Državni univerzitet u Novom Pazaru

Departman za filološke nauke

Srpska književnost i jezik

Slovenska mitologija u knjizi poezije

Paganska krv Ismeta Rebronje

Mentor: Kandidat:

dr Nadija Rebronja Ema Hodžić

05-010/12

Novi Pazar

2014.

Sadržaj

BIOGRAFSKI PODACI ............................................................................................ 3

O SLOVENSKOJ MITOLOGIJI ............................................................................... 3

JUŽNI SLOVENI ....................................................................................................... 5

SAKS GRAMATIK .................................................................................................... 6

SLOVENSKA BOŽANSTVA U ZBIRCI PAGANSKA KRV .................................... 8

KULTOVI KOD STARIH SLOVENA U ZBIRCI PAGANSKA KRV ...................... 17

OBIČAJI STARIH SLOVENA U ZBIRCI PAGANSKA KRV .................................. 25

LITERATURA ........................................................................................................... 30

2

1. BIOGRAFSKI PODACI

Ismet Rebronja ( Goduša, 26. jun 1942 – Novi Pazar, 1. maj 2006. ) bio je pesnik, pripovedač, romanopisac, antologičar, etimolog, esejista i novinar. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, bio urednik i osnivač nekoliko listova, institucija, kulturnih manifestacija i član Udruženja književnika Srbije. Dobitnik je nagrade Ratkovićevih večeri poezije.Iza sebe je ostavio širok opus čiju većinu čine zbirke poezije ( Knjiga rabija, Izložba, Gazilar, Sreda i Sreda Kći, Paganska krv, Keronika, Jesen praznih oraha, Kad forminga ne dosvira, Suze Lejle Šehović, Sinje more, Nulla insula i Magnet i algebra) , zatim priče (Beli unuci, Cl priča i Pad Grčke), antologije i izbori (Latice primule, poezija Bošnjaka u Srbiji i Crnoj Gori i Budi nešto da ne budeš ništa (zajedno sa Medisom Kolaković), izbor poslovica i izreka), etimološke studije ( Sokratov pas ) i rukopisne zaostavštine ( Varoš sinova Abdulahovih, roman , Glava cara Nićifora, roman, Etymologicon, etimološki rečnik sa 2000 odrednica i Psi su najbolji ljudi, sećanja) . (vidi: http://sr.wikipedia.org/sr/Ismet_Rebronja )

2. O SLOVENSKOJ MITOLOGIJI

Pojam stare slovenske vere označava narodnu religiju i mitologiju starih Slovena čiji koreni sežu

u treći milenijum pre naše ere i koja je postojala sve do pokrštavanja u srednjem veku. U njoj su

zastupljena mnogobrojna božanstva ,a teško je zaključiti ko je bio vrhovni bog slovenskog

panteona. Različita plemena davala prednost različitim bogovima, ali svakako su za

najznačajnija i najpoštovanija božanstva važili prvenstveno Perun i Svetovid (kao dva vrhovna

božanstva) , zatim Dažbog i Svarog. Postojanje svetih kipova odn. kumira među kojima je

najpoznatiji u Zbruču ( Zbručki stub ) potvrđeno je na celokupnom slovenskom prostoru, ali

njihov oblik i materijal od kojeg su sačinjeni variraju .

Usled rezličitih istorijskih prilika verovanja Starih Slovena su se zasebno razvijala, zbog čega se

danas obično prikazuju i izučavaju prema podeli slovenskih naroda na Južne, Istočne, Zapadne i

skoro iščezle Polapske Slovene.

Totemizam i animizam su bili izraženi u verovanjima Slovena. Totemizam znači izvesne

religijske odnose između životinje i čoveka, gde se životinja doživljava kao bog, srodnik ili

predak. Takav je, kod Slovena, slučaj sa vukom. Ipak, pored vrhovnog totema (vuka) , različita

plemena su obožavala različite životinje za koje se verovalo da štite i pomažu svoje pleme (kao

što to čine i bogovi) . Iz tog razloga su Stari Sloveni tetovirali slike ili znake svog totema,

3

oblačili se u njihovu kožu, čuvao uz sebe delove životinjskih tela kao amajliju i sl.

Pored animističkog totema vuka , za kojeg se veruje da može biti životinjski oblik Dažboga,

česta je i bitna pojava zmije. Za nju se vezuje pozitivno verovanje vezano za plodnost i očuvanje

mira u porodici (često se vezuje s kultom žene i majke) . Zmija je čuvarkuća i obično živi u

ognjištu ili pragu, a dolazi na večeru da pomogne porodici u nevolju. Još jedan od značajnijih

primera totemizma je planinski vrh Međed na Durmitoru. Može se primetiti i da veliki broj

mitskih bića može uzeti oblik određenih životinja , kao na pr. veštica koja može postati leptir,

mačka ili kobila.

Sloveni su takođe vrlo često praktikovali rituale ili obrede , a većin a obreda vezana je za

plodnost, tačnije to je dozivanje kiše, podnošenje žrtve kako bi usev bolje rodio, spaljivanje,

potapanje ili komadanje lutke od slame koja predstavlja bogove ili boginje (na pr. obred gde se

lutka koja predstavlja boginju smrti i zime , Moranu, zapali i dozivanje boginje proleća, Vesne)

i sl. Postojali su i posebni obredi vezani za rođenje, smrt i venčanja. (vidi:

http://sr.wikipedia.org/sr/Stara_slovenska_vera ; Vasiljev, 1928. , 12-17 )

Kult mrtvih ili kult predaka je jedan od najpoštovanijih kod paganskih Slovena ; postojale su

određene dužnosti prema mrtvim precima koje su se svake godine više puta morale izvršiti

(takve su bile velike gozbe na sahrani, takmičenje u mačevanju, pesništvu itd. , zatim u proleće I

jesen bi se priređivale gozbe za mrtve i ostavljala im se hrana ispod stola ili trpeza preko noći.

Naravno, svako božanstvo imalo je svoj kult i bogovima su bile upućene sve molitve; to možemo

zaključiti iz veze između češke reči modla koja znači idol i glagola modliti se na češkom ili

modlić sie na poljskom. Takođe, mnogobrojni pisani spomenici svedoče o prinošenju žrtve kao

uobičajenom ritual. Uglavnom su se kao žrtva prinosili volovi, hrana, piće, deo njive koji ne bi

požnjeli već bi ostavili plod bogu, zatim voće, divljač, ali je dosta rituala koji su za cilj imali

veliku uslugu od bogova podrazumevali i ljudsku žrtvu.

Starim Slovenima nije bila strana ni izgradnja hramova. Saks Gramatik opisuje hram u Arkoni:

”Koliko god ima krajeva u ovim oblastima, veli još Titmar (VI, 18.) , toliko ima i hramova, i

nevernici svuda obožavaju likove sotona. I kad hoće da zaratuju dolaze u hramove; tu donose i

darove posle kakvog srećnog pohoda; i, kao što sam kazao, kockom ili naročito gatanjem

pomoću konja, oni doznaju kakva se žrtva mora bogovima prineti.“ ( vidi: Leger, 1901. ,gl. 7.)

Takođe, Sloveni su određene šume i izvore smatrali svetim, kao i ljude koje su nazivali

prorocima i koji bili najveštiji u gatanju.

4

Slovenska mitologija, iako oslonjena na mitologije starije od nje, svedoči o izvanrednoj

kreativnosti i originalnosti primitivnog paganskog čoveka, koje su izazvane njegovim osećajem

nemoći pred prirodom i nemogućnošću kontrolisanja njenih promena. Svedoči o iskonskom

traganju i želji za spoznajom, o istrajnosti i neodustajanju po bilo koju cenu. Ona je očajnički

pokušaj da se uradi bilo šta u korist svoje egzistencije i otkrije neotkriveno, objasni sebi

neobjašnjivo. Temelj je i srž koja je održala plemena i nije im dozvolila da se rasplinu, već da

stvore tradiciju, a iz tradicije i civilizacije; njena snaga, raznolikost i predstava magičnog sveta

zato inspirišu i intrigiraju mnoge stvaraoce i dan danas.

3. JUŽNI SLOVENI

Religija Južnih Slovena bila je prirodna religija. Poštovali su svoje bogove na otvorenom uz žive

ponude i pevanja. Nisu imali slika (ikona) , hramova, niti sveštenika. Međutim, postojala su

šumska svetilišta, sveti gajevi, u kojima su se nalazili kumiri. Tragovi toga su sačuvani u

imenima nekih naselja kao što je Bolvan, što na staroslovenskom označava stilizovani balvan

odn. kip. Po kućama su se nalazili kumiri domaćeg božanstva, odnosno mitsog pretka, što je

primanjem hrišćanstva zamenila ikona domaćeg sveca.

