РАЗВИТАК, Год. XLVII, Број 227-228, 2007, стр. 100-113.

др СЛАВОЉУБ ГАЦОВИЋ

ОДНОС РОМАНСКОГ СТАНОВНИШТВА

С ДОСЕЉЕНИМ СЛОВЕНСКИМ, СРПСКИМ

И БУГАРСКИМ ПЛЕМЕНИМА ОД V ДО XV ВЕКА

Однос романског становништва у

источном делу Византије с досељеним

словенским, а затим српским и бугарским

племенима уско је везан с првим поменима

Склавинија у рановизантијским изворима.

Говорити о односу романског становништва и

његовом суживоту с досељеним племенима на

простору данашње Тимочке зоне исто је што и

говорити о страдању тог становништва, које и

поред разрушеног управног система,

раштимоване организације Цркве, уништења

већих градова, извесне стагнације привредног живота (мислимо пре свега на угасле занатске

центре и доста замрлу трговину) није нестало

у размерама апокалиптичне форме, као што

износе неки аутори понешени описом размера

страдања у византијским историјама и

хроникама - Прокопије, Симоката, Менандар,

Агатија, патријарх Никифор и други.

Штавише, свакодневно понављање многих

описа разарања током V и VI века, онако како

су већ изложени у византијским изворима,

сами по себи су доказ да је живот у

подунавским областима доиста имао

наизменичан пулс, али далеко од нестајања

које је протажирано, рекли смо већ, у

историографским делима многих аутора. О

нестајању не може бити речи ни у време

насељавања српких и бугарских племена,

током VII века, ни у вековима њихових

страдања и патњи која тек долазе. „Словени –

пише академик Павле Ивић – нису затекли

Балканско полуострво ненастањено, а нису

могли – наставља Ивић – ни истребити

староседеоце без остатка.”1 Ако бисмо остали

при покушају да наведемо макар и

најзначајнија пера која су писала о овом

проблему то би, дакле, потрајало, а и тема коју

смо себи задали ограничава нас у тој намери,

па ћемо литературу консултовати само у

нужди, када се укаже потреба за допуном

објављених извора, пре свега хроника, који су

1 П. Ивић, Српски народ и његов језик, Београд, СКЗ,

19862, 23 (П. Ивић, Српски народ).

за период VII и VIII века још веома оскудни.

Односно, у погледу наративних извора, VI век

је богат, рекли бисмо и пребогат, у поређењу

са писаном заоставштином VII и VIII века.2

Разлога за оскудицу писаних историјских

извора има више. Наиме, Византија се до краја VI века, и поред ратовања на више страна, показала довољно снажном да на свим

ратиштима однесе победу, док се у наредном

периоду нашла у одбрамбеној улози, најпре

према Аварима и Словенима, а затим према

Арапима и Бугарима, што је свакако имало

утицаја и на писце онога времена. Док

Прокопије, Симоката, Менандар, Агатија и

Псеудо-Маврикије проносе славу војних

успеха Византије у својим Историјама, дотле

познији аутори слабијег образовања из редова

монаштва немају више тако захвалних

догађаја за описивање у својим Хроникама.

Хроничари се појављују у време опадања

Империје, у време војних пораза и, дословно

речено, у време борбе за опстанак, па се и у

овом светлу може посматрати недостатк

писаних извора за период VII – VIII века. Уз то

су снажење монаштва и иконокластичка криза

изнутра изједале Империју па је борба против

остатака паганства, која се испољила и у

затварању појединих знаменитих школа и

универзитета, умањила могућност бољег образовања људи у унутрашњости, чиме је

читав интелектуални живот усмерила ка

Константинополису, а последица је

смањивање броја добро образованих писаца. Пера су се латили они који су хтели описати

догађаје и знаменитости свога родног града

или краја, и тако су настале хронике, попут

Chronicon Monemvasiae, која описује догађаје

у Монемвасији и Miracula Sancti Demetri3,

која, поред чуда која је чинио Свети

Димитрије за спас свога града, доноси и

значајне податке „од ванредне важности за

2 Т. Живковић, Словени и Ромеји, Београд, Историјски

институт САНУ, Посебна издања, књ. 33, 2000, 78 (= Т.

Живковић, Словени). 3 Т. Живковић, Словени, 79-80.

проучавање односа Словена са

староседелачким становништвом”.4

Међу оно мало византијских и латинских

извора VII века, као што је речено, издвојили

бисмо Miracula Sancti Demetri које садрже

значајне информације и о догађајима у

унутрашњости Илирика. Miracula нам, поврх

свега, осветљавају однос Романа и

досељеника, који су већ продирали у балканске

провинције Империје.5 Разлика између грчког

и романског света и варвара у окружењу,

формираних искључиво од племена (JÎ ¨h<H),

веома је јасно дефинисана још код Херодота: у

опозицији с варварима, Хелени познају једно

друштво (64<T<\"), заједницу слободних

грађана организованих у народ (Ò *−:H), које су имали у граду-држави (B8bH) у оквиру

политичког, правног и културног живота. Ово

долази отуда што је вековима потенцирана

разлика у римском свету између Barbaricum и

respublica Romana, чији чланови формирају

populus Romanus, заједницу слободних

грађана.6 Током једног миленијума романско

становништво, задојено традицијама римске

политике, дефинише се као политичко, правно,

културно и религиозно друштво у опозицији с

варварима који су насупрот њихових граница.

Да бисмо потпуније објаснили појам

варварина у корелацији односа с човеком

византијске епохе, појам који се иначе мало

променио од античких времена, изнећемо речи

Ioannes-а Canabutzes-а,7 који је, сачинивши

један коментар дела Дионисија из Халикарнаса, око 1430. године, рекао да се

„појам варварина дефинише, не путем вере,

већ путем народности, језика, државног поретка и васпитања. Ми смо хришћани –

каже Canabutzes – и имамо једну веру и једно

крштење подједнако с многим народима, али

сматрамо и називамо варварима Бугаре, Влахе,

Албанце, Русе и друге народе”, а да би

4 Т. Живковић, Словени, 81. 5 P. Lemerle, Les plus anciens recueils des Miracles de

Saint Démétrius et la pénétration des Slaves dans les Balkans,

I, Le texte, Paris, 1979 (= Miracles I). Издање је праћено с

једним пространим коментаром који представља материјал

другог волумена, Les plus anciens recueils des Miracles de Saint Démétrius et la pénétration des Slaves dans les Balkans,

II : Commentaire, Paris, 1981 (= Miracles II). 6 S. Brezeanu, „Romani” şi „barbari” în Balcani în secolul

al VII-lea în lumina „Miracolelor Sf. Dimitrie”. Cum se devine „celălalt”, Romanitatea orientală în evul mediu de la

cetăŃenii romani la naŃiunea medievală, Bucureşti, 1999, 51. 7 Иоаннес Kанабутзес са острва Хиоса (Chios) је

талијанског порекла и живео је у периоду од 1355. до

1456. године.

појаснио Canabutzes каже да су „и антички

Грци имали једну веру заједно с другим

народима, али су називали варварима све

колико их је било ван њиховог народа и језика

јелинског”.8 Појам варварин није био, разуме

се, истоветан појму византијске епохе на свом

историјском путу, посебно зато, што од

почетка средњега века Византија има на свом

политичком хоризонту значајан број хришћанског становништва, а хришћанска

религија је била један од критеријума који су

утицали на еволуцију представе Новог Рима о

варварима. Ако оставимо по страни

лингвистички и етнички аспект о којем није

могло бити речи у respublica Romana и опет на

почетку византијске Империје, романи формирају у супротности с варварима једну

политичку и правну заједницу (politeia), једну

културну (paideia) и, на крају антике, верску

заједницу.9

Најочигледнија разлика између Романа и варвара налази се на терену политике. Код

архиепископа Иоана, аутора прве књиге

Miracula, као и код анонимног аутора друге

књиге, Романи су грађани Романије (º •DPZ

Jä< CT:"\T<)10

, а са друге стране се налази

свет варвара ($"D$"D46`<).11 Романи

формирају монархију, на челу с императором у

Constantinopolis-у, а варвари формирају

полиархију, којом влада више краљева (Ë Õº(H).12 Терминологија коју користе оба

аутора Miracula ради дефинисања

становништва Империје и варварског света је

веома занимљива, наиме, за заједницу

романског становништва је доследно

коришћен термин 8"`H Jä< CT:"\T<,

односно populus Romanus или Ò *−:H,

појмови путем којих се сублимише карактер

или организација народа с предзнаком

8 Ioannes Canabutzes (ed. M. Lehnert, Ioannis Canabutzae

magistri Ad principem Aeni et Samothraces in Dionysium Halicarnasensem commentarius, Leipzig, 1890), 35, 11-25:

/:ÃH (�D OD4FJ4"<Â Ð<JH 6"Â :\"< B\FJ4< §P<JH

6"Â «< $VB4F:" :J� B88ä< ¦2<ä< Ó:TH $"D$VDH

§P:< 6"Â 8X(:< J×H %8(VDH, J×H %8VPH,

J×H !8$"<\J"H, J×H CbFH 6"Â 6"2>−H J� –88"

§2<. ?àJT 6"Â Ê +88<H :\"< B\FJ4< §P<JH :J�

Jä< ¦2<ä< Ó:TH BV<J"H ÓH4 ½F"< §> JØ (X<H "ÛJä<

6"Â J−H (8fFFH J−H ©88<46−H ¦6V8< $"D$VDH. 9 Fr. Dölger, Rom in der Gedankenwelt der Byzantiner,

Zeitschrift für Kirchegeschichte, 56 (1937), 8-9. 10 Miracles I, 134,5. 11 Miracles I, 101,9; 185,24; 186,14. 12 Miracles I, 209,6,29; 210,22; 214,19; 217,20; 218,27,30;

219,7; 220,19.

Империје,13 а варвари чине једну заједницу (JÎ

¨h<H),14

конституисану од племена и родова, тј. разнородних племена.15

Поред наведених разлика Романи конституишу и религијску заједницу, тј. грађани Империје припадају православљу, а градови Романа су градови хришћана16 под

божанском заштитом која се огледа у

чудесним интервенцијама Светог Димитрија,

заштитника града Тесалонике, а други су

робови многих паганских богова што је у

корелацији са земаљским планом њихове полиархије, одакле проистичу и њихове

моралне разлике. Они први су доносиоци

мира,17 који перманентно произилази из империјалне идеологије, pax Romana, а други

су доносиоци ратова (B`8:H),18

што је симбол варварског нереда. Романи имају

префектуре, провинције и градове насељене

хришћанима, пуне светиња и театара,19 а

варвари подражавају paideia romana и имају

само шаторе (F6Z<"4),20 који су симбол рата и

нереда варвара.

Међутим, аутор Miracula доводи на историјску сцену Пербундос-а, једног од

краљева Ринхина, који „је обучен у романску

ношњу и говори наш језик”,21 податак који

показује да процес асимилације варвара почиње интеграцијом варварских архоната у

свет Романа, тј. након две генерације

варварски архонти су пошли путем преласка од варвара ка Романима, да би два века касније процес био генерално узевши

заокружен. У делу Leonis imperatoris Tactica

забележен је, можемо рећи, програм

интеграције варвара у свет Романа у следећем

тексту: „грцизирање, покоравање архоната

романском и хришћанском начину живота”

((D"46fF"H, 6"Â āDPhF4 6"J� JÎ<

CT:"^6Î< JhB< ßBJV>"H, 6"Â $"BJ\F:"J4 J4:ZF"H).

22 Још занимљивији процес

представљен је у другој књизи Miracula, а то је пут који иде од грађанства ка варварству,

процес који иде од Романа ка варварима.

13 Miracles I, 87,22; 106,15; 112,15; 114,3. 14 Miracles I, 108,28; 179,3-4; 202,14; 255,19. 15 Miracles I, 117,4; 185,9; 220,24. 16 Miracles I, 66,12; 241,11; 288,1; 296,8-9. 17 Miracles I, 102,8. 18 Miracles I, 116,6. 19 Miracles I, 69,4; 103,3; 113,14; 126,3; 137,21; 146,13;

231,18; 284,18-20. 20 Miracles I, 229,13. 21 Miracles I, 235,30. 22 Leonis imperatoris Tactica, ed. Migue, P.G., CVII, col.

969.

Еволуција која се догађа пред очима

Византинаца, а то је да Романи улазе у свет варвара (Barbaricum) већ почетком

средњовековног раздобља, индиректно је

приказана на примеру аварске масовне

депортације становништва из балканских

провинција Империје (обе Паноније, обе

Дакије, Дарданија, Мезија, Превалис, Ропопе, Тракија итд.) у околину града Сирмиума, односно у провинцију Pannonia Sirmiensis.23

Анонимни аутор Miracula II говори о

депортованима који су остали у Панонији

шездесет и више година, од 618. до након 680.

године, мада има и другачијих мишљења.24

Овде су Романи живели заједно са варварима,

Аварима, Словенима и Бугарима, и нису

напустили ни традицију родитеља ни

хришћанску религију.25 За именовање овог народа анонимни аутор Miracula II користи

термин ethnos који византијски аутори користе

за именовање варвара, али нешто касније исти

аутор каже да је то један нов народ што би се

могло дефинисати као народ на путу

варваризације, односно између ethnos-а и laos-а.

Занимљива је и чињеница да се овај конгломерат разних народа, Грка, Латина, Словена и Бугара, под вођством Кувера, назива Сермисиани (GD:F4"<\), што је додатни показатељ да анонимни аутор не

препознаје у њима Романе без обзира што су

они потомци депортованих Романа из Илирских провинција, али их исто тако не

назива именом познатих варварских племена. Можда се термин Сермисиани може упоредити

са термином Франци под којим се у латинским

и романијским изворима дефинише сво

становништво краљевине Карла Великог, међу

којима су Романи, Бургунди, Аламани,

Визиготи и други народи, којима су Франци

наметнули своју власт.26 Стелиан Брезеану у

свом раду Daci din Suidas каже да му није

позната судбина ових Сермисиана у

деценијама које долазе. Можда је назив катуна

Влаха Сремљана, који се први пут помиње

1330. године, ехо назива споменутих

Сермисиана и давно минуле депортације

23 Miracles I, 284 – 287. 24 Ф. Баришић, Чуда Димитрија Солунског као

историјски извори, Београд, 1953, 126-136 (= Ф. Баришић,

Чуда). 25 Miracles I, 285,6-14. 26 S. Brezeanu, „Daci” din Suidas. O reinterpretare,

Romanitatea orientală în evul mediu de la cetăŃenii romani la

naŃiunea medievală, Bucureşti, 1999, 77.

