poklonu stranke mogu predvideti i mogućnost jednostranog raskida, pod uslovom da se

steknu ugovorom određene okolnosti. Poklonodavac može na ovaj način steći pravo da raskine ugovor i

ako nisu ispunjeni uslovi za raskid koje zakon predviđa kao razloge raskida ugovora o poklonu. Ali,

potrebno je da takva ugovaranja nisu protivna prinudnim pravnim i moralnim normama.

Zakon u određenim slučajevima predviđa mogućnost da poklonodavac raskine ugovor i povrati predmet

poklona. To su uglavnom dva slučaja: određeni stepen nezahvalnosti poklonoprimca i osiromašenje

poklonodavca u zakonom predviđenim granicama.

207. RASKID UGOVORA O POKLONU USLED NEZAHVALNOSTI POKLONOPRIMCA

Nezahvalnost poklonoprimca može biti razlog da poklonodavac raskine ugovor o poklonu i povrati ono

stoje poklonoprimcu dao. Namera da se poklon učini često je podstaknuta naklonošću poklonodavca

prema ličnosti poklonoprimca, tako da ako ovaj ispolji nezahvalnost u određenom stepenu, onda zakon

uzima to kao relevantnu činjenicu koja može uticati na izmenu namere darežljivosti poklonodavca, te

mu daje pravo na raskid. Nije svaka nezahvalnost razlog za raskid, već samo ona koja je kao takva

zakonom predviđena. Zakon vodi računa samo o težim oblicima nezahvalnosti. Prema jednom rešenju,

da bi nezahvalnost bila razlog za raskid ugovora o poklonu, potrebno je da se ispolji na takav način da

predstavlja krivično delo, dok prema drugom rešenju, dovoljno je da poklonoprimac ispolji krajnju ili

očiglednu ili veliku nezahvalnost. Izvesni zakonici pominju exempli causa radnje poklonoprimca koje se

mogu kvalifikovati kao velika ili krajnja nezahvalnost (npr. povreda tela, časti ili imovine

poklonodavca), dok se drugi zakonici služe formulom "gruba nezahvalnost" bez bližeg preciziranja.

Rešenje po kome se poklon može raskinuti zbog nezahvalnosti poklonoprimca samo u slučaju kada akt

nezahvalnosti predstavlja krivično delo, može se braniti sa stanovišta veće pravne sigurnosti ugovornih

odnosa. Poklonodavac, može da raskine ugovor o poklonu tek po okončanju krivičnog postupka u kome

Docsity.com

treba da se ustanovi krivična odgovornost poklonoprimca u odnosu na poklonodavca, npr. telesna

povreda, uvreda ili kleveta. Ako poklonoprimac manifestuje svoju nezahvalnost bilo na koji drugi način,

izuzimajući akte koji znače biće krivičnog dela poklonodavac ne može po ovom osnovu da raskine

ugovor. Izgleda da se pre može braniti teza prema kojoj je dovoljno ustanoviti grubu nezahvalnost, bez

obzira da li je ona istovremeno krivično delo ili nije krivično delo. Tu ocenu treba prepustiti sudu koji

će u svakom konkretnom slučaju ispitati i utvrditi da li se određene radnje poklonoprimca mogu

kvalifikovati kao krajnja i gruba nezahvalnost. Ta ocena treba da bude zasnovana na odgovarajućem

pravnom standardu. Kod pitanja da li se uzima u obzir samo onaj akt nezahvalnosti koji se odnosi na

ličnost poklonodavca ili i onaj koji je upućen nekom njemu bliskom licu, mogu se primetiti dva

suprotna stanovišta. Prema jednom, relevantna je samo ona nezahvalnost koja je lično poklonodavcu

upućena, dok se prema drugom stanovištu uzima u obzir i nezahvalnost koju je poklonoprimac ispoljio

prema licima koja su bliska poklonodavcu. Sa više osnova se može braniti ovo drago stanovište.

Kada je akt nezahvalnosti takav da predstavlja razlog za raskid ugovora o poklonu, poklonodavac može

raskinuti ugovor jednostranom izjavom koja je upućena poklonoprimcu. Eventualna sudska odluka može

imati samo deklarativno dejstvo. Ukoliko nije došlo do predaje stvari, raskid deluje u tom smislu da

poklonodavca oslobađa izvršenja obaveze. Međutim, ako je predmet poklona bio predat poklonoprimcu,

onda poklonodavac, pošto je raskinuo ugovor, može podići tužbu za povraćaj predmeta poklona. Izjava

kojom se raskida ugovor treba da bude upućena poklonoprimcu na siguran način, kako bi se pouzdano

