Sociologija prava2011 god.

1. Predmet sociologije prava ( S )

Sociologija prava je relativno novija naučna disciplina. Njenim osnivačem se smatra austrijski pravnik Eugen Erlih koji je u svom delu Osnovi sociologije prava prvi upotrebio ovaj naziv u naslovu jedne knjige.Razvoj društvene analize prava ima dugu tradiciju. Dakle,teorijsko i empirijsko izučavanje prava kao društvene pojave postojalo je mnogo ranije pa se zato može govoriti o pretečama sociologije prava.Za Rimljane pravo je „umeće dobrog i pravednog“ . Pravo kao umeće ili veština je područije praktičnih znanja,koje se u razvoju zapadne civilizacije,osamostalilo od religije,morala i politike i postalo autonomni i dominantni oblik regulacije.Pravo je moćno sredstvo društvene integracije time što reguliše i kontroliše aktuelne ali i potencijalne sukobe u društvu sa stanovišta pravde.Sociologija prava se pojavila relativno kasno,a u njenom razvoju bilo je i zastoja.To time više čudi što je početni razvoj sociologije bio tesno povezan sa tadašnjom pravnom naukom.Čak i onda kada se sociologija institucionalizovala kao predmet na univerzitetskim studijama,sociologija se najčešće pojavljivala u nastavnim planovima pravnih fakulteta. Utemeljivači sociologije,a to su u isto vreme i glavna imena društvene analize 19. veka,su bili tesno povezani sa studijama prava. Marks i Veber su bili pravnici, a Dirkem filozof po osnovnom obrazovanju.Sociologija prava kao da je u svom razvoju bila stešnjena i ignorisana svojim velikim susedima,pravnom i sociološkom naukom. Pravna nauka je vekovima bila glavna društvena nauka,a u njenim najvišim domenima jasno je uočena uloga prava.Isto tako,pojedine grane prava su,svaka na svoj način, razvile specifičnu sociološku problematiku. Tako je,na primer, kriminologija koliko pravna toliko i sociološka disciplina.Sociolozi su,pak,smatrali da je njihov legitimni delokrug proučavanja svaka ili bilo koja vrsta društvenih pojava u odnosu na druge vrste.Pri tome se nastojalo da se neke starije društvene nauke eleminišu kao suparnička konkurencija.Ovome valja dodati da se otpor pravnika prema sociologiji prava oslanjao na sva teorijski značajna tradicionalna shvatanja prava, u kojima je dominirala idealna, vrednosna, normativna,subjektivna,formalna dimenzija prava.Za sociologe pravna nauka je u prvom redu logička i normativna analiza.U prošlosti je pravna nauka gotovo prednjačila u razumevanju jezika kao društvene pojave.Izgleda da je malo verovatno da će se pravna i sociološka nauka udružiti u zajedničkom proučavanju prava. Pravnike u krajnjoj liniji uvek interesuje quid iuris: ispravan smisao, područije i pravilan postupak primene identifikovane pravne norme. Sociologe,pak,zanima quid facti: da li iza pravnih propisa i njihovih društvenih suzbijanja stoje neke objektivne pravilnosti koje se mogu uzročno i posledično objasniti.Ipak izmedju sociologa i pravnika razvojem socilogije počeli su da se grade mostovi saradnje.Đorđe Tasić je primetio da se onaj ko hoće da bude isključivo pravnik vrlo brzo sapliće u protivrečnost zbog kojih će morati da postane sociolog.Sve se više shvata da je upravo sociologija prava ona nužna veza između pravne i sociološke nauke.I kad se postigne saglasnost o potrebi postojanja sociologije prava postoje mnoge kontroverze o njenom statusu,sadržaju,problematici,sistematici,glavnim oblastima,zadacima pa čak i nazivu.Postavilo se pitanje da li je sociologija prava,naprosto,deo sociologije ili „pomoćna disciplina“ u proučavanju prava? Pristalice sociologije prava smatraju da je svojstvo naučnosti njena privilegija. Tako je,već po Erlihu,sociologija prava zapravo „naučno učenje o pravu“.Postoje i mišljenja po kojima je sociologija prava granična oblast sociološke i pravne nauke ,ali i da je to njihov zajednički deo.Očigledno je da definisanje i razgraničavanje sociologije prava,kao konstutivni problem jedne autonomne naučne discipline,još nisu rešeni na zadovoljavajući i široko prihvaćen način.Po Kojderu,poljskom sociologu prava mlađe generacije,u sociologiji prava se javljaju dve orijentacije – sociološka i pravnička orijentacija.Ove dve orijentacije se ne razlikuju samo po profesionalnom obrazovanju svojih predstavnika nego i po problemskoj i pojmovnoj iterpretaciji.

2

Za Jugoslava Stankovića,sociologija prava je sociološka teorija i metod primenjeni na proučavanje prava.Po Rosko Paundu,najznačajnijem predstavniku američke jurisprudencije,sva određenja prava se mogu svesti na 3. značenja : pravni poredak , pravne norme i sudski upravni postupak .

2. Odnos problema sociologije prava ( T )

Po Eugenu Pusiću,u relevantnoj literaturi o predmetu i sadržaju sociologije prava,nailazi se na zbunjujuće šarenilo.Pa ipak,ovaj autor razvrstava sva ta gledišta u 6. kategorija :

1. Funkcionisanje prava i pravnih institucija,donošenje pravnih odluka.2. Uloga pravničke profesije.3. Mišljenja ljudi i javni stavovi o pravu.4. Razgraničavanje pravnih i drugih društvenih normi.5. Društvena funkcija prava.6. Odnos pravne norme i društvene stvarnosti.

Jugoslav Stanković izdvaja VI glavnih oblasti njene problematike i ključnih zadataka:

I Određenje sociološkog pojma prava i pravne nauke.II Uticaj društva na proces stvaranja prava.III Proces primene prava.IV Uticaj prava na društvo.V Zakonitosti razvoja prava.VI Uloga pravne profesije.Ovoj listi problema bismo mogli dodati istorijski razvoj sociologije prava , a u okviru razvoja prava,da posebnu pažnju u savremenom društvu treba obratiti na uticaje procesa globalizacije i tranzicije na pravo.Na kraju,možemo reći da se mogu razlikovati opšta sociologija prava,u kojoj se njen predmet obrađuje pojmovima velikih teorija, i posebne sociologije prava,koje ove pojmove prenosi u različite oblasti prava. Takođe se razlikuju i teorijska i empirijska socilogija prava,a razvila se i primenjena socilogija prava,koja je povezana sa pravnom politikom.

3. Pravo i umetnost ( L )

U likovnim umetnostima se mogu naći prikazi raznih pravnih simbola ( npr. ,lik boginje pravde koji je,kao simbol pravosuđa) U savremenoj antropologiji se sudske i administrativne procedure posmatraju kao društveni ritual i ceremonijalni.Otkriveno je da ti društveni obredi imaju katarzične(rasterećujuće) efekte.Proceduralnost i formalizam u pravu doprinosi proizvođenju dramskih situacija,pa je već odavno primećeno da suđenje kao društveni proces ima obeležja antičke drame.Pravo je kao kulturna i društvena pojava odavno zastupljeno u književnosti.Pravo se pojavljuje u antičkoj književnosti,kod Šekspira,realističnoj književnosti 19. Veka. Kod Dostojevskog(„Zločin i kazna“) se presuda krivcu prikazje kao ostvarenje verskog i svetovnog morala,dok se u socijalnoj literaturi,ne tako retko,pravo pojavljuje kao izraz društvene nepravde.

3

U Kamijevom Strancu se oseca egzistencijalna nemoć i izgubljenost pojedinaca u susretu sa institucijama,a kod Kafke predosećaj nastupanja totalitarne vladavine.U SAD je u novije vreme postao vrlo popilaran „pokret prava i književnosti“ u kome se na interdisciplinaran način istražuje odnos između književnih dela i pravne teorije i prakse .Na mnogim univerzitetima već postoje i kursevi u nastavi na te teme,u kojima učestvuju specijalisti za književnost ali i pravni stručnjaci.

4. Pravo i jezik ( L )

Pravo se sve češće proučava kao kulturna pojava. Uspon lingvistike, a naročito sociolongvistike uticao je na pravnu socilogiju.Jezik i pravo su kulturne ali i društvene pojave. Obe su sredstva komuniciranja,nose u sebi snagu prinude i izrazito su normativne prirode. Upravo ta normativnost,koja povezuje jezik i pravo,razlikuje čoveka od životinje.Jezikom se može opisati i ono što nije prisutno,a to je bilo neophodno za uzlet prava.Jezik je omogućio da se akumulira pravna tradicija ,da se produži trajanje radnje.Uticaj lingvistike osetio se u proučavanju komunikativnosti pravnog jezika.

5. Normativna i vrednosna dimenzija kulture ( S )

Normativna dimenzija kulture je,naročito,izražena u religiji i moralu kao oblicima društvene regulacije,a njih proučavaju sociologija religije i sociologija morala.U novije vreme se snažno razvila i pravna etika. Običaje,pa i pravne,kao vrstu tradicionalne društvene regulacije,proučavaju etnologija i antropologija.U sociologiji prava se koriste rezultati istraživanja ovih disciplina. Vrednosnu dimenziju kulture naročito proučava aksiologija kao filozofska disciplina.Od posebnog značaja za sociologiju prava su načini prožimanja vrednosne i normativne dimenzije kulture. Po Karbonijeu,u obrazovanju ali i u istraživanju,sociologija se,uglavnom konstituisala izdvajanjem iz filozofije . I pravna sociologija je bila samo jedan deo filozofije prava.U naše vreme,postoji među socijolizma prava jedna značajna struja koja je više teorijska nego empirijska.Ova pretežno teorijska sociologija prava predstavlja jednu vrstu filozofije pravne sociologije.Posle drugog svetskog rata ,kod Žorža Gurviča je veoma vidljiva tendencija da se sociologija prava oslobodi filozofije.

6. Pravna antropologija ( S )

Pravna antropologija kao deo filozofske antropologije je veoma stara i nastala je u periodu helenske filozofije.Kao naučna disciplina pravna antropologija nastaje kad i sociologija prava u poslednjim decenijama 19-og veka.

4

Antropologija proučava generičku ili rodnu suštinu ljudske prirode ,čoveka u celini,pa je njena najmanja jedinica ljudska individua. Sociologija proučava društvo u celini,pa je njena najmanja jedinica društveni odnos ili društveni sistem.Predmet pravne antropologije je pravo,kao segment strukture čoveka,i ljudsko ,kao segment strukture prava.Antropološka perspektiva može da pruži značajne korekcije sociološkim uopštavanjima.Naime,po Karbonijeu,pravna antropologija je nauka o čoveku koji je po prirodi podložan pravu.Čovek je pravo biće sposoban da daje i prima norme,može da podnosi konflikte,da izriče i trpi presude.Novovekovna terenska antropologija nastala je iz izveštaja administartora i hrišćanskih misionara u kolonizovanim zemljama.Za nastanak pravne antropologije smatra se 1861 god. kada su se pojavile dve važne knjige pravnih istoričara - „Dnevno pravo“ Henrija Samnera-Mejna i Bahofenovo – „Pravo matrijarhata“Uz već afirmisane orijentalne studeije civilizovanih društava,kasnije su se antropološka istraživanja sve više odnosila na crnačku Afriku,obe Amerike i Pacifik,dok je u Nemačkoj Post objavio „Etnološku jurisprudenciju“.Preokret u razvoju pravne antropologije i etnologije prava nastupa početkom 20. Veka,kada nastaju detaljne terenske studije koje se bave i pravom. Posebno je bilo uticajno delo Zločin i običaju divljačkom društvu Bronislava Malinovskog,engleskog antropologa poljskog porekla.On je razvio funkcionalistički pristup u antropologiji u kome se pravo smešta u okvire društvene kontrole konkretne,posmatrane zajednice. Iz finkcionalističkog ugla te su zajednice izgledale beskonfliktno,harmonično integrisane.

7. Pravna etnologija i pravna antropologija ( L )

U upotrebi termina antropologija i etnologija,pa i antropologija prava i etnologija prava,u domaćoj ali i stranoj literaturi vlada prava zbrka. Treba reći da se u Engleskoj odomaćio izraz socijalna antropologija, u SAD kulturna antropologija,u Francuskoj strukturalna antropologija,dok su u evropskim kontinentalnim zemljama češće u upotrebi izrazi etnografija i etnologija.Etnografija je opisna,empirijska disciplina,ali se ona pretežno odnosi na prošlost vlastitog naroda. Za neke autore entologija je izrazito teorijski orijentisana,ali ujedno i uporedna i empirijska disciplina pa se upotrebljava i izraz etnoantropologija.Za pojedine autore pravna etnologija je relativno nezavisna disciplina na tromeđi prava,dok je za druge pravna etnologija i antropološka i sociološka disciplina.Pravna etnologija se bavi prvobitnim,arhaičnim pravima,u društvima bez pisma i istorije u kojima dominira običajno pravo.Iako arhaična prava nisu ni prostija ni strožija,a često imaju i zadivljujuću suptilnost,u njima preovlađuje prelogički,mistički,magijski,primitivni pravni mentalitet.Etnologija prava proučava kulturne raznolikosti i pravni pluralizam.Danas se pravna antropologija proširuje i na moderna društva.

8. Pravan psihologija i sociologija prava ( L )

Po Karbonijeu, i psihologija se kao i sociologija,odvojila od filozofije težeći da naučnoj strogosti,ali se pravna psihologija kasnije izdvojila i manje je obradjena.Razvile su se pravna psihologija naroda,socijalna psihologija prava i indvidualna psihologija prava,a od posebnih vrsta pravne psihologije - pravna psihopatologija i sudska psihologija.U sociologiji prava neprestano se skreće pažnja na društvenu dimenziju ljudske psihe,pa i pravne svesti i pravnog ponašanja.

5

Ali psihologija,koja se osobito u 20. veku razgranala i razvila veliki broj istraživačkih tehnika, izvršila je snažan uticaj na gotovo sve društvene nauke,a posebno na sociologju.Psihologizam je veoma prisutan u sociologiji,a mnoge istraživačke tehnike su bile pogodne i za sociološka istraživanja.Moglo bi se reći da psihologija prava proučava složenu i slojevitu povezanost prava i ljudske psihe .U centru pažnje je pravni osećaj – osećaj za pravdu,pravna svest .Sociologija prava proučava društvene strukture prava,pravne svesti i pravnog ponašanja.

9. Pravo i politika ( L )

Posle socioloških i pravnih,političke nauke su prvi najbliži sused sociologiji prava.Po jednom shvatanju,pravo je instrument ili način realizacije neke politike,a po drugom,politika je društvena delatnost.U svakom slučaju pravo i politika su dva načina delovanja vlasti.U moderno organizovanim političkim sistemima država je centralna,globalna institucija,a njeni zakonodavni organi su glavni proizvođač prava.Sociolog prava je zainteresovan za državu,političke teorije,društvenu moć,vladavinu prava i civilno društvo,ljudska prava i slobode, što čini politiku u užem smislu.Ako se,pak,politika shvati u širem smislu onda se pojavljuju teme kao što su: pravna politika,zakonodavna politika,kaznena politika itd.

10. Pravo i eknomija ( L )

Može se reći da je odnos pravo – ekonomija ključno pitanje razvitka ili stagnacije društva.Ako postoji ekonomska dimenzija prava onda se ekonomisti pre moraju obratiti sociologiji prava da bi dobili pravne podatke.Odnosi između prava i ekonomije su složeni i recipročni.U razvoju sociologije i ekonomije uočene su 3 tendencije međusobnog odnosa. Najpre je ekonomija bila podređena sociologiji,a sociolozi su joj pridavali veliku pažnju,krajem 19. veka ekonomija se povlači u sferu autonomnosti i „čiste“ nauke.Do povezivanja ekonomske i pravnosociološke analize naročito u Americi,u okviru institucionalne i neoinstitucionalne škole kao i u okviru Čikaške škole,dolazi kako pre tako i posle Drugog svetskog rata.

11. Istorija prava i istorijska sociologija ( L )

U klasičnom određenju istorija i sociologija se po predmetu smatraju opštim društvenim naukama jer proučavaju društvo u njegovoj celini,ali su im metode suprotne – istorija pojedinjava , a sociologija uopštava .Istoriju prava više interesuju hronologija razvoja prava ili pravni sistemi kao celine dok sociologiju prava više interesuje odnos pravnih sistema sa tipovima globalnih društava.

U Vrbanovoj Sociologiji prava razmatraju se pojam i razvoj istorijske sociologije.Iznose se značajni i zanimljivi podaci o francuskoj školi analista.Takođe se analiziraju i britanska škola „društvene istorije“ i „kulturna istorija“ iz 1970-ih i 1980-ih godina.Za školu analista možemo reći da je i sociološki,ali pre svega interdisciplinarno orijentisana.Njihov glavni časopis Annales ima podnaslov – ekonomija,društvo,civilizacija.

12. Dogmatsko pravo i sociologija prava ( L )

6

Razlika između dogmatskog prava i sociologije prava nije u predmetu nego u metodu,u smislu ugla posmatranja.Jedan isti predmet se u dogmatskom pravu tamuči iznutra,a u sociologiji prava posmatra spolja. I baš zato što gleda spolja,sociolog prava ga vidi kao pojavu,ne ulazeći u njegov unutrašnji sadržaj.Ta spoljašnja pozicija u odnosu na dogmatsko ili pozitivno pravo je zajednička karakteristika istorije prava,uporednog prava i sociologije prava.Već su se formirale i prelazne zone –sociološka istorija prava,sociološko uporedno pravo.Postojala je ideja da se naspram nauke čisto dogmatskog prava,konstituiše nova,egzaktna pravna nauka koju bi činile pomenute tri discipline ( istorija prava, uporedno pravo i socioogija prava ).

13. Opšte nauke o pravu i sociologiji prava ( L )

Sa opštom naukom o pravu,sociologija prava ima mnogo dodirnih tačaka,ali ove dve samosvojne nauke imaju svoje specifične predmete. Teorija prava,pak,proučava opšta načela i zakonitosti prava kao celine naspram brojnih grana prava.Teorija prava analizira pravo kao zatvoren logički sistem.Sociologija prava preuzima iz opšte sociologije teorijska shvatanja i zajedničku pojmovnu i metodijsku aparaturu.Neka saznanja iz posebnih sociologija mogu biti pragmatična i za opštu sociologiju i za druge njene grane,pa čak i za druge društvene nauke.Teorijski ili opšti deo sociologije prava povezan je sa opštim disciplinama pravne nauke – filozofijom,teorijom,istorijom i uporednim pravom.Njen empirijski ili poseban deo proučava posebne grane prava,koje su praćene posebnim pravnim,ali i posebnim sociološkim disciplinama.Tako se sociologija prava nalazi u „sendviču“ između radnog prava i sociologije rada,porodičnog prava i sociologije porodice itd. Važno je pri tome uočiti da posebne pravne discpline proučvaju unutrašnju stranu te grane prava i to dogmatskom ili normativnom metodom učenja,dok odgovarajuće posebne sociološke discipline proučavaju spoljašnje veze.Dok ondnosne posebne sociologije(rada,porodice) proučavaju uticaje društva na (rad, porodicu) i njihove društvene posledice.Sociologija prava u sedište stavlja baš pravne aspekte,povezane sa drugim aspektima(rada,porodice).

14. Posebne pravne nauke i sociologija prava ( L )

Sociologiju prava interesuju i istorijska i kulturna tradicija,a u novije vreme sve više akteri pravnih procesa . U pojedinim granama prava sociologija prava nailazi i na posebno konstituisane nauke ili tipove istraživanja kao što je ,u slučaju upravnog prava,nauka o upravi,organizaciona teorija,organizacione studije,pa i sociologija oprganizacije.Karbonije navodi jedan problem koji je posebno privlačio pažnju sociologa prava od sredine 20. veka – neprilagođenost prava običajima .Za njega, glavna osa sociološkopravnog istraživanja treba da bude građansko pravo. U poređenju sa javnim i krivičnim pravom,za građansko pravo je najkasnije uspostavljena posebna sociologija,a ona zahteva najviše istraživanja.Svakako najrazuđenija posebna sociološka istraživanja prava nalaze se u domenu kriminologije i socijalne patologije.Zato im Vrban u svojoj Sociologiji prava posvećuje posebne glave.Jedna glava je posvećena odnosu kriminologije i sociologije u pravu.

Analizuju se tri velike škole u kriminologiji : klasična ( Bekarija ) , pozitivistička ( Lombrozo, Feri,Garofalo ) i moderna.

7

Jedna glava je posvećena devijantnim i socijalnim problemima.

Američka sociologija je usresređena na probleme kao što su : alkoholizam, narkomanija, kriminalitet,nasilničko ponašanje,beskućništvo,loši stambeni uslovi,zdravstveno stanje siromašnog stanovništva,zagađivanje okoline,rasna i etnička diskriminacija. U evropi se posebno izučava nasilničko ponašanje sportskih,a naročito fudbalskih navijača.Možemo zaključiti da se sociologija prava pojavila relativno kasno (krajem 19. veka, ime dobila 1913. ). Otpori njenom konstituisanju postojali su i među pravnicima i među sociolozima.Čak i kada je postignuta saglasnost o potrebi postojanja sociologije prava,ostale su još mnoge kontroverze o njenom statusu,delokrugu,sadržaju,sistematici,problematici,glavnim oblastima,zadacima,pa čak i nazivu.

15. Naučni,sociološki i sociološkopravni metod ( S )

Svaka nauka je određena svojim predmetom i metodom,a to znači onim šta i kako proučava.Uobičajeno i najkraće rečeno,metod sociologije prava se određuje kao primena sociološkog metoda na proučavanje prava.U literaturi se o metodu govori u tri značenja – kao o logičkom,proceduralnom i tehničkom elementu naučnog metoda.Metod je prilagođen predmetu,tesno je srastao sa nekom naukom ali i teorijom,a njegove karakteristike proučava metodologija.Metodi društvenih nauka,dakle nisu,jednom za svagda fiksirani nego su rezultat specifičnog istorijskog razvoja pojedinih disciplina. Metodološke rasprave su veoma žive ne samo u fazi konstituisanja neke nauke,nego i kada u njoj dođe do krize i zastoja pa se traga sa novom paradigmom.Metodi društvenog istraživanja su se relativno kasno pojavili.

16. Istorijski metod ( L )

Najstariji metod,ne samo u sociologiji prava nego i u opštoj sociologiji,bio je istorijski metod.Kont je tvrdio da je osnovni metod sociologije istorijski metod zato što se njime objašnjavaju iz perspektive društva kao konkretne celine i najbolje otkrivaju specifičnosti pojedinih faza univerzalne evolucije ljudskog društva.Kod primene istorijskog metoda naročito je potrebno voditi računa o kritičkoj upotrebi izvora. Jedno od najznačajnijih pitanja koje je proučavano ovom metodom je odnos pravnog i društvenog poretka kada,ukoliko oni nisu usklađeni,dolazi do recepcije prava.Upotreba etnografskog metoda u istraživanju drugih,arhaičnih pravnih kultura podrazumeva posmatranje sa učestvovanjem.Kod nas su značajne doprinose,upotrebom ove metode dali : Valtazar Bogišić,Jovan Cvijić ,Tihomir Đorđević,Veselin Čajkanović,Sreten Vukosavljević .