становништва са подручја Сирмиума27, који су

се, по мишљењу Богумила Храбака, могли

доселити на подручју Косова и Метохије као

тзв. панонски Власи тек у време након доласка

Угара или након насртаја туркменских

племена (Печенега, Кумана, Уза и других) на

подручју данашње Паноније.28 Како

сигурнијих доказа о времену сеобе Романа,

односно Сермисиана, из Паноније за сада

немамо, једно можемо сигурно рећи, а то је да,

по казивању тзв. Анонимуса краља Беле, у

време доласка Угара крајем IX и почетком X

века, као и касније „ову земљу обитавају

Словени, Бугари и Власи, односно пастири

Римљана” (Quam terram habitarent Sclavi, Bulgarii et Blachii ac pastores Romanorum).

29

Што се тиче византијских наративних

извора о судбини романског становништва у

очигледно честим депортацијама из Илирика и

у Илирик током V и VI века веома су оскудни.

Али, као што смо имали прилике да упознамо

депортације у Miracula током VII века, ништа

их мање није било и током претходна два века.

Ако упоредимо понашање Хуна према

Романима са понашањем Авара и Словена

можемо добити прилично целовиту слику

односа варвара према романском

становништву северног и средњег Илирика.

Наведимо пример Хуна, који су 441.

године у свом налету заузели Виминациум и

Маргум30 и разрушили Сирмиум и Наисус31

па се поставља питање шта је са становништвом?

У вези са заузећем Маргума, имамо податак

више у Приска, који изјављује следеће: „снага

варвара се повећала”.32

Шта је под тим појмом

подразумевао Приск не знамо тачно, али

тешко да је при том мислио на привредну

снагу варвара, пошто је град разорен, или на

плен који су Хуни опљачкали, јер израз „снага” не би имао смисла у том контексту.

Због тога се појам „снага” може применити

искључиво на романско становништво

одведено у области под сталном влашћу Хуна,

27 С. Гацовић, Етимологија несловенских основа у

ојконимији видинског санџака XV и XVI века, Зајечар, 1993,

130-132 (= С. Гацовић, Етимологија несловенских) 28 Б. Храбак, Власи старинци и досељеници у поречју

Западне Мораве (до 1570. године), Зборник радова

народног музеја XX, Чачак, 1990, 10. 29 Anonymus Bele regis notarius, Gesta Hungarorum, IX,

ed. G. Popa-Lisseanu, Bucureşti, 1934, 32. 30 Prisc. frg. 2, 280, 11-14. 31 Prisc. frg. 8, 291, 9-15, у: Византијски извори за

историју народа Југославије I, Београд, 1955, 9, 11 (=

Византијски извори). 32 Prisc. frg. 8, 291, 9-15, у: Византијски извори I, 9, 11.

односно у Панонију. Претпостављамо, на

примеру становника Сирмиума, да је

становништво могло бити откупљено и

враћено на своја станишта. Наиме, још пре

освојења градских зидина епископ Сирмиума

је разматрао могућност откупа грађана од

Хуна, уколико се град не успе одбранити.

Новац за то је требао прибавити писар

Констанције продајом црквеног посуђа, али

како он то није урадио Хуни су заробљено

романско становништво вероватно

депортовали у Панонију.33 Замисао епископа Сирмиума да новцем откупи грађане

највероватније се ослањала на устаљен

варварски однос према заробљеницима

(заробљавање ради откупа). Тако је могло

бити учестало кретање романског становништва најпре у правцу северно од

Дунава да би откупом било враћено својим

домовима или барем завичају, пошто су

градови били разрушени, што се може видети

на примеру Наисуса.34

Свакако, држимо да градско

становништво није чинило већину житеља

северног и средњег Илирика, већ је то морало

бити сеоско становништво, јер је, чини се, оно

преживело хунску најезду, што може

појаснити и следећи догађај. Наиме, Атила је

447/48. године пославши императору

Теодосију II (408-450) посланство са захтевом

да Романи престану обрађивати земљу коју су

Хуни заузели копљем, и то од Паноније, па

током Дунава до трачког града Нове (Novae - Свиштов) по дужини, а пет дана хода од

Дунава унутар Илирика по ширини.35

Граница би се на овај начин померила са бивше

територије Сингидунума на територију

Наисуса, па отуда и закључак да се романско

становништво које обрађује земљу налазило на

том простору. Једноставније речено, Романа

староседелаца, који се баве земљорадњом, и

који су опстали у прилично пространој области која је од 441. године била под влашћу

Хуна, морало је бити, па се, верујемо, такво

стање одржало све до Атилине смрти.

33 Prisc. frg. 8, p. 302,14-21. Византијски ретор (ÕZJTD)

и софиста (Fn4FJZH) Приск (AD\F6H A"<\JH или

AD\F6H Ò 1D”>) је, према Суиди, написао дело 3FJD\"

$."<J4"6¬ 6"Â J� 6"J !JJZ8"< у шест књига, која је сачувана у фрагментима, односно обухвата раздобље 432-

472, док се за цело дело претпоставља да је било наставак

Зосимове Историје и, према томе, да је обухватало време 411-472. године.

34 Prisc. frg. 1 b, 278,22 – 280,2. 35 Prisc. Frg. 7, 286,31-287,7. Prisc. Frg. 7, 286,31-287,7.

Да се оваква већ устаљена пракса

депортације романског становништва и

могућег накнадног откупа, уз финансијску

помоћ самих императора, црквених

великодостојника па и фамилије, и

самооткупа обрађивањем земље за потребе

варвара, одржала затим и у Словена, казује нам аутор Strategicon-a, у којем се каже да

Словени током VI века заробљено романско

становништво не држе у ропству неограничено

време, већ су им после извесног временеа

омогућавали да се за извесну откупнину врате

у свој завичај или да остану међу њима као

слободни људи.36 Док Прокопије даје збирни

израз за опљачкану имовину Романа, дотле

Симоката доноси детаље по којима се извесно

види да Словени пљачкају стоку, али и „све

друго што је имало вредности, почев од

заробљеника, који су откупом доносили

новац”.37 И поред тога што Словени крајем VI

века не живе у робовласничком систему, ипак

одводе заробљенике, ради откупа, а то је, како

каже Тибор Живковић, „разлог више да верујемо да Словени познају и користе новац”,

а онда, наставља Живковић, „то је такође посредан доказ да је ромејско становништво

могло бити одвођено преко Дунава али и да се

могло враћати у своја стара станишта.” Тиме

се потврђује горе поменута претпоставка да је

могло постојати готово непрекидно кретање

романског становништва северно и јужно од

Дунава и да Прокопијев податак од 200.000

побијених и заробљених после сваког варварског упада у Илирик, не можемо

потпуно одбацити.38

И у каснијем периоду Аварског хаганата откуп романског становништва је била већ

устаљена и уобичајена појава коју смо

препознали и у Miracula Sancti Demetri II, где се јасно каже да је аварски хаганат „целокупно

становнишрво” Балканског полуострва

насилно преселио 618. године у Панонију,

близу Сирмиума, да би га након 680. године

поново селио назад.39

Дакле, можемо на основу наративних византијских извора рећи,

да је заробљавање и депортовање романског становништва, којем се омогућавало враћање у

завичај устаљеном праксом откупа и

самооткупа, трајало на просторима

36 Strategicon, XI 4, 372,13-14, у: Византијски извори I,

131. 37 Т. Живковић, Словени, 74. 38 Procopii Hist. arc. 18, 115.1-2, у: Византијски извори I,

52. 39 Ф. Баришић, Чуда, 126-136.

Балканског полуострва још од првих децнија

V века и да откуп као институцију срећемо и у

другој половини VIII века на основу казивања

Никифора, да је Константин V послао

изасланике 768/69. године словенским

архонтима, да за протувредност свилене одеће

откупи 2500 хришћанских робова, Ромеја, који

су вероватно били заробљени још пре похода

Константина V из 758. године на острвима, Имбросу, Тенедосу и Самотраци.

40

На основу малобројних записа у

византијским изворима, долазимо до закључка

да је у време хунске најезде током V века, а

затим и у време аварских и словенских упада

током VI и VII века, углавном страдало

градско романско становништво, док је сеоско

добрим делом морало остати на просторима

где је и раније живело, свакако у збеговима, који су се и касније дешавали. О томе Павле

Ивић каже: „Искуство не само тих најстаријих

времена него и много новијих, потврђује да се

у случајевима велике колективне опасности

свет слива у збегове, и то двојаке: или иза

тврђавских зидова, или у неприступачне шуме

и гудуре. На тим странама треба да тражимо

континуитет егзистенције наших

предсловенских предака, чији је удео у нашем

биолошком пореклу врло знатан, можда чак и

већи од словенског”. 41

Након повлачења Гепида и Херула пред

Готима и њихове провале у провинцију Moesia Superior 528. и упада Протобугара 540. године

у Илирик, Тракију и Хеладу, а пре но што су

Словени започели знатнија разарња на

простору Илирика 548, 550. и 551. године, Јустинијан I је започео изградњу нових и

доградњу старих кастела и утврђених градова. У то време обнавља сам град, Singidunum, као

и његове зидине, а недалеко од кастела

Octavium изградио је изнова и стари

Viminacium. Оба града као и њихове бедеме, која су још од разарања Хуна лежала у

рушевинама, обновио је, и то није спорно, али

је питање које га становништво обнавља, којим становништвом су они насељени и

одакле оно долази. Да су сва насеља у близини

40 Niceph. 163, 86.8-15, у: Византијски извори I, 243. 41 П. Ивић, Српски народ, 23-24: Искуство не само тих

најстаријих времена него и много новијих, потврђује да се у случајевима велике колективне опасности свет слива у збегове, и то двојаке: или иза тврђавских зидова, или у неприступачне шуме и гудуре. На тим странама треба да тражимо континуитет егзистенције наших предсловенских предака, чији је удео у нашем биолошком пореклу врло знатан, можда чак и већи од словенског.

наведених обновљених градова била потпуно

пуста, император би морао вршити

пресељавања становништва из удаљених

области Империје, као што је било у каснијим

временима из Мале Азије, али о таквим

пресељењима становника унутар Византије

нема података у наративним византијским

изворима. Зато се као једино могуће решење намеће да становници ових обновљених

градова, по свој прилици, потичу од житеља

сеоских насеља која су била смештена у

околини. Сетимо се, наиме, напада Авара на

Сингидунум 584. године, када су његови

становници били затечени ван градских

зидина радећи на оближњим имањима, јер је

напад био извршен изненада у време жетве42,

што указује на то да се градско становништво

не бави толико занатством, трговином и

другим пословима уобичајеним за урбану

средину већ пољопривредом, јер је то у бити

сеоско становништво које је због честих упада варвара живело унутар градских зидина. Без задршке, Симокатино казивање сасвим јасно

указује да се овде ради о сеоском

становништву које је до скора живело на селу

задржавши старе навике у градској средини.

Дакле, може се сасвим разложно говорити о

пауперизацији града. На исти начин могли су

бити насељени и нови градски центри, које је

Јустинијан I саградио, као нпр. Iustiniana Prima, Iustinianopolis, бивша Ulpiana, обновљена под именом Iustiniana Secunda, или

мањи градови између Сердике, Наисуса,

Германије и Пауталије, као што су Cratiscara,

Quimedava и Remesiana унутар провинције Dacia Mediterranea или Timatohiom у долини

Тимока, али и остали кастели поименце

наведени, како у Аквиској регији, тако и у

осталим регијама Илирика.43

По мишљењу Тибора Живковића градитељска делатност изражена у троуглу

Naissus – Serdica – Iustiniana Secunda издваја се по броју новосаграђених градова и вароши

због сливања становништва из северног дела у

средњи део Илирика. Напротив, по нашем

мишљењу, у северном делу Илирика, тј. на

42 Simocttae Hist. I, 46/47, у: Византијски извори I, 106. 43 У Германији ('D:"−H) је рођен војсковођа Велизар

(Procopii Bell. Vand. I, 11, 21). Налазио се на месту

Сепаревска бања код Дупнице (Византијски извори I, 57,

нап. 123). Пауталија је средњовековни Велбужд, данашњи

Ћустендил у Бугарској (Византијски извори I, 57, нап.

124). Кратискара се, нажалост, не може убицирати, а

Квимедава се погрешно убицира у близини Ремесиане.

Ремесиана је данашња Бела Паланка, а Timatohiom је исто

што и Timacus Maius кос Књажевца.

простору данашње Тимочке зоне, фортификациони објекти били су део ранијег стратешког система који је „вероватно

изграђен у време Антонина Пија, а можда, делимично, финализован за време његовог наследника Марка Аурелија”

44 и зато није

било потребе за градњом нових кастела. Рекли

бисмо, да је појачана градитељска делатност, у

троуглу Naissus – Serdica – Iustiniana Secunda,

била за потребе сеоског романског становништва из ближе и даље околине

новосаграђених градова, како би се могао

склањати иза градских зидина у време

учесталих варварских напада. То је било време

када римска војска није више водила освајачке

ратове већ само одбрамбене унутар градских

бедема, то је било време нестајања утврђених

античких гарнизона с римским елитним

јединицама, легијама и кохортама, и настајања

„бургова и кастела”, с јединицама

формираним од околног сеоског, односно

домородачког романског становништва. То је

време лаганог али сигурног прелаза из касноантичког у рано средњовековно

раздобље. Кастела и бургове које су саградили

поједини феудалци на својим имањима у

западном делу некадашње Римске империје, морала је у источном делу, средином VI века, саградити државна администрација на челу с

императором Јустинианом I.