Kod Srba je naročito bio jak kult drveća (posebno lipa, leska, hrast ) i biljaka, što je dobrim

delom sačuvano i nakon primanja jednobožačke religije. Manastiri nazvani po imenima drveća

(Orahovica, Grabovac, Krušedol) su po svoj prilici zamenili starinska predhrišćanska svetilišta u

svetim šumama i gajevima.

Hrast je bio poznat kao drvo boga gromovnika. Ispod hrasta su se održavali zborovi i porodični

skupovi i on je označavao drvo porodice. Za lesku se verovalo da je sveto drvo i da u nju nikad

ne udara grom. Postojalo je i verovanje da drvo može biti sklonište ljudske duše posle smrti.

Stara slovenska vera se održala na Balkanu kroz pravoslavlje i narodne običaje, koji čine gotovo

osnovne izvore za rekonstrukciju slovenske vere i lokalnih bogova na Balkanu.

Danas se među Slovenima javljaju neopaganske organizacije, koje svoje verovanje baziraju na

sopstvenim tumačenjima i dopunama izvora o veri Starih Slovena, mahom naučno sporne

Velesove knjige. Iako uglavnom propagiraju povratak prirodi, panslavizam i versku toleranciju,

5

među njima ima i onih koji predstavljaju agresivne desničarske trupe koje zagovaraju nacističku

filozofiju krvi i tla. (vidi: http://sr.wikipedia.org/sr/Stara_slovenska_vera )

4. SAKS GRAMATIK

Kada je u pitanju slovenska mitologija izvori su mnogobrojni, počevši od ruske Nestorove

hronike, preko češke hronike Kozmina, Dalimilove, poljske hronike Dlugoševa, a tu su i strani

hroničari : Adam Bremenski, Helmold, Titmar, Knytlinga Saga, do vizantijskih hroničara, nemih

spomenika i apokrifnih izvora. Ni jedan od njih nam ne daje dovoljno podataka da sklopimo

celovitu sliku o svesti, verovanju i životu tadašnjeg čoveka, ali udruženi predstavljaju riznicu

podataka koji govore o bogatoj mitologiji Slovena. Međutim, od svih hroničara , Ismet Rebronja

izdvojio je Saksa Gramatika i počastovao ga time što ga je opevao u jednoj od pesama zbirke

„Paganska krv“. Luj Leže ( Louis Leger) o S. Gramatiku kaže sledeće :

Saks Gramatik je Danac. O njegovom životu malo se zna. Bio je sveštenik i umro je prvih godina 12-og veka. Pridodat je bio ličnosti Apsalona, episkopa Lunda u Skaniji, jednog od najznamenitijih državnika srednjeg veka. Apsalon je bio tajni savetnik kralja Valdemara, i on je nagovestio ovog da udari na Vende ili nekrštene Slovene, te se taj napad svrši padom varoši Arkone 1168. , kad i ostrvo Rujan podpade pod dansku vlast, i slovenski paganizam bi sasvim uništen. Na poziv Apsalonov Saks napisa svoje Gesta Donorum. To je jedan fini i elegantan prozaista; pun latinskog klasicizma, naročito iz Valerija Maksima. Je li on bio očevidac događaja o kojima priča? To se može samo predpostavljati ali ne i tvrditi. U svakom slučaju, episkop Apsalon, koji je učestvovao u svim tim krupnim događajima, postarao se, po svoj prilici, da mu o njima da ozbiljnih podataka. (...) Njegova istorija Danaca je jedini značajan dokument koji mi imamo o borbama rujanskih Slovena s Dancima, o Arkoni, velikom svetilištu slovenskog paganizma, o kultusu i uništenju idola Svetovidog. (...) Mi mu još dugujemo i dragocene podatke o kultusu Ruđevida, Porevida i Porenucija, o proroštvima, žrtvama i sujevericama rujanskih Slovena. (...)Po Saksu Gramatiku, pre nego što bi ušli u kakvo preduzeće, slovenski pagani tumačahu predskazanja po životinjama koje susretahu, po komadima belih ili crnih drva, po parnim ili neparnim linijama koje su u pepelu gatalice obeležile, po gatanju u peharima ili gatanju kockama. (vidi: Leger, 1901. : gl. 1.)

Rebronja u pesmi Povratak Saksa Gramatika upravo opisuje pad Rujna pod okrutnost i surovu

bahatost kralja Valdemara. Tiodor Rosić u pogovoru Paganske krvi primećuje da „pesnik ne

veruje ili neće da veruje u to“ i to zaključujemo prema poslednjoj strofi :

6

Preti bog sa zapisa

Iz ruku Gramatika

Otima se Zalug-tisa.

Prema tome, pesnik daje šansu paganskim božanstvima da se spasu i ostanu nepokorena, da

nastave da vladaju. Interesantno je to da lirski subjekat ove pesme neprijatelja doživljava na isti

način na koji neprijatelj doživljava njega; zapravo, poznato je da su hrišćani , u ovom slučaju

osvajač Valdemar, doživljavali Slovene kao varvare, bezbožnike, one koji su skrnavili boga,

zaostale pagane, bahate i ratoborne, a prema sledećim stihovima možemo uočiti da su Danci,

Valdemar i Saks Gramatik ( nešto manje, ali ipak kao jedan od njih) su predstavljeni na identičan

način (čak i lošiju predstavu imamo o njima jer su hrišćani mogli opravdati ponašanje pagana

njihovom neukošću, dok je uzrok osvajačke sile i razora kod Danaca čista želja za tim da uplaše,

da budu nadmoćni i da poseduju ) :

Uhvatili Kuni muža

Slomili žrtvenu zdelu

Doneli živog uža

Pokazuju Rađa i Golišu

Piju vino prosipaju rakiju

Psuju s Rujna kišu .

Ovde su opisani prizori nipodištavanja truda paganskog čoveka da se umili idolima, kao i

ismevanje i poništavanje njegovih molitvi, žrtvi i rada, izvrtanje ruglu njegovih bogova. Zato

pesnik na kraju ostavlja otimanje i pretnju kao jedini način, jednako agresivan, koji predstavlja

bledu mogućnost spasenja.

7

5. SLOVENSKA BOŽANSTVA U ZBIRCI PAGANSKA KRV

POPIS BOŽANSTAVA1

Bogoraž

Divizma – „kozosrodni bog“, dobio naziv po imenu lekovite biljke

Brez – takođe označen kao kozosrodni bog; bog breza

Sveruk – bog posle čijeg je obrada u kojem je on proglašen za vođu nastala suša tzv. Sverukova

suša

Oplod – mladi bog oplodnje, vodeni bog

Bogoraž – bog raži

Hlađ – bog kiše

Bogodažd ili daždiv – bog kiše pre Hlađa

Ognjibog – bog ognja i suše

Beli bog (belobog) – bog uspeha i sreće, može biti drugi naziv za Striboga (vidi: Slovenski

mitološki rečnik, 2001. , 23)

Boginja žira

Rađ – bog koji donosi raž

Lipovoj Gluh – bog lipe

Boginja mleka i mlečne trave

Vlađ – bog vladar, jedan od najpoštovanijih i najmoćnijih bogova kojem su se žrtvovale

najvrednije žrtve („Ispod tise/ Vlađ uzima samo/ tek poteklu krv“ , „ Javio Risi/ Lovac Mlađ/ Prvi

mlaz muže/ Voli bog Rađ ) ; povezuje se sa pčelama

Ječmoglav ili Raž – bog ječma

Zalug-selo

Kostor – moćni bog u rangu Vlađa, čija se vrednost meri sa vrednošću vuka („Bogovi Kostor i

Vlađ/ Večeraše vrelu krv/ A vukovi ukupnu strv“ ) pa se, prema tome, zaključuje da je bio jedan

od vrhovnih bogova; može se povezati sa kostima kao sakralnim predmetom kod Starih Slovena

ili predmetom koji je služio za gatanje (životinjske kosti) i spravljanje napitaka i vražbina

1 Božanstva su navedena redosledom kojim se pojavljuju u zbirci , s tim što je označen naziv dela zbirke u kojem se pojavljuju prvog puta.