17. Uporedni metod ( L )

U društvenim naukama 19. veka snažno se razvio uporedni ili komparativni metod . Uobličene su dve njegove faze ali i funkcije :

1. Opisna funkcija (sistemski opis slučnosti i razlika )2. Otkrivanje uzročnih odnosa (kao zamena za eksperiment u društvenim naukama )

8

U deskriptivne svrhe uporedni metod se upotrebljava u istoriografiji, etnografiji, sociografiji. I u pravnim naukama se razvila posebna grana – uporedno pravo.Dirkem je smatrao da uporedni metod nije jedan od metoda sociologije nego sam sociološki metod. Veber je takođe,dao veliki doprinos upotrebi komparativnog metoda,ali ne samo na tradicijama pozitivizma nego i istorizma.Kao tehnika ili instrument,uporedni metod se upotrebljava u mnogim naukama.

18. Monografski metod ( L )

Monografski metod je svestran opis nekog uskog dela stvarnosti kao što je delovanje neke pravne ustanove u celini ( sud,tužilaštvo ) . Sa sociološkopravnog aspekta treba pomenuti Le Plejovu školu u francuskoj,koja je sa mnogo majstorstva praktikovala ovu metodu još od sredine 19. veka,u seriji monografija o radničkim porodicama.On pokazao kako funkcioniše porodično pravo,i još uže,nasledni sistem,u monografiji o jednoj porodici.

Ovaj metod je podesan za proučavanje relativno autonomne pojave u ondosu na druge društvene pojave.Kao poseban vid ovog metoda razvila se studija slučaja,a počeo se kombinovati i sa drugim metodima.

19. Klasifikacija sociološkopravnih metoda

Neki autori smatraju da potpuna primena društvenih metoda na pravnu nauku pojačava njen naučni status. Drugi,poput Karbonijea,ističu da u metodskom pogledu od pravne sociologije ne treba očekivati blistavu originalnost.I upravo po kriterijumu predmeta istraživanja,on je sve istraživačke tehnike u sociologiji prava prava podelio na:- Istraživanje dokumenata1. Analiza pravnih dokumenata2. Analiza nepravnih dokumenata(štampe,kniževnih tekstova,umetničkih dela)

- Istraživanje činjenica ( uz anketu i analizu kvantitativnih podataka )

U jednoj drugoj klasifikaciji istraživačke metode u sociologiji prava se dele na:

- Metode unutrašnjeg saznavanja prava(dogmatski i normativni metod).- Metode spoljašnjeg saznavanja prava ( uobičajene sociološke tehnike).

Pravna nauka proučava unutrašnji sadržaj i strukturu prava kao društvene pojave.

20. Dogmatski metod ( L )

Dogmatski metod je tumačenje konkretnog sadržaja pravne norme. Ovaj metod se sastoji od nekoliko oblika tumačenja – jezičko,sistematsko,istorijsko,logičko,teleološko.Teleološko tumačenje podrazumeva primenu sociološkog metoda kao pomoćnog metoda.

9

Može se razlikovati tumačenje u užem smislu( kada postoji norma sa jednim ili više jezičkih značenja) i tumačenje u širem smislu (ako postoji pravna praznina jer nema potrebne norme koja bi regulisala neki društveni odnos ).

21. Normativni metod ( L )

Normativni metod služi za otkrivanje logičke prirode i strukture pravne norme.Njome se identifikuju elementi koji čine,načini njihovog vezivanja u normu,odnosi između normi i kako se te norma povezuju u institute,pravne grane i pravni poredak u celini.

Najdoslednije i najpotpunije shvatanje o logičkoj prirodi norme razvio je Hans Kelzen po kome je ona uslovan sud,dok se u njenoj strukturi razlikuju prekršaj i sankcija.

Danas preovlađuje stav da u strukturi pravne norme postoje četiri elementa ( pretpostavka dispozicije,dispozicija,pretpostavka sankcije,sankcija ).

Normativni metod je jedan od najstarijih i najznačajnijih metoda izučavanja prava,ali u njemu dolazi do izražaja redukcionističko shvatanje pravne pojave koja se svodi isključivo na normativnu komponentu.

22. Neposredno posmatranje ( L )

Neposredno posmatranje u sociologiji prava može da ima široku primenu.Ono može da se odnosi na uticaj pravnih propisa na konkretno ponašanje društvenih subjekata (vezivanje pojasa u vožnji,pušenje na javnom mestu).Treba uočiti da se neposredno posmatra ponašanje ljudi ,a preko njega,posredno i normativni sistem koji ga reguliše.Posmatranje sa učestvovanjem je važno za otkrivanje vrednosnog i normativnog sistema društvenih grupa.Posmatranje može da se odnosi na sudske pravne procedure,postupak donošenja zakona i drugih propisa,postupke u primeni prava.

23. Ispitivanje ( L )

Ispitivanje,u obliku ankete i intervjua,spada u najrasprostranjenije istraživačke tehike,pa se počelo govoriti o „anketomaniji“ jer se ona često upotrebljava i u praktične,a ne samo u naučne svrhe.Prve ankete o pravnim pojavama,u prvoj polovini 20. veka,najčešće su sprovedene u stručnoj i pravnoj javnosti.Ispitivanja stručne javnosti su posebno dragocena za sagledavanje pravničke profesije,ali mogu biti korisna i za racionalniju organizaciju pravosuđa i državne administracije.

Anketom na bazi reprezentativnog uzorka se može saznati koliko građani poznaju pravo,i kako to utiče na njihove stavove i ponašanja ali se do dubljih slojeva vrednosno – normativne dimenzije kulture može doprineti tek preko inervjua. Uprkos nedostatka saznajne,psihološke i društvene prirode,ispitivanje je nezamenljivo sredstvo za sistematsko prikupljanje podataka upravo o ovoj dimenziji kulture.

10

24. Analiza sadržaja ( L )

Analiza sadržaja je specifična vrsta posmatranja,sa elementima posrednog i neposrednog posmatranja.Takođe se govori i o kvalitativnoj analizi sadržaja.U metodološkoj literaturi se,pak,pod analizom sadržaja podrazumeva samo objektivno, sistematsko, i izrazito kvantitativna analiza poruka sadržanih u dokumentima.Takvi pravni dokumenti mogu biti zakonski i podzakonski akti,sudske presude,rešenja, ugovori,testamenti,zapisnici.Ovom tehnikom se traga,zapravo,za društvenim uticajima na stvaranje i primenu prava.

25. Analiza sudske prakse ( L )

Analiza sudske prakse,to mogu biti zbirke sudskih odluka,pregled prakse o pojedinim pitanjima i analiza presuda koje se čuvaju u arhivama. Međutim,postoje velike razlike između normativne i sociološke analize sudske prakse. U prvom slučaju je predmet anlize pravo,u drugom činjenice u vezi sa njim.Zbirke sudkse prakse sadrže odabrane sudske odluke.Mnogo bogatiji materijal nalazi se u kompletnim presudama.Za sociologa prava je značajniji arhivski materijal,nego zbirka sudskih odluka.U njemu se mogu pronaći uzročne činjenice,stvarni motivi nekog ponašanja.

26. Statističke tehnike ( L )

Statističke tehinike se mogu koristiti u svim fazama istraživanja i tesno su povezane sa drugim istraživačkim tehnikama.Za razliku od ankete koja se najčešće obavlja na uzorku,statistika može da pruži podatke na celom osnovnom skupu.Statistika se može primeniti ne samo u opisne nego i u uporedne svrhe.Sociološki je vrlo značajna sudska statistika kao vid kvantitativne analize sudskog predmeta.Posebno su korisne statistike o izvršenim krivičnim delima ,koje u zemljama sa razvijenom statističkom službom,pružaju podatke ne samo o broju i vrsti izvršenih krivičnih dela nego i o obeležjima počinioca kao što su: pol,uzrast,obrazovanje,materijalni status idr.

27. Eksperiment ( L )

Primena eksperimenta u sociologiji prava,kako u teorijske tako i u praktične svrhe stvaranja i primene prava,dala je solidne rezultate.Laboratorijskim eksperimentom je mogućno ispitati efikasnost normativnog sistema u malim grupama.U mnogim društvima se u praktične svrhe koristi zakonodavni eksperiment .On je pogodan za izučavanje pravnih propisa.Zakonodavac može da donese zakon oročenog trajanja,obično na jednom segmentu društva,kako bi video efekte njegove primene. Tako u Engleskoj 1965. god. eksperimentalno ukinuta sudksa kazna do 31. Jula 1970. god. parlament je mogao da odluči da se vrati na stari sistem ili da uvede aboliciju( što je bio slučaj ).Moguće je pratiti i učinak jedinstvenog zakonskog rešenja u različitim društvenim sredinama,koje se razlikuju po tradiciji,religiji,stepenu razvijenosti i drugim činiocima.U ovom slučaju eksperiment dobija karakteristike uporednog metoda u traganju za uzročnim objašnjenjem.

11

28. Šarl Monteskje ( L )

Žan Karbonije smatra da je „Duh Zakona“ Šarla Monteskjea više delo koje je osnovalo nego delo koje je preteča sociologije prava kao naučne discipline. On je stavio zakon u odnos sa drugim društvenim pojavama.Između duha zakona i karaktera ekonomije,trgovine,religije postoji neposredna povezanost. Duh zakona izražava istorijske sadržine koje su različite kod svakog naroda.On je,očigledno, već upotrebljavao istorijsko-sociološki metod ,a koristio se i etnografskim podacima.Mogli bismo reći da je Monteskje bio sociolog prava pre sociologije prava.

29. Emil Dirkem ( S )

Dirkem nije eksplicitno ni sistematski formulisao sociologiju prava nego se njome samo fragmentarno bavio. Upravo su slabosti njegove teorije bile najpodsticajnije za dalji razvoj sociologije prava.On je pravu pridavao bitnu ulogu u društvenom životu i objašnjavao ga isključivo društvenim činjenicama.Čitava njegova kolektivno – psihološka i sociologistička teorija je naročito u početku pomalo jurizijajuća .U jezgru društva je kolektivne svest koja stvara solidarnost među članovima duštva,a pravo je vidljiv simbol te solidarnosti. Religija,moral i pravo kao tri velika oblika društvene regulacije,su konkretne manifestacije kristalizovane kolektivne svesti.Pravo,koje postoji u svakom društvu,Dirkem određuje kao društvenu činjenicu.Suštinska karakteristika prava kao društvene utanove,ali i svake manifestacije društvenosti,je prinuda koju vrši nad pojedincem.

U svom delu „O podeli društvenog rada“ Dirkem razlikuje dva tipa društva kojima odgovara dva tipa prava. U društvu sa nerazvijenom podelom rada postoji mehanička solidarnost jer se ljudi povezuju po sličnosti,a u tom tipu društva dominira represivno i kazneno pravo. U društvu sa razvijenom podelom rada javlja se organska solidarnost je su ljudi povezani po komplementarnim razlikama.

Najpodnosniji uticaj na kasniji razvoj sociologije,posebno funkcionalističke,imao je pojam anomije . Dirkem najpre anomiju shvata kao poremećenu kolektivnu svest.U društvima zahvaćenim anomijom dolazi do dezorijentacije pojedinaca pa se povećava stopa kriminaliteta i drugih društvenih devijacija.Pojam anomije je kasnije preuzeo Robert Merton. Neki kritičari smatraju da je Dirkemovo učenje o anomiji najslabija strana njegovog shvatanja o društvenom razvoju.U literaturi je posebno poznat čuveni Dirkemov paradoks,po kome je kriminal korisna društvena pojava.Dirkem je utvrdio da kriminal postoji u svakom društvu,ali da on,u manjem obimu,može da bude i koristan.Naime,osuda kriminalca jača kolektivnu svest.

30. Maks Veber ( S )

Za razliku od Dirkema,Veber izričito pominje sociologiju prava,posvećujući joj čitav jedan poveći odeljak u svom galavnom ali nedovršenom delu „Privreda i društvo“ objavljeno 1922. god. On je bio poznat u više naučnih disciplina. Njegovo delo je dobar primer kako sociološka disciplina ne zastareva.Bio je pravnik po obrazovanju,predavao je ekonomsku istoriju,a solidno je poznavao i filozofiju i teologiju.Srž njegove sociologije prava čine:definicija prava kao društvene i kulturne pojave,odnos tipova vladanja i pravnih sistema,razvojna putanja prava,odnos prava i privređivanja.Pre Vebera nije bilo bitnijeg pokušaja da se pravo objasni kao svojevrsna kulturna i društvena pojava.

12

Karbonije ističe da niko nij jače od Vebera pokazao autonomiju nove discipline u nastojanju da otkrije suštinu prava nasuprot običju i moralu.U njegovoj sociologiji pravo ima tri obeležja – ovlašćeni aparat ljudi , konsenzus o legitimnosti poretka i racionalni karakter modernog prava.U razmatranju nastanka i razvoja prava on polazi sa individualno psihološkog stanovišta.Kada preraste stepen konvencija i običaja,nastaje zakonsko pravo na čije stvaranje, odlučujući uticaj imaju pravni stručnjaci.Veber izučava proces racionalizacije polazeći od shvatanja čoveka kao racionalnog bića.Racionalizacija je opšti proces koji se ostvaruje u svim oblastima društvenog života,a Veber ga istražuje u domenu prava,politike,ekonomije i religije.Moglo bi se reći da je uloga i preobražaj prava središnji problem njegove istorijske i političke sociologije.Postoje tri idealna tipa legitimne vlasti – tradicionalna i harizmatska kao iracionalna ; i legalna kao racionalni tip vlasti.On je proces modernizacije društva shvatio kao sve širu i sve intezivniju racionalizaciju.Najvažniji aspekti racionalizacije prava su : sekularizacija, univerzalizacija , sistematizacija , standardizacija, formalizacija,diferencijacija,profesionalizacija.

31. Eugen Erlih ( T )

Postoji više razloga zbog kojih se smatra da je Erlih jedan od osnivača sociologije prava. On je prvi dao naziv sociologija prava jednom obimnom radu koji predstavlja prvi pokušaj sistematskog raspravljanja o ovoj disciplini,isticao je značaj „živog prava“. Njega je do sociološke koncepcije prava dovelo istaživanje običajnog prava u okviru istorijske škole,među kojima su najznačajnija bila istraživanja Valtazara Bogišića.Erliha smatraju osnivačem sociologije prava i zbog glavne ideje koju je zastupao,a po kojoj je težište razvoja prava u samom društvu.Erlih nameće kritici onsovne principe koji čine karakteristike pravnih poredaka u normativno – pozitivističkoj nauci,iz perspektive koncepcije o „slobodnom pravu“.

1) Sudije primenjuju apstraktna prava,ali analiziraju i stvaraju pravo.2) On negira princip zavisnosti prava od države,jer su pravni propisi koje donosi država mali deo prava.3) Postulat o jedinstvenom pravu zamenjuje mnoštvo pravnih poredaka.4) Pravo prinudni poredak kao prinudni poredak ima speifične sankcije samo ako su praćene kaznom.

Funkcija prava nije samo rešavanje društvenih sukoba već i svakodnevno funkcionisanje društvenih grupa. U tom smislu razlikuje norme sudskog odlučivanja i norme organizacija.Sociologija prava treba što više da obrati pažnju na norme organizacije.Erlih zastupa široko shvatanje prava kao društvenog prava što dovodi do mnogih teškoća i nejasnoća.Kod njega je teško odvojiti proces primene od procesa stvaranja prava.Ne razlikuje dovoljno jasno pravne od drugih društvenih normi.Značaj Erliha za kasniju sociologiju prava je neosporan.Njemu se pripisuje sledeća podela prava: - na državno - sudsko - i društveno pravo.

32. Bogišićev značaj za sociologiju prava ( L )

13

Za Valtazara Bogišića koji je rođen u Cavtatu je napisano da je bio „verovatno najjača i najkreativnija ličnost u pravnoj oblasti na celom Balkanu u 19. veku“. Na pravnom fakultetu u Odesi mu je 1869. god. poverena katedra za istoriju slovenskih prava.On je 1867. god. objavio „Naputak za opisivanje pravnijeh običaja koji u narodu žive“, kome je dodao jedan upitnik koji je u 4.000 primeraka razdeljen u razne krajeve slovenskog juga.Sakupljenu građu je sistematski obradio i objavio u svom glavnom i najpoznatijem delu Zbornik sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slovena koja je 1874. god. izašlo u izdanje Jugoslovenske akademije u Zagrebu. Knez Nikola Petrović poverio mu je kodifikaciju građanskog prava što je Bogišić,uz obilato korišćenje običajnog prava uspešno uradio u zakonodavnom aktu – Opšti imovinski zakonik za knjaževinu Crnu Goru,koji je proglašen 1888. god. .Godine 1893 postao je Crnogorski ministar pravosuđa.

33. Bogišićev uticaj na Erliha ( L )

Pomenuti Bogišićev zbornik južnoslovenskih pravnih običaja postao je svetski čuven.Erlih je uračunao Bogišića u Bezelerove učenike jer je prihvatio njegovo gledište da običajno pravo ne čine pravni propisi nego pravne ustanove.Tasić ističe kako su Erliha napali da je od Bogišića pozajmio svoju teoriju o pravu kao društvenoj ustanovi i životnom odnosu,prećutavši to. Erlih se u Osnovima sociologije prava branio od takvih prigovora navodeći da Bogišićeve radove nije mogao dobro poznati zbog jezičkih barijera.Tasić prihvata Erlihovu tvrdnju da kod Bogišića nema izgrađene teorije o običajnom pravu ili pravu uopšte kao ustanovi. Ističe da ovaj nije stekao priznanja kao filozof i teoretičar,već kao pravnik koji je pronašao živo pravo u narodu i kodifikovao ga.Osim zakona i pravne nauke,istorija prava treba da ispita i običajno pravo,ali ne samo prošlo nego iz sadašnje jer u njemu ima mnogo ostataka i tragova iz najdavnijih vremena. Idući za Puhtom i Savinjijem,Bogišić smatra da je pravo živi organizam u kome zakon i običaji imaju jedan isti izvor.Međutim Erlih je priznavao Bogišiću da je „genije konkretno“ i da je njegov zbornik „majstorsko delo“ a oba epiteta se odnose i na njegov imovinski zakonik.On je u jednom svom radu iz 1911. god. pominjao Bogišićeve zasluge.Dok je Savinji,kao zakonodavac,ponudio Nemačkoj „mrtvo“ pandektno pravo,Bogišić je objavio istraživanje „živog prava“ svih južnih Slovena.Stvarni uticaj Bogišića na Erliha ostao je do danas sporan i nejasan,tj. nedovoljno istražen.Kod Bogišića postoji tesna povezanost sociološke teorije i empirijskog istraživanja.Tesno je povezao sociologiju prava sa sociologijom sela.On je naistaknutiji pravni istoričar,prvi pravni sociolog i začetnik pravne etnologije kod južnoslovenskih naroda.Bogišićevo proučavanje i kodifikacija običajnog prava postali su svetski značajna tradicija koja je uticala čak i na Erliha kao jednog od osnivača sociologije prava.

34. Paund i Gurvič kao predstavnici srednje generacije u sociologiji prava ( T )

Rosko Paund i Žorž Gurvič pripadaju srednjoj generaciji u sociologiji prava. Za vreme Drugog svetskog rata Gurvič je iz okupirane Francuske izbegao u SAD ,gde je na Harvardu držao predavanja,a na kome je Paund bio profesor prava.Paund je napisao predgovor za američko izdanje Gurvičeve Sociologije prava ,a u njoj je Gurvič skoro pola istorijskog pregleda posvetio sociološkoj jurisprudenciji i pravnom realizmu u SAD .On se pohvalno izražava o Gurviču i kaže da je dobro „što jedan ugledni zastupnik savremene sociologije prava izlaže svoje stavove o dometima i svrsi svoje nauke i što,istovremeno,kritikuje spciološku jurisprudenciju“ . On ističe da i Gurvičevu dobru obradu odnosa između jurisprudencije,s jedne i filozofije prava i sociologije prava sa druge strane.Međutim,zamera mu da je reč pravo izjednačio sa celokupnom društvenom kontrolom.

14

U suštini,i Paund koristi izraz „pravo“ da bi označio sve vrste društvenog pritiska.U jednom kratkom i sažetom osvrtu na Gurvičevu sociologiju prava,kao njen ključne odrednice naglašava autorove reči da je ona neka vrsta sociologije ljudskog duha u uzajamnoj zavisnosti sa filozofijom.U drugom odeljku svoje Sociologije prava Gurvič razmatra osnivače sociologije prava i to najpre u Evropi .U tom sklopu kaže za Paunda i Kordoza da su analitičku jurisprudenciju kritikovali na „briljantan i svestran način“ , a za Paundovu programsku studiju da je „značajna“. Za njega je Rosko Paund „najveći amrički sociolog prava“.Probranim rečima Gurvič naglašava: „Sociologija prava u SAD našla je svoj najdetaljniji,najšire shvaćeni i najdelikatniji izraz u bogatoj naučnoj produkciji Roska Paunda“ kao „nespornog vođe“ tzv. „sociološke jurisprudencije“.

35. Američka sociološka jurisprudencija ( T )

Po Gurviču,neorealistička škola,koja se tokom 1930-ih godina razvila u SAD,predstavlja burnu reakciju protiv izrazito teleološke američke sociološke jurisprudencije.Ali predstavnici pravnog realizma,kako se još naziva ova škola,teže da eleminišu teleološke elemente.Stoga Gurvič primećuje da Paund „u svojoj opravdano oštroj kritici pravnog realizma“ snažno predstavlja opasnost za postojanje samog prava kao specifične pravne regulacije.Žan Karbonije navodi kako se smatra da je Rosko Paund osnivač škole sociološke jurisprudencije u čijem je radovima ukazao na vezu prava sa dugim društvenim pojavama. Za Paunda je pravo glavni i najsavršeniji instrument društvene kontrole iz čega Karbonije zaključuje da se tako ispod sociologa pojavljuje pravnik.Sa druge strane Trivo Inđić smatra da kod Paunda ne postoji jedna ključna ideja ili teorija. Stoga je skoro ne moguće govoriti o nekoj „Paundovskoj“ školi jurisprudencije.Škola američkog pravnog realizma,sa kojom je Paund „ratovao“ ,pretvorila je sociološku jurisprudenciju u istraživački rad.Izraz „sociološka jurisprudencija“ Paund je počeo da koristi 1911. godine i nastavio je da ga upotrebljava.Sociologija prava i sociološka jurisprudencija nisu identične jer je prva teorijska,a druga primenjena nauka .Ni sociologija ni filozofija prava ne mogu da zamene jurisprudenciju.Američkim zastupnicima sociološke jurisprudencije sociolozi upućuju dve primedbe.