mogao utvrditi momenat raskida. Treba prihvatiti stanovište da ta izjava treba da bude data u

pismenoj formi. Pravo na raskid se gasi posle proteka 1 godine računajući od dana saznanja za osnov

raskida, odnosno po isteku 10 godina od ispoljenog akta nezahvalnosti, bez obzira na saznanje

poklonodavca. U okviru ovih rokova pravo na raskid se može nasleđivati i naslednici poklonodavca mogu

raskinuti ugovor o poklonu ukoliko je poklonoprimac sa umišljajem i na nedozvoljen način prouzrokovao

smrt poklonodavca ili ga sprečio da ostvari svoje pravo opozivanja. Smrću poklonodavca gasi se poklon

koji ima za predmet periodična davanja i njegovi naslednici, ukoliko nije drukčije ugovoreno, neće biti

dužni da nastave sa periodičnim davanjem. Pravo na raskid zbog nezahvalnosti prestaje smrću

poklonoprimca, što znači da se ne može isticati protiv njegovih naslednika.

Pošto se ugovor o poklonu raskine, poklonodavac stiče pravo na povraćaj datog. Kada je predmet

poklona u državini poklonoprimca, onda je on dužan da izvrši povraćaj tog predmeta, prema pravilima

savesnog odn. nesavesnog drzaoca. On postaje nesavestan držalac od momenta raskida ugovora odn.

podnošenja tužbe za povraćaj predmeta. Savesni poklonoprimac neće odgovarati za eventualnu

smanjenu vrednost stvari, a imaće pravo na troškove kojima je uvećao vrednost stvari, kao i na plodove

koje je pribavio. Nesavesni poklonoprimac odgovara za smanjenu vrednost stvari i on je dužan da vrati

stvar sa svim plodovima, kako onim koje je pribavio, tako i onim koje je propustio da pribavi. Kada se

predmet poklona ne nalazi kod poklonoprimca u momentu raskida odn. u trenutku povraćaja, već kod

trećeg lica kome je on taj predmet otuđio, pitanje se rešava s obzirom na savesnost odnosno

nesavesnost poklonoprimca. Pravilo je da poklonodavac, u slučaju kada je poklonoprimac otuđio

predmet poklona, ima pravo na povraćaj novčane vrednosti tog predmeta. Ukoliko je savesni

Docsity.com

poklonoprimac otuđio predmet poklona teretnim ugovorom, onda je on dužan da vrati poklonodavcu

ono što je na osnovu tog ugovora primio kao naknadu, ali ne preko vrednosti poklonjene stvari, jer bi

se, u protivnom, poklonodavac neosnovano obogatio. Savesni poklonoprimac neće biti dužan da izvrši

povraćaj vrednosti poklonjene stvari ukoliko je ovu besteretno otuđio odn. poklonio. Nesavestan

poklonoprimac dužan je da vrati punu vrednost poklonjene stvari, bez obzira da li je za nju dobio

odgovarajuću protivrednost ili je tu stvar otuđio bez ikakve naknade. Raskidom ugovora o poklonu

poklonodavac ne stiče pravo prema trećem licu kome je poklonoprimac stvar otuđio. On može samo

zahtevati od poklonoprimca povraćaj stvari ili njene vrednosti. Savesno treće lice ostaje vlasnik odn.

titular određenog stvarnog prava, bez obzira na raskid poklona.

208. RASKID UGOVORA O POKLONU USLED NEDOSTATKA NUŽNIH SREDSTAVA ZA ŽIVOT

Razlog za raskid ugovora o poklonu može biti i nedostatak nužnih sredstava za život poklonodavca.

Poklonodavac koji posle obećanog ili predatog predmeta poklona zapadne u takvo materijalno stanje

da nema nužnih sredstava za život ili za izdržavanje lica koja je po zakonu dužan da izdržava, može

raskinuti ugovor o poklonu. Poklonoprimac se može osloboditi obaveze povraćaja predmeta poklona

ukoliko preuzme dužnost da poklonodavcu preda odnosno daje nužna sredstva za život ili za izdržavanje

lica koja je ovaj po zakonu dužan da izdržava. Ovaj razlog za raskid ugovora o poklonu ne zavisi od

radnji poklonoprimca, već se uzima u obzir jedna čisto objektivna okolnost, nemanje nužnih sredstava

za život. Nije dovoljno bilo kakvo osiromašenje poklonodavca, već samo ono koje je znatno i koje

dovodi u pitanje materijalnu egzistenciju poklonodavca i lica koje je on po zakonu dužan da izdržava.