8

Selak – otac Hlađa

Dubin – bog dubina i „modrog vira“

Dobrosil – prgavi bog groma

Kostogled – bog koji je skovao beli srp koji mu je oteo Rađ

Mlađ – bog lova

Goliša – jedan od bogova kojima su se Danci na čelu s kraljem Valdemarom podsmevali i o

kome je podatke zapisao Saks Gramatik („Pokazuju Rađa i Golišu / Piju vino prosipaju rakiju /

Psuju s Rujna kišu“ ) ; vezuje se za planinu Goliš u Crnoj Gori

Beli zalug

Buđ – „otac trave za stada“

Drevogoj – bog drveća

Sutonles

Krilokos – „vladar vepra“

Gor – bog jasena , poštovanog drveta koje je imalo svoj kult jer se verovalo da na njemu sede

vide, da jasen tera zmije i da se pomoći njegove kore mogu sklanjati čini; korišćen je za lečenje

mnogih bolesti (vidi: Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik, 2001. , 142) ; vezuje se i za

plodnost biljaka

Kostolom – bog koji štiti od grehova ali određuje i kaznu za njih tj. bog kazne

Krilokos – „vlasnik krda i bilja Maglen-planine“

Treboruj – još jedan od moćnih vrhovnih bogova kojem se prinose ljudske žrtve

Buj – „blagi“ bog bujanja

Žitodar – bog žita i hleba

Dlakovet – boginja vimena; žena boga Žitodara

Još uvek Vlađ

Straž – bog za koga se žrtvuje „mlečna raž“

Užar – bog „žiške“ tj. varnice

Zbirka se sastoji iz još dva dela pod nazivom Pohvala i Java, ali se u njima ne pojavljuju nova

božanstva.

9

ODNOS IZMEĐU BOGOVA I ČOVEKA

Tiodor Rosić u svom osvrtu na Rebronjinu poeziju kojem je dao naziv Božilo Ismeta Rebronje

napisao sledeće:

Ismet Rebronja je u savremenu srpsku poeziju uveo sećanje na detinjstvo i porodični dom u sandžačkom selu Goduša. (...) Pesnički je transponovana mitska slika sveta koju je pesnik poneo iz porodične kuće. (...) Izvori Rebronjine poezije nisu samo u rekonstrukciji obrednih radnji, verovanja, običaja i shvatanja čoveka, koji pripada ratarskoj odnosno stočarskoj kulturi.Služio se i istorijskom građom, svedočanstvima vizantijskih pisaca i misionara, određenim saznanjima o životu Starih Slovena proizteklih iz arheoloških nalaza. Svet pesnikovog detinjstva, zadan od elemenata slovenske teogonije i kosmogonije, protkan praznovericom, paganskim sujeverjem, verovanjem u dobre i zle duhove itd. – pesnički je svet ove knjige. (...) Rebronja u svojoj poeziji koristi lokalni mit; ali ga on i preoblikuje – daje mu opšte osobine.

Pesnik je, ovom zbirkom stvorio „lirski Makondo“ od folklora, predanja, iskonskih verovanja i

načina života koji je slavio prirodu, istovremeno je se plašeći i pokušavajući da održi harmoniju

o odnosu s njom.

Panteon Ismeta Rebronje stvoren je od bogova koji vole i mrze, love, oru, jedu i piju, beže, kradu

žene od njihovih smrtnih muževa, srde se i svete,otimaju presto, zbijaju šale i šegače se, inate,

sumnjaju u ispravnost i varaju se, iskupljuju se za grešku, gube i pobeđuju... Baš kao i ljudi.

Žive na vrhu Maglen-planine ( pandan grčkom Olimpu), koju dele s ljudima, i sa nje promatraju

Zalug-selo, Beli zalug, Crni zalug, Zabel-selo, Zaselje, reke, njive, šume, ljude, i premišljaju se o

odlasku u Sutonles, koji bi značio napuštanju ljudi i prepuštanju njihovih sudbina okrutnim

silama drugih naroda i same prirode.

Između ljudi i bogova oseća se prisnost kakve nema u drugim mitologijama; atmosfera između

čoveka i božanstva je topla iako jasno definisana sa tačno postavljenim granicama. Jednom

Zalužaninu nije neobično da zatekne boga u lovu, da ga veže, razgovara sa njim, da bude

očevidac rađanja bogova ili njihovog međusobnog nadmetanja, ili da se otvoreno pobuni zbog

nepravedne hirovite kazne. Ljubav bogova prema čoveku i čoveka prema bogu očigledna je na

prvo čitanje, a način ophođenja jednih prema drugima na momente podseća na odnos roditelja i

dece, gde se bogovi ophode prema čoveku sa istančanom pažnjom ali sa neophodnom strogošću,

zahtevajući poslušnost kao uslov za nagradu.

Sa druge strane, Stari Sloveni su tačno znali gde im je mesto u odnosu na bogove i bili su

beskrajno zahvalni za milost. Iako je celokupna svakodnevnica čoveka koji živi u podnožju

10

Maglen-planine bila posvećena stanovnicima vrha, obredima, molitvama, ispunjavanju dužnosti

koje su se ticale božanstava, ljudi su uvek očekivali najgore a molili se za najbolje, bili spremni

na gubitak i naknadno nagrađivali žrtvom svaku blagodat koju im bogovi podare.

Celokupan život sandžačkog čoveka koji je predstavljen u pesmama, od rođenja do smrti, odvija

se prema mitskim postulatima i ustaljenoj formi.”Lirski junaci pesama nosioci su kolektivnog

morala.” (Rosić, 1986. :88) Prestavnici su sredine koja traži spas, odgovore i rešenje u

paganskim ritualima, bilo da je u pitanju bolest i zdravlje, život i smrt, veselje i tuga... Paganski

čovek je uveren da su bogovi odgovorni za svako zbivanje u njegovom životu i prirodi. Usled

nedostatka tačnih odgovora niti mogućnosti saznanja i napredovanja, oslanja se na tradiciju koju

širi i dopunjuje svojom imaginacijom, veruje u nečiste sile i nastoji da ih umilostivi i pridobije

izvođenjem rituala u njihovu čast i redovnim prinošenjem žrtvi. Pesnik daje uobličen i izolovan

svet gorštaka u kojem se neprestano sukobljavaju dobro i zlo, a njegov opstanak zavisi od hoda

po tananoj niti kojom luta između stvarnosti i privida, mudrosti i bezumlja, zadovoljstva i očaja,

vere i sumnje.

Predstava sveta u kojem u neposrednoj blizini žive oni koji su moćni i mogu zaštititi odgovarala

je paganskom čoveku i negovao ju je, srećan što se ne oseća sam i izgubljen. Takav doživljaj i

bezrezervna verovanje u bogove i bogovima mu je pomagao da ne shvata tragično nesreće i

nedaće koje bi ga sustigle, već da ih prihvati kao volju bogova i deo njihovog uzvišenog

funkcionisanja koje on ne može dokučiti. Tako u pesmi Bogoraž čovek opravdava oluju i

iznenadni mraz prolaskom boga kroz selo i njegove brige padaju u senku pred zadivljenošću

božijom silom i snagom. Ipak, kao što je već pomenuto, Zalužanima nije strano ni iščuđavanje

nad božijim delovanjem i neverica pred božijim kaznama, pogotovo ako su usmerene prema

pojedincu koji je ispoštovao bogove. Takav je slučaj u pesmi Grom gde Dobrosil iskaljuje svoj

bes na uzornog gorštaka a lirski subjekat se pita:

Šta bi Dobrosilu

Da Orhanu u kuću gađa

Orhan se pred bogom pravdao .

Ovim stihom iskazuje se empatija prema Orhanu i šteti koju je pretrpeo ali i začuđenost i strah

od boga groma kojeg pesnik proziva kao nepravednog.

Može se lako uočiti da su Sloveni neke bogove više voleli od drugih , te bi bogovima koje su

11

okarakterisali kao dobre dodali pridev “mlad” , “blag” i sl. , a osećao se polet, veselost i lakoća u

govoru o tim bogovima, dok su pak određeni bogovi bila okarakterisani kao prgavi, besni i

bahati i njih se narod više plašio ali i pokušavao da se izbori protiv njihovog gneva. Tako je u

pesmi Priča orača Beliše iskazana hrabrost običnog orača podstaknuta nemogućnošću da izdrži

bahatost boga Dobrosila, ali i njegova ludost (koja prati hrabrost) i bezumna vera da može

poraziti i ubiti boga. Njegov poduhvat i pohod na boga groma završava se tragi-komično, usled

lukavosti Dobrosila koji se poigrava sa smrtnikom i pušta ga, bar na kratko, da veruje da je

ostvario svoj cilj, a zatim ga strašno kažnjava:

Uzeh ralo da orem les

Dođe Dobrosil

Ubih boga i u bogu sen

Vratih se u selo

A Dobrosil večera

Kozu moju i ženu .

Ipak, pesnik nepristrasno opisuje i hirovitonst ljudi, a ne samo bogova. Tako u pesmi Kazivanje o

Božetku govori o nedaćama kojima Drevogoj kažnjava Božetka koji je iz hira odbio da mu se

pokori, i o Božetkovom inatu i istrajnosti u svojoj neposlušnosti. Takođe, pesnik ističe u ovoj

pesmi da čak i božije kazne, ako su od dobrog boga koji nije srdit, pored toga što nanose štetu s

druge strane mogu koristiti ljudima i u sebi sadrže i dar :

Drevogoj Kupinu uze

Oči joj po Zalugu prosu

Nikle crne kupine .