1. Zamera se zbog „preokupiranosti problemima pravnog poretka i sudskog i administrativnog postupka“.

2. Zamera se našem preteranom bavljenju pravnim poretkom u politički organizovanom društvu , umesto da se usresredimo na poredak karakterističan za sve grupe.

Reč „pravo“ upotrebljava se u engleskom,a uglavnom i u drugim jezicima u jednom od tri različita značenja:1) Pravni poredak ( režim prilagođavanja odnosa i uređivanja ponašanja kroz silu politički organizovano

društva ) ;2) Korpus merodavnih smernica ( za sudsko i administrativno odlučivanje,a time i za predviđanje ) ;3) Sudski i upravni postupak ( kojim se te smernice pronalaze i smenjuju );

Ta tri značenja se sjedinjuju kroz ideju o društvenoj kontroli kao osnovnoj funkciji civilizacije.Sociološka jurisprudencija proučava pravo kao visoko specijalizovanu društvenu kontrolu u modernoj državi.Sledbenici sociološkog pravca jurisprudencije proučavaju:

1. Delovanje prava kao instrumenta društvene kontrole;2. Pravo kao društvenu instituciju koja nalazi norme kroz iskustvo i svesno stvaranje;3. Ne toliko sankcije koliko društvene svrhe;4. Funkcionalnost pravnih propisa i njihovu formu;5. Filozofska gledišta na koja se oslanjaju pravni teoretičati sociološkog smera,koji uglavnom primenjuju

pragmatični metod.

15

Detaljno su razmotrene četiri faze u razvoju sociološke jurisprudencije – mehanička, biološka, psihološka i unifikacijska.

36. Gurvičeva sistemska sociologija prava ( sistemska, diferencijalna, genetička ) ( T )

Za Gurviča sociologija prava je jedna od grana teorijske sociologije.

Kao što se u opštoj sociološkoj teoriji oblici društvenosti ne smeju pretvarati u tipove posebnih grupacija,a koje proučavaju mikro, makro i dinamička sociologija,se i u sociologijama pojedinih dela civilizacije moraju jasno razgraničiti glavne oblasti proučavanja. Tako se u sociologiji prava razlikuju vste, okviri i sistemi prava, koje proučavaju sistemska, diferencijalna i genetička sociologija prava.Stoga se u mikrosociologiji prava proučavaju problemi sistematske sociologije prava,a to će reći vrste prava.U makrosociologiji prava izučavaju se problemi diferencijalne sociologije prava,odnosno okviri prava.Najzad u okviru dinamičke makrosociologije prava pojavljuju se problemi genetičke sociologije prava,tj. koji pravni sistemi su svojstveni globalnim strukturama društva.

37. Gurvičevo shvatanje društvenog prava ( S )

Erlihove ideje o društvenom pravu sledili su i dopunjavali,svako na svoj način, Paund,Sorokin i Gurvič . Međutim,ne bi trebalo zaboraviti da je „paradigmu društvenog prava“ formulisao Leon Digi.Njegovu zamisao o pravu kao spontanom proizvodu društva i odbacivanje prinude kao bitnog obeležja prava preuzima i Gurvič.Čini se da je Paund tu ideju naročito razvio u pravcu delovanja „Živog prava“Pravo koje država kompetentno stvara naziva se kondenzovano društveno pravo koje treba razlikovati od čistog društvenog prava globalnog duštva nacije.Gurvičevo učenje o društvenom pavu bitno je za razumevanje demokratije.Društveno pravo je,suštinski,pravo demokratije ili,opet Gurvičevim rečima „demokratija je organizovano društveno pravo“.Gurvič navodi radno i međunarodno pravo kao sadašnje manifestacije društvenog prava.Gurvičev pluralizam je više jedan demokratski program i predviđanje za društvo budućnosti nego što je objašnjenje dosadašnjih društvenih sistema.U Francuskoj njega smatraju glavnim zastupnikom pluralističke doktrine ili pluralističke teorije prava,odnosno pravnog pluralizma.

38. Paundovo i Gurvičevo shvatanje odnosa filozofije prava i sociologije prava ( S )

I Paund i Gurvič imaju zapažene radove u domenu filozofije prava. Smatraju da ona proučava idealnu ili vrednosnu dimenziju prava,da je treba razgraničiti ali i tesno povezati sa sociološkom jurisprudencijom,odnosno sociologijom prava. Pri tome se Paund oslanja na pragmatizam,a Gurvič na fenomenologijuPo Gurviču ako se ove dve discipline razdvoje,filozofija prava zapada u dogmatski racionalizam,a sociologija prava u preterani realizam.Filozofski spisi čine osnovu Gurvičeve sociologije prava.U Problemima sociologije prava on izričito kaže da je nastojao „sociologiju prava potpuno osloboditi svakog filozofskog stava“

16

Paund je potencirao razliku između državnog i društvenog prava,a Gurvič davao primat društvenom pravu kao opštijem pojmu.Uticaj funkcionalizma je vidljiv kod Paunda,dok se sa druge strane Gurvič kritički suprotstavljao funkcionalizmu.

39. Potencijali Gurvičeve sociologije prava ( T )

Poredeći Gurvičevu sociologiju prava sa aktuelnim tendencijama u svetskoj sociologiji prava,Renato Traves primećuje da su razlike u metodu,predmetu i ciljevima toliko velike da se stiče utisak da je reč o dve različite discipline.Specijalisti u ovoj oblasti ga navode samo kao jednog zastarelog osnivača i koji je udaljen od modernih tokova sociologije prava nego neki filozofi prava,koji se ovom disciplinom nisu nikad bavili.Ovaj radikalni kontrast potiče od toga što su sadašnja sociološkopravna istraživanja zasnovana na principima etatizma i pravnog normativizma,pod snažnim Veberovim uticajem ideje o elaboraciji.Iako,na prvi pogled,ovako duboke razlike izgledaju kao zastarelost i prevaziđenost Gurvičevih ideja,one još uvek sadrže izvesnu vitalnost,zbog materije koju obrađuju i ideologije na koju se oslanjaju.Gurvičevo delo je prepuno hipoteza koje tek treba proveriti.Gurvič nije izvršio nikakav značajniji uticaj na orijentaciju i dalji razvoj sociologije prava. Optužbe za kokonfuznost,prevaziđenost i preveliku složenost su više lažni izgovori.Pravi razlog je Gurvičevo radikalno odbacivanje dominantne pravne ideologije koja se odnosi na značaj razuma,političke moći.Gurvičeva sociološkopravna problematika nije konfuzna nego ekstremno sistematična,nije prevaziđena nego alternativna i nije previše složena nego višeslojna.

U zaključku možemo reći da su Paund i Gurvič imali visoko mišljenje jedan o drugom . Paund je napisao predgovor za američko izdanje Gurvičeve Sociologije prava , a Gurvič je posvetio polovinu istorijskog pregleda američkoj sociološkoj jurisprudenciji.Gurvič nastoji da preciznije i uže odredi sociologiju prava i oslobodi je zavinsosti od filozofije prava,što mu je bila zajedniča karakteristika sa Paundom.Smatra se da Paund nije,a da Gurvič jeste formulisao svoju paradigmu pravnog pluralizma.

Ima mišljenja da se američka sociologija prava nije istinski konstituisala ni sa Paundovom sociološkom jurisprudencijom,ni sa Gurvičevom sociologijom prava,već tek sa Parsonsovim poimanjem normativnog,sa osloncem na Dirkema i naročito Vebera.

Uprkos velikog obima,pa i značaja,Gurvičevo delo se našlo izvan tokova moderne sociologije prava.

40. Niklas Luman ( T )

Niklas Luman nemački pravnik,posle specijalizacije u SAD počeo je intezivno da se bavi sociologijom.Među mnogobrojnim radovima izdvajaju se Legitimacija kroz proceduru , Pravna sociologija i naročito Društveni sistemi. Ovo poslednje navedeno delo postalo je prekretnica u njegovom radu.

17

U njegovoj opštoj teoriji sistema postoje tri važne pretpostavke: Onsovicu čine sistemski pristup. Konstruktivizam („Nauka nije otkrivanje,nego konstruisanje“). Postmodernizam (utemljenje razlikovanja).

Luman razlikuje sledeće sisteme: mašine,organizmi,psihički i društveni sistemi.Unutar društvenih sistema postoje interdikcije,organizacije i globalna društva.Globalna društva se sastoje od podsistema: ekonomija, politika, pravo, nauka, obrazovanje, religija i porodica.

Lumanovo shvatanje prava kao sistema ima tri važna aspekta:1) Pojam pravnog sistema i njegovo razgraničavanje prema okolini.2) Funkcije prava.3) Razvoj prava kao društvene tehnike.

1) Pravo je „struktuisani sistem procesa odlučivanja“ i u tom smislu on predstavlja sistem društvene komunikacije.U odnosu na okolinu pravni sistem nastaje na osnovu dva temelja razlikovanja: očekivanja i specifičnog binarnog koda (pravo i ne pravo )2) Funkcije prava su rešavanje konfliktnih situacija,a naročito stabilizacija normativnih očekivanja.Pravno važenje nemaju sva nego samo neka normativna očekivanja.3) U ostvarivanju komunikacija u pravu posebnu ulogu imaju zakonodavstvo i sudstvo.Zakonodavstvo postavlja sebi ciljeve važne za okolinu sistema.Odluke donete u obliku zakona zadržavaju pravni karakter i autonomiju stabilizovanih selekcioniranih normativnih očekivanja.

41. Jirgen Habermas ( T )

Jirgen Habermas , nemački filozof i sociolog,kasnije predstavnik kritičke teorije,razvio se u originalnog mislioca čija je teorija društva dostigla visoke domete. Njegovo najpoznatije i najznačajnije delo je Teorija komunikativnog delanja. On povezuje teoriju komunikativnog delanja sa teorijom sistema u celovit pristup društvu . Društveno delovanje može biti: instrumentalno – kada je orijentisano prema uspehu i komunikativno – kada je orijentisano prema razumevanju.Društveno okruženje čini svet života. Naspram sveta života nalazi se svet sistema koji teži da ga „kolonizuje“.Dakle,svet života se sagledava naspram sveta sistema,a komunikativno naspram instrumentalnog delovanja.On pravo sagledava u kontekstu moderne,a istoriju shvata kao dinamiku utemljenja raznih diskursa.Pravo je naročiti oblik društvenog diskursa u kome je izvršena formalizacija.Specifičnost pravnog diskursa je u pružanju racionalno utemeljenih odgovora na pitanje šta je obavezno,zabranjeno ili dopušteno.Smatra se da je glavni Habermasov doprinos sociologiji prava osvetljavanje novog odnosa prava i morala.Moral ne stoji naspram prava nego se i sam menja i uobličava u dodiru sa pravom.Suština krize savremenih društava je u širenju sveta sistema koji sužava slobodni prostor čoveka.

42. Mišel Fuko ( T )

Mišel Fuko,francuski mislilac strukturalističke orijentacije,je najistaknutiji predstavnik postmoderne teorije prava. Kod njega se uočavaju neke opšte karakteristike postmoderne misli – napuštanje velikih generalizacija starih teorija kao granica između disciplina.Fuko je izraziti strukturalista koji govori o „smrti čoveka“ kao subjekta.

18

Fuko pravo posmatra selektivno,ograničavajući se na krivično pravo i reforme krivičnog postupka,zanemarujući unutrašnji razvoj prava.U delu Nadzor i kažnjavanje: rađanje zatvora najviše ga zanima mučenje i praksa prisile nad ljudskim telom.Veoma su zanimljive njegove analize okrutnog kažnjavanja uz obavezno prisustvo javnosti.Mučenje je dakle ceremonijal sa pravno političkom funkcijom.

43. Hegerstermov pravni realizam i Lundstetov pravni fakticizam ( T )

Osnivač skandinavskog pravnog realizma je Aksel Hegerstrem,a njegov najdosledniji nastavljač Viljem Lundstet koji je za sebe govorio da pripada pravnom fakticizmu. Lundstet je 1920-ih godina bio osnivač i duhovni vođa svetske poznate filozofske škole neopozitivizma.Skandinavski pravni realizam ili Upsalska škola ima značajne sociološkopravne implikacije. Istina,teorija ni jednog predstavnika ove škole nije pravnosociološka.Uostalom,Karl Olivekrona,jedan od najistaknutijih predstavnika Upsalske škole,smatra da se unutar skandinavskog pravnog realizma filozofija prava ne može odvojiti od sociologije prava.Teodor Gajger,nemački sociolog i sociolog prava svoju teoriju prava je nazivao sociološkim pravnim realizmom,priznajući Upsalskoj školi da je prva počela da odbacuje metafiziku,ali joj i zamera da je bila nedovoljno sociološki utemeljena.Zanimljivi su razlozi zbog kojih Stevan Vračar skandinavskom pravnom realizmu posvećuje negde oko petine svoje obimne knjige Strukturalnost filozofije prava , u kojoj je temeljno – predmetno,metodski i sadržajno – preispituje strukturaciju filozofije prava i klasičnu i modernu jurisprudenciju. Ti razlozi su sledeći:

1) Nedovoljno iskorišćen potencijal misli ove škole. Svakako je tome doprineo i sam Lundstet svojim radikalizmom,ekstremizmom,negatorstvom,protestom.

2) Glavne integracije idu u smeru vlastitih preispitivanja klasične i moderne jurisprudencije.3) Vidljiva kriza i padovi jurisprudencije.4) Izolovani geografski položaj i samosvojna istorijska tradicija – politička, pravna,

kulturna,skandinavskih zemalja,a posebno Švedske.

Vračar stavlja naglasak na kritiku pravne ideologije.U celoj knjizi on se zalaže za afirmaciju filozofije prava.Hegerstrem i Lundstet dovode u pitanje i samu naučnost jurisprudencije i njenu terminologiju.Lundstet predlaže,a sve u cilju oslobađanja od metafizike i ideologije,da se umesto pojma pravo upotrebljava pojam pravna mašinerija ili pravni mehanizam,a umesto pravnog pravila i pravne norme – pravni iskazi i pravne deklaracije.

44. Razvoj i sistematika sociologije prava u Poljskoj ( T )

Poljska je iskoristila svoje bogato sociološkopravno nasleđe. Prve korene misli se nalaze u epohama renesanse,a na njen nastanak su uticala međuratna kriminološka istraživanja.Presudan uticaj ima Leon Petražicki ,koji je izbegavši iz Rusije zauzeo katedru za sociologiju na Pravnom Fakultetu u Varšavi. Sociologija prava se počinje institucionalizovati tridesetih godina pod uticajem njegovih učenika ( Pjenka,Lande,Podgureckog,Borucka Arctova, Gureckog idr. )Podgurecki: je autor dela Sociologija prava ,Nacrt sociologije prava koji se sastojao iz ( opšteg,posebnog i teorijskog dela i politike prava ). Bio je prvi upravnik zavoda za sociologiju prava.Pod njegovim uticajem su se razvila istraživanja pravne svesti.Razvila su se i dva pravca u sociološkoj teoriji : sociocentrički i pravnocetrički.Tematizovao je nove sadržaje: različite vrste legitimizacije ; moralnost,pravo,običaj ; ljudska prava ; tipologija društvenih sistema ; pravo u totalitarnim i postotalitarnim društvima ; politička prava ;

19

Kojder: je autor dela Dostojanstvo i snaga prava,čiji je sadržaj podeljen na četiri dela i zaključak.Uvod - razvoj sociologije prava u Poljskoj i njena temelja pitanja.Prvi deo je suočavanje sa delom Petražickog,drugi deo su teorijska pitanja sociologije prava,a treći deo su primeri empirijskih studija. Zaključak – Aksiologija vladavine prava .Još su bitna dela: Friskog,Piniženka,Stefanuka,Zimbinskog.Sadržaj elemenata sociologije prava je sledeći :

1) Sociologija prava i pravne nauke.2) Sfere realnosti prava.3) Anomija i njene društveno-pravne posledice.4) Pravna kultura,društvena kontrola i pravna kontrola.5) Problemi običajnog prava.

45. Empirijska sociologija prava ( S )

U sociologiji prava se uobičajila podela na teorijske radove i empirijska istraživanja.Na jednoj strani su suviše apstraktni radovi,a na drugoj teorijski neosmišljeni empirizam.Jedan od glavnih razloga što u ovoj disciplini još nisu postignuti očekivani ili zapaženiji rezultati je nepovezanost teorije i istraživačke prakse.

U empirijskoj sociologiji prava utvrđuju se,opisuju i analiziraju pravne činjenice,istraživačkih tehnika društvenih nauka. Formirale su se i pojedine istraživačke oblasti: stvaranje prava,ostvarivanje prava,pravna kultura,pravna profesija,pravne odluke.

Već smo videli da postoji duga i bogata tradicija istraživanja živog,društvenog običajnog prava.Sudija Oliver Vendel Holms je svojim stavom da „život prava nije logika nego iskustvo“ inspirisao je kako jurisprudenciju tako i pravni realizam,čiji su glavni predstavnici Rosko Paund i Karl Ljuelin. Za Paunda je sociologija prava teorijska disciplina dok je sociološka jurisprudencija više tehnika sociloškog pristupa pravu.Paund je bio prvi istinski američki teoretičar i filozof prava.On je pravo posmatrao kao specijalizovani oblik društvene kontrole.Paund je formulisao sedam sudskih postulata civilizaije,a Ljuelin je sistematizovao devet zajeničkih tačaka pravnog realizma.Američki pravni realizam je misaono opredeljenje i skup.Pravni realizam,kao podrška sudijama je usmeren ka sudskoj praksi.Empirijske tendencije u razvoju evropske sociologije prava mogu se uočiti u prelasku iz 19. u 20. vek. . Erlihova teorija slobodne volje zaokupljena je samo pravnom praksom,osobito problemom pravnih praznina. Njega ubrajaju u predstavnike teorije društvenog prava,koja se razvila u luku od Digija do Gurviča .

46. Sociološki pojam prava – državno u društveno pravo ( S )

Moglo bi se reći da je određenje pojma prava problem u pravnoj nauci. Ogroman je broj definicija,u zavisnosti od teorijske orijentacije ili škole autora.Među njima postoji velika nesaglasnost.Ako se pravo shvati isključivo kao idealan normativni sistem onda se u sociologiji prava o njemu ni ne može ,a po nekim i ne treba da raspravlja.Osnovna ideja sociološkog pristupa pravu je da se naglase društveni izvori,ciljevi i funkcije.Do pojma prava se može doći na dva načina:

1. Na esencijalni način – ako se pitamo o njegovoj suštini.2. Preko strukturalne definicije – ako se sagledaju njegovi konstutivni elementi.

20

1. Za prvo se može reći da je poredak normi koje sankcioniše država svojim aparatom prinude. Pravo je duhovna tvorevina normativne prirode ili oblik društvene regulacije ili kontrole. Svojom sadržinom pravo je vezano za državu i njene aparate prinude.Ovako shavćeno državno pravo možemo nazvati pravom u užem smislu.Često se u sociološko shvatanje prava ubrajaju i razna shvatanja o društvenom pravu. Takvi normativni sistemi koje ne sankcioniše država su običajno, međunarodno, crkveno, autonomno pravo. Te društvene sankcije mogu biti difuzne ,formalno neorganizovane,ali mogu biti i organizovane.Danas preovlađuje stav da je bolje samo državno pravo smatrati pravom jer je strogo formalizovano i tačno određeno.Ako se država ne uzima kao specifikum,onda je teško razgraničiti pravo od ostalih oblika društvene regulacije ( običaj,moral,religija ).

47. Prirodno i pozitivno pravo ( L )

a) U helenskim ,a kasnije u novovekonim teorijama prirodnog prava i društvenog ugovora stvorila se ideja da se univerzalne pravne vrednosti mogu izvesti iz ljudskog razuma . Takve vrednosti su – pravda , sloboda , jednakost , mir , sigurnost.U postkantovskoj filozofiji prava naročito se insistira na razlikovanju ali ne i razdvajanju idealnog pravnog trebanja i pravnog važenja.Važno je uočiti da je prirodno pravo jedna više filozofska koncepcija prava koje se razlikuje od pozitivnog kao važećeg prava u nekom pravnom poretku.

b) Po normativnoj ili formalnoj teoriji,normativnost je osnovna osobina prava,a pozitivnopravne norme su glavni sastojak pravne pojave. Ovom gledištu je svojstvena i imperativnost , etatizam i prinudnost .U subjektivističkoj varijanti ove teorije norma se shvata kao jezičko – psihološka pojava,kao izraz volje,želje ili namere zakonodavca.Pravno iskustvo je očišćeno od svih ostalih elemenata i svejedno na čistu normu tako da je pravni poredak zatvoren,hijerarhijski sistem u kome svaka norma nalazi svoju pravnu zasnovanost.

48. Pravo kao društvena pojava ( S )

Suština sociološkog pojma prava je u shvatanju prava kao društvene pojave.U ekstremno sociologističkoj varijanti pravo je sistem stvarnih ponašanja ljudi. U ovom gledištu se potpuno gubi iz vida da i pozitivnopravne norme postoje i da one na ovaj ili onaj način utiču na ponašanje ljudi.U skandinavskom pravnom realizmu se ulazi u dublju analizu ponašanja sudija.Pravo ne čine norme zaštićene silom,nego sila regulisana normama.U umerenom sociloškom shvatanju priznaje se fakticitet normativnog elementa ali se ističe da on nije ni jedini,a ni najvažniji.U svakom slučaju sociološko je samo ono shvatanje koje pravnu pojavu posmatra kao društvenu pojavu.Društveni život utiče ne samo na funkcije nego i na strukturu i sadržaj pravnih normi.

Celovta sociološka definicija prava ukazuje na složenost pravne pojave u kojoj se njen vrednosni,normativni i društveni element nalaze u strukturalnom jedinstvu . U tom smislu se pravo može odrediti kao – specifična društvena stvarnost uređena državom stvorenim poretkom normi,u skladu sa dominantnim vredostima . Takva definicija se sasvim približava integralnom ili sintetičkom shvatanju,kao savremenom poimanju prava. Ali i ovakvo određenje ne uključuje dovoljno još neke dimenzije prava – političku,psihološku i antrpološku dimenziju .

49. Religija i pravo ( L )

21

Religija i pravo su u tesnoj i dubokoj međusobnoj povezanosti. U starijim društvima ta povezanost ali i zavisnost prava od religije je izraženija.Dirkem je pokazao da u tim društvima pravo ima magijsko – religijski karakter.Veber je uočio da su pravo stvarali sveštenici koji su bili u blizini kraljeva,a da su kanonsko pravo stvarali sveštenici i pravnici.U hrišćanstvu se ideja prirodnog prava pretvara u ideju o Božjem pravu. Aurelije Augustin i Toma Akvinski govore o večnom zakonu u kome se ispoljavaju Božji um i volja . Pravao je služilo za učvršćivanje religijskih poredaka,a svoj autoritet i silu legitimisalo je Božjim autoritetom.Narodne religije su više povezane sa pravom nego univerzalne ili svetske.