Проучавање етничке припадности

становништва Балкана, па самим тим и

области Тимочке зоне у периоду од VII до XIV

века олакшано је тиме што хроничари и

историчари наведених столећа када говоре о

балканским областима под византијском

влашћу или о областима које су биле

запоседнуте словенским, српским и бугарским

племенима, праве разлике међу племенима или

народима, и „захваљујући овим тачним

етничким појмовима не западамо у недоумице

који народ насељава одређено подручје.”45

Спомињање Склавинија у писаним

изворима уноси једну нову димензију у

сагледавању односа романског и варварског становништва поред осталог и зато што појам

није довољно дефинисан.46

44 A. Јовановић, Прилог проучавању античких

утврђења у околини Књажевца, Развитак 200, Зајечар

(1998), 139. 45 Т. Живковић, Словени, 82. 46 О овом појму у Оксфордском речнику Византије

налазимо следеће: „Склавинија је регион који је окупиран

од Словена; утврђење било мало или велико на граничној линији” (The Oxford Dictionary of Byzantium, III, Oxford,

Први помен Склавинија налазимо у

византијског историчара и императоровог секретара Теофилакта Симокате, који је описао други поход стратега Петра преко

Дунава вођен у лето 602. године против

„мноштва из Склавинија”.47

Овде Склавинија означава област насељену Словенима, дакле

просторну и политичку заокружену целину

насељену једним, или више, по пореклу

сродних племена. У латинском наративном

извору Adami Gesta Hamburgensis ecclesiae pontificum под Склавинијама се подразумева

простор где живе наведена словенска племена,

али се не наводе детаљи који би могли указати

1991, 1910-1911: Sklavinia (E68"$<\"), a region occupied by the Sklavenoi; a stronghold, whether small or large in area, of the frontier military type). Ђ. Моравчик у делу

Константина Порфирогенита објашњавајући појам

Склавинија каже да су то области Балканског полуострва

насељене Словенима, али допушта и шире значење овог појма за било које подручје насељено Словенима

(Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio, ed.

R.J.H. Jenkins – Gy. Moravcsik, II, 35). Ј. Ферлуга је у

једном свом раду рекао да се Склавиније не могу убрајати

у државе већ „... пре у формације које су под одређеним

условима могле прерасти у државе” (Ј. Ферлуга,

Византија и постанак Јужнословенских држава, Зборник

радова Византолошког института 11, /1968/, 56). Исти

аутор у Византијским изворима за историју народа Југославије I сматра да је појам Склавинија са становишта

ближег одређивања посебности племена или дела неког народа, намерно неодређен. И у погледу државног састава

и у погледу граница термин је такође неодређен. Ферлуфа

сматра да је битна разлика између архонтија и Склавиниј, и да су архонтије виши степен у развоју најранијих

државних творевина код Јужних Словена (Ј. Ферлуга,

Византијско царство и јужнословенске државе IX-X века,

Зборник радова Византолошког института 13, /1971/, 86).

П. Харанис је веровао да су Склавиније, поменуте код

Теофана заправо подручја Романије насељена Словенима

(P. Charanis, On the Capture of Corinth by the Onogurs and its Recapture by the Byzantines, Speculum, 27/3 /1952/, 345).

За Г. Острогорског Склавиније су области ван домашаја

византијске власти без сопствене државне организације (Г.

Острогорски, Византија и Јужни Словени, Југословенски

историјски часопис 1 /1961/, 10). И. Дујчев иако изричито

не помиње Склавиније говори о првим политичким

творевинама блканских Словена VII века као о државама

(I. Dujčev, Les Slaves et Byzance, Etudes Historiques 1 /1960/,

36: ... un Etat parmi les Slaves de Mesie et de Thrace sont autrement complexes...). П. Мутафчиев мисли да је Склавинија земља словенских кнежевина (П. Мутафчиев,

История на българския народ /680-1323/, София, 1986, 98:

земя на славянските княжества). 47 Simocattae Hist. VIII 5, 293.2: 6"J� J−H G68<\"H

B82bH ...; VIII 6, 293.24: AXJD< ¥< J"ÃH Jä<

G68"<ä< PfD"4H... Овде Склавинија означава област насељену Словенима, дакле просторну и политичко

организовано и настало на земљишту које, у овом случају,

никада није улазила у састав Византије.

на политичку организованост тог простора.48

Ипак, у делу Iohannis Diaconi Chronicon Venetum налазимо податак, који се додуше

односи на стање у Склавинијама IX века, да су

Неретљани око 823. године примили

хришћанство и да су склопили мир са

Венецијом, што указује на њихову политичку

самосталност, али се то, сасвим сигурно, не би

смело поистоветити са Склавинијама с почетка

VII века.49

Можемо навести и изворе у којима налазимо податке о стању с краја VIII века, као

нпр. Einhardi Annales, где се, под 789.

годином, изричито наводи титула и име

поглавара Срба, додуше оних са реке Лабе, али

то опет не можемо поистоветити са стањем у

Склавинијама с почетка VII века на

просторима Балкана.50 О Склавинијама

споменутим у изворима на подручју данашње

Македоније и Грчке можемо говорити након

614. године51, а након 658. године ова племена

су признала врховну власт византијског императора, са изузетком Стримонаца против

којих Византија води рат 688. године,52 мада се и после тога Склавиније јављају код Теофана

све до 758/59. године, када је Константин V

(741-775), покорио македонске Склавиније, а

остала племена присилио да признају његову

врховну власт.53

Када византијски извори

говоре о Пелопонезу не користе изричито

појам Склавинија, мада знамо да је Словена, које је у свом походу 783. године способни

војсковођа Ставракије успео савладати, било у

великом броју. У Монемвасијској хроници и у

Константина Порфирогенита има веома

48 Adami Gesta Hamburgensis ecclesiae pontificum, MGH,

SS, VII, ed. G. Pertz, Hannoverae, 1846, 311.10-13: Sclavinia igitur, amplissima Germaniae provintia, a Winulis incolitur, qui olim dicti sunt Wandali. Decies maior esse fertur quam nostra Saxonia, praesertim si Boemiam et eos qui trans Oddaram sunt Polanos...

49 Iohannis Diaconi Chronicon Venetum, MGH, SS, VII,

ed. G. Pertz, Hannoverae, 1846, 16.40: Circa haec tempora missus Sclavorum de insula Narrentis ad domnum Iohannem ducem veniens, ab eo baptizatus est, pacem cum eo instituens, licet minime perdurasset.

50 Einhardi Annales, MGH, SS, I, ed. G. Pertz, Hannoverae,

1826, 174: Fuerunt etiam Sclavi cum eo, quorum vocabula sunt Suurbi, nec non et Abodriti, quorum princeps fuit Witzam;

у истом делу, на стр. 193, помиње се и војвода Срба са

горње Лабе, Милидух: Karlum filium suum in terram Sclavorum qui dicintur Sorabi, et sedent super Albium fluvium, cum exercitu misit, in qua expeditione Miliduoch Sclavorum dux interfectus est...

51 Ст. Новаковић, Колонизација Словена на Балканском полуострву, Византија и Срби II, Нови Сад, 1906, 17.

52 Ј. Ферлуга, О неким аспектима изградње тематског уређења, Зборник Филозофског факултета 8/1 (1964), 136.

53 Theoph. 430.20-21, u: Vizantijski izvori I, 230.

занимљивих података о наметању византијске

власти, чини се веома великим племенима,

Језеритима и Милинзима, док су имена оних

племена у Ахаји, око Патраса, заувек остала

непозната.54

Питање је на којим просторима се налазе

Склавиније које помиње Анонимни писац из IX века поводом похода Никифора I на Бугарску 811. године, када је спаљен Крумов

двор у Плиски. Анонимни писац каже да је

Крум овом приликом узео у најам Аваре и

„околне Склавиније” те је у изненадном

нападу уништио иначе разуларену

Никифорову војску која се одала пљачки.55 Да ли је овде реч о већ покореним Словенима под

бугарском влашћу од 680/81. године,

Северцима и Седам племена, тј. Разнородцима, или су у питању независни

Словени, који су живели у оквиру својих

политичких творевина, односно у својим

Склавинијама. Да ли се онда у ове Склавиније

подразумевају и Тимочани, као што износи

Сима Ћирковић.56 Мислимо да не може, јер су

Тимочани, како нас обавештава Ајнхард, били

у савезу с Бугарима који су тек 818. године раскинули, па као савезници, дакле, нису

могли бити и унајмљени. Под именом

Тимочани подразумевамо разнородно становништво у горњем току тимочког слива, на шта поред осталог указују и називи

кастела из Јустинијановог раздобља који су

очувани у називима насеља до данашњег дана,

а које ћемо навести нешто касније.57

Но, вратимо се још једном Симокатином

казивању, поводом похода стратега Петра

против „мноштва из Склавинија”, које указује

на то да је област северно од доњег Дунава

обједињена под једним племеном или влашћу

једног поглавара, која је у потпуности

54 Theoph. 456.26-31, u: Vizantijski izvori I, 234. 55 H. Gregoire, Un nouveau fragment du „Scriptor incertus

de Leone Armenio”, Byzantion 11 (1936), 423. Упореди у:

Византијски извори I, 251-252. 56 S. Ćirković, Slavi occidentali e meridionali, Storia

d’Europa III, Medioevo II, Torino, 1995, 549-550. У овом

раду на Балканском полуострву Ћирковић увиђа више

Склавинија, нпр. Севераца, Мораваца, Тимочана,

Захумљана, Травуњана итд. са чиме се не бисмо сложили

када су у питању Моравци и Тимочани под којима ми

подразумевамо конгломерат становника на реци Морави и

Тимоку. Једни су свој назив понели из матице одакле

долазе, а други су прихватили име реке на којој су дошли.

Уосталом на простору Тимока се у ранијим столећима

помиње и трачко племе Тимаха. 57 С. Гацовић, Разграничење аквиске и наисополиске

регије с убикацијом градова из ВИ века, Зајечар, 1997, 17-

55.

насељена Словенима.58

Казивање посредно

указује и на неодрживост теорије о

Склавинијама на просторима данашње Босне и

Македоније већ од средине VI века,59

јер, како

би Византија могла предузети снажне војне походе против Словена у данашњој Румунији,

на простору за који се не може рећи да

припада власти Византије, а да претходно није

рашчистила са Словенима у залеђу

византијских градова, као што је нпр.

Тесалонике, који се налази на њеној територији. Из овога посредно закључујемо да

је византијска власт почетком VII века још

увек била присутна на Дунавском лимесу, који

је раздвајао власт Романа на десној обали и

варвара на левој обали Дунава све до 614-616.

године када је опустошен највећи део

Илирика.60 Да је којим случајем

Византија/Романија имала проблема са

Словенима у Илирику или Тракији она никако

не би могла слати знатне војне снаге за

разрачунавање с варварима преко Дунава. Теофанов опис похода Констанса II (641-668)

указује на Склавиније, које су морале 658.

године, бити политичке целине на територији

коју Империја још увек сматра својом,61 и које су, како дознајемо из других извора, биле у

околини Тесалонике.62

Међутим, доказ да словенска племена из околине овога града

остају независна и после Констансовог похода, можемо наћи и у делу Miracula Sancti Demetri II. У њему је описана велика опсада

Тесалонике 677. године коју су предузели

Дрогувити, Сагудати, Ринхини и остала

словенска племена из околине, наводно због рекса Ринхина, Пербундос-а (Првуд).63 Доказ о

58 Simoccatae Hist. VIII 5, 293.16. 59 F. Barišić, Proces slovenske kolonizacije istočnog

Balkana, Simpozium: Predslovenski etnički elementi na

Balkanu u etnogenezi južnih Slovena, 23-24. X 1968, Mostar,

Posebna izdanja ANUBIH XII/4, Sarajevo, 1969, 17. 60 Miracula II, 1, 179, 175.9, у: Византијски извори I,

189. 61 Theophanis Chronographia, ed. C. De Boor, Lipsiae,

1883, 347.6, у: Византијски извори I, 222. 62 Elias Nisib. Script. Syri VII, 64 i Anonim u Corpus

Script. christ. orient. Chr. min. 1903, 55, у: Византијски извори I, 221, нап. 8.

63 Miracula Sancti Demetri II 4, 231, 209.1-4, у:

Византијски извори I, 199; Ioannes Staurakios, ñakon i

arhivar u Tesalonici krajem XII, a početkom XIII veka

napisao je delo Reč o čudima svetoga Dimitrija (7(H 4H

J" 2"(:"F4" J "(4 ):JD4), sačuvano u rukopisu

677 manastira Ivirona sa Atosa (Athous 4797) iz XIV veka.

Prvi put je publikovan od Ioakim-a Iviriotis-a u časopisu

9"6*<46V, 1 (1940), p. 324-376 i drugi put od Spyridon-a

Lambros-a, ; +88<, 2, 1921, p. 199, 16-22, u: Izvoarele istoriei româniei IV, 96-97 (srpski prevod): Nakon kratkog

даљњој независности неких словенских

племена може бити и поход Јустинијана II 688.

године, о којем нас обавештава Георгије

Монах Хамартол следећим речима: „Кад је овај (Јустинијан II) заратио на западне

покрајине, покорио је велико мноштво

Словена (B88� Jä< G68V$T< B8Zh), једне

ратом, а друге је примамио себи речитошћу”,

где се највероватније мисли на потчињене

Сагудате и Дрогувите, који су задржали

самосталност сличну оној коју су задржали

Ринхини 677. године.64

У време догађаја с Пербундосом и опсадом Тесалонике од стране

словенских племена јула 677. године,

Велегезити су били насељени у Тесалији, око

Тебе и Деметријаде,65 дакле у области која је у

каснијим изворима названа Влахија или

Велика Влахија (%8"P\", 9("8$8"P\"),

што указује на то да преци касније споменутих

Влаха (данашњи Аромуни), тј. Романи, још

нису заузели област Тесалије у својим

миграционим покретима из северног Илирика,

тачније са простора Тимок – Осогово – Шара или са обала Саве и Дунава, које Кекауменос

помиње у свом делу из XI века, због напада

туркменских племена (Печенези, Узи,

Кумани). Власи се први пут помињу на

Балканском полуострву 850. године, као

Влахоринхини (Vlachorinchini), тј. Власи са

реке Rynchos66, и највероватније да потичу са

тих простора и да нису од оних из миграционих процеса са простора Тимочке

зоне. Ево шта о томе каже византјски писац

Кекауменос, који у задњој четвртини XI века,

пише у свом делу Strategicon, да је романско

становништво, живело на местима поред Саве и Дунава „где од скора живе Срби”, тј. у време

писања Strategicon-а. Кекауменос овим указује

vremena pošli su takoñe mnogi narodi protiv utvrñenja Tesalonike, dakle Rinhini, Strimoni, Sagudati, narodi Podunavlja, Tatari i Sklavini, divljaci i varvari (...