Prema ovom rešenju, nemanje sredstava za život "predstavlja osnov potpunog opozivanja" tj.

poklonodavac može zahtevati potpuni povraćaj predmeta poklona. Prema drugom rešenju, ako

poklonodavac zapadne u takvu oskudicu, da mu nedostaje potrebno izdržavanje, onda je on ovlašćen

da od poklonoprimca zahteva godišnje zakonske kamate od poklonjene sume novca, ukoliko poklonjena

stvar ili njena vrednost još postoji, a poklonoprimac se inače sam ne nalazi u takvom istom oskudnom

stanju. Ovo rešenje ne daje pravo poklonodavcu da izvrši potpuni povraćaj poklonjene stvari, već mu

daje samo "pravo delimičnog opozivanja". Poklonodavac je ovlašćen da zahteva zakonske kamate

ukoliko mu nedostaju sredstva za izdržavanje, ali i to pravo nema ukoliko je i poklonoprimac u takvoj

materijalnoj situaciji da mu nedostaju sredstva za izdržavanje. Ako poklonodavac, posle izvršenog

poklona, dođe u tešku materijalnu situaciju, poklonoprimac je dužan da u granicama još postojećeg

obogaćenja, poklonodavcu daje sredstva koja mu nedostaju za izdržavanje koje odgovara njegovim

opravdanim potrebama odn. za izvršenje njegovih zakonskih obaveza davanja izdržavanja.

Poklonoprimac se može osloboditi ove obaveze ako poklonodavcu vrati vrednost obogaćenja. Raskid

deluje pro futuro, ukoliko nije došlo do predaje predmeta poklona, a ukoliko je poklonoprimac primio

predmet poklona, poklonodavac može tužbom zahtevati povraćaj predmeta ukoliko se taj predmet još

nalazi kod njega, kao savesnog držaoca. Treba voditi računa i o interesima poklonoprimca, a ne samo

poklonodavca. Zbog toga, ako je i poklonoprimac u takvoj materijalnoj situaciji da nema dovoljno

Docsity.com

sredstava za život ili za izdržavanje lica koja je po zakonu dužan da izdržava, onda poklonodavac neće

imati pravo na povraćaj predmeta poklona. Ukoliko poklonoprimac nije u takvoj situaciji, onda treba

dozvoliti poklonodavcu da može da zahteva povraćaj predmeta poklona. Kada poklonoprimac prihvati

obavezu da daje poklonodavcu potrebno izdržavanje, onda je ispunjena svrha zbog koje je

poklonodavcu i dato pravo da raskine ugovor, pa se poklonoprimac ne može prinuditi na povraćaj

predmeta poklona.

209. POVRAĆAJ PREDMETA POKLONA USLED PONIŠTENJA BRAKA

Povraćaj predmeta poklona može se tražiti i u slučaju razvoda i poništenja braka. Kada je reč o

razvodu braka, pravi se razlika između običnih poklona koje su supružnici učinili jedno drugom pre

zaključenja braka ili u toku braka i ostalih poklona, a naročito onih koji su u nesrazmeri sa imovinskim

stanjem poklonodavca. U pogledu običnih poklona pravilo je da se oni ne vraćaju. Da li je jedan poklon

običan ili ne, pitanje je konkretne ocene suda. Imovinsko stanje poklonodavca može biti jedan od

kriterijuma te ocene. Što se tiče ostalih poklona, a naročito onih koji su u nesrazmeri sa imovinskim

stanjem poklonodavca, zakon predviđa mogućnost njihovog povraćaja u zavisnosti od krivice za razvod

braka. Tako, bračni drug koji nije kriv za razvod braka zadržava sve poklone primljene od bračnog

druga čijom je krivicom brak razveden, a ima pravo da traži povraćaj datih poklona. Ako je brak

razveden bez krivice bračnih drugova, nema mesta pravu na povraćaj poklona, i oba bračna druga

zadržavaju primljene poklone. Kada su oba bračna druga kriva, za razvod braka, nijedan od njih nema

pravo da zahteva povraćaj poklona. U slučaju razvoda braka pokloni se vraćaju u onom stanju u kome

su se nalazili u trenutku postanka uzroka za razvod braka. Ako je poklonoprimac otuđio primljeni

poklon, dužan je da vrati vrednost ili stvar koju je primio aktom otuđenja. O pravnoj prirodi vraćanja

poklona u slučaju razvoda braka postoje različita mišljenja. Po jednom, vraćanje poklon а ovde se svodi

na primenu pravila o neosnovanom obogaćenju. Po drugom, u pitanju je negativan raskidni uslov jer se

pokloni daju pod uslovom da ne dođe do razvoda braka. Po trećem, objašnjenje treba tražiti u ideji

nezahvalnosti kao opštem razlogu za opozivanje poklona.