Složena i duboka povezanost religije i prava u istorijskom razvitku dobro se vidi u formiranju religijskih pravnih sistema,kao što su kanonsko pravo u katoličanstvu i šerijatsko pravo u islamu. Kanonsko pravo je sadržalo pravila koja su se odnosila na organizaciju crkve ali i na ponašanje vernika.Reformacija je oslabila direktnu dominaciju crkve nad pravnim životom. U savremenom društvu su procesi racionaliacije doveli do istiskivanja religijskih vrednosti iz pravnih poredaka.Oni su otpočeli još u vreme Republike u Rimu,da bi u vreme hrišćanskih careva ponovo došlo do prožimanja religijom,a ponovni zaokret se dogodio sa francuskom građanskom revolucijom.

50. Običaji i pravo ( S )

Običaji nastaju spontano,dugotrajnim ponavljanjem,bezuslovno ih prihvata cela zajednica.Oni su imali oreol svetosti,oblik rituala i od detinjstva su bilo duboko usađeni u svest pojedinaca koji su ih vrlo retko kršili. A kad bi se ovi „nepisani zakoni“ prekršili onda je spoljašnju sankciju primenjivala ne država nego cela zajednica.Pod pravnim običajima se podrazumevaju svi oni običaji koji imaju makar sekundarna obeležja prava,dok u običajno pravo ulaze samo oni običaji koje je preuzela državna vlast. Običajno pravo je najstariji izvor prava i jedan od glavnih izvora rimskog,germanskog i slovenskog prava.Romantičarski orijentisana istorijska pravna škola(Savinji,Puhta) posmatrala je običajno pravo kao izraz narodnog duha i spntane narodne kulture i suprotstavljala ga prirodnom pravu.Gledano istorijski pisani izvori prava su sve brojniji,a pravni običaji su sve malobrojniji.Posebno su značajni uzansi kao kodifikovani poslovni običaji i „dobri poslovni običaji“ , kao pravila poslovnog morala. Takođe treba istaći da je međunarodni pravni običaj važan formalni izvor međunarodnog prava.Treba pomenuti i ustavne običaje i konvencije koji imaju poseban značaj u anglosaksonskim zemljama ,ali oni nisu pravni već politički običaj jer za njihovo nepoštovanje ne postoji pravna nego samo politička sankcija . O njima saglasnost postižu zakonodavna i izvršna vlast kao i političke partije.Oni se pre svega odnose na rad parlamenta i ulogu kralja.

51. Moral i pravo ( L )

Za razliku od prava moral sačinjavaju nepisane norme,koje su više prećutne i podrazumevajuće;spontano su nastale,dugotrajne su pa se i sporije menjaju;jačaju unutargrupnu i unutardruštvenu koheziju;odnose se na unutrašnje pobude;imaju specifičnu unutrašnju sankciju( grižu savest ),a spoljašnju sankciju ne primenjuje država nego neinstitucionalizovana zajednica u vidu moralne osude.Po nekim novijim shvatanjima u modernom društvu pravo je autonomno u odnosu na moral.Kad je reč o istorijskom prekršaju koga regulišu i pravne i moralne norme,izriče se i moralna osuda zajenice,a ne samo pravna sankcija države. Može doći do sukoba moralnih i pravnih normi.Po sociologiji 19. veka ,a posebno po Tenisu ,zajednica je utemeljena na konvencionalnom moralu,a društvo na modernom sekularnom pravu.

22

Iza svake društvene regulacije (moralne,običajne,pravne) u pozadini uvek stoje čovek i zajednica kao društvene vrednosti.

52. Tasićev značaj za teoriju i sociologiju prava ( L )

Iako se u poslednje dve i po decenije broj radova o našoj doratnoj pravnoj i sociološkoj misli značajno uvećao i dalje se može reći da još uvek nije sistematski istražena. Đorđe Tasić predstavlja kako se hvata korak sa vodećim svetskim misaonim tokovima. Iz čitavog spektra izuzetno pozitivnih ocena Đorđa Tasića kao pisca i njegovog dela izdvojićemo nekoliko,naročito onih koji to potvrđuju . „Đorđe Tasić je izuzetna ličnost naše pravne kulture.Stvarao je u maloj sredini,ali je,zahvaljujući svom talentu,svestranosti i obrazovanju i neverovatno obimnoj produkciji,stekao neprolaznu slavu kod nas i ugled u svetu. Milovan Popović ističe raznovrsnost i dubinu Tasićeve misli o pravu koja podseća na veliku planinu kojoj se može prići sa raznih strana. Za Radomira Lukića „Tasić je bio jedna od najumnijih glava koje smo imali u oblasti društvenih nauka i jedan teoretičar zaista velikog dometa.On je uspeo da spoji oba glavna metoda u pravu u jednu skladnu celinu,da poveže najvažnije rezultate najznačajnijih tadašnjih,pa sve do danas najistaknutijih pravnika,Digija i Kelzena i njihovih škola.Tasićevi rezultati u teoriji prava prevazilaze po svom značaju granice naše nauke i dobijaju evropki značaj.“

53. Tasićevo određenje pojma prava ( T )

U sadržinskom određenju pojma prava Tasić polazi od društva i njegovih pravila. Pravo je u dvostrukom smislu društveno – ono nastaje društvu i služi njegovom uređenju.Solidarnost,koja nastaje iz podele rada stvara normativnu svest. Zajednički interesi,zajednički pogledi i jednobraznost ponašanja su osnovni elementi solidarnosti.Cilj prava je ostvarenje opštedruštvenih interesa i pravde,regulacije društvenih odnosa i uspostavljanje reda i mira.Sadržina prava je društvena i moralna.Razmatrajući bitne momente u normi i njene glavne oblike , Tasić smatra da se u primitivnom društvu ne može govoriti o vrstama normi jer sve one nose religiozni karakter i učvršćuju se običajima.Na osnovu ovog kriterijuma se vrši samo razlikovanje običaja od zakona. Ali i ovaj kriterijum je suviše neodređen i nedovoljno pouzdan . Na osnovu ovog složenog kriterijuma razlikuje društvena pravila koja izražavaju društveno mnjenje i ona koja su vezana za organizaciju ,a zatim i pravila na osnovu kojih ljudi pristaju iz ubeđenja ili zbog spoljašnjeg autoriteta. Međutim ova dva kriterijuma dovode do teškoća u razvrstavanju običaja. Po jednom osnovu, običaj spada u pravila na koja ljudi pristaju zbog „vere u autoritet“ ,a po drugom u pravila vezana za organizaciju,koja obavezuju bez obzira na pristanak ljudi.Običajno,crekveno i međunarodno pravo su kamen spoticanja definicije prava. On razlikuje tri vrste definicija prava. Po prvoj,pravo je prinudna organizacija i ono je samo državno. Druga šira organizacija pravo vezje za organizaciju,ali ne samo za prinudnu,nego i za autonomnu. Treće najšire rešenje,da je pravo socijalna svest koja se pojavljuje kao spoljašnji autoritet.

54. Pojam običajnog prava po Tasiću ( S )

Tasićevo shvatanje pravnih izvora u formalnom i materijalnom smislu analizira ,u sažetom i kritičkom obliku,Radomir Lukić. Formalni izvori su oni u kojima se pojavljuje obaveznost prava,kao što su zakon i običaji,a pored njih Tasić navodi i mnoge druge oblike.Izvori prava imaju svoj istorijski aspekt – menja im se značaj,raste ili opada broj,pojavljuju se novi oblici.Pod naslovom Običajno pravo , Đorđe Tasić je najpre objavio sistmatsku raspravu u podgoričkom Pravnom zborniku,a potom je,u identičnom obliku uključio u svoj Uvod pravne nauke iz 1933. god. . Drugo izdanje iz 1928 i teće iz 1941. godine su i kraće i dopunjene.

23

Da bi se stekao uvid u celovito Tasićevo poimanje običajnog prava,moraju se imati u vidu sve tri verzije teksta.Odnos zakona i običaja je ne samo jedno bitno pitanje iz oblasti o izvorima prava,nego i jedno od najstarijih i najtežih pitanja.Pojam običajnog prava se upotrebljava i u širem i u užem smislu . U širem smislu obuhvata sve oblike prava pored zakona. Ovo starije značenje je upotrebljavano u nauci,naročito među istoričarima prava.U užem smislu,o običajnom pravu se govori kada je sudija vezan za jedno objektivno ubeđenje kao što je vezan i za zakon. Do ovog pojma se u nauci došlo kasnije.Tradicionalno se navode dva elementa običajnog prava: 1. Vršenje koje treba da je dovoljno dugo i neprekidno ali i masovno prihvaćeno i 2. Svest obaveznosti koja uključuje i njegovu dovoljnu poznanost u javnosti kao i veru.Na pitanje ko je tvorac običajnog prava, tradicionalno se smatralo da je to narod dok se u novije vreme pojavilo sociološki zasnovano gledište da su to specijalni organi koji imaju glavnu ulogu u stvaranju.Običajno pravo treba razlikovati od precedentnog jer ono nastaje ponavljanjem.Standardi i direktive su prosečne tipske radnje ,čija se obaveznost zasniva na unutrašnjoj vrednosti,moralnom ubeđenju.55. Odnos običajnog prava i zakona po Tasiću ( T )

Najznačajnije i najzanimljivije pitanje običajnog prava je njegov odnos prema zakonu. Običajno pravo samo za sebe,sve dok mu državana vlast ne da sankcije,nema niakakve organizovane prinude. I upravo zato što nema sankcije javljaju se pravni simboli kao vrlo karakterističan spoljni znak običajnog prava(stisak i presecanja ruku,grudva zemlje,uzrečice).Ipak,ključno pitanje je ono o autoritetu koji stvara i održava običajno pravo.1) Ako je pravo samo državna tvorevina običajno pravo važi samo ako je odrđeno državnoj vlasti i zakonima i ako je od njih priznato. Ali rasprostranjenije je i duže je vladalo gledište da se zakonom prećutno priznaje običaj. Tasić misli da je ovo objašnjenje fiktivno jer zakonodavac,ne retko,može da zabrani običaj.2) Pravo kao pravo je socijalnog porekla,pa u odnosu na zakon običajno pravo ima samostalnu osnovu. Običaj može i da ukine zakon,a neki ekstremni predstavnici idu dotle i da misle da zakon i nije ništa drugo nego izraz i potvrda običaja kad god on postoji,da je običaj više od zakona. Ako se prihvati teorija o socijalnom poreklu prava,a to znači pravu kao pravnoj svesti,onda se priznaje i da je spontano pravo bilo primarno.Ako postoji spontano pravo kao najviša sfera prava,za jedan veliki deo prava će se pitanje glavnog izvora prava postaviti kao istorijsko pitanje.Predominantnost zakona još ne isključuje sopstvenu,samostalnu vrednost običajnog prava jer ono može: a) da se pojavi kao pomoćni izvor zakona koji ga precizira ili konkretizuje b) da ga dopunjuje,popunjavajući zakonske praznine c) da stvori običaj nasuprot zakonu.Ne samo da,usled promenjenih prilika,običaj može učiniti zakon nevažećim nego,a to prihvata Tasić,ako je suprotan zakonu može ga čak i ukinuti.Kao glavni razlog protiv ukidanja zakona navodi se argument nesigurnosti.A ako pravo treba prilagoditi promenama i razvoju,onda je upravo ukidanje zakona očit primer da su se prilike promenile.Tasić pobija i rasprostranjeno mišljenje da se običajno pravo ne može stvoriti ako postoje diskreciona prava vlasti.I kada se poriče da običaj može ukinuti zakon , i da se običaj ne može izgraditi kod diskrecione vlasti,i kad se tvrdi da zakon ne može dugom primenom da se pretvori u običaj,uvek se polazi od logike da je zakon neograničen i apsolutni autoritet i da se ne može ničim zameniti.Običaj se javlja i izvan organizacije,kao spontani društveni oblik.Upravo običaj otkriva da pravo nije samo državno nego i društveno.Praktični ili faktički zakon ostaje stariji jer se njime najveći broj odnosa reguliše.

24

Kritički ocenjujući Tasićev Uvod u pravne nauke ,Božidar S. Marković nije uveren „da je pravna svest ta koja jedno pravilo čini pravnim,jer se onda krećemo u zatvorenom krugu – da bi smo ustanovili šta je pravna svest,treba prethodno da znamo šta je pravo.Tasić terminološki izjednačava pravne običaje i običajno pravo i nejasno ih razlikuje od drugih običaja. Predlaže se rešenje po kome pravni običaji imaju bar neko sekundarno pravno obeležje koji mogu postati običajno pravo.56.Tasićevo shvatanje istorijskog razvoja odnosa zakona i običajnog prava( S )

Tasić posebnu pažnju posvećuje istorijskom razvoju odnosa zakona i običajnog prava. U prvoj fazi razvoja prava običaji su bili njegov glavni oblik,u prelaznoj fazi zakon dopunjava običajno pravo,a kasnije zakon postaje primaran izvor,a običajno pravo dopunjava zakon.U Rimu je takon XII tablica bio neka vrsta kodifikacije običaja.U kanonskom(katoličkom)pravu,priznaje se da običaj može i da ukine zakon,pod uslovima koji su precizirani.Tek u apsolutizmu zakon postaje pretežni izvor prava,a protiv njega se udruženo bore kralj,sudije,zakonopisci,filozofi. Država preuzima zakonodavnu funkciju u punoj meri tek sa apsolutizmom 18. veka. Dok je srednjovekovno običajno pravo održavalo stare privilegije i društvene nejednakosti,u zakonu se izražava napredno pravo,koje odgovara modernim društvima.Ni demokratije nisu povoljne za običajno pravo jer se u njima ispoljava vera u apstraktne principe i moć razuma.Redakcije običaja u vidu raznih zbornika i zbirki u Srednjem veku su primeri u kojima se vidi kako se vršilo njihovo ozakonjenje ili pravi „prirodni“ prelaz iz običajnog u pisano pravo.

57. Običajno pravo u raznim granama prava ( S )

Tasić govori o primeni običaja u pojedinim oblastima prava. U građanskom pravu stare tradicije su očuvale svoj autoritet u odnosu na porodicu ,nasleđe,režim nepokretne svojine,susedske odnose,seoskih imanja. Naročito veliku primenu imaju u trgovačkom pravu u kome zakon nije dobio takav autoritet,kao u drugim oblastima privatnog prava.Trgovačko pravo je u velikoj meri običajno pravo,jer tu se odnosi lako i često ponavljaju,a pojedinci imaju punu slobodu da ih ostvaruju.Posebno su značajni uzansi,kao kodifikovani poslovni običaji koji imaju depozitivni karakter,za razliku od „dobrih poslovnih običaja“.U administrativnom pravu su se običaji održali u fiskalnoj i policijskoj oblasti.Sporno je da li ima običaja u ustavnom pravu jer tu nema mogućnosti za trajno ponavljanje,ali i iz drugih razloga. Englesko ustavno pravo je precedentno,a ne običajno.Najzad, Tasić ne navodi međunarodni pravni običaj, koji je važan formalni izvor međunarodnog prava,a istorijski gledano njegov najznačajniji izvor.

58. Sociološko razjašnjenje istorijskih promena u značaju i ulozi običajnog prava ( S )

Tasićeva sklonost ka sociološkom razjašnjavanju istorijskih promena u značaju i ulozi običajnog prava vidi se po tome što ih objašnjava,pre svega, političkim činiocem i usložnjavanjem društva.

25

Klasično-evolucionistička je i rasprava da li su običaji odgovarali više nomdaskom ili zemljoradničkom dobu u razvoju društva. Naspram teze da ih je bilo više u nomadizmu i da su ih stvarali tadašnje vođe i njihovi specijalni sudovi,naš autor zastupa stav da je baš selo omogućilo,a i bolje čuvalo tradiciju. Navode se i nalazi da su se običaji više održali u izolovanim ili planinskim krajevima. Tasić je mišljenja da je u muhamedanskom tipu prava,zbog jakog religioznog i moralnog autoriteta,potisnuto stvaranje narodnih običaja do krajnjih granica i da oni igraju mnogo manju ulogu nego u evropskom hrišćanstvu. U stvaranju specifičnosti razvoja pravnih običaja u jugoistočnoj Evropi,važnu ulogu je igralo pisano vizantijsko pravo.Tasić analizira običajno pravo danas i u budućnosti. Bez običaja nije nikada moglo biti,pored svog potiskivanja oni i dalje žive.Svaki novi zakon praćen je cvetanjem običaja ,a Tasić,čak ocenjuje da prisustvujemo renesansi običajnog prava. Naravno to je transformisano,a ne tradicionalno običajno pravo.Tasićevo poimanje običajnog prava ne iscrpljuje se u teorijskim razmatranjima nego uključuje i njegovo kritičko prevrednovanje naše običajnopravne istraživačke tradicije kod Bogišića i u etnološkoj nauci.

59. Običajno pravo iz perspektive etnologije i sociologije prava ( S )

Tasić je napisao „Opšti pregled naše sociologije i naših društvenih nauka“ u kome je za „Vuka Karadžiđića kao sociologa“ zaključio da ne opisuje samo običaje nego i životne odnose i ustanove, za Jovana Cvijića i njegove učenike kaže da su ostavili mnogo podataka o običajima i načinu života,a posebno o oblicima i razvoju kolektivne svesti , za Tihomira Đorđevića kaže da ke sistematski proučavao naše narodne običaje i delio ih na simbole i običaje koji izražavaju ponašanje u međusobnim odnosima.Obe vrste običaja naročito su detaljno proučavane u vezi sa brakom i porodicom.Posebno naglašava razliku između sociološkog i etnološkog pručavanja običaja.„Sociologija bi tražila da oštrije razlikuje šta je u pojedinim pojavama normalno,a šta kriminalno,npr- bigamija. U opšte ona bi htela,da se beleži i rasprostranjenost jedne pojave ili njen intenzitet. Nju zanima u koliko iza običaja stoji živi svet,kao i njegova promena pod uticajem društvenog razvoja. Sociologiju,naročito pravnu zanima koje odnose i u kojoj meri reguliše običaj,šta ostaje za drugu vrstu pravila,a šta ostaje neregulisano uopšte.“„Sa sociološkog gledišta bi imalo da se utvrdi sa kojim oblikom braka,sa kojim položajem žene,sa kojim shvatanjima o strancu i čovku uopšte su dotični običaji vezani.“U prikazu Istorije baštenske svojine Tasić navodi konstantacije o važnosti običajnog prava u ovom domenu koja je „išla dotele da je običaj ukidao zakonsko pravo“.Ističe takođe snagu Čajkanovićevih proučavanja religioznih običaja.Isto tako je važno pokazati kako se običaj prenosio i šta ga je održavalo.U naslovu Običajno pravo članka u Pravnom zborniku u napomeni stoji: „Možda je sociologija trebala da se bavi više ovim izvanredno suptilnim oblikom kolektivne misli“Možemo reći da je ovaj zadatak naše sociologije još od Tasićevih vremena i dalje ostao neispunjen.

60. Novi odnso praktične filozofije i prava ( S )

Novi odnos praktične filozofije i prava utemeljuje se na etici odgovornosti . Etičke i pravne vrednosti se u mnogo čemu podudaraju,ali su se novovekovna aksiologija i teorija prava distancirale od strogog etičkog promišljanja prava.U antičkom je shvatanju praktično delovanje usmereno na neko dobro kao cilj u zajednci slobodnih ljudi i zato postoji jedinstvo etike i politike. Za Kanta je pravo odvojeno od morala jer je moral unutrašnji.Međutim iskustva u novovekovnim diktaturama i rizicima modernih tehnologija iziskuju obnovu praktične filozofije na novim premisama. Ona se može zasnovati i kao pravna etika.Za utemeljenje pravne etike kao obnovu praktične filozofije,ključan je pojam odgovornosti.

26

61. Antropocentrična etika i pravo ( S )

Dve su temeljne filozofske koncepcije na kojima se zasnivaju kako rasprave o odnosu etike i životne sredine tako i savremeno ekološko pravo –antropocentrizam i ekocentrizam.I jedno i drugo gledište se pojavljuju u radikalnoj( jakoj ili naglašenoj ) i umerenoj( ili slaboj varijanti).

a) Osnovni stav antropocentrizma je da samo ljudi imaju unutrašnje vrednosi,koje su podležne moralnom rasuđivanju,dok ostatak prirode ima samo instrumentalnu vrednost za ljudske ciljeve. Aristotelu,osećaj za dobro i zlo,pravdu i nepravdu, svojstven je samo ljudima.

b) U umerenom antropocentrizmu odbacuje se ovaj čisto instrumentalni odnos prema prirodi kao isključiv,netolerantan. Iako su samo ljudi agensi subjekti morala ,sfera moralnog rasuđivanja se može proširiti i na druge prirodne adresate ,primaoce, „pacijente“ . Ali priroda nema samostalne vrednosti, a očuvanje prirode je neophodno iz naučnih, ekonomskih, estetskih pa i moralnih razloga.

62. Biocentrička etika i pravo ( T )

Sa stanovišta eko ili biocentričke etike,prostor moralnog važenja treba proširiti i na ostali živi pa čak i neživi svet u celini koji imaju autonomnu,samostalnu vrednost.Sa stanovišta entiteta kojima se mogu pripisati moralna svojstva može se govoriti i o animoetici ( prava životinja ), bioetici ( etici poštovanja života ), geaetici ( planeta u celini kao ekosistem ili jedistvena zajednica ).

a) U opravdanom holističkom pristupu ekstremnog ekocentrizma,naglašavaju se uzajamne veze između ljudi ,životinja i biljaka kao ravnopravnih članova jedinstvene bioetičke zajednice.

b) Na socio-kulturnoj specifičnosti ljudskog roda unutar planetarnog ekosistema kao životne i moralne zajednice insistira se u umerenom ili opreznom ekocentrizmu koji ne ukida antropocentričnu etiku nego je uključuje kao etiku koja važi u posebnom,socio-kulturnom polju.

O tome šta predstavlja nova ekološka etika uobličila su se dva gledišta. Po prvom gledištu,ona je jedna potpuno nova paradigma i radikalni prekid sa dosadašnjim moralnim antropocentrizmom. Vrhovna vrednost svakog moralnog suđenja nije više čovek nego život kao život ,priroda,ekosistem,pa se čak počelo govoriti i o izvornom pravu prirode ili o „pravnoj zajednici prirode“.Po drugom gledištu ,antropocentrična etika je bila samo jedna faza u razvoju etike,a sa pojavom ekološke i bioetike ,maksimalno se širi polje etičkog važenja.