Pored toga što imaju slobodu da neposredno i u svom okruženju funkcionišu sa bogovima, junaci

zbirke učestvuju u odnosima između božanstava i često su očevici bitnih dešavanja među samim

bogovima. Tako u pesmi Hlađ zove Bogodažda mladi bog kiše, Hlađ, saoseća se sa Zalužanima

zbog njihovih žrtvi koje propadaju, zbog suše koja ih je zadesila i zajedno sa njima se pita zašto

im Bogodažd ne dolazi u pomoć; ne mogavši da izdrži ljudsku patnju Hlađ se odlučuje na

preuzimanje titule i upozorava :

12

Ja Hlađ zovem Bogodažda

Ako u osvit ne dođe

Bog kiše biću ja Hlađ .

Zatim, u pesmi Slovenski srp lirski subjekat opisuje preotimanje slovenskog srpa koji, u svetu

božanstava Južnih Slovena, predstavlja krunu, i obeležava jednog od najmoćnijih bogova. Od

Kostogleda, koji je skovao srp i tom prilikom klao stada i poslao kišu u čast kovanja, Rađ otima

srp na zadovoljstvo naroda :

Srp ukrao mlad Rađ

Svi žnjeli u osvit raž

Do pola jutra pšenicu

I zađoše u Zagoru

Kidali jasiku i brest

Pojeli šumski med .

Prinošenje žrtve bio je jedan od najčešćih i najbitnijih načina na koji su Sloveni zahvaljivali

bogovima, tražili od njih nagradu za rad, ili bi žrtvom “osigurali” ispunjenje želja iz molitve.

”Prema istorijskim izvorima, bogovima su prinosili na žrtvu volove i ovnove a prema Helmoldu i

hrišćane. Razume se da su ovakva svedočanstva o ljudskoj žrtvi neistinita, ali proistekla su, pre

svega, iz hrišćanske mržnje prema paganima, a često ii z neobaveštenosti. Žrtve u stoci i žitu bile

su zamena za ljudsku žrtvu i zadržale su se u narodnim običajima i do današnjih dana.” (Rosić,

1986. , 91 ) Ipak, pesnik je uspešno i na originalan način obradio motiv ljudske žrtve i odnos

ljudi i bogova prema njoj. Sloveni i njihova božanstva znaju da se čovek mora žrtvovati kada je

to potrebno i da ni hiljadu krda niti hiljadu bačvi sa tek pomuženim mlekom ne mogu zameniti

jednu ljudsku žrtvu, jer je ona najvrednija i mora se dati najvrednijim bogovima da bi selo

egzistiralo u miru i blagostanju. Ipak, ljudi ne mogu savladati svoju saosećajnost niti čovečni deo

sebe naspram duhovne ljubavi prema bogovima i želje za kolektivnim dobrom, a bogovi su

svesni težine koju nosi ljudska žrtva i znaju koliko ona bola zapravo donosi njihovom narodu, pa

ljudska žrtva postaje određeno breme i bogovima i narodu, tišti i jedne i druge. Upravo iz tog

razloga, na mnogim mestima u zbirci imamo sliku sela koje očajnički moli bogove da ih

13

oslobode obaveze žrtvovanja čoveka pa u zamenu nude stoku i plodove. Kada je u pitanju

ljudska žrtva, obično bogovi traže ljude izvanredne lepote,veština i sposobnosti, tako da tragedija

za selo postaje veća. U pesmi Lovac Podobel lirski subjekat pokušava da predoči bogovima

kakva bi šteta bila žrtvovati Podobela nabrajajući sve hrabre i čudesne stvari koje Podobel čini i

sva znanja koja zna:

Lovac Podobel govori

Jezik vuka i jezik ježa

Zna govor s tisa

Ne može Podobel

Biti jesenas

Žrtva biljna

Podobel srpom

Mesec u žito svukao

I žito planinom pokrio itd.

U pesmi Srpa lirsku subjekat je ceo Beli Zalug koji moli Treboruja da ne žrtvuje devojku Srpu.

On ističe Srpinu nežnost i senzualnost a kao kontrast naglašava snagu bogova koji uzimaju žrtve

(Prejake ruke Kostolomu/ Kao trava grlo Srpi ) kako bi bogovi razumeli bol žrtve i smilovali se

zbog njene slabosti. U ovoj pesmi (i ne samo u ovoj) selo i žrtva imaju podršku drugog

božanstva koje,takođe, žali za žrtvom i podržava selo u borbi i nameri da u zamenu daju hranu:

Uzmi Treboruj srnu

Srnu ćemo loviti

Tamo gde jastreb stražari

I Buj čuva vir

(…)

Treboruju jarca namenili

Dozvolio drugi bog

Sa Zaselja blag Buj

14

Neka živi Srpa Treboruj .

Ovo je još jedan dokaz predstave u svesti Slovena o bliskosti i ljubavi koja je postojala između

bogova i ljudi koji su se srodili kroz zajednički život. Verovanje u ovo proističe iz slike o

bogovima koji iako žive na vrhu planine planinu dele sa ljudima, koji kao i ljudi grade kuće a ne

žive zajedno u velikim i nedostižnim hramovima (kao što je slučaj u drugim starijim

mitologijama) , koji se sele kada i ljudi( Zapis o seobi i Prvi dan u Belom Zalugu ) i jedu istu

hranu koji oni jedu i isto mleko koji ljudi piju, poštuju iste kultove (pogotovo kultove biljaka i

drveća) koje i ljudi poštuju. Zato su slovenski pagani verovali da bogovi nisu indiferentni prema

njihovom bolu i da znaju i saosećaju se sa tugom čoveka, i cene je kao znak zaista velikog

poštovanja prema bogovima zbog kojeg i trpe gubitke. Starim Slovenima je bilo potrebno da

imaju ovakav stav jer bi to značilo da bogovi zaista razumeju koliko ljudi rade na tome da

božanstva budu zadovoljena i koliko često rade protiv sebe i prevazilaze svoje ljudske slabosti

samo da bi bogovi bili nagrađeni, siti i srećni. Sloveni su se nadali da će bogovi, ako sve to

razumeju i osećaju, umeti da cene trud i uzvrate istom merom.

Priča o negodovanju zbog žrtvovanja Srpe proteže se na tri pesme (Srpa, Kod tise reče Srpa i

Govori Rađ ). U pesmi Kod tise reče Srpa Srpa (lirski subjekat) već je ostavljena kod tise, dakle

spremna za žrtvovanje. U strahu i nespremna za smrt, Srpa počinje da ubeđuje sebe da bogovi,

zapravo ni ne postoje i da niko neće sprečiti grmljavu i grad a ponajmanje njena smrt :

Neće grom mimoići stado

I u sur krš udariti

Nema bogova

U Zaselju samo drozd

Uvrh lesa vepar i krd

Raste vlat i trava

Neće moja krv bogove uspavati .

Potom, skupljajući hrabrost nudi Rađu “rukoveti” i “snopove” u zamenu za njenu krv ali odaje

svest o uzaludnosti svog truda stihom : Briga bogove za raž . Njen panični strah od nasilne i

bolne smrti ali i ostajanje na žrtvenom mestu oličenje su čovekovog dualizma i borbe između

ideala i sebičnosti, želje da umre kako bi se ostvario viši cilj i jednako jakog žala za životom koji

15

je još uvek mogao da traje i donese brojna zadovoljstva. Ona ne želi da prihvati dolazak Rađa i

ubeđuje sebe u suprotno, iako dobro zna kako će skončati :

Nisu to bogovi

Već vetar

Palo gnezdo grlice

Nisu bogovi kriv je vetar

Ne kidaj grlo Rađ .

U pesmi Govori Rađ ističe se, gore već istaknuta činjenica, da bogovi za žrtvu uzimaju ljude

izvanrednih osobina:

Tebi je Srpa kosa

Kao zrela konoplja

I oči kao seme lana

Ruke su tvoje žute

Od saća

Ti lako svijaš roj pčela

Bog pčela voli tvoju krv .

Rađ hvali Srpinu lepotu i saosećajno je ohrabruje ubeđujući je (a i sebe, i ujedno se

opravdavajući) u ispravnost čina nabrajajući sva dobra koja će se desiti selu, i sva dobra koja će

Žitodar, za koga se žrtvuje, učiniti njoj kako bi se iskupio. Takođe je upozorava da se ne sme

bojati:

Ne smeš Srpa biti u strahu

Od straha će pobeći krv

Iz tvog grla

I Žitodaru će stići glas

Uzalud smo tvoje grlo prerezali

Žitodar neće priznati žrtvu

Bogovi će otići u Sutonles .