Vraćanje poklona za slučaj poništenja braka reguliše se na taj način što se uzima kao relevantna

činjenica savesnost odn. nesavesnost bračnih drugova. Bračni drug koji u vreme zaključenja braka nije

znao za nedostatak zbog koga se brak poništava zadržava poklone učinjene mu radi braka i u toku braka

od drugog bračnog druga ili drugih lica. On ima pravo da zahteva povraćaj poklona koje je učinio

drugom bračnom drugu, ako je ovaj znao u vreme zaključenja braka za nedostatak zbog koga je brak

poništen. Ukoliko je jedan bračni drug savestan a drugi nije, onda savesni bračni drug ima pravo da

zadrži primljeni poklon, i da zahteva povraćaj poklona učinjenog drugom bračnom drugu. Ako su oba

bračna druga savesna ili nesavesna, onda oni zadržavaju primljene poklone i nemaju pravo na zahtev

na njihov povraćaj. Ukoliko je bračni drug koji je primio poklon savestan, on nije dužan da vrati trećim

licima poklone koje je od njih primio. Međutim, ako je bračni drug koji je poklon primio nesavestan, tj.

ako nije znao u momentu zaključenja braka za postojanje razloga koji su doveli do poništenja braka, a

Docsity.com

treće lice kao poklonodavac, nije znalo za te razloge, onda se poklon može opozvati i nesavesni bračni

drug dužan je da izvrši povraćaj poklona.

210. POVRAĆAJ PREDMETA POKLONA U SLUČAJU PAULIJANSKE TUŽBE

Ugovor o poklonu u principu proizvodi pravna dejstva inter partes. Međutim, moguće je da se ovim

ugovorom povrede prava trećih lica i tada ona mogu zahtevati, ne raskid ugovora u smislu razloga koje

poklonodavac ima na raspoloženju, već samo da učinjeni poklon ne proizvede pravna dejstva u odnosu

nа njih i u meri kojoj je njihovo pravo dovedeno u pitanje. Tako, nu žni naslednici mogu zahtevati

vraćanje poklona zbog povrede nužnog dela; lica koja imaju zakonsko pravo izdržavanja u odnosu na

poklonodavca; poverioci poklonodavca mogu pobijati ugovor o poklonu pod uslovima paulijanske tužbe.

Vraćanje poklona kojima je povređen nužni dao mogu tražiti samo nužni naslednici. Nužni deo je

povređen kada ukupna vrednost raspolaganja testamentom i poklona premaša raspoloživi deo. U

slučaju povrede nužnog dela, prvo se smanjuju raspolaganja testamentom, pa ukoliko nužni deo time

ne bi bio podmiren, onda se vraćaju pokloni. Vraćanje poklona vrši se počev od poslednjeg poklona i

ide dalje obrnuto redu kojim su pokloni činjeni, a ako su učinjeni istovremeno, vraćaju se srazmerno.

Vraćanje poklona može se zahtevati u roku od 3 godine od smrti ostaviočeve odn. od dana kada je

rešenje o njegovom proglašenju za umrlog ili rešenje kojim se utvrđuje njegova smrt postalo

pravosnažno. Vrednost predmeta poklona utvrđuje se prema trenutku smrti ostavioca, a prema njenom

stanju u vreme zaključenja ugovora o poklonu.

Kada poklonodavac ex lege ima dužnost da izdržava određena lica, onda on ne može činiti poklone

kojima bi svoju imovinu u tolikoj meri smanjilo da bi pravo izdržavanih lica bilo dovedeno u pitanje.

Lice koje bi na taj način bilo oštećeno, ovlašćeno je da od poklonoprimca zahteva dopunu onoga što mu

sada poklonodavac ne može više davati. Ali, i izdržavanim licima treba dati pravo da i ona mogu

zahtevati od poklonoprimca, u granicama njegovog obogaćenja, ono što bi dobili na ime izdržavanja od

poklonodavca da ovaj nije učinio poklon. Moguća su dva rešenja: ili će poklonoprimac biti dužan da

vrati predmet poklona u onoj vrednosti koja je potrebna radi namirenja prava izdržavanja ili će

izdržavana lica imati neposredno pravo prema poklonoprimcu da od njega zahtevaju izdržavanje u

vrednosti primljenog poklona. Izdržavana lica u slučaju kada su poklonom oštećena, mogu od

poklonoprimca zahtevati samo da se u odnosu na njih poklon oglasi bez važnosti u visini njihovog

potraživanja po osnovu izdržavanja i to najviše do granice obogaćenja poklonoprimca.