Zapravo taj proces univerzalizacije ,poopštavanja ili postepenog širenja i uključivanja kruga moralnoravnopravnih subjekata odvijao se i kao istovremeno sužavanje kruga moralno isključenih,diskriminisanih,neravnopravnih i nepriznatih subjekata u nekom društvu kao moralnoj zajednici. Mnoštvo je takvih primera – robovi, stranci, siromašni, nevernici, urođenici,obojeni,Jevreji,Romi.U nnekim zemljama sa tako dugom demokratskom tradicijom žene su vrlo skoro stekle pravo glasa - u Francuskoj tek posle II svetskog rata.

Biocientrična etika je u osnovi svih savremenih rasprava o pravima životinja.Iz te teorijske perspektive uočavaju se tri perioda i tri tipa odnosa morala i prava prema životinjama:

1) Neetički odnos – koji je sve do danas ostao dominantan,a sastojao se u nemilosrdnom iskorišćavanju i tamanjenju životinja.

2) Etički odnos - umereni antropocentrični odnos prema zaštiti životinja.3) Antiantropocentrični odnos prema zaštiti životinja.

27

63. Klasični pojam društvene moći ( T )

Moć u društvenim naukama ima onaj značaj koji energija ima u fizici. Primetio je jednom prilikom Bertrand Rasel,čuveni engleski filozof. Društvena moć ima temeljni značaj za sociološke i politikološke nauke,a takođe i za pravne nauke.Čak se može reći da se celokupan politički život može svesti na moć. Ima i mišljenja da politička sociologija nije ništa drugo nego studija moći.

Termin moć je u novovekovnu političku filozofiju i nauku uveo Tomas Hobs. Hobs je dva značenja ove reči ( fizičko i političko ) – ( potentia-moć kao sila,snaga... i ... potestas-moć kao vlast,vladavina) spojio u jedno. Najveća ljudska moć za njega je moć države kao najvećeg broja ljudi. U novom veku,suština političke državne vlasti više nije u umu i pravednosti, nego u volji i zapovedanju kao nametanju volje.Interesantno je da i termin pravo,koji je u zapadnoevropskim jezicima izveden iz latinskog izraza directum ima kako fizičko,tako i običajno – moralno značenje.Iza zakona reči pravo i zakon,uvek stoji neka moć ili autoritet koji im daje delotvornu snagu i legitimitet.„Mašta je velika moć“ smatra Blez Paskal . Pravda je bez sile nemoćna ; sila je bez pravde tiranska ;Buduće pravo treba da bude ostvarenje pravde,a ne pravo volje i samovolje,sile i nasilja.Klasično sociološko određenje moći potiče od Maksa Vebera.Za Vebera,kao i za Hobsa,suština moći je u nametanju i sprovođenju sopstevene volje u nekom društvenom odnosu . Bez sredstva moć bi postala opširna ako ne bi posedovala sredstva,a ta sredstva su po Veberu vlast i disciplina. Vlast je pokoravanje naredbi,a disciplina ustaljena navika.Smatra se da se treba razlikovati moć,vlast i autoritet.Moć je nametanje i ostvarivanje volje ili očekivanih učinaka.Vlast je institucionalizovana moć,a legitimna je ukoliko je društveno prihvaćena.Autoritet je uticaj na donošenje odluke ili formiranje stava,mišljenja.Tako se onda može govoriti o roditeljskom,nastavničko,naučnom autoritetu ili autoritetu nekog vođe.

64. Moderni pojam društvene moći ( T )

U savremenoj sociologiji moć se sve češće shvata kao učešće u donošenju društveno važnih odluka. Istraživanja su pokazala da se ona ne sme svesti na čin njihovog donošenja jer se uticaj ostvaruje već u procesu pripremanja odluka, izbora alternativa i sprečavanju formulisanja alternativa i donošenja odluka.Važna je i kontrola njihovog izvršavanja kao i rezultati donetih ili nedonetih odluka.

Postoji više uloga i načina učestvovanja u procesu donošenja odluka . To može biti inicaijator, ovlašćen predlagač, stručnjak i formalni učesnik tela koje dones odluku. Analitičari su utvrdili da centralnu poziciju u procesu odlučivanja imaju oni koji formulišu alternative i učestvuju kao predlagači . Stoga se načešće i definiše kao izbor jedne između više pomenutih alternativa,a proces odlučivanja se smatra najpouzdanijim merilom demokratičnosti nekog sistema.Demokratija postoji u modernim društvima u meri u kojoj postoji ravnoteža između njena dva osnovna principa:

1. Pluralizma autonomnih organizacija.2. Sistema političkopredstavničke kontrole obavljanja javnjih funkcija.

Prema savremenoj komunikologiji,informacija je – moć. U odsustvu informacija ne može se doneti bilo kakva odluka.

28

Prisustvo „nevidljive moći“ izopačuje i ugrožava demokratiju. Zato je nužno jačati kritičku,a slabiti manipulativnu funkciju javnosti i medija.Prema modernom shvatanju moglo bi se reći da je pravo – odluka.

U svojoj teoriji Niklas Luman moć određuje baš s obzirom na mogućnost donošenja,a odluku kao selekciju između alternativa.Pravo se sve više demonstrira odlukom.

Da bi građani i nevladine organizacije postali istinski partneri organima vlasti,oni moraju da obezbede slobodan pristup informacijama,odlučivanjau i pravosuđu ( što je odlučeno Arhunskom konvencijom iz 1198. god ). A da bi se to postiglo neophodno je snažno razviti i pravnu kulturu .

65. Civilno društvo i demokratija ( L )

Odvajanje građanskog društva od političke države svojstveno je samo modernom vremenu što postaje jasnije tek u XVIII veku . Civilno društvo, često predstavlja sinonim za građansko društvo.

Civilno društvo treba imenovati emancipatorske potencijale građanskog društva.Demokratija,kao oblik političkog poretka,a po nekima i tip društva i način života,posreduje između civilnog društva i vladavine prava,kao njegovog institucionalnog,regulativnog izraza i korelata ( uzajamnog odnosa ) . Ova tri pojma gotovo da čine , magični trougao procesa modernizacije kojim su zahvaćene zemlje u tranziciji.

66. Civilno društvo kao normativni i kao empirijski pojam ( S )

U literaturi se postavljalo pitanje da li je pojam civilnog društva vrednosno-normativni ili teorijsko-empirijski konstrukt.Smatra se da je ovaj pojam vrednosno obojen i da sadrži mnoge vrednosne elemente kao što su: autonomija,spontanost,tolerancija,umerenost,spremnost na kompromis.Mnogi autori ističu da pojam civilnog društva pripada krugu normativnih pojmova.Vukašin Pavlović razlikuje teorijsko-analitičku i normativno-mobilizatorsku dimenziju ili funkciju pojma civilno društvo. U razvijenim zemljama u obe svoje funkcije ovaj pojam ima važnu,viševekovnu stratešku ulogu,ali se to ne bi moglo reći za balkanske i istočnoevropske prostore gde je društvo bilo slabo,nemoćno i neautonomno.Postavlja se pitanje u kojoj meri u naučnim i drugim analizama treba da operišemo sa civilnim društvom kao sa normativnim,a u kojoj kao sa empirijskim pojmom.Treba adekvatno primenjivati i kombinovati oba pomenuta nivoa ovog pojma.U postkomunističkoj formaciji koja se oblikovala u Srbiji civilno društvo ima pre svega naznake jednog normativnog koncepta.Teorijsko-empirijska analiza civilnog društva treba da ukaže ne samo na njegove idealne karakteristike nego i na stepen njegove empirijske realizacije.

67. Građansko ili civilno društvo ( S )

Moglo bi se reći da je civilno društvo jedna od najdiskutovanijih i najkontroverznijih interpretativnih tema devedesetih godina 20. veka.Klasični pojam građanskog društva polazi od individue kao privatnog vlasnika,a moderni pojam civilnog društva od aktivnog građanina kao autonomne ličnosti ili od principa građanstva.

29

Drugačije je reč o sintetičkom pojmu u kome se rezimiraju ( sažimaju ) i afirmišu osnovni elementi i pretpostavke za demokratizaciju politike i društva.

Civilno društvo predstavlja deo sveta života,odnosno skup institucija i aktivnosti koje su autonomne,samorganizujuće.

Civilno društvo posreduje između privatne sfere i države.Ono je delatno, komunikabilno, javno polje u kome se artikulišu građanska nezadovoljstva i težnje.U užem smislu ono je samoorganizovana javna sfera ali koja je odvojena ne samo od države i institucionalne politike nego i od ekonomskog, porodičnog ,privatnog života.U širem smislu obuhvata i ova područija ako su samoorganizovana i imaju javnu rezonancu.

68. Demokratija i civilno društvo ( S (T) )

Pretpostavke na kojima počivaju kako podela na civilno društvo i političku državu tako i moderno demokratsko društvo kao kompleksno društvo ,a čijem se nepriznanjem sužava prostor građanskog društva, su autonomne pozicije sledećih segmenata u odnosu na politiku:

1. Samostalnost ekonomskih subjekata;2. Nezavisnost sindikata;3. Sloboda štampe i mas medija uopšte;4. Autonomni univerzitet;5. Nesputanost kulturne sfere;6. Odvojenost crkve od države;7. Zagarantovanost ljudskih prava i sloboda;

Civilno društvo ima izrazit demokratski naboj,a principi na kojima ono deluje su: autonomija,pluralizam,samoorganizovanje,solidarnost.Glavne društvene funkcije civilnog društva su: razvijanje demokratske političke kulture i demokratskih vrednosti, stvaranje autonomnog prostora za samoorganizaciju, pluralizam.

Razumsko rasuđivanje i moralna odgovornost pojedinca su glavne osobine demokratskog društva.Relevantni procesi koji govore o položaju pojedinaca i kojima se ogledaju emancipatorski potencijali svakodnevnice su: stepen autonomije naspram konformizma ličnosti.Oblasti koje se ispituju su rad,porodica,stambeni uslovi,odnos selo-grad ,sfera kulture.Naše društvo se toliko osiromašilo i toliko se zatvorilo da je poprimilo karakteristike razorenog i blokiranog društva.Nepovoljni nasleđeni uslovi za razvoj civilnog društva još više su se pogoršavali poslednjih godina.Tradicionalizam,autoritarnost,nacionalizam i centralizam postaju prepreke za razvoj civilnog društva.

69. Demokratija i vladavina prava ( S (T) )

Mnogoznačnost i višesmislenost je tako izraženo svojstvo damokratije da se sa tim slaže svaki autor koji o tome nešto napiše. Njena poželjnost i legitimacijska snaga su tako veliki da se njenim perjem kite svi,čak i najautoritarniji režimi. Tako je i sa pravnom državom. Ona ponekad znači isto što i država tako da njen epitet preuzima svaka država,čak i najtotalitarnija. Cilj je da se preispita taj proces pripisivanja pozitivnih,a zaboravljanja negativnih karakteristika.Važno je ukazati na unutrašnje ograničenosti i međuodnose ova dva pojma.

30

Posebno ističemo ideju da se ne postojanje društvenih uslova i pretpostavki za funkcionisanje demokratije ne može proglašavati njenim nedostacima. Mnogi autori ističu da je demokratija neostvariva ili nespojiva sa ekonomskom nerazvijenošću,siromašnim i neobrazovanim građanima,nepostojanjem demokratske tradicije i demokratske političke kulture.

Isto se tako ističe i ideja da jednakost i sloboda počivaju na socijalnom relativizmu.Po metodološkom obeležju demokratije „demokratija nije doktrina kojom se rešavaju konkretna politička i društvena pitanja,nego način donošenja odluka.Demokratija nam,dakle,kazuje kako se dolazi do istine u politici,a ne šta je politička istina.Slično shvatanje demokratije,iako je teorijski drugačije utemeljena nalazimo i kod Jozefa Šumpetera. Među politolozima i sociolozima on je afirmaciju stekao svojim shvatanjem o demokratskoj i otvorenoj političkoj eliti koja dolazi na vlast javnom podrškom.Postojanje slobodne konkurencije unutar političke elite je dovoljan garant demokratije. Demokratija i nije vladavina naroda nego procedura izbora vlasti koju narod odobrava.

Najvažnije pretpostavke za postojanje i delovanje civilnog društva su: vladavina prava i pravna država ; građanska prava i slobode ; proceduralna demokratska pravila i institucije ; tržišna ekonomija i privatna svojina.Čini se da civilno društvo,pravna država i demokratija čine tzv. „magični trougao“ modernog društva . Pri tome je demokratija sredstvo komunikacije između civilnog društva i političke države.Vladavaina prava ili ograničenost države pravom je značajno obeležje demokratije .

Vladavina prava i demokratija se mogu tretirati kao komplementarni ili kao blizanci koji se paralelno razvijaju ali ako bi morali birati,važnije je uspostaviti vladavinu prava nego demokratiju.

Svaka vlast mora biti ograničena pa i vlast naroda . Pravna država sve više vaskrsava skoro do nekog ideala i dobija snagu magijske ili svete reči. One vrste demokratije u kojima vlada masa,a ne zakon,imaju mnoštvo pogubnih posledica. Na slabost demokratije ukazivali su mnogi veliki mislioci,počev od Platona i Aristotela .Sloboda,svakako,nije jedina mogućnost demokratije.

70. Građansko društvo i politička država ( T )

Smatra se da civilno društvo sačinjavaju oni domeni i aspekti građanskog društva u kojima se nalaze njegovi emancipatorski potencijali.Ljudska prava,slobode i demokratija su ključni potencijali koji su se koristili u složenoj evoluciji međusobnog odnosa civilnog društva i pravne države.Do jasnog razlikovanja građanskog društva od političke države došlo je tek u 18. veku.

Po Džonu Kinu mogu se razlikovati pet modela odnosa građanskog društva i političke države, tj. civilnog društva i pravne države:

1. Za Hobsa država je negacija prirodnog stanja,a takvo društvo se izjednačava sa državom i njenim zakonima, to je država sigurnosti.

31

2. Za Loka prirodno društvo karakteriše sloboda i jednakost,a država ne treba da ga zameni nego da ga sačuva i kompletira. Po ovom konstitucionalnom modelu, privatna svojina i sloboda su zagarantovani vladavinom prava.

3. Za Tomas Pejna civilno društvo je savršenije ako samo reguliše svoje poslove , a tome odgovara minimalna država, jer njena moć treba da bude maksimalno ograničena u korist civilnog društva.

4. Za Hegela to je univerzalna država koja treba da sačuva građansko društvo.5. Za Džona Stjuarta Mila država preti da uguši civilno društvo pa mu treba omogućiti pravnu

zaštitu,samoobnovu i samoorganizovanje – liberalno-demokratska država.

Između države i demokratije postoji odnos koji se u novije vreme zanemaruje raspravama o državi i raspravama o demokratiji.

71. Pravna i socijalna država ( T )

Materijalno blagostanje svih građana u svim društvenim slojevima zahteva neuporedivo obimnije i raznovrsnije mere države nego što je to bilo u 18. veku. Tako se između socijalne i pravne države uspostavila veza kojom je država oblikovana kao socijalna pravna država.

O odnosu pravne i socijalne države formirala su se dva suprotstavljena gledišta:1) Po jednima ,socijalna država ili država blagostanja ozbiljno ugrožava vladavinu prava. Takvo mišljenje

zastupa Fridrih Hajek. Preuzimanje onih funkcija koje su ranije bile u nadležnosti pojedinca,porodice i drugih grupa,došlo je do širenja i jačanja državnog aparata. Pojam osnovnih prava se neopravdano proširuje uvođenjem novih socijalnih i ekonomskih prava.

2) Sa druge strane , Ajvor Dženings se zalaže za „slobodnu i aktivnu“ državu blagostanja koja će vršiti značane funkcije i na kolektivnoj osnovi.

Međutim i pored navedenih kritika,krug novih prava se i dalje proširuje,tako da je pored građanskih i političkiih , socijalnih i ekonomskih prava ,stvorena i „treća generacija ljudskih prava“ . Ona obuhvata nova prava koja nastaju na osnovu tehnoloških promena. Krug novih prava proširen je i na nove društvene grupe za koje se smatralo da su nedovoljno zaštićene.Takve grupe su: ostareli, hendikepirani, bolesnici, strani radnici, zatvorenici, vojnici, potrošači itd.Pravna država treba da prati i reguliše promene u civilnom društv. Kada je reč o kulturnim pravima treba reći da se danas sve više insitira na kvalitetu života.Sve veća pažnja se obraća kvalitetu životne sredine i proizvoda ( standard ISO 14000 ).Najmoćnije oružije u borbi ekoloških pokreta je demokratska javnost,što ukazuje na snažne emancipatorske potencijale novih društvenih pokreta ( ekoloških pokreta ).

72. Bitni uslovi za uspostavljanje pravne države ( T )

Socijalizam je nastojao da se legitimiše ne samo vizijom svetle budućnosti već i nekim praktičnim dostignućima : industrijalizacija, besplatno obrazovanje i zdravstvena zaštita , puna zaposlenost i socijalna sigurnost. Ovome bismo mogli dodati trku u naoružanju i kosmičkoj tehnologiji. Mere stvaranja socijalne države su čak bile rasprostranjenije u istočnoevropskim nego u zapadnim državama.Socijlistička država je socijalnu sigurnost locirala u preduzeću,čime je favorizovala neproduktivnu proizvodnju. Isto tako se na primeru socijalističkih zemalja može videti da socijalna i pravna država nisu identični pojmovi.Bitni uslovi za uspostavljanje pravne dežave smatraju se : oslobađanje ekonomije od tutorstva politike , razvoj demokratije i sistemske kontrole nosilaca političke vlasti , podela vlasti, nezavisno sudstvo i civilno društvo.Neke najnovije sociološke studije i istraživanja nas upozoravaju na zabrinjavajuće tendencije u razvoju postkomunističkih društava,pa i našeg.

32

Tradicionalističke,patrijahalne i kolektivističke vrednosne orijentacije ne iščezavaju nego oživljavaju.

73. Nenasilje kao civilizacijska suština vladavine prava ( T )

Demokratija je ne nasilna smena vlasti,a vladavina prava teži ka tome da nasilje ne sme ostati nekažnjeno.Poper je „nenasilje smatrao jezgrom civilizacije“. Moderna država,koja počiva na zakonu,nije samo autoritet koji osigurava zaštitu pojedinaca od nasilja već je i rezultat civilizacijskog procesa.Upravljanje koje Poper smatra obeležjem pravne države - može biti podupreto takvim merama.Poper misli da je neophodna snažna akcija uperena na medije , uključujući i cenzuru radi zaustavljanja procesa degeneracije.Pojam vladavine prava treba proširiti na sve bazične elemente civilizacijskog procesa – kulture ,informacija i građanskog duha.Uticaj masmedijskog,a posebno televizijskog nasilja na gledaoce,kako pokazuju mnogobrojna istraživanja ni izbliza nije jednostavan ,kako je Poper pretpostavljao.Na nenasilnu prirodu modernog u odnosu na ranija društva skrenuli su pažnju i neki drugi ,klasični i savremeni autori.Norbert Elias smatra da se zbog postojanja ratnih sukoba,još uvek nalazimo u srednjem veku,a ne u modernoj epohi.Prema autorovoj podeli epohe mi smo u kasnom srednjem veku ,a na pitanje kada počinje moderna epoha nema jasnog odgovora,već autor smatra da će moderna epoha početi kada samo po sebi postane očigledno da su sukobi između država završeni drugim sredstvima,a ne ratom.Vladavina prava treba da prethodi uvođenju slobodnog tržišta jer se mora napraviti razlika izmežu kupoprodaje i pljačkanja.Vladavina prava pre svega postoji da bi se izbeglo nasilje. Poper smatra da sve probleme koje podstiču nacionalisti treba smatrati opasnim za sve,a naročito za vladavinu prava. Ali centralni problem nacionalizma u Evropi još nije dovoljno razmotren.Reč je o zaštiti nacionalnih manjina i njihovim zahtevima s obzirom na obrazovanje,jezik i religiju.Po Poperu,čak i ako država štiti svoje građane od fizičkog nasilja,ona ne mora da uspe da nas zaštiti od zloupotrebe ekonomske moći .Neograničena ekonomska sloboda,isto je što i neograničena fizička sloboda,a ekonomska moć može biti gotovo isto tako opasna kao i fizičko nasilje ; jer oni koji poseduju višak hrane mogu prinuditi one koje gladuju na „slobodno“ prihvatanje ropstva bez upotrebe nasilja.Poper smatra da,kao što postoji terapija koju koristimo protiv fizičkog nasilja tako postoji i politička terapija za borbu protiv neograničene eksploatacije klasičnog liberalnog ili nekontrolisanog kapitalizma.Poper smatra da pojam demokratije ne treba uzeti u doslovnom značenju grčke reči „ vladavina naroda “ jer to dovodi do suštinskog problema. Ključna poenta demokratije je izbegavanje diktature ali i izbegavanje neslobode.Već u stara vremena Grci su znali da demokratija ne znači vladavinu naroda,već izbegavanje opasnosti od tiranije. To je razlog zašto su oni osamdeset i više godina uzeli praksu ostrakizma. Plašili su se tiranina ili diktatora ko bi sebe učinio veoma popularnim i koga bi većina dovela na vlast. Funkcija ostrakizma je bila da osigura da svako ko postane isuviše popularan bude poslat van zemlje iako nije smatran osuđenikom.Važno je da se još u školama nauči da demokratija nije vladavina naroda ili većine,već da je još od doba Atine bilo tradicionalno ime za ustav koji sprečava diktaturu,tiraniju.Poper zaključuje da demokratija nikada nije bila vlast naroda,niti to može,niti to treba da bude.Demokratije ne dopuštaju diktatorske zakone,nagomilavanje vlasti,već traže da se moć države ograniči.Poperov cilj u Lekciji ovog veka je da nas upozori da sve veće nasilje i sve veći egoizmi ugrožavaju demokratiju u modernom društvu.Drugim rečima,demokratija je neka vrsta narodnog tribunala koji ne dozvoljava pojavu tiranije kao nesmenjive vlasti.

33

74. Značaj izučavanja društvenih i pravnih vrednosti ( S )

Govoriti o pravnim vrednostima,posebno o onim najvišim ,znači raspravljati o društvenim vrednostima uopšte , jer pravne vrednosti sadrže u sebi one iste aksiološke,antropološke i sociološke kvalitete kao i vrednosti uopšte. Ako se govori prvenstveno o pravdi i pravičnosti kao pravnim vrednostima ,ponekad izgleda da su one znatno udeljene od pozitivnog prava i njegovih istorijskih i klasnih obeležja.Pravne vrednosti govore na isti ili sličan način o čovekovim stremljenjima,idealima i „najvišem dobru“ kao što govore estetske,naučne,religijske,a naročito moralne vrednosti.U psihološkim,sociološkim i drugim empirijskim naučnim istraživanjima,kao i filozofskim razmatranjima,na njih se ne obraća pažnja kakva se obraća nekim drugim vrednostima.Može se reći da je proučavanje pravnih vrednosti u znatnoj meri izmaklo sociologiji prava,naročito zbog okolnosti pod kojima je ona nastala i razvila se.Ima veći broj razloga zbog kojih se filozofija i društvene nauke okreću istraživanju vrednosti,a može se izdvojiti nekoliko:

1) Preovladava stav da nauka ne može biti neutralna u nekom krutom smislu.2) Pojam vrednosti omogućava multidisciplinarna proučavanja društvenih pojava .3) U sociološkom smislu je značajno da se u današnjem dobu dijagnostikuje odsustvo vrednosti

( anhedonija ) i vrednosna transformacija koja nije manje značajna od naučne i tehnološke revolucije. 4) Korišćenje pojma vrednosti omogućava da se čovek proučava kao aktivno i samosvojno biće koje ima

određene ideale.5) Pojam vrednosti može biti fleksibilno korišćen što bi omogućilo širok okvir za posmatranje pravnog

sistema.