16

Ovde se javlja novi motiv nepriznavanja žrtve usled njene neiskrenosti tokom žrtvovanja. Srpa

neće biti u strahu jedino ako dovoljno voli bogove i veruje u ispravnost i svrsishodnost njihovih

odluka. Ako je njena vera dovoljno jaka i čista – selo će dobiti najveću nagradu; ako ne veruje i

boji se bogova, umesto da bude pokorna – selo će dobiti najveću kaznu tj. bogovi će ih napustiti i

otići da žive daleko od njih, u Sutonles. Pesnik je ovim prikazao da su odvajkada postojale ideje

za čije je ostvarenje vredelo žrtvovati se i ginuti,ali isključivo ako jako verujemo i ako smo

sigurni u korektnost zamisli i odluke. Ako je naše ubeđenje slabo, uzalud nam je i smrt, i život, i

žrtva.

6. KULTOVI KOD STARIH SLOVENA U ZBIRCI PAGANSKA KRV

Religija Južnih Slovena bila je prirodna (vidi stranu 5. ) i veliku pažnju su posvećivali pre svega

biljkama, a i životinjama. Verovali su da skoro svako drvo i biljka imaju čudesna svojstva, da u

njima žive bogovi ili da mogu uzeti njihov oblik, koristili su ih za spravljanje vradžbina,

napitaka, lekova i sl. i u drveću rezbarili likove bogova tj. stvarali toteme. Pored kultova bogova,

slovenska mitologija je bogata i za kult biljaka gde svaka biljka ima poseban kult za sebe.

Tisa zauzima posebno mesto u zbirci i Zalužani je smatraju za najpoštovanije drvo i koriste je u

mnogim obredima. U Srpskom mitološkom rečniku stoji :

Tisa se smatra za sveto drvo. Oko nje se okupljaju vile. Tisovina, po narodnom verovanju, štiti od uroka, od veštica i svakog drugog zla. Komadić tisovine ušiva se kao amajlija ili se stavlja detetu u kolevku. Predmeti od tisovine (na pr. kašika ) služe kao zaštita. Tisov prut štiti putnika, a komadić tise bacao se u tor ili se zavrti u rog. Od tisovine su izgrađivali jaram ili makar špic na jarmu radi zaštite stoke. Osobitu zaštitu pruža „predvorena tisovina“ koju budi, do zore, „predvore, uščuvaju među sobom tri lica“ (Kuči) . U Vasojevićima je bio običaj „da ne vin momak i nevina devojka cele noći ne spavaju već lože vatru i dvore tisovinu“ .

Ovakvo verovanje u čudotvorne moći tise najverovatnije je proizašlo iz njene izuzetne

izdržljivosti i žilavosti ali i lepog izgleda, kao i zbog njenog posedovanja otrovnih iglica i

semenki .U Rebronjinim pesmama primećujemo da se najznačanija dešavanja zbivaju blizu tise,

kako dobra tako loša, pa tako „na bregu blizu tise biraju Sveruka za vođu“, „s ovnom ide

Dobrosrb da obiđe drvo tise“ nekon što počini greh, gde zaključujemo da je tisa i drvo na kojem

17

se prinose žrtve ( to može potvrditi i pesma Kod tise reče Srpa) , lovac Podobel „zna govor s

tisa“ odn. ume da čita zapise sa tise koja je privilegovana da na njoj budu. U pesmi Seme tise na

fantastičan i bajokivt način opisana je važnost ovog drveta za Stare Slovene. Dabiživ, stanovnik

Zalug-sela, mora da ode u Zaselje „da donese seme tise i u bilju zrno da samelje“.

U Zaselju seme tise

Zaključano iza sedam dveri

Na ulazu zver do zveri

Drugi ulaz jestiv koren

Vlađ doveo pridošlice

Ako kreneš izešće ti lice

U svakoj strofi opisuje se prepreke i žrtve koje se moraju podneti kako bi se prošlo kroz vrata

koja vode do semena, i isticanjem teškog i skoro nemogućeg pristupa njemu pesnik želi da

naglasi kakvo ,zapravo, bogatstvo ono nosi u sebi.

Brest je zbog svoje grandiozne krošnje, moćnih žila korena, ispucale kore i visine privlačio

pažnju paganskih Slovena. Povezuje se sa svadbenim obredom i potragom za partnerom :

Vazdan po lesu

Tražim žut brest

U brestu je žena ,

ali se povezuje i sa određenim bogovima i predstavlja zaštitu jednima i oružije protiv drugih

(Jasik otvaro brest/ Bežao Divizma i za njim Brez).

Les (leska, lešnik) je još jedna biljka koju su Sloveni poštovali, najverovatnije zbog ukusnih plodova i neuobičajenih cvetova u obliku resa. Naročito su Južni Sloveni pridavali značaj drvetu lešnika i najčešće ga povezivali sa napretkom, a delove njega doživljavali kao vrstu amajlije uz pomoć koje će svaki rad biti produktivniji.

Kod Južnih Slovena leska ima ulogu kultnog drveta, koje je služilo kao objekat poštovanja i mesto za izvođenje nekih obreda. U Bosni je bilo priče da je bilo moguće ispovediti se drvetu leske.(...) Zanimljivo je da leska pokazuje pojedina obeležja „drveta života“ , kao drvo poznanja. Kako navodi Čajkanović, ako u usta staviš meso zmije koja živi ispod leske, počećeš da razumeš jezik životinja,a ako pojedeš srce te zmije, razumećeš i jezik trava (nemušti jezik) . (...) Lešnici, kao i orasi, bili su „htoničko jelo“ i leska se

18

povezivala sa kultom mrtvih. (...) Leskovinu su koristili masovno za magiju, kao i zaštitu i spravljanje lekova. (vidi: Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik, 2001. , 336-338 )

Simboliku leske i njen značaj prepoznajemo u pesmama Ždral u lanu , Gost i drugima.

Lan je biljka za koju se smatralo da poseduje čudotvorna i magijski svojstva. Paganskog čoveka

je najverovatnije fasciniralo to što je lan samonikla i česta biljka poput bilo kojeg korova, a ipak

od nje može imati koristi; nije mogao da razume njeno svojstvo da postane otrovna nakon

određenog vremena ili na koji način seme stvara ulje, ali se divio ovoj biljci. U pesmi Ždral u

lanu iskazano je verovanje da obredi sa lanom „uspevaju“ ( Pomoli se s oblaka ždral/ Kroz sito

pticu pogledasmo/ I posrnu u sam lan ), dok u pesmi Gost pesnik govori o „mračnoj“ i

„magičnoj“ strani ove biljke ( Kad bliže ognjištu/ Primakoh lanen panj/ Panju iz oka zver iskoči/

Bratu se golub ote/ Pokida mrežu ) .

Bagrem je u mitologiji Slovena okarakterisan kao blagorodna biljka koja je na usluzi čoveku,

kako medom koji se od njega može praviti, tako lepim izgledom i mirisnim cvetovima, a i

svojstvom da upozori ili da znak čoveku, o čemu svedoči pesma Srnin muž ( Kad bagrem

procveta/ Vuk u selo svrati/ Kazuje Srni znak ) .

Trešnja je u slovenskoj mitologiji tretirana kao sveto drvo od čijeg su se panja pravili idoli. „U

kopaoničkom selu Lukovu ljudi su u staro vreme vadili trešnjeve panjeve, unosili ih u svoje kuće

i smatrali ih kao nešto sveto. Sveti Sava je blagoslovio rod trešnje ali je drvo prokleo. Zato ne

treba da se unosi u kuću niti loži na ognjištu. Naložiti trešnju na vatru bio bi veliki greh koji bi

zaslužio božiju kaznu“ . ( vidi: Srpski mitološki rečnik, 1970. , 240-241 ) U pesmi Učini

Dobrosrb greh opisana je kazna zbog nepoštovanja trešnje:

U kuću noću

Unese drvo

Stravio trešnju na žar

Dobrosrbu se porodi žena

I oždrebi kobila

Mrtvi su ždrebac i kći ,

19

ali i žrtva koja je bila potrebna da se podnese kako bi se Dobrosrb iskupio za greh. Takođe, u

pesmi je prisutan i motiv saradnje između bogova i svetih biljaka, kao i nemogućnost da čovek

komunicira sa bogovima koji su na vrhu piramide kada je hijerarhija božanstava u pitanju, pa čak

ni kada mu praštaju, brišu grehove i daju nagradu zbog pokajanja:

Kostor i Vlađ kazaše tisi

Oživeše ždrebac i kćer

I krdo se Dobrosrbu uveća .