C(PÃ<4, GJD:`<44, G"(JVJ4, §2< JØ

A"D"*b<"$4, IVJ"D4 6"Â E28"$Ã<4, 2D4f*4H 6"Â $VD$"D4). Imaše i jednog voñu istoga roda s njima po imenu Pervun (AD$Ø<< JÎ Ð<:"). Ovaj Pervun zaključio je jedan dogovor o miru s basileusom Leonom Velikim (7X<J" JÎ< :X("<), a u tajnosti je pripremao borbu protivu Romeja i tražio razlog da započne borbu.

64 Georgii Monachi chronicon, ed. C. de Boor I-II, Lipsiae,

1904, 729,18 – 731. 65 Miracula Sancti Demetri II 4, 254, 214.11-12, у:

Византијски извори I, 204. 66 S. Brezeanu, Valah. Originea şi evoluŃia unui cuvânt,

Romanitatea orientală în evul mediu de la cetăŃenii romani la

naŃiunea medievală, Bucureşti, 1999, 104, у делу Историјско приповедање манастира Кастамонита.

на једну од многих могућих миграција са

обала реке Саве и Дунава ка Тесалоники и

уопште ка југу. Цео тај пасус у Кекауменос-а

је веома занимљив и што се тиче предака ових

Романа, који су били „Дачани, названи и

Беси”, а који се у његово време називају

Власима, па га у целости доносимо. „Влашки

род (#8VPT< (X<H)”67 – по казивању

Кекауменоса – „је побеђен у борби од стране

императора Трајана и сломљен у целости био

је покорен <од овога>, а њихов краљ, назван

Децебал, био је убијен и глава му је набодена

на копље усред римскога града,68 јер су ови

такозвани Дачани ()÷6"4), <названи> и Беси

(%XF4), обитавали најпре поред реке Дунава

()"<$\) и Саоса (EV), реке коју сада

називамо Сава (BJ":Î< EV$"<), где од скора

живе Срби (EXD$4), на местима <природно>

утврђеним и тешко приступачним”.69 Део

реченице „где одскора живе Срби” у одломку

Кекауменоса, речито говори да су се Власи, тј. Румуни, односно њихови давно романизовани

преци, Дачани и Беси, још увек могли срести

током XI века на обалама Саве и Дунава. Једно поређење одељка из Miracula II, 1

са одељком из Miracula II, 4 намеће закључак

да су словенска племена, Дрогувити, Сагудати, Велегезити, Вајунити и Верзити,

поменута у Miracula II, 1, тек пристигла из својих прекодунавских насеља са својим

породицама70 опустошивши највећи део

Илирика, у периоду 614-616. године,71

јер

називи поменутих су доиста њихова права

изворна имена којим су они сами себе

називали, док су у Miracula II, 4 били већ,

рекли бисмо, измешани с домаћим

67 На жалост у делу Византијски извори за историју

народа Југославије, том III, Београд, Византолошки

институт, Посебна издања, књ. 10, 1966, на страни 217,

податак о Власима у Кекауменоса није преведен од Ј. Ферлуге.

68 Насред Рима. 69 Kekaumeni strategikon 9, p. 268, у: Izvoarele istoriei

României III : Scriitori bizantini (sec. XI-XIV), Bucureşti, 1975, 41 (= Izvoarele III). Ако је, како изгледа, извор

Кекауменосових информација, о освајању Дакије, Dio

Cassius, био доступан из коментара Ioan-а Hiphilinos-а или

из других византијских коментара, ова чињеница није

доказ о непостојању једне живе традиције у погледу

римског порекла Влаха. Порекло Влаха код Kekaumenos-а

представља једну мрачну и вековима затомљену традицију

о пореклу Дако-Румуна, која је настала у време освајања

Дакије крајем I и почетком II века. 70 Miracula II, 1, 180, 175.15-18, у: Византијски извори I,

190. 71 Miracula II, 1, 179, 175.9, у: Византијски извори I,

189.

хеленизованим житељима у околини

Тесалонике и тако попримили нова имена,

Ринхини и Стримонци, по хидронимима из суседства, која више означавају свеколике разнородне народе на реци Ринхину и

Стримону.

Ово наводимо ради поређења са називима

словенских племена која се помињу у

Ајнхарда додуше с почетка IX века на

просторима данашње Хрватске (област реке Гацке) и Србије (област реке Тимока). Наиме,

по казивању Ајнхарда, франачки император

Лудвик Побожни се у Херисталу 818. године „сусрео са изасланицима Абодрита и Борне,

вође Гудускана, и Тимочана”.72 Примећујемо

да се овде помиње изворни назив племена Абодрита са Полабља, као и називи племена,

Гудускана, који живе на реци Гацки у

Хрватској, и Тимочана, који живе на реци

Тимоку у данашњој источној Србији, као и то

да се називи племена Гудускана и Тимочана не помињу нигде у изворима на простору њихове прапостојбине, па се поствља питање да ли она

уопште и долазе. Рекли бисмо да су називи

Гудускана и Тимочана настали на просторима где се ови први пут и спомињу у изворима.

Стога, под називом Гудушћани треба подразумевати разнородно становништво,

словенска племена из Паноније која су се ту

могла склонити под притиском Првог аварског хаганата, затим хрватска племена, као и

затечени Романи у сливу реке Гацке, а под

називом Тимочани подразумевају се тзв.

„влашка” словенска племена, односно,

племена која су дошла са каснијег простора

средњовековне Влашке, затим Бугари и такође затечени Романи у сливу реке Тимока. Не

заборавимо да на Тимоку у првим вековима по

доласку Римљана, Плиније помиње трачко

племе Timachi.73

Следећи подаци које налазимо у Ајнхарда

о Абодритима, који се помињу на сабору у

Франкурту 822. године, потврђују да се и

Абодрити споменути 818. године налазе у

Полабљу, а да се Абодрити споменути 824.

године на сабору у Ахену, налазе у суседству

Бугара, у Дакији, која належе на Дунав, тј. у

Дакији Аурелиана или Рипенсис, на простору

данашње Тимочке зоне, који се, дошавши у

72 Vita Caroli Magni I, 6, (205,41 – 206,12) у: Извори за

българската история VII, Латински извори за българската история II, София, БАН, 1960, 34-35 (=

Извори VII): ... legati Abodritorum videlicet ac Bornae, ducis Guduscanorum, et Timocianorum...

73 Plin., n.h. III, 149.

нову постојбину, народним језиком називају

Predenecenti.74 Дакле, само су Срби

(Soraborum) споменути у Ајнхарда 824.

године, који су се делимично преселили на југ са истих Балтичких простора након 628/29.

године, вероватно, у околину Сервије, да би се

потом наново селили преко Дунава 630/31,

успели сачувати свој изворни назив у

модификованом облику на просторима

данашње Србије 634/35. године.75

Сва остала словенска племена која на одређеном простору

живе заједно са затеченим Романима убрзо

добијају нова географска имена. Оваквој аргументацији се може приговорити када се

ради о називу племена Морављана

(Marvanorum), јер су они очували свој оригинални племенски назив који су у

прапостојбини добили по реци Морави. Може

се, ипак, претпоставити да су они после

досељавања у нову средину наметнули име

Морава реци Маргус. Тако су и задржали

донето име, без обзира што су се временом

саживели са затеченим Романима, које су,

након много векова, у великом броју

словенизовали, уз помоћ словенске

писмености доласком ученика Ћирила и

Методија у другој половини IX и бугарске

Цркве током X века.76

Можда отуда потичу

тзв. бохемизми77 на простору данашње источне

Србије, а не зато што су Западни и Јужни

Словени пре доласка Угара 895. године били

суседи на простору Паноније, јер је између

њих све до 805. године као клин егзистирао

Други Аварски хаганат.78

Свакако, називи

неких племена који су нестали у исто време

када су и племена нестала у тзв. балканском

лонцу народа, одржали су се у често

оспораваној топонимији.

И поред тога што су Словени током VII

века населили велики део Грчке, Епир,

Тесалију, Пелопонез, Македонију,

74 Vita Caroli Magni I, 7, (213,24 - 43) у: Извори VII, 36:

... Abodritorum qui vulgo Praedenecenti vocantur, et contermini Bulgaris Daciam Danubio adiacentem incolunt...

75 De adm. imp. c. 32, у: Византијски извори II, 46-49; Т.

Живковић, Словениi, 111-112. 76 Т. Събев, Самостойна народностна църква в

средновековна България, София, 1987, 158-195 (= Т. Събев,

Самостойна народностна църква). 77 A. Loma, Podunavska prapostojbina Slovena: legenda ili

istorijska realnost?, Јужнословенски филолог LIX (1993),

209-210. 78 Ј. Ковачевић, Аварски каганат, Београд, 1977, 97:

Године 805. стигао је капкан Теодор, већ покрштен, на двор цара Карла у Ахен да тражи земљу за насељавање својих кланова... Био је приморан да се закуне на верност цару Карлу, да постане његов вазал.

„византијско становништво није нестало, већ

напротив током два столећа хеленизовало

дошљаке.”79 Исто се може рећи – по мишљењу

Тибора Живковића – да, уколико је „у

тренутку досељавања Срба на Балканско

полуострво још увек било ромејског80

79

Т. Живковић, Словени, 95. 80 Т. Живковић у свом делу Словени и Ромеји у више

наврата користи термин Ромеји или староседеоци у

значењу Романи, као нпр. „Срби су од староседелачког становништва могли затећи само местимично мање скупине у пустим, планинским пределима.” (стр. 114); „...

спор ток покрштавања словенског живља указује на

одсуство староседелачког становништва”, а мало даље наставља: „... где хришћанско – романско становништво остаје у непосредној близини придошлица зрачећи према

њима латентне хришћанске утицаје” (стр. 114) хришћанство је брже прихваћено; „Одсуство хришћанства међу Србима све до IX века” ... указује да је „ромејско градско становништво... напустило до тада гушће

настањена подручја Илирика (У северном делу Илирика је

живаљ ромејског порекла био спорадично настањен,

уколико се мисли на грчки живаљ, што се може закључити

и по натписима писаних грчким писмом којих у односу на

натписе с латинским писмом има неупоредиво мало –

прим. С.Г.) још пре доласка Срба ... У том смислу Срби су

једино могли затећи мање групе ромејског становништва прикупљене по планинским и мање пристпачним

пределима”(стр. 115). Не верујемо да Тибор Живковић под

групама ромејског становништва које су прикупљене по

планинама подразумева Грке. И сам је увидео да је његов

термин Ромеји неодржив за северни део Илирика, уколико

под тим подразумева Грке, па је у својој 358. напомени,

сагласивши се с мишљењем Браунинга (R. Browning,

Byzantium & Bulgaria, London, 1975, 43), рекао да су

посвуда на Балканском полуострву „заостали 'џепови'

(pockets) Грка, Латина и без сумње нероманизованих

Трачана, Илира, Дако-Межана и Далмата” при чему ничим

не поткрепљује своје мишљење о џеповима Грка и

нероманизованих староседелаца. Да Тибор Живковић под

појмом Ромеји подразумева романско становнишво као

будуће претке Румуна видимо из његовог следећег навода: „... енклаве ромејског становништва, које смо лоцирали

дуж линије Тимок-Осогово-Шара, могле су постојати и у

другим деловима Србије”(стр. 126), при чему је познато да

сви српки и страни еминентни струћњаци тврде, да на

споменутом простору треба тражити колевку Румуна, а

нико не помиње Грке. Поводом изоглоса које се налазе на

простору Тимок-Осогово-Шара, а с обзиром на житеље тог простора, Тибор Живковић износи: „... староседелачко становништво се временом одсељавало према североистоку, у данашњу Румунију” (стр. 128) што је више него јасно да под енклавама ромејског становништва на

подручју Тимок-Осогово-Шара подразумева романско

становништво, тј. Румунe, а не Грке. Уопште узев у делу

Тибора Живковића појмови као што су староседелачко становништво, несловенско становништво и Ромеји су

веома нејасни. Како бисмо поткрепили наше мишљење о

нејасноћи неких појмова код Живковића износимо његово

мишљење поводом имена Прокупља: „Procopius је био

хришћански мученик пореклом из Египта а живео је у

време Диоклецијана, па би се стога могло закључити да је у питању преношење имена града од староседелаца, Романа/Ромеја, новонасељеним Словенима” (стр. 127).

становништва, у мањим насељима или по

планинским пределима, сматрамо да се сличан

ток догађаја барем делом морао и поновити.”81

Међутим, процес славизације у областима

Тимочке зоне или уопште југоисточне Србије

показује сасвим особити развој у односу на

остала подручја данашње Србије и донекле

сличне токове развоја онима који су се

одиграли у непосредном залеђу Далмације, Хеладе и Македоније.

Склавиније нису споменуте у наративним

изворима на простору Тимочке зоне и поред

тога што су поименично забележена нека

словенска племена, док су Срби, према

казивању Константина Порфирогенита из X

века, насељени у претходно опустелим

областима Паганије, Захумља, Травуније и

Конавла још у доба Ираклијеве владавине, када су и покрштени свештеницима из Рима.82

Податак код Кекауменоса, који говори о

Србима на обали Саве и Дунава, односи се на

XI век и не помиње никакве борбе са

романским становништвом што указује на

њихово мирољубиво и тихо досељавање као

што се о томе говори и у Константина

Порфирогенита за период VII века.83

Константин истиче да су они на простору

Илирика били заправо подчињени

Византији/Романији, али ако је тако у чему се

та власт састојала, када је, поуздано знамо,

простор Илирика, био он насељен словенским

или српским племенима, био под влашћу

Империје тек од времена Василија II. У

међувремену је од 924. године и Србија била

под влашћу Бугара, као и области Тимочке

зоне, да би потом од око 932. до 976. године

Тимочка зона као и цела Србија била под

власти Византије/Романије, након чега се опет

налазила под бугарском влашћу, односно у

саставу Самуилове државе до 1018. године

(иако је један део Тимочке зоне око Видина

већ 1003. године, након осмомесечне опсаде

Видина, био присаједињен

Византији/Романији).