Ugovor o poklonu mogu pobijati i drugi poverioci poklonodavca pod uslovima koji se tradicionalno

zahtevaju za uspeh paulijanske tužbe. Prema opšteprihvaćenom stanovištu, svaki poverilac čije je

potraživanje dospelo za isplatu, može zahtevati da se pravni posao njegovog dužnika sa trećim licem

oglasi prema njemu bez pravnog dejstva u meri potrebnoj za ispunjenje njegovog potraživanja. Za

uspeh ove tužbe potrebno je ustanoviti da je poklon preduzet na štetu poverioca poklonodavca, tj. da

u imovini poklonodavca nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. Pored ovog

uslova, zahteva se u principu i namera oštećenja na strani dužnika, kao i saznanje te namere od strane

Docsity.com

dužnikovog saugovomika. Polazi se od toga da dužnik otuđenjem svoga dobra hoće da izigra interese

svog poverioca i zbog toga poverilac mora da dokaže consilium fraudis, i nesavesnost trećeg lica.

Međutim, kada je u pitanju ugovor o poklonu, ovaj drugi uslov se shvata tako da poverilac ne mora da

dokazuje nameru oštećenja, kao ni nesavesnost trećeg lica. Dovoljno je da je u vreme zaključenja

ugovora o poklonu poklonodavac znao ili je morao znati da preduzetim poklonom nanosi štetu svome

poveriocu. Pravne posledice uspeha paulijanske tužbe sastoje se u tome što se ugovor o poklonu lišava

pravnog dejstva prema tužiocu i to samo u onoj vrednosti koja je potrebna radi namirenja njegovog

potraživanja. To znači daje poklonoprimac dužan da vrati predmet poklona, kako bi se poverilac iz te

vrednosti mogao naplatiti, ali on može izbeći ovaj povraćaj ukoliko ispuni poklonodavčevu obavezu

prema njegovom poveriocu. Savestan poklonoprimac nije dužan da vrati više nego što je poklonom

primio, tj. njegova obaveza povraćaja poklona kreće se u granicama njegovog obogaćenja. Tužbu ili

prigovor za povraćaj predmeta poklona podnosi poverilac poklonodavca protiv poklonoprimca i to

u roku od 2 godine računajući od dana izvršenja poklona. Ipak, poverioci poklonodavca ne mogu

zahtevati povraćaj predmeta poklona i pošto se ispune uslovi za podizanje paulijanske tužbe, ako su u

pitanju uobičajeni prigodni pokloni ili ispunjenje neke zakonske dužnosti, pokloni u opštekorisne svrhe

ili kojima je dužnik ispunio kakvu moralnu dužnost ili zahtev pristojnosti. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:29

211. UGOVOR O ZAJMU (POJAM, PRAVNE OSOBINE, BITNI ELEMENTI)

Docsity.com

1. Pojam

Ugovor o zajmu je ugovor kojim se jedan ugovornik (zajmodavac) obavezuje da drugom ugovorniku

(zajmoprimcu) preda određeni iznos novca ili određenu količinu drugih zamenljivih stvari, a

zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena isti iznos novca, odnosno istu količinu

stvari iste vrste i kvaliteta. Na primljenim stvarima zajmoprimac stiče pravo raspolaganja, odnosno

pravo svojine.

Ovako određen pojam ugovora o zajmu predstavlja napuštanje klasičnog shvatanja zajma realnog

ugovora. Naime, prema klasičnom shvatanju, ugovor o zajmu se definiše kao ugovor kojim jedan

ugovornik (zajmodavac) predaje drugom ugovomiku (zajmoprimcu) u svojinu izvesnu količinu

zamenljivih stvari s tim što se zajmoprimac obavezuje da mu po isteku određenog vremena vrati istu

količinu stvari, iste vrste i kvaliteta i to sa naknadom ili bez naknade. Ugovor o zajmu se posmatra kao

ugovor koji se zaključuje solo consensu sa izvesnim osobenostima koje nalaže njegova priroda. Kada se

prihvati ideja o napuštanju realnih ugovora kao relikta prošlosti, dolazi se do definicije ugovora o

zajmu u kojoj dominiraju obaveze oba ugovornika, a ne samo obaveza zajmoprimca, kako to

neminovno proizilazi ako se zajam prihvati kao realni ugovor. Otuda, treba usvojiti pojam ugovora o

zajmu u smislu njegovog konsensualnog karaktera i reći da je to ugovor kojim se zajmodavac obavezuje

da zajmoprimcu preda određeni iznos novca ili određenu količinu drugih zamenljivih stvari, a

zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena isti iznos novca, odn. istu količinu stvari

iste vrste i kvaliteta. Moguće je da ovako shvaćen ugovor o zajmu bude i formalan kada to zakon ili

same stranke odrede u tom smislu da će prizvoditi pravna dejstva tek kada se sačini u pismenoj formi,

ali to ne remeti shvatanje da predaja predmeta zajma ne znači zaključenje, već izvršenje ugovora.