Prvi navedeni stih u strofi je dokaz o tome da pagani svoje svete biljke nisu razlikovali od

bogova i životinja kada su mogućnosti i svojstva u pitanju; naime, nisu ih smatrali pasivnim, već

su verovali da mogu delati i uticati na druge, kao i da funkcionišu kao ljudi i bogovi ( dokaz o

tom verovanju nalazimo i u pesmi Zapis o seobi gde beže žita s polja a Zaluški panj Dabiša/U

Zaselju vepra/ udavljen od kiša ) .

Orah u slovenskoj mitologiji jeste „ predstavljao drvo koje se kod balkanskih Slovena vezuje za

svet mrtvih i nečistu silu. Ovde postoji verovanje da će čovek koji posadi orah umreti kada stablo

dostigne debiljinu njegovog vrata, struka ili kada drvo prorodi. Otuda i dolazi zabrana da se orah

sadi i presađuje a pogotovo u blizini kuće.(...) Orahove grane su polagali na grobove smatrajući

da njima prave senku dušama. Grane oraha bile su svojevrsni most između ovog i onog sveta.“

( vidi: Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik , 2001. , 408-409 ) Ova verovanja Ismet

Rebronja opevao je u pesmi Orah u njivi gde na praktičnom primeru racionalizuje zašto su

Sloveni verovali da orah ne treba saditi blizu kuće ( Orah zaklonio/ Planinu iz koje/ Kraguj

donosi panj ) i u pesmi Sahrana sekire gde ističe njegovu ulogu u ritualnu vezanom za sahranu (

Sekiru okićenu/ Vencem slame i oraha/ U iskop položismo ) .

Pored biljaka, Sloveni su verovali da i životinje poseduju određena svojstva koja ih čine

magičnim i preko kojih su povezane s bogovima, pa su gajili kultove vezane i za životinje.

Jež je okarakterisan kao zaštitnik i saradnik belog boga u slovenskoj mitologiji. Jako je cenjen i

za njega su vezana različita verovanja, ali ni jedno sa negativnom konotacijom :

Jež u narodnim predanjima poseduje mudrost i takođe lekovita svojstva. Zahvaljujući bodljama, poseduje svojstva odbijanja nečiste sile i koristi se kao zaštita. (...) U južnoslov. legendama mudri jež spasava svet da ga sunce ne spali. On staje na put i na taj način zaustavlja magaricu, na kojoj jaše Sunce, koje je

20

krenulo da sebi traži mladu. Sunce se tako nije oženilo i nije rodilo mnogo malih sunaca. (...) Po južnoslovenskim i poljskim predstavama jež sveznalica ume da se dočepa i raskovnik trave koja je u stanju da bez ključa otvori sve brave i katance. ( vidi: Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik , 2001. , 245 )

Inspirisan legendama o ježu, pesnik stvara pesmu Ženidba pastira Zabele u kojoj spaja dva gore

navedena mita :

Ženu čuva jež

Jež skrio ključ u reci

Raskopah vodu i dol .

Sa pojmom žene pesnik u istoj pesmi veže pojam lisice :

K meni stiže lisica

Ostavi kožu lisice

Uzeh užaren trud

Zapalih kožu

Iz vatre se devojka rodi

Ispod mladoh oraha

Živeli smo skupa

Bejaše hrabra

(...)

U suton dok vatra zri

Žena kosom tače žar

Ponovo lisica bi .

Ovde pesnik pravi paralelu između varljivosti i promenjivosti žena i njihove ćudi i dobro

poznatog narodnog verovanja o lisičijoj lukavosti, i pravi još jednu paralelu između mita o Suncu

koje se nije moglo oženiti bez dozvole mudrog ježa i priči o neuspehu pastira da nađe ključ koji

je skrio jež i dođe do žene koju jež čuva, već je naivno pao na varku lukave lisice i doživeo

bračni život, ali samo na dan.

21

Zmija je oduvek, u svim mitologijama i religijama, bila predmet čovekove fascinacije zbog njene

jedinstvenosti u izgledu i zbog njenih mogućnosti, pa su joj pripisivana različita svojstva i u njoj

bi se nalazio krivac za mnoge preokrete koji bi donosili nova, krucijalna dešavanja. U slovenskoj

mitologiji, „srodni nazivi i verovanja objedinjuju zmiju sa zmajem; najvažnija karakteristika

zmije je njena htonička priroda. Zmija spaja u sebi mušku i žensku, vodeni u vatrenu, negativnu i

pozitivnu simboliku. Ona je otrovna i lekovita, nečisto stvorenje i izvor zla, i istovremeno

snabdeva čoveka čudesnim sposobnostima i ima pokroviteljske funkcije“ . ( vidi : Slovenska

mitologija – enciklopedijski rečnik , 2001. , 212 ) Ipak, Tiodor Rosić u pogovoru knjige

Paganska krv govori o slovenskom verovanju vezanom za zmije koje je bilo primarno u

Sandžaku, a ono se odnosi na zmiju kao na čuvarkuću, dušu umrlog pretka koji živi ispod

kućnog praga ili u ognjištu i sisa ovce i krave. Verovanje da se dobre zmije čuvarkuće hrane

mlekom provlači se i u pesmi Visorac večerao gde se kaže da Visorac U tor zalazio nije/ Niti iz

usta zmije/ Otimao mleko .

Pored određenih biljaka i životinja, Sloveni su sakralnim doživljavali i pojedine predmete,

najčešće alatke koje su im olakšavale život i pomagale da što lakše iskoriste prirodne resurse.

U pesmi Sahrana sekire uočavamo posebnu počast koja se odaje ovom predmetu i to iz sledećih

razloga:

Sekira je u verovanjima kod Srba, po Čajkanoviću, imala ulogu fetiša. Pre svega ona se upotrebljava kao odbrambeno sredstvo protiv zlih demona i utuk protiv mađija. Njome se preseca put veštici ili vampiru. (...) Kada bi padao grad sekira se stavljala pod kućnu strehu ili se iznosila u dvorište i postavljala sečiva okrenutog prema oblacima da bi, kako se verovalo, prestalo dalje padanje grada. U ovršeno život, kada ostaje tokom noći van ambara, stavlja se sekira kao zaštita od noćnih demona. Bilo je obavezno prelaženje preko sekire posle magijskog čišćenja vatrom. Sve ovo dovoljno ilustruje značaj sekire u narodnim verovanjima i njen nekadašnji kultni značaj. (vidi: Srpski mitološki rečnik , 1970. , 280 )

Iz gorepomenute pesme vidimo da su se pagani prema sekiri ophodili kao prema bilo kojoj

drugoj kultnoj biljci ili životinji, i čak kao prema jednoj od njih, pa su je tako i sahranjivali, kao

čoveka, pridržavajući se svih pravila obreda vezanih za sahranjivanje i uvođenjenjem novog:

Sekiru poljubi Gorbor

A potom mi

Jezikom dotakosmo oštricu .

22

Srp je čest motiv u Rebronjinim pesmama i jedan od najznačajnijih simbola njegove poezije.

Prema narodnim verovanjima, srp je, kao i druga sečiva, imao zaštitnu ulogu i svojstva koja

čoveka mogu odbraniti od demona i uroka. On se stavlja u kolevku novorođenčeta da bi ono

ojačalo i ostalo zaštićeno, ali i na grudi mrtvaca, da bi se ukućani zaštitili od njegove duše.

Posebne obrede vezane za srp upražnjavali su žeteoci i pomoću njega se čak i gatalo. (vidi:

Srpski mitološki rečnik, 1970. , 288) Prema pesmi Slovenski srp , srp je skovao Kostogled a

preuzeo ga je Rađ. Ovakvo verovanje svedoči o tome da su Stari Sloveni srp doživljavali kao

nadprirodni, plemeniti, od boga podaren predmet, koji služi i bogovima i ljudima. Kako bi još

više istakao važnost srpa, pesnik opisuje i reakciju prirode nakon njegovog stvaranja kao i dela

proistekla od ushićenja boga-tvorca :

Srp skovao Kostogled

Sav se Maglen zatresao

Od kova kiša pala

U slavlju tri tura

Klao Kostogled u travnju

Kako to ume sam bog .

Srp se, razume se, doživljavao kao pozitivan i kao dar, a to potvrđuje i epitet „beli“ koji mu je

dodao pesnik u poslednjoj strofi pesme ( U Zabelu još živ Rađ / Rukom drži beli srp/ Iza magle

ružan Kostogled ) .