Дакле, сада су староседеоци изједначени с Романима, који

су исто што и Ромеји. Под општим именом Ромеја треба

подразумевати становништво под влашћу Ромејске Империје, а то су дословно сви њени грађани, било да су

Грци, Романи, касније Власи или неки други и да је

Живковић тако употребљавао термине, читалац не би

стекао дојам о његовом магловитом поимању неких

термина. 81 Т. Живковић, Словени, 95. 82 Lj. Maksimović, Pokrštavanje Srba i Hrvata, ZRVI 35

(1996), 155-174. 83 De adm. imp. c. 32, у: Византијски извори II, 49.

Где се у свему овоме налази романско

становништво и шта се са њим дешава уско је

повезано с историјом градских центата и

црквеног устројства, а оно се распало, као што

су градски центри били разрушени. Говорећи

о христијанизацији широких словенских

народних маса из времена Ираклија,

Порфирогенит указује на покрштавање

политичким деловањем Империје одозго, а то

је по нашем мишљењу могло довести до

преобраћења у редовима владајућих кругова,

дакле међу кнежевским и жупанијским

поглаварима. Покрштавање словенских маса

током VII па све до краја X века, када се

посредством прогнаних ученика Ћирила и

Методија хришћанство ширило на старословенском језику,84 морало је бити под

утицајем староседелаца Романа у сеоској средини, а не, као што Порфирогенит каже,

под плаштом императорске власти ширећи се из бискупских градских центара којих заправо

више није било.

Досадашња археолошка истраживања на

локалитетима у Рашком крају с називима Град,

Градина, Градиште, Градац „не показују

континуитет становања, већ напротив,

изгубљено касноантичко име ових места

показује да Словени нису затекли на тим

местима староседеоце и да су они сами живели

у подножју или околини ових насеља” током

VII и VIII века.85

Међутим, бугарски упади у

Србију и трогодишње ратовање 848-851.

године одразили су се на промене у животу

Словена у Србији, па утврђена места до тада у

рушевинама, као што су Дестиник (JÎ

)FJ4<\6<), Чернавуск (I.D<"$F6X),

Међуречје (JÎ 9(DXJH), Дреснеик (JÎ

)DF<6), Лесник (JÎ 7F<6) и Салинес

(E"84<H = Тузла) поново стичу своју

одбрамбену улогу касноантичких рефугијума

за околно становништво. Тешко је поверовати

да су Срби већ половином IX века сами

подизали потпуно нова утврђења. Пре би се

рекло да су они на развалинама касноантичких

каструма подизали своје прве „градове”, као

што је пример Раса (J−H CVFH), који речито

84 Т. Събев, Самостойна народностна църква, 158-195. 85 Из раздобља средњовековне српске државе постоји

најмање 70 локалитета с називима Град, Градина,

Градиште и Градац и то само на подручју Врањске Пчиње,

Левача, Млаве, Тимока, Неготина, околине Београда,

Ибра, Колубаре и Подгорине, Драгачева, Груже,

Лепенице, Јасенице, Бање, Тиквеша, Ужичке Црне Горе и

Златибора где постоји најмање још толико топонима типа:

Латински, Грчки, Римски и Мађарски град.

говори да се у пограничним деловима српске

државе задржало романско становништво.

Дакле стара Arsa је метатезом ликвида постала

словенска Раса,86

а антички Naissus

посредством албанског језика постао

словенски назив Ниш87, па би у том случају у

околини Ниша, у време досељавања Словена, могло бити романског становништва.

Брдско-планинска подручја од Мораве на

истоку до Цибрице најчешће су припадала

западној периферији Византије/Романије или

Бугарске, а словенска племена која су се

настанила на овом подручју наишла су на

романизоване староседеоце који су у

континуитету до данас очували имена својих

утврђених кастела, забележена и у турским

пописним дефтерима XV и XVI века, најчешће

као називе села, међу којима су: Aldanes

(!8*"<H) – Алдинац (1454/55, 1560), Arsatza

(!DF"J.") - Рсовац, Arsena (!DF<") -

Ражањ, Brarkedon (%DVD6*<) - Бракинова

(1454/55, 1478/81), Burdopes (%bD*BH) –

Бурдимо (1454/55, 1478/81, 1560), Garkes

('VD6H) - Гркиња, Gurvikon ('bD$46<) -

Курвинград, Kalis (5"884H) - Кална, Kandilar

(5V<*48"D) – Кандилице (1454/55, 1560),

Mucianikastelon (9J.4"<46VFJ88<) –

Мучибаба, Mutzipara (9J.4B"D") -

Мучковце (1560), Iudaios (3*V4H) -

Жидаик (1560), Novae - Нова (1560, 1586),

Ratiaria – Арчар (1455, 1478/81, 1560), Almus –

Лом (1454/55, 1560), Bononia (прарумунско

Budūnia > стбуг. *bãdã›nâ) – Видин (1454/55,

1560), Florentiniana (M8TD<J\"<") –

Флорентин (1454/55, 1560), Bratzista (%DVJ.4FJ" < Braçi sta<tio>) – Брачин (1560),

Setlotes (G¦J8JH < вулгарнолат. Siculótae >

Sglat) – Злот (1454/55, 1466, 1560), Timiana (I4:\"<") - Тамјаница, итд.

88 Овде су

наведени само они називи из античких и

касноантичких извора који су се очували до

данас на својим локацијама, али уколико су

нека имена са овог терена током векова

изчезла без трага на местима где их очекујемо,

исплати се потражити их на ширем подручју.

86 De adm. imp. I, 32.53: J−H CVFH; Ј. Калић, Словени

и византијско урбано наслеђе, Социјална структура

српских градских насеља XII-XVIII, Смедерево-Београд,

1992, 24. 87 А. Лома, Језичка прошлост југоисточне Србије у

светлу топономастике, Зборник реферата са научног скупа Говори призренско-тимочке области и суседних

дијалеката (Нишка Бања, 17-20. 6. 1992), Ниш, 1993, 109

(= А. Лома, Језичка прошлост). 88 С. Гацовић, Разграничење, 17-55.

Александар Лома поводом овога каже да „не треба губити из вида да чак и доказив или бар

врло вероватан словенски рефлекс

предсловенског имена пружа само приближну

оријентацију за положај места које је оно у

антици означавало: у немирна времена

досељења Словена и током постепене

стабилизације њихових односа са

староседеоцима денотат старих топонима

често је бивао померен или сужен. Стога –

каже Лома – извесно несагласје

топономастичких налаза са локацијама датим

у античким изворима или претпостављеним на

основу археолошке евиденције не мора нужно

говорити против ваљаности језичке

идентификације или поузданости извора”89

,

као што је рецимо пример са називом

данашњег села Врмџа, које представља рефлекс касноантичког назива Vermezium (%D:X.4<) sa područja Dardanije90.

Поред овога, извесно је да у неким

случајевима у којима сигурно знамо да су

Словени затекли романизоване староседеоце,

имена античких градова буду преименована,

без обзира што Словени знају за изворни назив

града, као нпр. Ragusa – Дубровник,

Constantinopolis – Цариград, Singidunum –

Београд, Viminacium – Браничево и у том

случају ови називи „не морају да се посматрају

као словенски називи настали услед

непостојања непосредног додира између

Словена и староседелаца” већ да се ова имена

пре могу назвати „описним”. Стога, ова „описна” имена као и Порфирогенитови

називи градова, Међуречје (9(DXJH <

*медју-рěч-ьје), Лесник и Чернавуск

(I.D<"$F6X < Чрновускъј /сц. град/ <

*Чьрно/в/ọси)91

могу доћи од Словена и поред

познавања античких или касноантичких имена

градова, па „у том случају енклаве ромејског становништва, које смо лоцирали дуж линије Тимок-Осогово-Шара, могле су постојати и у

другим деловима Србије.”92

Осим имена античких и касноантичких

кастела наведених са простора данашње

Тимочке зоне чија су се имена одржала у

топонимији до данас, што указује на једну од

многих тзв. енклава романизованог

89 А. Лома, Окамењена имена. Прилог познавању

предсловенских остатака у оронимији Црне Горе, Наш

језик XXX/1-5, Београд, Инситут за српски језик САНУ,

1996, 127-128 (=А. Лома, Окамењена имена). 90 Византијски извори I, 61. 91 А. Лома, Језичка прошлост, 114, 122. 92 Т. Живковић, Словени, 126.

староседелачког становништва, називи река

убедљиво сведоче о затицању романског становништва на наведеном простору:

Danuvius – Дунав, Savus - Сава, Dravus –

Драва, Pincus – Пек, Timacus – Тимок, *Malvus

– Млава, Margus – Морава, Kiabros – Цибрица, Almus – Лом, Asemus – Осем, Iatrus – Јетра, али

и шире, о чему сведоче имена река, као што

су: Drinus – Дрина, Colapis – Купа, Oienus –

Уна, Bunnos – Буна, Urbanus – Врбас, Pelva –

Плива, Basuntius – Босут, Tibissus – Тамиш,

Pathisssssus – Тиса, Naron – Неретва, Barbanna

– Бојана, Cinua – Цијевна,93 и много других

хидронима на просотору Тимочке зоне и шире, у којима се, по мишљењу Звездане Павловић,

анализом може утврдити „видан румунски

утицај” у сливу Јужне Мораве94, Западне

Мораве95, Велике Мораве96, Млаве97, Пека98,

Белог (= Сврљишког) Тимока99, Црног (=

93 П. Ивић, Јеик и његов развој до друге половине XII

века, Историја српског народа I, Од најстаријих времена

до Маричке битке (1371), Београд, 1981, 131. 94 З. Павловић, Анализа имена река у сливовима Србије

у којима је видан румунски утицај, Ономатолошки

прилози XI (1990), 73-76 (= З. Павловић, Анализа имена река): Балиновачка река, Балтијевачка река,

Барбарушинска река, Барбатовачка река, Барбешка река,

поток Баруса, поток Басара (= Басарски дол), Батуловачки

поток, Биначка река, Биновска река, Бинч (= Биначка)

Морава, Бинчанска река, река Блендија (= Блендијска),

Букуровачка река, Бунушевачки поток, поток Бурада,

Влашка река (x 2), река Власина, Влашка падина, Влашки

поток, река Врмџа (= Врмџанска), Дудулајска река,

Јабуловски поток, Копиљачка река, Корбевачка река,

Корбулска река, Кординска река, Корманска река, поток

Корнет, поток Кукуловце, река Куцуљчица, Лабуковачка

река, Марганска река, Мусуљска река, река Сурдулица (=

Сурдулска), Тумбанска река и Џепска река 95 З. Павловић, Анализа имена река, 76-78: Басара

Велика, Бинићски поток, Брадуљска (= Брадуљичка) река,

Бурдељски поток, Бурин поток, Врнчанска река (x 2),

поток Кукул, Мала Басара, Камиџорски поток, Мургулска

река, Негришорски поток, река Плана (x 2), поток Сурдук,

река Сурдулица, река Фунштица и река Џепница. 96 З. Павловић, Анализа имена река, 78-79: Бачинска

река, поток Булутовац, Бурдељски поток, поток Ваља Вртешелирор, поток Ваља Стреж, Влашка река,

Корманска река, Крачин поток, Микулински поток, поток

Падура Фрумоса и поток Чоруговац. 97 З. Павловић, Анализа имена река, 79: Река Бусур,

поток Ваља Мика, река Ваља Мори, река Ваља Стрж,

поток Јерк и река Огашу Русим. 98 З. Павловић, Анализа имена река, 79-81: Река

Албина, поток Бониш, поток Ваља Грабова, поток Ваља

Ломнит, река Ваља Маре (x 2), поток Ваља Мастак, поток

Ваља Мику, поток Ваља Пешчера, река Ваља Првули,

поток Ваља Сака, река Ваља Србаска, поток Вражиторе (=

Врачарски), река Думетри, река Лупиаска, поток Огашу

Бунар, поток Огашу Марку, Србачка река, поток

Фаљештане, поток Френкулас и поток Џона. 99 З. Павловић, Анализа имена река, 81-82: Алдина река,

Бурдимска река, поток Влашки Дол, Мезин поток,

Кривовирског) Тимока или Црне Реке100,

Тимока101, Поречке реке102 и у сливу

Колубаре.103 У вези с романским елементима у

називима река на простору Тимок-Осогово-

Шара, односно на целом простору југоисточне

и североисточне Србије, Звездана Павловић

каже да се на овамо „налазе несловенска имена међу којима доминирају потамоними који у

свом склопу имају романске, прецизније

румунске” елементе, па наставља да је сасвим

извесно „да су Срби по свом доласку на ову

територију и кроз средњи век живели у

симбиози са влашко-романским сточарским

слојем становништва”.104

Велике територије сливова Западне и

Јужне Морве од запада према истоку до

бугарске границе, са „свим рекама које утичу

са севера у Нишаву, налази се у именима река

стари влашки слој. Тај влашки слој су

поглавито антропоними сачувани у

топонимији, па преко ње се и данас чувају у

хидронимији”.105

Ти се антропоними и данас користе у фонду личних имена Румуна, па тако у сливу Јужне Мораве налазимо

антропониме и антропонимске основе, као

нпр. Balin, Baltă, Barbărasă, Barbat, Bărbeşti, Basara, Batul, Bince x 2, Bin-, Blende, Bucur, Bunuş, Burada, Vrance, Duduloi, Corbe, Corbul,

Пајешка река, Пандиралски Тимок, Прлитска река и поток

Сатулуј. 100 З. Павловић, Анализа имена река, 82-884: Арики

поток, Баба Јонин поток, Баланов поток, поток Бигуралу

Џода, поток Биђер, поток Ваља Ђемижлок, Ваљакоњски

поток, поток Ваља Микуљ (= Мала Долина),

Влашкопољски поток, поток Војала, Гурулов поток, поток

Кленцуш, Корњетски поток, поток Крачун, поток

Кршијор, поток Купјатра, поток Ларг (= Широки), поток

Лубарел, поток Лукубужору, поток Лупужоли, поток

Мошулуј, Огашу БОжурулуј (= Божурски поток), поток

Појење, поток Рео, поток Сак, Фирулов поток и поток

Фнтина. 101 З. Павловић, Анализа имена река, 84-86: Поток Буњ,

поток Ваља Маре, поток Велика Секашћица, поток

Дозули, Јанкуцин поток, поток Калафире, река Кормарош,

поток Кошуле, поток Мала Секашћица, Никуличевска

(Алапинска) река, Паулов поток, поток Сатулуј, Сиколска

река, поток Станулуји, Трујкин поток, поток Урзукаре и

Џодин поток. 102 З. Павловић, Анализа имена река, 86: Река Ваља

Црнеши, Првулов поток, Маврин поток, Паулов поток и

поток Појење. 103 З. Павловић, Анализа имена река, 86: Бачевачка река

и поток Сурдук. 104 Z. Pavlović, Nešto o rumunskim elementima u imenima

reka sa terena Srbije, Zbornik referata i materijala V

jugoslovenske onomastičke konferencije ANUBIH, Posebna

izdanja, knj. LXX, Odeljenje društvenih nauka, knj. 13,

Sarajevo, 1985, 109. 105 З. Павловић, Анализа имена река, 86.