Postoji i shvatanje po kome je ugovor o zajmu realan kada je ugovoren bez naknade, odn. da je

konsensualan kada je sa naknadom.

Iz pojma ugovora o zajmu proizilazi da on predstavlja osnov za sticanje prava raspolaganja odnosno

prava svojine određene količine zamenljivih stvari, čime se približava kupoprodaji, razmeni i poklonu.

Kod ugovora o zajmu, na primljenim stvarima zajmoprimac stiče pravo raspolaganja odn. pravo svojine,

ali za razliku od pomenutih ugovora, on je u obavezi da posle isteka određenog vremena vrati

zajmodavcu istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. S druge strane, obaveza povraćaja stvari

javlja se i kod nekih drugih ugovora, npr. posluge ili zakupa, ali za razliku od ovih ugovora gde se vraća

ista stvar koja je predmet ugovora, zajmoprimac рo pravilu ne vra ća istu stvar, već istu količinu stvari

iste vrste i kvaliteta. Tom svojom osobenošću ugovor o zajmu se, razlikuje od ugovora o otuđenju stvari

(kupoprodaja, razmena, poklon). Osnovna osobina ovog ugovora je u tome što se putem njega vrši

ustupanje određene količine zamenjljivih stvari tako da zajmoprimac stekne pravo raspolaganja odn.

pravo svojine, ali uz obavezu povraćaja iste količine stvari, iste vrste i kvaliteta.

2. Pravne osobine

Docsity.com

Ugovor o zajmu je imenovan ugovor jer je zakonom posebno predviđen, a takođe i samo ime mu je

zakonom određeno. Zajam je konsensualan ugovor koji nastaje momentom postizanja saglasnosti volja

o bitnim elementima ugovora. Za nastanak ugovora o zajmu može biti zakonom propisana ili ugovorom

predviđena pismena forma ili forma javne isprave, u kom slučaju je zajam formalan ugovor. Ali, ukoliko

nije u tom smislu ništa predviđeno, zajam se zaključuje solo consensu. On je dvostrano obavezan

ugovor. Obe ugovorne strane preuzimaju obaveze: obaveza zajmodavca je da izvrši predaju određene

količine zamenljivih stvari, a obaveza zajmoprimca je da vrati posle izvesnog vremena, istu količinu

stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Ovde ne postoji istovremenost prestacija, već prestaciju prvo

izvršava zajmodavac, a zajmoprimac svoju obavezu povraćaja stvari izvršava tek po isteku određenog

vremena. Ugovor o zajmu je može biti i teretan i dobročini ugovor. Ako je ugovorena kamata onda je

ugovor o zajmu teretan ugovor, jer za koristi koje zajmoprimac ugovorom dobija dužan je da pruži

određenu naknadu koja se ovde ispoljava u vidu kamate. Ako kamata nije ugovorena, onda je zajam

dobročini ugovor, jer za koristi koje zajmoprimac ugovorom dobija nije dužan da pruži nikakvu

naknadu. Ugovor o zajmu je komutativan ugovor jer je u trenutku njegovog zaključenja poznata visina i

uzajamni odnos prestacija tako da se zna što ko prima, a šta ko po ugovoru duguje. Ugovor o zajmu,

spada u grupu ugovora koja se karakteriše trajnim izvršenjem obaveza, jer se obaveza zajmoprimca

prostire u vremenu koje može biti određeno na različite načine. Prema karakteru prestacija, zajam je

jednostavan ugovor pošto on svojom sadržinom ne obuhvata i elemente nekog drugog ugovora. Ugovor

o zajmu može biti zaključen i kao ugovor sa sprazumno određenom sadržinom i kao ugovor po pristupu.

Ugovor o zajmu je samostalan, a ne akcesoran ugovor, jer on postoji i proizvodi pravna dejstva

nezavisno od drugog ugovora. Prema kriterijumu podele ugovora prema ličnosti ugovornika, ugovor o

zajmu može biti zaključen s obzirom na svojstva ugovornika (ugovori zaključeni intuitu personae), što

će češće biti slučaj sa beskamatnim zajmom, a može biti zaključen i bez obzira na ličnost ugovornika,

što je redovan slučaj sa zajmom kod koga se ugovara kamata. Ugovor o zajmu može biti zaključen i kao

prethodni ugovor u tom smislu da se stranke obavezuju da će u određenom roku zaključiti glavni ugovor

čije su bitne elemente već odredile. Ugovor o zajmu je kauzalan, a ne apstraktan ugovor, jer je kod

njega vidno označen cilj (kauza), tako da se tačno zna zbog koga pravnog razloga stranke ugovorom

preuzimaju obaveze.