U čast srpu, roditelji su deci davali imena po njemu nadajući se da će tako njihov karakter

očvrsnuti i da će biti zaštićeni od mračnih sila; dokaz za to je pesma Srpa . T. Rosić u pogovoru

ističe :

Srp je važan i pri rođenju. Novorođenčetu se, prema narodnim običajima, pupčana vrpca preseca srpom. Rebronjina pesma Paganska krv upravo govori o tome. Pesma je karakteristična i po pesničkoj nadgradnji naučno potvrđene teze da daš narod nikada do kraja nije prihvatio jednobožačku religiju. „Nakon sedam godina“, kaže pesnik , „Dali su mi ime pobednika s reke“ . To se desilo uz prevaru „čuvara konja“ , „zauzdanog jednobošca“ , ali:

Pogrešili suJer su prvo upotrebili srp

Lovci kažu da je MlađS užom prošao kroz raž

23

I tom prilikom u majkuProsuo pagansku krv .

Pesnik je srp predstavio kao određenu vrstu kolektivne amajlije i , kako je već rečeno kod analize

odnosa između bogova i ljudi, krunu slovenskih božanstava. U njemu je najistaknutiji dualizam2,

poseduje i čovečno i božansko, meko i zaštićujuće i oštro i odbijajuće, s njim se započinje život i

on dolazi posle smrti, živi zajedno sa bogovima i umire skupa s ljudima. Jedan je od glavnih

simbola vere slovenskih pagana i kao takav zaslužuje počasno mesto u pesmama Ismeta

Rebronje.

Kult mrtvih ili kult predaka je ono na šta se, prema Čajkanoviću, svodi cela stara srpska religija.

Ovakav stav objašnjava mnoge pojave u knjizi i njihova značenja. Ova zbirka, između ostalog,

kazuje o običajima vezanim za svetkovine i praznike, koji su posvećeni mrtvima. „Lirski

„junaci“ Ismeta Rebronje poslednju rukovet ostavljaju nepožnjevenu na njivi, kriju se u senci

breza, da ih oznojene ne zatekne pun mesec, poštuju mesec i zvezde – mesec jer na njemu borave

duše umrlih predaka, zvezde jer njihov pad najavljuje smrt“. ( T. Rosić ) U pesmi Starac Zabela

opisana je želja starca za smrću, čak svojevrsno ushićenje u njenom iščekivanju i zadovoljstvo

koje pružaju pripreme za nju. Starac svake noći iznova obavlja predsmrtni obred i čeka svoju

zvezdu, i iznova doživljava razočaranje i biva ljut kada ona ne padne. U ovoj pesmi oličen je

pozitivan stav slovenskog paganina o smrti i njegova neustrašivost pred njom, pogotovo ako je u

pitanju starac koji je, kao Zabela, „dao Vlađu sve što ima“ tj. izmirio svoje obaveze prema

bogovima. Može se zaključiti da se smrt, čak, doživljava i kao spas od ovozemaljskih briga i

muka koje će sa Meseca delovati ništavno , i da je ona najzad put ka konačnom spokoju posle

mukotrpnog života :

Otputovaće na Mesec duša

Posve sama bez Zabele

Svejedno je što je suša

Što su njive tako bele .

Deluje da su Stari Sloveni, kada se radi o kultovima uopšte, svakoj pojavi, predmetu, biću koje

im je bilo od krucijalnog značaja ili čija svojstva nisu mogli da objasne stvarali kult, nadajući se

da će uz pomoć obreda i običaja vezanih za taj kult objekat koji je u središtu još više biti

2 U odnosu na druge pojmove zastupljene u zbirci a vezane za slovensku mitologiju.

24

naklonjen njima i raditi u njihovu korist, i čak i ako je sam po sebi „zao“ , za one koji ga slave

činiće dobro. Ovakvo delovanje i ponašalje ne proističe iz lenjosti i očekivanja da priroda

obavlja sama posao koji je čovekov, naprotiv, pagani su bili izuzetno vredni i radni ljudi i njihov

način života zahtevao je skoro celodnevni rad, ali kultovi su im bili potrebni kao olakšanje u

svesti, da bi verovali da će se kod bogova neko zauzeti za njih i posvedočiti o njihovim dobrim

delima i trudu, ili da će imati ko da ih zaštiti od božijeg gneva i nedaća s kojima čovek tog doba

nije umeo da se izbori.

7. OBIČAJI STARIH SLOVENA U ZBIRCI PAGANSKA KRV

Običaj je pravilo nastalo dugotrajnim ponavljanjem u društvu. To je način ponašanja ustanovljen

tradicijom koji je karakterističan za sve pripadnike određene kulture. Život Starih Slovena

praktično se sastojio iz rada u polju ili šumi i uz običaja i truda da se svi ispoštuju; sve ostale

radnje bile su podređene njima dvema. S obzirom da je njihov panteon bio kract bogovima i da

su gajili veliki broj kultova, podrazumeva se da je i tradicija bila bogata najrazličitijim običajima

vezanim za svaki segment života, a neki od njih su se očuvali i do danas tako što su se asimilirali

kada je nastupilo hrišćanstvo.

Primanje gosta u kuću, kako zvanog tako nezvanog, bio je čest običaj kod Slovena. Gost je u

narodnoj tradiciji objekat poštovvanja i predstavnik drugog, tuđeg sveta. Smatralo se velikim

grehom odbiti gosta a velikom blagodeti prihvatiti ga. „ Gost se doživljava kao nosilac sudbine,

lice koje može da utiče na sve sfere života. Gost „donosi“ u kuću dobru volju izraženu u

pozdravima i dobrim željama koje izgovara, u formulama zahvalnosti, zdravicama, a takođe i u

poklonima. Domaćin nastoji da što bolje primi gosta, u nadi da će svoju budućnost obezbediti

putem simboličkog „dogovora“ s višim silama čiji je predstavnik gost“. (vidi: Slovenska

mitologija – enciklopedijski rečnik, 2001. , 130 ) U pesmi Gost izražena je ushićenost lirskog

subjekta koji posmatra nepoznate prolaznike i pita se da li će doći njegovoj kući ili nekoj drugoj,

a potajno se nadajući da će odsesti baš kod njega, a u pesmi Grubiša moli putnika da svrati lirski

subjekat tj. Grubiša hvali i prikazuje svoju kuću, dvorište i trpezu u najlepšem mogućem svetlu

mameći putnika da mu bude gost. Iz ovih primera, zaključujemo da su Stari Sloveni zaista voleli

25

goste i radovali se njihovom dolasku, pa su i sve običaje vezane za goste poštovali i rituale

obavljali sa zadovoljstvom, uvek radoznali u vezi toga šta će im sledeći putnik „namernik“

doneti.

Okupljanja na saborima su takođe običaj koji su praktikovala plemena, i sabor su doživljavali

kao vrstu svečanosti na kojoj bi gozba bila bogatija, slavilo bi se i pilo, podnosile bi se žrtve, a

primarni razlog sabora bilo bi razmenjivanje mišljenja i diskutovanje o tekućim pitanjima

vezanim za selo i pleme. O ovom običaju svedoči pesma Sabor u Zalug-selu gde je detaljno

opisano zbivanje na saobru i ponašanje onih koji se na njemu nalaze, a pesma Skup staraca

govori o oupljanju sličnom na saborim, odnosno o skupu, koji se razlikuje od sabora po tome što

je manje svečan i što su učesnici manje ležerni jer obično traže rešenje za određen problem :

Čini se bele gljive u hladu

Govore mudro i nesložno

Većaju dok na usta krene pena .

Obraćanje bogovima kroz molitve je običaj koji su slovenska plemena upražnjavala, i taj običaj

se zadržao do danas. Tako u pesmi Zor lirski subjekat moli boga Buđa da podari „list i travu“ tj.

hranu kozama i obrazlaže svoju molitvu žrtvama koje je prineo njemu; u Molbi bogu drveća

Dabiživ se žali na hladnoću i stud i moli boga drveća da mu dozvoli da poseće drveće iz šume i

naloži vatru; u Molbi bogu vepra Dobrosrp ne može uloviti vepra i traži pomoć; u pesmi Molba

za kupine Biljoskid, berač kupina, moli bogove da kupine dobro rode jer u suprotnom on ne i

imao od čega da živi, i ističe koliko je dobar u svom poslu kako bi bogovi shvatili da je šteta da

njegov „talenat“ propadne. U zbirci se nalaze i pesme Molba za zmije, Molba bogu groma i

Obraćanje bogu žiške koje su slične predhodno navedenima. U svim nabrojanim pesmama lirski

subjekat prvo obrazlaže za šta i zašto moli tj. dokazuje neophodnost ispunjenja želje iz molitve i

priča o tome kakve nedaće se događaju a kakve se tek mogu dogoditi ako molitva ostane

neuslišena; zatim se predstavlja i navodi žrtve koje je redovno podnosio bogu kojem se moli i

time želi da istakne da mu one daju za pravo da uputi molitvu i da zbog njih zaslužuje milost i

odgovor bogova. Molitva sama po sebi se ponavlja, u većini pesama, u vidu pripeva.