Corda, Cucul, Alb-, патроним Margan и Muşul, док је етнонимом Влах именовано пет

хидронима. Антропониме и антропонимске

основе, као што су: Bărbă-, Bin-, Bradul, Buri, Vrance x 2 и Murg налазимо и у сливу реке

Западне Мораве, а антропониме Bulut, Cracea, Micula и Ciorănga у сливу Велике Мораве. Од

етнонима Влах настао је један хидроним,

Влашка река, у области Велике Мораве, док је

у сливу Млаве од етнонима Србин именована

Србачка река. У сливу Пека антропоним је

Boniş и неколико патронима, Dumetri, Făleşti, Frăncul и Jian, а у сливу Белог Тимока, Aldo, Burd- и Mezin. Док су у сливу Црног Тимока

или Црне Реке антропоними Aric, Iona, Bălăn и Moşu и антропонимске основе Voi-, Gur- i

Fir-, дотле су у сливу Тимока антропоними

Bun, Iancu, Coşula, NiculiŃă, Paul, Secu, Stanul и

Cioadă и антропонимске основе Truic-, а од

етнонима Влах формирана су два сложена

хидронима, Влашки дол и Влашкопољски поток. Слив Поречке реке у називима својих

притока има следеће антропониме: Pîrvul, Paul и Mavra.

Хидроними у североисточном делу

Србије чешће су изведени од апелатива: tumbă, jep(i), surd (слив Јужне Мораве), bordi, negruŃ, surd x 2, funie, jep(i) x 2 (слив Западне Мораве), baciu, bordei x 2, pădure (слив Велике Мораве), erugă (слив Млаве), alb-, Vrăjitorie, lup (слив

Пека), păiş, pândire, pîrlit, satul (слив Белог Тимока), bigăr x 2, bujor(i), clenŃuş, coarnă, crăciun, piatră, pîrjol, poiană, larg, rîu, sec, fîntână (слив Црног Тимока или Црне Реке), sec, sat, dos, urzică (слив Тимока), poiană (слив

Поречке реке), baciu и surduc (слив Колубаре).

Групу двочланих хидронима „која

садржи обележје румунске лексеме”, наћи

ћемо у сливовима Млаве: Valea mică, Valea mori и Valea Străjni, Пека: Valea Grab (слов.

апелатив), Valea lomnit (слов.), Valea mare 2,

Valea mastacăn, Valea mică, Valea peşcera (слов.), Valea Pîrvul, Valea sec, Valea Sîrbească, Ogaş bunar (тур.), Ogaş Marcu и Поречке реке:

Valea crn-, неколико и у сливу Тимока (Црне

Реке): Biguralu Cioadă, Valea de mijloc, Valea Micul, Ogaş bujori, а посебно у сливу Велике

Мораве, који „припада овој северној, североисточној зони са неколико примера: Valea vîrteji, Valea srăjni и Pădure frumoasă.”106

Присуство антропонима и морфема

„карактеристичних за румунски језик, у

неколико случајева стари романски елементи,

106 З. Павловић, Анализа имена река, 87.

указују на утицај тога језика који је извршило

влашко средњовековно становништво”107 на подручју Тимок-Осогово-Шара, односно „од

ушћа Тимока преко источних подножја

планина дуж српско-бугарске границе до

Осогова, а затим у широком луку кроз североисточну Македонију до Овчег Поља и

Скопља, и даље јужно од Тетова ка албанској етничкој граници око Шар-планине”, налази се један скуп изоглоса који би морао бити стар

бар хиљаду година.108

Ни највећа експанзија државе Немањића

или Деспота Стефана Лазаревића „није

захватила тимочки слив, а ни горње Понишавље” па како другачије објаснити

чудну концентрацију изоглоса које раздвајају

источну и западну грану Јужних Словена него

извесним етничким клином „у којем је живело

– како каже холандски слависта ван Вејк (van

Wijk) – румунско становништво.”109 На простору Тимок-Осогово-Шара, односно на

простору који захвата подручје призренско-

тимочке (торлачке) дијалекатске групе, тј. белограчичко-брезничких говора на бугарској државној и националној територији или

северномакедонских говора у Македонији,

налазимо одавна већ забележене топониме

„Бербатово, Букуровац, Бучум, Валуниш,

Корбевац, Маржини, Мерџелат, Сврљиг,

Сурдулица, Тумба, Џепа и многа друга

румунског ... порекла...” 110

као нпр. „Рњос,

Никшор (1576, данас Нишор), Миџор ...

Бучумет, Валуниш, Сурдул ... Мачкатица, који

несумњиво доказују некадашње бројно

присуство Румуна у овим пределима”.111

Уосталом и на бугарској страни границе, на

пример „у софијском крају, знатан је део

румунског елемента у топонимији оличен у

именима као Банаиз, Банишора, Бов, Вакарел,

Гавнос, Пасарел, Урсул” итд.112

Када говори о

дешавањима на овом простору Павле Ивић

износи: „Ако је тачно све што смо овде претпоставили (мисли на романски, боље румунски и албански клин између западне и

источне групе Јужних Словена на простору

Тимок-Осогово-Шара – прим. С.Г.) доцнији

107 З. Павловић, Анализа имена река, 87-88. 108 П. Ивић, Српски народ, 18. 109 П. Ивић, Српски народ, 26. 110 П. Ивић, Српски народ, 29-30. 111 А. Лома, Језичка пеошлост југоисточне Србије у

светлу топономастике, Говори Призренско-тимочке

области и суседних дијалеката (Зборник радова са научног скупа Нишка Бања, јуна 1992), Ниш, 1994, 110 (= А. Лома,

Језичка пеошлост југоисточне Србије). 112 П. Ивић, Српски народ, 29-30.

развој је морао комбиновати два-три процеса: постепену емиграцију румунског и албанског живља из простора о којем је реч, продирање у

тај простор словенских насељеника, и то оних

западне гране, и асимилацију остатака

затеченог становништва (с изузетком дела

Румуна у североисточној Србији и дела

Албанаца у метохијској области).”113 У зони

раздвајања о којој говоримо, а у прилог староседелачких романизованих предака

Румуна, Александар Лома указује на прелаз шћ у шт који је, осим у српском и бугарском

језику забележен и у румунском, што може

бити у вези са некадашњом „постојбином

Румуна између Срба и Бугара”.114 У вези са тим још је Мутафчиев115

закључио да се полуроманизовано становнштво западног дела

Балканског полуострва задржало око Кроје, Скадарског језера и дела Црне Горе, и да од

њега потичу Албанци, а центре где су се

задржали романизовани Трачани, он види у

области Ибра и Лима, односно данашње

југозападне области Србије и Херцеговине, а

њихове потомке је назвао Власима. Власи су

се по његовом мишљењу распростирали дуж

Мораве и Тимока све до Трансилванских

Карпата са чиме се у основи слажемо уз допуну коју предлаже и Тибор Живковић,

116 да

центри окупљања романизованог становништва нису могли бити око Лима и

Ибра, већ североисточно одатле у правцу

средњовековног Раса и Ниша, и источно од

Мораве, мада је „запажено присуство не малог броја влашких топонима и на подручју западне

Србије”, односно у горњем сливу Западне

Мораве, као што су: Мачкат (Мачукат) на

Златибору, Негришори у Доњем Драгачеву,

Кондришор у Горњем Драгачеву, Камиџора на

утоку Ибра у Мораву, Корнет на више места, Лорет код Ужичке Пожеге, Грушет у Гучи

(Горње Драгачево), Пријот у селу Дљину

(Доње Драгачево), али и дримонима (*D:`H

„шума” + Ð<:" „име”) на –ет < лат. –etum изведених од словенских назива за врсте

дрвећа, као што су: Брезет у области

Златибора, Врбет у селу Вичи (Горње

Драгачево), Јелет у селу Кривој Реци (Качер), Липет у селу Козељу (Качер) или Врбета у

Гружи, Ребрета у селу Церју и Грошета

113 П. Ивић, Српски народ, 28. 114 A. Loma, Neki slavistički aspekti srpske etnogeneze,

Zbornik Matice srpske za slavistiku 43 (1993), 111. 115 П. Мутафчиев, История на българския народ (681-

1323), София, 1986, 95. 116 Т. Живковић, Словени, 128-129, нап. 404.

(Groxeta 30-тих година XV века, данас Грошето) у селу Драганцу, који „потичу из мешовитог влашко-словенског говора Влаха у

овом делу Србије, насталог у раздобљу које је претходило њиховом потпуном и коначном

посрбљењу.”117

Поред многих показатеља суживота словенских, српских и бугарских племена с аутохтоним романизованим становништвом,

као и ојконима, хидронима (потамонима),

топонима и дримонима које смо навели, о

упоредном животу Романа поред варвара,

сведоче и тзв. санктореми (хагионими),

односно најстарији сакрални објекти, чија су

имена светаца послужила у именовању многих

места на Балканском полуострву и сведоче о

многим оазама хришћанског, најпре

неолатинског, а потом и романског, односно

румунског становништва у мору словенског мноштва. Овај хришћански свет Романа је

свакако морао утицати на варваре који су се

временом делимично христијанизовали и под

утицајем локалних „самоуких

проповедника”.118

117 А. Лома, Језичка пеошлост југоисточне Србије, 110-

112. 118 М. Станојвић, Из народног живота на Тимоку. 2.

Црквари и цркварке, Зборник прилога за познавање Тимочке крајине, ИИИ, Београд, 1931, 107-108: У народу има људи за које верује, да их гони нека виша сила (Бог, анђели, свеци, светице...), да откопавају старе црквине или црквишта. Народ Тимока (јужно од Зајечара) верује

да се лицима који дуго болују јављају у сну Бог, свеци или

друга виша небеска бића са наредбом да откопају неку

црквину и ти се људи у народу зову црквари, црквенци или црквењаци. Овакви се људи одликују необично јаким верским фанатизмом и сујеверјем. И нису само људи, који врше ова богоугодна дела. И жене могу бити цркварке, црквенке. Оне су у својој религиозној ревности још фанатичније и ревносније, него ли мужеви. Оне своје проповеде држе много снажније него ли пророци, особито о празновању празника, најчешће народских... Сваки црквар, одн. цркварка, има свој одређени дан преко недеље (најобичније петком или средом), када служи службу божју. Тога се дана скупи толико народа, да се чини као да је ту прави вашар. Црквар се на свој начин моли Богу или свецу, а народ иза њега стоји или лежи (ако је болестан) и крсти се... У колико је црквар чувенији, у толико је посета к њему већа. Цвака ’црквина’ има свога ’патрона’. Ове божје људе власт, под утицајем црквене власти, гони, али без успеха... Чувенији црквари су пророци, који су познати на далеко. Њихова се прорицања муњевитом брзином проносе кроз народ и у њих се верује као у сваку светињу. Ових црквара, посебно цркварки има

и данас у тзв. Торлака, односно у становништву

призренско-тимочког говора што је доказ више, по нашем

мишљењу, о словенизованом/србизованом романском

становништву који је вековима одржавао хришћанство у

народној култури и без црквене организације која је, може

се рећи, у северном Илирику нестала крајем ВИ века.

На основу неких санкторема који могу

бити супстрат, тј. евентуална имена која су

Словени затекли доселивши се на одређено

подручје, или адстрат, односно имена која су

настајала када је највећи део Илирика био већ

одавна пословењен уз опстанак извесних

романских енклава потоњих Влаха, односно

Румуна, са сопственим топографским

именовањем, уочавају се много више

латински, односно романски, него грчки

утицаји.

Међу хришћанским топонимима можемо

навести Прокопијев G"$4<\4$H = Sabini rivus,

данас вероватно Собина код Врања, по Св.

Сабину, чије име носи један други

Јустинијанов кастел споменут у истом делу,

De aedificiis, али то није извесно каже

Александар Лома, јер ни само значење имена

ни археолошка истраживања не указује на

неки објекат хришћанског култа.119 Такође, Јустинијанов касноантички кастел 948XJH,

којег бележи Прокопије на подручју

Дарданије, и који се доводи у вези са именом

села Млећане (XIV век, данас Млечане), упућивао би на могућност тумачења од

присвојног генитива vlat. Miletis < Militis од

miles „војник”, што претпоставља

рановизантијску базилику у атару тога села

која је могла бити посвећена неком „светом

ратнику”, тј. хришћанском мученику из војниh

редова120, као што је, уосталом, и назив

3FJ""(8V((" у повељи Василија II из 1019.

године, који је настао погрешним читањем

ћириличког предлошка неког ранијег старословенског документа Охридске

архиепископије, istaaglagga, уместо i stlatlatë, а потиче од имена Св. (Теодора)

Стратилата (/1`*TDH/ GJD"JZ8"JH),

одакле иде назив *Стлатлаћ > Сталаћ, што

потврђују и легенде о Тодору од Сталаћа.