3. Bitni elementi

Da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima. Bitni

elementi svakog ugovora o zajmu su predmet zajma i vreme njegovog trajanja. Pošto zajam može biti i

teretan ugovor, saglasnost o visini kamate ulazi u red onih pitanja o kojima stranke moraju postići

saglasnost odn. ako ona nisu bila predmet njihove saglasnosti, onda se primenjuju pravila dopunsko

dispozitivnih pravnih normi. I ovde, stranke mogu i druga pokrenuta pitanja tretirati kao bitne

elemente ugovora, ukoliko se ona ili način njihovog regulisanja, ne protive okvirima javnog poretka.

1. Predmet zajma.

Docsity.com

Predmet zajma su zamenljive stvari. To su one stvari koje se u pravnom prometu određuju po rodu,

broju, meri ili težini tako da se u ispunjenju obaveze umesto jedne može dati druga stvar istih

svojstava. Zamenljiva stvar kao predmet ugovora o zajmu mora ispunjavati i druge opšte uslove koji se

zahtevaju za valjanost predmeta ugovora.

Međutim, potrošne i zamenljive stvari nisu identični pojmovi. Dok su zamenljive stvari one koje se u

pravnom prometu određuju po rodu, broju ili meri, dotle su potrošne one stvari koje se prvom

upotrebom u fizičkom ili ekonomskom smislu potroše. Predmet zajma može biti i nepotrošna stvar,

ukoliko je ona zamenljiva.

Najčešći predmet zajma je novac odn. određeni iznos novca. U tom smislu i ZOO predviđa da se

ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da zajmoprimcu preda određeni iznos novca, ali odmah

dodaje da to može biti i određena količina drugih zamenljivih stvari. Pored novca, predmet zajma

može biti npr. i određena količina žita, stoke, hartija od vrednosti i drugih zamenjivih stvari.

Ako se prihvati klasično shvatanje prema kome je zajam realan ugovor, onda se dolazi do zaključka da

predmet zajma ne može biti buduća stvar. Kada se ugovor o zajmu shvati kao konsensualan ugovor,

onda ništa ne stoji na putu da i buduće stvari budu predmet zajma.

Kada je reč o pravu svojine, treba reći da se putem ugovora o zajmu prenosi svojina određene količine

stvari sa zajmodavca na zajmoprimca. Prema opštem pravilu da niko ne može preneti više prava nego

što i sam ima, zajmodavac mora biti vlasnik predmeta zajma da bi zajmoprimac stekao svojinu na

predmetu zajma. Zajmoprimac može steći svojinu na predmetu zajma i u slučaju da zajmodavac nije

bio vlasnik, ukoliko su se ispunili uslovi za sticanje svojine od nevlasnika, tj. ukoliko je zajmoprimac

bio savestan i ukoliko je zajam pokretne stvari bio sačinjen kao teretan ugovor. Vlasnik stvari bi u tom

slučaju imao pravo na naknadu štete od zajmodavca, a ne od zajmoprimca. Ukoliko se nisu stekli ti

uslovi, zajmoprimac ne postaje vlasnik pozajmljene stvari. Kada zajmoprimac postane vlasnik

pozajmljene stvari, on snosi rizik njene slučajne propasti prema pravilu res perit domino, tako da on

ostaje u obavezi prema zajmodavcu da mu vrati istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta jer se

uzima da vrsta nikada ne propada. Da bi zajmoprimac postao vlasnik stvari potrebno je da zajmodavac

bude vlasnik pozajmljene stvari u momentu njene predaje, jer aktom predaje zajmoprimac postaje

njen vlasnik. Ako se zajam shvati kao realan ugovor, onda zajmodavac mora bili vlasnik predmeta

zajma u momentu zaključenja ugovora, jer se ugovor zaključuje predajom stvari. Prema tome,

konsensualni karakter ugovora o zajmu dopušta njegovo zaključenje i u slučaju kada zajmodavac nije

vlasnik predmeta zajma u momentu nastanka ugovora, a pitanje izvršenja ovog ugovora zavisi od toga

da li će zajmodavac steći svojinu na predmetu zajma u trenutku predaje, odn. ako nije u stanju da

izvrši predaju predmeta zajma može postati dužnik naknade štete koju je zajmoprimac usled toga

pretrpeo.