75. Osnovna gledišta o društvenoj uslovljenosti ( pravnih ) vrednosti ( T )Ako se pitamo o determinaciji društvenih i pravnih vrednosti ili o tome šta određuje, uslovljava obim, sadržaj i menjane vrednosti , nailazimo na različite i logički složene stavove. Možemo razlikovati 4 osnovna : (1) metafizičko; dva sociološka (2) uzročno (3) funkcionalističko i (4) psihološko stanovište. Po jednim shvatanjima naglašava se jedinstvo kulture što ukazuje na zajednički determinizam. Dok druga shvatanja izdvajaju problematiku vrednosti na specifičan i osoben način gde ipak preovlađuju shvatanja iz prve grupe tj. na specifičan način.

1. Metafizičko stanovište. – Ovo shvatanje već je u razvijenom obliku izloženo kod Platona , njegovim shavatanjem o idejama. To objektivno idealističko stanovište razvijeno je u okviru raznih teleološko-razvijenih shvatanja. Metafizički pristupi variraju na različite načine i kroz filozofsko-antropološke pristupe , u kojima se,najčešće ne tvrdi da čovek stvara sisteme svojih vrednosti već da mu se oni pojavljuju kao očevidni – institucijom.Tu je niz stavova o tome da na osnovu svoje prirode čovek stvara jedinstven sistem vrednosti.Ima se u vidu da su shvatanja o društvenim vrednostima prostorno i istorijski veoma promenljiva,to se nikako ne može objasniti metafizičkim pristupima.

2. Psihološka determinacija. – Stanovište o tome da su društvene vrednosti u ljudskoj svesti determinisane isključivo psihološkim činiocima pretpostavlja nominalističko,individualističko viđenje društva kao skupa pojedinaca .Ovo stanovište je razvijeno najviše kod Čarlsa Darvina po kome se društvene vrednosti,posebno one moralne prirode,razvijaju na osnovu delovanja „društvenog instinkta“ . Treba reći da se ovde spajaju psihologizam i biologizam. Po Frojdovoj psihoanalitičkoj teoriji,vrednosti su rezultat međudejstva čovekovih poriva, kompleksa i superega.

34

Po Kantu čovek stvara vrednosti čisto razumskim putem,a po njemu je tu reč o „praktičnom“ za razliku od „teorijskog“ uma.Slabost svih psihologističkih shvatanja je što zanemaruju društvo.

3. Uzročna društvena determinacija. – sociološku interpretaciju naziva neofunkcionalističkim i funkcionalističkim objašnjenjem vrednosti.Marks i Dirkem su zastupnici kako funkcionalističkog tako i nefunkcionalističkog objašnjenja društvene svesti , odnosno kulture ,a time i vrednosti.Po Marksu,celokupna društvena svest,pa i vrednosti proizilaze iz društvene osnove,ali kao momenti ljudske prakse.Kod Dirkema je reč o determinaciji kolektivne svesti kao duhovne suštine društva u proizvođenju vrednosti društva. On nije razlikovao kolektivnu svest od njenih specifičnih elemenata ( morala,religije,prava idr. ) i smatrao je da oni zajedno sa njihovim vrednostima čine sadržinu te kolektivne svesti.Funkcionalističko stanovište. – najviše su razvili Dirkem i Parsons.Dirkem je isticao globalni,socijetalni karakter društvenih tvorevina i ustanova iza kojih se krije spiritualistička koncepcija društva.Parsons je isticao da zajednički vrednosni sistem igra bitnu ulogu u društvenom sistemu. Po njemu,normalno stanje društva je stanje stabilnosti i ravnoteže.Bitne slabosti njegovog shvatanja su to što on duhovne,kulturne elemente smatra suštinom društva i što odbija da proučava njihovo društveno poreklo ; zanemaruje stvaralaštvo čoveka,njegovu sposobnost i potrebu da bude stvaralac.

76. Društvene funkcije prava ( S )

Funkcije prava su dugo objašnjavane činiocima izvan ili iznad društva. Tek se u sociološkom pristupu jasno uočava da su koreni i funkcije prava u društvenoj stvarnosti,u svrhama i u ciljevima.U ciljevima su formulisani nameravani,a u funkcijama su sadržani stvarni učinioci pravnih normi u društvenim odnosima.Usled željenih i ostvarenih efekata može se govoriti o manifestnim i latentnim društvenim funkcijama prava.Pravne vrednosti,norme i odnosi se mogu sagledati iz antroploške, sociološke i pravne perspektive,odnosno iz ugle čoveka društva i prava.

1) Antropološka funkcija prava može biti formativna i socijalizatorska. U biološkom očovečenju ili homonizaciji,normativna regulacija je imala formativni karakter jer su norme sve više zamenjivale nagone. Vrednosna i normativna dimenzija kulture dovode do kultivacije.

2) Društvene funkcije prava su klasna i opštedruštvena. Privatna svojina je dovela do klasne podele društva i društvenih nejednakosti.Po Marksu pravo je volja vladajuće klase pretvorena u zakon.Neka empirijska istraživanja su pokazala da privilegovani društveni položaj omogućava i bolji pravni tretman.U američkim istraživanjima Donalda Bleka utvrđen je sistematski karakter diskriminacije u krivičnim,građanskim i upravnim postupcima. Najmanje šanse na uspeh imaju stranke sa niskim u odnosu na stranke sa visokim društvenim položajem.Opštedruštvena funkcija prava obezbeđuje integraciju pravnom istitucionalizacijom celokupne društvene organizacije.Institucionalno – organizacijska funkcija pravnog poretka daje legitimnost društvenom poretku i stabilizuje ga.U novije vreme u svim teorijama je postignuta saglasnost da pravo stabilizuje društvene odnose. Razlike se ispoljavaju u vrednosnoj oceni u čijem interesu se stabilizacija vrši, pa se u tom pogledu razlikuju tri koncepcije.1. Po konfliktnoj teoriji,pravo obezbeđuje posebne interese dominantnih društvenih grupa.

35

2. Po solidarističkoj teoriji ona štiti opšti društveni interes.3. Po teoriji kompromisa ili balansa,ono uspostavlja ravnotežu sukobljenih i suprotstavljenih

interesa,omogućavajući društveni kompromis i konsenzus.

3) Neke funkcije prava proizilaze iz njegove prirode kao specijalizovane tehnike,a prema sredstvima koje pravni poredak koristi,može se govoriti o kontrolnoj ,distributivnoj, zaštitnoj i promotivnoj funkciji prava.

- Kontrolna funkcija naročito dolazi do izražaja u formalizovanoj pravnoj proceduri.- Distributivna funkcija je univerzalna funkcija prava koja je izražena u svakoj pravnoj normi,čime se

obezbeđuju prava i obaveze subjekata prava,a time se vrši distribucija dobara i moći.- Zaštitna ili represivna funkcija je zastupljena u krivičnom i javnom pravu kojim se uređuju

najznačajniji ekonomski i politički odnosi . Sa ovom funkijom se zabranjuju i sprečavaju nepoželjna ponašanja.

- Promotivna funkcija prava ohrabruje i stimuliše poželjna ponašanja.

77. Pravda kao pravna vrednost ( T )

Ako je pravda jedna od središnjih,pa čak i centralna pravna vrednost, lako je pretpostaviti kolika je njena legitimizacijska snaga za pravni i celokupni društveni poredak. Neka strukturalna jezgra i razvojne transformacije legitimizacije poretka pravednim društvom su:

- Težnja ka boljem i pravednijem društvu opsedala je ljudski rod od samog njegovog početka. U tome ubedljivo svedoče kosmogonijski mitovi ( o početku i prapočetku ). Važno je istaći da se zlatno doba nalazilo na početku.

- Tema kvarenja tog prvobitnog savršenstva prisutna je kod Platona . Politička degeneracija potiče iz moralne degeneracije.

- U hrišćanskoj eshatologiji pravedno društvo i država smešteni su u budućnost jer se dolazak Božijeg carstva očekuje tek posle Strašnog suda.

- Uporedo sa konstituisanjem građanskog društva već od početka 16. veka pojavljuju se razne vrste utopijskog socijalizma u kojima će društvo budućnosti biti predstavljeno kao izrazito pravedno društvo; Međutim egalitarističke kritike propovedale su jednakost u siromaštvu.

Težeći da konstituiše jednu morfologiju želje za znanjem,Mišel Fuko analizira niz primera iz grčke istorije u oblasti pravde.U periodu od 7. do 5. veka pre naše ere dodeljivanje pravde je smatrano predmetom značajnih političkih borbi.Platon razvija svoje gledište o državi i o legitimnosti političke vlasti,raspravljajući o tome šta je pravedno. Pojedinac može naći svoju pravu ulogu u polisu ako u njoj vlada podela rada prema prirodnim sposobnostima ljudi . U zavisnosti od toga koji deo duše je kod pojedinca je najviše razvijen razviće se i odgovarajuća vrlina. Filozofi treba da ispitaju tu podelu kako bi se osigurali da svi pojedinci obavljaju svoju pravnu funkciju .Ovu Platonovu koncepciju idealne pravne države Karl Poper je ocenio kao istorijsku ,a to će reći da je zatvorena i u klici totalitarna. On smatra da je Platon bio uznemiren gubitkom pozicija aristokratske klase iz koje je poticao i prelaskom sa plemenskog na otvoreno,slobodno,civilizovano društvo. Poper prećutkuje da je Platon isticao kako je spartanski društveni poredak nastao stalnim poboljšavanjem društvenih ustanova. Za Hansa Kelzena,Platonova ideja pravde je metafizičko-religijskog tipa. Po Kelzenu ,naime,nije ni mogućno pravdu racionalno poimati i zasnovati jer je ona izrazito iracionalna kategorija. Za Kelzena je Platon više političar i propovednik nego teoretičar. Platon pravdu razmatra na izrazito iracionalan način i smešta je u domen božanske pravde.

36

Po francuskom sociologu Alenu Turenu u svakoj od tri osnovne faze novovekovnog društva pojavljuje se osoben društveni pokret.Trgovačko društvo – centralno mesto je imao građanski pokret koji se zalagao za ljudska prava i slobode.Industrijsko društvo – centralno mesto je imao radnički pokret koji se borio za pravednije društvo.Postindustrijsko društvo – centralno mesto zauzimaju društveni pokreti protiv tehnokratije.

Pravedno društvo danas nije neko savršeno društvo. Ono samo rešava kritične društvene probleme i predstavlja izraz optimalnih istorijskih mogućnosti naše epohe.

78. Društvena pravda kao legitimacijska osnova poretka ( T )

Pravda je neka vrsta ravnoteže,recipročnosti, uzajamnosti, jednakosti, srazmernosti. Po čuvenoj Radbruhovoj formuli,postoji primat pravnih načela nad pravnim propisima.Lukić razlikuje tri vrste pravde : pravnu pravdu (u kojoj je jednakost očigledna) , moralnu pravdu ( u kojoj se drugome više daje nego što se dobija ) i versku pravdu ( u kojoj se drugome daje bez ikakve naknade ). Doduše ova davanja mogu biti praćena osećanjem blaženstva,a vernik očekuje i Božju milost.

Treba istaći da u velikim prevratničkim događajima kada eruptivna snaga kolektiva dolazi do punog izražaja,postoji ispoljavanje praznične potrebe za pravdom i da je tada veoma važno naći model njenog artikulisanja.Sa gledišta simbola društvenog poretka veoma bi bilo korisno analizovati simbole pravde u pojedinim kulturama. Npr. pero kao simbol pravde kod starih Egipćana ili narodne izreke i poslovice u kojima se govori o pravdi kao što je npr. „Pravda strada ali ne propada“Aristotel je razlikovao distributivne i razmenske pravde kao i prava i pravičnost. Kod distributivne pravde pojedinac prema zasluzi učestvuje u raspodeli časti i dobara,a kod razmenske jednako se razmenjuje za jednako.Pravičnost je prilagođavanje opštih zakonskih propisa konkretnom slučaju i ona predstavlja svojevrsnu dopunu zakona.Za Hansa Kelzena pravda je mogućno ali ne i nužno svojstvo društvenog poretka. Zaključuje se da je pravda društvena sreća koju garantuje društveni poredak. Ova sreća ne može garantovati u nekom subjektivnom nego u objektivno-kolektivnom smislu.Ovakvo Kelzenovo shvatanje pravde je ocenjeno kao „ siromašno do praznine “ .Demokratija je pravedan oblik države jer osigurava individualnu slobodu. Ovome treba dodati da je pravna država ne samo zakonita ( legalna ) nego i legitimna ,a to znači pravedna i demokratska.Svako uticajnije učenje i ideologija ima osobeno gledište na problem društvene pravde . Kao važnija mogu se navesti: konzervativna, socijalistička, laburistička i liberalna shvatanja.

- Konzervativna shvatanja ističu da pravda podupire zajedničko dobro neke zajednice.- Socijalističko shvatanje naglašava sledeći stav: „Svako prema sposobnostima,svako prema

potrebama“- Laburistička shvatanje,glavni predstavnik je Džon Rols . On pravdu određuje kao nepristrasnost i po

njemu je pravedno društvo ono koje garantuje osnovna prava i slobode.- Liberalna shvatanja govore da je društvena pravda važno legitimacijsko sredstvo. Džon Stjuart Mil

smatra da upotreba političke vlasti kao apsolutne moći ugrožava društvenu pravdu i ljudsko dostojanstvo. Društvena pravda je tada ugrožena jer su sami ljudi bolji branitelji svojih prava i interesa nego što to ikada može biti neki neizabrani predstavnik. A pojedinac najbolje brani svoja prava ako slobodno može da ih artikuliše.

Fridrih fon Hajek je najuticajniji predstavnik liberalno shvatanja pravde. Ključna njegova ideja je da je ideal distributivne ili socijalne pravde potpuno neuskladiv sa slobodnim preduzetništvom i slobodnom tržištu.

37

Svako se uz sopstevnu procenu,inicijativu,umešanost i rizik obraća svojim kupcima,koji mogu da biraju prodavca.Tržišna pravila su pravedna jer su neutralno formulisana prema svima koji ih koriste. Nagrade za prodavca su takođe pravedne jer predstavljaju rezultat ukupnog interesovanja kupaca.Za Hajeka socijalizam je mnogo pre koliktivistički metod ili način dostizanja društvenih ciljeva nego ideal društvene pravde. A ideal distributivne pravde je neostvariv.Egalitarno društvo je duboko nepravedno jer sprečava opšti napredak.

Međutim ne misle svi autori tako. Na primer, Robert Dal ,najznačajniji današnji američki teoretičar pluralistički shvaćene demokratije,smatra da se povećanjem samostalnosti preduzeća,većim oporezivanjem nasleđa i raspodelom bogatstva i prihoda može postići veća ekonomska pravednost,koja ne bi ugrozila ekonomsku efikasnost i rast.Predstavnici skandinavskog pravnog realizma i fakticizma smatraju da umesto „metode – pravde“ treba govoriti o „metodu socijalnog blagostanja. Novoformirane evropske integracije snažno naglašavaju elemente socijalne pravde. U vreme pobune protiv globalnog kapitalizma navodi se i sledeći podatak: bogatstvo trojice najbogatijih ljudi sveta premašuje zajednički bruto nacionalni proizvod 35 siromašnih zemalja sa 600 miliona stanovnika.

Možemo zaključiti da se pojam ( socijalne ) pravde i ideal pravednog društva, u svim vremenima i shvatanjima,ali na različite načine pokazali kao izuzetno snažni mehanizmi legitimizacije društvenih poredaka i mobilizacije društvenih aktera.79. Sloboda kao društvena i pravna vrednost ( T )

Sloboda je samoodređenje čoveka što pretpostavljaju klasična i moderna shvatanja.Može se govoriti o slobodi „od“ i slobodi „za“ tj. o formalnom i sadržinskom,negativnom i pozitivnom određenju slobode.Sloboda nije samo jedna osobina čoveka,nego je pre jedan osoben ontološko-egzistencijalni odnos u otvaranju i širenju polja ljudskih mogućnosti.Ljudsko stvaralaštvo pretpostavlja slobodu. Zapravo, „stvar pravne filozofije nije ništa drugo do sloboda“ jer je sloboda „osnova čovekove pravne egzistencije“.Za Kanta pravo funkcioniše po „opštem zakonu slobode“ , a za Hegela je sloboda „supstanca i određenje“ prava,dok je pravni sistem „carstvo ostvarene slobode“.

80. Tipovi ili generacije ljudskih prava ( T )

Sa istorijskim razvojem građanstva počeli su da se ostvaruju tri tipa ljudskih prava – građanska , politička i socijalna prava.

1) Građanska prava obezbeđuju jednakost pojedinaca pred zakonom i lične slobode kao što su : sloboda kretanja i izbora mesta stalnog boravka, sloboda govora, veroispovesti itd. U većini evropskih zemalja ova prava nisu u punoj meri ustanovljena sve do početka 19. veka.

2) Zadobijanje političkih prava ( aktivno i pasivno biračko pravo ,zapošljavanje u javnim službama itd. ) nije išlo brzo i lako . Osim u SAD,opšte pravo glasa je omogućeno u novije vreme jer je bilo ograničeno imovinskim cenzusom i polnom pripadnošću. Muškarci su ovo pravo,uglavnom stekli tek početkom 19. veka ,a žene tek posle Prvog svetskog rata ,kao rezultat borbe ženskog pokreta.Većina stanovništva u kolonijama nije imala građanska politička prava,a ona su zadobijena tek dekolonizacijom.

3) Socijalna prava obezbeđuju svakom pojedincu izvestan minimum životnog standarda,ekonomske sigurnosti i blagostanja . Ovim pravom se garantuje socijalna sigurnost,minimalne plate, zdravstvena zaštita, penzije, obrazovanje, zadovoljenje kulturnih potreba. Ova prava su čvršće ustanovljena tek posle Drugog svetskog rata ali i kao rezultat borbe radničkog pokreta.

38

Ova prava su dostigla visok nivo,a naročito su stabilna u skandinavskim zemljama.Socijalna prava su bila šire rasprostranjena u istočnoevrpskim socijalističkim nego u zapadnim zemljama. Zato je ovaj tip države nazvan autoritarna socijalna država za razliku od demokratske socijalne države ili države blagostanja.

Ljudska prava su najbolji pokazatelji odnosa između države društva i pojedinaca . Ali za njih je bitno ne samo da budu proklamovana nego i ostvarena.

81. Definicija i tehnike stvaranja prava ( L )

U pravnim naukama postoji tendencija da se stvaranje prava svede na pravno normiranje i da se izjednači sa pravnom tehnikom. Međutim,stvaranje ali i primena prava su njegova dinamička strana i u njima se vidi smisao i suština prava kao društvene pojave.U tom smislu Bovan definiše stvaranje prava kao „davanje pravnog oblika društvenoj stvarnosti“Iz navedene definicije se vidi da stvaranje prava ima formalni i materijalni aspekt . Formalni aspekt se odnosi na tehniku i postupak izrade pravnih normi ,a materijalni na njenu sadržinu kojom se uređuju dati društveni odnosi.Prilikom nastanka pravnih propisa ,sa stanovišta pravne tehnike,u prvom redu se postavljaju jezička i formalno-logička pitanja.Da bi se u primeni prava postigli očekivani efekti,mora se voditi računa o društvenim činiocima.Sociologiju prava interesuju materijalni ili sadržinski aspekti stvaranja prava.Stvorile su se dve tehnike stvaranja prava – evrokontinentalna i anglosaksonska. I jednoj i drugoj zajedničko je da počivaju na opštim normama i teže istom cilju – efikasnom pravnom poretku koji će u pravnoj praksi obezbediti jednakost, pravičnost, izvesnost, sigurnost i ekonomičnost.U evrokontinentalnom modelu – opšte norme se stvaraju zakonskim i drugim opštim pravnim aktima.U anglosaksonskom modelu – opšte norme se stvaraju putem precedenata u sudskoj praksi, a te pojedinačne sudske presude postaju opšti akti odlukama najviših sudova pa se ovaj način stvaranja prava može nazvati induktivni.

82. Načini stvaranja prava ( L )

Prema ulozi svesti razlikuju se dva načina nastanka prava, spontano i svesno stvaranje prava.Kod spontanog nastanka, osnovne norme nastaju iz svakodnevnih odnosa,bez unapred stvorene svesti ili plana njihovog regulisanja. Tada preko morala i običaja ,normativni sistemi nastaju spontano,postepeno.Po normativnom i pozitivističkom gledištu ,običaj ili konvencija postaje pravo tek ako ga kodifikuje neki državni organ. Tako ono od društvenog postaje državno,odnosno od prava u širem postaje pravo u užem smislu reči.Sa gledišta društvenog prava,pravo koje se stvara ili afirmiše preko sudskog procesa ili primenom državne sankcije je samo izraz društveno nepoželjnih situacija dok se spontanim društvenim pravom regulišu mnogi svakodnevni društveni odnosi bez odlaska na sud.

U razvijenim i savremenim društvima izrazitije je svesno ili plansko stvaranje prava. To plansko donošenje ovih propisa podrazumeva svesno postavljanje ciljeva i usmeravanje odnosa.Svesno određivanje ciljeva je subjektivno opredeljenje vladajućih političkih snaga koje donose odluke da se ti ciljevi pretvore u pravne propise. Ovo pretvaranje političke odluke u pravne propise ima pripremnu i glavnu fazu.U pripremnoj fazi se pribavljaju što potpuniji i precizniji podaci o stanju društvenih odnosa koje treba regulisati i skreće pažnju na mogućne društvene efekte i posledice u datim uslovima.

39

Ali posle donošenja zakona,sociolog treba da prati reakcije javnog mnjenja na doneta rešenja,efikasnost njihove primene i očekivane i neočekivane efekte donetih odluka.

83. Različita značenja termina stvaranja prava ( S )

Problematika stvaranje prava je složena i široka i ne svodi se na pravnu tehniku. U užem smislu,ono jeste stvaranje propisa u tehničkom smislu,ali je u širem značenju stvaranje prava specifična delatnost u kontekstu celog društva.Ipak se sve više uviđa da je neophodno povezati formulisanje pravnih propisa sa celinom društvenih procesa i da stvaranje prava treba da postane predmet samostalne pravne nauke.Termin stvaranja prava se u pravnoj nauci koristi u tri značenja : Prvo – otkrivanje materijalnih izvora i uzroka nastajanja prava.Drugo – nalaženje formalnih izvora koji se odnose na proceduru nastanka.Treće – može se govoriti o stvaranju prava u sadržinskom smislu.