Уосталом и црква у сталаћком граду посвећена

Св. Духу слави Тројиcе, празник који пада

близу Преноса моштију Св. Великомученика

Теодора Стратилата 21. јуна, а пошто се овај празник помера може се неке године с њим и

поклопити. Овај хагионим ваља датирати пре

1000. године.121

Како је могло доћи до

119 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима на

старосрпском тлу, Ономатолошки прилози XИ, Београд,

Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику

САНУ, 1990, 14 (А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима).

120 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 14. 121 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 3, 10,

14, 16.

именовања овог хагионима? Одговор налазимо

у археолошким налазима и историјској аналогији из 971. године када је василеус

Јован Цимискије, освојивши од Руса утврђени

град Дрстер (лат. Durostorum = буг. Силистрија), назвао Theodoropolis у част

светог Теодора Стратилата, заштитника

византијске војске и њених предводника.122

Латински слој хришћанске лексике

заступљен је најчешће у топонимији

јадранског приморја, јер се у далматинским

градовима „романско становништво одржало

до позног средњег века” где се почетни

елеменат su(t)- < san(c)tu(s) одржао нпр. у

називу Сутоморе < Santa Maria, али су се карактеристични трагови латинског хришћанства одржали и у копненој зони

Балканског полуострва што се види на следећим примерима: Мо(ј)стир < Молстир < molistirium и Колудра, у сливове Босне:

Сутмар, Стоморине, Удрин, у сливу Пиве:

Сутулија, Мратиње, у сливу Лима: Сутиван,

Мојстир, Колудра, Паскалица, Мратиња црква, да не говоримо о источној дисперзији

појединих имена у Топлици, Колудра, у

Пожаревачкој Морави, у селу Жировници,

Јелија123, у Тимочкој долини забележени су

ојконими Сумарин и Сумариновце < Snctus Marinus или Santa Marina и Сумраковце < Sanctus Marcus у XV и XVI веку,124 који поред

стотине других романских или румунских

топонима забележених у турским пописним

дефтерима XV и XVI века указују на

континуитет неолатинског, романског, а потом

и румунског становништва од касноантичког периода до данашњих дана.

Латински утицај на именима најранијих

сакралних објеката, може се наћи и на

натписима, као што су: S. Petri de Campo код

Требиња, S. Martinus у Конавлима125 или sancti

Petro de Limo додуше из XII века.126

Занимљив

122

Leo Diaconus 1, IX, cap. 12: J` J )DbFJ8<

I*TDbB84< ¦B Ï<`:"J4 JØ FJD"J8VJ 6"Â

:VDJDH 1*fD :J<:VF"H; К. Јиречек,

Хришћански елементи у топографској номенклатури балканских земаља, Зборник Константина Јиречека I,

Београд, 1959, 491. 123 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 16. 124 С. Гацовић, Етимологија несловенских основа у

ојконимији Видинског санџака XV и XVI века, Зајечар,

1993, 88-89. 125 К. Јиречек, Историја Срба I, Београд, 1978, 98. 126 К. Јиречек, Хришћански елементи у топографској

номенклатури балканских земаља, Зборник Константина

Јиречека, уред. М. Динић, Београд, 1959, I, 487 (= К.

Јиречек, Хришћански елементи).

је и натпис нађен у рушевинама цркве св.

Петра у Раповини код Ливна који је датиран у

IX/X век: „ferre dignatus est at honorem beati Petri apostoli pro remedio anime sue...”127

или

civitas sancti Demetri одакле се током средњега

века развило име Дмитровица и доцније

(Сремска) Митровица128, под утицајем

староседелаца Романа, као и Прокупље, које се

још 1395. године звало град св. Прокопија

(sancti Procopius)129

, по мученику пореклом из Египта који је живео у време Диоклецијана130,

па би се могло закључити да су и ово име

града Словенима пренели Романи, односно

преци каснијих Румуна. У оне називе сакралних објеката које

сматрамо адстратима са подручја бившег Илирика навешћемо неколико. То је, пре свега, топоним Кундељ у Метохији, који, по

објашњењу Митра Пешикана, одражава

романски облик латинског придева candidus „бео”131, мезра Бешичинце у нахији Поломје (Видински санџак, 1560)

132 је вероватно

деминутивни назив од старобалканског bjeshkë у албанском језику, који потиче од лат. basilica,

133 као и топоним Бисерка код ушћа

Топлице, који се везује за цркву Св. Николе, или код Плеваља (Горње Подриње), који се

везује за средњовековни манастир Св. Тројице

(оба топонима се помињу у XIV веку), а

потичу од румунског рефлекса biserică „црква”

< лат. basilica.134

По мишљењу Алекасандра Ломе, глас з за меко грчко (((( у називу виса

Кутузер на Златибору, села Кутузеро у

источној Босни на Јадру и заселка Кутезеро на

Гласиначком пољу, сва сконцентрисана око

средњег тока Дрине, која сведоче о

некадашњем присуству богумила, чији је један

од назива био кутугери, не може из

127 M. Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i

Hercegovine, IV, Sarajevo, 1970, No 259. 128 К. Јиречек, Хришћански елементи, 465. 129 Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава

средњега века, Београд, 1912, 518. 130 К. Јиречек, Хришћански елементи, 486. 131 М. Пешикан, О одређивању и смештају неких имена

из дечанских хрисовуља, Ономатолошки прилози II,

Београд, Одељење језика и књижевности, Одбор за

ономастику САНУ, 1981, 26, 81: Кундељ је у повељи

међаш Тушиља (у међама суседног Гумништа помиње се као Кундеђ), те тако свакако треба прочитати име цркве

KWNDL „Кондил”. 132 Д. Боянич-Лукач, Видин и видинският санджак през

15-16 век, София, 1975, 122. 133 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 5, 8,

14. 134 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 5, 8,

14.

хронолошких разлога ићи на рачун словенске

друге палатализације, већ се пре може

„објаснити влашким посредством”.135

Веома је занимљив и архаичан словенски облик имена

Ковиљ < *Мьковил-јь од лат. Michail са ch = к

136 у Старом Влаху и Бачкој као и веома архаичан топоним Смесе у атару села Заграђа

код Зајечара где се налазе остаци католичке

богомоље и који потиче од лат. s(anctus) me(n)sa „света миса”.

137 Име манастира Удрин

у Босни указивао би, каже Александар Лома,

на веома рану посвету Св. Андреји (лат. Andreas), а то је време „пре X-XI века на

основу an- > ọ- > y-”.138 Дајући објашњење топонима soutâ`oulâ›ënâ, soudâ`elënâ <

Sanctus Julianus, Александар Лома износи

мишљење да се „са истом променом лат. j- > далм. ž- и са другом словенском

палатализацијом” може објаснити „Жањиц или

Жањице, увала с остацима старохришћанске

базилике на полуострву Луштици наспрам

Херцег Новог”, a по нашем мишљењу и

топоним Зањевачка црква у атару села Звездан

код Зајечара што се потврђује остацима

богомоље из XI-XII века.139 У адстрате првенствено треба убрајати и оне топониме са

романским говорима проистеклим из балканског вулгарног латинитета. Овде ћемо

навести и топоним Смедерево, потврђен 1019.

године у повељи Василија II (Gn<JXD:<)

где Fn- стоји за F: и -<J- за -д-, а -:- за -в- па

одатле ваља читати Смедерево, а не евентуално *svêteromo.140 Тако је град „назван

по Св. Димитрију, који му је од давнине заштитник – рум. Sîmedru.141 Такође и назив

135 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 8. 136 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 6-7. 137 О остацима католичких цркава и манастира Тимочке

зоне нешто више у раду под насловом: Хришћанство након VI века, влашка епископија и проблем „денационализације” Влаха путем Цркве, који је у

завршној припреми за штампу. 138 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 9, 11. 139 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 10,

14-15; Топоним Зањевачка црква је, по нашем мишљењу,

истога постања с топонимом Зина у Грделичкој клисури и

топонимом Зан од посведоченог Прокопијевог вулгарнолатинског облика Зана код Караташа на Дунаву,

који се поклапа с румунским митолошким називом zînă

(zână) „вила” од латинског теонима Diana. Поред

топонима Зина налазимо и топоним Бин(а)ч (< Binetzes,

1019) као и Бинча Морава (од око 1400) који потиче од

имена античког насеља поменутог у II веку код Птолемеја

(Arri)bantion и који показује типичан румунски развој (види: А. Лома, Језичка прошлост, 111).

140 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 3, 14. 141 V. I. Popović, u: Zeitschrift fur slavische Philologie 28

(1960), 104-105.

цркве „Св. Никола Комљаг (komlëgâ у

Раваничкој повељи), данас Комњига, Комига,

носи тамно име за које би се, као и за ... назив

двеју цркава Куманица,142 могло помишљати,

између осталог, на лат. communicare

’причешћивати се’, одакле у стсл.

komãkati”143 и у тимочко-призренском

дијалекту комкa, комкање, комкам и комкам се.144

О свакодневном суживоту обичних људи,

најпре Романа, а затим и Влаха (Румуна) са

Словенима, Србима и пословењеним

Бугарима, посебно на простору Тимок-

Осогово-Шара, који се током векова добрим

делом утапају у словенско море, указује и

романска лексика посебно у призренском-

тимочком дијалекту, као нпр. алботин, очагари, ластар, прóлука, слути, скоба, скоби се, скара, скубе, вурда, урда, вурка, цукнут, штрвор, урсула, комоњи се, плија, сушина, џидњује, куластра, кондилат, буџа, турта, цука, сугаре, шерби се, ората, кьндза, трандорија, парасина, моропутина, кормим (у

Пироту – коремо “стомак”), ластри, вада, варди, вардиште, грамада, мандра, марен, заманта се, пангалос, скопи, спастри, брбат, сома, соман, сомање, таласон итд.145

Романско становништво је од

земљорадничког, какво је било у време

Римске Империје, постало, по мишљењу

многих историчара, искључиво сточарско, док

су Словени наставили са земљорадњом. Појава

словенске пољопривредне лексике у

румунском и албанском, а румунске и

албанске сточарске лексике у српском и

бугарком језику, сведочи о узајамним

утицајима и прожимањима у време када су још

увек живели непосредно једни поред других,

али је мало вероватно да су се било једни било

други бавили само сточарством или само

земљорадњом. И поред тога што су Романи, а

потом Румуни, по мишљењу многих

историчара, били само сточари, а Словени

само земљорадници, „сумњамо да је начин

њихове земљорадње био напреднији од оног

142 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 12.

Стари манастир „близу Богородице Бистричке на Лиму и

црква у селу Рамаћи: обоје носе име Куманица.” 143 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима, 144 М. Станојевић, Комка (Црквена терминологија у

народном говору), Зборник прилога за познавање Тимочке крајине, III, Београд, 1931, 98-99.

145 Ј. Динић, Речник тимочког говора, Београд, 1988.

код затеченог становништва”146, односно код

Романа, каснијих Влаха.

Зато је, рекли бисмо, у домену

агрикултуре латинска терминологија доста очувана у Влаха, односно у румунском језику,

као што је нпр. grana pl. > grîne (у сингулару

granum > grîu „жито”; frumentum > frămînta vt. „/за/месити”), hordeum > orz (orä) „јечам”,

milium > mei „просо”, secale > secară „раж”,

alium > ai (регионално) „бели лук”, caulic(u)lus > curechi „купус”, cepa > ceapă „црни лук”,

cicer > аром. ŃeaŃire „наут, леблеблија, бамље”,

cucurbita > cucurbetă (регионално) „тиква”,

faba > аром. fauă „боб”, lactuca > lăptucă „лочика”, lens > linte „сочиво”, napus > nap „бела репа”, pepo > pepene „диња”, plantago > pătlăgină (регионално pătlăĝan) „парадајз”,

radic(u)la > ridiche „роткв(иц)а”, uir(i)dia (n.

pl.) „зелениш” > varză „купус” f. sg. (у старом.

језику verzele f. pl. kaže se još i zărzăvaturi) итд.

Такође је добро очувана и латинска

земљорадничка терминологија у румунском

језику, као нпр. arare > ară „орати”, seminare > semăna „сејати”, colligere >culege „брати”,

tribulare > treiera „(о)вршити”, uentulare (варијанта ventilare) > vîntura „вејати (жито)”,

machinari > măcina „(са)млети”, pinsare > pisa „(з)дробити”, cernere > cerne „(про)чистити,

(про)сејати”; aratrum > аром. arat(ru) „плуг”, sementia > sămînŃa „семе”, sappa > sapă „мотика”, palus > par „колац”, sicilis > seceră „срп”, cos > cute „кремен”, furca > furcă „преслица; виле (рогуље)”, mola > moară „млин”, pil(l)a > piuă „аван, пангија”, cribrum > ciur(el) „решето”, capisterium > căpistere (căpăstru) „улар”, iugium > jug „јарам”; ager > agru (старо и регионално) „њива, ораница”,

area > arie „гумно, ареа(л)” итд.147

Као што рекосмо, сточарску

терминологију средњевековних Влаха

преузимају Словени, живећи поред њих као

суседи у планинским подножјима и жупама,

али и словенизацијом Влаха током векова.

Романске сточарске терминологије има у

великом мноштву посебно на простору

призренско-тимочког дијалекта, али и на

другим просторима Балканског полуострва где

је словенски живаљ долазио у контакт са

романским или румунским живљем. Да бисмо

поткрепили наше мишљење навешћемо и

неколико назива брава који потичу из латинског, неолатинског и највише из

146 Т. Живковић, Словени, 130. 147 I. Fischer, Latina dunăreană. Introducere în istoria limbii

române, Bucureşti, Editura ştiinŃifică şi enciclopedică, 1985, 148-149.