2. Rok.

Obaveze stranaka iz ugovora o zajmu su takve da se prostiru samo na određeno vreme. Zajmodavac se

obavezuje da preda određenu količinu zamenljivih stvari, ali je potrebno znati u kom vremenu on tu

svoju obavezu mora da izvrši. S druge strane, zajmoprimac se obavezuje da izvrši povraćaj iste količine

Docsity.com

stvari, iste vrste i istog kvaliteta posle proteka određenog vremena. Kada je reč o obavezi zajmodavca

da preda obećane stvari, obaveza o kojoj se može govoriti samo kada se zajam shvati kao konsensualan

ugovor, pravilo je da tu obavezu treba da izvrši u ugovoreno vreme. Same stranke to vreme mogu da

odrede na razne načine. Moguće je ugovoriti jedan rok u kome će zajmodavac biti dužan da potpuno

izvrši svoju obavezu odn. da izvrši predaju cele količine pozajmljenih stvari, a moguće je ugovoriti

izvršenje obaveze zajmodavca u pojedinim ratama, tako da se za svaku ratu predvidi poseban rok.

Ukoliko stranke nisu uopšte predvidele rok za ispunjenje zajmodavčeve obaveze, pravilo je da

zajmodavac mora ispuniti obaveze kada to zajmoprimac zatraži. On to može učiniti u svako vreme

samo ne u nevreme. To pravo zajmoprimca da zahteva predaju određenih stvari ne može biti vremenski

neograničeno, jer bi to bilo protivno načelu pravne sigurnosti. Ono, prema ZOO, zastareva za 3 rneseca

od dolaska zajmodavca u docnju, a u svakom slučaju za godinu dana od zaključenja ugovora. Obaveza

zajmoprimca da vrati zajmodavcu istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta, takođe je vremenski

opredeljena. Pravilo je i ovde da je zajmoprimac dužan da izvrši svoju obavezu u ugovorenom roku tj.

u onom roku koji je određen saglasnošću volja samih stranaka na jedan od uobičajenih i pravno

dopuštenih načina. Ukoliko strartke nisu izričito ugovorile rok za povraćaj predmeta zajma, on se

utvrđuje prema relevantnim okolnostima konkretnog ugovora, npr. prema prirodi i svrsi posla. Prema

ZOO zajmoprimac je dužan da vrati zajam po isteku primerenog roka počev od zajmodavčevog traženja

da mu se zajam vrati, a koji ne može biti kraći od 2 meseca.

3. Kamata.

U slučaju kada je ugovor o zajmu teretan dužnik se obavezuje da za koristi koje od zajmodavca prima

pruži izvesnu naknadu. Ta naknada se zove kamata ili interes. U stvari, pod ovim nazivom se

prvenstveno podrazumeva određena suma novca koju zajmoprimac duguje zajmodavcu na ime naknade

za ustupljenu mu količinu zamenljivih stvari, a najčešće novca. Istim nazivom može biti obuhvaćena i

naknada u drugim zamenljivim stvarima, a ne samu u novcu, tako da se pod kamatom ili interesom

shvata sve ono što zajmoprimac daje preko količine, kvaliteta ili roda stvari koju je primio, bez obzira

da li je zajam u gotovom novcu ili u drugim zamenljivim stvarima. Kamata se u građanskopravnom

prometu može zahtevati samo ako jebila ugovorena, dok u ugovorima u privredi zajmoprimac duguje

kamatu i ako ona nije ugovorena.

Od ugovorne kamate treba razlikovati zakonsku kamatu koju duguje svaki dužnik novčane obaveze kada

padne u docnju. Poverilac, u takvom slučaju, ima pravo na određenu zakonsku kamatu, bez obzira da li

je usled dužnikove docnje pretrpeo kakvu štetu. Zakonska kamata se javlja kao sankcija za

neblagovremeno ispunjenje svake novčane obaveze, a ne samo obaveze iz ugovora o zajmu. Ugovorna

kamata, naprotiv, nije sankcija za neblagovremeno ispunjenje obaveze, već naknada koju na osnovu

saglasnosti volja, zajmoprimac duguje zajmodavcu što mu je ovaj predao određenu količinu

zamenljivih stvari odn. što je na primljenim stvarima zajmoprimac stekao pravo raspolaganja, odnosno

pravo svojine.

Pitanje naplaćivanja kamate bilo je raspravljano i regulisano na razičite načine u raznim epohama.

Krajnje tačke u toj evoluciji predstavljaju potpuna sloboda i potpuna zabrana u naplati kamate.

Docsity.com