84. Činioci stvaranja prava ( T )

Činioci stvaranja prava se dele na objektivne i subjektivne činioce. Oni utiču pre svega na sadržaj pravne norme,ali i na njenu formu,pravnu snagu,oštrinu sankcija.Objektivni činioci koji utiču na zakonodavni rad mogu biti geografski i biološki.Uticaj geografskih činilaca na političku i pravnu organizaciju društva naročito su potencirali Aristotel,Monteskje i Le Plejova škola.Gografska sredina može biti samo povoljna okolnost ili mogućnost za razvoj pojedinih društvenih delatnosti. Ona utiče na sadržinu stvaranja prava u nekim oblastima kao što su standardi gradnje i norme ponašanja u trusnim područijima,prilikom vulkanskih erupcija,tajfuna...Korišćenje kosmičkog prostranstva i kosmičke tehnologije sve je značajniji predmet regulacije međunarodnog prava.Uticaj bioloških činilaca se ogleda u pravnoj regulaciji takvih oblasti kao što su genetski inžinjering,zaštita trudnica...Demografski činioci koji su delom prirodni,a delom društveni utiču na stvaranje prava.Društveni činioci stvaranja prava mogu biti ekonomski,politički i kulturni.Ekonomski činioci deluju preko načina proizvodnje ,podele rada,oblika svojine,privrednog razvoja. Tržišni način privređivanja iziskuje liberalizaciju propisa o protoku robe, usluga, kapitala i rada. Svojina je po sadržaju ekonomska ,a po formi pravna kategorija.Za sociologiju prava posebno su značajne rasprave o uzajamnom uticaju pravnog poretka i ekonomske strukture društva.*RAZMATRANJE ZA VIŠE OCENE *

( Parsons je smatrao da je uticaj preobraženog prava na ekonomski razvoj bio ogroman i skoro odlučujući. Parsons posebno izdvaja promene u opštem običajnom pravu u 17. veku,koje su bile odlučujuće za razvoj engleskog društva . To opšte pravo se tada oslobodilo od kontrole krune i osamostalilo se,formiranjem nezavisnih sudova. Ovakav razvoj engleskog opšteg prava,koji se nastavio u SAD,stvorio je najrazvijeniji tip univerzalnog normativnog poretka. Veber nema tako visoko mišljenje o engleskom pravnom sistemu i misli da je ovaj, čak manje prikladan za kapitalistički razvoj. Moderni kapitalizam podjednako napreduje. )Politički činioci snažno utiču na sadržaj pravnih normi između društvenih grupa. Međutim, politika je subjektivni element prava i preko nje se odvija uticaj svih subjektivnih činilaca na stvaranje prava.Kulturni činioci u mnogome utiču na stvaranje prava i oni su veoma raznoliki,kao npr. kulturna tradicija. U novije vreme naročito se ističe delovanje političke kulture koja može biti autoritarna i demokratska.

40

Subjektivni činioci stvaranja prava predstavljaju njihovu unutrašnju stranu. Objektivni činioci kao spoljašnji deluju na subjektivne činioce kao unutrašnje.

U širem smislu politika je delatnost kojom se usmeravaju druge delatnosti. Tako se može govoriti o demografskoj, ekonomskoj, poreskoj, socijalnoj, kulturnoj,pravnoj,kaznenoj politici.U užem smislu politika je usmeravanje globalnih društvenih procesa putem državne vlasti.U najužem smislu ona se vezuje za delatnost političkih partija.

Treba navesti i da građani smeju činiti sve ono što zakonima nije zabranjeno,a država samo ono što je zakonima propisano.

85. Pravni transplanti ( L )

Postoji i preuzimanje ili pozajmljivanje prava kao metod njegovog stvaranja,a koji se još naziva recepcija prava ili pravna transplantacija. To preuzimanje se sastoji u prenošenju pravnih instituta i rešenja iz jednog pravnog sistema ili međunarodnog prava u drugi pravni sistem. Ako se to prenošenje rešenja , instituta ili čitavog pravnog sistema odvija iz jedne u drugu kulturu,onda je reč o pravnoj akulturaciji. Ako je preuzimanje potpuno onda je reč o unifikaciji,a ako je samo delimično onda je to harmonizacija.U EU se već odvijaju procesi unifikacije prava,a od država kandidata se očekuje ali i zahteva da izvrše harmonizaciju preuzimanjem mnogobrojnih pravnih standarda.

86. Primena prava ( T )

Primena prava se može odrediti kao pretvaranje prava u stvarnost ili kao postupanje po pravnoj normi.Primena dispozicije je primarna (autonomna) ,a primena sankcije je sekundarna (heteronomna) primena prava.Kod autonomne primena prava motiv je uverenje ili ubeđenje u ispravnost dispozicije , a kod heteronomne primene , strah od sankcije.Primena dispozicije se još naziva i vršenje ili ostvarivanje prava.Kod restutivnih sankcija vrši se povraćaj u pređašnje stanje ili nadoknada štete ,a kod retributivnih sankcija taj gubitak za društvo je još veći jer osuđenik treba i da izdržava kaznu.

S obzirom da postoje dve vrste pravnih normi - opšte i pojedinačne ima i dva oblika primene pravnih normi – postupanje po opštim i pojedinačnim pravnim normama.U procesu ili postupku primene pravne norme,razlikuju se četiri faze :

1) Saznavanje norme.2) Tumačenje norme.3) Utvrđivanje konkretnog slučaja i faktičke situacije.4) Ljudske radnje u kojima se vrši primenjivanje norme.

U fazi saznavanja primenjuje se niža i viša kritika norme.Pravni silogizam je postupak kada se iz dve premise izvlači nužni zaključak.

41

Termin primena po obimu pojma ima tri različita značenja:- U širem značenju to je praktično ponašanje po pravnoj normi .- U užem značenju reč samo o primenu opšte norme na konkretan slučaj .- U najužem značenju primena prava označava samo izvršenje sankcija .

U svim ovim značenjima nastoji se da se ostvari ekonomičnost, sigurnost i efikasnost primene prava.Ekonomična je ona primena do koje se dolazi najkraćim putem,ušteđujući u vremenu,ljudskim radnjama i materijalnim sredstvima .Sigurnost primene znači da će se uvek događati kako je normama propisano.Efikasnost primene znači da pravo izaziva ono dejstvo koje mu je postavljeno kao cilj.

87. Efikasnost i efektivnost primene prava ( T )

Treba razlikovati neposredno delovanje prava,bilo da subjekat poštuje ili krši normu, a što se uobičajeno naziva primenom prava,od delovanja prava u smislu posledica koje izaziva njegova primena. Drugim rečima treba razlikovati efikasnost prava ( kada se norme primenjuju u praksi,kada se ponaša po njima ) i efektivnost prava ( kada se misli na posledice primene prava ili ponašanja po normama ).Norme koje postižu efekte koji su njihovi tvorci od njih očekuvali nazivamo efikasnim .Sociološkopravna proučavanja pokazuju da postoje ograničenja efikasnosti,ali i efektivnosti prava – suviše komplikovani pravni sistemi sa hipertofijom pravnih propisa ,nejasnoća i dvosmislenost formulacija,suviše veliko oslanjanje na represivne mere,velika promenljivost ali i apsolutna nepromenljivost prava,neusklađenost sa kulturnim vrednostima i drugim normativnim sistemima.

88. Značaj pravne profesije ( S ) ***važno***

Pravna profesija je tipična i nezaoblizna sociološkopravna oblast koja se naročito proučava u poslednje tri decenije.U ranoj ali i kasnoj sociologiji prava Veber je istakao veliku ulogu pravničke profesije u određenju pravnog sistema i pravnih procedura.U tom kontekstu je posebno analizirao ulogu sudija u Engleskoj,univerzitetskih pravnika u Nemačkoj i advokata u Francuskoj.Pravnička profesija je naročito važna u pravnoj praksi. Za pravničku profesiju bi se moglo reći da je jedna od najstarijih,najizgrađenijih i najbolje organizovanih.Paraprofesije su preteče savremenih profesija. Ti paraprofesionalci su bili preteče savremene sudijske profesije.Može se reći da se uloga sudije pojavljuje kao prva pravnička uloga i kao protoprofesija.Preko institucija sudijska uloga je bila pripojena političkoj ili religijskoj vlasti. U tradicionalnim društvima vođa (poglavica,kralj) ,a kasnije i plemić,vršili su funkciju presuđivača.Uloga sudije nosila je visok status i obuhvatala je mudrost,moć i ugled.Birokratizacija i razvoj tržišta doveli su do profesionalizacije sudijskog i advokatskog zanimanja. Sud je postao birokratizovana društvena organizacija,a razvoj tržišnih odnosa je više doprineo uobličavanju advokature,mada je uticao i na proširenje sudske nadležnosti.

89. Karakteristike pravne profesije ( T )

U sociologiji profesija postoje sledeće karakteristike profesije kao društvene grupe:1) Razvijenost teorija i metoda;2) Monopol nad stručnom ekspertizom;3) Spoljašnja prepoznatljivost profesije;4) Stepen organizovanosti;

42

5) Profesionalna etika;

1) Karakteristike profesija si u izraženom intelektualnoj komponenti i inovativnim nerutinskim radom. Na pravnim fakultetima i u nekim naučnim institucijama vrše se teorijska i empirijska istraživanja prava. Ali i u profesionalnom obrazovnju svakog pravnika sadržan je propisan fond,teorijskih znanja i metoda koje se koriste u stvaranju i primeni prava.2) Pravnička profesija ima državnim aktima predviđen monopol nad stručnom ekspertizom u domenu prava. Ta stručna znanja se stiču stepenovanim pravničkim obrazovanjem,a proveravaju državnim ili pravosudnim ispitom. Pravnim poslovima mogu se baviti samo posebno školovana lica za te delatnosti,što se dokazuje diplomom , a pravne institucije i organizacije imaju efikasna sredstva da se eleminišu sve one koji se tim poslovima bave neovlašćeno ili neetički.Pravnici poseduju specijalizovana znanja koja su veoma važna za društvo. Izuzetak su članovi mirovnih veća,porota,poslanici u skupštini.Prilikom donošenja raznih odluka pravnik utvrđuje da li su one u skladu sa zakonskim propisima.3) Profesionalizovano zanimanje se sastoji od propisanih poslova. Profesije čije usluge koriste skoro svi članovi društva imaju visok stepen prepoznatljivosti (sveštenici lekari,sudije,advokati) . Neki i administrativni postupci imaju oblik rituala ili ceremonijala. Kod lekara i pravnika to je česta upotreba latinskih izraza. Svuda u svetu pa i koda nas,na lestvici ugleda pojedinih zanimanja pravnička profesija je visoko pozicionirana.4) Postoje tri vrste profesionalnih organizacija – one u kojima se školuju,zapošljavaju i udružuju pripadnici neke profesije. Pravnici se obrazuju na pravnim fakultetima,državnim i privatnim,koji moraju imati akreditaciju po važećim propisima.Nastava je stepenovana – osnovne,master,doktorske i postdoktorske studije.Postoje tri tipa organizacija u kojima se zapošljavaju stručnjaci – one koje proizvode i prenose znanja,uslužne i privredne organizacije. Pravnici i ekonomisti rade u sva tri tipa organizacija. Postoji dosta širok obim profesionalnih delatnosti koju obavljaju pravnici: visokoškolske i naučne ustanove , sudstvo ,advokatske kancelarije ,državna uprava,stručne službe u ministarstvima ,razne privredne i neprivredne delatnosti,javni beležnici...Postoje i profesionalna udruženja koja štite interese svojih članova – udruženja pravnika,advokatske komore koja održavaju svoje godišnje kongrese.

5) Profesionalna etika postoji u svom neformalnom ali i u formalizovanom obliku,kao etički kodeks pravnih zanimanja,posebno sudija ,javnih tužilaca i advokatskih komora.U njima su formulisani osnovni principi pravne etike i pravničke profesije kao što su odgovornost,visok stručni i lični integritet pravnika,posvećenost pozivu,solidarnost profesiji, samokontrola,samodisciplina pravnika ...U obavljanju pravničke profesije kod nas se susreću mnogi i nedovolnjo istraženi problemi kao što su teškoće u zapošljavanju,politički pritisci na sudstvo kao nezavisnu granu vlasti,pretnje i napadi na sudije,korupcija...

90. Pojam vrednosti ( T )

O vrednostima se raspravlja u aksiologiji kao filozofskoj disciplini ali i u društvenim naukama. Vrednosti su ideali koji osmišljavaju naš život i usmeravaju naše aktivnosti,a sa obzirom na to prožimaju kulturu i sva naša delovanja. Stoga su i predmet sociloškog interesovanja.Bitno sociloški zadatak je istraživanje odnosa društva i vrednosti i to u dva različita vida:

- Društvena uslovljenost vrednosti.- Društvena funkcionalnost.

Sociološko proučavanje vrednosti pospešuje nekoliko analitičkih i istraživačkih mogućnosti. Proučavanje vrednosti omogućava svestranije i interdisciplinarno istraživanje društvenih pojava. Vrednosti nam kazuju šta ,a norme kako nešto valja činiti. Vrednosti su latentna pozadina normi.

43

Neophodno je teorijski razgraničiti,ali i međusobno povezati vrednosti i socijalno psihološke i druge srodne pojmove kao što su: stav, uverenje, mnjenje ,mišljenje, interes isl.Vrednosti i norme su povezane sa najrazličitijim oblicima akcija pojedinaca , društvenih grupa,organizacija ,institucija ,zajednica.Izuzetno važan problem je odnos normativnog i stvarnog u prihvatanju vrednosnih orijentacija,pri čemu treba razlikovati iskaz,stav i ponašanje,zatim saznajunu,emotivnu i voljnu komponentu vrednosti.Treba razlikovati vrednosti kao standarde ili obrasce kulture,od oblika društvene svesti. – kao standardi one su šire kategorije od prava, morala, religije ,nauke, filozofije ,umetnosti.One izražavaju i zadovoljavaju određene ljudske potrebe. Bitna sociološka pitanja : Valja istraživati koji istorijski i aktuelni društveni uslovi pogoduju stvaranju i rasprostiranju pojedinih kulturnih vrednosti,a koji njihovom održavanju,transformisanju,nestajanju i menjanju. Vrednosti retko kad postoje izolovano i difuzno – one se hijerarhizuju u vrednosne orijentacije, vrednosne sindrome i vrednosne sisteme.Isto tako valja istražiti kako vrednosti postaju momenti društvenog delovanja i odnosa.Treba sagledati i ulogu vrednosti u održavanju tradicije,ali i društvenim promenama i razvoju. Iako su vrednosti kao kulturne tvorevine društveno uslovljene one nemaju puki karakter niti odlučujući deterministički značaj u društvenim procesima. Vrednosti su dakle momenti višedimenzionalne društvene i kulturne stvarnosti koja ih uslovljava.91. Demokratska politička kultura ( T )

Mogu se razlikovati bar četiri značenja termina demokratije:I. U prvobitnom ,antičkom smislu, demokratija je vladavina siromašnog naroda u kojoj svaki pojedinac

ima pravo da neposredno učestvuje u donošenju osnovnih odluka.II. U današnjem smislu,ona je oblik državnog uređenja u kome svi građani učestvuju na povremenim

slobodnim izborima.III. U širem smislu demokratija je način upravljanja bilo kojim sistemom,a ne samo političkim.IV. U najširem smislu demokratija je stil života gde svaka ličnost kao autonomno biće odlučuje o svim

bitnim pitanjima svog života.

Robert Dal razmatrajući odnose moći ,uticaja i kontrole,on se zalaže za „demokratiju šireg prostiranja“,a to znači umnožavanje političkih i drugih organizacija.U procesu donošenja odluka mogu se razlikovati uloge inicijatora – ovlašćenog predlagača , stručnjaka i formalnog učesnika. Odlučivanje se najčešće definiše kao izbor jedne od više ponuđenih alternativa,a proces odlučivanja se smatra najpouzdanijim merilom demokratičnosti nekog sistema.Iz ugla participativne demokratije važno je istaći da se moć sve češće shvata kao donošenje društveno važnih odluka. Važna je i kontrola njihovog izvršavanja.U mnogobrojnim definicijama političke kulture vrednosna dimenzija je gotovo nezaobilazni element.U nedostatku pretpostavki modernog demokratskog društva dolazi do tzv. delimične, nepotpune ili defektne modernizacije društva u tranziciji sa neizbežnom patalogijom promena i deformacijama društvenog razvoja.Uobličilo se shvatanje da se demokratija može shvatiti u užem i širem smislu. Po užem shvatanju demokratija je vladavina naroda i ovaj pojam treba ograničiti na političku sferu,a po širem shvatanju ona je način društvenog življenja i odnosi se na celu sferu društvenih odnosa. Sve se više uviđa da razvoj demokratskog društva podrazumeva ne samo reformu državne vlasti već i restruktuiranje civilnog društva.U jezgru demokratske političke kulture nalaze se jednakost, pravda i sloboda kao društvene vrednosti. Pravda,sloboda i jednakost su ključne demokratske vrednosti.Uprkos mnogih mana njena najveća vrednost je u tome što u narodu budi ogromnu energiju i što dopušta kritiku i priznaje različitost što otvara put za samorealizaciju čoveka.U nerazvijenim premodernim društvima preovladavali su parohijalni i patrijahalni tipovi političke kulture.Parohijalnu političku kulturu odlikuje zatvorenost u tradiciju i religiozne obrasce,podaničku pokornost , a participativnu aktivno učešće autonomnih subjekata u političkom životu.

44

Ključno svojstvo demokratske političke kulture je dijalog u procesu donošenja odluka i tolerancija prema manjini. Sve je veći broj autora koji prihvataju gledište da je demokratija procedura donošenja kolektivnih odluka.U kulturološkom pristupu,koji u samo središte stavlja pojam političke kulture formulisane su generacijska hipoteza i hipoteza životnog ciklusa. Po prvoj hipotezi promene političkih vrednosti su moguće tek na dug rok,a po drugoj na još duži,veoma dug rok.

92. Tolerancija i pravna kultura ( T )

Problem tolerancije na području pravne kulture na zanimljiv i sistematičan način razrađuje akademik Slobodan Perović. On izlaže postavke za jednu teoriju i praksu tolerancije polazeći od društvenosti kao svojstva čoveka i njegovog razuma.Kako se uslovi društvenosti umnožavaju i intenziviraju tako i problem tolerancije postaje sve aktuelniji. Tolerantnost znači pomirljivost, miroljubivost,trpeljivost,snošljivost,popustljivost , a iznad svega obzirnost. Tolerantnost proizilazi iz duhovne slobode čoveka.Pravo na toleranciju se razmatra kao pravno filozofski problem,najpre u teoriji diskursa.Razmatra se pitanje građanske neposlušnosti i prava na otpor.Nepodnošljivo nepravedni zakoni su oni koji ne ispunjavaju ni minimum društvene tolerancije . Granice društvene tolerancije se mogu tačno utvrditi putem čitavog niza indikatora.Razlikuju se tri tipa demokratije:

- Vulgarna demokratija – kao zakon većine.- Simulovana demokratija.- Samoproklamovana demokratija.

Tolerancija je ostvarenje prirodnih prava čoveka . Takvu vrstu demokratske kulture može da obezbedi samo zrela politička zajednica.Pravo na toleranciju može biti uvedeno u svet pozitivnog prava većom dozom pravednih rešenja. Zalaže se takođe za konstituisanje prava na toleranciji kao posebnog subjektivnog prava,lako se u skoroj budućnosti ne može očekivati uvođenje tolerancije.

93. Značaj jezika za proučavanje prava ( S )

Pravo postoji samo u društvu pa se može reći da su sve pravne pojave ustvari društvene pojave . Pravo je društvu neophodno pa je zato društvena pojava jer,kako kaže latinska izreka: Ubi societas , ibi ius – tamo gde je društvo još i pre je jezik ,kojim se izražava i pravo kao kulturna pojava.Ali nije samo reč o pravu kao jezičkoj pojavi nego o pravu na jezik,i o pravnoj regulaciji upotrebe jezika u društvenoj komunikaciji. Isto je tako neophodno ispitati odnos jezika i prava kao normativnih sfera duhovnih tvorevina,ali i kao sredstvima komuniciranja.Sve više sazreva svest o značaju jezika i komunikacije za ljudsku egzistenciju jer se oni nalaze u svim oblicima ljudske prakse i predstavljaju temeljni činilac društvenosti. Moglo bi se reći da je jezik osoben pogled na svet ali i da „jezik stvara čoveka i njegov svet“ i da jezik ima konstitutivni karakter u tumačenju prava.Kod čoveka su norme zamenile nagone,a tome su doprineli jezik i pravo.Kao sredstvo simboličke komunikacije,jezik je omogućio da se formuliše apstraktno naređenje ,propiše pravilo,produži trajanje radnje. Lingvistika se toliko formalizovala da se sasvim približila idealu egzaktne nauke.Klod Levi Stros je uočio da se kod neke kulture najbolje izražava u jezičkom kodu. On govori o komunikaciji ili razmeni jezičkih poruka ,materijalnih dobara i žena.Zapaženi su izuzetni kreativni jezički potencijali,posebno u mitologiji i pesništvu. Sve je to dovelo da snažnog prodora metodskih i teorijskih pojmova za nauku, književnost, estetiku, antropologiju,sociologiju,politikologiju...

45

Pravna nauka je kasno i slabo reagovala na ovu novu lingvističku paradigmu. Tek u novije vreme pravna nauka počela je intenzivnije da se bavi složenijim,pragmatičnim pitanjima jezika prava. Veliku pogodnost predstavljaju pisani pravni akti koji se ubrajaju u najstarije jezičke spomenike.Pravna lingvistika je počela da zaostaje upravo u vreme kada su u drugim oblastima društva jezička i komunikološka istraživanja doživela pravu naučnu revoluciju.

94. Komunikacijski pristup pravu ( L )

Komunikacijski pristup pravu u našoj teoriji još uvek je zanemaren. Glavni elementi komunikacije u pravu su: subjekti,pravne poruke i pravni objekti. Subjekti komunikacije su pošaljioci i primaoci koji mogu imati različite statuse. Pravni objekti su svi pravni odnosi,ali i svi prirodni objekti i ljudske tvorevine.Pravne poruke prema značenju mogu biti : pravne norme,preskriptivni stavovi i indikativni stavovi. Usmeni pravni govor tipičan je za sud ,a sve pisane poruke nazivaju se pravnim aktima koji mogu biti normativni i nenormativni. Važan aspekt u ovom pristupu su mediji pravne komunikacije.