Pesma Sveruk kazuje grehove takođe je molitva, ali nije tipična i razlikuje se od ostalih u zbirci.

U njoj lirski subjekat, Sveruk, ucveljen, biva primoran da moli boga Kostoloma za zaštitu, ali ne

od prirodnih neprilika, zveri ili zlih mitoloških bića (kako to obično biva) već od kazne za

26

nemarnost koju on predoseća. On se obraća u ime celog plemena i hrabro priznaje grehove svojih

komšija, na neki način pristajući da preuzme odgovornost za njih i pokušavajući da opravda

svoje susede pred bogom, i traži zaštitu, svesno priznajući da je ne zaslužuju ( Takvi smo i gori )

ali ipak uzdajući se u milost bogova on očajnički, kao i svaki smrtnik, moli za oprost. Naposletku

se, ipak, pesma ne završava repetativnim refrenom kao što je često slučaj, već stihom Kaži šta

nas čeka Kostolom , koji govori o tome da lirski subjekat shvata neosporivost kazne i spreman je

da je podnese, ne osuđujući boga zbog neuslišene molitve.

Molitva je jedini način da se običan čovek obrati bogu direktno, i zato je taj običaj bio

upražnjavan kod Slovena često ali oprezno, s puno strahopoštovanja u načinu i obrazloženja, jer

su, zaključujemo, Sloveni smatrali da nema svako pravo na molitvu i bilo kada, već samo onaj

koji redovno prinosi žrtve i onaj koji je u zaista velikoj nezgodi. Molitva je paganskom čoveku

pomogla da prihvati stvari koje ne može kontrolisati, da odgovornost za njih prenese na bogove,

a time što bi ih zamolio da i takve stvari izađu na dobro, paganski čovek bi umirio svoju savest

osećajući da je učinio sve što je u njegovoj moći za svoje i kolektivno dobro, a na bogovima je

da odluče kako će se zapravo stvari odvijati.

Veličanje bogova i uzdizanje njihovih imena i dela jedan je od običaja kojim su Stari Sloveni

izražavali zahvalnost i divljenje. Tako u pesmi Sveruk veliča boga Gora lirski subjekat u zanosu

i impresioniran nabraja kvalitete Gora, slaveći njegovu veličinu, pamet, snagu i moć.

Deo zbirke pod nazivom Pohvala sastoji se iz jedne pesme, i to Pohvale Žitodaru u kojoj se

veliča bog žita, i ovom pesmom se, skoro na samom kraju zbirke, otkriva da je Žitodar vrhovni

bog Zalužana (Žitodar ima srp oštar/ I malj tup) i pesnik ga ovom pohvalom uzdiže iznad svih

ostalih i odaje posebnu čast. U ovoj pesmi je opisana sva silina, snaga i sveprisutnost ovog boga

koji kao da predstavlja sam Zalug (Oči su Žitodaru/ Kao dva jezera/ I zubi kao/ Belo kolje/ koje

je zabodeno oko njive ) ili Zalug predstavlja deo njega. Opisuje se zahvalnost za žito i zaštitu i

kazna za one koje mu se ne pokore ( Ko se ne preda Žitodaru/ Biće slomljen kao suha slamka) .

Ako uzmemo u obzir da u ovoj zborci pesnik piše i promišlja svet iz perspektive mnogobošca

zemljoradnjika čija egzistencija najviše zavisi od toga koliko će roditi njiva, lako možemo

shvatiti zašto je ovaj bog iznad ostalih i zašto mu je pridaje toliko značaja.

Različiti običaji su vezani i za sahranjivanje . Pozanto je da su Stari Sloveni praktikovali puno

običaja kada su u pitanju rođenje i smrt,jer su (pored venčanja) to dva najveća i najbitnija

27

događaja kada je pojedinac u pitanju, a samo neki od njih opevani su u ovoj zbirci. U pesmi

Umro poglavica šume lirski subjekat izražava bol i patnju zbog smrti poglavice govoreći

afektivno i osećajući toliki gubitak da mu sve ostalo što poseduje deluje ništavno naspram njega

(Nama Zalug-selo ne treba / Zaklasmo stado ovaca/ I koze ostavismo u planini ). Na kraju pesme

prepoznaje se dokaz da su Sloveni doživljavali vuka kao prapretka i da su smatrali da se nakon

smrti vraćamo svojim precima ( Nosimo vuku vođu u Zaselje ) .

U pesmi Sahrana poglavice (na koju se nadovezuje priča iz predhodno navedene pesme) opisuje

se posmrtni obred i običaj da se telo spali i pusti niz vodu ( Spalili smo te/ Na vađi kroz val/ I

lađu poglavico ), kao i običaj da se žene umrlih sahranjuju zajedno s njima, kako na onom svetu

ne bi mrtvima falilo ništa i kako bi mogli da se ponašaju kao i na ovom (Predali smo te

bogovima/ Udavićemo u lanu/ Tvoje žene/ Samo se ne vraćaj ) . Sahrana sekire govori o

neobičnom obredu vezanom za sahranjivanje kultnog predmeta, i opisuje se običaj Slovena da se

vesele, pevaju i igraju na sahranama :

Oko groba trči Gorobor

I mi za njim

Pa u često kolo zaigrasmo

Igrali smo do u noć ,

a opisan je i običaj kićenja slamom i orahom pokojnika ( Sekiru okićenu/ Vencem slame i oraha/

U iskop položismo ) .

Kada je u pitanju rođenje, najistaknutiji običaj u zbirci jeste presecanje pupčane vrpce srpom ,

koji je opisan u pesmi Paganska krv, i on se obavljao iz više razloga : jer se verovalo da će srp

zaštititi novorođenče, kako bi posao koji se obavlja srpom bio plodonosniji, da se ispoštuje kult

srpa a sa njim i vrhovni bog i td.

Prinošenje žrtve je, pored molitve, najvažniji običaj i glavni religijski obred. Ono je bilo

imperativ i od velikog značaja za slovenskog paganina. „Žrtvovanje je praktikovano sa ciljem da

obezbedi normalne uzajamne odnose (trampa) sa svetom natprirodnog i paganskim bogovima“.

(vidi: Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik. 2001. , 184 ) Postojale su krvne i beskrvne

žrtve. U pesmi Omiočil ima ženu opisan je čest običaj da se poslednja rukovet ostavlja bogovima

tj. žrtvuje za njih ( Raža poče ječam/ Dođe bog ječma/ Da nastavi žetvu ) u znak zahvalnosti

28

zbog dobre i rodne godine. U Bajci o svirali opisano je dozivanje bogova sviranjem u frulu, od

strane brata i sestre, da dođu i uzmu mleko koje su žrtvovali za njih. Molba bogu drveća govori o

žrtvama koje podnosi Dabiživ da bi mu bog podario drvo za ogrev ( Brašno iz mlina/ Nosim gde

bog drveta/ Voli da večera ). U pesmi Učini Dobrosrb greh prikazana je pojava prinošenja žrtve

koju bogovi traže radi izvinjenja i kako bi se iskupio greh (Stiže glas iz šume/ S ovnom

Dobrosrb /Da obiđe drvo od tise ) . Postoji još mnogo primera prinošenja žrtve u Rebronjinim

pesmama, a opisan je običaj prinošenja ljudske žrtve u pesmama Srpa, Kod tise reče Srpa i

Govori Rađ o kojem je bilo spomena ranije (vidi str. 14-17 ) .

Običaji su oduvek bili bitni, jednako koliko i sad, jer oni su zapravo temelj tradicije jednog

naroda, a tradicija je upravo ono što narod kao celinu održava i čini posebnim, jedinstvenim,

svojstvenim sebi. Običaji su bili ti uz pomoć kojih su se paganska plemena osećala važno i

značajno, i oni su dali smisao i osveženje njihovoj svakodnevnici, pomažući im da se osećaju

kao da rade nešto zaista nadčovečno i vredno za sebe, bogove i one do kojih im je stalo; kao da

su bitan zub ogromnog magičnog zupčanika kojeg ne mogu sagledati ni shvatiti, ali ga osećaju,

pripadaju mu i pomažu da se okreće.

29

Literatura

1. Ismet Rebronja, Paganska krv, Srpska književna zadruga, Beograd, 1986.

2. Wikipedia, slobodna enciklopedija , http://www.wikipedia.org/

3. Spasoje Vasiljev, Slovenska mitologija, Srbobran, 1928.

4. Luj Leže, Slovenska mitologija, IRO Grafos , Beograd, 1984.

5. Svetlana M. Tolstoj, Ljubinko Radenković, Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik,

Zepter book world, Beograd, 2001.

6. Š. Kulić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Nolit, Beograd, 1970.

30