романског, односно румунског језика, као што

су: шиљег, шиљеговица, шиљеже, селетак,

трзе, сугаре, шпуре, копилица, промелац,

двизе, двиска, стрпла, онукле, мугара, трпела,

цап, прч, праз,148 онда називи брава према боји

руна и длаке и другим телесним особинама, као нпр. баља, бара, баран, бика, бирка,

бирова, биза, буша, цура (чора, шора, џора), чип (чипа), чока, чуља, чума, гала, гара (гаруша), лаба (љаба), лаја, мулин, мурга (мургеша), нигуша, пика, пуисе, рамеша, шут,

шкаба, вакли, итд.149 Занимљиви су и неки

придеви којима се обележава боја брава, као

што је нпр. крецав, пиргав, сингав и сргаст,150

али су Словени прихватили и неке називе

производа од млека и неких јела, као што су:

брндза, ира (хира), каља, куластра, нешеста,

прпа, сјера, сметана, торотан, урда (вурда, хурда), итд.

151 Има и назива за места где се

држи стока, као што су: мандра, кашер,

маргар, мошуна, струга и глаголи који се

уклапају у сточарску терминологију преузети

од Влаха, као нпр. грушати, исталабанати,

копитити се, мурати, одјадорити, причети,

(о)шпурити, штурити се, трзити се, бробостити, итд.152

Подсетимо се и наративних извора

Византије/Романије, међу којима и казивања

византјског писца Кекауменос-а, који у задњој четвртини XI века, пише у свом делу

Strategicon, да је романско становништво, тј. „Влашки род (#8VPT< (X<H)”, живео на

местима поред Саве и Дунава „где од скора

живе Срби”, тј. у време писања Strategicon-а.”.153 Део реченице „где одскора живе Срби” у

одломку Кекауменос-а, речито говори да су се

Власи, односно њихови давно романизовани

преци, Дачани и Беси, још увек могли срести

током XI века на обалама Саве и Дунава, а по

казивању тзв. Анонимуса краља Беле из XII

века, и у време доласка Угара крајем IX и

почетком X века „ову земљу обитавају

Словени, Бугари и Власи, односно пастири

Римљана” (Quam terram habitarent Sclavi, Bulgarii et Blachii ac pastores Romanorum)154,

па и касније, током XIV века, како нас у својој

148 S. Georgijević, Balkanološke studije II, Niš, Katedra za jezik

više pedagoške škole, 1968, 75-97 (= S. Georgijević, Balkanološke studije II).

149 S. Georgijević, Balkanološke studije II, 98-104. 150 S. Georgijević, Balkanološke studije II, 104-105. 151 S. Georgijević, Balkanološke studije II, 105-108, 113-114. 152 S. Georgijević, Balkanološke studije II, 108-112. 153 Kekaumeni strategikon 9, p. 268, у: Izvoarele III, 41. 154 Anonymus Bele regis notarius, Gesta Hungarorum, IX, ed. G.

Popa-Lisseanu, Bucureşti, 1934, 32.

обимној студији уверава N. Drăganu на бази

топонимије и ономастике.155

У прилог овоме што је речено навешћемо

део текста Гервазија Тилбуријског (Gervaius de

Tilbury), из II дела VII главе његовог списа

Otia imperialia, које је настало за потребе императора Отона (Otto Braunschweig) IV

1211. године у његовој борби с папом

Иноћентијем III, у којем износи: „exhinc, terram Gravati <Crobatiam> similiter pertransit, divisionem capiens apud Brandiz super Danubium. Illic versus septrentionem sunt Cumani, adorantes quidquid illis primo mane occurrit. Ilic Gete et Coralli. A divisione Danubii usque Constantinopolim sunt 24 dicti versus eurum. Primo enim occurit desertum Bulgariae, quod est terra Blacti, ubi vicus Ravana et vicus Nifa. In fine deserti est civitas Stralis, caput Romanie. Exhinc Philoppopolis; post quam Andrinopolis; exhinde Constantinopolis”.156

Описујући део античког пута via militaris (Singidunum – Naissus – Serdica – Philippopolis

– Hadrianopolis – Constantinopolis) Гервазије наводи Brandiz super Danubium, односно

Браничево крај Дунава, споменут у делима многих латинских аутора XII-XIII века.157

Надаље, Vicus Ravana, које се помиње у

другим латинским изворима под именом

civitas или oppidum Rabinel <Rabnel>, је средњовековни град Равно,158 близу данашње Ћуприје у долини Мораве. Други назив vicus Nifa је искварени облик графије Nissa или

Nisse159, која потиче од античког назива

155 N. Drăganu, Românii în veacurile IX-XIV pe baza toponimiei

şi a onomasticei, Bucureşti, 1933, 19-20: (u prevodu)

„Интересантно у вези с овим је и Anonymi Descriptio Europae orientalis... Anno MCCCVIII exarata, публикована у Кракову,

1916, од Олгиерда Горке. Анонимни географ, католички калуђер

који је провео доста времена у југоисточној Европи, чувајући

традицију угарских хроника у вези с 'pascua Romanorum' повезује такозване западне Румуне са онима из Тракије, Македоније и Тесалије са којима су чинили један ланац. Опет посредстом карика западни Румуни били су многобројни на територији садаше Југославије: 'Notandum, /est hic/ quod inter machedoniam, achayam et thesalonicam est quidam populus ualde magnus et spaciosus qui uocantur blazi, qui et olim fuerunt

romanorum pastores, ac in Ungaria ubi erant pascua romanorum

propter nimiam terre uiriditatem et fertilitatem olim morabantur.” 156 Gervasius de Tilbury, Otia imperialia, MGH, SS, vol. XXVII,

370-371. 157 Odo de Deuil, Liber de via sancti sepulchri, MGH, SS, vol.

XXVI, 63; Chronicon Magni Presbyteri, MGH, SS, vol. XVI, 509;

Iohannes de Piscina, De Transfretatione Friderici I, MGH, SS, vol.

XVII, 339. 158 Historia peregrinorum, u: Fontes Latini Historiae Bulgaricae,

III, Sofia, 1965, 226; Ansbertus, Historia de expeditione Friderici imperatoris, у: Fontes rerum Austriacorum, Scriptores, vol. V, 21.

159 Chronicon Magni Presbyteri, MGH, SS, vol. XVI, 509; Odo de Deuil, Liber de via sancti sepulchri, MGH, SS, vol. XXVI, 62;

Wilhelm de Tyr, Historia rerum in partibus tranmarinis gestarum, у:

Recueil des historiens des croisandes, Historiens occidentaux, I, 52, 76, 77; Ansbertus, Historia, 22.

Naissus (Ниш), и на крају назив civitas Stralis је

такође искварени облик графије која потиче од

античког назива Serdica (Средец, Триадица), на месту данашње Софије.

160 Западне

територије средњовековне Бугарске Гервазије

назива desertum Bulgariae. Назив је потврђен и

у другим латинским изворима тога времена, у

којима је област названа desertum Bulgariae161

или silva Bulgariae162, која представља једну

слабо насељену и необрађену територију.163

Најзначајнији детаљ код Гервазија јесте

да је terra Blacti „земља Влаха” смештена на

државној територији Бугарске између vicus Ravana et vicus Nifa, тј. између „места Равно и

места Ниш” и да се под појмом terra Blacti не

може подразумевати земља Бугара како

износи Борислав Примов.164 Примећујемо да су латински извори XI-XII века за територију

између Singidunumа-Београда и Serdice-

Софије, чија је жила куцавица via militaris, најчешће користили термин Bulgaria или

desertum Bulgariae, silva Bulgariae, regiones Bulgariae именујући на тај начин територију

Бугарске. Једино се тако може схватити и

немачки прелат Арнолд из Либека (Lübeck),

који описује у својој хроници, насталој крајем

XII – почетком XIII века, пут војске Фридриха

Барбаросе ка Истоку, извештавајући да се

налази код Сердике, односно да „се налази на

граници између Грчке (terra Graecorum) и

Бугарске”. На теритоији која се отргла власти

Византије/Романије формирана је држава

Асенида 1185. године где су се на политичку

сцену Балкана у првом плану појавили локални Власи из чијих су редова изашли утемељивачи

царства у Трнову. За латинске изворе онога

времена формирана је једна нова држава

„Бугара и Влаха”165

или само „Влаха”166

,

160 Odo de Deuil, Liber de via sancti sepulchri, MGH, SS, vol.

XXVI, 62. 161 Odo de Deuil, Liber de via sancti sepulchri, MGH, SS, vol.

XXVI, 61, 65 : ... in desertis Bogarie. 162 Casus Monasteii Petrishusensis, MGH, SS, vol. XX, 674: per

Pannonia et Bulgariam silvam... ; Annales Austriae, MGH, SS, vol IX,

547: silva Bulgariae... ; Annales Pegavienses, MGH, SS, vol. XVI,

266. 163 Du Cange, Glossarium Mediae et Infimae Latinitatis: desertum

dicitur de agro inculto. 164 B. Primov, Crearea celui de-al doilea Ńarat bulgar şi

participarea vlahilor, u: RelaŃii româno-bulgare de-a lungul veacurilor : Sec. XII-XIX, vol. I, Bucureşti, 1971, 26.

165 Gesta Innocentii III papae, ed. Migne, P.L., CCXIV, col. 17-228 ; Innocentii III papae Regesta sive Epistolae, P.L., CCXIV, col. 2-

1194, CCXIV, col. 10-1612; И. Дуйчев, Преписката на папа Инокентий III с българите, София, 1942.

166 Historia peregrinorum, у: Fontes Latini Historiae Bulgaricae,

III, Sofia, 1965, 226, 241; Ansbertus, Expeditio Frederici, p. 24;

Genealogiae Comitus Continuatio Claromaricensis, MGH, SS, vol. IX, 330.

одакле произилази назив Bulgaria et Vlachia167

или Vlachia (Blaquie)168 и одатле се код

појединих латинских аутора „земља Влаха”

(terra Blachorum) налази на тзв. подручју

„Бугарска шума” (silva Bulgariae) и „Бугарска

пустош” (desertum Bulgariae) па је разумљиво,

да су те земље насељене и Власима (Blachi)169

током XI-XIV, па и током XV века. Наиме, о

становништву у области раније римске

провинције Dacia Ripensis, који се називају

Valachi, као и по питању језика којим они

говоре веома је занимљив део апела

италијанског хуманисте и секретара папске

курије Флавиа Бионда (1392-1463), који је послат многим окруњеним главама Европе у

очи пада Константинополиса 1452/53. године,

инсистирајући на формирању антиотоманске

коалиције, у којем се каже: Et qui e regione Danubio item adiacenti Ripenses Daci, sive Valachi, originem, quam ad decus prae se ferunt praedicantque Romanam, loquela ostendunt, quos catholice christianos Roman quotannis et Apostolorum lumina invisentes, aliquando gavisi sumus ita loquentes audiri, ut, quae vulgari communique gentis suae more dicunt, rusticam male grammaticam redoleant latinitatem.170

Доиста нема бољег извора о Власима

(Румунима) бивше провинције Dacia Ripensis

од Флавиа Бионда, који се уз то, како каже,

служе лошом, простом граматиком која

заудара на латинску (redoleant latinitatem). На другом месту, Флавио Биондо набраја народе који уз помоћ са Запада могу ратовати на

Балкану противу Maumettus Ottomanus, а међу

њима су: „Епироћани, Македонци, Грци

Пелопонежани, Мезијци (= „са планине

Хемус... а сада се зову Власи”171

) Дакије Рипенсис и, како се сами међу собом именују,

Албанци, Словени, Босанци, Грци Мореје, и

становници Србије, Бугарске и Романи, који су

по крви влашкога рода” (Epirotas Macedonas Peloponnenses Graecos Moesos Ripenses et, ut nostris utar nostrae aetatis vocabulis, Albanenses Sclavones Bosnenses Graecos More incolae et Serviae Bulgaros ac Romano ortos sanguine

167 Robert de Clari, La conquête de Constantinopole, ed. Lauer,

Paris, 1924, 21, 63, 102, 108 ; Geoffroy de Villehardouin, La conquête de Constantinopole, ed. Faral, Paris, 1939, 311, 335, 345 ; S.

Brezeanu, Imperator Bulgariae et Vlachiae. În jurul genezei şi semnificaŃiei termenului „Vlachia” din titulatura lui IoniŃă Asan, Revista de istorie, XXXIII (1980), nr. 4, 651-674.

168 Ansbertus, Expeditio Friederici, 24 i 48: terra Blachorum. 169 Ansbertus, Expeditio Friederici, 20, 24, 26, 44, 48; Historia

peregrinorum, 224, 241. 170 Al. Marcu, Riflessi, 362-363. 171 Nicetae Choniatae, Historia, recensuit I. Bekker, Bonn, 1835,

p. 482, u: Izvoarele istoriei României III, 255.

Ulachos).172

Ови наводи XV века настали су

свега две године пре Турског пописног дефтера 1454/55. године у којем се наводе

многи ојконими чије су основе влашке, односно румунске173, а већ у попису од „1483.

године видимо насељене Влахе (t. Eflaklar)” за

које се „каже да имају у рукама документ са

султановом тугром, односно царски берат или

ферман” у којем је „кнезу Фрузину и синовима

наређено ... 'да из туђине доводе харачу

неподлежуће невернике који нису ничија раја, да би чували дервен'”, a смештени су, „без помињања села, на простор 'између Сврљига и

Пирота'”, дакле на простору где су, у

сачуваним фрагментима детаљног турског дефтера из 1478/81. године, на простору

нахија, Сврљиг и Бања, забележена многа

влашко-романска и влашко-српска имена.

Ове Романе, односно касније такозване

Влахе (Румуне), који су у областима Тимочке

зоне, па и шире (Тимок – Осогово – Шара), оставили за собом трага у топонимији,

почевши од VI века до данас, спомињу као

што смо навели у више наврата литерарни

грчки и латински извори у времену од XI до

XV века, као и турски пописни дефтери XV-

XVI века, и о њиховом животу, као и

романитету на овим просторима није још увек

написана целовита студија.

172 Al. Marcu, Riflessi, 363; Ş. Bârsânescu, ConştiinŃa latinităŃii

la români în lumina unui valoros document (sec. XV), Analele

ŞtiinŃifice ale UniversităŃii Al. I. Cuza, Filozofie, Economice, Justifice, XII (1966), 85-91.

173 С. Гацовић, Етимологија несловенских основа у ојконимији Видинског санџака века, Зајечар, 1993, 57-94, 104-115.