95. Jezik prava ( S )

Jezik prava je podsistem opšteg, svakodnevnog, standardnog jezika, koji se sa svojim osobinama razlikuje od njega ali i od drugih jezičkih podsistema. U strukturi jezika prava razlikuju se sledeći elementi ili slojevi:

a) neizmenjeni elementi opšteg jezika;b) njegovi izmenjeni elementi;c) čisto stručni pravni izrazi i značenja;d) nepravnička stručna terminologija;

Elementi pod b) i c) ( izmenjeni i pravnostručni ) čine pravnički jezik u užem smislu i njime se služe pravnici. Ali i neizmenjeni elementi opšteg jezika se upotrebljavaju dosta selektivno.Kada je reč o čisto stručnim pravnim izrazima,treba pomenuti veliki broj termina stranog porekla,posebno iz latinskog,a u novije vreme naročito iz engleskog.Ubrzani prodor stranih izraza,do koga dolazi usled društvenih promena dovodi do nastanka pravnih neologizma. U tom procesu dolazi i do izobličavanja pojedinih reči koje se pretvaraju u arhaizme. Jezik prava ima više varijeteta – s obzirom na istorijske ali i moderne tokove prava kao i s obzirom na pojedine grane prava.Govor ili diskurs treba razlikovati od jezika kao njegove konkretne primene jezičkim radnjama. Pravni diskurs se veoma razlikuje od drugih tipova diskursa,kao što su filozofski,politički,religijski,književni.Pravni diskurs se raslojava na više nivoa ili modaliteta.Ti modaliteti su govor: zakonodavca,pravne prakse,pravne nauke i građana.Zakonodavni govor i govor pravne prakse čine normativni govor. U pravnoj praksi je bogatiji izbor reči nego u zakonodavnom govoru.U logičkom ali i u jezičkom smislu,veoma je važno razlikovanje između pravne norme kao dubinske strukture, i pravne odredebe kao površinske strukture.Norma je dubinska struktura,a odredba je površinska ili govorna struktura jezičke delatnosti.Stoga je pravna norma jezika potpuna misao.Odredbe mogu biti relativno samostalne značenjske jedinice i tada se označavaju brojevima ili slovima , a nazivaju se član,paragraf ili stav dok su „tačke“ ili „alineje“ samo delovi odredbe . Dakle odnos pravne norme i pravnih odredbi je odnos između misli i iskaza.

96. Funkcije pravnog jezika ( S )

U pravnoj komunikaciji jezički iskazi imaju indikativnu , preskriptivnu i ekspresivnu funkciju.Dok leksičke definicije u pravu utvrđuju ili opisuju, stipulativne definicije propisuju ili predlažu.

46

Indikativna funkcija jezika preovlađuje u diskursu ili govoru pravne nauke. Normativna funkcija preovladava u govoru zakonodavca,pravne prakse i građana.

Iscrpno su proučeni i opisani hijerarhijski odnosi među pravnim normama u pravnom sistemu ali se previđa da ovoj hijerarhiji pravnih normi, sa različitim sistemom pravne snage,odgovara paralelna hijerarhija političke i ekonomske moći.

Ideološka funkcija prava nije jedina. Pravo je način balansa i moći,ali je i poredak moći i jezika moćnika. U tom procesu legitimizacije moći religija , politika i pravo se uzajamno podržavaju.Latinski jezik je kao „tajni govor“ gospodara i svešteničko pisanog monopola bio svojevrsni ideološki aparat. U okviru skandinavskog pravnog realizma snažno je razvijena kritika „verbalne magije“ i tajanstvene,mistične moći pravne reči , koje su imenantne ne samo arhaičnom nego i modernom pravu.Dok u klasičnom pravu ideološko prikrivanje nejednakosti i prinude spolja pridodaje pravnim normama.97. Ekonomičnost i formalizovanost pravnog jezika ( S )

U pogledu uravnoteženog odnosa ekonomičnosti i izdašnosti jezika prava treba skrenuti pažnju na lošu praksu pred kojom su nemoćni i lektori,da se pravne odredbe formulišu u teško razumljivim nizovima složenih rečenica.Prosečna dužina rečenice u ZUR-u je 36 reči,a u prosečnom proznom tekstu našeg jezika rečenica se sastoji od 10 do 20 reči.Ovi pokazatelji su dosta povoljniji za ZOO u kome prosečna dužina rečenice jedva broji 24 reči.Formalnost jezika prava je njegovo fundamentalno svojstvo,ali to je istovremeno i svojstvo celokupnog pravnog poretka,njegova formalizovanost nije slučajna bitna osobina.Veber je pokazao da u arhaičnim pravima postoji iracionalni,a u modernom pravu racionalni formalizam.Zbog jake formalizacije jezika u pravu,pravnički stil,karakteriše veoma sužen izbor izražajnih sredstava. U stilistici razlikuju se različiti stilovi kao što su : pripovedački, novinarski, esejistički, naučni pa i administrativni kome je pravni stil najbliži.Moguće je govoriti o pravničkom stilu kao posebnoj stilskoj vrsti.Zbog što bržeg i lakšeg shvatanja sadržaja pravnih poruka upućenih adresatima ovaj stil čine uobičajene,standardne forme saopštavanja,bezličnost govora,jednoličnost i reduktivnost.Ko ugledni primeri dobrog pravnog stila u literaturi se naročito navode Valtazar Bogišić i Mihailo Konstantinović.Kao preporuke ili osnovna pravilla kojih se treba pridržavati u izradi pravnih propisa navode se : umerena stručna terminologija u kojoj treba izbegavati termine sa značenjima različitim od onih u svakodnevnom jeziku ; pozajmice iz tuđih jezika ; suvišne i dvosmislene izraze ; izbegavanje ponavljanja već poznatog i učestalog ;što kraći naslovi i podnaslovi ;To nikako ne zači da treba odustati od stvaranja logičkog i preciznog jezika.

98. Pravo na jezik kao ljudsko pravo ( L )

Uloga jezika u očuvanju nacionalnog identiteta je ogromna ,gotovo odlučujuća. Ta uloga je posebno značajna u multietničkim i multikulturnim zajendicama. Jezička prava pripadaju krugu najznačajnijih kulturnih prava.

Preporuka iz Osla o pravu nacionalnih manjina na upotrebi sopstvenog jezika sadrži stav da je jezik lična stvar usko povezana sa identitetom ali i ključno svojstvo društvene organizacije.

Članice Saveta Evrope smatraju da je pravo na jezik neotuđivo ljudsko pravo koje doprinosi razvoju kulturnog bogatstva i tradicije i izgradnje.

47

99. Pravna socijalizacija ( S )

Pravna socijalizacija se može odrediti kao formiranje pravne svesti i to kako pravnika tako i nepravnika.Kad je reč o pravničkoj pravnoj svesti iskoristila su se dva istraživačka područija:

1. obrazovanje pravnika.2. pravnička ideologija.

1. U istraživanju studiranja prava posebna se pažnja obraća na dužinu studiranja, prosečnu ocenu na studijama ,ocenu na pravosudnom ili državnom ispitu i vreme koje je proteklo od završetka studija do polaganja ovih ispita itd. Dobro bi bilo istraživati i načine izvođenja pojedinih nastavnih aktivnosti i –predavanja, vežbi, studentske prakse , obim udžbenika,način ocenjivanja na ispitu . Sve bi to moglo da doprinese poboljšanju kvaliteta i efikasnosti studiranja.

2. Istraživanja profesionalne ideologije ili profesionalne svesti je rezultanta ili sintetički oblik delovanja svih ostalih društvenih obeležja pravničke profesije. Glavni oblici ispoljavanja pravničke profesionalne ideologije su: privrženost pozivu,svest o odgovornosti i društvenom značaju pravničke profesije.Jedno istraživanje iz 1980-ih godina je pokazalo na nizak stepen profesionalne svesti.

U istraživanjima nepravničke pravne svesti posebna se pažnja obraća načinima sticanja a)pravnih znanja i b)javnomnjenjskim stavovima.

a) Ono što bi prvo trebalo istraživati je poznati stereotip da naš narod voli da se tuži i sudi i zbog najmanjih sitnica,kao i uverenje da u svakom od nas,naročito u nekima čuči pravi mali advokat.Treba imati u vidu i gotovo svakodnevne medijske izveštaje o pojedinim suđenjima ,aferama sa sudskim epilogom,direktne televizijske prenose pojedinih suđenja.

a)b) – Već smo pomenuli da su se u Poljskoj,tokom 1970-ih razvila istraživanja o pravnoj svesti,o pravnim znanjima i stavovima ,koja su se krajem 70-ih sprovela i u Bugarskoj.Postoje kritike ovih istraživanja kao teorijskih i praktično neupotrebljivih,ali u njima postoje podaci o društvenim posledicama delovanja represivnih režima.

b) Posebno su značajna istraživanja o načinu izražavanja opšte kulture u javnom mnjenju . Pravna kultura se može odrediti i kao odnos javnosti prema pravnom sistemu.U domenu pravne socijalizacije i pravne kulture posebno su česta javnomnjenjska istraživanja poverenja u pravne i političke institucije.

100. Pravni i društveni sistemi ( S )

Pojam pravnog sistema ima široku upotrebu u pravnoj teoriji i praksi. U pravničkoj komunikaciji ovaj pojam se obično poistovećuje sa pravnim propisima. Tu hijerarhizovanu celinu pravnih propisa i institucija ustanovljavaju državni organi sa ciljem da se regulišu osnovni i ostali društveni odnosi.U sociologiji prava se ne negira ova pravna definicija sistema . U sociološkom zančenju,pravni sistem se uspostavlja i u pravnim odnosima u širem smislu ili društvenom pravu,ako je ono važeće . Pravna definicija sistema je preciznija ali preuska ,a sociološka je šira i difuznija.Po monističkom gledištu u jednoj suverenoj državi važi samo jedan pravni sistem,a po pluralističkom ih ima više i oni mogu biti međusobno izmešani.

48

Dirkem je razlikovao retributivne i restitutivne,a Veber iracionalne i racionalne pravne sisteme. Kod Vebera se glavni tipovi društva izdvajaju na osnovu glavnih tipova vlasti i pravnih sistema. U svojoj „pravoj tipologiji globalnih društava“ ,Gurvič razmatra tipove globalnih društava i njihove pravne sisteme.Neke familije prava koje se najčešće pominju,a odnose se kako na istorijske,tako i na savremene tipove pravnih sistema: grčki , rimski , hrišćanski , islamski , romanski , germanski , slovenski , egipatski , indijski , mesopotamijski...

101. Gurvičeva tipologija pravnih i društvenih sistema ( T )

Tu tipologiju Gurvič je menjao i usavršavao . On razlikuje 10 tipova globalnih struktura u istorijskim ili prometejskim društvima,od kojih su 6 istorijski, a 4 savremena.

(1) U harizmatskim teokratijama ( orijentalnim despotijama ) dominira autoritatno državno pravo države - verske zajednice koga uobličavaju kralj-sveštenik-živi Bog i u njemu podređeni sveštenici.

(2) U patrijahalnim društvima,društveno pravo kućne zajednice,koja je i ekonomska i politička grupa,apsorbuje(upija) sve ostale vrste prava.

(3) U feudalnim društvima postoji mnoštvo oblika društvenog prava – svetovnog plemstava,crkve,slobodnih gradova,univerziteta,kmetova koje iznutra karakteriše hijerarhija,autoritarnost,potčinjenost,podređenost individualnih prava. Međutim,u slobodnim gradovima postoje žarišta društvenog prava jednakosti i oživljavanja tradicija rimskog prava.

(4) U gradovima-državama koje se pretvaraju u imperije dominira državno pravo,uz izvesnu autonomiju pater familiasa.

(5) U društvima početne faze kapitalizma najmoćnije je kraljevo pravo apsolutne monarhije,njene birokratije. Ali u ovom prelaznom društvu nisu uklonjeni samostalni pravni poreci plemstva,sveštenstva i trećeg staleža.

(6) U klasično demokratsko liberalnim društvima ,u kojima se rađa kapitalizam slobodne konkurencije, preovladava demokratski prvni etatizam i pravni individualizam.

(7) U globalnim društvima razvijenog ili organizovanog kapitalizma nastavlja se pomenuta tendencija, a karteli, trustovi i deoničarska društva stvaraju sopstvene, autonomne pravne poretke u privrednom životu koji prodiru i u politički pravni poredak.

(8) U fašističkim društvima pravni sistemi zauzimaju vrlo neugledno mesto. Odluke samovoljno donosi vođa,a sankcije su žestoke.

(9) Mali je je značaj prava u društvima planskog centralističkog etatizma. Ali tu postoji i službeni pravni sistem zakona i sudske prakse.

(10)U planskim društvima decentralizovanog kolektivizma postoje povoljni uslovi za za uravnotežen razvoj državnog pravnog poretka.

Gurvič je i sam svestan da nejgovo dovođenje u vezu oblika pravnih poredaka i sistema sa tipovima grupa,klasa i globalnih društava ima samo programsko i šematski karakter. Kroz svih 10 se prelama odnos državnog i društvenog prava.

102. Pojam i strategija tranzicije ( T )

Tranzicija je prelazak na tržišnu privredu u ekonomskoj sferi društva i demokratski poredak u političkoj sferi društva. Danas se pod tranzicionim društvima podrazumevaju istočnoevropska postkomunistička društva koja su izvršila ovu promenu i tako prešla iz socijalizma u kapitalizam.Tokom 1990-ih godina taj termin je proširen i na urušena socijalistička društva.Modernizacijom celog društva premostiće se vekovni civilizacijski jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja i to u kratkom roku od jedne do nekoliko decenija.

49

Ekonomski smisao tranzicijie je da se procesom privatizacije obezbedi efikasna tržišna privreda koja će omogućiti razmah preduzetništva.U političkoj sferi treba uspostaviti demokratski poredak do koga se jedino dospeva višestranačkim slobodnim izborima.Pravni poredak će uspostaviti vladavinu prava ili pravnu državu u kojoj će se obezbediti slobodna inicijativa građana i zaštita ljudskih prava ali će zakonima biti kontrolisan rad državnih organa,koji će smeti da rade samo ono što im je propisano.Postoje dve strategije u razvoju tranzicije – „šok terapija“ i postepne institucionalne reforme.Istraživanja su pokazala da je jedina zemlja koja je uspešno izvela tranziciju „šok terapijom“ bila nekadašnja Istočna Nemačka.Razvoj institucija obezbeđuje aktivna državna intervencija. Efikasan je onaj politički sistem,koji ostvaruje društvene ciljeve.Kao primer uspešne tranzicije,kojoj su doprineli povoljni početni uslovi i odabrani model tranzicije je Slovenija. U njoj je postojala je sloboda kretanja i prelaska granica,pa i zapošljavanja u inostranstvu. Tome je doprinelo takođe i to što je postojala socijalistička tržišna privreda,sa značajnim privatnim i uslužnim sektorom,kao i uspostavljenim poslovnim vezama sa zapadnim tržištima. Slovenija je bila daleko najbogatiji deo Jugoslavije,ali i Istočne evrope, VI vekova je bila deo Habsburške monarhije. U vreme raspada Jugoslavije i socijalističkog sistema Slovenija je izbegla ratna razaranja i etničke sukobe. Nije se opredelila za centralizovanu privatizaciju i druge mere „šok terapije“ nego se opredelila za postepeni put reformi.Nije odabrala američki model slobodne tržišne ekonomije nego evropski model.Ona nije toliko težila privlačenju stranog kapitala. Slovenija je svoju budućnost pronašla u punopravnom članstvu u Evropskoj zajenici.S druge strane,zakasnela tranzicija,kao nepotpuna i delimična dovodi do deformacija razvoja patologije promena u gotovo svim oblastima društvenog života.Strana zaduženost se povećava,a nacionalni resursi su slabo sačuvani.

103. Pravna tranzicija ( S )

Reforma prava i državnih institucija u postsocijalističkim zemljama naziva se pravna tranzicija. U njoj naručitu ulogu igraju procesi harmonizacije (usaglašavanja) unifikacije ( ujednačavanja ) sa pravom EU. U svim tranzicijskim zemljama primećeni su i značajni „sociokulturni kontinuiteti“ . To se vidi u trenucima krize kao što su: povećanje nesigurnosti , porast delikvencije , novi oblici kriminaliteta,trgovina oružijem,drogom i ljudima,pranje novca itd. U procesu pravne tranzicije posebno je važna razlika između proklamovanog i stvarnog u domenu zaštite ljudskih prava. U tome veliku ulogu igra lustracija kao pravna mera uklanjanja osoba koje su kršile ljudska prava. Ona nije instrument krivičnog prava nego pravno – politička mera.Lustracija doprinosi učvršćivanju legitimiteta demokratske vlasti i osigurava sigurnost institucija. Međutim,ima upozorenja da desničarske vlasti mogu da je pretvore u čistku uvijenu u zakon o lustraciji,osvetu umesto pravde.Kod nas je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava poznatiji kao Zakon o lustraciji, donet 2003. godine. U poslednje vreme se sve više govori o tranzicionoj pravdi.

104. Pojam globalizacije i globalizacije prava ( S )

Posle globalizacije kapitala i pada istočnog bloka ,na redu je globalizacija usluga – pravnih , zdravstvenih,osiguravajućih,obrazovanih i socijalnih. U političkoj i kulturnoj sferi se počelo govoriti o globalnoj državi ,svetskom poretku i globalnoj kulturi,a posebno o odnosu prema nacionalnom suverenitetu i kulturnom identitetu.

50

Globalizacija zadire u najsitnije detalje svakodnevnog života. I upravo analiza neoliberalnog diskursa kao ideologije korporativne globalizacije ili globalizacije odozgo pokazuje da je na delu procesa proizvodnje pristanka na jedan društveni koncept koji se prikazuje kao prirodan, nepromenljiv ,normalan. Ono što se u neoliberalnom ideološkom diskursu naziva antiglobalizam,je ustvari druga alternativna globalizacija, globalizacija odozdo,globalizacija otpora u kojoj se insistira na solidarnosti.Globalizacije su,prema tome,projekti i prakse različitih društvenih aktera.

Za razliku od globalizacije kao složenog protivrečnog razvojnog procesa, globalizam je politički projekat ovladavanja svetom.Globalizacija stvara svetski poredak kao svoje normativno okruženje. U domaćoj literaturi dominira stav da je novi svetski poredak svojevrsna legitimizacija američke dominacije koja diktira uslove i tempo globalizacije.U autoritarnom svetskom sistemu integracija se ne postiže pomoću prava nego silom. Posle 1989. godine novi svetski poredak se proširuje i na postsocijalistička ili postkomunistička društva.Globalizacija prava je usklađivanje prava u procesu globalizacije. To usklađivanje prava u procesu globalizacije vrši se metodom transplantacije ili preuzimanja iz drugog pravnog sistema. Nove tehnologije,ekonomski,politički i kulturni činioci ne deluju neposredno nego preko pravnih instituta.

105. Evropska unija i globalizacija prava ( T )

Evropska unija predstavlja svojevrsan odgovor na svetske izazove globalizacije. Isto tako ohrabruje nastojanje EU,bar u sferi ekološkog zakonodavstva ,da se što više obezbedi razvoj participativne demokratije,odnosno da se pravo na kvalitetnu životnu sredinu obezbedi preko prava na dostupnost informacija,učešće u javnosti u donošenju odluka i dostupnost pravosuđa,a koje su došle do izražaja u Arhunskoj konvenciji ( 1998. ) i evropskim direktivama koje su posle nje usledile u ovoj oblasti.Globalizacija ne vodi isključivo ka integraciji,jer ona isto tako deli,marginalizuje i isključuje.Nepotpune, delimične i nedovršene modernizacije vode ka patologiji promena i deformacijama društvenog razvitka.Globalizacija pruža mogućnosti za multidisciplinarne,višestruke identitete ali i za njihovu sve veću fragmentaciju. Ona univerzalizuje ali i ujednačava.Sve ubrzanija globalizacija ( mondijalizacija ) izaziva duboke promene u sistemu međunarodnih odnosa.U decenijama pred nama jedan od glavnih izazova za ljudska prava je upravo globalizacija. Dok je ona za manji broj sinonim za nove mogućnosti,za većinu čovečanstva ona znači osiromašenje i ekonomsku isključenost.Iako se globalizacija pojavljuje kao ekonomska i politička realnost,ona pokreće i čitav niz pravnih pitanja,posebno u oblasti javnog i međunarodnog prava. Danas je na delu tzv. evropeizacija privatnog prava kao deo globalizacijskog procesa.S druge strane,globalizacija se izražava kao «pravo bez granica» , «svetsko pravo».Ekspanzija pravne države je jedna od najmarkantnijih pojava druge polovine XX veka sto je usledilo globalizacijom.Pojavljuju se zalaganja za planetarno civilno društvo i globalizaciju demokratije i prava.O protivrečnim procesima nastanka a još više navodnog nestanka modernih nacija-država postoje mnoge kontroverze i sporovi.Princip suvereniteta moderne države bio je osnovni regulativni princip i u unutrašnjem i u međunarodnim odnosima.

Međutim,pod naletima globalizacije «vestfalski hram» je počeo da se ruši ,jer su načela suvereniteta,legalnosti i autonomije,na kojima je počivao Vestfalski svetski poredak ,uveliko ugrožena . Nacionalna država je postala « za velike probleme mala,a za male probleme prevelika ».

51

Nastupio je period erozije suvereniteta kako spoljašnje tako i unutrašnje «ograničene suverenosti» , «desuverenizacije» ,«postsuverenizacije» , «supersuverenizacije».Uspešne globalizacijske ishode imaju samo jake i stabilne države , a nacionalni ekonomski suverenitet je jedan od najvažnijih preduslova za ekonomski i socijalni napredak.Proces harmonizacije nacionalnih zakonodavstava sa pravom EU je deo opšteg procesa globalizacije prava.Pod pojmom harmonizacije prava se podrazumeva proces usaglašavanja nacionalnih prava sa pravom EU i to kako država članica tako i država nečlanica.To usklađivanje se do nedavno odvijalo samo preko ratifikacije međunarodnih ugovora dok se sada sve više donose nadnacionalni propisi kao što su direktive i regulative sa ciljem da se izvrši unifikacija normi i stvori jedinstven sudski i pravni prostor.«Evropska unija»Evropska unija je međunarodna ekonomska integracija zapadnoevropskih država nastala 1992 god. ugovorom u Mastrihtu. Njeni ciljevi su da zemlje članice EU imaju zajedničko tržište na kome će se slobodno kretati roba,usluge,kapital i ljudi. Da bi ostale zemlje mogle da pristupe EU potrebno je da se pravo tih zemalja uskladi sa pravom u zemljama EU. Te zemlje moraju da izvrše tranziciju,da svoje pravo prilagode pravu EU i da uspostave regionalnu integraciju. I naša zemlja ima cilj da uđe u EU . Pokazalo se da su zemlje koje su ušle u EU imaju ubrzan privredni rast i razvoj,mada to varira od zemlje do zemlje.

52